You are on page 1of 5

Audiometrija je metoda ispitivanja sluha specificnim aparatom koji se u tu svrhu koristi audiometrom.

Audiometrijom se odredjuju granice slusnog polja kako u pogledu intenziteta, tako i u pogledu frekvencija. Ispitivanje se vrsi tako sto se dobijene vrednosti porede sa standardima dobijenim na velikom broju ljudi normalnog sluha. Audiometar se sastoji najcesce iz sledecih delova: 1) Elektronski sinusni oscilator kojim se mogu menjati frekvence, najcesce u opsegu od 125 do 8000 Hz. 2) Atenuator intenziteta, sa rasponom od 0 do 100db. 3) Dve slusalice za vazdusnu i jedna za kostanu provodljivost. 4) Prekidaci struje i tona. 5) Generator belog suma za potrebe maskiranja Pri ispitivanju sluha ispitanik se nalazi u za audimetriju specijalno dizajniranoj prostoriji tihoj komori ili slusnoj kabini. Zidovi ovih prostorija trebaju da apsorbuju ne samo spoljasnju buku vec i unutrasnje zvuke. Oni bi se refleksijom od zidova mogli pojacati pa je neophodno da budu brzo apsorbovani. Odrzavanje gromkosti zvuka posle prestanka dejstva zvucnog izvora koji ga je izazvao zove se reveberacija ili vreme reveberacije i ono mora biti veoma kratko najvise 0,2-0,5 sekundi. Audiometrija moze biti tonalna i govorna. Tonalnu audiometriju dalje delimo na liminarnu (pragovnu) i supraliminarnu (suprapragovnu). Govorna audiometrija Kod ispitanika sa ostecenim sluhom se ovim nacinom odredjuje procenat ocuvane razumljivosti govora. Umesto tona primenjujemo posebno izbalansirane reci poznatog znacenja sa tacno odredjenim brojem konsonanata i vokala. Ispitanik glasno ponavlja reci koje je cuo, a rezultat se unosi u poseban govorni dijagram. Ova metoda je posebno vazna pri izboru slusnih aparata. Tonalna supraliminarna audiometrija Tonalna supraliminarna audiometrija je metoda kojom se ispituje sluh iznad praga cujnosti,a cilj joj je da utvrdi kako se sluh ponasa pri vecim intenzitetima zvuka. Tonalna liminarna audiometrija Ova metoda predstavlja ispitivanje praga sluha ili granice cujnosti cistim tonovima u rasponu od 125 do 8000 Hz. Cist ton je potpuno odredjen intenzitetom i frekvencijom. O ovoj metodi ce nadalje biti najvise reci.

Prag sluha i njegovo odredjivanje Prag sluha ne treba shvatiti kao ostru i tacno odredjenu vrednost. Takodje prag sluha nije isti za sve frekvencije. U audiometriji se koriste takozvane krive praga sluha radi brze orijentacije. Dokazano je masovnim ispitivanjima populacije da vecina ljudi ima prag sluha koji je slabiji od normalnog praga 0 db. Tako da se pri ispitivanjima sluha uzima da je sluh normalan ako mu je prag 0-20 db. Potrebno je istovremeno razlikovati prag cujnosti (audibiliteta) od praga detektibiliteta, koji je za nekoliko db nizi i pri kom postoji samo izvesni osecaj o nekoj neodredjenoj zvucnoj pojavi. Neke zvucne pojave i karakteristike tona su od esencijalne vaznosti pri pravilnom izvodenju audiometrije. Uvo lakse registruje isprekidane tonove nego kontinuirane tonove istog intenziteta. Ova pojava se objasnjava fenomenom slusne adaptacije. Kod odredjivanja praga sluha bitno je da li se pragu priblizavamo tako sto mu prilazimo sa vecim intenzitetom tona, koji je iznad praga (descedentno) ili pragu prilazimo sa tonom manjeg intenziteta iz subpragovne zone (ascedentno). Naime, kod spustanja intenziteta ton je vec poznat i utisak o njegovom postojanju u slusnim centrima je presudan i kada je on ispod stvarnog praga. Kod povecanja intenziteta iz necujnog prema cujnom ovog utiska nema. Vreme emisije tona takodje moze imati uticaja. Ako je ton vrlo kratak, onda se prakticno cuje samo period ukljucivanja i iskljucivanja, za koje vreme intenzitet nema punu vrednost. Nastala zvucna pojava se naziva klik. Ovo je svakako nezeljena pojava, pa je potrebno izbeci.

- Prag sluha u mnogome zavisi i od cistoce tona slozeni zvuci i sumovi se bolje cuju od cistih. Kostana i vazdusna provodljivost zvuka Da bi se pravilno izvela audiometrija neophodno je poznavati osnovna pravila prostiranja zvuka kroz uvo. Vazdusna provodljivost zvuka je nacin prolaska zvuka zvucnim talasima, kroz spoljasnje i srednje uvo (provodni deo) do unutrasnjeg uva (osetni deo). Kostana provodljivost je prenos zvucnih nadrazaja bez posredovanja vazduha, preko cvrstih gustih sredstava, kostiju lobanje mimoilazeci provodni deo. Tehnika ispitivanja sluha Ispitivanju sluha mora prethoditi detaljan klinicki pregled i anamneza. Treba utvrditi da li je stanje sluha takvo da se isptivanje uopste moze sprovesti, isto tako proceniti da li opste mentalno i fizicko stanje dozvoljava merenje sluha. Pregled izvodi lekar otorinolaringolog, koji otoskopski pregleda spoljasnji slusni kanal, isto tako i okolne organe. Pozeljno je pre izvodjenja audiometrije izvrsiti pregled pacijenta zvucnim viljuskama radi grube orijentacije vezane za potenciljalni pad sluha. Nakon pregleda pacijenta informisati o proceduri, objasniti mu sta je on duzan da uradi : da podigne ruku ili pritisne taster kad i najmanje cuje

ton, isto tako da ne pokazuje prisustvo maskirajuceg tona. Zatim pacijenta treba uvesti u kabinu, i namesetiti mu slusalice tako da slusalica sa crvenom oznakom dolazi na desno uvo, a ona sa plavom na levo. Slusalice treba simetricno da pokrivaju usne skoljke tako da osa bude upravljena priblizno ka slusnom hodniku. Kod ispitivanja kostane provodljivosti stavlja se mali vibrator na istaknutu kostanu povrsinu najcesce na mastoidni nastavak. Isptivanje tonalne liminarne audiometrije vrsi se metodom trazenja granice, odnsono praga sluha na svakoj frekvenciji posebno. Vrsi po pravilu monoauralno za svako uvo posebno. Prvo se ispituje sluh vazdusnim putem na oba uva, a potom kostanim. Poceti ispitivanje sa onom stranom na koju pacijent slabije cuje. Ukoliko cuje podjednako dobro poceti ispitivanje sa desnim uvom. Ispitivanje poceti sa frekvencom od 1000 Hz (najvaznija srednja frekvenca uva). Ton se prvo pusta na vecem intenzitetu da bi ga bolesnik primetio i zapamtio bez problema. Zatim se polako prilazi pragu sluha sa skokovima od po 10 db. Pacijenti su obicno u blizini praga prilicno nesigurni, te se pri odredjivanju praga par puta pusti ton oko potencijalne vrednosti praga sluha sa skokovima od po 5 db gore i dole. Nakon toga se slicnim postupkom pristupi odredjivanju praga sluha prvo na visim frekvencama od 2000, 4000, 6000, 8000 Hz, a zatim i na frekvencama od 250 i 500Hz Tada se isti postupak ponovi i na slabijem uvu, gde se postupak moze razlikovati o neophodnosti primene maskinga o kome ce kasnije biti reci. Posle ispitivanja vazdusne provodljivosti pristupa se odredjivanju kostane gde je procedura dosta komplikovanija, a masking skoro uvek potreban. Pomenuti vibrator se stavlja na mastoid, dok se slusalica uklanja sa uva na istoj strani, a na drugoj ostaje radi pustanja zaglusivanja tj maskinga. Zatim se pristupa odredjivanju praga sluha po istom sablonu kao i u slucaju vazdusne provodljivosti. Nakon izvrsene audiometrija dobija se graficki prikaz stanja sluha audiogram.

Audiogram je prolazio kroz nekoliko faza dok nije poprimio svoj konacni oblik koji se danas primenjuje, po predlogu Fowler-a, Fletcher-a i Luscher-a tzv americki format. To je kvadratni model gde su na horizontali predstavljene frekvence tonova koji se pustaju sa tipicnim podeocima na 125, 250, 500, 1000, 2000, 3000, 4000, 6000, i 8000 Hz. Na vertikali se nanosi jacina pustenog tona od -20db do 100db tako da sirina oktave odgovara rasponu od 20 db. Na osnovu frekvence i jacine tona na kojem se nalazi prag sluha dobija se karakterisiticna kriva praga sluha. Kriva desnog uva se nacelno obelezava crvenom bojom dok se leva obelezava plavom. Da bi se i kod stampanja u crnom one razlikovale, vazdusna kriva desnog uva se obelezava kruzicima, a levog znakom x. Kostana kriva se obelezava strelicama ili zagradama okrenutim ka uvu na koje se odnosi (levo }> desno <{ ). Inace kriva za prenos putem

vazduha se obelezava punom linijom dok se kriva za prenos kostanim obelezava isprekidanom linijom. Na osnovu audiograma se na kraju odredjuje da li ima pada ili potpunog gubitka sluha i isto tako ako ima da li je u pitanju konduktivni pad ili senzorineuralni. Masking Masking predstavlja psihoakusticki fenomen pri kome se prag cujnosti jednog (maskiranog) zvuka podize prisustvom drugog (maskirajuceg) zvuka. Potreba za maskingom nastaje usled problema preslusavanja kada se usled prenosa zvuka sa uva koje se ispituje na drugo koje bi trebalo da je iskljuceno dobiju netacni podaci vezani za prag sluha. Naime pri vecim intenzitetima tonova kod ispitivanja vazdusne provodljivosti jedan deo zvucne energije biva prenesen oko glave do drugo uva kada se pomenuti zvuk na tom uvu moze cuti. Kod kostane dovoljna je i mala kolicina energije da se zvuk putem kostiju lobanje prenese do drugog uva. Za vazdusni prenos potrebno je 50-60 db da predje na drugu stranu, a kod kostanog samo 10-15db. Radi vece sigurnosti masking je potrebno dati i pri manjim intenzitetima, konkretno kod vazdusne provodljivosti pri pustanju tona koji je za 40db ili vise iznad kostanog praga suprotnog uva. Kod ispitivanja kostane krive masking je uvek neophodan. Masking je tu da spreci da se ton cuje na drugom uvu koje nije predmet naseg ispitivanja. Zaglusivanje tj masking se vrsi tako sto se za vreme ispitivanja dok se pustaju karakteristicni tonovi emituje jedan sirokospektralni sum. Osim pomenutog zaglusivanja suprotnog uva (kontralateralni masking) postoje testovi u kojima se maskira i uvo koje se ispituje (ipsilateralni masking). Kada se jedan zvuk u prisustvu drugog slabije cuje kaze se da je delimicno (parcijalno) zaglusen, a ako se uopste ne cuje onda je kompletno (potpuno) maskiran. Kad se podizanjem nivoa zaglusivanja odrzava osnovni zvuk u blizini praga cujnosti, onda se to zove prag maskiranja za maskirajuci i maskirani zvuk. Uopsteno uzevsi ako se dva zvuka istovremeno daju u isto uvo prag percepcije za jedan ili oba postaje visi nego kad se cuju odvojeno. Iz prethodnog zakljucujemo da je maskiranje suprotnog uva kod vazdusne provodljivosti neophodno samo kod testiranja slabijeg uva i to ako je ono osteceno u vecoj meri, dok se kod ispitivanja kostanog prenosa maskiranje mora uvek vrsiti. Postoje 2 osnovna pravila kod maskinga kojih se treba uvek pridrzavati: 1. Maskiranje mora biti dovoljno efikasno da se postigne zaglusivanje suprotne strane 2. Maskiranje ne sme biti previse jako da ometa percepciju zvuka na ispitivanom uvu

Dakle intenzitet suma treba biti takav da se efikasno sprecava lateralizacija signala sa ispitivanog na suprotno uvo, a istovremeno da se ne dozvoli obrnuti proces tj da sum sa neispitivanog uva ometa percepciju ispitivanog.