Još jedan izborni ciklus je za nama.

Pobedničko slavlje je utihnulo, kiša polako spira predizborne dekoracije, život se, reklo bi se vraća u normalu, dok se komentari i rasprave idalje mogu čuti po slavama i ostalim skupovima posle 3 rakije. Narod je na kratko imao moć u svojim rukama i odlučivao je o svojoj sudbini. A da li je baš tako? Kaže se da su najbolje obmane one u kojima izgleda da je drugoj strani dat izbor: ona se oseća da je u kontroli iako je zapravo marioneta koja se kontroliše. Kako potčiniti i kolonizirati jedan narod da on to ne zna i još na miran način? Pružite mu takozvanu Demokratiju. Dajte im opcije u vidu plavih, crvenih i žutih čijim odabirom će narod misliti da ima odredjenu moć u svojim rukama iako sve tri opcije idu vašu korist. Ne samo što će ljudi bez problema pojesti šta god im izabrana opcija servira nego niušta neće sumljati jer su im oni sami dali vlast. U najgorem slučaju, može povremeno doći do nezadovoljstva i zahteva za novim izborima čime se vraćamo na početak začaranog kruga. Narod će opet birati i opet neznajući izabrati isto. Rusija, vreme vladavine cara Ivana IV, bolje poznatog kao Ivan Grozni. 1564. na Rusiju se sa zapada spremala invazija Poljaka i Litvanaca, a sa istoka Tatara. Ivanu nije u prilog išla ni činjenica da je izazvao mržnju vlastele koja je samo čekala povoljan trenutak da ga zbaci sa vlasti. On tada odlučuje da se u podne, naočigled stanovnika Moskve koji su ostali u neverici, povuče u selo nešto južnije od grada uz izjavu da je konačno rešio da abdicira. Uplašen narod Moskve videvši da se neprijatelj približava sa skoro svih strana, a da je vladar rešio da abdicira, počinje da optužuje vlastelu za trenutno stanje i odlazi bivšem vladaru na noge. On tada narodu daje 2 opcije: da mu bezuslovno predaju svu vlast bez ubudućeg mešanja vlastele ili da potraže novog cara. Narod je odjednom dobio moć u svojim rukama da bira izmedju starog i novog cara. Naravno on od početka znao da ma kolko to izgledala kao fer ponuda, stanovništvo je ipak moralo na kraju izabrati njega, što se kasnije i desilo. Ti isti ljudi ne samo što su mu predali apsolutnu vlast nego se kasnije nisu ni bunili na njegovu tiraniju jer su oni sami to njemu podarili. Sa druge strane, uvek se može pojaviti i neko ko će zanemariti lične interese i raditi zarad širokih narodnih masa ali dolazak takvih na vlast najčešće sprečava brojnost opcija pri izboru.

žutih i crvenih koji su stalno u centru pažnje i izmedju kojih se realno i vrši izbor.Izraz Bezbroj opcija u svima nama budi odredjenu pozitivnu konotaciju ali u ljudskoj prirodi je da se pri davanju neodredjenog broja opcija oseća anksioznost koja nas parališe i zamagljuje mogućnost izbora. Tome u korist ide i činjenica da u Srbiji ima preko 150 registrovanih stranaka. a da ljudi obraćaju pažnju samo na one 2-3 sa najjačim marketingom jer je u ljudskoj prirodi da većinu odabira svede na 2 opcije zanemarujući alternative. Što nas ponovo dovodi na početak onog začaranog kruga. Pred ove izbore sam sigurno čuo za barem 2-3 partije osnovane od strane uglednih i poštenih ljudi koje nikad nisu ušle u žižu javnosti ili spomenute u kampanji. koja dolaze sa strane. zar ne? . Naravno za sve to je potrebno dosta sredstava. Naš limitiran broj izbora nas smiruje i odgovara nam. plavih.