Садржај

УВОД......................................................................................................................................................................2
1.ЕКОНОМСКА ТЕОРИЈА КАО ПОДЛОГА НЕОЛИБЕРАЛИЗМА.................................................3
1.1. (НЕО)ЛИБЕРАЛИЗАМ КАО ТЕОРИЈСКА И ПРАКТИЧНА ОСНОВА ДРЖАВЕ НОЋНОГ ЧУВАРА.......................................4
1.2. НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА..........................................................................................................6
1.1.1. Неолиберално одбацивање социјалне државе и социјалног дијалога...................................7
1.3. ИМПЛИКАЦИЈЕ НЕОКЛАСИЧНЕ ШКОЛЕ НА ЕКОНОМСКУ ПОЛИТИКУ....................................................................8
1.4. ТРИЈУМФ И ПОСРТАЊЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА.....................................................................................................9
1.5. БУДУЋНОСТ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА..................................................................................................................12
2.РЕАФИРМАЦИЈА КЕЈЗИЈАНСКЕ ДРЖАВЕ БЛАГОСТАЊА......................................................13
2.1. ДРЖАВНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ СА ТЕОРИЈСКОГ АСПЕКТА.............................................................................15
2.2. ДРЖАВА И ПРИВРЕДА-ИДЕОЛОГИЈА ИНТЕРВЕНЦИЈЕ.......................................................................................15
2.3. КРИТИКЕ НЕОЛИБЕРАЛНЕ ДОГМЕ...............................................................................................................16
3. ГЛОБАЛНА ЕКОНОМСКА РЕЦЕСИЈА..............................................................................................17
3.1. ОСВРТ НА ФИНАНАНСИЈСКЕ „ИНОВАЦИЈЕ“.................................................................................................18
3.2. НЕОЛИБЕРАЛНИ КОРЕНИ СВЕТСКЕ ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ...................................................................................19
3.3. НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ ВС ДРЖАВНА ИНТЕРВЕНЦИЈА .........................................................................................22
3.3.1. У свету.......................................................................................................................................23
3.3.2. У Србији.....................................................................................................................................26
3.4. ДРЖАВНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ КАО ОДГОВОР НА ГЛОБАЛНУ КРИЗУ...............................................................27
4. Г20-НОВА СВЕТСКА КРИЗНА ВЛАДА И НЕИЗБЕЖНА ДОКТРИНА......................................28
4.1. МАКРОЕКОНОМСКА ИНТЕРВЕНЦИЈА............................................................................................................29
Г20 У УСЛОВИМА КРИЗЕ.................................................................................................................................30
ЗАКЉУЧАК.......................................................................................................................................................32
ЛИТЕРАТУРА:.................................................................................................................................................34

1

Увод

У овом раду биће описан утицај неолиберализма на кризу у свету, као и
ставови који доказују да ли је оправдано мешање државе у регулисању тржишта
или пак, треба пропагирати саморегулишуће тржиште. Затим, биће описани корени
и почеци неолибералне догме, која се заснива на либерализму, као и импликације
неокласичне школе на економску политику. Као битан део ове економске теорије,
тј. њена подршка јавља се Кејнз, његова држава благостања, а и саме критике
неолибералне догме.
Затим, ћемо обратити пажју на скору глобалну економску кризу, упоредити
је са кризом 1923. године, и повезати са неолибералном догмом као узрока исте.
Упознаћемо се са Г-20 И њеном интервенцијом у условима кризе. Па, почнимо:
Неолиберализам се, као најновија варијанта економског либерализма, у
последњих тридесетак година, наметнуо свету као доминантна економско
политичка доктрина друштвеног развитка, осмишљен првенствено са стајалишта
интереса и слободе деловања приватно-власничког капитала, нудећи се као пројект
економске организације света на тржишним основама. Он заговара приватизацију и
дерегулацију економских активности, либерализацију међународних економских
токова и смањивање државних функција у области економије.
Економска стварност је једини судија у погледу правилности економских
доктрина. Финансијска и економска криза десила се, рекло би се, изненада, брзо се
раширила и по својој природи постала глобална, а борба са кризом је постала
саставни део живота појединаца, бизниса и држава. Како већина економских
теорија настаје као решење на изазове економских криза, тако је и ова осим
негативних макроекономских показатеља унела дилеме и нове идеје међу
економским теоретичарима.
У савременој глобалној финансијској кризи главну улогу има државни
интервенционизам а сама криза је условила огромну државну помоћ која се мери
стотинама милијарди долара и еура. То је једини могући начин којим се покушава
зауставити ланчана реакција неповерења у финансијски систем, настао због
дефицита ликвидности. Кејнзијанство на одређени начин и у одређеним
модалитетима продужава да живи, макар циклично и у новом руху. Новонастала
панична ситуација урушава мистичну веру у чаробну саморегулишућу моћ
тржишта, односно прозирни и интересно оријентисани ентузијазам неолибералних
рецепата економске политике.
Последична и очекивана снажна привредна рецесија ће такође захтевати
разне облике државне интервенције, који ће бити усмерени и на очување социјалне
стабилности. Размере кризе захтевају брзе,одлучне и синхронизоване државне мере
у глобалним и локалним размерама.
Решавање кризе дало је право кејнзијанском приступу интервенције
стимулацијом (фискализам) и показало да неокласика (монетаризам) значи
опасност за настанак кризе и импотентност у њеном решавању. Али,кејнзијанизам
2

се није показао адекватнијим од неокласике само за решавања кризе, већ и у
спречавању њеног настанка.
Да је било интервенције (регулације и надзора) не би ни дошло до креације и
злоупотребе нових финансијских инструмената, дакле до надувавања балона на
тржишту некретнина и финансијског балона, базираног на дерегулацији, као и
недостатку надзора од стране водеће идеологије неолиберализма (неокласике).
У овом раду полази се од хипотезе да је потребно хитно превазилажење свих
догматских монизама и примјена институционалног плурализма као једине разумне
алтернативе у конципирању економске политике и привредног развоја.

1.Економска теорија као подлога неолиберализма
“У процесу привређивања економска теорија има огроман значај, јер
омогућује људима да схватају суштину тог процеса И да доносе рационалне одлуке
приликом решавања конкретних економских питања.”1
Неолиберализам се ослања на економску теорију која се најчешће назива
неокласична економија. Њен најснажнији центар или бар идеолошка комисија (у
терминима социјализма), налази се на чувеном Чикашком универзитету. Утицај ове
академске институције је без преседана и превазилази моћ било које сличне светске
институције.
“Идеје Чикашке школе које представљају основ су биле у томе да држава
треба да отклони све баријере које стоје на путу остварења профита, продавање
сваке имовине која поседује корпорацијама, како би исте оствариле профит и да
драматично смањи социјална давања, односно давања која су везана за образовање,
здравство и пензије. Једном речју, остварење максималних услова за разигравање
тржишних снага које ће захваљујући својим предностима довести до опште
равнотеже и све већег раста профита.”2
Чикашка школа економије је неокласична “контрареволуција” против:3
1. институционализације у економској методологији;
2. кејзијанске макроекономије и интервенционизма.
Предводници ове школе, који имају највећу улогу, су М. Фридман, Џ.
Стиглер, и Г. Бекер. Неолиберализам који је настао на идејама Милтона Фридмана,
које су затим артикулисане у Вашинтонском консензусу је минимизирао улогу
државе због величања значаја тржишних снага. Дерегулација је постала једна од
кључних циљева неолиберализма.
1

Др Стојадиновић Драгић, Макроекономска анализа, Економски факултет, Зубин Поток, 2003., стр.
5.
2
Вртарић Маја, Милтон Фридман и Чикашка економска школа, Факултет Политичких наука,
Београд, 2010., стр. 9.
3
Др Миомир Јакшић, Развој економске мисли, Центар за издавачку делатност Економског
факултета, Београд 2005., стр. 267.

3

Енглеска индустрија је тада била без премца у светским оквирима. какав је нпр. Џошуа Такер. чак и ако би свет следио ту политику. Присталице ове идеологије тржиште посматрају као саморегулишући систем у којем потпуна конкуренција води систем ка равнотежи. а у осталим европским земљама идеја слободне трговине у јавном мњењу никада није имала тако снажну подршку као у Енглеској. 118. Адам Фергусон. 4 4 . а као реакција на ту мисао настаје неолиберализам који рехабилитује идеје класичног либерализма. Тржишна равнотежа и равнотежне цене не постоје само на глобалном нивоу већ и на сваком парцијалном тржишту. Једини изузетак је представљала Немачка. конзервативизам. која је била под утицајем историјске школе. Дејвид Хјум. Једна од кључних поставки либерализма јесте она о минималној држави. Маринковић Т.1. Либерализам је индивидуалистичка идеологија. Међутим.. Београд 2008. Либерализам управо жели да одстрани сиромаштво и оскудицу и препоручује средства која ће му то омогућити. Белгијом. Она се држи ван економије и зато је либерална економија слободна тржишна економија. коју су наметали државна бирократија или владари. Адам Смит и други. стр. Зато је као реакција на либерализам настала теорија о социјалној држави и држави благостања. уређени Бретонвудским споразумом након I светског рата. о држави која је јака али јој је домен деловања мали и своди се на обезбеђење мира и сигурности. Француском. оправдавајући протекционизам општом привредном неразвијеношћу и заштитом младе индустрије. Међународни економски односи. Главни представници либералне политичке мисли су: Џон Лок. а не само за посебне групе људи.. Америком и многим другим земљама. У осталом. године. а јефтине сировине и храна само су могли повећати надмоћ енглеске индустрије. Италијом.То што постоји сиромаштво и оскудица на свету није аргумент против либерализма. Либерализам класичне сколе брзо се раширио Енглеском.1. Историјски гледано либерализам је први историјски покрет чији је циљ био благостање за све. а не централистичка државна економија.”4 Либерализам се залагао за владавину права и правну државу. међународни монетарни систем (ИМФ) и економски развој Вујачић И.. средином XIX века и немачка царинска унија је у циљу прикључења северо западних покрајина знатно либерализовала свој систем. у смислу промоције и регулације растуће отворене медународне размене (ГАТТ и WТО). Мијатовић Б. Појмовник либералне демократије. Колевка економског либерализма је била Енглеска. чињеница је да сиромаштво и оскудица нису били превазиђени ни тада када су слеђене друге политике.. (Нео)Либерализам као теоријска и практична основа државе ноћног чувара Либерализам као идеологија настаје упоредо са Француском револуцијом из 1789. “Либерали верују у могућност човека да мења као и потребу за тим променама. истичу његове присталице. чиме није успостављена социо-економска једнакост. што значи да полази од појединца насупрот осталим идеологијама холистичког карактера. ЈП Службени гласник.

сто је водило у тзв. најефикаснија су она трзишта на којима је присутан велики број актера са обе стране. дерегулацију и либерализацију специфичних тржишта или сектора. Концепт државе замјењује се филозофијом управљања (говернмент вс говернанце). Употреба израза неолиберализам. класичног либерализма.6 5 ‘embedded liberalism’ – уграђени либерализам ( Друштвени односи су уграђени у привредни систем). Потржиштавање држава и међународних институција подразумева приватизацију друштвених и јавних сервиса. као и на веома важну одредницу дерегулације тржишта. на претпоставци да су и домаће и међународне политике заинтересоване превасходно за обезбеђење услова за адекватно функционисање тржишта.(лБРД иии Wорлд Банк). односно. Теоријски. избламирана током криза из седамдесетих. Дати неолиберални концепт структуриран је из неколико кључних елемената: • • • Дизајнирање и успостављање институција и праксе темељене и руковођене посредством тржишта. посредством кејнзијанске макроекономске политике и државе благостања. иако се не могу занемарити ни политичке и социјалне импликације. с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година двадесетог века. промоцију међународне компетитивности. ток и динамику трансформације. Прогресивно укидање баријера у међународној размени и капиталним токовима. као и периоде стагфлације и рецесије седамдесетих година прошлог века. ефикасним ценама (по којима је све што је понуђено на тржишту продато по заједнички прихватљивим ценама) се обезбеђује 'чишћење тржишта'. “Привредна изградња”. примарно фокусирано на економском либерализму. премда је рудимент настао у форми економије понуде.. Фактички се послератни систем. Намера се своди на спречавање ширења 'депенденцy цултуре' коју је производила кејнзијанска држава благостања. тј. Рец је о теоријама иманентним не-кејнзијанским теоријским школама. тзв. 'embedded liberalism'. Ово је нарочито било значајно у већини развијених капиталистичких земаља у којим је тржиште било угрожено. 6 Јосифидис Коста. пре свега монетаристичкој и новој класичној макроекономији. због социјално демократских принципа и америчког стила 'либерализма'. изведено је из европског континенталног концепта либерализма. стр 12. и продаваца и купаца. Неолиберализам-судбина или избор начина живота у транзицији. Отуда. 5 . 'цреепинг социалисм'.Такво схватање неолиберализма темељи се на ставу да је тржиште кључна институција савремених капиталистичких друштава. Поспешивање културе индивидуализма путем тржишног понашања припадника свих друштвених класа. У земљама бившег социјалистичког блока иИи транзицијским економијама институционална уређеност на тржишнирн принципима била је од есенцијалне важности по правац. представљају такође међународни економски либерализам. Београд 2004.5 сводио на повезаност међународног економског либерализма са америчким либерализмом (као и европском социјалном демократијом).

Глобализација је уједно и процес који носи једнако тежак терет одговорности.. Оно што је изгледало извесно током неколико деценија након II светског рата – истакнута улога тзв. кредит и инвестиције. Велики број аутора сматра да је глобализација теоријски заснована на схватањима транснационалних тржишних либерала. Службени гласник. тобоже. која ће бити нешто различито од до тада познате и нашироко прихваћене. На делу је све израженији прастари принцип јачег. 6 . стр. као и претварањем институционалних инвеститора (пензиони. 235. ширење тржишта преко целе планете без видљивог изгледа да им неко стане на пут. наступа тип привређивања у којем доминирају новац. бесплатно школство и здравство – као да све више одлази у историјски заборав. Неолиберализам и глобализација Глобализација је најфасцинантније дело људског ума. већ је у мањој мери погодила само америчку економију. социјалне државе. а и унутар тих земаља. брига о слабије покретном. јер се по потреби лобира између коришћења неолиберализма (према богатој мањини) и протекционизма (према сиромашној 7 Видојевић Зоран. Они указују да реалност праксе крајње сурово редукује прокламовани принцип. У једнакој или чак већој мери. Све или скоро све што је повезано с глобализацијом почива. То је процес који носи низ погодности. Разлог је глобализација. Свет је постао доступнији. Ограничење некад суверене улоге националне државе. глобална финансијска криза је оставила значајније негативне последице на остатак света. Велика депресија није била криза која је у мањој мери погодила светску економију од садашње. Демократија на заласку.”7 Далековиди економисти су још пре двадесетак година предвидели стварање нове. осигуравајући и инвестициони фондови) у кредиторе. све је већа диспропорција између богатих и сиромашних. хуманим циљевима. глобалне економије. држава. који само реторички намећу принцип конкуренције као доминантан и свеобухватан кључ глобализације.2. активности.1. гомилање богатства у све мање земаља. Реализује се четврти Друцкеров тип економије: послије нације. интернационалне економије. мање здравом и старијем становништву. висок степен међуповезаности на глобалном нивоу како појединца тако и финансијских и економских система. почиње и завршава се на тржишту као економском институту (регулатору) и конкуренцији као његовој основној полузи. омогућен либерализацијом и денационализацијом робних и финансијских токова на свјетском тржишту. глобалиста и геополитичких економиста. Формирање власти националне и наднационалне елите постао је нови (неолиберални) оријентир развоја. региона и транснационалних корпорација. Београд 2010. “Глобализација економских токова можда је данас највише изражена и то је управо оно прво на шта се помисли када се о самој глобализацији говори. потеза. који се и не труди превише да своју улогу замаскира. То је она компонента која треба да представља неизоставну базу за све садашње и будуће економске теорије. а тиме и одлука.

d) нову верзију старе борбе неколицине богатих против већине сиромашних и e) идеологију и доктрину слободног тржишта које је 'изнад свега'.1. Цхомског (1999) да је глобализација идеологија богатих (развијених). за неолиберале. Према њима државна интервенција у привреду кривац је за економске кризе западних друштава. Централна преокупација „свемогућим тржиштем“ и на тржишту заснованом систему од пресудног је значаја за раумевање неолибералне критике. али не и код развијених земаља као иницијатора глобализације. 264. које. Аутентична либерална демократија може се остварити само на темељу слободног тржишта. сматрају неолиберали. достигла свеукупни ниво богатства који би средства за издржавање свих чланова заједнице подигао на задовољавајући ниво. c) “капитализам без рукавице”. Фридман (Friedman Milton) у том смислу и пише: „Доказ да је тржиште несавршено не представља довољан аргумент за државну акцију која може бити још несавршенија. стр. 1. b) глобални политичко-економски тренд.већини). 8 7 . ЦУПС и ЦеСИД. Државни интервенционизам у спонтани економски поредак је лош јер изазива непредвидиве последице. Држава благостања.“ 8 Заправо у неолибералном дискурсу интервенција социјалне државе је увек лоша јер је тржиште супериорно.. Неолиберално одбацивање социјалне државе и социјалног дијалога Неолиберални догматици у покушајима разрачунавања са концептом социјалне државе указују на неуспехе интервенционистичких влада држава благостања. Луцидна анализа неолиберализма је тематски директно повезана с феноменом глобализације. Он дефинише неолиберализам као: a) темељну политичку парадигму нашег времена. Београд 2005. која изазива кризе суверенитета и дерегулације код неразвијених земаља. Наиме. Једино би друштва која се ослањају на тржишне механизме. као што је државна интервенција а приори лоша.која у глобалним размерама служи за доминацију.1. а то значи да је за неолиберале неутемељен став по којем држава интервенише да би исправила непредвидиве последице тржишних механизама. тржиште је а приори добро. преузимају све више задатака са све мање успеха. Према професору Стојиљковићу четири су основне критичке примедбе које заговорницима социјалног дијалога упућују неолиберали: Недовић Слободанка. Репрезентативно је упозорење Н.

Отуда неолиберални повик на синдикате. флексибилности и моћи да постигну стање економског оптимума и пуне запослености. 8 . или на законску регулативу која. Само су државно уплитање. основна теза је да социјална давања „дрогирају систем“ и дестимулишу запошљавање стварајући културу зависности и живљења од социјалне помоћи.1. Према Бошку Мијатовићу у либерално-демократском поретку којем. према неолибералима унутар трипартитног дијалога увек се ради о договору присутних и то на рачун одсутних трећих. Сметња савршеном функционисању тржишта су такозване стицкy цене или наднице. Прво на тржишту слободним уговарањем слободних грађана на основу понуде и тражње о њиховим приватним пословима из економске области. 2. колективних одлука је у парламенту. на пример. одлуке се доносе на два начина. кривци за незапосленост. неефикасност тржишта рада и поделу на формалну и неформалну сиву економију. Држава је та која спречава да се тржишни актери понашају рационално. 4. На истој линији је и захтев да се токови новца и роба либерализују. њени закони и регулатива. сада. “Свако државно уплитање у привредне токове је узалудан и јалов посао. Процес глобализације само је екстензија исте идеје. под условом да их нико не омета.9 3. или да бар достигну стопу коју Фридман назива стопом природне незапослености. на основу претходних теза извлачи се закључак о антитржишној и антидемократској логици социјалног дијалога. сметња тржишном успостављању економске равнотеже. Неспутано тржиште и његови рационални учесници би имали довољно знања. Тржишни учесници муњевито „читају“ намере државе и томе се прилагођавају. по њему . и Србија тежи. 9 Према Мијатовићу радно законодавство треба да промовише идеју слободних уговорних односа између запослених и послодаваца супротно државној регулацији радних односа ради заштите запослених. Све оно што омогућава опстанак оваквих цена наноси штету економији. и тиме укине сметња конкуренцији. друга надопуњујућа теза сматра да су просиндикално радно законодавство и „презаштићеност“ актуелно запослених. Други начин доношења. Импликације неокласичне школе на економску политику Неокласична школа је изградила теоријски кохерентан систем који почива на претпоставци да се рационални економски актери могу прилагодити свакој ситуацији. 1.3. Реч је о нефлексибилним ценама и надницама које онемогућавају да се тржиште врати у равнотежу и да се понуда и тражња поново изједначе. рецимо незапослених и самозапослених. фиксира минималне наднице и тиме отежава деловање тржишта.

Раст потрошње изазван повећаним буџетским трошењем државе. То ће их навести да мање троше. Када је дошло до великог скока инфлације током седамдесетих. ни државе нису безгрешне и бесмислено их је глорификовати. неолиберална вера у моћ тржишта је морала одавно бити упокојена. Тријумф и посртање неолиберализма У емпиријској равни. Исте слабости државе се и данас користе у промоцији неолибералне идеје у источној Европи . буџет мора бити уравнотежен. вратили неолиберализам на сцену током седамдесетих година прошлог века. Београд 2004. све што држава узима и троши.”10 Када држава повећава буџетско трошење да би се подстакао привредни раст. или синдикални). одузимајући јој део средства и гушећи је. биће неутралисан падом приватне потрошње грађана. може се и поправити. Наравно. Тиме се држава појављује на тржишту новца и капитала и конкурише привреди. свежа искуства са неолибералним експериментом у државама у развоју током деведесетих морала би још бити жива. нити се пред њиховим грешкама жмури. Како је приватник увек рационалнији од државе..4. тржишни актери ће закључити да их сутра чекају високи порези како би се покрио буџетски дефицит који се данас прави.неутралишући сваку меру коју држава покушава да спроведе. удаљава систем од оптимума. инсистирање на дерегулацији и свеопштој либерализацији је и даље снажно. она мора бити неутрална и њен једини задатак мора бити очување ценовне стабилности. Упркос искуству. Све што се може критиковати. Свака другачија политика је погрешна. стр 10. Инфлација ће порасти и никаквог ефекта на реалне токове неће бити. Када је о монетарној политици реч. Повећавање новца у оптицају како би се стимулисала економија резултираће неуспехом. чувајући новац за такву будућност. Ако су искуства Велике светске економске кризе била заборављена.У корак са тим. 1. а приходи морају покривати расходе. па чак и испред тога.Долазак на власт Маргарет Тачер (1979) и Роналда Регана (1981) – званичан почетак неолибералне ере – био је логичан одговор на проблеме у којима су се нашле пре свега англосаксонске земље. Неолиберализам-судбина или избор начина живота у транзицији. њено превелико трошење. 9 . Управо су ексцеси државе. упркос трагичном посрнућу држава источне Европе на пример. “Привредна изградња”. знајући да то и сви други чине. Разлика је само у томе што се државама грешке не опраштају. Рационални актери ће пожурити да подигну цене и заштите своју позицију. наставило се све агресивније потискивање државе и редефинисање њене улоге. У складу са теоријом. корупција и повлађивање интересима моћних лобија (били они пословни. Сваки дефицит подразумева штампање обвезница и задуживање државе. када је незапосленост почела да расте а привредни раст да се 10 Јосифидис Коста.

оваква политика би требало да смањи стопу незапослености. схватиле значај капиталне контроле. У коначном исходу. југословенска предузећа су извозила и на западна и на источна тржишта. Службени гласник. али је у свим великим економијама стопа незапослености много већа од 1980. профити су толико порасли да је њихово учешће у националном дохотку последњих година на највишем нивоу у последњих педесет година. Капитални токови су либерализовани. сведена је у оквир који се кретао у просеку између 2 и 4 одсто годишње. но што је била у претходно поменутом периоду.”11 По том концепту. упркос одговорној буџетској политици. али су државе у региону. Истовремено. мало пажљивија анализа би открила пеге на неолибералном сунцу.до ове данашње. Динамичан регион у великом успону. Државе су промениле економску политику. упркос великом расту продуктивности. та иста политика је сузбила или сломила снагу синдикалних покрета у англосаксонском свету и увела нови концепт такозваног флексибилног тржишта рада. грађани су морали интензивно да се ослањају на кредите како би у условима стагнантних реалних примања повећали своју куповну моћ. Подаци се разликују од земље до земље. Сумрак неолиберализма је почео крајем деведесетих година прошлог века кризом југоисточне Азије. а образовни ниво радничке класе је полако растао. године до данас. Међутим. стр. Београд 2010. лако и некомпликовано отпуштање радника је предуслов и за њихово брзо запошљавање. 123. до 1973.” Инфлација која је на свом врхунцу у појединим годинама била двоцифрена. најважнијом од свих економских криза. или у плате танког слоја пословне елите. регион је 11 Видојевић Зоран. Демократија на заласку. Дужнички балон је надуваван и морао је пући. само један проценат најбогатијих Американаца својим примањима учествује у националном дохотку са 22 процента. Моћна пропагандна машина се усијавала од похвала новој економској политици. плате запослених у последњих четрдесетак година стагнирају.Голгота кроз коју је југоисточна Азија прошла крајем деведесетих претворена је у отрежњавајуће искуство. Југословенске компаније су вршиле грађевинске радове у бројним великим инфраструктурним и индустријским пројектима уАфрика. у периоду после седамдесетих. Са изузетком рецесије половином 1960их. У таковом моделу расподеле. Незапосленост је била ниска. поведен новим економским мантрама. преобучена стара идеја била је једина „нова“ идеја у економском интелектуалном театру.У Америци. Европи и Азији. Глорификовано флексибилно тржиште рада дало је лошије резултате од оних које су западне економије имале у „нефлексибилном“ периоду од 1950. Огроман дио новостворене вредности преливен је или у профите.. доведен је на руб пропасти. Али пре и изнад свега.12 Расподела новостворене вредности је драстично погоршана на штету највећег дела становништва. важност суфицита текућег биланса и девизних резерви изграђених на здравој основи. Економска политика која је базирала на неолибералним премисама успела је значајно да обори инфлацију која је бујала седамдесетих. Овај узрок финансијске кризе данас многима измиче. привреда државе је знатно напредовала. изгубиле контролу над својим финансијским системима и једна за другом улазиле у валутну и финансијску кризу. Истовремено. Примјера ради. у 2005. 12 10 .успорава. у епицентру данашње економске кризе. Због неутралности Југославије и водеће улоге у Покрету несврстаних.

13 13 Банка Lehman Brothers објавила је банкрот 15. а не из метафизике. за разлику од источне Европе. али да постоји најмањи заједнички садржалац економског успеха. На бази њихових искустава. Суштински. године. С изузетком Боцване. изјавио је: „Можда у понедељак нећемо више имати економију“. Она је само потврдила оно што је одавно било јасно свакоме ко је теоријске економске закључке желео да изводи из емпирије. Ова комисија је била основана са циљем да лидерима земаља у развоју понуди препоруке у вези са оптималном и одрживом стратегијом развоја. у налазу Спенсове комисије нема ничег сензационалног. Свака од поменутих 13 држава је успела да оствари просечну годишњу стопу раста од 7 одсто у неком континуираном периоду од најмање 25 година. Управо оваквим наглашавањем улоге државе начињено је радикално одступање од економских доктрина које су владале последњих деценија. Комисија је закључила да нема јединственог рецепта за развој. То је можда и кључно место извештаја. Ово је највећи банкрот у историји Сједињених Америчких Држава. Малте и Омана. С таквом просечном стопом држава удвостручује свој бруто домаћи производ сваких десет година. Даје се и пример земаља које су се најпре концентрисале на супституцију увозне робе да би се тек у следећем кораку окренуле инотржиштима. формулисане су и препоруке у извештају. Бен Бернанке. Ауторитет Комисије која је имала 21 сталног члана (из 18 земаља) и приближно 300 угледних сарадника дао је потребан стручни кредибилитет њеним налазима. По провереном методу убијања ћутањем. имају велику покретљивост радне снаге. оне су често прибјегавале потцењивању вредности домаће валуте. извештај Комисије полако је гуран под тепих. високу стопу штедње и инвестиција и имају способне владе које су посвећене економском расту. све остале земље су из региона југоисточне Азије и са Далеког истока. лондонски ‘’Финанциал тимес’’ је свој уводник од 22. која је спремна да храбро али разумно експериментише. Бразила. приватизуј и либерализуј – је мртав”. Комисија је проучила искуства и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у последњих шест деценија. започео реченицом „Вашингтонски консензус – стабилизуј. селективној контроли прилива капитала и политици акумулирања високих девизних резерви. маја 2008. Сва је прилика да би извештај под тепихом и остао да средином септембра 2008. године. То је догађај који је готово уништио цели светски финансијски систем. има кључну улогу у развоју економије. није дошло до пропасти финансијске куће ‘’Lehman brothers’’. Захваљујући томе. Пар дана након проглашења банкрота. септембра године 2008. У извештају се наглашава да активна и прагматична влада. до 2005. када је Комисија за раст и развој (председавао је нобеловац Мајкл Спенс) саопштила своје резултате. председник америчке централне банке Federal Reserve Systems. која до данас као да ништа није схватила. Констатује се и да земље-шампиони нису превише наклоњене слободном тржишту. Анализа је обухватила период од 1950.схватио погубност неолибералних идеја. Указује се и на опасност од пребрзог отварања економије спољној конкуренцији. Фирма која је током 164 11 . Следећи жесток ударац неолибералној идеји стигао је у првој половини 2008. У спровођењу развојне политике. Сви успешни модели базирају се на интегрисаности у светску економију.

а у најгорем цинично.5. нестала је у краткомвременском периоду и за собом повукла цели финансијски систем. Уместо рационалних и одговорних тржишних учесника. има готово неограничену финансијску моћ да политички. ни у универзалности. систем је открио неодговорне кредиторе и милионе неодговорних и наивних дужника. Гринспен је признао да је имао превише вере у моћ тржишта и да је открио грешку у идеологији слободног тржишта. догодило се у оквиру приватног сектора. крајем октобра 2008. председник Федералних резерви САД (1987–2006). био он везан за финансијски сектор или фармацеутску индустрију на пример.каква му одговара. Човек који је две деценије суверено владао светском монетарном политиком жестоко је закаснио. Последице овога банкрота осетиле су се широм света. наједном прогледао. Све што се догодило.истовремено блокирајући сваку критику. већ у томе што је у стању да контролише економску политику. Актуелна криза није промијенила равнотежу снага. интелектуални и медијски простор обликује по својој вољи.Снагу јој дају силе које стоје иза ње. Ниједан неолиберални интелектуалац са грамом памети није стао у одбрану неодбрањивог система. “Због свега тога неолиберална политика тријумфује и онда када је идеја потучена до ногу. Напротив. да је и Ален Гринспен. 1. Као и много пута до сада. које је инспиришу. грађани и привреда су неувиђавно изневерили теорију. а постулати неолиберализма су дошли под удар у њеним најјачим центрима. За њих ниједан ризик није превелик. Да је „цар го“. Као и у социјализму. финансијски сектор. показало се да они сјајно познају унутрашњу логику система и да ће губици финансијског сектора бити социјализовани и преваљени на буџете и пореске обвезнике. и његов исказ у најбољем случају звучи фарсично. аморалног кова.У тржишним економијама године била један од најбитнијих актера на глобалном финансијском тржишту. Управо је велики бизнис инспиратор и извор снаге неолиберализма и та симбиоза ефикасно функционише. у САД и Великој Британији. и гдје су фундаментални узроци кризе било је тако јасно. Будућност неолиберализма Моћ неолибералне идеје није ни у њеном квалитету. Било је кристално јасно да су у самом темељу економске кризе управо неолибералне заблуде и да систем не функционише онако како је то тврдила неокласична школа. При томе је демонстрирао запањујућу моћ – и када је најслабији успева да изнуди онакву економску политику. Шта се догодило. додатно укрупњен и ојачан. Уместо ефикасних финансијских тржишта. кључни генератор кризе је спасен. промовишу и подржавају. дерегулација је створила моралне хазардере.Велики бизнис. У исказу пред комисијом америчког Конгреса. више није могло бити дилеме. ако се може превалити на државу. 12 .Светска криза је тиме званично почела.

појачати финансијску регулативу. тихо. или да „уситне“ финансијске институције. За све то време.али да су математички модели били недовољно развијени и зато непоуздани. као да свет није дошао на ивицу финансијске катастрофе поводећи се за метафизичким конструктима (како би то Кејнс рекао).”14 Државе ће. бакља неолиберализма ће поносно горети као да се ништа није догодило. сумануте берзанске шпекулације које су кулминирале 1929. Београд . могли би се појављивати стручни радови у којима ће се прво објаснити да су сви неолиберални постулати без мане.com. Укратко. године. неолиберали немају разлога за бригу. март 2011. а потом све гласније. По њему. Неолиберална догма. Како се буде одмицало од кризе. 13 . какву је о узроцима кризе из 1929. доказивати да је суштина кризе била у недовољној капитализацији банака и да је подизањем капиталног рација криза могла бити избегнута.већ је кривица на Централној банци која није штампала новац и обезбедила довољну ликвидност систему. а не приватни сектор. Тај модел изласка из кризе није кензијански како се често и погрешно сугерира. Други ће аутори (за очекивати је). Нешто касније. али је финансијски сектор „једнакији“ од других. испрва тихо.Он је у складу са неокласичном школом и Фридман би га свесрдно подржао. 1867–1960“. Компромитовани термин „неолиберализам“ биће замењен неким новим и свежијим.неолибералног типа сви су једнаки. тврдиће се да узроци кризе не леже у логици дерегулисане казино економије и доктрини. директно оптужити за изазивање кризе. Некакав разлог ће се већ наћи. али то је компромис који ће неолиберали прихватити без буке. У том смислу. преименовану инкарнацију лаиссез-фаире идеје. али ће у њега бити упаковане исте или сличне. већ да је грешка у техници.Реафирмација кејзијанске државе благостања 14 http://filozofijainfo. Милутиновић Владимир. државе одлучиле да уведу неку од радикалних и једино ефикасних мера. Све док су интервенције државе искључиво у монетарној сфери. могли би се појавити и радови у којима ће се држава. старе идеје. у економским и интелектуалним недођијама попут наше. а свет ће вероватно добити нову.а потом ће га годинама. разграђивати.а управо се тако данас ради. У констелацији снага каква је данас. године дао Милтон Фридман (са Аном Шварц) у свом чувеном делу „Монетарна историја САД. све док се новац упумпава у привилеговани финансијски сектор. Када би с друге стране. за тако нешто има мало шансе. наравно. за Велику кризу није био одговоран приватни сектор и бесомучне.банке ће ту и тамо бити кажњене. да опорезују шпекулативне трансакције на пример. то би био наговештај озбиљног заокрета. Неће проћи пуно времена. могле би се појавити анализе које ће по својој суштини бите сличне оној. 2.

долази до смањења инвестиција.стања пуне запослености. Кључни печат држави благостања дала је европска социјал-демократија. реална економска кретања средином XX века. аранжмани и институције настављају да функционишу. да једном успостављени програми. 14 . да мерама експанзивне монетарне и фискалне политике стимулише агрегатну тражњу и запошљавање. Макроекономска анализа. која карактеришу. док се многе интервенције претачу у трајне институције које обезбеђује стабилно функционисање установљених пост-кризних економских и социјалних поредака. Прве масовне јавне интервенције. Економски факултет. 2003. како истице Самјуелсон “дуже послератне експанзије и краце рецесије”. стр. међутим. Њу дил (New Deal) у Америци је прагматичан и тешко изнуђен одговор на велику економску кризу 1930-тих. економског и социјалног поретка у Европи (и свету). упуцивала су на закљуцак о успешности кејнзијанске економске политике и оправданости одустајања од политике либерализма. “Ставови Кејнза и његових истомишљеника. шире се и разграњавају и тако постају окосница једног новог политићког. који ће бити назван златно доба државе благостања (1945-1970)..Држава благостања рађа се у суочавању са економским и политичким кризама. Кејнс истице да у условима кризе.179. инсистирала је на нестабилној природи привреде. МОР. Кризе су последица опадања маргиналне ефикасности капитала. И заиста. Кејнзијанци се фокусирају на економску политику која је усмерена на постизање кејнзијанског идеала . Светска здравствена организација) експлитно настају као одговори на глобалне сукобе и кризе. ипак. што је уосталом случај са свим економским доктринама. Његова главна теза је била да је једино држава способна да извуце привреду из дубоке економске кризе. главни програми социјалног осигурања настају у Немачкој и то као политички инструмент да се предупреди победа Социјалдемократа на изборима у 1870-тим. Суштина је. због очекиваног пада профита и повецаних каматних стопа. Неки програми настају превентивно. 15 Др Стојадиновић Драгић. која је била озбиљна манифестација опште кризе капитализма као друштвено економског уређења. Кејнзијанска теорија је доминирала све до 70-их година XX века и током дугог низа деценија доминације. а теоријско и економско утемељење Џон Мајнард Кејнз у суочавању са Великом економском кризом из 1930-тих. креира као реакција на последице различитих структурних поремећаја. у економској теорији долази до развоја кејнзијанизма. Чувени Бевериџов План у Енглеској зачиње се као део ратне стратегије у Другом светском рату. Након Велике економске кризе. кључни програми или јавне институције државе благостања увек су везани за системске кризе. док се већина.”15 Кејнс је оспорио тезу неокласицне економске теорије да слободно тржиште аутоматски ствара пуну запосленост и макроекономску равнотежу. а поготово токова повезаних да највећом економском кризом (1929-1933). Зубин Поток. настали су под огромним утицајем збивања у тадашњем капиталистичком друштву. . да колебање тржишних цена и надница доводи до равнотеже понуде и тражње и да је сваки поремецај равнотеже привремен. Важне међународне институције (Црвени Крст.

економисте.С. У периоду Велике економске кризе 1929-1933. Држава благостања је држава у којој заједница прихвата колективну одговорност за слабе и мање срећне своје чланове и предузима одредјене мере са циљем да им се пружи помоћ. Проблематика државе благостања заокупљала је представнике политичких наука. Ова еволуција ишла је преко њених еминентних представника: Џ.Мила и Алфреда Маршала. Државни интервенционизам са теоријског аспекта Од либералног концепта државе као ноћног чувара чије се шире мешање у привредни живот сматрало великом препреком остваривања богатства народа. Као производ кризе настаје Кејнсово дело ‘’Опста теорија запослености. цини добро и друштву. историчаре па чак и представнике природних наука. социологе. Према Мирдалу и Пигоу најкарактеристичнија одлика државе благостања је присуство ингеренција државе у привредни живот.године долазе до изражаја основне противуречности капитализма и поставља се питање његовог даљег опстанка. 2. Тачно је да мотив профита пружа бољи механизам расподеле од било ког другог за деловање економског система. Ипак. али он не води најбољем могућем коришћењу расположивих ресурса.2. Кејнс раздваја појмове приватне тежње ка профиту и општег добра.2. због цега Кејнс истиче нужност државне интервенције. правнике. Држава и привреда-идеологија интервенције 15 .1. економске и политичке једнакости у циљу ликвидације беде и обезбеђивања минимума животног стандарда за читаво становништво. Концепција дрзаве благостања налазила се у центру дискусије капиталистичких земаља у другој половини 20-ог века. камате и новца’’ која руши основно полазиште лаиссез фаире да сваки појединац тежећи побољшању сопственог положаја. грађанска економска теорија је еволуирала до идеје о држави благостања (социјална држава или wелфаре стате) која истиче интервенционистичку улогу државе у привредном зивоту. Ова концепција претпоставља постизање извесног степена социјалне. посебна заслуга за усмеравање активности државе у правцу остваривања благостања припада Кејнсу.

17 Др Стојадиновић Драгић.. Макроекономска анализа. стална и систематска активност капиталистичке државе у погледу јачања економских функција настаје практично тек после највеће економске кризе 1923-1933. оне траже интервенцију државе у своју корист. 16 .”16 “Кејнз главну пажњу посвећује функцији потрошње и штедње. Њихов мото јестесоцијализација губитака. године. 18 Порекло ‘лаиссер фаире’ концепције се везује за XВИИ век и протесте француских предузетника против државне интервенције.273. Зубин Поток. квалитетом менаџмента. 'лаиссер пассе'. Држава посебно успешно може вршити алокацију економских ресурса и подстицати развој одређених економских активности. Први су системски важни.”17 Тамо где држава задржава предузетничку улогу у облику власништва у предузећима.189. односно антиинтервенционизам. Када. организацијом. Држава им треба само да заштити њихову предност ( 'лаиссер фаире'.3. Економска ефикасност сама по себи није директно повезана са обликом власништва. Држава/јавни сектор треба да препусти тржишту оне активности које ће оно обавити на ефикаснији и јефтинији начин.Стога се финансијски богаташи решавају . 2. што је од одлучног значаја у условима кризе. технологијом и сл.Држава може бити успешан привредник. стр. да их заштите пред пропашћу. треба повући јасну границу између државе као предузетника и њених осталих функција (законодавца. у коме је државни апарат у зараћеним земљама усмеравао привреду у правцу остварења ратних циљева. Зато доказују да су кризе нормална појава тржишта на које је потребно навикнути се и рјешавати их.Ипак. мултипликатору инвестиција и факторима који одређују обим инвестиција. Макроекономска анализа. 2003. Економски факултет. носиоца економске политике и извршне власти) – ове улоге и њихови инструменти се не смеју мешати. опет траже за себе слободно тржиште-док не створе следећу кризу. успешност је више детерминисана другим параметрима. други не. Економски факултет. Ова концепциа означава неповерење према интервенционизму. о чему говоре бројне студије и пракса многих земаља. међутим. Као први повод за изразитије мешање државе био је Први светски рат.док су сиромашни радници у реалном сектору препуштени властитој судбини. Зубин Поток.. 'ле монде ва а суи меме')18. приватизација профита. помоћу државе и њеног новца криза прође. Критике неолибералне догме Неолиберализам заступају елите које су придобиле предност (богатство) и у таквим условима желе га згртати на рачун неелита. 2003. па се обично сматра да од тада почиње јачање и ширење државне интервенције у привредном животу. а о њиховој 16 Др Стојадиновић Драгић. стр. У ситуацији губитка због кризе коју су својом идеологијом проузроковале неолибералне елите.

У питању су једнаке способности. Али то се игнорише. За боље разумевање узрока настанка кризе и путева изласка из кризе потребно је осветлити теоријску позадину збивања у економији. 17 . као да постоје идеални услови за непристрасну утакмицу претендујући тако на слободну конкуренцију. Ове промене тичу се одустајања од слободне тржишне економије и повећање државне интервенције у привреди. односно продавца. неједнакости постоје већ у старту.индивидуалној људској судбини елита не брине. као основе? 3. не независно. Наиме. Иако је реч о већ виђеним и примењиваним инструментима.како теорије. Почетак глобалне економске рецесије означио је промене у вођењу економске политике за већину привреда. да постоји сам без реалног сектора. па и идеологија. и тражи се неинтервенисање на тржишту. Просту конкуренцију на тржишту производних фактора (природних ресурса. Слабост неолиберализма је у томе што он полази од модела потпуне конкуренције. онима који су у старту у предности.урођене и стечене радом.Замислите од чега би преживио финансијски сектор.који у стварности није могуће никада остварити. које би требало да буде саморегулаторни механизам. дата је могућност да искористе свој привилегован стартни положај да би себи приграбили добит. и нарочито у финансијском систему. никада и нигде нису и неће бити испуњени. капитала. А претендовати на његово постојање и ако нема услова. значи само искористити систем ради стварања профита елите спредностима у старту. служећи се код избора само економским критеријумом квалитета и цене). она истовремено значи две ствари: Чисту конкуренцију на тржишту производа и услуга (бесконачан број актера на тржишту који тргују хомогеним производом и услугом. рада. Такви услови.тако и њихову употребу у пракси у облику економских доктрина. ипак је присутан страх о дефинитивно напуштању неолибералне парадигме. већ често на штету оних који су је фактички произвели . урођене и стечене. то је само зато да би се задржао социјални мир и уређење које користи богатој елити. свакако. предузетништва. изума) која значи да сви актери располажу једнаким количинама производних фактора истог квалитета. Глобална економска рецесија Настанак и решавање финансијске и економске кризе директно је повезано са економским доктринама које су у позадини креације економског система (с финансијским) и вођења економске политике. улаз и излаз с тржишта је слободан за све и сви актери на тржишту су слободни у избору купца. У питању је економска мисао која прати развој ситуације у привреди и финансијама. Ако се ипак интервенише и у корист радника.

ако цене скоче). па су валутне шпекулације постале најуноснија тржишна операција. То је довело до незапамћене нестабилности финансијских тржишта у свету. Епицентар кризе су биле САД (као и данас). Ако се томе додају краткорочни платежни документи (чекови и менице) и производне хартије од вредности (деривати – опције и фјучеси). на сваки долар који 19 Фондовска берза је организовано тржиште вредносних папира (акције и облигације). Финансијске иновације су омогућиле доминацију огромне виртуалне суме спекулативног капитала. Појавили су се деривати као ризичнији и непредвидљивији облик финансијског инструмента. Брзо се развијао механизам хеџирања20 и управљања ризицима. независно од реалног сектора привреде. који је у економском смислу постао анационалан. Средином 80-их година. јер има своју сопствену егзистенцију и логику развоја. акција и других финансијских актива. онда се не могу чак ни замислити њихови статистички параметри. дошло је због масовних злоупотреба на фондовском тржишту и претераних спекулација на тржишту акција. омогућила је безгранично премештање капитала. Дрaкер је писао да су финансијска тржишта почела играти независну улогу од тржишта роба и услуга. Осврт на финанансијске „иновације“ Према мишљењу многих аутора. Посебно место у функционисању фондовског тржишта припада шпекулативним операцијама. велику слободу премештања и слабу могућност контроле. Према давним оценама „Харвард Бусинесс Ревиеw”. а обим емисије облигација размештених на иностраним тржиштима 481 млрд УСА$. Тржиште вредносних папира (акција и облигација) испуњава своју основну макроекономску функцију предаје новчаних ресурса од штедиша према корисницима. Либерализација услова на финансијским тржиштима омогућила је да се на валутна средства не примјењују захтјеви централних банака у погледу обавезних резерви. акције и облигације). тј. или их продају ако очекују пад њихове цене на берзи. Они су створили нове могућности спекулација заснованих на промени валутних курсева.1.3. до Велике светске економске кризе 19291933.19 која је почела 70-их година прошлог века. а одговарајуће камате нијесу биле оптерећиване порезима. док је општи обим фондовских тржишта у свету износио 39 трилиона УСА$ (мисли се само на дугорочне хартије од вредности. Он се скоро тренутно у трилионским обимима може преместити с једног на друго тржиште – много брже него што инвеститори могу добити информацију о његовом кретању. Почело се трговати новцем као класичном робом. већ ради њихове продаје по већој цени (наравно. па купују акције не ради добијања дивиденде. који су почели све више сами себе да опслужују. усмереним ка брзом богаћењу. Шпекулације су најизраженије у периодима великих колебања курсева вредносних папира. 20 Хеџирање представља профитирање на нетржишним потезима државе. У том смислу неки појединци (шпекуланти) покушавају погодити кретање цијена вредносних папира у будућности. па је пре 15-так година његов обим везан за куповину акција износио 188 млрд УСА$. Појава деривата је убрзала процес осамостаљења финансијских тржишта. Интернализација фондовских тржишта. што је довело до колосалног разбуктавања фиктивног капитала и вештачког раскорака између курсне вредности акција и њихове рачуноводствено-билансне вредности. оригиналну структуру и унутрашње циљеве. што је довело до стварања значајне конкурентске предности. 18 . које су имале најразвијеније фондовско тржиште.

нису за то имали реалног и разумног покрића. на пример. “Мрежна пословна повезивања и савремени финансијски инструменти омогућили су фантастичне размере виртуалних пословних аранжмана. финансијским. У свету је расла количина виртуалног кредитног новца. Дужничка криза и многе финансијске кризе у свету су докази за наведену тврдњу. буџетски дефицити држава драстично су нарасли. Демократија на заласку. Стално се појачавала тенденција одвајања финансијских токова од реалне сфере производње и трговине. само најава онога што долази. политичким и многим другим одредницама. што доводи до финансијског колапса. тако и по дубини. Неолиберални корени светске економске кризе Данашња економска криза је вероватно највећа коју је свет видео.. Тржишна дисциплина и »саморегулација« показала се безуспешном у спречавању стварања “ирационалног богатства” и домино механизом еруптивног скока и пада цена имовине. 21 Видојевић Зоран. захваљујући првенствено валутним спекулацијама. Као последица огромних интервенција. Изазвана је глобална финансијска криза несагледивих размера.2. као што је банкарски. а чији је корен. Проценат резервног обезбеђења емитованог кредитног новца је био веома низак. на одређени начин. 19 . услуга и људи. компјутерских мрежа. Службени гласник. које су емитовале приватне банке с емисионом лиценцом. телекомуникационих и транспортних система. као и бума интернационалног кретања капитала. криза није окончана. које су стволиле својеврсну “казино економију”.”21 Поред толиког форсирања институционализације у делу економске теорије (неколико добитника Нобелове награде за економију припада том респективном правцу економске мисли). Дошло је до. институционалним. која је кулминирала после бројних мањих криза и која наговештава бурну и тешку будућност човечанства. како по географском обухвату. па маса “фантомског новца” у случају истовремене тражње њихових кредитора не може бити исплаћена. у недостатку економске институционализације. који у појединим осетљивим секторима. допринело је и вештачко напумпавање финансијских »балона«. “смањивање” растојања и “скраћивање” времена (макар у делу волшебног богаћења). роба. 95.до сада невиђеног повезивања тржишта на свим растојањима и у свим областима. 3. Половина губитака финансијског сектора још увек је скривена. Томе су допринеле експоненцијалне промене у области информационих технологија. па је и буџетска драма Грчке. стр. Београд 2010.се обрће у реалном сектору светске економије отпада око 50 USA$ у финансијској сфери. у пракси се догодило игнорисање институционалног плурализма. Поред технолошких иновација. Вероватно су финансијске кризе у југоисточној и источној Азији својеврсна најава могућности наведене претње. несумњиво. Последњих деценија XX века направљен је заокрет према економској денационализацији и глобализацији света по производним. нити је сачињен њен завршни рачун.

Да ли се заиста ради о одвојеним. који је генерисан у систему глобалних финансија. али су неке ствари остале исте. а тиме је и њихов капацитет да интервенишу далеко већи. продуктивности и секундарности у односу на реални сектор привређивања. до регионалних (Латинска Америка. Замагљене илузије су се претвориле у јасну. Нагла редукција фиктивног капитала аутоматски условљава 20 . Коначно. Економска координација између држава на глобалној сцени је знатно боља него што је била некада. препознаје се економска политика утемељена на идејама и заблудама са краја 18. године. Савремена берзанска криза је по неким показатељима чак премашила Велику светску кризу. а када је тај раскорак постао превише велики. појединачним феноменима. хеџ-фонд Диллон Реад Унитед Банк оф Сwитзерланд. у економским мерама је данас садржано и вишедеценијско искуство управљања кризама. која је фактички почела у пролеће 2007. пад америчког долара 1995. или су они узрочно-последично повезани? Постоји ли ту нека закономерност? Диригује ли се кризама из неког глобалног центра? Извлачи ли неко корист у облику екстрапрофита из тих криза? Хипотетички се не сме искључити могућност постојања неког заједничког именитеља. године. Те темеље чини веровање у апсолутну ефикасност саморегулишућег лаиссез-фаире тржишта. југоисточна Азија. три хеџ-фонда француске банке БНП Парибас. века. мексичка 1994-19955. тим горе по чињенице – овај исказ који се приписује Хегелу. а међународне финансијске институције имају значајна средства којима могу помоћи слабим државама. али не последње. Независно од своје спекулативне природе. У темељима свих економских криза. Финансијске кризе су учестале последњих 25. непрекидно одржава и изнова појављује у некој новој инкарнацији. азијска 1997-1998. савремена криза. руска 1998. Разлози су пре свега везани за другачију социјалну и економску структуру модерних држава. економије источне Европе би могле бити најтеже погођене у том драмском расплету. када су банкротирали Неw Центурy Финанциал (водећа америчка компанија за давање субстрандардних кредита). или 2008. од глобалних попут кризе из 1929. два хеџ-фонда америчке банке Беар Стеарнс. и која се упркос томе. слом америчког фондовског тржишта 1987. катастрофалну и прете у кризну стварност.Иако су готово све државе пред озбиљним искушењима. у облику разних виртуалних финансијских пирамида. а који је на овај или онај начин изазвао све наведене кризне таласе. сфера обрта фиктивног капитала може (а то се најчешће догађа) имати повратно дејство на производњу. Ако чињенице не одговарају теорији. нагло је пукао. Тешко је наћи идеју која у судару са стварношћу увек губи. Оне су данас финансијски много моћније него што су биле пре осамдесет година. Један од примера таквог бумеранга је када се велики број уговора потпише у време када су цијене на тржишту високе. Видљиве последице данашње кризе мање су тешке од оних из 1929. У последњих осамдесет година свет се променило. на најбољи начин осликава модус операнди неолиберализма. источна Европа). Кретање фиктивног капитала пре кризе увећавало је јаз с реалним сектором привреде. те последње лаиссез-фаире инкарнације. јапанска 1990. а фондовске вредности служе као орјентациона гаранција посла. година: светска дужничка криза 1982-1983. тај “надувани мехур” фиктивног капитала.

а реч је о хипертрофисаној потрошњи и прављењу „мехура од сапунице”.25 Онда су банке давале све више и више 22 Проф. како се сматра. 24 Банка осигурава кредит који даје. а који сада експлодира од обичне сламке. 75% усмерено на потрошњу. а не трајној продаји неке активе или обавезе. године у САД издато цца 750 млрд УСА$ кредита. у Аустрији 85 млрд €. Надуване цене некретнина и луксузних ствари стварале су привид о вредности залога. . Финансијска криза је јасно оцртала сва та рањива и виртуелна места и најавила болни процес оздрављења. стр. Фондовско тржиште се годинама надувавало лажним новцем до величине гигантског вешташког балона. Рецепт надувавања финансијског балона направљен је у САД. бесконачни раст реосигурања кредита и тржишта свопова. колосално разбуктавање фиктивног (виртуалног и спекулативног) капитала. потцјењивање реалних ризика и потребе државне контроле и регулације. која за собом повлаче нова неплаћања и резултирају масовним банкротствима. Новац је уложен у државни откуп лоших банкарских актива. на бази хипотекарних.22. Суштина свопова лежи у замени. јефтини кредити за хипертрофисану потрошњу и прављење „мехура од сапунице”. на бази хипотекарних.23 претеране самовоље берзанских спекуланата на фондовским тржиштима. Глобални финансијски менаџмент. Спирала кредити-потрошња-нови кредити се брзо ширила. ЕтноСтил. Британији 500 млрд фунти стерлинга. 473. Размере почетне државне помоћи у Европи су у В. у Француској 360 млрд €. почела политика јефтиног новца и доступних кредита ради стимуисања привредних активности. грађевинских и фондовских надувавања цена приликом куповине некретнина и разних других луксузних и скупих добара.неплаћања. Могу се навести следећи узроци савремене кризе: ризични финансијски инструменти (коришћени због могућности остварења високих и брзих профита.savezenergeticara. низак проценат резервног обезбеђења емитованог кредитног новца. Др Ристић Жарко. чије су цене вртоглаво расле. трговачких.rs/wp-content/uploads/2011/11/Energija-Ekonomija-Ekologija-1-22006. када је у периоду 2003-2004. док за Италију подаци није објављен. пензионих фондова и других нестандардних зајмодаваоца. осамостаљење финансијских тржишта у односу на реална тржишта и енорман раскорак са реалном сфером привреде. Београд 2010. до астрономских висина. финансирање прецењених хипотека од стране инвестиционих и комерцијалних банака. у Немачкој 500 млрд €. Али. Друга је компактибилна с првом. Потрошачи су узимали јефтине кредите и трошили их на некретнине.” Тако је нпр.4 млрд €. Португалија 20 млрд €.pdf 23 21 . који су заслепљивали учеснике).. Основни узрок се мора тражити у неоправдано ризичној кредитној политици финансијских магната због могућности остварења високих профита. финансијских. трговачких. за почетак. 25 http://www. у Шпанији 100 млрд €. “Државна подршка финансијском сектору у САД. скупе аутомобиле и јахте итд. од којих је. надувавања финансијског балона преко релативно простих “шема” као што је нпр.org. у Норвешкој 55. коштала је буџет око 700 млрд УСА$. који је био одвојен од сфере реалне економије. грађевинских и фондовских надувавања цена. “цредит дефаулт сwап”24 и брзо ширење спирале кредити-потрошња-нови кредити. то је само једна страна медаље. 2005. финансијских.

Када цена акција пада и смањи вредност залога за 10%. Тако је балон пукнуо. Профити су расли и заслепљивали учеснике наведеног ланца. Опасност од парализовања финансијског система је стална претња. А финансијски балон је као и сваки други балон: пре или после пукне и покаже сву своју илузорност. нпр. а дужник остаје без својих акција. Неолиберализам вс државна интервенција 26 РЕПО посао је кредит у којем дужник залаже своје акције. последично и цене. коју карактеришу две потпуно супротне карактеристике: реалност и обратни (опадајући) смер који води у снажну привредну рецесију. Системске грешке су деценијама служиле за кредитно богаћење једних и накнадно масовно сиромашење других. Дужник узима новац а банци даје хартије од вредности. одмах сломила и показала сву своју виртуалност. која је условила да власти нагло повећају каматне стопе. дужник је у великим проблемима. исплате су се аутоматски повећале за неколико пута. све дотле док се не плати за фиктивне финансијске пирамиде и одговарају у непокривену потрошњу. емитовале хипотекарне вредносне папире с нереално високим рејтингом и продавале их инвеститорима. итд. Пошто су каматне стопе за кредите нестандардних зајмодавалаца пливајуће.3. Овога пута се као пукотина показала инфлација. јер долази до ефекта маргин цалл. у банци се налази залог од 100€ у акцијама. а не акцијским активама. када вриједност заложених акција пада. банка га по правилу одмах продаје по било којој цени. Паралелно је надуваван још један опасни финансијски „мехур од сапунице”: банке су давале кредите. Проблем увек настаје када се финансијски обрачун мора спровести реалним новцем. је је вредност залога опала на 90€. Али.кредита под већим каматним стопама – све мање сигурним клијентима. уз стварање нових и нижих нивоа маргин цалл. Даље смањење за 10% проузрокује друго „звоњење“ маргин цалл-а. 60€. Тражња за некретнинама је опала. Отворила се нова спирала. 22 . почиње дејство првог маргин цалл-а. редукује се или чак престаје кредитирање банака и предузећа. Банка обично даје за то кредит на мањи износ. У стилу познате теорије о доминацији организоване мањине над неоргнизованом мањином. Каматне стопе почињу брзо да расту. Драстични пад цена акција и узлет облигација јасно сведочи о великом недостатку живог (реалног) новца у финансијском свету. Тада зазвони тзв. Може се поставити питање кривице оних који су требали (и морали) да контролишу разматран процес. 3. Али када се цена пакета акција дупло смањи. Тотална распродаја неликвидних банака се продужава. којима су они били примамљиви због високих каматних стопа које су остваривали као нестандардни зајмодаваоци. а нестандардни зајмодаваоци (инвестиционе компаније које су се бавиле нестандардним кредитима) су доживели колапс. Кризни процес ће се развијати. која је коришћена за његово надувавање. Нпр. а с њим се и спирална пумпа. Посебно када почне криза ликвидности и ширење општег неповерења. Очигледно је да је институт контроле заказао. маргин цалл 26 и почне продаја акција по падајућим ценама.

а не помаже ни у проналажењу решења. подстицање тражње. инструментима које треба користити. са свим економским и друштвеним променама које је донео.3. добитник Нобелове награде за 2008. кредитне агенције. формирања монетарне уније и заједничке монете. Међу макроекономистима целог света створена је пометња. тако И макроекономистима и макроекономској теорији. Развој економске мисли. није помогла у предвиђању кризе. Током њега је дошло до напуштања златног стандарда. развоја финансијских тржишта. али је с друге стране указивао и на: занемаривање транзиционих трошкова у периоду преласка од капитализма ка социјализму. 232. чини макроекономију најкомплекснијом и најдинамичнијом економском дисциплином. Пхил Грамм. компанијама. 23 . на место уважавања достигнутог нивоа развоја производних снага. Стандардна неокласична макроекономска теорија. ми живимо у мрачном добу 27 Др Миомир Јакшић. Центар за издавачку делатност Економског факултета. Они с друге стране оптужују економисте попут Роберта Луkаса (добитник Нобелове награде за економију 1995. По Кругману. али и захтеве. па су само неки од појединаца који се најчешће помињу: Алан Греенспан. инструмената и деривата.Тешко постизање консензуса међу макроекономистима о начину на који економски систем функсионише. Двадесети век.године) због тога што се не враћају Кејнзијанској економији-као да је све заборављено у протеклих 70 година.1. У жељи да пронађу неко решење. Паул Кругман и Брад Де Лонг. Кривце је могуће тражити на свим странама. а из тога и о улози државе и њене економске политике. Могуће је кривити: банкаре. чак и међу самим економистима. која је превладавала у последњим деценијама. па их многи оптужују да њихово понашање сугерише да ништа није научено у протеклих 70 година. што је наметнуло нову улогу. “Кејнз јесте прихватио потребу увођења државе. међу појединцима. Значајно место у сталним дебатама макроекономиста имају питања везана за монетарну економију и монетарну политику.годину.Бусх и Берние Мадофф. Георге W. прекомерно ослањање на репресију и занемаривање креативности и интуиције појединца класном борбом. али и циљевима које треба утврдити и реализовати. како централној банци и креаторима монетарне политике. У свету Економска наука има лош публицитет данас. уједначавања доходака. Глобална финансијска криза.”27 3. економским теоријама. Београд 2005.. централне банке или владе. враћају се Кејсовим доктринама. а неретко и амерички потрошачи. сматра се најгором финансијском кризом после Велике депресије из 1930-их година. стр. регулаторна тела. био је посебно револуционаран за монетарну економију. професор на Берклеy. примат разграничења добро и зла. са којом се цели свет суочава данас.

нису екстерни шокови . Неокејнзијанци оптужују неокласичаре да живе у мрачном добу. Према професору Роберту Скиделском. Центар за издавачку делатност Економског факултета. “Револуционарност Кејнса у теорији и политици је стављање тржишта рада у функцији агрегатног нивоа производње. пронашао мане у својој идеологији слободног тржишта која се заснивала на што мање регулације’’.већ део тржишног система који нормално функционише. Греенспан је према његовим критичарима.године пред Конгресом признао да је ‘’након што је финансијски цунами виђен једном у сто година погодио финансијска тржишта. бившег председника америчких федералних резерви (ФЕД). а разликују се у највећој мери у мишљењу како се оне могу примењивати у реалном свету. Он је пред Конгресом рекао да је шокиран тренутним стањем на тржишту јер је имао озбиљне доказе да систем који се ослања на идеје слободног тржишта функционисе добро. медју којима је најутицајнији Георге Сорос имао можда и кључан утицај на стварање прве претпоставке светске финансијске кризе. Развој економске мисли. 28 Др Миомир Јакшић. посебно оне које потичу из финансијског система. Ова криза је највисе уздрмала економисте либералног усмерења. Решење кризе Греенспан данас види и даље у слободном тржишту. у којем је мудрост старијих заборављена. а ови њих да су економисти из доба пре Коперника. верујући да чак и они финансијски инструменти који су довели до кризе не треба да буду забрањени.октобра 2008.Друга идеја јесте да економије рањене овим шоковима могу. Поред запослености одређене на тржишту производа у зависности од величине ефективне тражње. али код Алана Греенспана. изнудила је и признање да се у неке од његових процена и потеза биле погрешне.”28 Светска финансијска криза покренула је праву пометњу и неслагања међу економистима. стр. већина економиста се слаже у једном-недовољна регулација на финансијским тржиштима покренула је цунами о којем је Греенспан говорио. Београд 2005. па стога економске олује. а између осталог је додао да није био у праву када је очекивао да ће банке саме створити механизме заштите од хаоса на финансијском тржишту. при којима се каматна стопа коју би плаћали аутоматски усаглашава са оном на тржишту која је у том тренутку износила 1%. Ове две школе полазе углавном с истих теоријских модела. То је разлог због кога владе морају имати и употребити фискалне мере како би спречиле прелазак из финансијске кризе у економску депресију. Греенспан је 23.креирање балона на тржишту некретнина. Прва је да је будућност непозната. 243. јер је сугерисао да би власници некретнина требало да искористе повољности које носе хипотекарни кредити са варијабилном каматном стопом. Трећа је морална критика друштава која подстичу и славе потрагу за новцем и ефикасност изнад свих осталих циљева којима људи теже.. И тако се макроекономисти деле у две највеће школе: неокласичаре и (нео) кејнзијанце.макроекономије. слично је и са инвестицијама и надницама. данас треба размишљати о три кључне Кејнсове идеје. остати у депресији веома дуго. већ да управо тржиште треба да буде коначни судија у вези с тим који инструменти у ствари делују. с обзиром на то да постоји велико неслагање око узрока и решења кризе. 24 . ако су препуштене саме себи.

Као један од основних циљева за решавање економске ситуације Кругман издваја питање запослености. Он сматра да висока незапосленост не кажњава економију само данас. Сорос сматра да је за опоравак економије важно да се стимулус настави. он нема ништа против и види их као инструмент избегавања уласка у његов финансијски акцелератор . залаже се за наставак програма под називом Америцан Рецоверy Анд Реинвестмент Ацт. Бернанке сматра важним доступност новца. Београд 2005. које види и као метод превазилажења кризе. савремени монетариста. То значи да ФЕД мора ићи испред криве агрегатне тражње и схватити као што је то већ урадило тржиште да нивои каматних стопа који су били неутрални по финансијски систем док је он радио нормално. или да ће комплексни финансијски инструменти засновани на секундарним хипотекарним кредитима имати трипле-А рејтинг. сматра да је недоступност кредита узрок успоравања економске активности и настанка кризе. Георге Сорос сматра да је тренутна криза илустрација рефлексивности из стварног живота. стр. Држава благостања.”29 И док његови критичари сматрају да континуирана политика ниских каматних стопа ствара предуслове за инфлацију у дугом року. наглашавајући разарајући ефекат који је остављање финансијских тртжишта. добитник Нобелове награде за економију 2008. уколико престану да се користе.године. сада постају контрактивни по економију’’. 348. С обзиром на то да себе сматра кејнзијанским економистом. деривата и инвестиционих банака недовољно регулисаним имало на економију. Један од таквих је и Ларрy Суммерс. који тренутно служи као први човек Натионал Ецономиц Цоунцила. попут развоја нових производа и усавршавања запослених. Управо зато он је и заговорник ниских каматних стопа. Када је реч о ниским каматним стопама. као основни узрок кризе види недовољну регулацију финансијских тржишта. Он сматра ‘’да одржавање агрегатне тражње мора бити најважнији економски приоритет. Сматра да је погрешно да САД имају ''ГДП политику'' а немају јасну политику очувања запослености. Паул Кругман.. од оних које дестимулишу отпуштања у приватном сектору. ЦУПС и ЦеСИД.“Бен Бернанке. 29 25 . Као и његови монетаристишки учитељи. који је познатији под именом Обамин стимулус. већ су то била убеђења учесника на тржишту-да ће цене некретнина увек расти. У економији депресије компаније смањују инвестициону потрошњу. Тржишта нису одражавала објективну истину.на опреме и машине за рад. Он је директно окривио Алана Греенспана за настанак кризе на финансијским тржиштима. Смањивање финансирања ових категорија засигурно штети економији у дугом року. Он се залаже за немачки модел. више је оних који сматрају да би управо изостанак оваквих каматних стопа много више допринио рецесији. зато што ће се касније трошење морати покрити већим порезима у будућности. допринели двоструком Недовић Слободанка. који је успео да сачува посао радницима различитим иницијативама. предвођени Фридманом. Он пориче тврдње да је овај програм погрешан зато што намеће већи терет будуђим генерацијама. и неопипљиву имовину са друге стране. јер је опоравак економије финансиран дефицитима које прави влада и који би. до оних које користе финансијске иницијативе компанијама које запошљавају нове раднике или смањују број радних часова да би избегле отпуштања. с једне стране.

онда по том питању треба бити флексибилнији. То ће бити и тренутак за увођење јасно дефинисаних рација адекватности капитала. сматра се да ће утицај светске економске кризе на тај сектор бити ограничен. евидентно је дошло до знаĉајнијег повлачења страних инвеститора са тржишта Србије. За разлику од ових земаља. Домаћи инвеститори услед страха од будућих дешавања на берзи и недовољне понуде берзанских производа одлучују се за штедњу у банкама или за држање новца у “сламарицама“. тада ће и кредитирање кренути снажније напред. који сматра да би захтеви за повећањем адекватности капитала требало да добију на снази одмах. Разлика између каматних стопа под којима су банке пласирали своја средства и референтних каматних стопа европских централних банака постала је све израженија.паду економије.3. Како се криза продубљивала и слободног 26 . Нестабилна политичка ситуација почетком 2008.Ако то није случај. године додатно је повећала неизвесност инвеститора и проузроковала је веће повлачење страног капитала. Србија прве ударе кризе осетила је на свом најосетљивијем делу финансијског тржишта – берзи. земље у развоју и земље које пролазе кроз процес транзиције осетиће индиректне ефекте кризе по финансијски сектор. Услед лошег кредитног рејтинга Србије и повећаног ризика улагања у земљу. као и по реалан сектор кроз успоравање привредне активности. улазак капитала из иностранства кроз нове портфолио инвестиције мало је вероватан.рацио адекватности капитала мора се повећати. А када економија стане на здраве ноге. С обзиром на карактеристике и недовољну развијеност тржишта капитала у Србији. Ни банкарски сектор није остао имун на светску финансијску кризу. што је утицало на смањење ликвидности тржишта капитала и неповољно је деловало на будућа дешавања на Београдској Берзи. 3. године. Индекси берзе у Београду губили су вредност много брже него индекси на развијеним тржиштима.2. Наиме. отежану изградњу и реформу финансијских институција. земља која је у поодмаклом процесу транзиције. Почетком 2008. али је мишљења да би алтернатива била још једна рецесија која би овог пута дуже трајала. У Србији Директни ефекти светске економске кризе оставиће дубоке последице на земље које највише учествују у међународним токовима капитала и међународној трговини. У ову групу земаља спада и Србија. под утицајем збивања на домаћем и великим светским финансијским тржиштима. које ће се манифестовати кроз пад ликвидности. Сорос сматра да је за овакву одлуку потребан феедбацк од самог банкарског сектора и да варирају од времена до времена.За разлику од Греенспана. Сорос признаје да дефицити нагомилавају дуг за будуће генерације. Један од првих индикатора који је указивао на све озбиљније размере кризе јесте раст каматних стопа банака. ако је тржиште кредита еуфорично.

30 С обзиром на недовољну развијеност финансијског тржишта у Србији. а доносе се у више међусобно повезаних пакета економских мера: помоћ финасијском сектору. Еуро Интербанк Офферед Рате) представља дневну референтну каматну стопу по којој банке једна другој нуде новац за посуђивање на међубанкарском тржишту. као и да економске и друштвене користи одобрених подстицаја морају бити веће од директних и индиректних трошкова њиховог 30 Еурибор или Европска међубанкарска стопа (енгл. 27 . извоза. ношене су глобалним таласом државног интервенционизма. Под претњом кризе ликвидности. па су кредити постајали све неприступачнији због повећаног систематског ризика. У помагању појединим предузећима или привредним секторима држава треба да се руководи принципом да је државни подстицај оправдан ако води уклањању тржишних неуспеха. С тога је Народна Банка Србије реаговала укидањем обавезне резерве и пореза на девизну штедњу. гранама и предузећима у кризи. Интересантно је да каматне стопе банака нису пратиле тренд смањивања референтних каматних стопа европских центраних банака и међубанкарске каматне стопе еурибор. која је кроз показатељ адекватности капитала (капитал у односу на квалитет активе банке). о ĉему сведоĉе повећање пасивних каматних стопа. подстицај запошљавања и развоја. Државни интервенционизам као одговор на глобалну кризу Мере влада широм света које имају за циљ борбу против економске кризе.У периоду заоштравања финансијске кризе банкама је отежано задуживање у иностранству.капитала било све мање. може додатно утицати на преливање финансијске кризе.4. Србију вредновала знатно већим просеком него друге европске земље. Тренд кредитне зависности Србије од иностранства је смањен у односу на претходне године. узимање нових кредита и рефинансирање постојећих обавеза према банкама је постајало знатно скупље. повећаних трошкова и опште несташице капитала у свету што је довело до смањења броја издатих кредита. боље управљање државом и јавним финасијама. помоћ социјално угроженим слојевима становништва и слично. Смањењу утицаја финансијских шокова на банкарски систем Србије највише су допринеле рестриктивне мере НБС и снажна капитална база. банке су додатна средства за финансирање кредитне активности углавном добијале од својих централа. али у време глобалног пада поверења у банкарски систем свака пословна веза са европским банкама које су доживеле губитке на тржишту улагајући у хов које су у себи садржале субприме хипотеке. банке настоје да повећавају свој депозитни потенцијал. јачања конкурентности. што подразумева повећану тражњу за дугороĉним депозитима као стабилним извором средстава. 3.

Са субвенционирања неуспешних предузећа треба прећи на субвенционирање економски исплативих активности. Целовитим и транспарентним системом државних подстицаја привреди. а истовремено је и инструмент за деполитизацију и професионализацију управљања у том сектору. који су намењени за покриће трошкова пословања (покриће губитака) треба заменити системским подстицајима који су намењени подстицању запошљавања. Политике државних подстицаја морају се усмеравати тако да повећавају ефикасност употребе укупних друштвених ресурса.’Органисатион фор ецономиц цооператион анд девелопмент’ . и промовише дискусију међу кључним играчима развијених индустријских земаља и земаља економија које су у развоју о питањима које се тичу помоције међународне финансијске стабилности и 31 ОЕЦД. као и да јачају конкурентске тржишне механизаме.Организација за економску сарадњу и развој 28 . анализира. јачају стабилности и одрживости јавних финансија. Примена ОЕЦДових31 начела корпорацијског управљања за предузећа у државном власништву добар је инструмент за побољшање квалитета управљања у државним предузећима. Г20-нова светска кризна влада и неизбежна доктрина Г20 је настала као одговор на финансијске потресе касних 90-их прошлог века и због повећане забринутости и признања да земље у развоју нису адекватно заступљене у управљању и разговорима о глобалним економским питањима. производње и извоза. Потребно је и формирање посебне управе у оквиру Министарства финансија која би била задужена за праћење резултата јавних предузећа и утицала на побољшавање управљања јавним предузећима.То је неформални форум који промовише отворени и конструктивни разговор између индустријски најразвијенијих земаља и неколико највећих земаља у развоју о кључним питањима везаним за глобалну економску стабилност. Г20 је формирана са циљем да помогне одржавању међународног финансијског система. контроле и надзора над трошењем јавних средстава. треба да се подстиче запошљавање и економски раст. сходно препорукама европског већа. привредног система као и побољшању раста и развоја светске привреде. 4. Повећање ефикасности државних подстицаја захтева јачање механизама планирања. већ економски оправдани подстицаји који дају ефекте).давања (не пуко санирање губитака. Подстицаје. Ова група проучава.

Може ли се од 20 председника влада. стичемо утисак да наступа ново доба кејнзијанизма. са 700 милијарди долара. Уздрману светску привреду и економију не можемо регулисати само законима понуде и потражње. Мексико. Италија. Макроекономска интервенција Светску привреду не осликава једно тржиште али очигледно је да једно тржиште може да је доведе у колапс. Ако сагледамо данашњу ситуацију у свету јасно је да је неопходна интервенција државе. 4. кејнзијанске мере су неуспешне да контролишу појаву инфлације. односно не дају решења којима би се истовремено смањила стопа незапослености. Са монетаристима им је заједнички акценат на регулисању тражње. што доводи до инфлације чега је и сам Кејнс био свестан. и економске кризе лежи у комбинацији све три економске политике. Индонезија. Основни инструмент кејнзијанске апаратуре је убрзани привредни раст и стално стимулисање потрошње. 80% светске трговине (укључујући трговину унутар ЕУ) и више од две трећине светске популације. Турска. Русија. јер ниједно тржиште није у могућности да само реши насталу ситуацију. Земље које чине Г20 су: Аргентина.Међу њима седе и кејнзијанци и монетаристи.1. или депресије. Индија. Економије поменутих земаља представљају 85% светског националног производа. Саудијска Арабија. исто као што је не можемо регулисати само фискалним или само монетарним мерама.32 једино је заговарају кејнзијанци). Немачка. Јапан. Аустралија. Јасно је да је најбоље користити комбинацију различитих мера економске политике. САД и Европска Унија. С друге стране економисти сматрају да је неопходно повећати домаћу тражњу. Француска. Фани Меј и Фреди Мек. Решење ове привредне рецесије. спречила појава инфлације и повећала стопа привредног раста и развоја. Истина је да ни кејнзијанска ни монетаристичка теорија не дају целокупну теоријску основу за решавање актуелних проблема.тражи начин да се позабави питањима која превазилазе одговорности било које појединачне организације. а са неокласичарима неутралност новца. Јужна Африка. Светске силе су повукле следеће потезе: САД -По одобрењу америчког Конгреса. Бразил. како би се обезбедио раст ГДП32 Неокласичари и монетаристи су присталице либералне економске филозофије 29 . очекивати да припадају једној макроекономској школи и да сви имају исто мишљење . из Федералних резерви саниране су две највеће хипотекарне банке. Једно од главних питања јесте шта свет очекује од интервенције Г20. Одобрен је и оквирни кредит од 300 милијарди долара за санирање Сити Гроуп банака. Велика Британија. Јужна Кореја. Канада. Међутим. коју представља земља која председава Унијом те године. Ако анализирамо економску филозофију коју подржавају три главне школе (монетаристи и неокласичари одбацују интервенционистичку политику. као и неокласичари. а да претходно не успоре привредни раст. Кина.

лидери су били окренути мерама које би спречиле будуће економске невоље и оживели економију након кризе настале поремећајима на америчком тржишту некретнина. На основу досадашњих потеза водећих економских сила и остале државе које су покушале опоравити своју економију.године. Утицај кризе у Кини прво се одразио на смањење извоза. влада се одлућује на повећање тражње на домаћем тржишту. у Русији сматрају да треба увести регионалне резервне валуте.У Русији сматрају да треба: систематизовати националне и међународне регионалне институте. Поље деловања се са спречавања економске кризе. 22% девизних светских резерви. пооштрити захтеве ревизора. ојачати систем управљања ризицима. На почетку свог рада док криза још није достигла размере које је имала у 2009. Русија -Свесни да ће даља неконтролисана емисија долара довести до краха целокупоног светског монетарног система. шири на преузимање значајних корака како би се обезбедио економски опоравак и прелазак на снажан. те не постоји релација између обима средстава потребних за савладавање кризе и расположивих ресурса за прибављање тих средстава за сваку земљу појединачно. отклонити велики дебаланс између обима емитованих финансијских инструмената и реалне доходовне моћи инвестиционих програма. онемогућити финансијски настанак ценовних мехура. 30 . нису предложене конкретне мере.години. Поред интервенције појединих влада очекује се и интервенција Г20. Због смањеног извоза. и поједине земље саме реагују на кризу. одржив и уравнотежен економски раст. године. Поред Еу као заједнице. у њеним чланицама се осећа различит обим и интезитет кризе. повећати одговорност агенција за оцену кредитног бонитета. Ресурси који би се могли искористити за сузбијање кризе такође су различити. Г20 у условима кризе Г20 почиње са одржавањем самита 2008. обелоданити све податке о предузећима. Подршка стимулативним политикама од стране Г20 је јака и позитивна порука за светско тржиште. Влада Немачке (усвојила подстицајни пакет од 31 милијарда еура). За превазилажење негативних утицаја светске кризе кинеска влада је припремила пакет од 586 милијарди долара за финансирање инвестиција у инфрастуктури. Међутим када је у питању ЕУ. инвестирајући у своје гиганте и покушавајући да се бар колико толико спаси стопа запослености. ЕУ је успела да 200 милијарди долара одвоји за санирање банака и највећих предузећа. социјална давања и развој малих и средњих предузећа. указују на комбиновање економских филозофија и доктрина. преко тражења мера заустављања и изласка из ње. Остварила је најбржи економски раст и развој од 1979. те је и одлучено да рубља прерасте у јаку регионалну валуту. као што су: Влада Француске (издвојила 26 милијарди долара за помоћ производњи). Кина има највеће девизне резерве на свету. међутим.а.Русија је иначе трећа земља у свету по девизним и златним резервама.

Увидела се и велика важност Кине.. ЦБЦГ. које су један од криваца за тренутно стање светске економије. и тиме се подржава нова глобална економска политика: потрошња се подстиче у земљама у развоју. одржив и уравнотежен глобални раст потребан је трајан опоравак који обезбеђује добар посао људима. која би требало да повећају контролу финансијског тржишта.године. На крају даје се подршка социјалној заштити од 50 милијарди долара. На истом самиту иницирана је и расправа о новим правилима. 2009.На самиту у Вашингтону 15.године.Треба ићи на повећање тражње у домаћим привредама путем смањења пореза. str 138. ојача капитал финансијских институција. Да би се постигао снажан .новембра 2008 године. Процес опоравка остаје још непотпун. смање ризик приликом инвестирања и спрече будуће финансијске кризе. Од ње се очекује да не буде само велики извозник. као једне од две најмоћније земље света. као и мере за повећање трговине и обезбеђивање развоја у земљама са ниским приходима. Препоручује се строжије праћење агенције за кредитни рејтинг. Утврђују се правила која треба да повећају контролу финансијског тржишта. да се обезбеди ликвидност. Утврђивање нових ефикаснијих мера за регулисање међународног финансијског система и усвајање одлуке о томе када би владе требало да смање потрошњу у оквиру пакета за стимулисање привреде велики су изазови са којима се Г20 суочила на трећем по реду самиту у Питсбургу. 31 . ‘’Пошто нема опште прихваћене економске теорије у погледу настајања и решавање финансијских криза. заштити штедња и депозити. незапосленост у неким земљама је још неприхватљиво висока. него и велики потрошач. због тога су различите и стратегије и политике које примењују владе и централне банке приликом решавања финансијских криза и њима проузрокованих реалних рецесија’’33 33 Штиблар Ф. Предлажу се нове ефикасније мере за регулисање међународног финансијског система и усвајају одлуке о томе када би владе требало да смање потрошњу у оквиру пакета за стимулисање привреде. Кина пристаје на мере којима ће повећати своју унутрашњу потрошњу. 24. што је преокрет у односу на досадашњи поредак. Заложили су се за строжа ограничења у исплати огромних банкарских бонуса како би се зауставило ризично пословање банака. а штедња у развијеним земљама. али се осећа прелаз из кризе ка опоравку. Предузете су снажне и значајне активности које треба да стимулишу економије. Утицај глобалне кризе на Западни Балкан.септембра 2009. смање ризик приликом инвестирања и спрече будуће финансијске кризе. инсистирало се на обнови глобалног раста и постизању потребних реформи финансијског система у свету.

Велика економска криза 32 . године. Смитова невидљива рука. јер су се теоријски ставови подударали са реалним друштвеним кретањима. који је означио настанак модерне макроекономије. кејнзијанског концепта. У економској историји. Велика економска криза је нарушила идеале неокласицне теорије и проузроковала две битне последице. Слободна конкуренција је обезбедивала праведну награду за лицни напор и доприносила општем интересу. Друга последица се односи на промену улоге државе и промену улоге коју има економска политика државе. раде и оно што је у интересу друштва као целине. тзв. која је обезбедивала да појединци радеци у сопственом интересу. Прва последица коју је иницирала управо криза. јесте интелектуални напредак у оквиру макроекономије и појава новог. У тадашњем друштву као целини постојао је својеврсни аутоматизам.Закључак Неокласична теорија је доминирала све до појаве Велике економске кризе 1929. Држава је имала законодавну и извршну власт и требало је да спреци сваку врсту и облик ограницавања слободне конкуренције.

негде више а негде мање. опет рекомбиновани облик. тоталитаризми. много већој институционализацији. Глобална економска криза довела је до крупних промена у међународном економском систему. њихови остаци су и даље остајали да живе (или животаре). мање у чистим а много више у рекомбинованим облицима. моралне. идеологије. а касније за стрмоглави пад свих облика финансијске имовине. политика и филозофија ишчезнути. и прерасти у неки другачији и савременији. којима се финансирају империјализам и ратне авантуре у разним крајевима света. Али. решавању глобалних проблема и повећаној економској дисциплини (рационалности). строгој контроли финансијских операција. Ово је уједно и потврда да хипотеза о ефикасности тржишта није одржива. оживљавању производње. Велико је питање да ли ће се и колико смањити војни буџети појединих земаља. Излазак изВелике економске кризе 30-их година XX века означио је одустајање од најважнијих начела либералне економске политике. цивилизацијске и институционализоване оквире. одрживом развоју (уместо беспоштедне експлоатације природе). односно да је потребна јача улога државе у појединим кључним тачкама привредног живота земље. која се још једном показала као незајажљива. Све империје су се историјски урушавале и смењивале. у стварање компетентне економске теорије и одговарајуће економске политике. која ће искрено (а не реторички) фаворизовати тржишну конкуренцију. Људска похлепа. примјени алтернативних извора енергије. Она ће се мимикријски модификовати. излаз мора тражити и у промени размишљања и понашања богатих и моћних. као и идеологије. поред осталог. Сигурно је да ће се човечанство морати вратити производњи (уместо финансијског инжењеринга и меркантилизације свега и свачега). негде пре а негде касније. па се узроци кризе и грешке креатора економске политике још увек истражују. формације. Мере које се предузимају само су почетак и још постоји дилема да ли ће њихов ефекат бити довољан да залечи последице. Овим није исцрпљен списак потребних мера. Без митологије. Од тога ће зависити степен реалних људских слобода и демократије. Излаз се мора тражити у индустријским иновацијама. монетарној политици и расподели моћи. доминације и форме експлоатације. начин испољавања и методологију доминације моћних. формулисању нове развојне парадигме. Такође је сигурно да ће се економија услуга морати свести на производне услуге и да ће бити драстично смањена за сектор виртуалних финансијских услуга. Та истраживања су интензивирана са појавом садашње економске кризе и потребом креатора економске политике да примене ефикасне мере.се сматра једним од најважнијих економских догадаја. произвела је сложене кредитне деривате који су били иницијална каписла прво за прецењивање. у свођењу економског понашања на реалне. јер се. екологији (уместо неконтролисаног загађивања) и институционалном плурализму (уместо тржишног фундаментализма). економија. 33 . догматике засноване на интересној реторици двојних аршина. Зато није реално да ће неолиберална освајачка идеологија. Да ли и колико ће бити хуманији и друштвено одговорнији – остаје да се види. уз уважавање датих оквира и релативизовање тржишних ограничења.

Економски факултет.То ће много више зависити од цост-бенефит анализе и потребе активирања агрегатне тражње.године 34 . Недовић Слободанка.2004. Др Миомир Јакшић.. Центар за издавачку делатност Економског факултета. ЦУПС и ЦеСИД.2009. Развој и основе савремене економске мисли.Економски факултет Подгорица. Развој економске мисли.године 3. Демократија на заласку. него од неких утопијских геостратегијских планова.. Службени гласник. Економски факултет Београд.године 6. Београд 2010.године 4.године 2. Литература: 1.. Држава благостања. 2003.Фабрис.Теорија и анализа економске политике. Треба веровати у тврдњу да ће се смоћи снаге да се призна грешка и дозволи новим идејама да се опробају и заузму место на међународној сцени. Видојевић Зоран.године 5. Макроекономска анализа.Б. Др Стојадиновић Драгић. Београд 2005.Н. Ракчевић-Глишевић Н. Димитријевић. Зубин Поток. Београд 2005.

ИИИ.org 17. www.gov.rs 21.google. ФЕФА. април 2009. 28-31. 12. Год. ЦБЦГ. Стиглиц. Економски факултет Подгорица.. www. www.fpn.Београд 2004. Економска криза и њен утицај на привреду Србије. Економске доктрине за вријеме кризе у Црној Гори и свијету.године 9..cb-mn. www.edu. Утицај глобалне кризе на Црну Гору и Западни Балкан.yu. www.vbcg.yu.me 18. Криза глобалног капитализма. Светска економска криза и последице по привреду Србије. Влада Републике Србије.ac. www.scholar. 15.ipn. www. 16.blic. Фонд за отворено друштво. Магазин бизнис бр. www. 8.2009.ac.me 20.vbcg.rs/ekonomija. www. Сорос.psee.7. 34.nb. 13. Кабинет преседника.com 35 . Штиблар Ф.године 10. децембар 2008.ekof. Кризу су изазвали сукоб интереса и похлепа.Џорџ (Сорос Георге).cg.2010. 11.rs 14.bg. Штиблар Ф.bg. Џозеф (2008). 19.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful