P. 1
Rekoh i Dusu Svoju Spasih

Rekoh i Dusu Svoju Spasih

Views: 391|Likes:
Published by beogradski

More info:

Published by: beogradski on May 16, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

09/09/2015

pdf

text

original

2

К
у
л
т
у
р
а
Скоро пола вијека у Паризу непрестаним ангажовањем,
натписима, књигама и оглашавањима на значајним
медијским трибинама, упознајете свијет са нашим
цивилизацијским вриједностима или дижете глас за
њихову одбрану. А у посљедње двије деценије сте међу
најистакнутијим борцима у дијаспори против сатани-
зације Срба у западној јавности. Да поменемо само три
Ваше велике неисцрпне теме: Ловћен, Морачу и Косово.
Рекло би се да књигама на те и друге теме, као биљезима
или знаковима поред Вашег животног пута, неуморно
везујете, упркос тренутним дешавањима, чворове на
заједничкој мрежи српског духовног постојања, очувања
сопственог идентитета...
Управо тако – постојања, опстајања, очувања своје
истости. Ако се изузме прва деценија моје јавне дје-
латности, током шездесетих година протеклог стољећа
кад сам био заокупљен сусретима и разговорима са
плејадом ондашњих француских стваралаца, сав мој
труд и настојања била су у циљу очувања сопственог би-
ћа што је, бар тако мислим, у сагласности са очувањем
националног бића. Та борба почела је 1969. ударом ко-
мунистичког режима на Његошеву капелу на Ловћену,
једну од оних вриједности која се налазила у основи
националног и индивидуалног бића свих Срба на про-
сторима Балкана, као и у свијету. Колико год да сам био
запловио у живот на Западу, а упркос томе што ми прва
четврт вијека, дјетињство у Морачи, гимназијски дани у
Никшићу, студентски у Београду, није била нимало лака
нијесам оклијевао да уђем у борбу за спас Његошеве
задужбине на Ловћену. Уз то сам био свјестан опасности
да западнем у немилост режима, што се и десило па пола
деценије нијесам могао да долазим у Југославију будући
да ми је пријетило хапшење. Јер, како се, забога, могло
оспоравати, и то још из иностранства, једна таква од-
лука ондашње власти иза које је стајало њено врх-
унско божанство, сам Јосип Броз?! Међутим, нијесам
могао да пред трагедијом која је пријетила Ловћену, чији
сам храм урезан на гуслама први пут видио, останем
скрштених руку. У Паризу, свјетској метрополи, покренуо
сам међународну кампању за спас ловћенског врха и
светилишта. Тако се величанствена прича о Његошу и
Ловћену нашла на страницама великих свјетских листова,
као што су Интернејшенел Хералд Трибјун, Монд, Фигаро,
Коријере дела Сера, Сандеј Тајмс... изазивајући општу сим-
патију и дивљење, као што је призор будућег ругобног
и туробног здања, Мештровићев маузолеј, изазивао
одбојност и згражавање. Истовремено су нам неке нај-
знаменитије личности XX вијека, као Андре Малро и
Габријел Марсел, указали пуну подршку, што доказује да
је врх Ловћена, онакав каквим су га обликовале геологија
и теологија, феномени природе, а Његошев хришћански
геније, јединствена свјетска вриједност. Тако да, ни вани
ни код нас, ловћенска светиња није нестала без отпора,
нечујно и мукло, већ напротив, славно по оној Његошевој:
славно мрите кад мријет морате. Владичин храм, иако
разорен на Ловћену, остао је неразорен у нама о чему
свједоче вјечна умјетничка дјела настала из ловћенске
трагедије, као Лубардин Сумрак Ловћена и неколико
сличних или истовјетних цркава у којима васкрсава Ње-
гошева капела по Црној Гори и Херцеговини. Не губим
наду да ће једног дана, иако садашња званична Црна
Гора плови у сасвим супротном смјеру, да васкрсне и на
Ловћену. Ако је материја разорива и саломљива, дух није.
Иако су Срби изгубили битку на Косову прије више од
шест вјекова, нијесу престали да је добијају кроз велики
косовски мит којим су живјели, кроз косовску епопеју
коју су сотворили, а која иде у врх свјетске поезије. Па,
иако сам се далеке 1972. кад је Његошев храм на Ловћену
40
Разговарала: Соња Вујадиновић
РЕКОХ
РЕКОХ
И ДУШУ СВОЈУ
СПАСИХ
Комнен Бећировић:
