Садржај

УВОД......................................................................................................................................................................2
1.ЕКОНОМСКА ТЕОРИЈА КАО ПОДЛОГА НЕОЛИБЕРАЛИЗМА.................................................3
1.1. (НЕО)ЛИБЕРАЛИЗАМ КАО ТЕОРИЈСКА И ПРАКТИЧНА ОСНОВА ДРЖАВЕ НОЋНОГ ЧУВАРА.......................................4
1.2. НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА..........................................................................................................6
1.1.1. Неолиберално одбацивање социјалне државе и социјалног дијалога...................................7
1.3. ИМПЛИКАЦИЈЕ НЕОКЛАСИЧНЕ ШКОЛЕ НА ЕКОНОМСКУ ПОЛИТИКУ....................................................................8
1.4. ТРИЈУМФ И ПОСРТАЊЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА.....................................................................................................9
1.5. БУДУЋНОСТ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА..................................................................................................................12
2.РЕАФИРМАЦИЈА КЕЈЗИЈАНСКЕ ДРЖАВЕ БЛАГОСТАЊА......................................................13
2.1. ДРЖАВНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ СА ТЕОРИЈСКОГ АСПЕКТА.............................................................................15
2.2. ДРЖАВА И ПРИВРЕДА-ИДЕОЛОГИЈА ИНТЕРВЕНЦИЈЕ.......................................................................................15
2.3. КРИТИКЕ НЕОЛИБЕРАЛНЕ ДОГМЕ...............................................................................................................16
3. ГЛОБАЛНА ЕКОНОМСКА РЕЦЕСИЈА..............................................................................................17
3.1. ОСВРТ НА ФИНАНАНСИЈСКЕ „ИНОВАЦИЈЕ“.................................................................................................18
3.2. НЕОЛИБЕРАЛНИ КОРЕНИ СВЕТСКЕ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ...................................................................................19
3.3. НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ ВС ДРЖАВНА ИНТЕРВЕНЦИЈА .........................................................................................22
3.3.1. У свету.......................................................................................................................................23
3.3.2. У Србији.....................................................................................................................................26
3.4. ДРЖАВНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ КАО ОДГОВОР НА ГЛОБАЛНУ КРИЗУ...............................................................27
4. Г20-НОВА СВЕТСКА КРИЗНА ВЛАДА И НЕИЗБЕЖНА ДОКТРИНА......................................28
4.1. МАКРОЕКОНОМСКА ИНТЕРВЕНЦИЈА............................................................................................................29
Г20 У УСЛОВИМА КРИЗЕ.................................................................................................................................30
ЗАКЉУЧАК.......................................................................................................................................................32
ЛИТЕРАТУРА:.................................................................................................................................................34

1

Увод

У овом раду биће описан утицај неолиберализма на кризу у свету, као и
ставови који доказују да ли је оправдано мешање државе у регулисању тржишта
или пак, треба пропагирати саморегулишуће тржиште. Затим, биће описани корени
и почеци неолибералне догме, која се заснива на либерализму, као и импликације
неокласичне школе на економску политику. Као битан део ове економске теорије,
тј. њена подршка јавља се Кејнз, његова држава благостања, а и саме критике
неолибералне догме.
Затим, ћемо обратити пажју на скору глобалну економску кризу, упоредити
је са кризом 1923. године, и повезати са неолибералном догмом као узрока исте.
Упознаћемо се са Г-20 И њеном интервенцијом у условима кризе. Па, почнимо:
Неолиберализам се, као најновија варијанта економског либерализма, у
последњих тридесетак година, наметнуо свету као доминантна економско
политичка доктрина друштвеног развитка, осмишљен првенствено са стајалишта
интереса и слободе деловања приватно-власничког капитала, нудећи се као пројект
економске организације света на тржишним основама. Он заговара приватизацију и
дерегулацију економских активности, либерализацију међународних економских
токова и смањивање државних функција у области економије.
Економска стварност је једини судија у погледу правилности економских
доктрина. Финансијска и економска криза десила се, рекло би се, изненада, брзо се
раширила и по својој природи постала глобална, а борба са кризом је постала
саставни део живота појединаца, бизниса и држава. Како већина економских
теорија настаје као решење на изазове економских криза, тако је и ова осим
негативних макроекономских показатеља унела дилеме и нове идеје међу
економским теоретичарима.
У савременој глобалној финансијској кризи главну улогу има државни
интервенционизам а сама криза је условила огромну државну помоћ која се мери
стотинама милијарди долара и еура. То је једини могући начин којим се покушава
зауставити ланчана реакција неповерења у финансијски систем, настао због
дефицита ликвидности. Кејнзијанство на одређени начин и у одређеним
модалитетима продужава да живи, макар циклично и у новом руху. Новонастала
панична ситуација урушава мистичну веру у чаробну саморегулишућу моћ
тржишта, односно прозирни и интересно оријентисани ентузијазам неолибералних
рецепата економске политике.
Последична и очекивана снажна привредна рецесија ће такође захтевати
разне облике државне интервенције, који ће бити усмерени и на очување социјалне
стабилности. Размере кризе захтевају брзе,одлучне и синхронизоване државне мере
у глобалним и локалним размерама.
Решавање кризе дало је право кејнзијанском приступу интервенције
стимулацијом (фискализам) и показало да неокласика (монетаризам) значи
опасност за настанак кризе и импотентност у њеном решавању. Али,кејнзијанизам
2

се није показао адекватнијим од неокласике само за решавања кризе, већ и у
спречавању њеног настанка.
Да је било интервенције (регулације и надзора) не би ни дошло до креације и
злоупотребе нових финансијских инструмената, дакле до надувавања балона на
тржишту некретнина и финансијског балона, базираног на дерегулацији, као и
недостатку надзора од стране водеће идеологије неолиберализма (неокласике).
У овом раду полази се од хипотезе да је потребно хитно превазилажење свих
догматских монизама и примјена институционалног плурализма као једине разумне
алтернативе у конципирању економске политике и привредног развоја.

1.Економска теорија као подлога неолиберализма
“У процесу привређивања економска теорија има огроман значај, јер
омогућује људима да схватају суштину тог процеса И да доносе рационалне одлуке
приликом решавања конкретних економских питања.”1
Неолиберализам се ослања на економску теорију која се најчешће назива
неокласична економија. Њен најснажнији центар или бар идеолошка комисија (у
терминима социјализма), налази се на чувеном Чикашком универзитету. Утицај ове
академске институције је без преседана и превазилази моћ било које сличне светске
институције.
“Идеје Чикашке школе које представљају основ су биле у томе да држава
треба да отклони све баријере које стоје на путу остварења профита, продавање
сваке имовине која поседује корпорацијама, како би исте оствариле профит и да
драматично смањи социјална давања, односно давања која су везана за образовање,
здравство и пензије. Једном речју, остварење максималних услова за разигравање
тржишних снага које ће захваљујући својим предностима довести до опште
равнотеже и све већег раста профита.”2
Чикашка школа економије је неокласична “контрареволуција” против:3
1. институционализације у економској методологији;
2. кејзијанске макроекономије и интервенционизма.
Предводници ове школе, који имају највећу улогу, су М. Фридман, Џ.
Стиглер, и Г. Бекер. Неолиберализам који је настао на идејама Милтона Фридмана,
које су затим артикулисане у Вашинтонском консензусу је минимизирао улогу
државе због величања значаја тржишних снага. Дерегулација је постала једна од
кључних циљева неолиберализма.
1

Др Стојадиновић Драгић, Макроекономска анализа, Економски факултет, Зубин Поток, 2003., стр.
5.
2
Вртарић Маја, Милтон Фридман и Чикашка економска школа, Факултет Политичких наука,
Београд, 2010., стр. 9.
3
Др Миомир Јакшић, Развој економске мисли, Центар за издавачку делатност Економског
факултета, Београд 2005., стр. 267.

3

То што постоји сиромаштво и оскудица на свету није аргумент против либерализма. чињеница је да сиромаштво и оскудица нису били превазиђени ни тада када су слеђене друге политике. а не централистичка државна економија. истичу његове присталице. што значи да полази од појединца насупрот осталим идеологијама холистичког карактера. а у осталим европским земљама идеја слободне трговине у јавном мњењу никада није имала тако снажну подршку као у Енглеској. Колевка економског либерализма је била Енглеска. у смислу промоције и регулације растуће отворене медународне размене (ГАТТ и WТО).. Француском. године. “Либерали верују у могућност човека да мења као и потребу за тим променама. Присталице ове идеологије тржиште посматрају као саморегулишући систем у којем потпуна конкуренција води систем ка равнотежи. Либерализам је индивидуалистичка идеологија. Појмовник либералне демократије. Либерализам управо жели да одстрани сиромаштво и оскудицу и препоручује средства која ће му то омогућити. Међутим..1. Адам Фергусон. оправдавајући протекционизам општом привредном неразвијеношћу и заштитом младе индустрије. чак и ако би свет следио ту политику. (Нео)Либерализам као теоријска и практична основа државе ноћног чувара Либерализам као идеологија настаје упоредо са Француском револуцијом из 1789. стр. коју су наметали државна бирократија или владари. Енглеска индустрија је тада била без премца у светским оквирима. о држави која је јака али јој је домен деловања мали и своди се на обезбеђење мира и сигурности. Америком и многим другим земљама. Дејвид Хјум. а јефтине сировине и храна само су могли повећати надмоћ енглеске индустрије. ЈП Службени гласник. која је била под утицајем историјске школе. Београд 2008. а као реакција на ту мисао настаје неолиберализам који рехабилитује идеје класичног либерализма. Џошуа Такер. Историјски гледано либерализам је први историјски покрет чији је циљ био благостање за све. Главни представници либералне политичке мисли су: Џон Лок. Либерализам класичне сколе брзо се раширио Енглеском. конзервативизам. а не само за посебне групе људи. Једна од кључних поставки либерализма јесте она о минималној држави. чиме није успостављена социо-економска једнакост. У осталом. уређени Бретонвудским споразумом након I светског рата. средином XIX века и немачка царинска унија је у циљу прикључења северо западних покрајина знатно либерализовала свој систем. Зато је као реакција на либерализам настала теорија о социјалној држави и држави благостања. Једини изузетак је представљала Немачка. 4 4 ..1. 118. Мијатовић Б. Међународни економски односи. Маринковић Т. међународни монетарни систем (ИМФ) и економски развој Вујачић И. Адам Смит и други.. Тржишна равнотежа и равнотежне цене не постоје само на глобалном нивоу већ и на сваком парцијалном тржишту. Она се држи ван економије и зато је либерална економија слободна тржишна економија. какав је нпр. Белгијом.”4 Либерализам се залагао за владавину права и правну државу. Италијом.

