You are on page 1of 211

UVOD

Knjiga koja se nalazi pred vama je rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada. Tokom pisanja ona je menjala svoj oblik više puta, a ipak na neki način je ostala nedovršena. Razlog tome je količina podataka do kojih sam došao. Često su neke sitnice menjale suštinu celog poglavlja, tako da sam morao sve da prepravljam. Uprkos svim vraćanjima na početak uspeo sam da stavim tačku na kraj. Prilikom istraživanja i pisanja knjige koristio sam multidisciplinarni metod rada. To je bilo neophodno da bi se tema što više približila čitaocu. Prosto nabrajnje datuma i činjenica nije bilo dovoljno da bi se na pravi način rasvetlila istorija ovog naselja. Kao prvo radnju je bilo potrebno postaviti u realni prostor, u prirodu. Stanišić nikad ne bi bio ono što jeste da je u Karpatima ili na Mediteranu. Važnost prostora je utoliko veća što je čitalac dalje od Stanišića. Zadatak ove knjige je i da što više približi zavičaj onima čiji su preci voljom ili nevoljom pre više decenija napustili selo, a Stanišić im je neki daleki magloviti predeo iz priča pradedova. Sama istorija sela je osnova oko koje se gradila celokupna priča. Na tu osnovu su se nadograđivali međuljudski i međunacionalni odnosi, društvena kretanja i odnosi, istorijski uticaji čoveka na životnu sredinu, etnološka istraživanja, seoska kultura, razvoj poljoprivrede i zanatstva itd. Koristio sam nekoliko izvora za prikupljanje podataka. Na prvom mestu je bogata literatura o Stanišiću na srpskom, mađarskom, nemačkom i engleskom jeziku. Arhivska građa mi je bila sekundarni izvor podataka i više sam je koristio za proveru ili potvrđivanje pojedinih informacija. Veoma značajne rezultate sam postigao terenskim radom i intervjuisanjem. Na taj način sam došao do veoma zanimljivih podataka iz perioda II svetskog rata i posleratnog perioda. „Stanišić – vodič kroz istoriju jednog naselja u Bačkoj“ se sastoji iz deset poglavlja koja obrađuju: prirodno okruženje sela i ekoistoriju, arheološka istraživanja i period do oslobođenja ovih prostora od Osmanske vlasti, naseljavanje sela i veliku kolonizaciju Bačke u XVIII veku, prvu polovinu XIX veka do revolucije 1848-49.g., XX vek, dva svetska rata, kolonizaciju dalmatinskog stanovništva i period do sedamdesetih godina XX veka. Na kraju svakog poglavlja je obrađen po jedan spomenik kulture ili kulturno nasleđe sela. U tekstu su posebno istaknute zanimljivosti vezane za dato razdoblje. Mnogo toga sam morao da izostavim ili preskočim, što je naglašeno u

napomenama koje će čitaoca uputiti na izvor ili delo koje detaljnije obrađuje određenu temu. Vođen idejom da je svako selo država u malom, koncipirao sam priču o Stanišiću. Na taj način je „Stanišić – vodič kroz istoriju jednog naselja u Bačkoj“ priča o sudbini ove regije u poslednjih nekoliko vekova preslikana na sudbinu Stanišića i sudbinu ljudi koji su ga naseljavali. Gledano iz te perspektive priča ima mnogo širi kontekst i mnogo dublje značenje. Odnosno, čitalac bi trebao ovo delo da posmatra iz ptičije, a ne iz žablje perspektive. Neko će u tome uspeti, a neko neće. Tako je bilo i meni prilikom pisanja. Knjiga je napisana u naučno-popularnom stilu kako bi bila što pristupačnija prosečnom čitaocu. Pored toga, cilj mi je bio da knjiga bude ozbiljna ali nikako dosadna. Na moju sreću, nisam morao da se držim nikakvih pravila i nisam imao ograničenja koja bi imao profesionalni istoričar. Možda je ta sloboda koju sam imao proizvela neke greške, ali lepotu ove priče tražite u njenoj nesavršenosti. Elektronsko izdanje Osnovna ideja je bila da se knjiga pojavi u štampanoj formi, ali bi realizacija te ideje bila veoma komplikovana i skupa. Posle dužeg razmišljanja i analiziranja doneo sam odluku da je objavim u elektronskoj formi. Na ovaj način, rukopis će biti dostupan ogromnom broju ljudi koji će biti u mogućnosti da link podele sa svojim prijateljima preko raznih društvenih mreža ( Facebook, Twitter... ), gde će moći da ostave svoj komentar i podele svoje utiske sa ostalim čitaocima. Ako vam se svidi „Stanišić – vodič kroz istoriju jednog naselja u Bačkoj“ dodajte svoj komentar i „lajkujte“ ga, jer iako je ovo priča o prošlosti ne treba zaboraviti da smo u XXI veku!

Robert Kučo Stanišić, 2012. godine

Stanišić – vodič kroz istoriju jednog naselja u Bačkoj
SADRŽAJ

I deo- Zemlja
Iako na prvi pogled priroda oko Stanišića izgleda jednolično i siromašno istraživači i zaljubljenici u prirodu svakodnevno proširuju listu biljaka i životinja koje naseljavaju livade, bare, kanale i šumice kao oaze u nepreglednom moru industrijskog bilja. _______________________________________________________str. 6.

II deo- Ispod zemlje
Ispod tankog sloja najplodnije zemlje kriju se tragovi stari i po nekoliko hiljada godina. Najčešće slučajno, kopanjem kanala ili temelja za kuće, stanovnici Stanišića otkrivaju oružje, keramiku, nakit i druge predmete koje su koristili narodi koji su vekovima pre nas naseljavali ova područja. _______________________________________________________str. 17.

III deo- Monarhija
Nakon proterivanja Turaka iz Panonske nizije, Habzburška monarhija uspostavlja vlast nad ovim prostorima i organizuje državnu upravu. _______________________________________________________str. 26.

IV deo- Carska zemlja, pusta zemlja
Tokom XVIII veka Habzburška monarhija sprovodi masovno naseljavanje različitih naroda na prostoru današnje Vojvodine. Na gotovo pustu zemlju, koju su u to vreme naseljavali najviše srpski seljaci, naseljavaju se Nemci, Mađari, Slovaci, Česi, Bugari, Francuzi i drugi narodi. Nezavisno od organizovanog naseljavanja ostalih naroda porodično se naseljavaju Jevreji. ________________________________________________________str. 33. Dodatak: Crkva Svetog Nikolaja i Preobraženje-Vodica ________________________________________________________str. 51.

V deo- Nova zemlja, novi život
Za veoma kratko vreme broj stanovnika Stanišića se višestruko uvećava i ono postaje poljoprivredna varošica. Prostorni plan sela, u obliku pravougaonika i sa ulicama koje se seku pod pravim uglom, se zadržao do današnjih dana. Početkom XIX veka selo postaje posed baronske porodice Redl što će u mnogome odrediti sudbinu sela u narednih pet decenija. _________________________________________________________str. 60. Dodatak: Crkva Ime Marijino _________________________________________________________str. 78.

VI deo- Na svojoj zemlji
Evropska revolucija 1848-49. godine u korenu menja društvene odnose u celoj monarhiji, pa tako i u Stanišiću. Austro-ugarska nagodba 1867. godine donosi značajniji mađarski uticaj u mnogim sferama društvenog života. Dolazak železnice 1895. godine otvara selo i povezuje ga sa svetom. _________________________________________________________str. 90. Dodatak: Jamertal _________________________________________________________str. 102.

VII deo- XX vek
Početak XX veka obeležava snažna mađarizacija društvenog i političkog života i dovodi do promene naziva sela u Ersalaš 1904. godine. Vihor I svetskog rata u selo dovodi mladog učitelja i slikara Ivana Radovića. ________________________________________________________str. 104. Dodatak: Jevrejsko groblje ________________________________________________________str. 112.

VIII deo- Između dva rata
Nakon rata Stanišić postaje deo Kraljevine SHS. Deset porodica poseduje preko sto jutara zemlje. Selo se elektrifikuje. Osnivaju se sportska, zanatlijska, kulturnoumetnička i druga društva. Politika postaje deo svakodnevice. U slobodno vreme ljudi umesto narodne nošnje oblače moderna građanska odela. _________________________________________________________str. 114. Dodatak: Stara seoska arhitektura _________________________________________________________str. 142.

IX deo- Veliki rat u malom selu
Vojna okupacija sela, ubistva i hapšenja Srba. Deportacija jevrejskih porodica. Kraj okupacije i uspostavljenje komunističke vlasti. Logorisanje nemačkog stanovništva. _________________________________________________________str. 150. Dodatak: Kalvarija – Štacije – Križine _________________________________________________________str. 160.

X deo- Blato i prašina
Preseljenje iz dalmatinskog krša i uvek osunčanog primorja gde se retko viđa sneg u blatnjavu ravničarsku jesen, koju prati jeziva zima i led. Posle toga leto bez i najmanjeg vetrića i sunce od kojeg zemlja menja boju iz crne u sivu i postaje prašina. Zadruge, udarnici i trudbenici, petogodišnji zadaci, radne akcije, prilagođavanje... _________________________________________________________str. 162.

PRVO POGLAVLJE

ZEMLJA

„Prvi uslov opstanka naroda jeste mesto, gde on živi, i zbog toga, život svakog naroda treba započeti ispitivanjem njegovog mesta stanovanja. (...) I genijalan čovek se razvija tamo gde je mnogo činilaca, uticaja i ukrštanja. Uvek su važni granični prostori.“B.Hamvaš

TAMO GDE SU NAJLEPŠI ZALASCI SUNCA
„Možeš u dugu danu hoditi po Bačkoj, a nećeš videti jednoga brežuljka: sve je ravno kao tepsija. Zamori se pogled putnikov gledeći jedno isto: njivu, pašnjak, njivu, pašnjak i – ništa više. Ili – uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; iza kuće staje, iza staja bunar, iza bunara voće. Iznajpre ga to oveseli, ali malo pomalo ta mu jednakost dodija: on saginje glavu i postaje zlovoljan... Takva je Bačka danas. Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna! Ona je bogata cura. Sve što se u njenu crnu utrobu baci donosi bogata ploda. Lepa su njena polja kad ozelene, a još su lepša kad se pozlate zlaćenim vlaćem... Ona vam je kao tuđinka: ne da se svakom poznati! Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra i daje miloštu. A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš mora ostaviti, on je nikad ne zaboravlja.“1 U vreme početka naše priče Bačka je bila potpuno drugačija nego danas. Predeo između Dunava i Tise je nakon turskih osvajanja gotovo potpuno podivljao. Priroda je bila apsolutni gospodar u nepreglednoj ravnici. Ogroman priliv stanovništva tokom XVIII veka oblikuje pejzaž koji nam je poznat. Prvi ozbiljniji priliv stanovništva dešava se tokom Velike seobe Srba 1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Srbi, koji su se uglavnom bavili stočarstvom, nisu mnogo menjali pejzaž. Njihovo stočarstvo, koje je bilo polunomadsko, nije imalo presudnog uticaja na promene u prirodi. Prisustvo ljudi ipak čini svoje. Proces planske kolonizacije ovih predela dovodi do ogromnih promena u prirodnom okruženju. Krče se šume, isušuju močvare i bare, kopaju kanali, pašnjaci se pretvaraju u oranice. Naselja koja su do tada bila od nekoliko desetina kuća (zemunica), prerastaju u ušorena i planski građena sela sa više hiljada stanovnika.

Ovaj predivan opis ravnice je početak romana „Hajduk Stanko“ Janka Veselinovića. Jedina razlika je što on opisuje Mačvu, umesto koje sam stavio Bačku. Lepši uvod sigurno nisam mogao da smislim, a ovo je i način da se skrene pažnja čitalačke publike na jedno predivno književno delo koje je pomalo zaboravljeno.
1

▲ ( S1 ) Slatinaste livade, ugorženi ekosistem koji nestaje usled odoravanja.
Pružaju se na nekoliko stotina hektara zapadno od Stanišića.

ČOVEK I OSLOBOĐENA PRIRODA
„Mapa pokušava da prostor i mesto tačno svede na jedan imenitelj, takvim uobičajenim oznakama kao što se notama tačno ispisuje muzika. U svakom slučaju mapa je jedan od tri najveća dela civilizacije , jer ume da geometrizuje mesto i ume da uobliči sliku“ B. Hamvaš Na osnovu analize vojnih mapa iz XVIII veka može se zaključiti kako je nekad mogla izgledati pustara Stanišić ( Pradium Stanisity ). Na mapi Somborskog vojnog šanca iz 1746. godine2 ubeležena je i stanišićka pustara. Pustara u to vreme nije bila naseljena, ali je sa tačkama ubeleženo nekoliko salaša na granici sa pustarom Kruševlje. Zapadno od današnjeg sela pružala se ogromna vodena površina pravcem sever-jug. Verovatno je to bila bara sa nivoom vode koji je varirao od toga kakva je
2

Lageplan der Somborer Militärschantz 1746. – Hofkammerarchiv Wien

godina ili koje je godišnje doba. Mapa iz 1763. godine3 je sa ubeleženim naseljem, a zapadno od naselja je vodena površina koja je veća od današnjeg sela i nazvana je kao „Bara“. Sve do naseljavanja Srba pustara je bila ispasište za carsku marvu. Stanišićka pustara je sigurno bila dobro mesto za život. Naseljenici su imali pašnjake, bare i ritovi su obezbeđivali ribu koja je u to doba bila važna hrana jer su Srbi mnogo postili4, imali su trsku za pokrivanje kuća, na severu su bile šume ( građa i ogrev ). Iskruljev ovako opisuje Stanišić u vreme naseljavanja Srba: „...posle prezimljenog vremena, krenu se Srbi ka zapadu i nastane se tamo gde je danas selo Stanišić, i gde je sa zapadne strane onda bila velika bara, dubok rit pun ribe, a selo sa istočne strane opasano velikim šumama.“ 5 Priroda je još uvek bila neukroćena, ali je bujao život. Raznolikost biljnog i životinjskog sveta bila je ogromna. Ogromna promena se dešava kolonizacijom Nemaca krajem XVIII veka. Veličina atara je nepromenjena, a broj stanovnika je mnogostruko uvećan. Priroda uzmiče pred poplavom ljudi. Čovek kreira pejzaž prema svojim potrebama. Kultivisanje zemlje nije bilo nimalo lak posao, iako su kolonisti dobili sav potreban materijal i oruđe. Zemljište na koje su naseljeni često nikad nije bilo obrađivano. „Oranice njihovih naselja u novoj domovini behu većinom ledine, koje je trebalo, napornim radom u toku niza godina pretvoriti u ziratna zemljišta.“ 6

3

Lageplan von 1763 - Prädium Kruschiwle und Stanischisch - Hofkammerarchiv Wien Strogo su držana sva četiri velika posta, postilo se i svake srede i petka i svih tzv. „posnih dana“. D. Popović „Srbi u Vojvodini“ 5 T. Iskruljev „Raspeće srpskog naroda“, str. 432. 6 B. Jankulov „Pregled kolonizacije Vojvodine“,Matica srpska, N.Sad 1961. str 17.
4

▲( S 2 ) Bačka ravnica išarana poljima kukuruza, suncokreta, pšenice. Od perioda naseljavanja Stanišića, pa u narednih stotinak godina seljani se suočavaju sa problemom poplava. Visok nivo podzemnih voda i ćudljiva rečica Mostonga zadavali su dosta muka seljacima. Mostonga, koja je sa svojom dužinom od 105 km najduža reka u Bačkoj, često je plavila njive. Danas je njeno korito na mnogim mestima isušeno ili je vodostaj veoma nizak, ali tada je to bio ozbiljan vodotok. Prvih decenija XIX veka ona je često stvarala poplave i to najčešće kad se počeo topiti sneg, a na zimu sa mnogo snega se nadovezalo kišno proleće. Ona je prilikom velikih poplava propuštala od 8 do 12 kubika vode. Sedamdesetih godina XIX veka bilo je sedam uzastopnih poplava, i zbog toga su se kopali kanali dugi 10 kilometara.

( S 3)Mostonga je ukroćena. Ova mala i ćudljiva ravničarska rečica stvarala je probleme stanovnicima koji su živeli blizu nje sve do druge polovine XIX veka.

SVET KOJI NESTAJE I POSLEDNJA OAZA
Kako opisati vreo letnji dan kad čovek ne oseća da diše. Kad ga u polju guši prašina, a sunce ga nemilosrdno prži. Osećaj izgubljenosti, kad se zimi nađe na sred livade. Kad se spusti magla i padne sneg. Kao da se korača kroz mleko. Sve je ravno, noge upadaju u dubok sneg, a kilometrima nema ni drveta ni žbuna. Čovek kao da se vrti u krug. Orijentacija za bilo kojeg stranca je gotovo nemoguća. Zanimljiva je Bačka ravnica. Na prvi pogled dosadna i jednolična, ali sa hiljadu tajni i iznenađenja koje samo uporni umeju da otkriju. Već vekovima generacije okrivaju njene tajne i još uvek je ne poznajemo dovoljno dobro. Kasna je jesen. Vreme seobe ptica. Probijali smo se kroz trsku da dođemo do mreže koja je jutros postavljena širinom cele bare. Prvi je išao Dejan Đapić, ornitolog i ekolog, i krčio put za ostatak male ekspedicije. Ovo je njegova teritorija, svet barskih ptica.

Achrochepalus scirpaceus! Achrochepalus schoenobaenus!7 - Prepoznavao je ptice u letu, po njihovom oglašavanju. Voda nam je bila do kolena kad smo stigli do mreže. Maslinasto zeleni i sivkasti trstenjaci koprcali su se u mreži kad smo joj prišli. Zahvaljujući grupi zaljubljenika u prirodu, među koje spada i Dejan, živi svet okoline Stanišića poznatiji nam je nego ikad. Već skoro deceniju, grupa mladih ljudi okupljenih u okviru Ekološkog pokreta, izučava i štiti floru i faunu okoline sela i celog regiona. Rezultati rada ove male
7

Dve najčešće vrste trstenjaka koje se gnezde na Bari.

grupe nisu za podcenjivanje. Od 2003. godine kada je započet redovan monitoring i prstenovanje ptica, na više lokacija oko sela i u selu prstenovano je preko pet hiljada ptica. Među najzanimljivijim otkrićima bilo je hvatanje ptice sa švedskim prstenom na Bari kod karaule, što je prvo otkriće ptice prstenovane u Švedskoj na teritoriji Srbije. Otkriće ptice selice Phylloscopus proregulus ( na fotografiji S 4) predstavljalo je pravu senzaciju. Pevačica maslinasto-zelene boje sa crno-žutim prugama na glavi i krilima, čija dužina je oko 9 do 9,5 cm je veoma retka u čitavoj Evropi i ovo je bio prvi nalaz ove vrste u Srbiji. Dok smo oslobađali krhke ptičice iz mreže, Dejan je merio raspon krila i upisivao osnovne biometrijske podatke o svakoj ptici. Nakon što bismo stavili prsten pticu smo puštali. Dejan se i dalje probijao napred i nije prestajao da priča. Pričao je više sa sobom i pticama nego sa nama. „Opet je neko pucao u veštačke duplje za gnežđenje vetruški. Ne znam kojem magarcu je to smetalo?! Šta je on time postigao? Da li zna koliko vetruška godišnje pojede miševa? Nema on pojma.. Budala.! 5000 miševa koji bi mu pojeli 5 tona žita. Budala!“ Smejemo se pošto ga dobro poznajemo. Znamo šta hoće da kaže, ali još uvek premalo ljudi poštuje divlji svet koji je sve siromašniji oko nas. Na sreću, poruka polako ali sigurno stiže do ljudi. Zahvaljujući ljudima do kojih je stigla poruka, na neobične životinje koje se pojave u ataru sela se ne puca, već se javlja prirodanjacima koji ih uhvate u mrežu, fotografišu, determinišu i puste ponovo u prirodu. Na taj način je otkriveno i gnezdilište ritskih sova ( Asio flammeus ) koje su veoma retke i za koje se nije znalo da u našem susedstvu svijaju gnezda i odgajaju svoje mlade.

Pred intenzivnom poljoprivredom uzmiče prirodno okruženje. Male oaze u monokulturi su poslednje utočište za mnoge biljne i životinjske vrste. ( S 5)▼

Priroda oko sela je veoma inspirativna za fotografe i slikare. Na žalost, sve je manje čistih livada, kanala i šumica. Fotograf Bojan Bjedov beleži ljude, prizore iz svakodnevnog života, prirodu... Iako je obišao sve kontinente, u Stanišiću uvek otkriva nešto novo i zanimljivo. ( S 6)

SKUPLJAČI KRPELJA
Krenuli smo, kao i obično, s kraja Karađorđeve ulice. Selo je na ovom mestu najotvorenije ka livadama. Još od detinjstva, mi koji smo tu živeli, smo redovno izlazili na livade. Kad si dete na prostranoj livadi osećaš potpunu slobodu. Možeš da igraš fudbal, možeš da trčiš, da vičeš, zimi da se kližeš ili igraš hokej. Leti smo lovili skakavce ili pecali žabe. Sad, posle dve ili tri decenije, na livade izlazimo iz drugih razloga. Na prvi pogled, livade su jednolične i siromašne biljnim i životinjskim svetom. Tako izgledaju onima koji ih nedovoljno poznaju, a u stvari one kriju bezbroj tajni i oblika života. „Slatine su sva zemljišta koja su zbog štetnih soli, adsorbovanja natrijuma i zbog loših fizičkih svojstava nepogodna za biljnu proizvodnju. U zapanom delu atara Stanišića one se prostiru na 574 hektara!“- Upoznavao nas je sa njihovim karakteristikama biolog Davor Babić8 koji ih veoma dugo proučava i veoma dobro poznaje. Mestimično smo nailazili na manje ili veće površine bez biljnog pokrivača koje su bile prevučene sivo belim naslagama soli. „Možda livade izgledaju siromašno i polupusto, ali oko nas je ogroman broj biljaka i životinja. Do sada je otkriveno 159 biljnih vrsta iz 43 familije, a od toga tri panonska endema i tri panonska subendema9 kao biljne vrste od posebnog značaja za ovo područje.“dodao je Davor. Achillea asplenifolia (Crvena hajdučka trava)- panonski subendem slatinastih livada oko Stanišića.( S 7) ▲ Vlažne livade oko Stanišića su nekad predstavljale ogromnu celinu od nekoliko hiljada hektara. Značajan deo godine bile su prekrivene vodom i na nekim mestima bile su zabarene ili prelazile u ritove. Ljudskom aktivnošću one su isušene, ispresecane putevima, preorane ili pošumljene. Ostali su još manji komadići od par desetina hektara kao uspomena na neka davna
Davor Babić već nekoliko godina radi na naučnom radu „Florni sastav slatinastih livada pored Stanišića“. 9 Panonski endemi: Cirsium brachychephalum, Lepidium crassifolium i Puccinellia peisonis. Panonski subendemi: Achillea asplenifolia, Puccinelia limosa i Roripa koerneri.
8

vremena. Njihovim nestajanjem, potiskivane su mnoge biljne i životinjske vrste. Stanište mnogih životinja je suženo ili je nestalo. Danas su one ugroženije nego ikad. Zemljoradnici koji imaju njive oko njih odoravaju ogromne površine livada, a one koje su blizu puteva pretvaraju se u deponije smeća. Kad smo prešli livade, izbili smo na železničku prugu i uputili se ka jugozapadu. Obišli smo selo i krenuli ka Vodici. Livade sa ove strane su mnogo čistije. Na nekim mestima smo preskakali kanale kako bismo išli najkraćim putem. Blizu srušenog Pucarevog salaša iz ševara je izletelo nekoliko divljih pataka, a tu smo ugledali i ogromnog bizamskog pacova. Na kilometre nismo sreli ni jednog čoveka. Prijatna pesma cvrčaka, jata veselih vrabaca, eja leprša nad livadom, roda krstari na toplim talasima vazduha. Na Vodici smo napravili manju pauzu da se odmorimo i da saberemo utiske. Postavljena na desnoj strani starog somborskog puta, pored salaša sa šljivikom, Vodica predstavlja idiličan bački ambijent. Na ovom vanvremenskom prostoru čovek se oseća lako i diše punim plućima. Za sanjarenje nismo imali previše vremena. Nastavili smo dalje starim somborskim putem ka Mašićevim salašima. Vijugavi, neravan i prašnjavi put vodio nas je ispod „starih vinograda“. Do danas, ostao je samo naziv. Vinograda više nema. Samo kukuruz, žito, suncokret i repa. Do Mašićevih salaša, kojima je Dimitrije Mašić temelj udario davne 1870. godine, stigli smo sivi od prašine. Sa Telečke visoravni smo još jednom bacili pogled na predivan pejzaž zapadne lesne terase. Sunce je polako zalazilo, a zalazak je bio čaroban.

DRUGO POGLAVLJE

ISPOD ZEMLJE

„Provedeš ceo život iskopavajući tajne prošlosti, a u isto vreme strahuješ da jednog dana neće biti nijedne.“ Pol Sasman „Kambizova izgubljena vojska“

KAD JE SUNCE BILO BOG
Ponekad se na veoma neobične načine dolazi do najvećih i najzanimljivijih otkrića. Šta se nalazi ispod zemlje se ne može znati dok se ne iskopa. Neobične neravnine, uzvišenja usred ravnice ili drugačija boja zemljišta može da nagovesti da se tu nešto krije. Daleka prošlost ovih prostora se izučava već duže od jednog veka i prema tim istraživanjima prostor između Dunava i Tise naseljavali su razni narodi i kulture. Ako prođemo kroz prostorije Gradskog muzeja u Somboru, gde se čuva najveći deo otkrivenih predmeta, kao da putujemo kroz vreme. Čarobno putovanje koje traje preko osam hiljada godina počinje u vreme mlađeg kamenog doba i traje do današnjih dana.10 Najstariji arheološki nalazi u Bačkoj su iz vremena mlađeg kamenog doba-neolita (oko 6000 godina pre nove ere). Predmeti iz ove davne prošlosti nam govore o načinu života i svakodnevici prastanovnika ovih predela. Komadi grnčarije, primitivno oružje, nakit i drugi predmeti su kockice jednog složenog mozaika koji se slaže mukotrpnim radom nekoliko generacija istraživača. Otkrića vezana za period prelaza iz stare u novu eru pokazuju da su ovi predeli bili poprišta sukoba, mesto susreta rimske civilizacije i plemena narazličitijeg porekla ( Iliri, Kelti, Sarmati ), prostor na kojem se razvijala trgovina... Rani Srednji vek ( IV vek ) koji započinje velikom seobom naroda je karakterisala česta promena etničke slike Panonske nizije. Naseljavaju se Goti, Gepidi i Alani. Zatim na scenu stupaju azijski nomadi – Huni i Avari. Nakon njih se pojavljuju Sloveni. Celokupno komešanje naroda i plemena u Panonskoj niziji će se završiti tek po naseljavanju Mađara, krajem devetog veka. Ovi migracioni talasi će dovesti do značajnih društvenih promena i do stvaranja prvih ranofeudalnih država u ovom delu Evrope. Arheološki nalazi koji se mogu vezati za ovaj period imaju karakter složene materijalne kulture, koja je bila plod mešanja različitih stilova i uticaja.

Gradski muzej u Somboru i zaposleni u ovoj ustanovi već 125 godina rade na istraživanju i zaštiti arheoloških lokaliteta u severozapadnoj Bačkoj. Okolina Stanišića još uvek nije dovoljno istražena i sigurno će biti još zanimljivih otkrića.
10

Mađarski kralj Stefan (Szent István király) – statua se nalazi na pročelju crkve u Stanišiću ( S 8 )

KAKO JE TALAS MAĐARA PREPLAVIO PANONSKO MORE Dolaskom Mađara u Panonsku niziju krajem IX veka završava se period Seobe naroda. Njihova u osnovi nomadska kultura (uzengije, srcoliki okovi, od oružja luk, pljosnate romboidne strele, sablja) koju za sada poznajemo sa nekoliko nalazišta (Kljajićevo, Apatin, Bogojevo, Doroslovo, Stanišić, Rančevo) uklapa se u skupinu predmeta koje sadrži tzv. bjelobrdska kultura sa obeležjima slovenske materijalne kulture X-XI veka. Nju odlikuje nakit izrađen pretežno od bronze – naušnice alke sa "S" završecima, torkvesi od upletene žice, narukvice od upletene žice ili sa krajevima u obliku stilizovanih životinjskih glava (Prigrevica, Riđica, Bogojevo, Ruski Krstur, Sombor).11 Mađarsko zaposedanje Panonske nizije (mađ. Honfoglalás) započelo je 896. godine. Sedam mađarskih plemena pod vođsvom Arpada brojalo je po nekim procenama oko 250 hiljada ljudi, a po nekim čak i pola miliona. Prve decenije života u Panoniji mađarska plemena su provela u pljačkaškim pohodima širom Evrope. Hiljadite godine Ištvan se kruniše za kralja i Mađari prelaze u hrišćanstvo. Njihova država se po ugledu na okolne slovenske zemlje organizuje po feudalnom sistemu i sve do Mohačke bitke (1526.godine ) vladala je celom Panonskom nizijom, „Hrvatskim zemljama i Dalmacijom”.

11

www.gms.rs

MRAČNI SREDNJI VEK
Kada govorimo o naseljima koja su postojala na ovim prostorima tokom Srednjeg veka onda je to kao šetnja kroz mračan podrum. Ponekad zapnemo za nešto, ponešto napipamo, ali svaki korak je nesiguran i uvek postoji opasnost da se nešto sruši i polomi. Arheološka istraživanja, kao sveća u ruci, osvetljavaju neke tačke. Ipak, na pojedina pitanja je teško pronaći odgovore. Postoji nekoliko srednjovekovnih naselja koja bi se mogla locirati tu gde je danas Stanišić, ili u njegovoj bližoj okolini. Tokom četrnaestog veka se spominju čak tri naselja, i to: Erš ( mađ. Örs , 1339. godine ), Batheremlje (mađ. Batheremlye, 1342. godine ) i Pariš ( mađ. Paris , Paris falu ). Pariš se prvi put spominje 1366. godine, a poslednji put 1578. godine. Prilikom poslednjeg pominjanja ovog sela ( u turskom popisu ), njega je naseljavalo 136 stanovnika turske i srpske narodnosti. Nakon ovog popisa, prema kojem je u selu bilo osamnaest turskih i devet srpskih domaćinstava, Pariš se više nikad ne pojavljuje.

PRSTEN
“ Jedan Prsten da gospodari Jedan za svima seže Jedan Prsten da sve okupi I u tami ih sveže “ Dž.R.R. Tolkin “Gospodar prstenova” „Vinograd se nalazio na takvom mestu da traktorom nismo mogli prići. Zemljište je bilo tako neravno da bi se traktor prevrnuo pa smo krčili sa buldožerom.“ – Ljubi Nikoliću i danas zasjaje oči kad priča o svom neobičnom otkriću. Priča sa puno žara i posle svake rečenice povuče dim cigarete koju ne ispušta iz ruke. Ponosan je na svoje okriće i rado priča o njemu, ali je tužan jer je ostao bez najvećeg blaga – prstena.

Ljubo Nikolić sa detektorom za metal pretražuje svoje dvorište. Priču o prstenu je ispričao bezbroj puta, a siguran je da najveće blago još uvek leži negde zakopano u seoskom ataru (S 9 ). ► Bilo je leto 1986. godine. Dve stotine metara jugozapadno od Mašićevih salaša, na obodu visoravni Telečka, grupa ljudi je pokušavala da raskrči stari napušteni vinograd. Pošto ručno nisu mogli da odrade taj posao, a traktorom se nisu mogli kretati po strmom terenu, krčenje se moralo obaviti uz pomoć buldožera. Kako je moćna mašina otkidala slojeve zemlje i čupala panjeve loze, pred radnicima se ukazao neobičan prizor. Među izlomljenim panjevima i razrovanom zemljom uočavali su obrise nečega veoma starog. Nisu bili svesni šta su otkrili, ali su pretpostavljali da je nešto nesvakidašnje. Kad su prekinuli radove u osnovi skinutog sloja zemlje uočavali su ostatke uništenog skeleta i veće površine crveno zapečene zemlje. Na jednom mestu je iz zemlje virio metalni predmet koji je odmah privukao pažnju prisutnih. Ljubo je posle kratkog posmatranja izvukao predmet iz rastresite zemlje, prstima skinuo zalepljenu zemlju i odneo ga do salaša da odluči šta će sa njim. Sutradan ujutro, posle neprespavane noći, odlučuo je da predmet pokloni muzeju u Somboru. Obrijao se, naglancao cipele, obukao svečano odelo, a nađeni predmet umotao u belu krpu i stavio u torbicu. Kad je stigao u muzej, portir ga je uputio na arheološko odeljenje. Ljubo je kročio u prostoriju čiji su zidovi bili prekriveni policama sa stotinama knjiga, a na sredini prostorije se nalazio veliki sto oko kojeg su sedeli stručnjaci muzeja. Posle kratkog upoznavanja, nakon kojeg nije upamtio ni jedno od imena prisutnih, Ljubo je iz torbe izvadio stari predmet umotan u belu krpu. Istog trenutka kad su arheolozi preuzeli stari metalni predmet on je postao bronzana fibula stara gotovo osamnaest vekova.

Arheolozi nisu bili ništa manje uzbuđeni od Ljube Nikolića, ali je iskopavanje lokaliteta izvršeno tek u oktobru iduće godine.12 Traktorski plug i kašiku buldožera su zamenili finiji arheološki alati. U toku iskopavanja otvoreno je pet kontrolnih sondi različitih površina, koje su postavljene paralelno. Sonde su po dužini presecale osnovu humke, a orijentacija im je bila severozapad-jugoistok. Arheolozi, predvođeni Dušankom i Čedomirom Trajkovićem, su prekopali površinu od 150 m2. Istraživanje lokaliteta Sveti Ante, kako se ovaj bržuljak zove, je donelo mnogo materijala na osnovu kojeg se može bolje shvatiti način života Sarmata – naroda koji je mnogo pre nas naseljavao ove prostore. „Niko ne zna šta se u mom džepu krije.“- možda je pomislio Ljubo Nikolić kad su se arheolozi spremili i nakon višenedeljnog napornog rada napustili salaš. Pošto su se svi razišli i kad se čuo samo cvrkut ptica Ljubo je još jednom otišao da obiđe breg i uživa u predivnom pogledu koji se pruža sa kraja njegovog imanja. Stao je na vrh brega, zavukao ruku u unutrašnji džep sakoa i izvukao zlatan prsten. Zažmurio je na jedno oko i kroz prsten posmatrao zalazak Sunca. Osmehnuo se i duboko udahnuo. Možda je najsrećniji i najbogatiji čovek na svetu.13 Ubrzo zatim, prsten je ponudio muzeju. Zlatni prsten sa gemom na kojoj je urezana šematizovana predstava grifona je muzej otkupio za tadašnjih milion dinara.14 Nekoliko godina nakon završetka iskopavanja od jednog čoveka iz Kljajićeva je muzej otkupio manju zlatnu kariku, srcoliku oplatu od srebra sa pozlatom sa vegetabilnim ornamentom sa tri nitne i još dve fragmentovane. Svi ti predmeti su pronađeni tokom krčenja vinograda. Okriće prstena i arheološkog lokaliteta kod Mašićevih salaša nije jedino, ali je najznačajnije. Arheoloških nalaza iz daleke prošlosti u okolini Stanišića nije bilo, a znamo da je vršeno više istraživanja od početka XX veka do danas. Borovski Šamu u svom kapitalnom delu o Bačko-bodroškoj županiji iz 1910. godine navodi da su na granici miletićkog i stanišićkog atara otkrivena tri brežuljka. U jednom od njih je otkriveno keltsko oružje.15 Isti autor navodi da se u zbirci Freja mlađeg nalazi zlatna minđuša pronađena u Stanišiću, a koja datira iz VI-VII veka n.e. i pripada avarskoProjekat iskopavanja čiji je nosilac bio Gradski muzej Sombor je nosio naziv : „Zaštitno iskopavanje sarmatske nekropole u Stanišiću, lokalitet „Sv. Ante“ – Mašić salaš 13 Priča o otkriću Ljube Nikolića je delimično dramatizovana sa ciljem da se čitaocima približi atmosfera koja ponekad vlada prilikom slučajnih arheoloških otkrića. 14 Izveštaj sa zaštitnog arheološkog istraživanja humke na Mašić salašu – KO Stanišić, lokalitet Sveti Ante od 22.03.1989. godine ( Zavod za zaštitu spomenika kulture Novi Sad ) 15 Borovsky Samu „Bács-Bodrog vármegye“, Budapest 1909. str. 17.
12

slovenskoj kulturi.16 Bilo je nekoliko manjih otkrića, i to pojedinačnih predmeta koji ukrašavaju privatne zbirke. Za mnoga mesta oko sela se vezuju različite legende i predanja koja nisu istražena. Najzanimljivija priča nas vraća u vreme nakon I svetskog rata. Prema njoj, početkom 1920. godine u selo je došla grupa arheologa ili ljudi koji su se tako predstavljali. Njihov dolazak i boravak u selu bio je veoma misteriozan i pokrenuo je mnoga nagađanja. Bili su to Turci, što je oživelo zaboravljene legende iz austroturskih ratova. Predanje kaže da su oni došli po posmrtne ostatke turskog vojskovođe ili visokog oficira koji je bio sahranjen u okolini sela. Navodno, oni su znali tačno gde se grob nalazi, otkopali su vojskovođu i odneli ga u Tursku. Nikakav zapis ili dokument nam nije mogao potvrditi istinitost ove priče, ali se ona među seoskim Mađarima prenosi već skoro čitav vek. Veliki broj legendi se vezuje za brdašce sa leve strane bajmočkog puta kod zadružne vage. U narodu poznatija kao Čuka, je veoma neobična pojava i nije čudno što izaziva znatiželju svakoga ko je vidi. Brdo koje kao da je isplivalo iz ravnice, kao ostrvo u sred mora. Prema jednoj priči, Čuku su napravili turski vojnici prilikom puta u osvajanje Beča. Oni su, kako priča kaže, u svojim kapama i čizmama nanosili zemlju kako bi stvorili ovo uzvišenje. Sa njega je hodža vodio molitvu ili im je vojskovođa držao govor. Česta je priča i o grobu junaka. Najčešće turskog. Priča i legendi je mnogo, a brdo nestaje jer se odvozi zemlja. Istinu ćemo možda saznati pre nego što brdo nestane, a kad ono nestane i sve ove priče će sa njim nestati. Najlepša priča, a za koju sigurno znamo da nije istinita jeste da je tu Marko Kraljević, umoran od putovanja i avantura, seo da se odmori i otresao blato sa svojih opanaka i da je tako brdo nastalo. Do početka XX veka u ataru sela su se nalazila dva ovakva brežuljka. Ovaj veći, koji nestaje, i manji koji je nestao. Neobična uzvišenja u ravnici su odmah privukla pažnju arheologa i tako je 1902. godine po nalogu Istorijskog društva Bačkobodroške županije počelo prekopavanje manjeg brdašca. Radovima je rukovodio Beke Imre. Na razočarenje istraživača u unutrašnjosti brda nije ništa pronađeno. Ipak, značajno je da su konstatovali da je brdašce nastalo veštačkim putem – nanošenjem zemlje. Rediger Lajoš, drugi član ekipe istraživača je procenio da je brdo nastalo u II-III veku n.e.17 Atar sela je pun tragova iz daleke prošlosti. Intenzivna poljoprivreda i stotinama puta preorana zemlja brišu obrise starih naselja, nekropola i svetišta.
16 17

Isto delo, str. 25. Borovsky Samu „Bács-Bodrog vármegye“, Budapest 1909. str. 18.

Uprkos činjenici da površinski znaci nestaju, meštani Stanišića često otkrivaju tragove prastanovnika ovih krajeva. Tako su tokom 2010. godine slučajno otkriveni sarmatski grob ( u bašti koja je gotovo u centru sela ) i praistorijska jama u voćnjaku na putu prema Riđici.

Ima li mesta u stanišićkom ataru za legendu o najvećem srpskom epskom junaku Kraljeviću Marku? Nestankom Čuke nestaće deo narodnog predanja Stanišića. Na sreću, nalazi se oko 8 km od sela što je štiti i što je razlog da još postoji. ( S 10)

SLIKA SREDNJE EVROPE OD XVI DO KRAJA XVIII VEKA Nakon Mohačke bitke 1526. godine Turci su zauzeli veći deo Panonske nizije. Odmah nakon osvajanja Turci kreću u organizaciju uprave nad osvojenim teritorijama i osnivaju nahije, pašaluke, sandžake i vilajete. Osmanlije će vladati većim delom srednje Evrope punih sto šezdeset godina. Prema popisima, koje su vršile turske vlasti tokom XVI veka, Bačka je bila slabo naseljena, a sela su imala samo po nekoliko desetina stanovnika. Sever Bačke je dodatno opusteo nakon iseljavanja srpskih porodica iz četrdeset naselja u martu 1598. godine. Tada je 15.000 Srba otišlo daleko na sever Mađarske u grad Ostrogon, gde su stavljeni pod okrilje austrijskog cara Rudolfa. Među napuštenim srpskim mestima 1635. godine spominje se Stanišić. Selo je tada bilo u suvlasništvu posed plemića Nikole Milojkovića i Janoša Sombatheljija. Darovnicom palatina Mikloša Esterhazija posed 1653.g. prelazi u vlasništvo generala Pala Šerenjija. Nije poznato da li je neko tada živeo na stanišićkoj pustari, a ako je neko i živeo to je verovatno bila mala naseobina od nekoliko porodica. Krajem XVII veka, posle trećeg neuspešnog pokušaja da zauzmu Beč, Turci prelaze u defanzivu. Austrijska vojska ih potiskuje iz Budima, Pečuja i Osijeka, a 1687. godine austrijska vojska ulazi u Bačku. Posle više od jednog i po veka turske vlasti Bačka se ponovo našla pod hrišćanskom vlašću. Ubrzo nakon ulaska austrijske vojske u Bačkoj se naseljavaju preci današnjih Bunjevaca ( oko 5000 osoba ). Posle poraza austrijske vojske u Makedoniji, 1690.godine, četrdeset hiljada Srba napušta Staru Srbiju, Kosovo i druge krajeve. Izbegli Srbi se naseljavaju u Bačkoj i ostalim delovima Ugarske, sve do Sentandreje kod Budima. U prvoj polovini XVIII veka pustare u Bačkoj su u mnogim slučajevima bile pod vojnom vlašću. Kasnije se vlast nad pustarama menja i one dolaze pod komorsku upravu. O tome da li je stanišićka pustara bila naseljena nema podataka. Jedini podatak vezan za nju je iz 1762. godine kada se ona spominje kao ispasište za carsku marvu.