... Дубоко вјерујем да ћемо једног
дана искотрљати обурдано камење
Његошеве капеле са Иванових
Корита на врх Ловћена и саставити
га у дивну богомољу која га је некад
красила...
3
разрушен, са њим опростио нијесам престао да се њиме
бавим: почетком деведесетих покренуо сам акцију за
обнову ловћенског врха и светилишта која је била заузела
маха и коју је југословенска драма прекинула и спријечила
да се оствари; 2002. поводом тридесете годишњице раз-
његошења Ловћена, објавио сам књигу Борба за Ловћен
Његошев; 2007. поводом стогодишнице рођења Петра
Лубарде, сочинио сам велики есеј Сумрак Ловћена као
сумрак разума, који је под тим насловом доступан на ин-
тернету.
За Вас је, а то сте и негдје написали, Ловћен означио по-
вратак нашим сопственим вриједностима...
Опет по оној Његошевој: удар нађе искру у камену,
мада бих се свакако вратио, прије или касније, својим
духовним коријенима. У сваком случају, након реквијама
над Ловћеном, који сам крајем 1972. под насловом Збогом
једном светилишту објавио у Монду већ 1975. кад је
власт навалила садашње чудевеније на Ловћен походио
сам, након четврт вијека, наш свети Острог и објавио
у истом листу опсежно Писмо из Острога насловљено
Душа и судбина. У њему сам укратко изнио историју и
указао на особитост тог, како географски тако духовно,
херцеговачког и свесрпског светилишта, али и евоцирао
дјетињска ходочашћа у Острог на која ме је моја побожна
мајка Милена водила идући читав љетњи дан про планина.
Прије тога ме, са оцем Стеваном, донијела у колијевци у
Острог да ме крсти. Има о томе и запис у манастирској
архиви што ми га је пронашао мој пријатељ историчар
Предраг Вукић који, са Јованом Маркушем, одржава
српски пламен у расрбљеном мраку садашњег Цетиња,
некада српског почивала, а сада антисрпског легла. За
моје пријатеље, као иконописца Леонида Успенског,
који је сажео своје знање и искуство животописца у
књизи Теологија иконе, Писмо из Острога било је право
откриће па је по том штиву и мом казивању урадио икону
Острошког Светитеља, преставивши га под благим цртама,
као Милостивог. Тај натпис у Монду довео је на поклоњење
у Острог и неколико Француза како су ми рекли монаси,
показавши ми исјечке текста које су им ходочасници из
Француске оставили. Након 35 година, мој пријатељ Марк
Портемон тај текст, богато илустрован, објавио је на свом
сајту за празник Светог Василија, 12. маја 2010. изразивши
и сам жељу да Острог походи.
То ходочашће одвело Вас је и у друга српска светилишта,
о чему сте такође оставили писани траг.
Љета 1976. био сам на ходочашћу у Милешеви, Сопоћа-
нима, Жичи, Студеници, Хиландару, у Ћелијама код старца
Јустина, о чему сам такође писао у Монду и другдје, про-
слављајући и узносећи наша светилишта. Тим највећим
темама и садржајима напајао сам душу настојећи, колико
сам могао, да то пренесем и на друге. Намјеравам да
сакупим те текстове у једну књижицу која би се звала Le-
ttres des sanctuaires serbes, Писма из српских светилишта.
Наравно, ту би укључио и морачки храм који је у мом жи-
воту присутан још од времена дјечаштва будући да сам,
почетком педесетих, у запустјелим конацима манастира
Мораче учио осмогодишњу школу. Што сам више у животу
одмицао, све више сам схватао колико би Морача и Ровца
без своје лавре били пустиња на духовном, историјском
и умјетничком плану. А да не говорим о светости и миру
којима је повратника из свијета примала лавра морачка
под своје високе сводове. Разумије се да сам морачком
светилишту дао одговарајуће мјесто у књизи L’éternité me-
nacée de la Moratcha, Угрожена вјечност Мораче, која је об-
јављена 1998. у Паризу.
И управо већ четврт вијека браните од потопа ту
вјечност Мораче у коју се, кроз творевине природе ка-
њон Мораче и Мртвице, и кроз творевине човјека лавру
41
РЕКОХ
И ДУШУ СВОЈУ
СПАСИХ
РЕКОХ
И ДУШУ СВОЈУ
СПАСИХ
РЕКОХ
И ДУШУ СВОЈУ
СПАСИХ
РЕКОХ
спасих
К
у
л
т
у
р
а
Икона Св. Василија Острошког,
рад Леонида Успенског, Париз 1976.
42
Р
Е
К
О
Х