с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година двадесетог века. промоцију међународне компетитивности. изведено је из европског континенталног концепта либерализма.5 сводио на повезаност међународног економског либерализма са америчким либерализмом (као и европском социјалном демократијом). премда је рудимент настао у форми економије понуде. класичног либерализма. Теоријски. Употреба израза неолиберализам. пре свега монетаристичкој и новој класичној макроекономији. представљају такође међународни економски либерализам. тзв. дерегулацију и либерализацију специфичних тржишта или сектора. примарно фокусирано на економском либерализму. Потржиштавање држава и међународних институција подразумева приватизацију друштвених и јавних сервиса.Такво схватање неолиберализма темељи се на ставу да је тржиште кључна институција савремених капиталистичких друштава. Дати неолиберални концепт структуриран је из неколико кључних елемената: • • • Дизајнирање и успостављање институција и праксе темељене и руковођене посредством тржишта. на претпоставци да су и домаће и међународне политике заинтересоване превасходно за обезбеђење услова за адекватно функционисање тржишта. тј. Фактички се послератни систем. 5 .(лБРД иии Wорлд Банк). односно. Неолиберализам-судбина или избор начина живота у транзицији. иако се не могу занемарити ни политичке и социјалне импликације.6 5 ‘embedded liberalism’ – уграђени либерализам ( Друштвени односи су уграђени у привредни систем). Рец је о теоријама иманентним не-кејнзијанским теоријским школама. 'embedded liberalism'. 6 Јосифидис Коста. Концепт државе замјењује се филозофијом управљања (говернмент вс говернанце). стр 12. ефикасним ценама (по којима је све што је понуђено на тржишту продато по заједнички прихватљивим ценама) се обезбеђује 'чишћење тржишта'. сто је водило у тзв. Отуда. Београд 2004. и продаваца и купаца. 'цреепинг социалисм'. због социјално демократских принципа и америчког стила 'либерализма'. Прогресивно укидање баријера у међународној размени и капиталним токовима. “Привредна изградња”. У земљама бившег социјалистичког блока иИи транзицијским економијама институционална уређеност на тржишнирн принципима била је од есенцијалне важности по правац. посредством кејнзијанске макроекономске политике и државе благостања. Ово је нарочито било значајно у већини развијених капиталистичких земаља у којим је тржиште било угрожено. Намера се своди на спречавање ширења 'депенденцy цултуре' коју је производила кејнзијанска држава благостања. Поспешивање културе индивидуализма путем тржишног понашања припадника свих друштвених класа. као и на веома важну одредницу дерегулације тржишта. ток и динамику трансформације. најефикаснија су она трзишта на којима је присутан велики број актера са обе стране. избламирана током криза из седамдесетих.. као и периоде стагфлације и рецесије седамдесетих година прошлог века.

Разлог је глобализација. јер се по потреби лобира између коришћења неолиберализма (према богатој мањини) и протекционизма (према сиромашној 7 Видојевић Зоран. све је већа диспропорција између богатих и сиромашних. држава. Ограничење некад суверене улоге националне државе. Велика депресија није била криза која је у мањој мери погодила светску економију од садашње. потеза. глобалне економије. омогућен либерализацијом и денационализацијом робних и финансијских токова на свјетском тржишту. Реализује се четврти Друцкеров тип економије: послије нације.2. а тиме и одлука. На делу је све израженији прастари принцип јачег. У једнакој или чак већој мери. Велики број аутора сматра да је глобализација теоријски заснована на схватањима транснационалних тржишних либерала. 235. Службени гласник. активности. гомилање богатства у све мање земаља. глобалиста и геополитичких економиста. кредит и инвестиције. која ће бити нешто различито од до тада познате и нашироко прихваћене. који се и не труди превише да своју улогу замаскира. То је она компонента која треба да представља неизоставну базу за све садашње и будуће економске теорије.. Неолиберализам и глобализација Глобализација је најфасцинантније дело људског ума. Демократија на заласку. тобоже. бесплатно школство и здравство – као да све више одлази у историјски заборав. осигуравајући и инвестициони фондови) у кредиторе. глобална финансијска криза је оставила значајније негативне последице на остатак света. а и унутар тих земаља. Они указују да реалност праксе крајње сурово редукује прокламовани принцип. региона и транснационалних корпорација. Глобализација је уједно и процес који носи једнако тежак терет одговорности. висок степен међуповезаности на глобалном нивоу како појединца тако и финансијских и економских система. који само реторички намећу принцип конкуренције као доминантан и свеобухватан кључ глобализације. хуманим циљевима. брига о слабије покретном. наступа тип привређивања у којем доминирају новац. као и претварањем институционалних инвеститора (пензиони. стр. Београд 2010. ширење тржишта преко целе планете без видљивог изгледа да им неко стане на пут. 6 . почиње и завршава се на тржишту као економском институту (регулатору) и конкуренцији као његовој основној полузи. социјалне државе. “Глобализација економских токова можда је данас највише изражена и то је управо оно прво на шта се помисли када се о самој глобализацији говори. већ је у мањој мери погодила само америчку економију. Оно што је изгледало извесно током неколико деценија након II светског рата – истакнута улога тзв. Све или скоро све што је повезано с глобализацијом почива. То је процес који носи низ погодности.1. интернационалне економије. Формирање власти националне и наднационалне елите постао је нови (неолиберални) оријентир развоја.”7 Далековиди економисти су још пре двадесетак година предвидели стварање нове. мање здравом и старијем становништву. Свет је постао доступнији.

Централна преокупација „свемогућим тржиштем“ и на тржишту заснованом систему од пресудног је значаја за раумевање неолибералне критике. као што је државна интервенција а приори лоша. 264. 1. тржиште је а приори добро. Једино би друштва која се ослањају на тржишне механизме. c) “капитализам без рукавице”. ЦУПС и ЦеСИД. Државни интервенционизам у спонтани економски поредак је лош јер изазива непредвидиве последице. Фридман (Friedman Milton) у том смислу и пише: „Доказ да је тржиште несавршено не представља довољан аргумент за државну акцију која може бити још несавршенија.“ 8 Заправо у неолибералном дискурсу интервенција социјалне државе је увек лоша јер је тржиште супериорно.која у глобалним размерама служи за доминацију. Држава благостања. које. Он дефинише неолиберализам као: a) темељну политичку парадигму нашег времена. преузимају све више задатака са све мање успеха.1. Према њима државна интервенција у привреду кривац је за економске кризе западних друштава. Луцидна анализа неолиберализма је тематски директно повезана с феноменом глобализације. Београд 2005. сматрају неолиберали. али не и код развијених земаља као иницијатора глобализације.1. за неолиберале.. која изазива кризе суверенитета и дерегулације код неразвијених земаља. b) глобални политичко-економски тренд. Репрезентативно је упозорење Н. Аутентична либерална демократија може се остварити само на темељу слободног тржишта. 8 7 . Наиме. стр. Према професору Стојиљковићу четири су основне критичке примедбе које заговорницима социјалног дијалога упућују неолиберали: Недовић Слободанка. Неолиберално одбацивање социјалне државе и социјалног дијалога Неолиберални догматици у покушајима разрачунавања са концептом социјалне државе указују на неуспехе интервенционистичких влада држава благостања. d) нову верзију старе борбе неколицине богатих против већине сиромашних и e) идеологију и доктрину слободног тржишта које је 'изнад свега'.већини). достигла свеукупни ниво богатства који би средства за издржавање свих чланова заједнице подигао на задовољавајући ниво. а то значи да је за неолиберале неутемељен став по којем држава интервенише да би исправила непредвидиве последице тржишних механизама. Цхомског (1999) да је глобализација идеологија богатих (развијених).

по њему . друга надопуњујућа теза сматра да су просиндикално радно законодавство и „презаштићеност“ актуелно запослених. под условом да их нико не омета. Само су државно уплитање. На истој линији је и захтев да се токови новца и роба либерализују. 1. флексибилности и моћи да постигну стање економског оптимума и пуне запослености. Неспутано тржиште и његови рационални учесници би имали довољно знања. према неолибералима унутар трипартитног дијалога увек се ради о договору присутних и то на рачун одсутних трећих. на пример.3. или на законску регулативу која. 9 Према Мијатовићу радно законодавство треба да промовише идеју слободних уговорних односа између запослених и послодаваца супротно државној регулацији радних односа ради заштите запослених. фиксира минималне наднице и тиме отежава деловање тржишта. “Свако државно уплитање у привредне токове је узалудан и јалов посао. Држава је та која спречава да се тржишни актери понашају рационално.1. Отуда неолиберални повик на синдикате. Према Бошку Мијатовићу у либерално-демократском поретку којем. неефикасност тржишта рада и поделу на формалну и неформалну сиву економију. Све оно што омогућава опстанак оваквих цена наноси штету економији. 8 . њени закони и регулатива. рецимо незапослених и самозапослених. Реч је о нефлексибилним ценама и надницама које онемогућавају да се тржиште врати у равнотежу и да се понуда и тражња поново изједначе. Прво на тржишту слободним уговарањем слободних грађана на основу понуде и тражње о њиховим приватним пословима из економске области. и Србија тежи. сметња тржишном успостављању економске равнотеже. Процес глобализације само је екстензија исте идеје. Други начин доношења. колективних одлука је у парламенту. или да бар достигну стопу коју Фридман назива стопом природне незапослености. и тиме укине сметња конкуренцији. основна теза је да социјална давања „дрогирају систем“ и дестимулишу запошљавање стварајући културу зависности и живљења од социјалне помоћи. Сметња савршеном функционисању тржишта су такозване стицкy цене или наднице. кривци за незапосленост. Импликације неокласичне школе на економску политику Неокласична школа је изградила теоријски кохерентан систем који почива на претпоставци да се рационални економски актери могу прилагодити свакој ситуацији. Тржишни учесници муњевито „читају“ намере државе и томе се прилагођавају. 2. сада. на основу претходних теза извлачи се закључак о антитржишној и антидемократској логици социјалног дијалога. одлуке се доносе на два начина.9 3. 4.

Инфлација ће порасти и никаквог ефекта на реалне токове неће бити. тржишни актери ће закључити да их сутра чекају високи порези како би се покрио буџетски дефицит који се данас прави. Београд 2004. стр 10.Долазак на власт Маргарет Тачер (1979) и Роналда Регана (1981) – званичан почетак неолибералне ере – био је логичан одговор на проблеме у којима су се нашле пре свега англосаксонске земље.”10 Када држава повећава буџетско трошење да би се подстакао привредни раст. Све што се може критиковати. чувајући новац за такву будућност. све што држава узима и троши. наставило се све агресивније потискивање државе и редефинисање њене улоге. Како је приватник увек рационалнији од државе. Повећавање новца у оптицају како би се стимулисала економија резултираће неуспехом.У корак са тим. Разлика је само у томе што се државама грешке не опраштају. У складу са теоријом. знајући да то и сви други чине. неолиберална вера у моћ тржишта је морала одавно бити упокојена. Када је о монетарној политици реч. Раст потрошње изазван повећаним буџетским трошењем државе. Рационални актери ће пожурити да подигну цене и заштите своју позицију. Наравно. Када је дошло до великог скока инфлације током седамдесетих. она мора бити неутрална и њен једини задатак мора бити очување ценовне стабилности. Тиме се држава појављује на тржишту новца и капитала и конкурише привреди. одузимајући јој део средства и гушећи је. упркос трагичном посрнућу држава источне Европе на пример. То ће их навести да мање троше. вратили неолиберализам на сцену током седамдесетих година прошлог века.4. Упркос искуству. Сваки дефицит подразумева штампање обвезница и задуживање државе. удаљава систем од оптимума. 9 . “Привредна изградња”.неутралишући сваку меру коју држава покушава да спроведе. ни државе нису безгрешне и бесмислено их је глорификовати. нити се пред њиховим грешкама жмури. Исте слабости државе се и данас користе у промоцији неолибералне идеје у источној Европи . Тријумф и посртање неолиберализма У емпиријској равни. буџет мора бити уравнотежен. Ако су искуства Велике светске економске кризе била заборављена. па чак и испред тога. када је незапосленост почела да расте а привредни раст да се 10 Јосифидис Коста. Управо су ексцеси државе. може се и поправити. корупција и повлађивање интересима моћних лобија (били они пословни. или синдикални).. инсистирање на дерегулацији и свеопштој либерализацији је и даље снажно. Свака другачија политика је погрешна. Неолиберализам-судбина или избор начина живота у транзицији. њено превелико трошење. а приходи морају покривати расходе. свежа искуства са неолибералним експериментом у државама у развоју током деведесетих морала би још бити жива. биће неутралисан падом приватне потрошње грађана. 1.

У Америци. лако и некомпликовано отпуштање радника је предуслов и за њихово брзо запошљавање. Истовремено. у епицентру данашње економске кризе. али су државе у региону.до ове данашње. Због неутралности Југославије и водеће улоге у Покрету несврстаних. Подаци се разликују од земље до земље. Државе су промениле економску политику. У коначном исходу. у 2005. Југословенске компаније су вршиле грађевинске радове у бројним великим инфраструктурним и индустријским пројектима уАфрика.”11 По том концепту. Са изузетком рецесије половином 1960их. Динамичан регион у великом успону. 12 10 . 123. године до данас. но што је била у претходно поменутом периоду. а образовни ниво радничке класе је полако растао. схватиле значај капиталне контроле. Незапосленост је била ниска. у периоду после седамдесетих. Међутим. југословенска предузећа су извозила и на западна и на источна тржишта. оваква политика би требало да смањи стопу незапослености. мало пажљивија анализа би открила пеге на неолибералном сунцу. изгубиле контролу над својим финансијским системима и једна за другом улазиле у валутну и финансијску кризу. профити су толико порасли да је њихово учешће у националном дохотку последњих година на највишем нивоу у последњих педесет година. регион је 11 Видојевић Зоран. до 1973. грађани су морали интензивно да се ослањају на кредите како би у условима стагнантних реалних примања повећали своју куповну моћ. али је у свим великим економијама стопа незапослености много већа од 1980. Дужнички балон је надуваван и морао је пући.” Инфлација која је на свом врхунцу у појединим годинама била двоцифрена. доведен је на руб пропасти. та иста политика је сузбила или сломила снагу синдикалних покрета у англосаксонском свету и увела нови концепт такозваног флексибилног тржишта рада. Али пре и изнад свега. упркос одговорној буџетској политици. Економска политика која је базирала на неолибералним премисама успела је значајно да обори инфлацију која је бујала седамдесетих. У таковом моделу расподеле. Овај узрок финансијске кризе данас многима измиче. Београд 2010.успорава. или у плате танког слоја пословне елите. поведен новим економским мантрама.Голгота кроз коју је југоисточна Азија прошла крајем деведесетих претворена је у отрежњавајуће искуство. стр. Капитални токови су либерализовани. Службени гласник. најважнијом од свих економских криза. Глорификовано флексибилно тржиште рада дало је лошије резултате од оних које су западне економије имале у „нефлексибилном“ периоду од 1950. плате запослених у последњих четрдесетак година стагнирају. преобучена стара идеја била је једина „нова“ идеја у економском интелектуалном театру. Огроман дио новостворене вредности преливен је или у профите. само један проценат најбогатијих Американаца својим примањима учествује у националном дохотку са 22 процента. Моћна пропагандна машина се усијавала од похвала новој економској политици. упркос великом расту продуктивности. Примјера ради. Истовремено. привреда државе је знатно напредовала.. сведена је у оквир који се кретао у просеку између 2 и 4 одсто годишње.12 Расподела новостворене вредности је драстично погоршана на штету највећег дела становништва. Демократија на заласку. Европи и Азији. важност суфицита текућег биланса и девизних резерви изграђених на здравој основи. Сумрак неолиберализма је почео крајем деведесетих година прошлог века кризом југоисточне Азије.

Она је само потврдила оно што је одавно било јасно свакоме ко је теоријске економске закључке желео да изводи из емпирије.схватио погубност неолибералних идеја. високу стопу штедње и инвестиција и имају способне владе које су посвећене економском расту. Комисија је проучила искуства и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у последњих шест деценија. формулисане су и препоруке у извештају. за разлику од источне Европе. С изузетком Боцване. започео реченицом „Вашингтонски консензус – стабилизуј. Суштински. Сва је прилика да би извештај под тепихом и остао да средином септембра 2008. Указује се и на опасност од пребрзог отварања економије спољној конкуренцији. Сви успешни модели базирају се на интегрисаности у светску економију. имају велику покретљивост радне снаге. године. Ова комисија је била основана са циљем да лидерима земаља у развоју понуди препоруке у вези са оптималном и одрживом стратегијом развоја. Следећи жесток ударац неолибералној идеји стигао је у првој половини 2008. На бази њихових искустава. Констатује се и да земље-шампиони нису превише наклоњене слободном тржишту. У извештају се наглашава да активна и прагматична влада. када је Комисија за раст и развој (председавао је нобеловац Мајкл Спенс) саопштила своје резултате. Ово је највећи банкрот у историји Сједињених Америчких Држава. Бен Бернанке. Свака од поменутих 13 држава је успела да оствари просечну годишњу стопу раста од 7 одсто у неком континуираном периоду од најмање 25 година. Ауторитет Комисије која је имала 21 сталног члана (из 18 земаља) и приближно 300 угледних сарадника дао је потребан стручни кредибилитет њеним налазима. То је можда и кључно место извештаја. Фирма која је током 164 11 . Даје се и пример земаља које су се најпре концентрисале на супституцију увозне робе да би се тек у следећем кораку окренуле инотржиштима. која је спремна да храбро али разумно експериментише. лондонски ‘’Финанциал тимес’’ је свој уводник од 22. оне су често прибјегавале потцењивању вредности домаће валуте. извештај Комисије полако је гуран под тепих. маја 2008. има кључну улогу у развоју економије. све остале земље су из региона југоисточне Азије и са Далеког истока. године.13 13 Банка Lehman Brothers објавила је банкрот 15. у налазу Спенсове комисије нема ничег сензационалног. селективној контроли прилива капитала и политици акумулирања високих девизних резерви. Бразила. Захваљујући томе. Анализа је обухватила период од 1950. У спровођењу развојне политике. По провереном методу убијања ћутањем. а не из метафизике. изјавио је: „Можда у понедељак нећемо више имати економију“. Управо оваквим наглашавањем улоге државе начињено је радикално одступање од економских доктрина које су владале последњих деценија. Комисија је закључила да нема јединственог рецепта за развој. није дошло до пропасти финансијске куће ‘’Lehman brothers’’. до 2005. али да постоји најмањи заједнички садржалац економског успеха. Малте и Омана. председник америчке централне банке Federal Reserve Systems. Пар дана након проглашења банкрота. С таквом просечном стопом држава удвостручује свој бруто домаћи производ сваких десет година. То је догађај који је готово уништио цели светски финансијски систем. септембра године 2008. приватизуј и либерализуј – је мртав”. која до данас као да ништа није схватила.

нестала је у краткомвременском периоду и за собом повукла цели финансијски систем. промовишу и подржавају.Светска криза је тиме званично почела. Шта се догодило. и његов исказ у најбољем случају звучи фарсично. показало се да они сјајно познају унутрашњу логику система и да ће губици финансијског сектора бити социјализовани и преваљени на буџете и пореске обвезнике. ако се може превалити на државу. Као и много пута до сада.истовремено блокирајући сваку критику.У тржишним економијама године била један од најбитнијих актера на глобалном финансијском тржишту.5. Будућност неолиберализма Моћ неолибералне идеје није ни у њеном квалитету. “Због свега тога неолиберална политика тријумфује и онда када је идеја потучена до ногу. Последице овога банкрота осетиле су се широм света.Снагу јој дају силе које стоје иза ње. Ниједан неолиберални интелектуалац са грамом памети није стао у одбрану неодбрањивог система. био он везан за финансијски сектор или фармацеутску индустрију на пример. Уместо рационалних и одговорних тржишних учесника. Као и у социјализму. да је и Ален Гринспен. додатно укрупњен и ојачан. има готово неограничену финансијску моћ да политички. крајем октобра 2008. кључни генератор кризе је спасен. Управо је велики бизнис инспиратор и извор снаге неолиберализма и та симбиоза ефикасно функционише. дерегулација је створила моралне хазардере. Напротив. Било је кристално јасно да су у самом темељу економске кризе управо неолибералне заблуде и да систем не функционише онако како је то тврдила неокласична школа. председник Федералних резерви САД (1987–2006). а постулати неолиберализма су дошли под удар у њеним најјачим центрима. 1. Човек који је две деценије суверено владао светском монетарном политиком жестоко је закаснио. ни у универзалности. интелектуални и медијски простор обликује по својој вољи. догодило се у оквиру приватног сектора. При томе је демонстрирао запањујућу моћ – и када је најслабији успева да изнуди онакву економску политику.каква му одговара.Велики бизнис. У исказу пред комисијом америчког Конгреса. Актуелна криза није промијенила равнотежу снага. а у најгорем цинично. већ у томе што је у стању да контролише економску политику. Гринспен је признао да је имао превише вере у моћ тржишта и да је открио грешку у идеологији слободног тржишта. систем је открио неодговорне кредиторе и милионе неодговорних и наивних дужника. Уместо ефикасних финансијских тржишта. аморалног кова. грађани и привреда су неувиђавно изневерили теорију. наједном прогледао. Да је „цар го“. финансијски сектор. и гдје су фундаментални узроци кризе било је тако јасно. у САД и Великој Британији. 12 . Све што се догодило. више није могло бити дилеме. За њих ниједан ризик није превелик. које је инспиришу.

или да „уситне“ финансијске институције.али да су математички модели били недовољно развијени и зато непоуздани. за Велику кризу није био одговоран приватни сектор и бесомучне. али је финансијски сектор „једнакији“ од других. У том смислу. У констелацији снага каква је данас. Милутиновић Владимир.а потом ће га годинама. преименовану инкарнацију лаиссез-фаире идеје. а потом све гласније. Други ће аутори (за очекивати је). По њему. Када би с друге стране. али то је компромис који ће неолиберали прихватити без буке. могли би се појавити и радови у којима ће се држава. 13 . март 2011.а управо се тако данас ради. као да свет није дошао на ивицу финансијске катастрофе поводећи се за метафизичким конструктима (како би то Кејнс рекао). Неолиберална догма. какву је о узроцима кризе из 1929. а свет ће вероватно добити нову. за тако нешто има мало шансе.Реафирмација кејзијанске државе благостања 14 http://filozofijainfo. године. тихо.неолибералног типа сви су једнаки. 2. могле би се појавити анализе које ће по својој суштини бите сличне оној.банке ће ту и тамо бити кажњене.com.већ је кривица на Централној банци која није штампала новац и обезбедила довољну ликвидност систему. Укратко. Нешто касније. Некакав разлог ће се већ наћи.”14 Државе ће. сумануте берзанске шпекулације које су кулминирале 1929. године дао Милтон Фридман (са Аном Шварц) у свом чувеном делу „Монетарна историја САД.Он је у складу са неокласичном школом и Фридман би га свесрдно подржао. државе одлучиле да уведу неку од радикалних и једино ефикасних мера. да опорезују шпекулативне трансакције на пример. Како се буде одмицало од кризе. Београд . могли би се појављивати стручни радови у којима ће се прво објаснити да су сви неолиберални постулати без мане. разграђивати. Неће проћи пуно времена. то би био наговештај озбиљног заокрета. бакља неолиберализма ће поносно горети као да се ништа није догодило. али ће у њега бити упаковане исте или сличне. већ да је грешка у техници. Тај модел изласка из кризе није кензијански како се често и погрешно сугерира. неолиберали немају разлога за бригу. све док се новац упумпава у привилеговани финансијски сектор. 1867–1960“. доказивати да је суштина кризе била у недовољној капитализацији банака и да је подизањем капиталног рација криза могла бити избегнута. Компромитовани термин „неолиберализам“ биће замењен неким новим и свежијим. Све док су интервенције државе искључиво у монетарној сфери. За све то време. директно оптужити за изазивање кризе. старе идеје. у економским и интелектуалним недођијама попут наше. тврдиће се да узроци кризе не леже у логици дерегулисане казино економије и доктрини. појачати финансијску регулативу. испрва тихо. наравно. а не приватни сектор.

аранжмани и институције настављају да функционишу. 15 Др Стојадиновић Драгић. 2003. што је уосталом случај са свим економским доктринама.стања пуне запослености. 14 . која је била озбиљна манифестација опште кризе капитализма као друштвено економског уређења.”15 Кејнс је оспорио тезу неокласицне економске теорије да слободно тржиште аутоматски ствара пуну запосленост и макроекономску равнотежу. Кејнс истице да у условима кризе. Суштина је. а теоријско и економско утемељење Џон Мајнард Кејнз у суочавању са Великом економском кризом из 1930-тих. упуцивала су на закљуцак о успешности кејнзијанске економске политике и оправданости одустајања од политике либерализма. МОР. Њу дил (New Deal) у Америци је прагматичан и тешко изнуђен одговор на велику економску кризу 1930-тих. шире се и разграњавају и тако постају окосница једног новог политићког. Након Велике економске кризе. “Ставови Кејнза и његових истомишљеника.Држава благостања рађа се у суочавању са економским и политичким кризама. Чувени Бевериџов План у Енглеској зачиње се као део ратне стратегије у Другом светском рату. Светска здравствена организација) експлитно настају као одговори на глобалне сукобе и кризе. међутим. настали су под огромним утицајем збивања у тадашњем капиталистичком друштву. који ће бити назван златно доба државе благостања (1945-1970). инсистирала је на нестабилној природи привреде. креира као реакција на последице различитих структурних поремећаја. . а поготово токова повезаних да највећом економском кризом (1929-1933). економског и социјалног поретка у Европи (и свету). И заиста.179. Прве масовне јавне интервенције. Кључни печат држави благостања дала је европска социјал-демократија. да једном успостављени програми. због очекиваног пада профита и повецаних каматних стопа. да мерама експанзивне монетарне и фискалне политике стимулише агрегатну тражњу и запошљавање. кључни програми или јавне институције државе благостања увек су везани за системске кризе. Кејнзијанска теорија је доминирала све до 70-их година XX века и током дугог низа деценија доминације. Економски факултет. Кризе су последица опадања маргиналне ефикасности капитала. како истице Самјуелсон “дуже послератне експанзије и краце рецесије”. док се већина. Неки програми настају превентивно. Важне међународне институције (Црвени Крст. да колебање тржишних цена и надница доводи до равнотеже понуде и тражње и да је сваки поремецај равнотеже привремен. реална економска кретања средином XX века. стр. док се многе интервенције претачу у трајне институције које обезбеђује стабилно функционисање установљених пост-кризних економских и социјалних поредака. Кејнзијанци се фокусирају на економску политику која је усмерена на постизање кејнзијанског идеала .. долази до смањења инвестиција. главни програми социјалног осигурања настају у Немачкој и то као политички инструмент да се предупреди победа Социјалдемократа на изборима у 1870-тим. која карактеришу. Његова главна теза је била да је једино држава способна да извуце привреду из дубоке економске кризе. Макроекономска анализа. Зубин Поток. ипак. у економској теорији долази до развоја кејнзијанизма.

Проблематика државе благостања заокупљала је представнике политичких наука. Тачно је да мотив профита пружа бољи механизам расподеле од било ког другог за деловање економског система. посебна заслуга за усмеравање активности државе у правцу остваривања благостања припада Кејнсу. 2. али он не води најбољем могућем коришћењу расположивих ресурса. социологе. Кејнс раздваја појмове приватне тежње ка профиту и општег добра. економисте. због цега Кејнс истиче нужност државне интервенције. Државни интервенционизам са теоријског аспекта Од либералног концепта државе као ноћног чувара чије се шире мешање у привредни живот сматрало великом препреком остваривања богатства народа. Ипак. Према Мирдалу и Пигоу најкарактеристичнија одлика државе благостања је присуство ингеренција државе у привредни живот. Држава и привреда-идеологија интервенције 15 .Мила и Алфреда Маршала. Као производ кризе настаје Кејнсово дело ‘’Опста теорија запослености. економске и политичке једнакости у циљу ликвидације беде и обезбеђивања минимума животног стандарда за читаво становништво. историчаре па чак и представнике природних наука. Концепција дрзаве благостања налазила се у центру дискусије капиталистичких земаља у другој половини 20-ог века. камате и новца’’ која руши основно полазиште лаиссез фаире да сваки појединац тежећи побољшању сопственог положаја.године долазе до изражаја основне противуречности капитализма и поставља се питање његовог даљег опстанка. У периоду Велике економске кризе 1929-1933. цини добро и друштву.2. Ова еволуција ишла је преко њених еминентних представника: Џ.С. Држава благостања је држава у којој заједница прихвата колективну одговорност за слабе и мање срећне своје чланове и предузима одредјене мере са циљем да им се пружи помоћ. правнике.2. грађанска економска теорија је еволуирала до идеје о држави благостања (социјална држава или wелфаре стате) која истиче интервенционистичку улогу државе у привредном зивоту.1. Ова концепција претпоставља постизање извесног степена социјалне.

Као први повод за изразитије мешање државе био је Први светски рат. стр. Критике неолибералне догме Неолиберализам заступају елите које су придобиле предност (богатство) и у таквим условима желе га згртати на рачун неелита.273.”17 Тамо где држава задржава предузетничку улогу у облику власништва у предузећима. а о њиховој 16 Др Стојадиновић Драгић. стална и систематска активност капиталистичке државе у погледу јачања економских функција настаје практично тек после највеће економске кризе 1923-1933. приватизација профита.Држава може бити успешан привредник. 'лаиссер пассе'. 17 Др Стојадиновић Драгић. опет траже за себе слободно тржиште-док не створе следећу кризу. Зубин Поток. у коме је државни апарат у зараћеним земљама усмеравао привреду у правцу остварења ратних циљева. квалитетом менаџмента. Када. помоћу државе и њеног новца криза прође.Ипак. Држава им треба само да заштити њихову предност ( 'лаиссер фаире'. 16 . Држава/јавни сектор треба да препусти тржишту оне активности које ће оно обавити на ефикаснији и јефтинији начин. 2003. треба повући јасну границу између државе као предузетника и њених осталих функција (законодавца.”16 “Кејнз главну пажњу посвећује функцији потрошње и штедње. о чему говоре бројне студије и пракса многих земаља. Макроекономска анализа. Ова концепциа означава неповерење према интервенционизму.3. Њихов мото јестесоцијализација губитака. односно антиинтервенционизам.док су сиромашни радници у реалном сектору препуштени властитој судбини. 2. године. 'ле монде ва а суи меме')18. организацијом.. Први су системски важни. У ситуацији губитка због кризе коју су својом идеологијом проузроковале неолибералне елите. међутим. други не.. па се обично сматра да од тада почиње јачање и ширење државне интервенције у привредном животу. Макроекономска анализа. Економски факултет. 18 Порекло ‘лаиссер фаире’ концепције се везује за XВИИ век и протесте француских предузетника против државне интервенције. успешност је више детерминисана другим параметрима. што је од одлучног значаја у условима кризе. Зубин Поток. 2003. носиоца економске политике и извршне власти) – ове улоге и њихови инструменти се не смеју мешати.189. Економски факултет. стр. Зато доказују да су кризе нормална појава тржишта на које је потребно навикнути се и рјешавати их. оне траже интервенцију државе у своју корист. Држава посебно успешно може вршити алокацију економских ресурса и подстицати развој одређених економских активности.Стога се финансијски богаташи решавају . мултипликатору инвестиција и факторима који одређују обим инвестиција. технологијом и сл. Економска ефикасност сама по себи није директно повезана са обликом власништва. да их заштите пред пропашћу.

то је само зато да би се задржао социјални мир и уређење које користи богатој елити. Просту конкуренцију на тржишту производних фактора (природних ресурса. неједнакости постоје већ у старту.како теорије. већ често на штету оних који су је фактички произвели . Ове промене тичу се одустајања од слободне тржишне економије и повећање државне интервенције у привреди. рада. улаз и излаз с тржишта је слободан за све и сви актери на тржишту су слободни у избору купца. капитала. свакако. У питању је економска мисао која прати развој ситуације у привреди и финансијама.индивидуалној људској судбини елита не брине. ипак је присутан страх о дефинитивно напуштању неолибералне парадигме. значи само искористити систем ради стварања профита елите спредностима у старту. као основе? 3.који у стварности није могуће никада остварити. Такви услови. предузетништва. урођене и стечене. и нарочито у финансијском систему. Наиме. као да постоје идеални услови за непристрасну утакмицу претендујући тако на слободну конкуренцију. 17 . А претендовати на његово постојање и ако нема услова. које би требало да буде саморегулаторни механизам. никада и нигде нису и неће бити испуњени. она истовремено значи две ствари: Чисту конкуренцију на тржишту производа и услуга (бесконачан број актера на тржишту који тргују хомогеним производом и услугом.Замислите од чега би преживио финансијски сектор. да постоји сам без реалног сектора. и тражи се неинтервенисање на тржишту. служећи се код избора само економским критеријумом квалитета и цене). За боље разумевање узрока настанка кризе и путева изласка из кризе потребно је осветлити теоријску позадину збивања у економији. изума) која значи да сви актери располажу једнаким количинама производних фактора истог квалитета. онима који су у старту у предности. Глобална економска рецесија Настанак и решавање финансијске и економске кризе директно је повезано са економским доктринама које су у позадини креације економског система (с финансијским) и вођења економске политике.урођене и стечене радом. Ако се ипак интервенише и у корист радника. па и идеологија. Слабост неолиберализма је у томе што он полази од модела потпуне конкуренције. не независно. Почетак глобалне економске рецесије означио је промене у вођењу економске политике за већину привреда. дата је могућност да искористе свој привилегован стартни положај да би себи приграбили добит. Али то се игнорише. односно продавца.тако и њихову употребу у пракси у облику економских доктрина. У питању су једнаке способности. Иако је реч о већ виђеним и примењиваним инструментима.