TREĆE POGLAVLJE

MONARHIJA

VEK PROMENA
Osamnaesti vek su obeležile promene koje će imati uticaja na celokupan dalji razvoj čovečanstva. Kapitalistički sistem pokazuje nadmoć i povezujući se sa tehničkim inovacijama i naukom on svoju efikasnost pokazuje tokom industrijske revolucije i njenim tekovinama. Istovremeno se pokreće talas socijalnih problema. Zahvaljujući kritičkoj i naučnoj misli dovode se u pitanje neka vekovima održavana verovanja, kao što su vera u božansko poreklo kraljevske vlasti, prirodnost i moralnost nejednakosti i privilegija plemstva. Tokom ovog veka Turci su definitivno potisnuti iz Panonske nizije, što otvara mogućnosti za naseljavanje i kultivisanje prostora današnje Vojvodine. Kraj veka donosi dva događaja koji će u korenu promeniti svet: Rat za nezavisnost britanskih kolonija u Americi i Francuska revolucija sa Deklaracijom o pravima čoveka i građanina.

Evropa 1789. godine ( S 11)

HABZBURŠKA DRŽAVA
Nakon potiskivanja Osmanlija na Balkan, Habzburgovci se polako učvršćuju u Panonskoj niziji. Iako su Turci bili potisnuti i od njih nije pretila opasnost, nova vlast se suočavala sa otporom mađarskog krupnog plemstva. Ustanci i pobune su remetili učvršćivanje vlasti na teritorijama oslobođenim od Turaka. Nakon mira u Satmaru 1711. godine Austrija je u potpunosti slomila otpor Mađara. Završen je Rakocijev ustanak, a mađarska aristokratija je vladare iz dinastije Habzburg priznala za mađarske kraljeve. Sjajne pobede nad Turcima su od države Habzburgovaca stvorile evropsku velesilu. „Prvobitno su u sastavu Austrije bile zemlje između Češke i Slovenije (Gornja i Donja Austrija, Salcburg i Štajerska ). Tokom vremena, sticajem prilika a naročito ženidbama, Habzburgovci su uspeli da dobiju Češku , zatim Mađarsku sa Erdeljom, pa Hrvatsku i Dalmaciju, koje su Mađari smatrali svojim zemljama, i da tako izbiju na Jadransko more. Oni takoreći nisu ni zaposeli ove zemlje, a Turci su već zauzeli gotovo dve trećine Mađarske i Hrvatske. Mirom u Karlovcima, 26.januara 1699., međutim, Habzburgovci su dobili gotovo celu Mađarsku sa Erdeljom, dok je pod turskom vlašću ostao samo Banat; Turci su bili odbačeni od Komorana i Zagreba prema Temišvaru i Beogradu. Prilikom deobe Poljske, 1773., dobili su Galiciju, 1775. Bukovinu, a 1797. Dalmaciju. Austrijske zemlje u užem smislu obuhvtale su tada oko 300.000 kv. km, a bile relativno gusto naseljene, pretežno nemačkim stanovništvom.“18

18

D.Popović „Srbi u Vojvodini“, knj II , str 7.

ORGANIZACIJA DRŽAVNE UPRAVE U XVIII veku se polako sprovodi formiranje moderne države, dok feudalni poredak više ostaje u organizaciji društva. Država postepeno gubi karakter ličnog i porodičnog vlasništva, a umesto ličnosti kao nosilac najviše vlasti javlja se država. Ovaj značajni preokret najviše šteti vlasteli, kako svetovnoj tako i crkvenoj. U odnosima unutrašnjih snaga u državi nastaju ogromne promene, i umesto ranijeg feudalnog uređenja vladar postaje apsolutni gospodar. Ovim procesima mnogo su doprineli i stvaranje građanstva, stajaće vojske i državnog činovništva. Najvažnije državne institucije u Habzburškoj monarhiji bile su Tajni dvorski savet (Pitanja spoljne politike), Državni savet ( Jedna od najviših državnih institucija, koja je imala dužnost da upravne vlasti sprovode osnovne principe državne politike onako kako su oni bili zamišljeni. ), Dvorski ratni savet, Dvorska komora (Finansije cele države). Na čelu države bili su vladari iz dinastije Habzburgovaca. UGARSKA U XVIII VEKU Posle austro-turskih ratova 1716.-1718. godine Turci su iz Panonske nizije zauvek potisnuti na Balkan. Nakon odlaska Turaka ogromni predeli su ostali gotovo potpuno nenaseljeni i na ogromnom prostranstvu su se mogli susresti samo polunomadski stočari i poneki lovac-ribolovac. Oko 1720. godine na prostoru kraljevine Ugarske je živelo nepunih 4 miliona ljudi. Istovremeno, na području današnje Bačke je živelo oko trideset hiljada ljudi. Bačka je bila naseljena duž reka, dok je središnji deo ove oblasti bio gotovo potpuno pust. Bilo je potrebno ponovo osvojiti podivljalu prirodu, a za tu svrhu bili su potrebni milioni vrednih ljudi. Zahvaljujući kolonizacijama i migracijama do kraja XVIII veka broj stanovnika Ugarske se duplirao i dostigao 8 miliona.

NOVA ARISTOKRATIJA UPRAVE U UGARSKOJ

I

REORGANIZACIJA

DRŽAVNE

Veoma bitan činilac u Ugarskoj XVIII veka bili su aristokrate veleposednici. Habzburzi su stvarali sebi vernu aristokratiju time što su im poklanjali ogromne posede na teritorijama oslobođenim od Turaka. Među veleposednicima značajnu ulogu su imali i delovi višeg sveštenstva (kardinali, biskupi... ). Za upravljanje teritorijom nekadašnje Ugarske kraljevine bila je zadužena Ugarska dvorska kancelarija pri Bečkom dvoru.19 „Austrija je u oslobođenim krajevima ogromnih prostranstava zavodila svoju vlast i upravu ne samo u sferi politike, nego je svu zemlju proglasila carskom, državnom, i 1730. su osnovani provizorati u Santovu, Somboru, Palanki i Kuli; preko njih je carska zemlja , preko državnih spahiluka, izdavana seljacima u zakup, što je i po njih bilo od važnosti u pogledu obezbeđivanja sredstava za život. Austrija nije dozvolila da se u Bačkoj povrati predmohačko drušveno stanje, čime su potomci nekadašnjih feudalnih vlastelina ostali bez svojih poseda. Ovo je ne samo izazivalo nezadovoljstvo, nego je dovodilo i do pobune mađarskog naroda, koju su predvodili feudalci. Jedna od takvih pobuna protiv austrijske supremacije je Rakocijev ustanak, započet 1703. i neuspešno okončan 1710. godine, kada je poražena vlastela priznala austrijskog cara kao mađarskog kralja.“20

19 20

Unger Mátyás, Szabolcs Ottó „Magyarország története“, Gondolat, Budapest, 1976. str130-141. Beljnski, Stanišić, str21.

▲ Grb Bačko-bodroške županije ( S12)

VELEPOSEDNIK I SELJAK U XVIII VEKU Osnovno društveno pitanje tokom XVIII veka je bio odnos veleposednika i seljaka. Veliki posedi koji su bili uglavnom vlasništvo aristokratije su deljeni na manje parcele koje su obrađivali seljaci , a ostatak je obrađivao veleposednik. Pošto je potražnja za žitaricama, stokom, vinom i vunom sve više rasla , tako su i prihodi veleposednika rasli. Opasnost od Turaka je praktično prestala da postoji i zarada je usmerena na izgradnju velelepnih dvoraca, koji više nisu imali odbrambenu ulogu već su služili vlasnicima da pokažu svoje bogatstvo. Učvršćivanjem svoje apsolutističke vlasti Habzburzi su stvorili ogroman birokratski sistem, organizovana je stalna vojska, što je povećalo državne troškove. Povećanje troškova države je preko veleposednika povećalo pritisak na seljake-zakupce zemlje. Prema knjizi Beljanskog Stanišić 1800. godine prelazi u ruke barona Redla iz Rastine. Do tada je selo bilo u državnim-kameralnim rukama.21 Iako se ovo najčešće prihvata kao činjenica, postoje mnoge nelogičnosti koje dovode u pitanje istinitost ove tvrdnje. Bez obzira kad i kako se odvijao ovaj proces položaj seljaka se značajno izmenio. Iskruljev, društvenu promenu koja u Stanišiću nastala, ovako opisuje: „Kada je spahija došao za gospodara u selu položaj Srba se veoma pogoršao. Spahija je tražio da Srbin od svega svoga proizvoda, žita , kukuruza, svinja ,
Zbog nepostojanja ili nedostupnosti arhivske građe ovaj proces i događaj nije najbolje objašnjen.
21

volova, vina, živine itd. daje spahiji deseti, sedmi, peti deo, kako od čega. Osim toga vlasnik jedne sesije morao je da kuluči kolima godišnje po sto dana. Onaj ko je imao 5-6 sesija, taj je morao da radi 500-600 dana, a da bi to uspeo morao je da drži sluge. Ko nije mogao da izvrši kuluk bio je batinan. Zbog toga se iz sela iselio veliki broj Srba u mesta gde nije bilo ovakvih obaveza.“ 22 Mesto na kojem se sakupljao desetak u žitu, zobu, vinu, vuni itd. se nazivao spahijsko guvno i nalazilo se na mestu na kojem se danas nalazi pravoslavno groblje. Položaj seljaka se razlikovao samo u Vojnoj krajini , gde su seljaci (uglavnom Srbi ) umesto služenja veleposednicima imali vojne obaveze.

▲Seljak i plemić oko 1780. godine

22

T.Iskruljev „Raspeće srpskog naroda“

ČETVRTO POGLAVLJE

CARSKA ZEMLJA, PUSTA ZEMLJA

OBEĆANA ZEMLJA
Ako sednemo u voz u Somboru i zaputimo se u Novi Sad, tokom dvočasovnog putovanja imaćemo priliku da čujemo nekoliko različitih jezika. Na jednoj stanici ulazi grupa Roma, na sledećoj dve starije gospođe, sa torbama koje su pune jabuka, na mađarskom komentarišu događaje sa pijace, vesele Slovakinje izlaze na istoj stanici i odlaze u školu, kondukter nas pozdravlja na srpskom… Ovo je u Vojvodini uobičajeno i normalno. Čak se i u svakom selu drugačije govori. Tako, ako tri Srbina razgovaraju, lako je reći ko je iz kog sela ili kakvog je ko porekla - Ličanin, Dalmatinac, Bosanac, Lala, Crnogorac… Kroz istoriju ove predele su naseljavali različiti narodi i njima vladali razni vladari. Narodi su se doseljavali, iseljavali, utapali, pretapali, spajali i razdvajali. Oslobođenje južne Panonije i potiskivanje Turaka na Balkan otvorio je put za ponovno naseljavanje ovih predela. Masovna i planska naseljavanja različitih naroda tokom XVIII veka biće početak stvaranja kulturno i etnički najšarenije regije u Evropi. Po zaposedanju ovih predela, austrijske vlasti su se suočile sa ogromnim prostranstvom koje je bilo pusto i sa veoma malo stanovništva. Oko 1720. godine na teritoriji današnje Vojvodine živelo je svega 3-5 stanovnika po kilometru kvadratnom. Ogroman potencijal bio je neiskorišćen i zbog toga je odlučeno da se izvrši kolonizacija puste zemlje. Za kolonizaciju je osnovana posebna služba koja je izvršila katastarsko premeravanje zemlje predviđene za naseljavanje. Austrijska državna uprava se prilikom donošenja odluke o kolonizaciji oslanjala na ekonomske teorije koje su tada vladale u Evropi i u skladu sa tim donosila odluke. Tokom XVIII veka dve vladajuće ekonomske teorije bile su merkantilizam i fiziokratizam. Prema merkantilistima merilo vrednosti nije zlato, već sposobnost da se zlato zaradi. Po njima, dobra ne treba proizvoditi samo za svoju već i za druge zemlje. Svaka zemlja treba da nastoji da bude što nezavisnija od drugih zemalja, a da druge zemlje načini što zavisnijim od sebe. Za fiziokrate zemlja je izvor blagostanja i bogatstva svake države i stoga valja naročito unapređivati privredu vezanu za zemlju (zemljoradnju, stočarstvo, šumarstvo, rudarstvo, ribarstvo ), jer ona daje čist prinos. Zemlju treba pojačati brojnim jačanjem stanovništva, bez obzira na njegovu nacionalnu pripadnost iz čisto praktičnih, naročito privrednih i odbrambenih razloga, jer „ ukoliko jedna država ima više stanovnika, u

toliko je jača“. Broj stanovnika pojačava opticaj novca, proizvodnju i izvoz.23 „Dok su ratovi sa Turskom podigli značaj kolonizacije Banata, ratovi na zapadu i u srednjoj Evropi su povećali značaj Bačke za čiju kolonizaciju su stvorena dva potivrečna plana.“ 24 Prvi je bio merkantiliste grofa Grašalkovića, a drugi fiziokrate barona Kotmana. Kolonizacijom je, oko polovine XVIII veka, rukovodio baron Anton Grašalković. Pošto mu je iz Beča prigovoreno da na račun Nemaca favorizuje Mađare i Slovake biva smenjen sa ovog položaja. Na njegovo mesto dolazi baron Anton Kotman, mađarsko-dvorski komorski savetnik. Veoma sposobni Kotman odmah je prionuo poslu. Proputovao je Bačku i proučivši autopsijom sva mesta u njoj napisao je podroban izveštaj. Prema njegovom planu trebalo je odmah pristupiti kolonizaciji Nemaca, i prvenstveno podizati agrikulturu, a stočarstvo tek uz agrikulturu ( više intenzivno štalsko stočarstvo ). Predviđajući sedmogodišnji rat, smatrao je da ova pokrajina može hranom podmirivati potrebe carstva. Baron Kotman, fiziokrat praktičar, napravio je izuzetan plan za naseljavanje. Zadivljujuće je na koliko detalja je mislio i do koje mere je razradio ovaj ogroman projekat. „Definitivno oblikovanje današnjih seoskih naselja u Vojvodini izvršeno je tokom druge polovine XVIII i početkom XIX veka“, na čemu se velikim delom može zahvaliti baronu Kotmanu, bar kada je Bačka u pitanju. 25 „Kotman se starao da naselja budu što racionalnije izgrađena za agrikulturu. Za plansko izvođenje kolonizacije trebalo je najpre tačno premeravanje hatara, zatim mapiranje terena sa označavanjem oranica i predija, puteva i mostova. Za sela su određene uzvišice, koje reke ne plave, a mesto njihovo po mogućstvu u sredini hatara; u selima i poljima bunari, pored sela utrine i bašte, vinogradi (gruntovi). Po Kotmanovom planu trebalo je osnovati što veća sela, kako bi se u gradnji hramova, škola i drugih javnih zgrada što više uštedelo, ali Marija Terezija je za osnivanje manjih sela, da bi njive bile što bliže posednicima radi što intenzivnijeg obrađivanja.

D.Popović „ Srbi u Vojvodini“, Matica srpska, N.Sad, 1959. knj.II, str23. Z. Janjetović „Deca careva, pastorčad kraljeva“, str 44. 25 B.Kojić „Stara gradska i seoska arhitektura u Srbiji“, Prosveta, Beograd, 1949. sr.175.
23 24

▲ Kotmanov opis Stanišića iz 1767.g.
( Wiener Hofkammerarchiv fasc. 704 Ungarishe Kamerale )

Po Kotmanovom planu trebalo je da svaka kuća ima svoj vrt za povrće i voće, da selo ima svoje šume, vrbake, dudare; drumovi da imaju svoje dudove za hlad i za gajenje svilene bube, pa i utrine kraj sela da budu opasane dudovima, a njive mestimično zasađene topolama, jablanima, brestovim, zbog hlada za poljske radnike i stoku, kao i radi orijentacije na terenu. Hatari su podeljeni na tri dela, pa tako i oranice pojedinih domova. Jedna je određena za jesenju, druga za proletnju setvu, a treća je ostavljena kao ugar i služila je za ispašu opštinske stoke koja je gnojila taj

ugar. Na ivici hatara prostirale su se livade koje su služile za senokos i za ispašu stoke (...) Poljske parcele bile su podeljene putevima, a pojedini posedi označeni humkicama sa kočevima, na kojima su kućni brojevi služili za orijentaciju. Svaki vlasnik zasadio je na svojoj njivi po koju voćku za hlad čoveku i stoci, a voće je služilo za osveženje poljskih radnika.“ 26 Sela su morala da imaju izgled pravog ili malo izduženog kvadrata. Glavna ulica trebala je da bude široka 18-20 hvati, a sporedne 6-8 hvati. I to zbog lakšeg prometa i radi lokalizovanja požara. Izgled kuća je takođe morao služiti lokalizovanju požara. „Za kuće je predviđeno da im je front okrenut ka ulici; odstojanje od susedne kuće, s obzirom na požar, devet hvati. Štale i šupe u produženju kuće u dvorištu, nipošto popreko, da se požar ne bi širio na susedne kuće.“ Plan je bio gotovo savršen. Njegova primena će pokazati i sve njegove slabosti. Zemlja je bila spremna, ali njeno osvajanje i kultivisanje nije bio jednostavan zadatak...

26

B. Jankulov „Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku“, Maica srpska, N.Sad 1961.g.

„Gde god se čovek pojavi, on promeni zemlju, donosi takve novosti na koje zemlja nikad mislila nije. Zemlja je mesto za čoveka. Ali to mesto je dajmonski prostor, jer ovde treba da se ispuni njegova sudbina. Čovek se nikada ne poistovećuje sa zemljom, ali nikada nije bilo čoveka koji je bio nezavisan od mesta na kojem je živeo. Geološka osnova, svojstven mineralni sastav tla, preovlađujući pravac vetra, isparenja, ugao sunčevih zraka ne određuju samo životne odnose čoveka, nego oni utiču na rastinje , i tako se ono i kao hrana neposredno ugrađuje u čovekovu telesnost.“ Bela Hamvaš „Pet genija“

STANI ČIČA! OVO JE ZA NAS!
Najstarija beleška o stanovnicima Stanišića je u kameralnoj proceni i opisu pustare Stanišić iz 1746. godine. U opisu pustare, koju je sačinio Upravnik županijske komorske uprave baron Franc Jozef Redl, stoji da je ovde nastanjeno oko 60 zemljodelaca. Iste godine je sačinjena i mapa inžinjera A. Kaltšmita na kojoj je nacrtano pet kvadratića u liniji, pored kojih piše Salaschen ( salaši ).27 Prema najnovijim istraživanjima migracija stanovništva u Bačkoj, naseljavanje Stanišića je nastavljeno 1749. godine, kada se naseljava nekoliko srpskih porodica iz Bukina. Nakon toga se nekoliko bunjevačkih i mađarskih porodica iz današnjeg Svetozara Miletića naseljava u Stanišiću. To se dogodilo u dva navrata, i to 1752. i 1754. godine. Ove porodice su se naselile privremeno. Kolonizacija Bačke se nije odnosila na Srbe pošto su oni već od ranije živeli ovde. Ne samo da nisu dobili nikakve povlastice, već su često nasilno preseljavani i premeštani iz mesta u mesto, a u njihova sela su naseljavani Nemci, Slovaci ili Mađari. Srbe iz Baračke i Dautova zadesila je ista sudbina. Bili su primorani da se sele iz mesta u kojima su živeli od Velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem i da se nasele na pustari koja je bila nekoliko desetina kilometara jugoistočno od njihovih naselja. To se dogodilo 1763. godine i ta godina se može smatrati godinom osnivanja sela Stanišić. Te godine u selu se naselilo pedesetak porodica, odnosno oko 200 ljudi. Grupa Srba iz Bokčenovića i Prigrevice se naseljava u selu 1764. godine, a 1776. godine se naseljava nekoliko srpskih porodica iz Karavukova. Svim
27

Milan Stepanović „Stanišićki Srbi starosedeoci“, Panonski mornar br.4. avgust 2005. str.37.

ovim naseljavanjima, broj stanovnika Stanišića se za dve decenije više nego petostruko uvećava i već 1782. godine dostiže broj od 1100 stanovnika (od toga oko 1050 Srba).

Mapa Stanišića i okoline ( druga polovina XVIII veka ). Na mapi su ubeležena sela Dautovo i Baračka iz kojih su se na Stanišićku pustaru Srbi preselili 1763. godine.

Zanimljivo je da je najstarija sačuvana arhivska zabeleška o stalnim stanovnicima sa pustare Stanišić nastala s’ one strane Dunava, u Baranji. Naime, kao svedok u sudskom sporu između Beljskog i Darđanskog vlastelinstva koji se vodio 1752. godine zabeležen je Jovan Stepanović iz Stanišića u Bačkoj. O naseljavanju Srba u Stanišiću piše opštinski beležnik Toša Iskruljev dvadestih godina XX veka. Uprkos činjenici što je njegovo delo dosta naivno i sa jakim nacionalnim nabojem, on iznosi veoma intresantne detalje o naseljavanju sela. U Stanišiću su Baračani i Dautovci živeli zasebno jedni od drugih. Od današnjeg puta za železničku stanicu na strani prema Riđici živeli su Srbi iz Baračke, a prema Somboru oni iz Dautova. Oni su iz ulice Kraljice Marije (Dalmatinska) imali i zasebne ulaze u portu. Imali su i svoje sveštenike. I ovo je stanje trajalo sve dok se nisu dobro izmešali i stopili u jedno. Međusobno se nisu uvek slagali baš najbolje, naročito ne momci.

◄ Mapa Stanišića i Kruševlja iz 1763.g. Na mapi je ubeležena ulica sa dva reda kuća, što znači da je urađena po naseljavanju Srba.

Toša nam prenosi i zanimljivu priču o nastanku naziva sela koja je veoma poznata. Naziv Stanišić se spominje prvi put 1635. godine, odnosno sto trideset godina pre naseljavanja Srba iz Dautova i Baračke. Nije nam poznato na koji način ili po kome je pustara dobila ime Stanišić, ali znamo da je selo dobilo naziv po pustari na kojoj je izgrađeno. „Kažu, da onda kad su se stari Srbi u prvom mahu selili iz Baračke i Dautova na pustaru Stanišić, da se ova pustara još nije zvala Stanišić. Vođa, koji je stajao seljenicima na čelu, bio je jedan postariji ugledni Srbin, ugledan starešina. Sedeći na konju, išao je polako napred, a ostali koji kolima, koji pak na konjima, a neki su za njim išli i peške. Najedamput se onima od natrag svidi mesto na kojem su se u tom momentu nalazili za nastanjenje i oni uzviknu: „ Stani, čiča! Ovo je za nas! “ I oni se tu nastane. Svojoj naseobini u spomen na prve reči , kad su zastali i povikali : „Stani čiča!“ nadenu ime „Stani-čiča“. I ovaj se naziv tokom vremena menjao i formirao u reč „Staničič“, pa zatim u „Stančić“ i najzad u Stanišić.“ 28 Prema Milanu Stepanoviću, istraživaču istorija stanišićkih srpskih starosedelačkih porodica, „osnivači Stanišića nazvali su naselje prema prezimenu viđenijeg ovdašnjeg stanovnika ili najbrojnije porodice.“29 Njegova pretpostavka je najverovatnija jer su na sličan način imena dobila i druga naselja i pustare u okolini Sombora. I drugi deo legende o nastanku sela je verovatno izmišljen. Srbi se gotovo sigurno nisu mogli seljakati po svom nahođenju i tražiti pogodno mesto za život. Pustaru Stanišić je za njih odredila kameralna administracija i sigurno im nije ostavila mnogo izbora. Verovatnije je da je carski službenik rekao: „Ovo je za vas!“, nego neko od seljaka - „Ovo je za nas!“. „Srbi se prvobitno nisu naselili gde se danas nalazi Stanišić, nego više na istočnoj strani, blizu današnje kolonije Aleksa Šantić, koja leži na negdašnjoj pustari Šara. Ali Srbima se ovaj predeo nije svideo, jer u blizini nije bilo ni bunara, ni trske za pokrivanje kuća, ni ribolova itd. I posle prezimljenog zimskog vremena, krenu se Srbi ka zapadu i nastane tamo gde je danas selo Stanišić, i gde je onda sa zapadne strane bila velika bara, dubok rit pun ribe, a selo sa istočne strane opasano velikim šumama.“ – kako navodi Iskruljev.

28 29

Iskruljev Toša „Raspeće srpskog naroda...“, str 449-450. Milan Stepanović „Stanišićki Srbi starosedeoci“, Panonski mornar br.4. avgust 2005. str.35.

Stanišić 1763. godine ( Detalj mape Stanišića i Kruševlja )

URBARIJALI STANIŠIĆA
Status sela, odnose, obaveze sela i seljaka određivali su urbarijali od kojih je prvi koji se odnosi na Stanišić sastavljen 1772. godine.30 U somborskom arhivu sam ih pronašao na dnu kutije koja je mirisala na XVIII vek. Drugačije se to ni ne može opisati. Požuteli stari dokumenti pisani nekim čudnim latinskim, odnosno kombinacijom „srpsko-mađarskog“ jezika i srednjovekovnog latinskog (srpskoslovenski kancelarijski jezik). Prema tom dokumentu selo je u komorskom (državnom) vlasništvu i ne uživa nikakvu samostalnu političku vlast. Stanovnici sela su bili slobodni i mogli su po svojoj volji napustiti selo, ali su bili zakupci državne (carske) zemlje.

Urbarijalne regulacije za vreme Marije Terezije imale su za cilj da reše čitav niz pitanja u odnosima između kmetova i države, kmetova i feudalaca i kmetova i crkve. Ove regulacije sprovodili su kraljevski komesari u saradnji sa županijskim i spahijskim činovnicima. - U sela su dolazili županijski činovnici i u prisustvu seoskog kneza i predstavnika vlastelinstva postavljali tačno utvrđena pitanja i zapisivali odgovore.
30

◄Urbarijalna lista iz 1772. godine. Polovina tabele sadrži podatke o imovini nosioca domaćinstva, a u drugom delu su njegove obaveze koje su određene na osnovu toga šta poseduje.

Stanovnici sela za zakup zemljišta imali su obaveze u vidu službekuluka i u obliku devetine i sedmine roda po usevima. Obaveze su bile izračunate veoma precizno i na primerdomaćini su imali obavezu da upravi državnog spahiluka godišnje daju 1.567 jaja. Urbarijal sela je imao i prateći tekst iz kojeg se može mnogo saznati o svakodnevnom životu u Stanišiću. Iz pratećeg teksta smo saznali da se već u to doba jedan deo seljaka bavio vinogradarstvom. Sa njiva se nije skidao bogat rod , ali su kudelja i lan bili dobrog kvaliteta. Pored obaveze državi seljaci su imali da daju poklone dobrog kvaliteta dvojici svojih popova, a imali su obavezu i prema dvojici čuvara mesta, beležniku, crkvenjaku i kraljevskom komesaru. Točenje vina i ostalih pića bilo je dozvoljeno od Svetog Mihajla do Svetog Đorđa. U urbarijalu to piše na sledeći način: I. 1550. Godischa po uredbi 36. Articula ili cslanka, szlobodno bude Podloxnikom vino kercsmiti, ili na Mianu iztocsiti od Miholya do Gyurgyeva.

ŠALOM !
Jedan od najinteresantnijih naroda za izučavanje koji su se naselili na ovim prostorima jesu Jevreji. Njihova istorija je veoma zanimljiva, a njihov značaj je višestruko nadilazio njihovu brojnost. Kultura, vera, običaji i svakodnevni rituali ovog naroda su se veoma razlikovali od onih kod ostatka stanovništva. Iako ih je bilo malo, bili su dobro organizovani i povezani. Njihova sposobnost u trgovini imaće veliku ulogu u brzom razvoju i napretku ovih krajeva na koncu XVIII i početkom XIX veka. Uporedo sa naseljavanjem ostalih naroda naseljavali su se i Jevreji. Njihovo naseljavanje nije bilo plansko i nisu imali beneficije kao ostali narodi. Oni su se mogli naseljavati, ali samo pod određenim uslovima, često suočeni sa silnim zaprekama. Uprkos tome, do kraja XVIII veka Jevreji će se naseliti u gotovo svim naseljima Bačke. U Stanišiću se Jevreji pojavljuju prvi put 1778. godine. Jevreji su pojedinačno pristizali i u tome se razlikuju od drugih narodnih grupa. Svi jevrejski naseljenici tokom XVIII veka vode poreklo iz severnih ugarskih županija, zatim iz Moravske, Češke, Slovačke i Poljske. Razlog upravo ovih pravaca migracija leži prvenstveno u naredbi cara Karla VI iz 1725. godine o ograničenju broja Jevreja u carsko-kraljevskim naslednim provincijama kao i Zakonu o pravu na sklapanje braka samo jednom detetu. U potrazi za bilo kakvim uslovima opstanka i zasnivanja porodice, mnogi mladi ljudi odlučivali su da krenu u Bačku, sledeći pritom čitave kolone planski naseljavanih naroda. Mahom su dolazili, barem u prvim godinama, sa privatnih latifundija. Jevreji Bačke XVIII veka odigrali su značajnu ulogu u seoskoj privredi razvijajući trgovinu onim artiklima kojima je areal raspolagao, a u demografskom i sociološkom smislu dajući nacionalnoj šarolikosti i etničkom koloritu još jedan pečat vlastitim običajima i tradicionalnim načinom života. Jedan od razloga dolaska Jevreja u Bačku bila je mogućnost sklapanja braka. Oni su ovde bili sklonjeni od provera i uspevali su da stupe u brak iako su imali već oženjenog brata ili udatu sestru. Brak među Jevrejima Bačke XVIII veka je sklapan uglavnom posredstvom, provodadžisanjem. Jevreji su pre nego što bi stali pod ženidbeni baldahin sklapali bračni ugovor. Ketuba, odnosno dogovor roditelja i međusobni dogovor neveste i mladoženje, sadržao je njihove obaveze, prava i mogućnosti raspleta nekih nesporazuma kako bi se prevazišle krize ili iz njih

bez većih trzavica izašlo. Potpisivale su ugovorne strane i rabin. Bez ketube brak unutar jevrejske zajednice nije smatran pravno važećim. Jevrejske porodice su bile jednogeneracijske, što znači da su se deca nakon sklapanja braka odvajala od roditelja. Specifičnost bačkih jevrejskih porodica su i lični preceptori, odnosno ljudi koji su deci davali poduku. Mahom su to mladići, neoženjeni, sa osnovnim znanjem da bi dali neku pismenost, edukaciju i preneli deo jevrejske tradicije mladom naraštaju. Ostali deo vaspitanja u duhu vere predaka pripadao je, kao neprikosnovena privilegija i obaveza, ocu porodice. Jevrejska deca po bačkim selima nisu imala priliku za edukacije u vlastitim školama, što je potpuno razumljivo s obzirom na njihovu brojnost.31

PODLOŽNI MESNOM SUDIJI ILI SVOM VAJDI?

Romi, ili kako se u tadašnjim dokumentima navodi Cigani, su živeli specifičnim načinom života. Habzburška monarhija, koja je bila dobro uređena država i koja je i na ovim prostorima pokušavala da ustroji jednu dobru i funkcionalnu upravu, se brinula i o ovom narodu. Prvi izveštaj u kojem se spominju stanišićki Romi je iz 1777. godine.32 U ovom izveštaju se navodi ime i prezime, zanimanje, način oblačenja, način ishrane, vlasništvo nad konjima, način trgovine i plaćanje poreza. Zanimljivo je da se kod ishrane navodi da li se hrane uginulom stokom. Kod načina oblačenja se navodi da li se oblače ciganski ili na domaći način. Neki od njih su živeli u čergama, dok su drugi u kućama. Za popisivače i za vlast je bilo veoma važno pitanje da li su bili podložni mesnom sudiji ili svom vajdi.

Olga Andraši „Jevreji u Vojvodini“ Izveštaj o novim kolonima – Ciganima, 1777. godine, Arhiv Vojvodine – Arhiv Bačkobodroške županije 169/1777. Orig.latinski 23 lista.
31 32

DUNAVOM U NEPOZNATO
Nova zemlja za naseljavanje uzbudila je stanovništvo nemačkih pokrajina. Carska povelja, sa kojom su bila upoznata i najzabitija mesta, pokrenula je ogromnu masu ljudi ka jugoistoku. Možemo samo pretpostavljati kako je narod živeo kad je bio spreman napustiti svoja vekovna ognjišta i upustiti se u veliku avanturu. Gledano iz današnje perspektive, hiljadu kilometara nije neka ozbiljna razdaljina. U to vreme, bio je to put u jednom pravcu. Ipak, ponuda je bila više nego primamljiva. Za veoma kratko vreme, Bačku i Banat je preplavila masa nemačkog naroda. Austrijska državna administracija je sve predvidela i kolonizacija je dobro isplanirana i sprovedena. O tome kako je to moglo da izgleda, zašto je došlo do kolonizacije, i šta su Nemci dobili time što su se ovde naselili saznali smo posrednim putem. Johan Ajman, opštinski beležnik u Novom Sivcu, oko 1811. godine je zapisao svoja sećanja na ove događaje. Njegov zapis otkriva mnoge interesantne pojedinosti vezane za kolonizaciju Nemaca i jedinstveno je svedočanstvo o njoj. U drugoj polovini osamnaestog veka u Ugarskoj i Poljskoj bilo je mnogo delimično napuštenih i nenaseljenih imanja i pustara pogodnih za naseljavanje, a njihov broj se u to vreme povećavao i zbog toga što su ukinuti mnogi manastiri.33 Habsburška država je kolonizacije vršila iz krupnih državnih interesa, a to su podizanje privredne i odbrambene snage države. Nemci su bili interesantni za kolonizaciju teritorija oslobođenih od Turaka iz više razloga. U Nemačkoj su u to doba još uvek bile vidljive posledice dugotrajnog rata, a zemlja je bila dosta naseljena. Stanovništvo je u isto vreme bilo pritisnuto dažbinama i jedva se moglo prehranjivati. Pored toga Nemci su bili odlični zemljoradnici.34 Nemački seljaci su posedovali privredne kvalitete koji su mogli da izdrže konkurenciju i boljih zemljoradnika nego li što su to bili Srbi i Rumuni.35 „Mađari, čak ni katolici, nisu uzimani u obzir za naseljavanje ovih krajeva, da im se ne bi priznalo da je to njihova zemlja, koja je, po mišljenju dvora, bila oslobođena „nemačkom krvlju“. U južnoj Ugarskoj kolonizovani su Nemci iz okoline gornjeg toka reke Rajne, iz države Pfalca, Hesena i iz okoline grada Frankfurta na reci Majni. Stanovništvo iz ovih predela bilo je veoma poznato po
Reforme Josifa II D. Popović „Srbi u Vojvodini“, Matica srpska, N.Sad, knj. II, str 38. 35 Z. Janjetović „Deca careva, pastorčad kraljeva“, str.49.
33 34

marljivosti i vrednoći u zemljoradnji. Pored Nemaca koji su bili najbrojniji kolonizovano je na ovim prostorima nekoliko naroda (Slovaci, Česi, Klimente, Rusini, Španci, Francuzi).36 U cilju naseljavanja ovih krajeva, car Josif II izdao je 1782. godine povelju, carski patent kojim je bila regulisana kolonizacija. Prema ovoj povelji kolonistima je bila zagarantovana sloboda veroispovesti i svakoj koloniji je obezbeđen sveštenik i učitelj. Svaka ratarska porodica je dobila novu kuću sa baštom i odgovarajuću količinu zemlje koja se sastojala od oranice i livade. Pored toga su dobili potrebnu tegleću i priplodnu stoku, kao i sav potreban poljoprivredni alat i sav kućevni pribor. Zanatlije i nadničari su dobili sav potreban pribor za svoj posao, a zanatlije su dobile i 50 rajnskih forinti. 37 Najstariji sin u porodici bio je oslobođen vojske. Svi kolonisti bili su deset godina oslobođeni svih državnih i spahijskih poreza. Svaka porodica dobila je besplatan prevoz od Beča do mesta naseljenja i putni trošak. Na mestima naseljenja dižu se bolnice u kojima se dobija besplatna lekarska pomoć i lekovi za slučaj da se neko razboli od putovanja ili promene klime. Prema Ajmanu, sa carskom poveljom je početkom 1783. godine bilo upoznato i najzabitije mesto u okolini gornjega Rajha, „i ona je načinila među narodom čitavu uzbunu u ovom predelu i ceo ovaj kraj bio je spreman da se iseli“. „Ali naglom iseljavanju su činili prepreke vladari pojedinih državica. I ipak, velike mase naroda krenuće se na put. Jedni su putovali preko Vicburga i Nirnberga za Regensburg, a drugi udariše preko državice Virtemberg, pa kroz varoši Ulm, Gunsberg i Donauvert za Regensburg u Bavarskoj. Tu su od austrijskog poslanstva dobili nove pasoše, ili su im stare koje su prethodno izvadili u Frankfurtu kod komesara samo potpisali. Iz Regensburga upućeni su sa svojim stvarima svi iseljenici u Beč. Svi oni koji su težili da se nastane u austrijskoj Poljskoj, u Galiciji, upućeni su na vladu Češko-galicijsku, a oni koji su želeli da se nasele u Ugarskoj na mađarsku dvorsku kancelariju u Budimu. Naseljavanje u Galiciji teklo je tako brzo da su sva imanja bila posednuta već pri koncu leta 1781. , a ostali koji su pristizali upućivani su u Mađarsku. “ Kolonisti su od svoje postojbine do Sombora putovali 320 časova, i prevalili put od preko 1200 km. Po popisu, koji je izvela somborska kameralna administracija u Bačkoj je bilo prazne i nenaseljene zemlje za 3500 porodica. Sam proces kolonizacije bio je veoma organizovan i planski sproveden. Pri dolasku članovi svake porodice zavedeni su u protokol. Glava porodice je dobio knjižicu u
36 37

S.Gavrilović „Kolonizacija Vojvodine“ zbornik Matice srpske Za jednu rajnsku forintu moglo se kupiti 150 kg žita.

kojoj su stajali svi potrebni podaci o njemu i članovima njegove porodice. Kolonisti su dobili praktično sve što im je bilo potrebno za život i za obavljanje svakodnevnih poslova. Naselja ili kolonije su dobile, bez obzira na veru, crkvu sa svim potrebnim stvarima. Dobili su opremljenu školsku zgradu, za vatrogasce potrebnu opremu, stan i zemlju za učitelje itd. Poljoprivreda je određivala oblik naselja, odosno kolonija. Ona su građena po planu i u kvadratnom obliku. Plan sela je predviđao sve teškoće saobraćaja u ovim barovitim krajevima, te je tako omogućavao naseljenicima da puteve u naseljima lakše popravljaju i kraćim putem izlaze na svoje oranice. Naselja su bila ispresecana mnogim uzdužnim i poprečnim ulicama, a u cilju lakšeg sasušivanja puteva i iz higijenskih razloga ulice su kanalizirane uz pomoć jendeka ( jarka ). 38 Sve je rađeno planski tako da je na svakih deset kuća kopan po jedan bunar od kamena, svaka kuća je po propisu podizana ( dugačka 20m, široka 6m, sa 1 sobom, 1 kuhinjom, 1 komorom i 1 štalom. Pokrivena crepom. ) Kuće su zidane uglavnom od tvrđeg materijala i u potpunosti su služile zemljoradničkom načinu života. Sobe i ostale prostorije bile su velike i dobro osvetljene. U tim kućama nije bilo ognjište već štednjak (kuhinja), a u sobama su zidane peći. Uz celu dužinu kuće bio je otvoren hodnik u koji vode vrata sa ulice. Vrata koja su bila uvučena u zid i do kojih su vodile dve do tri stepenice bile su karakteristično obeležje švapskih kuća. Sve što su kolonisti dobili bilo je besplatno. Uprkos svemu, naseljavanje nije išlo onako glatko kao što se to očekivalo. Pored nepredviđenih tehničkih teškoća, ometale su ga zloupotrebe izvođača, nedisciplina samih kolonista i njihova neupućenost u zemljoradnji, pošto mnogi od njih nisu bili zemljoradnici. Zemlju, na koju su naseljeni, trebalo je napornim radom u toku niza godina pretvoriti u ziratna zemljišta. Starosedeoci Srbi slabo su pripremili zemlju pošto su se više bavili stočarsvom nego ratarstvom, a kad su obrađivali zemlju tražili su samo lakše obradiva zemljišta. „(...) izlaza ne beše natrag, moralo se prionuti radu i postići vrednije drugove. I dom je učinio svoje. Negdašnji beskućnici, osećajući se ovde u svom domu, na svom hlebu, nisu se hteli ponovo izlagati beskućništvu, gladi i zebnji.“ 39 Naseljavanje Nemaca u Stanišiću je započeto 1770. godine, kada se nekoliko porodica iz Gakova i Kruševlja preseljava u Stanišić.
38 39

B.Jankulov „Kolonizacija Vojvodine u XVIII i XIX veku“ B.Jankulov „Kolonizacija Vojvodine u XVIII i XIX veku“

Najmasovnije naseljavanje Nemaca je izvršeno 1786. godine. Tada se oko stotinak porodica preselilo iz Čatalje, Gakova, Kruševlja, Koluta i Nemešnadudvara, gde su živeli od 1720. godine. Period između 1790. i 1830. godine su obeležile migracije nemačkog stanovništva iz okolnih naselja u Stanišić. Priliv nemačkog stanovništva je bio posebno intenzivan nakon što je selo postalo trgovište 1811. godine. Najviše Nemaca se doselilo iz sela Čatalja u današnjoj Mađarskoj. Broj nemačkih porodica je sa 120, koliko ih je bilo 1790. godine, porastao na 400 do 1830. godine. Naseljenici su bili rodom iz Švarcvalda, Ulma, Elzasa i Lotaringije.40 Nemačka kolonija se podiže u susedstvu Srba, ali je u početku to posebna naseobina koja je poznata kao Novi Stanišić. Ubrzo po naseljavanju Nemci osnivaju parohiju i školu ( 1788.g.). Nemci i Srbi su se našli jedni pored drugih. Dva udaljena sveta, različite kulture, običaji, jezici, vere... U selu je, odjednom, bilo tri puta više stanovnika, a veličina atara je ostala ista. Srbi su bili nezadovoljni svojim položajem i napuštali su i zanemarivali zemlju. Nemci mole cara da se Srbi presele u Bačalmaš, a odatle da se nasele Nemci... Zajednički život nije počeo bez stresa, ali vreme je činilo svoje. Dve godine posle velikog naseljavanja Nemaca, tj. 1788. godine, dolazi do prvih ozbiljnijih nesuglasica u selu. Kolike razmere je to poprimilo se najbolje vidi iz izveštaja koji je nastao posle nemira koji su izbili u Stanišiću usled neslaganja novokolonizovanih Nemaca sa Srpskom opštinskom upravom u selu. Podaci o ovim događajima su zapisani na 17 listova na latinskom i nemačkom jeziku.41 Tri decenije nakon naseljavanja Nemaca (1811.g.) spajaju se Stari i Novi Stanišić i selo postaje poljoprivredna varošica koja ima pravo na godišnji vašar i pijacu svakog utorka. „U prvo vreme, ne poznavajući ih izbliže, a sudeći verovatno po njihovom oskudnom znanju srpskog jezika, Srbi su Švabe smatrali priglupima, ni u kojem slučaju sebi ravnima. Srbi su Nemce u prvi mah podcenjivali jer su mahom bili puka sirotinja.42 Njihov rad i pregalaštvo smatrali su kao neku sirotinjsku šeprtljanciju i zaludan posao. Davali su im tada svoje njive na uživanje za neko vreme da ih razore, da se napate.“43
Oblasti oko nemačko-francuske granice. Veliki deo stanišićkih Nemaca su bili Francuzi koji su se germanizovali. 41 Arhiv Vojvodine, F2- BBŽ, kutija 176./70. , 17 listova-lat.nem. 42 „Srpsko viđenje Nemaca nastalo je postepeno i dobijalo trajne okosnice kroz veoma dugo vreme. U njega su se upleli kako prodori nemačkih vojski na evropski Jugoistok i srpske seobe, putovanja i školovanja po Srednjoj Evropi, tako i dvovekovno susedstvo – time i povezanost – dvaju naroda.“ – Andrej Mitrović „Kultura i istorija“, Arhipelag, Beograd, 2008. str.132. 43 D.Popović“Srbi u Vojvodini“, Matica srpska, Novi Sad, 1963. knj3. str 186.
40

„ZADOVOLJNI SA MALO HRANE“
Ubrzo nakon naseljavanja Srba, u Stanišiću se pojavljuju Mađari i Slovaci. Nije nam poznato koji je bio razlog njihovog naseljavanja i da li su se naseljavali pojedinačno ili u manjim grupama. Poreklo seoskih Mađara i Slovaka se verovatno može tražiti negde na severu Mađarske, gde su živeli jedni pored drugih. Mađari su se za razliku od Nemaca naseljavali u manjim grupama ili čak samo porodično. Iako su do Mohačke bitke 1526. godine bili najbrojniji živalj na teritoriji današnje Vojvodine, do sredine XVIII veka na ovim prostorima ih je ostalo veoma malo. U Bačkoj je plemstvo stalno nastojalo da na svoje posede privuče što više mađarskih jobađa, zbog čega je naseljavanje Mađara išlo veoma lako. Pored plemstva, napore da privuku što više Mađara činili su i poneki komorski nadzornici. Tako komorski nadzornik Franc Redl44 1748. godine naseljava mađarske jobađe iz prekodunavskih županija. Knez Grašalković se, takođe, svim silama trudio da Bačkoj povrati njen raniji mađarski etnički karakter. Kolonizacija Mađara u Bačku naročito je pojačana za vreme Marije Terezije i Josifa II. Urbarijalni edikti ovih vladara imali su za cilj da privuku Mađare iz severnih brdskih krajeva. Komora, da bi sprečila „navalu ološa“ u Bačku, rešila je da se mogu doseliti samo oni koji su svoje dugove i dažbine izmirili, i da se iz svake porodice može doseliti samo jedan od sinova.45 Prve mađarske porodice se privremeno naseljavaju u selu pedesetih godina XVIII veka. Prema urbarijalu iz 1772 godine u Stanišiću su živele svega dve mađarske porodice, a isti je broj i na popisu iz 1783. godine. Već 1797. godine u selu živi nekoliko desetina Mađara. Njihov broj se vidno povećava uporedo sa naseljavanjem Nemaca i do 1828. godine dostiže 640. Iskruljev tvrdi da je Mađare i Slovake naselio spahija tj. baron Redl. Veoma je teško utvrditi iz kojih mesta je naseljeno mađarsko i slovačko stanovništvo u Stanišiću. Najverovatnije su naseljeni iz nekoliko naselja sa širokog prostora koji se prostire uz današnju granicu Mađarske i Slovačke. Dva dokumenta sa kraja XVIII veka ukazuju na stari zavičaj ova dva naroda. Prvi dokument je molba kolonista iz 1788. godine kojom traže da im se
Franc Redl je 1749. godine postavio kamen temeljac za Gradsku kuću u Somboru. Dve godine kasnije podiže kapelu u centru Sombora. Omalena kapela sa krovom orijentalnog stila posvećena je Ivanu Nepomuku. 45 B.Jankulov „Kolonizacija Vojvodine u XVIII i XIX veku“
44

odobri prenos imovine iz Njirada u Sabolčkoj županiji.46 Drugi dokument je takođe molba kolonista iz Stanišića da im se vrati imovina koja je ostala u Marotu u županiji Ostrogon.47 Neka prezimena koja se pojavljuju u urbarijalnim knjigama iz XVIII veka postoje i danas u Stanišiću, i gotovo je sigurno da su to preci Mađara koji danas žive u selu. „Vredni, istrajni, poverljivi i miroljubivi Slovaci nisu mogli ostati nezapaženi pri kolonizaciji južne Ugarske ni austrijskim ni mađarskim vlastima. (...) Jednoj i drugoj stranci mnogo je stajalo da se Slovaci u sve većem broju naseljavaju u slabo naseljenom Banatu i Bačkoj, sa velikim količinama mortaliteta usled čestih ratova i mijazmatične klime, a Slovaci u mnogom pogledu behu čuveni sa svoje plodnosti, kao i lake domicilizacije na svakovrsnom terenu. Od njih se s pravom očekivalo mnogo vojnika i mnogo poreznika. Trezveni, zadovoljni sa malo hrane, oni behu više proizvođači nego potrošači, na što su kolonizatorske vlasti naročito obraćale pažnju.“ 48 Prvi seoski Slovaci koji su „stekli slavu“ i van svog sela bili su Ana Trenčinka i Jozef Homolka. Iz Bezdana je 1794.g. javljeno da su na somborskom vašaru počinili veliku pljačku. Slovaci su, inače, bili poznati kao miran narod. Oni su se u selu naselili osamdesetih godina XVIII veka, verovatno zajedno sa Mađarima.49 Interesantno da se u urbarijalnim knjigama uz neka prezimena nalaze mađarska imena, a uz neka slovačka: tako imamo ime Janko Drobina ( sa slovenskim prizvukom ) i Janoš Drobina ( mađarski). Broj stanišićkih Slovaka se kretao od nekoliko porodica do preko stotinu stanovnika. Prema pojedinim nepouzdanim izvorima njihova brojnost je išla i do preko 400 početkom XIX veka. Slovaci su se postepeno pretapali i utapali u Mađare i Nemce50, tako da po popisu 1900. godine u selu imamo svega četiri Slovaka. Po Iskruljevu 4/5 seoskih Mađara je slovačkog porekla. Veoma je teško pratiti brojno stanje Mađara i Slovaka u selu tokom XIX veka pošto se u popisima vidi samo koliko ima katolika i koliko pravoslavaca. Kad bismo imali taj pregled bilo bi nam mnogo jasnije kako je tekao proces mađarizacije Slovaka. Najverovanije je taj proces bio najizraženiji od Nagodbe (1867.g.) do 1900. godine kada je i priveden kraju. Iskruljev kao pomađarene porodice navodi sledeće: Drobina, Križak, Žumbera, Kolar, Mudri51, Trenka, Marko, Napora, Ralbovski, Rončak,
Arhiv Vojvodine, F2 – BBŽ, kutija 181./162. Arhiv Vojvodine, F2 – BBŽ, kutija 201./117. 48 B.Jankulov „Kolonizacija Vojvodine u XVIII i XIX veku“, str 59. 49 Do 1830. godine u Stanišiću je naseljeno oko 45 mađarskih i 25 slovačkih porodica.
46 47

50
51

Zanimljivo je da su se mnoge slovačke porodice prvo germanizovale, a nakon drugog svetskog rata mađarizovale.
Prezime rusinskog porekla. ( n.a.)

Kolarik, Mihalec, Fabijan itd. Posle prvog svetskog rata više starih je još međusobno govorilo slovački, dok već pred početak II svetskog rata niko u selu nije znao taj jezik.

Nakon obustave kolonizacije Bačke od strane države 1787.godine, ona je imala oko 180.000 stanovnika.

RAST BROJA STANOVNIKA STANIŠIĆA DO 1820. GODINE
4500 4000 3500 3000 2500 2000 1500 1000 500 0 1763.g. 1772.g. 1782.g. 1791.g. 1798.g. 1820.g. JEVREJI SLOVACI MAĐARI NEMCI SRBI

Napomena uz grafikon: Ukupan udeo Mađara i Slovaka u ukupnom broju stanovnika Stanišića u posmatranom periodu se kretao od statističke greške do 7%. Veoma teško je proceniti koliko je tačno od toga bilo mađarskih, a koliko slovačkih porodica.

KULTURNO NASLEĐE CRKVA SV. NIKOLAJA
„Preko od opštinske kuće, na sredini sela, nalazila se stara, niska, daskom izgrađena, i trskom pokrivena srpska crkva, a do nje škola.“52 Veoma je verovatno da je ovako mogla izgledati prva crkva koju su Srbi izgradili nakon naseljavanja u Stanišiću. Prema Beljanskom pravoslavna crkva u Stanišiću je izgrađena 1772. godine. Verovano je i pre toga postojala neka crkvica jer se 1769. godine u jednom popisu napominje da selo ima jedan hram i pet sveštenika. Takođe je malo verovatno da su Srbi, koji su bili istinski vernici i imali pet sveštenika u svom selu, bili gotovo deceniju bez hrama. „Vera je u to doba (XVIII-XIX vek n.a.) bila najvažniji elemenat celokupnog našeg društvenog života. Ona je prožimala ceo život, od najozbiljnijih stvari pa do građanske poezije. Sem veoma retkih izuzetaka, u crkvu su išli svi. U crkvu nisu išli samo bolesnici, starci i mala deca. O tome ko ne ide u crkvu vodili su računa crkva, i društvo, i uža staleška zajednica i vlast.“53 Nepune tri decenije nakon naseljavanja u Stanišiću, 1792. godine pravoslavni vernici sela mole od Palatina i Namesničkog veća pomoć za gradnju crkve. Kako se u molbi navodi „žele graditi novu jer je sadašnja mala i trošna“.54 Sa izgradnjom hrama se započelo između 1792. i 1794. godine, a za izvođača radova je izabran zidarski magistar iz Novog Sada Johan Tokl. Zahvaljujući nesrećnom zidaru Toklu o izgradnji hrama je sačuvana veoma obimna i detaljna dokumentacija. Tokom izgradnje crkve nekoliko puta je dolazilo do zastoja u radovima, a majstor Tokl se morao obraćati i županijskim vlastima kako bi zaštitio svoje interese. Sve svađe i prepirke sa meštanima i Opštinskim poglavarima su dovele do toga da je majstor brutalno isprebijan. Da ukaže pomoć nesrećnom majstoru došao je hirurg iz Baje koji je sastavio zapisnik o stanju povređenog. Nesporazumi između majstora i Opštine Stanišić su se završili sudskim sporom.55 Nije poznato da li je Johan Tokl završio gradnju crkve do kraja ili je to uradio neki drugi majstor.
Toša Iskruljev „Raspeće srpskog naroda...“ D.Popović „Srbi u Vojvodini“, knj II , str 337. 54 Arhiv Vojvodine, F2 – BBŽ, kutija 252,/124. lat. 1 list 55 Arhiv Vojvodine, F2 BBŽ, kutija 280b./72. (lat, nem, mađ.) 24 lista
52 53

▲ Hram Svetog Nikolaja iz 1806. godine ( S13 )

„Sadašnja velika srpska crkva, koja se nalazi na najlepšem mestu u Stanišiću, osvećena je i propojala tek 1806. godine“. Da građenje crkve traje duži niz godina bila je veoma česta pojava jer su se one gradile isključivo prilozima vernika.56 O troškovima gradnje hrama je vođena veoma detaljna dokumentacija i na osnovu sačuvane knjige crkvenih računa se može veoma dobro rekonstruisati tok gradnje crkve u Stanišiću. U ovoj knjizi je zabeleženo kako je sakupljan novac za gradnju crkve i koji su bili izdaci tokom gradnje. Prema knjizi crkvenih računa najveći deo troškova izgradnje crkve snosili su stanišićki Srbi. Sredstva za gradnju su se sakupljala najčešće dobrovoljnim prilozima u gotovom novcu, ali je zabeleženo da su pribavljana i prodajom marve koju je narod darovao.57 Prvih godina po sveštenika ( Stokin, godina kasnije selo obrazovanje seoskih
56 57

naseljavanju Srba, u selu je bilo pet pravoslavnih Vračarić, Borđoški, Čupić i Grujić ). Već nekoliko ima dva sveštenika. Nisu nam poznate osobine i sveštenika, ali je poznato da su bili veoma imućni58

Dejan Medaković „Srpska umetnost u XVIII veku“, SKZ, Beograd, 1980. M. Stepanović „Dvestagodišnjica izgradnje i osvećenja hrama Sv. oca Nikolaja u Stanišiću“, Panonski mornar br.5. avgust 2006., str.30. 58 Dušan Popović u svojoj knjizi “Srbi u Vojvodini” iznosi sledeću zanimljivost vezanu za moralne osobine srpskih sveštenika u XVIII veku: „Najteža mana našeg sveštenstva u to doba bila je sklonost ka alkoholu, te stoga kod izaslanika i sretamo najviše beležaka o odnosu sveštenstva

Prema Milanu Stepanoviću, „tadašnji stanišićki sveštenici bili su dobrostojeći domaćini, koji bi, i u poređenju sa bogatim somborskim salašarima i zemljoposednicima, bili među najimućnijim.“ 59 Primera radi, pop Gligorije Borđoški je bio „vlasnik 12 bikova, 30 krava, tri juneta, 13 konja, 150 ovaca, 20 svinja i 15 košnica pčela, sa prinosima od 300 krstina pšenice ( oko 15,3 tona zrna ), 90 krstina ječma, 50 krstina zobi, 70 krstina prosa, 36 metara turske pšenice, odnosno kukuruza i 25 urni ( oko 1350 litara ) vina.“60 Pop Petar Grujić je bogosloviju završio u Novom Sadu, a poznato je da je prota Grigorije Borđoški imao pravo na porodični grb. Pravoslavna crkvena parohija je osnovana 1774. godine i vezano za osnivanje parohije se napominje da u selu ima 127 pravoslavnih porodica ali da vernici slabo dolaze na bogosluženja. Hram Svetog Nikolaja, iako relativno malih dimenzija, predstavlja najlepši ukras centra Stanišića. Skromna jednobrodna građevina sa polukružnom apsidom je klasični primer seoske crkve u Vojvodini. Spoljašnji izgled crkve je veoma jednostavan, bez posebnog ukrašavanja, sa nekoliko prostih pravougaonih prozora na bočnim stranama građevine. „Toranj sa svojom visinom i elegantnim baroknim završecima, ostvaren u očevidnoj nesrazmeri sa skromnom arhitekturom samog crkvenog broda“61 , je savršeno uklopljen u arhitektonsku celinu. U crkvu se ulazi kroz otvor visokog tornja, smeštenog na zapadnoj strani hrama. Unutrašnjost ostavlja utisak uzvišene skromnosti minulih vremena. Već nakon nekoliko koraka, posetilac se nalazi pred jednostavnim i veoma lepim ikonostasom.62

prema alkoholu. Trezvenost, doista, nije bila jaka strana naših tadašnjih sveštenika. Pre bi se moglo govoriti o velikoj sklonosti, nego o nekoj uzdržljivosti prema alkoholnim pićima – bar tako se može suditi po beleškama o pojedinim sveštenicima.“ 59 M. Stepanović „Dvestagodišnjica izgradnje i osvećenja hrama Sv. oca Nikolaja u Stanišiću“, Panonski mornar br.5. avgust 2006., str.28. 60 Milan Stepanović „U Stanišiću je čuvan jedan od prepisa rukopisa Dušanovog zakonika“, Panonski mornar, br. 10. , avgust 2011. 61 Dejan Medaković „Srpska umetnost u XVIII veku“, SKZ, Beograd, 1980. 62 Dr Pavle Vasić,istoričar umetnosti i profesor Beogradskog univerziteta, 1964. godine je pregledao ikonostas u pravoslavnoj crkvi i zaključio da je delo nepoznatog majstora sa kraja XVIII veka. Profesor smatra da je umetnik u novi ukomponovao i deo starog ikonostasa, koji je 1763. godine mogao biti donet iz Dautova ili Baračke prilikom preseljavanja Srba na stanišićku pustaru.

Ikonostas Hrama Svetog Nikolaja u Stanišiću. Rad nepoznatog autora nastao u drugoj polovini XVIII veka. ( S 14)

Ikonostas je ukrašen ikonama različite umetničke vrednosti, različitih stilova izrade i vremena nastanka. Ikone u soklu, koje predstavljaju „Hrišćanske vrline“, su novi rad i bez ikakvih kvaliteta. Na četiri prestone ikone su predstavljeni: „Sveti Nikola“, „Bogorodica sa Hristom“, „Isus Hristos“ i „Sv. Jovan Krstitelj“. Na severnim i južnim dverima su „Arhiđakon Stefan“63 i „Arhanđel Mihajlo“, dok su na carskim dverima prikazane „Blagovesti“ i „Jevanđelisti“. U drugoj zoni ikonostasa se nalazi središnja velika ikona na platnu koja predstavlja „Tajnu večeru“, a sa strana je po šest ikona sa stojećim figurama apostola. Treću zonu krasi središnja ikona na kojoj je predstavljeno „Krunisanje Bogorodice“, a sa strana su praznične ikone. U sredini gornjeg dela ikonostasa se nalazi „Raspeće“, levo ikona Bogorodice, a desno Jovan Bogoslov. Sasvim bočno levo je „Žrtva Avramova“, a desno „Mojsije i goruća kupina“. Iznad toga u polukružnom luku su scene „Stradanja“. Ikonostas uopšte nema rezbarene dekoracije, izuzev carskih dveri, Raspeća i ikona Bogorodice i Jovana Bogoslova. Njihov slikarski rad je zografskog porekla i verovatno su nastale oko polovine ili u prvoj polovini XVIII veka. Gotovo sve ikone su slikane na platnu, izuzev prestonih ikona koje su na drvetu i bočnih dveri koje su novijeg datuma. Slikarski rad odaje majstora ili majstore skromnijih slikarskih mogućnosti. Najuspešnije slikarsko rešenje je postignuto na sceni Krunisanja Bogorodice i pojedinim prazničnim ikonama. Pored ikonostasa u crkvi se nalazi veći broj pokretnih ikona i slika. Celivajuće ikone su rađene uljem na drvetu i sve su slabiji rad XIX veka (možda prve polovine). Zanimljive su dve manje ikone ( obe 14x28 cm ) rađene u tehnici ulja na drvetu, koje predstavljaju „Blagovesti“ i „Vavedenje“. Ove dve ikone, koje su odličan rad majstora „prelaznog stila“, su delovi diptiha. Kutija u kojoj su bile je uništena, a one su izrezane i imaju okvir u obliku simetrične barokne vinjete.64

63 64

Između 1877. i 1780. Godine Lazar Gavrilov je platio da D.Petrović islika ovu ikonu. Zavod za zaštitu spomenika kulture Novi Sad, dosije E-413/g br.inv. 3987

PRAZNIČNI MINEJ Najplemenitije blago crkve Svetog Nikolaja je Praznični minej. Ova knjiga, koja je značajan spomenik srpske kulture65, je štampana na pergamentu 1538. godine u Veneciji. Šezdesetih godina XX veka, kada je ova knjiga ubeležena kao spomenik kulture, ona je bila u veoma lošem stanju. Knjiga je bila povezana u iscrvotočene drvene korice koje su bile obložene trulom i pocepanom kožom. Povez je bio jako oštećen i nedostajala je donja korica. Nedostajale su i mnoge stranice, koje su bile zamenjene ručnim prepisom. Knjiga je kasnije delimično restaurirana i povezana. Njen izdavač je bio Božidar Vuković ( 1460.-1539.), logotet – odnosno glavni pisar i rukovodilac Državne kancelarije na dvoru Ivana Crnojevića na Cetinju. Nakon pada Zete pod tursku vlast Vuković emigrira u Veneciju gde deluje kao štampar i izdavač. Knjige koje su izlazile iz njegove štamparije rasturane su po srpskim crkvama, a imale su jakog uticaja i drugde na evropskom istoku, sve do Baltika.

65

Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, Novi Sad

„Poče se štampati ova sveta i božanska knjiga, mjeseca juna, 12. dan (a), a završi se mjeseca januara, 19. dan (a), u Veneciji, za vrijeme velikog dužda Andreje Gritija, koji je u to vreme vladao.“

Božidar Vuković je bio inicijator i tvorac izdavačke politike, a za konkretna štamparska i drvorezačka, dakle umetnička ostvarenja, njegove knjige mogu da zahvale čitavom jednom nizu majstora koji su radili po njegovom „povelenju“. Oko Prazničnog Mineja se „trudio... jerođakon Mojsi ot serbskije zemlji otčstvom že ot mjesta nariceamago Budimlju“.66 ◄Grafičke ilustracije Prazničnog mineja su imale nesporan uticaj na srpsko slikarstvo XVI veka, a uočeni su i uticaji ovih ilustracija na raznorodne grane primenjene umetnosti ( iluminiranje rukopisnih knjiga, zlatarstvo, umetnički vez i drugo. ).

Minej - ( Gr.-mesečnik ) U pravoslavnoj crkvi: Mesečnik, knjiga koja se upotrebljava na bogosluženju, a sadrži tropare i sve što se peva o praznicima, raspoređena po mesecima. Minej Praznični, ili „Antologion“, ili „Trefologion“, „Cvetoslov“, sadrži službe izabrane iz Mesečnog Mineja za Gospodnje, Bogorodičine i naročito poštovane praznike u čast nekih svetih. Pored Prazničnog Mineja u biblioteci crkve se čuva nekoliko knjiga spomeničke vrednosti u kojima se nalaze beleške sveštenika koje su od

66

Miroslav Pantić „Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka“

značaja za izučavanje migracije srpskog stanovništva u XVIII i XIX veku. Većina tih knjiga je štampana u Moskvi početkom XVIII veka.67

Crkva Svetog Nikolaja dominira centrom Stanišića. ( S15)

„RUKOPIS BORĐOŠKI“ Gotovo čitav jedan vek, od 1763. do 1860. godine, u Stanišiću se čuvao dvanaesti po starosti prepis Dušanovog zakonika. „Rukopis Borđoški“, kako se još naziva, je jedan od 25 istoriji poznatih prepisa Zakonika srpskog cara Stefana Dušana koji je donet na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika u Skoplju 1349. godine. Rukopis je u Stanišić doneo pop Gligorije Borđoški, a prema porodičnom predanju rukopis su preci Borđoških preneli na ove prostore prilikom seobe iz Stare Srbije ili sa Kosova i Metohije. Rukopis je čuvan i predavan sa očeva na sinove u ovoj uglednoj svešteničkoj porodici sve do polovine XX veka. Na šeststotu godišnjicu od donošenja Dušanovog zakonika, potomci prote Gligorija Borđoškog su predali rukopis Matici srpskoj u Novom Sadu, gde se i danas čuva.
67

Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, dosije E-413/ž, br.inv. 6435.

„Rukopis Borđoški nastao je, najverovatnije, tokom prve polovine XVII veka u Staroj Srbiji, odakle je u nekoj od brojnih seoba prenesen na prostore današnje Vojvodine. Ispred teksta Zakonika nalazi se i letopis „Skazanie vkratce suštiim ot Adama do ninjašnjago vremene“, koji završava događajima iz 1638 godine. Na početku prepisa naveden je nepotpun sadržaj, a različiti rukopisi kazuju da nije delo jednog prepisivača ( jasno se razaznaju tri rukopisa ). I letopis, i Zakonik, pisani su starim, lepim i čitkim srpskim ustavnim slovima, na ukupno pedeset listova ( stotinu stranica ), veličine 24,2 x 16,6 cm.“68 EMIGRANT U EMIGRACIJI – NEOBIČNA SUDBINA VLADIMIRA RODZJANKA U vreme kad je vihor rata gutao Evropu i veći deo sveta u Stanišiću je za sveštenika postavljen Vladimir Rodzjanko (Carska Rusija 1915Vašington/SAD 1999.). Ovaj mladi sveštenik je još kao malo dete sa roditeljima izbegao u Kraljevinu SHS. Njegov deda Mihail je bio poslednji predsednik Ruske Dume. Vladimir je u Beogradu završio Rusko-srpsku klasičnu gimnaziju 1933. i Bogoslovki fakultet 1937. godine. Naredne, 1938. godine, studira na Oksfordu. Nije poznato zašto i kako je čovek sa takvim obrazovanjem, poreklom i inteligencijom postavljen za sveštenika u malu i siromašnu parohiju poput Stanišićke. Pravoslavnim vernicima u okupiranom selu, gde su bili izloženi nasilju i pritiscima, je sigurno bio potreban duhovni zaštitnik, ali to sigurno nije bio jedini razlog zbog kojeg je on dospeo u Stanišić. Mladi i neiskusni, ali istovremeno veoma inteligentni i obrazovani sveštenik Vladimir Rodzjanko se veoma dobro snašao i nije služio i branio samo narod svoje parohije već sve pravoslavne hrišćane i Srpsku pravoslavnu crkvu u fašističkoj Mađarskoj. On je tokom celog rata izveštavao episkopa bačkog Irineja o delovanjima na ugrožavanju SPC i pokušajima stvaranja “Mađarske Pravoslavne Crkve”. Pored toga, bio je glavna veza između episkopa bačkog i episkopa budimskog Georgija.69 U Stanišiću je od svog dolaska bio aktivan. Zalaganjem oca Vladimira i njegove supruge osnovan je hor sa dvadesetak članova.
Milan Stepanović „U Stanišiću je čuvan jedan od prepisa rukopisa Dušanovog zakonika“, Panonski mornar, br. 10. , avgust 2011. 69 Episkop Sava Vuković „Pokušaj stvaranja Mađarske pravoslavne crkve u toku II svetskog rata“
68

Čak je i oslobađanje sela na neki način krenulo iz crkvene porte, gde se okupila grupa seljana pred akciju preuzimanja vlasti od okupatora. Nije poznato da li je i sveštenik Rodzjanko učestvovao u organizaciji akcije, ali je u nastupajućim danima odigrao značajnu ulogu. Sa narodom Stanišića je dočekao predstavnike Crvene armije, a u prvim danima oslobođenja je dao svoj doprinos u normalizaciji života u selu. Na zboru seljana je govorio o međunacionalnim odnosima i značajno doprineo smirivanju tenzija. Krajem oktobra izabran je u Narodnooslobodilački odbor Stanišića.70

70

M.Beljanski „Stanišić“ str. 100.

Bez obzira na njegovu pozitivnu ulogu tokom i neposredno po okončanju rata, komunističke vlasti ga hapse pod optužbom “nezakonite religiozne propagande”. Sud ga proglašava krivim i osuđuje na osam godina robije u radnom logoru. Posle dve godine, posle intervencije Kanterberijskog nadbiskupa, biva oslobođen i zajedno sa porodicom odlazi u Pariz pa u London. Sveštenik emigrant je paroh crkve Svetog Save u Londonu od 1951. do 1979. godine, a od 1955.-1978. godine vodi emisije religijskog karaktera na radiju BBC za slušatelje u SSSR i istočnoj Evropi. Posle porodične tragedije, 1979. godine prima monaštvo (monaško ime Vasilije) i odlazi u SAD gde prelazi pod jurisdikciju Pravoslavne crkve u Americi. Za episkopa Vašingtonskog je postavljen 12. januara 1980. godine, a od 1. novembra 1980. do 1984. godine je episkop Zapadnoamerički i San Franciska. Episkop Vasilije Rozdjanko je i nakon penzionisanja nastavio da služi crkvi. Često je putovao u SSSR (kasnije Rusiju) i bio među narodom koji je za vreme komunističke vlasti osnove vere sticao slušajući njegove radio emisije. Posebno je zanimljiv njegov susret sa jednim od najvećih fizičara današnjice Stivenom Hokingom (Stephen Hawking) što je verovatno rezultiralo njegovom knjigom „The Theory of the Big Bang and the Faith of the Holy Fathers“ 1996. godine. U produkciji „Moskovkse akademije Natalija Nesterova“ snimljen je dokumentarni serijal o životu episkopa Vasilija pod nazivom «Епископ Василий (Родзянко): Моя судьба».

Episkop bački Irinej Bulović Episkop novosadski i bački, somborski i segedinski Irinej Bulović rođen je 11. februara 1947. godine u Stanišiću. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a gimnaziju u Somboru. Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu 1969. godine. Nepune dve godine boravi u manastiru Ostrog (1969-1970) i predaju u Monaškoj školi pri manastiru. Nakon toga odlazi na postdiplomske studije na Bogoslovski fakultet u Atini, gde je, 1980. godine, odbranio doktorsku disertaciju. Sledi kraći studijski boravak u Parizu (1980-1981). Za docenta na katedri Svetog Pisma Novog Zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu izabran je 1981. godine. Za Episkopa bačkog ustoličen je 24. decembra 1990. godine. ( S16 ) Episkop Irinej je objavio mnoge bogoslovske tekstove, prevode i uređivao nekoliko časopisa. Član je prevodilačke Komisije Svetog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, Svepravoslavne komisije za dijalog sa Rimokatoličkom crkvom, Svepravoslavne komisije za dijalog sa luteranima, Komisije Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve za dijalog sa analognom Komisijom Biskupskih Konferencija Hrvatske i Srbije i Crne Gore; zatim član Komisije za organizovanje i praćenje verske nastave pri Vladi Republike Srbije, Udruženja biblijskih teologa Grčke, Udruženja književnika Srbije, Komiteta pokreta za jedinstvo i saradnju duhovno srodnih istočnohrišćanskih naroda i Saveta verskih lidera Evrope „Religija za mir”.

PREOBRAŽENJE - VODICA
Nije poznato od kada se Preobraženje proslavlja u Stanišiću, ali je sigurno da se proslavlja još od druge polovine XIX veka, verovatno i duže. Ovaj predivan praznik se proslavlja 6. avgusta po julijanskom, odnosno 19.avgusta po gregorijanskom kalendaru u znak preobraženja Hristovog. Običaj je da se na ovaj dan mese pogače i jede grožđe, a porodice koje imaju vinograd odnose u crkvu grožđe i pogače koje sveštenik osveti i deli prisutnim vernicima nakon bogosluženja u crkvi. „Po narodnom verovanju na Preobraženje se preobražava i menja priroda, voda postaje hladnija, kao i sami dani. Lišće od tada počinje da žuti i opada. Od Preobraženja se zabranjuje i kupanje u rekama. Po verovanju, Preobraženje je granica između zime i leta, što je inače rasprostranjeno shvatanje i šire.“ 71 Toša Iskruljev u svojoj knjizi napominje da je ovaj praznik bio veoma slavljen. Za Preobraženje se na Vodici ispod sela okupljala omladina iz celog kraja i nakon bogosluženja uz pesmu i igru proslavljala ovaj praznik. Ispod nekoliko šatri, postavljenih na livadi, se jelo, pilo, veselilo i kolo igralo. „Sveštenik dođe među narod, počne služiti sveto bdenije, pobožna molitva se digne k nebu iz svakog srca, i cela okolina zaječi od složnog pojanja. Slavuji koji pre slavljahu ime večnoga Boga umiljatom svojom pesmom, umukoše, davši prvenstvo ljudima, koji hvaljahu Boga u svojoj pesmi. - Presvjataja Bogorodice, spasi nas! – reče sveštenik i narod za njim zapoje to isto. Sad bolesnici pođoše k izvoru da se u njemu umiju. Ko se u taj časak umije u tom izvoru, onaj ozdravi od svoje bolesti.“72

71 72

Mila Bosić „Godišnji običaji Srba u Vojvodini“ Bogoboj Atanacković „Bunjevka“ – pripovetka objavljena 1852. godine.

Krst i bunar na Vodici ( S17)

PETO POGLAVLJE

NOVA ZEMLJA, NOVI ŽIVOT

„O velikim ličnostima, carevima i caricama, papama i patrijarsima, ministrima i vojskovođama, o svima onima koji su zauzimali prve redove i ispunili pozornicu istorije, mi smo dosta potpuno i dosta tačno obavešteni; znamo njihova dela, možemo da im shvatimo pobude, i da se tako pohvalimo da smo im prodrli do same duše. Nije više tako lako čim se siđe za nekoliko stepena niz društvene lestvice: ovde, izuzev nekoliko retkih izuzetaka, ostaje mrak. Pa ipak, te figure ljudi koji se nisu peli obasjani velikim suncem istorije možda sadrže više pouke za jednog istoričara nego figure slavnih ličnosti.“ Šarl Dil „Vizantijske slike“

PRVA POLOVINA XIX VEKA
U krajevima oslobođenim od Turaka tokom XVIII veka dolazi do mnogobrojnih promena u uslovima života. Relativno dug period mira doprineo je stabilizaciji ovih prostora i omogućio im neposrednije priključivanje razvijenijim delovima Evrope. Dolazi do vidnog ekonomskog i socijalnog uspona. Posle viševekovnog ropstva pod turskom vlašću srpski narod podiže oslobodilačke ustanke i udaraju se temelji obnovljenoj srpskoj državi. Istovremeno, Srbi u Habzburškoj monarhiji osnivaju kulturne i prosvetne institucije ( Matica srpska 1826.g. ). Srpski seljaci na teritoriji današnje Vojvodine polako prelaze sa stočarstva, koje je kod njih bilo dominantno zanimanje, na ratarstvo. Uprkos činjenici da je poljoprivreda bila glavna i najznačajnija grana privrede ona je značajno zaostajala za engleskom ili nemačkom poljoprivredom. Prinosi su bili veoma mali ( na kilogram semena dobijalo se četiri do pet kilograma žita ), obrada zemlje je bila primitivna, a žitarice su se skladištile u rupama u zemlji. Negativnom stanju u poljoprivredi su doprineli i katastrofalno loši putevi.73 Industrijski razvoj je bio takođe veoma slab, što je dodatno suzilo tržište za poljoprivredne proizvode. Nemci uvode mnoge novine u obradi zemlje i gaje nove kulture koje su bile nepoznate na ovim prostorima. Revolucija 1848.godine donosi ogromne promene na teritoriji celokupne Habzburške monarhije, a naročito se menjaju odnosi na selu. Mađarska revolucija je pored naprednih ideja donela i sukob Mađara sa mnogim narodima koji su živeli sa njima, a najžešći je bio sukob Srba i Mađara. U Evropi ovo je period liberalnog kapitalizma, zasnovanog na slobodnoj konkurenciji.

„Trgovci, ako su išli na duže putovanje, pre polaska na put pisali su testamente.“ – Unger M., Szabolcs O. „Magyarorszag tortenete“, str. 154.
73

SELO PRERASTA U VAROŠICU
Svakodnevni život u Stanišiću prve polovine XIX veka nam je slabo poznat. Veoma mali broj dokumenata i zapisa je sačuvan iz tog perioda, a da se direktno odnose na Stanišić i njegove žitelje. Na osnovu popisa stanovništva možemo zaključiti da se selo razvijalo i napredovalo iz deceniju u deceniju. Za pet decenija, od 1800. do 1850. godine broj stanovnika sela se duplirao i premašio pet hiljada. Najintenzivniji rast broja stanovnika je bio u drugoj deceniji XIX veka, nakon što je Stanišić postao trgovište. Još jedan posredan pokazatelj može ukazati da je ovo period intenzivnog razvoja sela, a to je porast jevrejske zajednice u selu. Oni, kao vešti trgovci i narod sa osećajem za posao, su se naseljavali tamo gde su mogli dobro zaraditi. Krajem XVIII veka u selu je živela tek jedna jevrejska porodica, dok se oko 1850. godine više od 150 stanovnika izjašnjavalo kao pripadnik ovog naroda.

Selo u ravnici
Pre kolonizacije Bačke u XVIII veku, srpska sela su bila raštrkana sa u proseku 50 domova. Selo sa okolnim poljem činilo je teritorijalnu celinu. Međe su ponajviše činili prostori ( dolina, obala, pusti prostori, groblja ). Na čelu sela stajao je knez ili birov. On je imao manje da brine o selu, a više da pomaže zemaljskim, vojnim i komorskim vlastima, naročito pri ubiranju poreza. „Prvi zapisani seoski knez ( birov ili predsednik seoske opštine ) bio je 1767.g. Stefan Terzibašić ( sa nadimkom Burgijaš, predak Burgijaševa ), a porotnici ( eškuti ili zakletnici ) bili su Nikola Komlenović ( predak ovdašnjih Komnenovih ) i Todor Budimac.“ 74 Nemačka opština, koja je osnovana u Novom Stanišiću, imala je na čelu sudiju (Richter) i šest porotnika koji su upravljali svojim delom sela.75 Pošto je javna bezbednost bila slaba, na selima se nalazilo dosta organa za čuvanje bezbednosti. Vlastela je po selima držala svoje hajduke, subaše i latove, a županijska vlast imala je svoje organe zvane varmeđe. Sela su imala i svoje pečate. Spisi snabdeveni sa njima smatrani su pouzdanijim od spisa sa potpisima. Veliki broj sela je na svom pečatu imao ucrtan raonik kao simbol zemljoradnje ili nešto što objašnjava ime sela.
74 75

Milan Stepanović „Stanišićki Srbi starosedeoci“, Panonski mornar br.4. avgust 2005. str.40. Nikolaus Rettig „Ortsgeschischte der Gemeinde Stanischich“, Műnchen, 1977. str.25.

Pečat sela Stanišić koji je bio u upotrebi od 1776. do 1780. godine bio je okrugao , a unutar kruga se nalazio natpis na latinskom „Pečat komorskog dobra Stanišić“. Unutar teksta nalazio se lik pravoslavnog popa koji blagosilja ženu.

▲ Pečat komorskog dobra Stanišić. Kako se odvijala kolonizacija tako su i sela dobijala oblik koji se u osnovi održao do danas. Sela su bila presečena unakrsno sa dve ulice koje su ih delile na četiri dela. Na raskršću, u središtu sela, obično se nalazio veliki drveni krst, koji je bio ukrašen i obojen. Prvobitni Stanišić činile su tri ulice: današnje Oslobođenja, Dalmatinska i Karađorđeva. Prema urbarijalu iz 1783. godine kuće seljaka su smeštene u propisanom redu u podnožju Telečke. Selo je tada imalo 143 srpske kuće i 1250 stanovnika. Ubrzo po naseljavnju Srba gradi se crkva (1772. godine), koja je posvećena Svetom ocu Nikolaju76. Škola je počela da radi dve godine kasnije.

76

Ova crkva je bila od naboja i prekrivena trskom.

A u selu kućerak mali
U to doba srpske kuće su bile građene u istom obliku. Od naboja i čerpića, a bile su prekrivene trskom ili daskama, retko crepom. O kućama seoskih Srba znamo da su bile male trščare, ali veoma bogate. U kućama nije bilo patosa već samo zemlja. Unutrašnjost kuća se sastojala iz „jedne komore, velike kujne i jedne prazne sobe u kojoj se , po turskom običaju, duž zida, uzduž i popreko, pruža niski krevetac, a na njemu nekoliko zgužvanih jastuka pokrivenih šarenim dlakavim ćilimima, a takvih posteljnih stvari na više gomila, jedno od drugih odeljenih, nalazi se i na minderlucima. Noću se prostru ćilimi po minderlucima, a jastuci stave pod glavu. Ženskadija se pokriva svojim suknjama, a muškarci spavaju u kuhinji, na tavanu, u staji, izuzev starešine zadruge, koji se odmara na starom rasklimatanom slamnom krevetu iza vrata.“ 77 Naseljavanje Nemaca i priliv ostalih naroda, u prvom redu Mađara i Slovaka, menjao je i izgled Stanišića i svakodnevni život njegovih stanovnika. Nemačka kolonija bila je kao nacrtana. Kuće u paralelnim redovima, pravilnog razmaka, istih dimenzija i istog izgleda. Kako je vreme odmicalo jednoličan izgled švapske kolonije se menjao. Zbog povećanog blagostanja i većeg prirasta dece nastaju kuće uzdužnog tipa paralelno sa ulicom i sa poprečnim rogljastim produženjem za štale i šupe. Ove kuće bile su poznate pod imenom Langhauz (Langhaus) ili Gangzajtigeshauz (Gangseitiges Haus). Još jedna novina je karakteritična za nemačke kuće 19. veka, a to je kućica u dvorištu takozvani Klajnhauz. Ova novina je socijalnog značaja. Pošto najstariji sin dovede ženu u kuću i preuzme gazdinstvo, njegovi roditelji mu predaju glavnu kuću, njive i celo gazdinstvo, a sami prelaze u malu kuću gde žive odvojeno, da ne budu ni u čemu smetnja mladima. Dvorište je bilo popločano opekama, a iza dvorišta je guvno za ambar, kotarku, svinjac, slamu, plevu i tuluzinu. Iza guvna obično je bio vrt.

77

Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.3, str132.

OPPIDUM SZTANISICH
Stanišić, nakon spajanja srpske i nemačke opštine u jednu, 1811. godine postaje trgovište ili varošica (latinski – oppidum, mađarski – mezőváros)78. Ovo je bio veoma značajan događaj za daljnji razvoj naselja i njegovu budućnost. Promenom statusa, Stanišić je dobio dozvolu da dva puta godišnje organizuje vašar, što će pozitivno uticati i na lokalnu proizvodnju i na trgovinu.

▲ Otisak carskog pečata u crvenom vosku koji predsavlja grb Habzburške

monarhije. Prečnik mu je oko 10 cm i nalazi se u okrugloj drvenoj kutiji sa poklopcem. Kutija je povezana sa carskom poveljom.( S 18)

Poljoprivredne varošice ( lat.- oppidum ) su naselja koja su njihovi gospodari ( u slučaju Stanišića je to bio car ) privilegovali u odnosu na ostala kmetovska naselja.
78

▲ Povelja iz 1811. godine sa potpisom cara Franca I i sa pečatom

monarhije. Pronađen je slučajno tokom snimanja dokumentarnog filma o katoličkoj crkvi u Stanišiću, januara 2009. godine. Pronašao ga je slučajno, prekrivenog prstom prašine, zvonar Nandor Marko. Privukla ga je kutija sa pečatom, ali nije znao šta drži u ruci. Dokument, pisan na latinskom jeziku, se odnosi na promenu statusa Stanišića u varošicu. Car Franc I Austrijski službeno je nosio ovaj glomazni i glamurozni naslov: "Mi, Franc Prvi, milošću Božjom car Austrije; kralj Jeruzalema, Mađarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Galicije i Lodomerije; nadvojvoda Austrije; vojvoda Lorraine, Salzburga, Würzburga, Franačke, Štajerske, Koruške i Kranjske; veliki vojvoda Krakova; knez Transilvanije; markgrof Moravske; vojvoda Sandomierza, Masovije, Lublina, Gornje i Donje Šleske, Oswiecima i Zatora, Tesina i Furlanije; knez Berchtesgadena i Mergentheima; kneževski grof Habsburga, Gorice, Gradišča i Tirola; markgrof Gornjih i Donjih Lužica i Istre".

SVAKODNEVICA POLJOPRIVREDNE VAROŠICE
Da smo u mogućnosti da putujemo kroz vreme i da se nađemo u Stanišiću sa početka XIX veka, kakvu sliku bismo zatekli? Stanišić se od svog osnivanja do tada jako izmenio. Narastao, proširio se i spojio. I nastavio je da raste. Postajao je sve privlačniji za nove naseljenike koji su išli za svojom srećnom zvezdom. Plodna zemlja je vredne bogato nagrađivala. „Društvo na selu, bar po zanimanju, bilo je jedinstveno; svi su se uglavnom bavili stočarstvom i zemljoradnjom. Ovim zanimanjem bavili su se svi koji su živeli na selu: i seljaci, i oni koji se nisu bavili samo zemljoradničkim poslovima, kao sveštenici i zanatlije. Iako je društvo uglavnom bilo jedinstveno po zanimanju, ono se ipak razlikovalo po polu, po starosti, po materijalnom stanju, po društvenom položaju, pa i po glavnom zanimanju. Muškarci su se bavili svojim poslovima, a žene svojim; stariji jednim, mlađi drugim. i grupe i pojedinci, od najstarijih do najmlađih, imali su svoje brige, obaveze i poslove, kao i svoj odmor, razonode i radosti.“ „Kalendar i sat u to doba su postojali, ali na selu njih nije imao niko. Godina se nije delila po mesecima, nego po godišnjim dobima i praznicima, naročito onim najvećim: po Božiću , Uskrsu, Duhovima, Mitrov danu, sv.Nikoli, Bogojavljenju, Đurđev-danu, Petrov-danu itd., i postovima, pa i po manjim praznicima. Stariji svet naročito žene, znao je tačno kada pada koji praznik, svetac ili svetačac; da li se u taj dan radi ili ne radi; da li se posti ili ne posti. – Dan se delio u svanuće ( ili zoru ), podne i veče. Slično se delila i noć: u veče, ponoć i zoru. Pojedina doba preko dana određivana su po položaju Sunca, a noću po položaju zvezda, po kukurikanju petlova („prvi petlovi“ ), ili drugim elementima. Kakvo će biti vreme – lepo ili ružno – naslućivalo se po držanju i ponašanju domaćih, ponekad i divljih životinja, ili nekih drugih znakova. Na sličan način vršene su i prognoze o plodnosti godine, kao i o pomoru.“ 79 Srbi u Stanišiću su bili poznati kao bogati stočari. Prostrane livade i pašnjaci oko sela pružali su im odlične uslove za ovaj posao. Veliki čopori goveda i velika stada pasla su po nepreglednim pašnjacima. Poznato je da su imali 15 velikih stada ovaca, a u svakom stadu po 1500 komada. Marva je pasla u velikim čoporima: zasebno krave , zasebno junad, a zasebno volovi.
79

Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.3, str259.

O bogatstvu Srba u selu prvih decenija njihovog naseljavanja govori Toša Iskruljev : „Kad su nekad Srbi u selu bili jaki, te kad su svoju marvu terali kroz veliku ulicu na pašu, ona je ovu vrlo široku ulicu tako zagušila bila da kola nisu mogla proći kroz čopor, već se sačekalo dok stoka u miru ne prođe.“ „Nisu samo prostrani pašnjaci i sklonost neradu mamili naše pretke (Srbe- n.a.) da se bave stočarstvom nego što je ono – a to je bilo daleko važnije: pružalo seljaku hranu, odeću i obuću, dakle sve ono što je najbitnije.“ 80 Kod Srba staje i obori za stoku nisu postojali. I leti i zimi, i za najvećeg nevremena, stoka je živela u polju, a to je veoma nepovoljno uticalo na njen kvalitet. Prvobitno je svako čuvao svoju stoku, tek u drugoj polovini XVIII veka, po naredbi vojnih vlasti, određeno je da svako selo mora imati pastira ili čobanina. Za razliku od Srba, Nemci su nerado držali volove i ovce. Oni su radije držali krave i konje kojima su i obrađivali zemlju. Zemlja se obrađivala drvenim plugovima što je bio težak i iscrpljujuć posao. Za ovaj posao bila je potrebna upotreba većeg broja konja ili volova za vuču. „Zemlje je bilo i vrlo mnogo i plodne, ali se stanovništvo slabo bavilo zemljoradnjom a uz to je i loše obrađivalo zemlju.81 Kako je stanovnika bilo malo a zemlje dosta, to su seljacima davane dovoljne površine zemlje (poseda ili sesija ). Seljački posed bio je u raznim krajevima – već prema kvalitetu i raspoloživim količinama zemlje kraja – razne veličine od 26 do 40 jutara. Smenom pokolenja i deobom na sinove, posed se u porodici delio srazmerno broju sinova koji su u deobi učesvovali. Ubrzo su celi posedi postali izuzetak, dok su četvrtine poseda smatrane normalnim seljačkim posedom. Posed je predstavljao pravnu i privrednu celinu, ali ne i fizičku. On nije sačinjavao neprekinutu površinu, pošto su se pojedine njive i oranice nalazile u raznim potesima, rudinama seoskog polja ili hatara.U vreme o kojem pišemo, i livade su bile u individualnom uživanju seljaka, a za potrebnu ispašu i drvarenje služili su im nerazdeljivi pašnjaci i šume. Svoje potrebe podmirivao je seljak iz prinosa svoga poseda, a obaveze prema caru ili vlastelinu sastojale su se u davanju plodova i u vojničkim i u težačkim službama. Veoma retko, i u sasvim neznatnim količinama, kad bi za neku
Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.2, str270-272. Ovo se uglavnom odnosi na Srbe pre naseljavanja Nemaca. Primarna grana poljoprivrede kod njih je bilo stočarstvo, a zemlja je najčešće zanemarivana.
80 81

sasvim izvanrednu potrebu morao nabaviti novac, seljak bi i prodavao svoje proizvode: njegova privreda bila je uglavnom naturalna. U obrađivanju polja seljak nije bio potpuno slobodan. On nije mogao na svojoj oranici sejati useve prema individualnoj potrebi svoga gazdinstva, ili po svom slobodnom nahođenju i izboru, nego se morao pridržavati tradicionalno utvrđenog reda, obrazovanog na osnovu iskustva i kolektivnih potreba sela. Ko taj red ne bi poštovao – kad na primer ne bi pobrao i odvezao plodove sa svoje njive za vremena, pre nego što opštinska uprava „otpusti“ neki potes za opštu ispašu seoske sitne i krupne stoke -, sam bi snosio štetu. Obradiva zemlja obrađivana je po sistemu trećačenja ili tropolja; naime, celokupne obradive površine nekog sela bile su podeljene na tri kompleksa, otprilike podjednaka po površini i plodnosti. Zemlje jedne trećine zasijavane su ozimim žitima ( pšenicom, ječmom, ovsom ili napolicom od njih ); zemlje druge trećine jarim žitima (kukuruzom , zobi ) ili drugim kulturama (bostanom , duvanom), dok je treća trećina ostavljena te godine na ugari ( ili na ugaru ), tj. neobrađena, da bi se odmorila. Naredne godine bi se vrste kulture odnosno ugarenje pomerili za jednu trećinu; tako je išlo iz godine u godinu.“ Oranice su se u Stanišiću krajem XVIII veka đubrile svake desete godine što nikako nije bilo dovoljno. Na osnovu obaveza koje su imali stanišićki seljaci može se proceniti koje kulture i koliko su gajili. Najviše su gajili žito, za kudelju i lan se napominje da su dobrog kvaliteta. Zemlja se orala sa četiri vola u jarmu. Jesenji usev je donosio po jutru 5-6 požunskih merova (oko 300 kg ) prinosa, a prolećni 4-5 merova ( oko 250 kg ). Nadnica za risare-žeteoce u Stanišiću 1810. godine je iznosila deseti ili jedanaesti deo od prinosa pšenice. Pšenica se vršila uz pomoć konja koji su trčali u krug na guvnu. Vlasnici konja su dobijali jedanaesti ili dvanaesti deo od roda i hleba i malo mesa. Ovakav način vršidbe su Švabe preuzele od Srba jer je bio mnogo brži i jednostavniji od obavljanja ručno- mlatilicama (kako su to radili u starom zavičaju).82 Spahijsko guvno, odnosno mesto gde se odvajala sedmina i desetina za vlastelina (barona Redla), se nalazila iza današnjeg pravoslavnog groblja. Kukuruz je početkom XVIII veka bio jedva poznat, a do kraja veka je postao dominantna kultura. Gajenje ove biljke su nemački kolonisti preuzeli od Srba starosedelaca. Pored gajenja ove biljke Nemci su preuzeli i
Z. Janjetović „Srpski uticaji na svakodnevnu kulturu Nemaca u Vojvodini“, Godišnjak za društvenu istoriju 2. Beograd 2009., str 23.
82

građevine za njegovo skladištenje, i to zajedno sa nazivima „hambar“, „čardak“ ili „kotarka“.83 Nemci su proizvodili takve proizvode koji su bili srazmerno najunosniji, kao čisto žito, kudelju, lan, repicu, duvan. Kao odlični zemljoradnici, Nemci su već počekom XIX veka proizvodili značajne viškove, prvenstveno žita koje su izvozili. Pored žitarica značajan je bio izvoz duvana (gajenje duvana su preuzeli od Mađara i Srba) i proizvodnja kudelje, uljane repice i svile. Ostale grane poljoprivrede su bile manje ili više razvijene, dok su neke bile u određenim regionima dominantne u drugim nisu postojale. Povrtarsvo u to doba jedva da je i postojalo. Pčelarstvo je bilo veoma primitivno, ali veoma rašireno i važno ( U to doba nije proizvođen šećer od trske ili repe. ). Živine je bilo dosta ( kokoši, patke, guske ), ali je mnogo stradala od grabljivica. Ribarstvo je bilo veoma korisno zanimanje jer se u to doba mnogo postilo i riba je tad bila veoma važna hrana, uz to i prirodne karakeristike su pogodovale ovoj grani poljoprivrede. Lov je bio dozvoljen samo vlasteli i njihovim činovnicima, plemićima i oficirima. „Sprovođenjem kolonizacije ubrzan je proces prelaza sa stočarstva na ratarstvo, koje počinje da zauzima sve važnije mesto u poljoprivredi ovih krajeva. Kolonizacija je bila tako snažna da se, i pored ogromnih kompleksa zemljišta dobivenog zadolmljavanjem reka, već krajem XVIII veka počinje unekoliko osećati čak i oskudica u oranicama. Broj pustara bivao je stoga sve manji, a žitorodnih polja sve veći. Umesto stočarstva javlja se ratarstvo, a umesto dželebdžija javljaju se žitarski trgovci, koji kupuju hranu ( pšenicu, kukuruz, ječam, zob, proju) i na svojim lađama prevoze je Savom, do Siska, za Hrvatsku i Italiju, ili Dunavom, do Komorana i Đura, za Austriju.“ 84 Tridesetih godina XIX veka celokupno stanovništvo Stanišića se bavilo poljoprivredom, pa tako i trgovci i zanatlije.Kako je naselje raslo tako su i potrebe za zanatskim proizvodima i trgovačkom robom rasle. Većinu potreba sela namirivali su lokalne zanatlije, kojih je 1828. godine bilo 31 i to: 9 tkača, 2 obućara, 14 vlasnika mlinova (suvaja), 1 mesar, 3 kovača, i po jedan kolar i užar. Gotovo sve što je bilo potrebno jednom seoskom domaćinstvu se proizvodilo u mestu, a o posebnim potrebama seljana brinulo je deset trgovaca na sitno. O tome šta su seljaci posedovali saznali
Z. Janjetović „Srpski uticaji na svakodnevnu kulturu Nemaca u Vojvodini“, Godišnjak za društvenu istoriju 2. Beograd 2009., str.21. 84 Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.2, str 273-274.
83

smo iz njihovih poreskih obaveza. Austrijska država i njena administracija vodili su evidenciju o svakom selu, o svakom gazdi. Znali su koliko kokošaka ima u svakom kokošinjcu. Koliko jaja snese kokoška za godinu dana. Ništa seljak nije mogao sakriti i za sve je plaćao porez. Porez su seljani plaćali na 34 vola za vuču, 145 steonih krava, 961 konja za vuču, 1207 ovaca i na 123 svinje. Oprezovane su samo one ovce i svinje koje su starije od godinu dana. Jevreji u Stanišiću žive praktično od nastanka sela. Uprkos činjenici da ih je u selu malo imali su važnu ulogu. Seoski Srbi su bili poznati ovčari, a Jevreji trgovci kožom i vunom. U Ugarskoj XVIII veka Jevreji su bili usmeravani ka suženom izboru zanimanja kojima su se mogli baviti. Bilo im je zabranjeno da se bave intelektualnim profesijama i nekim zanatima ( pečatorezački, zlatarski, sapundžijski, izrada šalitre i baruta ). Pošto im je bilo zabranjeno posedovanje nekretnina, pogotovo zemlje, kao primarna grana delatnosti ostaje im trgovina. Više od polovine Jevrejskog stanovništva živelo je od trgovine. Početkom naseljavanja Jevreji se mahom opredeljuju za trgovinu kožom, a pored toga važna stavka u trgovini bila je vuna. Često se kožarenje kombinovalo sa otkupom vune. Jevreji veletrgovci (Quaestores ) trgovali su i ribom, medom, duvanom i voćem. Trgovci sitnom robom (Mercatores, Mercatores minutiarum, Minutarium) su prodavali obilazeći okolna mesta kolima ili kasnije u malim dućanima improvizovanim u svojim kućama. U šarolikom asortimanu imali su robu koje se u običnom domaćinsvu tražilo. Jevreji tek krajem XVIII veka dobijaju mogućnost da dobijaju majstorska zvanja i da stupaju u esnafe. U početku, prisutni su zanati vezani za trgovinu kožom - opančarski i krznarski. Čisto jevrejsko zanimanje je šahter, ritualni koljač živine, bez kojeg je nemoguće zamisliti jevrejsku tradicionalnu ishranu. Potpunih siromaha među Jevrejima je bilo veoma malo pošto se zajednica starala da pomogne ljudima trenutno nesposobnim da zarade za život. Zajednica je pružala mogućnost onima koji su bili u problemima da ponovno započnu posao. Samo u slučaju da ti napori ne daju rezultate čovek je ostavljen da se stara o sebi.85

85

Olga Andraši „Jevreji u Vojvodini“

BARONSKA PORODICA REDL
Jedan od najbitnijih događaja u istoriji sela jeste prelazak Stanišića iz državnog (kameralnog) vlasništva u posed baronske porodice Redl. Ovaj događaj će imati dugoročne posledice po razvoj naselja, koje će posebno biti izražene do sredine veka tj. do revolucije 1848-49. godine. Prvi predstavnik porodice Redl koji se spominje u istorijskim izvorima Bačke je Franc-Jozef Redl- savetnik pri mađarskoj kraljevskoj dvorskoj komori i upravnik bačkih i potiskih krunskih poseda.On za svoje zasluge 1759. godine dobija austrijsku plemićku titulu, a 1765. godine zajedno sa sinom Francom mađarsku plemićku titulu. Franc ( umro 1801. godine i sahranjen u kripti u Stanišiću ), koji je takođe bio dvorski savetnik, u Beču 1780. godine za svoje zasluge dobija posed Rastinu. Iste godine kupuje i posed Kelebiju kod Subotice.86 Franca nasleđuju sinovi Imre-Emerih i Đula-Iulius ( graditelji katoličke crkve "Ime Marijino" u Stanišiću ). Stariji sin Imre (1793.-1851.) je bio gospodar Stanišića, Kelebije ( kod Tompe u Mađarskoj ) i Šare (današnji Aleksa Šantić). Imao je troje dece: ćerke Malvinu (1833.-1857.) i Klaudiju (1835.-1908.) i sina Belu-Adalberta (1837.-1905.). Mlađi Đula koji je bio gospodar Rastine i dva poseda u Austriji (Karnabrun i Streitdorf) je imao dva sina: Imreta (1825.-1856.) i LajošaLudviga (1830-?). O "rastinskoj grani" porodice imamo veoma malo podataka. Đulin sin Imre je imao samo jednu ćerku. Mlađi Lajoš je bio konjički kapetan i poslanik u mađarskom parlamentu. On je imao dvoje dece: sina Ludviga Franca Juliusa-konjičkog kapetana (1863.-?) i ćerku Agatu Jozefinu (1864.-?).87

86
87

Angeli Philip „Chronik der Adelsfamilie Redl von Rottenhausen“ , Manhajm, 1992. - rukopis Slobodan Vukobratović „Baroni Redl - Rastina“ - rukopis

Bili su ktitorizaštitnici katoličke crkve u Stanišiću i delom zahvaljujući njima crkva je bogato ukrašena. Vitraži su darovi barona iz ove porodice. Osim crkve, nije poznato da li su još ostavili neko materijalno dobro iza sebe i kako su se odnosili prema selu. Početkom XX veka baron Bela Redl je izgradio katoličku školu kao svoju zadužbinu. Zgrada je još uvek u prvobitnom stanju i u njoj se danas nalaze dečije zabavište i privatni stanovi. ► Ispod crkve se nalazi kripta u kojoj su članovi porodice Redl sahranjivani do kraja I svetskog rata. Ćup sa srcem barona. ( S20) Natpis na tabli ispod ćupa : COR BARINUL II A GERAMB DXXX DEC. AO: MDCCCIV DEMOR Početkom XIX veka, kada su baroni Redl bili na vrhuncu moći i bogatstva, pored svojih poseda imali su u zakupu posede u Emušiću (današnji Sokolac kod Kule) i dva poseda kod sela Telečka. Ogroman posed porodice je 1848. godine podeljen na dva dela – posed Rastina i posed Kelebija. Posed Kelebija je pripao baronu Beli Redlu, koji nije imao dece i tako se ta grana porodice nakon njegove smrti ugasila.88
Ova grana porodice Redl još uvek ima živih potomaka preko Beline rođene sestre. Potomci Redlovih žive u Austriji.
88

Zahvaljujući ogromnom bogatstvu, Redlovi su uvodili mnoge novine u obradi zemlje. Već u prvim decenijama XIX veka se oslanjaju na rad nadničara koji je mnogo produktivniji od kuluka koji je bio prisila. Oko 1850. godine oni su u svom posedu imali parni mlin, vodenicu i fabriku alkohola i sirćeta (špiritusa). Bogatstvo koje im je obezbeđivao posed je omogućio porodici život u izobilju. „Članovi porodice Redl stanuju u Beču i preko godine u Rastinu navraćaju kada su žetveni radovi, dovodeći sa sobom poslugu (kuvara, sobaricu i druge.). Žive u dvorcu, govore samo nemački, okruženi su cvećem i zelenilom, a poslovima rukovodi „išpan“ sa pomoćnicima što su zaduženi za ratarsku i stočarsku proizvodnju.“89 Porodica je posedovala i ergelu od 150 konja. Ergelu je osnovao Franc Redl od kobila zaplenjenih u turskom ratu krajem XVIII veka.

◄ Kobila iz ergele Lajoša Redla u Rastini. Na posedu je bilo i 440 goveda, od čega 110 volova za vuču i rad, 106 krava i 6 bikova. Na posed su na sezonski rad dolazili Slovaci iz županije Zoljom. Vlastelinstvo je 1909. godine nabavilo dva velika parna pluga, koji su imali po šest raonika.90 Sudbina barona Redl iz Rastine posle I svetskog rata je slabo poznata. Biroši i seljaci su 31. oktobra 1918. godine napali i opljačkali dvorac i posed Redlovih. Nekoliko dana nakon toga, pod pretnjom smrti, seljaci su morali da vrate volove, konje i druge vrednosti koje su opljačkali. Taj događaj se zbio u vreme anarhije na kraju rata pre dolaska srpske vojske. Po završetku rata, deo poseda im je oduzet i dodeljen solunskim dobrovoljcima, a drugi deo poseda su uspeli prodati. Sudbina ove porodice, koja je tokom XVIII i XIX veka igrala veoma važnu ulogu u istoriji Bačke, od početka XX veka je slabo poznata. "Kelebijska grana" porodice se smrću Bele Redla 1905. godine ugasila.
M. Beljanski „Rastina“, str. 19. Parni plugovi, lokomobile, su bile postavljene na suprotnim krajevima određene parcele i uz pomoć dugačkih kanapa povlačile plugove. Sa njima se mnogo brže i lakše oralo nego sa konjima.
89 90

Direktni potomci Beline sestre Klaudije danas žive u Austriji. O "rastinskoj grani" postoji još manje podataka, a jedini dostupan podatak je da je unuka Lajoša Redla umrla 1984. godine. Za razliku od pisanih dokumenata, kojih je ostalo veoma malo, baroni Redl su za sobom ostavili veliki broj značajnih građevina. Najstarija građevina koja se vezuje za njih je kapela Sv. Ivana Nepomuka iz 1749. godine koju je u centru Sombora sagradio Franc Redl. Dvorac u Kelebiji (Mađarska) je počeo graditi Franc, a dograđivali su ga njegov sin Imre i unuk Bela. Crkvu u Stanišiću, u kojoj su sahranjivani članovi porodice, su završili 1815. godine. Dvorac u Rastini je sagradio baron Lajoš Redl 1818. godine. Bela Redl 1873. godine gradi palatu u Pešti u kojoj je danas Institut za matematiku Mađarske akademije nauka, a 1905.godine završava gradnju crkve Sv.Ane u Kelebiji. O imanjima i nekretninama koje je porodica posedovala u Austriji imamo veoma malo podataka.91

91

robertkucho.blogspot.com

▲ Dvorac Lajoša Redla u Rastini. Sagrađen je 1818. godine na mestu
stare katoličke gotičke crkve i jedinstven je primer arhitektonskog spoja sakralne građevine i dvorca u Vojvodini.92(S22)

▲Oltar i sarkofazi u kripti katoličke crkve u Stanišiću.( S23)

92

www.dvorci.info

EVROPSKA REVOLUCIJA 1848. I SRPSKI POKRET
Evropu je 1848-1849. godine zahvatio veliki val širokih i dubokih revolucionarnih potresa složenog sadržaja i neujednačenog karaktera. Sam početak revolucije prethodila je predrevolucionarna kriza 18461847.godine. Kriza se ogledala u oskudici hrane koja je bila izazvana slabim žetvama počevši od 1842. godine i bolešću krompira.Građani u mnogim zapadnoevropskim zemljama su gladovali, dok su cene žitarica vrtoglavo skakale. Ugroženo stanovništvo reagovalo je stihijskim izlivima ogorčenja i očajanja. Revolucija zahvata i Habzburšku monarhiju, i ima trojaki karakter: građanski ( uvođenje ustavnosti i parlamentarizma ), agrarni (ukidanje feudalizma ) i nacionalni ( emancipacija ugnjetenih naroda).93 Revolucija u Mađarskoj je počela velikim demonstracijama u Pešti 15.marta 1848. godine. Saopšten je program od 12 tačaka koji je zasnovan na tri načela građanske revolucije: „ravnopravnost, sloboda i bratstvo“. Zahtevi su bili sledeći: građanske slobode (pre svega štampe ), parlamentarna vlast, ravnopravnost građana pred zakonom, ukidanje kmetstva, opšte oporezivanje, povlačenje „stranih“ (austrijskih) trupa iz Mađarske, unija sa Erdeljom itd. Jedino o nacionalnoj ravnopravnosti u višenacionalnoj Ugarskoj, u Programu 12 tačaka nije bilo reči. Srbi su se u prvim danima revolucije oduševljeno pridružili Mađarima, verujući da će naći svoje mesto u novoj, ustavnoj državi. U tome je prednjačila srpska đačka i studentska omladina u Pešti, Budima i Požunu. Ubrzo su i Srbi izneli svoja zahtevanja u 17 tačaka koja Mađari nisu prihvatili. Svi ovi događaji zbunili su Srbe: „Bez sopstvene sile da dođu do svojih prava, oni su između Austrije i Mađarske stojali kao između čekića i nakovnja, između dva zla jednako opasna: s Mađarima, morali bi se u ime Košutove politike odreći svoje nacionalne individualnosti, a s Austrijom ostali bi sredstvo za njenu borbu sa Mađarima.“ U Karlovcima je 3/15. maja održana skupština na kojoj se našlo mnogo sveta iz svih krajeva Srpstva. Skupština je izvikala Rajačića za patrijarha, a između nekoliko kandidata za vojvodu izabrala Stevana Šupljikca. Na Majskoj skupštini doneti su sledeći zaključci:

Čedomir Popov „Evroska revolucija 1848-1849.“, Društvo istoričara Jugoslavije, Beograd, 1997.g
93

- srpski narod je „politično slobodan i nezavisan pod Domom austriskim i obštom Krunom ugarskom“; - proglašava se Srpska Vojvodina u koju ulaze Srem sa Granicom, Baranja, Bačka sa Bečejskim dištriktom i Šajkaškim batalionom i Banat sa Granicom i Dištriktom kikindskim; - Srpska Vojvodina stupa u „politički savez... na temelju slobode i savršene jednakosti“ sa Trojednom Kraljevinom Hrvatskom, Slavonijom i Dalmacijom; - stvara se stalni Narodni odbor kao izvršni organ Narodnog sabora (Skupštine) i imenuju njegovi članovi; - priznaje se „Vlaška narodna samostalnost“; - određuje se odbor koji će zaključke Skupštine izneti pred vladara i Hrvatski sabor; - odlučuje se da se posebna delegacija uputi na Slavenski kongres u Pragu. Po nalogu mađarske vlade, general Hrabovski se 12. juna uputio da zauzme Karlovce i rasturi Glavni odbor. Ovde je naišao na otpor i bio primoran da se povuče. Počeo je srpsko-mađarski rat. Ciljevi Srba u ratu bili su izvojevanje posebne Vojvodine, očuvanje svojih privilegija, crkve, jezika i nacionalnih institucija. Do sredine 1849. godine srpski pokret je doživeo potpuni slom. Carskim patentom od 18. novembra 1849.g. stvorena je posebna teritorija pod nazivom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, sa sedištem u Temišvaru a ne u Novom Sadu kako su Srbi želeli. Patentom su odbačene želje Srba da dobiju Vojvodinu u duhu odluka Majske skupštine.94 Talas revolucije nije zaobišao ni Stanišić95. Toša Iskruljev ovako opisuje dešavanja u selu: „Spahija, gospodar Stanišića , godine 1847. ponudi selu da ono njemu ustupi Ravnu, a on će za uzvrat dati deo svoga zemljišta koji je potreban seljanima za bašte i vinograde. Prema tom dogovoru pustaru „Ravnu“ će on uživati do prvog senokosa, a posle otkošenja prvog sena koje pripada njemu narod je mogao držati svoje ovce i stado kao na svojoj paši. Prve godine spahija je postupio po ugovoru, ali već naredne 1848. godine posle prvog otkosa sena baron nije heo da pusti ničije ovce i stoku na pašu, a time su bili pogođeni baš Srbi. Oni osokoljeni majskom rezolucijom i pozivom na
Slavko Gavrilović „Srpski pokret u Vojvodini“, Društvo istoričara Jugoslavije, 1997. Bogoboj Atanacković u svojoj pripovetci “Bunjevka“, prvi put objavljenoj 1852. godine, opisuje ovaj događaj. Pisac u ovoj pripovetci opisuje nesrećnu ljubav bunjevke Ljube P. iz Baje i Miloša K. ( verovatno Komnenova ) iz Stanišića. Ujedno je ovo i najstarije književno delo u kojem se spominje selo Stanišić.
94 95

ustanak , protiv volje spahijske oteraju svoje ovce i stada na pašu, na Ravnu. Spahija je u tome video čisto srpsku pobunu, i pozove odmah jednu četu vojnika iz Baje, koja uhvati glavne podstrekače bunta, šestoricu Srba, i njih trojicu 03.juna 1848. god. obesi odmah iza sela s desne strane jevrejskog groblja. Celo selo bilo je izvedeno na kraj sela da vidi kako se deli pravda.“ Nakon ovog događaja, iako je narod živeo u strahu i neizvesnosti, Stanišić su zaobilazili veći sukobi i razaranja. Tek krajem marta 1849. godine, kada je srpska vojska napustila Sombor i okolinu, mnogi stanovnici Stanišića, kao i seoski sveštenici Čupić i Borđoški, privremeno se sklanjaju u Baranju (najviše u sela Branjinu, Popovac, Kneževe vinograde i Šarok ).96

Milan Stepanović „Dvestagodišnjica izgradnje i osvećenja hrama Sv. oca Nikolaja u Stanišiću“, str. 31.
96

KULTURNO NASLEĐE CRKVA IME MARIJINO

( S24)

Istraživanje istorije katoličke crkve u Stanišiću, njene arhitekture, listanje starih dokumenata, uživanje u umetničkim delima koja krase ovu građevinu predstavlja nesvakidašnji doživljaj. Svaka poseta crkvi dovodi do otkrića nečeg novog i zanimljivog. Za mnoge Stanišićane, koji već decenijama svakodnevno prolaze pored nje, ovo je prvi uvid u to kako izgleda njena unutrašnjost. Pokušaćemo da otškrinemo njena vrata.

(S25)

Crkva je završena 1815. godine pod patronatom baronske porodice Redl od Rottenhausena i posvećena je Imenu Marijinom. Nemački kolonisti, kako navodi Iskruljev, „podižu sebi odmah 1782. godine malu crkvu od naboja i pokriju krov trskom.“ Nije poznato da li se ona nalazila na mestu nove crkve i da li se koristila uporedo sa gradnjom današnje crkve. Njena monumentalnost i jedinstvena arhitektura čine da je ona jedna od najlepših crkava u Bačkoj. Stojeći pred njom čovek se oseća sićušnim i zadivljenim. Njen spoljašnji izgled je veoma neobičan i zanimljiv. Masivni renesansno-barokni portal ostavlja jak utisak, ali iznad portala se uzdiže mali i niski toranj koji izgleda neskladno u odnosu na ostatak građevine. Sa obe strane tornja nalaze se terase koje su jedinstvena odlika ove seoske crkve. Pretpostavka je da su trebala da se izgrade dva tornja, međutim, iz nepoznatog razloga izgrađen je samo jedan. Za graditelje je to sigurno bio razlog za tugu, a za nas je srećna okolnost zahvaljujući kojoj je crkva jedinstvena.

Unutrašnjost crkve krasi monumentalnost, bogatstvo, a istovremeno i harmonija i jednostavnost. Od samog ulaska u crkvu, čovekov pogled ide ka glavnom oltaru. Prirodno osvetljenje crkve je takvo da ono jednostavno kao da „vuče“ čoveka ka njemu. Neupadljivi svetlosni efekti povećavaju mističnost i doživljaj ovog svetog mesta. Crkva je ukrašena zidnim slikama, skulpturama, slikama velikog formata i drugim ukrasnim detaljima.

( S26)

Unutrašnjost crkve je bogato i lepo dekorisana. Devica Marija u rukama drži Isusa – drvo XVII-XVIII vek (gore S27). Mali oltar (dole levo, S28) koji se nalazi levo do ulaza u crkvu. Detalj sa glavnog oltara i vitražom ukrašeni prozor (dole desno, S29) u pozadini.

Glavni oltar. Najsjajnije mesto u crkvi. Zahvaljujući činjenici da se sa obe strane oltara nalaze prozori ( koji se ne vide ), na njega pada mistična svetlost koja privlači čovekov pogled. Iznad oltara se nalazi monumentalna slika ( ulje na platnu 3x5 m ) mađarskog slikara Jakobey Karolja iz 1890. godine. Naziv slike je „Bogorodica bezgrešnog začeća pred kraljevima Stefanom i Ladislavom“ ( tzv. Mađarska majka Božija ) (S30)

◄Ovakve klepetaljke su se koristile u

nedelji pred Uskrs, kad ne zvone zvona. Njima je objavljivano vreme ili početak mise. Okretanjem ručice podizale su se letvice i kako su one padale stvarale su dosta prodoran i zanimljiv zvuk. (S31)

„Zvona su bila ponos svake zajednice. Vrednost crkava, manastira i celoga grada procenjivala se po bogatstvu i odjeku zvonjave sa njihovih tornjeva. Natpis na jednom starom zvonu razmetao se: Ja oplakujem mrtve, ja širim svetlost, ja objavljujem dan počinka, ja podižem lenje, ja raspršujem vetrove, ja smirujem krvoloke.“
Danijel Dž. Borstin (S32)

▲ Narod Stanišića 1930. godine, na železničkoj stanici, svečano dočekuje crkvena zvona.(S33)

▲ Svečanost posvećenja crkvenih zvona. (S34)

Procesija tridesetih godina. (S35)

Orgulje se prvi put u inventaru crkve spominju 1825. godine.97 Veoma je verovatno da su orgulje u crkvi postojale i mnogo ranije, možda već krajem XVIII veka, u crkvi od naboja koja je prethodila ovoj. Crkva u Stanišiću ima izuzetnu akustiku i predstavlja idealan prostor za koncerte. (S36)

97

Đerđ Mandić „Vojvođanske orgulje“

Mnoge tajne koje crkva krije još nisu otkrivene. Svaka poseta crkvi otkriva nam nove detalje i činjenice o bogatoj istoriji ove građevine i sela.98 Do današnjeg dana ostao je samo bledi sjaj od ogromnog bogatstva koje je krasilo unutrašnjost i spoljašnjost crkve. Možemo samo pretpostaviti kako je crkva nekad izgledala, kada je sve bilo na svom mestu, neoskrnavljeno i nepokradeno. Nekada „najlepša crkva Kaločke nadbiskupije“ sada je oronula starica koja se bori sa ljudima i olujama.

Vitraži su delo poznate radionice Eduarda Kracmana iz Budimpešte i nastali su oko 1890. godine po narudžbini Lajoša i Bele Redla. 99
Veliku zahvalnost dugujem porodici Marko koja mi je pružila ogromnu pomoć u istraživačkom radu. Zahvaljujući njima pronađeni su mnogi važni dokumenti iz najranije istorije Stanišića.
98

99

Korhecz Papp Zsuzsanna: Vitrázsok a Vajdaságban / Városi Múzeum, Szabadka, 2010

Veliko putovanje crkvenog blaga

Pod okriljem noći, grupa pljačkaša se ušunjala u seosku crkvu. Znali su dobro po šta su došli. Meta su im bile slike koje prikazuju Isusov križni put. Četrnaest slika koje su se nalazile na stubovima crkve bile su rad nepoznatog slikara verovatno prve polovine XIX veka.

Neobičan stil slikanja, koji karakteriše ove radove, sa jarkim bojama i sa veoma čudnim likovima titanske snage, u čoveku izaziva jake emocije i osećaj težine Isusovog krsta. Kompozicija od četrnaest slika predstavlja Put krsta ( Križni put, Put suza – lat. Via Dolorosa ), odnosno poslednji put Isusa Hrista na brdo Golgota gde je razapet. Put je obeležen sa četrnaest Stanki ( Štacija ) na putu do Krsta, koliko ima i slika, a svaka Stanka obeležava biblijski događaj Isusove pasije. Na sreću, pljačkaše je nešto omelo i nisu uspeli da odnesu sve slike. Devet je ukradeno, a pet je ostalo. Prema nekim izvorima, ukradene slike su putovale do Turske, pa preko Balkana ka Zapadnoj Evropi. Trgovci umetninama su, na posletku, uhvaćeni na mađarsko-austrijskoj granici i slike su na neki način spašene. Trenutno se nalaze u depou Interpola u Budimpešti.100 Oltarske slike i slike pred glavnom apsidom Na levom bočnom zidu, iznad ispovedaonice, se nalazi slika „Sveta Ana uči Bogorodicu“ ( ulje na platnu 1,1x1,3m ). Ova slika, urađena u neogotskom stilu, sa bogato ukrašenim i pozlaćenim ramom je rad nepoznatog autora prve polovine XIX veka ( procena ). Levo pred glavnom apsidom je „Mučenje svete Varvare“ ( ulje na platnu, 1,4x2,5m, potpis Joh. Weller inv. pinx. 1816. ), a desno pred glavnom apsidom je „Sveti Vendelin“ ( ulje na platnu, 1,4x2,5m, nepoznati autor prve polovine XIX veka ). Iznad desnog bočnog olatara je „Sveti Simeon Bogoprimac“ ( ulje na platnu, nepoznati autor, prelaz XVIII i XIX veka ).101

Koja je prava sudbina ovih slika se pouzdano nezna. Pretpostavka je i čaršijska priča da su u Depou Interpola, međutim, to je ne proverena i ne potvrđena informacija. 101 Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, dosije E-413/g, br. inv. 3988.
100

Pet slika koje su ostale u crkvi se ne čuvaju na prikladan način i one su podjednako ugrožene kao i one što su proputovale pola Evrope.

ŠESTO POGLAVLJE

NA SVOJOJ ZEMLJI

SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX VEKA
Evropska revolucija 1848-1849.g. promenila je sliku sveta i vladajuće društvene odnose ( ukidanje feudalnih odnosa ). Iako je mađarska revolucija doživela neuspeh Habzburzima je bilo jasno da mora doći do reforme u monarhiji. Tako je 1867. godine Bečki dvor napravio Nagodbu sa Mađarima i stvorio Austro-ugarsku monarhiju. Uz značajnu podršku Austro-ugarske, Kneževina Srbija je na Berlinskom kongresu 1878.godine postala međunarodno priznata država. Ovaj period donosi veliki broj tehničkih i naučnih otkrića. Krajem XIX veka električna energija postaje preovlađujuća pogonska snaga u proizvodnji, a značajna promena do koje time dolazi u kapitalističkoj proizvodnji naziva se drugom industrijskom revolucijom. U kapitalističkom društvu dolazi do stvaranja monopola i otpočinje nova faza u razvoju kapitalizma- monopolistički kapitalizam ili imperijalizam. Umesto malih lokalnih i izolovanih feudalnih tržišta, najpre se razvijaju nacionalna tržišta, a zatim, krajem XIX i početkom XX veka, u imperijalističkom stadijumu kapitalizma, povezao se čitav svet u veliko jedinstveno tržište. U industrijskom pogledu Vojvodina je bila nerazvijenija od središnjih delova Ugarske. Njena industrija nije uspela da prevaziđe okvire manufakturne proizvodnje sve do kraja I svetskog rata. U drugoj polovini XIX veka nastaju blokovi velikih sila. Nemačka i Austrougarska zaključuju 1879.g. savez uperen protiv Francuske i Rusije. Kasnije se ovom savezu priključuje Italija i nastaje Trojni savez. Kao odgovor na Trojni savez Francuska i Rusija sklapaju savez kojem se kasnije priključuje Engleska i tako nastaje novi blok pod nazivom Antanta.

▲ Pojava gvozdenog pluga krajem XIX veka predstavljala je veliku prekretnicu i olakšanje za
seljaka. Nije poznato kad se prvi gvozdeni plug pojavio u Stanišiću. Stari plugovi danas su dekorativan detalj u seoskim dvorištima. ( S42)

SRBI U STANIŠIĆU POSLE 1848. GODINE
Kako piše Iskruljev: „od 1848.god. spahija je izgubio svaku vlast nad selom“. Svako je bio svoj gospodar na onoj zemlji , koja se zatekla u njegovim rukama. Srbima je ostalo u rukama onda sa kućnim placevima, vinogradima, livadama i oranicama 4000 jutara zemlje. Iako su bili oslobođeni ogromnih nameta i obaveza, Srbi se nisu najbolje snašli u novonastaloj situaciji. Radili su samo toliko koliko je bilo potrebno za život. Držali su se starih običaja u zemljoradnji i teško su prihvatali novine. Zahvaljujući tome, sve više su materijalno zaostajali za svojim susedima Švabama. Toša Iskruljev o propasti Srba, piše sledeće: „ No bilo je kod velikog broja Srba Stanišićana ipak stvari u kojima su jako napredovali, a to je: 1. Nebriga i nehat. 2. Održavanje velikih svatova, u kojima se po nekoliko dana pevalo, jelo, pilo, igralo i nemilice trošilo. 3. Slavljenje kućevnog sveca po 3-8 dana, kada se samo pijančilo, a sveci od pijanih glava bili samo grđeni. 4. Redovno, vredno i savesno pohađanje krčmi, gde se bančilo, pilo i nemilice trošilo. 5. Lakomisleno unajmljivanje novaca od madžarskih Jevreja, koji su ovde kod mnogih budalastih Srba vanredno pogodno tle našli za svoje špekulacije. Srbi su se sve gurali, koji će pre na red doći kod slatkorečivih Jevreja, i u svojoj plitkoumnosti ostavili su ovim „dobrim ljudima“ , Jevrejima, da menicu ispune sami, i oni su menice ispunjavali kako su hteli, i upisivali onakve svote kakve su hteli. 6. Napredovali su Srbi, na žalost, i u drugim glupostima, kojima su sebe, svoju kuću i budućnost potpuno upropastili.“102 Iako su zaljučci Toše Iskruljeva veoma grubi i puni povređenosti, možemo ih delimično prihvatiti. On je bio veoma kritičan prema svojim sunarodnicima i njihovu propast je doživljavao kao nacionalnu tragediju i sramotu. Koji je stvarni razlog propasti srpske zajednice u Stanišiću je mnogo komplikovanije objasniti. Iskruljev je taj proces veoma naivno uprostio i suprostavio dve zajednice – Srbe i Nemce. Gledano iz te perspektive Srbi su postajali sve siromašniji kao zajednica, a Nemci sve bogatiji. Međutim, u pitanju je bila tržišna utakmica između konkurentskih domaćinstava. Prvo su izgubila srpska domaćinstva jer nisu mogla da
102

Toša Iskruljev „Raspeće srpskog naroda“

pariraju vrhunskim poljoprivrednicima kao što su bili Nemci. Uporedo sa srpskim propadaju i mnoga nemačka domaćinstva i dolaze do prosjačkog štapa.103 Društvo u selu se do kraja XIX veka jako raslojilo i polarizovalo. Izdvaja se mala grupa veoma bogatih seljaka, a sa druge strane gradi se Jamertal- Dolina plača gde se sklanja seoska sirotinja odnosno agrarni proletarijat.

ZANIMLJIVOST- „Nije se znalo ko više pije: imućni ili siroti, stariji ili mlađi. Imućni su pili zato što su imali, siromašni “od muke“, dok su se činovnici po županijama i opštinama ugledali u pijančenju i raspikućstvu na mađarsku džentriju. (...) Retko se koja prilika propuštala a da se nije pilo: pilo se o praznicima i slavama, o rođenju, svadbi, ukopu, parastosima, mobama i u svakoj prilici.“
Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.3, str139.

Kapitalistički razvoj poljoprivrede u drugoj polovini XIX veka je imao slične posledice u svim delovima mađarske polovine Monarhije. Pogledati: Unger M., Szabolcs O. „Magyarorszag tortenete“ str.224.
103

KRATKA BELEŠKA O MALOM MESTU
Trojica jahača su se približavala selu. U punom galopu su uleteli u selo i zaustavili su se tek ispred opštinske kuće. Tu su privezali konje, a zatim su otišli do bunara da speru prašinu sa lica i da se malo osveže. Za odmor nemaju vremena. Tu su na zadatku – moraju da sakupe sve podatke o selu. Stanišić im je ko zna koje selo po redu. Idu od sela do sela i ukratko beleže sve što smatraju važnim i korisnim. Ova trojica carskih činovnika, u skupim odelima koje je prekrila prašina, veoma dobro znaju šta žele da vide, u koju kuću će da uđu i šta moraju da saznaju. Iako su imali veoma mnogo posla, a malo vremena, ipak su uspeli da primete i najsitnije detalje. Iskustvo koje su imali bilo je presudno. Za stanovnike sela, koji su ih sa zanimanjem pratili pogledima, su zabeležili da materijalno vrlo dobro stoje. „Nemci su se posvetili poslu, gledaju samo na svoju korist, žive vrlo štedljivo. Srbi ne vole da rade, žele komotno i dobro da žive. Mađari i Slovaci su, po svemu, između Nemaca i Srba.“ – sa nekoliko kratkih rečenica su opisali sve narode u selu. (S43) Posle ovih nekoliko rečenica ste verovatno stvorili sliku u glavi i atmosferu sličnu kao u filmovima Serđa Leonea. Svakako je zanimljivije pisati o trojici prašnjavih jahača, nego o dosadnom carskom službeniku koji je do lakata zamazan mastilom. Veća je verovatnoća da je autor beleške o Stanišiću iz 1860. godine izgledao kao knjiški moljac nego kao Klint Istvud u filmu „Dobar, loš i zao“. Nama je svakako važnije šta je on zapisao o selu nego kako je izgledao. Njegova beleška, koju nazivaju „Ormoševe zbirke“104, je nastala pre sto pedeset godina. Vratimo se vek ipo unazad i pogledajmo kako je mogla izgledati jedna poljoprivredna varošica u to vreme. Iz njegovog zapisa se može najviše saznati o poljoprivredi u selu Stanišićani su držali rogatu marvu, koja je bila jaka i srednjeg uzrasta, ali
104

Ormoševe zbirke iz 1860. godine, Arhiv Vojvodine u Novom Sadu ( mikrofilm )

napominje da se ona slabije hrani. Ovaca nije bilo mnogo jer nije bilo dovoljno pašnjaka ( Srbi u selu prilikom naseljavanja u selu imali su stado od oko 5000 ovaca – n.a.). Iz toga bi se moglo zaključiti da su se Srbi tada već gotovo potpuno preorijentisali na ratarstvo. Svinje su se gajile samo za potrebe porodica ( Za pola veka svinje će postati jedan od izvora bogatstva sela. – n.a.). U to vreme odgoj konja postaje izuzetno popularan u selu. Za odgoj konja posebno su se interesovali Nemci, koji „ne štede ni novac ni trud da nabave i održe lepše i konje plemenitije povrze-rase“. Pšenica proizvedena u selu prodavala se na pijacama u Somboru i Baji. O voćarstvu i vinogradarstvu nije imao mnogo pohvala. Za vinograde kaže da su loše obrađivani, a za voćnjake da su slabi i bez većeg roda. Vino je bilo kiselo i bez ukusa. Kuće su bile građene jednostavno: temelj od cigala, viši deo od naboja ili čerpića. Pokrivene su uglavnom trskom. Kuće su se zimi grejale pećima od zemlje ( paorska peć ), u kojima se ložila slama. Unutrašnje uređenje kuća je bilo jednostavno. U udobnoj sobi nalazio se drveni sto, klupa, nekoliko stolica, kreveti, orman. Glavna hrana bio je hleb od suražice, koji je po njemu bio ukusan. Hleb se jeo sa supom, goveđim mesom, pasuljem i kupusom. Svakodnevna nošnja se razlikovala od naroda do naroda. Nemci su nosili bele platnene čakšire, drvene cipele i šubare od ovčijih koža. Srbi su nosili bele postavne gaće, čakšire-bočkor i bele šubare od ovčije kože. Slovaci i Mađari su bili u gaćama, čizmama i šeširima. U to doba su se već počele šubare zamenjivati šeširima (nosili su ih i Srbi i Nemci). Ormoš je istakao srpsku žensku nošnju koja je „luksuzna, a devojke i žene o vratu nose niske zlatnih i srebrnih dukata, na glavi su im svilene marame.“ „Najvažnije zabave su igranke u krčmama, samo u dozvoljene dane. Svaki narod u Stanišiću drži zasebno igranke, igra se od 16 do 22 sata. Srbi sviraju u gajde, dok su muzički instrumenti kod Nemaca, Mađara i Slovaka raznovrsniji.“

SVAKODNEVNI ŽIVOT SRBA U XIX VEKU
Kako prolaze godine, decenije i vekovi slika jednog trenutka u vremenu postaje bleđa i bleđa. Životi malih ljudi i malih mesta ostavljaju sitne i blede tragove u odnosu na velike vladare, osvajače, oslobodioce, reformatore... Rekonstrukcija događaja ili svakodnevice tih malih ljudi i malih mesta je mukotrpan posao koji se sastoji iz čitanja između redova, sastavljanja pocepanih stranica... Do statističkih podataka je relativno lako doći. Koliko je bilo mladih, muškaraca, žena, Jevreja, Srba, Nemaca ili Mađara se može saznati iz veoma detaljnih popisa stanovništva. Kakva je bila svakodnevica, kako su slavljeni sveci, kako se slavilo i tugovalo, šta se jelo i pilo, koje su bile bolesti i kako su se lečile? Bezbroj pitanja na koja se može dati samo približno tačan odgovor. Uprkos svim poteškoćama, svakodnevni život ljudi u Bačkoj XIX veka je relativno detaljno istražen i rekonstruisan. Veliki broj naučnika je obrađivao ovu tematiku, pa je stoga relativno jasno kako su živeli Mađari, Srbi i Nemci tog doba. Život Srba u Stanišiću je mogao izgledati ovako: Glavna hrana su bili luk i hleb, a uz to se pila rakija. Hleb je bio od raži ili kukuruza, retko od pšenice. „U XIX veku naš narod se hranio vrlo loše i neracionalno:Najviše je jeo zimikad je najmanje radio, a najmanje u proleće i leti – kada je radio najviše. Zimi je od zelja trošio pasulj ( žuti ), pa krompir i kiseli kupus; leti pak zelja, beli smok, voće i bostan.“ „Naš narod je mnogo patio od raznih epidemičnih i drugih bolesti. Patio je od bolesti već i stoga što je živeo u močvarnim krajevima i u krajevima u kojima nije bilo dobre pijaće vode, a živeo je u kući u jednoj prostoriji u kojoj su živeli svi članovi porodice, pa i živina. Sem toga naš je narod zimi bio slabo odeven i obuven, a u to doba nije se držao baš čisto.“ Zbog telesne nečistoće bilo je mnogo krastavih i šugavih. Žene su mnogo patile zbog takvog načina života. One su rađale mnogo dece, koju nisu znale da othrane. Žene su se porađale i po najvećoj zimi u šupi, štali ili podrumu „kao da kakvo zlo ili sramotu čine“, a pri porođaju im nije pomagala babica nego najčešće neka samouka žena. Posle porođaja o njoj nije vođena nikakva briga, a često je već nakon dva tri dana porodilja odlazila da radi poljske poslove. „Žene su dojile čak i druge godine posle porođaja, a slaba deca ni u drugoj godini, nisu mogla da svare jelo, često su pobolevala od groznice, škrofula, bolova u crevima, vodene bolesti i

slabosti, a mnoga su i umirala. Ako mati umre, dete bi obično umiralo odmah posle nje.“ Mortalitet kod dece je iznosio do 40%. Stanišić su često pogađale epidemije. Tako je 1874. godine od kolere umrlo 256 lica. Epidemije su nemilosrdno kosile stanovništvo tako da se dnevno sahranjivalo 10 do 16 pokojnika. Sredinom XIX veka kod srpskog naroda u ovim krajevima se javlja moda. Prvo se javila kod žena. Jedan od osnovnih uzroka ovoj pojavi bilo je prelaženje sa stočarstva na zemljoradnju. Ovim prelaskom u srpskim porodicama je nestalo materijala za izradu odeće, obuće i drugih stvari. Ostali narodi (Nemci, Mađari, Slovaci ), koji su živeli uz Srbe, nisu tako lako prihvatili modne novotarije. Ni kod ovih naroda se nije zadržala kućna radinost u potpunosti, ali su pripadnici ovih naroda upotrebljavali po svom ukusu samo određene vrste materijala, i po boji i po kvalitetu, koje nisu izrađivane u kući nego u fabrikama. Muškarci su modu primali kasnije nego žene i postepeno. Prvo je šubara zamenjena šeširom, pa opanci cipelama, a kasnije je postepeno počelo da se nosi odelo današnjeg izgleda. 105 Neki, poput poznatog somborskog lekara Radivoja Simonovića, su smatrali da je moda jedan od glavnih uzroka propasti srpskog naroda na ovim prostorima. Prema njima to što su Srbi jedini prihvatili modu, a ostale etničke grupe nisu, leži u njihovoj sujeti.

AUSTROUGARSKA NAGODBA 1867. GODINE Nakon niza neuspelih ustavnih reformi u Habzburškoj monarhiji, 1867. godine Bečki dvor i Mađari dolaze do dogovora oko preuređenja monarhije. Uspostavlja se Austro-Ugarska dvojna monarhija. Nagodbom je zagarantovan jednak status mađarske vlade u Budimpešti i austrijske vlade u Beču. Beč i Budimpešta su upravljali svojom polovinom države, a povezivali su ih zajednički vladar ( koji je bio car Austrije i kralj Ugarske ), ministarstvo finansija, spoljnih poslova i rata i carinska unija. Svaka polovina države imala je svog premijera i skupštinu. U vreme „Nagodbe“ u monarhiji je živeo 51 milion stanovnika. Pored Nemaca ( 10 miliona ) i Mađara ( 9 miliona ) živeo je ogroman broj Poljaka, Čeha, Slovaka, Srba, Hrvata, Slovenaca, Italijana i Rumuna. Stanovnici novoformirane dvojne monarhije su komunicirali na preko petnaest jezika.
105

Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.3, str137-139.

TRI DECENIJE NA KRAJU VEKA
Zemljoradnik iz Stanišića, Dimitrije Mašić, 1870 godine podiže salaš i udara temelj maloj naseobini Mašićevi salaši. U ovo doba je već sve primetnije nestajanje Srba u selu. Oni materijalno propadaju i prodavaju svoje kuće u Glavnoj ulici, a grade Kakoš. Srbi su se masovno iseljavali iz sela i odlazili u Sentu, Stari Bečej, Adu, Mol i Sentomaš.106 Mnogi stanovnici sela se iseljavaju u Ameriku, ali ovaj put ne samo Srbi već i Mađari i Nemci. Broj Srba se sa 1102, koliko ih je živelo u selu 1869. godine, smanjio na 456 na kraju veka. Sedamdesetih godina počinje iseljavanje u Sjedinjene Američke Države. Mnogi avanturisti, nevoljnici i ljudi željni boljeg života odlaze u ovu daleku prekookeansku zemlju. Isto kao što su vek ranije mnogi tražili svoju sreću u Bačkoj, tako je sada traže u još jednoj „obećanoj zemlji“. Možda najveće iseljavanje u Ameriku se dešava u prvoj deceniji XX veka. Zanimljivo je da se na spiskovima useljenika u SAD od 1906. godine do 1921.godine nalazi četrnaest Stanišićana sa prezimenom Drobina. Najviše su odlazili mladi ( 18 do 22 godine ), a bilo je i onih koji su već zagazili i u petu deceniju života.107 Stanišićani su u ovoj dalekoj zemlji radili veoma teške i često opasne poslove ( rudnici, izgradnja pruga i mostova... ). Jako malo njih je zaradilo toliko novca da se vrati u belom odelu u svoj zavičaj. Jedan od retkih kojima se ispunio američki san bio je Filip Bartoš ( mađ. Bartos Fűlöp / Stanišić 1857. – Los Anđeles 1946.) – lingvista i univerzitetski profesor. Na kraju veka materijalni položaj Srba, Mađara i Slovaka je bio izuzetno slab. O imovinskom stanju seljana veoma rečito govori iznos poreza koji su morali platiti. Ukupan godišnji porez koji su stanišićki domaćini morali da plate iznosio je 58.856 forinti, od toga je na Srbe odpadalo 2300 forinti (3,9% ). Istovremeno Srbi su činili 6,8% stanovnika Stanišića. Nisu svi Srbi u selu bili puka sirotinja. Tragična priča o trgovcu Petru Borđoškom osvetljava nam sudbinu jedne bogatije srpske porodice u selu. Petar je bio ugledan trgovac stokom. Ličnom sposobnošću i radom stekao je značajno imanje. Njegovo bogatstvo nije bilo malo, u Somboru je imao tri kuće, dosta gotovine i zemlje. Na žalost, ubijen je na putu između Stanišića i Sombora nakon čega je njegovo imanje počelo da se topi. Njegova ćerka se udala za oficira, za šta je u to vreme bilo potrebno mnogo novca. Posle udaje kćer je rasprodala imanje, koje su kupili seoski Nemci.
Jedna od tih porodica su i Tanurdžići, koji će postati jedna od najbogatijih srpskih porodica prve polovine XX veka. 107 www.ellisisland.org
106

Veoma dugo se na odnose u vojvođanskim selima gledalo crno-belo. Na jednoj strani prebogati Nemci, a sa druge siromašni i eksploatisani ostali narodi. Često se takva slika stvarala namerno, a ponekad i površnim posmatranjem svarnosti. Doživljaj Nemaca kao prebogatog naroda se pojačao nakon kolonizacije ogromne mase naroda iz najsiromašnijih delova Jugoslavije nakon II svetskog rata. Za njih i najskromnija nemačka kuća morala je ličiti na palatu. Stvarnost je ipak bila malo drugačija. Visoke kuće u glavnoj ulici su pričale jednu srećnu priču dok se na drugoj strani od 1885. godine gradio Jamertal- Dolina plača - mesto gde se sklanjala uglavnom nemačka sirotinja. Na prelazu XIX i XX veka u selu je živelo 6688 stanovnika ( 5084 Nemaca, 1112 Mađara, 456 Srba, Jevreja 156...). Više od polovine stanovništva je bilo pismeno. Najviše stanovnika se i dalje bavilo poljoprivredom i živelo od nje. Sedam domaćina je imalo preko sto jutara zemlje. Zanatstvo i trgovina su se takođe veoma razvili ( Zanatlije su najviše bili Nemci, a trgovci Jevreji ). Od nadnice je živelo stotinak ljudi. Još jedan pokazatelj bogatstva je i to da su 104 osobe svoju koricu hleba zarađivale radeći kao kućna posluga.

ŽELEZNICA OTVARA MALO MESTO

Veoma bitan događaj za selo je izgradnja pruge Sombor-Stanišić-Baja 1895. godine. Stanišićki seljaci su najveći deo žitarica prodavali u Baji, a prevoz tereta kolima nije bio nimalo lak zadatak. Putevi su bili veoma loši, naročito posle kiša, a zastajkivanja na čardama gde se pilo i trošilo znalo je ponekad da bude veoma opasno. Izgradnja železničke pruge otvorila je mogućnost transporta poljoprivrednih proizvoda u sve krajeve Austrougarske monarhije i njoj susedne zemlje. Stanišićki seljaci nisu više bili ograničeni na lokalno tržište već je krenuo inenzivan izvoz njihovih proizvoda što im je obezbedilo blagostanje i napredak.

Železnica je na više načina menjala selo. Seljacima su sniženi troškovi transporta. Mogli su veću količinu proizvoda da pošalju u bilo koji deo monarhije, što im je paorskim kolima bilo gotovo nemoguće. Trgovina je uzela dodatni zamah. Proizvodi su železnicom i odlazili i dolazili. Narod je postajao pokretljiviji. Sombor i Baja su postali mnogo bliži, a putovanja na udaljenije destinacije više nisu bile neizvodljive. Informacije su brže stizale, i više su se razmenjivale. Stanišić je sve manje bio zatvoreno selo koje proizvodi i živi za sebe. Sve više se otvaralo i svakodnevica je

postajala sve dinamičnija. Velikim delom za to je bila zaslužna železnica. Njen dolazak, kao simbola tehničkog napretka, bio je uvertira pred XX vek.

Pruga nestaje pod korovom. Železnica, koja je nekad bila vitalna za razvoj i opstanak sela, već decenijama nije u funkciji. Železnička stanica je bila drugi centar sela, mesto na koje se stiže i mesto sa kojeg se polazi.( S45)

JAMERTAL
„Tu gde je ova jadna ulica, tu su nekadašnji Srbi držali svoje obore za svinje, tu su bacali svoje đubre i izmet, a nisu znali jadnici da će jednom njihovi unuci i potomci tu na tom podvodnom i smrdljivom zemljišu podići sebi ulicu i u njoj živeti. Danas Srbi ovu ulicu zovu „Kakoš“, a Nemci nastavak ove ulice „Jamertal“ , što bi na srpski značilo „Dolina plača“.“ Toša Iskruljev, opštinski beležnik u Stanišiću ( oko 1935.godine )
“Dolina plača“ je počela da se izgrađuje osamdesetih godina XIX veka, dok je službeno tako nazvana prvi put 1925. godine. Bila je to čista suprotnost prebogatom ostatku sela. Jamertal je naseljavala sirotinja svih nacija. Toša Iskruljev sa nabojem pariotske povređenosti i sa mnogo emocija opisuje ovaj kvart Stanišića. Jamertal naziva „najtežim i po nas ( Srbe – n.a. ) najopasnijem kutom Bačke pokrajine“, opisuje „žalosne slike“, i analizira „kako je tu nesretno rešeno agrarno pitanje“. Iako izuzetno pristrasno napisano, zahvaljujući njegovom delu imamo najjasniju sliku o ovom kraju sela. Njegovi opisi ponekad od čitaoca izmame osmeh, a ponekad ga ispune tugom ili nelagodom. Možda ne najobjektivnije napisano, ali iskreno svedočanstvo. „Srbi kao slabo čuvarni, kad su u svojoj lakoumnosti, u svom pijančenju i igranju u krčmama uz svirce, pesmu i pune flaše, uz nerad i čmavanje ispustili svoje lepe kapitale iz svojih ruku, oni su se većinom kao beskućnici i golaći povukli na kraj sela u jednu dolinu pored velike močvari i tamo počeli sebi zidati niske, teskobne , jadne straćare, sirotinjske kućice, da samo svoju glavu nekako sklone pod krov. I oni pored one velike baruštine na jugozapadnoj strani sela podignu sebi novu ali veoma uzanu i krivu ulicu u kojoj se zimi guše od blata, a leti od prašine. Tu gde je ova jadna ulica, tu su nekadašnji Srbi držali svoje obore za svinje, tu su bacali svoje đubre i izmet, a nisu znali jadnici da će jednom njihovi unuci i potomci tu na tom podvodnom i smrdljivom zemljištu podići sebi ulicu i u njoj živeti. Danas Srbi ovu ulicu zovu

„Kakoš“, a Nemci nastavak ove ulice „Jamertal“ , što bi na srpski značilo „Dolina plača“. “ Prema mapi Nikolausa Retiga, autora jedne od knjiga o Stanišiću, početkom II svetskog rata u Jamertalu je živeo približno isti broj srpskih i nemačkih porodica. Pored njih živelo je i nekoliko mađarskih porodica.

S46

Mijo Mirković u svojoj studiji „seosku periferiju“ Stanišića ovako opisuje: „Na periferiji, daleko od glavnog sokaka, gde ne vode trotoari, nego se tamo dolazi preko blatnjavih puteva, stoje kućice poljoprivrednih radnika, sitne kao kutije, bez ograda i okovanih vrata, male zemunice najnižeg socijalnog sloja u Vojvodini, i najbespravnijih radnika u zemlji. Nikad nije nijedno dijete sa te seoske periferije išlo u građansku školu, rijetko koje je izučilo zanat. Nema u blizini Stanišića tvornica, da im se pruži stalna sezonska zarada. Tu su kao ukleti, na najboljoj zemlji crnici starog i kulturnog evropskog kontinenta, ali se oni ne mogu dići, ni uspeti, niti promijeniti svoju sudbinu.“

SEDMO POGLAVLJE

DVADESETI VEK

DVADESETI VEK
Početak XX veka u Evropi je obeležilo zaoštravanje odnosa između Centralnih sila (Nemačka i Austrougarska) i sila Antante (Engleska, Francuska i Rusija sa njihovim saveznicima). Sile Antante su bile u mnogo povoljnijem ekonomskom položaju od Centralnih sila koje su smatrale da treba vršiti „podelu već podeljenog sveta“. Srbija i Crna Gora kao nezavisne južnoslovenske države početkom veka uspele su da prošire svoju teritoriju ( Balkanski ratovi ) i da postanu susedi. Osnažena Srbija imala je snažan uticaj na slovenski živalj u Habzburškoj monarhiji. Ovi uticaji su ozbiljno ugrožavali i remetili namere Bečkog dvora i zbog toga su se odnosi dva suseda veoma pogoršali u prvoj deceniji XX veka. U Sarajevu je 28.juna 1914. godine Gavrilo Princip ubio prestolonaslednika Habzburške monarhije nadvojvodu Franca Ferdinanda. Bečki dvor i vlada optužili su srpsku vladu za organizovanje atentata. Srbiji su u vidu ultimatuma postavljeni ponižavajući uslovi u vezi sa istragom i utvrđivanjem krivca, koje ona kao suverena država nije mogla prihvatiti. Mesec dana nakon atentata Austrougarska je Srbiji objavila rat. U rat su postepeno ušle i mnoge druge zemlje i on je prerastao u sukob svetskih razmera. Evropa 1914. godine

POSLEDNJE DECENIJE MONARHIJE
Stanišić je na početku dvadesetog veka već bio ozbiljna poljoprivredna varošica sa blizu sedam hiljada stanovnika. U selu je za svoj život zarađivalo 14 obućara, 14 mesara, 6 pekara itd. Pored toga selo je imalo tri mlina, 22 kafane, kudeljaru i štampariju. Izlazile su i novine na nemačkom jeziku „Eigemeine Zeitung“.
◄Katolička devojačka škola u Stanišiću, zadužbina barona Bele Redla. Sagrađena je 1910. godine i zadržala je svoj prvobitan izgled do današnjih dana. Danas se u njoj nalazi dečije zabavište i nekoliko privatnih stanova. ( S47)

Kao rezultat mađarizacije naziva seoskih naselja, 1904. godine Stanišić postaje Ersalaš (Őrszallas). Ovaj naziv je bio u upotrebi do kraja I svetskog rata. Državni popis iz 1910. godine nas upoznaje sa nacionalnom strukturom, sa brojem pismenih, brojem kuća, zanimanjima seljana itd. Prema popisu od 1420 kuća u selu nije ni deset posto bilo od cigle. Isto tako mali broj kuća je bio građen kombinacijom cigle i naboja ili čerpića, gde je temelj bio od cigle. Dominirale su kuće od naboja. Više od polovine kuća je pokriveno trskom, ali sve je više kuća pod crepom. Takođe ima i jedanaest kuća koje su pod šindrom. Na salašima oko sela živelo je gotovo pet stotina žitelja, i to najviše Nemaca i Mađara. Ovaj period je obeležio značajan razvoj poljoprivrede. Veliki rast cena žitarica je bio ogroman podsticaj za proizvođače. Iako je to najviše pogodovalo veleposednicima, i manji proizvođači su uspevali da stvore značajne viškove. Sve više se primenjuju novi postupci u proizvodnji, a tehnološke inovacije i naučna otkrića za veoma kratko vreme bivaju primenjivani u proizvodnji. U početku samo veleposednici koriste veštačka

đubriva i oplemenjene biljke, a polako ih prate i manji proizvođači. Sve više se grade moderne štale i zgrade za skladištenje žitarica.108 VELIKI RAT „Čovek zaista mora lično doći pod senku rata da potpuno oseti njegov pritisak (...) Do kraja 1918. svi moji bliski prijatelji, osim jednog, bili su mrtvi.“ Dž.R.R. Tolkin (Predgovor Gospodara Prstenova) Nije nam poznato kako su Stanišićani dočekali Austro-ugarsku objavu rata Srbiji. Za seoske Srbe je to bio sigurno veoma traumatičan događaj. Napadnuta je njihova matična država, a oni su mobilisani u vojsku države u kojoj su živeli. Stanišić, na relativno velikoj udaljenosti od linije fronta, nije ratno stradao ali je osetio svu težinu rata. Najveći ratni sukob u dotadašnjoj istoriji u kojem je učestvovalo 36 država sa 70 miliona vojnika pod oružjem je ostavio za sobom veoma teške posledice. Poginulo je 10 miliona ljudi, 21 milion je ranjeno, a od tog broja više od 4 miliona je ostalo trajni invalid. Nestala su četiri evropska carstva: Austrougarska, Nemačka, Rusija i Turska. Formirano je nekoliko novih država: Finska, Letonija, Litvanija, Estonija, Čehoslovačka, Poljska i Kraljevina SHS ( 1.decembra 1918. ). U Prvom svetskom ratu učestvovao je veliki broj Stanišićana. Oni su mobilisani u austrougarsku vojsku i učestvovali su u borbama na srpskom, crnogorskom, ruskom i italijanskom frontu. Seoski Srbi su takođe mobilisani, ali je verovatno velik broj dezertirao i prebegao na srpsku stranu. Oni koji su uspeli da prebegnu su kao srpski dobrovoljci učestvovali u bitkama na solunskom i dobrudžanskom frontu.

108

Unger M., Szabolcs O. „Magyarorszag tortenete“, str. 243-244.

Srpski vitez, austro-ugarski oficir Sredinom septembra 1916. godine dva austrougarska hidroplana su se vraćala iz Drača u Kumbor. Na desetak milja jugoistočno od rta Oštro zapazili su podmornicu kako seče talase i kreće se po površini nemirnog mora. Iskusni piloti su je odmah prepoznali – bila je to neprijateljska podmornica Francuske ratne mornarice. Ne čekajući da zaroni izvršili su napad. Ispuštene bombe su pogodile cilj i podmornica je počela da tone. Dok su austrougarski avioni kao lešinari kružili iznad uspenušanog mora, posada podmornice se očajnički borila da zaustavi prodiranje vode. Dubinomer je već pokazivao dubinu od osamdeset metara, a vodeni pritisak je već bio toliko jak da je bilo pitanje trenutka kad će se podmornica rasprsnuti. Kad je već izgledalo kao da se pokidala i poslednja slamka spasa, mornari su uspeli da isprazne balastne tankove i podmornica je krenula ka površini. Čim je izronila, avioni su ponovo ispustili nekoliko bombi. U trup teško oštećene podmornice Fuko (Foucault) je nezadrživo prodirala voda i vukla je u mračne dubine. Komandant podmornice videvši da je podmornica izgubljena naredi posadi da je napusti. Dok su francuski mornari izlazili na palubu i skakali u ledeno more, dva hidroplana su i dalje preteći kružila iznad njih. Hidroplani su se u jednom trenutku malo udaljili i izbacili bombe u more. Na iznenađenje francuskih mornara hidroplani su se spustili na površinu uzburkanog mora, dovezli se do podmornice koja tone, i na svoja krila i trup primili mokre, promrzle i preplašene mornare. Do tog trenutka smrtni neprijatelji su plutali po površini mora sve dok iz Boke nije doplovio brod koji je preuzeo 29 članova posade podmornice Fuko. Komandir jednog od dva hidroplana bio je poručnik bojnog broda Dimitrije Konjović. On i trojica njegovih saboraca bili su prvi ljudi u svetskoj istoriji ratovanja koji su iz aviona potopili podmornicu. Konjović je za svoje vojničke uspehe dobio brojna austro-ugarska odlikovanja i priznanja, ali je verovatno najveće priznanje koje je mogao dobiti bilo od Francuza. Pedeset godina nakon potapanja podmornice Dimitrije Konjović je zbog spašavanja posade Fukoa odlikovan Medaljom za iskazanu hrabrost, humanost i milosrđe u borbama na moru.

Dimitrije Konjović je rođen 29.decembra 1888. godine u Stanišiću u porodici učitelja Pavla Konjovića. Nakon završene osnovne škole i gimnazije, završava prestižnu Vojnu akademiju u Puli. Tokom I svetskog rata bio je austrougarski-oficir u Boki Kotorskoj. Posle rata je oficir u vojsci Kraljevine SHS (Rečna ratna mornarica u Novom Sadu).

Shvatajući da vazduhoplovna industrija predstavlja budućnost, Dimitrije Konjović 1923. godine napušta vojnu službu i osniva akcinarsko društvo „Ikarus – prva srpska industrija aeroplana, automobila i strojeva.“ u Novom Sadu. Mala fabrika, koja je u početku zapošljavala dva službenika, jednog poslovođu, šest radnika i jednog šegrta se brzo razvijala. Do početka Drugog svetskog rata broj radnika se popeo na preko tri hiljade, a fabrika je proizvela 477 aviona (razvijeno je i izrađeno 9 prototipova aviona domaće konstrukcije, a 8 tipova aviona je proizvedeno na osnovu kupljenih licenci). Prvih dana okupacije biva uhapšen i zatvoren u logor na Banjici, odakle ga oslobađa prijatelj sa akademije. Godine rata provodi na imanju blizu Beograda. Posle rata organizuje obnovu rada fabrike, ali ga onda bez ikakvog osnova osuđuju za navodnu „privrednu saradnju sa okupatorom“. Ovom presudom su mu konfiskovane i lična imovina i akcije u Ikarusu. Umro je u Beogradu 1982. godine.

Po završetku rata Srbija je sa Mađarskom potpisala mirovni ugovor u Trijanonu (4.juna 1920. ) kojim se Kraljevini SHS priključuju Prekomurje, Međumurje, Slavonija, Srem, deo Baranje i zapadni deo Bačke. Zanimljivost iz perioda nakon završetka rata predstavlja tablon sa učesnicima svetskog sukoba. Na tablonu su slike poginulih i preživelih boraca iz Stanišića. Natpis na tablonu je na srpskom ( ćirilicom ) i na nemačkom jeziku. Danas je gotovo nezamislivo da pobeđeni prave tablon u zemlji pobednici. Po Ernstu Jingeru, učesniku i heroju ovog sukoba, I svetski rat bio je poslednji viteški rat. Iz tog perioda je ostalo dosta fotografija, uniformi, opreme i ličnog naoružanja. Najveći deo toga se nalazi u vlasništvu mađarskih, ali i kod srpskih porodica.

▲ Za uspomenu živih i mrtvih ratnika iz Stanišića ( 1914.- 1918. ) ( S48)

PORTRET MLADOG SLIKARA NA SELU
Neposredno po izbijanju I svetskog rata u Stanišiću je za učitelja postavljen Ivan Radović( Vršac 1894.-Beograd 1973. ). On je praktično sklonjen od rata. Mladi slikar se odlično snašao u novoj sredini i tu našao inspiraciju za rane radove. „Rad u Stanišiću mu je otkrio bliže lepotu, spontanost, sugesivnost i iskrenost dečijeg crteža. Taj dečiji svet mu je oživeo i još više pojačao intenzitet sličnog sveta koji je on negde duboko podsvesno nosio u sebi. Bio je posebno oduševljen tim časovima na kojima su deca crtala i ceo ga razred podsećao na atelje gde se uči.“ Iako je mladi slikar relativno kratko radio u selu ono je na njega i njegov rad izvršilo jak uticaj. Suviše je bio kratak njegov boravak u selu da bi on izvršio značajniji uticaj na kulturni život sela, ali pouzdano znamo da je on još dugo nakon odlaska bio u kontaktu sa svojim bivšim učenicima koji su mu slali njihove radove.

◄Ivan Radović – autoportret iz 1925. godine Biografija ovog velikana srpskog modernističkog slikarstva je veoma interesantna. Živeo je kao siromašni mladi umetnik, putovao ( Pariz, Budimpešta, Belgija...), bavio se sportom (1929. godine postaje prvak Jugoslavije u tenisu i član Devis-kup reprezentacije), stekao međunarodnu slavu ( 1932.g. dobio orden za slikarstvo od belgijskog kralja Leopolda II, 1938. g. na Međunarodnoj izložbi umetnosti i tehnike u Parizu dobija srebrnu medalju za slikarstvo) i postao član SANU. „Može se reći da je umetničko delo Ivana Radovića kritika aktivno pratila, naročito period između dva rata i pri tome istakla dve teme Radovićevog slikarstva: Vojvodina kao glavni ambijent Radovićevog slikarstva, u kome je došla do izražaja određena realnost- deskripcija i poezija prostransva, beskrajnost horizona ravnice, njenog čoveka, velikih i malih ljudskih sudbina u okviru čega se naivističko slikarsvo kao originalno slikarevo otkriće. Druga tema je intimna umetnička vizija.“109

109

Vjekoslav Ćetković „Ivan Radović“ Matica srpska, Novi Sad, 1989.

▼ Školarci iz generacije 1883/84.g. Ovo je ujedno i najstarija sačuvana fotografija iz istorije Stanišića. Napravljena je pre više od 125 godina. (S49)

KULTURNO NASLEĐE JEVREJSKO GROBLJE
Jedini podsetnik na naše nekadašnje sugrađane Jevreje jeste groblje. Groblje je veoma lepo očuvano uprkos činjenici da oni u selu ne žive već sedam decenija. Stariji nadgrobni spomenici su od kamena, jednostavni, sa polukružnim vrhom i hebrejskim natpisima. Noviji spomenici, napravljeni između dva rata, su visoki, od mermera i imaju oblik obeliska ili uspravne pravougaone ploče. Na novijim spomenicima imena su ispisana na nemačkom ili mađarskom jeziku. Običaj je bio da se spomenik postavlja jedanaest meseci nakon sahrane. „Na spomenicima iznad natpisa ugraviran je znak staleža kojem je pripadao umrli i to: dve sastavljene šake ( znak blagosiljanja ) za KOHANITE, bokal za LEVITE110 i šesto- kraka zvezda ( Magen David ), palma ili žalosna vrba, za Izrael (narod).“111(S50)

Hevra kadiša, organizacija koja se starala o sahranama i grobljima, brinula se za neophodne tradicionalne običaje čak i tamo gde nije bilo jevrejskih opština, dakle iz udaljenog centra kome su seoski Jevreji Bačke prpripadali stizali su članovi ovog "Svetog društva" da bi pokojnika opremili i sahranili prema običajima predaka.
Leviti su jevrejsko pleme, a Kohanite su Jevreji koji su direktni muški potomci biblijskog Arona (Mojsijevog brata). Kohanite su pripadnici plemena Levita ( Levi ). 111 P.Šosberger „Jevreji u Vojvodini“ Prometej, N.Sad 1998.
110

“Imena bačkih Jevreja su davana u okviru tradicije, kao što je to slučaj gotovo kod svih naroda. Do 80-ih godina XVIII veka vrlo često se sreću: Mojzes, Izrael, Samuel, Abraham, Isak, Jakov, Aron, Jakob, kod muškaraca, a Rahela, Sara, kod žena. Dakle uobičajena imena iz Tanaha. Prezimena su često ista kao i imena - Mojzes, Abraham, Isak, Izrael. Nastala su više kao rezultat loše interpretacije u notiranju od strane carskih službenika, a tek delom preuzimanjem očevog imena za prezime proisteklog radi potrebe razlikovanju osoba istih imena. Zatim mnogo puta srećemo prezime Volf, Heršl, Fleš, Lebl, Polak. Potiču iz ranijih vekova kada su prihvatali prezimena svojih zaštitnika, ili su ih ljudi jednostavnbo identifikovali sa oblašću, mestom ili vlastelinstvom odakle su stigli. Međutim za vreme cara Josifa II donet je zakon po kojem su Jevreji morali da izmene svoja prezimena u okviru predloženih rešenja, ustvari da ih germanizuju. Ovaj čin se plaćao, pa su imućniji ljudi kupovali zvučnija prezimena: Goldšmit, Goldštajn, Dajmond, Rubinštajn, sve do sasvim običnih i jednostavnih gde su najjeftinija bila ona koja se odnose na boju ili zanimanje: Grin, Vajs, Švarc, Šahter etc. Međutim u selima Bačke ovaj proces i nije baš tako brzo išao te su tu duže u upotrebi stara prezimena.”112 Izolacija Jevreja prestaje od 1848. godine, kada oni postaju ravnopravni građani u pogledu uživanja političkih i privatnih prava. Broj Jevrejskih porodica u Stanišiću je varirao od perioda do perioda, a najviše ih je živelo u selu tokom druge polovine XIX veka kada ih je bilo preko 150. Pouzdano znamo da su živeli u selu praktično od njenog nastanka ( 1779.g. jedna porodica ) pa sve do pred kraj Drugog svetskog rata. Njihova mala brojnost nije umanjivala njihovu ulogu i značaj u razvoju sela. U početku su se, verovatno, bavili samo trgovinom. Prema nekim izvorima u Stanišiću je već od 1780. godine postojao molitveni dom, a sinagoga je izgrađena 1870. godine. Tokom prvih decenija XX veka oni su vlasnici mlina (na železničkoj stanici), vlasnici ogromnih imanja, i najlepših kuća u centru sela. Iako su se, u početku, veoma razlikovali od ostalih građana Stanišića, oni su bili ravnopravni članovi lokalne zajednice i njihov odnos sa ostalim narodima bio je dobar. Tridesete godine i pojava fašizma narušili su ovaj odnos. Pred kraj rata, oni su deportovani u logor smrti Aušvic, a njihova imovina je posle rata postala društvena.

112

Olga Andraši „Jevreji u Vojvodini“

SINAGOGA „Sinagoga je bila sagrađena 1870. godine. Bila je to solidna zgrada, čija je veličina bila primerena broju vernika, kojih je bilo blizu 150. Bila je slična ostalim sinagogama koje su se u ono vreme gradile po Vojvodini. U prizemlju su bila dva reda sedišta za muškarce, dok je za žene bila sagrađena galerija iznad svetog ormana aron hakodeš. Galerija je bila ograđena rešetkama bele boje, da se žene ne bi videle iz prizemlja, kako je to uobičajemo u ortodoksnim sinagogama.

Zgrada se nalazila u današnjoj Štrosmajerovoj ulici, pod brojem 73. Poslednji kantor bio je Bela Vajs. Posle deportacije Jevreja 1944. godine, domaći Nemci su u tu zgradu smestili „Kulturbund“. Zgrada je 1950. godine porušena.“113

113

P. Šosberger „Jevreji u Vojvodini“ ( grafički prikaz sinagoge preuzet iz iste knjige )

OSMO POGLAVLJE

IZMEĐU DVA RATA

“Suknje i kose su se skratile za lakat. Odjeknula je muzika rasklimanih
klavira i durnovitih klarineta. Mladež je skakala bacajući noge u stranu. Perle su poletele oko ženskih grudi. Ljudi su zakurblali gramofone i automobile. Svet je ludovao za avionima. Na bioskopskom ekranu su ubrzani ljudi cepali jedan drugom pantalone i gađali se pitama.” Vladimir Pištalo “Tesla – portret među maskama”

SVET IZMEĐU DVA RATA
Posleratni period je obeležilo novo pregrupisavanje i raspored društvenih snaga. Stvaraju se nove države, nestaju carevine, stvara se prva socijalistička zemlja i formira se Društvo naroda. Društvo naroda je osnovano 28.aprila 1919. godine sa osnovnim zadatkom očuvanja mira, kolektivne bezbednosti i nezavisnosti njenih članica. Stanišićani pomažu jednoj dalekoj i egzotičnoj zemlji – Japanu. Narodu ove zemlje, koji je stradao u zemljotresu, daje se pomoć od pet stotina dinara. U periodu između dva rata pojavljuje se fašizam ( U Italiji dolazi na vlast 1922.g, a u Nemačkoj 1933.godine ). U mnogim državama se osnivaju komunističke partije. U Španiji 1936. godine izbija građanski rat u kojem učestvuju dobrovoljci iz celog sveta, pa tako i iz Jugoslavije. Potpuno konstituisanje Kraljevine SHS izvršeno je tek krajem 1920. godine kada su utvrđene njene granice prema susedima. Kao i najveći broj evropskih zemalja i Kraljevina SHS je kao osnovu političkog života prihvatila parlamentarnu demokratiju (izbori, pravo glasa, ustav, parlamentarno zakonodavstvo, sloboda štampe...). Teritorijalno Kraljevina je bila organizovana po županijama, dok se 1929. godine ukidaju županije i stvara se devet banovina. Ona se od samog nastanka suočavala sa mnogim problemima: političkim, ekonomskim i kulturnim. Tri četvrtine stanovništva novostvorene države živelo je od poljoprivrede. Bilo je preko 50% nepismenih (1921.g), a u nekim krajevima i do 80%.

Evropa 1937. godine

IZMEĐU DVE OLUJE
Period između dva svetska rata bio je veoma bogat dešavanjima, promenama u načinu života, razvijala se i modernizovala poljoprivreda, cvetalo zanatstvo i trgovina, menjao se izgled sela, osnivana su kulturna i sportska društva, selo je sve više ličilo na varošicu. O ovom periodu posedujemo bezbroj dokumenata, fotografija i svedoka. Iz tog razloga ovaj period istorije sela je najbolje istražen i obrađen. U posmatranom periodu Bačka je bila jedna od najbogatijih oblasti u Kraljevini SHS, a Stanišić jedno od najbogatijih sela u Bačkoj. Uz naziv Bačka sa pravom je stajao pridev zlatna ( Die Goldene Batschka ). Između dva rata je selo napredovalo u svakom pogledu. Poljoprivreda je bila lokomotiva razvoja, a na nju se sve nadovezivalo. Zanatlije su popravljale i pravile poljoprivredne mašine i alate. Trgovci su razvijali trgovinu sa proizvodima kojima je selo raspolagalo i prodavali seljacima proizvode koji su im bili potrebni. Sve više se razvijala i trgovina luksuznijim proizvodima, koje su ugledajući se jedni na druge kupovali bogatiji seljaci. Modernizacijom poljoprivrede seljaci su imali više

slobodnog vremena tako da je to uticalo na razvoj društvenog i kulturnog života. Među najvažnije događaje iz ovog perioda spada elektrifikacija sela. Elektrifikacija je izvršena 1924. godine. Gledano iz današnje perspektive ovaj proces je bio veoma interesantan. Elektrifikaciju sela je izvršila firma „Jovan Boljki“, koja je dobila na koncesiju ovaj posao. Nakon dvadeset godina, po ugovoru, mreža je trebala pripasti opštini. Za uvođenje struje prijavilo se 130 porodica, a struja se naplaćivala po sijalici. Dobrovoljno vatrogasno društvo je osnovao 1930.godine limar Anton Semlič. Drušvo je imalo toranj za vežbanje na vašarištu, i sa uspehom je učestvovalo na mnogim takmičenjima. U Stanišiću je 1936. godine održano takmičenje dvadeset vatrogasnih ekipa. Opština Stanišić se pored političko-administrativnih poslova bavila i drugim delatnosti od važnosti za varošicu i njegove stanovnike. Izdavala drvorede pokraj puteva, imala ledaru, izdavala vašarište...Opština je novac ulagala u „Stanišićku štedionicu DD“. Pored toga opština je od svojih para kupila kamenolom „Paragovo“ kod Sremske Kamenice.

Selo je imalo svoju ledaru ( Opštinska ledara ) koja je funkcionisala na sledeći način: Zimi se u nju dovlačio led iz bara i kanala oko sela koji se smeštao duboko u zemlji. Led se tako čuvao do leta kada su ga kupovali od opštine i koristili mesari, poslastičari, pa i bogatije porodice.

KAPITALISTIČKA POLJOPRIVREDA Poljoprivreda u selu je bila veoma razvijena. Primenjivale su se sve novine u obradi zemlje, gajenju stoke (prvenstveno svinja), u selu je radio veterinar dr.Sava Bogdanović i bio veoma uvažavan, sve više se primenjivala mehanizacija ( pred rat u selu su radile 32 vršalice ) koju su veći domaćini mogli bez problema sebi da priušte.
► Vršalica ( povorka povodom 150 godina od naseljavanja Nemaca) (S51)

U selu je bilo 11 domaćinstava sa više od sto jutara zemlje, dok je oko 150 porodica obrađivalo između 40 i 80 jutara. Najveće gazde i najnapredniji domaćini su posedovali zemlju i u atarima okolnih sela. „Kada se prolazi glavnim sokakom, između dva reda gospodskih gazdinskih kuća, sa visokim zidovima oko dvorišta, sa visokim prozorima, sa velikim ulaznim vratima, teškim, okovanim, živo obojenim, uz ove kuće, koje su obložene umjetnim kamenom i kao tvrđave zatvorene pred svijetom, vidi se veliko bogatstvo bačkih sela i naprednih bačkih seljaka.“ 114 U periodu između 1935. i 1940. godine iz Stanišića se u Austriju i Nemačku godišnje otpremalo od 100 do 150 vagona tovljenika. Pred rat u selu je tovljeno 12 hiljada svinja i oko 800 goveda što je izvoženo u Čehoslovačke, Austrijske i Italijanske klanice.(S52) Interesantno je da 1937. godine opština donosi odluku da se svinje mogu toviti „u celom selu“, ali u jednom domaćinstvu ne sme da bude više od
Mijo Mirković „Agrarni proletarijat u Vojvodini“, studija, časopis Ekonomist, Zagreb, 1937. br.3.
114

trideset nazimadi. Svinje su terane na ispašu, a u čoporu je znalo biti i stotinu krmača.
◄ Opština je imala svoju priplodnu stanicu sa nekoliko rasnih bikova i nerastova. (S53)

Među najnaprednijim poljoprivrednicima i najbogatija u selu bila je porodica Andreasa Poca (Potz). Njihov predak se još za vreme Josifa II uputio sa bratom iz Bavarske u Bačku. Jedan od braće se nastanio u Čataliji, a drugi kao krojač u Gari. Krojač u Gari je bio veoma siromašan čovek. Jedan od njegovih potomaka, Andreas, već se rodio u Stanišiću. On se u selu oženio i vodio uspešnu trgovinu drvenom građom. Posao mu se uspešno razvijao, a povrh toga žena mu je nasledila osamnaest jutara zemlje. Udaren je temelj budućem bogatstvu, a imanje se sve više širilo. Pored svoje zemlje radio je i dosta zemlje pod zakupom. Do najvećeg preokreta dolazi kad je Andreas kupio 180 jutara od plemića Latinovića iz Boršoda. Porodica Poc već tada je bila sigurno najbogatija u selu. Andreasov jedini sin, Josif, bio je takođe vešt gazda koji je očevinu još više ojačao. On takođe od Latinovića kupuje dodatnih 105 jutara, a od naslednika barona Redla kupuje 142 jutra prvoklasne zemlje. Josif je pored velikog bogatstva stvorio i veliku porodicu. Imao je dve ćerke i tri sina. Još za njegovog života imanje je podeljeno među decom. Sinovi Andreas i Adam su ostali na imanju i bili uspešni poput svojih predaka, dok je trećem bratu Antalu kupljena velika palata u Pešti. Braća Poc bili su veoma vešti privrednici. Naročito je Andreas pokazao veliku sposobnost. On je ulagao novac u sve što mu se činilo profitabilnim. Tako je otkupio pravo lova u seoskom ataru ( Ko je želeo da lovi morao je od njega da kupi dozvolu.), u ortakluku sa Adamom Vajnerom bio je suvlasnik kudeljare.115 Braća Poc su bili i veliki odgajivači svinja, tako je svaki od njih gajio do 500 komada godišnje.

Kudelju su nazivali „belim zlatom Bačke“. Ona je to i bila jer je onima koji su je proizvodili, prerađivali i prodavali obezbeđivala veoma visoku zaradu.
115

◄ Zakupac prava lova u seoskom ataru bio je Andreas Poc. Franz Tscheng ( na slici ) i svi ostali lovci u selu dozvolu za lov su kupovali od Poca. (S54) Ovčarsvom su se bavili uglavnom Srbi. Oni su posedovali stada od nekoliko desetina ovaca, a nečija stada su brojala i preko stotinu ovaca. Od mleka je pravljen odličan sir koji je bio na ceni zbog ukusa, načina pripremanja i masnoće. Među Srbima je takođe bilo naprednih poljoprivrednika i veštih domaćina. Primer za uspeh i napredak je Stevan Tanurdžić koji je od oca nasledio skromna četiri ipo jutra zemlje i malu kućicu. Vrednoćom, čuvanjem i kako navodi njegov savremenik Iskruljev „nemešanjem u veliku politiku i klonjenjem od krčme“ uspeo je da stekne 38 jutara zemlje. Imao je jednu od najlepših kuća među seoskim Srbima. Po Iskruljevu, prvi gazda među Srbima bio je Šandor Vračarić. On je od oca nasledio malu kuću pod trskom. Veštim vođenjem domaćinstva, zajedno sa svojim sinom Savom, stekao je 10 jutara oranice i 40 jutara ledine. Pored toga bio je mesar i vodio je kafanu. Predsednik Seljačke družine bio je ratar Jovan Nikolić. U selu su se mnogo gajile i guske koje su isterivane na pašu kao i sva ostala stoka, a uveče bi se svako jato vraćalo svome domaćinu. Velika je bila i proizvodnja šećerne repe ( 1000 do 1500 vagona godišnje). Godišnje se izvozilo 100 vagona pšenice. Pšenicu su otkupljivali seoski trgovci, a poznato nam je da je sušaru za žitarice posedovao Martin Štringl. Jaja je otkupljivao i izvozio u više evropskih zemalja Izidor Rizenberg. Kod njega je na odabiru i pakovanju jaja radilo sedam žena.

U selu je 1929. godine osnovana „Opštinska zaklada za unapređenje poljoprivrede“. Članovi ovog udruženja bili su poljoprivrednici iz sela, svih nacija.

◄ Parni (S56)

mlin Jakoba Poca

Adam Nuspl i sin su 1936. godine izgradili mlin na elektromotorni pogon. Pored ovog u selu su bila još dva parna mlina, jedan na železničkoj stanici, a drugi u Dalmatinskoj (Maloj) ulici.

Dve jamurače, prva na bajmočkom putu i druga naspram pravoslavnog groblja su izdavane u zakup za ribolov.
► Jamurače su bile prava jezera. Na žalost, fotografija jamurače na bajmočkom putu nije baš najjasnija ali se vidi kolika je to vodena površina nekad bila. Danas se na njenom mestu nalazi deponija smeća.(S57)

U selu se vašar održavao dva puta godišnje i morao je biti dosta velik. Bila je to prilika da seljaci prodaju svoju stoku, proizvode, i da kupe što je njihovom domaćinstvu potrebno. Zakupitelj „Vašarišta“ bio je Aleksandar Komnenov. Važan izvor prihoda za stanišićku opštinu i za seljane bilo je izdavanje drvoreda dudova pored puteva, odnosno gajenje svilene bube. Obe strane puteva prema susednim mestima bili su opkoljene dudovima koji su presađivani iz opštinskog rasadnika. Dudovim listom su hranjene svilene bube, a plod je korišten za pripremanje koma za rakiju. Ovim poslom se uglavnom bavila sirotinja i bio joj je to značajan izvor prihoda tokom leta. Gusenica „metlica“ se pojavila 1930. godine, napadala je sve poljoprivredne kulture. Za zaštitu bilja koristila se „Uranija“. ◄
Za poljoprivredne radove bilo je potrebno mnogo radnika. Između dva rata u selu je bio priličan broj traktora i vršalica, ali je ljudski rad bio nezamenjiv.(S58)

Za određivanje dnevnica u selu postojao je paritetni odbor poljoprivrednih radnika i gazda. Oni su zajedno donosili odluku kolika će nadnica biti za pojedine poslove i gazde su bile dužne tog dogovora da se drže. Tako je 1937. godine ovaj odbor doneo odluku da se za kosidbu livade plaća 4 dinara po kosu, za kopanje kukuruza 2,5 dinara. U vršidbi radnicima je pripadalo 4% od risa. Pri berbi kukuruza radniku je pripadao deveti red i kukuruzovina, a ukoliko je bila loša godina radniku je pripadao osmi red. U ovom slučaju radnik je mogao da bira red, a ne onaj koji mu gazda odabere. ◄ Portret jedne
biroške porodice. Biroši su uglavnom živeli na gazdinom salašu. (S59)

Važna grupa poljoprivrednih radnika bili su biroši. Oni su uglavnom celu godinu radili kod istog gazde obavljajući sve poslove. Živeli su uglavnom na gazdinom salašu. Za svoj rad i rad njegove porodice biroš je dobijao 12 mtc pšenice, 1000 kg kukuruza u zrnu, 1000 dinara, petroleum za osveljenje, so i 200 kvadratnih hvati „pod baštu“. Biroši su se selili od gazde do gazde najčešće u proleće ( oko Đurđevdana, početkom maja ), ili na jesen (katolički Svisveti, početak novembra ). Porodice biroša su generacijama služile kod različitih gazda i retke su bile porodice koje su uspevale da steknu svoje imanje i postanu nezavisne. Dobri i vredni radnici ukoliko nisu bili zadovoljni uslovima kod nekog gazde veoma lako su nalazili posao kod drugog. Gazda je živeo u selu, a u sredini imanja je imao salaš na kojem je živeo biroš sa porodicom. Biroške porodice su obrađivale gazdinu zemlju, hranili i čuvali stoku, muzli krave, muška deca su čuvala svinje, ženska deca čuvala su guske. Cela porodica bila je angažovana na malim i velikim poslovima. Zbog čestog seljakanja sa salaša na salaš malo njih je završilo više od četiri razreda osnovne škole. Nakon drugog svetskog rata na selu su se desile velike promene i biroši postaju radnici u poljoprivrednim zadrugama ili se zapošljavaju na drugim mestima.

ŽIVOT NA SALAŠU
Okolina sela pre rata nije bila jednolična kao danas jer je oko sela bilo 180 salaša. Na salašima su živeli Srbi, Nemci, Mađari, Bunjevci... Do danas je ostalo tek nekoliko salaša koji nas podsećaju na nekadašnji izgled Bačke koji je opevan u pesmama tamburaša. Svi veći domaćini u selu su imali salaš u sredini svog imanja na kojem su živeli biroši koji su služili kod njih. Veći domaćini, poput Poca, Meša, Bajera, imali su po nekoliko salaša. Bunjevci su gotovo svi živeli na svojim salašima, koji su se nalazili na kaćmarskom delu atara. Tridesetih godina na salašima je živelo oko 180 Bunjevaca, koji su posedovali ukupno oko 1600 jutara zemlje. U kaćmarskom delu atara je 1932. godine otvoreno odeljenje stanišićke škole koju su pohađala većinom bunjevačka deca. Jedna od najvećih grupa salaša u seoskom ataru, koji postoje i danas, jesu Mašićevi salaši. Prvi salaš je ovde podigao Dimitrije Mašić još 1871. godine. Mašićevi salaši se nalaze na predivnom mestu, na pola puta između Stanišića i Svetozara Miletića. Salaš je činila skromna kuća od naboja sa štalom, svinjcima, kokošinjcima. Oko salaša prostirao se voćnjak i manja livada. Bunar sa đermom.

NE MOGU BRŽE, JURIMO TRIDESET! Električarski majstor, Antal Ekeš, prvi je (1936.g.) kupio automobil. Već posle dve godine trgovac Matajz Haut pred svojim dućanom ugrađuje benzinsku cisternu-tank.

MAJSTORI SVOGA ZANATA
Seosko stanovništvo je opskrbljivano svakodnevnim potrepštinama zahvaljujući velikom broju zanatlija u selu. Zanatlije u proizvodile hranu ( 5 pekara, 8 mesara, 2 poslastičara, 2 sodara i 4 mlekare ), zatim odeću i obuću (2 šeširdžije, 6 obućara, 2 ćurčija, 2 opančara, 6 krojača, 4 vunopletača ), potrepštine za domaćinstvo i obavljanje poljoprivredne proizvodnje (6stolara, 8 kovača, 4 kolara, 1 dimničar, 1 majstor za kaljeve peći, limara 2, sarača 3, 1 krečana i jedna radionica za izradu šarenih pločica ). Poneki zanatlija je uspeo da značajnije razvije svoj posao, pa je tako vunopletač Jakob Pehlol u svojoj radionici zapošljavao dvadeset radnika. Zanatlije su imale svoje Udruženje koje se brinulo o njihovim interesima, iznosilo njihove zahteve i zastupalo ih pred Opštinom. Postojalo je i Zanatlijsko-momačko udruženje. Ovo udruženje, čiji članovi su bili Nemci, bavilo se i kulturnoumetničkim delatnostima. (S60)

◄ Stolarska radionica(S61) Zanatlije su imale pune ruke posla i izrađivali su veoma velik broj predmeta za različite potrebe. O kvalitetu izrade najbolje govori

činjenica da su mnogi predmeti napravljeni pre rata još uvek u upotrebi, a verovatno će ih koristiti i generacije posle nas. Moda je dopirala i do seoskih domaćinstava, a vešte ruke su izrađivale sve što se na šarenim stranicama novina i časopisa moglo videti. ► Nemački izraz šnajderica u svakodnevnoj je upotrebi i danas, a Singerica je i dalje neprevaziđena.(S62)

◄ U vreme kada nije bilo zamrzivača potražnja za svežim mesom bila je velika (S63).

SVAKA ROBA IMA SVOGA KUPCA Ono što se nije proizvodilo u mestu moglo se nabaviti u prodavnicama, tako je u selu bilo 10 prodavnica mešovitom robom, 6 prodavnica tekstilnom robom, 3 drvare, 2 gvož-đare i jedna prodavnica obuće „Bata“. U selu su postojale i dve apoteke. Zanimljivo da su bile vlasništvo dva rođena brata, Eugena i Đule Vajnfelda. Mnogi su svoju trgovinu razvijali i temeljili na proizvodima seljaka. Trgovalo se žitom, svinjama i svim onim što je imalo kupca i na čemu se moglo dobro zaraditi. Johan Bajer, trgovac iz sela, stekao je ogromno bogatstvo trgujući po vašarima. On od oca nije nasledio ništa, ali je bio izuzetan trgovac. Posedovao je dva salaša okružena sa 130 jutara zemlje i kuću u centru sela za koju je platio ogroman iznos u gotovini.

OD KAFANSKOG DRUŠTVA

DRUŽENJA

DO

KULTURNOG

(S64) Pred rat u selu je bilo dvadesetak kafana. U njih ljudi nisu išli samo sa ciljem „da se napiju“, već su one imale važan društveni značaj. Bila su to mesta okupljanja, druženja, središta kulturnog i političkog života. Program i dešavanja u kafanama bili su prilagođeni klijenteli. Jednu kafanu su posećivali Nemci, drugu Srbi, treću Mađari („Gornja kafana“), četrvrtu bogati („Goldring“ ), petu sirotinja, šestu zanatlije ( „kod Busena“ ), sedmu boemi i umetničke duše... Kulturni život sela kretao se iz kafana i povremeni nastupi, predstave, i igranke doveli su do stvaranja kulturno-umetničkih društava. U Stanišić navraćaju od somborskih muzičara, gajdaš Kosta ŠarčanskiKoca i violinista Joca Maksimović- Čonka i čuveni Mika iz Bačkog Brega koji je već svirao i na radio Beogradu.

KULURNO UZDIZANJE ( SELJAČKOG DRUŠTVA )
Krajem tridesetih godina oživeo je kulturni život Mađara u selu. Organizuju se priredbe i zabave koje se održavaju u kafanama. Najzad, 1939. godine osniva se mađarsko KUD. Drušvo je veoma brzo naraslo na tri stotine članova. Društvo u svojim prostorijama čuva fotografije predstava ( uglavnom komedije ) i folklornih priredbi iz tog perioda. Zahvaljujući njima stekli smo bolji uvid u to kako su one izgledale. Iako amateri, ulagali su veliki napor da sve izgleda savršeno. Predivne scenografije, odlični kostimi i solidna gluma. Publika je najčešće bila više nego zadovoljna. Srpska omladina je takođe aktivna na kulturnom planu. U kafani Save Vračarića se daju pozorišne predstave „Đido“, „Vlast“, „Sumnjivo lice“, koje poseti stotinak gledalaca. Zabeleženo je da se srpska mladež okupljala i u kafani kod Drljače u Jamertalu, gde su svirala tri tamburaša. U kafani Dušana Tanurdžića, gde je postojala zemljana kuglana, je takođe bilo okupljalište srpske omladine između dva rata.

▲ Pozorišna trupa mađarskog Kulturno-umetničkog društva (S65) O pokladama, februara meseca, Nemci i Mađari organizovali su balove i priredbe. Na ovim balovima su nastupali tamburaški i zabavni orkestri. Orkestar Hansa Vajlanda težio je i klasičnoj muzici.

U selu je postojalo nekoliko horova, među najznačajnijim su pravoslavni crkveni hor i hor nemačkog kulturno-umetničkog društva. Na kulturnom polju bili su aktivni i vatrogasci koji su organizovali igranke i balove, oformili su i svoju dramsku grupu. ◄ Na muzičko obrazovanje mladih je poklanjana posebna pažnja. U Stanišiću je bilo aktivno nekoliko orkestara (gudački, trubački...)(S66)

► Zahvaljujući retkim fotografijama sačuvanim iz tog perioda stičemo uvid u pozorišni život u Stanišiću. Ako je gluma bila približno dobra kao scenografija publika je zaista mogla da uživa u predstavama.(S67)

KULTURBUND – između kulture i politike
Sigurno najpoznatija institucija jugoslovenskih Nemaca bio je Kulturbund. Značaj ove organizacije je utoliko veći ako znamo da su Nemci bili najveća nacionalna manjina u Kraljevini Jugoslaviji ( oko 500.000 stanovnika ).116 Nije nam poznato kad se Kulturbund kao organizacija pojavio u Stanišiću, ali je dokumenovano da se članovi ovog saveza već 1935. godine okupljaju i od tada im je značajnije delovanje i uticaj u selu. Formiran kao nepolitički savez, Kulturbund je za jedan od osnovnih ciljeva postavio izradu školskog programa sa zahtevima nemačke nacionalne manjine. Organizacija je kao svoje zadatke precizirala širenje knjiga, umetničkih dela, muzikalija i filma među nemačkom nacionalnom manjinom, otvaranje knjižnica i podsticanje njihovog rada, otvaranje vaspitnih i prosvetnih ustanova, organizaciju predavanja, brigu o školovanju nemačkih učitelja i sveštenika, negovanje nemačkog jezika i drugo što je činilo duhovne, etičke, moralne, društvene i kulturne potrebe nemačke manjine i njeno zdravstveno prosvećivanje.117 Zanimljivo je da je ova organizacija bila zamišljena po uzoru na predratnu srpsku organizaciju iz Austrougarske „Prosvjeta“.118 Pored Kulturbunda Nemci u Kraljevini Jugoslaviji su imali još nekoliko organizacija različitih orijentacija. Najznačajnije među tim organizacijama bili su Obnovitelji i Mladonemački pokret. Za razliku od švapsko-nemačkog prosvetnog saveza koji je težio „konstruktivnoj saradnji“ sa državom, Obnovitelji su nastojali da izgrade autonomiju nemačkog naroda kao celine u okvirima druge države kao celine. Osnovni cilj Obnovitelja bio je da u Kulturbundu zavlada nacistički duh i drugačiji metodi i ciljevi borbe. Kao protiveža Kulturbunda i Obnovitelja nastao je Mladonemački pokret. Pokret se nemačkoj nacionalnoj manjini u Jugoslaviji obraćao kao „jugoslovenskom nemačkom narodu“. Zbog svojih stavova pokret je bio u oštrom sukobu sa druga dva nemačka pokreta i u nemačkoj štampi i propagandi je smatran izdajničkim. Posle Anšlusa ( 1938. god. ) Nemačka je postala sused Kraljevine Jugoslavije, što je značilo novi prodor ideologije nacionalsocijalizma u politički i kulturni život nemačke nacionalne manjine u Kraljevini.
116
117

Najveći deo nemačke populacije živeo je na selu ( u Vojvodini 84% ) i bavio se poljoprivredom. Lj. Dimić „Kulturna politika...“, knj.III, str. 12. 118 Z.Janjetović „Srpski uticaji na svakodnevnu kulturu Nemaca u Vojvodini“, Godišnjak za društvenu istoriju 2., Beograd 2009. str.31.

Celokupna delatnost Kulturbunda već tokom 1939.-1941. godine bila je neprikriveno nacionalsocijalistička. Nemački državni praznici i praznici nacionalsocijalističke partije proslavljeni su u okviru Kulturbunda, kulturnih društava i nemačkih škola. „Uverena da predstavlja „rasno jezgro“ na koje će se, u svome prodoru ka jugoistočnoj Evropi, Treći rajh osloniti, nemačka nacionalna manjina je bila sve manje lojalna, a sve više agresivna prema državi. Da spreči takav proces događaja, Kraljevina Jugoslavija nije imala niti snage niti smelosti.“ 119

List „Lokal Anzieger“
Prve novine koje su se štampale i izdavale u Stanišiću bio je list na nemačkom pod nazivom „Eigemeine Zeitung“. Izlazio je tokom 1905. godine. Koliko dugo je izlazio i koliko brojeva je objavljeno nije poznato. Na žalost, nije sačuvan ni jedan primerak. Posle duže pauze, početkom tridesetih se pokreće novi lokalni list. Za razliku od „Eigemeine Zeitung-a“, novi list će imati više uspeha i izlaziće punih deset godina. List „Lokalancajger“ ( Lokal Anzieger ), sa tiražom od 500 primeraka, se štampao u Prigrevici. Urednik je bio Robert Peninger, a nije nam poznato kakav im je bio sadržaj i uređivačka politika.120
◄ Mala redakcija ( Katarina i Martin Franz i Anna Kokus ). Lokal Anzieger je izlazio gotovo punih deset godina. (S68)

Lj. Dimić „Kulturna politika...“, knj. III, str.55. Robert Peninger je i nakon Drugog svetskog rata ostao u Stanišiću i prema nama dostupnim informacijama bio je antifašista.
119 120

Na našu sreću, došli smo do jedne stranice Lokal Anzieger-a. Dvadeset druga strana ovog lista od 4. juna 1939. godine je puna interesantnih detalja na osnovu kojih smo uspeli da donesemo zaključak o tome kako su novine mogle izgledati i kakav im je bio sadržaj. Stranica počinje sa tekstom o prijateljskoj fudbalskoj utakmici između Gakova i kombinovanog sastava Sloge. Utakmica je završena rezulatom 2:2. Zatim sledi nekoliko malih oglasa. Stanišićani nude radio aparat, travu, svinje, bicikl, vinograd itd. Bioskop Arena Tonkino Stanišić u istaknutom oglasu obaveštava da će se trećeg i četvrtog juna prikazivati film „Ihre lustige Nacht“, a sedmog i osmog juna film „Mimi“.

Ko je soko taj je jugosloven!
Sokolsko društvo je osnovao lekar dr Ante Marić 1929.godine. Društvo je u početku imalo stotinak članova, pripadnika svih naroda u selu. U početku su vežbali u kafani „kod Busana“, a kasnije na vašarištu. Kada se nastupalo na sletu u selu, vežbalo se po muzici Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Članovi Društva odlazili su na sletove čak i u Sofiju i Prag. „Ne obazirući se na veru, stalež, pleme, sokoli su nastojali da stvore „jugoslovenski tip kulture“. Pod parolom „Ko je soko taj je Jugosloven“ sprovođen je osnovni program sokolskog vaspitanja – „vaspitanje u narodnom duhu“ s ciljem da u svojim redovima okupi čitav narod „u jednoj jedinstvenoj i nedeljivoj slobodnoj državi“.“ 121

VAŽNO JE UČESTVOVATI ( I BITI PRVI )

▲ FK Sloga – Eintracht (S74) Ovaj period karakteriše razvoj sporta i sportskog duha. Fudbalski klub Sloga-Eintracht je osnovan 1931. godine. Teren, ograđen drvenom tarabom nalazio se kod kudeljare, a kasnije je premešten na vašarište gde se i danas nalazi. Pored fudbala, osnovano je još nekoliko formalnih i neformalnih sportskih klubova i udruženja ( jahači, biciklisti...).
Lj. Dimić „Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije“, Stubovi kulture, Beograd, 1997.g. knj I str 433.
121

▲ Fudbal je bio od samog početka veoma popularan sport. Iako je klub bio amaterski i takmičio se u najnižoj somborskoj zoni, celo selo je bilo uz tim. (S75)

▲ Uvek uz Slogu! „Objektivna stanišićka publika“ na daskama ograđenom stadionu. (S76)

„Kolo jahača“ svoje konje trenira na prostoru kod železničke stanice. Jahači su imali lepe i negovane konje. Konjički sport je posebno popularan bio među seoskim Nemcima.
(S77)

▲ Biciklizam je bio sport koji je bio ujedno i rekreacija i uživanje. Grupa biciklista na livadama ispod sela. (S78)

IZMEĐU SELA I GRADA

Velike promene koje su se desile na selu između dva rata, a posebno tridesetih godina, najuočljivije su kod načina oblačenja. Dvadesetih godina još smo u seoskoj sredini, tradicionalnoj i ukočenoj. Gotovo svi muškarci imaju brkove, šešir na glavi i lulu u ruci. Žene su u širokim haljinama do zemlje, sa obaveznom maramom na glavi. Sitna deca skroz kratko ošišana. Tamnije boje odeće preovladavaju. Ljudi na fotografijama su u strogom, mirnom stavu i bez osmeha na licu. ◄
Nemački godina.(S79) par dvadesetih

Nemačka porodica dvadesetih godina XX veka ( na slici desno).► (S80)

Ako pogledamo portret bilo koje stanišićke porodice iz ovog perioda videćemo sličnu sliku. Mađari, Nemci i Srbi su se donekle slično oblačili. Samo po detaljima razlikujemo jedne od drugih. Prelazak na moderno građansko oblačenje je bilo postepeno, tako da na nekim fotografijama možemo videti ljude približno istih godina u tradicionalnoj nošnji i u građanskom odelu.

Veća prosvećenost, dostupnost štampe, pojava radija i bioskopa učinili su svoje. Stanišić se menja, otvara se i razvija. Seljaci vikendom oblače građanska odela, posećuju kafane i restorane, odlaze u bioskop i na pozorišne predstave. Postaju prosvećeniji i kulturniji. Žene skidaju marame i prave frizure kakve viđaju na filmovima. Više nisu svi kao uniformisani. ◄ Ova porodica je prava
građanska i njihov portret se ne može ni uporediti sa portretima porodica od pre jedne decenije.(S81)

Brkovi više nisu obavezan modni detalj. Odelo, kravata i moderne frizure.

Portret mladića na selu tridesetih godina XX veka. ►(S82)

◄ Osmeh na licu devojaka. Ukočenost je nestala, a zavladala je vedrina. (S83)

Devojka među klasovima žita. Ova fotografija je puna života i radosti. Čini nam se da je za seoskog fotografa okolina sela bila omiljeno okruženje za rad. Sačuvano je na desetine, ako ne i na stotine fotografija koje su načinjene u polju, na livadama, i na raznim mestima oko sela. Devojke u šetnji, drugarice kraj kanala, momci na konjima ili biciklu... ( S84)

KULTURNO NASLEĐE STARA SEOSKA ARHITEKTURA
Stanišić kakvim ga poznajemo polako nestaje. Njegovo posebno obeležje jeste seoska arhitektura nastala u prvoj polovini XX veka. Stare građevine iz ovog perioda lagano potiskuju nove, modernije i praktičnije građevine. Urbanistički plan naselja je iz druge polovine XVIII veka i selo gledano iz ptičije perspektive ima oblik pravilnog pravougaonika, sa ulicama koje se seku pod pravim uglom. Stanišić je postao slavan kao tipičan i savršen primer vojvođanskog ( panonskog ) tipa naselja. Prilikom izgradnje sela ( kolonije ) građene su kuće od naboja. U tom trenutku to je bilo veoma praktično jer se trebalo odjednom graditi nekoliko stotina kuća. Korišćena su svega tri osnovna materijala: 1. zemlja- ilovača, 2. drvo- samo tamo gde je neophodno za tavansku i krovnu konstrukciju, i 3. trska- jedno vreme je bila jedini materijal za pokrivnje kuća. Pored osnovnih materijala koriste se još i slama, i pleva, čime obiluje ovaj kraj; zatim pruće, kreč, životinjska krv i životinjska balega, pre svega od goveda, koja se dodaje blatnom lepu. ◄ Jedna od retkih fotografija
najstarijeg tipa kuće od naboja u Stanišiću sa trščanim pokrivačem.
(S85)

Kuće su u početku imale jednu, a kasnije dve sobe i kujnu ( još kasnije dodaje se i ostava ), te trem po jednoj od dužih strana kuće. Kuhinja je bila postavljena u sredini između soba. U dubini kuhinje nalazilo se poluzatvoreno ognjište sa dimnjakom velikog preseka. Deo kuhinje iznad ognjišta bio je zasvođen u obliku manastirskog svoda i završavao se širokim dimnjakom. Svod ispod dimnjaka i sam dimnjak su od čerpića ili opeke. Ovaj deo je takođe služio i za konzerviranje mesa dimljenjem.Tu je obično zidan štednjak i otvori za

loženje zidanih (paorskih) peći po sobama. Paorske peći su osim za zagrevanje soba služile i za pečenje hleba, bundeve i ostalih namirnica.

(S86)▲Stari tip kuće sa karakerističnim malim ulaznim vratima za goste. Ispod kuća, u početku, nije bilo podruma. Zgrada je bila relativno niska i od okolnog terena nije bila izdignuta, samo ponekad viša za jedan stepenik. Krovovi su po pravilu uvek bili dvovodni, sa velikim strehama od trščanog pokrivača. Krovna konstrukcija je bla od oble drvene građe. Pokrivač je barska trska. Tavanski prostor se redovno koristio. Temelji obično nisu građeni, a zidovi od naboja su standardno bili debeli jednu i po stopu 122. Zidovi – kako spolja ako i iznutra, lepili su se blatnim lepom sa dodatkom iseckane slame i na kraju su bili krečeni. Tavanica je bila drvena, a tavanjače su se, ako je raspon veći, poduhvatale jakom gredom. Ova greda je bila redovno vidna. Prostor između tavanjača popunjavao se blatnim lepom pomešanim slamom ili trskom preko letvica koje se prikivaju ili uglavljuju između tavanjača. Zabatni zidovi su pravljeni od zemlje ( čerpić ) ili od dasaka – ređe od pletera ili trske sa blatnim premazom.
122

1 stopa = 31,60 cm

Zemljani podovi su bili od dobro nabijene ilovače, kojoj se dodavala životinjska krv. Od krvi je pod dobijao izvesnu elasičnost i postajao otporniji na abanje. 123 •••••••••••••••••••••••••••••••••••• U početku su sve kuće u Stanišiću bile jednobrazne i uzdužne. Vremenom kako se seosko društvo raslojvalo i kako su pojedini domaćini postajali bogatiji dolazi do gradnje drugačijih tipova kuća. Pojavljuju se poprečne kuće sa ajnfurt kapijama, kojih ima najviše u Glavnoj ulici gde su i živele najbogatije porodice.

mnogim kućama su se do danas očuvali inicijali graditelja i godina gradnje. Na ovoj kući su inicijali JW i godina 1900.(S87)

▲Na

▲gore

levo. Kuća sa ajnfurt kapijom sa glavne ulice. Danas je to zgrada Mesne kancelarije. (S88)

◄Karakteristična ajnfurt kapija.(S89)

123

Ervin Ginder „Vojvođanske seoske kuće od naboja“, KID „PČESA“, Novi Sad 1996.

Jedna od glavnih karakteristika kuća građenih početkom XX veka, a naročito između dva rata, jeste fasadna dekoracija. Dekoracija fasade ima više vrsta, od najjednostavnijih geometrijskih oblika bez značenja do veoma složenih gotovo alegorijskih ukrasa. Opšti razvoj i bogaćenje pojedinaca doveli su do toga da ukrasi postanu sve bogatiji. Kuće su sve više počinjale da liče na gradske, a celo naselje je sve manje bilo selo i sve je više bilo varošica. Ponekad se u kićenju i kinđurenju išlo predaleko, ali je ipak većina kuća imala svoj provincijski šarm. Jedna od najlepših dekoracija, a ujedno i najoštećenijih, nalazi se u Dalmatinskoj ulici br.68. Kuća koja je izgrađena najverovatnije 1907. godine jeste najlepši primer seoske arhitekture. Zbog neodržavanja, fasada pod atmosferskim uticajima sve više propada i pitanje je dana kada će u potpunosti propasti. Na samom vrhu fasade nalazi se rozeta sa anđelom u sredini. Ispod se nalazi štitasti grb sa inicijalima koji sa obe strane pridržavaju dva herubima (krilata anđela). Fasada je na visini tavanice veoma vešto podeljena na dva dela, s tim da nije narušen sklad celine. Pored levog prozora se nalaze dva prikaza, jedan muški, drugi ženski. (S90,91,92)

Levi prozor (slika levo) je posebna celina, koju su graditelji verovatno hteli da istaknu. Neposredno iznad prozora nalazi se upisano ime graditelja kuće i datum izgradnje.(S93)

Srednji i desni prozor ( slika dole ) čine jednu celinu i dekoracije oko njih su mnogo skromnije nego kod levog prozora.(S94)

Prilikom gradnje kuća, od početka XX veka, nije se više gledalo strogo samo na njenu funkcionalnost. Iako je nemačko stanovništvo sela bilo veoma racionalno i štedljivo, velika pažnja se poklanjala da kuća bude što lepša i dekorativnija. Kuće od naboja, pokrivene trskom, zamenjuju ciglom zidane i crepom pokrivene kuće. Početkom veka, odnos starih kuća koje su prave seoske kuće i novih koje oponašaju gradske ili se ni ne razlikuju od njih je podjednak. U centru i širem centru sela preovladavale su visoke kuće sa ajnfurtom, dok su na perifernim delovima sela bile niske kuće od naboja. Sve nacije u selu su se ugledale jedna na drugu u izgradnji kuća, a na to kakva je čija kuća presudno je uticao materijalni položaj svakog pojedinca.

Verski odgoj i život u duhu tradicije imali su jak uticaj na estetiku početka XX veka u Stanišiću. Odanost veri i crkvi su bili deo svakodnevnog života. Seljački život i težak fizički rad obeležavao je svaki segment života. Tako su mnogi želeli da ovekoveče put do stečenog bogatstva i da pokažu odakle i kako su krenuli. Motiv seljaka koji ore uz pomoć svog konja se često provlačio u dekoraciji fasada, kapija, vrata, zidova... (S95) Ajnfurt kapije su bile još jedno obeležje međuratne seoske arhitekture. Bile su pravi ukras svake kuće. Ukrašene duborezima, sa metalnim okovima i ukrasima i peskarenim staklima pokazivale su bogatstvo domaćinstva u koje se kroz njih ulazilo. ▲ Duborez na kapiji. (S96) Veoma mali broj fotografija nam je preostao koje su urađene u unutrašnjosti kuća. O tome kako su kuće bile uređene saznali smo iz razgovora sa starima kojih je sve manje i na osnovu sačuvanih komada nameštaja kojih je takođe sve manje. Koliko su kuće bile uredne spolja, takve su bile i iznutra. Interesantno je da se u mnogim kućama još uvek koristi nameštaj koj je ostao od pre rata. U mnogim kućama su sačuvane kaljeve peći koje su često mala remek dela i veoma funkcionalan dekor bez roka trajanja. (S97)

Zidovi u sobama i svim prostorijama su ukrašavani. O tome kako koji motivi su preovladavali i kako je izgledala dekoracija najčešće smo saznavali kad se u nekoj kući oljušti kreč ili otpadne sloj maltera, a pred nas ispliva rad star 7-8 decenija.

► Deo dekoracije na plafonu. Vatrogasni dom Stanišić.(S98) Zidovi ajnfurta su najčešće ukrašavani slikama koje su slikane na zidu. Bile su to najčešće replike poznatijih slika ili scene iz seoskog života. Oslikavanje zidova morao je biti tražen i unosan zanat. U selu je pre rata bio jedan zanatlija koji je bio specijalizovan za ovaj posao.

◄Scene iz lova i pejzaži bili su veoma popularni. Zidne slike u ajnfurtu. (S99)

158

DEVETO POGLAVLJE

VELIKI RAT U MALOM SELU

„Rat, koji do tada nije značio ništa više nego jednu reč koja označava nejasnu i daleku činjenicu, pretvorio se u dramatičnu stvarnost“ G.G.Markes „Sto godina samoće“

159

„Kad iščezne osećanje za pravdu i moral, a užas pomuti čula, snage običnih ljudi brzo presahnu.“ E.Jinger „Na Mermernim Liticama“

DRUGI SVETSKI RAT
Prvog septembra 1939. godine Nemačka je napala Poljsku. Dva dana kasnije Velika Britanija i Francuska objavljuju rat Nemačkoj što označava početak II svetskog rata. Hitler je u maju 1940. godine napao Francusku i zemlje Beneluksa i porazio ih za malo više od mesec dana. Susedi Jugoslavije - Mađarska, Rumunija i Bugarska 1940. i 1941. godine pristupaju Silama osovine. Pod ovim uticajima i novonastaloj situaciji u okruženju Jugoslovenska vlada pristupa Trojnom paktu 25.marta 1941. godine. Pristupanje Trojnom paktu je izazvalo ogorčenje kod naroda, koji je ovo doživeo kao izdaju. Ubrzo nakon potpisivanja grupa oficira je organizovala puč, oborila vladu Cvetković- Maček , proglasila kralja Petra II punoletnim i formirala vladu na čelu sa generalom Dušanom Simovićem. Usledila je opšta mobilizacija i priprema za rat. Nemačka je bez objave rata , 6. aprila 1941.godine, napala Jugoslaviju. Napadu su se pridružili i susedi Kraljevine Jugoslavije: Italija, Mađarska i Bugarska. Pod naletom 900 hiljada neprijateljskih vojnika jugoslovenska odbrana je brzo slomljena. Vlada i kralj su napustili zemlju, a vrhovna komanda je 17.aprila potpisala kapitulaciju. Sovjeski savez, koji je u to vreme još saveznik Trećeg Rajh-a124, već 9. maja 1941.g. vladu Kraljevine Jugoslavije proglašava nelegitimnom i zatvara jugoslovensko poslanstvo u Moskvi sa obrazloženjem „da jugoslovenska država kao takva više ne postoji“.

Sporazum Molotov-Ribentrop. Dan potpisivanja ovog sporazuma u Evropi se obeležava kao Dan sećanja na fašističke i komunističke zločine, odnosno zločine totalitarnih režima.
124

160

VELIKI RAT U MALOM SELU

Plamen rata nije poštedeo ni Stanišić. Vojska Kraljevine Jugoslavije, otvorila je 11.aprila, mitraljesku i artiljerijsku paljbu prema Mađarskoj. Sa druge strane nije bilo odgovora, iako je mađarska vojska već zaposedala položaje prema granici. Istog dana, uveče oko 21č., berberski majstor Joca Tanurdžić digao je u vazduh železničku stanicu. ▲ Jugoslovenska vojska je napustila položaje u ponoć između 11. i 12. aprila. Odmah nakon povlačenja, stolar Gašpar Majer iz Stanišića, se uputio u Mađarsku da izvesti mađarsku komandu da pred njima ne stoji niko i da mogu da uđu na jugoslovensku teritoriju.(S100)

◄ Honvedi su prilazili selu iz dva

pravca. Riđice.(S101)

Od

Boršoda

i

od

161

Idućeg jutra oko sedam sati honvedi su bili pred selom. Prilazili su letnjim putem iz pravca Boršoda i od Riđice. Stanišićani su istakli bele zastave, a selo je zauzeto bez ispaljenog metka.
◄ Topla dobrodošlica sa uzdignutom rukom. Hovedi su bez otpora zauzeli Stanišić.( S102)

Prema rečima jednog savremenika ulaska honveda u selo oni nisu dočekani sa oduševljenjem. Njihov dolazak je naročito smetao seoskim Nemcima, koji su bili najbrojniji u selu, a vlast je pala u ruke Mađara. Strah je ovladao selom. Sukob je bio tih i višeslojan. Mađari i Nemci protiv Srba, Mađari protiv Nemaca, Fašisti protiv onih koji su sumnjivo neodlučni... Svako je bio potencijalni neprijatelj. Počeo je najstravičniji period u istoriji čovečanstva, rat koji je isterao zlo iz mračnih dubina i spržio Evropu i veći deo sveta. Život u malenoj varošici postao je tmuran. Rušilo se sve što su generacije gradile. U polje se više nije odlazilo sa pesmom.... „Stvarni monstrumi iz horor filmova pobegli bi samo pri pomenu tih ljudi, koji su takoreći do juče, bili nečiji mirni i ljubazni susedi, a to će verovatno opet biti i posle ovog ubijanja.“ Čarls Simić Drugi svetski rat je pedeset godina bio omiljena tema u Jugoslaviji. Deca u vrtićima su pisala sastave, čitala lektire i pevala pesme o junačkoj borbi. Bezbroj knjiga, snimljenih filmova, dokumentaraca i naučnih radova je za inspiraciju i glavnu temu imalo ovaj nesretni rat. Pored svih filmova koje smo pogledali i knjiga koje smo pročitali, nije nam jasno šta se u tih nekoliko godina zaista dogodilo. Istraživanje ratnog i posleratnog perioda istorije Stanišića bio je gotovo nerešiv zadatak. O svakom događaju postoji nekoliko različitih i kontraverznih svedočanstava. Ovo istraživanje je potvrdilo tezu Čarlsa Simića: „Evo jednog čvrstog istorijskog zakona: istinu obično saznajete kada više nikome nije stalo do nje.“

162

Odmah po ulasku honveda u selo počela su hapšenja i ubistva Srba. Sve je to ličilo na lov na veštice. Bilo je dovoljno da neko prijavi osobu da je „četnik“ i usledilo bi hapšenje, logorisanje, a u mnogim slučajevima i streljanje. Zurovac Slobodan, činovnik iz Stanišića, ovako je opisao Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini torturu koju su nad njim okupatori vršili: „Primećujem da sam se morao jednom prilikom svući do gole kože u opštinskom dvorištu, da bi se okupatori uverili da nemam na sebi nikakvih četničkih znakova.“125 Istoj komisiji, o zločinima okupatora prilikom ulaska u selo, svedočio je i Bogoljub Drljačin: „Tom prilikom osim mog pokojnog oca ( streljan 14. aprila 1941. godine ), bili su streljani još i Arsen Jovanović, Sava Mišković, Komnenov Sima, Komnenov Stevan i Komnenov Milan, koji je imao samo 12 godina. Svi ovi, tj. svi osim mog pokojnog oca, koji je bio streljan pred crkvom, bili su izvedeni van sela i tamo pobijeni.“126 O tome ko je i zbog čega ubio ove ljude imamo takođe kontraverzne izjave. Prema jednoj verziji krivi su Nemci, a Mađari su branili Srbe iz Kakoša. Prema drugoj verziji odgovornost se prebacuje na Mađare. Prema trećoj, Srbi su iz zasede pucali na honvede, a njihova likvidacija je bila odgovor na napade na mađarsku vojsku. Najzanimljivija i najverovatnija, a ujedno i najstrašnija verzija, je da su Srbi stradali zbog nerasčišćenih kockarskih računa. Po toj priči, grupa Srba je na kocki odnela nekim Nemcima i Mađarima najbolje konje. Osim toga, pobednici su podbadali poražene na političkoj osnovi. Povređen ponos pojedinaca je doveo do prolivanja krvi.127 Iako je veoma teško potpuno rekonstruisati događaje i utvrditi potpunu istinu o događajima u Stanišiću sa početka rata mogu se doneti neki zaključci: najveći broj hapšenja Srba je usledio nakon prijava pojedinih njihovih sugrađana nemačke i mađarske nacionalnosti, uhapšeni su doživljavali razne vrste torture i ubijani su bez suđenja. Streljanja su izvršavali pripadnici mađarske okupacione vojske.128

Arhiv Vojvodine, F 183. inv. 1729. Arhiv Vojvodine, F 183., inv. 504. 127 Bez obzira na to šta je dovelo do zločina nad ovim ljudima, činjenica je da su oni žrtve ratnog zločina. Na žalost, ne postoji ni jedan zvanični dokument ili službena beleška o ovom događaju. Okupaciona vojna vlast je morala da sačini neku belešku o ovom događaju, ali nisam uspeo da dođem do informacije u kom arhivu se čuvaju ovi dokumenti (ako nisu uništeni po završetku rata). 128 Anketna komisija pri Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini, Arhiv Vojvodine – FOND 183.
125 126

163

Mladi članovi 1941.g. ►(S103)

Kulturbund-a

Većina seoskih Srba je doživljavala razne vrste torture, a mnogi od njih su poslati u logor u Bačkoj Topoli gde su bili po nekoliko meseci. Najveći broj zarobljenih Srba oslobođen je krajem juna 1941. godine. Na stanovnike Stanišića se odnose mere okupacione politike: mladići se mobilišu u mađarsku vojsku, a Srbi se odvode na prinudni rad po Mađarskoj.

▲Seoski Nemci su tokom rata izrađivali čarape, obuću i odeću za Vermaht. Između ostalog, ova činjenica je bila jedno od opravdanja jugoslovenskih komunista za konfiskaciju imovine posle rata.(S104) U selu je zavedena vojna vlast i ona će trajati sve do 15. avgusta 1941. godine kada je zamenjuje civilna vlast. Već prvih dana okupacije u selu je prisutan veliki politički rivalitet između Mađara i Nemaca. Nemci su bili najbrojnija nacija u i očekivali su da će oni kontrolisati dešavanja u selu, međutim Bačka je bila u mađarskoj okupacionoj zoni što je više pogodovalo seoskim Mađarima.

164

► Spomenik ( Országzaszló – Državna zastava ) postavljen u centru Stanišića 1942.g. Hiljadu ovakvih spomenika postavljeno je širom „hiljadugodišnje Mađarske“. „Drugi svetski rat, kako na Zapadu tako i na Istoku – ali malo više na Istoku – uveo je jednu vrstu nemilosrdne borbe. To više nije megdan među jednakim narodima, istog morala i istih običaja, već među zaslepljenim ljudima koje vodi ideologija kojoj je jedini cilj istrebljenje protivnika. U tom sklopu, sravniti sa zemljom čitave gradove, cela područja, postalo je sredstvo koje se smatra normalnim s obzirom na cilj koji treba postići.“ Ernst Jinger
Deca izbeglice iz bombardovane Nemačke od 1942-1944. godine bila su primljena kod seoskih porodica.► (S106)

Bez objave rata, u rano jutro 22.juna 1941.godine, Nemci su napali SSSR. Bio je to početak najveće vojne operacije u istoriji. Prvih meseci ratovanja Nemci su nezadrživo prodirali u dubinu sovjetske teritorije. Kišna jesen i naglo zahlađenje su usporili njihovo napredovanje, a početkom decembra počinje protivudar Crvene armije i Hitler doživljava prvi poraz.

165

Decembra iste godine Japan napada Perl Harbur i SAD ulaze u rat. Britanci ratuju sa Italijanima u severnoj Africi. Ceo svet je u ratu. Jugoslavija je posle okupacije rasparčana i podeljena među okupatorima. Stvorena je NDH, Bačku su okupirali Mađari, Banat Nemci, Dalmaciju Italijani... Mali deo Jugoslovenske vojske uspeo je da izbegne zarobljavanje i tako je sredinom maja 1941.godine na Ravnoj gori pukovnik Dragoljub Mihailović sa tridesetak oficira i podoficira formirao grupu koja se izjasnila za nastavak borbe protiv okupatora. Nakon napada Nemačke na SSSR, Komunistička partija Jugoslavije je 4.jula 1941. godine donela odluku o početku oružane borbe. Na teritoriji cele Jugoslavije formiraju se partizanski odredi koji izvode sabotaže i diverzije, kao i oružane napade na okupatorsku vojsku.

◄ Kako se rat razbuktavao sahrane uz „počasti“ postale su sve učestalije. Patriotski govori političara i oficira nisu bili uteha za porodice poginulih.(S107) Rat na teritoriji Jugoslavije bio je najblaže rečeno užasan. Verovatno nigde u svetu nije postojalo toliko sukobljenih strana kao ovde. Pored odmazdi okupatora zbog oružanog otpora partizana ( Fašisti su u Kragujevcu streljali 7 hiljada građana, u Kraljevu, Mačvi i drugim krajevima Srbije više hiljada ), veliki broj nedužnih građana je stradao u građanskom ratu koji je uporedo besnio. U Bačkoj su Hortijevi fašisti u januarskoj raciji 1942.godine streljali preko 3 hiljade građana. Najviše građana je stradalo u NDH, naročito u logoru smrti Jasenovac. Između 4. i 10. aprila 1944. godine i u Stanišiću su , kao i u celoj Bačkoj, pokupljene jevrejske porodice i prebačene su u koncentracioni logor Aušvic. ( Prema popisu stanovništva iz 1931.godine u Stanišiću je živelo 40 Jevreja, a procenjuje se da ih je za vreme i uoči rata bilo 15. ) U Stanišiću nije postojao organizovani pokret otpora. Prema rečima nekih Srba, svedoka ratnih događaja u selu, oni nisu videli partizane sve do kraja rata, a Tito im je bio potpuno nepoznat. Tokom 1944. godine američki, britanski i sovjetski avijatičari razbacivali su letke i novine na srpskom i mađarskom jeziku. Zahvaljujući ovom materijalu Stanišićani su bili bolje upoznati sa tokom rata i stvarnom situacijom.

166

Ulaskom SAD-a u rat i učvršćivanjem antifašističke koalicije Nemačka je morala da pređe u defanzivu. Porazi Vermahta na severu Afrike, kapitulacija Italije i porazi na istočnom frontu bili su signal da se bliži kraj rata. Početkom 1944.godine Crvena armija probija nemačke odbrambene linije i leta iste godine ulaze u Poljsku, Čehoslovačku, Rumuniju i Bugarsku. U junu, posle snažnih bombardovanja, počinje iskrcavanje na obalu Normandije i otvara se zapadni front. Beograd je oslobođen, posle šestodnevne borbe, 20.oktobra 1944. godine ulaskom NOVJ i Crvene armije u grad. Jesen 1944. godine bila je za stanovnike Stanišića puna neizvesnosti. Bližio se kraj rata, a kraj je mogao biti krvaviji od početka. Selo je nakon krvavog proleća 1941. godine živeo relativno mirno. Aktivnosti partizana u selu nije bilo tako da su i Srbi manje bili uznemirivani. Podsetnik na rat bile su česte sahrane Nemaca koji su ginuli širom Evrope kao vojnici Trećeg rajha. U selu je bilo i mnogo dece koju su sklonili iz Nemačke od bombardovanja saveznika. Nakon što se 21.oktobra 1944. g. selom proneo glas da su Rusi u Riđici, u Kakošu su počeli da se po kućama okupljaju Srbi. Glavno pitanje je bilo šta preduzeti. Naposletku je odlučeno da se pođe na Opštinu. Grupa koja se okupila u porti crkve raspolagala je revolverom i ručnom bombom. Oko četiri sata posle podne „Opština je pala“. Četiri policajca koja su se našla u Opštini oterana su, a opštinski beležnik je odstranjen sa službe. Okupljeni su se naoružali sa puškama koje su zatekli, i dobošaru je izdiktirano šta će obnarodovati selom. U selu je ovim činom prestala fašistička vlast, a uspostavljena je narodna vlast. Okupljeni narod klicao je Titu, slobodi, kralju Petru. „Rečeno je da se kliče samo Titu, jer se za kralja ne zna gde je, ni šta je s njim bilo.“ 129 Oko sela su postavljene straže i izvidnice. Već sutradan u selo je prispela prethodnica Crvene armije. Potpisivanjem bezuslovne kapitulacije svih oružanih snaga nemačkog Rajha 9.maja 1945. godine zvanično je prestao rat u Evropi. Borbe u Jugoslaviji su nastavljene do 15.maja, kada je zarobljeno oko 300 hiljada nemačkih vojnika. U Drugom svetskom ratu učestvovalo je 40 država, stradalo je oko 52 miliona ljudi, a materijalni gubici bili su sedam puta veći nego u I svetskom ratu. Jugoslavija je imala ogromne ljudske gubitke - 1.000.000 mrtvih i poginulih, 30.000 lica je internirano, 220.000 je upućeno na prinudni rad, a više od 530.000 prinudno raseljeno.

129

M. Beljanski „Stanišić“, str 96.

167

IZA BODLJIKAVE ŽICE
Za veći deo Evrope rat se završio u maju 1945. godine. I za pobednike i za pobeđene bilo je to olakšanje. Ogromne žrtve, razaranja i milioni uništenih života bili su rezultat svetskog sukoba. Jugoslavija koja je tokom rata rasparčana, čiji narod je proživeo najgore strahote rata, je izlazila iz građanskog rata koji se uporedo vodio sa oružanom borbom protiv okupatora. Pobednik rata, uz pomoć Crvene armije, bila je Komunistička partija Jugoslavije na čelu sa Josipom Brozom. Ubrzo nakon pobede nad okupatorom krenula je u učvršćivanje vlasti na celokupnoj teritoriji Jugoslavije. Komunistička partija koja je pre rata imala relativno malo simpatizera postala je vladajuća i jedina legalna stranka u zemlji. U Jugoslaviji je pre Drugog svetskog rata živelo oko 540 hiljada Nemaca. Tokom rata njih 95 hiljada je regrutovano u Nemačku, Mađarsku i Hrvatsku vojsku ( 1300 Nemaca iz Stanišića je regrutovano i poslato na frontove širom Evrope. Od ukupnog broja regrutovanih 242 vojnika su poginula, a više stotina njih je zarobljeno. ) . Prilikom povlačenja Nemačke vojske, evakuisano je u Nemačku oko 245 hiljada civila. U svojim kućama i širom Jugoslavije ostalo je još oko 200 hiljada Nemaca. O njihovoj sudbini sve do devedesetih godina XX veka u Srbiji je znao veoma mali broj ljudi. Bila je to tabu tema o kojoj niti se smelo, niti su ljudi rado pričali. Po oslobođenju Jugoslavije od okupatora, svi građani nemačke narodnosti, sa izuzetkom oko 8000 lica, su skoncentrisani u logorima ( njih oko 170 hiljada ). Pre toga, još tokom 1944. godine, oko 8 hiljada žena i 4 hiljade muškaraca je deportovano u Sovjetski Savez. Za tri i po godine u ovim logorima je pomrlo 51.000 dece, žena i staraca. Glavni razlozi ogromne smrtnosti logoraša bili su glad i namerno nesuzbijane epidemije.130 Među najvećim logorima bili su Gakovo i Kruševlje.131 U Gakovu je od gladi, tifusa, dizenterije i malarije132 stradalo približno 8500 logoraša od ukupno sedamnaest hiljada. U Kruševlju je iz istog razloga polovina od 7000 logoraša preminula.133 Ukupan broj nemačkih civilnih žrtava iz Stanišića
Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944-1948, Radna grupa za dokumentaciju, Beograd 2004. 131 B. Danilović “Gakovo i Kruševlje – logori za Podunavske Švabe u Bačkoj 1945-1947.” 132 Rezultati istraživanja dr Branislava Danilovića i „Radne grupe za dokumentaciju“ se donekle razlikuju. Broj stradalih koje sam naveo i uzroci smrtnosti se još istražuju i podaci se mogu prihvatiti kao procena. Dr Danilović je izneo i više dokaza da su se epidemije suzbijale i da su lekari koji su lečili logoraše činili sve što je bilo u njihovoj moći da spasu što više logoraša. Izvesno je da postoje mnoge činjenice koje se ne mogu statistički izmeriti i ne nalaze se u zvaničnim dokumentima. Pravu istinu tek treba otkriti. 133 Genocid nad nemačkom...
130

168

bio je 923, a od tog broja najviše njih je stradalo u logoru Gakovo - 171 osoba, u logoru Kruševlje - 100 osoba, 160 osoba u sibirskim logorima, a u samom Stanišiću stradale su 103 osobe. Narodni zbor u Stanišiću, na kojem su bili predstavnici svih slovenskih naroda u selu, izjasnio za saradnju sa Mađarima i Nemcima. „Zapisnički je konstatovano da 'prisutni Srbi izjavljuju svoju spremnost na saradnju sa Mađarima i Nemcima, da bude kao što je ranije bilo'. Narod je srdačno pozdravio ovakvo vođenje politike.“134 Uprkos ovoj činjenici, odlukom viših vlasti, stanišićki Nemci su u martu i aprilu 1945. g. oterani u logore Gakovo i Kruševlje. Istina o dešavanjima u logorima se dugo skrivala od srpske javnosti, tako čitajući knjigu „Stanišić“ Milenka Beljanskog čitalac može pogrešno zaključiti da je logorašima bilo teško ali nikako loše. „Neke porodice su se smestile na salašima, stariji su nadničili, u početku bez naknade.“135 ◄Spomenik žrtvama logora u Gakovu. U logorima Kruševlje i Gakovo je od 1945. do 1948. godine pomrlo oko 12.000 dece, žena i staraca.(S108) Oni koji su preživeli Gakovačku golgotu, su u martu 1948. godine pušteni na slobodu. „Prepušteno im je da se odluče, da li će ostati u Jugoslaviji, ili će otići u Nemačku, za šta se najveći deo logorisanih odlučio. Malo ih je ostalo, zaposlili su se i privređivali, ali njihova ranija imovina, kuće i zemlja, konfiskovani su i smatrani 136 društvenom svojinom.“ Zanimljivo je kako Beljanski nije napisao da im izbor nije bio lak. Gotovo svi su otišli. Njihovi preci su se naselili u Stanišiću 1786. godine i narednih 160 godina bili ekonomski i brojčano najjači narod u selu. Odluka o oduzimanju državljanstva, svih građanskih i nacionalnih prava, zatim odluka o konfiskaciji celokupne pokretne i nepokretne imovine
M. Beljanski „Stanišić“, str 99. M. Beljanski „Stanišić“, str 105. 136 M. Beljanski „Stanišić“, str 106.
134 135

169

Nemaca doneta je prilikom IV zasedanja Avnoj-a 21. novembra 1944. godine u Beogradu. „Dosad još niko nije mogao da kaže šta je trebalo da rade podunavske Švabe137 u Drugom svetskom ratu da ne bi postali krivi i da ne bi stradali. To treba da uvide svi koji lakomisleno i na brzu ruku kriminalizuju ovu nacionalnu manjinu, koja je od 18. stoleća do Drugog svetskog rata živela u harmoničnom odnosu sa svojim nacionalnim susedima i koja je svojom vrednoćom doprinela izvesnom blagostanju u predelu u kojem je živela.“138 Spisak stradalih Nemaca iz Stanišića u periodu od 1944.-1948. godine se nalazi u internet bazi podataka na sajtu www.totenbuchdonauschwaben.at i sadrži podatke o mestu i uzroku smrti svake osobe navedene na listi. U Stanišiću je pre rata živelo preko 5500 Nemaca. Prema popisu iz 1948. godine u selu ih je ostalo 181, dok ih je 1981. godine bilo svega trinaest.

„Srbi od davnina upotrebljavaju dva imena za nemački narod i njegove pripadnike: Nemci i Švabe. Smatra se da ime Nemac (takođe Nijemac i Njemac) najpre moglo proizići iz značenja „čovek koj ne može da govori“ ili „nem čovek“, što pretpostavlja da je u pitanju stranac (jer ne zna jezik domaćina). Ovo ime je prošireno kod slovenskih naroda. Ime Švaba (takođe Švabo) jeste samo unekoliko izmenjeno nemačko ime der Schwabe, koje obeležava pripadnika Švaba, nemačke etničke grupe (plemena „die Schwaben“). – Andrej Mitrović „Kultura i istorija“, Arhipelag, Beograd, 2008. str.135. 138 N. Stefanović „Jedan svet na Dunavu“ str 137. (komentar Friedricha Bindera)
137

170

KULTURNO NASLEĐE Kalvarija – Štacije – Križine

(S 110, 111, 112)

171

▲ Katoličko groblje u Stanišiću 2008. godine(S113)

Katoličko groblje je nakon Drugog svetskog rata postalo prašuma i sklonište za životinje. Sudbina groblja je bila veoma žalosna. Bez održavanja, na meti huligana i pljačkaša sve više je propadalo. Do danas, najveći broj spomenika je srušen pod dejstvom vetra ili uz „ljudsku pomoć“. Fotografije na mnogim spomenicima su polupane, krstovi polomljeni.

▲ Katoličko groblje u Stanišiću tridesetih godina XX veka(S114)

172

DESETO POGLAVLJE

DOLAZAK U BLATO I PRAŠINU

173

SVET POSLE II SVETSKOG RATA
Nakon II svetskog rata raspored moći u svetu se dosta izmenio. Do rata moćne kolonijalne sile Velika Britanija, Francuska i Holandija usred velikih gubitaka u ratu gube premoć u svetu, a na svetskoj političkoj pozornici u prvi plan izbijaju SAD i SSSR. Dve svetske velesile oko sebe okupljaju druge zemlje i stvaraju dva bloka koja su suprotstavljena ideološkim, političkim i privrednim razlikama. Bitan događaj je nastajanje OUN-a ( 26.juna 1945.), čiji je osnovni zadatak očuvanje mira u svetu i uspostavljanje međunarodne saradnje. Nakon rata dolazi do nestajanja kolonijalnog sistema u svetu i pojavljuju se nove države u Aziji i Africi. Jugoslavija je iz rata izašla potpuno razorena. KPJ je učvršćivala svoju vlast, i posle izbora, Ustavotvorna skupština je 29.novembra 1945.godine proglasila Federativnu Republiku Jugoslaviju.

174

MAGLOVITA ’45.
O periodu od oslobođenja pa do naseljavanja dalmatinskih porodica, tj. od novembra 1944. godine do decembra 1945. godine imamo dosta kontraverzna svedočanstva i podatke. Dosijei i arhivi se polako otvaraju, savremena srpska istoriografija je oslobođena ideoloških ograničenja, a očevici ovih događaja mnogo slobodnije govore o onome šta su videli ili doživeli. O događajima u Stanišiću mnogi očevici još uvek nerado govore. Iz razgovora koji su vođeni sa pripadnicima svih etničkih grupa u selu može se zaključiti da je za sve njih ovaj period bio veoma traumatičan i težak. Rat je završen, ali je trebalo jako mnogo vremena da se stvari normalizuju. Izneti jednostavan sud o ovom vremenu nije lako, možda je čak i nemoguće. Nakon što su u martu i aprilu 1945. godine Stanišićki Nemci poterani u logore Gakovo i Kruševlje u selu su ostale samo srpske i mađarske porodice. Ubrzo nakon toga i sve porodice koje su živele na salašima oko sela su premeštene u selo da čuvaju kuće. Tako su u Karađorđevoj ulici bile samo tri porodice koje su „čuvale“ celu ulicu. Tokom 1945. godine u selu se osniva Mesni Narodno oslobodilački odbor, Narodna straža ( koja je ispostava Narodne milicije ), Uprava narodnih dobara itd. „Narod Stanišića izvršava razne i odgovorne zadatke, stojeći u službi Narodne revolucije, delujući u duhu partizanske parole „Svi na front, sve za front!“ 139 Narod je bio mobilisan za razne zadatke, prikuplja se ogrev, bere se i smešta kukuruz, skuplja se stoka iz napuštenih kuća i hvata po ataru, skuplja se odeća i hrana itd.

139

M. Beljanski „Stanišić“, str 103.

175

„Prvi utisak skoro me razočarao. Mase krških stena koje su se , ispucale na mnogim mestima, spuštale do vode i tamo se račvale kao istopljeno olovo, učinile su mi se tek kao kostur jednog krajolika kojem su nedostajale prijatne obline i sloj od mesa. Kasnije sam, naravno, primetio da ova zemlja ima svoje tajne sile; oživi u sećanju i izazove osećanje nostalgije.“ Ernst Jinger „Putovanje po Dalmaciji“

DALMACIJA
Narod kolonizovan u Stanišiću nakon II svetskog rata živeo je u najsiromašnijem i najnerazvijenijem kraju Jugoslavije. Veoma loši prirodni uslovi i veoma mali napori države doprineli su tom zaostajanju. Poređenja radi, 1921. godine u Bačkoj je bilo 23,31% nepismenih dok je u Dalmaciji bilo 49,48% nepismenih. Najizraženija razlika bila je u poljoprivredi. Iako su prirodni potencijali neuporedivi obe oblasti su bile dominantno poljoprivredne. Bačka je predstavljala jednu od najbogatijih žitnica Evrope sa relativno krupnim posedima koji su stvarali značajne tržišne viškove i obezbeđivale visoke prihode njihovim vlasnicima. S druge strane, u Dalmaciji je preovladavao mali posed koji nije stvarao tržišne viškove.

▲ Vrlika iz perioda između dva Svetska rata. U kontinentalnoj Dalmaciji su
dominirala naselja razbijenog tipa. Knin, Obrovac, Benkovac i još neka naselja su bili centri oko kojih je bilo na desetine zaselaka. (S115)

176

„Posedi manji od 5 ha bili su, mereno ekonomskim merilima, nesposobni da daju tržišne viškove. Ekonomski stručnjaci su zaključivali da su takvi posedi „vezivali radnu snagu većine stanovništva u neracionalnom i sa stanovišta celine malo produktivnom zanimanju. Njihovo sudelovanje u dobiti bilo je otprilike jednako potrošnji vlastitog naturalnog produkta. Na tržištu su ta gazdinstva neznatno učestvovala i kao prodavci ali i kao kupci. Akumulacija na takvim posedima bila je mala- nedovoljna da se pređe na intenzivniju obradu zemlje , nove poljoprivredne kulture, racionalnija poljoprivredna oruđa i mašine. O kulturi življenja, u uslovima kad je standard znatnog dela stanovništva bio ispod minimuma potrebnog za snošljiv život, teško je i govoriti.“ 140

▲ Devojke iz Otišića u tradicionalnoj narodnoj nošnji.(S116) „Mali posed, bez značajnih tržišnih viškova, tako je dodatno vršio pritisak na seljaka koji ga je obrađivao, zarobljavao ga i prisljavao da ostane pri zaostalom, mešovitom gazdinstvu, bez šanse da pređe na intenzivniju obradu zemljišta, produktivnije kulture, specijalizaciju u proizvodnji. Tako
140

Lj. Dimić „Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije“, knj I, str 26.

177

se neravnomernost razvitka uvećavala, a sa njom i razlike u načinu života, socijalnoj strukturi, ishrani stanovništva, zdravstvenim prilikama, kulturi stanovanja i življenja. Zaostajanje u načinu proizvodnje direktno je uticalo na plemenitije i kulturnije uobličavanje života, počev od promena u obradi njiva, ishrani, načinu življenja, oblačenju, pa do buđenja ugaslih kulturnih potreba, kakva su knjiga i škola, na primer. ◄ Kistanje. Veći crkveni praznici ili
vašari bili su prilika da se narod iz raštrkanih zaseoka okupi na jednom mestu.(S117)

Stalni strah od gladi presudno je uticao da se na malom posedu prevashodno proizvode žitarice, pa nisu gajene kulture koje bi omogućile modernizaciju poljoprivredne proizvodnje i brži društveni napredak.“ 141 Dok je u Bačkoj intenzivna poljoprivredna proizvodnja omogućavala seljaku značajnu akumulaciju sredstava i kupovinu najsavremenijih poljoprivrednih mašina, u periodu između dva rata, čak 38% poljoprivrednih gazdinstava u Dalmaciji je bilo bez osnovnih poljoprivrednih sprava. Kod ovih gazdinstava dominirala je motička poljoprivreda i ručna setva za koju je bilo potrebno i do 40% više sadnog materijala. ►Na izvoru Cetine. U Dalmaciji je
dominiralo ekstenzivno stočarstvo.(S118)

U Dalmaciji je vladala primitivnost u obradi zemlje kakva je u Evropi postojala nekoliko vekova ranije. „Kultura obrade zemlje direktno je određivala način života i svedočila o dosegnutom kulturnom nivou stanovništva. U poljoprivrednoj proizvodnji nije bilo
141

Lj. Dimić „Kulturna politika...“ knj. I, str 28.

178

dovoljno sprava i mašina za sejanje, žetvu, košenje, vršenje, što se odražavalo na proizvodnju, zaradu, život. Iako se njihov broj u međuratnim godinama povećao, nikada nije bio dovoljan da ozbiljnije utiče na proces modernizacije poljoprivredne proizvodnje i promenu načina života na selu.“ Postojalo je više razloga zašto u ovim predelima nije bilo moderne poljoprivredne mehanizacije- mašine su bile isuviše velika investicija za akumulaciju koju je mogao da ostvari mali posed i njihov rad nije bio isplativ na maloj površini.142 Istovremeno ovi predeli su bili prenaseljeni i ljudski rad je bio jeftiniji od ulaganja u mašine.

▲ Teror okupatora širom Dalmacije pokrenuo je masovni ustanak. (S119)

„Makedonci“
Dalmatinci kolonizovani u Makedoniji posle I svetskog rata veoma brzo su se adaptirali na novi zavičaj. Klima i geografske odlike istočne Makedonije nisu se u mnogome razlikovale od onih u Dalmaciji.143 U početku su gotovo svi živeli veoma skromno, u zemunicama, ali sa mnogo boljim šansama nego u starom zavičaju. Kao kolonisti dobili su dosta zemlje, što je bila dobra polazna osnova. Oni koji su bili snalažljiviji i vredniji veoma brzo su zemunice zamenili visokim kamenim kućama u kojima su dosta lepo živeli. Pojedine porodice su stekle po nekoliko desetina jutara zemlje i više desetina grla stoke. Iako su u odnosu na Bačke seljake
Plodno tlo je bilo ograničeno na male prostore, koji su često bili i dosta nepristupačni. U Dalmaciji je klima pod jakim uticajem Primorja. Srednja januarska temperature je 6 stepeni, a srednja julska 24 stepena. Ova oblast je siromašna izvorima i tekućim vodama.
142 143

179

još uvek bili dosta tehnički i tehnološki zaostali, oni su za veoma kratko vreme napravili značajan napredak u odnosu na to kako su živeli i privređivali u Dalmaciji. „Ljeti žega pljušti po sinjim kamenjarima; sunce se ne otkriva u svojoj životnoj snazi i plodnosti, nego u golom, vrelom cjelovu, kao što je cjelov usijanog gvožđa: ono ne grije, već sažiže. Zimi se nad smrtnicima nebo zatvori i zajauče bura kao da je u svom letu prešla preko još žalosnijih pustara i pobrala im jauke i jade... Tu priroda čovjeku pruža tvrd hljebac zbilje života, a životu žilav otpor ovih prognanih gorštaka.“ Vladan Desnica „Mirko Korolija i njegov kraj“

▲ Reka Zrmanja. Neukrotiva priroda određivala je način života na dalmatinskom
selu. Iako je poljoprivreda bila ono od čega je narod živeo, ona se nije mogla razviti na ovom krševitom terenu. (S120)

180

ŽIVOT U KAMENJARU Kako bi se što bolje razumelo kakvu promenu u načinu života i privređivanja su doživeli kolonisti iz Dalmacije potrebno je bolje upoznati kakav je bio njihov svakodnevni život u zavičaju, kakvi društveni odnosi su vladali, kakve su im kuće bile, kako su se hranili i slično. Prilikom razgovora o Dalmaciji jedan od mojih prijatelja rekao je sledeće: „Dok smo bili deca dok se pričalo o zavičaju svi smo se okupljali oko našeg dede koji je sa toliko žara i ljubavi pričao o svom rodnom selu da smo nakon toga verovali da je to raj na zemlji.“ Pre nekoliko godina on je posetio zavičaj svojih predaka i malo se razočarao – „To je kamen na kamenu, gotovo pustinja bez vegetacije, kuće od kamena, drugačije sam to zamišljao.“ Zavičaj je za mlađe generacije mitski prostor. Stare priče se polako zaboravljaju i doživljaj je drugačiji. Za one koji su tamo rođeni to je najlepše mesto na svetu. Jedna starica, rođena pre 85 godina u Dalmaciji i koja od 1945. godine nije bila u rodnom selu, sa suzama u očima govori – „Još jednom da vidim zavičaj...“

▲ Bukovička nošnja144 Svakodnevni život u dalmatinskom selu bio je pod uticajem posebnih moralnih zakona, običaja i nasleđa. Sve to je na neki način povezivalo ljude i utvrđivalo njihova prava i obaveze. Mnogi od naslednih moralnih zakona
144

www.eparhija-dalmatinska.hr

181

zadržali su se i nakon naseljavanja u Stanišiću, ali sve više nestaju. Neki od tih “zakona” bili su veoma surovi i primitivni, naročito prema ženama. ”Velika socijalna revolucija XX veka, koja je oslobađala ženu teškog fizičkog rada, opismenjavala je, prosvećivala, obezbeđivala joj ravnopravan položaj u društvu, nije ostavila traga na jugoslovenskom selu.“145

▲ Devojka u narodnoj nošnji na pragu kuće svojih predaka u Erveniku. Život žena u
Dalmaciji svodio se na rad od svitanja do sumraka, od devojačkih dana do starosti. U parijarhalnom društvu žena je imala malo prava i jako mnogo obaveza.146

Dalmatinska sela ili možda bolje reći zaseoci su po pravilu razbijenog tipa. Za ove zaseoke pre je služila odrednica pleme. Pod plemenom se u ovom slučaju podrazumeva grupa ljudi koji nose zajedničko prezime (Ogari, Kuridže, Travice, Mlađani...), ali nisu svi svima rod. U okviru plemena vladaju posebni odnosi koji ovu grupu na poseban način povezuju.

145 146

Lj. Dimić „Kulturna politika...“, knj.I , str.56. www.ervenik.net

182

Kamena kuća Bukovice.(S121)

iz

Kuće su građene od materijala koji je bio na dohvat ruke – od kamena. Zidovi su bili od kamena i pokrivene su bile kamenim pločama. Bila su uglavnom jedna ulazna vrata od drveta, a prozor je bio veoma mali ili ga nije ni bilo. Pre se može reći da je postojao otvor u zidu nalik prozoru. Unutrašnjost kuće bila je veoma siromašna. Bila je, uglavnom, samo jedna prostorija sa ognjištem u sredini. Odžaka nije bilo, već je dim slobodno izlazio kroz otvore na krovnom pokrivaču. U toj jednoj prostoriji se i kuvalo, i spavalo, i radilo, i rađalo i umiralo. Nameštaja nije bilo ili ga je bilo samo u bogatijim kućama. Roba se čuvala u škrinjama, kojih još uvek ima dosta u Stanišiću. Ne koriste se više, nego se čuvaju kao uspomena na neka stara vremena. Nije bilo struje ni vodovoda. Po vodu se odlazilo najčešće na zajednički izvor, koji je od nekih domaćinstava bio udaljen nekoliko kilometara.

Bogojavljanje u Vrlici.(S122)

183

„VLAK BEZ VOZNOG REDA“147
Dočekan uz pesmu omladinaca i mahanje zastavama, u Stanišić je prvi transport porodica iz Dalmacije stigao 19. decembra 1945. godine.148 Ovo je bio prvi susret budućih komšija, rođaka i prijatelja. Susrela su se dva sveta, potpuno različita i nepoznata. Voz su dočekali omladinci, Srbi koje od tada zovu „meštanima“149 i Mađari, koji su posle četiri godine školovanja u Hortijevim školama postali Titovi pioniri i omladinci.150 Put od Dalmacije do Stanišića bio je dug i iscrpljujuć. Mase naroda putovale su brodovima do Bakra i železnicom do Sušaka, pa preko Zagreba, do Dunava. Neki transporti su išli preko Novog Sada, a neki preko Bogojeva. U periodu od decembra 1945. do maja 1946. godine u Stanišiću je naseljeno 1029 porodica sa 5430 članova.151 Kolonisti su bili iz okoline više sreskih središta u Dalmaciji152, i to: 121 porodica iz Knina, 242 iz Sinja, 85 iz Šibenika, 22 iz Makarske, 18 iz Imotskog, 3 sa Korčule, 2 iz Like, 161 iz Benkovca, 111 iz Splita, 49 iz Metkovića, 21 iz Drniša, 6 iz Zadra i 3 porodice sa Korduna i još nekoliko porodica iz raznih krajeva.153 Najveći broj ovih porodica je bio sa tri do sedam članova.154 Kolonizacija je sprovođena uz dosta poteškoća. Prvi problem sa kojim se Komisija za kolonizaciju suočila bila je samovolja naseljenika. Tako se oko 150 porodica, koje su bile određene za kolonizaciju u Riđici, samovoljno nastanilo u Stanišiću i zaposelo najbolje kuće. Spor između doseljenika i vlasti je trajao oko šest nedelja, sve dok se naseljenici nisu preselili u Riđicu.
Film režisera Veljka Bulajića iz 1959. godine. Kolonizacija je regulisana Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji. 149 Između Srba “meštana” i Dalmatinaca veoma dugo je vladala izvesna netrpeljivost. Najverovatnije je osnovni razlog tome bila marginalizacija Srba starosedelaca. Beljanski navodi da se u Stanišiću pod „mešovitim“ brakovima podrazumevaju i brakovi starosedelaca i naseljenih koji su iste narodnosti. (Stanišić, str. 164. ) 150 Česta je bila i pojava da su Mađari, za vreme dolaska partizana, bili regrutovani u partizane. Ostajali su u honvedskim uniformama, samo su stari simbol na kapi zamenili crvenom petokrakom zvezdom. To što su bili u honvedima ne znači da su bili fašisti ili zločinci, jednostavno bili su Mađari u mađarskoj okupacionoj zoni i regrutovani su u mađarsku vojsku. 151 Porodice kolonizovane iz Dalmacije bili su po nacionalnosti srpske i hrvatske. Prema popisu stanovništva iz 1948. godine u Stanišiću je živelo 3763 stanovnika srpske nacionalnosti i 2480 hrvatske nacionalnosti. Sve do početka raspada Jugoslavije ovo stanovništvo se u lokalu tretiralo kao Dalmatinsko bez jasne podele na Srbe i Hrvate. Prema M. Maticki, nacionalnost nije bio kriterijum za kolonizaciju. 152 Zanimanje za kolonizaciju bilo je različito u pojedinim delovima Hrvatske. Najviše zanimanja za kolonizaciju pokazali su seljaci u selima Dalmatinske zagore, a relativno slabo u Gorskom kotaru i Hrvatskom primorju. – Marijan Maticka „Sudjelovanje Hrvatske u saveznoj kolonizaciji 1945-1948. godine“ 153 Bili su to krajevi sa izrazito velikom agrarnom prenaseljenošću. 154 Spisak porodica, sa brojem članova i mestom porekla, naseljenih u Stanišiću pogledati u knjizi M. Beljanskog „Stanišić“ str. 113.- 128.
147 148

184

Drugi problem su bile razmirice do kojih je dolazilo pri deobi kuća.155 Ove razmirice su u nekim slučajevima poprimale karakter oštrih sukoba.156 „Po dolasku kolonisti su bili veoma oduševljeni; subjektivno, oni su se osećali srećni i zadovoljni. Velika panonska sela ostavila su na njih utisak gradova u kojima, pored stambenih zgrada, postoje javne i kulturne ustanove. Dugim ulicama, koje od železničke stanice vode ka naselju, kretale su se grupe i pojedinci koji, noseći teret na glavi ili leđima nisu krili svoje raspoloženje. Neobičan utisak ostavile su na njih okrečene kuće i drvoredi po ulicama. Već u početku doseljenici su se okupljali i dogovarali o svom budućem životu i radu.“157

Često su pojedinci koji su ranije došli zauzimali po nekoliko kuća za svoju rodbinu, pa da ovi izaberu koja im odgovara. 156 Veliki problem je bilo i to što se naselilo više porodica nego što je bilo kuća. Tako su jednu kuću delila dva, negde i više domaćinstava. 157 V. Đurić „Najnovije naseljavanje Bačke kolonistima iz Hrvatske“, str. 6.-7.
155

185

Između aprila i maja u selu su se naselile 72 porodice iz Makedonije sa 324 člana. „Makedonci“ su ustvari bili Dalmatinci koji su između 1921. i 1936. godine naseljeni u Ovče Polju, u okolini Svetog Nikole i Štipa. Po izbijanju rata, 1941. godine, bugarski okupatori ih proteruju i oni prelaze prvo u Niš, a kasnije se okupljaju u Negotinskoj krajini. Za razliku od drugih naselja u Bačkoj, u Stanišiću se kolonisti nisu grupisali po srezovima i krajevima odakle su došli. Prvih dana po prispeću porodice su dobijale hranu iz centralne kuhinje. Kolonisti su stigli u veoma loše vreme, u zimskom periodu ili tokom proleća. Ogromnu masu ljudi bilo je potrebno nahraniti i kuće im ugrejati. Prilagođavanje novoj sredini nije bilo ni lako ni jednostavno.

KAO RIBA NA SUVOM
Prve godine nakon naseljavanja u Stanišiću bogate su raznim anegdotama i istinitim pričama veznim za koloniste. Nova klima, okruženje, kuće velike kao palate, nepregledna ravnica i mnoge stvari koje su bile nove i nepoznate. Privikavanje novoj sredini bilo je i svakodnevno učenje. Narod je učio neke stvari koje su za starosedeoce bile rutinske. Ovaj period istorije sela bio je veoma interesantan. Nesnalaženje i dolazak u novu sredinu dovodi do mnogih komičnih situacija, a ponekad i do veoma tužnih scena. Iako je bilo zanimljivo slušati i beležiti anegdote iz ovoga perioda, prilikom pisanja knjige bio sam u nedoumici kako ove događaje najživopisnije prikazati i istovremeno nikoga ne uvrediti. Pošto većina ljudi o tim vremenima neprilagođenosti govori u dosta šaljivom tonu i ja sam ostao pri takvom pristupu. Nisam ulazio u ozbiljnije analize, već sam samo obradio ono što su mi ispričali. Zanimljivo je da i kolonisti i starosedeoci veoma otvoreno pričaju o ovoj temi, tako da nisam posebno proveravao ničije kazivanje. Švapske kuće, a najviše one u centralnom delu sela, bile su prave palate. Po nekoliko soba sa namešajem od punog drveta, slike, zidni satovi, komode, najrazličitiji nameštaj, bogato ukrašene kaljeve peći. U mnogim kućama postojalo je kupatilo sa bojlerom u kojem se voda grejala loženjem. Do kupatila se voda dovodila složenim sistemom cevi koje su išle iz bunara koji je bio u podrumu, do tavana, i na kraju slobodnim padom u bojler. Kupatilo je, naravno, bilo obloženo šarenim pločicama. Kad su se kolonisti našli u ovim kućama teško su se snalazili i najveći deo pokućstva nisu umeli da koriste.

186

Prve zime u mnogim kućama je počupan drveni patos i naložen na sredini prostorije. U toj prostoriji se najčešće nalazila kaljeva peć koju nisu umeli da koriste, ili uopšte nisu znali šta je to.158 Uvođenje životinja u kuću bilo je veoma često. Starosedeoci su se zgražavali kad bi ugledali kako iz „čiste sobe“159 kroz prozor viri koza. Kupatila su, takođe, bila „odlično“ mesto za koze. Zapanjujuća je bila priča da su neki životinje držali u podrumu.160 Primer koji se veoma često navodi je slučaj isključivanja sijalice. Novi gazda, kad je došlo vreme da se spava, se našao u problemu. Kako ugasiti svetlo? Prvo su nekoliko puta jače dunuli u sijalicu, a kad se ni nakon toga svetlo nije ugasilo, uzeli su štap i polomili je. Problem je rešen. Svi su mogli mirno da spavaju. Ovakvih primera je bezbroj. Često nisam mogao da poverujem u neke od njih, bili su toliko bizarni i neverovatni. Ove priče jesu više žalosne nego smešne, ali bez njih je gotovo nemoguće shvatiti to vreme i odnose koji su tada vladali. Bez prave slike i realnog sagledavanja tadašnje stvarnosti ne možemo ni odrediti koliki je napredak postignut od tada do današnjih dana. Nisu svi koji su došli bili nepismeni i neprosvećeni, ali je velika većina bila veoma zaostala u odnosu na starosedelačko stanovništvo. Ta početna razlika između starosedelaca i kolonista je neverovatnom brzinom izbrisana. Narod je brzo učio i lako prihvatao novine. Oni sposobniji su se veoma brzo izdvojili i mnoge porodice koje su bile puka sirotinja postale su za nekoliko decenija vodeće u selu, i u kulturnom i u privrednom smislu. Veliku ulogu u opismenjavanju i prosvećivanju stanovništva imala je nova komunistička vlast. Popisivani su nepismeni, kojih je posle rata bilo oko hiljadu, i organizovani su tečajevi za opismenjavanje. Sposobniji radnici su slati na kurseve i doškolovavanja. Mladi su masovno uključivani u političke organizacije i kulturno-umetnička društva. Prikupljale su se knjige, postojao je mešoviti hor, održavane su probe pevača, glumaca i muzičara. Ovakvi napori su veoma brzo dali odlične rezulate. Pored institucionalnih napora da se narod prosveti i ulica je bila dobra škola. Početno nepoverenje između starosedelaca i kolonista je polako nestajalo, a svaki kontakt i komuniciranje predstavljali su razmenu iskustava i učenje. Žene161 su učile kako da pripremaju određena jela162 ili kako da
1955. godine samo jedan naseljenik iz Benkovca je imao u kuhinji ognjište. “Čista soba“ je prva soba do ulice koja se uvek držala čista. Ona se koristila samo u posebnim prilikama, kada dođu gosti itd. 160 U pojedinim delovima Dalmacije se ispod kuće nalazila konoba za smeštaj vina ili stoke, a u Vrlici se na tavanu držala živina. 161 Žene iz Dalmacije su imale dosta iskustva u povrtarstvu i vinogradarstvu.
158 159

187

koriste pribor koji su imale u kuhinji. Muškarci su učili kako se obrađuje zemlja, kako se koriste poljoprivredne mašine i ostale praktične stvari koje su im olakšavale život u novoj sredini. Prema nekim svedočanstvima u pojedinim delovima sela kolonisti su mnogo naučili od malobrojnih Nemaca koji su ostali posle rata. Na žalost, međuljudski i međunacionalni odnosi posle rata u Stanišiću su nedovoljno istraženi, ali nekoliko zanimljivih razgovora je otvorio sasvim novi pogled na ovo pitanje. Razmena iskustava, posebno prvih godina posle rata, bila je zasigurno veoma intenzivna. Rezultati te razmene su vidljivi u svakoj kući u selu. 163 Najuočljivije je kad se posmatra način pripremanja hrane. To je kombinacija mađarskodalmatinsko-nemačko-mediteranske kuhinje sa još nekoliko jedva primetnih uticaja. Nije bio mali broj problema sa kojima su se kolonisti susreli, a jedan od najvećih bilo je privikavanje na vojvođansku klimu. Promena klime imala je jak uticaj na koloniste, a za potpunu aklimatizaciju bila je porebna decenija.164 Bez obzira da li su bili sa ostrva, primorja ili kontinentalne Dalmacije prašina ih je podjednako gušila. Kako smo saznali, prva žetva je za mnoge bilo strašno iskustvo. Celodnevni rad na vršalici, koja podiže toliku prašinu da su se pored nje gušili i oni koji su tu rođeni, bio je za mnoge jezivo iskustvo. „Prvobitno oduševljenje postepeno je splašnjavalo. Malo po malo nove naseljenike obuzima osećaj nelagodnosti u novoj sredini. Postepeno njih je sve više obuzimala unutrašnja psihološka borba i sve više rasla čežnja za zavičajem, naročito kod starijih ljudi. Kolebali su se, a neki od njih pod posebnim psihološkim uslovima rešili su da se vrate natrag u zavičaj.“165 Mnogi su se sa posla direktno vraćali u Dalmaciju 166. Oko 160 porodica se vratilo u zavičaj, a oko 150 porodica se pocepalo.167 „Masovno napuštanje sela bilo je u dva maha – u jesen 1947. i 1948. godine. Najviše su se vraćali
1955. godine je osnovano Društvo za unapređenje domaće radinosti, sa ciljem da se što više mladih žena obuči konzerviranju voća i povrća, kuvanju, krojenju i šivenju. 163 Dušanka Ogar, kustos-etnolog Gradskog muzeja u Somboru, već godinama izučava običaje, nasleđe, kulturnu razmenu i druge aspekte života u Stanišiću posle II svetskog rata. Metodom terenskog istraživanja došla je do zanimljivih rezultata koji su u pripremi za objavljivanje. 164 Česta su bila oboljenja od tuberkuloze, a uz to doseljenici su bili podložniji nazebu, infekciji gripa, stomačnim i očnim bolestima. Naročito slab otpor pokazali su starci i deca. Mortalitet je 1948. godine 19%, dok je 1955. godine iznosio 4%. 165 V. Đurić „Najnovije naseljavanje Bačke...“, str.8. 166 U novembru 1947. godine na sednici Mesnog narodnog odbora se raspravljalo o problemu povratka u Dalmaciju. Kako bi se ta pojava redovnije pratila i kako bi Odbor bio redovnije izveštvan o ovome, imenuje se Todor Martić kao osoba koja treba da se bavi ovim problemom. Najviše su se Hrvati vraćali u Dalmaciju. Od 1948. godine do 1961. godine, u periodu između dva popisa, broj Hrvata je smanjen sa 2480 na 1841. 167 Pošto se ekonomski podignu, u Stanišiću kuća i zemlja ostaju sinovima na raspolaganju, a stariji se vrate u zavičaj na kupljeno imanje.
162

188

Primorci i Otočani iz bivših srezova Šibenik, Knin, Korčula, i to pretežno nezemljoradnici. Jakom inversnom kretanju doprineli su i psihološki uzroci i prilike posle izbijanja Rezolucije Informbiroa. Izvesni doseljenici su smatrali novu sredinu – tuđinom, jer je u selu bilo starosedelaca Mađara i Nemaca, a uz to u blizini Stanišića je i mađarska državna granica. U vezi sa tim pojedinci su smatrali da su pogrešili što su napustili rodno mesto. Mnogi su se, pošto su dobili kuću sa nameštajem, robom i posuđem, vratili u matičnu oblast. Neki su se morali vratiti iz zdravstvenih razloga, jer se nisu prilagodili novoj sredini.“168

PRILAGOĐAVANJE
Prva posleratna decenija bilo je vreme prilagođavanja. Kako oni koji su bili starosedeoci, tako i oni koji su tek došli morali su da se prilagode novoj realnosti. Za starosedeoce, „Srbe-meštane“ i Mađare, novi sistem vrednosti nije bio previše blizak. Oni su vekovima živeli u jednom sistemu koji je bio potpuna suprotnost onoga u čemu su se odjednom našli.169 Kulturološke razlike između novopridošlog stanovništva i 170 starosedelaca bile su ogromne i one nisu mogle preko noći da se prevaziđu. Uprkos činjenici da je rat postavio Srbe, Mađare i Nemce na dve suprotstavljene strane između njih je bila mnogo manja kulturna distanca nego između Srba starosedelaca i kolonizovanog stanovništva.171 Jezička barijera, koja se prvenstveno odnosi na Mađare, je takođe bila velika. Kolonisti su došli iz najsiromašnijih krajeva Jugoslavije, koji su užasno
V. Đurić „Najnovije naseljavanje...“, str. 75. Za razliku od kapitalističkog uređenja koje je vladalo do kraja rata, u socijalističkom državnom uređenju nisu postojale političke, verske i ekonomske slobode. 170 „Unutar kulture koja se definiše kao „srpska“ postoji čitav niz kulturnih modela koji se razlikuju među sobom, iako je njihova različitost bitna samo sa stanovišta većinske kulture u Srbiji, a potpuno zanemarljiva sa stanovišta globalno posmatrane srednjoevropske, evropske ili svetske kulture.“ Lj. Gavrilović „Multikulturalizam u Vojvodini“ 171 „Odnos između doseljenika i domorodaca bio je isprva netrpeljiv. Doseljenici su gledali na domoroce kao na bogate seljake, a sebe su smatrali zaslužnima za narodnu revoluciju. Domoroci su nerado, kritizerski i sa visine gledali na doseljenike. Njihove postupke iz prvih dana nazivali su divljim, „šumskim“. Umesto neposredne pomoći i poverenja, došlo je do obosranog omalovažavanja i grubog podvajanja. Interesantno je pomenuti da je u naseljima sa većim brojem domorodačkog stanovništva proces prilagođavanja u izvesnom smislu išao teže. To je, bez sumnje, posledica dužeg međusobnog trvenja i otpora.“ V. Đurić „Najnovije...“ str. 16.
168 169

189

stradali u ratu i koji su osetili svu surovost rata. Ljudi iz primorja, sa ostrva i iz dalmatinskog krša, našli su se u ravnici i u okruženju koje im je bilo potpuno strano. U selu je posle rata ostalo još nekoliko nemačkih porodica172, koje su bile u veoma neobičnoj situaciji. Kakav je bio ovaj susret kultura i šta je on doneo još i danas osećamo. Bio je to zanimljiv period istorije malog mesta na severu Bačke.

Proslava praznika rada. 1.maj 1947. godine(S123) Odmah po uspostavljanju komunističke vlasti dolazi do značajnih promena u selu. Na prvom mestu, došlo je do potpune promene etničke slike Stanišića. Srbi, koje su nazivali „meštanima“, su na neki način ostali manjina u selu koje su oni osnovali. Mađari i Nemci su bili gubitnici rata, i ako su želeli da ostanu i opstanu morali su da se prilagođavaju. Kolonisti iz Dalmacije su odjednom postali apsolutna većina u selu i na taj način selo dobija novi karakter. Društveni i privredni život se razvijaju u skladu sa novom vladajućom ideologijom. Stanovništvo sela se masovno uključuje u Komunisičku partiju Jugoslavije ( KPJ ) i Savez komunističke omladine Jugoslavije ( SKOJ ).173 Ove i njima slične organizacije, deluju u sferi politike, proizvodnje, u zdravstvu, u školstvu174, kulturi, umetnosti, sportu i ostalim sferama društvenog života.
Prema popisu iz 1948. godine u Stanišiću se 181 osoba izjasnila kao pripadnik nemačke nacionalne manjine. 173 Pre Drugog svetskog rata, Komunistička partija Jugoslavije je imala svega oko 8.000 članova. – Opšta enciklopedija Larousse, Prosveta, Beograd, 1989.g. 174 U Stanišiću je 1946.g. bilo preko hiljadu nepismenih osoba. Vršeni su popisi nepismenih i organizovani tečajevi za opismenjavanje.
172

190

Prvi put posle završetka rata, 1948. godine je izvršen popis stanovništva Jugoslavije. Stanišić je bio sa 1697 domaćinstava i 7741 stanovnikom.175 Prema tom popisu četiri najbrojnija naroda u selu bili su: Srbi (3763), Hrvati (2480), Mađari (1224) i Nemci (181).176

ZADRUGE ( „PUT SOCIJALIZACIJE SELA“ )

▲ Zna se ko kosi, a ko vodu nosi. U posleratnom periodu je još uvek bila potrebna armija radnika za sve poljoprivredne radove. (S124) Posle rata dolazi do osnivanja seljačkih radnih zadruga. U njima zemlja ostaje kao privatno vlasništvo, ali je „unošenjem“ u zadruge zajednički obrađivana.177 Tada se verovalo da će potpuna kolektivizacija izbrisati razliku između privatnog i društveno-zadružnog poseda, i da će se time steći uslovi za opšti privredni i društveni napredak. U Stanišiću je 1946. godine osnovano deset seljačkih radnih zadruga, koje su nosile nazive narodnih heroja ( Rade Končar, Ivo Lola Ribar... ) ili po nekim geografskim pojmovima iz zavičaja kolonista ( Velebit, Krka, Jadran... ).
1947. godine osnovnu školu u Stanišiću je pohađalo 1700 učenika. Prirodni priraštaj Dalmatinaca u Stanišiću u porastu je do 1949.g., kada dostiže maksimum od 48,9%o, a zatim u stalnom opadanju i 1955. godine iznosi 18%o. 176 Na kaćmarskim salašima je živelo 36 porodica sa 121 članom, a nepismenih u selu je bilo 1003. 177 Kolonisti su dobijali 6 do 8 jutara zemlje, poneki i 10 do 14 jutara. Zavisilo je od brojnosti porodice i da li su domaćini imali nekih zasluga u ratu. Prilikom dodele kuća važio je isti princip.
175

191

Pored zadruga osnovana je i Poljoprivredna mašinska stanica. Stanica je bila opremljena traktorima i vršalicama koje su konfiskovane od seoskih Nemaca po završetku rata.

(S125) Pošto seljačke radne zadruge nisu raspolagale mehanizacijom one su se oslanjale na Poljoprivrednu mašinsku stanicu. Svi poslovi su pripremani i sprovođeni po brigadnom sistemu, koji je podrazumevao desetak traktora sa grupovođom i pisarom koji je beležio dnevni učinak. „Žetveni i drugi poljski radovi su za kolektiv Poljoprivredne mašinske stanice prilika za pojačana zalaganja traktorista i svih zaposlenih; po završenim sezonskim poslovima proglašavani su za udarnike socijalističkog rada najbolji trudbenici, održavane su tim povodom svečanosti, izrađivani grafikoni o radu svake brigade. Ne jednom je svečanost održavana pred narodom, ugled udarnika je rastao; bili su cenjeni, a društvo im se odužilo „tačkicama“ za namirnice i tekstil, za koje su robu kupovali više nego ostali građani.“178

178

M.Beljanski „Stanišić“, str. 149.

192

Mihalj Sakal, traktorista iz Stanišića koji je osam puta stekao zvanje udarnika, dobio je 04.12.1949. godine telegram sledeće sadržine: „Druže Sakal, čestitamo ti na veličanstvenom uspehu koji si postigao izvršivši svoj petogodišnji planski zadatak za dve godine, deset meseci i četiri dana; neka tvoj svetao primer bude putokaz svim traktoristima Vojvodine u njihovoj časnoj borbi za izgradnju socijalizma u našoj domovini.“ U potpisu: Glavna direkcija mašinskih stanica Vojvodine, Novi Sad. Seljačke radne zadruge se od proleća 1953. godine raspuštaju ili reorganizuju. Osnivaju se tri zemljoradničko-poljoprivredne zadruge koje posluju u formi preduzeća. Porodice koje su ostale u novoformiranim poljoprivrednim preduzećima više nisu radile zemlju koju su uneli u zadrugu, već su postali poljoprivredni radnici koji obrađuju zemlju koja je vlasništvo ZPZ. Istovremeno sa ukidanjem seljačkih radnih zadruga dolazi do smanjenja privatnog zemljišnog maksimuma sa 35 na 17,5 jutara. Višak zemlje koji je tako nastao prelazi u vlasništvo društvenih gazdinstava, a vlasnici oduzete zemlje su isplaćivani u ratama više godina. Tri zadruge se 1958. godine spajaju i do 1964. godine će poslovati pod nazivom „Jadran“. Pedesetih godina se prelazi na novu tehnologiju obrade zemlje koja podrazumeva duboko oranje od 25 cm. Uvode se i novi hibridi kukuruza (Singlkros i Duplikros) koji donose veće prinose i do tri puta nego standardne domaće sorte. U ovo vreme u zadrugama se zapošljavaju prvi stručnjaci sa završenim poljoprivrednim fakuletima. Oni uvode mnoge novine i nove sorte žitarica.

Boško Gagić 1966. godine postaje najbolji traktorista Vojvodine i Jugoslavije, i četvrti na međunarodnom takmičenju u Čehoslovačkoj. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Sombora za 1967. godinu.

193

OTKUPI, U NARODU ZVANI I OBAVEZA
U januaru 1947. godine je zaveden „Otkup poljoprivrednih proizvoda“. „Otkup“ je sa pravom među narodom nazivan OBAVEZA, pošto je putem administrativne prinude svako domaćinstvo zaduživano koliko kojih žitarica mora da isporuči. Obaveza je određivana na osnovu veličine poseda i procene koliki bi prinos trebao biti. Ova mera se odnosila samo na zemljoradnike koji nisu stupili u seljačke radne zadruge. Pošto mnogim zemljoradnicima nije bilo jasno kolika im je obaveza, ili im je često određivana nerealno velika obaveza, ova mera je nailazila na veliki otpor i često dovodila do opšteg nezadovoljstva. „Zbog slabije predaje žitarica, jer su i seljaci imali svoju računicu, prešlo se na slanje društveno-političkih aktivista u kuće zaduženih, razgovaralo se i „ubeđivalo“ da OBAVEZU moraju ispuniti, da pšenicu i kukuruz moraju predati. Kako razgovori nisu bili krakotrajni i plodni, domaćinima se navraćalo iz dana u dan, što je stvaralo međusobno nepoverenje, dolazilo je do svađa, hapšenja i osuđivanja.“ 179 Među Mađarima je kružila šaljiva poslovica „Nincs kukorica – Mitrovica“, odnosno ako nemaš šta da predaš ideš u „ćorku“. Nadmudrivanja sa vlastima su bila svakodnevna. Kukuruz i žito su skrivali na razne načine, a stoku je bilo malo teže sakriti. Iz tog razloga su se klanja „viška“ stoke obavljala noću po podrumima. U „ilegalnoj akciji“ je učestvovalo po nekoliko porodica koje su delile meso i rizik da budu otkrivene. U to vreme je bilo aktivno i mnogo doušnika koji su vrebali i čekali da prijave nekog. Do jula 1952. godine, kada je „obaveza“ ukinuta na selu je vladalo veliko nezadovoljstvo. Mnogi zemljoradnici, da bi izbegli neprijatnosti, stupali su u zadruge i gubili svoju samostalnost.

DOBAR ZANAT ZLATA VREDI
Nakon konfiskacije imovine seokih Nemaca stvara se Uprava državnih lokalnih preduzeća. Uprava je rukovodila sa više radnih kolektiva: Električnom centralom, Fabrikom cigle i crepa, kovačkom, stolarskom i krojačkom radionicom, Fabrikom soda-vode, opančarskom, sajdžijskom, kolarskom i saračkom radionicom, Poljoprivrednom stanicom i bioskopom. U imovinu Uprave su unete radionice i preduzeća seoskih Jevreja, kojima su imovinu konfiskovali okupatori još tokom rata.

179

M. Beljanski „Stanišić“, str. 142.

194

- 1955. zanatlije : 2 fotografa, 1 užar, 5 krupara, 1 proizvođač soda-vode, 4 kovača, 3 mesara, 5 muških krojača, 1 časovničar, 4 berbera, 3 obućara, 3 opančara, 1 kolar, 1 mehaničar, 6 pekara, 1 zidar, 1 ženski frizer, 1 tkač. „Stanišić i njegovi komunalni problemi“ Ko privi put dolazi u Stanišić videće jedno prilično neuredno selo: izlokane ulice, neočišćene kanale itd. A glavne ulice su dovoljno široke da bi se kroz njih sa obe strane, između trotoara i puta, pružio pojas trave. Ustvari ima nešto zelenila, ali to raste divlje, retko je. Valjalo bi da se malo ulice dovedu u red, da se izmeni spoljni izgled mesta. – autor: Đ.M. Somborske novine, br.7., str. 4., 9.jul.1954. „Kurs za prepariranje ptica“ Kurs je trajao dva dana, ali je uspeh iznenađujući, jer za kratko vreme slušaoci su uspeli da savladaju tehniku prepariranja ptica. Somborske novine, br.28., 3.decembar 1954.

UDARNIČKA ZNAČKA Posleratne decenije bile su veoma dinamične i pune događaja. Promene u životu sela i seljana bile su svakodnevne. I ljudi su se menjali, a nisu to primećivali. Posledice rata su se vremenom sve manje osećale, a svakodnevica je dovodila stvari na svoje mesto. Milenko Beljanski je u svojoj knjizi o Stanišiću posvetio preko 130 stranica periodu od kraja rata do sredine osamdesetih godina. Ko poznaje njegov stil pisanja, gde na jednoj stranici možemo naći stotinu informacija, taj će lako shvatiti koliko toga se moglo desiti u tom periodu. „Jesen je sušna, prva kiša će pasti 2. novembra 1965.“ i rečenice ovog tipa karakterišu njegov rad. Bezbroj političkih, kulturnih i društvenih događaja uticalo je na svakodnevni život ljudi. Kišne godine, sušne godine, oluje i nevremena vršili su svoj uticaj. Selo se iz godine u godinu menjalo. Ljudi su dolazili i odlazili, donosili nove ideje i iskustva... Pojava radija i televizije otvara neke nove vidike. Svet se menja, selo i ljudi u korak sa njim.

195

Sve do izgradnje kamenog puta 1961. godine, bile su česte akcije ravnanja puta i popunjavanja rupa.(S126)

Šezdesetih i sedamdesetih godina desilo se nekoliko krupnih i važnih događaja vezanih za selo. Prvo je put između Stanišića i Svetozara Miletića prekriven kamenjem ( 1961. ), a zatim je taj isti put prekriven asfaltom ( 1974. godine ). Drugi bitan događaj je izgradnja vodovodne mreže, što je urađeno 1973. godine.

Kao i u svakoj drugoj akciji od opšteg značaja, u izgradnji kamenog puta su učesvovali svi koji su mogli i bili za to sposobni. Kamen se sa železničke stanice prevozio u traktorskim prikolicama. Sve se osim transporta radilo ručno.(S127)

196

XI POGLAVLJE

VIŠE OD IGRE

197

STANIŠIĆKA ZVONA ZVONE DA POZDRAVE ŠAMPIONE!
Istorija sporta u Stanišiću zaslužuje posebnu knjigu. Nisu samo uspesi sportista koji su ovde rođeni ili ovde živeli jedini razlog za to. Ako se uzme u obzir veličina sela, onda su rezultati još značajniji.

1953.g. vatrogasci na republičkom takmičenju osvajaju treće mesto ▲ Na slici gore vatrogasni podmladak.(S128)

Pedesetih godina se sport vraća u seosku svakodnevicu. Pojavljuje se rukomet kao novi sport, a ovu deceniju posebno obeležavaju rezultati atletičara. Atletičar Slavko Subotić 1954. godine postaje prvak Jugoslavije na dugim stazama. Takmičio se kao član beogradskog „Partizana“. Mihailo Vukadinović, član somborskog „Maratona“ i beogradske „Crvene Zvezde“, je višestruki pobednik na 10.000 metara. Pobeđivao je na takmičenjima i prvenstvima Srbije i Hrvatske. Sredinom pedesetih godina oživljava konjički sport. Trke se organizuju na livadi kod kudeljare, gde se pre rata nalazilo fudbalsko igralište. Poznato nam je da je postojao i stonoteniserski klub. Nije poznato koliko je ovaj sport imao poklonika i da li je postignut neki značajniji rezultat. Jedini podatak do kojeg smo došli jeste da se klub ugasio 1965. godine. Olimpijski bazen je završen 1965. godine ali nije dugo radio. Nije poznato koji je bio razlog. Vatrogasci su bili, takođe, veoma aktivni u sportskom životu sela. Iako su vatrogasna takmičenja bila specifična, za vrhunske uspehe koje su postizali bili su zaslužni mnogi aktivni sportisti koji su bili članovi i vatrogasnog društva. U Stanišiću su nastupale svetske šahovske veličine na simultanim susretima, kao što su Hibner, Beljavski, Guljko180, Jansa, Padevski i drugi. Oni igraju sa 20 i 25 šahista iz sela. Rukomet i fudbal su bila dva
180

Boris Guljko, sovjetski šahovski velemajstor, je autor kontraverzne knjige „KGB igra šah“.

198

najznačajnija sporta u Stanišiću. Fudbal je zasigurno bio najpopularniji. Kroz klub su prošle desetine i stotine talentovanih igrača.

Naslov u Somborskim novinama „Bazen dubok pet godina“ će Stanišićani dugo pamtiti. Bazen se duže gradio nego što mu je bio rok trajanja. Verovatno ogorčeni činjenicom da će još jedno leto morati da se kupaju u blatnjavom kanalu, grupa omladinaca je organizovala svojevrsni performans sa presecanjem vrpce i grupnim skokom u limeno korito sa vodom.

199

KULTURNI ŽIVOT U DUHU REVOLUCIJE
Kad smo otvorio kutiju sa fotografijama u kancelariji Doma kulture u Stanišiću, bio sam prijatno iznenađen. Predamnom je bilo nekoliko stotina, možda i preko hiljadu, fotografija sa raznih kulturnih manifestacija koje su se desile u Stanišiću poslednjih nekoliko decenija. Štafeta mladosti, koncerti, pozorišne predstave, izložbe slika, književne večeri. Bezbroj slika, pomešanih i bez reda, je dočaravalo lepšu stranu života u malom mestu.

◄Nositi

Štafetu mladosti ( rođendan Josipa Broza ) bila je izuzetna čast koja je ukazivana najboljim učenicima, sportistima i drugim aktivistima. Nosioci štafete su svečano dočekivani i pred njih je bacano cveće181. (S130) Prolazak Štafete je propraćen prigodnim kulturno-umetničkim programima, koji su koncipirani u duhu vladajuće komunističke ideologije i pod parolom Bratstva i jedinstva.(S131)

Uticaj Partije na kulturni život, posebno u ranom posleratnom periodu, bio je značajan. Zvučne parole, revolucionarne i ratne teme su veoma dugo
181

27.aprila 1962. godine TITO je proglašen počasnim građaninom Stanišića.

200

dominirale. Takođe je i vreme održavanja kulturnih događaja bilo vezano za datume kada su se obeležavale godišnjice revolucionarnih događaja ili veći praznici.182 Bez obzira na uticaje Partije, kulturni život je pronalazio načine i prostor za iskakanje iz propisane forme i zadate teme. Veliki broj umetnika amatera je stvarao nezaboravne kulturne događaje koji su po svom kvalitetu daleko bili iznad male sredine u kojoj su nastajali. Odmah po završetku rata, 1946. godine, osniva se KUD „Vladimir Nazor“. U rad KUD-a je od samog počeka uključeno veoma mnogo mladih ljudi koji sa puno entuzijazma rade na organizaciji i vođenju kulturnih događaja. Kulturno-umetničko društvo je imalo veoma raznolike programe koje je ostvarivalo kroz nekoliko sekcija ( hor, muzička, folklorna, recitatorska i dramska ). U tom periodu, na repertoaru dramske sekcije su bili komadi: Krajiškinja, Hasanaginica, Ožalošćena porodica, Đido, Voda sa planine, Dr., Ženidba i udadba, Klupko, Sumnjivo lice, Devojačka kletva i drugi. Ubrzo nakon osnivanja KUD-a „Vladimir Nazor“, obnavlja se i mađarsko kulturno-umetničko društvo „Adi Endre“. Odmah nakon rata u sklopu napora da se obogati kulturni život u selu stvara se „Narodna knjižnica“. Knjige su pribavljane na razne načine, od dobrovoljnih davalaca, nešto je primljeno od škole, zadruga itd. (S132)

► Ratna i revolucionarna tematika se održala sve do kraja osamdesetih godina. (S133)

Dan žena, Dan mladosti ( rođendan Josipa Broza ), 1.maj, Dan borca, Dan ustanka, 29. novembar,...
182

201

OVDE RADIO LUKSEMBURG
Šezdesetih i sedamdesetih godina na scenu stupaju neki novi klinci. Prva posleratna generacija rođena u Stanišiću dala je grupu veoma talentovanih umetnika amatera koji će slavu sela pronositi širom Jugoslavije. Ovaj novi talas, koji je možda pokrenut varljivog leta ’68., je ostavio neizbrisiv trag u kulturnom životu sela. Klub mladih pisaca, koji je osnovan 1965. godine, je možda najava novog vremena. Članovi čitaju svoje pesme, stvaraju dela i otvaraju nove teme. Uz zvuke radio Luksemburga odrasta nova generacija i puna energije traži načine kako da se izrazi. Osnivaju se muzičke grupe koje nastupaju sa obradama šlagera sa muzičkih festivala u Beogradu, Zagrebu, Opatiji... Sedeći pored radija sa gitarom u ruci, uz pomoć rečnika, skidaju se hitovi Bitlsa i Roling Stonsa.

CEO SVET JE POZORIŠTE
Pozorišno stvaralaštvo doživljava svoj vrhunac sedamdesetih godina. Glumci amateri su igrali na profesionalnom nivou i osvajali glavne nagrade na mnogim smotrama. Maštovita scenografija, najčešće napravljena „uz pomoć štapa i kanapa“, perfektna koreografija, originalni kostimi i gluma dovedena do savršenstva bile su samo neke od odlika predstava izvođenih u Stanišiću. Svaka premijera je izvođena pred krcatom dvoranom i svaka predstava se završavala dugim aplauzom. ◄Predstava „Suđenje Meri Dagan“ doživela je veliki uspeh. Dramske sekcije kulturnoumetničkih društava iz Stanišića gostovale su u mnogim mestima Vojvodine i postizale zapažene uspehe na regionalnim smotrama pozorišnog amaterizma(S134).

202

Predvodnik veoma talentovane grupe glumaca bio je Joso Klarić. Glavne uloge bile su gotovo uvek rezervisane za ovog višestrano nadarenog umetnika koji je ostavio neizbrisiv trag u kulturnom životu Stanišića. Nezaboravna gluma u predstavama „Osma ofanziva“, „Suđenje Meri Dagan“, „Bludnica dostojna poštovanja“, a naročito u predstavi „Drveni tanjir“, dobila je bezbrojne pohvale stručne javnosti i kritike.183 Dramska sekcija KUD-a „Adi Endre“ je 1971. godine osvojila prvo mesto na pokrajinskom takmičenju amaterskih pozorišta i plasirala se na republičko takmičenje. Pozorišni komad „Paprikaš čirke“, koji je režirao Tamaš Bito, je u veoma jakoj konkurenciji postigao izuzetan uspeh. Magdolna Marko i Tamaš Bito(S135) u komadu „Fruška“ ►

◄“Fruška“ ( Magdolna Marko i Ferenc Drobina )(S136) Dramsku sekciju mađarskog KUD-a je veoma uspešno predvodio glumac, muzičar i režiser Tamaš Bito. Zahvaljujući njemu i talentovanoj i uigranoj generaciji glumaca pozorišno stvaralaštvo u Stanišiću dovedeno je na gotovo profesionalni nivo.

Tokom sedamdesetih godina objavljeno je na stotine izveštaja, kritika, intervjua i vesti vezanih za pozorišni amaterizam u Stanišiću. Najviše u Somborskim novinama, Brazdama, Magyar Szo-u i Dunataju.
183

203

Stanišić je imao grupu izuzetnih glumaca amatera, ali niko od njih nije postao profesionalni glumac. Jedini profesionalni glumac čije ime se veže za Stanišić je Mirko Bulović ( Bitelić 1930.- Beograd 2009. ).

▲ Često se tražila karta više. Publika na jednoj predstavi u sali mađar-skog doma. (S137) Publika je rado posećivala pozorišne predstave, a pozorišne trupe su rado gostovale u Stanišiću. Gotovo svaki mesec je bilo jedno gostovanje. U Stanišiću su nastupali ansambli narodnih pozorišta iz Sombora i Subotice, glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, i mnoge amaterske trupe. Sud stanišićke publike se veoma poštovao i cenio. Navodno je neko od glumaca Jugoslovenskog dramskog pozorišta u jednom intervjuu izjavio da ako predpremijera ne doživi uspeh u Stanišiću neće ni premijera u Beogradu.

Mirko je afirmaciju stekao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Pored pozorišta, glumio je u pedesetak TV serija i filmova. Glumio je u kultnim televizijskim serijama – „Otpisani“, „Grlom u jagode“, „Vruć vetar“, a posebno je ostao zapamćen po ulozi Biberovića u TV seriji „Bolji život“.

204

ŽIVOT JE LEP
Novi životni prostor i novo okruženje stvaraju osobenu seosku kulturu po kojoj je Stanišić postao prepoznatljiv. Kulturu koju je stvarao život, a ne zvanična državna politika. Posleratni period je obeležila drastična promena karaktera sela. Novonaseljeno dalmatinsko stanovništvo donelo je jedan sasvim drugačiji sistem vrednosti i morala od onog koji je vladao do tada. Dalmatinci su bili iz različitih sredina, koje su imale svoje osobenosti i bile pod različitim uticajima. Susret sa Mađarima, „meštanima“, Nemcima, Bunjevcima doneo im je velike promene u životu. Promene su se ogledale u kulturi življenja, ishrani, govoru, običajima... Razmena iskustava bila je veoma intenzivna i preko potrebna u privikavanju novoj sredini. Verovatno nigde u srednjoj Evropi nema toliko smokvi kao u Stanišiću. Ova mediteranska biljka je ukras gotovo svakog dvorišta u selu. Zimi se pokriva kukuruzovinom da bi se zaštitila od smrzavanja. Smokva za stanovnike sela dalmatinskog porekla nije samo poslastica već je simbol starog zavičaja. ►(S138) Kada bi se snimao spot za promociju turističke ponude Stanišića, četiri stvari se ne bi smele izostaviti: vino, karte, jaretina i balotanje. Po ovoj kombinaciji se Stanišić danas prepoznaje i razlikuje od većine vojvođanskih mesta. Ceo Mediteran je poznat po dobrim vinima, a u suncem obasjanoj Dalmaciji tradicija proizvodnje vina seže do rimskih vremena. Vino se trošilo mnogo i nije bilo kuće bez vina i vinograda. Nedugo nakon kolonizacije imamo prve pojave vezane za vino. Tako je zabeleženo da su neki građani 1954. godine tražili da se zabrani točenje vina u privatnim kućama, a da je vino dovoženo iz Dalmacije. Druga beleška je iz istog perioda i glasi ovako: „Preporučuje se da se po članu porodice, starijem od 15 godina, može godišnje ostaviti 150 litara vina i 5 litara rakije.“ Vino se i danas donosi iz Dalmacije, iako u manjim količinama, a poslužuje se samo najboljim prijateljima i u posebnim prilikama. Sedamdesetih i osamdesetih godina se počinje odlaziti po grožđe u Tavankut i u druga mesta oko Subotice. Kupuje se najviše belo grožđe ( Kevedinka, Rizling... ), a u

205

pojedinim domaćinstvima se proizvede i preko hiljadu litara vina. Jedno je sigurno, niko ne proizvodi manje od dvesta litara i retko kome vino ostane do sledećeg. Oko sela je nekad bilo dosta vinograda184, a danas postoje samo dva-tri manja. Stanišić je jedno od dva najveća vinarska naselja u somborskoj opštini ( Riđica ima dosta vinograda i mnogo veću proizvodnju vina od Stanišića.) i sa veoma starom kulturom prizvodnje i potrošnje vina.185 ◄Karte i bukara vina. Iz bukare se više ne pije, ona je ukras mnogih kuća i podsetnik šta je nekad bila prava mera za pravoga čoveka.(S139) Prema nekoj staroj izreci ili šali, Dalmatinci pre nego što prohodaju ili progovore nauče da igraju karte. Gde god se ide na put karte se nose sa sobom( najčešće u unutrašnjem džepu kaputa ili jakne da su uvek pri ruci.). Zimi se karte igraju pored peći uz čašu domaćeg vina, leti u hladu ispred kuće uz čašu hladnog vina, na poslu kad je pauza, u kafani „o turu pića“, u školi na odmoru, i gde god vam padne na pamet. Briškule186, Trešet i Trijumf igraju muškarci, žene, deca, penzioneri, jednom rečju svi.

Prvi pisani podatak o vinogradarstvu u Stanišiću je iz 1772. godine, kada se u Urbarijalnoj knjizi navodi da domaćini obrađuju 54 „motike“ vinograda. U Ormoševoj zbirci o Stanišiću iz 1860. godine piše da je vino „kiselo i lošeg ukusa“, a da su vinogradi loše obrađivani. Oko sela je tada bilo 268 jutara vinograda. 185 Sve porodice ( oko 2000 ) kolonizovane iz Dalmacije 1945. i 1946. godine su naseljene u Stanišiću i Riđici. Od kolonizacije do danas se između dva sela razvio veliki rivalitet. On se najviše ispoljavao u sportu, a ko pravi bolje vino... 186 Briškula (Italij.- Briscola) je italijanska igra kartama. Najčešće se igra tršćanskim kartama (Carte Triestine ) kojih ima 40 u špilu. Igru igraju dva igrača ili u parovima ( Ukupno četiri igrača). Specifičnost igre u parovima je da je dopuštena komunikacija drugova unutar para za celo vreme igre, osim zadnje ruke. Posebna karakterisika igre je da postoje i tajni znakovi tzv. „moti“. Igrači unutar para pre igre dogovaraju tajne znake kojima daju jedni drugima do znanja kakvim karatama raspolažu. Ovi znaci mogu biti i lažni kako bi se zbunio protivnički par.
184

206

Igrač u karakterističnom stavu, sa rukama iza leđa, čeka dok odigra protivnik ili igrač sa kojim igra u paru. Balote se igraju na sedam terena u svim delovima sela, a igraju samo muškarci. ►(S140) Kome ne smeta prašina može da se balota na nekoliko terena po selu. Ova igra je, takođe, dospela u Stanišić „vozom bez voznoga reda“. Pored kartanja, balotanje je drugi „nacionalni sport“ u Stanišiću. Balotaju se samo muškarci, a igra u kojoj nema fizičkog kontakta među protivnicima zna da bude veoma temperamentna i propraćena verbalnim sukobima suprotstavljenih ekipa.

Iz 1950. godine je beleška da se u Stanišiću ne poštuje naređenje o uništenju koza. Na sreću nije se poštovalo naređenje pošto je jaretina sa ražnja postala prepoznaljiv seoski specijalitet. Dok se jare vrti na ražnju mogu se igrati karte, može se balotati, a uz pečenje najbolje ide domaće belo vino i zelena ili kupus salata.

207

DODATAK:
KRETANJE BROJA STANOVNIKA I NACIONALNA STRUKTURA
9000 8000
STANOVNIKA

7000 6000 5000 4000 3000 2000 1000 0
.g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. .g. 63 72 82 91 98 20 50 69 00 10 21 31 41 48 61 71 81 .g.

HRVATI JEVREJI SLOVACI MAĐARI NEMCI SRBI

17

17

17

17

17

18

18

18

19

19

19

19

19

19

19

19

GODINA

Grafički prikaz kretanja broja stanovnika i nacionalne strukture Stanišića je opisnog karaktera i predstavlja približan odnos. Broj stanovnika sela se ne razlikuje značajno od vrednosti prikazanih na grafikonu, osim kod 1981. godine kada nisu uneti Jugosloveni kojih je bilo 1522 i ostale nacionalne manjine kojih je bilo ukupno 72 ( Crnogoraca 11, Makedonaca 15, Muslimana 2, Slovenaca 9, Albanaca 8, Bugara 1, Grka 3, Nemaca 13, Poljaka 1, Roma 5, Slovaka 3 i Turaka 1).

19

208

NIJE TO SVE. OVO NIJE KRAJ PRIČE.
Malo mesto živi svoj život. Kažu, priči nikad kraja. Tako je i sa Stanišićem. Svaki put otkrije neko svoje novo i nepoznato lice. Ponekad je to prijatno iznenađenje i novi izazov za istraživača, ali često zna i da izazove glavobolju. Idemo sve iz početka. Tako je i ovo nezavršena priča, ili možda uvod u neku novu priču.

▲ Laste se vraćaju svakog proleća u mesto gde su se izlegle. Stanišić je i njihov
zavičaj. (S141)

209

Literatura:
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • „Die Mundar von Stanischitsch – Wörter, Reime, Prosa“ , Heimatortsgemeinde Stanischitsch, München, 2003. „Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944-1948“, Društvo za nemačko-srpsku saradnju, Beograd, 2004. Andrej Mitrović „Kultura i istorija“, Arhipelag, Beograd, 2008.g. Angeli Philip „Chronik der Adelsfamilie Redl von Rottenhausen“ , Manhajm, 1992. - rukopis Borislav Jankulov „Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku“, Matica srpska, Novi Sad 1961.g. Branislav Danilović „Gakovo i Kruševlje – logori za Podunavske Švabe u Bačkoj 1945-1947.“ , Istorijski arhiv Sombora, 2008. Branislav Kojić „Stara gradska i seoska arhitektura u Srbiji“, Prosveta, Beograd, 1949.g. Č.Popov, S.Gavrilović „Evropska revolucija i srpski pokret 1848-1849. godine“, Savez istoričara Jugoslavije, Beograd 1997. D.Đapić i D.Rajković „Gnežđenje vlastelice Himantopus himantopus na svinjskoj farmi kod Stanišića“, časopis Ciconia br.16., Novi Sad 2007. str.95-96. Dane Popić, Milan Štrbac „Ervenik i istorija Bukovice“, 1998. Davor Babić „Florni sastav slatinastih livada pored Stanišića“, Stanišić 2009. godine, rukopis Dejan Medaković „Srpska umetnost u XVIII veku“, SKZ, Beograd, 1980. Dušan Popović „ Srbi u Vojvodini“, Matica srpska, N.Sad, 1959. Đerđ Mandić „Vojvođanske orgulje“, Agape i Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad 2005.g. Ervin Ginder „Vojvođanske seoske kuće od naboja“, KID PČESA, N. Sad 1996.g. Fehér Istvan „Katymár évtizedei“, Katymár Község Önkormányzata, Katymár, 2004. Hóman Bálint, Szekfü Gyula „Magyar történet“, Királyi magyar egyetemi nyomda, Budapest 1943., V kötet Kiss Lajos „A szegény emberek élete“, Gondolat, Budapest, 1981. Ljubodrag Dimić „Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941.“, Stubovi kulture, Beograd 1996. Marijan Maticka „Sudjelovanje Hrvatske u saveznoj kolonizaciji 19451948. godine“ Michael Hutfluss „Ortssippenbuch Stanischitsch“ Milenko Beljanski „Rastina“, Sombor, 1979.god. Milenko Beljanski „Stanišić“, Senta 1985.god. Milenko Beljanski „Šara, Baba Pusta, Kaćmarski salaši, Aleksa Šantić“, Sombor, 1978. godine

210 • • • • • • • • • Milorad Milošević-Brevinac „Prilagođavanje kolonista u Vojvodini“, Letopis Matice srpske, knj. 356., sv.3., Novi Sad 1946. Miskolczi Miklós „Tompa, a pusztában nött város“ Nenad Stefanović „Jedan svet na Dunavu“, Društvo za nemačko-srpsku saradnju, Beograd, 2003. Nikolaus Rettig „Ortsgeschichte der gemeinde Stanischitsch wie einmal war von 1786-1945“, München, 1977. Pavle Šosberger „Jevreji u Vojvodini“, Prometej, Novi Sad, 1998.g. Slobodan Vukobratović „Baronska porodica Redl, Rastina 1780.-1918.“ – Sombor 2011. - rukopis Unger Mátyás, Szabolcs Ottó „Magyarország története“, Gondolat, Budapest 1976. Vladimir Đurić „Najnovije naseljavanje Bačke kolonistima iz Hrvatske“, Matica srpska, Novi Sad, 1960. Zoran Janjetović „Deca careva, pastorčad kraljeva – Nacionalne manjine u Jugoslviji 1918-1941.“ , Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2005.

ARHIVSKA GRAĐA: • • • • Foto Arhiv Dalmatinske eparhije Foto Arhiv Doma kulture Stanišić Foto Arhiv MKUD „Ady Endre“ Stanišić Istorijski arhiv u Somboru - Urbarijal Stanišića iz 1772. godine - Urbarijal Stanišića iz 1783. godine - Izveštaj o zemljomerskoj regulaciji i uređenju kraljevskog poseda Stanišić iz 1783. godine - Geografska mapa Stanišića iz 1788. godine - Urbarijalna tabla kraljevskog poseda Stanišić, 1797.god. - Katastarska mapa Stanišića, 1858.godine - Geografska mapa Sombora i okoline, 1890. godine - Deset katastarskih skica Stanišića, 1912. godine - Sednički zapisnik Stanišića, 1914-1922. godine - Sednički zapisnik Opštine u Stanišiću, 1922-1928. godine - Zapisnik poglavarstva 1922-1937. godine - Opštinsko predstavništvo i poglavarstvo Stanišić, knjiga zapisnika, 1929. godine - Opštinsko poglavarstvo Stanišića, zapisnici 1931-1934. godine - Uprava opštine Stanišić, zapisnici, 1934-1937. godine - Sednički zapisnik opštinske uprave u Stanišiću. 1937-1941. godine - Opština Stanišić, zapisnik1940-1941. godine - Sednički zapisnik Stanišića, od 22. oktobra 1944. do 2. decembra 1947. godine

211 Zapisnik sednica Izvršnog odbora Mesnog narodnog odbora u Stanišiću, 1948-1950. godine - Zapisnik o sednicama Mesnog narodnog odbora Stanišić, 19481955. godine Arhiv crkve Ime Marijino u Stanišiću - Povelja Franca I iz 1811. godine - Pismo barona Redl iz 1839. godine - Ugovor iz 1846. godine - Popis vernika u Stanišiću i Šari 1849. godine - Tablon učesnika Prvog svetskog rata iz Stanišića Arhiv crkve Sv. Nikolaja u Stanišiću - Minej iz 1538. godine - Letopis Srpske pravoslavne parohije i crkvene opštine u Stanišiću, 1958-1967. godine -

Arhiv Vojvodine U arhivu Vojvodine se nalazi više desetina dokumentima u fondu Bačkobodroške županije o najranijoj istoriji Stanišića ( druga polovina XVIII i početak XIX veka). Ovi dokumenti su samo delimično obrađeni jer su uglavnom na latinskom jeziku. Njihovim prevođenjem i naučnom obradom će se doći do podataka na osnovu kojih će se moći veoma dobro rekonstruisati život u Stanišiću tog vremena.