И

Д
У
Ш
У

С
В
О
Ј
У

С
П
А
С
И
Х
С
П
А
С
И
Х
К
у
л
т
у
р
а
морачка те морачку књижевно насљеђе, сабирају космич-
ка и божанска енергија. Као што сте то показали у Ва-
шем опсежном раду Морача у очима европских аутора
XIX и XX вијека, који је под тим насловом доступан на
српском и француском на интернету, природна и кул-
турна баштина морачко-ровачког поднебља била је
предмет највиших похвала европских природозналаца,
историчара, етнографа, еколога...
Сви су неисцрпни у похвалама величанственој морач-
кој природи и историји. Географ Курт Хасерт задивљен
је страобалним кањоном Мораче који се протеже до
подгоричке равнице, као и кањоном Мртвице који зјапи
и губи се у планинама; еколог Франц Вебер назива те
кањоне катедралом вјечности, а ријеку Морачу надошлу
од топљења сњегова Бетовеновом симфонијом; ис-
траживач Јегор Коваљевски каже да је историја на-
рода морачко-ровачког права хомеровска поема; пје-
сник Адам Мицкијевич сматра да је поема Женидба
Максима Црнојевића, настала на обалама Мораче, једна
од највећих поема свих времена и свих народа; географ
и етнограф Бернхард Шварц вели за манастир морачки
да је бисер Црне Горе; сликар и етнограф Лудвиг Куба је
мишљења да би се и народи са најбогатијим културним
насљеђем могли поносити спомеником као што је храм
Успења Свете Богородице на Морачи; историчари ум-
јетности Габриел Мије, Николај Окуњев и Виктор
Лазарев издашно хвале неимарство и сликарство мо-
рачке лавре истичући фреску Гавран храни пророка
Илију као јединствен лик библијског пророка у читавој
хришћанској умјетности... Свакако да на европском
континенту не постоји један тако релативно ограничен
простор, као што је морачко-ровачко поднебље, са то-
лико природних и цивилизацијских добара.
На жалост, власт за то има мало слуха, упорно ради
на остварењу пројекта још из Брозовог времена, кобне
изградње брана и електрана у долини Мораче.
У томе и јесте парадокс: што је више ваљаних ар-
гумената против потапања долине Мораче, то је власт
упорнија у свом потопитељском науму! Право проклет-
ство! И потопитељи би вјероватно већ били на дјелу да
крајем љета није пропала владина понуда инвеститорма,
или како они кажу тендер, одустајањем италијанске
компаније А2А од градње електрана на Морачи. А на
њу се, као на сувласника Електропривреде Црне Горе,
увелико рачунало, мислим да је чак било предвиђено и
неко славље.
Одустајање А2А од Мораче, било би прилика и за
власт да се мање-више часно извуче из тога кобног
пројекта, да коначно од њега одустане, а да рјешење
тражи у алтернативним изворима међу којма је и сун-
чева енергија, будући да Црна Гора обилује великим
бројем сунчаних дана у години. Прави пут за Морачу је
упис на листу свјетске баштине под заштитом УНЕСКО-а
који је у два маха, у размаку од годину дана, показао
вољу да Морачу прими у своје окриље.
Трећи бескрајни простор Вашег ангажовања је Ко-
сово. Ваша Косовска трилогија коју чине У души Косово,
Косово апсолутног и Косово на голготи, даје свестрану
визију Косова, историјску, религиозну, цивилизацијску.
Као што у приказу дјела, француски аутор Морис Перњије
констатује – откривате Косово као незамјенљив бисер
баштине човјечанства и пита се зар је баш Запад, баш-
тиник хришћанства и вијека просвјећености, морао да
угаси тај пламен цивилизације на Косову?
Да прво појасним ове наслове: У души Косово, Le Ko-
ssovo dans l’âme (2001) зборник је мојих чланака, обра-
ћања, разговора, бесједа на тему Косово током деве-
десетих; књига Косово апсолутног, Le Kossovo de l’absolu
(2007) посвећена је сакралној умјетности косовских
храмова, као и косовској епопеји углавном онако како
су ту умјетност и поезију видјели западни, посебно
француски аутори; Косово на голготи, Le Kossovo sur le
calvaire (2009) велика је хроника, састављена од исто-
ријских докумената из страних и наших извора, више-
вјековног српског страдања на Косову под разним роп-
ским владавинама: феудално-турском, фашистичко-ита-
лијанском и њемачком, комунистичко-титоистичком и
на крају мондијалистичком, које су довеле до потпуне
промјене етничке слике Косова, односно до његове
албанизације.
Све, апсолутно све, на Косову је српско: географија,
историја, религија, поезија, цивилизација, а албанско
нема ништа осим зла, насиља, харања, дивљања и број-
ности. Албанци су увијек знали да се ставе у службу ра-
зних окупатора и да тако у њиховој сјенци постепено
загосподаре Косовом. Косовски Срби су лоше прошли
под разним султанима Абдул Хамидом, Мусолинијем
и Хитлером, Титом... а ипак су најгоре прошли под
Клинтоном и његовим саучесницима у злочину над
српским народом, Блером, Шираком и Шредером.
Јер, никад раније се није десило, чак ни Великом Се-
обом под Арсенијем Чарнојевићем 1690. да око 200
хиљада Срба, само за неколико недјеља, буде прогнано
са Косова, и да око стотину српских храмова буде униш-
тено. Десило се то љета 1999. након ваздушног рата
НАТО-а против Србије и окупације покрајине од стране
Шиптара под окриљем НАТО-а. Тако су слободари и де-
мократе Запада довршили дјело претходних ропских
режима. Западни лидери нијесу имали према питању
Косова историјски, етички, већ искључиво идеолошки
приступ, базиран тобоже на демократији и људским
правима, а у ствари на сили, незнању, безакоњу, лажи,
жеђи за злом, изопачености, утјеривању страха Русији,
њемачкој освети Србима, на стављању Балкана под своје...
К
о
м
н
е
н

Б
е
ћ
и
р
о
в
и
ћ

н
а

Л
о
в
ћ
е
н
у
,

љ
е
т
а

1
9
6
9
.
Стога западни хуманисти на Косову штите албанске
терористе, хришћанска Европа војује против себе у
служби апостата од хришћанства, а цивилизација у слу-
жби варварства. Косово јесте простор српског физичког
полома и пораза, али далеко више простор моралног
посрнућа и пораза Запада. Уосталом, окрилаћени злочи-
ном над Србима, западни хуманисти су се упустили у
сличне злочине над Авганистанцима, Ирачанима, Либиј-
цима... Требало је видјети њихово ликовање у медијима,
и ликовање њихових штићеника, такозваних побуњеника,
када су приредили грозну смрт Гадафију чије страдање је
слика и прилика пакла у који су његову развијену, цвјетну
земљу, прави рај у сахарској пустињи, Елдорадо у Африци,
западњаци претворили. То не значи да на Западу нема
савјесних и истинољубивих као што је управо Морис
Перњије, али они не могу доћи до изражаја. Још да није
Интернета, сасвим би очајали. Упућујем читаоце на сајтове
www.internationalnews.fr, www.mondialisation.ca те www.in-
vestgaction.com мога белгијског пријатеља Мишела Коло-
на (Michel Collon), а то су драгоцјене трибине истине у за-
вјери ћутања која влада на Западу о бандитизму НАТО-а
по свијету.
Како онда до истине као једином лијеку злу свијета,
како кажете, када ту истину моћни неће да чују?Није ли у
данашњем свијету борба за правду и истину донекле Си-
зифов посао?
Данашњи свијет је, као што смо видјели на примјеру
апокалиптичних ратова у које је Запад загазио, толико
у власти демонских сила да би требало имати стамену
вјеру сиротог библијског Јова, како би се сачувала вјера у
човјека и истрајало у борби за правду и истину. Али, рекох
и душу своју спасих! Ниједна битка није изгубљена, све
док је у души не изгубимо. Зато сам први том Косовске
трилогије назвао У души Косово, а то би требало да буде
гесло сваког Србина. Рекосте Сизифов посао, али ја дубоко
вјерујем да ћемо једног дана искотрљати обурдано ка-
мење Његошеве капеле са Иванових Корита на врх Лов-
ћена и саставити га у дивну богомољу која га је некад
красила. Никако не могу да замислим да ће оно бетонско
ругло, бункер, она ковчежина, остати задовијек.
Хоћете да кажете да истину никад није узалуд сија-
ти...
Никад! Макар и за далеко неко покољење, да опет ци-
тирам Владику. Све што је саграђено на лажи и безакоњу,
осуђено је, прије или касније, на пропаст јер лаж је, по
Јеванђељу, зло и отац зла. Управо због тога, свијет се нашао
на рубу пропасти. Запад, кога увелико потреса економска
криза проузрокована свакаквим малверзацијама, већ се
грдно о јаду забавио ратовима које је повео на лажима
против Авганистана и Ирака па мора отуда да бјежи, као
што ће свакако морати да бјежи и из Либије. А на Косову
још истрајава као чувар свог чудовишног недоношчета,
државе Хашима Тачија, чија су непочинства, након