док је општи обим фондовских тржишта у свету износио 39 трилиона УСА$ (мисли се само на дугорочне хартије од вредности. Појава деривата је убрзала процес осамостаљења финансијских тржишта. па су валутне шпекулације постале најуноснија тржишна операција. или их продају ако очекују пад њихове цене на берзи.3. Он се скоро тренутно у трилионским обимима може преместити с једног на друго тржиште – много брже него што инвеститори могу добити информацију о његовом кретању. Епицентар кризе су биле САД (као и данас). Брзо се развијао механизам хеџирања20 и управљања ризицима. на сваки долар који 19 Фондовска берза је организовано тржиште вредносних папира (акције и облигације). а обим емисије облигација размештених на иностраним тржиштима 481 млрд УСА$. Средином 80-их година. Појавили су се деривати као ризичнији и непредвидљивији облик финансијског инструмента.1. Дрaкер је писао да су финансијска тржишта почела играти независну улогу од тржишта роба и услуга. У том смислу неки појединци (шпекуланти) покушавају погодити кретање цијена вредносних папира у будућности. Интернализација фондовских тржишта. што је довело до стварања значајне конкурентске предности. па је пре 15-так година његов обим везан за куповину акција износио 188 млрд УСА$. а одговарајуће камате нијесу биле оптерећиване порезима. независно од реалног сектора привреде. акције и облигације). Они су створили нове могућности спекулација заснованих на промени валутних курсева. тј. који су почели све више сами себе да опслужују. То је довело до незапамћене нестабилности финансијских тржишта у свету. акција и других финансијских актива. дошло је због масовних злоупотреба на фондовском тржишту и претераних спекулација на тржишту акција. оригиналну структуру и унутрашње циљеве. Финансијске иновације су омогућиле доминацију огромне виртуалне суме спекулативног капитала. усмереним ка брзом богаћењу. јер има своју сопствену егзистенцију и логику развоја. Осврт на финанансијске „иновације“ Према мишљењу многих аутора. па купују акције не ради добијања дивиденде. Посебно место у функционисању фондовског тржишта припада шпекулативним операцијама. Шпекулације су најизраженије у периодима великих колебања курсева вредносних папира. Ако се томе додају краткорочни платежни документи (чекови и менице) и производне хартије од вредности (деривати – опције и фјучеси). Према давним оценама „Харвард Бусинесс Ревиеw”. Почело се трговати новцем као класичном робом. Либерализација услова на финансијским тржиштима омогућила је да се на валутна средства не примјењују захтјеви централних банака у погледу обавезних резерви. 18 . омогућила је безгранично премештање капитала. велику слободу премештања и слабу могућност контроле. што је довело до колосалног разбуктавања фиктивног капитала и вештачког раскорака између курсне вредности акција и њихове рачуноводствено-билансне вредности. које су имале најразвијеније фондовско тржиште. онда се не могу чак ни замислити њихови статистички параметри. до Велике светске економске кризе 19291933. већ ради њихове продаје по већој цени (наравно. Тржиште вредносних папира (акција и облигација) испуњава своју основну макроекономску функцију предаје новчаних ресурса од штедиша према корисницима. ако цене скоче). 20 Хеџирање представља профитирање на нетржишним потезима државе. који је у економском смислу постао анационалан.19 која је почела 70-их година прошлог века.

финансијским. који у појединим осетљивим секторима. као што је банкарски. као и бума интернационалног кретања капитала. која је кулминирала после бројних мањих криза и која наговештава бурну и тешку будућност човечанства. Изазвана је глобална финансијска криза несагледивих размера. Последњих деценија XX века направљен је заокрет према економској денационализацији и глобализацији света по производним. Службени гласник. па маса “фантомског новца” у случају истовремене тражње њихових кредитора не може бити исплаћена. Демократија на заласку. 3.се обрће у реалном сектору светске економије отпада око 50 USA$ у финансијској сфери. тако и по дубини. нису за то имали реалног и разумног покрића..до сада невиђеног повезивања тржишта на свим растојањима и у свим областима. па је и буџетска драма Грчке. “смањивање” растојања и “скраћивање” времена (макар у делу волшебног богаћења). само најава онога што долази. што доводи до финансијског колапса. које су емитовале приватне банке с емисионом лиценцом. роба. буџетски дефицити држава драстично су нарасли. криза није окончана. Вероватно су финансијске кризе у југоисточној и источној Азији својеврсна најава могућности наведене претње. на одређени начин. како по географском обухвату. Београд 2010. допринело је и вештачко напумпавање финансијских »балона«. У свету је расла количина виртуалног кредитног новца. 19 . Тржишна дисциплина и »саморегулација« показала се безуспешном у спречавању стварања “ирационалног богатства” и домино механизом еруптивног скока и пада цена имовине. телекомуникационих и транспортних система. нити је сачињен њен завршни рачун. услуга и људи.2. компјутерских мрежа. Дошло је до. Половина губитака финансијског сектора још увек је скривена.”21 Поред толиког форсирања институционализације у делу економске теорије (неколико добитника Нобелове награде за економију припада том респективном правцу економске мисли). Стално се појачавала тенденција одвајања финансијских токова од реалне сфере производње и трговине. институционалним. на пример. Томе су допринеле експоненцијалне промене у области информационих технологија. а чији је корен. Дужничка криза и многе финансијске кризе у свету су докази за наведену тврдњу. у пракси се догодило игнорисање институционалног плурализма. Поред технолошких иновација. Као последица огромних интервенција. политичким и многим другим одредницама. у недостатку економске институционализације. несумњиво. стр. 21 Видојевић Зоран. “Мрежна пословна повезивања и савремени финансијски инструменти омогућили су фантастичне размере виртуалних пословних аранжмана. захваљујући првенствено валутним спекулацијама. 95. Неолиберални корени светске економске кризе Данашња економска криза је вероватно највећа коју је свет видео. Проценат резервног обезбеђења емитованог кредитног новца је био веома низак. које су стволиле својеврсну “казино економију”.

а тиме је и њихов капацитет да интервенишу далеко већи. Економска координација између држава на глобалној сцени је знатно боља него што је била некада. У последњих осамдесет година свет се променило. Те темеље чини веровање у апсолутну ефикасност саморегулишућег лаиссез-фаире тржишта. те последње лаиссез-фаире инкарнације. у економским мерама је данас садржано и вишедеценијско искуство управљања кризама. на најбољи начин осликава модус операнди неолиберализма. Савремена берзанска криза је по неким показатељима чак премашила Велику светску кризу. два хеџ-фонда америчке банке Беар Стеарнс. Видљиве последице данашње кризе мање су тешке од оних из 1929. нагло је пукао. али су неке ствари остале исте. источна Европа). Један од примера таквог бумеранга је када се велики број уговора потпише у време када су цијене на тржишту високе. продуктивности и секундарности у односу на реални сектор привређивања. Ако чињенице не одговарају теорији. који је генерисан у систему глобалних финансија. сфера обрта фиктивног капитала може (а то се најчешће догађа) имати повратно дејство на производњу. године. Да ли се заиста ради о одвојеним. У темељима свих економских криза.Иако су готово све државе пред озбиљним искушењима. јапанска 1990. тај “надувани мехур” фиктивног капитала. Оне су данас финансијски много моћније него што су биле пре осамдесет година. непрекидно одржава и изнова појављује у некој новој инкарнацији. од глобалних попут кризе из 1929. катастрофалну и прете у кризну стварност. година: светска дужничка криза 1982-1983. века. а фондовске вредности служе као орјентациона 20 . Разлози су пре свега везани за другачију социјалну и економску структуру модерних држава. а када је тај раскорак постао превише велики. која је фактички почела у пролеће 2007. економије источне Европе би могле бити најтеже погођене у том драмском расплету. Независно од своје спекулативне природе. препознаје се економска политика утемељена на идејама и заблудама са краја 18. азијска 1997-1998. три хеџ-фонда француске банке БНП Парибас. појединачним феноменима. али не последње. или 2008. тим горе по чињенице – овај исказ који се приписује Хегелу. а међународне финансијске институције имају значајна средства којима могу помоћи слабим државама. југоисточна Азија. Замагљене илузије су се претвориле у јасну. у облику разних виртуалних финансијских пирамида. до регионалних (Латинска Америка. слом америчког фондовског тржишта 1987. или су они узрочно-последично повезани? Постоји ли ту нека закономерност? Диригује ли се кризама из неког глобалног центра? Извлачи ли неко корист у облику екстрапрофита из тих криза? Хипотетички се не сме искључити могућност постојања неког заједничког именитеља. савремена криза. хеџ-фонд Диллон Реад Унитед Банк оф Сwитзерланд. а који је на овај или онај начин изазвао све наведене кризне таласе. Коначно. пад америчког долара 1995. Финансијске кризе су учестале последњих 25. Тешко је наћи идеју која у судару са стварношћу увек губи. и која се упркос томе. када су банкротирали Неw Центурy Финанциал (водећа америчка компанија за давање субстрандардних кредита). Кретање фиктивног капитала пре кризе увећавало је јаз с реалним сектором привреде. мексичка 1994-19955. године. руска 1998.

до астрономских висина. која за собом повлаче нова неплаћања и резултирају масовним банкротствима.savezenergeticara. у Шпанији 100 млрд €. Глобални финансијски менаџмент. грађевинских и фондовских надувавања цена приликом куповине некретнина и разних других луксузних и скупих добара. Београд 2010. скупе аутомобиле и јахте итд. . низак проценат резервног обезбеђења емитованог кредитног новца. који су заслепљивали учеснике). надувавања финансијског балона преко релативно простих “шема” као што је нпр. јефтини кредити за хипертрофисану потрошњу и прављење „мехура од сапунице”. а који сада експлодира од обичне сламке. трговачких. како се сматра. у Норвешкој 55.25 Онда су банке давале све више и више 22 Проф. 2005. од којих је. Др Ристић Жарко. за почетак.23 претеране самовоље берзанских спекуланата на фондовским тржиштима.4 млрд €.22. почела политика јефтиног новца и доступних кредита ради стимуисања привредних активности. Нагла редукција фиктивног капитала аутоматски условљава неплаћања. а реч је о хипертрофисаној потрошњи и прављењу „мехура од сапунице”.гаранција посла. 25 http://www. Финансијска криза је јасно оцртала сва та рањива и виртуелна места и најавила болни процес оздрављења.. Рецепт надувавања финансијског балона направљен је у САД. Основни узрок се мора тражити у неоправдано ризичној кредитној политици финансијских магната због могућности остварења високих профита. “Државна подршка финансијском сектору у САД. Али. грађевинских и фондовских надувавања цена.org. Спирала кредити-потрошња-нови кредити се брзо ширила. Могу се навести следећи узроци савремене кризе: ризични финансијски инструменти (коришћени због могућности остварења високих и брзих профита. који је био одвојен од сфере реалне економије. трговачких. године у САД издато цца 750 млрд УСА$ кредита. а не трајној продаји неке активе или обавезе. Потрошачи су узимали јефтине кредите и трошили их на некретнине. Суштина свопова лежи у замени. пензионих фондова и других нестандардних зајмодаваоца. када је у периоду 2003-2004. у Француској 360 млрд €.pdf 23 21 . Португалија 20 млрд €. Новац је уложен у државни откуп лоших банкарских актива. у Аустрији 85 млрд €. на бази хипотекарних.rs/wp-content/uploads/2011/11/Energija-Ekonomija-Ekologija-1-22006. на бази хипотекарних. финансијских. Размере почетне државне помоћи у Европи су у В. то је само једна страна медаље.” Тако је нпр. бесконачни раст реосигурања кредита и тржишта свопова. ЕтноСтил. стр. Британији 500 млрд фунти стерлинга. у Немачкој 500 млрд €. осамостаљење финансијских тржишта у односу на реална тржишта и енорман раскорак са реалном сфером привреде. чије су цене вртоглаво расле. 473. коштала је буџет око 700 млрд УСА$. док за Италију подаци није објављен. Надуване цене некретнина и луксузних ствари стварале су привид о вредности залога. 75% усмерено на потрошњу. колосално разбуктавање фиктивног (виртуалног и спекулативног) капитала. финансијских. финансирање прецењених хипотека од стране инвестиционих и комерцијалних банака. потцјењивање реалних ризика и потребе државне контроле и регулације. 24 Банка осигурава кредит који даје. “цредит дефаулт сwап”24 и брзо ширење спирале кредити-потрошња-нови кредити. Фондовско тржиште се годинама надувавало лажним новцем до величине гигантског вешташког балона. Друга је компактибилна с првом.

банка га по правилу одмах продаје по било којој цени. нпр. а с њим се и спирална пумпа. редукује се или чак престаје кредитирање банака и предузећа. У стилу познате теорије о доминацији организоване мањине над неоргнизованом мањином. Када цена акција пада и смањи вредност залога за 10%. Опасност од парализовања финансијског система је стална претња. Тотална распродаја неликвидних банака се продужава. Банка обично даје за то кредит на мањи износ. све дотле док се не плати за фиктивне финансијске пирамиде и одговарају у непокривену потрошњу. коју карактеришу две потпуно супротне карактеристике: реалност и обратни (опадајући) смер који води у снажну привредну рецесију. Али. Паралелно је надуваван још један опасни финансијски „мехур од сапунице”: банке су давале кредите. 22 . уз стварање нових и нижих нивоа маргин цалл. а нестандардни зајмодаваоци (инвестиционе компаније које су се бавиле нестандардним кредитима) су доживели колапс. Овога пута се као пукотина показала инфлација. Очигледно је да је институт контроле заказао. итд. исплате су се аутоматски повећале за неколико пута. Системске грешке су деценијама служиле за кредитно богаћење једних и накнадно масовно сиромашење других. а не акцијским активама. а дужник остаје без својих акција. којима су они били примамљиви због високих каматних стопа које су остваривали као нестандардни зајмодаваоци. Проблем увек настаје када се финансијски обрачун мора спровести реалним новцем. Може се поставити питање кривице оних који су требали (и морали) да контролишу разматран процес. која је коришћена за његово надувавање. Дужник узима новац а банци даје хартије од вредности. Тако је балон пукнуо. Посебно када почне криза ликвидности и ширење општег неповерења. Профити су расли и заслепљивали учеснике наведеног ланца. Каматне стопе почињу брзо да расту. одмах сломила и показала сву своју виртуалност. када вриједност заложених акција пада. маргин цалл 26 и почне продаја акција по падајућим ценама. у банци се налази залог од 100€ у акцијама. Тада зазвони тзв.кредита под већим каматним стопама – све мање сигурним клијентима. Драстични пад цена акција и узлет облигација јасно сведочи о великом недостатку живог (реалног) новца у финансијском свету. емитовале хипотекарне вредносне папире с нереално високим рејтингом и продавале их инвеститорима. Неолиберализам вс државна интервенција 26 РЕПО посао је кредит у којем дужник залаже своје акције. која је условила да власти нагло повећају каматне стопе. А финансијски балон је као и сваки други балон: пре или после пукне и покаже сву своју илузорност. Нпр. Даље смањење за 10% проузрокује друго „звоњење“ маргин цалл-а. 3. дужник је у великим проблемима.3. Отворила се нова спирала. јер долази до ефекта маргин цалл. 60€. последично и цене. Пошто су каматне стопе за кредите нестандардних зајмодавалаца пливајуће. Кризни процес ће се развијати. Тражња за некретнинама је опала. је је вредност залога опала на 90€. Али када се цена пакета акција дупло смањи. почиње дејство првог маргин цалл-а.

са свим економским и друштвеним променама које је донео. У жељи да пронађу неко решење. Двадесети век. Центар за издавачку делатност Економског факултета. чини макроекономију најкомплекснијом и најдинамичнијом економском дисциплином. чак и међу самим економистима. па их многи оптужују да њихово понашање сугерише да ништа није научено у протеклих 70 година. како централној банци и креаторима монетарне политике.3. подстицање тражње. економским теоријама.године) због тога што се не враћају Кејнзијанској економији-као да је све заборављено у протеклих 70 година. Могуће је кривити: банкаре. добитник Нобелове награде за 2008.Бусх и Берние Мадофф. Паул Кругман и Брад Де Лонг. а неретко и амерички потрошачи. стр. Током њега је дошло до напуштања златног стандарда.1. У свету Економска наука има лош публицитет данас. Георге W. Међу макроекономистима целог света створена је пометња. није помогла у предвиђању кризе. примат разграничења добро и зла. сматра се најгором финансијском кризом после Велике депресије из 1930-их година. али и захтеве. а из тога и о улози државе и њене економске политике. развоја финансијских тржишта. Кривце је могуће тражити на свим странама. кредитне агенције. ми живимо у мрачном добу 27 Др Миомир Јакшић.”27 3. Глобална финансијска криза. али је с друге стране указивао и на: занемаривање транзиционих трошкова у периоду преласка од капитализма ка социјализму. инструментима које треба користити. 23 . враћају се Кејсовим доктринама. формирања монетарне уније и заједничке монете. уједначавања доходака. компанијама. био је посебно револуционаран за монетарну економију. а не помаже ни у проналажењу решења. али и циљевима које треба утврдити и реализовати. са којом се цели свет суочава данас. По Кругману. регулаторна тела. Стандардна неокласична макроекономска теорија. међу појединцима. Београд 2005.годину. централне банке или владе. “Кејнз јесте прихватио потребу увођења државе. која је превладавала у последњим деценијама. Развој економске мисли. Они с друге стране оптужују економисте попут Роберта Луkаса (добитник Нобелове награде за економију 1995. Значајно место у сталним дебатама макроекономиста имају питања везана за монетарну економију и монетарну политику.. тако И макроекономистима и макроекономској теорији. па су само неки од појединаца који се најчешће помињу: Алан Греенспан. што је наметнуло нову улогу. професор на Берклеy. прекомерно ослањање на репресију и занемаривање креативности и интуиције појединца класном борбом. инструмената и деривата. Пхил Грамм. 232. на место уважавања достигнутог нивоа развоја производних снага.Тешко постизање консензуса међу макроекономистима о начину на који економски систем функсионише.

Прва је да је будућност непозната. верујући да чак и они финансијски инструменти који су довели до кризе не треба да буду забрањени. 243. медју којима је најутицајнији Георге Сорос имао можда и кључан утицај на стварање прве претпоставке светске финансијске кризе. Ова криза је највисе уздрмала економисте либералног усмерења.године пред Конгресом признао да је ‘’након што је финансијски цунами виђен једном у сто година погодио финансијска тржишта. посебно оне које потичу из финансијског система. “Револуционарност Кејнса у теорији и политици је стављање тржишта рада у функцији агрегатног нивоа производње. То је разлог због кога владе морају имати и употребити фискалне мере како би спречиле прелазак из финансијске кризе у економску депресију. Греенспан је 23. изнудила је и признање да се у неке од његових процена и потеза биле погрешне. Неокејнзијанци оптужују неокласичаре да живе у мрачном добу. Поред запослености одређене на тржишту производа у зависности од величине ефективне тражње.креирање балона на тржишту некретнина. у којем је мудрост старијих заборављена. с обзиром на то да постоји велико неслагање око узрока и решења кризе. Развој економске мисли. И тако се макроекономисти деле у две највеће школе: неокласичаре и (нео) кејнзијанце. 24 . Трећа је морална критика друштава која подстичу и славе потрагу за новцем и ефикасност изнад свих осталих циљева којима људи теже. Ове две школе полазе углавном с истих теоријских модела. 28 Др Миомир Јакшић.октобра 2008. а ови њих да су економисти из доба пре Коперника. стр. Он је пред Конгресом рекао да је шокиран тренутним стањем на тржишту јер је имао озбиљне доказе да систем који се ослања на идеје слободног тржишта функционисе добро.Друга идеја јесте да економије рањене овим шоковима могу. остати у депресији веома дуго. при којима се каматна стопа коју би плаћали аутоматски усаглашава са оном на тржишту која је у том тренутку износила 1%. али код Алана Греенспана. већ да управо тржиште треба да буде коначни судија у вези с тим који инструменти у ствари делују. па стога економске олује. слично је и са инвестицијама и надницама.. ако су препуштене саме себи. а између осталог је додао да није био у праву када је очекивао да ће банке саме створити механизме заштите од хаоса на финансијском тржишту. пронашао мане у својој идеологији слободног тржишта која се заснивала на што мање регулације’’. Греенспан је према његовим критичарима. Решење кризе Греенспан данас види и даље у слободном тржишту. Центар за издавачку делатност Економског факултета.макроекономије. већина економиста се слаже у једном-недовољна регулација на финансијским тржиштима покренула је цунами о којем је Греенспан говорио. бившег председника америчких федералних резерви (ФЕД). Београд 2005. а разликују се у највећој мери у мишљењу како се оне могу примењивати у реалном свету. јер је сугерисао да би власници некретнина требало да искористе повољности које носе хипотекарни кредити са варијабилном каматном стопом.”28 Светска финансијска криза покренула је праву пометњу и неслагања међу економистима. Према професору Роберту Скиделском.већ део тржишног система који нормално функционише. данас треба размишљати о три кључне Кејнсове идеје. нису екстерни шокови .

године.на опреме и машине за рад. Смањивање финансирања ових категорија засигурно штети економији у дугом року. Сматра да је погрешно да САД имају ''ГДП политику'' а немају јасну политику очувања запослености. наглашавајући разарајући ефекат који је остављање финансијских тртжишта. Сорос сматра да је за опоравак економије важно да се стимулус настави. залаже се за наставак програма под називом Америцан Рецоверy Анд Реинвестмент Ацт. или да ће комплексни финансијски инструменти засновани на секундарним хипотекарним кредитима имати трипле-А рејтинг. Он се залаже за немачки модел. Као и његови монетаристишки учитељи. јер је опоравак економије финансиран дефицитима које прави влада и који би. зато што ће се касније трошење морати покрити већим порезима у будућности. Један од таквих је и Ларрy Суммерс. више је оних који сматрају да би управо изостанак оваквих каматних стопа много више допринио рецесији. Тржишта нису одражавала објективну истину. сада постају контрактивни по економију’’. добитник Нобелове награде за економију 2008. као основни узрок кризе види недовољну регулацију финансијских тржишта. од оних које дестимулишу отпуштања у приватном сектору. ЦУПС и ЦеСИД. он нема ништа против и види их као инструмент избегавања уласка у његов финансијски акцелератор . и неопипљиву имовину са друге стране. до оних које користе финансијске иницијативе компанијама које запошљавају нове раднике или смањују број радних часова да би избегле отпуштања. деривата и инвестиционих банака недовољно регулисаним имало на економију. Паул Кругман. Управо зато он је и заговорник ниских каматних стопа. 348.“Бен Бернанке. које види и као метод превазилажења кризе. савремени монетариста. То значи да ФЕД мора ићи испред криве агрегатне тражње и схватити као што је то већ урадило тржиште да нивои каматних стопа који су били неутрални по финансијски систем док је он радио нормално. с једне стране. У економији депресије компаније смањују инвестициону потрошњу. попут развоја нових производа и усавршавања запослених.”29 И док његови критичари сматрају да континуирана политика ниских каматних стопа ствара предуслове за инфлацију у дугом року. стр. Када је реч о ниским каматним стопама. Бернанке сматра важним доступност новца. већ су то била убеђења учесника на тржишту-да ће цене некретнина увек расти. уколико престану да се користе. Он сматра ‘’да одржавање агрегатне тражње мора бити најважнији економски приоритет. који је успео да сачува посао радницима различитим иницијативама. који је познатији под именом Обамин стимулус. Он је директно окривио Алана Греенспана за настанак кризе на финансијским тржиштима. Као један од основних циљева за решавање економске ситуације Кругман издваја питање запослености. предвођени Фридманом. допринели двоструком Недовић Слободанка.. С обзиром на то да себе сматра кејнзијанским економистом. Георге Сорос сматра да је тренутна криза илустрација рефлексивности из стварног живота. Београд 2005. 29 25 . сматра да је недоступност кредита узрок успоравања економске активности и настанка кризе. који тренутно служи као први човек Натионал Ецономиц Цоунцила. Држава благостања. Он сматра да висока незапосленост не кажњава економију само данас. Он пориче тврдње да је овај програм погрешан зато што намеће већи терет будуђим генерацијама.

С обзиром на карактеристике и недовољну развијеност тржишта капитала у Србији. што је утицало на смањење ликвидности тржишта капитала и неповољно је деловало на будућа дешавања на Београдској Берзи. године додатно је повећала неизвесност инвеститора и проузроковала је веће повлачење страног капитала. тада ће и кредитирање кренути снажније напред. У Србији Директни ефекти светске економске кризе оставиће дубоке последице на земље које највише учествују у међународним токовима капитала и међународној трговини. 3. За разлику од ових земаља. године. Разлика између каматних стопа под којима су банке пласирали своја средства и референтних каматних стопа европских централних банака постала је све израженија. ако је тржиште кредита еуфорично. сматра се да ће утицај светске економске кризе на тај сектор бити ограничен. Један од првих индикатора који је указивао на све озбиљније размере кризе јесте раст каматних стопа банака. под утицајем збивања на домаћем и великим светским финансијским тржиштима.За разлику од Греенспана. које ће се манифестовати кроз пад ликвидности. Како се криза продубљивала и слободног 26 . земље у развоју и земље које пролазе кроз процес транзиције осетиће индиректне ефекте кризе по финансијски сектор.паду економије. У ову групу земаља спада и Србија. То ће бити и тренутак за увођење јасно дефинисаних рација адекватности капитала. евидентно је дошло до знаĉајнијег повлачења страних инвеститора са тржишта Србије. Почетком 2008. А када економија стане на здраве ноге.рацио адекватности капитала мора се повећати. Сорос признаје да дефицити нагомилавају дуг за будуће генерације. Наиме. Србија прве ударе кризе осетила је на свом најосетљивијем делу финансијског тржишта – берзи. Ни банкарски сектор није остао имун на светску финансијску кризу. као и по реалан сектор кроз успоравање привредне активности. Сорос сматра да је за овакву одлуку потребан феедбацк од самог банкарског сектора и да варирају од времена до времена.Ако то није случај.2. онда по том питању треба бити флексибилнији. отежану изградњу и реформу финансијских институција. улазак капитала из иностранства кроз нове портфолио инвестиције мало је вероватан. Индекси берзе у Београду губили су вредност много брже него индекси на развијеним тржиштима. Домаћи инвеститори услед страха од будућих дешавања на берзи и недовољне понуде берзанских производа одлучују се за штедњу у банкама или за држање новца у “сламарицама“. Услед лошег кредитног рејтинга Србије и повећаног ризика улагања у земљу. земља која је у поодмаклом процесу транзиције. али је мишљења да би алтернатива била још једна рецесија која би овог пута дуже трајала. Нестабилна политичка ситуација почетком 2008. који сматра да би захтеви за повећањем адекватности капитала требало да добију на снази одмах.3.

гранама и предузећима у кризи.капитала било све мање. а доносе се у више међусобно повезаних пакета економских мера: помоћ финасијском сектору. подстицај запошљавања и развоја. боље управљање државом и јавним финасијама. па су кредити постајали све неприступачнији због повећаног систематског ризика. 3. банке су додатна средства за финансирање кредитне активности углавном добијале од својих централа. Под претњом кризе ликвидности. Тренд кредитне зависности Србије од иностранства је смањен у односу на претходне године. повећаних трошкова и опште несташице капитала у свету што је довело до смањења броја издатих кредита. Државни интервенционизам као одговор на глобалну кризу Мере влада широм света које имају за циљ борбу против економске кризе. може додатно утицати на преливање финансијске кризе. о ĉему сведоĉе повећање пасивних каматних стопа. банке настоје да повећавају свој депозитни потенцијал. што подразумева повећану тражњу за дугороĉним депозитима као стабилним извором средстава. У помагању појединим предузећима или привредним секторима држава треба да се руководи принципом да је државни подстицај оправдан ако води 30 Еурибор или Европска међубанкарска стопа (енгл. која је кроз показатељ адекватности капитала (капитал у односу на квалитет активе банке).30 С обзиром на недовољну развијеност финансијског тржишта у Србији. С тога је Народна Банка Србије реаговала укидањем обавезне резерве и пореза на девизну штедњу. извоза. али у време глобалног пада поверења у банкарски систем свака пословна веза са европским банкама које су доживеле губитке на тржишту улагајући у хов које су у себи садржале субприме хипотеке. јачања конкурентности.4. Интересантно је да каматне стопе банака нису пратиле тренд смањивања референтних каматних стопа европских центраних банака и међубанкарске каматне стопе еурибор.У периоду заоштравања финансијске кризе банкама је отежано задуживање у иностранству. ношене су глобалним таласом државног интервенционизма. Смањењу утицаја финансијских шокова на банкарски систем Србије највише су допринеле рестриктивне мере НБС и снажна капитална база. 27 . Еуро Интербанк Офферед Рате) представља дневну референтну каматну стопу по којој банке једна другој нуде новац за посуђивање на међубанкарском тржишту. Србију вредновала знатно већим просеком него друге европске земље. узимање нових кредита и рефинансирање постојећих обавеза према банкама је постајало знатно скупље. помоћ социјално угроженим слојевима становништва и слично.

Г20 је формирана са циљем да помогне одржавању међународног финансијског система. већ економски оправдани подстицаји који дају ефекте). треба да се подстиче запошљавање и економски раст. и промовише дискусију међу 31 ОЕЦД. Подстицаје. Ова група проучава.Организација за економску сарадњу и развој 28 . привредног система као и побољшању раста и развоја светске привреде. анализира. 4. контроле и надзора над трошењем јавних средстава.уклањању тржишних неуспеха. који су намењени за покриће трошкова пословања (покриће губитака) треба заменити системским подстицајима који су намењени подстицању запошљавања. Целовитим и транспарентним системом државних подстицаја привреди. Потребно је и формирање посебне управе у оквиру Министарства финансија која би била задужена за праћење резултата јавних предузећа и утицала на побољшавање управљања јавним предузећима. сходно препорукама европског већа. производње и извоза. као и да јачају конкурентске тржишне механизаме. Примена ОЕЦДових31 начела корпорацијског управљања за предузећа у државном власништву добар је инструмент за побољшање квалитета управљања у државним предузећима. као и да економске и друштвене користи одобрених подстицаја морају бити веће од директних и индиректних трошкова њиховог давања (не пуко санирање губитака. Политике државних подстицаја морају се усмеравати тако да повећавају ефикасност употребе укупних друштвених ресурса. Са субвенционирања неуспешних предузећа треба прећи на субвенционирање економски исплативих активности. Повећање ефикасности државних подстицаја захтева јачање механизама планирања. јачају стабилности и одрживости јавних финансија. а истовремено је и инструмент за деполитизацију и професионализацију управљања у том сектору. Г20-нова светска кризна влада и неизбежна доктрина Г20 је настала као одговор на финансијске потресе касних 90-их прошлог века и због повећане забринутости и признања да земље у развоју нису адекватно заступљене у управљању и разговорима о глобалним економским питањима.’Органисатион фор ецономиц цооператион анд девелопмент’ .То је неформални форум који промовише отворени и конструктивни разговор између индустријски најразвијенијих земаља и неколико највећих земаља у развоју о кључним питањима везаним за глобалну економску стабилност.

Русија. Једно од главних питања јесте шта свет очекује од интервенције Г20. Фани Меј и Фреди Мек. Кина.32 једино је заговарају кејнзијанци). Јужна Кореја. спречила појава инфлације и повећала стопа привредног раста и развоја. Макроекономска интервенција Светску привреду не осликава једно тржиште али очигледно је да једно тржиште може да је доведе у колапс. 4. Индонезија. коју представља земља која председава Унијом те године. Француска.Међу њима седе и кејнзијанци и монетаристи. Мексико. стичемо утисак да наступа ново доба кејнзијанизма. Земље које чине Г20 су: Аргентина. Ако анализирамо економску филозофију коју подржавају три главне школе (монетаристи и неокласичари одбацују интервенционистичку политику. Ако сагледамо данашњу ситуацију у свету јасно је да је неопходна интервенција државе. са 700 милијарди долара. Међутим. Истина је да ни кејнзијанска ни монетаристичка теорија не дају целокупну теоријску основу за решавање актуелних проблема. Канада. или депресије. очекивати да припадају једној макроекономској школи и да сви имају исто мишљење . Одобрен је и оквирни кредит од 300 32 Неокласичари и монетаристи су присталице либералне економске филозофије 29 . Јасно је да је најбоље користити комбинацију различитих мера економске политике.кључним играчима развијених индустријских земаља и земаља економија које су у развоју о питањима које се тичу помоције међународне финансијске стабилности и тражи начин да се позабави питањима која превазилазе одговорности било које појединачне организације. Турска. исто као што је не можемо регулисати само фискалним или само монетарним мерама. а да претходно не успоре привредни раст. Може ли се од 20 председника влада. а са неокласичарима неутралност новца. Јапан. Индија. јер ниједно тржиште није у могућности да само реши насталу ситуацију. Немачка. Уздрману светску привреду и економију не можемо регулисати само законима понуде и потражње. САД и Европска Унија. као и неокласичари. Италија. из Федералних резерви саниране су две највеће хипотекарне банке. што доводи до инфлације чега је и сам Кејнс био свестан. Са монетаристима им је заједнички акценат на регулисању тражње. односно не дају решења којима би се истовремено смањила стопа незапослености.1. Велика Британија. и економске кризе лежи у комбинацији све три економске политике. кејнзијанске мере су неуспешне да контролишу појаву инфлације. Светске силе су повукле следеће потезе: САД -По одобрењу америчког Конгреса. Бразил. Решење ове привредне рецесије. Основни инструмент кејнзијанске апаратуре је убрзани привредни раст и стално стимулисање потрошње. 80% светске трговине (укључујући трговину унутар ЕУ) и више од две трећине светске популације. Аустралија. Економије поменутих земаља представљају 85% светског националног производа. Јужна Африка. Саудијска Арабија.

