You are on page 1of 7

Castelo, Paragliding World Cup 2012 Tour Castelo (ES), Brasil

U Castelu, svi znaju za PWC i paraglajding sport. Posle Caraoca, i FK Flamenco, piloti su najpopularniji ovde. Gledaju nas ispod oka, upiru prstom, kao da smo sa druge planete. Gradi je relativno mali. Ko nije zadovoljan sa malim ne treba mu ni veliki jednom ree neka ena u nekom zaseoku u Bosni. Nema mnogo toga da se vidi. Nema ni previe brazilskih lepotica koje krase najtiranije svetske asopise, i plae poput Copacabane ili Ipaneme.

Slika levo: na putu ka startu (Uba 920m)

Ali kada si u vazduhu, kada izae na 2200 metara visine, scena je fantastina. Neobine vulkanske stene, visoke po par stotina metara, skoro okomite i glatke. Tamo gde nisu stene tu je prauma i vegetacija u koju svakako ne bi niko poeleo da ue bez valjanog razloga.

Naa ekipa je stigla posle etiri izmene aviona, do grada Vitoria u dravi Espirito Santos, a posle smo uzeli taxi do autobuske stanice odakle smo hteli za Castelo. Sve je to izgledalo poprilino komplikovano pa usred vonje iscenkasmo se sa vozaem da nas vozi skroz do Castela za nekih 100 EUR. Onda u Castelu nastaje drama oko smetaja. Sve je zauzeto ili rezervisano. U hotelu Estrela do Sul, koji je pored HQ, nema mesta. Odosmo do hotela zvunog imena Plaza. Tamo dno dna. Sobe do bola, a cene katastrofa. Miko pravi face kao da je pojeo neku ljigavu ivu abu. Izlazimo odatle u stilu najebaemo ovde. Sreem Ericssona iz vedske koji je u tom hotelu, ali trai neki drugi smetaj. Idemo sa njim do pansiona Lua & Sol (Mesec i Sunce) koji izgleda fantastino. Kao iz nekih treerazrednih serija, u kojima je gluma, radnja i scenario lo do bola, ali ambijent i muko-enski glumci izgledaju odlino.

Nema mesta, kao sve rezervisano, ali nekako se uvaljujemo po principu mi ostajemo a vidite ta ete, i otpoinjemo sa raspremanjem i strunim gledanjem u nebo. Bazen je tu, internet, imamo i psa vuijak po imenu Amanda. Ima 5 malih kuia. A mi imamo nau kuku Mika. Pazimo ga da ne zaluta negde pogledom, jer samo se osvre hoe li iza nekog ugla naii neko brazilsko dupe. Ali slaba vajda. Za to je trebao ostati u Riu, a ne ovde. Registracija pilota protie uobiajeno, ali uz jednu novinu. Svi piloti se mere na vagi. Niko ne sme da pree sertifikovanu veliinu krila, jer e se sve proveravati na startu. Tolerancija je 1kg. Vadim sve iz krila i naredne dane letim tano na gornjoj granici. Slika levo: Miko je sluajno stao nemakom pilotu Marc Vensaueru nogom na vagu, a ovaj se udio kako je mogue da ima toliku teinu. Slika dole: Broers intervjuie Jan Martala (FRA) i Raul Pensoa (VEN)

Prva dva dana smo leteli lepo, isprobavali teren, a onda kia ubi par dana sve do 21.3. kada smo imali prvi task. Letimo po zadatku koji lii na etvorougao, sa ciljem u Castelu. Ko pije previe Kajpirinje slabije e leteti, pa su Miko i Sran ne verujui ovom aksiomu, zavrili svoju dananju trku posle par kilometara. Sran dobro krenuo ali zaboravio da overi taku posle cilindra pa se posle vraao 4km u rikverc. Pa opet ka sledeoj taki, ali to vie nije to. Dekoncentrisan i razoaran slee. Miko je imao kravatu na svom Ozone M4, pa se malo muio dok nije popravio ali je tako izgubio dosta visine. Sleteo je na

neku bezbednu livadu samo par km od starta.Pokuava da pree neki potok irine metar i po, a dubine metar. Baca prethodno glajder preko potoka u nameri da posle tako rastereen i sam ga preskoi, ali u tom zamahu sa glajderom, odronila se zemlja ispod njegove bagaljive noge i svom duinom se prostreo po mutnom i prljavom potoku, punom kojekakvih buba, punoglavaca, ameba i kvaziglista. Glajder je poslednjim atomom snage ipak preleteo na drugu obalu... Onako blatnjav od glave do pete izlazi iz potoka kao Neman iz Loh Nesa. Krave i bikovi sa oblinje farme poee da muu, kokoi da kokodau, a leinari odletee u nepoznatom pravcu. Sve se smirilo tek kada se udovite opralo i postalo opet ovek. Oi je dezinfikovao rakijom, da ne nabrajam za ostale organe.. Za to vreme borio sam se sa slabom termikom 14km pred ciljem u vodeoj grupi. Zadovoljan sam letenjem danas, iako sam u konanom plasmanu 45.mesto, jer su me posle dosta njih prelo na bolju putanju i nabijajui visinu do maksimuma videvi da mi napred sleemo usled slabe termike i pojakog eonog vetra. Ipak u gol je stiglo samo 4 pilota, a prvi je Raul Penso, odlian pilot iz Venecuele, i na dobar poznanik. Slika: dan nije obeavao U naoj pousadi imamo lep mali bazen, pa se odmah bacamo u njega. Zlata vredi po ovoj vruinini i vlazi.

Ljubazna domaica nam donosi kafu na sam rub bazena, a Miko otrava do sobe po dunju i malinu, srpske fermentisane specijalitete. Miku savetujemo da se malo nabacuje domaici jer e i usluga biti bolja, ali njega to ne interesuje?! Mora da mu se neka ameba iz potoka uvukla u glavu i otetila centar za porniarenje. Ne znam ta bi drugo bilo. U sobi smo nas trojica, danas nam doao i Vlajko iz Valadaresa, pa smo i njega primili u sobu . Spava sa Mikom u branom krevetu, a nas dvojica u preostala dva. Gledamo hoe li se roditi kakva ljubav izmeu njih, ali nita zaspae kao zaklani.

Sutradan nova trka. Vlajko ne izlazi na start. Dobio temperaturu i loe mu je. Mi ga zezamo da je dobio neku boleinu od neke tamnopute devojke koju je upoznao prethodno vee, a on se kiselo smeje. Nije svejedno. Danas zadatak poprilino teak. U obliku trougla, realno 72km trke a po GPS 88km. Startujem kasno, pa sam na poetku bio meu zadnjima, ali zahvaljujui looj proceni vodeih pilota za kojima je krenulo svih 100 pilota, ja kao zadnji odluio sam se na drugaiji put to mi se isplatilo ve posle 10km trke. Prelazim u vodstvo i kasnije sa par prikljuenih pilota svu trku vodimo. Slika: ka drugoj taki

Predeo prelep, gomila nekih vullanskih brda sa okomitim stenama ili oblika kao jaje. Sama ta jaja su po par stotina metara visoka. Kod zadnje take sam u prvih 10 pilota, ali sam tu napravio greku izaavi prerano iz jednog stuba koji je lepo dizao u elji da overim taku pa da se opet vratim u njega. Ali kada sam se vratio taj stub je bio tri puta slabiji pa sam dosta vremena izgubio vrtei do baze. Cilj je bio 9km severno od tog mesta ali je bio prejak eoni vetar. A cilj odmah iza nekog brda, to je posle razgnevilo neke pilote koji ga nisu dokaili jer su uli u rotor od tog brda, i rizikovali ivot. Stiem visok sa 500m iznad gola, 24 po redu. U ukupnom plasmanu sam 24. Na samom poetku trke, Sran je navikavi na R11 otro poeo da vrti svog Enza u nekom jaem stubu, to je prouzrokovalo negativu koja se kasnije iskomplikovala u vie kaskadnih figura iz kojih nije bilo spasa. Rezervu, ko god da mu je pakovao, dobro je odradio posao, jer se odmah otvorila. Padao je poprilino brzo i na svu sreu ispromaivao sve mogue elektrine vodove na zemlji kojih ovde ima u izobilju. Sleteo je u polje kafe. A Miko je sleteo par stotina metara dalje ka taki. Zadovoljan je krilom i

kako ga slua ali ipak nije imao dovoljnu visinu od samog poetka trke jer je trebalo grebati uz otre ivice granitne planine, to nikome ovde nije svejedno. Pogled niz litice dok vrtite u slabom ali turbulentnom stubu je lep, ali zastraujui. Posle su Sran i Boa (koji se takoe prikljuio u Castelu) traili kontejner od rezerve po livadama i movarnom terenu, ali potpuno bezuspeno jer to je kao da traite iglu u plastu sena. Bou su na jednom mestu tako izujedali mravi za zglob leve noge da mu je sva otekla. Imao je preko 30 ujeda. Posle su ih pozvali neki lokalci na rotilj i pie, pa su se zaglavili do kasno, a Miko i ja smo se raspitivali unaokolo gde moemo da naemo kontejner sa ruicom za Sranovo Cortel sedite. Jedva smo uspeli da to naemo jer i ono malo pilota to leti sa tim seditem nema rezervnu ruicu, ali ipak japanka Keiko Hiraki nam ga je dala bez ustezanja, jer kako kae, lepo se provela u Srbiji na pretprolom prePWC na Kopu i makar neim da nam to vrati... Dok je to govorila, svo vreme je gledala u Mika. Slika levo: ubacujemo Yoikija Kuremota (JPN) u mainu za zezanje Slika dole: domain je sredio prilazni put startu

Trei task je otkazan usled nailaska fronta i popodnevne kie. Sve je izgledalo jako lepo, ali vetar je bio ba u pojaanju, tako da se task komitet u 14h odluio da otkae dananji task. Par sondi koje su prethodno poletele jedva je probijalo u dnu doline. Slika levo: banKar meri kongestus

Sledeeg dana, u subotu, zadnji zadatak. Sonde lete, a jedva opstaju u vazduhu. Termika jako slaba, a zadatak oko 60km. Sve se ide niz vetar. Trka je krenula, svi piloti idu ka dolini, ka sledeoj taki, ali visina nam nije ba zavidna. Kreem sam ka Castelu, pa ako mi ovaj potez danas uspe biu car. Pridruuje mi se jedna uta Ultima. Nas dvojica sami, a na par kilometar juno drugom trasom ide 100 drugih pilota. Nekako se odravamo potpomaui jedan drugog sa pronalaenjem nekih otpadaka od stubova, ali vidim da ni oni piloti ne prolaze mnogo bolje. Tek ispod Castela shvaamo da vetar nije vie onaj severni po kojem se task komitet vodio pri pravljenju yadatka ve je sa okeana estoko probio jugoistok (breeze). Umesto sada da idemo niz vetar, jedva se probijamo u vetar. Moj kompanjon je dosta nii od mene i zaostaje, a ja dalje napredujem ka taki kojoj sada prilaze piloti iz drugog pravca. Stubovi su nedefinisani i veoooma zakoeni tako da se ne isplati ni vrteti ih. Nema ni konvergencije, jer je dalje ostala iza nas. Nita. Idem napred koliko mogu i sleem na vrh nekog uzvienja jer je tako najbezbednije, to zbog vetra, to zbog elektrinih kablova koji su svukuda.Ispred mene nema dosta pilota i oni takoe sleu i bore se sa nekim termikom krpama. Neke ne mrzi da se bore, a da sam znao epilog verovatno bih i ja bio vie uporan. Naime, mnogo pilota slee u mom okruenju, skoro 50 njih. Oni koji su samo za jedan kilometar bili bolji od mene imaju po 100 bodova vie a oni sa dva km imaju 200 bodova vie. Ba sam se razoarao u ovakvu formulu, jer mi je to unitilo dobru poziciju na PWC. Ukupno sam sada 38.mesto. Sran je sleteo samo 600m iza mene, preleteo neto oko 29km, a Miko je preleteo oko 10km. To ga premeta sa zadnje pozicije na predzadnju u ukupnom plasmanu, a Sran je 108. Prvi maii se u vodu bacaju, jer je obojici ovo prvi PWC. A nije bilo ni lako, i imalu su neke pehove i nova krila. Sran je i danas imao veliku asimetriju na samom sletanju, ali je dobro popravio. Dobio je aplauz od pilota koji su ve tu sleteli, jer bilo je jezivo za gledati. Slika dole: pijemo i zezamo se sa legendarnim Felix Rodriguezom (ESP)

Uvee je zatvaranje, prisustvujemo oficijelnom delu. Pobedio je Jan Martal (FRA) prologodinji pobednik Superfinala iz Turske, drugi je Michael Siegel (CHE), a trei odlini Cordido

Meni ostaje da alim za proputenom prilikom da se direktno kvalifikujem za Superfinale, ali bie prilike u Makedoniji. I ova pozicija je naravno odlina, ali apet je u meuvremenu porastao. Odlazimo na spavanje, a ujutro rano dolazi onaj isti taksista po nas i vozi nas u Vitoriu,na avion za Rio. Iz Ria letimo za Porto, pa za Cirih i na kraju JAT-om za Beograd. Nikad ovoliko aviona nismo izmenjali u jednom smeru. Put je naporan, ali vredi otii u egzotine zemlje i leteti na lepim terenima. Nismo ba imali sree sa vremenom, i ili smo kratko ne obiavi ni Rio ni Kopakabanu, ni Glavu eera. Miko je nezadovoljan svojim skorom (uzronik ona ameba), ali sada e u staroj dobroj Evropi da se rei te boleine. Slika: u restoranu uz kajpirinju i neko mesite.

Dok smo se pozdravljali sa gazdaricom i njenim muem (drugim po redu prvi je bio srpskog porekla), on nam ree da bi voleo da u Brazilu ima takvu ekipu drugara kao to smo mi srbi. Stalno smo se zezali, pravili toseve, smejali se... pa se oveku to jako svidelo. Pomislih e moj buraz nisi ti video ni deseti deo nae ekipe sa eljom da svi zajedno jednom odemo na ovakvo neko putovanje!