деценијског заташкавања, избила на видјело, управо
кроз извјештај Дика Мартија. И то је доказ да на Западу
није свака савјест угашена. Вјерујем да само истина
може да спаси свијет, seule la vérité peut sauver le monde,
како сам, прафразирајући ријеч Достојевскога: само
љепота може да спаси свијет, насловио своју бесједу
прије пет-шест година. Сабирам своје бројне текстове тог
надахнућа, настале у посљедње двије деценије, како бих
их укоричио управо под насловом Le combat contre l’hydre,
Борба против аждаје, разумије се аждаје лажи и клевета.
Ту ће се превасходно наћи моја Апологија Његоша, кога
су тројица хрватских аутора у књизи Le nettoyage ethnique,
une idéologie serbe (1993) Етничко чишћење – српска иде-
ологија, окарактерисали геноцидним пјесником, јер је
наводно позивао на истребљење мирних Турака само
зато што су били муслимани, а никакво зло нијесу чинили.
У књизи ће бити и моја Апологија Андрића кога су за ври-
јеме рата у Босни неки муслимански интелектуалци у
спрези са њиховим француским пајташима, такође окле-
ветали да је у својим дјелима оцрнио доба отоманске вла-
давине у Босни. А имам и један велики полемички спис
под насловом Преваре Исмаила Кадареа, Les impostures
d’Ismail Kadare, те Пошаст једноумља, Le féau de la pensée
unique, Plaidoyer pour la Russie, Пледоаје за Русију, и други.
Сви ти радови се налазе на глобалној мрежи.
Црна Гора је Ваш физички, али духовни завичај који ни-
када нијесте напустили, иако већ пола вијека живите у
Француској. Како доживљавате враћања завичају?
Шири завичај Црну Гору, доживљавам, како изблиза
тако издалека, доста болно. Боли ме то што се дешава
посљедњих петнаестак година: негација српског наци-
оналног бића Црногораца, њихово претварање у не-
Србе, чак анти-Србе, стално подгријавање свађалачке,
нездраве климе, измишљање некакве црногорске цркве
те црногорског језика, затирање ћирилице... Све у циљу
креирања наводног црногорског идентитета, као да се
највећи људи Црне Горе нијесу сматрали Србима, тиме
се поносили и своје српство до неба узносили, а све што
су створили било је на ћирилици. Болно доживљавам и
проћердавање природних ресурса Црне Горе, њихово
давање у довијечни најам свјетским алама, као што се
то хоће с Морачом, претварање Црне Горе у неку врсту
колоније, а све то под параваном некаквог одрживог
развоја. Такође тешко доживљавам безглаво хрљење
Црне Горе у загрљај НАТО-у који се све више претвара у
К
у
л
т
у
р
а
43
К
о
м
н
е
н

Б
е
ћ
и
р
о
в
и
ћ
,

р
а
д

с
л
и
к
а
р
а

Б
а
т
е

М
и
х
а
и
л
о
в
и
ћ
а
,

1
9
7
3
.
РЕКОХ
И ДУШУ СВОЈУ
СПАСИХ
СПАСИХ
РЕКОХ
И ДУШУ СВОЈУ
СПАСИХ

И ДУШУ
СПАСИХ спасих
спасих
44
К
у
л
т
у
р
а
К
о
м
н
е
н

Б
е
ћ
и
р
о
в
и
ћ

с
а

С
л
о
б
о
д
а
н
о
м

Б
а
б
и
ћ
е
м

и

М
и
л
о
р
а
д
о
м

П
о
п
о
в
и
ћ
е
м

у

С
т
у
д
е
н
т
с
к
о
м

г
р
а
д
у
,

Н
.

Б
е
о
г
р
а
д

1
9
5
8
.
Комнен Бећировић са Францом Вебером и Жан
Пол Бледом на Сорбони
Комнен Бећировић са
Бранком Головићем
М
о
р
а
ч
а
крвника свијета. Ту је и харање дивљег капитализма који
су успоставили некадашњи бољшевици, претворивши
Црну Гору у приватно власништво... Очито је да се данас
није славно звати Црногорац па стално осјећам потребу да
појасним да то, у мом случају, значи Србин из Црне Горе.
Кад је у питању мој ужи завичај, Морача, све је другачије.
То је враћање вјечности у којој сам свијет угледао и одра-
стао. Враћање великој природи, шумама, врлетима, не-
бесима, озвјезданим ноћима, исконским појавама као
што су сјајне зоре, прва сунчева свјетлост на Љевишким
Странама и на висовима поврх извора Мораче, излазак
сунца, који обавезно чекам, на врх Градишта, његов кра-
љевски пут небесима, раскошни заласци иза Лијевна и
Жебоча, а затим истицање првих из давнина дјетињства
ми знаних звијезда које се, као ватре, пале на висовима.
Ноћу устајем како бих доживио излазак нових сазвјежђа
на небесима, на примјер, сјајног Ориона, ловца из грчке
митологије, у пратњи вјерних паса, Сиријуса и Просиона,
који га од вјечности кроз свемир прате. У Морачи сам
збиља становник васионе и дружим се, колико могу, са
њеним бескрајем. Морача представља за мене велико
духовно и тјелесно окрјепљење, освјежење, исцјељење
од велеградског живота, од непрекидне агресије медија
који нас засипљу најчешће лошим вијестима. Тако, бар по
неколико мјесеци, налазим уточиште од свијета у Морачи,
донекле као што су га моји преци ускоци из Херцеговине,
с очеве стране из Требјесе, а с мајчине из Гацка, нашли у
Морачи од Турака. Има о том ускочком моје велико Ка-
зивање о извору и догађајима око извора Мораче, као и
поема Пут на извор Мораче. Моји преци бранише Морачу
од зла туђинскога, а ја је већ четврт вијека, браним од зла
домаћега. Поносан сам што се, мојим настојањима, њено
име пронијело по свијету, а може се десити, ако преовлада
мудрост, да уђе и у највећа добра човјечанства.
Како сте открили часопис Голија и да ли Вам је он открио
нешто ново, непознато?
Голију сам открио, прије пет-шест година, захваљујући
мом школском другу из гимназијских дана у Никшићу а
затим на Универзитету у Београду, Слободану Бабићу,
родом са Крсца из Голије. Мени је часопис Голија, својим
богато илустрованим прилозима из разних области, гео-
графије, историје, традиције, религије, књижевности...
отворио бескрајне хоризонте Голије коју сам замишљао, по
народној поезији у којој се она најчешће помиње са Дугом,
као митску земљу. Без часописа Голија огромно насљеђе
остало би непознато, заувијек очајало и потонуло у забо-
рав. Али Голија отвара видике и на читаву Херцеговину
и друге српске и остале просторе. То је примјер како се
може његовати сопствени идентитет, како се може бити
Голијанин, Херцеговац или Црногорац, а у исти мах Србин,
Словен, Европљанин. Да је среће, свака наша славна по-
крајина требало би да има гласило попут Голије, али би
зато требало да има и свога мецену као што Голија има
Даку Давидовића који се, као ријетко ко, окренуо своме
завичају, не само издајући Голију, него и саградивши у
Голији красну богомољу достојну Немањића, коју сам са
највећим дивљењем прошлог љета видио.
Да ли је то било Ваше прво путешевствије у Голију?
Не само у Голију већ, због мога дугог странствовања,
и у Херцеговину. Изузетак је посјета Билећи кад су нас,
никшићке гимназијалце, водили да видимо Тита приликом
његове посјете том граду. Видјели смо га далеко преко
масе на високој трибини некако крупног у маршалској уни-
форми, окруженог великашима, и чули како, искиданим
говором, на некога
грми, вјероватно на
своје непријатеље и
издајнике. Мислим да
још увијек није у Би-
лећи био отворен ње-
гов злогласни логор
за информбировце.
Требало је, дакле, да
прође пола вијека
па да се опет нађем
у Херцеговини, кр-
шевитој, суровој и
сунчаној, гласитој еп-
ској земљи – Голији.
Тог незаборавног 16.
септембра стварност
је била сасвим на ви-
сини мита.
Комнен Бећировић са Слободаном Бабићем
у Голији, 2011.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->