милијарди долара за санирање Сити Гроуп банака.У Русији сматрају да треба: систематизовати националне и међународне регионалне институте. међутим. нису предложене конкретне мере.Русија је иначе трећа земља у свету по девизним и златним резервама. ојачати систем управљања ризицима. повећати одговорност агенција за оцену кредитног бонитета. лидери су били окренути мерама које би спречиле будуће економске невоље и оживели економију након кризе настале поремећајима на америчком тржишту некретнина. онемогућити финансијски настанак ценовних мехура. Кина има највеће девизне резерве на свету. 22% девизних светских резерви. инвестирајући у своје гиганте и покушавајући да се бар колико толико спаси стопа запослености. преко тражења мера заустављања и 30 . На почетку свог рада док криза још није достигла размере које је имала у 2009. указују на комбиновање економских филозофија и доктрина. С друге стране економисти сматрају да је неопходно повећати домаћу тражњу. Поље деловања се са спречавања економске кризе. обелоданити све податке о предузећима. влада се одлућује на повећање тражње на домаћем тржишту. године. социјална давања и развој малих и средњих предузећа. На основу досадашњих потеза водећих економских сила и остале државе које су покушале опоравити своју економију.године.години. Утицај кризе у Кини прво се одразио на смањење извоза. Г20 у условима кризе Г20 почиње са одржавањем самита 2008. За превазилажење негативних утицаја светске кризе кинеска влада је припремила пакет од 586 милијарди долара за финансирање инвестиција у инфрастуктури. те је и одлучено да рубља прерасте у јаку регионалну валуту. и поједине земље саме реагују на кризу. Поред интервенције појединих влада очекује се и интервенција Г20. како би се обезбедио раст ГДПа. у Русији сматрају да треба увести регионалне резервне валуте. као што су: Влада Француске (издвојила 26 милијарди долара за помоћ производњи). Ресурси који би се могли искористити за сузбијање кризе такође су различити. отклонити велики дебаланс између обима емитованих финансијских инструмената и реалне доходовне моћи инвестиционих програма. Подршка стимулативним политикама од стране Г20 је јака и позитивна порука за светско тржиште. Због смањеног извоза. Међутим када је у питању ЕУ. у њеним чланицама се осећа различит обим и интезитет кризе. ЕУ је успела да 200 милијарди долара одвоји за санирање банака и највећих предузећа. Влада Немачке (усвојила подстицајни пакет од 31 милијарда еура). пооштрити захтеве ревизора. Поред Еу као заједнице. те не постоји релација између обима средстава потребних за савладавање кризе и расположивих ресурса за прибављање тих средстава за сваку земљу појединачно. Русија -Свесни да ће даља неконтролисана емисија долара довести до краха целокупоног светског монетарног система. Остварила је најбржи економски раст и развој од 1979.

Предузете су снажне и значајне активности које треба да стимулишу економије. Од ње се очекује да не буде само велики извозник. које су један од криваца за тренутно стање светске економије. ‘’Пошто нема опште прихваћене економске теорије у погледу настајања и решавање финансијских криза. ојача капитал финансијских институција.септембра 2009.. него и велики потрошач. заштити штедња и депозити. Препоручује се строжије праћење агенције за кредитни рејтинг. незапосленост у неким земљама је још неприхватљиво висока. инсистирало се на обнови глобалног раста и постизању потребних реформи финансијског система у свету.Треба ићи на повећање тражње у домаћим привредама путем смањења пореза. и тиме се подржава нова глобална економска политика: потрошња се подстиче у земљама у развоју. као и мере за повећање трговине и обезбеђивање развоја у земљама са ниским приходима. Предлажу се нове ефикасније мере за регулисање међународног финансијског система и усвајају одлуке о томе када би владе требало да смање потрошњу у оквиру пакета за стимулисање привреде. 24. да се обезбеди ликвидност. На самиту у Вашингтону 15. На истом самиту иницирана је и расправа о новим правилима. али се осећа прелаз из кризе ка опоравку. која би требало да повећају контролу финансијског тржишта.године. Утврђивање нових ефикаснијих мера за регулисање међународног финансијског система и усвајање одлуке о томе када би владе требало да смање потрошњу у оквиру пакета за стимулисање привреде велики су изазови са којима се Г20 суочила на трећем по реду самиту у Питсбургу. одржив и уравнотежен глобални раст потребан је трајан опоравак који обезбеђује добар посао људима. одржив и уравнотежен економски раст. 2009.изласка из ње. смање ризик приликом инвестирања и спрече будуће финансијске кризе.новембра 2008 године. шири на преузимање значајних корака како би се обезбедио економски опоравак и прелазак на снажан. што је преокрет у односу на досадашњи поредак. Процес опоравка остаје још непотпун. На крају даје се подршка социјалној заштити од 50 милијарди долара. као једне од две најмоћније земље света. Увидела се и велика важност Кине. Заложили су се за строжа ограничења у исплати огромних банкарских бонуса како би се зауставило ризично пословање банака. због тога су различите и стратегије и политике које примењују владе и централне банке приликом решавања финансијских криза и њима проузрокованих реалних рецесија’’33 33 Штиблар Ф.године. str 138. Да би се постигао снажан . ЦБЦГ. Утврђују се правила која треба да повећају контролу финансијског тржишта. 31 . Утицај глобалне кризе на Западни Балкан. смање ризик приликом инвестирања и спрече будуће финансијске кризе. а штедња у развијеним земљама. Кина пристаје на мере којима ће повећати своју унутрашњу потрошњу.

Прва последица коју је иницирала управо криза. Држава је имала законодавну и извршну власт и требало је да спреци сваку врсту и облик ограницавања слободне конкуренције. раде и оно што је у интересу друштва као целине. тзв. Велика економска криза је нарушила идеале неокласицне теорије и проузроковала две битне последице. Слободна конкуренција је обезбедивала праведну награду за лицни напор и доприносила општем интересу. која је обезбедивала да појединци радеци у сопственом интересу. јер су се теоријски ставови подударали са реалним друштвеним кретањима. који је означио настанак модерне макроекономије. године.Закључак Неокласична теорија је доминирала све до појаве Велике економске кризе 1929. кејнзијанског концепта. У тадашњем друштву као целини постојао је својеврсни аутоматизам. Смитова невидљива рука. 32 . јесте интелектуални напредак у оквиру макроекономије и појава новог.

Али. Она ће се мимикријски модификовати. Да ли и колико ће бити хуманији и друштвено одговорнији – остаје да се види. Та истраживања су интензивирана са појавом садашње економске кризе и потребом креатора економске политике да примене ефикасне мере. монетарној политици и расподели моћи. Велико је питање да ли ће се и колико смањити војни буџети појединих земаља. Људска похлепа. Глобална економска криза довела је до крупних промена у међународном економском систему. која ће искрено (а не реторички) фаворизовати тржишну конкуренцију. тоталитаризми. Сигурно је да ће се човечанство морати вратити производњи (уместо финансијског инжењеринга и меркантилизације свега и свачега). економија. много већој институционализацији. Од тога ће зависити степен реалних људских слобода и демократије. решавању глобалних проблема и повећаној економској дисциплини (рационалности). која се још једном показала као незајажљива. строгој контроли финансијских операција. начин испољавања и методологију доминације моћних. екологији (уместо неконтролисаног загађивања) и институционалном плурализму (уместо тржишног фундаментализма). Без митологије. и прерасти у неки другачији и савременији. односно да је потребна јача улога државе у појединим кључним тачкама привредног живота земље. поред осталог.Друга последица се односи на промену улоге државе и промену улоге коју има економска политика државе. излаз мора тражити и у промени размишљања и понашања богатих и моћних. уз уважавање датих оквира и релативизовање тржишних ограничења. Излазак изВелике економске кризе 30-их година XX века означио је одустајање од најважнијих начела либералне економске политике. Ово је уједно и потврда да хипотеза о ефикасности тржишта није одржива. јер се. доминације и форме експлоатације. формулисању нове развојне парадигме. одрживом развоју (уместо беспоштедне експлоатације природе). У економској историји. у свођењу економског понашања на реалне. као и идеологије. формације. догматике засноване на интересној реторици двојних аршина. а касније за стрмоглави пад свих облика финансијске имовине. негде више а негде мање. примјени алтернативних извора енергије. негде пре а негде касније. Мере које се предузимају само су почетак и још постоји дилема да ли ће њихов ефекат бити довољан да залечи последице. цивилизацијске и институционализоване оквире. па се узроци кризе и грешке креатора економске политике још увек истражују. произвела је сложене кредитне деривате који су били иницијална каписла прво за прецењивање. њихови остаци су и даље остајали да живе (или животаре). Излаз се мора тражити у индустријским иновацијама. Такође је сигурно да ће се економија услуга морати свести на производне услуге и да ће бити драстично смањена за сектор виртуалних финансијских услуга. моралне. Зато није реално да ће неолиберална освајачка идеологија. политика и филозофија ишчезнути. идеологије. у стварање компетентне економске теорије и одговарајуће економске политике. мање у чистим а много више у рекомбинованим облицима. 33 . Све империје су се историјски урушавале и смењивале. Велика економска криза се сматра једним од најважнијих економских догадаја. оживљавању производње. Овим није исцрпљен списак потребних мера. опет рекомбиновани облик.

2003.којима се финансирају империјализам и ратне авантуре у разним крајевима света. Демократија на заласку. Центар за издавачку делатност Економског факултета. Службени гласник. Економски факултет.године 2. Др Миомир Јакшић. Развој економске мисли. Видојевић Зоран.године 3. Држава благостања. Зубин Поток. Макроекономска анализа. То ће много више зависити од цост-бенефит анализе и потребе активирања агрегатне тражње..године 34 .Економски факултет Подгорица. Литература: 1.године 5. него од неких утопијских геостратегијских планова. Београд 2005. Београд 2010. Др Стојадиновић Драгић.2004. Београд 2005. Треба веровати у тврдњу да ће се смоћи снаге да се призна грешка и дозволи новим идејама да се опробају и заузму место на међународној сцени.године 4. Недовић Слободанка. Ракчевић-Глишевић Н. ЦУПС и ЦеСИД. Развој и основе савремене економске мисли.

Б.2010.vbcg. 16. Магазин бизнис бр.blic. Економске доктрине за вријеме кризе у Црној Гори и свијету. www.gov.године 7.google. 11.cb-mn.cg.nb. Штиблар Ф. Економска криза и њен утицај на привреду Србије.6. Штиблар Ф. 12. 8.године 9. www. Економски факултет Београд.fpn.rs/ekonomija. www. 34. www. www. Светска економска криза и последице по привреду Србије. Утицај глобалне кризе на Црну Гору и Западни Балкан. ЦБЦГ.ekof. Влада Републике Србије. 28-31.2009. Димитријевић.org 17.vbcg. ФЕФА. Кабинет преседника. Сорос. Кризу су изазвали сукоб интереса и похлепа. 19..године 10.Београд 2004.Џорџ (Сорос Георге).Н.ipn. www..psee. Стиглиц. ИИИ.. www.Теорија и анализа економске политике..com 35 .yu. www. Економски факултет Подгорица.rs 21.me 18.scholar. Криза глобалног капитализма.Фабрис.me 20. 13.2009. 15. Год.ac. Фонд за отворено друштво.edu. Џозеф (2008). www.ac.rs 14. април 2009. децембар 2008.bg.yu.bg.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful