Alef>

Alef je pripovetka argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa, objavljena u časopisu Jug 1945, i kao jedna od kratkih priča u okviru kolekcije Alef i druge priče 1949. Ovo delo predstavlja bezbroj mogućih tumačenja, među kojima je i čitanje iz egzistencijalističkog ugla, zasnovano na ideji o nemogućnosti čoveka da se suoči sa večnošću (što je prisutno u mnogim borhesovim pripovetkama) i na njegovom razumevanu i tumačenju preegzistencijalista, kao što su Seren Kjerkegor, Franc Kafka i Artur Šopenhauer. U ovoj kratkoj priči, koja je postala gotovo kultna, može se prepoznati ceo njegov opus, jer se ova može kvalifikovati kao paradigmatska priča ogromne Borhesove biblioteke, dok, pri tom, ironično napaja igru rečima i, kako realnom, tako izmišljenom erudicijom. Ovo poslednje se može nazreti, npr. u uvodnim epigrafima, u kojima su citirani Tomas Hobs i Vilijem Šekspir, i u postskriptama iz 1943. u kojima se vrši moguće istraživanje o drugim Alefima, citirajući istorijske autore, kao npr. Pedra Enrikesa Urenju, Ričarda Frensisa Bartona, Lusijana de Samosatu i Abenhalduna ili Ibn Halduna. Садржај [сакриј] 1 Strukturalna analiza 1.1 Pripovedač 1.2 Vremenski okvir 1.3 Narativni čvorovi 2 Interpretacija 3 Zanimljivosti 4 Alef Alonsa de Ersilje 5 Spoljašnje veze 6 Napomena [уреди]Strukturalna analiza Alef ima organizovanu, veoma pažljivo uređenu, razrađenu i dobro definisanu strukturu. Ove osobine idealno odgovaraju strukturalističkom kritičkom pristupu. [уреди]Pripovedač Ova kratka priča je ispričana u prvom licu, uz izmeštanje u beskonačno (mise en abyme) u kome se pripovedač identifikuje sa autorom i sa protagonistom priče, koji se predstavlja kao Borhes: "Beatris, Beatris Elena, Beatris Elena Viterbo, draga Beatris, zauvek izgubljena Beatris, to sam ja, to sam ja, Borhes." Ovim mehanizmom Borhes namerava da se, uključujući se u tekst, suoči sa čitaocem pomoću fiktivnog pojavljivanja sebe samog, sa jasnim, ali ciljem teorijski nepoznatim protegonisti priče. Zahvaljujući ovom izmeštanju, autor sugeriše na neizdefinisanost granica između realnog i fiktivnog. On govori o mnogim događajima i ljudima iz prošlosti u nebrojenim situacijama, međutim na osmoj stranici Borhes piše: (Ne prisećam se uzalud tih nepojmljivih analogija; nekako su povezane sa Alefom.) jer te analogije, iako deluju raštrkano, u biti govore o onome što je Alef: tačka u prostoru koja sadrži sve ostale tačke. [уреди]Vremenski okvir Priča je u vremenskom smislu situirana u jedan period u prošlosti, od februara 1929. (od datuma Beatrisine smrti) do 1. marta 1943, do datuma kada bi se napisala postskripta, ali u isto vreme se dešava u periodu između 30. aprila 1941. i krajem oktobra iste godine. [уреди]Narativni čvorovi Priča se, u teoriji, sastoji od tri narativne niti koje se prožimaju, ali zadržavajući uobličenu strukturu. Te tri niti su sledeće: A) Priča o "Borhesovom" poštovanju prema Beatris, koja zapravo predstavlja jednu napaćenu ljubavnu priču i u isto vreme onemogućenu usled smrti. U njoj se može primetiti određena tenzija između sakralizacije i zatočenosti u vremenskom okviru u pogledu veze, i neizbežna promena koju donosi vreme i zaborav, koja će na kraju i

koja deluje prenaglašeno. iako ga ovaj ne poštuje. u kojima je izrazio radost koja ga je nagnala na pisanje ove priče. U intelektualnoj i literarnoj sferi ima dosta sveobuhvatnog i konstantnog "Borhesovog" potcenjivanja Danierija. kako na deklaracijama samog Borhesa. kako na satiričnoj upotrebi jezika kod loših pesnika. Međutim. ali ne i ja". kaže "Borhes" bez uverljivosti. opsesija fiktivnog Borhesa Beatrisinom pojavom. kao što je i sam Danieri. Razni čvorovi se stalno zatvaraju otvarajući se i zatvaraju se progresivnim redom. on je rođak koji mu omogućava pristup Beatrisinoj kući-hramu i oltaru njenih fotografija. dok je Borhes već tu bio dobro kotiran. jer to čini svestan opasnosti da izgubi svog Alefa i traži mu da se postavi kao medijator da bi došao do prologa. koja je Beatris bila poslala Karlosu Argentincu. Ovo čitanje se zasniva. Pokazuje se kao najviši domet fantastične hiperrealnosti. pompezno. takođe je očigledna Danierijeva kompetitivnost prema "Borhesu". i tako nestaje autorov ironičan ugao gledanja. prikazano "tačkom koja sadrži sve ostale tačke Univerzuma". i pripovedačevo i iskustvo protagoniste sa njim. alkoholno piće koje mu je ovaj poklonio naziva "pseudokonjakom" i time pompezno aludira na njegove zasluge. Alef iz ulice Garaj. Ovaj deo može da služi kao shema Alefovog fantastičnog porekla (C). postaju humoristički . najednom mu se pojavi želja za osvetom. i potrebno je biti bačen na pod da bi se to videlo. tako i na eksplicitnoj nespretnosti njegovih likova i iskazivanju svojih osećanja. [уреди]Interpretacija Ova priča ja bila predmet brojnih interpretacija i radova. Razgovori o književnosti i svetu književnika. Zanimljivo je primetiti kako se jedan objekat dostojan veličine kulta nalazi u jednom suštinski trivijalnom okruženju. otkriva jedan potcenjivački. i u sličnim postavkama. Danieri deluje da je naklonjen "Borhesu".trijumfovati. Upravo. C) Alefova priča o samom sebi. uprkos tome što ga je video i tome šta je to video u njemu (ili možda zbog toga što je tamo video). Možda još tačnije posmatranje dolazi iz humora kojeg Borhes koristi. pod tragičnom erozijom godina. što omogućava Borhesovom ritualizmu da bude glavni izvor priče (B). natopljeni humorom i ironjom. Opet. ta uzdizanja njenog lika i njegov književni neuspeh. što joj je obezbedilo dobru poziciju u književnoj oblasti. pod Beatrisinim borama". Iskustvo postavljeno u scenu sukoba čoveka sa beskonačnim. neverovatnih. drskih” pisama. B) Rivalitet između "Borhesa" i Danierija na ljubavnom i književnom polju. izazivački akt i podsmeh. Ova veza ima ulogu okvira za razvoj radnje. Sa druge strane. međutim. nasuprot kategoričnom tvrđenju sa početka "Univerzum će se promeniti. onog netačnog. tu se nalazi ideja replike. čak po cenu da žrtvuje Alefa i njegovu čudesnost. Ovo delo je ima strukturu A-B-C-B-A. Kada na kraju "Borges" otkrije sve što je bilo implicirano (i što se na neki način oslikavalo u međusobnoj prećutnoj netrpeljivosti i u “zatrovanoj sreći” koju je osetio kada je pretpostavio da je ovaj drugi "lud"). gubi se u ogromnim metafizičkim digresijama o mogucem egzistencijalizmu u tekstu. to nije istinito. ja prvi se gubim i iskrivljujem. Takođe su dijalektičari. ali veza koja se uspostavila između rođaka i između raznih Danierijevih aluzija o Beatris upućenih skrhanom "Borhesu" (između ostalog: to što se Beatis “znala zanositi” sa Alvarom i što mu je Alef dozvolio da vidi “sve” Beatrisine slike). što je i jezgro naracije. zbog te doze apsurdnosti. To daje mesta za metafizičko-filozofske digresije. iznova se svaki put završavajući novom aluzijom na neizbežno proticanje vremena i na manjkavost čovekovog saznanja: "Naš um je porozan usled zaborava. mnoga tumačenja su dosta udaljena od onoga o čemu se u samom tekstu govori. nalazi se u podrumu jedne stare kuće. su najpikantniji deo ove kratke priče. koga često bocka replikama u kojima mu stavlja do znanja da nikako nije veliki pesnik. na drugoj strani je dubina ljubavnog rivaliteta koja se otkriva samo "Borhesu"(nakon dvanaest godišnica smrti kod Garajevih) kroz Alefovo otkriće “opscenih. Iz bilo kog ugla gledanja.

Pjer Menar [font=Times New Roman]Citav ovaj kontekst je zanimljiv za pripovetku o “Don Kihotu”. spaljivanje knjiga u istoriji hriscanstva i islama. ovde nazvana (hebrejskim) slovom "álef". a to je "Don Kihot". inspirisana je radovima matematičara Georga Kantora i Mengenlereovom teorijom. Neutralan ton. Menja se ton. da bi na samom kraju najvaznije njegovo delo ispalo ono koje nije napisao i zavrsio. Da li ce ironican ton prestati. "ozbiljna" čitanja će Borhes. Tako da. Borhes se i odricao nekih svojih tekstova. ali ujedno se mogu sagledati kao (jedna od njegovih uobičajenih) šala o uverljivosti erudicije. svojom iskazanom erudicijom. iako to nisu (kao na primer. koliko i najveći segment u Univerzumu. odnos autora se menja kako prica odmice. u ponovnom shvatanju situacija da su smešne. činjenica da se Borhes odriče Alefa iz čiste osvete). eksperimentise. a u njemu toliko beskonačnog za upoznati. Ta ideja unistavanja tekstova se na ovaj ili onaj nacin cesto javlja u njegovoj prozi. alefovska metafora majstorski zaokružuje kantorovsku ideju o beskonačnom skupu. deluje ironicno i pitamo se da li se ironija odnosi na Menara ( na pocetku se odmah kaze da je Menar genije. Čak i najsićušniji segment ima isto toliko tačaka. tim pre što u samom tekstu i u dosta drugih tekstova. ali on izvrce njihov odnos. u bilo kom momentu opravdati. Pitanje je da li je fantasticna ili nije? Valerijeva poetika je bitna za njega u ovom trenutku. pise malo. radi se o duhovnoj biografiji i poetickom programu.elementi. s druge strane tu je i autodestrukcija. ali prica je posle jos bizarnija. Na tom prelazu. Menar nam je predstavljen kao neko ko se igra. kod te promene postavlja se pitanje. pokazati cinizam zbog apsurda. prvo je neutralan. tj. tu je i njegov pratilac Sanci Pansa. Gogolj je takodje spaljivao svoje tekstove.[/font] [font=Times New Roman]U prici odnos prema junaku. on vuce . zatim. ide nabrajanje dela koje je Menar napisao. tu imamo dodirnih tacaka sa Kafkom. potrebno nam je vreme i beskonačan kapacitet da to shvatimo. Majka kao svedok za taj period kaze da je ova prica i prva fantasticna prica koju je napisao. pomoću određenog egzistencijalističkog umeća sagledavanja stvari. I kod Kafke nailazimo na Don Kihota u fragmentima i parabolama. u ovoj Borhesovoj priči. kako god to razmatrali. Ovde se može.Sanco tera Kihota u ludilo. a ta su otkrića na polju beskonačnih skupova pokazala da celina ne mora neophodno biti veća od jednog od njenih delova: u dva bilo koja segmenta postoji isti beskonačni broj tačaka. zaista iskazuje uzaludnost iskustva čovekovog saznanja. jer je ona i biografska. Ako je Univerzum beskonačan. da li prelazimi bas tu granicu izmedju realnog i fantasticnog? [/font] [font=Times New Roman]Borhesov odnos prema ovoj prici je karakteristican. u parabolama ovog to je takodje cest motiv . unistava kao i sam Borhes. i to umeće kao neko nedovršeno gradilište. i mi se sve vreme pitamo zasto je genije dok tece nabrajanje?). da li je sala ( na prve dve stranice) . koja donekle i nemaju veliki znacaj. Ideja beskonačnog. Naravno.

vec vise o piscima. U tom delu on postavlja pitanje polozaja intelektualaca u 20. pominje se u "Menaru". francuski intelektualci podrzavaju Boljsevicku revoluciju. pise se ponovo. do Hegela i Fihtea. pre toga je autor bio samo vlasnik teksta. mada je sama ideja autorstva. Don Kihot je temeljno delo za latino-americke pisce – Spanija nastupa kao osvajacka prema latinoamerickom kontinentu. nije uvek isti. ali se sam mit preispituje. u prevosu je pogresno prevedeno njegovo kljucno delo kao “Izdaja Kleka”. postali populisti. nastaje vrsta pomirenja. Borhesovo vidjenje autorstva je nekonvencionalno i subverzivno. ukazuje na to da je ovaj tekst uticao znacajno na samu pricu. pametni ljudi su se predali. nije nacionalno i jezicki obojeno. treba “Izdaja klerika” (Izdaja intelektualaca. Atributi koji se pripisuju Menaru.konce. Ime koje se kod Borhesa pominje na vise mesta je Zilijen Benda (J. sa Spanijom i Don Kihotom. ali ipak on utemeljuje naciju. kod Menara imamo i onu dimenziju radoznalosti bez interesovanja za rezultat. veku u vreme ratova. te je i nacionalni mit. To je velika tema kod Borhesa.[/font] 2.Spanija na tlu latino Amerike namece kulturu.“Prirucnik fantasticne zoologije”. uz nacizam. Osnovni atributi autorstva su dovedeni u pitanje. Bioy Casaresom. Hrist koji su spremni da se zrtvuju za svoja uverenja. Dva su osnovna pravca u razmisljanju o Servantesu: 1) jedno kroz odnos autora prema liku (Borhes neprekidno govori da je jedan od razloga sto je sklon engleskoj knjizevnoj tradiciji. kategorija autorstva nastala kasno. sto je besmislica. postoji prisan odnos prema knjizevnom liku. nisu podlozni spoljnim pritiscima. Zatim on odrice neke svoje tekstove. Modeli intelektualaca su Sokrat.[/font] [font=Times New Roman]Tema same price je u stvari fenomen AUTORSTVA. je to sto manje razmislja o fikciji. Kod Bende je ok . prica se cisti. Menar nije podlozan ovoj vrsti izdaje.veliki broj intelektualaca se radikalno politicki opredeljuje.u pitanju je detektivska proza. npr.VREMENSKA DIMENZIJA. te intelektualci izdaju svoj poziv. tekst je pisan na spanskom. tek sa romanticarskom predstavom. Kako napisati novog pored postojeceg Don Kihota. nacionalna je ikona. Borhes je pisao pod pseudonimom. Kastrovi revolucionari ulaze u stamparije i prvo stampaju Don Kihota u ogromnom broju primeraka koji se delio besplatno. Kod Borhesa postoji ambivalentan odnos prema Don Kihotu. Osim dimenzije subverzivnosti prema autorstvu.pitanje inkvizicije.Svi pisci koji pisu na spanskom spominju Servantesa i Don Kihota. ubijanja ljudi Odnos prema Don Kihotu latino-americkoj tradiciji je razlicit tokom vremena. pod istim pseudonimom. ta hrvatska zapravo i nisu prava sabrana dela. filmska scenarija. Benda). on je bezinteresno zaokupljen sto je iscezlo kod intelektualaca 20 veka. te se stoga ne mogu sastaviti sabrana dela.Pjer Menar je francuz. Benda predskazuje fasizam. a da ne bude esencijalisticki Don Kihot Spanije. nije savremenik teksta. isto mu omogucava Servantes) 2) kao moralna struktura. radio je u kolaboraciji sa A. Posle Drugog svetskog rata i Kubanske revolucije (1959. kad cita Dikensa uvek ga ima na umu kao pisca.). napisano ’28 ).

ili magični realizam. . Gabriela Garcíe Márqueza (Kolumbija). na prvo citanje se ne vidi. rasporedu. Magijski realizam. za njega je ona kao lavirint (cesta metafora). a zasto i kako. a u slobodno vreme ispisuje nenapisana i nesacuvana dela. je književno-umjetnički smjer u kojem se elementi fantastike isprepliću sa stvarnošću. o tome naredni put. opstem smislu.aganzman u humanistickom. niti u njihovoj kombinaciji. zamenjeno ime. Zanimljivo je da je “Pjer Menar” napisan pred ’39. koja se moze dovesti u vezu sa "Menarom". delo Remi de Gurmona. ali i stvarnih koje nemaju nekog velikog znacaja za stvarnost. U kratkom tekstu on daje toliko podataka. ali imena u pricama nisu slucajna. zatim Günter Grassa (Njemačka). jer u tome lezi tkanje same price. koji je bio zainteresovan za budizam. kao ni njihov redosled pojavljivanja. koja nas i vode do dubljeg znacenja. i Johna Fowlesa (Engleska). pred Drugi svetski rat. no danas se najviše veže za prozu Jorgea Luisa Borgesa (Argentina). a to je prica jednog francuskog esejiste”Luj Menar. tumacenje snova. znaci. sustina je ista. Zaheban je Borhes. Borhes je bio sklon da precuti glavni intertekstualni podsticaj. isto je prezime. dok su treci likovi skroz fiktivni. svaka recenica mora pazljivo da se cita i skoro da svaka ima svok komentar. te se mogu uzeti u prici kao fiktivna. misticni paganin”. poistovjećujući se na taj način s njom i tvoreći skladnu cjelinu zasnovanu na objektivnom odnosu. iako se nalaze u razlicitim zbirkama. reinkarnaciju. ovaj je otkaceni naucnik. U tu grupu od novijih pisaca spada i Isabella Allende (Čile). :wink: 3. Taj politicki momenat u prici. preporucujem pricu "Besmrtnik". postoje intertekstualni podsticaji. Termin magijski realizam izvorno se koristio 1920-ih godina za školu slikara. Odnos prema tradiciji je takodje je nesto sto ga opseda. pronalazac. vec ponavlja tekst iz price Remija Gurmona. Borhes koristi imena stvarnih osoba. Borhes duguje ovaj prici ne u smislu originalnosti. 1001 noc.