Estetsko i estetizacija

Estetsko je svojstvo predmeta, situacije, događaja ili diskursa koje doživljavamo kao lepo, uzvišeno, umetničko. Po realističkim i esencijalističkim teorijama estetsko svojstvo je imanentno svojstvo objekta i nije produkt estetičke teorije. Po relativističkim i antiesencijalističkim teorijama estetsko je produkt estetičke teorije, odnosno, estetsko je moguće samo kao estetičko. Estetički objekt je uveden, produkovan i definisan teorijom. Estetizacijom se naziva delovanje ili postizanje učinka u nekoj oblasti ljudskog stvaranja, življenja i rada posredstvom umetničkog, lepog ili bilo čega drugog što je čulno dostupno ili čulno saznajno. Vrtna arhitektura je od reneseanse do 18. veka bila jedna od uočljivih praksi estetizacije ljudskog životnog prostora. U doba Luja XIV francuski vrtovi bili su postavljeni kao uzori racionalnog uređenja prirode. Njihovo uređenje zasnovano na složenim geometrijskim šemama kao simbol anticipacije racionalizma i racionalističkog uma koji vlada prirodnim, kao simbol racionalnog razumevanja sveta. Ta estetizacija prirode bila je jedna od velikih ideološko tehnoloških koncepcija koja se razvijala od renesanse do doba prosvećenosti. A pod estetizacijom prirode možemo da razumevamo zahtev preuređenja sveta po uzorima lepog i umetničkog. Estetizacija – najjednostavnije rečeno, ulepšavanje. Estetizacija kao dekoracija (arhitektura) i ornamentalizacija (muzika), ulepšavanje na taj način, rokoko stil. Estetizacijom umetnosti ili estetizmom u umetnosti se od visoke renesanse i baroka pa tokom 18, 19. i ranog 20. veka nazivaju prakse prilagođavanja protokola umetnosti estetičkim kriterijumima, vrednostima i projektima. Na primer, žanr mrtve prirode u slikarstvu je uspostavljen na zahtevu za tematski neinteresantnom, svakidašnjom temom koja će da omogući estetsko uživanje u formalnim odnosima pikturalnog, naslikanog. Estetizacija umetnosti i estetizam u umetnosti izvođeni su na zamislima stvaranja umetnosti kao autonomnog područja u odnosu na društvo. Nasuprot tome, tokom 20. veka se javlja nekoliko suprotnih težnji: – koncept avangardne estetizacije realnosti – koncept estetizacije politike u totalitarnim režimima – koncept ekspanzivnog estetizma u masovnim produkcijama postmodernog društva. Avangardna estetizacija realnosti je zasnovana na konceptima utopijskog preuređenja kulture, društva pa i prirode po uzoru na koncepte i programe umetničkih pokreta, kao što su ekspresionizam, futurizam, dada, konstruktivizam, fluksus, nove tendencije, land ar, performance art. Taj iskorak u život znači napuštanje autonomnog konteksta umetnosti u ime subvertiranja ili preobražavanja aktuelnog društvenog života. Ukazuje se da je sam život estetski vredan i da mu nije potrebna umetnost kao posrednik, zamena ili poligon estetizacije. Alan Kaprou, osnivač hepeninga ukazao je da nove tehnike umetničkog rada, na primer, izvođenje događaja kao umetničkog dela, vode do praga na kome se estetika, etika, religija i život ne mogu razlikovati. Ili, projekat socijalne skulpture nemačkog skulptora Jozefa Bojsa. Ideja izgradnje socijalnog
1

organizma kao umetničkog dela tako što će se društvena jedinka preobraziti u stvaralački društveni subjekat. Socijalna skulptura ili socijalna arhitektura potpuno će se oformiti kada i poslednji čovke koji živi na Zemlji postane umetnik, skulptor ili arhitekta društvenog organizma. Cilj ove prakse je preobražaj savremenog društva posredstvom umetnosti. Zato se više ne radi samo o estetizaciji umetnosti već o estetizaciji realnosti, društvenih praksi sa stanovišta koje je na neki način povezano sa umetnošću. Koncept estetizacije politike u totalitarnim režimima. Primer, nemačke filmske rediteljke Leni Rifenštal, film Trijumf volje, snimanje nacističkih mitinga, sletova, parada, čime se došlo do čulne, čulno dostupne artikulacije nasilne i totalne partijske moći nacionalnog i socijalističkog pokreta. Simak nacističkog kongresa u Nirmbergu 1934, a nazvanični naručilac bio je Hitelr. Sa druge strane, u socijalističkom relaizmu u komunističkom SSSR-u estetizacija je značila ulepšavanje stvarnosti. Nije bilo prikazivanja sveta kakav jeste, već je umetničko prikazivanje u prozi, slikarstvu, filmu, teatru uspostavljano prema programskim protokolima odgovarajuće realnosti idealizovanog društva – politizacija kulture, a nacizam bi bio estetizacija politike. Koncept ekspanzivnog estetizma u masovnim produkcijama postmodernog društva. Povećanje broja čulnih afekata i efekata, što nas nagoni na povećavanje potrošnje i pojačavanje količine afekata koji se odigravaju za čula i telo. Odnosi se na masovno estetizovanje svakodnevnog života u kontekstu masovne i potrošačke kulture, od reklamne industrije do svih oblika produkcije realnosti (industrija higijene, prehrane, prdmeta za odevanje...). Pri tome, estetizacija nije samo sredstvo ili oruđe da se kod čoveka proizvede iskustvo već postaje bitna stavka u uslovima nadziranja i regulisanja življenja. Znači da svako ne-estetsko može biti reciklirano i predočeno kao estetsko. Teoretičar kutlure Volgang Velš uvodi pojam anestetsko i anestetizacija. Ova dva pojma jesu efekti kulturalne prakse sveta masovne kulture sa bezbrojnim taktikama izvođenja estetskog, kao hiperestetskog. To je sveprisutno estetsko koje se gubi u toj sveprisutnosti. U skladu sa tim, pokazuje se da savremena, visoka umetnost, kao anestetski orijentisana praksa, ne-čulna praksa, postaje kritički usmerena protiv pojačane čulnosti i hiperestetičnosti unutar pasovne, potrošačke kulture. Hiperčulnost popularne kulture, prenaglašenošću i masovnošću, anticipira neku vrstu estetske anestezije, i time anestetičnost. Procedure politike i procedure umetnosti se u morfološkom smislu ne razlikuju, već se razlikuju po orjentaciji izvođenja, upotrebe ili očekivanog efekta. Jedan oblik ponašanja je umetnički ili politički po tome što se od njega očekuje specifičan efekat, a ne po tome što se izvodi različitim sredstvima.

2

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful