You are on page 1of 381

1 1

Biblioteka Z R E NJ A N I N knjiga 1

Copyright © 2004 Zoran Slavić Copyright © 2004 za Srbiju i Crnu Goru, AGORA
Ova publikacija se u celini ili u delovima ne sme umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača, niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvima distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač po odredbama zakona o autorskim pravima.

2 2

Z O RAN S LAV I Ć

PISANJE ZABORAVA

BEČKEREČKE. PETROVGRADSKE. ZRENJANINSKE VEDUTE
Knjiga eseja i zapisa o umetničkim pojavama vezanim za književnost, slikarstvo i pozorište u Zrenjaninu u poslednje četiri decenije. Lokalni umetnicki bedeker. To je zbornik žanrovski raznovrsnih tekstova, sa najrazličitijim povodima, a svi se vrte oko zrenjaninske umetničke scene u periodu od sredine šezdesetih godina, sad već prošlog 20.veka, pa do danas...

3 3

PRISTUP U BEČKEREČKE.PETROVGRADSKE.ZRENJANINSKE VEDUTE Slika zavičaja je uvek zavodljiva, različita, podložna promeni i zaboravu. Istovremeno je neophodna, neizbežna, maglovita, stvarna i izmaštana. I zahtevna. Zavičaj je, međutim, i prevashodno, oslonac za sve naše pokušaje da iskoračimo u veliki svet, on je istovremeno i mesto u koje se možemo ili moramo, kad tad, trijumfalno ili pokunjeno vratiti. Rodni kraj i njegov privid istovremeno, mesta su u kojima se sme skoro bezbedno patiti, samovati, jedino se ne vredi nadati trijumfu. Zavičajne vedute zato i ponekad imaju obrise iskona i ishoda, a nekada ih doživljavamo, širom zatvorenih očiju, kao licidersko srce vašara i provincijskih mlakih praznika. U svakolikom stvaralaštvu zavičajna suspstanca je zapravo deo nes vesnog. Čak i kad bi pokušali da je izbegnemo, mehanizam podsvesti je uporno interpolira u nevidljivi kod tekstualnog, vizuelnog ili tonskog kretanja kroz vreme. Zavičaj je, dakle, onaj deo zaborava koji se neprestano i neumitno obnavlja. Ova knjiga, PISANJE ZABORAVA, zapravo je pokušaj da tragom mog zapisanog i objavljenog bekstva od prolaznosti, u saradnji sa vašim sećanjem ili maštom, uspostavim virtuelni most ili možda tunel, do značajnih pojava, datuma i imena kulture našeg grada. Ona je potreba da dozovem zbivanja koja su svojim bljeskom označavale godine i decenije. Čak, možda da rekonstruišem boje i mirise epohe koja nam neminovno izmiče iz vida i sluha. Ova knjiga pokušava da rekonstruiše kulturna, umetnička i mentalna strujanja u našem gradu, skoro od sredine devetnaestog veka pa sve do današnjih vremena. Pokušavam da dokumetarnim, povesnim i imaginativnim pisanjem Zaborava, sebi i vama pružim priliku da ga čitanjem sačuvamo. Zato i posežem za vedutama, beč kerečkim, petrovgradskim i zrenjaninskim, jer se u njima nalaze dragocene mrvice u kojima su kristalizovane naše intimne povesti i mozaik istorijskog vremena. Veduta nije slučajno imenica ženskog roda jer uspomeni na predeo, koji zapravo nigde ni ne postoji u formi u kojoj ga mi pamtimo, jedino takva odrednica pris taje. Vredi patiti jedino za kišama i maglama u kojima obitava neka skrivena tajna sunce je jednoznačno, iako vredi biti "bliže velikom suncu" - kako snatri Manojlović, noć je prava kolevka naših mladalačkih nemira, kad svane dan sve se i onako prize mlji i providi. Dakle, ovde je reč o njoj - o zavičajnoj veduti, veduti u kojoj je sadržano skoro sve buduće, ili je to ipak slika kroz koju se najsigurnije propada u besmisao. U zaborav. Zavičaj ume da bude kob, ako nas zarobi prozaičnim idejama i zabludama. Tada ume da odvuče u malograđanštinu, osrednjost i zagušljivost. Palanku kao sudbinu. Za stvaraoce svake vrste tako konfigurisan zavičajni predeo ima efekat živog peska. Umetnici kojima epitet lokalni određuje kvalitet i horizont, ili su promašeni stvaraoci ili su imali nesreću da ih zavede privid samodovoljnosti regionalnog. Iako, bez posebnosti nema ni opštosti . Istovremeno, svi oni koji su sticajem raznih okolnosti, ili oholosti, izmešteni iz svesti o postojanju zavičajne aure, kad tad se nađu u bez vazdušnom prostoru apatridstva. Govorim, dakle, o korenima koji jednovremeno ohrabruju ali i omeđuju. Zavičaj je lep i primeren kada se mi bavimo njime, kad nas zavede u sopstvene tmine, sve je drugačije i prizemnije. Rečima ukrotiti zemlju i nebo između kojih si prodisao, naum je koji se graniči sa nemogućim. Kako posvojiti vatru zalaska sunca, zzzaustaviti vodu koja curi kroz prste, čime zaustaviti dugu i tišinu zahvaćenu na mestu gde se jesen prelije u zimu. 4 4

Zavičaj je najviše ukus detinjstva koji dozivamo, miris što nas uvek nespremne potrese, boja na dnu rečenice koju promucamo kad nismo sigurni da li nas plač ili smeh zatiču. U veduti je sve to poslagano u večitom kovitlacu koji nam ne dopušta da zastanemo. Zato i ja ispisujem potonje stranice čuđenja i nepristajanja. Pišući o drugima pokušavam da uspostavim sopstveni ikonostas zavičajnog. Moja beč kerečka veduta, ovo PISANJE ZABORAVA, je kao suza, biser, ikona i zvezda. Ova knjiga izabranih tekstova o vedutama, mojim bečkerečkim, petrovgradskim, zrenjaninskim, objavljivanih u proteklih trideset i više godina, ide tragom zavičajnih iskustava. Književnih, publicističkih, dnevničkih. Ljudskih. Govoreći o gradu, životu, kulturi i književnosti pokušavao sam da spojim teško spojivo: objektivnost i ljubav. Jer, nije jednostavno kritički progovarati o onome što je deo svakodnevne zbilje. Tekstovi koji su sakupljeni u knjizi PISANJE ZABORAVA ipak imaju u sebi dovoljno kritičkog otklona. I jedno je sigurno: mržnje i mrzovolje nemaju, barem u nameri. Slažući slike sada već prošlih vremena, sabirajući opisane ili fragmentarno okrznute decenije, prevashodno zbivanja iz kulture našeg grada, uvideo sam da sam ispisao tekstove u kojima globalno preteže trezvenost i želja za harmonijom. Zato sam se i odlučio da ih objavim. I proverim da li funkcionišu i izvan vremenskog konteksta, unutar nove smisaone celine u koju ih pored mene slaže i hiroviti duh epohe ma kako se zvao! PISANJE ZABORAVA nije nikakva celovita hronika kulturnih zbi¬vanja u poslednjih trideset godina. Nije to ni decentni letopis proteklog vremena. Tekstove, nažalost, nisam pisao sistematski i u neprekinutom nizu. Nastajali su kao izazov, odgovor, reakcija. Sa svim vrlinama i manama aktuelnog i akutnog. Mnogo je zato vremen skih praznina, subjektivnosti, možda i impresionističkih utisaka. To je moj isprekidani dnevnik duhovnih senzacija, subjektivan i podložan autocenzuri. Međutim, ovako sabrani i poređani, eseji i članci, neosporno uspostavljaju jednu nostalgičnu, raznovrsnu i proživljenu sliku onoga što nam se svima događalo u duhu i duši u periodu 1969 - 2004. Knjiga je moj pokušaj da proniknem u bunar vremena koji stremi dnu ili početku ovog grada. Prikazi pozorišnih predstava, recenzije knjiga, portreti pisaca i slikara, dnevničke beleške o zbivanjima u kulturnom životu gra¬da, odazivi na neke društvene fenomene prohujalih decenija, sadržina su ove knjige. Raspon graničnih fenomena u vremenu je, međutim, znatno veći: prvi datum koji dotičem je još iz 1847. godine. Pojedinačno oblikovani i objavljivani rukopisi, sa svim otiscima vremena u kojim su se javljali, sklopljeni među korice, u veku koji započinje sa znatno izmenjenom kulturološkom sintaksom, izazvaće, naravno, sasvim novu recepciju: autor će imati mogućnost da proveri kako će mu novo vreme oceniti procene. Slike, senke, zablu de, iluzije - ili realnost, pouzdanost, tačnost. Najverovatnije, sve to istovremeno. Zavičajne vedute zapravo to i jesu: magla koja se čita i ponekad piše. Pišem vam, dakle, svoju verziju zaborava da bi je zajednički čitali. O piscima i knjigama, slika rima, pozorišnim zbivanjima, vremenima avangarde ali i o konzervativnom zagrljaju provincijalnog. Pišem da bi čitali o mladosti budućih velikana i starosti nekih drugih burevesnika. O tome ko nam je dolazio u goste i gde smo se mi školovali... PISANJE ZABORAVA je đavolski zahtevan posao. Nadam se ne i zaludan. I, na samom kraju: dodavanje povesti književnih, likovnih i pozorišnih zbivanja, od začetaka pa do današnjih dana, koje sam ispisao na sugestiju izdavača, nametnulo se kao neminovnost, kao neophodno uspostavljanje koordinantnog sistema onoga o čemu pišem, ali i kao korektiv pojava i ličnosti koje sam sticajem okolnosti izostavio u dnevničkim delovima. Uvidom u mnogobrojnu građu spoznao sam da do sada u našem gradu nije postojalo ništa slično ovom rukopisu, barem kada je u pita nju kontinuiranost i žanrovski opseg. Zato ovu panoramu literarnog, slikarskog i 5 5

dramskog trajanja, PISANJE ZABORAVA, moju subjektivnu sliku bivše i buduće proš losti, treba shvatiti i kao trasiranje preciznije i celovitije hronologije duhovnog života prostora u kome jesmo. Zaborav je, srećom ili nažalost, individualan deo zajedničkog beskraja.

6 6

ZAVIČAJNI ESEJI

7 7

GRAD KAO ZAVIČAJ ESEJ KAO STANJE DUHA

Verovatno sam u zabludi, ali za mene reč zavičaj se čita skoro isključivo kao rodni grad. Nema u tom pojmu ni planina, potoka, nema ni zvukova prirode. Jedino grad i beskraj panonskog neba. Ta uspomena, maglovita i zaturena, na intimnu geog rafiju započinje sa dvorištem u ulici Ive Lole Ribara br. 31. Kasnije se zavičaj pro širio na celu ulicu, kroz koju su leti, tamo kod kasarne, s večeri, prolazile krave u vraćanju sa ispaše, a zimi se ista završavala na istom mestu, gde seljačke sanke odlaze neznano kuda a mi, deca, se otkačinjemo od njih, i završavamo u dubokom snegu. Iza toga je već počinjala tajna i nepoznato. Kroz par godina otkrivam grad kao beskraj prozora, vrata, sokaka i ulica, trgova i mostova. I sve mi je to još za vičaj. Negde u sedmoj godini, na paktregeru, iza oca na biciklu, sa majkom i mla đim bratom pored nas, na drugom biciklu, stižemo i do Tise. Do reke, koja za mene tadašnjeg, dotiče samo Elemir i Aradac i tu se definitivno završava geometrija mog primarno prostornog zavičaja. To je kvadratura duha koju sam u svom nesvesnom zauvek prisvojio i zatvorio. Sve ono što je kasnije ušlo u mene podložno je razumu, znanju, kratkotrajnim oduševjenjima. I zato kad pišem grad, čitam zavičaj. Zato i ovim pričama, između euforije i skepse, zovimo ih esejima, jer je on prava forma za beleženje utisaka koji postoje između poetskog i racionalnog, rodni grad dom nira celinom zavičajnog. Ostatak sveta, bez obzira na rastojanje, mora da pronađe veoma ubedljive razloge da bi se trajnije nastanio u mom zaumnom pamćenju. Grad i svest o njemu, i misao koja vremenom postaje sve rigidnija kada je u pita nju širenje zavičaja, uzrok su ovih naknadnih promišljanja. U jednoj prigodi, u ok viru okruglog stola na temu PROMIŠLJANJE GRADA, u Uvodnoj belešci, između osta log, sam zapisao: ''Složenost života u gradu koji dugo postoji kroz istoriju, ponekad i uprkos njenoj prevrtljivosti i kratkovidosti, a možda to i nije prava istorija već njena imitacija, etni čka sinteza, kulturološke transformacije, građanska i gradska iskustva, arhitektonski i urbanistički lavirinti, meandri običnog života višeklasno složenog, umetnička i spor tska aktivnost: sve se u vekovnom preplitaju preslikalo na lice grada. Vizure i vizije tih čestica zgusnute su u misao današnjeg Zrenjanina. Promišljanje grada, kako ga ja zamišljam, svodi se na sledeće upitanosti: postoji li danas fluid koji bi, većinski, mogli definisati kao duh ovog našeg grada? Kako bismo dopisali njegovu civiliza cijsku matricu? Gde su danas ona ČETIR KONJA DEBELA, i da li ih je zapravo i bilo? Ovaj razgovor treba da ponudi razmišljanje na temu: koliko smo odgovorni prema tradiciji grada čiju budućnost određujemo i odnosom prema sadašnjosti''. Ovaj citat je iz 1993. godine. Na mnoga smo pitanja, nažalost, za ovih deset godina već pogrešno odgovorili. I to kao ponavljači. Ipak, vredi pogledati šta je na 8 8

tom razgovoru, pre deceniju, izrečeno. Kako smo tada čitali sopstvenu budućnost. Govorili su ljudi različitih generacija i profesija. Svako iz svoje vizure i mesta u vremenu i prostoru. Iz izlaganja značajnog urbaniste, arhitekte i slikara Milorada Berbakova izdvajamo: Grad ostaje savremenicima jedna velika tajna ili bolje rečeno zagonetka. Razlika u dužini života grada i jedne generacije je osnovni uzrok nesporazuma. Pokušaji da se upravlja gradom su isto tako apsurdni kao što se pokušava upravljati životima, planetom i kosmosom. Pesnik Milan Nenadić, međutim, u svoju percepciju ovog grada unosi gorčinu: Zrenjanin je tuga, očaj utočišta/ Moja crna pista za uzlet u ništa/ Da u ovom kotlu kakve nade ima/ Ne bi muklo tuklo na javi, u snima/. Da li je ovaj vrsni pesnik, te 1993., znao i video ono što smo mi ostali naknadno spoznali ili je samo bio u intimnoj drami - nije ni važno jer da zavičaj nije Eden nažalost dob ro znamo. Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, dr Svetislav Taboroši, svoj obimni i izuzetno analitički tekst zaključuje na sledeći način: Na dovoljno dug rok, svi smo mi mrtvi. Ako je tako, ako sebe nadživljavamo samo kroz svoja dela i uspo mene koje ostaju, onda bih želeo da se ove generacije one buduće sećaju kao onih koji su od istorije nešto naučili i budućnost spremno dočekali. Zato su demokratija i visok stepen decentralizacije ukupnog političkog života zemlje uslov da mi, na loka lnom političkom planu, pokažemo svoj civilizacijski potencijal i činjenicu da je Zrenjanin evropski, a ne azijski ili afrički grad u nekoj dalekoj despotiji. Šta se od ove Taborošijeve želje ostvarilo, upitajmo se zajedno! Njegova koncentrisanost na vrednost i vitalnost pojedinačnog života, izvan ili uprkos neke gradske važne vertikale svakako da otvara novu dimenziju u promišljanju našeg urbisa. Pesnik Vučina Šćekić, tom prigodom govori o meta stabilnosti nekih suštinskih gradskih odrednica kroz epohe: Savremenici i saple menici odvajkada imaju nekog svog boga kome će nova ili tamo nova generacija ukinuti nebesa. Ali, to, u aktuelnom trenutku, nije važno, a kamoli odlučujuće. Instin kti su često jači od pa meti, izvesnost sadašnjosti od neizvesnosti budućnosti, pa je tako i sa nama, dok slikar Milutin Mićić konstatuje: U našem gradu ima sadržaja, života, lepote... ali uglavnom nema puta kojim bi ti sadržaji došli do ljudi koji ovde žive. Postoji nesklad i odvojen, neusaglašen rad i život između njih sa sadržajem i onih koji one mogućuju da ti sadržaji postanu naša svakodnevica. Kao da osluškuje prethodnu misao, pesnikinja Ileana Ursu Nenadić veoma eksplicitno saopštava: Zrenjanin je po mom mišljenju jedini grad u Vojvodini koji će se pamtiti i identifikovati pred budućim generacijama po ono me što je srušio ili koga je od umnih i talentovanih ljudi isterao ili ekskomunicirao iz gradskog života. Mešajući se u ovu dosta tvrdu konstataciju Ursu-Nenadićeve, jedina ispravka koji bih učinio odnosi se na nje nu fiksaciju Zrenjanina - sve su naše palanke skoro po djednako za gušljive i zavidne. Književnik Stanko Ž. Šajtinac, sa verom u moć umetnosti ovako odgovara na jedno od suštinskih pitanja svakog mislećeg sugrađaninaa: Prošlost rodnog grada, u istoj meri kao i njegova sadašnost, razume se, čine mozaik pristrasnih ili optužu jućih sudova ali i nebrojeno mogućih veza i odnosa, koji, tek (ili ponajviše) kr oz književnu formu dobijaju obrise objektivnog odgovora na pitanje - gde sam to ja? Novinar i prozni pisac Ljubomir Tešić se ovim re!ima opredeljuje prema baštini koju imenujemo zavičajnim bakgraundom: Generacije žitelja našeg grada odslikane su u staništima koja su ostavila iza sebe. Po gledajte gradske kvartove i fasade kuća pa će te u njima prepoznati shva tanja, moć, ambiciju i meru onih koji su u ovu materijalnu kulturu ugrađivali sebe. Urbanu tradiciju naših predaka treba ceniti, ali prema meri i moći ugrađivati i svoju ciglu... Ljudski smo dužni pred sada 9 9

šnošću, ali još više pred našim potomcima, da se uključimo svako na svoj način, u oblikovanju fizičkog i mentalnog lica grada u kojem provodimo svoj biološki vek. Publicista Dejan Bošnjak u svom tekstu SEĆANJE NA DESANČIĆEV ULICU, uno si u svoj zavičajni diskurs nešto od onog čime sam i ja započeo ovaj tekst: Ulicu smo veo ma voleli. Znali smo svaku kuću, kapiju, banderu, svako drvo, stepenik ispred vrata, skoro svaki kamen turske kaldrme...Stanovnici ulice bili su željezničari i radnici...Željezničari su uvek lepo izgledali: ispeglani, naviksanih cipela, mašino vođe sa velikom kožnom ta šnom, nalik na doktorsku, samo mnogo većom.. Kao da i za njega zavičaj započinje i egzistira na mikroplanu. Vojislav Despotov, književnik koji inače svet doživljava kao globalnu utopiju sagledanu kroz ironične naočare, o svom ličnom komadiću te velike iluzije progovara ovako: ...Stoga svaka generacija oseća divlje i neukrotivo pravo na vlastitu viziju grada, na govor o svom lič nom gradu i svom gradskom parku, pravo na autentične i originalne parametre koji određuju vlastitost ukore njenog ponosa. Obavezna pojedinačna ili generacijska vrednosna lestvica osećanja i dubokog preživljavanja identiteta grada, počev od detinjstva kada se još gledao film o gradu i životu, podrazumeva i lestvičnu raz-li čitost, ljudsku razliku. Luka Hajduković, profesor i književnik, osnivač mnogo čega značajnog u Zrenjaninu, nastavlja se na misao Despotova, unoseći još više skep-se u svoj zapis: Duša svakog urbanog žilišta su inti-mni kutovi koji svojim osobenim znakovnim jezikom razgovaraju s prošlim i sa sadašnjim vremenom. U njihovoj zavetrini iskri plemniti duh i duboki smisao čove-kovog bivstvovanja. Ti kutovi su skverovi, aleje rastinja, parkovi, fontane, javna stepeništa, pasaži, skulpturalni spomenici, česme i sl. Bez njih nijedna ljudska naseobina ne može imati svoju duhovnu atmosferu. Kako je malo takvih kutova u Zrenjaninu! Ovaj slalom kroz časopis ULAZNICA, koji u svom dvobroju 136/137, iz 1993. donosi ova svakako inspirativna razmišljanja o našem zajedničkom gradu, završavamo fragmentom iz izlaganja Miroslava Pušića, jednog od najube dljivijih novinara poslednjih decenija: Shvatajući promišljanje grada kao akt koji daleko prevazilazi samo njegov urbanistički i graditeljski limit, spreman sam da verujem da je život u njemu gotovo srazmeran (ne)inici jativnosti njegovih žitelja, a da se više štete pravi pomodarstvo i bezidejnost, nego ideologija i vlast. Neka ovaj subjektivni izvod iz različitih generacijskih, profesionalnih i inte lektualnih rakursa ispiranja zavičajnog sindroma, sa kojim sam većim delom u sa glasju, ili kreativnom raskoraku, posluži kao uvod u ZAVIČAJNE ESEJE koji započinju u vremenu kada je rat bio samo mislena imenica, a završavaju se u danima bombardovanja 1999. Ima u onome što sledi i idile, i zabluda, duboke prošlosti i presne današnosti. Sudbine i komentari su nam zato takvi: pojedinci u večnom sukobu sa rodnim blatom, i grad sa kulisama koje ga obavezuju, voz dižu ali i sputavaju.

10 10

OVAJ GRAD U KOME JESMO

Mi, koji nešto malo duže, ko zna čijom zaslugom, živimo u ovom našem gradu beskrajno zbunjujemo one novopridošle, a i sa me sebe, troimenošću kojom imenujemo stanište na kome jesmo. U istorijskom pamćenju ovog grada žive tri imena: Bečkerek, Petrovgrad, Zrenjanin. Žive, i u svesti današnjih žitelja svedoče o vitalnosti i drevnosti urbane kulture na ovim regionima. Činjenica da ni jedan naziv nije nadvladao, ali nijedan nije ni zaboravljen, govori o tome da slojevitost civili zacijskih naslaga evidentno gradi u ovom našem zemnom boravištu zavidnu vertikalu tolerancije i prožimanja. Menjale su se vlasti, sistemi, kulture a prividno i gospodari. Ali samo prividno, jer u banatskoj ravnici nikada niko zapravo nije ni gospodario: mudri ljudi ovih prostranstava. ogromnog neba i beskrajne zemlje, oduvek su znali da je svaka sila do veka. Znali su da joj se uklone ali i da je oduvaju. Smenjivali su se Turci, Austro ugari, Mađari, Nemci ali svima smo na kraju videli leđa u povlačenju. Ili lica u ostajanju. Naši preci su ipak bili toliko mudri da od svakog od njih usvoje po nešto: ostalo je toga u arhitekturi, umetnosti, privređivanju, čak i u prezimenima, logici i mentalnoj slici. Čuvajući osnovne odlike sopstvenog etnosa, naši davni sugrađani su izgradili zanimljiv i neobičan spoj srpskog i evropskog graždanskog staleža koji je kroz vekove odolevao i asimilaciji ali i samodovoljnosti. Naš grad je nastao u meandrima Begeja, usred močvara ali i usred kakvetakve bezbednosti od varvara svih vrsta. Odatle se nismo micali. Isušili smo močvare, prepravili reku, gradili grad. Malo su ga rušili svakojaki osvajači a nešto smo i sami razgradili u vremenima revolucionarnih fantazmi. Sve u svemu preko 65o godina boravimo kao domaćini u ovom najvećem gradu Banata. Živimo i umiremo u okviru baroknog gradskog jezgra, u industrijskim predgrađima i modernim gradskim kvartovima. Uspinjemo i padamo kroz vreme i epohe ali trag civilizacijske posebnosti stalno nosimo sa sobom. U mnoštvu jezika i kultura, ove naše dosta ugodne naseobine, vekovima su se osim elementarnog života odvijale i impresivne kulturne i umetničke aktivnosti. U Bečkereku, Petrovgradu i Zrenjaninu oduvek je bilo mnogo ljubitelja umetnosti ali i zavidan broj artista. Imali smo hiljade klavira, mnogo pevačkih društava i pozorišnih družina, folklornih ansambala, tamburaša, poeta, slikara pa i pravih umetnika evropskog formata. Grad naš, na samom dnu izbeglog panonskog mora, oduvek pa i danas bio je centar kulture ne samo Banata. I to je zalog koji ne smemo zagubiti. Mi u gradu nismo imali tramvaj, ako popularnog "Ćiru" ne računamo, ali zato je prvi fotografski atelje u ovom delu Balkana bio baš u kod nas.Veliki Konstatin Danil je živeo i radio u Bečkereku. I slikao ikonostase i portrete uglednih građana. I jedan od najvećih srpskih glumaca Toša Jovanović je iz ovog grada krenuo u slavu. Veliki

11 11

naš romantičarski bard Đura Jakšić takođe je ovde boravio. I Uroša Predića smemo da pomenemo. Modernista i neshvaćeni velikan petrovgradski Todor Manojlović mnoga je sparna leta provodio kupajući se Begeju, i sanjajući o Evropi i Mediteranu, koje je pokušavao da udene u naše vidike. I kasnije, u periodu Zrenjanina, mnogo je značajnih umetnika, ansambala, kulturnih ustanova, značajnih slikara i istaknutih pisaca. Mnogi su prestonički glumci i muzičari započeli karijeru u ovdašnjem pozorištu. Zapravo, ima u vetrovima ravni čarskim, koji se svakodnevno sastaju na trgu koji zaklapaju gradska kuća, hotel, vodotoranj i biblioteka, nečeg posvećenog. Nečeg što razgoreva talenat u onih koji ga imaju, dok ostale ispunjava ponosom što žive u ovom gradu. Naravno, i ovo govorenje pomalo pati od patetike i izostavljanja: nije u nas ni ranije bilo niti je sad sve idealno, ali sigurni smo da biti pravi stanovnik ovog grada znači mnogo. To je prednost i velika obaveza istovremeno. Mi živimo u gradu koji nije običan jer mu duša stanuje duboko. U toj su duši tri imena zapisana i njih treba svatiti kao prednost i poziv za toleranciju. Dok nam se na centralnom gradskom trgu pomalja spomenik kralju Petru, drugi (Zrenjaninov) smo u "žutoj minuti" pomalo sakrili, razmišljam i o trećem: ne bi li se negde u starom jezgru, tamo gde "stanuje" milenijum, moglo naći mesto i za obeležje života koji je trajao preko 500 godina. Jedan uspravan znak na Bečkerek, izvan svih ideoloških predznaka, samo kao civilizacijski plamen. Jer su nam ta tri imena usud, zadat istorijski okvir ali i ponos kojim se izdvajamo.

12 12

NA KORAK DO POČETKA

Dok ispisujem ove redove o tek istekloj 1998. godini, o kulturi, gradu u kome jesmo, o svom doživljaju onog što mi se događa, ne mogu da se otmem utisku kako sam zapravo imao veliku sreću da mi ona protekne u znaku knjige "Vek prosvećenosti" Aleha Karpentijera jer je u njoj ispisano sve što valja znati o sudbini pojedinca u vremenima preloma i oluja. Duh njen je zato i u mom izboru onog što me u kulturi zrenjaniskoj u protekloj godini i najviše dojmilo. Ako u tom opre delenju bude više sumornog knjiga nije za to kriva, u vazduhu je bilo mnogo trunja. Dakle, prvi moj pozitivni utisak je izložba Zdravka Mandića u Galeriji Okružnog zatvora. Ako ostavimo ironiju same lokacije bez komentara, valja reći da je na eksponatima na njoj prezentiranim ovaj slikar tematski i formalno zaokružio jedan značajan period svog stvara-laštva. Na slikama sa ove izložbe Mandić pod jednako snažno demonstrira istovremeno sazrevanje svog intelektualnog i likovnog sveta. Polivalentna ideja izgubljenosti čovekove u maglinama ravnice, sa pritajenom metafizikom, pretvara se u najnovijim platnima u koncentrisani krik zla koje je prepoznatljivo, naše i preteće. NJegova i ranije suverena tehnika i ovog je puta prisutna tako da je jasno da Mandić ovom izložbom kreće u novu slikarsku avanturu. U vremenu neshvatljivih ubrzanja, za očekivati je da u godini koja preostaje do novog milenijuma ovaj slikar tu novu zrelost i pokaže. Moja druga prošlogodišnja kulturna opsesija vezana je za definitivan odlazak jedne civilizacijske gromade koja je živela u našem gradu. Reč je naravno o smrti profesora Ivana Lerika, ličnosti bez koje bi ukupan kulturni život u Zrenjaninu, u poslednjih pedesetak godina, izgledao sasvim drugačije, i lošije. Negov nestanak, zapravo odlazak u svet senki, prilika je da se podsetimo šta je sve ovaj raskošni intelektualac inicirao, ohrabrivao i lično uradio. Značajan broj današnjih elitnih umet nika i stručnjaka u dobroj je meri "izašlo iz njegovog šinjela". Umnost njegove "Estetike" moći će da shvate i buduće generacije, bez preterane ironije rekao bih , možda i potpunije, a znatan je i broj tekstova koji su ostali nesabrani u knjige. Međutim, moj utisak, kada je profesor Lerik u pitanju, nije toliko vezan za ono što je on uradio. Neshvatljiva mi je, zapravo, ravnodušnost s kojom se ovaj naš grad oprostio od njega i kako ga je lako prepustio zaboravu. Svi zajedno kao da zaboravljamo nauk istorije koji kaže da se u svakom činu ignorancije sopstvenih veličina krije klica budućih propasti. Tako su govorili mudri Rimljani i Grci koje je Lerik rado citirao. No, izbor je naš. I treći moj utisak na prošlogodišnja zbivanja u oblasti duha i stvaranja sadrži u sebi dozu gorčine, ali verovatna je takva godina bila. Govorim o gradskom sukobu umetnika, ne u oblasti poetike ili estetike već u virovima dnevne politike. Nije to

13 13

nikakva planetarna senzacija ali činjenica je takođe da toga nismo imali barem pola veka. I ne mislim da su umetnici zaštićeni od "virusa politikusa", i nije zgoreg malo protresti ove naše zaboravljene i zamandaljene duhovne sokake. Mislim jedino da u svemu treba imati stila, da treba voditi računa da ljudi nisu strašila, da konačno ne smemo smetnuti sa uma da već ima dovoljno onih koji i ovako kulturu doživljavaju kao teret i sporednu stvar. Jasno mi je da vek koji ističe nikako nije vek prosvećenosti. Kakav je zapravo i kada će naredni stvarno započeti teško je odgovoriti ali zašto ne očekivati da u 1999. godini bude još knjiga kao što su bile one koje su ispisali, na primer Marina Grujić, Aleksandar Bjelogrlić ili Stanko Šajtinac. Izložbi kao što je Baroševa, da se glumač kim bravurama Jovana Toračkog i drugi pridruže. I da ne bude niskih udaraca kulturi kao što su bili...

14 14

EČKA, ZIMA, LJUDI...

Neminovno, i u zimu 1999. u parku ečanskog dvorca, na januarskoj košavi, vidik je ispunjen lišćem i uspomenama. Meka i zavodljiva magla, kao s Mandićevih slika, u prohladnom danu deluje kao med u oporom i vrelom čaju. S njom je ovaj prizor, pun tišine, otvoren za prijem podsećanja, a ona stižu kao platna, rečenice, zvuci. Slikari su odavde s jeseni otišli, iza njih ostala potrošena priroda, srećom na kratko, na akvarelima su odneli ne samo boje već i smisao: moderni umetnici u svoje instalacije ulivaju i podsvest ambijenta. U gradu, u imaginarnoj galeriji stvarnih uspomena koncentrat ečanskih motiva. Ovih godina kao da su vlastelinski perivoj i njegova bara carska, manje slikani s lica, više je analize, poigravanja, parafraza. Ipak, smisao postojanja tog Kaštela i vremena oko njega sadenutog, moderan i jeretičan. Lebdi na platnima poverenih strogosti gradskog baroka koji se, zajedno sa nama, kruni. U tmurnoj tišini ečanskog zdanja, u kome se samo s dovoljno mašte i može naslutiti nekadanji sjaj grofova Lazara, s dubokog neba zimskog, kao da klizi Listova muzika. Neki imaginarni klavir, iz pravca šanka oko koga stoje dvojica meštana i sredovečan čovek s retkom i svetlom bradom, emituje" Simfoniju o Faustu". Virtuozna fraza se poigrava sa spomenikom sv. Huber-tusu koji samuje u parku ispražnjenom od boja i značenja. Zima je, srećom, samo privremena. A, da li je zaista tako!? U davno leto 1820. međutim, kada je devetogodišnji Franc List, na otvaranju novoizgrađenog dvorca Lazarovih, svojim klavirskim umećem za trenutak stišao velikašku razuzdanost, bilo je vrućine banatske u izobilju. Gospoda su se, ipak, popodne dovoljno oporavili od muzičke gozbe budućeg genija, pa su odjahali u lov kroz usijane i prašnjave ečanske revire. Dame su pak, kako beleži letopisac, gondolama prošetale Velikim jezerom i Begejom. Ipak, siguran sam, da je muzika Listova, posvećena Geteovom Faustu, ona koja je sinoć dopirala negde iz pravca šanka, u zaboravljenom uglu davne koncertne sale, ovog puta bila uzbudljivija od vrućine i prašine kojima provincije obiluju. Todoš iz Bečkereka bi je sigurno zaneseno slušao i kasnije dugo prepričavao svom dvojniku. Tivadar Vanjek, dobri duh ečanski, začetnik slikarskih pohoda u ovaj prostor, koji danas lepše u mašti nego u javi postoji, skinuo bi svoj crni šešir radostan što harmonija ulazi u buduće inspiracije. Za neko drugo vreme, leto ravničarsko, ali mnogo kasnije, ono iz 1968. vezana je još jedna ečanska epizoda: piše, sad počivši, bog da mu dušu čuva, Miodrag - Xiv Martinov "Kad naglom krivinom uletite u dvorište, predvorje ogromnog parka, dočekuje vas razgolićena dama, od svih pokreta izvajana u jednom sasvim stide ćem... Kola se zaustavljaju na samoj ivici čuda, usred parka. Desno, jedini dvorac kojeg sam video..."To je deo njegovog davnog "putopisa", dok je sa svojim "Kra

15 15

ljem Ibijem" krstario Banatom. Preživeo u kultnoj sveščici više zrenjaninskih generacija:-"Pamfletima". U zamku ovog olinjalog ali magičnog kaštela upleo se jedne, verovatno, nadrealne noći i ovaj prerano nestali zanesenjak. U to leto davno on je svoju egzistencijalnu hladnoću predosetio i poneo je sa sobom, da mu se nađe kad (ne)vreme dođe... U ovu, možda i takozvanu zimu, dok Mandić na svojoj izložbi pokazuje kako se pripitomljava pejsaž, i jeza stvarnosti poštenjem slikanja razgolićuje, trune u meni prizor, mogući i opasno jasan, iz parka sa dvorcem grofova Lazarevih, dok List hipnotiše dirke a Vanjek i Dživ ispijaju "dunđerskovo pivo". U ogledalu, na betonu foajea, kao iz rumunske spavaće sobe, neočekivano, i mi živeći prolazimo. Uspomene nas zamađijale. I ko zna kako je sve to bilo...

16 16

DVA MOSTA I JEDVA BEGEJ

Vest u dnevnim novinama da se uskoro (a vala mu je već i vreme) očekuje završetak rekonstrukcije "Malog mosta" podsetila me je na činjenicu da smo nekad imali i "Veliki most", da je reka Begej tekla kroz ovaj grad "organizovano" (jer je kanalisana) skoro 250 godina, naime pod tim podrazumevam period od 1730. godine, kada je general Mersi izgradio Begejski kanal u dužini od 70 kilometara. Onaj raniji, jezersko - barski protok ove naše sad zanemarene reke i da ne brojim, jer mu se početak gubi ne samo u Karpatima već u praistoriji. Kad smo već kod Begeja, valja znati da se on imenom pominje čak dva veka pre prve promene prvobitnog naziva našeg grada, Bečkereka. Da su to barem znali oni koji su ga sedamdesetih godina prekrojili i potom nama potonjima nesastavljenog prosledili, možda bi bolje i više razmišljali pre nego što su se urbanističkih makaza prihvatili. Ostalo nam je tako jedva nešto od Begeja, i jezera kao tri lavora nedovršena. Neću da sumnjam u namere i stručnost, ali narod i mudri pojedinci kažu da samo uspeh sam sebe brani, sve ostalo treba dokazivati a dok dokažeš... Elem, od "Lacus Beckereklens", ili po naški Bečkerečkih jezera, ostade što ostade, a od drevnih mostova netom ovaj naš preostali "Mali most" upravo vaskrsava. U zelenu, kako kažu "originalnu" boju omalan. Dugo ga graditelji obna vljali, ali za prelaze preko vode nikad kasno i nikad ih dosta. Stanovnici ovih krajeva mnogo su u prošlosti imali muka sa rekom koja je nekada proticala kroz ovaj grad. Bilo je i poplava, davljenja i slučajeva samoubijanja u tom Begeju. Međutim, istini za volju, naši su ga preci više zauzdavali nego što ih je on mučio i tlačio. Davne 1594. godine, na primer, srpski ustanici su preveslali i preplivali Begej, sa sve jezerima, i "brzim jurišima osvojiše tursku tvrđavu i svu tursku posadu poubijaše". I prevozili smo se čamcima preko njega, skele instalirali, preplivavali ga u letnjim letnjim vrelim mesecima. Mostovi su nam ipak bili trajni i zapamćeni prelazi preko njegove nevelike ali drevne i naizgled dugovečne vode. Drevna beše, dugovečna ostade samo na mapama, u istorijama i pesmama. Prvi se mostovi u ovom staništu pominju u jednom putopisu iz 15. veka, dok su na planovima iz 17. veka obeležena dva mosta. Jedan od njih bio je na severnoj strani "Ostrva", negde na početku današnje ulice Ive Lole Ribara i Petefijeve, a drugi na južnoj strani, na području da našnjeg "Malog mosta". Na planu iz 1793. godine vidi se da je na mestu nekadašnjeg "Velikog mosta" i tada bio most. Ovaj je prelaz preko Begeja izgoreo u velikom požaru iz 1807. godine. Obnavljanjem grada, posle ovevelike elementarne nepogode protiv Bečkerečana, oba su mosta, Mali i Veliki obnovljeni. 1904. godine oba su zame njena gvozdenim konstrukcijama. "Veliki most", onaj iz pesme o četiri konja debela, čuvena "ćuprija bečkerečka" doživeo je sudbinu reke koju je vekovima premošt avao: pretvorio se u surogat. Funkcioniše ali nije pravi! 17 17

U jednoj svojoj pesmi, vođen zaumnom i nasleđenom nostalgijom, doveo sam i virtuelnog Ivu Andrića, pisca koji je mostove uveo u poetiku ljudske egzistencije, u Bečkerek imaginarne strukture. Ovaj je pisac, u mom lamentu nad Bečkerečkom Ćuprijom, snagom svoje imaginacije oživeo "Veliki most", koga nije nažalost Ajfel lično projektovao, već je ovaj samo konstruisan po metodu ovog čuvenog francus kog inženjera. Ipak, bio je to dragulj naše lepše prošlosti, prislonjen uz Palatu Dunđerskih. A Begej je čist i pitak proticao, bezbrižan i plovan. Kamenim stepe nicama kad se spustiš do obale, mogao si od alasa tek izvađenu ribu da kupiš. Moj imaginarni Andrić i ne zna da više nema ni Begeja ni mosta. I dok ovo leto, posle mučnog proleća, plamti, sećam se kako smo se, mi mi mladići zrenjaninski, Begejom sad već u istoriju spakovanim, između mostova, od Brankovana do Fišera "spuštali". Nostalgija, ali šta bi smo bez nje!?
ZRENJANIN, 9. jul 1999.

18 18

DANIL : NI SAN NI JAVA

zapis između stvarnog i mogućeg

U tekstu koji ću vam ovog puta ponuditi, na temu likovne umetnosti, sa pričom datiranom stotinak i više godina pre današnjih dana, ostajući uglavnom u okvirima bečkerečkim, panonskim svakako, pokušaću da vas povedem u prostore koji evidentno postoje, iako nisu svakom vidljivi, između stvarnog i mogućeg. U njima je čarolija obrnuto srazmerna realnosti, i u tome je verovatno srž izazova za onog ko je ispituje, odnosno za one koji je čitaju. Ovog puta razmišljam o ljudskim i umetničkim međuprostorima slikara Konstan tina Danila. Njegov realni život, započet pre 200 godina u Lugošu (u rumunskom Banatu, sa ruskosrpskim poreklom), sa dosta protivrečnih biografskih podataka, pun seoba, putovanja, sa skoro sedam godina beline u dokumentaciji, prvobitne samoukosti, do vođenja slikarske škole pred kraj karijere, slikarskog profila koji se kreće od ikonopisanja do klasicističke stilizacije u portretima, elementi su koji mi dopuštaju da i sam domaštam jednu epizodu, na granici poezije i panike, vezanu za njegov rani bečkerečki period,koji je započeo ženidbom 1827. godine. Ovaj naš zemljak iz prošlog veka, umetnik koji je morao isključivo od svog rada da prehranjuje porodicu i sebe,"malao" je ikonostase širom Vojvodine, i portretisao ugledne ibogate građane. Uglavnom, nije za veka nikad imao dokolice, niti je predugo boravio u kući i slikarskoj radionici u Gradnulici. A žena mu beše mlada, kažu i lepa. I kako beleže kuloarske varoške hronike, usmene i anonimne, zagleda se u nju jedan od podžupana bečkerečkih, za ovu našu priču potpuno nebitan, tako da mu ni ime ne pominjemo. Zagleda se i zaslepi mladu, i verovatno usamljenu ženu Danilovu, svojim položajem i ko zna čime još. Konstantin je poslovima lutao Panonijom, od Pančeva do Karlovaca, od Temišvara do Dobrice i Jarkovca. Tamo je svojom jarkom paletom i pomalo nervoznim crtežom umivao portale i ikonostase svetom muzikom sfera. Na ta kruženja ravnicom, verovatno, su ga nagonile i želja za slavom, ali i novac koji je ponekad dostizao i do 4.000 forinti po poslu. Kružio je tako blatnjavim obzorjima banatskim, sticao slavu, tako da pančevačkim ikonos tasom iz 1833. izbija u red najboljih srpskih slikara, ali je istovremeno,ako me intuicija ne vara, u duši krvario, ne samo zbog navodno niskog porekla, već i zbog stvarne ili izmišljene romanse žene mu Sofije i onog podžupana kome ni ime ne spominjemo. Visoko na skelama, sav u okruženju anđela, apostola i devica, Danil je svoj privatni bes krotio slikarskom pomamom - žarke boje su jasan trag njegovog ikonopisanja. I možda baš dok je islikavao Svetog Arhanđela Gavrila, osetio je svu tragiku sopstvenog položaja, tu raspetost između umetničke koncentracije na sve tost tema koje živopiše, i čisto ljudske omraze prema podžupanu koji mu Sofiju na greh navodi. Bog je, međutim, očigledno bio na Danilovoj strani - nije dopustio da mu se bilo šta dogodi tamo u crkvenim visinama, pazio je na njega i na putevima kroz 19 19

blato i noć, u vraćanjima za Bečkerek. A Danil onda smisli, radeći, svoj čuveni portet Pavla Kengelca, negde tridesetih godina prošlog veka, pakleni plan kako će se osloboditi napasti u podžupanu oličene. Po sećanju, a imao ga je i u svesti i nesvesti dovoljno, sačini Konstantin portret ovog lokalnog bečkerečkog silnika i zavodnika. Crtež beše do kraja precizan, sve elegantno ali surovo i hladno, a i na samom kraju ovog rada, na granici bića i ništavila, Danil u podžupanovsku sliku, negde kod desne slepoočnice, ugradi znak odložene ali precizno oročene smrti. Pomoli se Bogu, ali ne sa suviše skrušenosti, i portret otposla kancelariji podžupanovoj. Bio je to njegov, verovatno veliki greh, ali i slika beše majstorstvo beskrajno. Mislio je, možda Danil, smrt je ionako i podžupanu suđena kao i svim smrtnicima, on je samo preciznije svojom kičicom oročava. I oponentu svom vek skraćuje. Ovaj pisac, naravno, ovo samo pretpostavlja jer ko bi mogao dovoljno duboko u sudbine ljudske da providi... I zaumni potez slikareve kučice prozreti? I pre nego što se temišvarskim drumom uputio negde, možda da sretne Đuru Jakšića, završio je i Sofijin veliki portret, u bisernosivom koloritu, da je zaštiti od sva kog zla. Šta je od svega ovog stvarno bilo, možda jedino magle vojvođanske znaju, i potonji Miloš Crnjanski što nas gleda kroz svoj beskrajni svoj plavi krug. U kome Dafina, kao neon svetli...

20 20

TRG: KUĆE S LICIMA

Ima Milan Nenadić, doskora Zrenjaninac (i Bečkere čanin bivši), pa ma šta on o tome mislio, a sigurno bi se složio, jednu pesmu sarkastičnu čija prva strofa glasi: "Skupština i Hotel. Pošta i Kafe Teatar/ Četiri jame u strogom centru gradskom/ Stvoritelj da si lično, a nebeski da si vratar/ ne možeš proći, sinak a ne biti pod paskom/". Dok je iščitavam, sarkastično ironičnu, misao mi se zaleće ka tom našem bečkerečko-petrovgradsko-zrenjaninskom centralnom trgu, od Županijske zgrade, nadesno od Muzeja i Sudske palate, koja više iz tog ugla postoji nego što se vidi, iza Malog mosta, preko Pozorišta i Hotela gde trg zaroni u sam početak Gimnazijske. "Gimnazije" radi, umni vid preskoči Vodotoranj, iako su najbolji naši vetrovi u njegovom parteru sabrani, prekorači Glavnu ulicu, koja je nekada bila daskom popločana, okrzne sandučaru u kojoj je bio "Tekstil", zbog Vanjeka koga već davno nema u njegovom ateljeu, pozdravi se sa usamljenom i zabrinutom Bukovčevom palatom pa se preko Biblioteke i Katoličke crkve, koja je lepa ali zašto i pravoslavna nije u tom kredom opisanom krugu, da se ona misao sa početka susretne iznova sa Skupštinskim monumentom. Poštu, kod koje su se prvi međugradski naši autobusi zaustavljali, i KafeTeatar, jedinu našu pravu knjižaru gradsku, i novog izdavača, nisam namerno izostavio iz ove zamišljene šetnje , oni su samo za neku drugu priču, a jesam "Mekdonalds", jer ovog puta ipak sledim Nenadića koji kaže: " Svaka je od tih kula pogubna pukotina", pa da bih, ne korigovao majstora, već ga nastavio sopstvenim ključem: i ostale pomenute građevine iz ovog mog nostalgičnog itinerera, sinkope su u vremenu, jer kroz njih miriše jedina naša večnost. I neka mi oproste graditelji, sve me ove zidanice više sećaju na ljude koje poznajem, koje sam znao i one koje nisam ni video. U barreljefu ovog grada na dnu Ravnice, njihova je voluminoznost i slikovitost, s jednim izuzetkom, koji se već objasnio, nezaobilazna i deo našeg kolektivnog pamćenja, ako ga imamo, ali u ovo veče na samom kraju 98. njihovi stanovnici baš mene pohode. I opet polazim od zgrade gde vlast već vekovima stanuje: Brigadir Ristić, u novembru 1918. sa balkona Županijskog posmatra paradu oslobodilačke armije; pedesetih godina našeg veka sa istog balkona Josip Broz govori Zrenjanincima.U tu zgradu, sa zatvorom nekadaš njim, smeštenim u Bašti, nisu ni Joakim Vujić a ni To dor Manojlović zalazili. Veliki fotograf Ištvan Oldal verovatno jeste, da ovekoveči gospodu veli kožupane, žene i decu im. LJubavnice nisu bile obuhva ćene. Na trg, sa koga su nestajali spomenici, iz zgrade sadašnjeg Muzeja, gledao je u buduće dane Vasilije Popović, slažući u sebi priču o žutoj kocki koja je od Županije vodila ka Željezničkoj stanici, pamteći svoje trajne "fascinacije" i pretvarajući se u Pavla Ugrino va. 21 21

U Pozorištu, tom magacinu žitnom, žrtvovanom u slavu Talije, Toša Jovanović, talentovan i lep, glumi i zavodi, Jovan Ristić - Bečkerečanin svog "Bontoniranog ćiftu" izigrava, a Milan Tutorov živi drame u kojima se prepo znajemo. I Damjanovićev Nikoletina je tu dugo stanovao. U hotelu, nema više ni one sale ni stola u uglu, gde je Todoš, nenametljivo, svoj serkl evropejski držao. Tamo su Aćin i Rešin, Despotov i Šum, i mlađahni Šajtinac, i Xiv i Vukotić, bez overenog semestra, polagali svoje planetrane univerzitete. Iz Gimnazije , Ivan Lerik, direktor mnogih decenija i generacija , kao da kreće ka svojoj kući na Begejskoj obali, ili možda do Pozorišnog kluba. Ili ka Malom mostu gde će u već prošloj budućnosti skončati. U zgradi "Tekstila" duh Vanjekov bdio je nad Lucićem, a Zdravko Mandić iz svog Ateljea stvara unutrašnju sliku ravnice, diše njene magle i samoće. Bukovčeva palata se lagano kruni, i čeka da se u nju usele neki koji se bave poslovima čiji se sati ne mere samo novcem: da li slikari i pisci. Iz ulice iza nje, Pupinove, dolazi čika Sima Cucić pisac za decu i veliki oponent Manojlovićev. Ali, ima u ovom gradu, njegovom pamćenju pogotovo, mesta za obojicu. Nebom nad krugom ispisanim kredom, koju neko obnoć briše, an đelima diriguje Slobodan Bursać, u nadi da ovaj trg ipak nije samo "omča oko vrata" Moj dični Nenadiću, veruj mi, posle Novog Sada te čeka bečkerečki krug kredom i trg pun odležalog vremena i otmenosti.

22 22

TODOŠ JE U BEČKEREKU

Osnovni povod za ovaj tekst je dodeljena nagrada iz Fonda Todor Manojlović, sredinom ove nedelje već uručena Miroljubu Todoroviću, pesniku poznatom kao najznačajnijem protagonisti pravca nazvanog "signalizam".Oni koji bolje poznaju pesništvo Manojlovićevo ovakva odluka cenjenog žirija neće biti neočekivana jer je i poezija ovog našeg slavnog sugrađanina nosila u sebi odbljeske "signalističkog vatrometa". Uzgred budi rečeno, imponuje kako ovaj naš grad, s retkom upornošću i preciznošću, dodeljuje nagradu u ime Manojlovićevog "modernog poetskog sen zibiliteta", odnosno kako prilježno i akribično pušta u javnost izabrane tomove spisa ovog našeg velikana. Pored eksperata i kritičara iz Novog Sada i Beograda, koji su deo priređivačkog tima, i sponzora sa mnogih strana, ne bi smo smeli ovog puta da zaboravimo i ime Dušana Jakovljeva, koji je mnoge svoje noći i dane utkao u oba poduhvata ovog Fonda. Naravno, svega možda ne bi ni bilo da se u čitav poduhvat, onda kad je to bila čak i politička jeres, nije umešao "dobri duh Ariel" u liku u glamuroznog dr Draška Ređepa. Kasnije je Manojloviću vraćeno pravo da bude i da se pominje, i sve postalo lakše. Vraćam se na trenutak na ovogodišnjeg laureata, Miroljuba Todorovića, na mome nat samo, jer biće i kasnije za njega vremena, ovde i u enciklopedijama. I ovoga puta samo malo objašnjenje, za one koji nisu stigli da se obaveste ili su zaboravili: "signalizam (čiji je kod nas osnivač i teoretičar baš M.T.) je književni pravac koji unosi egzaktan način mišljenja, koristeći se najviše matematikom i kompjuterskim jezikom, u umetnička dela". Naravno, naš Todoš, kako ga je nazvao psihijatar i knji ževnik, poreklom iz ovog našeg grada, Vojin Matić, kome uzgred budi rečeno dugu jemo takođe znatno veću pažnju, nije u svojim tumaranjima evropama i palankama, nikad srećom usporen palanačkim muljem, nije možda ni znao za kompjutere, ali siguran sam da će duha otvorenog za sve ono što može "pljusak mediteranskog sunca" da donese, sa Mandićevog ulja saučesnički, da namigne Todoroviću, kada se u mimihodu susretnu. Jer, modernost podrazumeva večnu otvorenost za novo, rizično, različito. Što, uostalo, krasi Todoša. U naslovu, ne slučajno, piše Todoš je u Bečkereku, po definiciji Vojina Matića, jer Manojlović se u našem gradu, kako se ovaj skoro pola milenijuma zvao, osećao skoro kao kod kuće. Možda, čak i bio kod kuće, od koje je do Begeja, u kome se za vrelih banatskih leta, inače zimogrožljiv, kupao, bilo ciglo dvadesetak metara. Kažem, "možda" i "čak" jer čika Toša je po vokaciji i sudbini bio pre svega evropejac, a, na žalost, ni rodni ga grad nije suviše voleo, a još manje umeo da ceni. Izuzev onih mladića, iz prošlog mog zapisa. Iz ''Pamfleta''. Oni su mu, za jedan od rođendana, poznih i posnih, u liku Jovice Aćina odneli na poklon crvenu jabuku. Pa ma šta to značilo! Dobro bi bilo, u ovom momentu, setiti se i sledećeg: U knjizi "Hajka na Akteona", hibridnog žanra, što joj nije niukom slučaju mana, Radivoj Šajtinac, 23 23

ugledni jugo slovenski pesnik, kombinujući žanrove, odnosno ukrštajući Manojlovićeve i sops tvene tekstove, započinje retoričku raspravu sa, moglo bi se reći, neistinama, poluistinama odnosno zabludama koje već više od pola veka prate Manojlovića. I nije slučajno Šajtinčev "traktat" ovako nazvan, ne samo zbog toga što je ovaj arhajski junak bitan za našeg nedovoljno priznatog klasika, već i iz saznanja da su ovog beotskog heroja, Akteona, rastrgli sopstveni psi, začarani Artemidinom ljubomorom. Toliko o Todošu, ostalo smo mi sami... U mom dnevniku, posle svega ovog piše: ko me je razumeo, shvatiće!

24 24

VETRENJAČE MOGU BITI STVARNE uprkos nemogućem: MILAN TUTOROV

Dramski pisac Milan Tutorov, naš sugrađanin već pedesetak godina, provodi svoj vek u znaku neprestalnog suprostavljanja nečemu i nekome, stvarajući istovre meno, iz dana u dan, oplemenjenu energiju pozitivnog i humanog. Kada je u pitanju način kako živi, stvara i i nepristaje na jednostavno, a još manje na prosečno i medi okritetsko, on podseća istovremeno na već davnu literarnu paradigmu zvanu Don Kihot, ali takođe i na tvorca tog znamenitog i zavek zapamćenog književnog junaka - Servantesa. Jer, vetrenjače s kojima se Tutotorov permanentno sukobljava najčeš će su stvarne, samo mi nismo u stanju da ih nazovemo pravim imenom. Ovaj pisac od nerva i temperamenta, istoričar amater, kome je taj prefiks vrlina i prednost a ne mana i limit, strastveni učesnik svih kulturnih i parakulturnih sporova, zaljubljenik u lepotu i strast imao je život, a Bogu hvala ima ga i danas, koji po mno gim elementima sliči onom pikarskom kakav je krasio velikog Miguela, Kihotovog oca. Od bekstva iz rodne Baranje pred ustaškim pogromom, preko ilegalisanja u okupiranom Beogradu, partizanske epopeje u banatskim ratom razvaljenim atarima, rada u Ministarstvu za kulturu, režiranja pozorišnih predstava, upravnikovanja Arhivom, rukovođenjem pozorišta pa sve do ovih penzionerskih dana Tutorov se bez ostataka predavao onome što je oduvek smatrao najvažnijim u životu: služenju isti ni, zalaganju za pravdu i borbi za ideal ljudskosti koji nema alternativu. Naravno, kada bi njega pitali šta mu je od svega toga bilo i jeste najvažnije, ne sumnjam da bi odgovorio: pisanje. A to je radio od mladosti, kada je krenuo stiho vima, socijalno i emotivno obojenim koje je je objavio, naravno u Mladosti. Nižu se u njegovoj zažarenoj književnoj radionici priče, crtice ali najčešće i najupornije dra me. Jer on i jeste u osnovi samo dramski pisac, čovek koji i svakodnevni život ose ća kao neprestalni sukob morala i njegove negacije, ideala i profiterstva, ljubavi i mržnje. Petnaestak njegovih dramskih tekstova uspešno su igrani diljem bivše Jugo slavije. Počevši od proslavljene'' Pukotine raja'', čija je filmska verzija bila otkro venje i inagurisala je žanr melodrame, na samom isteku socrealizma, preko ''Talijinih kentaura'', u kojima ovaj pisac sažima svu tragiku i liriku intimnog teatarskog života, čiji je večni poklonik, ispisnik i zaljubljenik, sa središnim sociomoralističkim dramama kao što su ''Ujak Matija nije umro'' ili ''Kurjakovo jutro'', porodičnom dra mom ''Krajputaš za troje'', i konačno sa dramskim tekstovima inspirisanim doga đajima iz Drugog svetskog rata, kao što je na primer ''Riđan krilati'', Milan Tutorov opstojava na aksiomu da je jedino istina nevina a istorija nepotkupljiva. Uz jedan intimni korektiv: on smatra da nije ni svaka žrtva jednako vredna, odnosno da svet nikad neće biti isključivo crno-beli. Jednostavno, za ovog pisca svet je sastavljen od pojedinačnih sudbina, vrlina i pogrešaka i zato je središna tema svakog njegovog rada, dijaloga i gesta pitanje cene, procene i konsekvence. 25 25

Njegove stvarne vetre njače nisu one zaboravljene i bez krila ostavljene lepotice Panonske, to su i sada i zavek oni moralni čvorovi koje vidimo i na prstima pored njih prolazimo. Milan Tuto rov, međutim, svojim ratničko-humanističkim nervom to ne želi. Davni Servantes u njemu ga i dalje u tome podržava.

DVA PAMFLETA A JEDAN GRAD

Dva su povoda za ovaj tekst koji, ako mi pođe za rukom, treba da bude nostalgi čan i sarkastičan u isto vreme jer svaki pravi povod ima odgovarajući izraz i stil. Jedino su im suštine nedodirljive. No pođimo od stručne definicije samog pojma "pamflet", izvinjavajući se istovremeno onima koji znaju pravo značenje ovog para književnog termina, koji još iz Srednjeg veka datira. Ali, oni su svakako u manjini. Od mnogobrojnih njegovih značenja, za ovu se priliku opredeljujem za dva, naravno oprečna ( kao što su uostalom, i povodi za ovaj zapis): prvi ga definiše kao spis (ili čin) nameran da se diskvalifikuje neka društvena akcija ili uvredi neka značajna ličnost; drugo značenje pamfleta, i ono mi je potrebno za ovu priču, opisuje ga kao književni tekst, izraženog satiričnog karaktera, i prevratnog u odnosu na postojeću društvenu ili umetničku praksu (videti: ''Put'' B. Radičevića ili '' Kazne'' V. Igoa). Počnimo, konačno, ovonedeljnu temu sa knjižicom ‘‘Pamfleti’’i šta panoj u ovom gradu pre više od tridest godina (1968.). Desetak, tada mladih literarnih junoša, iz neodoljivog osećanja da ih lokalni književni i društveni život s kraja šesdesetih guši, ometa i zamajava, izdadoše brošuru provokativno crnih korica, ograničenog tiraža i punu duha, svežine, slobode i igrarija umetničkih .U slavu otpora konvencijama pro vincije. Verovatno na užas branitelja malograđanskog mira, socrealističkog reda, i policajaca duha, ako ih je u našem malom gradu bilo?! U toj je sveščici ( sa famom zabranjenog voća), o kojoj se naravno više pričalo nego što se čitala, bilo je i naiv nosti, privlačne površnosti ali nedvosmisleno i pravih satiričnih iskaza, brilijantnih književnih početaka, pravog bunta protiv svakodnevnog, i svežine koja čak iz dana šnjih sivih vremena imponuje. Bio je to, sve u svemu, pamflet protiv svega onog što je u našim ondašnjim životima bilo anahrono, zabetonirano, učmalo i preteće. Dakle, pre tridesetak godina zrenjaninske Pamflete, sa pogledom u budućnost, su na pisali i potpisali Vujica Rešin Tucić, pisac i danas, Miodrag Martinov, reditelj i anfanteribl, već je dosta dugo upokojen, Milorad Milenković, kasnije poznat kao Šum, pisac u penziji, i jedini dosledni književni erotoman u ovom gradu, Vojislav Despotov, značajan pesnik i prozaista, Radivoj Šajtinac, neopravdano nepriznat za najkarakterističnijeg živog vojvođanskog pesnika, Jovica Aćin, esejista, izdavač, urednik od ugleda, Sonja Kapeler, nekdašnja poetesa a sad lekar, i konačno Ivan Vojin, bibliotekar koji je iz pisanja "pobegao" u služenje knjizi. Ovaj spisak budi u meni sentimentalno divljenje prema prijateljima, nekadašnjim mladim ljudima koji su imali snage i hrabrosti, i talenat, da budu prvo protiv pa uskogrudosti i stere otipa. A to je početak svake promene. Napisaše te 68-me: "Brošure edicije Ful Maks izlaziće savremeno u različitoj naravi". I naravno, drugi broj Pamafleta nije nikada izašao. Ali, utopija je večna, zato bez nje i ne možemo. Toliko o ovoj dalekoj, i ne samo lirskoj pobuni. I mojoj nostalgiji. Drugi je pamfet, rekao bih sa drugog kraja uma, osvanuo ove zime na sred 26 26

prvog "glamuroznog" bečkerečkog jezera. A javno se, srećom, obznanio, i za istoriju beščašća, u prošlom broju našeg ‘’Zrenjanina’’. Na naslovnoj strani: kontejner, možda čak baš naličan onome iz drame Duška Kovačevića, na sred zaleđenog jezera. Foto grafiju upotpunila dvojica ovdašnjih nasmejanih marginalaca, u pozadini - cvili "oglodani" Mali most dok sa strane stidljivo proviruje deo bivšeg baroka (zgrada Suda). I da odmah, i svima bude jasno, lokalni je list učinio pravu stvar objaviviši ovu fotografiju, prepunu istine i autoironije nas sadašnjih. Ovaj pamflet, direktno u lice gradu uperen, pun sarkazma, besa i osionosti uputilo nam je vreme u kome živimo. Nema potpisa ispod ovog šamara gradu, anonimi autori "poduhvata", vero vatno učinjenog pod plaštom noći, nisu svesni "istorijskog" čina koji su proizveli. Jer, teško da može dalje da se ode u vređanju grada koji ih je, kako je umeo i mo gao, primio u svoje okrilje. Ili, u ovim godinama bede proizveo u ko zna kom budžaku. Da li se oni ovim "pamfletom" brane od neke svoje muke, sam će bog znati. A neko će se, verovatno, vadeći kontejner iz jezera, zapitati u kakvom mi to gradu danas živimo. I vremenu naravno. Da li smo svesni. Ja se pitam, međutim i nažalost, da li su oni hrabri mlčadićii, i dama, s početka sedamdestih, zapravo pogrešnu adresu ispisali na svojim ‘’Pamfletima’’. 1998.

27 27

TITO: OPET U ZRENJANINU knjiga kao povod za preispitivanje
Krajem proteklog vikenda banuo, jedva najavljen, Tito ponovo u Zrenjanin. Nikad manje obezbeđenja, uzbuđenja i pompe. I nije se proveo kao Kraljević Marko kad je treći put boravio meću Srbima, ali je svakako bilo zanimljivo. Naime, u organizaciji Gradske biblioteke održana je promocija knjige zrenjaninca Dr. Kuljića naslovljene Tito - sociološkoistorijska studija. Javnost ovdašnja, što je i razumljivo, nije bila uzbuđena kao prilikom njegovih. Maršalovih, ranijih dolazaka "u živo", ali je u ipak u pristojnom broju ispunila salu Biblioteke i vrlo aktivno propratila izlaganje uglednih profesora i samog autora – Dr. Kuljića. Inače, knjiga o kojoj je bilo reč, recimo to odmah na početku, nimalo se ne uklapa u preovlađujući stil publicističkih, feljtonskih, istorijskih i paranaučnih tekstova koji su bujali proteklu deceniju, ona je manje protivna a više različita od svega što je u poslednjih godina napisano o kontroverznoj ličnosti Josipa Broza i njegovoj ulozi u zbivanjima na jugosloven skim prostorima prohujalih šesdesetak godina. Ali, budućim čitaocima ove hrabre i , čak se može reći, prelomne knjige o čoveku koga smo ili glorifikovali ili blatili, a skoro nikako procenjivali i analizirali, treba reći da njen autor profesor Kuljić isključivo koristi naučne metode, posle kojih "junak" knjige često ostaje bez pozlate ali ova ga lišava i neopravdanog blaćenja. Dakle, svi oni koji prema Titu imaju odnos isključivosti, bez obzira u kom smeru, neće biti zadovoljni a ni zadovoljeni onim što im ponuđeno u izdanju Institituta za političke studije jer je ova knjiga kritički intonirana, ali ne i kritizerski. Mnogi će je ipak, makar i krišom pročitati, u to sam ubeđen. Zrenjaninci su, inače, u prošlim vremenima u više mahova imali priliku da se direktno susretnu sa Titom. Za njegovog života i neprikosnovenog vladalačkog imperativa. Po ličnom izbora izdvajam dva boravka, a dodajem im i ovaj imaginarni! Prvi je put, ovaj nesumljivo haraizmatični državnik, još ogrnut i ratničkom slavom, boravio u našem gradu u maju 1952. godine i tom prilikom otkrio spomenik narodnom heroju Žarku Zrenjaninu. Tada je u kraćem govoru odao priznanje svom saborcu Žarku Zrenjaninu i Vojvođanima uopšte na herojskoj borbi u Drugom svetskom ratu. Za verovati je, jer je to još vreme post-revolucionarnog zanosa, da je većina naših sugrađana bila zanesena njegovom snažnom i autoritativnom ličnošću. Kada je s jeseni 1969. po drugi put došao u Zrenjanin, svakako je recepcija njegovog boravka bila znatno drugačija ali, skoro sigurno, i dalje pozitivna i euforična. Govor koji je tom prilikom održao delom se odnosio i na kritiku "određenih tendencija" u ondašnjoj književnosti, zapravo je, politički, kritikovao roman ‘’Kad su cvetale tikve’’ Dragoslava Mihailovića, koji svakako nije n čitao, pripisujući ga omaškom Borislavu Mihajloviću-Mihizu. One koji nisu upoznati sa pomenutim "slučajem" podsećam da je u pomenutom delu po prvi put u našoj književnosti značajnije načeta tema Golog otoka. I gle ironije, i u ovom virtuelnom, prošlonedeljnom, indirektnom boravku Titovom, u Gradskoj biblioteci, značajno i ekspresivno mesto u diskusiji imao je jedan od golootočkih stradalnika. Valja, ipak, reći da smo se mi Zrenjaninci "spoticali" o titovsku zaostavštinu i tamo 28 28

negde kasnih osamdesetih kad smo skidali parole i oznake sa javnih zgrada u centru, ali takva je bila vladajuća "moda" u ukupnom našem društvu. I da se vratimo promociji knjige Dr. Kuljića. Reklo bi se da je Ti to sasvim pristojno prošao boraveći iznova među Zrenjanincima. A sa njim i sam autor, kome je dat kom pliment da je bio veoma hrabar kad je sa tako male istorijske distance pokušao da nepristrasno progovori o ovoj nesumljivo značajnoj i intrigantnoj ličnosti, sa kojom je većina od nas delila epohu. Svako sa različitim mestom u njoj, i iskustvom. U publici je zato bilo "navijača" svi vrsta: i onih koji su Broza, sa pozicija ekstremnog levičarenja optuživali da je bio čovek "zapada", plaćen da uništi socijalizam, pa sve do predstavnika pravih antiko munista. Ostali su uglavnom ćutali pa je teško zaključiti da li su to bili titoisti ili radoznalci. Međutim, knjiga dr Kuljića će za sve njih, i ostale koji je pročitaju, biti provokativna, otrežnjujuća i inspirativna istovremeno. Za ovaj, ponovni i fiktivni, boravak Titov u Zrenjaninu više nego dovoljno. Najimpresivnija je ipak bila ‘’diskusija’’ jednog osvedočenog ‘’golooto čanina’’ i po svemu sudeći – staljiniste, koji je delovao najekstremnije ali i najiskrenije. U negaciji – naravno. Bez hiprokizije koja je, međutim, odlikovala prisutne kripto-komuniste!

29 29

KAKO SE VRATITI BEZ VRAĆANJA

Mnogi su pokušavali, i to listom bezuspešno, da se vrate u neko svoje ili tuđe izgubljeno vreme, tražeći sreću koja je netragom, s mladošću nestala. Kod Marsela Prusta, ili Danila Kiša ti su poduhvati barem stilski brilijantni jer obojica su, naravno, unapred znali da je takav čin jedino u imaginaciji moguć a oni su ga i samo zbog toga, i svoje duše umetničke preduzimali. Nešto slično, iako sasvim različito, je i sa povremenim ali permanentnim inicijativama, u gradovima poput našeg, a i konkret no u ovom našem, koncem veka, da se rekonstruišu, restauriraju, obnove, revita lizuju oblici urbanog življenja bliski vizijama današnjih sanjara. Jer, u svakom je slu čaju prevashodno reč o nostalgiji, koja je uostalom imanentna svakom mislećem i emotivnom biću. Potom je to racionalna ideja da se od zaborava sačuva ikonogra fija nekog prošlog i po pravilu lepšeg, kultivisanijeg i elegantnijeg vremena. I do ove tačke razgraničenja podudaraju se, iako sa različitim ambicijama i rezultatima, maš tarije umetnika odnosno ljubitelja. Prvi svoje imaginarne muzeje prohujalog mogu maestralno da ukoriče, kao što su zrenjaninskom slučaju uspešno uradila braća Šajtinac i Voja Despotov, da naslikaju, uglazbe ili filmuju. Oni drugi, za koje nikako neću brzopleto reći da su amateri, čak naprotiv mogu biti eksperti u svojim egzakt nim strukama, najčešće se spotaknu kad treba odgovoriti na pitanje: da li i kako prekoračiti preko onog što jeste konzervacija ili revitalizacija zgrade, trga, kvarta, ili bilo kog objekta koji je u prošlosti nešto značio. Mislim konkretno na urbaniste i građevinare, kao i arhitekte koji su zarobljenici tehnološkog uma. Taj rascep je naizgled nepremostiv jer nažalost nije više problem struke već filo zofije urbanog života. Jer, kako razložno odgovoriti na ovako postavljeno pitanje: ko, u ime čega, unosi u zatečenu gradsku slikovno-mentalnu matricu implante i relikte prošlih vremena, i ko bira koja će se konkretna ikonografija uspostaviti na mestima koja već decenijama imaju sopstvenu podistoriju. Pitanja se nastavljaju i, kao što to obično biva, i usložnjavaju: kako i čime duh modernih vremena uneti u grad koji uprkos teških vremena raste, otežano, ponekad pomodno, negde aljakavo, neurbano a često potpuno izvan tradicionalnih obrazaca panonske i srednjoevropske arhitektonike i poetike. Iz do sada izrečenog, ovom je autoru jasno da je nedvosmis leno da je svaka intervencija u prostore, vizure i gabarite grada istovremeno i zah vat u njegovu mentalnu strukturu, u kojoj skoro ravnopravno žive prošlo i sadašnje vreme. Znači, taj đavolski posao remećenja letargije u ime zamišljene lepote i kom fora građanskog života, jeste interdisciplinaran zadatak uma i pragme, zatečenih i novodošlih, fantasta i realista. Jer, konačan cilj nam mora biti: grad koji ćemo svi prepoznavati, poštivati, u kome će sve biti po meri ljudskoj. U gradu sa tri imena, koji žive ako ne oduvek i uvek ravnopravno onda uporno, multietničkom, izraslom iz države Srbije koja nam je zajednička, oslonjenom na manjinske oaze koje nas čine bogatijim, sa arhitekturom secesije, baroka, gotike, uz ruralnu banatsku stilistiku oblikovanja, u stvarnosti koja je vidno obeležena istovremenim socrealističkim graditeljskim i duhovnim nasleđem odnosno 30 30

novokomponovanim bahatim konstruk cijama, svako je vraćanje u prošlost zadatak od vrhunskog intenziteta. A nešto se mora preduzeti da se ta dobra prošlost ne zaturi u nebrižljivim vremenima. Mislim, a znam da je svako mišljenje rizik, da sve vredno treba revitalizovati, u prostore koji to mogu da izdrže, uneti duh novog pa čak i najnovijeg. Jesam i za to da se rekonstrušu nekoliki ikonografski simboli ovog grada (da li je to "Veliki most", sinagoga i sl.), konačno da se ubuduće ništa više olako ne ruši. U svim tim budućim poduhvatima plediram: imati u vidu da se duša grada promenila, da nijedna struka nema tapiju na odlučivanje, da u svemu treba znati i mišljenje novih generacija, da uz poštovanje tradicije treba i gledati u budućnost. I konačno, da svaki povratak mora biti zapravo novi iskorak. Znam da je sve to nemoguće, zato sa radom i treba odmah započeti.

31 31

SAVA DAMJANOVIĆ :VITEZ GOLUBIJE DUŠE

Ako romantika znači predavanje bez ostatka, onda je glumac Sava Damja nović prototip teatarskog romantizma. Ovaj banatski krajišnik, robusne spoljašnjosti, ispunio je svoju životnu i umetničku sudbinu, shodno profilu sopstvene duše, isključivo pozorištem. Jer, Damjanović je svo vreme svoje značajne karijere, iza fasade viteza scene, u duši krio osetljivost goluba. Za ovog glumca, čiji je tale nat mogao do zvezda, svaka je uloga značila ponovo rađanje: on likovima iz dram ske literature nije prilazio sa distancom, jednostavno je uranjao u njih. Utapao se u Gorčina, komandanta Sajlera, Nikoletinu Bursaća i Maneta. Izražena osećajnost Damjanovićeva, kao i neverovatna sposobnost fizičke polivalentnosti, omogućavale su mu istovremenost nemogućeg, dakle onog što se naziva umećem glume: da se potpuno pretopi u zadati lik, uz jednovremeno zadržavanje sopstvene personalnosti. I važno je istaći: sve je to radio instinktom i jezikom iskonskog talenta. Sava Damjanović prepoznaje dramske karaktere i tipove prebirajući po sopstve nom registru osećajnosti, jer njegov bunar latentnih situacija i sudbina nije imao dna. On uloge nije stvarao već ih živeo kao što su to činili jedan Pera Dobrinović, Raša Plaović ili Milivoje Živanović. Viteške pojave, s urođenom scenskom elegancijom, Damjanović je bio suveren u širokom repertoarskom spektru, od romantičnih heroja, preko komičnih rola do tragi čnih junaka. Supstanca koja je pove¬zivala ovakav glumački raspon zvala se meko ta duše i gipkost fizikusa. U svim tim raznorodnim ulogama, Sava Damjanović se klo nio brutalnosti, naturalizma i preterane ekstrovertnosti. On jeste glumac insitinkta, emocije i poistovećavanja, ali njegova urođena sposobnost samokontrole olakšavala je rediteljima trud pa je proces stvaranja uloge, kad je on u pitanju, na sceni, tra jao relativno kratko. U intimi sopstvene glumačke laboratorije, relativno sporo ali precizno, on je začinjao i dorađivao tu galeriju nezaboravnih likova. U ovom glumcu, koji bi u većoj pozorišnoj sredini, dostigao nemerljivu slavu, naročito imponuje moć brze transformacije, što govori o enormnoj količini umet ničke energije. Kao paradigma te sposobnosti Damjanovićeve za mene je primer predstave Zorana Petrovića ''Pa izvolte u Sakule'', zrenjaninskog pozorišta od pre dvadesetak godina, u inventivnoj režiji Dragana Jovića. U njoj on s gotovo antičkim patosom, u preciznoj banatskoj retorici, proživljeno do esencijalnog bola, kune "jek ser" koji mu je usmrtio sina. Gledalište je kod svakog izvođenja ovog fragmenta zapadalo u katarzu najplemenitije vrste jer, s Damjanovićem se u tom momentu, na sceni dešavao život tragedije a ne njena imitacija. Ovde je glumac umeo i uspevao da utone u bol do kraja, a istovremeno snagom svoje umetnosti da ga ne zamuti i isprlja jeftinim efektima preglumljenosti. U istoj predstavi Sava Damjanović, slič nom snagom, i potpuno drugim glumačkim sredstvima, oživljava lik pijanog podru mara, dovodeći istu publiku u stanje neobuzdanog smeha. Štedro koristeći samo nekoliko govornih i telesnih gegova, uz neverovatnu kontrolu ukupnog fizikusa, on je u čaplinovskom maniru brilijantno zaokružio scenski put od tragedije do 32 32

komedije. Ove minijature su zapravo bile instant verzije njegovih velikih rola kao što su Niko letina Bursać i Mane s jedne strane a ko mandant Sajler i Gorčin s druge. Glumcu Damjanoviću je viteštvo na sceni davalo legitimitet likovima koje je igrao, a golubija duša omogućila da stigne do naj skrivenijih uglova emocija koje je trebalo dozvati. Na kraju ovog fragmentarnog beleženja na temu glumačke umetnosti gospodina Save Damjanovića, dozvolite da ostane upitanost: zašto ovog vrsnog hudožestvenika nema i dalje na sceni. Zrenjaninskoj makar.

33 33

BALKON, SPOMENICI, PROLAZNOST
REČ UNAPRED

Rasprava na temu da li fizionomiju gradova prevashodno određuju njihovi stanovnici, ili ih različitim čine zgrade, trgovi, parkovi i mostovi, jeste privlačna kul turološka zabava. Ovog se puta, međutim, nedvosmisleno opredeljujem za priču o građevinama i njihovoj sudbinskoj povezanosti sa pulsiranjem urbane sredine u koju su posađene. U zlatnom preseku arhitekture, namene i stanovnika, razmotava jući vremenski fišek u kome konkretna zidanica opstoji, otkrićemo međutim da je pi tanje iz uvodne rečenice ovog teksta zapravo toliko relativno, da bez obzira sa koje mu strane prišli, dolazimo do odgovora koji kaže kako su stalni i opšteprisutni samo prolaznost i stil. Govorim, zato, ovog puta o Županijskoj palati u Zrenjaninu, osluš kujući kako u njoj, i oko nje, prolazi vreme. Vekovi. Epohe. Usput, događa se i stil! Meni, i svemu onom što dotičem, ili se dotičemo. Stil i njegovo ironično odsustvo. I još jedna, pomalo zlurada, konstatacija: neuki ili fiktivni stanovnici ove zgrade isklju čivi su krivci za mrlje na njenoj anatomiji. Prolaznost je županijsko zdanje obeležilo samo senkom podsećanja koju samo retki mogu da protumače. Vetrovi, snegovi, kiše i nesalomiva ravničarska vlaga, ujedaju samo spolja. Stanari i prolaznici ove zgrade mnogo su bili štetniji. ZGRADA: ŽUPANIJSKA, GRADSKA, SKUPŠTINSKO-OPŠTINSKA... Zgrade, dakle, po sebi nisu ni krive ni dužne, one su samo udobne ili tesne, lepe ili ružne. Tako i današnja Zrenjaninska gradska skupština, nekadašnji magistrat i župa nija, bez obzira na ljude, sisteme i okolnosti koji su prohujali tokom 174 godina nje nog postojanja, traje kao dostojanstvena barokna građevina čvrsto ukorenjena u vreme, ukotvljena u današnjicu. Oduvek se u njoj, i oko nje, ili zbog nje, zapravo zahvaljujući ljudima koji su u njoj stolovali, bludeli, pa čak i stanovali, rešavale sud bine građana bečkerečkih, petrovgradskih i zrenjaninskih. Grad i njegov barokni brod provukli su se kroz vekove zajednički, čak i onda kad se nisu voleli. Ovaj zapis o županijskoj zgradi zato je istovremeno i priča o licu, a pomalo, i naličju grada.U velikom požaru iz 1807. izgorela je i stara županijska zgrada koja je na ovom istom mestu, između Gradnulice i Begeja, podignuta 1527. godine. Požar koji spominjemo jedna je od vododelnica u povesti naše ravničarske varošice "nedre manog oka", kako bi je, s nostalgijom mogli okarakterisati, po ikoni nepoz natog zografa iz 18. veka. Na žalost, to gradsko oko je u daljoj istoriji umelo na duže vreme i da zadrema! Ovo sadašnje upravno zdanje, s ukusom trajanja, završe no je 1816. godine, naravno ne u današnjem obliku i gabaritu. Projekat je radio poz nati budimpeštanski arhitekta Josip Fišer, a radovi su koštali 213.000 forinti. Izgrađen je bio, u prvoj etapi, samo frontalni deo prema trgu; tokom vremena je zgrada dograđivana i ulepšavana, dodavani su tornjevi, emajlirani crep, i ukrasni lim. 34 34

Stepeništa su obložili mermerom a islikani su i vitraži. I danas, kad čovek zastane kod satnog mehanizma, tik uz islikana stakla, kao da uroni u prostore astralne temporalnosti, vremena čije računanje nema nikakvih dodirnih tačaka sa javom. Takva dograđivanja i doterivanja trajala su sve do 1877. kada je gradska kuća dob ila da našnji izgled, tačnije bio je to "nulti" enterijer i eksterijer pre nego što su slu čajni, nasilni i malobrojni stvarni, korisnici ove palate počeli da je ozračuju svojim prisustvom. I danas je, eto, pred nama, pomalo umorna, istovremeno i kaćiperna, lađa naših panonskih odlazaka i ostajanja. Ovaj se objekat tokom vekova koristio uglavnom za javne funkcije, za rad skup štine i druge administrativne potrebe. Sve u službi naroda i zarad njegovog blago stanja. Barem u globalu i načelu. U velikoj, kako bi rado napisali savremeni žurnali sti - baroknoj sali, poslanici, parlamentarci i delegati su vodili mnoge demokratske, parade ili nasilničke verbalne bitke. Međutim, županijska zgrada je nekad služila i za stanovanje. Naime, veliki župan i njegovi pomoćnici i zamenici koristili su delove ove zgrade i za svakodnevni život. Privatan život je međutim tražio dodatni komfor, možda baš zbog toga u krugu opš tinske, odnosno županijske zgrade, podignuta je i prva električna centrala. Podatak o prošlovekovnim restrikcijama struje, nažalost, nemamo. Sve kancelarije imale su električna zvona, a u zgradu je uvedeno i centralno grejanje. Sve te moderene insta lacije, a zapamtimo, to je 1885. godina, bile su potpuno nepoznate odnosno nedostupne preostalom Bečkereku i čitavoj južnoj Ugarskoj. Skoro da je nepristojno zopisivati sve ono što je ovaj grad u prošlosti imao a nisu posedovali drugi, na potezu od Pešte do Carigrada. Imao je skoro onoliko koliko danas u odnosu na te, i ostale, druge nema! BALKON Balkon gradske kuće pamti mnoga zbivanja dole na trgu ispod njega. U takve doga đaje svakako ne ubrajamo nedeljna snatrenja velikog župana i porodice mu, u neko blago jesenje veče. Taj deo memorije ovog balkona, intimnosti zgrade okrenut, kao da je trenutno u stanju amenzije. Reč je, ovog puta, o mnogo ozbiljnijim prigo dama, o pogledima koje istorija beleži. Prvobitno beleži, a potom zaboravlja jer su događaji navodno postali tuđa istorija - šta će neka potonja generacija govoriti o ovim današnjim istinama samo bogovi znaju. Tako je, uostalom, sa istorijom i bogo vima! (Dok ispisujem ovu rečenicu vidim kako mi u svesti raste neverica: da li je prava istorija samo ona koja beleži uglavnom simulirane masovne aktivnosti). Ipak, iz više takvih javnih gradskih zbivanja, sa ovog balkona provociranih, za ovu priliku izdvajamo tri karakteristična. Prvi datira iz 1848. kada su županijske vlasti sa ovog balkona vršile smotru jedi nica koje su išle da uguše bunu. Mađarsku bunu u jezgru Austrougarske. Ako zna mo da je pobuna u početku imala antifeudalni i socijalni karakter, dok je sam kraj tu žan ali istorijski neminovan, ovaj pogled sa balkona nije najslavniji, za bečkerečke časnike naravno, ali rekli smo već da zgrade nisu za to krive. Ostala je ipak pesma "Seva munja, biće buna". I senka velikog župana kako otpozdravlja buduće "anti revolucionarne snage." Dole husari, gore svita, a istorija još neopredeljena. O narodu, ovog puta, nećemo. Grad nam se u tom momentu zove Beč kerek. Sa istog balkona, doduše pokrivenog i doteranog, 1918. godine oslobodilac Bečke reka brigadir Ristić obratio se oduševljenoj masi. Objasnio im je da su sada , što su oni uostalom već i znali, ali nije im smetalo da to i zvanično čuju. Dole ga je čekalo 150 konjanika i 200 okićenih kola. I narod. Muzika je svirala srpsku himnu. 35 35

Kako su ovo doživeli oni koju bili druge vere ili nacije možemo samo pretpostavljati? Austrou gari su ustuknuli u prošlost. Počinjalo je novo vreme. Neprovidno i puno rovitog opti mizma. Balkon županijski je, da ponovimo, za tu priliku bio stilski uobličen. Na njemu i Slavko Županski, u ime naroda. I on je govorio. Grad je postao Petrov grad. I tako kroz istoriju ovog balkona na gradskoj kući, koji kao da je slavniji od zgrade kojoj pripada, stižemo do 1952. godine. 11. maja te godine, otkrivajući spomenik Žarku Zrenjaninu, Josip Broz Tito se obratio Zrenjanincima. Bilo je mnogo sveta, postoje i fotografije; dogodilo se. Državni neprijatelji nisu prisustovali, bilu su konfi skovani. Imovinski i mentalno.Takozvani ibeovci su za svaki slučaj i pritvoreni. Ispod balkona, ipak mnogo proletera. Grad nam se i dalje zove Zrenjanin, iako smo pro bali da mu vratimo jedno od prethodnih imena. Promene su dobre, poznato je, po gotovo ako se njima ništa ne menja. Narod ispod balkona bio je te 1952. delimično partizanski. Nije se polazilo u rat, a i oslobođenje je već bilo davno obavljeno. A Tito,- maršal. Gledajući sa ovog balkona danas, kao da čujem šum prolaznosti. I ne osećam se baš najkomotnije. Duva sa svih strana istorija. Dan hladan, sunčan, subotnji. Župa nija i dalje usidrena sred varoši bečkerečke. Godine su devedesete, blizu kraja mile nijuma. Barokna palata, kako bi opet rekli moje kolege, dobro se drži. Malo truleži, kiča - tu i tamo, a mirisi epohe su i ovako stvar ukusa. ZGRADA I GRAD Hteli i ne hteli Bečkerečani, Petrovgrađani i Zrenjaninci su u ovu zgradu ulazili, ili je zaobilazili. Bilo je, istini za volju, i onih koji su se u njoj i zadržavali. I to ne svo jom voljom. Naime, okupatori su za vreme Drugog svetskog rata, u podrumima ove pres tižne zgrade "instalirali" tamnicu. Uz asistenciju, po zloj stručnosti poznatog dr Špilera, u ovim privremenim kazmatima obavljana je policijska "obrada" uhapšenih a neposlušnih građana i ostalih buntovnika iz regiona. Ipak, u prohujalim deceni jama, u dva samo malo okrnjena veka, u zgradi što dominira gradskim trgom, po red dosade, rutine i nevolja događali su se i prijatni trenuci, ponekad i izistinske umet ničke i druge senzacije. Izložbe, predavanja, koncerti, književni susreti. Naš "barokni dvor" ima čime i da se podiči u vremenima koja su se neosetno naslagala. Marginalne i ,reklo bi se, retke ljubavne afere "pod skutima" našeg Magistrata, zap ravo fama o njima, govore o preovlađujućoj patrijarharnosti naše čaršije. Znatan je ipak i broj poznatih i značajnih sugrađana ili prolaznika koji bez krajnje potrebe ili nikako nisu svraćali u Gradsku kuću. Tako je još 1843. godine Joakim Vujić, naš veliki teatarski značajnik i stradalnik, pored nje samo prohujao na svojoj bežaniji prema Kikindi i Baji. Veliki glumac Toša Jovanović, u mladosti svojoj, u zgra du je zalazio verovatno kao berberski kalfa, razmišljajući o svojim velikim budućim dramskim ulogama. Ni Manojlović, verovatno, nije u nju značajnije zalazio jer je prvobitno bio nepoznat, kasnije isuviše pes¬nik, potom politički nepogodan. Tek je portret njegov sredinom devedesetih postao "počasni gost " ovog zdanja, u povodu dodeljivanja istoimene nagrade. Na kraju priče o ovom gradskoj prestižnom zdanju, uzgred spominjem nedovoljno obrazloženu priču o podžemim prolazima koji su iz podruma Županije vodili na sve četiri gradaske strane. U podrumu ovog zdanja i danas postoji Izlaz u podzemlje. Kuda vodi, koliko je očuvan, dokle se može dospeti - pitanj su za neke nekonvencionalne arheologe, speleologe, inženjere, istoričare. Ima li ih u ovom 36 36

gradu? OLDAL U GRADSKOM PARKU U gradskoj bašti, smeštenoj u zaleđu palate, polovinom 19. veka nameštao je svoj fotografski aparat čuveni Stefan (Ištvan) Oldal, vlasnik velikobečkerečkog ateljea koji je počeo da radi fotografije pre onog u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Ugledni Bečkerečani ostavljali su svoje likove na fotografskim pločama prekidajući na čas popodnevne šetnje kroz ovu baštu s raznovrsnim rastinjem, muzičkim promena dama, i paunovima koji su se s večeri oglašavali dosta neprijatnim kricima. Godina ma je ovaj vrt bio otmeno i prestižno mesto, naravno i blazirano. Kasnije, osvojio ga je populizam, deca i muzika sa razglasa. I počeo je da se zove - gradski park! Atelje je bio baš prekoputa Parka. Sada je tamo Izložbeni prostor Arhiva. I neke prodavnice kojima je mesto negde drugde. Da se u prostor pun magije usele neki novi podvižnici fotografije i imadinacije!

37 37

NERVOZNI BOLJŠEVIK

Dolazeći od "Kapetanije", sa strane gde je nekada bio "Sokolski dom", odnosno, kad bi sasvim pojednostavili geografiju gradsku, rekli bi smo ovako: prošavši pijacu stazom koja vodi u centar grada, s desne strane ulaznih vrata u "Gradsku baštu", nalazi se apsida kojoj je oko izvađeno. Školjka na zidu bez bisera vegetira, ne znajući zašto, kako, i dokle. Zna se samo od kada ova obezličena niša proziva hladnoću naše građanske i humanističke utrnulosti. Verovatno se sve dogodilo jedne noći oktobarske, ili novembarske, kada je neki pseudo boljševik, zapravo usijana, primitivna, uskogruda spodoba, u ime od brane umišljene čistote revolucionarne antireligioznosti, ne znajući u čije oko "nedremano" nasrće, razbio i iz "kolevke" izbacio figuru Jana Nepomuka. Jer, mnogi koji su se tih ranih postrevo lucionarnih dana zatekli u ovom gradu nisu mogli znati čiji nepotkupljivi pogled boravi na mrtvoj straži ulaza u Gradsku baštu. To nisu znali ali dovoljno su voleli svoju glupost i isključivost da unište nešto što im je ličilo na "tuđu" relikviju. Oni to nisu znali, a rat tek završeni im je bio alibi za sve sirove gluposti. Mi, međutim, to barem već pedesetak godina znamo: skoro četrdeset titoističkih i dvanaestak potonjih, ko zna kako i zašto zalud potrošenih. Oštećena je i naružena u prošlosti i masa pravoslavnih svetinja, još više ih nije izgrađena u predugom intervalu istorijskom; i sinagoga je netragom nestala: sve to ne zaboravljam, samo ovoga puta izdvojeno govorim o ovom primeru besprizornog čina uplitanja u samu ikonografiju grada. Govorim o Nepomuku kao paradigmi savesti, naravi i kratkog pam ćenja. U konformizmu i rastakanju građanskog stida, ispratili smo sve te godine, imajući uvek važnijeg posla. "Spoticali" smo se, u retkim trenucima civilizacijske spoznaje o postojanju nečega što se zove baština i humanizam. Katolička pripadnost izbačenog spomena na Jana Nepomuka, Češkog velikomučenika i, što je još važnije, čoveka koji se nije povijao pred autoritetom vlasti, nikada nije javno izgovorena kao alibi, ali u vremenima nacionalističke euforije ni aktuelnija pitanja građanske provinijencije nisu dolazila na dnevni red utrnule savesti. Jedino smo se uredno i redovno zaklinjali u multikonfesionalnost našeg "harmo ničnog mnogonacionalnog života". Činjenica da mnogi Zrenjaninci nisu znali koga su to zapravo lažni boljševici "iskopali" iz opominjujuće i neme predikaonice na samom ulazu u Gradsku baštu, nije pravo opravdanje, može da bude samo delimično objašnjenje. Sada, kad, daj bože, konačno uplovljavamo u civilne vode građan skog društva, valja se podsetiti ko beše taj Jan Nepomuk, koga je neko u ovom gradu svojevremeno, svestan, nadam se, čega je taj češki svetac simbol, postavio na mrtvu stražu jednog od ulaza u Županijski dvor. Dakle, vikar oduvek prestižnog grada Praga Jan Nepomuk (1330 - 1393), zaklet svetoj tajni i savesti svojoj, odbi da vladaru svom, Vaclavu IV saopšti šta mu je kraljica, žena kraljeva, na ispovesti izrekla. U svom besu moćnika, Vaclav neposlušnog vikara umori surovo u Vltavi, 38 38

koja je nedužno i tada kroz Prag proticala. Nepomuk je tajnu svog kanona i savesti sopstvenom životu pretpostavio. Šta je bilo sa kraljicom, kraljem, Pragom i Vltavom - stvar je istorije. Ostaje žrtva koju je Jan Nepomuk kao branu velikaškoj osionosti ostavio u vertikali duhovne istorije Evrope. Kasnije, katolička crkva je ovog vikara proglasila mučenikom i uvrstila ga u red svetaca. Veličina njegovog gesta ostavila je dubok trag širom starog kontinenta. U mnogim su gradovima postavljena raznolika obeležja njegovog mučeništva. Bi tako i u Bečkereku. Čin ovog božjeg ugodnika imao je znatno više značenje od čisto teističkog čina, bila je to oštra vertikala u memoriji potonje Evrope. Zato i postavljanje ovog belega beše čin građanske hrabrosti Bečkerečana, bez obzira kako ga ko kroz vreme tumačio. Sve dok neko pod maskom noći ne ukloni ovaj beleg hrabrosti i nepristajanja na neprikosnosvenost sile. Toliko o ovom katoličkom iskušeniku koji je, hteli mi to ili ne, deo sveukupne naše gra đanske i moralne istorije. Odavde počinje priča o našem civilizacijskom dignitetu, jer ovo svakako nije izolovan primer kratkog pamćenja i funkcionilozovane istoričnosti. Iskopano oko niše na ulazu u Gradsku baštu pokazuje dubinu naše stvarne probuđenosti iz dnevnopolitičkog vegetiranja. Za mene, naš odnos prema ovoj varvarskoj "intervenciji" u istoriji, odnosno poluvekovnoj nebrizi za spomenik, znači i nešto više od konkretne pojavnosti: ovaj grad vraćanjem Jana Nepomuka u apsidu koja mu pripada, jasno će pokazati da je opet spreman da u svoju mentalnu matricu vrati duh nepristajanja na energiju nasilja. Vraćanjem biste praškog vikara biće jasno da se ovde može živeti u skladu sa svojom savešću. Povratak katoličkog svetitelja ubrzaće i zaceljivanje pravoslavnih rana. Prikriveni boljševizam beži od tolerancije kao đavo od krsta!

39 39

U TRAGANJU ZA VLASTITIM BIĆEM

U pejsažu Zrenjanina, ovih dana u decembru, dominira bela boja. Urbani sneg stigne, kao i uvek, iznenada i sa pomešanim osećanjima. Uprkos svemu, grad posto ji, posustao malo u privredi, zabrinut za sutrašnjicu, ali duboko svestan istorijskih obaveza, još u 14. veku preuzetih. Reka Begej zimuje prvi put sa pomerenim "agregatnim stanjem": graditelji su je pretvorili u, betonskim prstenom opervaženo, jezero. Zrenjaninci prelaze i dalje preko "Malog mosta", i sa skepsom, nostalgijom, čak i ljutnjom, posmatraju bivšu reku. Kao i svi bivši, Begej ne daje baš za pravo neimarima. Neugledni, kao na brzinu sklepani, ali dragi i u mnoge intimne uspomene upleteni bioskop "Avala", ovih je dana takođe otišao u istoriju. Istoriju imaginarnih celuloid nih snova, pomešanih sa mnogobrojnim lepotama i traumama odrastanja. Sneg je, naravno, prekrio i ovu prazninu na pomalo namrštenom licu velikog-malog grada u centru ravnice. Na proleće, pružiće se, kroz ovaj koridor amputiranih bioskopskih iluzija, moderna magistrala. Kroz naše uspomene liznuće samo jezičak buduće jeze: uspomene i onako nisu deo sveopšteg optimizma. Pade zrenjaninska "Avala", ali Paja Patak i Gari Kuper ionako više ni ne stanuju ovde. Nedavno otvorena značajna izložba ''Odiseja pejsaža'', u Savremenoj galeriji, spektrom boja, a naročito podnaslovom "predeo u poslerat nom jugoslovenskom slikarstvu", u autoritativnoj selekciji Irine Subotić, unosi u prostore ravnice prizore i izglede palete sa "horizontalno-vertikalno-dijagonalnim zahtevima" moderne jugos lovenske likovne umetnosti. Izložba obuhvata 52 dela naših značajnih slikara. Imena poput Peđe Milosavljevića, Milana Konjovića, Petra Lubarde, Ede Murtića, Otona Gli he, Safeta Zeca, u preplitanju iskaza i asocijacija, zrače snagom imaginacije našeg jedinstvenog prostora. Ovde u Zrenjaninu, u decembru, na pragu nove godine koja pored iskušenja nudi i nove prilike. I ne samo do januara, kada se izložba zatvara. Velika i bogata likovna žetva, za sve otvorene i nezagađene duše, za znalce, ali i one koji isključivo spontanošću ulaze u avanturu likovno prepoznate prirode. A Irina Subotić ovako završava svoj predgovor izložbi: "priroda je i danas, kao što je bila i juče, ogromno polje umetničkih posvećenja. Ona je mera čovekovog prisustva ili be ga, posebno bega od one druge veštački stvorene prirode u kojoj se njen tvorac ne oseća dobro. A to je ogromna prednost umetnika što svojim delom mogu da je na puste u bilo kom trenutku i da pronađu svoju malu prinčevsku planetu, gde sve mo že biti drugačije. Takvu "malu prinčevsku planetu" pronalazi i pesnik, Radivoj Šajtinac, u svojoj šes toj poetskoj zbirci, ironično - romantičnog naslova ''Suze u lunapar. Logika ove poe zije, govorom koji je izvan opšte stru¬je, otkriva znatne mogućnosti jedne nove socijalne pesme, koja prati tragično i istovremeno antidramatično raslojavanje jedi nke i društva. Ovaj izrazito senzibilni pesnik, pokazao je najnovijom knjigom spremnost da sintaksom angažovanog poete izrazi svoju kritiku 40 40

savremenog urbanog sveta, u okruženju otuđene tehnologije. U pesmi "Uspešni hladni svet" Radivoj Šajtinac ovako peva: ''Visok i beli hladnjak /u kuhinjskom uglu/ jedini je pravi kosmopolit / koji svakodnevno upotrebljavam /sadrži ono/ što retko sebi mogu da dopustim/'' Idući o praznicima i bolestima ka roditeljskoj kući, nekadašnjom Gradnulicom, oknom kroz koji su krenuli prastanovnici Zrenjanina, ovaj pesnik snenog lika, gogoljevske bradice ovako dalje domišlja svo¬ju poemu otuđenosti: ''On je ledena slika mojih svetskih mogućnosti / hladna kratka pena pri stvaranju /riznice/ s inicijativom od poznatih /220 volti /.'' Tako, s ledom ispod jezika umesto nitroglicerina, govori nastavljač značajnog, i nedovoljno i nepravedno vrednovanog, moderniste Todora Manojlovića. Luk se, ne samo vojvođanske, poezije tako istegao od stihova anakreonstske iluminioznosti do "uzaludne hladne praznine". Rekoh: grad traži svoje biće. Bitno je samo da shvati da to nije stvar trenutka, brzopletosti, a još manje jednoumlja. U krizi tako, kao za inat, kulturni polet je ovih sivkastih meseci vidan. Počelo je kra¬jem leta veličanstvenom pobedom hora "Josif Mari nković" na svetskom susretu u Langolenu. Ovaj uzorni, marljivi i nadasve nada reni omladinski kolektiv, pod suverenim rukovodstvom dirigenta Slobodana Bursaća, prvo je uznemirio tradicionalno hladne Engleze, potom oduševio "staru" Evropu. Jugoslavija je već bila osvojena na bis. Mnogobrojna društvena priznanja stizala su ovih nedelja u buketima. Koncertom od pre neki dan, kada se na sceni Doma mladosti u jednom trenutku našlo 250 pevača, hor "Josif Marinković" je zaključio jednu trijumfalnu sezonu. A grad čini napore da ne zaostane suviše za ogromnom energijom ove raspevane mladosti. U navali uspeha valja ipak sačuvati radost i ved rinu. Ovaj tekst doživljava sudbinu svega onog što se dugo priprema: promenila se os novna gama gradskog pejzaža. U snežnu belinu umešalo se sivilo kiše i magle. Sada je to prizor kao sa sfumata Zdravka Mandića. Ljudi izlaze odnekud, i ponovo nestaju u magli njegovih slika. Usamljeni, i kada su sami, ali i u gomili. Čekaju, da li Godoa ili autobus, ili su saučesnici sopstvenog izgubljenog vremena. Časopis za književnost i kulturu i društvena pitanja ‘‘Ulaznica’’, na zvan tako po fragmentu iz jednog stiha Branislava Petrovića, obeležava ove godine dvadeset godina postojanja. Brojka sama po sebi nije toliko impresivna ali u ovakvim našim balkanskim relacijama (u kojima nam je Balkan dobrodošao izgovor) kulturnih oseka i nemara, imponuje istrajnost zrenjaninskih pisaca i kulturnih poslenika da kroz 20 godina pronesu koncept glasila koji je ostao izraz sredine i njenog stvaralaštva, a istovremeno gledao i Jugoslaviju u lice. U više od sto svezaka ''‘‘Ulaznica’’'' je u svojim najboljim trenucima bila i deo Evrope i sveta. Svi zrenjaninski književnici imali su u njoj adresu, javljali su se iz Jugoslavije i "oni koji dolaze" i "oni koji već nešto zna če." Kao članovi uredništva ovaj su časopis potpisivali i jedan Abdulah Sidran i Pero Zubac, Srba Ignjatović i Franci Zagorčnik, Borben Vladović, Momir Vojvodić i Jakša Fjamengo. Uz prevode sa svih naših jezika, ''‘‘Ulaznica’’'' je bila i ostala otvorena za sve poetike i estetike. Red je u ovakvom podsećanju setiti se i imena ljudi koji su te već nostalgične 1967. pokrenuli časopis. Pre svega, to je Tihomir - Tića Savić, čovek koji je od lepe reči i entu zijazma bez granica, nažalost ne više naš savremenik. Luka Hajduković, profesor i pesnik, čovek čiji je besprizivni udeo u pokretanju, snaženju i oblikovanju Ulaznice. Milorad Milenković-Šum, bonvivan, pesnik i uporni kulturni radnik, takođe je učestvovao u osnivanju i kasnijem fizionomiranju časopisa. Tu je i profesor Niko la Medvedov, i slikar Zdravko Mandić, na čijim platnima diše ravnica i veju magle. U Ulaznici je "rođena" i mlada poetesa Dragica Stojanović, čiji stihovi 41 41

ovih meseci pobeđuju na smotrama i konkursima, uzbudljivošću jezika iskona i mudrosti. A širinama i teskobama, ovih dana i prizora savremenih, korača i dalje korpulent na figura Ivana Lerika, koji kao da je bio profesor svih Zrenjaninaca od znanja i umenja. Njegova umna i renesansna je figura umirovljenog direktora gimnazije, nesagledanog znalca francuske i ine literature, čovek od duha i beskraja, u ovom isuviše transparentnom vremenu, dragocena je različitost. U Gradskoj biblioteci je pre neki dan uručena nagrada "Đura Jakšić" književniku Vojisavu Despotovu, za zbirku pesama ''Pada dubok sneg'' . Kao igrom slučaja, slavodobitnik je rođen u Zrenjaninu. Kao što vidite, ovaj je grad uprkos krizi - kultu ran. U narodnom pozorištu "Toša Jovanović", još se s znatnim uspehom igraju dve predstave reditelja Sulejmana Kupusovića. Zrenjaninci sa izvođenja dela Velimira Stojanovića ''Voćni dan'' izlaze impresionirani, a posle odgledanogŽenskog rok-folk benda, po Anuju, relaksirani i nasmejani. "Sarajevska veza" očekuje nastavak serije uspeha, na proleće. U istom pozorištu. I na kraju, pošto se razglednicom obavezno nešto i direktno poručuje: imam dve molbe. Prva se odnosi na "dubok sneg". Neka ga bude sad i odmah! Drugo, podse ćam Sulejmana Kupusovića, iz Sarajeva, da obećani scenario za televizijski film o najboljem horu na svetu, nisam još dobio! 1987.

42 42

I HRASTOVE ŽIVOT OBARA

Od prošlog petka našem gradu nedostaje jedan od ugaonih stubova. Vreme je bilo neumitno: srušio se jedan od hrastova koji je ravnici dopuštao da osluškuje visine. Naš veliki učitelj Ivan Lerik više ne stanuje ovde. A bio nam je učitelj u antičkom značenju te reči: podučavao nas je svojom erudicijom isto kao i svojim uspravnim životom. Ovaj grad nikada više neće biti kao onaj kroz koji je on koračao. Hrast se obrušio u neminovno. Krupni čovek koji šeširom pozdrav-lja dame upisao se, delom, duhom i likom u varoške vedute. Uspomene su preostale na njegovu otmenost. Ovaj učeni i uspravni estetičar i etičar je otišao iz naših sokaka koji ponekad umeju da budu toliko zagušljivi. Ni Ivan Lerik nije uspeo da do kraja i zauvek pobedi palanku u nama. Ipak, naš večni direktor je gotovo pola veka suvereno koračao ovim Zrenjaninom, uvek na lepšoj i mudrijoj strani života. Uvek okrenut mladosti, humanizmu, lepoti a protiv harangi, netrpeljivosti i uskogrudih namera. Rableovski odan životu, ovaj hrast naše građa nske i intelektualne odstupnice, davao je našem gradu dubokog pamćenja ali i brzoplete savremenosti, moralne i misaone imperative i kao profesor ali i kao cenjeni sugrađanin. On je obeležio posleratnu epohu Zrenjanina kao niko drugi, i još za života postao paradigma mudrosti i čestitosti. U svojoj je Gimnaziji vaspitao i obrazovao hiljade mladića i devojaka naučivši ih pre svega da misle samostalno i osećaju iskreno. Školu kojom je rukovodio usmerio je smerom realnog optimizma i visokih principa moralnosti i marljivosti. Decenijama je prezime Lerik bilo sinonim za pojam - Gimnazije pa čak i obrazovanje u Zrenjaninu uopšte. On je takav ugled svakako zaslužio ali je možda u senci toga pregnuća ostao njegov ogroman uticaj na kulturna i ukupna civili zacijska kretanja u posleratnom Zrenjaninu. Mnogi, da ne kažem i većina pisaca, slikara, glumaca poniklih u našem gradu duguju Ivanu Leriku, naravno ne svoj talenat, već dragocen podsticaj, savet, recenziju i podršku da se zapute u avanturu umetnosti. U uspesima i slavi njihovoj ugrađena je dakle i pedagoška mudrost ovog čoveka. Njegovo veliko klasično poznavanje svakolike umetnosti, siguran estetički sud, dobronamernost i strpljenje utkani su u blistave trenutke mnogih naših umetnika, naučnika i sportista ali i običnih dobrih ljudi, bez kojih bi ovaj svet mnogo ružnije izgledao. Naš veliki učitelj je bio i sam stvaralac izuzetnog ranga. Njegova Estetika rađena u duhu "oplemenjenog marksizma", svojevremeno je dosta mrzovoljno pročitana i ocenjena , ali će neka buduća čitanja neminovno u njoj otkriti celovit i duhovit estetički sistem iznad svih pomodnosti i površnosti. Pored književnosti Ivan Lerik je ostavio neizbrisiv trag i u posleratnom pozorišnom životu. Uvek u senci ali 43 43

nezaobilazan kada je trebalo izreći meritoran sud o scenskim iluzijama. Časopis ‘‘Ulaznica’’ takođe je na određen način bio polje njegovih duhovnih aktivnosti. Učestvovao je u njenom formiranju, pisao u njoj, savetima pomagao mnoge od njenih urednika. Za žaljenje je, me đutim, što je profesor Lerik svoje renesansno bogate duhovne zalihe skoro isključivo podario gradu, učenicima, mladim umetnicima jer je zbog toga njegovo lično stvaralaštvo ostalo osiromašeno za tomove i tomove eseja, studija, prevoda i rasprava. Ali, zar se može ikome zameriti na tako nesebičnom davanju. Naš se veliki učitelj ispoljavao kroz svoje učenike i bio nesebično ponosan na njih. Pratio je njihov uspon diskretno i posvećeno. U sabiranju ovako bogatog života nešto uvek izostane. Ali i ovog puta, i nikada dok uspomena na Ivana Lerika bude živa, ne sme se zaboraviti na njegov urođen smisao za harmoniju i slogu. Profesor Lerik je bio čovek koji je brisao razlike, ublažavao konflikte, spajao nemoguće. On je zagovarao toleranciju pa je čak uspevao da bude prijatelj s takva dva antipoda kakvi su bili Manojlović i Sima Cucić. Jedan pros većeni desničar a, drugi prevashodno socrealista, bili su etalon naših intelektualnih isključivosti. Lerik je, ipak, uspevao da u ovom našem ponekad netolerantnom vremenu i gradu bude mesta za obojicu. Taj njegov nauk kao da nam već nedostaje u ovim smutnim vremenima. Na pitanje: kako ne robovati politici, Lerik bi svakako odgovorio: treba prvo biti čovek, potom stručnjak a politici ostaviti tek treće mesto jer tada nije više opasna. U današnje vreme, mi postojeći, kao da smo zaboravili na taj nauk. Ali, dragi naš učitelju uma i tolerancije, rastu i ovde novi ljudi koji će te kad-tad srcem razumeti, kao i mi kad smo bili mladi.Putuj profesore, tamo gde se mora. Pamtićemo te, ko koliko može i ume. I kad te naizgled zaboravimo, bićeš deo ovih bečkerečkih veduta. Izgovoreno na sahrani profesora Ivana Lerika

44 44

ŠUMOV ODLAZAK IZ SVEOPŠTE TRAGIKOMIKE TRAJANJA

U sred leta dvehiljaditog, dok su vrućine svakodnevni život pretvarale u svojevrsno iskušenje, tiho i bez patetike, kako je i uostalom i postojao u kulturnom miljeu grada i Vojvodine, naš prijatelj književnik Milorad Milenković Šum je definitivno otišao iz "tragikomedije trajanja", kako je baš on još davne 1967. defini sao suštinu čovekovog trajanja. Naime, u prvom broju zrenjaninskog časopisa ‘‘Ulaznica’’, čiji je suosnivač Milenković bio (zajedno sa Lukom Hajdukovićem, Nikolom Medvedevim, Emilom Mijatovim), u prikazu knjige Brane Petrovića Gradilište, Šum je metaforu, kalambur i inventivnost označio kao najubojitija sredstva koja umetnik može da upotrebi ne bi li, za sebe i druge, omekšao tragikomičnost ljudskog bivstvovanja. M.M.Šum je "civilni" i književni život "potrošio" shodno izrečenom stavu, dosledan književnom aktivizmu: pisao je svoje knjige, uređivao ‘‘ Ulaznicu’’, priređivao antologije, učestvovao u mnogim književnim susretima, i što je najvažnije, širio oko sebe duh plemenitosti, dobrodušnosti i kolegijalnosti. Njegova prividna naivnost, i stvarna spremnost na svaki valjan kompromis, proizilazili su samo iz do kraja shvaćene egzistencijalne izvesnosti, odnosno Šum je shvatio da igra, poigravanje, maštanje i hedonizam jesu prava alternativa životnoj neminovnosti i surovosti. Iako je u svakodnevnom okruženju i u obavljanju službenih pos lova delovao jedno stavno, čak građanski defanzivno, M.M.Šum je bio pisac neobično bogatog senzibiliteta, u znatnoj meri avangardan, spreman na eksperiment i nepristajanje na konvencije. Kao jedan od autora već kultnih zrenjanininskih Pamfleta iz 1968. (zajedno sa M. Martinovim, J.Aćin, V. Rešin Tucić, R. Šajtincem, V. Despotov i I. Vojin), "otkačenog" manifesta nepristajanja na provincijsku zagušlji vost, Šum demonstrira svu buduću osobenost svoje proze: ironiju, humor, lapidarnost, smisao za karakterističan detalj. Ali, i nešto važnije od nabrojanog: spremnost da se pridruži svemu što nagoveštava avanturu i neizvesnost. Jer, zapravo, ovaj tihi i neupadljivi čovek iz Zrenjanina (iako rodom iz Mladenovca) krio je u sebi nesvakidašnju duhovnu vertikalu koju površni savremenici nisu mogli da spoznaju. Oni koji su čitali njegove erotsko-ironične proze, pronicljive prikaze, naučnofantastične romane ili neočekivanim metaforama odnosno persiflažama obojene stihove mogli su, međutim, da se osvedoče da našem gradu živi pisac kome samo urođena skromnost smeta da postane kulturna adresa kojoj se valja češće obraćati! Moj prijatelj Šum, čovek čijih ćemo vrlina nažalost postajati sve sni što vreme više bude prolazilo, bavio se, do dana današnjih, i organizacijom književnih 45 45

aktivnosti, Jedno stavno, znao je koliko je piscu početniku dobrodošla svaka pažnja na početku karijere. Prelistavajući ovih dana rukopise, tekstove i knjige vezane za Šuma, pronašao sam i knjigu-plaketu Na sunčanoj strani zemlje iz 1964. koju sam dobio kao "uspešan učesnik Literarnog konkursa Kluba pisaca - Zrenjanin" sa potpisom predsednika kluba - Milorada Milenkovića. U ovoj plaketi koju mi je Šum uručio čitam imena budućih pisaca (Zubac, Šajtinac, M.Ž.Pavlov), potpise sadašnjih ljubitelja lepe književnosti, ali i, neočekivano, dve pesme danas renomiranog scenografa Miodraga Tabačkog. Ostaje mi jedino da konstatujem da u svemu što je doticao naš večito osmehnuti "Šumenko" uvek pronalazim nešto neočekivano, radoznalo, paradoksalno, jednom rečju "šumno". M.M.Šum je uvek bio na nekoj večitoj zrenjaninskoj straži. Kada je trebalo sačuvati "‘‘ Ulaznicu’’" od propadanja, kada je trebalo posavetovati "mlade buntovnike", kada je trebalo miriti nas posvađane "burevesnike", uvek je naš Mile bio prisutan, uporan i spreman da na sebe primi sve omraze, nestrpljenja, nervoze i sujete. Šum je bio čovek "bazične miro ljubivosti" i nezlobivosti, znači da je svakodnevno trošio neizmerno mnogo duševne energije što se danas, možda, sa omalovažavanjem naziva "humanitarnim radom". Takav je bio i na svom dugogodišnjem radnom mestu u specijalnoj osnovnoj školi gde je takođe svoju humanost prenosio na retardiranu decu. Istovremeno uspevao je da piše skoro uporedo poeziju, prozu, prikaze, eseje. Da "slaže" antologije i izbore tuđih pesama, da govori na promocijama mladih i starih pisaca svih estetičkih uverenja, da putuje s nama diljem Vojvodine. U druženju sa M.M. Šumom nikada nije bilo dosade jer su se u njegovim solilokvijima život i maštarije preplitali skoro isto onako kao u njegov sočnoj, duhovitoj, pitkoj i nezlobivoj literaturi. U razuđenoj literarnoj aktivnosti M.M.Šuma, evidentnije započeto prvom poetskom zbirkom Letilica, kao da postoje tri osnov na magistralna pravca, koji bi se, uz nužna svođenja, mogli definisati kao erotski, naučnofantastični i humorni. Posle te uvodne, i, recimo, izuzetno zrele knjige kroz potonja ostvarenja, naročito prozna, vešto i dozirano, Milenković kombinuje ove književne elemente. Po mom ukusu najbolje rezultate postigao je u proznim knjigama Priče kupatila, kada je u pitanju erotska orijentacija, odnosno Snevači priča u žanru fantastike. Međutim, neophodno je konstatovati da M.M.Šum u oba ova literarna podžanra poseduje neki svoj osobeni stil koji će ga još godinama činiti pre poznatljivim. Njegova erotska proza ima anegdotski, pošalički karakter, pomalo je pikarska i autoironična. Milen ković ispisuje erotsku hroniku naših varoši sa primesama groteske, kalambura, razumevanja ali i podsmeha. Muško-ženski odnosi ovog podneblja, u najboljim njegovim prozama, a ima ih i knjizi Đavo tuče svoju ženu, ispisani su stilom "antibukovski", što nikako ne treba tu mačiti nekim autorovim ustupkom malograđanštini koja je deo našeg svakidašnjeg života, jednostavno u pitanju je Šumovo shvatanje književnosti kao delatnosti koja treba da olakša život a ne da ga sunovrati u animalnost. Ako na nekom kraju Milenkovićevog rvanja sa tragikomedijom životne zbilje postoji knjiga njegovih izabranih proza, a ona se zove Uvrnute priče, koju je na bolesničkoj postelji sagledao verovatno isk ljučivo zaumnim vidom, skoro sigurno već sasvim uronjen u stanje koje još samo umetnost zadržava u realnosti, na početku je bila pesma u kojoj M.M. Šum ovako peva: Tri pesnika ne suviše mlada/ govore glasno da ne padne nada. Misao postaje sve teža, tri/ pesnika uporna i snažna, priznaše drugima: od svega što biva/ jedino je ljubav osobito važna./ Nasmešeni čovek, pisac, naš drug, ode tako ovog leta iz sveta tragikomedije. Tiho, da nas ne uznemiri i ne prekida suviše. Sigurno je, međutim, M.M.Šum je 46 46

daleko značajnija figura naše svakojake današnjice nego što to većina nas sluti. Odnos naš, prema njegovom delu, a naročito sredine u kojoj je Šum vek preživeo, mora biti dostojanstveniji od konvencije, to je pitanje ukupne naše civilizacijske oformljenosti. Za prijatelja našeg Milenkovića ja ipak ne brinem: on je negde među zvezdama, nasmešen, pomalo erotizovan, lagano ironičan, i dobronameran. Brine me više kako ćemo mi sami sa sobom!

FRANC LIST U BEČKEREKU

1. "Skoro sam siguran da je to bilo bilo u tom dvorcu. U Banatu. Moje prvo javno muzi ciranje. Naravno, kad zanemarim ono što sam svirao za grofa Esterhazija. Selo se, čini mi se, zvalo Ečka i nalazi se u blizini varošice Bečkerek. Davno je bilo ali neke sam detalje zauvek zapamtio. Da li zbog toga što sve što je vezano za muziku ne zaboravljam, ili je u svemu odlučujuće to što sam se u tom Kaštelu prvi put sreo sa publikom, sasvim različitom od one koja je slušala moje sviranje, uz očev sastav, na grofovskom imanju. Bio je to tamo relativno otmen svet ali potpuno nepoznat što me je činilo nervoznim. Nisam se bojao za svojr umeća već više strepeo od njihove sposobnosti da na pravi način shvate muziku. U našoj je kući, inače, sve započinjalo i sve se završavalo muzikom. Otac je svirao klavir i violinu a ja sam od kad znam za sebe obožavao Betovena. Danas čak umiš ljam kako je njegova slika stajala u našoj dnevnoj sobi, na mestu gde se inače drže svete slike, ili čak na carevom mestu. Naravno da nije bilo tako ali Betovenova muzika je zasluživala počasno mesto u našem domu. Otac je bio nadzornik velikog imanja grofa Esterhazija ali je i nje¬mu muzika odu vek značila više od svega. Grof je takođe obožavao muziku. Imao je i orkestar kla sične muzike kojim je u jednom periodu dirigovao i čuveni kompozitor Hajdn. Niko u porodici ne pamti kada sam prvi put dodirnuo klavirske dirke. Svima je izg ledalo kao da me niko ne pamti bez klavira. Zapravo i sam sebe ne mogu da zami slim bez tog instrumenta. Kao da sam od rođenja vezan za njega. Otkrivao sam klavir i muziku spontano, kao što dišem i hodam. Jedino me je otac naučio osnovnoj tehnici, posle je sve išlo spontano i neverovatno brzo. Jednostavno, instrument me je posvojio i otvorio mi prolaz do beskrajnog okeana tonova i harmonija. Prsti su mi precizno i intuitivno, kao u polusnu, leteli klavijaturom. Svirao sam note koje su oži ljavale preda mnom, ali ubrzo sam osetio i neodoljivu potrebu da zađem u skrivene svetove izvan njih. Tamo, iza već zapisanih muzičkih predela krila se neka moja muzika. Samo moja. Jača od bolesti koja me je od mladosti pratila. Jača od tuge i melanholije koje su me nagovarale da odem u manastir. Tamo su se nalazili predeli sreće do kojih sam samo muzikom mogao da stignem. I tako godinama: svirao sam tuđu muziku koju volim, i stvarao sopstvene zvučne svetove. Nebesa koja su me pratila kroz život. Kao dete sam odlazio do ciganskih čergi koje su boravile uz sam rub Esterhazije vog imanja. Njihov slobodan i pomalo divlji život, živopisna nošnja, nesputana vese lost i neskrivena tuga neodoljivo su me privlačili. Međutim, ubrzo sam otkrio da me ipak najviše uzbuđuje njihova muzika: sva u jecajima, plamenu, kriku zadovoljstva i tuge. Divlja i setna. Njihov temperament i zanos veoma su mi imponovali. Još tada sam intuitivno shvatio da čovek mora biti do kraja u onome što radi. I zaista, kada bih dotakao dirke sve moje unutrašnje snage pohrlile bi ka 47 47

sazvučjima tonova. Svet oko mene bi nestao, na sve tuge bih zaboravljao sećajući se istovremeno samo onoga što je u životu bitno a može se samo muzikom izraziti. Slušajući me jednom prilikom kako m ziciram, grof Esterhazi je šapnuo mom ocu: "Ovo dete će baciti Evropu pod noge!" (ovaj imaginarni monolog kompozitora i pijaniste Franca Lista deo je jednog, naža lost, nerealizovanog projekta ovog autora. Podsećanje na taj programski pokušaj isključivo je u funkciji podsticanja ambicioznijih kulturno-umetničkih zahvata u našem gradu. U obrazloženju projekta je svojevremno pisalo: PREDLOG PROJEKTA LIST U BEČKEREKU
U NOVOM SADU, 15.6. 1993.)

Veliki pijanista i kompozitor mađarsko-austrijskog porekla Franc List, kao deve to godišnjak, dakle na samom početku svoje fascinantne karijere muzicirao je u Beč kereku. Zapravo, 1820. godine, na imanju grofova Lazar u Ečki, obznanjen je gran diozni pijanistički talenat muzičara i kompozitora pred kojim će se ubrzo cela Evropa pokloniti. Dogodilo se to, dakle, u neposrednoj okolini Bečkereka, grada koji se upra vo oporavljao od velikog požara koji je nemilosrdno razorio mesto, koje se razvijalo na obalama Begeja. Ta nesvakidašnja i nedovoljno poznata činjenica, poseta mla dog muzičkog genija, izuzetno se uklapa u kasniji imidž Bečkereka, odnosno Petrov grada i Zrenjanina, grada razvijene kulture i muzike. U cilju obeležavanja tog datu ma, odnosno uspostavljanja impozantnog kontinuiteta muziciranja u ovom gradu značajne muzičke tradicije, predlažem Narodnom pozorištu da bude izvršni produ cent scensko-muzičkog dramata pod nazivom LIST U BEČKEREKU. Ovo delo bi se baziralo na scenskoj rekonstrukciji Listovog boravka i muziciranja u ečanskom dvor cu; u njemu bi bila oživljena epoha u kojoj se događaj zbio, dali bismo sažet istori jat kompozitorovog umetničkog i životnog puta (ukljućujući i pregled zbivanja u muzici i književnosti evropskog Romantizma), dok bi se dužna pažna posvetila i tra diciji muzičkog života našeg grada uključujući i aktuelne vrhunske soliste i amsam ble. Uz dramatizaciju faktografije, delo LIST U BEČKEREKU bilo bi bogato ilustrovano citatima iz Listovih kompozicija kao i muzike koju je on voleo i interpretirao. Ovakav muzičko-scenski spektakl imao bi za našu sredinu mnogostruk značaj. Pre svega samo uvođenje ovog datuma (Listov boravak i koncertriranja u ečanskom Dvorcu) u kulturni kalendar doprinelo bi još decentnijem utemeljavanju Bečkereka ( Zrenjanina) u kulturnu mapu ovih prostora. Zatim, obeležavanje ovog događaja i datuma ekskluzivnim i kvalitetnim programom bila bi nesvakidašnja prilika za daljim uključivanjem Zrenjanina u Srednjoevropske inte gracije, dok ne treba zanemariti ni podsticajnost jednog takvog muzičkog spektakla na dalji rast muzičkih aktivnosti u gradu. Predlažem da učešće u ovom programu pored pozorišta uzmu i Muzička škola, zrenjaninski horovi kao i muzički solisti ponikli iz našeg regiona. Uspeh u ostvarenju ovog interdisciplinarnog projekta mogao bi da bude podsticajan za realizaciju sličnih "instalacija"o u Manojloviću, Konstantinu Danilu, Toši Jovanoviću, Urošu Prediću, Aleksandru Sandiću i drugima. 2. "Kada sam imao devet godina, kao onaj mališa za klavirom, otac mi je saopštio 48 48

da nas iduće nedelje grof vodi u neki dvorac, u Banatu. Tamo će biti neka svečanost na kojoj i ja treba da nastupim. Otac mi je rekao da će to biti dobra priprema za moj skori odlazak u Budimpeštu. U ponedeljak rano izjutra krenuli smo na put. U jednim kočijama bio je grof i njegovi, otac, moj učitelj muzike Rajha i ja, u drugim. Posluga i ostali su ispunili još dve diližanse. Putovali smo par dana panonskom ravnicom. Putevi su bili svakojaki ali meni je bilo zanimljivo jer je grof često naređivao da se svrati u gostionice. Dva puta smo večerali uz cigansku muziku. Na moje veliko zado voljstvo. Prelazili smo skelama neke reke. Bio je avgust 1920. sparina i prašina su nas pratile. Dok smo još putovali čuo sam kako odrasli pričaju da neki vlastelin, na svom imanju Ečka, u čast ćerkinog rođendana svečano otvara svoj rekonstruisani dvorac. Taj grof Lazar, naime, tim povodom priređuje bal, koncert i lov. Prvo sam mislio da će pored mene biti još mnogo muzičara ali grof me je iznenadio saopštivši da ću ja biti najvažniji izvođač. Nisam se, međutim, uplašio jer sam znao da me svaki klavir sluša, nerviralo me jedino to što su me zadrkivali da će me tamo oženiti ćerkom tog Lazara a ona je bila starija od mene, a nisam je nikad ni video! Predveče, trećeg ili četvrtog dana, stigli smo u Bečkerek. Bio je to grad od nekih desetak hiljada stanovnika, uz samu obalu reke koja se zvala Begej. Tu su nas sače kali ljudi grofa Lazara i poveli ka dvorcu oko koga je postojalo selo Ečka. Usput su pričali o nekom velikom požaru koji je pre desetak godina uništio skoro čitav grad. Kada smo stigli do dvorca, već se smračilo. Jedino sam uspeo da vidim da i tamo te če neka reka i da je park veoma lep. Posle dva dana, u nedelju pre podne, počelo je okupljanje zvanica za svečanost otvaranja Dvorca. Bilo je više stotina lepo obučenih ljudi koji su se znojali na avgus tovskom suncu. Vlastela, činovnici, njihove žene i deca, i predstavnici vlasti. Posle su svi ušli u veliki salon. Otac je došao po mene i rekao mi da sad ja nastupam. Nisam se plašio a ni Emilija me nije gledala: ja sam bio suviše mlad za nju! Dok sam išao prema klaviru osećao sam kao da su gosti razočarani. Bio sam slabunjav, previše miran za ono što su oni očekivali od pijaniste koga im je grof Lazar doveo iz Ugarske. Video sam da je i otac ner¬vozan. Jedino se grof Esterhazi samouvereno smeškao: on je bio ubeđen da ja odavde, iz Ečke, odnosno Bečkereka, krećem u sam vrh muzičke Evrope! To mi je u povratku i rekao. Seo sam za klavir, u dva maha sam ga već prethodnog dana isprobao, i posle par taktova Šuberta publika je zanemela. Na kraju prvog stava prolomio se aplauz koji me je pratio sve do kraja koncerta. Posle Šuberta prešao sam na Betovena a na kraju odsvirao sam i jednu kompoziciju Ferdinanda Riesa. Po završetku prog rama svi su bili oduševljeni. Ja sam bio samo žedan i dosta zadovoljan svojim svi ranjem. Od događaja u Dvorcu pamtim da su se dame vozile čamcima po nekom jezeru u okolini. Dok su gospoda otišla u lov.U lovu, koji je priređen sutradan, ulovili su jednog velikog jelena a ja sam sam sa Rajhom išao u selo da slušam cigansku muziku. Govorili su da su to bili rumunski cigani. Lokalni muzičari su bili zaista drugačiji nego oni kod nas, ali sve jedno - muzika je uvek muzika". I danas mislim da bi Zrenjaninu dobro došao "Listov letnji festival". Možda još više nego pre desetak godina. Da pokažemo da je Evropa još davno bila kod nas u po seti.

49 49

DVODNEVNA MAĐARSKA
(1984.)

Polazimo u zoru koja već nagoveštava topao dan, na rubu maja meseca. Odredište je Bekeščaba. Kulturni karavan Zrenjanina pokušaće da u tom mađarskom gradu prezentuje umetnička dostignuća svoje sredine. Automobil sa književnicima solidnom brzinom para ravnicu. Ona, međutim, sve to mirno podnosi. Kad se mi koji kilometar udaljimo od polazišta ravnica nas već zaboravi. Žuti se pšenicom, zadovoljno. Iznenada u jednom seoskom dvorištu - usamljen i nesvakišanje visok bor. Sanja li on mediteran kao što to čini usamljeno drvo u jednoj pesmi Z. Slavića. Ubrzo nailazi Kikinda. Mali ‘’literarni ‘’spor u kome M. Milenković i M. Rodić zastupaju put preko Mokrina, a liričar R.Šajtinac i autor ovog teksta, koji vozi auto, smatraju da i onako svi putevi vode u Rim. Odnosno da je drugi - bolj. Pošto je volan presudan elemenat u sporovima ovakve vrste, poseta rodnom mestu Mike Antića (Mokrin) ostaje za idući put. Granicu prelazimo kao što dolikuje delegacijama: sve formalnosti traju jedva desetak minuta. Slikara, koji su krenuli pola časa pre nas, još nema. Njihov kombi vozi Zdravko Mandić pa su se možda negde zagubili u njegovom sfumatu. Relativno lako prolazimo kroz Segedin. Osam je sati. Široki bulevari i srednjeevropski uprili čene fasade. Vožnja se zatim ubrzava. U kolima je prijatna literarna atmosfera sa diskretnim erotskim nanosom koji je izgleda opšte mesto putovanja nadobudnih umetnika u inostranstvo. Makar ono bilo samo dvodnevno kakvo nas očekuje. Stižemo u Bekeščabu. Parking i prva muka sa jezikom: kako se sporazumeti sa čuvarem. Na putu za hotel "Kereš" susrećemo dvojicu mađarskih kolega, Ujhazija i Tomku. Reči teku obostrano i iz gomile izgovorenog, "multilingvalnog" mi nekako shvatimo da ćemo se videti popodne.Verovatno su i oni nas nešto razumeli. Kafa ispred hotela, susret sa zrenjaninskim ugostiteljima. U Bekeščabi, naime, traju dani jugoslovenske kuhinje. Sunce nas preliva dok koračamo ka Gradskoj kući. Zvaničan prijem. Slikari su već tamo: Živankić, Baroš, Rajić, Gibarov i Mandić. Protokolarne fraze koje posle prve rakije postaju srdačan razgovor. Prvi "konceptualni sukob" sa slikarima: dobili su za domaćina atraktivnu istoričarku umetnosti, dok je nama "dopao" stari poznanik književnik Filadelfi Mihalj! Odan bogu Bahusu! Na putu za ho tel srećemo zrenjaninske kulturnopolitičke zvaničnike: Draškovića, Pejovića i Bajta jija. Kažu da su dani zrenjaninske kulture dobro započeli Hor "Koča Kolarov" je si noć oduševio publiku. Smeštamo se u hotel, izgleda internog tipa, koji je kilometar iz van grada. Oaza političke tišine! Ili tišine za političare? Mala terasa sa suncobranima. Konačno se pojavljuje i profesir Steva Živkov, naš dobar drug koji je i u ovom zapisu nezaobilazan. Jer jer zadužen za protokol. Premda je je pos vemu sasvim neprokola ran tip. Ručak s nečujnim i uvek prisutnim osobljem. Čaše se neprestano pune. Atmosfera puna gastronomske i umetničke invencije. Potom kratkotrajni odmor. 50 50

Slikari će na otvaranje izložbe. Mi se ukrcavamo u minibus. Pravac Batonja, mesto skoro na mađarsko-rumunskoj granici. Tamo će se za srpski živalj održati književni susret. Dan vreo do usijanja. Put se nekako sužava. Žito i ravnica oko nas. Sa nama su i mađarske kolege, prevodilac i naš već pomenuti protokolarni drug (S. Živkov) od koga ćemo se razdvojiti samo na par trenutaka naredne noći. Negde usred pobe lelog i proključalog pejsaža zastajemo. Kafana koja liči na kraj sveta, ili bar na nje gov početak. Nalik na predeo oko sela Margita, na putu za Vršac! Desetak očuvanih bagrema. Gvozdena ograda, drvene stolice, kafa i četiri flaše soka, od kojih je jedan neverovatno zelen. Vreme kao da je sta¬lo.Osećamo se kao da smo svagde i neg de, istovremeno. Kad nam se konobarica obrati na mađarskom prosto se uvredimo što to nije učinila na nekoj južnoameričkoj varijanti španskog. Jer bi to bilo sasvim logično. Konačno Batonja. Zaspali gradić na granici. Naš jezik, dirljivo arhaičan. Prvi sus ret sa zemljacima. Rukovanje i zagrljaji. Potom prijem u Gradskoj kući. Govori, piće, razmena poklona. Saznajemo da u Batonji žive Srbi, Rumuni i Mađari. Zvanič nici se potom povlače, a mi sa zemljacima obilazimo mesto. Jedan slučajan pogled kroz širom otvoren prozor uvodi nas u davni bidermajerski ambijent. Pružila je Aus trougarska svoje prosvećene pipke i dovde. Predveče, već smo umorni i prašnjavi. Večera. Sami smo u sali neke društvene ishrane. Čorba od somovine. Izvrsna i tera peutski ljuta. Pešice krenemo do biblioteke gde će se održati književno veče. Mrak se hvata oko krvova i krošnji. Sala puna mahom sredovečnih i starijih ljudi. Program započinju deca pesmama i deklamacijama. Jezik srpski ali kao naučen napamet. Između predstavljanja i poz dravljanja, mi čitamo svoje pesme i priče. Aplauzi. Poneka suza. Još po jednu pes mu. Po završetku programa razgovaramo sa publikom. Zadržavaju nas ali znamo da nas čeka još dug povratak. Vraćamo se. Naš mikrobus sad neodoljivo podseća na Šijanov autobus iz filma "Ko to tamo peva". Umorni smo i rastreseni. Između reči svako misli neku svoju slutnju. Noć se zgusla u pravu literarnu kategoriju. Najzad hotel. Skoro je ponoć. Stižu i slikari znatno bolje raspoloženi od nas. Da li je u pitanju samo provod ili nas možda priroda umetnosti kojima se bavimo čini raz ličitim. Ili dama iz muzeja? Mandić duhovito zaključuje da: ukoliko želimo bolje da prolazimo u životu jedino nam preostaje da postanemo slikari.U sobi razgovaramo skoro do dva. Tema: odnos stvarnosti i umetnosti. Gde li se to u nama izgubila ero tska nit koju smo, jutros, s granicom otkrili. Dok lagano tonemo u san setim se zele nog soka u krčmi zaboravljenoj nasred proključale puste. Duboko i gusto zeleno. U ravničarskoj oazi koja možda i ne postoji! Steve Živkova nema sa nama: on je deo političke delegacije. Spava u Bekeščabi. Na nivou! U tupom okruženju provincijskih moćnika. Rano jutro u šumi. Koja se naslonila na hotel. Komadić dragocene opuštenosti. Pre podne razgovori u redakciji ''Nove zore''. Razmenjujemo iskustva i knjige. Tu je i neverovatni Tot Lajoš, prozni pisac kome to uopšte ne smeta. To što piše prozu! Slikaju nas za novine. Sa nama je i S. Živkov oko koga se već pletu anegdote da je usmeni književnik i slikar, mada naši domaćini izgleda misle da on ima i drugačije zadatke. Kontra-obaveštajne! Ali takav je život. U podne svečani ručak, na skoro najvišem nivou. Srdačni govori. Zdravice i neočekivano - vicevi. Ni zvanični prijemi nisu ono što su nekad bili! Ili su možda odakuvek takvi. Smehoviti. Opraštamo se. Grlimo se. I sa našima, koji ostaju još koji dan, i sa domaćinima. U prolazu kroz Bekeščabu šoping u trku. Krećemo ka granici. Pljusak. Razgovaramo o utiscima. O Batonji. O položaju književnika u društvu. O ženama, 51 51

ponovo. Samo o bolestima ni reč. Sladoled na pri¬lazu Segedina. Granica. Gužva. Stižu i slikari. Mile nković sažeto, i u svom ironično-erotskom stilu komentariše zbivanja. Horgoš. Kanjiža. Ulazimo u noć. Dvodnevna Mađarska ostaje za nama. Tamo smo nekim lju dima izgovorili svoje nemirenje sa prolaznošću. Saučesništvo tih trenutaka traje. Naivno prolazimo kroz raspoloženje blisko patetičnom. Dok posle Kikinde prolazimo melenačkim Iljem, koje traje poezijom Radivoja Šajtinca, pomislim na onaj bor, što se iz ko zna čijih snova, izlio u banatsku pustu. Ko zna iz čijeg je sećanja iznikao. Beše li to u nekoj bašaidskoj ulici.

52 52

NOĆ. I DAN POSLE

Priznajem, naivnim delom svoje svesti, poverovao sam da je kraj suludoj agresiji. Kao da sam željom potisnuo već znatno ratno iskustvo izgrađeno na saznanju da neovarvari nemaju ni strpljenja čak ni vere u same sebe. Ponedeljak je uveče. Došavši sa lepe izložbe Bogomila Karlavarisa, u sparini koje se ni avgust ne bi postideo, uprkos zloslutnim vestima o "prekidu pregovora sa Agresorom", ubedio sam sebe da zlu ipak ističe rok. Morski prizori Karlavarisovi, kao da su mi otvorili neke proplanke koji su se danima krili sami od sebe; podsetila su me istovremeno njegova platna i na davnu sliku ovog autora na kojoj je predstavljena zrenjaninska Železnička radionica. Nastala verovatno u periodu nekog njegovog davnog socrealizma, to je slika za koju sam sentimentalno vezan jer je moj otac u toj Radionici proveo pola radnog veka. Na izložbi, uprkos vrućine i dana u kome je nada u skori mir bila pokolebana, dosta lepog i pametnog sveta. Najmanje ipak slikara, što je nažalost nepisano pravilo umetničkog života jer tako je i na književnim manifestacijama: tamo nema pisaca. Ali, kako kažu stari, ko zna zašto je to dobro? A nije ni dobro - govori to mnogo o našim balkanskim netolerantnim naravima. Međutim, kako danas išta ozbiljnije zamerati narodima sa ovih meridijana kad se klasični Evropljani guše u sopstvenoj hipokriziji, netolerantnosti i genocidnim pomama! Prvi deo noći provodim čudno smiren prelistavajući novi broj časopisa ‘‘Ulaznica’’ koji se pojavio u sred rata kojim nas "civilizovani" svet guši a sebe definitivno ponižava. Protekle su 32 godine od kada izlazi ovaj književni mesečnik. I dočekao da se pojavi u gradu čije je nebo okupirano. Nije to neka dika, jer mogli smo i u miru da ga objavimo, ali sam čin njegovog izlaska govori o neprekinutoj emisiji kulture koja u našem gradu traje, takođe i o istrajnosti izdavača - Gradske biblioteke. U ovom broju, posvećenom najnovijem dobitniku nagrade "Todor Manojlović", pesniku-signalisti Miroljubu Todoroviću, pažnju mi skreće, ne slučajno već po istovetnosti atmosfere, njegova pesma "Vidovdan" u kojoj on veli: /Bitke nikad nisu izgubljene. /Ni na crnom polju. Ni u zapretanom/ srcu. ... Na Vidovdan. U gluvo doba noći. /Sve reke. Na Kosovu. Za tren. / U krv pretvorene. /Poteku. A Ja sam nekako siguran da će ovog Vidovdana mir stići u našu Srbiju jer će zlo samo sebe, ne uspevši nas, ugušiti i obesmisliti. Ne kaže naš narod uzalud: trpen - spasen. A mi jesmo i ovog puta dosta toga na nogama istrpeli! I onda, u nedoba, sirene po 276 put. Neman se opet uputila na nas. Znam, nisu neočekivane: Agresor je uvređen što nismo pali na kolena pred njihovim predlozima. Naumio je da izvrši odmazdu sakriven nebom i visinom. Po podrhtavanju prozora, znao sam: Rafinerija, po ko zna koji put. I Novi Sad, koji će nekom od NATO zlokobnika kad tad postati nesanica. Izjutra krećem ravnicom ka srpskoj Atini. Prva prolazna tačka je apsolvirana: 53 53

most na Tisi stoji neozleđen. Već je vrućina, kao da se le to uveliko zahuktalo. Iz zelenila stidljivo proviruje boja suše. Sa žabaljske raskrsnice, međutim, očekivani dim, polegao po horizontu u pravcu Temerina. Kako se automobil približava Novom Sadu prizor postaje sve zlokobniji. Sunce uronilo u gust, mastan i nadolazeći oblak. Boje se pretvaraju u polusenke, polja su ispražnjena a prostorom lebdi nepogoda koju je nečovek izazvao. Imam utisak kao da ulazim u zid od crne boje sagrađen. Osećam se kao stanovnik Pompeje koga ovaj Vezuv, izazvan besom bezumnika, želi da pomori. Međutim, kad se premosti par kilometara tmine, stiže se u grad koji živi još prkosniji i uporniji da izdrži. Na ulicama nema preteranog uzbuđenja, samo komentari bombardovane noći i očekivanje struje i vode. Dok se vraćam, po sunčanoj pomami, ka Zrenjaninu mislim kako naš narod, prosto genetski, zna da mir teško sviće i da su zato njegove zalihe optimizma besk rajne. I strpljenja. Jer kako drugi mogu da shvate ove stihove Miroljuba Todorovića: Tvoja briga / Za razlučenje duše /Jefimijo / Maternjom suzom /pobeđena/. Ne znam samo šta će ih više poraziti: naša kletva ili prezir praštanja. A mir će se kad tad dogoditi. 1999.

54 54

STVARANJE UPRKOS RATA I STRAHA sedma nedelja rata

Kada sam pre pedesetak dana u naslov ove rubrike, sa osećanjem nelagodnosti, ispisao reč ratna istinski sam verovao da je to samo epizoda u našem mirnodopskom životu. Nažalost, rat nam se pretvorio u serijal, sa dve konstante: agresori su iz dana u dan nasrtljiviji dok naš prkos ne popušta. Život se odvija po novim pravilima, otežano ali uporno. Uporedo sa navikavanjem na egzistenciju u surovim okolnostima, javlja se, kao prkosni cvet na zgarištu evropske civilizacije, nova umetnost i specifična kulturna praksa. Pesnici su ispevali nove patriotske pesme, ne iz istorijskih reminiscencija već direktno iz svakodnevlja. Oni i glumci se učestalo ogledaju na masovnim kulturno-protesnim skupovima, na trgovima, selima, školama, fabrikama. Kao učesnik takvih manifestacija mogu da svedočim o neponovljivosti trenutka, ikonografije i ambijenta. Sve je, i to svima, publici i učesnicima, drugačije nego ikad: u sred stvarne i krvave istorije. I kod jednih i drugih ima i pomalo straha ali veći je optimizam i nemirenje. Platna zrenjaninskih slikara takođe se pune otporom i ratnim prizorima. U stvaranju umetnosti koja je iznuđena i nastala uprkos sirenama, nesigurnosti, životu zaljuljanom iz temelja, posebno mesto predstavljaju dečiji radovi naslikani u skloništima našeg grada. Zapravo izložba tih otisaka teskobe u Gradskoj narodnoj biblioteci jeste presedan i događaj nezabeležen do sada u istoriji ovog dugotrajnog grada. Jer, nikada deca nisu ratnu inspiraciju pronalazila u dnevnom životu, sakrivena u skloništima. U tom činu dečijeg nesvesnog umetni čkog stvaranja istovremeno ima i tragike i uzvišenosti. Uz pomoć aka demskog slikara Marijana Baroša, najmlađi Zrenjaninci su svoj strah i nadu prenosili na hartiju, koja svedoči više o ljudskoj vitalnosti a manje o evidentnoj ugroženosti. Ova izložba ipak svojom drama tikom i temom spada u one lepote koje nikada više ne bi smo želeli da doživimo. A u pozorištu "Toša Jovanović" ovih je dana izvedena i prva antiratna premijera sa pre dstavom višesmislenog naslova Sve je dobro kad se dobro svrši, po delu Koste Trifkovića uz književnu asistenciju reditelja Miroslava Benke. Dok je izvan ugodne i drevne sale trajao rat, onaj sa neba, kukavički i nemilosrdan, bio je to dvočasovni predah u svetu scenske čarolije. U stvaranje scenske iluzije koja se zove predstava, uložilili su glumci i svi ostali teatarski delatnici talenat, svoj duh i patriotizam, iz inata prema vandalima i još više iz želje da vernoj publici, podare neraskidivo pletivo igre, jače od svega, čak i od smrti koja vreba sa neba, koje ovih šest nedelja ne zna za miljenike. Kao što je Andrićeva Aska svojom virtuoznošću zbunila zver, tako se i pozorište suprotstavlja zlu energijom glume i plemeni tošću iluzije. Forma nezlobive komedije, iznikle iz našeg vojvođanskog miljea, ozvučenu muzikom Garavog sokaka, lekovitošću poetskog humora, pokazala se jača od svega ružnog što nas ovih nedelja okružuje. Izu zetan kvalitet predstave, prve ratne premi55 55

jere koju pamtim, još je više podvukao veličanstvenost ovog čina. Dugotrajan i iskren aplauz, na kraju predstave poručio je nedvosmisleno: vredelo je igrati pozorište je pomoglo životu. 1999.

U DUHOVNOM SKLONIŠTU DUBOKIH TEMELJA

Ne znam da li nam je stvarno i delotvorno lakše u ovim danima nebeske invazije zbog saznanja da živimo u gradu izuzetne kulturne tradicije, jer život nam svakodnevno nameće prevelika iskušenja egzistencijalne prirode, koja mogu da zamute pogled unapred, ipak svima nama koji shvatamo da zlo u kontekstu duhovne vertikale nikada neće trijumfovati, takvo osećenje se ne može zagubiti. Jer, nije svejedno živeti i trpeti, živeti i ne pristajati na diktaturu straha, beznađa od avioagresora sa osećanjem da su nam civilizacijski i ljudski temelji duboki i časni, odnosno bez toga plutati po skorojevićkoj žabokrečini. Mi, stanovnici ovog grada, srećom i svojim zavidnim istorijskim zaleđem, u današnjici koja se naizgled urušava voljom nekih novih varvara, koji nisu bili na časovima kada su izučavane presudne stranice iz etike i filozofije, imamo duhovno sklonište dubokih temelja u kome ćemo moći da sačekamo da se novovekovna kuga istutnji. Ta prošlost u kojoj smo baštinili bogatstvo kulture i umetnosti, versku i nacionalnu toleranciju, institucije i pojedi nce od digniteta, polazna je pozicija sa koje smo ovih meseci polazili u impresivnu i časnu aktivnost pod nazivom "Kulturom protiv agresije". Broj manifestacija, raznovrsnost, kvalitet, prijem u najrazličitijim socijalnim i demog rafskim celinama jasno govori o tome da je u njoj blistavo progovorio reprezentativni duh onog što je bilo najbolje i najhrabrije u dugoj gradskoj hronologiji stvaralaštva. Slobodno se može reći da je ovih meseci Zrenjanin kulturnim aktivizmom nadmašio čak i najveće sredine u našoj zemlji. U sklopu razmišljanja o tradiciji koja nam pomaže da lakše izdržimo navalu osionog primitivizna, odnosno mentalni krah onih koji su zaboravili sopstvenu prošlost, dolazim i do jednog značajnog jubileja iz kulturne prošlosti našeg grada koji treba ove godine, uprkos svemu što deluje otežavajuće, koji treba dostojanstveno i odgovorno obeležiti. Reč je o 160. godišnjici pozorišne zgrade, a time i praktično Pozorišta u ovom gradu. Prema vero dostojnim podacima, kako Dr Samuel Borovski piše u monografiji Torontalska županija pozorišna zgrada je podignuta 1839. godine. U stvari, Državni magacin žitarica, u kome su i do tog vremena izvođene predstave, prerađen je i adaptiran te godine u pozorište. Anali beleže da je tadašnje pozorište imalo 51 ložu sa 210 sedišta, zatim još 240 numerisanih se dišta u parteru, kao i 200 mesta za stajanje. Zgrada je bila vlasništvo grada, a vrednost joj je nakon adaptacije procenjena na 34.285 kruna. Tako je započela zvanična istorija Pozorišta kome smo dužni, bez obzira na sve muke koje nas obuzimaju, da ove godine odamo priznanje jer se tradicija, između ostalog, brani i poštovanjem, i tim stiče pravo da nam i ona, kao i u ovim nepogodnim vremenima, uzvrati. Jer nije, naravno, reč samo o zgradi već o izuzetno bogatoj umetničkoj praksi koja se u njoj kontinuirano odvijala. Pozorište, koje nosi 56 56

ime po fabuloznom glumcu Toši Jovanoviću, uz razumljive uspone i padove, predstavlja permanentni stožer kulturnih zbivanja u Bečkereku, Petrovgradu i Zrenjaninu. U ovom su pozorištu ponikli mnogi velikani jugoslovenske scene, na njegovim su se daskama odigrale stotine veličanstvenih predstava, hiljade i hiljade građana Banata je u zgradi na Trgu Slobode doživelo i prvi susret sa dramskom umetnošću, odnosno u našoj pozorišnoj sali barokom opervaženom već 160 godina pozorište i život se susreću, sustižući se i takmičući se. Bitno je da su uvek bili zajedno, i u periodima slavlja i u vremenima teskobe, kao što je današnje. Sa osećanjem mere ali i ponosa valja nam pripremiti proslavu, sad već,najstarije zgrade u našoj zemlji, jer hvarska sala se "preselila" u drugu državu! I započeti u ovom trenutku jer je to vid otpora agresiji novih varvara kojima vremešni zrenjaninski Talijin hram sigurno jeste jedan od ključnih tačaka otpora. Čak i ako dve šarmantne priče iz prošlih vremena nisu potpuno tačne: ona koja kaže da su u temelje pozorišne sale ugrađeni i elementi bečkerečke tvrđave, odnosno ona druga po kojoj je pozorište podigao jedan od podžupana torontalskih da bi svojoj ljubeznici, glumici prestoničkoj, budimpeštanskoj, omogućio da se scenski pokaže.

1999.

57 57

NEKAD I SAD: OVAJ NAŠ GRAD

Jedna lepa izložba fotografija, povodom skromnog jubileja foto-studija "Avala" (10 go dina postojanja), u hladno novembarsko veče, okupilo je heterogenu publiku (politički, staleški, generacijski), i otvorila prostor za mnogostruka sociokulutrološka promišljanja. Fotografije prethodnog Bečkereka i potonjeg Zrenjanina (uz podrazumevani Petrovgrad), u ambijentu Savremene galerije, u prisustvu četvorice bivših i sadašnjeg gradonačelnika, igrom slučaja iz veoma karakterističnih epoha našeg grada, svojom dokumenatarnom fakturom podstiču mnogobrojne asocijacije i ponešto emocija. Moglo se povodom izloženih fotografija, iz prošlosti i sadašnjosti, govoriti i o estetici ali i o etici, i zašto ne reći, i o melanholiji. Suprotno izraženom stereotipu, nisam spreman da ovo osećanje isključivo rezervišem za Zrenjanince s "pedigreom". Mislim da na njega imaju pravo svi oni koji ovaj grad doživljavaju kao nešto više od privremenog staništa. Jer, ako predugo ostanemo između onih koji grad shvataju kao nasleđenu privilegiju, i onih drugih, kojima je današnji Zrenjanin isti kao i svako drugo stajalište na putu od zavičaja do konačišta, uveren sam da ćemo, mi sadašnji, ostati po strani od humane tradicije življenja u ovom gradu sa tri imena, i jednom dušom, koju smo kanda usput zagubili. Dakle, reč je o toleranciji, civilizacijskom dostignuću koje nam baš u ova zapenušana vremena toliko nedostaje. Antagonizmi nisu samo po sebi nešto loše, čak je u ne tako davno opštevažećem "dijalektičkom materijalizmu" jedinstvo suprotnosti bilo uslov napretka, ali kultura dijaloga je preduslov da bilo koja celina, dakle i jedan grad, opstanu. Mir koji izbija iz "dagerotipskih", patiniranih zapisa bečkerečkopetrovgradskog vremena kao da govori da je taj istorijski kompromis vekovima postojao, jer jedine značajnije "rane" na gradskom tkivu prošlih vremena (spomenik kralju Petru i sinagoga), delo su spoljašnjeg okupatorskog, faktora. Kasnije, posleratne "intervencije" u staro jezgro, odnosno tradiciju građanskog života, manje, i srećom su posledica nekih urbocidnih ideja novog vremena i ljudi, više je to nadobudnost real-socijalističkih ambicija da sve iznova treba stvoriti. Možda je zato i dobro što postoji sumorna zgrada vodotornja kao simbol kratkovekih ambicija da se i vizuelno prekine tradicija. Od svega je, ipak ostao samo nečitak otisak palca večitih gradskih početnika. Ovog puta ne govorimo o estetici, iako bi o njoj mogli prateći uporedne snimke lica ovog grada iz prošlih i sadašnjih vremena. Ne bih smeo da kažem, bezrezervno da je on nekada bio lepši, ali znajući njegovu duhovnu matricu, uveren sam da je tolerantniji ipak bio. I nacionalno i staleški i politički. Naravno, nisu Bečkerek, Petrovgrad i "predratni" Zrenjanin bili oaze idile i pastorale, ipak, u tradiciji našeg grada oduvek je postojala pot rebna tolerancija i dijalog. Ima u ovoj priči povodom izložbe fotografija, u jeseni koja je sama po sebi 58 58

svođenje računa, i nešto lične sete. Nju je izazvalo samo ime firme koja slaviju bilej. "Avala". Neka dublja prošlost mi nije, srećom ili na žalost, dostupna u sećanju. Bioskop "Avala" i njegova fotografija izložena u galeriji ne spadaju u priču o velikoj tradiciji ili izraženoj netoleranciji, oni su samo deo mladalačkih snova o boljem i lepšem svetu, u mraku neudobne ali prisne bioskopske sale, s ulazom iz strme ulice iza Vatrogasnog doma. Ova izložba, ljudi koji su bili na otvaranju, i oni koji nisu došli, deo su vremena koje mora naučiti da čita prošlost. Kad - tad neko će nas propitati o budućnosti.

59 59

URANAK U IME ŽIVOTA šesta nedelja rata
Mnogo je sete danas* u onima koji pamte radosne i vedre prve majeve. Oni koji u svesti nose svežinu uranka, pesmu oslobođenog rada, šatore, drvene klupe, poletnu muziku sa razglasa, ručak u prirodi, lopte u vazduhu, malo vašarske atmosfere, ringišpile, bicikl sa paktregerom, decu koja trče zelenilom ranog proleća. Šumica, Motel, Bagljaš, Kaštel, obale Begeja i Tise, samo su neka od mesta na kojima su Zrenjaninci u sunčana jutra, ponekad i po majskoj kišici, tra žili svoju zagubljenu gradsku dušu. Kasnije smo malo zaboravili zašto se baš Prvog maja odlazi u prirodu. Kao da je radništvo izašlo iz mode, ali i tada su nam izleti na ovaj prvi dan maja prijali i izvlačili nas iz ljušture sebičnosti i staleške podvojenosti. Družili smo se, bili bliži svojoj ljudskosti, osećali se kolektivom, bili deo svog naroda i sveta istovremeno. Jer rad je u ovoj zemlji oduvek bio, i ostaće, način da se opstane i nešto postigne, izvan svake politike i trenutne euforije. Najmlađima ovaj praznik, koji oduvek započinje urankom u prirodi, jer u njoj gradski čovek verovatno traži i nalazi neko svoje lepše i humanije lice, nije još do kraja jasan jer ga poslednjih godina proslavljamo pomalo politički izdeljeni i nesigurni u motive zašto i kako to treba činiti. Deci zato treba jasno reći, a time možda i odrasle podsetiti, da je nekada Prvi maj bio prevashodno simbol borbe radničke klase za svoja prava. I ne uvek samo praznik i veselje jer bilo je i krvavih pr vih majeva. Danas bi to morao da bude dan kad u srcu proleća, bez svake javne ideoleogije, u ime rada, koji je osnov svakog progresa, potvrđujemo svoju ljudskost, svoju socijalnu stranu, dan kad se posvećujemo svojim bliž njima, kolegama, poznanicima. Takav praznik svako sebi može i mora priuštiti. Za ovo godišnji, Prvi maj 1999. neko, a možda je to i Niko, pobrinuo se da usadi gorčinu u ovaj dan svakog radnog i poštenog čoveka, svakog deteta, svake majke i svakog časnog starca. Mnogo je zla ovih dana palo na našu zemlju. Ima tuge u svakom od nas. Ali ima i prkosa čiju snagu neprijatelj nije mogao ni da nasluti. Zato je ovaj Prvi maj morao da bude po seban: veselje uzdržano, duh bodar, svest o tome da se mnogi simboli sustižu u današnjem susretu naglašena. U prirodi, koja je kao za inat bila raskošna, oprezni, slušajući radio-vesti, između dve sirene, proveli smo i ovaj dan koji će istorija ubeležiti u raboš aprilskog rata protiv udruženih silnika. Bili smo manje veseli a više prkosni da bismo sutra i idućeg prvog maja bili slobodni. Zrenjanin je ovog Prvog maja više mislio na druge kojima je trenutno teže. Praznik je uostalom i dan kad valja bližnjem pomoći. Zrenjanin, 7. maj 1999. *Danas, aprila 2004, čitajuću ovaj jednostavan tekst, razmišljam da li da ga uvrstim u ovu knjigu beležaka o vremenima čiji sam svedok, učesnik ili saučesnik bio. Dilema, intelektualna i moralna, najmanje se tiče sadržine ovih redova koje sam ispisao pet godina pre ovog aprilskog, kišnog dana. Nema tu mnogo čega da se doda ili oduzme kada je tema u pitanju. Reč je više o predrasudama, obzirima, 60 60

podsvesnom radu autocenzure. Jer, za vremenski protok koji u sklopu stvarne istorije jedva da je vidljiv, mnogo se toga promenilo, manje u stvarnosti, znatno više u mentalnoj matrici, a mi kao da smo stajali u mestu. Osećam tugaljiv ukus socrealističke patetike ( kako vam zvuče danas izrazi kao: radnička klasa, časni starci, pošten čovek i sl.), zazirem od pominjanja kolektivnih zanosa, ni imenice i pridevi koji počinju sa prefiksom soci... nisu baš bezazlene. Ili se meni sve to samo pričinjava. Možda je zaista sve samo u mojoj uobrazilji, ali mislim da se ne varam da je naše ukupno društvo nekako iskočilo iz zgloba: otišlo je iz prošlog a nije stiglo do budućeg. Pitanje je zapravo sledeće: znamo li svi zajedno, pogotovo elita naša, a predugo verujemo da je ona oličena u političarima, kuda ćemo. A mogu da priznam da sam se neverovatno dobro osećao dok sam se na očevom biciklu vozio ka izletištu na Tisi, ili kada smo mati, otac, mlađi brat i ja jeli ćevapčiće u Železničkoj kantini jednog kišnog prvomajskog uranka. I nije me sramota, samo me seta obuzima jer nema nas svih više na okupu, ni među živima. Odlika je skorojevića da se stide sopstvene prošlosti, oni ne smeju da je bespristrasno ocene već bi je najradije sakrili. Da li smo kao društvo danas, u raljama tranzicije, zatečeni u nečem sličnom. Ovo pitanje prvo sebi upućujem. Kako se tek ponašati kad pogledom dotaknemo rečenicu šesta nedelja rata ? Da li se stideti što smo napadnuti ili osuditi agresiju kao i onog koji je istu izazvao. Mi jesmo patili i stradali u tim mesecima okupacije iz vazduha, onaj koji je prkosio celom svetu ima ime i mesto u Hagu. Nije jasan, međutim, stasus onih elita koje su ga u tome podržavale. Nažalost oni koji su ginuli i branili zemlju još su između neba i zemlje. Ali avganistani i iraci koji su došli posle balkanske odiseje nisu fikcije. I tamo je neko sa neba morao da siđe na zemlju. O tome, ko se samo branio a ko junačio i inatio, konačno moramo s povesnom odgovor nošću razmisliti. Dok u aprilu, Eliotovom mesecu, povodom jednostavnog teksta o prvomajskom uranku u 1999. god. razmišljam i kolebam se kako da se postavim prema bliskoj prošlosti (o socijalizmu i bombardovanju, naprimer), u danu kada se kiša i sunce pretiču, osećam ipak da o svemu treba raspravljati. Prvo u sebi, a potom glasno. I znati da niko ne sme da ima tapiju na konačne istine. One postoje samo s druge strane Stiksa. april 2004.

61 61

NAD PANONIJOM ISPEVAM SLIKU

Na samom početku ovog obraćanja, s velikim respektom koji prema vašem stvaralaštvu osećam, samo par rečenica na temu: odakle nama Zrenjanincima pot reba da se imenujemo kao Bečkerečani. Naime, ima u tom nazivu, Bečkerek, toliko istorije da joj jednostavno ne vidimo početak. Nekog tajanstva koji se gubi u vreme nu, značenja koja su protivrečna, korena koji se ne da prona'i ali ni iskoreniti. Jed nostavno, želimo da budemo kao ime njegovo iskonako ovekovečeni u ovoj ravnici. Izvan svake politike, subjektivnosti, skorojevićevstva, ime Bečkerek traje u vremenu današnjem kao vertikala ko ja nam pomaže da budemo uspravni. Ono je naprosto jedan civilizacijski znak neprozirne metaforičnosti. Dakle, ovo vam govori jedan od "endemičnih" Bečkerečana. U naslovu nad rečenicama koje se spremam da pred vama složim sadržane su četiri moje ljudske i umetničke opsesije. Tri od njih sam i glasno iskazao a četvrta, nevidljiva, postoji i podrazumevam je svaki put kad pomenem reči: Poezija, Nizija panonsku i Slikarstvo. Reč koja, premda prisutna, izostaje jeste: More. Ono je usud ove moje ravnice rodne, iz koje je odbeglo. More je takođe moja lirska prapos tojbina, ono je konačno i metafizika u koju uranjam nebo da bih razumeo kako na platnu nastaje čarolija likovnog. A o Panoniji ne razmišljam, nju dišem i govorim, pokušavajući da je uznesem i tamo gde se sve ostalo zaboravlja. Njenu unutrašnju sliku, dušu koja miriše, zvoni, isteže se i bojom razotkriva. Poezijom, zaludno ali zato fanatično uporno, pokušavam da joj prepoznam sliku, rečima da opišem bes kraj linije i dubinu uranka i sutona. Shvatam, ipak, da je centar sveta - sunce u pod ne, kada je sve naizgled izbledelo i providno, ali u samo tom je trenu ravnica naša do čednosti otvorena, podatna i nedostižno daleka. S dubokim se nebom tad ona venčava i nas - slikare i pesnike, za trenutak bliske večnosti - zavarava. U poslednjih nekoliko decenija ravnica naša nasušna samo se jednom Miroslavu Antiću bez stida pokazala, sa Milanom Konjovićem našla u strasnom zagrljaju, kroz platna Save Stojkova svoju tananu dušu i duh čedan prikazala, i konačno u Zdravku Mandiću našla tumača svoje melanholije i metafizičke slojevitosti. Ovi su autori, dakle, po mojoj subjektivnoj proceni, jer mislim da je svako zaklanjanje iza neke objektivne istine zabluda ili farisejstvo, nosioci različite ali podjednako drago cene ikonografije Vojvodine, između teške crne zemlje koja rađa čudesa, i zvezda među koje nam vek dvadeseti skoro netragom otiče. I opet preplitaj poezije i slike jer su ova dva stanja duha neobično bliska, zapo činju takoreći ni iz čega: slika iz apsolutne tame ili totalne beline, poezija od nede finisane gustine koncentracije i gomile reči koje imaju milion mogućnosti da se pog rešno slože i samo desetinu da se na pravom mestu susretnu. Alhemija koja ih pret vara u zlato harmonije i boju smisla, postoji u pesniku i slikaru kao zaumna uspome na na primarnu izgubljenost raja, koji postoji negde u predelima agonije i ekstaze. 62 62

Nad zemnim našim kretnjama lebdi Panonsko more, pobeglo sa dna, jer Đer dapom je otekla samo njegova fizička slika, suština njegova ravničarska se zapravo na nebo uspela. Zato se u meni zauvek talasa i Mediteran, Žika Miškov iz istog raz loga seje nasukane brodove osunčanim pustama, Tisa, Stevana Raičkovića stoga ima snagu i bes okeana. Pevanje i slikanje me neodoljivo podseća na zidanje u međuvremenu. Za istinsku sliku i pesmu preduslov je da deluje kao da su odnekuda donete, u njima dan od noći mora da bude bezbedan. Nikako je ne smemo naseliti suvišnim značenjem, Samo malter, maslinovo ulje i istucana srž peščanog sata. Osunčana pesma treperi dok smrt se usred rama rasprskava. U žitu će da se usija mistrija budućeg neimara. U plavu sliku zauvek bi ženu da nastanimo. Da od slučaja ukrademo pogrešno leto. Svetlo mora da se zaboravi. Zapamćena iz utrobe tama jedino može da nas spase. Zidanje samim svetlom preusmeriće nas na stvarno. Slika je govor rastavlje nog sveta. Moje reči od opeka oblik nemaju: gleda me strašilo odbeglo: mrtva stra ža: mistrija nam pusta a dan skoro potrošen. Pesnikova duša je na štafelaju u sta nju čiste muzike. Ko ume da gleda videće kraj sveta i poljubac meduze, mlakog guš tera i moju rečenicu koja neda pesmi da se zamrzne. Pitam se, lebdeći, u iluziji Panonije, da li smemo nadživeti stvaranje. Izaći iz završene slike: na pesmi ostaviti putokaz!? Treba nam vazduha da razmotamo rav nicu što nas prati i opominje jer prekopavamo more u nevreme. Braćo moja slikar ska poštenu jezu, red po red, u ram složite do novog početka, Ja u jeziku kojim se umivam, vazda osećam nered: Vek na zalasku postaje svestan zakašnjenja: Zlato nismo izumeli: Samo smo dušu i vid pomilovali. Izlaganje na Slikarskoj koloniji u Čelarevu, 1999.

63 63

SVETLOPIS IŠTVANA OLDALA 150 godina od prvog fotografskog ateljea na Balkanu

Posmatra me, iz dubine i gustine vremena: Ištvan Oldal sa svog portreta, spoko jem staračke mudrosti, potpuno bele kose, uokviren skoro lepezolikom bradom koja podseća na Pašićevu ili možda ovu ak tuelniju, Predraga Markovića. Iz pogleda kao da mu zrači uverenje da sve što on svojom dagerotipijom, kaloptipijom ili fotogra fijom svetlopiše preostaje uprkos vremenu i zaboravu. Započeo kao osrednji likovni umetnik, još u rodnom Segedinu. Veština fotografisanja postala mu je isprva po moćno sredstvo slikarstvu, ali nikako smetnja ili prepreka.. Pisanje svetlom po foto grafskim pločama bio mu je isprva način da preživi, i opstane, docnije i zauvek, stra st i sudbina. Pro tokom godina, Bečkerečani su polako zaboravljali da je on i bio slikar, čekali su na red da ih fotografijom stavi u neizvesnu vremensku fijoku, naravno retuširane i ulepšane. Savremenici slikara Tivadara Vanjeka, međutim, vek kasnije, na-ročito oni koju su mu bili suviše blizu, nesposobni da ga prepoznaju kao umetnika, nikako nisu uspeva li da u njemu vide prevashodno velikog slikara a da potcenjuju fotografa koji je pro slikao. Sudbina Ištvana Oldala (1829-1916), znamenitog fotografa, koji je prvobitno započeo sa ikoonografskim i portretnim slikarstvom i kaligrafijom, kao da je bila drugačija: relativno brzo su mu novi sugrađani, Bečkerečani, "oprostili" rane umet ničke, molersko-slikarske radove. Vremena su kao i vetrovi: duvaju uporno u jed nom pravcu, da bi potom, iz nekog skrivenog razloga, sasvim promenili smer. Je dino su ljudi smrtni, izda ih strpljenje i trajanje. U Oldalovom slučaju vetrovi su, izg leda, bili povoljni a fotografija je sve više ulazila u modu. Doduše, u svemu je bilo dosta i pomodnosti jer pisanje svetlom je i u velikoj Evropi bilo ekskluzivna novina. Na osnovu istraživanja u oblasti istorije fotografije, radionica Oldalova u Bečkere ku bila je prvi atelje stalnog karaktera ne samo u Vojvodini već i na teritoriji bivše Jugoslavije. Od 1853/4. radila je sve do prve polovine dvadesetog veka. Beograd, Zagreb, Ljubljana su tek koju godinu kasnije dobili svoje prve stalne fotografske rad nje. Bečkerečani su neminovno prihvatili ovog došljaka, opčinjeni veštinom koja preciznije, brže i jeftinije od slikarskog zanata ovekovečuje njihove figure, beleži bitne trenutke iz života i istorije, pamti zgrade, predele, prirodu. Smetala im je, do duše, njegova, Oldalova, revolucionarna prošlost, učestvovao je naime u Buni iz 1848. kao dobrovoljac. To nije baš bilo po volji lokalnom establišmentu, tako da je mladi nastavnik crtanja u lokalnoj jevrejskoj školi dobio otkaz, i bio bez posla sve do 1853. kada je otvorio slikarski atelje koji je ubrzo nadopunio i fotografskim. O njegovim slikarskim radovima danas se jedva zna, jedino se beleži da je pored portreta slikao pejsaže i religiozne slike. Kažu da je u nevolji islikavao i firme kafa nama i trgovinama. Pretpostavlja se da je kasnije, kada je postao ugledan u svom svetlopisačkom zanatu, drugovao i sa velikim Konstantinom Danilom, koji je voleo društvo bogatih i uglednih, što je Oldal vremenom postao. 64 64

Prva Oldalova radionica, ili kako to lepše zvuči, atelje, nalazila se u današnjoj Miletićevoj ulici, da bi se ubrzo preselio u Temišvarsku, u kuću trgovca Đoke Danilovića, koji je u gradu bio poznat po nadimku "Beli Grk". Kasnije, kada se pročuo, seli se u atelje koji se nalazio preko puta Velike pijace, na keju "Gizele", to je i današnja adresa ateljea koji ne postoji: Obala Sonje Marinković. Tu je fotogra fisao, svet lopi sao, u zgradi od žutih cigala sagrađenoj, sa staklenim krovom iznad koga je pucalo banatsko nebo. Iz aprila, 28. 1854. potiče jedan oglas, štampan u lokalnom ''Grossbecskerekerwochenblattu'', u kome Ištvan Oldal poručuje kako izrađuje islikane i neislikane fotografisane portrete, po želji u svim veličinama i formatima. "Sa zadovoljstvom mogu izjaviti da sam u ovoj struci već stekao priznanja i poverenje stručnjaka, te sam spreman sve usluge obaviti, bez obzira na veliku potražnju u naj kraćem roku i izvanrednom kvalitetu." Uporedo sa ovom reklamom ovaj "svetlopisac" oglašava kako će držati kurs tehničkog crtanja za buduće kamenoresce, tesare i zidare. Tada je ovaj ugledni fotograf očigledno bio još daleko od blagostanja. Naš bečkerečanin Ištvan Oldal je po svemu sudeći fotografski zanat naučio od pu tujućih fotografa, koji su i ranijih godina navraćali u ove krajeve Torontalske župa nije. Ima nagađanja da je on, konkretno, opremu nabavio i zanat izučio od izvesnog lutajućeg fotografa po imenu Adolf Deutsch. Vremenom je raslo interesovanje za fotogra fiju, verovatno više za islikanu, jer su i u tom devetnaestom veku ljudi želeli da budu lepši nego što su od prirode same, a i grad je rastao i ubrzo nadmašio broj ku od 15.000 stanovnika koliko je imao sredinom stoleća. Mušterije ovog veštog i talentovanog fotografa polako su postajali i veleposednici, čak i aristokratija. Sve je to doprinelo da se i on sam polako uspinje na varoškoj društvenoj lestvici. U poznim godinama, verovatno kad je lepezolika brada već bila kao na sačuva nom portretu, običavao je da u atelje dolazi fijakerom. Nizali su se portreti uglednih građana, bogatijih seljaka, fotografisao je i kuće, trgove, fontane. Izlazio je dakle iz ateljea, na taj smo način došli do znatnog broja dokumentarističkih fragmenata života iz prošlog veka (park dvorca u Banatskom dvoru, obala Begeja iz 1865.). Ka da je u pitanju kabinet fotografija, važno je istaći da se iz vidokruga njegovih snima ka polako uklanjaju svi rekviziti (stubovi, nameštaj, kulise) jer je Majstor dosta rano shvatio da je za portret bitan model a ne kitnjasta i lažna pozadina. Uzlazna karijera je tako trajala skoro do same smrti, 1916. god. Kako je red, Ištvana Oldala nasledio je i nastavio sin, Ištvan Oldal, mlađi. Gledajući ovako 150 godina unazad, moramo zaključiti kako je od neobičnog zna čaja za ovu regiju, između Segedina, Temišvara i Velikog Bečkereka, bilo to što je jedan osrednji slikar na vreme promenio fah i postao značajan fotograf, kao što je i velika sreća što je, stotinak godina kasnije, jedan možda dobar fotograf evoluirao u impozantnog slikara. Toliko o Ištvanu Oldalu ovog puta, uzgred i reč o Tivadaru Vanjeku. Ne valja jedino to što za prvog jedva znamo, dok drugog prebrzo zabora vljamo. Jedan, Vanjek, zaslužuje monografiju i reprezentativnu izložbu. Drugi, Oladal, obnovljeni atelje kao galeriju zrenjaninske, veoma značajne, fotografske elite. 2004.

65 65

HARTIG ŠANDOR: ZAUVEK U ZEMLJI ČUDA

Lutkara, reditelja, scenografa, vajara i sanjara, Bečkerečanina Hartig Šandora, kao da od rođenja prate neobičnosti, što nije ni neobično za čoveka koji je odlučio, čim je dovoljno spoznao svoju prirodu, da vek proživi u "zemlji čuda". Požar, u komšiluku, i to onaj najbukvalniji, obeležio je njegovo rođenje (1925.) i budućem svest ranom umetniku podigao "radnu temperaturu" na stepen permanentne uzbudljivos ti. Vatra sa praga života koju je, verovatno, naknadno spoznao neukim zaumnim osetilom svog senzibilnog bića, pratila je ovog umetnika i svestranog "izvođača artis tičkih radova" sve do onog oktobra 2002. godine, kada je, mesec dana po primanju nagrade za životno delo na Međunarodnom lutkarskom festivalu u Subotici, iznena da preminuo. U lepoj starosti, koju nije ni primetio jer od projekata i planova nije imao vremena i za takvu bizarnost. Prosvetar, učitelj po obrazovanju, u svojim tidesetim godinama, 1954. pri ama terskom kulturno-umetničkom društvu "Petefi", formirao je lutkarsku sekciju.Time je definisao sopstvenu vokaciju, istovremeno ovaplotivši višedecenjsku bečkerečku ide ju o pozorištu u kome lutke "igraju" za decu. Zapravo, posebna i neponovljiva magi ja pozorišta u kome lutke gospodare, pronašla je Hartig Janoša "ovlastivši" ga da stvara, kreira, organizuje, podučava i raspaljuje dečiju maštu. Hartig je od tada pos tao ambasador lutkarstva u velikoj zajednici dece koja svake godine iznova pristižu i ulaze u toliko dragoceni paralelni svet iz mašte. Kada je 1956. godine formirano Lut karsko pozorište sasvim je logično bilo da vlast baš njega postavi za prvog direkto ra. U posebno izgrađenom objektu, u kome je sve bilo malo i deci prilagođeno, dvadesetak godina kasnije zgrada je uništena u požaru, ili je možda to ipak učinio nemar gradski koju godinu kasnije, on je stvorio "dvorac iz mašte" u kome je godi nama na prepoznatljiv način trajala harmonija i simfonija dece i lutaka. Uz nenamet ljivu Hartigovu pomoć. Hol ove zgrade u kojoj se dečija radoznalost i mašta sretala sa bajkovitim svetom lutaka, Hartig je oslikao i ukrasio prizorima iz bajki u kojima je i sam pomalo boravio. Bio je to intiman i topao prostor iz koga se ulazilo u "kutiju šibica" - dražesnu malu sa u sa zavesom iza koje su čekale lutke spremne da dozo vu Snežanu i sedam patuljaka, Crvenkapu, Tri praseta i sve ostale čarolije. Autor ovih redova, naravno, nije znao, u vreme svog detinjstva, da u tom lutkarskom dvorcu postoji neki "čika Hartig", koji režira, vodi lutke, organizuje rad pozorišta, ali moje uspomene na početak šezdesetih ne mogu se zamisliti bez te zgrade na obali Begeja. Danas tamo nema ni tog objekta, ni Begeja a i od Hartiga su ostale samo lutke, slike, izvajana lica i uspomene. Živeći u toj "zemlji čuda", koju je svaki put iznova stvarao za decu i sa decom, Hartig je morao da obavlja i sasvim realne poslove. Da nima, mesecima i godina ma. Nagomilalo se tako mnogo brojeva: stvorio je preko 800 različitih lutaka, kako lutkar-animator "pozajm ljivao" je sebe u oko 1000 predstava. Hartig je 66 66

na televiziji "boravio" skoro 100 puta. U međuvremenu je našao vremena da bude dugogodišnji direktor amaterskog pozorišta "Madač". I da vaja biste i poprsja poznatih i nepoz natih Bečkerečana i Zrenjaninaca. Godinama je, po penzionisanju, slobodno vreme posvećivao lutkarstvu: podučavao je mlade umetnosti i umeću lutkarskom. I plani rao da u rodnom gradu osnuje svojevrsnu lutkarsku akademiju, da pokrene TV pro dukciju, da ovom gradu lepe lutkarske tradicije podari međunarodni festival. Mnogo planova a malo dana... Hartig Šandor je kao i svaki sanjar od života uvek tražio više od mogućeg, zato je i veći deo svojih dana i noći provodio u svetu lutaka, s plemenitim iluzijama. U mašti - gde su čuda normalna. I sada je tamo radujući se uspesima svojih naslednika. I smehu dečijem.

67 67

PISCI I KNJIGE

68 68

KVADRATURA ZRENJANINSKOG KNJIŽEVNOG KRUGA prilog istoriji 1 Lepa književnost ovoga grada, beletristika, posebno na srpskom jeziku, u svom dvovekovnom trajanju, veoma se neravnomerno razvijala, uzimajući u obzir obim a naročito njen kvalitet i domete. Stotinak godina je bila periferna, skromog kvaliteta čak i u odnosu na naše ukupno zaostajanje za aktuelnim evropskim dostignućima i tokovima. Bavila se, na pojednostavljen način opštim temama ili je obrađivala lokal ne motive nedovoljno akribično. Drugi strukturalni problem onog što se u tekstu stvaralo na ovom tlu bila je neoriginalnost, odnosno epigonstvo u odnosu na vlada juće umetničke tokove. Onda se iznenada, u atomu ovdašnjeg homo-literaturicusa, dogodio prasak: tekstualna faktura kao da se od "šljake" neočekivano pretvorila u "platinu". Regionalno i provincijalno je radovima niza vanserijskih umetnika preraslo u upečatljivo i relevantno. Očigledno je slaganje i sleganje jezičkih i poetičkih kom ponenti, evidentno, u odnosu na druge umetničke aktivnosti, kroz meandre vremena i mentaliteta, ovom delu Banata, imalo različite reberveracije. Ipak, konačno dostignuti književni dometi, time nisu bili osujećeni niti prenisko limitirani. Naprotiv. KNJIŽEVNOST DO PRVOG SVETSKOG RATA Od druge polovine osamnaestog. veka, kada sa Georgiem ot Bečkereka (koji je vi še kulturološka nego književna činjenica) započinje povest ovdašnjeg literarnog delo vanja, pa sve do kraja Prvog sve tskog rata, i pojave TodoraManojlovića (1883 -1968), uz nužno ali skromno pominjanje Evstatija Mihajlovića - Ete (1802- 1888), Gustava Lauke (1818 - 1902), Aleksandra Sandića (1836 - 1908), Jovana Ristića Bečkerečanina, (1835-1910), Lajoša Brajera (18651943) i Lajoša Bordošia (1883-1941), naša varoš na književnoj mapi ovog dela Balkana postoji kao dosta provincijalna i marginalna aktivnost, za razliku od likovne umetnosti u kojoj su se već "do godili" veliki slikari. I sam "dvokratni" boravak Đure Jakšića (1832-1878) u Beč kereku, polovinom devetnaestog veka, ako se iz uzme mogućnost neke njegove lične i latentne poetske kristalizacije, isključivo je vezan za likovnu ume tnost, bez ikakvog uticaja na zatečenu prosečnu literarnu konstelaciju. Ipak, kulturni kontekst, koji je u povesti ''pisanica i pismenica'' ovog grada, nužan i neizbežan, decenijama su stvarali manje ili više nadareni pojedinci i bez njih verovatno ne bi bilo ni potonjih lokalnih ''bardova'' ali ni značajnih pisaca. Zato smo dužni da kroz vreme kontinuirano pratimo smisao slaganja različitih tekstualnosti. Pomenuti "filozof Georgije ot Bečkerek", kako ga imenuju i pominju Šafarik i Jo van Grčić, po svemu sudeći bio je neki monah iz manstira Grgetega, poreklom iz Bečkereka, koji se najviše bavio prevođenjem sa nemačkog. Neka ostane zabeležen naslov njegovog prevoda H.B.Hufenlanda ''Hudožestvo k prodolženiju života čelov jeskagot''. Potom sledi niz osrednjh ali kulturno-istorijski neohodnih spisatelja, često veoma uglednih ljudi svog vremena, koji literarnom marljivošću ispunjavaju vek koji prethodi pravom literarnom stvaralaštvu. Evstatije Mihajlović - Eta, bio je sudija, senator, advokat, varoški kapetan, direktor Latinsko-ilirske škole, koautor prvog ustava Vojvodine. Pod uticajem ideja 69 69

Dositeja Obradovića počeo je da se bavi i književnošću. U početku je bio protivnik Vuka Kara džića (Odbrana jezika srbskog od izopačavanja i prostačenja njegovog i kirilice od vukovice), a kasnije je i sam prihvatio Vukov pravopis. Njegova književna dela, me đutim nemaju neku veću umetničku vrednost zbog preteranog religiozno-romanti čarskog patosa. Ipak, od značaja su za kulturnu istoriju regije. Jovan Ristić Bečkere čanin, baveći se u životu svakojakim zanimanjima, okrenuo se i pisanju, novinars kom i književnom. Pisao je pripovetke i četiri dramska teksta, koji su više bile "posrbe" aktuelnih nemačkih komedija. Njegovo delo ''Dve varalice'' postavljeno je na scenu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu 1861. Komad ''Bontonirani ćif ta'' igran je posle Drugog sveskog rata u Narodnom pozorištu "Toša Jovanović" u Zrenjaninu. Književne radove J.R.Bečkerečanina, izdao je Velimir Rajić u Sremskim Karlovcima 1911. god. Aleksandar Sandić (1836 - 1908), spisatelj i javni radnik, rodom iz Bečkereka, koji je umro u Novom Sadu, zavređuje više pažnje nego što je lokalna kulturna isto rija do sada činila. Ako zbog ničeg drugog onda da se razbije fama da je on jedino poznat po tome što je bio u Beču pisar kod Vuka Karadžića. Naime, Sandić je u tom Beču strudirao i slovensku filologiju kod znamenitog F. Miklošića. U austrougarskoj prestonici je i robijao zbog slovenofilstva. Prevodio je Getea, objavio je i prevode znamenite Kanicove knjige ''Vizantiski spo¬menici u Srbiji'', odnosno, za svoje vre me veoma "rizičnog" rukopisa J.H. Bartenstajna ''O rasejanom ilirsko rascijanskom narodu''. U ta dašnjem Beču, 1866. Sandić se intenzivno se bavio knji¬ževnim ra dom po listovima i časopisima, nažalost bez štampane knjige. Sakupljao je građu za istoriju srpske književnosti (objavljivao u'' Letopisu matice srpske''), i još mnogo to ga. Dakle, jedna tipična nedovršena i zaborav¬ljena srpska priča. I bečkerečka! Uok virena ruiniranom rodnom kućom na Karađorđevom trgu. Lajoš Brajer je više bio poznat kao novinar nego književnik. U V. Bečkereku je uređivao dnevni list ''Torontal''. Ipak, zapamćenu su mu i književna dela koja je pi sao na mađarskom i nemačkom jeziku. Kao naprimer,'' Građanske drame u provin ciji'' i ''Život i dela Veršmartija''. Prevodio je sa mađarskog na nemački. Lajoš Boršodi, jevrejskog porekla, advokat po zanimanju, pisao je pesme, nove le, pozorišne komade i književne eseje koje je objavljivao u budimpeštanskim, er deljskim i vojvođanskim časopisima i listovima. Poznatija dela su mu: ''Kud bludite misli'', pesme, ''Veličanstvo'', drama i ''Kućni bal'', novele.

70 70

IZMEĐU SVETSKIH RATOVA
do MANOJLOVIĆA U periodu između dva svetska rata, u toku Drugog svetskog rata i u periodu nepo sredno po oslobođenju, naš grad u književnom svetu i dalje ne predstavlja znača jniju književnu činjenicu. Naravno uz izuzetak Todora Manojlovića, koji je uglavnom izbijao iz ovog grada, a kada je i boravio u njemu nije bio favorit establišmenta i vla sti. Danas potpuno zaboravljen, u ovom gradu, jedno vreme je delovao i istaknuti pisac mađarske nacionalnosti Majtenji-Marković Mihalj (1901 - 1974), čija impre sivna bibliografija započinje 1920. pesmama objavljenih u bečkerečkom listu na mađarskom ''Ogledalo''. Po profe siji novinar, inače poliglota i veoma plodan pisac, Majtenji je ostavio za sobom na desetine romana, zbirki pesma i priča, eseja, prevoda i putopisa. Beležimo samo nekoliko naslova: roman'' Ženidba Joške Bige'', eseje ''Žar i pepeo'' i pripovetke '' Na koči jama nade'' . Činjenica da je vrlo mlad napustio Bečkerek i književno delovao u drugim vojvođanskim sredinama, onemo gućila je ovog pisca da ostavi značajniji književni trag u rodnom gradu, koji u to vreme nažalost i nema neku značaj niju književnu produkciju. U literarnom stvaralaštvi, sa prevashodno socijalnim i didaktičkim predznakom, ipak vredi pomenuti Simu Cucića (1905-1988) koji se istrajno iako pomalo dogmatski bavio književnošću za decu. Piše prozu i poeziju za decu ali je daleko značaniji po kritikama, studijama i analizama ovog specifičnog književnog žanra. Veliki broj bib liografskih jedinica koji je ostao iza njega, bez obzira na izražen didaktiči karakter tekstova, zavređuje respekt i proučavanje. Iz priličnog broja publikovanih knjiga izdvaja se ''IV-b napred'' , svojevremeno popularan i prevođen roman za omladinu, i zbirka pripovedaka ''Ravničari'' . U posleratnom periodu značajna su mu dela'' Moca hoće u školu'', roman, kao i izabrane rasprave pod naslovo Dete i knjiga'' . Skoro istovremeno sa nim deluje, iako nemerljivo kraćeg životnog veka, i Jovan Trajković (1907-1942) istaknuti učesnik radničkog pokreta i NOB-e. Solidno obrazovan i nači tan bavio se književnom kritikom a uzor mu je bio Jovan Skerlić. Pisao je i pesme. Sa iste kniževne matrice je došao i Vladimir Koča Kolarov (1914 1941) pisac tanu šne revolucionarno-socijalne naivne lirike (napisao je i dve knjige pesama, ''Sva nuća'' i ''O maloj radnici u velikoj fabrici'' ), ali kao i Trajković on je ličnost koja nije ni imala vremena da ispolji pravu prirodu svog talenta. Jer je život izgubio u revo luciji. Radu Floru (1922 -1995 ) istaknuti umetnik i intelektualac rumunske narodnosti u Vojvodini, bavio se pisanjem poezije, proze, drama, kao i prevodilaštvom. Uređivao je književne i stručne časopise a najveća dostignuća je postigao kao profesor Uni verziteta. U književnosti, uglavnom pisanoj na rumunskom jeziku, u prvom periodu, odmah posle rata preovlađuju socijalne i revolulucionarne teme, naročito u poeziji, pesme iz zbirke ''Put kroz noć i kroz dan''. U kasnijim, pretežno proznim knjigama, kao naprimer romanu ''Zid'' javlja se izraženija kreativnost koja ga priključuje sav remenim književnim tokovima. Njegovo umetničko trajanje kroz više literarnih epo ha, međutim, zahteva dublju kulturološko-književnu analizu. U tom periodu deluje i Slobodan Berberski (1910 -1989 ) istaknuti predstavnik socijalne i revolucionarne lirike, koji se u poznijim godinama posvetio negovanju romske književnosti čiju je tradicio uneo i u svoje pesništvo. Zanimljivo da Sima Cucić, Radu Flora i Slobodan Berberski u posleratnom periodu književno 71 71

sazrevaju i na izvestan način hvataju priključak sa relevantnim tokovima naše književnosti. Kod njih je nepravedno primeniti crno-belo procenjivanje ukupnog opusa, premda im so cijalno-politički elementi često zamagljuju umetničku dimenziju. U tadašnjem Petrovgradu je, između dva svetska rata delovao i kružok pisaca - ruskih emigranata, čije je stvaralaštvo do današnjih dana ostalo nedovoljno poznato i skoro nepročitano. Iz te grupe valja spomenuti Anatolija Špakovskog, pesnika i pri povedača, Grigorija Čepurkova, prozaistu i Viktora Timinskog, autora zbirke pesama ''Ne gasite duh'' objavljene u Velikom Bečkereku 1929 godine. Ako bi se, dakle, sudilo po prvih sto godina, razmah i prava književna erupcija kvaliteta i modernosti, koja generalno nastupa pedesetih godina dvadesetog veka, ipak je neočekivana artističko-duhovna revolucija. Tek bi jedna pretpostavljena ant ropološka "autopsija razloga i uzroka" neverovatne, istovremene i uporedne, veli kobečkererčke tekstualne inferiornosti, u odnosu na likovnu utemeljenost i ubed ljivost, možda uspela da objasni taj fenomen. Iz ovako definisanog stanovišta duge kniževne neubedljivosti unutar gradskog umetničkog realiteta jedino valja izdvojiti i predratno delovanje Todora Manojlovića koje jeste izuzetno, ali samo za njegov lični literarni profil impresivnog značaja, jer za zrenjaninsku generalnu književnu konstituciju taj izuzetak nije bio delotvoran.

72 72

MANOJLOVIĆ. LERIK. ‘‘ULAZNICA’’. PAMFLETI
U periodu kada u celoj zemlji, pa i u njenom ravničarskom bidermajersocreal nom paoršagu, politički otopljava, i poetska promaja, iz Moderne zaostala, razgrće zgrčene literarne modle, u Zrenjaninu, alijas Petrovgradu, odnosno nedošifrovanom Bečkereku, započinje u potaji, možda i samo od sebe nesvesno, uspostavljanje knji ževnog četvorougla čija nas kvadratura kruga do danas, iznenađuje i "sablažnjava" gustinom kreativnosti. I zaprepašćuje time što, globalno, ne posustaje, iako inicija lnom kvadratu nedostaje već ceo jedan trougao. Prvo je nestao, kao što je bio i začetnik svega, iako još interaktivno I simbolički postoji, Todor Manojlović. Pamfleti se nikada nisu ni "umnožili" premda još emituju subverzivnu i podrugljivu divljinu nepristajanja i promene. Ivanu Leriku ni "maestralno" zakasnela ''Estetika'', koja se u štampanom i integralnom obliku po javila, skoro dvadeset godina posle ideološko-estetičke polemike u kojoj je njen au tor sa svojim estetičkim principima učestvovao (ni njeno blagovremeno štampanje ne bi Leriku obezbedilo "pobedu" ali bi mu svakako omogućilo ravnopravniji tret man) nije smetala da na Malom mostu podlegne moždanoj kapi, i postane para digma nesputanog i neshvaćenog provincijalno čitanog uma. Jedino se još kroz ''‘‘ Ulaznicu’’'' i dalje ulazi i izlazi u život i smrt pisane umetnosti. O velični i kakvoći tog današnjeg "ulaza" - drugom prigodom. Veliki, imaginarno-virtuelni KNJIŽEVNI KVARTET zrenjaninskog literarnog kruga i dalje jezdi, vidno umnožen, prenoseći u budu će vreme koren svog kvadrata jer je ovaj jednak zbiru inicijalne energije i aktuelne potencije. A o umnožavanju, umrežavanju i održavanju zrejnaninskog književnog tkiva, u ovom predgovoru, i tekstovima koji slede. Prvi, i prvo bi, Manojlović, čika Toša, Todoš iz Bečkereka. Sa njim se, prvo skoro ilegalno, više zbog njegove ratne "politmistifikovane epizode," a manje zbog njega samg, evropska i srpska moderna književnost, nastanila u našoj skrajnutoj va roši. Ukupno književno i civilizacijsko delovanje ovog pisca i erudite, koje zaklapa predratni period i Modernu, delom oba rata, i dobar deo, više od tri decenije pos rednih intelektualno-umetničkih turbulencija, kapitalna je komponenta ukupne zre njaninske (bečkerečke i petrovgradske) kulturne vertikale. Intelektualac koji je poz navao, pravo, filozofiju, istoriju umetnosti a naravno i književnost, od antičke i kla sične, do evropske i naše aktuelne literature, poliglota i erudita deo je, formalno ali i suštinski vekike plejade naših Modernista, sa kojima je neposredno sarađivao i dru govao u Beogradu. Delujući i sazrevajući u okruženju Crnjanskog, Vinavera, S. Miličića, Sime Pan durovića i Andrića, Manojlović je. imajući bogat i dramatičan životni vek, stvorio im pozantno poetsko, dramsko a naročito esejističko delo. U poeziji je počeo zbirkom ''Ritmovi'' iz 1922, a završio ''Pesma mog dvojnika'' (1958). Ve an poetici slobod nog duha i oslobođenog jezika, on utišanim, pomalo klasicistički preciznim iskazom, donekle hladno ali mudro, sa dosta aluzija i asocijacija na istoriju i književnu tra diciju, naročito antičku, peva o čovekovoj sudbini u nepogodama ratova ali i svako dnevnim sukobima dobra i zla, sreće i nesreće, ljubavi i mržnje. U osnovi melan holična, njegova lirska nit ostaje prozračna, prepuna vatrometa boja. Šeta vreme nom i prostorom Evrope, mediteranski ozaren, opčinjen futurizmom, da bi u godi nama sazrevanja, opsednuta temom dvojništva, postala gorča, pomirenija i tamnija u gami. U preplitaju impresije i ekspresije, eruditna, filozofična, uzdržana i elegan tna - Manojlovićeva poezija ima svoje značajno mesto u epohi, a pojedine pesme i u opštem poteskom korpusu srpke 73 73

literature. U drami je najpoznatiji po delima ''Centrifugalni igrai'' i ''Katinkini snovi'' , delima u kojima u preplitaju poezije i filozofije Manojlović nastoji da anticipira koncept pozorišta koje ne bi počivalo sam o na rušenju postojećeg. U delu " Komedija del arte'' , iz 1963. Manojlović najeksplicitnije, decidno brani teatar od novotarija zastupajući tezu da pozorište " iako je iluzija životu, oduvek mu daje dodatni smisao i time mu pomaže da traje". Taj dijalogizirani traktat o komediji na sceni, koji se može čitati i kao programski spis ali i kao satira na pomodnosti teatarskog trenutka, valjalo bi postaviti i na scenu i smisleno analizirati, kao delo ali i pozorišni projekat. Današnjim rečima to je gotov - koncept! U esejistici Manojlović dosledno zastupa savremenu zapadno-evropsku teori jsku misao, naročito primenjenu kada su u pitanju tekstovi koji znače rehabilitaciju Laze Kostića, Isidore Sekulić i Vladi slava Petkovića Disa. Njegova studija o evrop skoj modernoj Osnova i razvoj moderne poezije , u kojoj su najtemeljnije objaš njeni njegovi estetički principi, posthumno je objavljena u Zborniku ''Matice srpske'' 1979. godine. Od pojedinačnih eseja istakli bi one o Đuri Jakšiću, Apolineru, Albertu Kamiju, Endre Adiju. Pozorišni prikazi Manojlovićevi takođe zavređuju pažnju dok u likovnoj kritici mnogi njegovi sudovi o aktuelnim umetničkim imenima i zbivanjima predstavljaju temeljna stanovišta u ocenjivanju mnogih naših velikana. Zagovornik likovne estetike poetskog realizma, Manojloviće, u širokom luku piše o umetnicima od Meštrovića, preko Dobrovića do Save Šumanovića i Milana Konjovića. Njegovo pisanje i o muzici, kvalifikovano i veoma suptilno, samo nas učvršćuje utisku da bi u ukupnoj revalorizaciji stvaralaštva ovog značajnog autora našeg dvadesetog veka njegova esejistička aktivnost mogla možda da izbije u sam vrh onog što je objavio. Stoga nije bespredmentno citirati deo teksta M. Živanovića u povodu pojave knjige Radovana Popovića ''Građanin sveta''. Živanović kaže; "Usamljenik, jedan od naj većih Evropejaca koje smo imali, naš T.S.Eliot, modernista i avangardista pre avangarde, državni neorijatelj, čovek sa spiska za streljanje, prevodilac sa nema čkog, mađarskog, italijanskog, francuskog, sve je to Manojlović. Veliki Bečkerek (Zrenjanin) tek poslednjih decenija kao da shvata koga je imao i šta je izgubio". I zaista, tek se ovih godina, u okviru ‘’Izabranih dela’’, koja mu izdaje Gradska bibliteka iz Zrenjanina, pored poezije i drama, pomalja na svetlu dana izuzetna ko ličina veoma kvalifikovanih i kompetentnih pozorišnih, likovnih i muzičkih kritika. Kada se sistematizuje i revalorizuje ovaj njegov prikazivački i kritičarski rad, slobo dno se može reči, da će biti neophodno izmeniti neke uvrežene stereotipe u našoj ukupnoj kulturnoj prošlosti, ali i o značaju Manojlovića u kontekstu šematizovanog i tradicionalnog vrednovanja ukupne njegove uloge u umetničkim kretanjima dvade setog veka. I skoro sve to je uradio do 1941. godine. Kasnije je zaćutao. Manojlović je, posle godina prinudne "unutrašnje emigracije", u Zrenjaninu, uk lonjen i samoizolovan, srećom "oživeo". Povremno je pisao pozorišnu i likovnu kriti ku. Razgovarao svakodnevno sa budućom intelektualnom elitom. Odabrani i posve ćeni su čitali njegove davne rane radove. Štampao je zbirku ''Pesme moga dvojnika''. I skoro sigurno, bio, besmisleno, praćen od Državne bezbednosti!

74 74

OD LERIKA, PREKO TUTOROVA DO ''ULAZNICE''

Ironija je da se pravi umetnički i dostojni susret dvojice "modernih" Zrenjanina ca, duhovnih savremenika, Pavla Ugrinova i Todora Manojlovića odigrao zapravo samo u virtuelnom prostoru, prilikom dodele nagrade prvoimenovanom koja nosi ime drugospomenutog. Dakle, bez obzira koliko i dan danas književno-intelektualna čaršija ne uspeva da shvati važnost činjenice da je civilizacijski "Titanik", oličen u Manojloviću, vaskrsnuo baš u svom rodnom gradu, koji je zadržavajući istu mental nu strukturu, samo od Bečkereka, preko Petrovgrada postao Zrenjanin. Toliko, za sada, o prvom i početnom akordu zrenjaninske literarne kvadrofonije. Knjiga koju su zrenjaninci svojevremeno posvetili Manojloviću, ''Bliže velikom suncu'' (1968 ), koju su priredili Luka Hajduković i Tihomir Savić, nadajmo se, imaće dugotrajno simboličko zračenje u duhu svog naslova. Drugi protagonista značajnog iskoraka Zrenjanina na veliku jugoslovensku knji ževnu pozornicu, Ivan Lerik (1914 - 2000 ), direktor Gimnazije, profesor svakolike intelektualnosti i morala, estetičar i, nažalost, najčešće samo us¬arbitar svakojakih teoretsko-praktičnih umetničarija u gradu, zapamćen je u stručnim krugovima, stica jem okolnosti i palanačkom mrzovoljom, najčešće samo kao antipod modernim stru janjima u srpskoj književnosti. I da se razumemo, to se dešavalo i zbog njegove sopstvene literarne usmerenosti i ''krivice''. Njegovo klasično obrazovanje i znatna estetička tvrdoglavost, u vremenima zaoštrenih književnih sporenja, svrstali su ga na stranu kojoj u suštini nije pripadao - među literarne konzervativce. Na izvestan način zaista zarobljenik teorije "odraza", on, međutim, u ličnim kontaktima, i svako jakoj umetničkoj praksi, nije pokazivao nimalo želje da svoj sud nametne sagovor nicima kao obrazac ili jedino moguće stavnovište. U tome je bio krajnje tolerantan. Dosledan u svojim estetičkim stavovima, koje je zastupao u objavljenim knjigama ( ''O modernoj umetnost'' , 1955.); ''Simbolizam u književnosti'' 1957.); ''Društvo i umetnost'', 1964.) i '' Estetika 1972.'') i polemičkim tekstovima u periodici. U svakod nevnom delovanju u kulturno-obrazovnom miljeu grada predstavljao je, međutim, etalon tolerancije i parlamentarnosti. Problem međutim nastaje, onda i sa da, u dugotrajnom zanemarivanju tog Lerikovog permanentnog pedagoško-edukato rskog interdisciplinarnog isijavanja visokih intelektualnih merila i zahteva, tačnije uti caja na generacije budućih književnih, likovnih, pozorišnih, pravničkih, tehničkotehnoloških veličina, koji su se u tridesetak godina brusili između Gimnazije, gde je on stolovao, i stola u starom hotelu "Vojvodina", odnosno u Pozorišnom klubu (onom starom, naravno), za kojim je semestre overavao i Todor Manojlović. Izme đu njih dvojice, koji, paradoksalno, nisu bili lično suprotstavljeni, što bi se očekivalo imajući u vidu znatne estetičke razlike, ali i sličnosti, koje su samo znalcima jasne, ( dok je sasvim skrivena ostala njihova srodnost u tretmanu apastrakcije u likovnoj umetnosti) u prvo je vreme je delovao socrealistički, anahroni, ali ne i beznačajni pisac književnosti za decu Sima Cucić. Kao generacijski ispisnik. U kasnim pedesetim književnu klimu omogućavaju i podržavaju i listovi '' Glas mladih'' , ''Vojvodina''' i ''Tribina'' . Kao urednik ovih kratkotrajnih ali važnih literar nih posrednika javlja se profesor Pedagoške škole Dragoljub Novakov. Od pojedi naca koji uspevaju da steknu umetnička imena valja zabeležiti: Rada Tomića 75 75

(1934-1985), Stojanku Grozdanov Davidović, Živojina Turinskog, Petra Žebeljana, Ljubomira Tešića, Ferenca Deaka (19 38), Đorđa Fišera (1933). Kao i bečekrečanina Ljubomira Milina koji sa generacijskim zakašnjenjem realizuje zavidnu književnu u publicističku karijeru.Treba spomenuti i čuvenog matematičara Aleksandra Krona (1937), koji je znatan deo svog odrastanja proveo u Zrenjaninu, a potkraj života počeo da piše i objavljuje književnu prozu. Naravno, na ovom mestu treba istaćii Milana Tutorova, već značajnog i u ju goslovenskim okvirima etabliranog dramskog pisca. Ovaj prevashodno pozorišni čovek (dramski pisac, reditelj i upravnik), sa šesnaest izvedenih i sedamanaestom, samo objavljenom dramom, u mladosti i zapaženi lirik, ''knjigom Banatska rapso dija'', koju sam definiše kao "istoriku Zrenjanina i Banata", postiže jedan od svojih književnih vrhunaca, kojeg ni sam nije izgleda dovoljno svestan jer je doživotno op sednut pozorištem. Međutim, pomenuta knjiga, sastavljena zapravo od dva rukopisa (''Mala Raška u Banatu'' i ''Seva munja biće opet buna''), vrhunac je njegove poetič ke, intelektualne, etničko-patriotske i književne akribije. Jer, kako kaže književni kritičar i pripovedač Jovica Aćin, taj "svojevrsni roman o biću istorije ovog regiona nosi u sebi obilje vrhunske drame i sinteze". Naknadno objavljena lirika Milana Tutorova, socijalno-rodoljubivo-initmistička upotpunjuje svest o značaju ovog autora. Uspešno deluje i "Klub Mladih pisaca", osnovan 1964. koji se javlja i kao izda vač dve zapažene plakete: ''Na sunčanoj strani zemlje'' i ''Tišina govori o ljudima'' . Od autora zastupljenih u njima umetnički su "preostali": Milorad Milenković Šum, Milutin Ž. Pavlov. Vujica Rešin Tucić, Spiridon Mitić i Pero Zubac. I logikom koja je protivna provincijalnom duhu, u nestvaranom trenutku kada je mnoštvo sujeta ućutalo, iz kratkotrajne literarne periodike, Kluba mladih pisaca, iz skupine već stasalih autora, uz tihu i moćnu podršku Manojlovića i Lerika, i nevidljiv rad nekih iz polupolitičkog establišmenta, 1967. pojavila se ''‘‘Ulaznica’’'', časopis za umetnost, kulturu i društvena pitanja. Toga je momenta, u vreme ugrađena i treća vertikala zrenjaninskog književnog projekta. Učinili su to svi pomenuti, i podrazume vani, ali konstatujmo: da u datom trenutku nije bilo profesora Luke Hajdukovića (1937), koji je vešto i požrtvovano sve tu rasutu tekstualnu energiju atrikulisao i usmerio, ''Ulaznice'' verovatno ne bi bilo! Pojava časopisa ‘‘Ulaznica’’ , 1967, dakle, u pravo vreme je kristalizovala do tada disperzivnu književnu energiju Zrenjanina, i to u dva smera. Prvo, stvoren je institucionalni okvir za permanentno i podsticajno publikovanje književnog stvaralaštva, prevashodno mlađih autora ovog regiona, i to na duži rok - što je u kulturnoj istoriji grada bio pozitivni presedan. Drugo, uređiva čka platforma ''Ulaznice'' sačinjena je sa mnogo estetičke, generacijske, društvene i ideološke tolerancije što joj je omogućilo da u svojoj otvorenosti premosti niz su jeta, konceptualnih isključivosti, ličnih animoziteta koji su u pravilu pogubni za sva ku kolektivnu aktivnost, pogotovo u sferi umetnosti. Ta početna fleksibilnost omogu ćila je ovom časopisu da dočeka i današnje vreme. U gradu koji je nemilosrdno razorio mnoge vrednosti duhovne i materijalne kulture. Manojlovićeva književna superiornost, Lerikova intelektualno-pedagoš ka angažo vanost, pojava mladih literarnih "junoša" i organizacioni trud ih doneo je Zrenjaninu časopis koji traje! Po mom, možda apartnom, mišljenju presudna činjenica da ''‘‘Ulaznica’’'' bude utemeljena onako kako jeste, leži u činjenici da njeni neposredni osnivači (Luka Haj duković, Nikola Medvedev (1929), Ivan Lerik i Borislav Putnik Pub), barem u to vre me, nisu bili "direktni proizvođači književnosti" već profesori, 76 76

teoretičari ili publicisti koji su uspevali da naprave neophodnu kritičku distancu prema sopstvenoj promo ciji, odnosno da uspostave dosta stroge kriterijume za publikovanje zavičajnih au tora. Te principe, ustanovljene protiv provicijalnog duha i diletantizma, ''‘‘Ulaznica’’'' je, sa razumljivim kolebanjima, uspela da zadrži do današnjeg dana, što je kvalitet sam po sebi. Istovremena otvorenost za publikovanje priloga iz šireg i najšireg okru ženja (od Vojvodine preko bivše države, pa do evropskih adresa) i uključivanje zna tnog broja vrhunskih intelektualaca izvan Zrenjanina u njeno uređivanje, časopis je u svojim najboljim izdanjima superiorno uspevao da održi delikatnu ravnotežu iz među regionalnog i globalnog.

77 77

’‘ULAZNICA’’

Tako utemeljen časopis, zahvaljujući svojoj otvorenosti, omogućio je takođe da se u njemu dve-tri generacije stvaralaca (prevashodno književnika ali i slikara, publicista, istoričara) afirmiše i stekne ime u jugoslovenskim razmerama. Kasnije, mnogi od njih, uspešni i etablirani, uzvratili su to Ulaznici , objavljujući u njoj priloge ili se prihvatajući uređivanja časopisa. Definitivno artikulišući višedecenijske autorske i izdavačke pokušaje i aktivnosti ove regije, imajući uvek u vidu da lokalno vredi jedino ako je uklopljeno u opšte, odnosno ako je izistinski kvalitetno, časopis ‘‘Ulaznica’’ i značajna izdavačka delatnost razvijena oko nje, učinili su za ovu sredinu znatno više nego ona za nju, naročito ako se analiziraju uložena materijalna sredstva i ostali uslovi. Istovremeno, najvećim delom snagom svog talenta, ali delovanjem pogodnosti ove "oaze duhovne koncentracije" i nezavisnosti, koju je kroz decenije obezbeđivala ‘‘Ulaznica’’, formirali su se pisci kao Jovica Aćin, Voja Despotov, Radivoj Šajtinac, Milorad Milenković Šum, Vujica Rešin Tucić, Milorad Grujić, Zoran Slavić (1945), Vojislav Zorić, Vučina Šćekić, Bogdan Džuver, Pero Zubac, Luka Hajduković (1937), slikar Zdravko Mandić, Milorad Rodić, Marina Grujić, Ivan Danikov, Perica Markov... Pored nabrojanih stvaralaca, nad sudbinom ovog časopisa brinuli su se, u prvim godinama, i profesor Dragoljub Novakov, istoričar i publicista Tihomir Savić, kao i, kako se to u to vreme zvalo, društveni radnik, Radomir Drašković. Zanimljiva je i paradoskalna književna sudbina Luke Hajdukovića, koji je u periodu svog bavljenja Ulaznicom u znatnoj meri zapostavio, ili ga potisnuo u "kabinetsku hiber naciju", svoj sopstveni literarni rad. Tek u godinama po napuštanju Zrenjanina, on se afirmisao kao pesnik apartnog stila, filozofskolingvističke provinijencije, i književni kritičar odnosno autor eseja iz književnosti i pozorišta, prefinjenog nerva i zavidne erudicije. U ediciji pokrenutoj paralelno sa časopisom ‘‘Ulaznica’’, svoje prve knjige objavili su najistaknutiji i književno najzreliji pisci okup ljeni oko ovog glasila, i većina od njih je veoma dobro primljena u kulturnoj javnosti Jugoslavije. Čak, i tada izdate knjige, u ukupnom njihovom opusu imaju i danas referentu predikaciju. Iz ‘‘Ulaznica’’, i izdavačke delatnosti koja se iz nje razvila, u devedesetim se javio i danas veoma uspešno radi "Fond Manojlović" koji znalački publikuje dela Manojlovićeva, i dodeljuje istoimenu prestižnu nagradu za moderan umetnički senzibilitet. Imena dosadašnjih dobitnika nedvosmisleno govore o prestižnosti te nagrade, kao i o književnom formatu ličnosti koje iza nje stoje. Spisak je sledeći: Miodrag Pavlović, Milorad Pavić, Miodrag B. Protić, Đorđe Balašević, Dušan Kovače vić, Marina Abramović, Miroljub Todorović, Momo Kapor, Pavle Ug rinov, Jovan Hristić, Jovica Aćin i Vida Ognjenović. Ima velike i dugotajne simbolike da je jedan od ovih slavodobitnika, Zrenjaninac Jovica Aćin, pre više od tri decenije u ime domicilnih pisaca nosio, već vremešnom Manojloviću, crvenu jabuku na rođendanski uzdar. Snagom svog evropejskog talenta Aćin je zaslužio da mu Manojlović uzvrati. Godinu dana posle pokretanja Ulaznice, sredinom 1968. godine, u jeku Studentske pobune u Beogradu, u krajnje nepovoljnim, ili možda najboljim i najprovokativnjim uslovima, u Zrenjaninu se pojavljuje tanka knjižica, crno-belih 78 78

korica, ispunjena sadržinom avangarde, literarne subverzivnosti, drskosti, nadrealne slojevitosti ali i duboko i dobro skrivene romantike i naivnosti. To je bio dugo nagoveštavani, četvrti ugaoni stećak zrenjaninskog kvadrata koji je, proviđenjem svevišnjeg, ili magijom udružene volje, usađen dovoljno visoko i bezbedno iznad ovog grada, u samom korenu panonskog neba - PAMFLETI. Danas, po malo ili previše zaboravljeni, oni traju, deluju i čekaju neko reprint izdanje. Svoju prekre tničku ulogu su još davno odigrali, ali kao da zrenjaninskom aktuelnom književnom stvaralaštvu trebaju novi PAMFLETI, a ne bi loše bilo podsetiti se i na izvorne. O ovoj lekovitoj sveščici biće znatno više reči u poglavljima koja slede, a u ovom Uvodu, samo dva citata iz predgovora, odno sno pogovora koji potpisuju urednici Pamfleta. U predgovoru, Vujica Rešin Tucić kaže: Duboko tamo, gde toplo svetlo ima, naskroz rume na slika od krvne kazne, izrendisaše vesla da koska škljocka - i ča mac mali ko zrnce navali! ... Poduzmimo najzad to putovanje drsko! Dok Jovica Aćin, u pogovoru zapisuje: Ova sveska ne traži milost da bi se zvala Pamfleti Ja tvrdim i dajem za to glavu, da ona i jedino tako može da se nazove... Današnji duh vremena izričito zahteva nešto ovako.

79 79

PISCI IZ ''KLUBA MLADIH PISACA'', ''ULAZNICE'' I ''PAMFLETA''

Prvi glavni urednik časopisa ‘‘Ulaznica’’, Luka Hajduković (1937), kao što smo već napomenuli, tek godinama kasnije afirmisao se se kao stvaralac i teoretičar. Obja vio je knjige pesama ''Neomeđine'', (1982 ) i ''Padom u svetlost'', (1989). Prevodi sa ruskog, jermenskog i ukrajinskog. Priredio je i par značajnih knjiga: ''Todor Mano jlović -Bliže velikom suncu'', sa T. Savićem (1968 ), ''Književna reč u Zrenjaninu'', sa B. Bobotom i M. Livadom, (1984 ) i ''Jauk na bregu'', izbor iz dela Dušana Vasiljeva. U periodici objavio je niz književnih eseja, prikaza i rasprava. Važi za jed nog od najboljih poznavalaca dela Todora Manojlovića. Milorad Milenković Šum (1937 - 2000), započeo je književni rad još u ''Klubu mladih pisaca'', bio je i sekretar kluba, da bi tokom skoro tri decenije, kao na stal noj straži, bivao urednikom ''Ulaznice'', po pravilu uvek kad se ova nalazila u "krizi". Svojom poslovičnom mirnoćom i tolerancijom, Šum je uspevao da sačuva ''Ulazni cu'', odnosno da uspešno drži na okupu različite generacije i estetičke protagoniste "ulazničara". Kao stvaralac bavio se poezijom, prozom i kritikom. Prilozima je učest vovao u svim zajedničkim knjigama zrenjaninskih mladih pisaca, dok mu valja istaći sledeće samostalne knjige: '' Letilica'', pesme (1971);'' Priče kupatila'', priče (1971); ''Stadion'', pesme (1975); ''Snevači priča'', proza, ''Đavo tuče svoju ženu'', proza (1982) i ''Uvrnute priče'', proze (2000 ) U svim žanrovima kojima se bavio Šum je kombinovao humorno, fantastično i erotsko. Sastavljao je zanimljive antolo gije, pisao prikaze, pomagao mlade pisce. Milorad Milenković Šum je bio jedan od retkih autora koji je skoro podjednako ugradio sebe u sopstveno delo i književno-društveni angažman. Vujica (Rešin) Tucić (1941), potekao iz Kluba mladih pisaca, u ''Ulaznici'' je bio u užem i širem uređivačkom sastavu dok je književnu zrelost i afirmaciju stekao u Novom Sadu. Piše poeziju, prozu, romane, radio-drame i kritiku. Njegov književni profil zasniva se na provokaciji, paradosksu, groteski. Sklon je multimedijalnim istraživanjima. Autor je knjževne škole "Tradicija avangarde". Počeo je knjigom ''Jaje u čeličnoj ljusc''i . Dosledan avangardista. Spreman i na druš tveni incident ako misli da je u pravu ili da je to probitačno za umetničkikonceptualni čin. Zastup ljen je u preko 30 antologija i pano rama. Uređivao časopis ''Polja''. I dalje se ogla šava u ''Ulaznici'' . I objavljuje diljem Balkana. Pero Zubac (1945) je takođe potekao iz Kluba mladih pisaca. Uređivao je ''‘‘ Ulaznicu’’'' kao spoljni član redakcije jer se posle srednje škole više nije vraćao u Zrenjanin. Ipak, do današnjih dana ostao je stvaralački i prijateljski vezan za ča sopis i ljude koji ga vode. Izuzetan autorski angažman, naročito u oblasti poezije i pesama za decu, prikazivačka, dnevnička i kolumnistička akrivnost, rezultirali su sa preko trideset samostalnih knjiga. Uredio je nekoliko vrlo relevantnih antologija ( voj vođanske poezije i proze, najboljih ljubavnih pesama srpskog jezika itd.) U oblasti televizijskog stvaralaštva, kojem se okrenuo posle publicistike i novinarstva, takođe je stvorio impozantan opus kao scenarista i urednik nekih vrlo zapaženih serijala. Ovaj pesnik, koji je, možda, prerano napisao svoju najpoznatiju pes mu, poemu ''Mostarske kiše'' (1967), ipak je uspeo da "preživi" sopstveni rani uspeh. Njegova u 80 80

osnovi neoromantičarska lirika, u dosluhu s diskretnom metafizikom i dokumen taristikom, vremenom je prerasla u lirsko tkanje mudrosti koju senči svest neminov nost uz proplamsaje razbarušenosti i praskave metaforike. U pesmama za decu Zubac majstorski kombinuje duhovitost, humor, nežnost, sasvim diskretnu vas pitnost i lakoću pevanja koja zavodi svojim zvukom i melodijom i jezikom. Zoran Slavić (1945, Zrenjanin). Završio Filološki fakultet u Beogradu.Piše poeziju, prozu, književnu kritiku, publicistiku. Autor je velikog broja televizijskih projekata raznih žanrova. Ogledao se i u radio-dramskoj formi. Bavi se i publi cistikom. U dva maha je bio glavni urednik ‘’Ulaznice. Knjiga priča: Samoća (1972). Romani: Skok u nesanicu (1985), Ujed vremena (1998) i Povratak u samoću (2000). Pesničke knjige: Privid srebra (1974), Ispiranje zavičaja (1982), Pokriven istorijom (1995), Izlazak iz sklike (1996), Na plaži slikarskoj (1997), Udes ravnoteže (1998) i Sto godina kasnije (2004). Knjigu eseja Pisanje zaborava objavio je 2005. Živi u Zrenjaninu. Danas, posle niza knjiga, godina i knjževnih poslova, Jovica Aćin (1946) pred stavlja jednog od vodećih intelektualaca i književ nih poslenika u Srbiji. Dosledan nekon vencionalnosti i remitilaštvu iz davnih Pamfleta, on relativno brzo napušta poeziju. Prvo, kao da sledi period uvežbavanja i brušenja. Posle, nastupa faza prevođenje kapitalnih filozofskih i strukturalističkih francuskih i nemačkih au tora, zatim niz esejističkih knjiga, počevši od Izazova hermenautike, koje svojevrsnom multidisciplinarnošću pomeraju žan rovske granice. Njegov glas u procenjivanju književnih i poetičkih tema, ali i onih iz oblasti primene političkih doktrina (npr. o metodu, strukturi i posle dicama totalitarizama raznih provinijencija) preciznošću i rafirma nom analiza i duhovitošću poenti ovog su autora dovele na sam vrh kritičke misli u nas. Poslednjih godina posvetio se pisanju proze koja je takođe na samoj granici vrste jer spaja esejistiku, poeziju, meta fiziku, verizam i lucidnu prozaiku paranormalnog. Ogledavši se pret hodnih decenija u uređivanju prestižnih časopisa ("Delo") i književnih edicija, Aćin je izrastao u pisca koji postmodernizmu daje smisao dokazujući da ovaj literarni trend zapravo proističe iz bo rhesovske kombinacije mudrosti i igre, a nije samo vešto ili manje vešto "mlevenje" tekstualne fakture. Nagrade koje pristižu samo su dokaz da je i kritika razumela raskolnički kod Aćinove proze. Vojislav Voja Despotov (1950-2000) u premalo godina uspeo je da uloži mnogo, možda i premnogo talenta, teksta, duhovnosti, du hovitosti i nemilosrdne ironije. Svoj izrazito različit životni i stvaralački način založio je delom i u profi liranje Ulaznice, koje je periodima njegovog intenzivnijeg anagažovanja bila "avangardnija", rizi čnija, zaoštrenija, okrenuta ka eksperimentu, novim autorima i naizg led nekompatibilnim estetikama. Sopstveni književni opus, okončan voljom svevišnjeg, započeo je zbirkom čiji naziv u mnogome anticipira skoro svu suštinu njegovog budućeg tekstualno-konceptualnog delovanja. Kada se nekome prva knjiga zove Prvo, tj. pesmina slika reči, nelogično je očekivati akademizam i pravolinijski razvojni put. I zai sta,bez obzira da li je pisao poeziju, prozu ili eseje, Despotov je bio dosledan samo u imanentnoj promeni, paradoksu i metafori koja je često bila, zbog svoje ironijske petlje, za korak ispred onog što se očekuje. Beležimo samo još dva njegova naslova koji odslikavaju suštinu poetičke sintakse Vojislava Despotova. Prvi neka bude, po subjektivnom izboru, Veseli pakao evropoezije iz 1990. godine, a drugi Perač sapuna (1979). Oficijelna, naročito beogradska, kritika ostala je dužna književnom iskoraku Vojislava Despotova. Nešto nije razumela, a dosta toga je i prećutala! Radivoj Šajtinac (1949) je najmlađi član već kultnog Kluba mladih pisaca, postao je član još kao učenik osnovne škole, koji se ve oma uspešno ogledao u 81 81

uređivanje Ulaznice. I kao njen aktuelni urednik vrlo promišljeno održava ravnotežu između autora iz regije i onih "sa strane", usklađuje estetičke, poetičke i generacijske proporcije i može se reći da ovaj zrenjaninski časopis danas deluje veoma aktuelno, kompentno i zanimljivo. Kao autor, ispoljava se decenijama, sko ro paralelno u poeziji, prozi i esejistici. Tematski je evoluirao od zavičajnih tema, u kojima je poetsko-metaforički tumačio toponime, etno-kolokvijalne jezičke i običajne sintagme i nastojao da razmota povesno-antropološke magle, do post modernističkog melanža istog tog zavičaja, sagledanog iz rakursa antiromantizma i sveta, koji je to isto samo nekom drugom, u kome su jezik, boje i mirisi drugačiji a sreća i nesreća podjednako nepravedno raspoređeni. Od Šajtinčevih knjiga koje se nalaze u čitalačkom vidokrugu ističemo najnoviju Led i mleko, poezija (2003), kao i roman Vez u vazduhu iz 1999. Sabiranje eseja, koje ovaj pisac kontinuirano obja vljuje u periodici i dnevnoj štampi, u knjigu neophodno bi bilo zbog uvođenja ove važne njegove literarne aktivnosti u vidokrug čitalaštva i kritike.

82 82

ZRENJANINSKI KNJIŽEVNICI

Vojislav Zorić (1934), prozni pisac realističkog prosedea, počeo je objavljivanje književcnih telstova - neobično - prvo romanom ( Na Ljuljašci ), zatim slede pri povetke, publicistika i putopisi da bi zreloj knjževnoj fazi posegnuo za ubojitošću i rizikom satire i sarkazma. Osnovna tema Zorićeva bio je i ostao mali čovek u mreži socijalnih i društvenih problema. Ba vio se istrajno i novinarstvom, kao glavni urednik ''Ulaznice'' zalagao se ravnotežu klasičnog i modernog. Kao stvaralac bio je veoma aktivan u mnogim književnodruš tvenim polemikama i raspravama. Knjigom ''Tražim odlikovanje'', u pretežno humor nim i ironičnim valerima, znatno dopunio svoj prozni izraz jer u njoj iz verizma pre lazi u predele aluzija. Bogdan Džuver (1936), pesnik kamernog ugođaja, sav u rasplitajima jezičkih i smisaonih zamki, majstor verbalnog i zvučnog, strog u izrazu, strpljiv u ispitivanju koherencije i elastičnosti reči i fraza, predano i tiho stvara profil liriskog rapsoda ko ji unutar zadatog pronalazi, ne mnogobrojne ali zato dragocene poetske različitosti. Kao urednik ''Ulaznice'', odlikovao se sličnim principima koje je negovao u svom stva ralaštvu: pažljivost, preciznost, toleranciju i integrativnost. Od pesničkih knjiga istak li bismo zbirku pesama ''Vrt na bregu''. Vučina Šćekić (1950 )je takođe učestvovao u uređivanju zre njaniskog časo pisa za, kako piše u impresumu, "kulturu, umetnost i društvena pitanja", koji se bez obzira na deklarisano, srećom, najviše bavio književnošću. Kao pisac ogleda se u poeziji, napisao je i roman ''Besput'' (2002), piše književnu, pozorišnu i likovnu kri tiku. Po umetničkom temperamentu skloniji je analitičkom, neeufemističkom izrazu. Sastavio je nekoliko uspelih izbora poezije kao i scenarija za pozorišne igrokaze. Ovaj segment kniževne povesti grada posvećen članovima Kluba mladih pisa ca, "pamfletistima" i "ulazničarima" zaključujemo sa Miloradom Grujićem (1950), ne po nekom generacijskom ili vrednosnom kriterijumu, već zbog činjenice da je rela tivno rano napustio Zrenjanin a u poslove oko uređivanja časopisa se, najčešće, nije direktno uključivao. Međutim, po broju objavljenih tekstova i njihovom značaju, po prvoj knjizi publikovanoj u Zrenjaninu, ''Sve pesme'', (1977), kao i uticaju na mnoge ovdašnje pisce, Grujić svakako spada u najuži izbor reprezentanata "bečkerečkog" književnog kruga. Počeo je poezijom, i odmah nagrađen prestižnom "Brankovom nagradom". Spoj realističkog, čak naturalističkog, sa nadrealnim koje često kores pondira sa fantastičnim, spremnost na paradoks, kalambur, paroksizam, sa humo rom na ivici ujeda, ostao je do danas prepoznatljiva odrednica njegovog literarnog iskaza. Posle poetskih početaka, opredeljuje se za prozu, pripovetke i romane. Izd vajamo ovog puta zbirku priča ''U ponoć, iz neke mračne kuće, negde u svetu'', (1986), i roman ''Bog Vadraca i Madžara''. Milorad Grujić je pisac, koji povremeno imaginaciju i persiflaže iz umetnosti hoće da "premesti" u svakodnevni život tako da bolji poznavaoci "književnih pikanterija" znaju za njegova "prerušavanja", pozajmlji vanja imena i ostale 83 83

tekstualne i "izvantekstualne" igre. Uopšte, Milorad Grujić je do bar i zreo pisac sa smislom za svakojake literarne pošalice. To je samo dokaz da je svež i živ. Borislav Putnik Pub (1940), u vreme osnivanja ''Ulaznice'', više novinar i publi cista, i vešt menadžer, što govore uostalom i datumi iz njegove bibliografije, u prvim je godinama pružao dragocenu pomoć u održavanju časopisa. Prvu knjigu, aforizme ''On misli'' objavio je 1985. godine. 1987.godine izlazi mu knjiga ''Ni za, ni protiv'', koju sam kvalifi kuje "kao roman o Lali". Kasnije prelazi na pisanje satira - ''Čuvar radnič ke klase'', da bi se 2000. godine oprobao i u poeziji, poemom ''Tisa, zavičajna reka''. ‘‘ Ulaznicu’’ je, u dva maha, uređivao i pisac ove knjige (Z.Slavić), ali o tome ma lo šire u poglavlju "Beleška o autorima". ZNAČAJNI ZAVIČAJNI PISCI - "IZDALEKA" Sticajem životnih okolnosti, ambicija, školovanjem, karijerom ili ko zna čime, izvestan broj zrenjaninskih pisaca najznačajnije rezultate i zrelost ostvarili su u dru gim, većim sredinama, bez vidnijeg direktnog učešća u lokalnim umetničkim zbiva njima. To su, pre svega, Pavle Ugrinov, Momčilo Milankov, Ivan Ivanji, Vojin Matić, Ljubomir Tešić i Vojislav Kuzmanović. Možda ih je bilo još. Valjalo bi istražiiti. Iako je predratni, ratni i rani poratni period u proveo našem gradu i Vasilije Popović, moramo konstatovati da je on tek odlaskom u prestonicu postao sadašnji veliki pisac Pavle Ugrinov (1926). Ostavio je u svojim izuzetnim prozama upečatljive skice, portrete i književne i mentalne kompozicije ovog grada, počevši od ''Fascina cija'' zaključno sa romanom ''Bez ljubav'i. Verovatno je njegov prozni opus najkom pleksniji i najobimniji tekstualni omaž urbanoj matrici Zrenjanina. Ugrinov, alijas Po pović, međutim, nije svojim fizičkim prisustvom bio u prilici da modeluje tekući knji ževni život u Zrenjaninu. Tek je de cenijama kasnije postao, makar i literarnim delom, nezaobilazan element tekućeg duhovnog prostora ovog grada. Akademik i dobitnik mnogih prestižnih nagrada svojim impresivnim, uglavnom proznim opusom, spada među žive klasike literature ukupnog postjugoslovenskog prostora. Po obra zovanju reditelj, sa nedugim ali dosta dramatičnim pozorišnim iskustvom, godina ma urednik i reditelj na televiziji Beograd, ovih je dana nesvakidaš njom knjigom ''Pogled preko svega'', sintezom epohe, sopstvenog života i kniževnosti, hibridnog žanra i jedinstvene subjektivne objektivnosti, zadao novu temu za razmišljenje svi ma onima koji su imali utisak da su ga definitivno razumeli. I da su dali prave odgovore na presudna umetnička i etička pitanja proteklih decenija. Utisak je da je ovaj Popović poziv na društvenu i artističku katarzu -izostao?! Dve godine stariji od njega, Momčilo Milankov (1924 -1979) rođen je u Srpskoj Crnji, srednju školu, srednjoškolsko doba, i rat je proveo u Zrenjaninu. Već kao mlad pisac istakao se moderno pisanim pripovetkama, koje je objavljiao u svim značajnijim listovima i časopisima. Pojava njegove prve zbirke priča ''Odlomci traganja za Majom'' (1957) predstavlja značajan datum srpke proze. Zanimljivo je da zajed no sa Pavlom Ugrinovim Milankov radi vrlo uspelu pozorišnu adaptaciju romana ''Pesma'' Oskara Daviča, koja će se dugo igrati na jugoslovenskim pozornicama. Posle toga Momčilo Milankov serijom proznih knjiga i romana izbija u sam vrh srp ske i jugoslovenske književnosti. Kurioziteta radi valja napomenuti da je ovaj pisac 84 84

upravo u vreme neposredno pre nego što je iznenada preminuo započeo prozu o ratnim događajima u ovom delu Banata. Crnohumorno deluje podatak da i junak nje gove priče ''Povratak'', profesor Strižak umire upravo u momentu kada započinje pi sanje hronike o Zrenjaninu... Dakle, Milankov, iako nije direktno uticao na umetnički život u našem gradu, ipak ga je literarno posvojio. Ivan Ivanji (1929), pesnik, pripovedač, romansijer i esejista, svoj literarni angažman realizuje potpuno izvan naše sredine. Jedino romanom ''Guvernanta'' zna čajnije zaranja u zavičajni prosede. Raznovrsnost i evropski okviri njegovog opusa su respektabilni i zaista vredi zažaliti što se književne i životne talasne dužine njega i grada nisu intenzivnije u pratičnom životu doticale. Njegove knjige proza, eseja, recimo ''Nemačke teme'', putopisi i prevodi značajni su za srpsku književnost. Beležimo i svojevremeno popularni roman ''Dioklecijan'', publicističku knjigu ''Pisma iz Havane'' kao i zbirku priča ''Svako igra svoju igru''. Psihijatar Vojin Matić, (1911-1999) pored stručnih tema, tiho i iz senke, bavio se i književnim radom, povremeno se uključujući i u literarni Zrenjanin. Pamtimo ga naročito po intimističkoj prozi ''Todoš u Bečkereku''. Ipak, ne bi smelo da se ne zabeleži i njegovo kapitalno naučno delo ''Psiho- analiza mitske prošlosti'' . Ljubomir Tešić (1933) je do kasnih šesdese tih značajnije učes tvovao u ovdašnjim kulturnim zbivanjima iako zapaženiju pripovedačku aktivnost razvija tek odlaskom u Zemun. Pominjemo roman ''Doba igre''. Romansijer, dramski pisac i novelista Vojislav Kuz manović (1930-1976), danas skoro nepoznat u našoj sredini, veći deo karijere i živo ta proveo je u Zagrebu, gde je rano i umro. Treba zabeležiti odličan roman, po kome će ostati upamćen: ''Godina noževa''. Takođe, upravo školujući se u Zrenjani nu kao gimnazijalac, danas najpoznatiji kao pozorišni kritičar, Muharem Pervić (1933) je u našem gradu sazrevao kao budući dobar kritičar i teoretičar, odnosno mudri književni tumač. Zapamćen je kao veoma uspešan urednik beogradskog pres tižnog časopisa ''Delo'', koji je godina bio meritorni arbitar aktelne beletrističke i kritičke misli u nas. U oblasti pozorišne kritike, takođe, i danas njegov sud se s nes trpljenjem iščekuje. U Beogradu je ostvario zavidnu publicističku ali značajnu književnu karijeru Zrenjaninac - Ljubomir Milin. Zapamćen je po feljtonu '' Beli teror'' kao i romanu za mlade ''Orlić''. Svojevremeno su mu bili veoma čitani i kriminalistički romani koje je objavljivao pod pseudonimom Maksvel Biglu. Stojanka Grozdanov Davidović (1940), ponikla u Zrenjaninu, književno uglav nom sazrela u Beogradu, sa rodnim gradom je "sarađivala" sporadično iako ne i "mrzovoljno". Ipak, utisak je nedovoljno, što opet nije predstavljalo prepreku da u književnom svetu, naročito kada je u pitanju literatura za decu, postigne lepe rezul tate. U književnost je ušla 1959. zbirko pesama ''Poslednja vest o meni'', a u knji ževnost za decu stupila je ''Knjigom o Maji'' koja je doživela više izdanja. U ediciji ''‘‘Ulaznica’’'' štampana joj je knjiga priča za decu ''Nekuda niotkuda''. Ovaj broj zavičajnih pisaca koji su delovali ''iz daleka'' sigrno je i veći, što bi valjalo istražiti. (2004.)

85 85

PISCI IZMEĐU DVA ''ZAVIČAJA''

Da bi ipak došli do približnog tačne kvadrature tog istog kruga, neophodno je izreći još nekoliko stavova, pomenuti neka od imena koja će u nekim drugim knji gama biti možda vodeća, i pročitati šta piše u poglavlju koje sledi. Naime, bivalo je da stvaraoci iz drugih sredina, boraveći u Zrenjaninu, stvore impresivna ostvarenja. Koja predstavljaju antitezu. Udeo u ovom, zrenjaninskom, zavičajnom miljeu Mila na Nenadića i Milutina Ž.Pavlova, iako su potpuno različit, osim u jednoj stvari, koja je opet više dijagnoza a manje literatura, ima i neke paradoksalne sličnosti. U sta lnom i boemskom raskoraku sa ovim gradom, njegovim mentalnim sklopom i tradi cijom, prvi, pesnik (Nenadić) izrazito tragičnog osećanja života, etničke uzavrelosti, visokih formalnih i esencijalnih normi, u svom zrenjaninskom periodu ispevao je ne koliko značajnih poetskih knjiga i ostavio jasan i prepoznatljiv trag u ovoj sredini. Od pesničkih knjiga ističemo sledeće: ''Stefanos'' (1971); ''Opšti odar'' (1977) i ''Sredovečan soko'' (1994). Vredan je pažnje i njegov prevodilački rad, naročito onaj sa pesnikinjom Ileanom Ursu, koji nam je doneo jednog neverovatno osvetljenog Emi neskua. Glumac, pesnik, prozaist i dramski pisac, Milutin Ž. Pavlov, u više svojih bo ravaka i prolazaka kroz Zrenjanin, postao je značajna ali nedovoljno artikulisana i žanrovski definisana autorska činjenica prošlog i sadašnjeg umetničkog kod nas. života. Zantno manja nego što zavređuje po intenzitetu svojih talenata. Verovatno nešto slično o njemu mogu da zaključe i Kikinđani i Novosađani. Čiji je sugrašanin bio godinama. Ocena njegovog obimnog književnog rada zato mora biti predmet ne ke druge knjige. Koja će biti komaparativnija. Ipak, ove naslove njegovih knjiga ne smemo izostaviti:'' Razaznajem tornjeve'', pripovetke (1971), ''Šarmer male varo ši'', roman (1990), roman ''Raspust'' (1993), kao i pozorišnim iskustvom ispisan ''Esej o glumcu'' iz 2000. godine. U Zrenjaninu su u prolazu boravili i dramski pisac i scenarista Ferenc Deak i lirsko-humoristički peripatetičar Raša Popov ali možda bi bilo nerealno beležiti ih kao naš zavičajne pisce kad to već drugi upornije čine (Novi Sad i Mokrin, odnosno Beograd). PISCI IZ SENKE. PREKINUTE KARIJERE. NOVI AUTORI Prosvetni radnik po osnovnoj vokacji, relativno kasno se ogledavši u knji ževnosti za decu, Blagoje Boba Jovanov (1929 - 1998) ispisao je ipak desetak knjiga za najmlađu populaciju. Iz grupe tih dosta duhovitih i pomalo didaktičnih rukopisa izdvajaju se pesme ''Sve su dede akrobate'' i proze ''Bajke za laku noć''. Pesništvo Nenada Petrovića-Gagića (1926), tradicionalističko i pomalo anahrono u izrazu, u onom delu koji je bio usmeren ka deci deluje prihvatljivije i čitljivije (''Kupus lopta''), i sa pesničkim radom Ilije Kordića (1933) spada u reprezente zrenjaninske verzije nečeg što se svojevremo zvalo "radničkom" književnošću. Literarani etalon tog vremena i takvog primenjegog bavljanja književnoću predstavlja zbornik "radničke" knji¬ževnosti Život je njihovo radno vreme. Borisav Atanasković (1931), glumac po profesiji, vrlo uspešno ali i 86 86

nedovoljno zapaženo i priznato, pisao je pozorišne komade za decu (''Detektivska priča'', ''Mof i Džof'' ...) dečije radio drame, a iz zaborava bi svakao trebalo izvući njegovu knjigu kratkih priča za decu ''Preko dana do uveče'', koja odiše diskretnom poetičnošću i lepim smislom za atmosferu. Vuksan Knežević (1931), po okončanju profesionalne pedagoške karijere, sa tri upečatljiva, dosta naturalistički pisana romana, što je uo stalom diktirala i sama njihova tematika, (''Krivica nevinosti'' (1997), ''Bežanci'' (20 00), i ''Pucanj u ljubav'' (2001,), zadirući u političke tabu teme ili lokalne skandale iz neposredne prošlosti, delom zbog književne nedovršenosti ali i zbog čaršijske mrzo volje ostaje, nedovoljno čitani i vrednovani. Njegova svedočanstva o tamnim stra nama "titoističkog vremena", o golootočanima i državnoj bezbednosti kao da su i danas "uznemirujući" društveno-kulturni faktor. Međutim, ovi prozni radovi su i svo jevrsna socio-patološka skica večitih sprega "slabih" pojedinaca i "jake" vlasti. Stvaralaštvo proznog pisca Slobodana Mandića (1947), koji svoje priče i roma ne tematski svesno i uspešno usmerava na jedan etno-lokalitet i jedan krug likova, stilski i jezički autentičan i kreativan, pomalo samotnjački, izvan književnih krugova i udruživanja, postoji u kulturnoj svesti našeg grada, apartno i nesrazmerno jasno, jer bi po iskazanom kvalitetu i talentu morao da bude jedan od stožera ovdašnje umetničke scene. Od "klasičnih" realističkih stranica, kao što su one iz ''Kolonista'' do znatno artificijelnih iz ''Kairosa'', proteže se razvojna pripovedačka nit ovog sta menog autora. Nešto slično se događa i sa Milanom Micićem koji je po temama i regionalnoj usredsređenosti sličan Mandiću. Njegov "makondo" su Vojvoda Stepa i Aleksandrovo, etnos koji obrađuje je "mandićevski", piše i hronike. Ipak dve su bitne razlike: kod Micića je poezija preovlađujuća (''San nema meseca'', ''Molitve barci koja odlazi'', ''Rakija mojih dedova''), i drugo, on je "žešći" u izrazu, sklon nadrea lanim spojevima, sa stalno prisutnim ekspresionističkim koloritom u atmosferi meta fore i književne strukture. Dok Madić u naslagama zwvičajnog jezika i magiji, samo naizgled lokalnih i perifernih tema, otkriva nesvakodišnje književno blago. Pesnik Dušan Milićev, autor je lirike koja unutar jezika i ponorne refleksije traži i nalazi svoja ishodišta. Sa dosta citata i aluzija na klasičnu evropsku i modernu juž noameričku književnost, dosledan i tih, kao da iz svog staništa, Žitišta, ovidijevski ulazi u savremenost i nestaje u metafore aluzije , godinama je sve utemeljeniji u zrenjaninskoj i vojvođanskoj savremenoj književnoj zbilji. Veoma raznorodna grupa pisaca, generacijski i poetički, koju valja konstato vati započinje Vojislavom Laletinom (1952) koji je zbirkom ''Pohod kostima'', impre sivno ušao na književnu scenu, i potom skoro sasvim sa nje nestao. Još je drastič niji slučaj talentovanog proznog pisca Jove Regaseka (1950) koji se posle zajednič ke knjige sa ''Miloradom Crnjaninom'' nije više ozbiljno vratio u tradicionalnu književnost. Pesnikinja Dragica Stojanović (1963), u svojim poetskim slikama i somnabulnim sećanjima i pogledima na psihodeliju savremenog urbanog života, na lik Silviji Plat, polako objavljujući, živeći i delujući, kao sa svesno izabrane margine, povremeno, i nedovoljno često, podseća ovaj grad na jedan njegov mnogo vredniji od skrajnutog decenijskog prisustva i recepcije, lirski ženski glas. Snažan i do bola udaljen. Beležimo nekoliko njenih značajnih naslova; ''Teskoba, pesme'', ''Cepelin'', priče u saradnji sa A. Hajdin, kao i ''Razgovore sa Isidorom'', poeziju. Pisac srednje generacije, pesnik i prozaik Milorad Rodić (1948), i pored niza dovoljno kvalitetnih knjiga, poezije: ''Prema pticama'', 1980, ''Kad gore vode'', 1981, ''San u svoju odbranu'', 1984, ''Na kraju krajeva'', 1986, ''Sklupčano nebo'', 1991, ''Sami sever'', 1993,'' Prašina'', 1997,''Grlice'', 1998, i romana ''Lov po kući'', 1990, ''Tvorac i slepac', 1995, na čudan i neobjašnjiv ostaje izvan ličnog aktivnog tekučeg 87 87

književnog života u gradu, odnosno on je literarna činjenica koja se jedva podrazu meva ali zato godinama zaobilazi. Jer, ako ništa drugo, dela koja je napisao zavređuju ozbiljnu recenziju. Poezija Šandora Majora je takođe bez dobro razloga prilično ignorisana u književ noj praksi zrenajnske kulturne čaršije iako je po žestini israza bilo za očekivati sup rotno. Razlog možda leži i u činjenici da su njegovi stihovi često bili ''upakovani'' u muzičku formu što je kod kritike odmah bio razlog za diskvalifikaciju? Književni status Stanka Ž. Šajtinca (1952), pripovedača i pozorišnog kritičara, takođe je neobičan. Nedovoljno zapažen iako se radi o piscu veoma izraženog rafirmana i prepoznatljive autentičnosti. Pored relativno slabe učestalosti obja vljivanja knjiga, ima u gradu i ljudi, ne bez ugleda, koji smatraju da je u pitanju - prezime. Odnosno da je na Stanka pala senka bratovljeva - Radivoja Šajtinca. Što je, dakak, izvan književni argument. Ali, u provinciji, ni ovakvi fenomeni se ne mogu isključiti. No, Stankov ''Rečnik zavičajne fantastike'' predstavlja veoma zrelo ostvare nje poetske proze, dok monografija Narodnog pozorišta ''Toša Jovanovič'', koju je ispisao Stanko Šatinac, i pored izvesnih polemičnosti, predstavlja kapitalno istoriog rafsko delo. Pesnikinja, pisac za decu i kritičar Marina Grujić (1960), i pesnik i prozaista Ivan Danikov (1962) predvodnici su mlađih literarnih generacija Zrenjanina, i od njih se mogu uskoro očekivati zrela ostvarenja. Monografija Marine S. Grujić o dramskom piscu i "istorijskom prozaisti" Milanu Tuto torovu svojim kvalitetom spada baš u tak ve iskorake (od ranijih dela izdvajaju se knjige pesama ''Venac male Raške'', ''Divlje masline'', kao i pesme za decu ''Sunčeva ljuljaška'' ). Lično bih bio zadovoljan kada bi isto postigao i, nešto stariji, Perica Markov (1958), čiji je talenat značajnijii od postignutog I pored niza uspelih pesničkih knjiga (spominjemo ''Cela mala', ''Šinter'' i ''Na kraj sela''). Pesnik i organizator književnog života mlađih generacija zrenjanin skih pisaca, Ivan Danikov se već godinama oglašava zapaženim knjigama poezije od kojih pominjemo ''Fišer kupatilo'', ''Cvećara Benjocki'' i ''Kalendar straha'', sa stiho vima koji nose u sebi kreativnu asocijaciju na "ranog" Šajtinca i "zrelog" Despotova. Reč je o piscu čiju zrelu fazu valja očekivati sa nestrpljenjem. Prozni pisac i esejista mlađe generacije Aleksandar Bjelogrlić (1967), iz nejas nih razloga, iako originalnošću i kvalitetom to zaslužuje, nikako da zauzme mesto koje mu u javnom, umetničkom životu pripada. Njegove knjige, kao na primer, ''Draženje hipotalamusa'', pripovetke, ''Nevidljivi arhipelag'', eseji ili ''Tri eseja o zduhaču pripovedan, kao i brojni književni tekstovi po periodici, , morali bi da mu obezbede ulogu predvodnika u literaturi koja se u srednjobanatskom zavičaju obli kuje od sredine devedesetih. To se očekuje i od Zoltana Babe (1961), vodećeg zre njaninskog postmoderniste novijih generacija. Dve zbirke pripovedaka, sa esejis tičko-akribičnom fakturom i posmodernističkim nabojem, P''oetika mikrobajke'' i ''Bečkerečki mirakulum'', i znatan broj relevantnih i kompetententnih kritičkih tekstova, prikaza i poetsko-filozofskih vinjeta, Zoltana Babu kvalifikuju za jednog od korifeja mlađih književnih naraštaja. Aleksandra Hajdin (1958), znatnim brojem naslova proze i poezije i proze (između ostalog tu se knjige ''Hodanje u beskraj'', i ''Cepelin'', pripovetke, i ''Razaranje du še'', pesme) nastavlja neveliki niz "ženskog pisma" na zrenjaninskoj litetarnoj ma pi. Prevashodno dramski pisac, u vidnom usponu, Uglješa Šajtinac (1971), pored uspešno postavljenih pozorišnih predstava, ''Rekviziter'', '' Pravo na Rusa'' i '' ''Ha dersfld'', svoj književni talenat iskazuje i u "štampanom" oblik ''Čuda prirode'', ro man ''Čemer', roman u pričama, ''Nada stanuje na kraju grada'', epistolarna proza (koautor sa R.Šajtincem). Da ne bih u skiciranju zrenjaninskih književnih prilika zašao u period koji 88 88

pre malo poznajem, ovaj uvod u subjektivnu književnu opservaciju zavičajnih pisaca završiću sa književnim imenom koje je, verujem, većini znalaca i zavičajaca sasvim nepoznato iako generacijski spada u pisce koji su se mogli ispoljiti još u pedesetim godinama prošlog veka. Reč je romanopiscu Đorđu Petroviću (1937), čoveku koji je radni vek proveo u ekonomiji i privredi, da bi za literarni početak izabrao godine u kojima ne mali broj stvaralaca završava opus: objavio je dva izvrsna i obimna ro mana u maniru kritičkog realizma. ''Crni dani i bele noći'' i ''Zenit mimohoda'', psi hološki iznijansirani, žestoki u kritici društva devedesetih godina u Jugoslaviji, s dos ta erotike i socio-političke dinamike, dela su koja tek čekaju pravo kritičko vredno vanje. S napomenom, da njegov prvi roman skoro isključivo govori o našim zavičajnim predelima, dok drugi, ''Zenit mimohoda'', svojom književnom pshipato logijom završne faze u raspadu jugoslovenske srednje klase, predstavlja umetnički zrelo i od kritike neopravdano zatajeno romaneskno svedočanstvo o relevantnim uzrocima kraha našeg socijalizma, i fame o jugoslovenstvu, naravno. Kako će započeti treće stoleće književnog stvaranja u Zrenjaninu, imaćemo prilike da vidimo. Jedino je sigurno, treba valjano oslušnuti govor prethodnog, naročito zapamtiti energiju koju su kroz davne decenije emitovali Manojlović, Ivan Lerik, ''‘‘Ulaznica’’'' i ‘‘Pamfleti’’ . Uz sva ona značajna imena, knjige i pojave o kojima pišem nakon ovog uvodnog teksta. U očekivanju novih "pamfleta"...

89 89

PESNIŠTVO RAZMICANJA ĐURA JAKŠIĆ

Premda je u Bečkereku, u ateljeu Konstantina Danila, 1849. ili 1850. godine, samo naučio da prepozna DEVOJKU U PLAVOM, i ine, mlađahni povratnik iz mađar ske bune, bez boravka u ovom gradu ne bi uspeo, koju godinu kasnije, da tako uve reno i beskompromisno, započne svoje pesništvo sveopšteg razmicanja. Razmica nja dotadašnjeg pesništva, malograđanštine i neslobode. Oko slikara naučilo je du šu pesnika da zapaža, beleži i plastično oblikuje život i romantiku iluzija. Pesnik Đura Jakšić* imao je sreću i kob da svoj nedugi životni ciklus istrči u vre menu izraženih nacionalnih, socijalnih i kulturnih neuroza. Jer, ako je opšta kara kteristika romantičarskog pesnika - izbrisana demarkaciona linija između života i pesničke vratolomije, pored genentskih i porodičnih limita, doba izmešanih euforija i recesija moralnog, materijalnog i emotivnog stvaralačkog materijala u mnogome je odredilo artističko ishodište ovog velikog i nedovoljno ostvarenog pesnika. Igrom fa tuma, Jakšić se umesto unosnijem,mirnijem i dugovečnijim životom slikara, gde mu je dar takođe bio nedvosmislen, ipak i uprkos opredelio za književnu stazu koja ga je, pretežno ostavljala da samuje na peronima egzistencijalne golgote. Retki su primeri umetnika koji su toliko uronjeni u sve kontroverze svog vre mena. Nije mnogo ni onih čija je realna sudbina dramatičnija od lirike koju ispisuje. On je pak svoju liriku disao. U Jakšićevom slučaju ova naliči na hod po minskom po lju. Agonija i ekstaza pesnikova, vek koji je sličan buktinji, u lirici se realizuje kao dnevnik intime izložene na uvid i nerazumevanje svetine. Jakšićeva sudbina, u kojoj se kao po pravilu javljaju svakojaki sumrakovci, nalična je Dedinčevoj'' Javnoj ptici''. Odazivajući se i na prozivke koje nisu isključivo njemu namenjene, niti iz umetnosti upućene i prevashodne, on naizgled lamentira prošlim, herojskim vremenima, dok istovremeno svojim proleterskim očima gleda u buduće doba koje već glasno nago veštava Svetozar Marković. Jakšić, svojom intuicijom koja je već nemerljivo izreše tana političkim progonima i svakojakim psiho-fizičkim stresovima, sluti, više pri željkuje, vreme socijalne pravde i slobode. Ako ga uopšte ima. Ali, zar bi bio pesnik da budan ne sanja. Romantičarski pesnik u zemlji Srbiji. Poeta Jakšić, po mnogo čemu blizak Bajronu, najviše po nemiru i večitom kreta nju, premda zbog avantura nije morao da ide u Grčku, dovoljno mu je bilo da ode u Raču Kragujevačku, ili Podgorac, da zaroni u svoju dionizijsku, vinsku prirodu, i bez graničnu ljubavnu elegičnost, svoje slikarstvo, koje nikada nije dovoljno cenio, a imao je raskošan talenat, i pribegavao mu najčešće u prilikama kada se valjalo pre hraniti, sve ih je, decidirano, podvrgavao svojoj etičkoj vertikali koju istovremeno prinosi na žrtvenik domovine. On je zapravo i sebe i sopstvenu umetnost, u pravom romantičarskom maniru, davao bez ostatka kao zalog idealima epohe. Đura Jakšić, i reč svoju i misao, i panično svetlo duše svodi na imenitelj etičkog, domoljubnog an gažmana bez alternative i ostatka. Za takvog goniča sopstvene, duše biće dovoljno i četr deset životnih godina da svetu i veku vikne u lice: O gnjili svete, truleži sramna! 90 90

Skapaćeš tako u miru tom. Poezija njegova, koju pre drama i proza, ispisuje još od 1852. ni je ni koherentna ni konzistentna. Stihovi koje on emituje nisu doterani ni disciplonovani. Nema on mira i dobrih životnih okolnosti za tako nešto. Nedostaje zato toj lirici dubina jednog Laze Ko stića, nema melodičnu elegičnost i lepršavost Branka Radičevića, niti refleksiv nost Njegoša. Premalo je u njoj pomodnog svetskog bola, iako Jakšić zapravo nima lo po snazi emocije ne zaostaje za aktuelnim evropskim pesništvom. Međutim, retki su zato pesnici toga vremena, sa toliko lirske dramatike, malo je književnika čiji je telegraf srca kao Jakšićev dano noćno u službi sopstvenog naroda. On je i u zablu dama uspravan, u nedoumicama neskriveno iskren. U pesmi su mu ponekad metafore zdravorazumske, u životu odgovori na pitanja lične egzistencije - često pesnički naivni i pogrešni, ali sve je to logičan i konsek ventan ispis iz anarhičnog kodnog sistema ovog srpskog romantičarskog rapsoda. On je lirik kome porazi i klonuća predstavljaju odmorišta i stanice u nepojamnom utrkivanju sa istorijom i ličnim vremenom. Svaki put kad bi iskoračio iz magistralnog toka, ako je takvog u Srbiji njegovog vremena i bilo, našao bi se poneko da ga pod seti da mu "životni časovnik žuri". Neki pandur, kafedžija, školski nadzornik, piska ralo, general ili ministar. Svaki put kad se umešao u Srednjovekovlje, naličilo bi to na prizor kosmonauta zalutalog u Neolit. Njegove sanjarije o Dušanovom carstvu, pesnički sasvim legitimne, u kontrapunktu sa ''Švabicom'', ''Kaluđerom'', ''Paorom'' ili pesmom ''Ponoć'' deluju kao odaziv nemirnog đaka na propuš tenu lekciju iz isto rije, ili možda i više na neki nepreležani istorijski nazeb. U slikarstvu njegovom, kod odaziva na iste teme, stvari stoje sasvim drugačije! O tome kako i zašto je tako, nekom drugom prilikom. Skokovitost njegovih raspoloženja, u čemu mu je objektivna stvarnost obilato po magala, obeležila je Jakšićev lirski kardiogram ponornim jecajem ali i orlovskim kliktanjem; lamentiranjem za herojskim vremenima ali i spoznajom da se najbitnije stvari za život naroda rešavaju tek kad heroika prođe. Njegov paralelni, impozantni i neveseči, kafanski itinerer, u liniji sudbine ovog pesnika, boemija iz očaja i derta, možda predstavljaju prokletstvo ali i ishod talentovanog umetnika u Srbiji druge po lovine devetnaestog. veka. Jedino, ovaj hudi pesnikov stvarni život niukom slučaju, nije poza. U večitoj svađi sa zemaljskim moćnicima, on je i stalnom dijalogu sa Bogom. Čas ga prizivajući i citirajući, čas ga optužujući. Kao i sa ljudima, on nema suviše strp ljenja za božansko. Ni Bog mu nije bio za života neki pouzdani zastupnik i zaštitnik. Možda je za obojicu tako bilo i najbolje. U košmaru pevanja i mišljenja ovog roma ntičarskog stradalnika, kao da jedino idila ne egzistira. Ni sreća u ljubavi. Sumrakovci Srbije devetnaes tog veka ne poznaju tihu tugu, a ovaj pesnik ekstaze programiran je, izgleda, da emituje resku ljubavnu tugovanku. Razmičući društvene tesnace, preplivavajući naježeno i mrtvo more nacionalnog identiteta, Jakšić je ne prestalno ispisivao dnevnik intimističkog i sveopšteg posrtanja. Emotivni kapaciteti ovog burevesnika, kao da su bili dovoljni za dve, tri simultane pesničke emisije. Oni svakako prevazilaze Jakšićevu sposobnost estetiziranja, odno sno umetničkog transponovanja: premašuju moć koncentrisane analitičnosti i pes ništvu podrazumevanog uopštavanja. Ili je to plaćanje obola paralelnim životima dve umetnosti i simultane boemije. Reagujući bez ostatka, čitavim svojim telesnim instrumentarijumom, na ideološku i etičku zagađenost ljudskih staništa u kojima je stranstvovao, na zluradu laž drža votvornih nagodbi, nacionalnu raspolućenost naroda, na kameleonstvo zvaničnika i ispisnika, Đura Jakšić jednači sebe sa kolapsima vremena. Pokušava da 91 91

razmakne koridore duhovne i moralne čistote. Od jednog romantičarskog pesnika to se i oče kivalo. Đura je, ipak, u svemu davao i više. Kada je Jakšić 1878. godine umro, u Bečkereku nije više bilo Ko nstantina Danila, koji je preminuo 1875. Godinama zato u ovom gradu nije bilo nikog da nastavi sa slikanjem u bidermajersko-danielovsko-bečkerečkom maniru. Tako je to kad učenik jedva nadživi učitelja, a slikarstvo potčini književnosti. Romantičarski vaznesen. Dve spomen ploče na kući u Gradnulici, Danilovom domu i Đurinom "prenoćištu", ironičan su potekst naših ondašnjih i današnjih naravi! _______________________ Ovaj veliki romantičarski umetnik i stradalnik srpske umetnosti, boem, netipičan pa triota, buntovnik, učesnik revolucije iz 1848. žrtva režima, pandura, birokrata i fili stara. Nikad ukroćen ali zato neshvaćen. Genijalni i nedovršeni slikar, razbarušeni pesnik, pripovedač socijalnog miljea. Možda je preterano reći ali Đura Jakšić jeste grandiozni torzo potencijalnalnog balkanskog Žerikoa, odnosno Puškina._______________________ * Rođen je u Srpskoj Crnji 1832. godine. Škole učio u rodnom mestu, Hacelfeldu, Segedinu, Temišvaru, Budimpešti, Velikom Bečkereku i Beču. Učio za slikara a "izučio" za likovnog umetnika evropskog formata i romantičarskog barda srspke književnosti. Objavljene knjige: (za života) Seoba Srbalja, drama (1863); Jelisaveta, knjeginja crnogorska, drama (1868); Pes me Đure Jakšića, pesme (1873); Pripovetke Đure Jakšića, priče (1876); post humno - kapitalna i prva izdanja - Dela Đure Jakšića knj. 1- 10 (1882-1883); Dela Đure Jakšića 1 - 4 (1911); Celokupna dela Đure Jakšića", 1- 4 (1928-1931); Prepiska Đure Jakšića građa, (1951); Sabrana dela Đure Jak šića 1- 4 (1978). Ovaj veliki romantičarski umetnik i stradalnik srpske umetnosti, boem, netipičan patriota, buntovnik, učesnik revolucije iz 1848. žrtva režima, pandura, birokrata i filistara. Nikad ukroćen ali i neshvaćen. Genijalni i nedovršeni slikar, razbarušeni pesnik, pripovedač socijalnog miljea. Možda je preterano reći ali Đura Jakšić jeste grandiozni torzo potencijalnalnog balkanskog Žerikoa, odnosno Puškina.

92 92

KNJIŽEVNI TITANIK IZRANJA
Todor Manojlović: Izabrana dela 1-3, GNB "Žarko Zrenjanin" 1996/97

Ima u književnoj, a da ne govorimo o privatnoj, sudbini čuvenog i neznanog isto vremeno, i još manje čitanog, književnika Todora Manojlovića* mnogo sličnosti sa brodolomom "Titanika": jer kao što je jedva ko, sem vlasnika i brodograditelja, uspeo da sagleda svu monumentalnost i neobičnost ovog plovećeg giganta - ledene sante su ga prebrzo potopile i večno sakrile, tako se nešto slično dogodilo i ovom piscu. Njegov impozantan književni opus više od pedeset godina ostao "potopljen" pod smrznutim naslagama ideoloških omraza, estetičkog slepila i našeg nacionalnog specijaliteta: brzog zaborava, tako da su njegova poezija, drama i esejistika praktično, sem malom krugu istoričara književnosti i poštovalaca, ostali nedostupni i nepročitani. A ono što ne živi u savremenosti polako gubi i mesto u istoriji. Ustanovljenje "Fonda Manojlović", dodeljivanje značajne nagrade za "moderni poetski senzibilitet", a naročito pojavom prva tri toma Izabranih dela ovog pisca, Todoša iz Bečkereka, kako ga s mnogo simpatija naziva još jedan naš značajni sugrađanin - Vojin Matić, psihijatar i književnik, kao da sa dna panonskog mora podižu ovaj naš zavičajni Titanik - književni opus Manojlovićev, koji se ukazuje kao srednjoevropska umetnička gromada. Poređenje njegovo sa čuvenim brodolomnim gigantom relevantno je i na značenjskoj ravni - i naš je sugrađanin, uz nekolicinu velikih, Crnjanski, Vinaver, Rastko, Dis, bio predznak modernih literarnih, i umetničkih uopšte, vremena na Balkanu koji nema dugotrajnih miljenika. Poslenici iz Fonda i Biblioteke, posebno Dušan Jakovljev i dr Draško Ređep, inici jacijom ovih izabranih dela, i objavljivanjem prva tri toma (poezija, drama i kritika) prekinuli su "tradiciju" nečinjenja i isključivo verbalne brige za književnu tradiciju i vrednost, i otvorili pravce naučne i sistematične brige o onome što, ne zalazeći u suštinu tih pojmova, nazivamo kulturnim i civilizacijskim nasleđem ovog grada i regije. Izdavački i uređivački zahvat oko izabranih dela Manojlovićevih, primer je kako valja usmeravati snage gradskih poslenika kulture, odnosno u kom smeru treba angažovati eksperte iz većih sredina. "Manojlović je ostao u senci najznačajnijih modernističkih pesnika, ali se duh moder nizma objavio i kroz njega, i to još u doba "Zaba vnika Srpskih novina" na Krfu" - ovako počinje svoj esej o Manojloviću znameniti Radomir Konstantinović, u svojoj kapitalnoj osmotomnoj knjizi Biće i jezik. Znači, reč je o značajnoj poeziji našeg su građanina. Verovatno zato, jer je po njoj bio i najpoznatiji, o pesmama "njegovog dvojinika" barem smo slušali, i ovaj petotomni projekat započinje izborom lirike našeg moderniste koji potpisuje eminentni dr Draško Ređep. Njegov izbor je znalački, dovoljno subjektivan i autoritativan. Pored tananog poznavanja Manojlovićevog ukupnog opusa, on u svoj izbor unosi i fini subjektivitet ličnog poznanstva sa ovim značajnim autorom iz bliske prošlosti. U svom izboru lirike, kao i u eseju Pesnik vedrine, Ređep uspešno otklanja i neke stereotipe uvrežene kod prepoznavanja Manojlovića, pesnika "ozarene melanholije". Recimo i da ovaj tom otvara reprodukcija pesnikovog portreta slikara Milenka Šerbana. 93 93

Dramski opus Manojlovićev predstavljen je sa sedam dela, od kojih su dva poznatija starijoj pozorišnoj publici (Centrifugalni igrač i Katinkini snovi). U pogovoru Marte Frajnd napominje se da postoje još nekolika dramska dela, u rukopisnoj formi, koja treba preciznije identifikovati. Utisak neke "postmodernističke" fakture, u stilu i fizionomiji ovog opusa, kao da ga preporučuje teatrima za nova iščita vanja. Naročito onom koji u Manojlovićevom rodnom gradu postoji. Uvodni portret je delo Zdravka Mandića. Kritičar i prozaista, Mihajlo Pantić, sačinio je izbor iz ogleda i kritika Todora Manojlovića, pod naslovom Novi književni sajam , koji nedvosmisleno pokazuje izuzetnu erudiciju bečkerečkog moderniste, kao i njegove jasne evropske kriterijume. Pantić svoj pogovor zaklju čuje rečima: "Manojlović je pisao iz samog središta stvari". U ovom tomu, Manojlovića je portretisao Novak Reže. Konačno, posle pojave ova tri toma izabranih dela Manojlovićevih, i onih koji slede, nemamo više prava na nečitanje ovog značajnog pisca. Naš Titanik je izronio! __________________ *Rođen u Velikom Bečkereku 17. februara 1883. godine. Završio je Mađarsku gimnaziju u rodnom gradu. 1900. godine otputovao je u Budimpeštu. Ovde je proveo sedam godina, najmanje se baveći studijima prava, na koja ga porodica zatim šalje u Rumuniju, u varoš Nađvarad. Druži se sa piscima, novinarima, umetnicima, naročito sa Endre Adijem, budućim poznatim pesnikom evropskog formata. Napušta studije prava i 1910. odlazi u Minhen da sluša predavanja iz istorije umetnosti. Proleće i leto 1911. provodi u Italiji, potom odlazi u Temišvar, gde se posvećuje pozorišnoj i muzičkoj kritici. Godine 1912. u Veneciji se interesuje za klasično italijansko slikarstvo i arhitekturu. Njegov prvi tekst na srpskom jeziku bio je prikaz knjige Isidore Sekulić Saputnici, objavljen u Letopisu Matice srpske 1913. godine. U Letopisu je objavio i prvi značajniji prikaz na srpskom jeziku o Adijevom pesništvu. Prvi svetski rat dočekao je u Bazelu u kome je i diplomirao studije Istorije umetnosti (1913) a 1916. odlazi na Krf, da po mogne srpskoj vojsci. Počinje sa radom u Srpskim novinama, naročito u pod listku ovog glasila Zabavniku u kojem prvi put objavljuje pesme. Na Krfu se susreće veća grupa srpskih intelektualaca, a krug oko Zabavnika presudno je uticao na preporod naše poezije. Godine 1919. stiže u Beograd, gde se druži sa grupom umetnika čije je čuveno stecište bio hotel "Moskva". Bili su to Miloš Crnjanski, Sibe Miličić, Josip Kosor, Mirko Korolija, Ivo Andrić, Sima Pandurović, Branko Popović, Miloje Milojević i drugi. Prvi zvanični posao dobija 1920. godine, kao sek retar Opere Narodnog pozorišta. Iste godine sa Stanislavom Vinaverom pokreće biblioteku Albatros. U jesen 1922. Geca Kon objavljuje prvu knjigu Todora Manojlovića Ritmovi, sa pesmama u slobodnom stihu. Inače, i pored škola koje je završio ovaj je pisac bio oduševljeni poštovalac biblioteka, muzeja i crkava, jer kako je govorio, na tim mestima se najviše može saznati i naučititi. Druga knjiga stihova pojavila se 1928. godine pod nazivom Vatro meti i bajka o Akteonu. Završio je i novu dramu Centrifugalni igrač koja je na pozornici Narodnog pozorišta u Beogradu prikazana 1930. godine. Na mes to sekretara Matice srpske i u Novi Sad dolazi 1931. godine, gde ostaje kratko, do 1932. godine, tvrdeći posle da je protiv njega u Matici, koju je tužio sudu, vođena "jedna najžešća i najsvirepija hajka". Nešto slično ponovilo mu se i sa Srpskom književnom zajednicom posle II svetskog rata. Postavljen je 1933. za vršioca dužnosti bibliotekara u Senatu Kraljevine Jugoslavije. Piše za Crnjanskov časopis Ideje, a nakon objavljenih Katinkinih snova najavljuje završavanje drama Opčinjeni kralj i Nahod Simeon . Godine 1938. postaje profesor istorije umetnosti na Umetničkoj akademiji u Beogradu. Svoje tekstove, rasprave i eseje sakupiće za vreme Drugog svetskog rata u 94 94

knjigu i objaviti pod imenom Ogledi o slikarima (1943). Živi u Beogradu, gde je njegov književni svet i gde povremeno drži predavanja iz istorije umetnosti. Naredne godine objaviće i knjigu Ogledi iz književnosti i umetnosti. Posle rata dolazi pod udar nove vlasti, oduzimaju mu se građanska prava i biva proteran u svoj zavičaj Veliki Bečkerek, od 1946. - Zrenjanin. Živeći jedno vreme u društvenoj, političkoj čak i književnoj izolaciji - kada su u pitanju bili etablirani kulturni krugovi u Beogradu i Novom Sadu, komunicirao je samo ali i intenzivno sa mladim zrenjaninskim piscima. Izuzetak je bio književni kritičar iz Novog Sada, Draško Ređep, sa kojim se dopisavao i delio estetička i civilizacijska uverenja. 1958. je štampao knjigu pesama Pesme moga dvojnika, koja je izazvala ne malu pažnju literarne čaršije. Umro je u Zrenjaninu 1968. upravo kada se pojavio prvi broj časopisa ‘‘Ulaznica’’ i par meseci pre nego što su Pamfleti, koje su uredili Jovica Aćin i Vujica Rešin Tucić, pokušali i uspeli da ugroze ustaljenu provincijalnu mentalnu razglednicu grada. Paradoksa i ironije nikad dosta u Manojlovićevom životu i smrti. U redakciji zrenjaninaca Luke Hajdukovića i Tihomira Savića 1969. pojavo se i izbor iz njegovog dela Bliže velikom suncu. Fondacija "Todor Manojlović", koju je osnovala Gradska biblioteka u Zrenjaninu, izdala je Izabrana dela ovog značajnog pisca srpske Moderne ( Poezija (1996), pesme; Novi književni sajam , eseji; Drame , izbor dramskih tekstova; Osno vi i razvoj moderne poezije, prikazi i rasprave o književnim temama).

95 95

EHO PESME IZ "IZGUBLJENOG RUKOPISA"
Slobodan Berberski: Još san sebe da dovrši, GNB "Žarko Zrenjanin",1979.

Pripadnik starije generacije naših pesnika Slobodan Berberski*, u svojoj jedanaestoj knjizi, vraća se na jednu od dve velike teme svog pesništva. Zaokupljen trajno sudbinom Roma i revolucionarnim preobražajem naših naroda, on se u zbirci Još san sebe da dovrši obraća vremenu ratnom, kome je, kao što sam kaže, ostao dužan. Naime, ovaj pesnik kao da čitavog života pokušava da nadoknadi nestanak triju rukopisa koji su mu za vreme rata propali. Objavljivanjem Dnevnika rata, 1959, on je samo započeo s opisivanjem unutrašnjih otisaka i šokova koje je ratni metež ostavio u njemu. Knjiga pred nama, očigledno, predstavlja pokušaj nadograđivanja ne toliko tema iz Dnevnika, kao i psihološke i lirske "matrice" ispisane revolucijom. Prečišćenost, sažetost i poetska odlučnost ovog rukopisa, nagoveštavaju da je reč o konačnoj verziji ovog kruga ratnih tema. U nekoj drugoj prilici zanimljivo bi bilo analizirati fenomen "izgubljenog rukopisa", i njegovog odraza na formiranje ukupnog poetskog opusa konkretnog autora. U slučaju Slobodana Berberskog, "nestali rukopisi" kao da su postali nesvesni deo njegove poetike, jer ovog pesnika nedovršeno ratno poglavlje zavek usmerava ka neprestanoj poetsko-revolucionarnoj akciji, i proganja ga osećanjem nezavršenosti. Počevši od simboličnog naslova, koji, čini se, tu "poetsko-revolucionarnu" snohvaticu smešta u sferu podsvesti, kroz sedam ciklusa ove zbirke možemo pratiti svetlucanje poetskog materijala dvostruke opne. Naime, autentična atmosfera ustaničkih godina, s naslovima dokumentaristički preciznim, pomalja se pred nama u fakturi koju poznaju mnoga iskustva savremene poezije. Neobičnom ovu liriku Slobodana Berberskog čini vidljivost tog stapanja. Pesnik, ni u jednom slučaju, ne pada u grešku da iz sadašnje, pre svega istorijske, vizure pristupa korekciji tmurnih slika iz vremena kada bezizlaz nije bio retkost. On je svestan da rat uključuje u sebe pogibije, i muke, i pustošenja. Taj je period za njega nevreme, i razumljivo je što stranicama zbirke Još san sebe da dovrši dominiraju tmurne boje, iako se kroz krvavu kišu rata nazire optimistička duga. U jednom, skoro dokumentarnom kontinuitetu, Berberski od prvog ciklusa Beograd, pa sve do završnog Bol Zelengore, ostavlja za sobom duboreze patnje, nade i prkosa. Knjiga započinje poetskim iskazom znatne agresivnosti (Jutro je ispljuvak i krv), kao prethodnicom slika kojima svako veliko zlo može biti uzrokom. Pesnik bitisanje doživljava kao neprestano izlaganje "sečivima noći". Teskoba dana, kad čovekova usamljenost kulminira i pretvara se u univerzum bespomoćnosti, kod Berberskog oscilira između realativno opštih mesta (kao kad konstatuje da je smrt još uvek nastavak života), do poetski rafiniranog iskaza: Voda ne klokoće. U ciklusu Šumadija, u panični igrokaz rata, čak bez otpora sili, uleće pucanj. S njegovim zvukom, u crno-sivu boju početnih situacija probija paleta svakodnevne obojenosti /rumeni se krug obli/, što je praćeno i promenom opšte atmosfere. Otpor 96 96

se javlja kao iskonska motivacija našeg čoveka: / zaspalost mišice/ ovde je /uvek smrt/. Iz zatočene bespomoćnosti javlja se prkos: Niko nije tvoja nemoć i tvoja smrt. Iskomadaj konopac magle, sen nestajanja. Ubi crnu pticu na veđama. Zgrči dlanom kukumavku brda. Pesme okupljene u ciklusu Sandžak verno odslikavaju grafikone pesnikovog raspoloženja koga ispisuje ratna sreća. Berberski kaže u jednoj pesmi: Ruka pluga ukrstila je smrt i zov, sažimajući na taj način psihozu vremena koje drastično spaja snove i rane, pobedu i poraz, izdaju i plemenitost. Pejzaž u kome odjekuje ratna zbilja prepun je fantazmagoričnih slika, u kojima ima natruna nadrealizma. U metaforici, u odnosu na prethodne cikluse, nalazimo znatno veći emotivni napon koji se prevashodno ogleda u višeslojnosti mogućih asocija cija. Doživljaj, ratom izbezumljene i onečovečene prirode, ostavlja dojam sveta kojoj je strgnuta opna dok boje nezbratimljeno leže u gušanju. U skoro diskurzivnim stihovima preciznog imenovanja stvari, pojava i stanja, zbilja rata je samo u atmosferi, u ugroženosti ljudskosti i opipljivoj hladnoći koja dominirra. Senka neke pokore lebdi zatvorenim nebom. Pesme sabrane pod naslovom Istočna Bosna, izrazom i metodom ostvarivanja poetske slike znatno se razlikuju od prethodnih. Dok u pesmama ranijiih ciklusa Berberski koristi jezik u simboličkoj funkciji, redukujući sliku do znakovnosti, koja ima čak svoju nadrea lnu varijantu, u pesmama iz Istočne Bosne on pribegava deskripciji. Prizori ratom pritisnutih predela, koje potresa glad i zločini neprijatelja, kao imanentnu supstancu podrazumevaju pesnikovu veru u mogućnost otpora zlu. Iskaz njegovih poetskih snimaka istočno-bosanskih zbegova i stratišta nosi u sebi znatne primese dokumentarističkog, što u kompoziciji zbirke Još san sebe da dovrši ima ulogu realističkog prose dea, koji bez obzira na razloge i uslove nastanka, uspostavlja ravno težu sublimnog i autentičnog. U zbirci, kao što je ova Slobodana Berberskog, koja pored stvaralačkih ima i etičke motive nastanka, u prizivanju sanjanog (širom razrogačenih očiju) da bi ga poetski dovr šio i ljudski nadživeo, odlomci stvarnosnog neophodni su i kao stimu latori imaginacije, odnosno prilike za uspostavljanje etičke ravnoteže. Za raspored poetskog materijala u ovom ciklusu karakteristična su sledeća dva odlomka. Prvi je građen na deskripciji: Danas je razderano pod veđom u gušanju, klano pod sečivom na grlu, noktom u koži, razneto crnim kruškama. Drugi je primer sasvim različit, po dometu i vrsti pesničkog saopštavanja: Dva straha ne leže u istoj postelji. Očigledno je da ovaj iskaz prevashodno naginje refleksivnom zaokruživanju svakolikog iskustva naroda. Iskustva, koje izvire iz duge tradicije mučnog života spremnog na zlo i muku. U ciklusu Igman, kao da se prethodna pesnikova iskustva u oblikovanju lirskog dnevnika rata objedinjuju. Zapravo, početni sublimni, redukovani, govor koji ratnu 97 97

strahotu saopštava jezikom arhetipskih formula zla i pokore, spaja se sa dokumentarnom zbiljom, koju diktira veličanstvenost pohoda preko zamrznutog Igmana. Istini za volju, moramo reći da je to posebna vrsta konkretizacije, koja znatno računa na našu pripremljenost da skici istorijske situacije u svojoj svesti dodamo sve ono što pesnik podrazumeva. Evo kako to kod Ber berskog izgleda: Kroz mrak ide rohav na beloj kobili iskoči iz krošnje na vis, na oborenu pušku osloni se o rame dlanovima. U poetskoj zbilji Slobodna Berberskog ovakav metod ima opravdanja u samom konceptu, koji se zasniva na "rekonstrukciji " izgubljenog rukopisa, odnosno na unutrašnjem lirskom dovršavanju bud nog snevanja ratnih bespuća. U završnim pesmama, okupljenim pod naslovom Bol Sutjeske, izraz se pesnikov svodi opet na znak, na simbol. Naročito upečatljivo deluju sledeći stihovi: Nije pokrov Nije/ jecaj/ zaspalosti/. Pesnička knjiga Slobodana Berberskog uzbudljivošću slika, koje dosežu košmarno, minijaturama reske simboličnosti i odsustvom reto rike, zasluženo se uvrštava u bolji deo naše poezije o ratu i revoluciji. ___________________ * Pesnik i publicista Slobodan Berberski je rođen u Velikom Bečkereku 1919. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo da studira prava u Beogradu. Pisao je poeziju i studije. Angažovao se u radničkom pok retu od 1936. godine a učesnik je NOB-e od 1941. U posleratnom periodu deluje i u okvirima Romske zajednice gde je imao visoke funkcije, čak je ne zvanično bio i "romski knez". U poeziji je bio zastupnik socijalnih i revolu cionarnih tema, uglavnom u tradicionalnom maniru srpske socijalne međuratne lirike. Docnije se iskazuje i kao veliki romski pesnik, nadahnut roms kim znamenjem kako iz predanja, tako i iz svakodnevnog života. Sastavio je i nacrt statuta prvog jugoslovenskog društva "Rom". Radio je i kao sindi kalni funkcioner Objavio je sledeće knjige: Za kišom biće duga (1950), Proleće i oči (1952), Uze (1955), Nevreme (1959), Dnevnik rata (1959), Blag dan (1964), Kote (1969), Odlazak brata Jakla (1976), Kao beskožni jeleni (1977), Još san sebe da dovrši (1979), Međe (1982), Svakodnevnica (1983) Umro je u Beogradu 1989. godine.

98 98

DRAMSKA POSVETA GRADU
MILAN TUTOROV

DRAMSKO stvaralaštvo uglednog zrenjaninskog autora Milana Tutorova, i pored povremenog zapostavljanja i prećutkivanja, ili tačnije rečenog zaboravljanja, nezaobilazna je činjenica književnog i pozorišnog života našeg grada i Pokrajine. Njegov opus nije, međutim, ni bez jasnog odjeka i u jugoslovenskoj kulturnoj sferi. Ovo je potrebno znati jer je to kontekst u kome moramo posmatrati pojavu njegove nove knjige Četiri zrenjaninske drame. Tutorovljev visoki rejting, postignut sjajnom Pukotinom raja još davne 1958. godine pulsirao je svakim novim ostvarenjem, i danas, posle desetak izvedenih drama, slobodno se može reći da je delo Milana Tutorova književni i životni projekat koji se mora respektovati. Pogotovu u gradu gde je proveo svoje najkreativnije godine. Izbor od četiri drame, koji nam je upravo ponuđen, iako donosi samo jedan novi tekst, veoma je indikativan i karakterističan za ukupno stvaralaštvo autora. Ovako poređani naslovi: podsećaju na rana dela (Između dva voza), ukazuju središnu temu Tutorovljeve dramske literature. (Krajputaš za troje, Ujak Matija nije umro), svedoče o žanrovskim preo bražajima pisca, i na kraju, dokazuju njegovu stvaralačku vitalnost i aktuelnost (Banaćanska romansa). Činjenica da su ova dela nastala u skoro pravilnim intervalima, tokom četiri decenije, omogućuje nam da, kroz vizuru ovog dramatičara u svojevrsnom bekgraundu, doživimo vreme koje smo već stigli da omalovažimo, čak i da osetimo početak nostalgije za njim. Konačno, drame u ovom izboru jesu zrenjaninske. Događaju se u realnosti ovog grada. U realnosti ili njenom naličju, svejedno. Dodajmo ovome podatak da je za Milana Tutorova traganje za istinom jedan od aksioma dramaturgije, što ovom iščitavanju Zrenjaninskih drama daje posebnu draž prepoznavanja! Ova, vrlo spretno komponovana, i, do sada, po nama najbolja knjiga dramskih tekstova Milana Tutorova, započinje delom Između dva voza, psihološkim rezom u naizgled nedramatično životarenje običnog sveta. Osoba koje između dva voza proživljavaju sopstveni kosmos. Vrlo plastični likovi, lak i humorom obojen dijalog, nepretenciozna fabula, jezik autentičan: svi preduslovi za dopadljivu dramsku igru. Ovo ostvarenje, na liniji uspešne formule mnogo poznatije Pukotine raja, neopravdano je decenijama, bilo zapostavljeno, i pojavljivanje u ovoj knjizi prava je rehabilitacija teksta koji kao da je i sam autor držao po strani. Središne drame ovog izbora, Krajputaš za troje, odnosno, Ujak Ma tija nije umro, uspešno prezentuju osnovne crte poetike ovog autora. Poetike i etike. Tutorovljevi junaci, iznikli iz rata i revolucije, raspolućeni i raspeti izmenjenim vremenima, koja nisu ni blizu onome što su idealisti sanjarili, društvenu dramu izneverenih očekivanja doživljavaju kao pravi heroji klasičnih antičkih tragedija. Nestaju sa lične i istorijske pozornice, nesvesni da li je projekat novog društva samo krenuo stranputicom ili puta zapravno nije ni bilo. I što je najzanimljivije, ovakve etičke i psihološke kataklizme događaju se običnim ljudima, čiji su prototipovi obitavali u našem gradu. Sa distance od dvadesetak godina, novo čitanje ovih dela, ima poseban ukus. Na kraju ove, četiri decenije duge, dramske avanture stižemo i do Banaćanske romanse, dela koje, samo naizgled nije pisano u osobenom Tutorov99 99

ljevom stilu. Ova komedija sa pevanjem i igranjem, mogli bi je nazvati folk operom, potpuno u savremenom trendu, ima čvrstu dramaturgiju, prepoznatljive moralne principe, psihološki precizno postavljene likove i zrenjaninski milje. Ovom knjigom drama Milana Tutorova, dakle, naš grad dobija jedan od svojih, ne samo književnih, ugaonih znamenja. _________________ * Rođen je u Belom Manastiru 1923. godine. školovao se u rodnom mestu, Osijeku i Beogradu. Od 1952. stalno živi u Zrenjaninu. Učestvovao u radničkom pokretu predratne Jugo slavije, i NOB-i. Jedno vreme bio direktor istorijskog arhiva i Narodnog pozorišta u Zrenjaninu. Profesionalno i uspešno se bavio pozorišnom režijom. Prevashodno je dramski pisac ali se ogledao i u poeziji, prozi i istoriografiji. Objavljene knjige: Pukotina raja, drama (1958.); Krajputaš za troje, drame (1970); Kurjakovo jutro, drama, (1970.) Dve drame, drame, (1985); Zvezde i svatovac, memoarska proza (1990.'); Mala RAŠKA, a u Banatu, istoriografska proza (1991.); četiri zrenjaninske drame, drame (1994); Seva munja,biće opet buna, istoriografska proza (1995.); Pet drama, drame (1998); Banatska rapsodija, istoriografska proza (2001); Iz lirskog predživota, poezija (2002). Drame su s uspehom izvođene u pozorištima širom zemlje. Po motivima drame Pukotina raja snimljen je istoimeni film koji je bio veoma zapažen i nagrađivan. Emitovane su mu i četiri radio-drame. Već godinama piše i objavljuje u periodici polemično-pamfletski esej Autoru nema ko da piše, potpuno u skladu sa svojim temperamentom i životnim i umetničkim uverenjima.

10 100

MUDROST ISKRENOSTI
Pavle Ugrinov: Egzistencija, Prosveta, Beograd, 1996.

Ugledni književnik, značajni pripovedač i romanopisac, naš sugrađanin u periodu koji zahvata predratni i ratni period, akademik Pavle Ugrinov*, napisao je knjigu koja se otima žanrovskim definicijama ali svojim dometima predstavlja nezaobilazno mesto naše du hovne baštine. Njegova Egzistencija, knjiga između eseja, memoarske odnosno romaneskne proze, zapravo jeste suveren zahvat u srž naše umetničke i egzistencijalne prakse u periodu između 1979. i 1992. godine. Egzistencija se bavi suštinskim društvenim i kulturološkim pitanjima u Srbiji i Beogradu u tom periodu, u kome je mnogo šta započinjalo ili završavalo. Osim tog ošteg plana kojim se Ugrinov kreće suverenim stilom mudrog i su periornog intelektualca, ova knjiga ima i drugi plan. Pisac uporedno sa beleženjem i opserviranjem stvarnosti ispisuje i dramatičan tok sopstvenih duhovnih turbulencija. On s nesvakidašnjom iskrenošću zapisuje i najintimnije nemire sopstvenog života, svesno pretvarajući taj život u romanesknu činjenicu, koja za razliku od uobičajene književne prakse nema distancu umetničkog uopštavanja: Ugrinov je u ovoj knjizi, imenom i prezimenom, junak - sopstveni lik iz ogledala. Ta spremnost da se izloži neposrednosti reakcija, u Egzistenciji i i nije samo rezervisana za intimistički plan književnog teksta, pisac ovu radikalnu iskrenost koristi i u esejističkim i hroničarskim pasažima. Jedini zaklon kojim Ugrinov raspolaže u ovom rukopisu su doslednos i mudrost jer talenat i duhovitost se pod razumevaju. Na ogoljenom prostoru književne anatomije društva, duhova, mitova, sebe samog, Pavle Ugrinov poka zuje veličinu sopstvenog autorskog bića, etičnost lišenu hipokrizije kao i veštinu spajanja onog što izgleda nespojivo. Ova knjiga nije, i neće proći bez značajnih osporavanja i žuči svih onih koji žive u maglama himera i mitova. Za Ugrinova je međutim najvažnije da su njegove ruke, i literarno i moralno čiste, a delo tog teškog posla, autorski autentično i humanistički angažovano. U Egzistenciji se, između ostalog, mogu pročitati svojevrsni "mini - romani" o Vasku Popi i Stojanu Ćeliću, "novele" o Radomiru Konstantinoviću i Bori Radoviću, i crtice o inim našim umetničkim uglednicima iz Beograda, Novog Sada, Sarajeva... Ugrinov zapravo od prve do poslednje stranice opisuje neprestanu borbu između ideologije i umetnosti na našim prostorima, slika nepristrasno ali i nemilosrdno stvaralačke sudbine u zamkama dnevne politike, beleži mene i mane kulturnog života u našoj prestonici. On svedoči, kao učesnik, i o preovlađujućim previranjima u našem nacionu, o iluzijama, zabludama, umetničkim dostignućima i lutanjima. Ova knjiga mudre iskrenosti, pored beleženja i promišljanja naše stvarnosti, u godinama kada se začinjalo mnogo što šta od onog u čemu sad živimo, romanesknodnevničkog bavljenja nekim od velikana naše kulture, donosi i znatan broj stranica koje Pavle Ugrinov is- punjava lirskim ili proznim pasažima na nivou svojih najreprezentativnijih ostvarenja. Zato Egzistencija predstavlja dragocenu lektiru i 10 101

svima onima koji poznaju njegov opus. Ostalima, koji nameravaju tek da upoznaju ovog pisca impozantnog proznog opusa, knjiga o kojoj pišemo, prepuna mudre iskrenosti, je jedinstvena prilika. Reprezentativna i uzbudljiva. ___________________ * Pavle Ugrinov je rođen u Molu 1926. godine gde je i započeo školovanje. Srednju školu je završio u Petrovgradu (Zrenjaninu) dok je na Akademiji za pozorište i film diplomirao u Beoradu. Profesionalno je počeo da se bavi režijom gde je izašao na glas 1955. postavivši na scenu Beketovo delo Čekajući Godoa. Delo je premijerno, skoro u ilegalnosti, izvedeno u ateljeu slikara Miće Popovića i prestavljalo je jednu od prelomnih tačaka u osvajanju ne samo pozorišne slobode, bez obzira što je ubrzo i zabranjeno. Osnovne teme sada jednog od najznačajnijih pisaca savremene srpske proze su ljubav i erotika, doživljene s nesvakidašnjom otvorenošću i suptilnošću, urbani ratni i posleratni život (Zrenjanina i Beograda uglavnom), odnos umetosti i umetnika s jedne strane i ideologije i politike s druge, kao i apartne analitičko-poetske opservacije svih najbitnijih događaja iz umetničkog života, poniranje u sociopsihologiju stvaralaštva kao i prozno "ispiranje" elemenata naše građanske stvarnosti. Njegova, suptilna ali istovremeno britka dekonstrukcija svakolikog totalitarizma i nacionalizma je naročito izražena u dokumentarističkoautobiografskim prozama. Prvu knjigu objavljuje 1955.godine (zbirka pesama Bačka zapevka), a zatim slede: Odlazak (1957), roman; Kopno, novele; (1959), Ishodište, novele (1963); Vrt, roman (1967); Elementi, proza (19680); Senzacije, proza (1970); Domaja, proza (1971); Rečnik elemenata, zapisi (1972); Fascinacije, roman (1976); Zadat život, roman (1979); Carstvo zemaljasko, roman (1982); Otac i sin, roman (1986); Tople pedesete, roman (1990); Ljubav i dobrota. novele (1996); Egzistencija, autobiografska proza (1996); Antiegzistencija, autobiografska proza (1998); Van sveta, novele (2000); Bez ljubavi, roman (2002); Pogled preko svega, autobiografska proza (2004). Dobitnik je skoro svih najprestižnijih nagrada u nas, od "Brankove", preko "Ninove" do "Andrićeve" i nagrade "Bora Stanković". Pavle Ugrinov živi u Beogradu i redovan je član Srpske akademije nauka.

10 102

KROZ FIKCIJU UZ DODIR STVARNOG
Sa Pavlom Ugrinovim: Čitanje. Susreti. Pisma

Moje "druženje" sa Pavlom Ugrinovom započelo je u jesen 1977. dok sam čitao ove redove: Osnovna boja grada bila je žućkasto-siva, sa ljubičastim senkama. Dolazilo je to otuda što je pretežan deo kuća, u stvari glavnih zgrada u gradu (pre svih crkve raznih veroispovesti, zatim Agrarna banka, hotel "Panonija" i dr.) bio obojen žućkastom bojom, koju bi uskoro prašina pretvarala u sivo žučkastu, kao što su je neke susedne boje menjale u ljubičastu. Zelenilo prekriveno prašinom davalo je čudnu mešavinu živog i oštrog sivila... Ovaj opis Petrovgrada, koji Ugrinov ispisuje na 117. strani Nolitovog izdanja romana Fascinacije, neverova tno blizak mom ličnom doživljaju letnjeg Zrenjanina, definitivno je bio odlučujući za buduću vezanost za skoro sve ono što je ovaj pisac objavio ili će u budućnosti napisati, čak i za upornost da kad-tad upoznam i čoveka koji ima senzibilitet meni toliko blizak. Jer, u to vreme, i pored studiranja u Beogradu, po nekoj čudesnoj vezanosti za rodni kraj, njegova eksplikacija grada u kome je učio srednju školu, proživeo prva zaljubljivanja, osetio staleške razlike, video rat izbliza, u njega se iz rata vratio i posvetio mu na desetine dragocenih stranica svoje proze, neverovatno je koincidirala sa mojim životnim ritmom. Kad Ugrinov napiše: Činio mi se beskrajan. Gde god bih se zatekao, izgledalo je da se širi. Možda: tek počinje. Sticao sam utisak blizine centra ali, takođe, i blizine periferije. Rečica i Kanal koji su proticali kroz grad, stvarali su još veću zabludu, jer su tekli skoro kružno. Uz to su bili načičkani kućama s jedne i druge strane i skoro ugušeni; a same kuće i ulice izgledale su zaošijane njihovim tokom.(...) Tok vode nije bio nimalo pouzdan putokaz: i uzvodno i nizvodno moglo se dospeti u centar grada, na Glavni trg, jer je vodena spirala kružila oko njega" - kao da mi se u svesti javi mikrokosmos detinjstva. Takvu provociranost uspomena, drugačiju po boji ali srodnu po intenzitetu, osećam i u susretu sa bečkerečkom arheologijom Voje Despotova i Radivoja Šajtinca. Sticajem povoljnih okolnosti, našao sam se ranih devedesetih u stanu Pavla Ugrinova, pisca koga sam do tada samo pažljivo i s uvažavanjem či tao. Dok se sa njegove terase, koja pruža pogled na, tog dana dosta tmuran Bulevar revolucije, dogovaramo o snimanju TV emisije o njegovom detinjstvu i mladosti, svestan sam neobičnosti da na neki način ulazim u prostor između stvarnosti i fikcije. Kao da sam ušao u pretsoblje iza koga započinje prozna umetnost koju volim. I zaista, posle tog sivkastog beogradskog dana, moje čitanje Ugrinovljeve pro ze, i ono unazad, i svako buduće, donosi mi pomešanost doživljaja. Svest o intimnom linku do tvorca Fascinacija, Elemenata, Toplih pedesetih uvećala se naročito posle zajedničkog boravka u bivšoj bečkerečkoj sobi porodice Popović, u jednoj od sala u zgradi današnjeg zrenjaninskog Muzeja. Posle ulaska televizijske kamere u enterijere prostora i uspomene ovog pisca, u svet bivše realnosti ovog grada odnosno odmerenih i decentnih podsećanja Ugrinovljevih, roman Fascinacije otvara mi se u jarkoj svetlosti prepoznavanja i skoro intimne čitljivosti. I žute keramičke kocke koje od opštine vode do Kapetanije kao da se 10 103

pomaljaju ispod asfalta kojim ih je moderno vreme sakrilo. Isti je, mada mnogo intenzivniji doživljaj bečkečke stavarnosti dočekao me u fikciji romana Bez ljubavi. Prošle su već mnoge godine druženja i uvažavanja Pavla Ugrinova, mnoga iščitavanja njegovih tekstova, povremeni telefonski kontakti, par razmenjenih pisama. U njegovim romanima susrećem ljude koje sam poznavao. U Egzistenciji "nailazim" na Vaska Popu, sa kojim sam imao par dragocenih beog radskih susreta, posredstvom Jovice Aćina, razgovarali smo o mogućnostima da zrenjaninski časopis ‘‘Ulaznica’’ postane relevantan za srednjoevropske prostore. U delu Bez ljubavi "iskrsava" Dragoslav Stojanović Sip, sa kojim sam osamdesetih skoro godinu dana sarađivao na izradi jedne monografije (O Žarku Zrenjaninu). Teško je definisati koju boju ima taj naknadni susret sa poznanikom iz realnosti, u kojoj ga više nema, na stranicama fikcije, koja je to samo zahvaljujući umetnosti književnog tkanja: Sip sedi za malim radnim stolom preko puta od mene i naglo diže glavu sa knjigovodstvenih papira, koje analizira već skoro čitav sat. Skida naočari, trlja oči i gleda me svojim večno nasmejnaim očima, iz kojih izbija neotklonjiva dobrota i vedrina. Ali njegovo rošavo lice, obasjano odozgo zracima što dolaze spolja kroz prozorčić...Da, Ugrinov me upravo izvan sveta i vremena dovodi u ponovni konatak sa slikarem, s kojim sam, nešto slično je bilo i sa samim Ugrinovim, neshvatljivo lako i brzo uspostavio izvesnu bliskost. Naravno, reč je o njihovoj ljudskoj jednostavnosti i sponatnosti koju sam ja samo prepoznao. Kod Sipa je dominirao neki životni grč, tek površno prekriven osmehom. Ugrinov u romanu Bez ljubavi, prepunom dramatične iskrenosti kojom njegov junak priča o "ljubavima koje se nisu do kraja odigrale" uvodi u geografiju moje duše još jedan zavičajni predeo: U produžetku Ulice brigadira Ristića, na samoj obali Begeja, nekako usamljeno, stajalo je moderno, dvospratno zdanje brodske kapetanije (...) Nije bilo nikakvog natpisa na njoj. I tek je mali putnički brod "Itebej" povezan mostićem sa obalom odmah iza nje, ukazivao da je reč o pristaništu. Bilo je to u poratnom Petovgradu. U potonjem Zrenjaninu, samom sredinom mog detinjstva plovio je isti taj "Itebej" iz Ugrinove proze. Da li je to u pitanju zajedničko presedanje u stvarnosti? Ugrinova, i samom svojom telesnom visinom izdvojenog od preteće banalnosti, i mene koji nikako ne uspeva da književno "savlada" sopstveno detinjstvo. U sećanju i dalje se mešaju fikcija i stvarnost. Sećam se razgovora na starom Sajmištu, beogradskom, o režiji Bekovog Godoa. Ugrinov mi je pokazao atelje slikara Miće Popovića u kome se poluilegalno odigrala premijera te proskribovane predstave. Bio je prohladan sunčan dan a Ugrinov je nosio šal i slamnati šešir. Taj zatureni Beograd, ispod mosta, u zagrljaju bliske periferije i prohujalog vremena, beleži televizijska kamera, deo piščevog dugogodišnje profesionalnog okruženja utkan mi je u sećanje skoro istim onim intenzitetom kojim svetli u Egzistenciji. Vasko Popa iz iste knjige, nažalost nije onaj kakvog ga pamtim iz dva-tri susreta. U knjigama je ili sve isto ili sasvim drugačije. U jednom avgustu, opet beše neko snimanje, na obali onoga šta je ostalo od Begeja, Ugrinov priča kako je voleo da skače u tu reku. Stojimo dvadesetak metara daleko od teniskih terena, mesta gde se nekad nalazilo kupalište i hangar za sportske čamce.To se mesto zvalo "regata". Ugrinov priča a ja imam osećaj kao da isto vremeno dotičem bivši realan prizor i redove iz Fascinacija: Veslači su bili najrevnosniji. Čitav dan ili barem čitavo popodne bili su zao kupljeni svojim čamcima i veslanjem. Već rano izjutra otvarali bi široka dvokrilna vrata hangara, skidali čamce sa njihovih posebnih ležaja - što su se penjali jedan iznad drugog vrlo pažljivo, vrlo lagano (...) Veslali bi veoma dugo, satima, pojedinačno ili u grupicama prema kategoriji čamaca (...) a potom ih na isti, oprezan način, vraćali u 10 104

njihove ležaje u hangar. I dan danas traje u meni igra prepoznavanja u čitanju i mišljenju tih ljudi, predela i vremena koje Ugirnov zaustavlja od osipanja. I za kraj ovog zapisa o imaginarnim i stvarnim susretima sa ovim piscem i njegovim delom, još jedan navod iz istog pisma koji nagoveštava nastajanje knjige Pogled preko svega. I to u decembru 1999. Kolaž bi se sastojao iz kratkih, esencijalnih izvoda iz prikaza kritičara, zatim mojih, takođe esencijalnih, komentara sadržaja, tema i ideja knjiga, pa možda: odlomaka iz knjiga iz intervjua, pisma i sl. i svakako, kratkih odlomaka iz samih knjiga, koji upečatljivo ilustruju moj stil, jezik i druge osobenosti, ali i moje estetske poglede... I 2004. izašla je u izdanju "Agore" ta knjiga koja uspostavlja nezabeleženu, izuzetnu i provo- kativnu relaciju prema Pavlu Ugrinovu, čije stvaralaštvo još traje. I njegovu prema prošlosti i savremenosti. Umetničkoj i onoj opštoj. Moj put kroz deo njegove fikcije, naročito onog s zavičajnom bojom, sa kratkotrajnim zaustavljanjima na beogradsko-petrovgradskim stajalištima, i susretima u pismima, bolji su deo mojih uspomena.

10 105

POETSKO - PROZNI ROMAN
Vojislav Zorić: Na ljuljašci, ‘‘Ulaznica’’, Zrenjanin, 1971.

Prvi roman Vojislava Zorića*, Na ljuljašci, donosi nam kvalitativnu izmenu miljea i stila u odnosu na njegov do sada objavljeni pripovedački opus. U kraćim prozama on je, prevashodno, bio zainteresovan za svakodnevnicu, etičke devijacije, čak bi se moglo reći da je naginjao ka svojevrsnoj socrealističkoj književnosti. Neočekivano, u ovom romanu on čini zaokret ka poetskoj analizi života - stvara lirski roman. Ta različnost nije samo formalne prirode, primetnija je čak u strukturi dela nego u globalu: jezik Zorićev doživeo je začuđujuću transformaciju. Od svakodnevnog informativnog, preobrazio se u svežu, razvijenu književnu frazu, ne uvek kristalnu, ali samosvojnu svakako. Njegov prvi roman govori o ratu. O ratu i detinjstvu. Zapravo Zorić prevashodno govori, s primetnom nostalgijom, o detinjstvu koje je zapravo samo privid. Ono je središnji motiv ovog dela, ratna zbivanja su samo ambijent u kome saznajemo jednu od mnogih tragičnih priča. Bombardovanje jednog grada, panika, ruševine, jauci, leševi, pogibije, očeva internacija, samotan život na selu zatim kraj rata i očev povratak, i na kraju kobno otkriće - Zorićev junak je izgubio sposobnost da se raduje. To bi u najkraćima potezima bile realije, koje u piščevoj viziji, predstavljaju surogat detinjstva. Po mnogim elementima zaključujući, Na ljuljašci je auto-biograf sko delo. Pisac ne pokušava da se sakrije iza svoga junaka, to ovom romanu daje privlačnost spontane iskrenosti, koja nije kvalitet po sebi ali u ovom slučaju, svakako, doprinosi prozračnosti romana. Pisanje o sopstvenom detinjstvu u tesnoj je vezi s mehanizmom uspomena koji potapa ružne detalje, stvarajući istovremeno oreol oko lepih. U Zorićevom slučaju, srećemo se s izuzetkom od ovog pravila. Trudeći se da rasvetli pejsaže dečije duše, on ne želi da se odrekne autentičnosti. Zato njegov junak, Dečak, doživljava život kao niz tragičnih slika, kao neposrednu surovost. Umesto igračaka i igre, lepih reči i sreće, on zaranja u prizore koji su i odraslim osobama remetile san, obespokojavale ih. Takva traumatična suočavanja natopile su sećanje glavnog junka nespokojem. Detinjstvo pod tim okolnostima proživljeno, nema u sebi osobine normalnog, jer poručuje nam pisac, detinjstvo je privilegija srećnih. Njegov dečak nije imao tu "privilegiju". Međutim, i Dečak neveselo egzistira u tom ratnom vremenu, obesrećen ali veoma ekstrovertan, prijemčiv za sve spoljašnje utiske, na pragu života. Svest je njegova neispisana knjiga koju nemilo "obogaćuju" ratne nepogode. Taj košmar koji predstavlja Dečakovu svakodnevnicu, pruža Zoriću mogućnost da dosledno primeni svoju stvaralačku koncepciju poetizacije jedne, u suštini, tragične projekcije. Dečak je izložen svakodnevnoj kiši neprijatnih šokova, nesposoban da se zaštiti pošto svet tek doživljava, prevashodno emocionalno i spontano. Bez oformljene racionalne suštine, on je bespomoćan, povija se pred nevremenom što sa svih strana osvaja. Dečak jedino može da trpi i jetko uči da je patnja veći deo života u koji zalazi. Tak vo iskustvo nesvesno mu prevlači lice ozbiljnošću, tugom koja je na 10 106

detinjem licu porazna. Opterećen takvom baštinom, Zorićev Dečak raste nesvestan da nikuda iz tog tmurnog detinjstva neće moći. Pisac, s pravom kaže da je detinjstvo uvek u nama, ono nas hrabri ali i sputava, u zavisnosti kakvo je bilo. Njegovom junaku ovo stanovito zatamnjuje svakodnevnicu, jer prošlost je samo dimenzija sadašnjosti, nezaobilazna i uvek prisutna, Nedoživljena sreća, poručuje nam ovaj roman, boli više od same nesreće. Zato, kada na završetku romana bivši Dečak sada već mladić, seda na ljuljašku, takva scena ne deluje komično, naprotiv ona je impregnirana tugom. Dečak - Mladić, shvatio je da neće moći da preraste svoje detinjstvo. Njegova sadašnjost nasilno osiromašena, praznina koju je trebalo da ispuni detinjstvo sputava ga da odraste. Zorićeva poruka je gorka: detinjstvo je prednost onih koji su ga imali. Upoznajući nas sa svetom svog Dečaka, pisac ne pribegava klasičnom metodu opisivanja dogodovština, sasvim opravdano, jer dete doživljava svet više kao fantazmagoričan mozaik senzacija, manje kao skup objektivnih činjenica. Opredelivši se da nam oživi, zapravo projektuje, stanja Dečakove psihe i mašte, on koristi znatno polivalentniju metodu od običnog fabuliranja. Da bi rekonstruisao njegova psihogena stanja, Zorić pribegava introvertnom, toku svesti, koji u strukturi ovog romana ima mnogostruku opravdanost. Junakove godine uslovile su da pisac zaroni, praktično, u svet infantilnog, da iz tog specifičnog ugla posmatra zbilju. Dosledan nameri da o snoviđenjima De čakovim, ne pripoveda, već da ih evocira, on poetskom valorizacijom realnosti uspostavlja liričan svet infantilnog. "Dečak podiže glavu i ugleda na nebu veliko jato nalik na ptičije zbog svog oštrog vrha. Predvodnik tih ptica, koje su se presijavale poče prvi izbacivati, a za njim i svi ostali, velike bele pečurke sa crnim korenjem, koje se poče njihati, kao pred spavanje. Dugo je gledao kako padaju, ali ne stiže da vidi kako se korenje pečurki zabada u zemlju, pošto se ona, pri dodiru sa njima, naježeno stresla slično mački izašloj iz vode." Tako u Dečakovoj svesti odjekuje bombardovanje rodnog grada. Po istom principu komponovane su i ostale slike koje njegova osetljiva svest registruje. Gradeći dečiji svet, ifantilan i nedefinisan, pisac ga metaforički transponuje, trudeći se da pronađe najbolje nijanse kojima bi naslikao maglu koja iz sećanja navire. Da bi dostigao tako zamašan cilj, Zorić pronalazi jedan od valjanih puteva, polazi od jezika, daje mu simbolička značenja, i vizija detinjstva, očima deteta viđena, sigurno se vaspostavlja. Sa iznenađujuće sigurnim pesničkim sluhom, on pronalazi višeslojna poređenja, epiteti su mu iznijansirani. Rečenica Zorićeva zahteva značajan intelektualan čitalački napor pošto je, neretko, skoro po pravilu, vrlo nekonvencionalno modelovana. ___________________ * Rođen je 1934. u Bijeloj. Školovao se u Sarajevu, Valjevu, Boru i Beogradu. Završio Poljoprivredni fakultet ali se "osnovnom" strukom malo bavio jer je brzo otkrio da mu ona ipak nije osnovna. Kasnije je prešao u novinarstvo. Pisao i publicistitku, bio glavni urednik u lokalnim novinama i časopisu ‘‘Ulaznica’’. Do penzionisanja živi, uglavnom tuđom voljom, kao slobodan umetnik. Piše prozu, satiru, aforizme putopise i drame. Teme su mu isključivo uzete iz zbilje a knjževni metod realizam oplemenjen ironijom, sarkazmom, satirom, hiperbolom i najviše humorom. Objavljene knjige: Na ljuljašci, roman, (1971), Prepoznavanje, priče, (1973,1975); Zemlja veselija, priče, (1989); Pozadina, roman, (1991); Tražim odlikovanje, satirična proza (2002). U književnim časopisima štampao je i sledeće drame i monodrame, od kojih su neke prevedene a i emitovane na radiju: Sud nebeski, Ja došo, Ponovo Marija, Molba, Neki predsedenikovi ljudi, Ej, NATO, 10 107

NATO, i A meni ništa. Naslov ove poslednje monodrame dosta autentično i samoiro nično odslikava Zorićev književni a naročito životni put stvaraoca koji je u dva maha "uspeo", uz ne baš malu pomoć drugih, da bude unutrašnji neprijatelj našeg "mekog" totalitarizma.

10 108

O ZAVIČAJU I NEUDOBNOJ PESMI
Bogdan Džuver, Povesmo vida, Mostovi, Pljevlja, 1979.

Svojom drugom knjigom pesama, književnik Bogdan Džuver*, nije iskočio iz sebe i svoje poetike, ali je zasigurno dospeo do sopstvenog autorskog temena odakle strpljivo i analitički, što je njegovom poetskom razmišljanju imanentno, osmatra mesto mogućeg doskoka. I zaista, on je toliko razmakao teme i varijacije iz zbirke Kolište da pesme iz dela Povesmo vida, i pored formalne sličnost, predstavljaju takvo istezanje poetskog materijala posle kojeg neminovno se javlja ili novi pesnički kvalitet ili bezvredni prah. U slučaju pesnika Bogda na Džuvera, uvereni smo, samo prvo dolazi uobzir. Kao i u prethodnoj zbirci, opsesivne teme ovog pesnika svode se na zavičaj, njegovo trajanje i njegove oznake u prostoru i vremenu, kao i na svojevrsnu zaokupljenost problemom stvaralaštva - pesnikovanja, kao alernative sveopštem rasapu. U primetnom procesu sazrevanja pevanja, Džuver ove motivske grozdove proverava, pročišćava i, sve sigurnijim pesničkim govorom, pomera ka granici autentičnog stihovanja o elementima sopstvenog, i ukupnog življenja. Njegova pesnička logika uspešno se probija kroz šumu sporednog, anahronog ili banalnog, tragajući za svojim lirskim bićem. U tom razlaganju uspmena i emocija, ovaj pesnik zadržava dovoljno začuđenosti pred licem večnosti, što njegovim redovima daje gamu fluidnosti ali i skep se. Zbirka Povesmo vida pripada retkim knjigama dosledno orijentisanih ka analizi i refeksiji. U skoro svim pesmama, raspoređenim u pet ciklusa (Raspis govora, Zavičajni zapisi, Razdrumlje, Omče vremena i Vojinove konačine), na dnu svake slike, vizije, igre reči, ili elegične nežnosti, postoje iskazi značajnog misaonog naboja. Krećući se lirskim grafikonom knjige Povesmo vida, logično će nam biti što ona započinje sintagmom o "udobno oskudnim pesnicima", a završava se spoznajom da je samo "samoća konačna." U prvom ciklusu /Rasprs govora/, kao da je smeštena ukupna poetika Džuverova. On polazi od tvrdnje da je "pesma neudobna", a da je pesnikovanje zapravo otima nje reči od smrti. On kaže, da je poezija zanat sličan kovačkom. U toj kovačnici nevidljivog, on kao alat koristi san. Nestajanjem, pronalazi se dno sna a, to dno je - tajanstvenost. U pesmama pod naslovom Ograđenica, on zaključuje da je bol prestonica svake pesme, a da se sa nesanicom sti- že do vrhunskog bola. Povezujući taj poetski panoptikum možemo zaključiti da je za Džuvera osnovni poetski segment poezije tajanstvenost. Time se ovaj pesnik približava istočnjačkom shvatanju suštine umetnosti, gde je težište svakog artizma uronjeno u nepojmljivo. U okvirima ovako definisanog poetskog zadatka razvija se drama okraćalog detinjstva, vezanosti za njegova ishodišta, bekstva i vraćanja. Zapravo, za Džuvera sve počinje i završava se u detinjstvu i zavičaju, sve je omeđeno i sadržano u jasnim i začuđenim praslikama sna i jave početka. Zato je od neobične važnosti pratiti lirsku genezu zavičajnosti koja je kod ovog pesnika neobično izvedena. Naime, Džuver zavičajem zove onaj kraj za koji je starinom i baštinom vezan / Crna Gora /, ali i prostore u kojima je duhovno sazrevao i spoznavao svoj ljudski i pesnički 10 109

identitet / Vojvodina /. Ovako kompleksno konstituisana zavičajnost lišena je, tako, svih recidiva lokalizma i zagušljivosti a istovremeno nije isušena i sterilna. Njegova višeslojnost svetluca dvostrukim dnom. Trajno je osećanje neudobnosti u realitetima koji naseljavaju njegovu zbilju. Pesnik kaže kako i u ravnici "veje zaborav". I to "morno brdo", kome posvećuje čitav jedan ciklus, za ovog je pesnika ukupnost trajne nesviknutosti na život. On peva kako je to morno brdo "humka bola na dlanu ravnice". I dalje, "kao usamljeni ečanski bor... nestajao sam udevajući se u vreme". U tom klupku nesnalaženja koje dominira Džuverovom ravnicom, a "mornom brdu" dobro je što postoji, jer bez njega ne bi bilo ni pesme, svetluca još nenađena reč. Možda je to i jedini pravi pesnikov zavičaj. Simbolička obraćanja vanvremenu, istorijskim parabolama i krivuljama, Džuver okuplja oko bečkerečkog bresta, ruševina Arače, i Devojačkog bunara. U pesmi Brest sećanja on, spoznavajući vitalnost ovog dugovečnog izdanka plodnosti ravnice, pod njegovu senku sklanja svoje "reči mlade", tražeći od "starca" kodove trajanja. U pesmi Mlade ruševine Džuver, u materijalnim tragovima prošlosti, vidi brod koji još plovi iz jednog vremena u drugo. Pesnikov je zadatak, po njemu, da poruke iz davnine, kao štafetu, prosledi drugim naraštajima. U grupi pesama pod naslovom Devojački bunar Džuver najkompleks nije komunicira sa mitskim, tragajući zapravo za sobom. On u Bunaru traži svoj sutrašnji lik, dubi bunar "sa obe strane detinjstva", uveren da je biser tu negde." Taj bunar spojen sa legendom je za Džuvera "poljubac svemira", veza sa tajnom. Bližeći se kraju knjige, kao da se malo istanjila ova lirska čipka, te se uz povremeno iskrenje javljaju vidljivi šavovi previše ogoljene fraze. Kad pesnik izrekne stih kao što je "Nadolazi život, reči potapa,", znamo da je to onaj isti rukopis put kojeg smo krenuli, ali opasno bi bilo ako bi Džuver krenuo smerom Vojinove konačine. U tim pesmama, koje zaključuju zbirku, premalo je pesničke slike, uznemirenosti, traganja a previše definicija. Džuver, što je očigledno, mnogo polaže na reč, po njemu znatan se deo poetskog odigrava u jezičkom činu. Međutim, prekomernim korišćenjem unutrašnjeg rečeničkog naboja, uz istovremeno zapostavljanje ostalih pesničkih atributa, izgubila bi se uzbudljiva osećajna promišljenost Zavičajnih zapisa ili Razdrumlja Na kraju pročitavanja ove knjige Povesmo vida, vratimo se početnoj metafori : sa svog poetskog temena Džuver može da iskoči na više valjanih mesta, potrebno je da izbegne samo nekoliko glibovitih.

* Bogdan Džuver je rođen 1936. godine u Ograđenici. Školovao se u Sivcu, Somboru i Beogradu. U Zrenjaninu živi i radi kao pravnik, odnosno upravnik Gradske biblioteke. Bio je i glavni urednik izdavačke delatnosti u Biblioteci. Piše isključivo poeziju u kojoj kroz ispitivanje slojeva, izdržljivosti i novih formi jezika obrađjuje zavičajne, etičke i refleksivne motive. Objavio je sledeće pesničke knjige: Kolište (1974); Povesmo vida (1979); Na usni zemlje (1984); Ralo,otpori (1987); Ograđenica (1987); Vrt na bregu (1995); Svetle tame (1996); U nepobegu jednakom (1999); Ovaj pesnik dosledno istrajava na misaonoj i poetičkoj konzistentnosti, i shodno svojoj prirodi deluje izvan književnih struja i estetičko-esnafskih povezivanja. 11 110

U ZAGRLJAJU SA JEZIKOM
Bogdan Džuver U nepobegu jednakom GNB "Žarko Zrenjanin", Zrenjanin, 1999.

U osnovi svakog stvaralačkog čina, pored imanentne autorove potrebe za oblikovanjem nevidljivog, svesno ili nesvesno odigrava se proces prilagođavanja budućem susretu sa javnošću. Ima pisaca koji, očekujući dopadanje i veću čitanost, unapred prave kompromise sa sopstvenom poetikom, ili makar u literarnom predlošku ostavljaju putokaze, dok drugi, malobrojniji, u koje spada i pesnik Bogdan Džuver, isključivo slede zakonitosti svog pevanja i disanja, po cenu hermetičnosti i otežane recepcije. Ovaj pesnik iskazuje tu beskompromisnu opredeljenost za samosvojnost izraza već od svoje prve zbirke Kolište (1974), ostajući joj dosledan sve do ove, osme po redu, knjige, U nepobegu jednakom. Naravno, teme, atmosfera, leksika, misaona konzistentnost, u proteklih 25 godina doživljavali su mene, sazrevali i brusili se ali u osnovi, poetički okviri postavljeni pre dve decenije, u najnovijoj zbirci doživeli su samo korekcije koje nameće dostignut kvalitet pevanja, lakoća zanata i mudrost životnog i literarnog zren-ja. Bogdan Džuver je u knjizi U nepobegu jednakom definisao i svoju pesničku filozofičnost, iskristalisao formu koja je najprimerenija njegovom pesničkom govoru, sveo tematske krugove na dozvoljenu količinu, i što je najvidljivije zaključio da je poprište njegove lirske aktivnosti prevashodno jezik. Džuver u ovoj zbirci, u tesnom zagrljaju sa jezikom, u njegovim tesnacima, ponorima, lavirintima i vatrometima, stoički i uporno, više uprkos a manje zarad, peva o roditeljima, braći, protoku vremena, urušavanju uspomena, zagađenosti današnjih duhovnih prostora, nemaru i zaboravu. Olako pročitan registar njegovih motiva mogao bi rezultirati u oceni da je pred nama poetski svet poraza i umora, međutim u zbirci U nepobegu jednakom provejava osećanje neke nadnaravne superiornosti nad neminovnim. Reklo bi se da je Džuver pesnik neuobičajeno vedre melanholije. Njegovo lirsko poigravanje sa silama nepomerljivim je, zapravo, sa druge stra ne pesimizma. Ukupna poetska avantura, čiji kraj on u daljini nazire, kao što je rečeno, najizrazitije se odigrava u jeziku. Džuver ga stešnjava, ispituje mu elastičnost, dovodi ga u neočekivane kontrapunktove, i što je najvidljivije i umetnički najizazovnije, obogaćuje ga novim značenjima, odnosno bogati, najčešće, leksičkim inovacijama. Ta strogost iskaza, svedenost stiha, gustina i novina značenja, nesvakidašnja metaforika, istini za volju, dosta otežavaju čitalačku prohodnost kroz Džuverove stihove. Njegova poezija traži upornog, obrazovanog i blagonaklonog poslenika, međutim, onima koji ispune barem jedan od ovih preduslova, trud će biti mnogostruko uzvraćen. Autor knjige U nepobegu jednakom dosledan svojoj poetici, ispisao je dosta hermetičnu poetsku zbirku, prepunu ipak ozarenja koja spadaju u odabrane stranice literarne današnjice. Inače, knjiga je podeljena u pet ciklusa (Čistota minerala, U nepobegu 11 111

jednakom, U buci, pod otpacima, Vidik okrnjen, Graduš zida, razruš raziđuje) koji obuhvataju intimističke zapise (Čistota minerala), filozofiju pesnikovu (U nepobegu jednakom) koja se sažima u sledećim stihovima: ... pa se u oba slučaja / u pojedinstvu/ ( preduzme li se) / pobeći može/ samo uvis (stablom)/ ili u zemlju (korenjem/ vodoravno (bežeći)/ nema spasa. Džuver u ovom ciklusu nedvosmisleno konstatuje kako je civilizacija bespovratno otišla u suprotnom pravcu od ljud ske sreće. Kataklizmička pozicija pojedinca u savremenom okru ženju, u jednom urbanom ali i bećkovićevskom stilu, dominira ciklusom U buci, pod otpacima, dokVidik porušen ispunjava lament nad ruševina i ne brigom za zrenjaninske veličine iz prošlosti (Toša Jovanović, Manojlović), odnosno žal za rekom koja je deo ikonografije ovog dela Banata. Najviše je mraka i zla, koje nasrće odasvud, u završnom ciklusu ove Džuverove knjige, Graduš zida, razruš raz građuje, u pesmama pisa nim uglavnom 1996. godine koje kao da an ticipiraju NATO zlo koje nas je s proleća ove godine (1999) i zadesilo. Ako bismo trebali da ukratko da svedemo svoje mišljenje o ovoj knjizi Bogdana Džuvera, a svrha recenziranja je između ostalog i ta, moglo se reći sledeće: zbirka pesama U nepobegu jednakom je kvalitetno ostvarenje, bogato jezičkom partiturom koja zahteva vidan napor, mudro i melanholično. Ova knjiga nije za razbibirgu i jednoznačnu čulnu nasladu. Ona nagoni na razmišljanje i nudi protivurečne obrasce iz kojih svako sam za sebe mora da odabere magistralni.

11 112

O STRANSTVOVANJU LIČANA U AMERICI
Ljubomir Kokotović: Gut baj Brodvej, elo Vrans GNB Žarko Zrenjanin, Zrenjanin,1996.

Pre nego što krenete u nesvakidašnji svet knjige priča Gut baj Brodvej, alo Vrans, priređivač ovog rukopisa oseća potrebu da vam iskaže nekoliko prethodnih napomena. Nije u pitanju želja za nekim prevashodno estetičkim tumačenjem ponuđenog štiva već osećanje da pravom i punom razumevanju ovih nesvakidašnjih priča treba pomoći s nekolikim informacijama koje će vas uvesti u literarni svet poznatog grafičara i slikara Ljubomira Kokotovića*. Proze koje vam se nude ispisao je ovaj renomirani srpski i evropski grafičar kao svoj prvi celovitiji literarni rad. Međutim, to što vam saopštavamo ne kao eventualni alibi za nesavršenost dela već kao podatak koji će još više istaći snagu njegovog, ovog puta, književnog talenta, kao do sada potisnutog likovnom praksom. Zapravo Kokotović je izgleda samosvojnost svog umetničkog bića jednostavno preneo iz sveta likovnosti u ambijent jezika. Zato ova početnička knjiga nema ni senku neveštine već deluje kao autentično delo umetnika koji je davno oformio svoju poetiku. Dakle, pred sobom imate proze koje po organizaciji materijala podsećaju na strogi svet grafike, a s druge strane nude nesvakidašnji milje do sada jedva obrađen u našoj knjiže vnosti. Kokotović, naime, stranice svoje knjige posvećuje američkom snu svojih etničkih Ličana. U knjizi Gut baj Brodvej, elo Vrans, njegovi lički junaci prolaze kroz naličje obećane zemlje u koju su kao pečalbari stigli. Borba za opstanak u civilizaciji koja ima sasvim druge principe od one austrougarske, iz koje su izbegli, vitalizam aktera, dogodovština u neve rovatnom rasponu od lirskog do tragikomičnog, život na ulicama i rubovima američkih gradova, i konačno povratak u domovinu koja ulazi u Prvi svetski rat. Lički Amerikanci u ovoj Kokotovićevoj knjizi, naime prekidaju svoju odiseju u Novom svetu odlaskom u dobrovoljce i rat. Kokotović , sa izuzetnim smislom za detalj, za auten tičnu sliku i atmosferu ispisuje sagu o njihovom stranstvovanju.. Njegove kratke proze najčešće govore o danima i noćima u kojima akterima skoro sve nedostaje osim duhovitosti i spremnosti na svakojake avanture. I zaista knjiga, površno gledano i počiva na avanturizmu i lakrdiji, međutim promišljenije čitanje ove izuzetno guste i konsekvetne proze otkriva niz socio-psiholoških, etničkih i emotivnih tokova koji stoje iza groteskne prozaičnosti. Kokotović je u komponovanju svoje "emigrantske prosjačke opere" koristio jarke i reske tonove. Njegova je rečenica često opora a jezik sočan do opscenosti, i izvorno elementaran. Njegovi junaci, jednostavni i preki, govore i deluju načinom svog socijalnog i etničkog porekla ali ni duh "divljeg zapada" nije bez uticaja na psihološki profil tih autsajdera u svetu sna koji se samo drugima ostvaruje. Priče sa kojima ćete se sresti u ovoj knjizi pisane su ličkim dijalektom. On vam može u prvi mah biti i smetnja ali valja se potruditi u njegovom razumevanju, jer upravo ta opora i rustikalna jezička književna verzija, knjizi Gut baj Brodvej, elo Vrans daje izuzetan šarm i obezbeđuje literarna zadovoljstva. Sve u svemu, grafičar i slikar Ljubomir Kokotović nudi vam nesvakidašnju knjigu: da se podsetite, da saznate, da se nasmejete, da uživate u svetu neverovatnih događaja i pitoresknih junaka. On posle ove knjige nije postao pisac jer mu to nije 11 113

bila ni ambicija. On je umetnik odavno a ova je knjiga samo deo njegove umetnosti. A jeste deo dobre književnosti. (IZ PREDGOVORA ZA KNJIGU)

__________________ * Ljubomir Kokotović je rođen u Karađorđevu (Banatskom) 1936 godine. Završio je sve visoke škole i specijalizacije, u zemlji i inostranstvu koje su potrebne, ili nepotrebne, za vrhunskog svetskog crtača i grafičara. Potom je više od decenije boravio u evropskim slikarskim metropolama. Pokupio mnoštvo prestižnih nagrada za grafiku. Potom se, vođen nekim svojim usudom, vratio u rodno mesto. Od tada ne slika, jedva da slika. Piše, gaji ovce, druži se... Zbirka proznih minijatura o ličkom entitetu u SAD je diina je njegova do sada objavljena knjiga. U potaji piše romane i proze o autsajderima iz ruralnog i urbanog polusveta. Ako ne posustane i odustane, valja očekivati provalu nove književne energije. Do tada, jedino se da zabeležiti knjiga kratke proze Gut baj Brodvej, elo Vrans, (1996).

11 114

ROMAN O DEVEDESETIM
Đorđe Petrović Bele noći i crni dani,1 i 2 Matica srpska, Novi Sad, 2001

Prozno ostvarenje Đorđa Petrovića*, Beli dani i crne noći 1 i 2, jeste književni prvenac autora koji dolazi iz sveta ekonomije i priv rede. Ovaj pisac zrelih godina, potpuno nepoznat literarnoj publici, ispisao je autentičnu, proživljenu i zanimljivu prozu o ljudskim sudbinama na fonu ratnih zbivanja u eks-Jugoslaviji. U stilu neorealizma ili, rekli bismo, verizma jednog Ivana Ivanovića, čak i ranog Živojina Pavlovića, pomalo u maniru rukopisa koji su obeležili takozvani "crni talas" u našem filmu, Đorđe Petrović stvara upečatljivu romanesknu hroniku vojvođanskih prostora u poslednjih desetak godina. Očigledno dobro upućen u "zanatske" tajne svetskih i domaćih majstora klasične proze, raste rešen potrebe da bude za ili protiv postmodernizma, ovaj evidentno zaneseni ljubitelj dobre proze, ovim romanom i sam postaje akter domaće literarne scene. Ne bolujući književnoj modi, Petrović svom prvencu obezbeđuje sve neophodne atribute književnog štiva koje može da anagažuje čitalačku pažnju: u romanu Bele noći i crni dani vešto i konzistentno je ispričana priča o tome kako je "rat u okruženju" uticao na pojedince, porodice i čitave društvene strukture, prevashodno u vojvođanskoj provinciji, i Novom Sadu. Petrovićev vez kroz razne socijalne, intelektualne, etničke i generacijske slojeve, upravo završene društvene etape, kao da u sebi nosiritam i britkost balzakovskog zasecanja u savremenost. Veština u vođenju fabule, preciznost u individualiziranju likova, ironija u definisanju realiteta samo su neke od odlika Petrovićevog romanesknog postupka. Takođe, u vrline njegovog lite rarnog umeća spada i spremnost da se suoči i sa svim neuralgičnim sociopsihološkim, odnosno etičkim stranputicama desetleća koje je urušilo mnoge ljudske, ekonomske i kulturne vrednosti. Petrović u svom romanu fokusira različite društvene slojeve: bahate policajce, biznismene na ivici kriminala, društvene autsajdere, etablirane palančane; rekonstruiše sudbine starije godine u kojima umesto da se školuje i stvara porodicu snagu gubi na izbegavanju vojnih pozivara, devojaka koje u promiskuitetu traže rešenje socijalnih i psihičkih trauma, mladića brzih pesnica i još nasilnijih revolvera... Nevesela je slika naše stvarnosti u interpreteciji ovog autora ali je u svojoj nemilosrdnoj tačnosti neophodna, on implicitno poručuje kako se kad-tad moramo pogledati u sopstvenom ogledalu... Svoju oporu priču o našem zajedničkom juče, Petrović vrlo efektno grupiše oko zbivanja u bivšem švapskom letnjikovcu, potonjem policijsko-političkom izletištu ("Hercegovom domu"), smenjujući efektne opise, dramatične "incidente" i satiričnoironične komentare o ljudima i vremenima. Uspešni lirski fragmenti, na žalost, kao da posustaju pod navadlom opore zbilje. Crni dani i bele noći Đorđa Petrovića jesu dakle knjiga koja inten zitetom i disperzivnošću svoje sadržine s pravom očekuje čitaoce. Nje ne mane, a odnose se pre svega na nedovoljnu sažetost, i ponekad su više razbokorenu rečenicu koja usporava radnju, znatno su manje od uzbudljivog i sadržajnog proznog svedočenja o vojvođanskom delu proteklog jugo-vremena, "koje su pojeli skakavci" zvani i znani 11 115

kao na cionalisti, opsenari i profiteri. Kao u jednom od prvih romana Slobodana Selenića, Ispovesti Pere bogalja, samo u obrnutoj ekspoziciji, glavni Petrovićev junak Sibi, sopstvenom ali i društvenom krivicom, nastavlja da vegetira u invalidskim kolicima. Autičan i paradigma tičan. Petrović kao da se implicitno pita, kako i kada ćemo se svi mi probuditi iz samodovoljnosti i prikovanosti za balkanski glib.

____________________ * Đorđe Petrović je rođen 1937. u Zrenjaninu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, Višu pedagošku u Zrenjaninu, diplomirao i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Doktorirao na Univerzitetu u Beogradu. Bavio se ekonomijom i privredom. Objavio preko 130 stručnih i naučnih radova. Radni vek proveo u privredi. Unutrašnje nemire i stvaralačke porive uspešno krio od javnosti sve do 2001. Tada je objavio roman Bele noći i crni dani. Sledeći njegov roman, iz "serijala proze iz fijoke", Zenit mimohoda (2003), nagoveštaj je znatnog romasijerskog zahvata u neistaraženu socio-psihološku pozadinu našeg tek razrušenog državno-društvenog života.

11 116

ČELIČNA LJUSKA STRUGANE MAŠTE
Koncept je svet: Vujica Rešin Tucić Još 1964. godine Vujici (Rešin) Tuciću*, u Zrenjaninu, "eksplodirala je voda" jer "u vazduhu ko dva Ararata urla(lo mu je) srce". U plaketi tamošnjeg Kluba mladih pisaca' (''Tišina govori o ljudima'') ovaj je pisac paradoksa, jezičko-slikovnog humo ra, neprilagođene ironije, nadrealističkog konteksta i duboko, reklo bi se, skoro traj no, sakri-vene romantike vijonovskog tipa, obelodanio se prozom i poezijom sa na goveštajima povišenog literarnog napona, formom koja remeti, mišljenjem što ne pristaje na konvenciju. U toj "vežbanki" budućih nesanica, Tucić, kasnije Rešin-Tu cić, odaslavši i signal sopstvenih socio-političkih inata, otvara poetski prostor za gru pu budućih zrenjaninskih "neprilagođenih" i uznemiravajućih pisaca (Despotov, Aćin, Grujić) koji će u potonjim vremenima, zajedno sa njim, ali i uporedo i samostalno, bitno i dragoceno, remetiti etabliranu i pravolinijski književnu hemisferu u nas, od kraja sedamdesetih pa sve do danas. U pesmi ''Očevi'', iz pominjane plakete, V.R.Tucić kao da nagoveštava dva osnov na poetička principa, svoja ali i ostalih iz "zrenjaninske grupe transformersa". Prvi, koji kaže da se sve mora rasklopiti (čak i sopstveni život) jer je vaskolika istorija i praksa "sklapanja" prepuna pogrešnih poteza i zaključaka, i drugi, po kome se niu kom slučaju, u tehnologiji stvaralaštva, ne smeju zapostaviti skrivena energija i me morija stvari koje nas naizgled nezaintersovano posmatraju: U svakoj agoniji poje dinih stvari/ .../Peva po neki čovek stari/ . Dakle, već tada ovaj autor shvata da je u svakojakom umetnikovanju neophodno primeniti novi koncept! U okviru ''Pamfleta'', naizgled nepretenciozne knjižice, koja međutim ima dugot rajno dejstvo, izdatih u projektovanoj ediciji "ful maks 68" koja će "izlaziti savre meno u različitoj naravi", Vujica Rešin Tucić, sem učešća u konceptualnom "dizaj niranju" ove literarne bombe sa prikrivenim, dugotrajnim i prevratnim značenjem, u sadejstvu sa Jovicom Aćin, ispisuje redove koji anticipiraju sva njegova buduća "st ruganja mašte" i "jaja u čeličnoj ljusci". Dakle, ''Pamflete'' Tucić započinje, u vre menu ne samo umetničke "strogosti", autopoetičkim iskazom koji se nije mogao zva ti drugačije nego: AH, PODUZMIMO NAJZAD TO PUTOVANJE DRSKO! U tom se teks tu, nadrealističke strukture i antilirske forme, nalaze skoro svi elementi njegove buduće subverzivne književne teorije i prakse: drskost, humor, "teror" nad uobiča jenom jezičkom praksom, poigravanje sa stereotipima, dovođenje konvencija do paroksizma i gluposti, povremena bizarna erotika i jedna, u začetku barokna, reto ričnost. Ova je pesma, kasnije, bila pravi uvod u ''Jaje u čeličnoj ljusci'', zbirku Tuci ćevih "književnosti", neočekivano zrelu, dovršenu, možda i prerano i previše doslednu. Knjižica ''Pamfleti'' istovremeno, doduše ne i istim intenzitetom, najavljuje i još dvojicu iz zrenjaninskog kvarteta "antitradicionalista", Jovicu Aćina i Vojislava Despotova. Milorad Grujić će u ovaj "voz prokletih" ući kasnije i docnije iz njega pre ći na drugačije i neuhvatljive književne koloseke. (Radivoj Šajtinac, iz istih "pamf leta" postati će ne manje značajan pisac ali us meren ka drugačijoj metaforičkoj se mantici.) 1970. godine Vujica Rešin Tucić je ''okovao jaje''. Sav u ranim ra dovima i još ranijim jadima, ali neočekivano i možda nenamerno potpuno zreo pesnik, zbirkom ''Jaje u čeličnoj ljusci'', punoj ispovednog, iskustvenog, u sebe i svet istovremeno zagledan, on uspostavlja poetski sistem neobičan za postojeću književnu praksu: ce 11 117

lovit, nepodudaran, divalj, glasan, iznutra usaglašen i, skoro, dovršen. Poetički i politički konfliktan! U pesmi po kojoj i knjiga nosi naslov, međutim, kao da je mno gima promakao smisao završnog stiha: ''Ploviću ja morem,/ skuvaću ja jajca,/ širićemo ljusku/ ispod gromobrana''!! ''Čelična ljuska'', očigledno ima pored sli kovnog efekta i dublji parabolički smisao. Tucić Rešin zna da maštu, i ma šta ona značila, treba zaštiti od nekontrolisanog i neuviđavnog struganja! U svetu istrošenih vrednosti, u opsadi spisateljskoj zalud ostima, u zagušljivoj melodramatičnosti svakodnevice, ovaj je pesnik još prok lamovao princip totalne konceptualne dekompozicije poetskog iskustva u nas, ukl jučujući u svoj pesnički metod sve ono što je nadrealistička praksa na generalnom planu izrekla a u pojedinačnim egzemplarima izostavila. Činjenicu što iz ponekih stihova proviruju Breton, Davičo, Vučo, Micić, u radikalnosti Tucićevog panoktikuma jedino možemo protumačiti kao anticipaciju postmodernističkog vremena u kome jesmo, jer ambiciozna zbirka koja započne samoironičnim stihom:''Ovo su vicevi za poslepodne'', ima pravo na svaku vrstu poetske otvorenosti, provokacije, lingvističke diverzije, humorne, komične i satirične nezasitosti. Tucićeva knjiga ''Jaje u čeličnoj ljusci'', istovremeno je svojevrsna prosjačka opera, sa elementima politike i socijal ne autopsije, zgusnuto iskustvo pesnikovog života u zbilji i književnosti; ona je i pre sek i izvod njegove napadnute ljudskosti, naravno i šifarnik skoro svega što će napi sati potom. Ovaj pisac dosledno okrenut protiv tradicionalnog i malogra đanskog, sav u savre menosti i eksperimentu, i kao kritičar zastupa nova imena i nesputanu misao. Govo reći, 1972. godine o prvencu Vojislava Despotova, ''Prvo, tj. pesmina slika reči'', Vujica Rešin Tucić ovako nagoveštava buduću književnu misiju mladog Zrenjaninca, objašnjavajući istovremeno i sebe samog: ''Pesma više nije u ulozi prenosnika, već zastupa sopstveno telo, svoju predmetnost''. U knjizi ''Jaje u čeličnoj ljusci'', toj svojevrsnoj ''prenatalnoj'' ličnoj antologiji, enciklopediji i "ulaznom portalu" V.R.Tucić proročki započinje i zaključuje: ''Pre nego što umr, pre nego što crk, noge proteg i primer bud - / nauči ljubit - / LJUBIT JE GUBIT! I čemu više''!

* Vujica Rešin Tucić je rođen 1941. godine u Melencima. Školovao se u Zrenjaninu, Vršcu i Beogradu. Uređivao časopise: ‘‘ Ulaznicu’’, Polja i Dalje. Osnivač privatnog časopisa Adresa. Radio kao urednik-dramatrug Dečjeg dramskog programa Radio Novog Sada. Objavljene knjige: Jaje u čeličnoj ljusci, poezija (1970); San i kritika, poezija (1977); Slovo je puklo, kritika (1978 ); Prostak u noći, poezija (1979); Reform grotesk, poezija (1983 ); Hlad no čelo, kritike i eseji (1983); Sneg veje, ljubav je veća pesme za decu (1990 ); Struganje mašte, sabrane pesme (1991); Strahote podzemlja, roman-menipeja ( 1991); Sklon vizuelno-političkim "performansima", u mladosti i intelektualnogestovnim preokupacijama. Naizgled neprilagođen ali dovoljno avangardno priseban. U kritici, pisanoj i onoj drugoj, neočekivan i različit. Namerno nepridužen establišmentu, u mladosti sklon buntu i rizičnim političkih iska kanjima.

11 118

PESNIKOVOM STAZOM
Sa Perom Zupcem

Pojava izabranih pesama, u kontinuitetu objavljivanja savremenog pesnika, prilika je za kritičko suočavanje sa pretpostavljenim vrednostima te pesničke emisije. Izbor iz pesništva Pere Zupca*, koji potpisuje književnik Miroslav Antić, primeren je osnovnim monadama ovog autora, ne toliko uvrštavanjem pojedinačnih i određenih pesama, jer ukusi su različiti, koliko po dobro utvrđenim osnovnim tonalitetom. Knjiga Mostarske kiše i neko drugo more afirmiše, uglavnom, vrline Zupčeve poezije, lirskog govora koji bi se mogao defini-sati sintagmom "nostalgična fuga". Ovako okupljene pesme izazov su i kritici da izrekne celovitiji i trajniji sud o njegovoj lirici. Za prikazivača, koji je upornije pratio rast ovog pesnika, izabrane pesme trenutak su da se analiziraju i sopstvene ocene i prognoze, da se utvrdi koliko im je vreme dodalo ili oduzelo. Tri kritička fragmenta, objavljena u rasponu od skoro petnaest godina, kao odziv na pesnike knjige Pere Zupca koje Antićev izbor zaklapa, ulog su koji potpisnik ovih redova unosi u avanturu nazvanu: ocenjivanje savremene poezije. Uz rizik, koji je, ipak, bio manji od pesnikovog, pogledajmo kako se to recenziranje odvijalo.
BEOGRAD, DECEMBAR 1967.

"Pre nekoliko godina. u zajedničkoj knjizi zrenjaninskih autora, Zubac je odredio pravac svog poetskog traganja. Zapisao je tada: Vreme je da se vratimo Svaki u svoju ljusku Svaki u svoje lutanje... Sada, i u prvoj zbirci pesama, on ostaje u okvirima tih ranije naznačenih prostora i sadržaja. Bol kao iskustvo, kao poetska esencija konačnosti osnovni je lajtmotiv Zupčeve poezije. Bol, pronicljiv i gorak, koji je prisutan u ljubavi, smeni godišnjih doba, u nekom osećanju neminovnosti opšteg poraza. Uočavajući ga u svemu, njegova obličja kao da proganjaju pesnika, on pokušava da u pesmi nađe utočište ali ni u njoj nije bezbedno: Pobeći u san jeseni, u principu, pobeći samo duboko od pesme, od noći koja na čelo naleže, težinom srebra, težinom vode, (...) Ne nalazeći ni u pesmi zaklon. /Zubac,/ oseća pesničku kob, prostore bez počinka. Međutim, poezija koja nastaje iz ove poetske avanture nije iskustvo 11 119

sazdano na rezultatima racionalno iznađene tragične suštine pojava i oblika, već je konsekventna manifestacija osobene elegičnosti koja gotovo u potpunosti definiše ovog pesnika. U prva dva ciklusa ove zbirke:Nikad se ne razbudi i Težinom vode, težinom srebra, osnovno raspoloženje je kombinacija gorčine i elegičnosti, bez razmekšanosti i plačljivosti. Prolaznost, regresija i smrt daju Zupčevom stihu težinu, ako ne empirijskog iskustva ono svakako emocionalne uznemirenosti. U tim pesmama, nejednake vrednosti, ipak preovlađuje iskrenost i spontanost. Leksika obiluje funkcionalnim inovacijama, dok je fraza sveža i bremenita uticajima narodnog pesništva. Najbolje pesme prva dva ciklusa su: Kletva, Rukom si iznad granja, zatim Bol raste, kao i Gori nebo (zanimljiva po veoma uspelom spregu folklora i nad realističke vizije). Palo je rano nebo po zemlji skrušeno / gorko detinjstvo moje neižđikalo klasje .../, Govori Zubac u pesmi Rekvijem, s pravom merom lucidne spoznaje prolaznosti i opšte tragi čnosti. U trećem ciklusu, kao i u MOSTARSKIM KIŠAMA ima dosta slabih mesta, pomalo otužnih i predumišljajno tempiranih da izazovu primaran efekat. U "Elegičnim strofama" jedino vredi izdvojiti "Baladu:" bežali smo niz lišće kišama gorko izmoreni od punih pluća pravili lake piskave frule bežali smo neznano potonjim suncem izgorenim belim kostima sejali bezbrojne ćelekule bežali smo niz lišće kišama gorko izmoreni Ostale pesme, ne uvek autentične po inspiraciji, svedoče o raznorodnim i nedovoljno transponovanim uticajima. Ponekad od cele pesme preostane samo atmosfera kao senka nekog lirskog ugođaja. Privući će nas osobena retorika, kao odsjaj unutarnje temperature pesme, ali češće kao sredstvo da se pesmi prida zvučnost i monumentalnost. Izrazito je u pesmi "ZAPEVKA." Balada "Mostarske kiše" deluje pomalo naivno, čak kao svesni pesnički egzi bicionizam, i nalazi se izvan Zupčeve poetske suštine. Dajući joj, na izvestan način, centralno mesto u zbirci, kao da sebi čini lošu uslugu.U jedan romantičarski, čak melodramski temat, on interpolira erotiku, eksperimentiše sa obiljem kon kretizama, ali konačni rezultat tih pokušaja ne daje mu za pravo. To je balada građena od efekata, sladunjavih i kratkog daha. Može mu doneti izvesnu popularnost, ali u odosu na prva dva ciklusa predstavlja pad. Zubac u njoj dozvoljava sebi i takve stihove kao: /ona je prostrla svoje godine po parketu /. Ponekad, ipak, zasvetli i neki dragulj: njene su oči bile pune ko zrele breskeve njene su dojke bile tople ko mali psići... Ipak, "NEVERMORE", kao prva zbirka mladog pisca, poseduje određene kvalitete. Umesto apsurda, ironije, kosmologizma, Zubac afirmiše lirizam i meditaciju. Neke pesme dokazuju da je ovaj pesnik na putu da prevaziđe izvesnu demodiranu "rasplakanost" i ne dovoljnu stvaralačku koncentraciju." Moj zapis iz 1967. godine, povodom zbirke Never more, nagoveštava Zupčevu prevashodnu okrenutost elegiji. Prikaz u glavnim crtama ostaje u saglasju sa razvojnim putem ovog pesnika, proteklo vreme je, međutim, u potpunosti demantovalo prikazivača kada je u pitanju balada Mostarske kiše. Ona je čak postala 12 120

svojevrsna "kultna pesma" mnogih potonjih generacija. Iz nje je, možda u rafiniranijoj formi, iznikao i znatan deo potonje zrele lirike Pere Zupca. Nes porazum u procenjivanju poetske valjnosti "Mostarskih kiša" nastao je, verovatno, zbog preteranog insistiranja prikazivačevog na tekstualoj jednoznačnosti Kiša. Zapostavljeni emotivno-asocijativni pod tekst, koji je, očigledno, u prvom recenziranju zanemaren, odnosno previđanje obnove svojevrsnog neoromantizma u poeziji i zbilji, uticali su da se percepcija ove balade vidno izmeni. Moram, dakle, priznati da nisu samo vanliterarni momenti uticali da se uticali u naslovu ovih izabranih stihova nađe sintagma "Mostarske kiše". One su ipak bile potporni stub zbirke "NEVER MORE". No kad je mogao i Skerlić par puta da omane, neka to bude dopušteno i meni, tada nadobudnom mladom kritičaru. ZRENJANIN, MART 1973. Nova, druga po redu, knjiga Pere Zupca promiče bez prave kritičke reči. Da li jedino iz razloga što je proteklo četiri godine od pojave Never mora, njegove prve zbirke. Bez obzira na razloge ovakvog prećutkivanja, novi rukopis Zupčev zahteva pravi odaziv. U knjizi "Razgovori sa gospodinom" ovaj pesnik, u prvom delu zbirke, nastavlja sa produbljivanjem poetski već osvojenih predela bola, s uočljivim naporom da slici da i misaonu projekciju, dok u drugom delu u potpunosti napušta deskripciju kao metod objektivizacije unutarnjeg pejsaža, već barata elementima prečišćene emocije. Taj zaokret u načinu otelotvorenja duhovnih metamorfoza primetan je i u sadržini i u formi Zupčevih novih pesama. Pažljivom analizom pesama iz ciklusa Ime , kao i Sonetnog venca, pisanih uobičajenom metrikom, sa, poznatom metaforikom i tonalitetom, uočićemo da one za pravo predstavljaju svojevrsnu najavu deonica kao što su Hristljuvene i Večernji razgovori sa gospodinom, koje znače vidan rast misaonog bića njegove poezije. Zbirka Razgovori sa gospodinom svakako je duhovni izdanak me lanholične fuge iz Nevermora, ali već se u prvom ciklusu motivski razilazi sa poznatim govorenjem, Zubac ovde peva o smrti, o zaludnosti svakog aktiviteta: Zaludno gradiš dvore: šačica neimara prekonoć samo kamen izdigne iznad litice. Kletva ti moja noću temelje izobara ko kukavije gnezdo uznemirene ptice. (Zaludno gradiš dvore) I struktura njegove pesme doživljava značajne transformacije: jezik je sada uspela kombinacija stilizovanog folklornog izraza (šarna zmija, nijano, boljka), savremene pesničke terminologije, kao i manjeviše uspešnih leksičkih inovacija. Takvo misaono i strukturalno menjanje jednog, i dalje, ispovednog pesništva, nagoveštava pojavu vizija čija će simbolika biti znatno produbljenija: Konačno, u Sonetnom vencu, neoromantičarska uznemirenost pesnikova, njegova opsesija bolom, smrću i razorom, javljaju se kao novi, iako poznati kvalitet. I ovde je i dalje prisutna "stražilovska" ispo vednost, ali znatno višesmislenija i modernije koncipirana: Na možđanu mi otrovni lišaji Sa rebrolukom srasle mahovine, Niz grlo grozdi kiša 12 121

Pregrke zemne otopine U pesmama iz ovog ciklusa životna zbilja polifonije prodire u poetsku strukturu. Zubac, tragajući nostalgično za sopstvenim identitetom, dotiče istorijske koordinate prizivajući ih kao svedoke i pomagače. Njegova pesnička veština, već ranije osvedočena u komplikovanoj "građevini" kao što je sonetni venac pokazuje se u punoj boji; ako tome dodamo da je govor pesnikov siguran, motivski razuđen: mladost, smrt, ljubav, rodoljublje, tvrdnja da je ovaj "Sonetni venac" jedan od boljih u našoj savremenoj poeziji neće izgledati preslobodna. Akrostih nam kazuje da je Venac posvećen klonulim što nam govori da se linija započeta u Nev rmoru ovoj zbirci nastavlja. Treća skupina Zupčevih pesama, Hrist ljuvene, prvi je korak u na puštanju belkanta: strofa je izlomljena, misao samo nagoveštena, me đuprostor pun višesmisla. Umesto jednostavne zvučnosti, javljaju se zamišljenost i asocijativnost. U najboljoj pesmi ovog ciklusa, Mrtvi prijatelji, Hrist iza vitraža, Zubac se, naizgled, izvan temporalnosti priseća: Moji mrtvi prijatelji sede na klupama u Katoličkoj porti Iz lobanja im kulja gusti dim jeseni Fraza je očišćena od dekorativnog, pesnik jednostavno iznosi pred nas čist nekonstruisani poetski segment. Korišćenje autentičnih lokacija, u ovom slučaju Katoličke porte (novosadske), u direktnoj vezi sa sakralnim prizvukom ovog smirenog kazivanja, daje nesvakidašnju plastičnost njegovim lirskim sećanjima. Moji mrtvi prijatelji sede na klupama u Katolikoj porti, dok dozrevaju grozdovi dečaka po obezdunavljenim limanima. Dva puta pomenutom motivu smrti, u prvoj strofi, u drugoj se suprotstavlja mladosti koja traje u urbanom ambijentu. Zatim sledi strofa kojoj se javlja Hrist kao metafizička iskopina ljudskog iskustva (njegov je lik u pesmama ovog ciklusa različito korišćen, čak i u persiflaži) koji ambijentu grada dodaje nestvarnu gamu. U dva sata, Hrist izviruje iza vitraža Katedrale, on gleda da li će proći moja draga i pogledati u naša okna Međutim, nije ceo ciklus na istoj razini kao citirana pesma. Tamo gde se upliću i ljubavni motivi, gubi se kristalna poroznost govora što je naročito izraženo u pesmi Gospa od Karmela. Iz grupe boljih, valja istaći još pesmu Bamse. Završni ciklus Zupčeve zbirke, Ve černji razgovori sa gospodinom, odjekuje starozavetnim akcentima obraćanja mudrosti koje više nema. Smrt je iznova prisutna kao mo- gućnost apsolutne spoznaje: A ja ću biti dovoljno mrtav pod gustom zemljom da Te prepoznam. . . 12 122

Ponovo nas susreću bol, zalud, smrt i raskol. U ovim tekstovima, međutim, za razliku od ciklusa Ine, oseća se pesnikova težnja za sveobuhvatnijom orkestracijom: etičke i istorijske perspektive su sondirane u objektiviziranu viziju. U zbirci Razgovori sa gospodinom Zubac, dakle, svoju elegičnu pesmu dopunjuje misaonim pa i psihološkim slojevima. Jezik je i dalje zvonak i blizak moderno shvaćenoj "stražilovskoj lirici". U godinama koje se nižu slede rukopisi: Zakasnela pisma, Razlog blagosti i Uzmorje. U lirskoj emisiji Pere Zupca javljaju se novi motivi (roditeljski dom, pejsaži, draga lica, ljubavi), ali jedan nadmoćno do- minira: detinjstvo. Setno podsećanje na čudesno izmenjene predele detinjstva i mladosti postaje lajt-motiv njegove poezije. Kaleidoskop uspomena, boje, i, mirisi, meta fizika davnih plamsaja duše, ispunjavaju stranice ovih knjiga. Dodajmo tome i pesme o bratu, odnosno bolje rečeno: za brata, u kojima Zubac razmišlja o granicama života: Ima li tebe van naših ljubavi, van naših reči. Primetno je u njegovim novijim pesmama sve izraženija prisutnost primorskog krajolika, i mora kao izvora i uvira mediteranske civili zacije. Uz opasnosti koje prate svako svođenje, to bi bile ishodne oznake pesništva Pere Zupca u vremenu od 1973 - 1978 godine. Utisak je da je reč o periodu usložnjavanja i rafiniranja njegove lirske emisije po horizontali. NOVI SAD, JAUAR, 1981. U dvema najnovijim knjigama ovog autora ( Neko drugi i Otvoreni san) pomak ka savremenijem izrazu postaje sve izraženiji, a analiziranje tih ostvarenja, po našem mišljenju, od neobične je važnosti za preciznije utemeljenje stava o ovoj lirici, koja svakako ima svoje značajno mesto u našim književnostima. U knjizi Neko drugi Zubac se vraća detinjstvu, sebi najitimnijem, otvarajući koridor budućnosti svoje poezije. Ovom motivskom svedenošću, doduše već nagoveštavanom u prethodnim knjigama, on istovremeno dolazi i do primerenog izraza koji je nešto drugo u odnosu na prethodni "neoromantičarski" govor. Iako u epilogu ove zbirke implicitno odriče bilo kakvu presudnost novih stihova, karakterišući ih kao lirske marginalije putovanja, po mnogim asocijacijama ova knjiga predstavlja njegovu ljudsku i pesničku rekapitulaciju, onakvu kakva se obično pravi na sredokraći karijere. Biće na njegovoj poetskoj stazi još mena i promena ali ovaj iskorak ka intimističkoj poeziji otvorenih slika i redukovanog izraza ostaje nezaobilazan. Na tridesetičetvrtoj stranici ove knjige Zubac ispisuje stihove koji definišu njegov zaokret: Vraćam se istim stopama / uveren da sam prepoznao / najkraći put. U strukturi zbirke javljaju se neke odrednice koje predstavlja-ju pesnikovo novo oruđe a ujedno ga opredeljuju u odnosu na dosadašnja tumačenja. Pre svega to je motiv sna, koji se nalazi i u naslovu nove knjige. Za Zupca san je i način da se od detinjstva, preko sadašnjosti, stigne do budućnosti. San kod njega nije stanje duha već način da se vreme relativizuje, odnosno mogućnost da se iskaže, kao u pesmi San mi se otvara, stanje egzistencijalne ugroženosti: Dragana u meni spava / čujem njeno srce / Nije san / Samoća / Središnje mesto knjige Otvoren san je pesma Doviđenja klokot risti u kojoj 12 123

otvorenost i višeznačnost poetske slike kulminiraju. Ona kao da je esencija njegovog lirskog iskustva i obrazac budućih poetičkih traganja. U "razgovoru" sa prijateljimaklokotristima, naizgled veoma različitim od njegove prethodne pesničke prakse, on vrlo lucidno spoz naje i svoju literarnu sudbinu: Koje je vreme u vama / je li vam smrt / pita on ove "letače kroz toplu utrobu zemlje", nazivajući klokotriste i " rudarima u morekopima". U stihovima prepunim preispitivanja i neverice u sopstveni književni angažman, Zubac u ovoj nesvakidašnjoj pesmi ova ko stihuje: / pošta ne radi nedeljom/ ali smrt će nam stići / ... / uzaludno je mastilo / i iskockana hartija lipa bloka / nema traga mome bivanju / u ovim prostorima /. Ogoljena i otvorena forma ove pesme, prisutna i u ostalim delovima knjige (Otvoreni san ), novi su kvalitet pesnika Pere Zupca. I u tom prisećanju na predele i lica, na odbljeske ljubavi. snagom dokumentarnog, izranjaju nevesinjski kino, kuća na bregu, plato ispred "Metropola", devojka sa slike V. Karasa. I dok struji pesnikova vibran- tna fuga reminescencije, prožeta ljubavlju i blagošću, koja nije bez razloga, u svim, naročito onim uspelijim pesmama, svetluca upozorenje najkraći i konačni put do detinjstva je - smrt. Taj lirski strmoglav predstavlja onu neophodnu misaonu vertikalu koja ove sti -hove, prevashodno u slikama ostvarene, oslobađa raspričanosti i sentimentalizma. Treba naglasiti da Zupcu osobenu jezičku eleganciju nalazimo i u zbirci Neko drugi, ali da je ona manje u metaforama već znatno vi še u višeslojnosti podteksta. Namerna "nedovršenost" poetskog segmenta, otvara u Zupčevoj poeziji stanje metafizičke neizvesnosti, tako osobene modernoj književnosti. Preoblikovanje lirskih svetova Pere Zupca, uvek na liniji melanholične otmenosti, jasno se nastavlja i u zbirci Otvoreni san. Sve ono što je u prethodnoj knjizi nagovešteno, u najnovijim stihovima dobija konačnije obrise. U pitanju je izbor ljubavne poezije sa "ugrađe -nom" spregom detinjstvo - smrt. Činjenica je da višeslojnost ovih, pretežno mediteranskih snimaka, otvorenom formom, koja je ras krsnica mnoštvu asocijacija, dovodi u pitanje malopređašnju žanrov sku definiciju ali istovremeno, i očigledno, pokazuje mnoštvo novih značenja Zupčeve poezije. Pesme sabrane pod naslovom Mostarske kiše i Neko drugo more doslednošću izbora i kompozicione vertikale, imanentne Zupcu, u mnogome daju zapravo ovom kritičaru. U slučaju balade Mostarske kiše, zbio se, međutim, nesporazum kakve ne retko beleži naša knji- ževna praksa. Nesporazum kakav je moguć naročito kada su u pitanju dela koja život i čitaoci naknnadno uvrste u takozvanu popularnu književnost. Nisu, naravno, Mostarske kiše vremenom postale dru gačije, jednostavno ovaj se kritičar priklanja opšteprihvaćenoj recepciji ove balade, jer su i takva čitanja sasvim relevantna. A i mi smo se proemenili. _ * Pero Zubac je rođen u Nevesinju 1945. godine a osnovnu školu završio u rodnom mestu i Lištici a Ekperimentalnu gimnaziju u Zrenja ninu. Studirao književnost Južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio je glavni urednik studentskog lista INDEX, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu POLJA, u Novom Sadu, urednik zag rebačke revije POLET. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u Borbi (Beograd), Pobjedi (Podgorica), Svijetu Nedjelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beog rad), Glasu omladine (Novi Sad), Uni (Sarajevo), Subotičkim novinama (Subotica). Po red mnogobrojnih pojedinačnih ili kontinuiranih esejističkih, dne vničkih i recenzentskih tekstova u časopisima, nedeljnicima, dnevnim novinama, iz književnosti, likovne umetnosti, kulturoloških ili feljtonskih, Zubac je obja vio i sledeće knjige:* 12 124

Tišina govori o ljudima, pesme, sa M. M. Šumom, M. Ž. Pavlovim, S. Mitićem i V. R. Tucićem (1964); Nevermore, pesme, (1967 ); Pantologya nu ova, satire (1967); Razgovori s Gospodinom, pesme (1971); Hoću-neću pesme za decu (1972); Triptih, pesme, sa M. Antićem i M. Nastasijevićem (1973); Zakasnela pisma, pesme (1973 ); Mostarske kiše pesme (1974); Razlog blago sti, pesme (1975); Tito je naš drug, pesme za decu (1975); Ti dani, eseji (1976); Uzmorje, pesme (1978); Što se Darja na me ljuti, pesme za decu (1979); Neko drugi pesme, (1980); Ljuvene Mostarske kiše, pesme (1980) ;San im čuva istorija, pesme (1980); Otvoreni san pesme (1980); Mostarske kiše i neko drugo more, pesme (1981); Pisma poverljiva, pesme za decu (1981); Postoji vatra, pesme (1982); Ram za sliku leta, pesme (1983); Vu kovarski spomenar, pesme (1984); Da ne čuje neko, pesme za decu (1984); Dečje srce, pesme za decu (1984); Miris bejturana, pesme (1984); Pero Zubac o..., pesme za decu (1985) Pesmar, pesme (1986); Duša dečja, pesme za decu (1987); Doba kiša, pesme (1987); Knjiga šutnje, pesme (1987) Podešavanje čula, pesme (1988); Kiše, pesme (1989); Mostarske kiše ili žeđ za jugom, pesme (1989); Nokturno, pesme (1989); Sat srca, pesme (1989); U modrom vrtu, pesme (1989); Pojmovnik, pesme za decu, (1990) A šta ću ja pesme za decu (1991); Čarni versi, hazarske pesme (1993); Mostarske kiše i nove pesme, pesme (1993); Porodična večera, pesme (1993); Deca rastu kao kuće. pesme za decu (1996); Deca mogu nemoguće, pesme za decu (1996); Zmajevci, pesme za decu (1997); Ovo sam ja, pesme za decu (1997); Let iznad detinjstva, pes me za decu (1998); Ne šalji kišu, pesme, (1999); Ptice u grudima, pesme za decu (2001); Tamne rime, pesme (2001); Razlog blagosti, pesme /izbor Selimira Radulovića/, (2001); Među javom i med snom , antologija - dva veka srpske poezije (2002); Mostarske kiše, izbor iz pesništva po izboru autora (2002); Smejuljci, parodija na srpsko pesništvo za decu (2002); Izabrana dela, 5 knjiga (2003); Molitva za S.Š. poema (2003); Molitvenik iz sna, iza brane i nove pesme (2003); Krila vitezova, pesme za decu sa Lj. Ršumo vićem, D.Trifunovićem, M. Odalovićem i N. Popadićem (2003); Baštovite pesme, pesme za decu (2004); i Najlepše pesme, izbor iz poezije /izbor Draška Ređepa/ (2004). Pored niza publicističkih tekstova, televizijskih scenarija, dnevnika, prikaza, osvrta i polemika napisao je i libreto za balet "Banović Strahinja" Stevana Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića "Lenka Dunđerska".

12 125

PARODIJA KAO IMANENTNA KRITIKA
Pero Zubac: Pantologia nuova, Tribina mladih, Novi Sad, 1967.

Mnogostruka su iskušenja parodiranja ili travestije umetničkog dela. Svaka projekcija književnog sadržaja u iskrivljenom ogledalu, poezije posebno, dvostruko je problematična. Najpre za parodirano delo jer uspela parodija je prava i žestoka imanentna kritika. Međutim, nedvosmileno i istovremeno je na proveri i talenat i ingenioznost parodiste. Od njega se očekuje da primereno svom parodičarskom plaštu odmeri domete svog poetsko-krtičkog zahvata. Pesnik-parodista može se za dovoljiti samo spoljašnjim opserviranjem pesničkog povoda, podsmehnuti se pesniku ali istovremeno, po po- vratnom efektu, i samom sebi, dok se kao alternativa toj zavodljivoj i dvosekloj lakoći nudi delikatnost poniranja u samu literarnu strukturu predloška i njegovog eventualnog ranjivog mesta. Pesnikparodista, dakle, u mnogome stavlja na probu ne samo svoju duhovitost već i darovitost. Pantologia nuova,novosadskog pesnika i kritičara Pere Zupca, ima ambicije da prodre u ritam, metar, u bit poezije jednog dosta hetero-genog pesničkog kruga, da parodijom ukaže na granice njenih vrednosti. U ovoj duhovitoj panorami, od Oskara Daviča, preko Skendera Kulenovića, do B. Petrovića i M. Bećkovića, vrlo vešto i, u većini slučajeva, uspešno i tačno, Zubac na očigledan način pokazuje krat koću daha posmatranih pesama. U ovoj vizuri ova knjiga se čita i kao osobeni kritičarski zahvat. Kao neposredni povod, delom i kao preovlađujući objekat ove Pan tologije, figurira znamenita Antologija srpskog pesništva autora Mio draga Pavlovića, koja je izazvala mnoge polemike. Tačnije, ova Anto logija je samo polazna pozicija za obračun sa visokoučenošću, eklekticizmom, intelektualnim egzebicionizmom koji su preplavili, po Zupčevom mišljenju, predgovor i pretežne stranice pomenute knji ge. Poseban odeljak u svojoj Pantologiji posvećuje pantologičar Vasku Popi, koga inače M. Pavlović inaguriše kao bogom datog pesnika. Priz najemo, deluje to kao mladalački obračun sa imenima koja se sve više pretvaraju u literarne institucije. Ostali delovi Pantologije predstavljaju svojevrsno imanentnu kritiku koja izvire iz samih posmatranih pesama klasičnih i živih pesnika, iako u predgovoru Pantologije čitamo i sledeći tekst: sastavljač se dugo premišljao da li da u Pantologiju uvrsti i žive pesnike. Uključujući nekolicinu njih, pantologičar smatra da nije okrnjio društveno-istorijske principe metabolizma. Nije baš najjasnije šta to treba da znači, ali zvuči! Knjiga, ipak, uspešno funkcioniše. Zupcu ne predstavlja teškoću da se prilagodi raznovrsnoj metrici , da se uvuče pod kožu svakom pesniku koga parodira. Takođe ne bismo smeli da previdimo impozantan i svež leksički fond pantologičara koji mu omogućuje da parodiju učini bogatijom u čisto poetskim vrednostima. Nekolike parodije svojom celovitošću, efektnim zahvatom u samu pesmovnu bit, ironiziranjem manira, shematizma i nedorađenosti, prosto zahtevaju da ih 12 126

citiramo. Na primer, Hana Oskara Daviča: Ja, brat vedrog matroza i vepar i koza zavoleo sam odjednom komunalnu Hanu, kćer ružnog knjigovođe, službenika "Doza", popodne što je redovno svraćao u kafanu. Još lucidnije prodiranje u pesnički manir, u početku naizgled neobaveznih pesničkih igrarija, nalazimo u parodiranim stihovima ranog Vaska Pope: Napokon ruke umaknu nogama Ove se polome stić ih ne mogu gađaju ih ustima Noge se najzad popnu na glavu Poture ruke da kosu ne prljaju Al, kosa utekla... Zubac, analitički nepristrasno, pesnički uspešno traga za onim što je, čak i u poeziji, besmisleno; za šumom reči i praznim milozvučjem. Naročito je upešna parodija samog antologičara, Miodraga Pavlovića: Ja nemam sumnje u ovaj dan Ja nemam nikakvih sumnji Ja nemam dan. Ja nemam noć svake noći ali noći moje noći neće doći (Odbrana našeg grada) Zatim je na redu Vita Marković: Tamo vamo Hoće da me ujede ............................. Konj magarca Nogom iza ušiju (Nešto napolju) dok Ivan V. Lalić zvuči ovako: Melisa, to truplo što se pretvara u muve O mahovino nespremnog oklopa, o čista vodo O vetrovito korenje kiša što padaju suve Tek kad izrezuckan smeh je, ko četkica za zube... Ponekad pantologičar ispiše stihove koji se učine lepšim od parodiranih, kao što je u slučaju Dva prijatelja Matije Bećkovića i Nerođenom ćerkom Florike Štefan. Ipak, ova Pantologija nije uspela u potpunosti da dostigne savršenstvo i snagu one Vinaverove, što je bilo teško i očekivati. Najbit nije primedbe bi se mogle uputiti pre svega na izbor pesnika koje će parodirati. Očigledno je da neki autori ne leže Zupcu. U tim slučajevima parodiranje ide samo površinom uzorka ne dotičući 12 127

bitne, strukturne karakteristike dotične lirike (B. Šuica, B. Radović). Uočljivo je i odsustvo koherentnog i doslednog parodičarskog metoda jer on varira od pamfletskog (u slučaju B. Radovića i J. Hristića) do zaista poetski i kritički sasvim suverenih persiflaža. I pored svega, ova knjiga predstavlja zreo poduhvat, specifično poetsko pročitavanje tradicije i savremenosti, ali i šarmantnu pesničku vežbanku. PANTOLOGIJA NUOVA je svojevrsna kritička hroni ka naše poezije (u okvirima koje je Zubac sam sebi odredio). Ona je i dokaz višestruke nadarenosti i lucidnosti samog autora.

POETSKA GOZBA
Pero Zubac: Najlepše pesme o ljubavi 1 - 5, "BMG" - Beograd 1997.

Proteklo je već koji mesec a kritika naša književna nikako da se snađe od šoka: jedan pesnik, imenom Pero Zubac, ponudio je narodu i njima, tumačima književnih vrednosti, pet knjiga izabranih pesama, na srpskom jeziku pisanih, od Save Nemanjića pa sve do Ivane Vasić, studentkinje arheologije, rođene osam vekova posle narečenog Svetog Save. Ova nesvakidašnja poetska gozba, sa preko osamstotina pesama, na skoro 2000 strana, u impozantnom vekovnom rasponu, uspešno dokazuje antologičarevu tezu da Srbi nisu samo epski narod, odnosno da pored tradicije rodoljubive poezije u nas traje "neprekidna emisija" najtananijih lirskih osećanja - ljubavne lirike. Pretpostavljamo da je zamašnost priređivačkog i uređivačkog posla, koji je Zubac samostalno obavio za skoro dvadeset godina usamlje-ničkog rada, zaustavila kritičarsku recepciju, ali neminovno da uskoro ova dragocena pesmarica uđe u ocenjivačku proceduru. I među čitaoce! Prihvatajući antologičarev stav, koji on preuzima od znamenitog Bogdana Popovića, o potrebi da pesma cela bude estetički prvoklasna, i nadograđuje ga principom da za uvršćavanje u ovaj izbor nije presudno pesničko ime ili broj objavljenih knjiga već kvalitet pojedinačnog ostvarenja, moramo konstatovati da ovih pet knjiga zaista pružaju izuzetan uvid u ljubavno pesništvo srpske provinijencije. Shodno svom antologičarskom kriterijumu, Zubac u ovaj gigantski brevijar unosi i imena poznata iz drugih delatnosti (Milić od Mačve, Zoran Radmilović, Džoni Štulić, Cvijetin Mijatović, Đorđe Balašević), kao i sasvim anonimne mladiće i devojke, čija je jedina zasluga u tome što su napisali dobru pesmu, jer ovo je izbor i pesama a ne samo pesnika. I to je jedna od karakteristika ovih tomova poezije: uporedo traju poetski znaci velikana naše književnosti, i zvezdani trenuci skoro anonimnih zaljubljenika u moć reči. Zubac u predgovoru prvog toma, naslovljenog Slovo ljubve izrekom kaže: Jer ljubav drži ovaj svet i jedino ga ona može sačuvati. Dakle, svi oni koji veruju u to mogu ovoj antologiji pronaći neslućeno duhovno i duševno i estetičko zadovoljstvo. Inače, ova prva knjiga započinje stihovima Rastka Nemanjića a sklapa se lirikom 12 128

Desanke Maksimović. Prateći zastupljenost naših sadašnjih i bivših sugrađana u Zupčevoj antologiji, konstatujemo da je u Slovu ljubve prisutan i Manojlović. Druga knjiga nosi naslov Uzalud je budim i zahvata ljubavno pevanje od Rastka Petrovića do Branka Miljkovića, po čijoj je poznatojelegiji dobila i ime. Od Zrenjaninaca u njoj čitamo stihove Slobodana Berberskog i Pavla Ugrinova. Po pesmi savremenog srpskog književnika Slobodana Rakitića, treća sveska, ovog impresivnog izbora, dobila je naslov Pohvala ljubavi. Ona počinje tekstom Borislava Radovića i doseže do stihova Dragomira Brajkovića. Broj naših "predstavnika" je znatan: Luka Hajduković, M.Milenković-Šum, Stojanka Grozdanov-Davidović, Vujica Rešin Tucić, Milu tin Ž. Pavlov, Đuro Kovačević, Zoran Slavić, Pero Zubac, Jovica Aćin, Radoslava Stević. U Velikoj tajni četvrtom tomu, pesme struje od Stevana Tontića ka Dragoslavu Andriću, a od Zrenjaninaca su u koricama ove knjige: Milan Nenadić, Miodrag Martinov, Smiljana Župunski, Radivoj Šajtinac, Milorad Grujić, Vučina Šćekić, Vojislav Despotov i Ileana Ursu-Nenadić. Knjigom Pelud sveta obuhvaćeni su najmlađi pesnici srpskog jezi ka, odnosno najbolje ljubavne pesme koje ispisuju autori rođeni od 1954. godine do 1975. "Naši" predstavnici u ovom tomu su: Radivoj Stanivuk (sada u Francuskoj), Dušan Patić, Ivan Danikov i Dragica Stojanović. Antologičarski poduhvat Pere Zupca se može sa niz strana ocenjivati, pa i kritikovati, ali nikako zaobilaziti, neprelistavati, ignorisati. Ovo je, ipak, deo kulturne baštine srpskog jezika, prava poets ka eciklopedija!

12 129

SLIKA KAO ZAVIČAJ BIĆA
piše NENAD ŠAPONJA

Poezija Zorana Slavića (1945), posmatrana kroz šest dosad objavljenih pesnićkih zbirki, otkriva se svom čitaocu kao stalna težnja za pomeranjem smisla svakod nevice ka prostorima van matematike uobičajenog, kao potraga za onim nevidljivim raskr snicama našeg sveta. Pesništvo se tada vidi kao zbir opasnih slika koje ilustruju stalnu sumnju nad izrečenim. U letopisima pesničkih slika nadnetih nad podrazumevanom pozadinom dečaštva, prepoznaje se pesnikov kredo da je zavičaj bića slika, a da se njena konkretizacija dobija tek u dodiru sa svetom, ispiranjem kroz jezik i kroz njegove ontološke artefakte. U nadrealnim slikama, kao pribežištu iz stvarnosti iz koje se priča, Slavić provlači svoj opsesivni niz motiva. More i ravnica, kao i fantastičarski predeli sna, u kojima često dolazi do promene perspektive od ja do mi, jesu okviri ove intimističke lirike, okrenute pesničkom subjektu i njegovim ličnim značenjima i topici. Pesme karakteriše izrazita narativnost, a pisane su slobodnim stihom vezanim kroz slikovne motive. Uočljiva je Slavićeva sklonost da zarobi pesmu, bilo bivšom slikom ili čak drugom pesmom. U svojevrsnoj mehanici melanholije, kroz niz međučinova, kao okvira večito ponavljajuče prolaznosti godišnjih doba, peva se o zaleđima leta i o kotvama tišine, o stvarnosti iza one podrazumevane iz konkretnog, dakle, korača se ka metafizici. Unutrašnje more Već u prvoj Slavićevoj pesničkoj zbirci, "Privid srebra" (1974), postuliran je osnovni tematski krug kome se pesnik vraća u jednoj varijanti unutrašnjeg produbljenja i u svim narednim knjigama poezije. Kroz pomešane perspektive krajolika unutrašnjeg i spoljnjeg sveta vide se te tematske koordinate - vrt, more, ravnica, detinjstvo, vreme, san, slutnje tamnih prostora sveta, slike, ali i njenog privida. Vidimo, zapravo, u jednom ravničarskom panoptikumu, nizove metafora unutrašnjeg mora, koje se sasvim konkretno iz zbirke u zbirku ospoljava. Na emotivnom tragu već isticane stražilovske linije srpskog pesništva od Branka do Miloša, ali i u proširenom pesničkom horizontu, od Ujevića, pa do razmatranja onoga što bi u pesničkom smislu odredili kao koderovske pozicije, Slavić u tekstu, kao svojevrsnom zalogu nevidljivog, a u blizini graničnih situacija egzistencije, peva o koprenama sveta koje se razvlače između strepnje i slutnje. Opsednut slikama sveta, ukrštenim recima svakodnevice, i svešću o njihovom prividu, njegov subjekt pevanja pribežište traži u istim. U potrazi za 13 130

bićem, iza raskola razuma, iza prozrenja tajne kratkotrajnosti, on kreće na putovanje od igre do prepoznavanja njene zaludnosti. U knjizi "Izlazak iz slike" (1996), u kojem, kroz simulacije produženih stanja strepnje, kroz čulni i ritmički obuhvat života i literature sa zgarišta pročitanog, pesnik uspeva da ostvari novi izlaz iz ličnog, iz onoga što je, metaforički rečeno, tek slika onoga što jeste istovremeno u zagrljaju nevidljivog i konkretnog, zavirujući iza maski konačnog, pesnik otkriva svoje kružno putovanje kroz privremena leta. Ponavljajuči svoju opsesivnu rezbariju motiva, on ovom knjigom uspeva da zakorači u jednu kvalitativno novu pesničku ravan, a sam njen naslov možemo videti i kao naznaku pesnikovog izlaska iz (dosadašnje) slike, ili jednu od priprema za zbirku "Udes ravnoteže" (1999), za koju se može reći da na jednom višem nivou sažima i produbljuje dosadašnja Slavićeva pesnička interesovanja. U nizu od devet ciklusa pesama, on re-ispisuje upravo ono po čemu je prepoznatljiv. U simboličnoj zaumnoj nepogodi oca koju razrešava pesnički glas sina, sav u refleksiji i sumnji, lirskoj evokaciji prošlog i zebnji spram narednog, ovaj pesnički glas istražuje koordinate dvojstva, te "pustoši razlike" unutar ranije određenog opsesivnog tematskog okvira - ravnica, more, grad i slika, knjiga i vrt. Miris spaljenih biblioteka Ogrnut "tek blagom panikom", Slavićev lirski subjekat traži svoje koordinate u onome Spolja, u beskraju arhitektonskih, slikovnih, geografskih ili bukolikih fenomena koji ga provociraju na uspostavljanje ravnoteže. Ova izrazito narativna, katkad i esejizirana lirika, koja svoju izražajnost ne traži van jezičkog standarda ("redosled spoljašnjeg privida" načinjen je od "običnih" reči), već u mutnovidoj panonskoj atmosferi ("brevijaru panonskom") pokušava da prepozna led ovog veka i da ga uravnoteži sa "mirisom spaljenih biblioteka". Pesnik, na fonu jedne metaforičke mreže, priziva svest o celini, koja je istovremeno i njen kraj, te razotkriva jednostavnost naslovne sintagme - udes ravnoteže - u kojoj samo postizanje ravnoteže podrazumeva i postizanje svesti o udesu. Pri tome, dve strane pesnikovog disanja ("lektorisanja obe strane disanja") jesu prosvetljenja vlastitog života i života drugih u vidu vlastite lektire. 9 17. decembar 1999. " Dnevnik" Novi Sad

13 131

DIVLJINA PAMĆENJA JOVICE AĆINA
Ukupnost književnog delovanja Jovice Aćina* (1946), čije bi se netipično i razgranato literarno žanrovsko ispoljavanje najtačnije moglo obuhvatiti definicijom herme nautika književnog smisla, kao da najbolje objašnjava Valerijeva sintagma stvara nja kao "traganja za mogućnim u poretku nemogućnosti". Jer, sa dosta sigurnosti, koja je, doduše, netipična za Aćinove metamorfoze i modalitete istog ili sličnog, mo že se reći da njegova današnja" poetika mikrohaosa" zapravo finalna verzija onog postulata iz 1972. godine u kome je on proces pisanja opisao kao "neprestano kom binovanje čina umiranja i čina vaskrsavanja", što je blizu logike jezičko-ontološke mikroskopije kontrolisanog haosa koji već godinama ovaj pisac književno istražuje. Zapravo još od kultnih i paradig¬matičnih zrenjaninskih ''Pamfleta'', koje potpisuje, zajedno sa V.R.Tucićem, pledirajući za neprikosnovenost slobode i erosa, preko ra nih pesama u knjizi ''UNAKRST DIVLJINA PAMĆENJA'', gde proklamuje esej kao dru go stanje poezije, pa sve do ''IZAZOVA HERMENAUTIKE'' u kojima uspostavlja, na filozofskom i metodološkom planu, svoj artistički kredo na nivou teorije intratekstualnog razumevanja, ovaj apartni značajnik naše savremene književnos ti, "družeći" se decenijama sa Deridom, Vitgenstajnom, Jakobsenom, Malarmeom, Valerijem, Hajdegerom, Geteom, Hegelom, Baumgartnerom i inima, inaguriše višes misleni komentar kao vrhovni princip sopstvene alhemijske književne aparature. Prihvatajući, dakle, komentar, superioran i filozofičan, kao pismo jednog čitanja, ko je prethodi svakom pisanju, poezije, proze, esejistike, kritike - skoro podjednako, u duhu jednog Fukoa i Rolana Barta, Aćin zapravo pribegava interpretaciji kao univer zalnom umetničkom metodu koji mu omogućava jedino razložnu otvorenost prema svetu vidljivog i "nezemaljskog". Jer "svaka imaginacija, bez obzira da li je reč o ref leksivnoj ili pesničkoj, ima hermenautičku funkciju" - zapisuje on još 1973. u časo pisu ''Delo''. Na taj je način istovremeno i premostio dihotomiju između egzaktnog i intuitivnog, koji se s "kreativnom divljinom " prepliću u njegovom ukupnom literar nom delanju. Promišljajući o ukletosti sopstvenog "uplitanja" u intertekstualnosti krivotvorene stvarnosti, jer naše "vreme je zatočnik moći lažnog", ovaj enciklopedista s kraja ve ka zaključuje da je tlo koje nam se predočava zapravo "slika razaranja vavilonske kule", odnosno sveopšti komunikacijski zjap vremena ispunjenog pepelom senki, koje književnost ispunjava ikonografijom pamćenja, naličnoj paučini. Ukrštanjem smisaonih, formalnih i žanrovskih monada, Aćin se dosledno i temeljno, još od zbi rke ''Unakrst divljina pamćenja'', u poeziji, prozi i esejistici kreće nasuprot vladajuće matice srpske književnosti, zato je i njegova pozicija u strukturi i nomenklaturi sav remenog literarnog stvaranja istovremeno nedvosmislena ali i "metastabilna". Moglo bi se reći, uz sve opasnosti simplifikovanja, da ovaj pisac čitaoce, prosečne a i one druge, "plaši" "famom prevelike učenosti", odnosno minucioznošću postupka, dok se kritičarski establišment preovlađujuće zadovoljava elegantnim prećutki vanjem njegove , u osnovi subvezivne dijaboloćnosti, ili se zadovoljava površnim kompli mentima po sistemu "ide mačka oko tebe"! Dakle, sve funkcioniše po analo giji koja je deo javne sudbine dela, recimo, jednog Rado mira Konstantinovića. Ali, i sam Aćin kao da to predoseća kada u jednom eseju povodom Malarmea kaže kako "autor stavlja svoju glavu na sopstveno delo kao zalogu igre čitanja". Baveći se još od početka spisateljskog usuda iskušavanjem jezika u njegovoj več noj dvoseklosti: govor - ćutanje, Aćin u poeziji, međutim, poseže za troslojnim lite rarnim pletivom jer ćutanje ima u sebi i duplo dno iskustva: esejističke marginalije su ishodište lirskog, dok se na dnu svake metafore kristališe pepeo učenosti i anti 13 132

cipacije: "Bradati pauče ćutljivi proroče/pevaj svadbenu pesmu/ Svilom pesme vezuj Artemidine bradavice/'' - peva on u ciklusu pesama ''Pripi tomljavanje Artemi de'', podrazumevajući poznavanje kobnosti činodejstvovanja ove boginje (1970), da bi 1975. samoironično konstatovao ''Mesto bibliotekara je mesto čudovišta/ usred svitaka i komentara. Osupnut grafitom/ plamenom prašinom iz sveta koji gori,/'' Potom se osvrnuo i na poreklo sopstvenog mimezisa: ''U reči skriveno ćute/ bezbo jni odjeci,/ .../Kada je izgovorena/ propustila je nebrojene prilike/ Kao prestup tre ba je prećutati/'', da bi u strofama iz 1980. "U čituljama život nije skup,/ i smrt se objavljuje u bescenje/ Sa njima/ nama iz podzemlja/ nebesnici oduzimaju jezik/ ...'' bio u dosluhu sa "opsenama i srodnim pričama." Aćinovo davno obraćanje pauku, još u vreme kad uz Geteovu pouku o "metamorfozi biljaka" piše ''Flores ili kalendar cvetanja,'' krajem sedamdesetih, uvodi ovog pisca u ekskluzivne autore specifične mistično-metaforičke proze koja u i postmodernističkom korpusu ima izdvojeno mes to. (Dok ovo ispisujem, nesvesno prizivam Danila Kiša kome Aćin, po identifikovanju sprege prinude, odnosno terora i demonskog sa druge strane, naliči! ) U svom proznom govoru, koji je "na samim granicama diskret-nog fantastičar skog retuša", on ostaje dosledan svom načinu destrukcije stvarnosti, odnosno ne govanju sumnje naspram nje, ali i spoznaji da je svaka prava demistifikacija u služ bi još primerenije i dublje mistifikacije. Za Aćina je to jedan od načina da prodre kroz umorni jezik ćitanja koji se isprečio između njegovih priča o nezemaljskim po javama i naše čitalačke sposobnosti da ih shvatimo - jer naši demoni su u nama. Ovaj ih pisac samo pripitomljava. I prepoznaje. I kroti. Jer, zajedno sa Jovicom Aćin, ne mogu da ne verujem Polu Valeriju kad se pita " šta smo mi bez pomoći onoga čega nema"? Pisanje po pepelu nije ništa drugo od toga. ____________ * Jovica Aćin je rođen 1946. u Zrenjaninu. Škole je učio u rodnom mestu i u Beogradu. Bio je urednik časopisa ‘‘Ulaznica’’ i lista: Student, glavni i odgovorni urednik Književne reči , glavni odgovorni urednik Dela kao i glavni urednik u izdavačkom preduzeću Rad. Na dužim studijskim boravcima bio je u Francuskoj i Nemačkoj. Piše poeziju, kritiku, esejistiku i prozu. Prevodi sa nemačkog i francuskog jezika. U svom osobenom i dosta apartnom stvaralačkom postupku, često i bez obzira na žanrove, kombinuje izu-zetnu erudiciju, tečnost i kompleksnost jezičke fraze, filozofičnost i istovremenu sklonost ka metafizičnosti i poetičkoj fantastici. U izrazu ne beži od nesvakidašnje kombinacije intelektalnosti i kolokvijalnosti dok mu ironičan otklon i gusta humornost obezbeđuju suvereno i izdvojeno mesto u našoj savremenoj književnosti. Objavio je do sada: Unakrst divljina pamćenja, pesme (1971); Izazov hermeneutike, eseji (1975); Paukova politika", eseji (1978); Šljunak i mahovina, eseji (1986); Poetika rastrojstva,eseji (1987); Poetika krivotvorenja, eseji (1991); Duge senke kratkih senki, priče (1991); Gatanja po pepelu, eseji )1993); Uništiti posle moje smrti, priče (1999); Apokalipsa Sad, eseji (1995); Leptirov sanovnik, priče (1996); Nezemaljske pojave, priče (1999); Lebdeći objekti, priče (2002); Ko hoće da voli, mora da umre, priče (2002) Mali erots ki rečnik srpskog jezika, priče (2003); Osim kreativnog pisanja i aktivnog učešća u književnom životu, žiriranjem, diskusijama, izlaganjima i polemikama, Jovica Aćin daje nemerljiv doprinos ukupnoj civilizacijskoj klimi Srbije i znalačkim uređivanjem elitne biblioteke Reč i misao u izdavačkoj kući "Rad".

13 133

PISAC IZ SENKE
Čovek i knjiga usred banatskog polja: Slobodan Mandić

U samom naslovu knjige izabranih proza Slobodana Mandića* Stanica polje kao da su sažeti skoro svi elementi umetničke sudbine ovog veoma nadarenog pisca iz našeg najbližeg okruženja. U sintagmi simboličkog naboja, koja ima u sebi neki selindžerovski prizvuk, a zapravo nosi sasvim različit kontekst, nazire se i tematika njegovih stamenih priča i romana ali i personalna, što znači i autorska sudbina, čoveka koji koliko je to moguće postoji i stvara izvan glavnih književnih tokova i esnafskih interakcija. Naime, ovaj pisac srednje generacije, i pored sedam publikovanih priča, prevashodno romana i pripovedaka, da pomenemo samo dva, karakteristična romana, Vreme očeva i Hronika napuštenih kuća, većinom povoljno recenziranih od strane kritike, možda zbog tematske usredsređenosti skoro isključivo na svoj netipičan banatski zavičaj (hercegovačko-kolonistički areal), odnosno upornost da živi u središtu svog umetničkog i egzistencija lnog staništa - u selu, ili varošici Sutjeska, i pored neosporne litera rne zrelosti ostaje nedovoljno priznat i čitan. On ima, neosporno, svoju književnu adresu ali je ona negde u polju, na stanici gde vozovi ređe zastaju. Mandiću svakako mora imponovati kada mu u recenziji ove knjige izabranih proza jedan Aleksandar Tišma napiše: "Sa zadovolj stvom sam pročitao knjigu priča Stanica polje, pepoznavajući autora čije sam delovanje pratio i u čiju sam budućnost uvek vero vao", ali bilo je neophodno da književni kritičar Luka Hajduković zna lački sačini ovaj izbor iz njegovih pripovedačkih zbirki i romana da bi se stiglo do tačke posle koje se ne može ignorisati postojanje ovog već oformljenog i kvalitetnog pisca. Knjiga Stanica polje, valja reći i Hajdukovićev esej o prozama S. Mandića Lica vremena u prozi Slobo dana Mandić, sabira na jednom mestu sve prozne karateristike i vrli ne Mandićeve pripovedne poetike, razbijajući istovremeno prigovore i predrasude koje prate ovog pisca, da mu njegov izbor stvarnosti iz seoskog života neminovno nameće i ograničenu pripovedačku vizuru i odvlači ga u svojevrsni arhaizam. Trinaest proza izabranih iz Man dićevih najupečatljivjih knjiga, tematskim rasponom, koji započinje beleženjem pustolovine kolonizacijskog srtmoglava a završava se, recimo, lobotomijom gorštačke pameti i emocije u složenim i izmenjenim geo političkim vremenima i ambijentima, na uverljiv način demantuju zamerke o monotematskoj ustrojenosti ovog stvaraoca. Pripovedačka tehnika koju Mandić primenjuje u knjizi Stanica polje ne isključuje modernizovani realistički kontekst ali je u znatnoj meri obojena poetičkimetaforičkim nanosima koji omogućuju neophodnu trodimenzionalnost ovih neobičnih proza o ravnici i ljudima zatečenim, dovedenim i zavedenim. Mandićeve proze istovremeno govore i o svim ostalim stanovnicima regije, socio-psihološki i ideološki zavedenim i zametenim. U građenju junaka, koji nisu isključivo iz miljea Herce govaca, Bosanaca i Dalmatinaca, već ima i Rumuna, Slovaka i Mađa ra, ovog pisca ne zanimaju samo etno karateristike, iako i u njima pronalazi detalje koji su promakli i jednom Ćopiću ili Oljači, već u drami seoskog života, u vremenu opšteg ekonomskog i moralno-psihološkog rasapa, pronalazi intimne mentalne oluje, a tako karakteris tične za mnoge pojedince u današnjem svetu. U ovoj knjizi izabra nih 13 134

proza ima i humora, smeha, groteske, ironije. Istorija, geografija, ideologija, porodica, njiva, kuća, kafana, ulica. glava, srce, digestivni trakt pojedinaca i lokalne zajednice - sve su to prostori i skrovišta i igrališta gde se događa svakodnevna komedija, tragedija ili beskrajno ništavilo Mandićevih skoro "mitskih" Sarčana. Ovu reljefnu, jarku, mirisnu ali i ironičnu i metaforičnu fresku Vojvodine, koju skoro da ne poznajete, posebno nesvakidašnju projekciju Banata koji je neka druga Vojvodina, svakako pročitajte. Uputite se do Mandićeve stanice u polju. Ako želite savet: prvo pročitajte prozu Tica koja govori, zatim Dan koji je izmakao Nataliji Svirčev, pa Nostalgiju za vremenom kiša. Posle toga, kako vam se hoće! _________________ * Slobodan Mandić je rođen 1947. u Sutjesci (Sarči) koju samo u nuždi napušta. Radi školovanja, u Zrenjaninu i Beogradu, gde je i diplomirao na grupi sa svetsku književnost Filološkog fakulteta. Radio kao novinar i urednik, zatim kao profesor a bio je prodavac knjiga, poljoprivrednik i slobodan umetnik. Radio je čak i kao direktor Narodnog univerziteta u Sečnju. Piše prozu, književnu kririku i esejistiku. Objavio knjige: Za vremenom kiša, pripovetke (1977); Petoljetka, priče (1985); Vreme očeva, roman (1988); Hroni ka napuštenih kuća, roman); Kolonisti, knjiga dokumentarne proze (1996); Kairos, roman (1997); Sentandrejske bašte, eseji (1999) i Stanica polje, iza brane proze (2003). Po svemu sudeći, ovaj pisac ne namerava da napušta metafizičku Sarču (Sečanj) i prozu koja spaja imaginarnu Hercegovinu i pararealnost Banata.

13 135

MUDRE OSE RADIVOJA ŠAJTINCA
ili o pesništvu nepristajanja na statičnost zavičaja

Od savremenih vojvođanskih pesnika, koji na sprsko-hrvatskom jeziku poetski istražuju fenomen zavičajnog, Radivoja Šajtinca* izdvaja ironična misaona vertikala. U trima svojim knjigama ovaj pesnik, prvo začuđenošću i odzivima iz lektire, potom opserviranjem fragmenata detinjstva i zavičaja i, na kraju, analizom elemenata jed- ne osobene ravničarske mitologeme, jedinstvenim ruko pisom: parabole, ironije ili neomeđene metafore, ispisuje poeziju koja u svojim najboljim trenucima ne uzmiče ni pred "zavičajcima" kakvi su Antić ili Florika Štefan. Međutim, potrebno je i to reći da Šajtinčevo pesništvo u književnoj kritici nije do sada ozbiljnije razmatrano, što postaje već opšte mesto vojvođanske literarne situacije koju karakteriše odsustvo književno-teorijskih sinteza, naročito kada su u pitanju mlađi stvaraoci. Uvek spremna da se podsmehne provincijalnom, da uznemiri duhovne mrtvaje koje još obitavaju iza uglova velikih hodnika iz kojh beže mudre stare ose, da figurativnost ili koherenciju žrtvuje promišljenosti etičkog ili socio-psihološkog iskaza, ova poezija, i manama i menama, uvek je na liniji osobenog uspostavljanja poetike Banata, toponi ma zavičajnog prokletstva i neizbežnosti. LOGIKA SNA I DIJALEKTIKA PARADOKSA U prvoj svojoj knjizi (Oružje ljudski ranjeno), već od samog naslova Šajtinac, u zanosu godina i lektira, okreće se revalorizovanju davnih ljudskih istina, koristeći se logikom sna i dijalektikom paradoksa. Ova zbirka, ne uvek ujednačenog kvaliteta, ispunjena je porukama, protestom protiv nezainteresovanosti civilizacije, protiv svega što ranjava ljudsku dušu. Čovekov produkt - oružje, dehumanizacijom društva biva ranjeno od svog tvorca ili kao što se kaže u šestoj Basni - pobednik i poraženi tek zajednički mogu nešto da stvore, da bi u osamnaestoj Basni pesnik zaključio: Znam ja šta je smrt, ne znam šta je umiranje. Ima u svemu tome i poigravanja paradoksalnim obrtima ali i prave poetske začuđenosti nad tajnom koja se ukazuje čim se zakorači izvan ustaljenog i obeleženog. Ta upitanost, mladalačka spremnost da u svemu ide do kraja, da se na sve odzive odgovori dostojno i dostojanstveno, značajke su ove mladalačke ali darovite knjige u kojoj Šajtinac, spreman da se svemu podsmehne, kaže: Smrt kao smrt više je reč nego pravo zadovoljstvo. U strukturi te zbirke očigledna su dva toka: jedan je moguće podvesti po problematizovan pojam basne, dok je drugi "klasičan" lirski, ili modifikovana pesma u prozi. U prikazima ove zbirke nedvojbeno je bolje procenjivan deo sa Basnama. Sa pravom, jer je u njima Šajtinac nagovestio, ironijom koja je dosezala do paroksizma, osnovni alibi svoje poezije - nepristajanje na ravno dušnost i jednoznačnost. Na ovoj ravni zbirke Oružje ljudski ranjeno moguće je lako i otkloniti primedbu nekih kritičara da pojedini fragmenti ovog "basnopisa" iskaču iz pravila ovog žanra jer govore o ljudima. Šajtinac zapravo problematizujući sve ono čega se poetski dotakne, dijalektikom para doksa zaključuje: ako je životinja (u basni) personificirani čovek, za što se onda taj isti čovek - zatomljena ili razularena 13 136

životinja, ne bi mogao naći u ulozi junaka basne. Kada pročitamo svih osamnaest Basana, koje govore o lapotu, zlu, smrti, pokolju čitave porodice, ratu - pesnikova vizura, koja počiva i na logici sna, biva shvatljiva i jača od formalnih "ogrešenja". U ostalim pesmama, s različitim uspehom, on se odaziva velikim pesničkim uzorima pokušava da shvati vertikalu sveta i prostora u kome živi, i što je najvažnije započinje sa suštinskim prepoznavanjem entiteta zavičajnog. Iako negde, srećom samo u rudimentu, ponegde starmala, negde knjiška ili suviše eksplicitna, ironična i prava zavičajna "emisija" Radivoja Šajtinca već i ovim stihovima glasno započinje. Jer, ko zapiše takvu introspekciju kao što je: osim mene ne može ništa da me snađe i postavi takvu istorijsku dihotomiju tipa da li se u tebi sekira ili seoba sprema, vremenom i narednim knjigama samo dobija. ZAVIČAJEM DO PREOSTALOG DETINJSTVA Već u narednoj knjizi, Šumi se vraćaju pragovi, za mnoge neočeki va no, Šajtinac nastavlja sa poetskim pročitavanjem zavičaja ali ne i stazom etičkih promišljanja započe tom u odeljku, od kritike hvaljenim, Basnama. Ovaj rukopis, proznim rasporedom zabe leženih poetskih signala, jedinstveniji je u konceptu, uzdržaniji u izrazu, ozračen nekom mudrom blagošću. U prizorima, ornamentima, mikrosituacijama, do grafike ogloda nim uspomenama, Šajtinčev mozaik zavičajnog otkriva svet bogat za turenim emocijama. Šetnja ravničarskim revirima, napuklim podoz rivim očima povratnika, s jedne strane otkriva i krtost i dragoce nost onog čega se pesnik dotakne: kućo naša sa tri prozora i progutanim slemenom, trez venu ljubav za krajolik koji ga je na svoj način usmerio. Istovremeno ta rezignirana šetnja zavičajem povratak je onome što je od detinjstva ostalo. Šajtinac u ovoj knjizi, međutim, ide još dalje što je svakako njen poseban kvalitet. Pesnik dotiče predele koji su udaljeniji od rođene kuće (pragovi), pruža se do mitskih pra početaka (šuma). I baš ta želja da se ne ostane na folklornom belegu, regionalnom putokazu ili sentimentu uspomene, daje ovim lirskim zapisima koordinate univerzalnijeg poetskog značenja. Kad u pesmi Povratak nailazimo na sledeći tekst: Majka iz većeg premešta u manji tanjir kolače od kakaoa sa suvim grožđem, jasno je da detinjstvo o kome peva ovaj pesnik nije samo njegovo već i generacijsko i istorijsko, zato socio-psihološki naboj tog jednosta vnog iskaza otvara niz prustovskih asocijacija. U realizovanju sveta na granici sna i jave Šajtinac, samo njemu svojstvenom dijalektikom ukrštanja metoda: slikovnog iskaza sa izraženim pojmovnim jezgrom, u realan, čak geografski prepoznatljiv, pejsaž unosi ironičnu posekotinu tipa: Imali smo i mi samo naše vukove...i uvek su nam bili na raspolaganju. Pominjanje sna u funkciji tumačenja poetskih profila kod ovog pesnika nikako ne treba dovoditi u vezu sa, već pomalo pomodnom, fantastikom, jer u fragmetima o živopiscu Aleksiju on izričito kaže: san (je) isto što i nataloženo sećanje. Razlažući to sopstveno iskustvo, zgusnuto u san ili bajku, odnosno svedeno na salašarske crkve kojima je kiša oglodala prozore i vrata, a ti ne veruješ više a ni kapu ne skidaš , Šajtinac silazi u nadmoć refleksije koja kaže: Ti samo uporno dišeš a tuđ je posao da ti radost i vreme odbrojava. Tako izgleda i dramaturgija ove poezije: pozlaćen, od ruku i vremena zamrljan ram, slika s rukopisom ravnice ispunjena i negde, na neočekivanom mestu, pukotina u koju se sve obrušava. Pojam spokoj stva odavno izbrisan iz azbuke ovog pesnika, uočen kao tuđ ignorantski gest, kao kob postoji u svim pesnikovim sutonima: I svim 13 137

tim be lim cvetovima preti opasnost od ploda kao što preti opasnost da se s samim sobom pomirim. Uočavajući tragove i ožiljke prethodnih vremena, Šajtinac svoj zavičajni sindrom sagledava u kritičkoj perspektivi, regionalne ozna ke koristi uglavnom kao polazišta ka univerzalnijim zaključcima, dok skepsom što izvire iz, u osnovi melanholičnog, tona knjige svoju poeziju čini trajnijom. Eventualne mane zbirke razlivanje slike u transparentnu žanr situaciju, ili isuviše ishitrena refleksivnost, ne mogu da pomute utisak o znatnom iskoraku ovog pesnika. RAZMICANJE ZAVIČAJA U knjizi Darovno putovanje nastavlja se ispitivanje zavičajnog fe nomena, uz primet no okretanje od pojedinačnog (intimnog) ka opštem (simboličnom). Zavičaj gubi oblike distrikta, on postaje pesnikova projekcija šireg, razgrađenog realističkog miljea. U procesu poetske diferencijacije ravnice "totemi" zavičajnog ne gube na prepoz natljivosti i koloritu, Šajtinac ih samo "oslobađa" od taloga romantizma i etiketa koje zamagljuju suš tinu. On književne podsticaje ne nalazi u njihovom doktrinarnom variranju već u strpljivom i zna lačkom prepoznavanju socioistorijskih slojeva i simboličkih repera. U pesmi koja otvara ovu zbirku, Bol suđenja po sebi pesnik nedvo smisleno oprede ljuje i sopstvenu poziciju kao i konačnu dijagnozu darovnog putovanja: Mora li svaki predeo, kraj, odmor od puta. da ima tako truo koren kao što je neka moja uspomena, rođenje ili poznata mesta što su samnom rasla Znak pitanja koji Šajtinac ostavlja na kraju ove melanholične rečenice kao da ostavlja mogućnost odrečnog odgovora ali ukupan ton zbirke potvrđuje da: svi putevi vode kroz stalnu postavku u muzeju. Dok u prvom delu knjige imamo utisak da čitamo nastavak, stilski prečišćeniji i tematski koherentniji, zbirke Šumi se vraćaju prago vi, ciklusom Prenos stare slike Šajti nac osetnije najavljuje pomak u razvijanju svog poetskog sveta. To značajno usložavanje slike i refleksije on postiže na dva, naizgled protivrečna, načina, što nas, kad je u pitanju ovaj pesnik, ne iznenađuje. U pesmama kao što su Oštri beli cvet, Žar, crnina, umorna slika samog drveta, on sažimanjem poetske fraze na minijaturu, prenošenjem metafore u kontekst i potekst, is pisuje liriku tanane stilizacije i fluidne misaonosti. Karakterističan primer za ovaj pravac izmenjljivosti Šajtinčevog pe vanja je pesma Među travama do sprata: iz česme svetluca zaspala kap u njoj nazire topli podrum mahovinu bregove s hladnim pticama. I u ovoj vrsti redukovane zavičajnosti primetno je pesnikovo nastojanje da se u svemu posmatranom otkrije dublji smisao i ustanovi kauzalitet koji promiče iz vidokruga manje upućenih i pristrasnih su deonika. U pesmi Izvor on zaključuje: Blizak zvezdama na kraju lo- va/ malaksalima putokaz i kraj / jakima ogledalo. Uspešno uskladivši znatan intelektualni naboj sa skulptorski oblikovanim jezičkim 13 138

či nom, Šajtinac kao da pronalazi obrazac saglasja svog dosadašnjeg i budućeg pesništva. Međutim, u ciklusima Put u sovino oko , Nirvanin broj a naroči to u pesmama pod nazivom Nerazmotreni predlog razvoja grada od... do očekuju nas znatno izmenjen metod, ton i stilska sredstva. Šajti nac pribegava u osnovi nadrealističkom maniru. Zavičaj je galimatijas namerno izmešanih istorijskih planova, jalovog i otuđenog graditeljstva, preteće nezainteresovanosti, prašnjavih prizora i "filosofije digestivnog trakta". U grotesknoj slici provincijalne fijeste u kojoj prošlost učestalo pokušava da uspori savremeno, kritička svest Ra divoja Šajtinca dostiže često do paroksizma. Javljaju se "stare mudre ose". Pesnikova ironija i kritička reč imaju višestruko dejstvo. Oba veza je zato Šajtinčeva, ako krene stazom kritičke pesme, da istraje na demistifikaciji provincijalnog sindroma, imajući uvek u vidu prevashodnost poetstskih razrešenja. (Pisano u Zrenjaninu, između 1980. i 1987.) ___________________ * Radivoj Šajtinac je rođen u Zrenjaninu 1949. godine. Školovao se u Zrenjaninu i Beogradu i diljem biblioteka, knjižnica i čitaonica, u zemlji i svetu. Relativno kratko je radio kao glavni urednik programa Doma omladine. Kasnije se, uglavnom iz zdravstvenih razloga, u potpunosti posvećuje književnom radu. Sada je glavni urednik časopisa ‘‘Ulaznica’’. Po intenzitetu literarnog rada a naročito zbog žanrovske polivalentnosti, ali i snage umetničkog izraza, Šajtinac na izvestan način u književnim prostorima Vojvodine i Srbije kao da zrači manojlovićevskom introspektivnošću i akribikom. Pored impresivnog broja objavljenih knjiga, Šajtinčev književni rad se punim intenzitetom, naročito kada su u pitanju eseji, kritike i prikazi, odvija u dnevnim listovima i u specijalizovanoj periodici. Objavljene knjige: Oružje ljudski ranjeno, poezija (1970); Cveće i smrt starog luke, drama (1971); Šumi se vraćaju pragovi, poezija (1974); Darovno putovanje, poezija (1978); Panglosov izveštaj, poezija (1982); Demogorgon, eseji (1984); Suze u lunaparku, poezija (1987); Hotel Čarnojević, eseji (1989); Banatska čitanka, pri povetke (1990); Očenaš na Tajms skveru, poezija (1991), Ognje na Marija, poezija ( sa I. Danikovim); Moj begejski deo sveta, pripovetke (1994); Bajke o grmu, proza (1994); Olovni dolov, poezija (1995); Čehovija, roman (1996); Hajka na Akteona, eseji (1997); Vez u vazduhu, roman (1999); Žrtve bidermajera, roman (2000); Sibilski glasovi, roman (2001) i Led i mleko, poezija (2003) i Vodeno dete, roman (2004).

13 139

DO MANOJLOVIĆA, I DALJE
Radivoj Šajtinac: Hajka na Akteona, GNB "Žarko Zrenjanin", Zrenjanin, 1997.

Sudbina, literarna i egzistencijalna, Bečkerečanina i još više mondijaliste, pa makoliko ta odrednica poneke zgražavala, Todora Manojlovića, s pravom sve više postaje predmet izučavanja, pročitavanja i, konačno književnog proigravanja. Mnogobrojne kontraverze vezane za život i njegovo eruditno književno delo mogu se svesti, s rizikom da u pojednostavljenju nešto i zanemarimo, na sledeće: Manojlovićev izvesni i navodni kolaboracionizam u Drugom svetskom ratu, nedovoljnu originalnost njegovog pesništva i dramskog opusa, i konačno, na elitizam koji ignoriše ideološku i cehovsku utemeljenost društva i kulture u kojima egzistira. U knjizi Hajka na Akteona, hibridnog žanra, što joj nije niukom slučaju mana, Radivoj Šajtinac, ugledni jugoslovenski pesnik, kombinujući žanrove, odnosno ukrštajući Manojlovićeve i sopstvene tekstove, započinje retoričku rasravu sa, moglo bi se reći, neistinama, po luistinama odnosno zabludama koje već više od pola veka prate Manojlovića. I nije slučajno Šajtinčev "traktat" o ovom modernisti na slovljen kao Hajka na Akteona, ne samo zbog toga što je ovaj arhajski junak bitan za našeg nepriznatog klasika, već i iz saznanja da su tog beotskog heroja, Akteona, rastrgli sopstveni psi, začarani Arte midinom ljubomorom, dok je i sudbina Bečkerečanina Manojlovića bila da ga svakojaki mrzitelji, politički i književno, čak do egzistencijalnog ugrožavaju. Pronalazeći u svom opusu poetsko-esejističke celine, direktno inspirisane delom i sudbinom Manojlovićevom, ili pak druge, iz kojih se pak jasno mogu dozvati njegove umetničke teme, Šajtinac stvara duhovni kontekst u kome će efektno plasirati dokument koji tragično odslikava bedu nekih prestižnih institucija i etabliranih posleratnih književnih komesara. Navodi iz jednog Manojlovićevog pisma iz 1945. vrlo slikovito prikazuju svu slaboumnost ne tako davnih optužbi za kolaboraciju ovog pisca sa okupatorskim vlastima, kao i pesnikovu tadašnju egzistencijalnu ugroženost, dok fotokopije dopisa koje stižu iz Srpske Književne Zadruge, u periodu 1945-1952, koji započinju ekskomunikacijom pisca i njegovog dela iz ove ustanove za sva vremena, a završavaju se molbom da ih Manojlović "počasti" s dve svoje pesme, drastično ukazuju na vladajuću hipokriziju! Ovaj stvarnosni "input" Šajtinac čak ni ne komentariše jer, s jedne strane u okruženju sopstvenih tekstova, koji su slične esencijalne fakture i zavičajne solidarnosti, to nije ni potrebno, a sa druge put ka Manojloviću je najefektniji kad je neposredan, njim samim označen. Ova se knjiga, međutim, ne iscrpljuje samo na ovom ukrštanju poetskoesejističkog i dokumentarnog, još manje je upućena isklju čivo na ekskluzivnost tragičnih Manojlovićevih ispisa, iako se sme zanemariti i taj njen sloj. Šajtinac na ovom putovanju ka Manojlo viću, kroz Manojlovića samog, otvara i paraktuelnih književno-filozofskih tema, bliskih bečkerečkom bardu ali i samom autoru ove knji ge. Napomenimo samo nekoliko: odnos metropole i provincije, savremeno društvo i njegova "poetizacija", ideologija i rutina naspram stvaralačkog čina... Šajtinac neke odgovore na ova pitanja pronalazi kod Manojlovića, čija je sposobnost anticipiranja 14 140

i prednjačenja obrnuto srazmerna priznanjima koja je za njih dobijao, ali je u knjizi Hajka na Akteona Šajtinac je otišao korak dalje, onom stazom od trnja koju je Todor Manojlović započeo. Izvesno duhovno srodništvo autorovo sa velikim i nedovoljno priznatim prethodnikom, u ovoj je knjizi dis kretno i imanentno, a ona je zapravo literarno ubedljiv dijalog dveju epoha i dvojice značajnih (bečkerečkih) intelektualaca. Indikativan je, u tom smislu, i stih kojim Šajtinac zatvara ovaj lirskoesejistički kolaž: Jer ispoved je ovo, jer ovo je krah hajke / Ovde već reže reči na svog Govornika .

14 141

TRAŽEĆI SOPSTVENI REZ U VREMENU
Šajtinčev banatski romaneskni kvartet Radivoj Šajtinc spada u neveliki broj pisaca koji bez formalističkih i formalnih pred rasuda osećaju stvarni duh postmoderne jer je uspostavljanje njene suština kod njega dugo i valjano pripremana. Decenijama pesnik, potom esejista, kvalitetom romana objavljenih u rasponu od 1996 - 2001. Šajtinac svedoči da je pozitivna matrica postmodernističkog metoda, svojom nekonvencionalnošću i slobodom u for miranju književnih oblika i smislova, u stanju da uspostavi umetničko dejstvo, inter aktivno i respektabilno, adekvatno metastabilnosti modernog vremena. Ne napuštajući fromat pesništva, Radivoj Šajtinac je posvojio i prostore proze, tačnije romana. Dok ga kao pesnika, iz prvog ešalona savremene srpske lirike, odli kuju dubina ekspresije, koja dotiče i esejistički diskurs, intenzivno osećanje geopo etičke i oniričke višeslojnosti Panonije, odnosno jezička potka umreženog kolokvija lnog i savremenog izraza, ovaj autor u romanima sopstvenu stvarnost traži u prese ku realnog i metaforičkog, trudeći se da naznači rez u kome će se mistifikacija pisa nja ogledati u svojevrsnoj demistifikaciji čitanja. Romani Radivoja Šajtinca, od ''Čehovije'' preko ''Veza u vazduhu'' i ''Žrtve bidermajera'', do najnovijeg, ''Sibilski glasovi'' okrenuti su tajnama kojima smo svi okruženi, na relacijama prošlost - sadašnjost - ambijent. Shvatajući da najdublji smisao književnog teksta često postoji mimo namerenog i zapisanog, da se stvar nost pretače u priviđenje a u njoj se iz inata nije odgonetnula, on svaku pripovednu pojavnost uobličava u magmi jezika, u koju njegovi junaci, uporedo sa narativnim projektom uspostavljanja sveta, koji uglavnom nestaje, smeštaju i sopstvenu ima ginarnu i stvarnu realnost. Ovi kratki romani označeni su jedinstvenim rukopisom sumnje, jednim brojem sličnih, opsesivnih tema i motiva, ali različitom struktura lnošću i fabularnom organizacijom. Pesimističan iskaz koji kao talog ostaje u čita lačkom sluhu posle svakog od Šajtinčevih romana: svet je posuda u kojoj se kupa opšti bol - realnost je koju ni akribičnost postmodernizma ne može da izmeni. Međutim, to nije minus ove prozne tetralogije o fenomenima zavičajnog, mondi jalističkog i porodičnog. Ovaj autor, tačnije rečeno - njegovi junaci, sav u dijalogu s etnogenezom banatske mitologeme, raspet svešću da t¬mo negde postoji veliki svet (naročito anglo-američki) u kome su makar iskušenja beskrajnija i rafiniranija, uspinjući se i spuštajući prodičnim i generacijskim lestvama, sklapa apartnu pro zu autentičnog kolorita. U kokoj je dramataičnost postulirana u mikrokosmos. U početnom romanu ''Čehovija'', koji ima preovlađujuće elemente poetske proze, Šajtinac zapravo anticipira ukupnost svog "banatskog kvarteta". Ovde započinje nje gov " govor o nedokučivom", u Čehovije se vaspostavlja princip da priča ne mora da ima početak ni kraj, odnosno da se minimalizmom fabule može dosegnuti bogat stvo stvarnosti. U zgusnutoj povesti o detalju iz života Arkadija (Vinogradova) Popova, ispisanoj na naizgled nepretencioznoj čehovljevskoj margini, služeći se metaforom predskazanja, Šajtinac gleda u pozadinu stvari, u tromosti kolokvijalnog otkriva olovnu težinu ravnice. Na opštem planu Čehovija konstatuje opojno proklet stvo zavičajnog, unapred izgubljenu društvenu bitku usamljenog pojedinca (inte lektualca) ali i nezasitost ljudske gladi za sticanjem materijalnog. ''Vez u vazduhu'' konsekventna je nadogradnja, (manje tema a više proznih mo dela i filozofsko-poetoloških naznaka), započetog u ''Čeho viji''. Ovaj potonji roman predstavlja čak autorov radikalni iskorak ka poetskom romanu. Pripovedni diskurs je u ''Vezu'' sveden, usmeren ka dubinskoj introspektivnosti, s uverenjem da jedino metafizika poezije može do kraja da objasni tajnu onog što se dešava u nama, 14 142

drugima, svetu i svemiru. Šajtinac, međutim, da ne bude nesporazuma, ne piše ovu prozu fingiranim jezikom i stilom poezije - on ''Vez u vazduhu'' gradi jasnom teh nikom i strategijom romanopisca zadržavajući istovremeno beskraj poverenja u "božanski svevid" koji samo poezija ima. Zapravo, u ovom romanu autor do sudbin skih, iskonskih i konačnih istina svojih junaka, i sopstvenih, naravno, stiže "kristali zacijom" proznih treptaja, odnosno decentnijom "destilacijom" stvarnosnog, što je uostalom decenijama činio u svojim poetskim snohvaticama. I ne bez razloga, jedan od prikazivača ovog njegovog romana, u kontra-punktovima ''Veza u vazduhu'' pro nalazi izražene prustovske elemente. Kao podrška ovoj analogiji neka posluži slede ći autopoetički iskaz samog Marsela Prusta:'' Predmet naših knjiga, suština naših rečenica, treba da bude nematerijalno, nikako u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom životu, naprotiv naš stil, kao i epizode, treba da budu sazdani od proz rač nosti građe... kao da se nalazimo izvan stvarnosti i van sadašnjosti''. U ovom roma nu je Šajtinac baš to učinio, utisak je, udaljivši se, možda, milimetar previše od neo phodne pripovedne strukture. Svojevrsna "zgusnuta svetlost" u ovom romanu dobija tamnu gamu jedne posti skustvene konstante. Uzdržan i ne suviše opor ton koji Šajtinac koristi u ''Čehoviji'', opisujući zbivanja i stanja u neurbanom i dobrovoljnom azilu za preosetljive, izgub ljenom negde na dnu Panonije, u romanu ''Vez u vazduhu'' preobražava se u orvelovsko-beketovsku paklenu završnicu. Ipak, taj prelazak u tamnu stranu ogleda la neočekivan je samo za one koji nisu pažljivo pročitali završnicu ''Čehovije'' koja se okončava pogibijom Arkadija Popova, odnosno predskazanjem tragedije: '' Ovo će se desiti leta Gospodnjeg ...'' A ''Vez u vazduhu'' započinje evkokacijom u deti njstvu zarobljene igre, fudbalske, koja se preobrće u surovu parabolu punu frak tura, lomova, krvi i borbe do istrebljenja. Fragment pod nazivom ''Stadion'', sazdan od direktne mučnine, svojim orvelovskim asocijacijama, pun političko-egzisten cijalnih implikacija, snagom ekspresije, eksplozivnošću i napregnutošću jezika iziskuje naknadno čitalačko prepoznavanje i pročišćavanje. U beketovski postavlje noj celini pod nazivom ''Događaj'' Šajtinac, ne menjajući optiku produhovljene rezigniranosti, kombinujući biografske i parabiografske elemente, flešbekovim, sag ledava život pojedinca i porodice u vidokrugu mikro i makro zavičaja. Njegovi junaci osujećenog hoda (bukvalno) prebiraju po banalnostima svakodnevnog života, kruže sopstvenim uspomenama ali i rone hiljadugodišnjim iskustvom banatske ravnice, koje je ponekad i endemično, dok život ističe iz njihovih prignječenih tela. U dijalo zima oca i sina o iskonu istorijskih i pojedinačnih sukoba, na samom rubu postojanja kao da se anticipiraju mukli tonovi iz ''Sibilskih glasova''. Dok roman ''Vez u vazduhu'' protiče u traženju izlaza iz bespuća u koje nas isto rija, poreklo, genetika i predrasude dovode, u ''Žrtvama bidermajera'' Šajtinac svo ju kontemplaciju provlači tesnacem između dva vremena: kroz prividnu izvesnost prošlosti i metastabilnu savremenost. Njegov junak, Vukašin Pomorišac, okupiran sopstvenom bolešću i tragičnom smrću brata Rastislava, u međugeneracijskom di jalogu sa sinom, život posvećuje kontaverzama egzistencije i dela naj većeg slikara srpskog bidermajera - Konstantina Daniela. U zahuktalom kolopletu ovog disputa o sudbini, poreklu, stvaralačkim mukama, nestalim slikama i osporavanjima auten tičnosti ovog značajnog slikara, i ušprednog dnevnika bolovanja , odnosno porodi čnog života junakovog, iz današnjice, protiče Šajtinčeva potraga za životnim taj nama koje po svemu sudeći nisu miroljubive. Svetla i senke Danielovog života postaju paradigma ishodišnih tačaka Vukašina Pomorišca. Autorova pozicija u ovom romanu je fleksibilna i polivalentna: Šajtinac je svestan da smisao književnog teksta, njegov najdublji smisao svakako, često postoji mimo zapisanog. Prihvatajući "odgovornost" za odaslate literarne inicijacije, autor 14 143

poziva neznanog čitača na saradnju: Stupimo u tajni savez jer ozarenje se može desiti mimo teksta i kompozicije, - to će biti još jedna miroljubiva tajna, kojoj, bar, neće mo odoleti. U ''Žrtvama bidermajera'', koji na mahove ima i elemente traktata o suštini umet ničkog čina (o strahu od beline platna, o bekstvu u lepotu i sl.), uporedne tipologije Banaćana, skice za porodičnu hroniku urbanog čoveka, ipak je preovlađujući onaj književni segment koji se javlja u intertekstualnom prostoru i svodi na pita nje: gde se krije težište čovekove egzistencije. Po Šajtincu, svaki pojedanac je sama tajna: a iz tajne nema se, ništa se ne može, i nikud. Reč, dakle, ima zahtevni i intuitivni čita lac koji uvek ide dalje...Tragom teme o ljudskoj spremnosti da zarad materijalnog bogatstva umesto života posvoje njegovu imitaciju, Radivoj Šajtinac stiže do čet vrtog svog romana, ''Sibilski glasovi'' . Ovo delo, najdoslednije u poštovanju proz nog prosedea, on definiše kao etnofantastični roman. Kroz priču o restauraciji, po narudžbini i u najam, stare, oronule i "potonule" komšijske kuće, Šajtinac izvodi ned vosmislen iako ne i eksplicitan, romaneskni zaključak: prošlost, istorijska i povesna, zavičaj i etnos, bez obzira koliko nam se činili dragoceni i neohodni, ne mogu se veš tački, po narudžbini, oživeti. Autor, impli¬citno poručuje kako su sva poistovećenja sa rekontrukcijom prošlosti (odnosno njenim vraćanjem u stvarnost) samo privid i zaludnost. Realnost u kojoj žive Pavle i Petar Manojlov doživljava se zato kao opas na mistifikacija stvarnog. Iz njihovog porodičnog kruga, opsednutog naručenim i op sesivnim retroprojektom, iskaču dva ženska bića uronjena previše u relikte moderne civilizacije - drogu i komformizam, kao i Kosta Manojlov Keta, otac Petra i Pavla - koji svo vreme egzistira na ivici onostranog. Uronjen u ikonografiju banatskog života, pisan bogatim kolok vijalnim argoom, ro man ''Sibilski glasovi'' kao završni čin Šajtinčevog banatskog kvarteta, jer će nared na proza iz pera ovog autora, po nama, ići drugim smerom, na izvestan način pred stavlja i kritiku zaludnosti iluzionizma dela regionalne populacije, nauke i umetnosti. Na od ređen način ovaj roman može se doživeti i kao autorov raskid sa zaludnim pokušajima da se sačuvaju vanvremene vrednosti zavičajnog, nasuprot savremenim tendencijama globalizacije jezika, kulture i istorije, a možda je i drugačije jer Dani jela, najmlađi član porodice Manojlov, na priče o mahovini, morkama, ringlovu, zaključuje: ''Super. Ovo je retro, total''! Šajtinac ovim iskazom i završava roman! A mi smo se izrekli da se često najdubli smisao romana nalazi baš izvan namerenog i zapisanog... Sumirajući proznu stvarnost Radivoja Šajtinca, iz banatskog romanesknog kvarte ta, možemo fokusirati koncentrisanu jezičku materiju, zapaziti ekspresivne poetol oške naznake, istaći doslednost postmodernističke intertekstualnosti, autentičnost geoetnološkog miljea, suočiti se sa ironijom i autoironijom i zaviriti u metafizički zjap koji se krije na obzorju stvarnog, bilo prošlog ili aktuelnog. Ovom savremenom piscu, dakle, kao da je imanentna preporuka Roberta Muzila da je književnost jedin o moguća i relevantna ako u sebi sadrži ironiju i fantastičnu stvarnost. Šajtinčev virtualni vez u jeziku, u svojoj proznoj arhitektonici, ima dovoljno od obe stvari.

14 144

IRONIČNI DISKURS SVAKODNEVICE
Milorad Grujić, Sve pesme, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1977.

"Kako bih voleo da sam onaj koji poznaje samo vatru" Stih iz pesme Milorada Grujića* Moja književna gerila, kojom smo započeli ovu belešku u mnogome određuje i njena ishodišta. Do bitnik ovogodišnje Brankove nagrade, naš sugrađanin, zarobljen ve čitom poetskom žudnjom za otkrivanjem nepostojeće ali time i prima mljivije suštine života, donosi nam liriku duboko introspektivnu isto vremeno sasvim uronjenu u mitologiju svakodnevnog života, Po fakturi ova je poezija izrazito moderna: Grujić damare svakodnevice saopštava diskurzivno, sa stalno prisutnim ironičnim podtekstom. Metaforika kojom se služi oslobođena je robovanja svim konvencijama poetske tradicije, iako nije sasvim lišena neke nove, nesvakidašnje retoričnosti. On se ne libi prejakog izraza, naizgled pohaba nih reči, prozaičnog iskaza, jer sve to u kontinuitetu ovog pesništva, koje zapravo i počiva na relativizaciji tema i formi, predstavlja osobenu boju i čak znatno više: jedini moguć način njegovog postojanja. Milorad Grujić kaže to ovako: Svet je ljubomorni gad (I zaspi svet još pre spavanja) Ne pomislivši na mene Nijednom (Tako mi svet) Ukazuje poverenje Smešno poverenje (Da pišem pesme noću). Ako bi tražili moguća izvorišta ove poezije, mogli bismo tragati od dadaizma, preko konceptualne lirike do andergraunda - sve su to krajolici kojima je Grujić tragajući za svojim poetskim ljubavima i mržnjama prolazio. Međutim, otisci tih putovanja označeni su oso benim ličnim fluidom - znači da je ovaj pesnik uspešno i dosledno sproveo pravila svoje poetike. Ono što naročito karakteriše poetski svet knjige koja je pred nama je nesvakidašnji registar tema o kojima Grujić peva. U rasponu od onih najbanalnijih (kao u pesmama U bio skopu, U restoranu , Kupam se ), pa do najsuptilnijih ( Sve po činje onog časa kada čovek stane zaboravljati da živi ). I baš ta spremnost da sve bude motiv pesničke začuđenosti, najupečatljivija je odrednica knjige Milorada Grujića Sve pesme. Ipak, ovaj pesnik naizgled oporog iskaza, u osnovi je romantik začuđen sopst venim i našim nesnalaženjem u svakodnevnici. I na kraju, Brankova je nagrada toliko dragocena da ovaj septembarski datum i Grujićeve Sve pesme treba pamtiti.

* Milorad Grujić je rođen je u Zrenjaninu 1950. Školovao se u Zrenjaninu i Novom Sadu. Veoma uspešno radio u Književnoj zajednici Novog Sada. Bio direktor Izdavačkog preduzeća "Matica srpska". Izdao knjige, (ali ne i one njega!): 14 145

Sve pesme , pesme (1977.); Pesme, opet pesme (1977.); U ponoc, iz neke mračne kuce, negde u svetu , priče (1986.); Novosadski nokturno , priče (2000);. U zasenku Dunavskom sokaku , roman (1999.); Šekspirov vrt u Parizu, (2000). putopis i Bog Vadraca i Madžara, roman (2001.) koji je ušao u užu izbor za "Ninovu nagradu".

14 146

POETIČNOST SVAKODNEVNIH UGOĐAJA
Milorad Grujić: Pesme,opet, Književna omladina Srbije, 1977.

Posle velikog uspeha postignutog prvom knjigom Sve pesme (Bran kova nagrada), Milorad Grujić nas drugim svojim poetskim rukopi som uverava u autentičnost svog lirskog govora. Knjiga Pesme, opet evidentan je rast njegove pesničke suštine - zapravo u ovoj zbirci po etika ovog mladog pesnika preciznije se definiše. Grujić se opredeljuje za tragalačko pretraživanje svakodnevnih doživljaja. U njima prepoznaje apsurdne zametke većine pesničkih arhetipova, i baš takav prilaz - sa naličja životnog materijala, čini njegovu avanturu stvaralački osobenom. Ako se kao odrednica modernog može uzeti depatetizacija "večnih tema", onda ovo pesništvo može da odgovori na mnogobrojna književna pitanja svakodnevnice. I još nešto: redovi koje, naizgled, bez napora čitamo, ne moraju se meriti isključivo književ nim merilima. Grujićeve poetski "zaustavljene" situacije iziskuju mož da u istoj meri reč i komentar psihologije i sociologije. Takvo saznanje govori nam o nesvakidašnjosti poetskih svetova koje ovaj pesnik vaspostavlja, prividno ne intervenišući značajnije u obeleženim "snimcima" stvarnosti. Pokušaji da se uspostavi poetičnost svakodnevice, u našoj literaturi nisu retki niti novijeg datuma. Znači, Grujić u nameri nije nov, on je osoben u metodu kojim tu izdvojenost postiže. On ne dostiže liričnost svakodnevnih ugođaja poetizacijom (uz pomoć kompletnog metaforičnog rekvizitarijuma) banalnosti, već kvalitet stvaralačkog pronalazi u redukovanoj i tek malo stilizovanoj stvarnosti. Grujićeva liričnost je u kontekstu i podtekstu, u nevidljivoj skrami koja "snimak" vremena i prostora zadržava u svesti čitaoca. Katarze u ovoj poeziji izvan su pesme, jer pesnik ih, s namerom, ne ispisuje unutar poetičkog čina, krhka struktu ra "zabeleške" ne bi mogla da iznese zgusnutost bilo kakve poetske definitivnosti. U Grujićevom svetu sve je kao slučajno, nepretenciozno, čak nevažno. Ali, baš to čini ovu knjigu neobično blisku životnim prizorima, u kojima takođe najpresudnije stvari nemaju često vidljivu spoljašnju dinamiku. Na dnu svake od ovih poetskih situacija nalazi se, ne smisaona već poetska, odgonetka lirskog podteksta koji nas zajedno sa pesnikom odvlači u osobeni metafizikus svakod nevnog. Po ukusu ovog pri kazivača, pesma Južno od željezničke pruge predstavlja krista lizaciju po etskih nastojanja Milorada Grujića. Evo kako to glasi: Kada je sunce odskočilo /magla nestade/ videh da se južno od želje zničke pruge/, nekako uvis, /započinje jedan put/ koji nije bio upisan /u geografsku mapu/, a u potpunosti je odgovarao /mojoj predstavi o putevima/ Pođoh tuda, /usamljeniji nego noću. Svedenost, bolna običnost i metafizička pukotina u stvarnom, biće su i jezik karakteristični za osobeno pevanje Milorada Grujića u ovoj knjizi.

14 147

KRSTARENJE PROZNIM OBRASCIMA Postrealista Milorad Grujić

Ironija, promišljena mistika sa duplim dnom od podsmeha i fingirane dokumentarnosti, paradoks, metafora koja spaja i preskače klasično i stvarnosno, prividan realizam koji izmiče linearnom, ukus istorijske metafizike na putu od verističkog do grotesknog uronjeni su u proznim formama Milorada Grujića (1950) u zavodljivu izmaglicu neuhvatljive veštine fabuliranja. Zapravo, ovog pisca odlikuje, možda ponajviše, spremnost za neumorno poigravanje proznim obrascima koji su, inače, obeležili srpsku književnost u rasponu od ranih sedamdesetih, označenih stvarnosnom prozom, pa sve do inaugurisanja danas preovlađujućeg, možda i zalazećeg, post-modernizma koji se, izuzev kod nekolicine autora, već guši u nemuštom čitanju potrošenih obrazaca. Posle polaznih i blistavih poetskih početaka (Sve pesme , Pesme opet), Grujić u potonjih pet proznih knjiga, sa sintaksičkim prekidom u slučaju zbirke Samo pesme, U ponoć, iz neke mračne kuće, negde u svetu, U zasenku Dunavskom sokaku, Šekspirov vrt u Parizu, Novosadski nokturno i Bog Vadraca i Madžara, bez žurbe ali uvereno, samouvereno i suvereno slaže proznu celinu, pripovednu, putopisnu i romanesk nu, koju odlikuje prividna nepretencioznost, evidentna čitljivost i dopadljivost, i imanentna pripovedačka veština. Jer, Milorad Grujić hoće da bude čitan, umešan je tkanju stvarnog i mogućeg, nije naivan pisac, ne potcenjuje čitaoca ali je istovremeno i potpuno svestan da je današnje vreme literarno moguće objasniti jedino kombinovanom tehnikom grotesknog, pikarskog, humornog i klasičnog pripoveda nja. Dilemu da li da bude hermetičan i citiran, ili čitan i procenjivan, on razrešava opredelenjem za prozni obrazac prividnog realizma, ironične istoričnosti, intrigantne fabularnosti i povremene, i dragocene, metaforičke zamagljenosti u kojoj se ne bo i zemlja dodiruju. Zapravo, dosledan u shvatanju da je svakolika umetnička praksa i vid ludističke mis tifikacije, on proširuje značenje ovog iska za sa pojedinačnog književnog proizvoda i na njegovog autora, odnos no na ukupan društveni kontekst, ispisujući tako svoj književni vek kao pisac sopstvenih ali i "tuđih" knjiga, kao izdavač apartnog ukusa, odnosno Grujić je zagonetni tumač "iskošene istorije" sadašnjeg i prošlog vremena. ma, ironične istoričnosti, intrigantne fabularnosti i povremene, i dragocene, metaforičke zamagljenosti u kojoj se nebo i zemlja dodiruju. Zapravo, dosledan u shvatanju da je svakolika umetnička praksa i vid ludističke mistifikacije, on proširuje značenje ovog iskaza sa pojedinačnog književnog proizvoda i na njegovog autora, odnosno na ukupan društveni kontekst, ispisujući tako svoj književni vek kao pisac sopstvenih ali i "tuđih" knjiga, kao izdavač apartnog ukusa, odnosno Grujić je zagonetni tumač "iskošene istorije" sadaš njeg i prošlog vremena. Njegova sklonost da spaja fikšn i fakšn, zapažena još u priči U ponoć, iz neke mračne kuće, negde u svetu, (oni sa boljim pamćenjem reći će: to je vidljivo još u njegovoj ranoj poeziji!) jednoj od zapaženijih iz istoimene zbirke priča, gde mu je Sterija ravnopravni junak, razli staće se u kasnijim prozama u zanimljiv književni 14 148

metod sučeljavnja vremenskih planova relativno stvarne prošlosti i delimično imaginarne sadašnjosti. U priči U potrazi za Sterijinim ništa, literarno dramaturška upotreba istorijskih ličnosti u funkciji je prepoznavanja izmaglica koje velikani iz prošlosti ostavljaju umesto pravog traga o hodu kroz lično vreme. Duhovito, s kontrolisanom ironijom, u lepoj pripovednoj frazi, Grujić dakle već prvom proznom knjigom nago veštava svoj potonji magistralni, romaneskni valcer sa istorijom i nje nim, uglavnom skrajnutim ali književno, privlačnim akterima. U toj možda i zanemarenoj pripovednoj sabirnici ovaj pisac pruža čitaocima, kritičari kao da nisu bili prisutni, pun uvid u neverovatnu temat sku, značenjsku i žanrovsku polifonost svog proznog sveta: od erotsko-metaforičkih paradoksa, naturalističkih groteski, istorijskih zbi vanja koja se nisu dogodila, sociopatoloških melodrama, stvarnosne proze, neorea lističkih prizora novosadskog andergraunda,tinejdžerske proze, do "putopisa" urbane izgubljenosti marginalaca s početka osamdesetih. Osobenost ovih priča ogleda se i u potpuno adekvatnoj, fleksibilnoj formi što svedoči o Grujićevoj zavidnoj književnoj veštini. Zato njegovo krstarenje mnogolikim proznim obrascima impresionira. U romanu U zasenku Dunavskom sokaku, dokumentarnost je pak samo delimično podređena fabularnoj ubedljivosti, tako da iz zbilje pozajmljeni Petar Konjović, Ajvaz i Žarko Vasiljević efektno podu piru i samu stvarnosnu fakturu romana, i njenu vremensku oboje nost, u kojoj se razlistava histrionski životni luk glavnog junaka Tarabića, dok je intrigantnost pominjanja istih ipak funkcionizovana u potpunosti samo kod onih koji prepoznaju značenje i zračenje tih ličnosti. Ovo Grujićevo delo, međutim, u prividnom maniru pikars kog i avanturističkog, prepuno je i dragocenih rukavaca srednjoevro pske ikonografije, uokvireno pravim poetskometafizičkim trodimenzionalnostima i bogato plodovima panonske mitologeme običnog. Ispisujući putopisnu knjigu Šekspirov vrt u Parizu, Grujić iznova demonstrira prividnu lakoću svog rukopisa, jezičku superiornost, zna čajnu obaveštenost ali i naglašen subjektivitet koji ovo štivo jasno odvaja od bedekerskog "sveznanja": njegov je zapis o putovanjima uvek iznad ili unutar samog jezgra pojavnog. Opisujući slike sveta kojim se kreće, on zapravo svedoči o predelima u kojima njegova duša susreće srodne boje, zvuke, imena i datume. U izabranim, dobro i smišljeno, i novim pričama Novosadski nokturno, Milorad Grujić se opredeljuje za proze višeslojnijeg značenja i kompleksnije pripovedne tehnike, zadržavajući i par najreprezentati vnijih pripovedaka iz korpusa "stvarnosne proze". U ovoj knjizi pro- čišćene strukture, posebno se izdvaja jedna od novih priča: "Isus u Vukovaru", izuzetno ekspresivna, pisana visokim naponom emotivne kataklizmičnosti koju ovakva tema zahteva. U romanu sa posebno delikatnom temom, srpsko-mađarski odnosi u 1848, na planu politike realizovane u narodskom krvoproliću, Bog Vadraca i Madžara, kroz vizuru jednog sasvim marginalnog učes nika ovih smutnih vremena, Grujić postupkom naličnom Servantesu i Sijenkijeviču istovremeno, humorno i pikarski, opet naizgled bez većih književnih ambicija, ispisuje sagu o zlopaćenju malog čoveka u vrtlogu navodno velike istorije, o životu u detalju makrozbivanja, o huncutarijama pod plaštom bogobojažljivosti. Uz decentnu podršku nezaobilaznog Sterije, ovog puta i Petefija, uvek spreman na iznenađenja i promene stila, ritma i optike, savremeni naš pisac Milorad Grujić, ovim je romanom zbunio i "Ninov" žiri. Ne baš do kraja, ali kraj nije ni blizu. Humorna vitalnost njegovog proznog pisma kao da je nepresušna.

14 149

15 150

SLIKA RAZGLOBLJENOG SVETA
Vojislav Despotov: Prvo tj. pesmina slika reči, ‘‘Ulaznica’’, Zrenjanin, 1972.

Prva pesnička knjiga Vojislava Despotova* upoznaje nas s osobenim poimanjem lirike. Ovaj mladi pisac, dosledne antiromantičarske orijentacije, traga po regionima konceptualne i "analitičke" poezije pronalazeći u prividnoj mehanici ponavljanja opštevažećih stereotipova nove relacije, neslućenu dramatičnost odnosno provokativnu autoironičnost - sve to kao zamenu za uobičajeno stanje "poetičnosti". U začetku svog pristupa lirici Despotov pribegava destrukciji kao metodu razlaganja uobičajenih književnih definicija stvarnosti koja ga okružuje. Od tako razglobljenih elemenata on vaspostavlja novu viziju svakod nevnice, za većinu skoro nevidljivu ali za njega samog jedino važeću. Pesnik se, dakle, u svojoj prvoj knjizi dragovoljno lišio opštih poetskih mesta, zapravo on i insistira na onim fragmentima života koji su u tradicionalnoj poeziji skoro anatemisani. Dosledan u dekomponovanju uobičajenih poetskih šema, Despotov to čini i sa samim supstratom pesme. Reč, naime. pod njegovim dodirom menja svoju kakvoću i validnost; slogovi se krune i sustižu. Manje sviklog čitaoca može zbuniti prividan umetnički haos koji naizgled ispunjava ovu knjigu. U Despotovu, zapravo, postoji i deluje nagon doslednog demis tifikatora pesničkog čina i klasičnih lirskih motiva. On nema potrebu da preovlađu jućim "belkantom" doziva patetiku davno ispevanih osećanja, banalne priče ga ne interesuju i zato se smelo upušta u avanturu da ono što ispiše ne bude poezija koju svakodnevna upot reba ovog pojma asocira. On hoće da vrati smisao i punoću značenja pojmu poetskog. I zaista, književni rezultati sabrani između korica njegove prve knjige kreću se od grafički izraženog dijagrama njegove koncentracije i psihičke kondicije, preko esejističkih zapisa o lucidno-ironičnoj otkrivenoj groteskonosti sveta, pa sve do veoma indikativne poslednje pesme čija je sadržina zapravo - praznina! Možda je, neočekivan takav završetak - neispisana stranica kao rezultat pesničke "analize" života i poetske prakse ali shvatimo li to kao pesnikovu doslednost u negiranju mogućnosti integralne spoznaje stvarnog i iluzivnog - čuđenju jedva da ima mesta! Razglobljena slika sveta, koju Despotov nudi, sva kako je iskušenje i provokacija za pravolinijsku percepciju umetničkog govora ali kada se savlada tradici onalistički čitalački strah, svežina i gorčina ove poetske emisije uzvraćaju osvežavajućim damarima. 1972.

15 151

___________________ * Vojislav Despotov je rođen u 1950. godine u Zrenjaninu, koji je u svakoj mogućoj prilici, pa i neprilici, imenovao kao Petrovgrad. Školovao se, oficijelno, a još više po sopstvenom ukusu i afinitetima, u Zrenjaninu i Novom Sadu, Beogradu i po Zapadnoj Evropi. Iz knjiga i života. Bavio se raznim zanimanjima, intelektualnim i manuelnim, ali je život intenzivno proveo kao pisac i čovek izvan malograđanskih konvencija. Objavljena dela su mu kao i život, provokativna, moderna, često izvan žanrovskih stereotipa, uznemirujuća i duhovita: Prvo, tj. pesmina slika reči, poezija (1972); Dnjižepta bibil zizta unhunt, elementarne pesme, strip (1976); Trening poezije, poezija (1978); Perač sapuna, poezija (1979); Vruć pas, eseji (1985); Pada dubok sneg, poezija (1986); Prljavi snovi, poezija (1988); "Mrtvo mišljenje", roman (1989); Veseli pakao evropoezije, poezija (1990); Petrovgradska prašina, roman (1990); Neočekivani čovek, esejistički spev (1992); Deset deka duše, poezija (1994 ); Veseli pakao poezije , izabrane pesme (1996); Jesen svakog drveta , roman (1997); Andraci, jepuri i ostala najavažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata, roman (1998); Evropa broj dva, roman (1998); Drvodelja iz Nabisala , roman (1999). Umro je 2000. godine, gotovo na svojoj knjizevnoj večeri, na promociji romana Drvodelja iz Nabisala , sa koje se više nikad nije vratio. Da ne zvuči neukusno: ali da li je bilo koji kraj za Voju Despotova, borhesovskog crnohumornog veselnika, bio primereniji životu i delu!? Jer, evo kako je on o "noj" pevao: Smrt je slaba, kažem ti, smrt je slaba / i ništa drugo nego slaba za nas / možda samo za nas / eto zašto volim smrt /.

15 152

VOJISLAV DESPOTOV ili prevarena prolaznost

Vremenu budućem, ma kada ono zaista bude počelo, književno de lo Vojislava Despo tova, nezlobivo ali ne i naivno, "subverzivno" i , bez ostatka avangardno, postavilo je neko liko bitnih pitanja koja se ne zadržavaju samo u okvirima literature već ozbiljno zadiru u sferu civilizacijskog odnosno antropološkog diskursa. Dosledan antitradicionalista, izrastao iz fantazmagorija "petrovgradskih prašina", rano je shvatio da se svi autentični remetilački procesi začinju u "limesu" tj. "u pesminoj slici reči", iskosa pogledajući na centar, odnosno razumeo je, umno i zaumno, da se samo kontrolisanom destrukcijom (jezika, lektire, životnih obrazaca, vrednosti), humorom, paradosksom, paroksizmima, oksimoronskom logikom, ukrštanjem vatre i leda može sprečiti literarna i paraliterarna katastrofa, odnosno dosada. Jer, šta je srušilo Rimsko carstvo: spolja varvari, iznutra - dosada. Prerušen u varvara (Konana ili nekog drugog) ovaj ovovremeni Ovidije, gutajući u međuvremenu, koje kao da je pozajmljivao od manje posve ćenih, enciklopedije, istorije književnosti, strane jezike, evrope i amerike, gajeći biljke i deljući drvo, pisao je poslanice, u stihu, prozi ali ne i u pozi, koje nisu vređale ali jesu zbunjivale i remetile ukupni leterarni konsenzus. Negde iz banatske ravnice, vraćajući se iz odsanjanog Ponta, nameran da pomeri centar umetničke ravnoteže, manje geografski više konceptualno, Voja Despotov je uspavani i dekadentan književno-kulturni Rim ovdašnji, permanentno zasipao nedoumicama, kratkim spojevima, promenivši ne samo metod u stvaranju sopstvene umetnosti već uspostavivši naizgledni haos u njenoj sadržini - predmet poezije postajalo je sve, uključujući i nju samu, izvrnutu iz zgloba. Pevanje Despotovljevo naročito je zbunjivalo kritičare zarobljene u šeme i zablude samo jedne estetike i škole, jer kako uklopiti u kanonizirane table i dijagrame pisca koji poeziju imenuje kao "veseli pakao". Slučaj unezverenosti etablišmenta pred ovim stihovima permanentne misaone turbulencije i humorne divergencije, najočiglednije se zbio još 1986. kada je renomirani prestonički izdavač objavio najznačajniju poetsku knjigu ovog autora, Pada dubok sneg, u kojoj Despotovljev neoavangardizam, zapravo osvešćeni i razigrani marginalizam dovodi u iskušenje skoro svu dotadašnju formu i sadržinu srpske poezije, dok u isti mah urednik edicije na pokoricama nemušto zapisuje "...ova poezija ne teži ka otkrivanju nekakvog dubljeg smisla, već ka ironičnom obesmišljavanju posmatranog;..." Za to vreme dubok sneg V. Despotova već estetizuje pobunjeni jezik, javlja se konstituisan u novi princip lepote, jasno se vide komični i groteskni obrisi sveta koji dosada nikada neće ni dotaći jer je sav od negacije, paradoksa, autoironije; dakle ovaj je pesnik u "posmatrano" uneo novi smisao, starom promenivši smer i adresu. Jedino margina nije želela u centar, zapravo odložila mu je time eutanaziju. I da stvar bude jasnija, kad kažem margina, u duhu Vojislava Despotova, podrazumevam ono što je jednom prilikom izrekao Noam Čomski da " biti marginala znači da vam mozak nije ispran"; dodao bih i da isti nije u gipsu ili formalinu! Na svom putu iz paraistorijskog izgnanstva, kao svoj sopstveni Ovidije, Despotov je blagovremeno spoznao da su zamke istrošenog jezika prevelike da bi se izbegavale, umesto kritike odlučio se za sapun, - perači sapuna, poverenici pesnikove katarze su krenuli u akciju: samo se tako mogla sprečiti dalja metaforička epidemija pevanja i uma: 15 153

Uvrćemo surle slova,/ iz biblioteke bašte/ čupamo simbole korova/. Bez potrebe da docira, užasnut onim što se predstavlja kao mit i realnost tkz. Nove civilizacije, u svetu koji u suštini nema konzistentno božanstvo, Despotov jasno ukazuje na ždrelo haosa koji, unakazivši se prvo u pojavnost jezika, nasrće na bit čovekove egziztencije - na slobodu mišljenja i osećanja, boju kože: Krvavice Meri, pusti me,/ hoću na miru da gledam kako dva policajca / na Tajms skveru neonskim cevima tuku crnca/. Bilo je to tako, ne jednom, u Americi, sada kad smo srećno globalizovani pesnikova poruka, bez obzira što je kroz apsurdan osmeh saopštena, deluje opominjuće: Ima vode u Sahari, slagali su i/ još uvek lažu/ Cela je sahara jedno divno, plavo more/ Sa školjkama, algama i nestašnim delfinima/. Poziciju svog pesmovnog bitka, koji se upliće u civilizaciju koja je više virtuelna nego faktička, Despotov definiše na sledeći način: Ja Bogu nisam našao manu/ a ni Bog nije/ našao mene/. U odgovoru duhovnom zjapu, koji je neizbrisiv i u izvantekstualnoj praksi, naročito u sferama koje su bliže metastabilnom, zapravo odloženo izbrisanom Centru, naš povratnik iz Ponta, još u Peračima sa puna kaže: I neka subota nikad ne dođe! / Budućnost je posledica /neo- baveštenosti./ Putujući od ("crnog") mora mrtvog mišljenja, u kome se probudio gladan i žedan svežine i vedrine, Despotov je započeo s upornim treniranjem poezije, relativiziranjem jezika, traganjem za unutarslikovnim smislom (ne libeći se ni konkretizama), družio se sa humorno-komičnim kalamburima sve dok nije nije upornim pranjem sapuna došao do postmodernističkih pozicija. Prolaznost koju je povremeno susretao, upozoravajući klasičare da dosada neizlečivo zaudara, za majavao je igrom glasno izgovarajući doviđenja, iznenađenje. Zbog svega toga, potpuno je svejedno da li je ovaj pisac dubok sneg prvo video u svom petrovgradskom detinjstvu ili ga sanjao dok je zavaravao svojeručnu prolaznost. U pesmi "Sahara", ovaj pesnik hedonizma na ivici očaja, ostavlja ipak otvorena vrata: Samo je četvoro pesnika/ Imalo tačnu viziju/ Otišli su da se kupaju/ I odande objave istinu/ Još se nisu vratili vratiće se/. Ozarena margina, dakle, može večno da se nada. Iako Ovidije ni je Odisej, Penelopa i dalje ima svoju polit iku. Samo je centar stavljen ad akta. 14. januar, 2002.

15 154

PESNIŠTVO KONTROLISANOG ZANOSA Vučina Šćekić: Grad vetrova, Prometej, Novi Sad, 1999.

Zrenjaninski pesnik srednje generacije Vučina Šćekić*, godinama istrajava u poetskoj geografiji zavičajnog i autorefleksivnog presabiranja, introvertnog ispiranja jezika i intelektualnog trajanja, odnosno ovaj poeta krajnje delikatno, moglo bi se reći manojlovićevski, provlači kroz sopstvenu dušu savremeni život. I njegovo je pisanje zapravo svojevrsni dnevnik ožiljaka koje mu svet ostavlja na savesti i vibrantnom intelektu. Kao prislonjen dušom na prozorsko staklo, on time, prividno, zaštićen od stvarnog, vidljiv i ipak izložen, izriče sud o menama i manama realiteta; uzdržano ali istovremeno i otvoreno Šćekić poezijom iznosi najintimniji deo sebe na književni proplanak krititike i čitališta. Kontrolišući vidno poetski zanos, on po pravilu jezgro svog pesnikovanja zadržava u drugom planu ličnih iskaza o svetu, vremenu i sebi samo zatečenom u prostorima poremećene ravnoteže dvadesetog veka. Prefinjenom igrom poetičkih simulacija, Šćekić umesto emotivnog, našoj percepciji nudi refleksivno, i obrnuto: iza sasvim opredmećene i vremenski jasno situirane zbilje, ovaj će pesnik lakom persiflažom našu površnost zadovoljiti slikom emocionalne prečice, dok se suština njegove metaforike zapravo krije u drugom, malo zasenčenom, planu njegovog tananog pisma. Zato, u čitanju, a naročito interpretiranju, najnovije poetske emisije Vučine Šćekića brzopletost u zaključivanju može biti razlog što nam u percepciji mogu promaći naj suptilniji njeni valeri. U najnovijoj svojoj pesničkoj zbirci, četvrtoj po redu, Grad vetrova ovaj autor osnovne odlike svog pevanja dovodi do čistote iskaza i uverljivosti odabrane rapsodične forme. Sav u vremenima, kojima nažalost dugo nedostaju sjaj, lakoća i vedrina, u tri ciklusa ( Vetrov grad, Idu svetom trojica, Zemlja pogubljenja), Šćekić, ogrnut matićev skim šalom prividne nepretencioznosti, naizgled jedva ironičan, i mek tek toliko da nam približi temu, peva o gradu kao pribežištu i tamnici, o epohi balkanskih rana i ožiljaka, i sopstvenoj duši, kroz koju sve to mora da prođe. Zbirka se otvara stihom koji precizno locira i mesto i vreme i stanje budućeg protoka pesničkog materijala ozračenog lamentom: Dolazim na ono isto mesto kojeg / Više nema... , dok knjigu, s dosta stoji cizma, pesnik zaklapa rečenicom: Čista korist još jedino je svitanje grada..Između ovih graničnih sintagmi, Šćekić zrelim umom i namer no pojednostavljenom veštinom razmišlja, lamentira, seća se i svedoči o svetu u kome je, i o sebi koji je. U tim njegovim lirskim odgonetanjima i reagovanjima na okolnosti i zadatosti, u pesmi Vetrov grad, sa jasnom asocijacijom na jedno od imena grada u kome živi i stvara, u stilu jednog Miodraga Pavlovića, on efektno i izričito saop štava: Grad nije onog/ Koji mu je nogom pod grlo stao/ ... Grad je onoga/ koji je golim rukama vatru obuzdao/... da bi završio proročki i drama tično, primereno današnjim urbocidnim vremenima: Grad ne postoji izvan tvoje glave/ I sećanja jasnog na buduće vreme/. Pesma-poema Vetrov-grad , jedna od najkarakterističnijih u Šćekićevoj novoj knjizi, prevashodno svojom čisto poetskom 15 155

validnošću, ključ je za svakoliko razumevanje i tumačenje ove poezije; moderne u jeziku i iskazu, isto vremeno diskretne ali i dosledne u stavu da pesnik ne sme da izmakne od životne zbilje. Šćekić ima to pravo, na reč nepristajanja i uglom iz koga posmatra proticanje savremenosti, dok puni smisao njegov angažman dobija svedenom i kontrolisanom lirskom meto dologijom. Njegova slika grada ima u sebi i promišljenosti, dovoljno lirskih opservacija i jasnog intelektualnog stava, što ga nedvosmisleno definiše kao izrazito urbanog stvaraoca. U ciklusu "Idu svetom trojica", Šćekić se okreće svojim unutrašnjim pejsažima, prošlosti koja mu poetski u mnogome senči sadašnjost, on se u ovim stihovima iskrada iz svog opreza i na momente dopušta trenutke ličnog, koji su, u nekoj zapamćenoj prazbilji, možda i suština ovog uzdržanog liričara. U pesmi Večernjača on po ručuje; Jednom, skočiću s vrha svoje glave lude/ U čeljust izgladnelog vira.../ dok pod naslovom Dva prijatelja čitamo zaleđenu tajnu: " Vrpo lji se smrt u mojoj putnoj torbi/ Stostruko zaključanoj tesnoj i mračnoj/ koja ipak doživljava ironičnu poentu: U mojoj putnoj torbi smrt se na smrt dosadno vrpolji/. Zapravo, smenjivanje prikriveno tragičnog, sa suptilno parodičnim, odlika je ovog njegovog poetskog ciklusa u kome nailazimo i na ljubavne stihove koji su prošarani autoironijom, obiljem stvarnosnih naslaga, otvorenim metaforama, ali istovremeno i delikatnim osećanjem da pesma najčešće započinje tamo gde ljubav zamire. Treći ciklus Zemlja pogubljenja pesnik započinje iz sasvim subje ktivnog ugla: Malo je svetlosti/ Da ugasi ovaj mrak/ Udobno smešten u meni/, prelazi preko naturalističko-utopističke vizije u pesmi Raščerečeni vo, koja nagoveštava opšte posrnuće sveta oka nas, ali i u nama, da bi ga pesnik okončao dovodeći svoj poetski panoptikum do središta rata koji nas je proletos, s ne besa, zasuo. U pesmi "Srbija je to" Šćekić ispisuje san koji odjekuje: S neba se vraća/ Inatna pesma hora anđela palih/ Pesme gde je - zemlje ima / Srbija to je/. U knjizi Grad vetrova Šćekić, dakle, potvrđuje svoj talenat, ponavlja osvojene poetičke elemente, ali i nagoveštava zgušnjavanje svog, ponekad hotimice narativnog, iskaza u pravu ezoteriju.

* Vučina Šćekić je rođen u Sivcu 1950. godine. U Somboru je završio Gimnaziju a u Beogradu Filološki fakultet. Od 1973. živi u radi u Zrenjaninu. Književni rad započinje poezijom koja kombinuje diskurzivni izraz, utišan ali jasan kritički i polemički ton, i istraživanje u jezičkim slojevima metafore. Piše i književnu i likovnu kritiku, ogledao se uspešno u antologičarskim poslovima. U romanu Besput pokazao je zavidno vladanje proznim iskazom, direktno zaronivši u savremenost neobičnom kombinaciom veri stičko-poetskog realizma. Pored izbora poezije, scenarija i antologija objavio je sledeće autorske knjige: Dan koji nedostaje, poezija (1994); Prelom duše, poezija (1995); Drugo ime stvari, poezija (1996); Grad vetrova, poezija (1999) i Besput, roman (2002).

15 156

U JEZGRU EGZISTENCIJALNE STREPNJE o pesmama Ileane Ursu Nenadić

Za pesnikinju Ileanu Ursu-Nenadić * egzistencijalna strepnja je evidentno izvor i uvir svakolike poetičke aktivnosti. Integralni prostor u kome se odigrava jedinstvo njenog životnog i književnog traja nja osenčen je opštom dezintregracijom stvarnosti i humanosti. Iz lično doživljene vizije nesreće, za koju je nebitno iz kog dela mikrokosmosa potiče, javljaju se u njenoj lirici slike u kojima klasičnu me taforu zamenjuje zlokobnost redukovanog realnog volumena. Iz pregršti varijacija, označenih neminovnošću pesničkog subjektiviteta, koncentrovane ispovesti o nesnalaženju i nepristajanju, koja se poziva na simbole podrazumevane u našem sopstvenom iskustvu i lektiri, biramo šest pesama s početka stvaralaštva Ileane Ursu-Nenadić, uve reni da su u njima kodirani skoro svi njeni potonji odazivi. Menjaće se samo ritam, leksika ili sintaksa. Tragično osećanje života, praćeno istovremenim nepristajanjem na zadat redosled i poredak, definišu ovu pesnikinju i danas. Veština versifikacije i dalje počiva na usa vršavanju minimalizma forme. Mi posežemo, u ovom ispisu, za nje nim početnim pesmama jer "rani jadi" determinišu presudno i put u celini. pesma 1: Kuća U ovoj se pesmi začinje dramatski niz pesnikinjine spoznaje da je harmonija njenog ličnog sveta temeljno uzdrmana: Ruši mi se kuća / ljudi /ruši polako /kao da gradi /ruševine. Na planu iskustvenog i simboličkog uspostavlja se tako parabola koja polazi od premise da je stvarnost uvek izvod iz neke apsurdne opštosti, da bi se kod Ursu-Nenadić, što je za nju i karakteristično, pesnička delatnost uspostavlja po obrnutoj bašlarovskoj sintagmi: njena je slika iz realnosti već razgrađena te pesnikinji preostaje samo još da u lirski fluid kane kapljicu iluzije: Ruši mi se kuća / a jedino što mogu/ jeste da pamtim/. Činom opisivanja poremećaja u ikonografiji porodičnog, ona kao da sklapa privremenu nagodbu između slobode i sećanja da bi se umešala u saplitanje fenomenološkog reda svoje sudbine. Organsko telo njene lirike uspostavlja se tako u redukovanoj svetlosti, dok panika egzistencije već proviruje iz pukotina stvarnog. pesma 2: Beli čaršav U nešto razvijenijem miljeu detinjstva, opet ikonografski svedenom prizoruslici, u ovoj se pesmi početna slutnja nestajanja doma razvija u dalekosežniju i metaforičniju sliku: Beli čaršavi su nad ome đenim prostorom, dud detinjstva je u prastarom bunaru a kuća je bez dim njaka.Van svake naučene filozofičnosti, poezija Ileane Ursu-Ne nadić identifikuje siluete sudbinskog jer Polako tone sve što još zovem / nadom / strepnjom, bolom /. Njena je subjektivnost u ovoj pesmi na pragu egzistencijalne ugroženosti, detinjstvo je skoro izb risano, poezijom se pokušava odgonetka nevolja koje se iz realiteta preivaju u snove. Ali, Ursu-Nenadić ne spada u autore koji se zanose time da istina književnosti može da da direktne 15 157

odgovore. Ona samo svoj lament ne zatvara: Nije moguće da oni ( "beli čaršavi" Z.S.) / umesto mene / govore o predaji /. pesma 3: Takav smo svet Stihom Nema nesreće koja nas neće započinje ovaj lirski krik, u sličnom tonalitetu sa prethodnim ali, istovremeno, on je i proširenog značenja. Pesnikinja kao da se iz individualne poljuljanosti, iz kuće u kojoj još postoje zidovi, vraća u vreme istorije, ne da bi bila srećnija, jer to nije njen usud, već da bi govorom koji je u skladu sa njenom sudbinom potvrdila da živi u osakaćenom vremenu i raz rušenom prostoru. Prelazeći sa ličnog nesporazuma sa celinom na zajednički plan, Ursu-Nenadić uočava iskonsku dimenziju kontinuirane nesreće na ovim prostorima: Ne pamtimo više ko su sokolari / ko lovci i ko gospodari. / Takav smo svet. U sažetim stihovima, svedene metaforičnosti i prozirne domišljenosti, pesnikinja ovog puta zastupa i kolektivitet sačinjen od pojedinaca srodnog subjekta: " Samo u srcu još držimo steg / i opraštamo pronevere./ Takav smo svet. Taj otuđeni svet kao da još nije spreman autoru da pruži ni utehu ni iluziju. Bu duća istorija će mu, takođe, samo odmagati. Pesnikinji preostaje sa mo revolt, ili rezignacija. pesma 4 i 5: Jednom i Govorim o kući Na glavnom toku putovanja unutrašnjim morem, (a i u "spoljaš njem" je verovatno isto) bežeći od kuće koja se ruši, pesnikinju pre krivaju beli čaršavi koji joj namenjuju predaju, dok nas sve zajedno samo nesreća hoće. Ovim itinererom Ursu-Nenadić, tražeći imaginarnu kuću, stiže do sna, u kome po logici egzistencijalne arheologije, postoje naznake još neizgrađene kuće. U pesmi Jednom, uvođenjem odrednica vreme i putovanje, znači uspostavljanjem dijagonale prostora trajanje, odnosno imenovanjem radnje kojom smisaono gospodari (putovanje), pesnikinja dovršava temelje svoje globalne metafore koja u svojoj biti začinje temeljnu egzistencijalnu nesigurnost. Ileana Ursu-Nenadić vreme i kretanje označava kao sakralni prostor, subjektivan i poetski, u kome je odvojena od sebe i sveta. U zaboravljanju zaumne namere, s koje polazi na to astralno putovanje, ona kao da pronalazi "jedinu radost". Ali, buđenjem - pred njom jeste - samo Jelabuga! pesma 2: Jelabuga Na vrhu piramide iskušenja, ili na dnu spirale saznanja, Ursu Nenadić stiže u Jelabugu što ne prestaje da se širi. Stiže u to mesto zagušljivog, ne samo mentalnog, mraka, iz koga je Marina Cvetajeva izbegla konopcem "ropcem istine". Izbegla da iščezne! Idući mostom između istorije, koja je sve bestidnija, i istine, kojom pokušava da sastavi okvire rasutog sveta, našoj pesnikinji je jasno da ona sama ni kuda nije otputovala, Jelabuga je došla do nje propovedajući umiranje bez smrti konačne. Ipak, na stratištu Cvetajeve, u devetom krugu koji sve guta Ileana UrsuNenadić poručuje da muza pati ali se i buni. Velika i nesrećna Ruskinja piše Rilkeu pismo koje on, iako već mrtav, predoseća: žig Jelabuge ga na mah u ništavilu zaustavlja. Ileana Ur su-Nenadić svojom poezijom opisuje muku svakodnevnog da bi mu se suprostavila. ______________________ *Ileana Ursu-Nenadić je rođena u Begejcima 1954. godine. Školovala se u Begejcima, Zrenjaninu i Novom Sadu. Piše na srpskom i rumunskom jeziku. Prevodi s jednog na drugi. U lirici spaja naizgled nespojivo: socijalnu i antropološku 15 158

ostrašćenost i duboko melanholičnu i ne retko potresno iskrenu poetičnost. Sa suprugom, pesnikom Milanom Nenadićem, ostvarila nekoliko izuzetnih prevoda sa rumunskog jezika (naročito M. Emineskua). Do sada objavila knjige: Pansion u biblioteci, pesme (1978); Vrt reči (Gra dina de cuvente), pesme, na rumunskom (1979); Veština veštice (Abili tatea vrajitoarei), pesme, na rumunskom, (1981); Pesme / Takav smo svet, pesme, sa M. Nenadićem; Bašta reči, pesme; Čovek crne ptice, pesme na rumunskom( ; Tragovi na pesku, pesme, na rumunskom ; Jelabuga, pesme; Candelabru Candid, pesme na rumunskom; Eminesku: Svetlonoša i pisma, prevod, sa M. Nenadićem ; N.Koljević: Otadžbinake teme", prevod na rumunski; Eminesku: Večernik i pisma, prevod na rumunski, s M. Nenadićem.

15 159

NEDREMANO OKO LIKOVNOG TRAJANJA

likovni zrenjanin

16 160

OD ZOGRAFA DO ISLIKANE AUTOLIMARIJE

Bogata, kontinuirana i povremeno veoma respektabilna likovna umetnost u na šem gradu i njegovom okruženju, u periodu od četrdesetih godina osamnaestog veka, kada praktično decen tno započinje sa aktivnošću zografa, pa sve do prvih godina dvadsetiprvog veka, kada mladi Petar Tuškan samouvereno islikava i limari ju, kontejnere ili ograde sa gradilišta, a Isidora Dunđerski svoj virtuelno-kolažni svet sanja iz vizure akvarijuma, dakle taj razvojni luk boje, crteža i kompozicije, nosi u sebi uvek dovoljno intenziteta, značenja i kvaliteta da se kvalifikuje za jednu od no sećih duhovnih dijagonala ove regije i njenog centralnog urbisa - Zrenjanina. Zografi slikahu ljupke ikonice za potrebe narodne. Oni su uglavnom, dolazili sa juga, sa duplirane tromeđa Makedonije, Grčke i Bugarske ili Makedonije, Grčke i Albanije. Slikarstvo im uglavnom čuva stilske karakteristike vizantijske umetnosti, ali pokazuje, osim narodnih mo tiva, i obeležja zapadne umetnosti. Ovi ikonopisci, se posle Velike seobe uglavnom grupišu, kada je Banat u pitanju, u Temišvaru, Aradu, Modošu (Jaša Tomiću) i Bečkereku. Najstariji slikarski spomenici Velikog Bečkereka su nekolike zografske ikone iz hra ma najranije naseljenog dela grada, Gradne ulice. One potiču iz osamnaestog ve ka, dok je ikona "Nedremano oko" verovatno deo nekog starijeg ikonosta sa jer nosi sve karakteristike zografskog slikarstva: slabosti u crtežu i rasporedu planova i pers pektive autor nadoknađuje bogatim koloritom koji svoje korene vuče iz folkorne umetnosti. Na rashodovanom ikonostasu iz sela Ečka, pri dnu "Carskih dveri" stoji zapis i potpis zografa Nedeljka Popovića Šerbana, sa godinom 1744. Sredinom veka zografske družine se raspadaju, slikari nomadi se opredeljuju za život u većim trgovačkim centrima, u kojima dobijaju istovremeno i novu etiketu "moleri". Jedan od prvih takvih molera koji je otvorio slikarsku radionicu u Velikom Bečke reku bio je Dimitrije Popović (1727-1782). Radio je skoro isključivo u okvirima crk venog slikarstva ranog srpskog baroka, pod vidnim uticajem ruskog slikarstva tog doba. U drugoj polovini osamnaestog veka deluje slikarska porodica Popović, čije je rodo načelnik Teodor Popović (1747-1807). Stariji sin Georgije (1783-1847) ga nastavlja u crkvenom slikarstvu, dok mlađi Jeftimije (1794-1858), koji je završio Bečku slikar sku akademiju, preferira portrete. Vrhunski radovi veoma plodnog ikonopisca Arsenija Teodorovića (17671826), sa skoro 20 ikonostasa, nažalost su, u velikobečkerečkom arealu sačuvani samo u crkvi u Melencima. Ikone na ikonostasu su koncipirane barokno, sa toplim koloritom, ži vim pejsažem i mekim drapiranjem tekstila. Ikone u crkvi u Gradnulici međutim spadaju među slabija ostvarenja ovog plodnog slikara. Ipak, završetak veka i njegov prelazak u devetnaestivek. u gradu znane privredne i kulturne ekspanzije, čak i u poređenju sa Segedinom, Temišvarom, Aradom i Požunom, odvija se značajna li kovno-umetnička aktivnost, tako da pojava Konstantina Danila (17891873), central ne figure našeg devetnaestogveka dolazi sasvim očekivano i blagovremeno. S njim je vojvođanska umetnost toga veka došla do svog vrhunca. Lični podaci o njemu (Danilu ili Danielu) vrlo su nepotpuni i nesigurni, čemu je i sam mnogo doprineo. On je o sebi govorio vrlo retko i malo, šta više često je na 16 161

merno prečutkivao i netačno obaveštavao i svoje najbliže prijatelje o sebi. Valjda zbog nečeg mračnog u svom poreklu, ili zbog romantičarskog i naivnog, jednom takvom tadašnjem neškolovanom samouku svojstvenog, shvatanja umetničke pro fesije i originalnosti. Zato i oko njegovog originalnog prezimena postoji zbrka, čas je Danil a potom Daniel, na nemačkom i latinicom, kako je voleo da se potpisuje na slikama. On sam je priznavao da je rođen u Lugošu, od matere Srpkinje i oca Rusa koji je, tobože kao vojnik Suvorovljeve armije, zaostao u Banatu. Tog Rusa niko nije upamtio dok su Bečkerečani Danilovu mater upamtili jer je pri kraju živela u ku ći svog već uglednog i imućnog sina. Sam Danil je učenje slikarstva započeo 1812. u temišvarskom ateljeu Arse Teo dorovića da bi kasnije stupio u radionicu nekih bečkih akademskih slikara u istom gradu. Početkom dvadesetih godina boravi u Beču i Minhenu, a sve do 1927. krstari Banatom kao putujući slikar izdržavajući se portretiranjem po imućnijim građanskim i plemićkim kućama. Te godine dolazi i u Veliki Bečkerek gde radi na potretu beč kerečkog podnačelnika Stevana ( Ištvana) Karačonjija, kasnijeg torontalskog župana i grofa. Ovaj slikar-početnik se u Karačonjijevom domu zaljubljuje u Sofiju Deli, devojku iz jedne osirotele mađarske porodice. Čiji je status u Kračonjijevoj porodici bio dvosmislen. Ipak, 27. februara 1828. uz kumovanje samog Karačonjija, Danil ženi ovu plavokosu lepoticu. Posle tog intimnog događaja Danilu se otvaraju nove perspektive, umetničke i finasijske. Od pančevačkog prote Arsenovića dobija poru džbinu da izradi ikonostas nove srpske crkve u Pančevu. Posle mnogo priprema i studija on efektno završava obiman umetnički posao koji i danas osvaja mlada lačkim lirizmom i svežinom kolorita. Za svoj rad je od opštine primio ukupno 4000 forinata u srebru a istovremeno je u Pančevu naslikao još oko dvadeset portreta i ikona. Tim radom u Pančevu Konstantin Danil je osigurao sebi i reputaciju najboljeg živog majstora u regiji a finansiski se obezbedio za ceo život. U to vreme poslovi su se nizali, mogao je da bira i zahteva. Kupio je lepu kuću u Bečkereku, u Gradnulici. Zasadio je prostranu baštu retkim cvećem i drvećem a odaje je ispunio skupocenim nameštajem. Javlja se zatim na konkurs srpske crkve ne opštine u Temišvaru, i u konkurenciji uglednih srpslih slikara i dvojice čuvenih nemačkih slikara, iako sa najskupljom ponudom, od 6500 forinata u srebru, on ubedljivo pobeđuje. Završava ikonostas brilijantno i postaje prestižno slikarsko ime ce log banatskog regiona. Novine pišu kako je njegovo ikonopisanje "najlepše u celoj Ugarskoj, uključivši i sve provincije". Od 1846. do 1851. Danil boravi u svojoj kući u Bečkereku slikajući portrete a i po koju mrtvu prirodu. Od 1852. gotovo se preselio u banatsko selo Dobricu da u tamo šnjoj crkvi naslika ikonostas. U tom je selu živopisao svoje skoro najmonumen talnije delo: ikonostas sa 17 ikona. Koji više podseća na ogromnu stenu jedne ga lerije no na konvencionalne ikonostase naših prekosavskih hramova. Uprkos ''pre slatkom'' Danilovom maniru, ove slike stvaraju svečan i vanredan utisak. Od 60-ih godina nije mnogo izbivao iz Bečkereka. Slikao je portrete za visoke sume, i žanr slike za svoje zadovoljstvo. Taj, po spoljašnosti veoma skroman, po guren, rano osedeo, veoma kratkovid čovek, bio je inače vrlo duhovit, sa ljudima taktičan i vrlo gostoljubiv. Kuću je držao skoro raskošno a ženu je bogato oblačio. Putovao je u Beč a verovatno i u Italiju. Uprkos svojoj provincijalnoj povučenosti pratio je razvitak duhovnog previranja i umetnosti u svetu kroz ceo svoj život. Bio je pretplaćen na nekoliko nemačkih i francuskih umetničkih časopisa, bio je i

16 162

revnostan čitač knjiga. Međutim, kako to biva kod onih koji predugo požive, polako je padao u zaborav. Njegovu smrt nisu čak ni novine blagovremeno označile. A kada je 1923. spomen pločom obeležena njegova kuća učinjeno je to ne zbog ovog velikana našeg bidermajera već zato što je "tu slikarstvo učio 1848. naš veliki pesnik Đura Jakšić (1832-1878), od slikara Daniela". Može li život ironičnije da se podsmehne! Zanimljivo je da je nađena samo jedna njegova fotografija, i to u Lugošu, na osnovu koje je Uroš Predić (1857-1953) naslikao svoj poznati Danilov portre, za Narodni muzej u Beogradu. Takva zatamnjenost, povrememo i skrajnutost, čak i kulturološka nespremnost Bečke rečana, potom Petrovgrađana i konačno Zrenjaninaca da mu priznaju neosporivu evropsku prominetnost, ostaje izazov ne samo za istoričare umetnosti već je to velika tema i za interkulturalnu antroplogiju.. A Đura Jakšić, pesnik, pripovedač, dramski pisac, romantičar i mnogostruki životni brodolomnik, jedan od najvećih ukletih umetnika u nas, slikar istovremeno neslućene ili samo naslućene veličine, učio se zanatu slikarskom kod Konstantina Danila koji je oličenje građanske umivenosti i bidermajerskog veza. Uticaji ovog velikog učitelja na Jakšićevim platnima, naročito na ikonostasu u Srpskoj Crnji i brojnim portretima, su više nego očigledni. Ali i razlike. Istorijska tematika, koju je Jakšić sa toliko pažnje i nadahnuća negovao, postavila ga je visoko među malobroj nim srpskim majstorima koji su je obrađivali. Na platnima sa takvim temama naj bolje se uočavaju elementi stila zbog kojih se Jakšić nameće kao vodeći predstavnik romantizma u srpskom slikarstvu. Sem toga, osećanje za boju i način kako je istu nanosio na platno, zatim kako se koristio osvetljenjem za definisanje prostora i oblika u njemu, nije posedovao niti primenjivao tako dosledno i uporno nijedan njemu savremeni srpski slikar. Za svih tridesetak godina Jakšićevog slikarskog rada odnos prema boji i problemi osvetljenja bili su nosioci njegove stilske orijentacije, ali tako da su romantičarski sadržaj i romantičarski izražajni oblik predstavljali čvrsto jedinstvo. Put od Danilovog slatkog bidermajera, studiranog u gradnuličkom ateljeu, do heroike romantičarskih likovnih kompozicija volšebno ponire i izvire na Jakšićevoj protivrečnoj paleti. Posle Konstantina Danila, i njegovih vrhunskih evropskih uzleta, naročito izraženih u ikonografskim ostvarenjima i portretima, dolaze vremena njegovi pomalo onemoćalih učenika Mojsija Voinović, Ivandija i Dobrića, odnosno nastavljača, kao što su bili Johan Goigner (1837-1887) i Janoš Velder (1854-1915). Koji su takvi verovatno samo u poređenju sa svojim blistavim prethodnikom. Može se dakle konstatovati da se u Bečkereku poslednjih decenija devetnaestog veka oseća nedostatak delovanja pra vih slikarskih talenata, što nije ni nelogično jer odlazeća plima velikih slikara, ne treba tu zaboraviti ni eruptivnog Đuru Jakšića koji nažalost nije bitnije uticao na bečkerečke likovne umetnike, neminovno ostavlja umetničku oseku. Ipak, 1890. priređena je prva značajna slikarska izložba u izlogu ''Mangoldove knjižare'' , na glavnoj ulici u Bečkereku. Izlagao je potrete Antal Streitman (18501919). Te iste godine izlagao je pejasaže i Laslo-Keždi Kovač (1867-1944), umetnik koji je zaslužan za estetiku gradske Županije. Tih se godina odvija i dosta živa sara dnja bečkerečkih slikara sa Budimpeštom. U smeni starih i novih shvatanja u umetnosti poslednjih godina devetnaestog veka, i prvim decenijama dvadeset, grupa srpskih slikara, većinom školovanih na Minhenskoj slikarskoj akademiji, obeležava jedno važno istorijsko poglavlje naše moderne umetnosti u Vojvodini. Pripadnici ove grupe napuštaju tradicionalno sli 16 163

kanje u ateljeu i odlaze u plener da neposredno slikaju prirodu. Novom shvatanju likovnosti prilagođena je i iz menjena slikarska tehnologija. U tu grupu srpskih ple nerista, preteča naše moderne umetnosti spada i bečkerečanin Aleksandar Sekulić (1877-1942). Sa stipendijom "Matice srpske" i po preporuci već čuvenog Uroša Predića, koji veći deo svog životnog veka provodi u dis kretnom zaobilaženju Velikog Bečkereka, boraveći u Orlovatu i Beču, Beogradu i Starom Bečeju, da bi ipak 1939. u Petrovgradu pri redio veliku izložbu. Njegova pomoć talentovanom i samosvojnom slikaru ovom slikaru je dragocena. Premda su po mnogome sasvim različitih likovnih shvatanja. Sekulić se likovno obrazuje u Budimpešti i Minhenu. U svom rodnom Bečkereku prvi put je izlagao 1904. Kasnije živi u Beogradu i Minhenu da bi se 1919. vratio u rodni grad gde slika portrete, baveći se i dekorativnim slikarstvom i restauracijom. Bio je i kustos u Narodnom muzeju. Zanimljivo je, međutim, da je on ostao po stra ni od vodećih likovnih procesa u gradu, vodeći dosta usamljenički život. Nastavio je da radi studije i aktove, koje je u i u znatnom broju doneo sa minhenskog školova nja. U tom rodu slikarstva, Sekulić je jedan od najboljih majstora tada savremenog srpskog slikarstva sa početka dvadesetog veka. Radio je pasionirano i rafinirano fi gure žena, sa izuzetnim efektima u kontrastiranju svetlog i tamnog. Sa naročitom koncentracijom, u kojoj kao da je bilo intimne "pozadine", posvetio se stvaranju ženske figure sa žutom ružom na velikoj, skoro sasvim tamnoj površini slike. Imp resionira njegova virtuozna materijalizacija draperije i zagasitorumenog tena ili kose modela. Beležimo i njegov pokušaj da u Bečkereku zasnuje školu slikanja. Godine 1910. formira se grupa mladih slikara, u koju se kasnije uključuju i pojedinci iz starije generacije. Grupa deluje pod imenom "Velikobečkerečki impresionisti". Njihova aktivnost i zajedničko izlaganje pretvorilo se u tradiciju koja je trajala sve do 1936. godine. U osnovi ovu grupaciju umetnika činili su: Anton Streitman, Jožef Varkonji, Emil Ženar, Jene Velder, a kasnije im se pridružuju i Erih Janoš, Ivan Cvejanov, Peter Šnajder, Fajfer Karolj i Tivadar Vanjek. Nekako sa strene, sa njima sarađuje i potonji veliki arhitekta Dragiša Brašovan. Zanimljivo, poučno i preporučljivo je ono što je tih godina uvela u svoju praksu Velikobečkerečka štedionica: omogućila je kupovinu umetničkih slika na dvanaest rata, s tim što je umetnik novac dobijao odmah po pogađanju cene. Beše to jednom u Bečkereku, negde 1912. godine prošlog veka. I opet, indirektan i diskretan uticaj i pomoć Uroša Predića - slikarima Velikobečkerečanima: pisao je usrdno preporuke za mlade umetnike iz ove grupe impresionista, za Emila Ženara, Ivana Cvejanova i Aleksandra Sekulića. Sve to, i još ono što će biti, zar nije dovoljno za počasno mesto Urošu Prediću u povesti našeg gradskog slikarstva! A u grupi behu i dva vajara, likovnih umetnika koji će u potonjim vremenima biti defici tarni u likovnom miljeu grada. Bili su to Ištvan Sentđerđi (1881-1938) i Alojz Tuner. A kad je reč o danas popularnim i brojnim likovnim kolonijama, da kažemo da su velikobečkerečki impresionisti listom letima boravili u mestu Nađbanja, svojevrsnoj preteči umetničkih kolonija u ovom delu Evrope. I to počevši od 1896. godine. U pe riodu između dva svetska rata valja zabeležiti da su se slikarskom likovnom životu pridružili ruski emigrant Aleksandar Lazečnikov (1872-1944) i slikar jevrejskog po rekla Gedeon Šandor. 1930. godine Magistrat je doneo odluku da jednu ulicu u gradu nazove imenom slikara Uroša Predića. Slikareva reakcija na ovaj primeren civi lizacijski potez vredna je citiranja: "Ovo priznanje ne laska samo meni već i slikarskoj umetnosti što će sva kako podstrekavajuće da deluje na mlađe generacije. Toplo zahvaljujem na 16 164

ovoj po časti, već i stoga što mi je ukazana od grada Bečkereka u kojem je znameniti slikar Konstantin Danil živeo i stvarao preko pola decenije a koji me zapravo i inspirisao da se posvetim slikarstvu. Sa pojavom Tivadara Vanjeka (1910-1981), tada impresionistom, i Drugim svets kim ratom na vidiku, zaklapa se veliki likovni luk koji vodi od zografa, preko baroka, klasicizma, bidermajera, romantizma i realizma do modernog slikarstva dvadese tog veka. Valja zabeležiti i dva pokušaja da se u Bečkereku pokrene rad u obliku likovne kolonije, oni se vezuju za imena Vago Pala (1853-1928) i Varkonji Jožefa, ali prava likovna kontinuirana aktivnost ovog oblika nastaje tek po oslobođenju, pozna ta kao "Ečanska likovna kolonija" datirana u 1956. godini.

16 165

SLIKARSTVO U ZRENJANINU LIKOVNA UMETNOST POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA

16. septembra 1945. održana je prva posleratna likovna izložba u tadašnjem Pet rovgradu. Ubrzo se formira i "Zrenjaninska grupa", sastavljena uglavnom od diplo maca likovne akademije u Beogradu. Grupi su pripadali: Mirjana Šipoš, Mirjana Ni kolić, Jovan Janiček (1926-2000), Tivadar Vanjek, Fajfer Karolj i Sabo B. Đerđ (1920-1963). Pošto je okupaciju proveo u rodnom Modošu (Jaši Tomiću), značajni slikar generacije slikara koji su se afirmisali neposredno posle prvog svetskog rata, Vasa Pomorišac (1893-1961), posle boravka u Minhenu i Parizu, već kao afirmisani slikar, poznat kao umetnik čvrstog konstruktivističkog i nekolorističkog stila, 1944/5 izvesno vreme provodi u Petrovgradu. Obavljajući dužnost upravnika Gradskog mu zeja, svojim evropejskim i akademskim manirima i slikarskim autoritetom uneo je u ovu sredinu neophodne podsticaje i izazove. U Muzeju pokreće i slikarsku školu u čemu mu pomaže i već afirmisani ekspresionistički pejsažista Stojan Trumić, koji takođe jedno vreme radi u Petrovgradu. Narastajući likovni život, i evidentno razumevanje tadašnjih vlasti, doveli su do formiranja Likovne kolonije u bivšem grofovskom dvorcu u Ečki (1956) čime je ost varen skoro vekovni san slikara ovog regiona da razmenjujući iskustva, jedan pored drugog, u atmosferi umetničke koncentracije stvaraju dela koja će potom na kolek tivnoj izložbi ponuditi na uvidi publici i kritici. Valja zabeležiti neka od imena koja su se pojavila na spisku učesnika u radu prvog ečanskog likovnog okupljanja. To su bili: Milan Konjović, Lazar Vujaklija, Aleksandar Luković, Boško Petrović, Nikola Gra hovac, Slobodan Bogojević, Zoran Petrović, Dragoslav Stojanović-Sip, Jovan Solda tović, Milivoj Nikolajević... imena koja i dan danas jesu vrh naše moderne likovne istorije. Od domaćih slikara u radu Kolonije učestvovali su Tivadar Vanjek, Jovan Janiček, Sabo Đerđ. Već sledećih godina izuzetan umetnički potencijal velikih slikara i vajara koji se okupljaju u Ečki, entuzijazam zrenjaninskih učesnika i aktera, mnoš tvo pratećih manifestacija, dovode 1958. godine do stvaranja ''Savremene Galerije Umetničke kolonije'' koja će do današnjih dana egzistirati kao stožer likovnog života u gradu. Na čelo ove dragocene institucije dolazi slikar Tivadar Vanjek čijim će upornim i tihim radom ''Savremena galerija'' obezbediti trajanje i kohezivnost toliko neop hodnu kada su u pitanju takve individualnosti, koje su dolazile u Koloniju ili stvarali likovni život Zrenjanina. Smenjuju se godišnje izložbe, tematski sazivi, otkupljuju se slike, dodeljuju nagrade. Slikarima se pridružuju i grafičari, u koloniji borave i knji ževnici. Iz godine u godinu Ečanska kolonija postaje sve prestižnija, u Vojvodini, Sr biji i Jugoslaviji. Skoro da ne postoji značajnije ime iz likovnog sveta, u periodu od dve decenije koje nije boravilo u ovoj koloniji ili bilo prisustno na izlož¬bama u or ganizaciji Ečanke kolonije odnosno Savremene galerije. Docnije, bujanjem sličnih likovnih Kolonija, ekonomskim i kulturološkim pomeranjima, uloga Ečanske kolonije, razumljivo, se svodi na moguću meru ali, i dan danas, njen fond i renome predsta vljaju neospornu i respektabilnu, ne samo likovnu, činjenicu. Za žaliti je, možda, što nikada nije do kraja realizovana ideja da se u Ečki, godišnje, radno, po projektima, samostalnim ili grupnim, okupljaju slikari, muzičari, 16 166

pisci, glumci, što bi bio logičan nastavak delovanja jednog Konstantina Danila, pa To dora Manojlovića, Toše Jovanovića pa i mladog Franca Lista koji je svoj prvi javni kon cert održao baš u ečanskom dvorcu početkom devetnaestog veka. Delovanjem Kolonije, njenim likovnim, intelektualnim i mentalnim zračenjem, jer da nije reč o preterivanju svedoče boravci i dela jednog Alekse Čelebonovića, Sto jana Ćelića, Lazara Vujaklije, Ivana Tabakovića, Miloša Gvozdenovića, Jovana Bije lića, Milana Konjovića i inih, kao i brojnih bijenalnih, tematskih i samostalnih izložbi, u okvirima Kolonije ili Savremene galerije, likovni i kulturni horizont ovog grada drži kontinuitet sa velikim umetnicima sopstvene prošlosti. Nema doduše u gradu novog Kons tantina Danila ili Aleksandra Sekulića, ni Uroša Predića, ali gustina događanja, raznovrsnost koncepata, mnoštvo akademski obrazovnih slikara, jedan broj afir misanih savremenika, dobro udruženje likovnih i primenjenih umetnika, i konačno stabilna i ambiciozna insitucija kao što je Savremena galerija, govore o neprekinutoj emisiji likovnih sadr\ahai ovog podneblja. Savremena galerija Umetničke kolonije, nesumljivo je jedan od generatora likovne prakse u gradu. Yna;ajan je i značaj njenih dosadašnjih upravnika: Tivadar Vanjeka, Zdravka Mandića, Dragana Ćuka i Radovana Živankića. U animiranju zrenjaninskih slikara njena je uloga nemerljiva. Naravno, kada valja procenjivati indi vidualne učinke zrenjaninskih likovnih umetnika moraju se primeniti sasvim dru¬ga, vaninstitucionalna merila koja se svode na ona estetetička kao i na faktor vremena koji često ume da poremeti privremeno etablirane veličine. No, pre skiciranja per sonalizovane mape posleratnog zrenjaninskog likovnog učinka, valjalo bi se podsetiti koje su se najbitnije likovne manifestacije, izložbe, retrospektive, selekcije i multi medijalni projekti događali u našem gradu od šezdesetih godina pa do danas. Posle prve dve izložbe Kolonije, 1958. beležimo "Izložbu skulpture u slobodnom prostoru" sa R. Graovcem, M. Vukovićem, A. Zarinim, J. Soldatovićem, J. Kratho vilom. 1974. zrenjaninska publika imala je priliku da vidi postavku "Pejsaž u savre menoj umetnosti Jugoslavije ", dok je 1975. likovni kritičar Đorđe Jović postavio izložbu "Posle trideset godina", kao uspomenu na izložbu održanu septembra 1945. u tadašnjem Petrovgradu. Između ostalog bila su izložena i de la Paje Jovanovića, Uroša Predića, Ivana Radovića, Stojana Trumića, Milana Kerca.... 1976. je postavka "Dvadeset godina umetnič ke kolonije Ečka" po izboru Đorđa Jovića i Lazara Trifuno vića, dok izložba iz 1978. nosi naslov "Tendencije u figuraciji", sa Milanom Blanu šom, Kostom Bunuševcem i drugima. 1982. se priređuje Zrenjaninsko bijenale Ju goslovenske likovne umetnosti - "Predeo kao povod, prostor kao ishodište". 1987. godina donosi "Odiseju pejsaža, predeo u posleratnom jugoslovenskom slikarstvu", u izboru Irine Subotić, u kojem se raspon umetnika kreće od Konjovića do Safeta Zeca. 1989. godina obeležena je sa dve impresivne umetničke manifes tacije: dela iz fonda UK Ečka predstavljena su na izložbi "Balkan, zona prijateljstva među narodima", dok se u autorskom izboru Ješe Denegrija otvara tematsko-kon ceptualna postavka "Slike prostora - prostor slike". 1991. u Zrenjaninu je "Prvo bijenale akvarela podunavskih zemalja", a 1992. "Prvo bijenale akvarela Jugosla vije". Iz sezone 2003. izdvajamo "Viđenje slike Manojlovića" - izložba likovnih rado va o kojima je pisao Manojlović". Iz ovog veoma selektivnog i restriktivnog protrčavanja kroz sezone likovnih dece nija u gradu, u kojima su po pravilu selektovani i zrenjaninski likovnjaci, uzimajući 16 167

u obzir i mnogobrojne zajedničke i samostalne izložbe manjeg formata, jasno je da su i zrenjaninski slikari delovali u veoma prestižnom i inspirativnom umetničkom kontekstu. Posleratni korpus bečkerečko-petrovgradsko-zrenjaninskih istaknutih slikara predvodi, logično,Tivadar Vanjek, koji još u međuratnom periodu, pod znatnim uticajem Jozefa Varkonjija, započinje upečatljivu karijeru, prvo u duhu akademskog realizma, da bi potom usledila duža faza izrazito impresionističke orijentacije. Odli kuju ga vazdušaste i čiste boje, nanošene na platno sitnim potezima, slike su mu is punjene rasprsnutom svetlošću, meke i u delikatnoj ravnoteži oblika i kolorita. Ne kako, na samom izlasku iz mladosti, njegova se lepršava paleta preobraća u oporiju ekspresionističku, tmurniju i melanholičnu slikovnost. Zgušnjava se materija, forma polako zatvara, kolorit gasne, i lagano ali i neumitno u njegovu slikarsku metafiziku uvlače se i sve vidljiviji elementi konstruktivizma. To su bili nagoveštaji njegove zre le i konačne slikarske vizure. U vidokrug njegovIh interesovanja, skoro istovremeno sa Vozarevićem i Vujaklijom, u njegove slike uplivavaju elementi tradicionalne folk lorne umetnosti, Banata, duh i dah ravničarskog podneblja, dok se u stvaralačkom procesu može primetiti okretanje decentnosti crteža koji se opredmećuje na plat nima u geometrijskoj dihotomiji. Od tada, svet Tivadara Vanjeka počiva na neuo bi čajenom spoju prividne ljupkosti, naivnosti i dekorativnosti, s jedne strane, i mistič ne, zagonetne i intrigantne metafizike koja proviruje iza umrtvljenog i vanvremenog vojvođanskog enterijera. Za njega karakteristične kapije uvode nas, u sumračnim štimunzima, u prostore bez ljudi, bez pokreta, stanja čiste ezoterije zvuka koji se ne čuje, boje koja zamire, oblika koji samo što nije iskoračio iz svoje primarne predis tinacije. Zreli Vanjek, preciznošću svojih ikonografskih znakova, minucioznošću rea lizacije, brižljivim odabirom rekvizitarijuma koji izvlači iz bivše stvarnosti, slojevima naizgled dovršene tmurne palete, svakako da zahteva nova izlaganja, drugačija pročitavanja kao i komparativnu analizu. Uz ime slikara Jovana Janičeka, inače i dugogodišnjeg pedagoga, zaboravljenog i nedovoljno priznatog umetnika, kao da se najprikladnije može dodati epitet - prok letog. Ako sudbina može tako nešto da iskonstruiše, onda je u njegovom slučaju to i učinila. Jedino, kada je Janiček u pitanju, znamo i njena janusovska obličja. Jedno se zove aktuelna, postrevolucionarna i provincijalna politika. Drugo je, nažalost, izvi ralo iz njega samog, i zove se, najblaže rečeno - neprilagođenost. Naravno, nije to nikakva njegova mana, ali usud jeste. Janiček je diplomirao u klasi Nedeljka Gvoz denovića. 1954. je među osnivačima grupe "Sedmorica", kasnije preimenovana u "Banatska", u kojoj je bilo 33 slikara i 5 vajara, između ostalih Ivan Radović, Vasa Pomorišac, Ivan Tabaković, Zoran Petrović, Aleksandra Zarin. Do 1963. je izlagao u okviru saziva Ečanske kolonije, a od te godine prestaje ne samo da izlaže već i da slika. U sukobu sa recidivima socrealističkog poimanja umetnosti, u svom gradu, disonantan u filosofiji i konceptu sa preovlađujućim likovnim a naročito društvenim okruženjem, ličan, samosvojan, osetljiv i - neprilagođen, on na negaciju i arogan ciju, bilo iz kog dela establišmenta, ili političke pećine, dolazila, kao zagovornik nefiguraleralne figuralnosti, (jer kod njega od predela i spoljašnosti ostaju samo sintetizovani znaci i putokazi ka dubljem i bitnijem sloju pojavnosti), odgovara ćuta njem koje traje skoro čitav životni i umetnički vek. U nemilosti kod vlasti, uglavnom

16 168

kao posledicom intrige i policiskih spekulacija, nespreman na kompromise, ovaj elegantni, markantni čovek - pomalo i zaljubljen u poziciju "ukletog slikara", znalac istorije umetnosti, filozofije, književnosti, muzike, likovni učitelj jednom Radomiru Reljiću, Vijatovu, Turinskom, živi provincijski život kao srednjoškolski profesor, lege nda i duh senke velikog slikara. Postoji u gradu kao fama, večita avangarda i likovna opozicija. Pristalica analitičkog i refleksivnog slikarstva, izvanredan crtač, neakademski orijentisani kolorista, Jovan Janiček je naprosto nestao u dubinama ili, mož da je tačnije reći, u plićacima palanačkog vremena. Kada je, decenijama kasnije, pristao da izloži svoje slike, magistralni put, čak i zrenjaninskog slikarstava, već je otišao predaleko da bi površni posmatrači, onog što je Janičeka svojevremeno svrstalo u red artističkih anfanteribla, mogli da shvate i sa odgovarajućim respektom retroaktivno vrednuju. Ali, takva je najčešće sudbina velikih talenata s pogrešnim tajmingom. Pavle Radovanović (1923-1981), rođen je u Zrenjaninu, Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu a postdiplomske studije u klasi prof. Sretena Stojanovića na istoj školi. Bavio se potretskom skulpturom, spomeničkom arhitekturom kao skulturom intimnog karaktera, crtežom i akvarelom. Izlagao je u zemlji i inostranstvu a za rodni grad je bio vezan između ostalog i boravcima u Ečanskoj likovnoj koloniji a prisutan je svojim potretnim skulpturama u Aleji velikana (sa bistama Toše Jovanovića i Konstantina Danila). Takođe istaknuti vajar, Aleksandar Zarin (1923), rođen je u Srpskoj Crnji a dobar deo mladosti i detinjstva proveo je u Petrovgradu (Zrenjaninu). Kao i Radovanović, diplomirao je Akademiju u Beogradu a postdiplomske studije takođe je završio kod Sretena Stojanovića. Naročito se istakao u spomeničkoj skulpturi (veći broj eksponata postoji i u Zrenja ninu). Bio je profesor Akademije a u radu Ečanske kolonije ima veoma značajno mesto. Živojin Turinski je rođen 1935. godine u Zrenjaninu. Završio Slikarski odsek na Aka demiji (danas Fakultet) za likovne umetnosti u Beogradu 1960. a nešto kasnije i poslediplomske studije. Imao preko deset samostalnih izložbi i brojne kolektivne izložbe u zemlji i inostranstvu. Dugi niz godina se bavio likovnom kritikom i esejistikom. Na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu bio profesor za predmet slikarska tehnologija a kasnije redovni profesor slikarstva. Može se reći da je celokupno stvaralaštvo Turinskog podeljeno između slikarstva i pisane reči, a nije jednostavno proceniti da li i koliko Turinski-slikar duguje Turinskom-kritičaru, ili je mogući red dugovanja obrnut. Jedino što je sigurno, kada je naš grad u pitanju, da ni slikar ni grad nisu pronašli dovoljno motiva i načina da ostvare intenzivniju i sadržajniju saradnju. Mnogostruko nadaren, likovni i pozorišni esejista, pomalo pesnik, scenograf, urednik u časopisu ‘‘Ulaznica’’, kulturni poslenik uklju čen u mnoštvo zrenjaninskih kulturnih zbivanja, dugogodišnji upravnik Savremene galerije, grafički, likovni i tehnički urednik mnogo brojnih knjiga, i najvažnije izuzetno nadareni i autentičan likovni umetnik, Zdravko Mandić (1935), više decenija deluje u Zrenjaninu kao jedan od najznačajnijih savremenika. Pošto će u kontekstu knjige kao celine biti više reči o mnogostrukosti njegovog likovnog i ukupnog umetničkog delovanja, u ovom uvodu u gradsku likovnu tradiciju i savremenost beležimo ovoliko: Zdravko Mandić je specifičan izdanak moderne umetničke svesti. On likovni jezik tretira kao primenjenu sintaksu slikovnog fenomena. Njegovo je slikarstvo figurativno i ne može se posmatrati izvan konteksta postojeće životne stvarnosti, međutim ono ima jedan poseban smisaoni iskaz: Mandićeve slike deluju zapravo kao uzbudljiva personalna metafizika. On na svakoj svojoj autentičnoj slici iskoračuje iz realiteta, iz 16 169

oblika koje prepoz najemo i pamtimo, on neprimetno ali konsekventno prelazi u treću dimenziju, koja je i zvuk, i miris i boja koju samo u sećanju možemo da prepoznamo i imenujemo. Mandićeva slika nosi u sebi jedinstvo suprotnosti: dovršena je u realizaciji a istovremeno otvorena u konceptualnoj kontinuirnosti. Blizak je sa vremenim pejsažistima a istovremeno duboko u avanturi osmišljenog postmodernizma, jer njegova slika ima ikonografski beleg vidljivog koje se u treptaju preseljava u nevidljivo. Njegov romantičarski pejsaž, i svetlost koja iz njega ide posmatraču u susret, u dihotomijskom zagrljaju je sa ne tako dalekom apstraktnom igrom praelemenata. Vladimir Rebezov (1921-2003) je svoj umetnički vek uglavnom poklonio pozorištu odnosno scenografiji. U tome je bio velik i cenjen. Da je, ipak, po svojoj unutrašnjoj voka ciji, slikar vidi se i na njegovim islikanim scenografijama - po eleganciji izvođenja i nagla šenim likovnim, a ne, na primer, arhitektonskim, rešenjima scenskih površina. Međutim, nikako se ne sme zanemariti i njegovo čisto slikarstvo, skoro u potpunosti okrenuto akva relu. Motivi sa omiljene mu reke, Tise, ispunjavaju taj lazurni svet njegovog slikarstva spontanošću kojom njegova četkica meša vazduh i vodu, prenoseći istovremeno i enormnu energiju ovog zaljubljenika u reke i brodove. Slikarstvo Rudolfa Brkića (1940), formirano i utemeljeno u jednoj drugoj različitoj mentalno-artističkoj sredini (Zagreb i slikarskoj radionici Krste Hegedušića), utemeljeno je na filozofiji otuđenosti koja uostalom jeste i karakeristika zapadnoevropskog intelektualca dvadesetog veka. Ono se javlja kao dragocena različitost koju nismo uvek umeli da prepoznamo. Brkić, u svojoj prvoj deceniji boravka i rada u ovoj sredini, ostaje dosledan slikarskom konceptu koji počiva na kompozicionom principu unošenja predmeta, neke probrane realnosti, u prostor obojen zebnjom i namrštenom ravnodušnošću. Iz tog konteksta jasno se izdvaja melanholija, strah i neizvesnost. Kao da nad platnima iz tih godina lebdi izmaglica negativne mefizike. Psihološki prostor koji se uspostavlja u dubini Brkićevih slika jasno je definisan nes pokojem. Statični, realistički precizno islikani prizori, hladan kolorit, zaustavljenost vremena, po liniji paradoksa, neodoljivo smešta nastalo likovno delou imaginirni nadrealistički prosede. Pored Brkićevog likovnog temperamenta, u ovoj njegovoj slikarskoj fazi očigledni su i snažni uticaji filozofskog i umetničkog nasleđa nemačkih simbolista i nordijskih mislilaca. U godina bližim današnjem vremenu, Rudolf Brkić se kreće ka novim likovnim istra živanjima. Potez mu postaje plastičniji, tehnika bliska starim majstorima a kolorit topliji i prozračniji. U slici i dalje ostaje nostalgija kao noseće osećanje ali se umes to otuđenosti javlja nešto nalik začaranosti. Njegova slika postaje prepoznatljiva po prefinjenom mešanju svetla i karakterističnog smeđeg kolorita. Lagani geome tri zam, slično prepoznat kod Vanjeka, takođe postaje neizbežna značajka ovog dobrog slikara koji, u relativnoj senci, već decenijama daje značajan obol zrenjaninskoj likovnoj sceni. Ljubomir Kokotović (1936), grafičar i crtač najplemenitijeg kova, postigao je izu zetnu svetsku slavu jednog trenutka da bi se potom, sopstvenom voljom skoro uga sio. Inače, Fakultet likovnih umetnosti završio je u Beogradu 1962. godine. Na istom fakultetu je i magistrirao. Specijalizirao grafiku u Briselu, na Visokoj školi arhitektu re i vizuelnih umetnosti u klasi profesora Gustava Maršula. Živeo i stvarao u Francu skoj, Engleskoj, Belgiji, Holandiji i Italiji u kojoj je sarađivao sa Pjer Đorđom Spala cijem. 17 170

Imao oko osamdeset samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Važ nije nagrade: Sasoferato (Italija), nagrada za grafiku Premio Europa, 1973. Fre chen (Nemačka) nagrada na međunarodnom bijenalu grafike, 1974. Klivlend (Eng leska), nagrada na Četvrtom i Sedmom internacionalnom bijenalu crteža. San Fran cisko (SAD), nagrada na Svetskoj izložbi grafike, 1977. Seul (Koreja), priznanje na Trećoj internacionalnoj izložbi minijatura. Predmeti na njegovim grafikama, kao por treti ljudi sa psihološko-literarnim predtekstom, predstavljaju malog čoveka ili gru pacije okupljene u hrpe i haotične skupove, nastale iz osećaja nesigurnosti. Na tim se grafikama uspostavlja fina atmosfera muzičke strukture, tiskanje koje ne poš tuje pristojnost, misao o sudbini čoveka u grupi, samoća napuštenih stvari - to su legende ili fantazme, grafičke, akribične ali i sudbinske ovog likovnog umetnika sa gorelog u jeku sopstvenog trajanja. Likovne stvaraoce Milana Solarova, Mišu Berbakova (1936), Đenđi Rackov i Tibo ra Bencea, skoro sve pojedinačne odlike razdvajaju i čine različitim, osim jedne slikarska praksa im nije bila jedina i kontinuirana sudbina. Profesor istorije umet nosti, Solarova, prvo gimnazijski, naravno u Lerikovoj gimnaziji, zatim na novosad skoj Likovnoj akademiji, vrstan tumač najkontroverznijih likovnih poetika savre menika, sopstveno je slikarsko delovanje dugo vremena držao na nivou pasije. Tek u poznijim godinama, njegov crtež apstraknog zvuka i pojedini akvareli skreću paž nju publike i kritike, ali i tada kao uzgredna delatnost značajnog pedagoga, kritičara i istoričara umetnosti. Arhitekti po obrazovanju i životnoj praksi, Milorada Miša Berbakov i Tibor Bence, bave se slikarstvom kao pauzom u svojim osnovnim delatnostima. Berbakov sa više strasti i boemije, Bence studiozno ali premalo. I slikarstvo Đenđi Rackov, osobene dekorativnosti i umilnosti ostaje u senci scenografije i primenjene umetnosti, koje joj troše pretežniji deo stvaralačke imaginacije. Nekako bočno, ili poprečno deluje lokalna vezanost ili indirektno prisustvo u gradu, ono koje se najviše manifestuje odsustvom, Duška Vijatova, slikara, Jovice Rakidžića, profesora, pedagoga i likovnog umetnika koji je uticao znatno na nekolike zrenjaninske likovnjake, i vrhunskog keramičara Bore Dedića, čija se reputacija i sazrevanje odigrava uglavnom u evropskim prostorima. Priča o njihovom duhovnom odsustvu, ili nedovoljnom prisustvu, iz zrenjaninskog intelektualnog miljea deo je tragikomične posleratne prakse političko-institucionalne amnezije ovog grada. Narav no, i nažalost, ta palanačka animoznost prema onima koji su uspeli na drugom mes tu, ne postoji samo kod likovne umetnosti. Ona je opšta i provincijalno tvrdokorna. Uz sve promene, stilske i interstrukturalne, uključujući i one tehnološke, imajući u vidu umetničke faze i etape, kojih je u decenijama slikarske avanture Radiše Lucića (1941) bilo dosta, kao njegova umetnička konstanta opstaje njegovo shvatanje slikarstva, i umetnosti uopšte, kao uzvišene delatnosti kojoj se predaje bez ostatka i uzmicanja. On to čini tiho, predano ali uporno i sa jasno izraženom uzlaznom lini jom. Krajem osamdsetih godina, o čemu svedoči i veliki znalac ukupnog Lucićevog opusa, slikar i pedagog Jovan Rakidžić, on započinje svoj rad ispisom iz enterijera flamanskih i holandskih majstora, ova se faza uslovno može nazvati rembrantov skom. U narednom periodu njegovog umetničkog sazrevanja uočavaju se dva ele menta oblikovno-sadržajne konstelacije. Lucića, naime, jedno vreme opsedaju fe nomeni, i na planu ideje ali i specifične forme, svemira, kosmonautike, na opštem i aktuelnom planu čovekovog odvajanja od matične 17 171

planete. Taj astronautički bora vak čovekov "u samom nebu", prostoru do tada naseljenom samo božanstvenom izmaglicom, očigledno fascinira Radišu Lucića, ne samo kao neobična likovna tema jer na platnima leonovanja može se nazreti i osobena metafizika stvarnog. S tim je u vezi i njegova interaktivna veza sa fenomenom fotografije, čiji postulati postaju trajniji deo njegove likovne doktrine. U fazi kad crtež i portret egzistiraju kao dominanta njegovog umetničkog dejs tvovanja, fotografija i dalje egzistira kao praslika njegovih motiva ali s tendencijom simultanog zatiranja. Njegova slika se ispunjava vazduhom, strukture se razmek šavaju, vreme uplovljava u međuprostore kolora i linije. Od ranije projektovane, večnost i temporalnost, međutim, i ovde egzistirju. U aktuelnoj fazi njegova platna, u ipak jedinstvenom rukopisu, laviraju u razmaku od stilizovanih folklornih oznaka, diskretnih i nedominantih, do prefinjene postmoder nističke citatnosti u serijalu eks presivnih portreta. U to vreme kao da kod Lucića započinje i izraženiji upliv duhovno sti odnosno religiozne simbolike. Slikar i pozorišni scenograf Viorel Flora (1952) nesvakidašnje komuncira sa mo dernim vremenima: on po pravilu sliku započinje skoro virtuozno izvedenim citatom starih majstora, naročito renesansnih, nemačkih ili flamanskih. Koristeći se smelim i veštim unošenjem sekvenci iz drugih vremena i semantičkih struktura, metodom montaže produbljenih atrakcija, Flora na svojim platnima uspostavlja novu slikarsku stvarnost u kojoj skoro ravnopravno pulsira nasleđe, mašta i današnji život. Krećući se oštrom ivicom paradoksa, on veštinom izvođenja, unutar vanvremenskih stanja, gradi svoje virtuelne maštarije. Uvodeći svoj svet u prostore fantastike ovaj slikar i dalje ostaje majstor detalja koji imaju u sebi nadrealnu dramatiku. Slikarstvo Radovana Živankića (1953), sada već potpuno realizovano i konzisten tno, prvobitno je polazilo od prirode kao podsticaja i inicijalnog znaka, potom se vizuelno i misaono transponovalo ka apstraktnoj likovnoj arabeski. Dramatika njego vih platana ogledala se u dinamičkom procesu gotovo polokovskog automatizma i žestokom kolorističkom tragu. Docnije, u Živankićevu se sliku defnitivno naseljava pejsaž, pun poetičkog senzibiliteta, i nečim što bi se moglo nazvati zapamćenom prirodom u prostoru. Nebo, skoro od monolita izgrađeno, i šume topola, postrojene i zaleđene, u jednoj gami prozukle svetlosti sveopšte jeseni, plastičnošću skrame ko ja ih osvaja i stapa, kao da nagoveštavaju buduću transformaciju ovog ekpresivnog pejsažiste u figuralistu metaforičnije ikonografije, nečega što bi se moglo nazvati stanjem prizora pre nego što zaroni u postenformelovsku magmu. Tekuća zrenjaninska likovna aktuelnost nalazi se u stanju obilja slike, rastreseno sti stilskih, misonih i sadržinskih značajki, odnosno većeg broja likovnih poslenika koji kao da se nalaze u čekaonici iza koje počinje stanje stvarne i do kraja persona lizovane umetnosti, odnosno vlastitog autorskog imena . Zapravo, nekolicina likovnih umetnika već je učinila sve što je neophodno da se sam uradi, preostaje samo da vreme, kritika i mediji to potvrde i priznaju. Kada je u pitanju jedan Duško Kirćanski (1952), grafičar posebnog kova, autentičan, samosvojan, izvorno metaforičan, dopadljiv i mističan istovremeno, sve je to već obavljeno ali nedostaje samo neko ko bi to unisono obznanio. Odnosno, u svemu nedostaje i ličnog umetnikovog angaž mana koji bi trebao da načini taj presudan korak u karijeri. Od talenta do majstor stva! Nešto slično važi i za Milana Grahovca (1958), takođe prevashodnog grafičara i crtača, koji međutim ne koketira sa lepim već dosledno otkriva demonologiju unut rašnjih svetova i ružnoću kao pravo lice večnosti. Ovoj grupaciji dovršenih i bezraz ložno zaustavljenih likovnjaka pripada i Dobrivoje Rajić (1956). U svom, munkovski postuliranom, svetu on je nepovratno opčinjen prostorima umno¬žene realnosti. Opčinjen je izvrnutim slikama i tajnama što 17 172

postoje iza i ispred stvarnog. Odgovori koje Rajić daje su ubedljivi i ponekad jači od naše želje da ih pojmimo. Ipak, ubed ljivost je stvar iskrenosti, koja kao i kod Grahovca, remeti malograđanski sistem vrednosti. Marijan Baroš (1950), s zavodljivom lakoćom kombinuje figuraciju i apstrakciju, logično primenjujući i raznovrsne tehnologije. U akvarelima koji obeležavaju sadašnji period njegovog rada, lazurnošću površina, svetlom mediteranske game on diskretno nagoveštava i temelje jednog asocijativnijeg podteksta. Vladislav Vukov u svoj likovni zapis unosi i ironično-parodijiski sloj, dok Olivera Topalov agresivnim koloritom a Vesna Olujić hipertrofiranošću i anti-erotskom upotrebom telesnosti. do čaravaju grotesknost i paniku zbilje koju umetnički participiraju. U blizini ovog žens kog likovnog pisma deluje i Dušan Šešum, svesno ili nesvesno, krećući se gra ničnim koridorima genijalnosti i infantilnosti. Milutin Mićić (1961) svojom namerno grubom figuracijom, gustinom i intenzi tetom kolorita, u klasičnom slikarstvu, sklonošću ka ilustrativnom i plakatskom (zidnom) intervenisanju u postojeće, skulpturama koje su bliske instalacijama i per formaningu, nedvojbeno iskazuje umetničku rešenost da ukupnost prostora učini poprištem likovne intervencije, kojoj je dozvoljeno i da uznemirava i provocira. Suprotno od njega, Branislav Gibauer (1948), svojim prozračnim i mekim pejsažima kao da se trudi da ne remeti ni poredak stvari niti razvojnu liniju tradicije ovog žanra. Aleksandar Kačar (1956) svoja platna obele žava nervoznom ekspresijom energije izavanfiguralne definisanosti. Neoenformelist Nenad Nedeljkov, kao i sasvim raynorodnna grupa slikara koju čine Branko Đukić (1966), Dragoslav Mokan, Stevan Josimović (1951), Jasmina Runjo (1970), po malo zaboravljena Milica Bjelanović (1960) i ini, pored na početku teksta pomenutih Isidore Dunđerski i Petra Tuškana, zaklapaju privremeni krug zrenja ninske likovne današnjice, iako već u ovom momentu poči nje da se formira neki novi umetnički pravougaonik ili tetraedar! Pored ovih značajnih, etabliranih ili izvikanih ali i velikih, bečkerečko-petrov gradsko-zrenjaninskih slikara, koristeći se zaklonom subjektivnosti, jer ovo je knjiga sasvim lična, i što su teme bliže savremenosti, vrlo subjektivna i može se čitati kao roman u kome je kultura glavni junak, i podložna je kritici svake vrste jer joj je i jedna od namera da provocira nove tekstove i knjige na slične teme, dopuštam sebi da pomenem i sledeća imena iz sveta likovnosti koja su makar pšpjavnošću vidna: pre svega ta¬lentovanog crtača stripova i manje definisanog slikara Nikolu Štiklicu, filigranskog i gospodskog samodidaktu Dragutina Ančića, naivca rusoovskog ‘’rukopisa’’ Ferenca Patakija, kao i Slavka Konculova (1952) koji iz vremena "prodisanog" u Galeriji i Koloniji stvara jedno čas pitomo čas uzburkano slikarstvo. Zaključujući ovaj uvod u eseje o slikarima i slikarskim povodima, rekao bih da broj onih koji su kontinuirano pisali, opisivali i ocenjivali likovnu umetnost u gradu, naročito posle Drugog svetskog rata nije velik. Naročito ne onih koji su to činili kompetentno i relativno komtinuirano. Todor Manojlović, Jovan Rakidžić, Živojin Turinski, Vukica Popović, Jasmina Tutorov, Milan Solarov, Zdravko Mandić, pomalo Vanjek, Radiša Lucić, Zoran Jovanov... Ima li još nekog! ( Ovaj je tekst pisan odmah posle dvehiljadite i kao takav traži nastavak, reviziju, nove interpretacije),

17 173

TIVADAR VANJEK ili

lakoća ( zrenjaninskog) zaboravljanja

I zaista nije u ovom momentu najvažnije da li je samo Vanjekov legat trenutno u stanju izvesne zanemarenosti. Važnije od toga je pitanje, zapravo odgovor na njega, umemo li mi, današnji građani, u ime budućih, da zaštitimo i s dostojanstvom predamo memoriji poto-njih vremena, vrednosti koje nam je prošlost, ona daleka i ona juče- rašnja, poverila. Jer ovoga puta i jeste i nije reč samo o slikaru Ti vadaru Vanjeku. Pitanje zapravo glasi, da i će i on morati da sačeka onoliko koliko je to istrpeo Manojlović, da ga svest i savest grada stave na ono mesto na koje ga je sopstvena umetnost, trajno i neizbrisivo uokvirena u svet otuđenog banatskog "izgubljenog vremena", davno postavila a našoj etici i estetici ostavila na polzu. Naravno, uvodna rečenica ovog zapisa je samo retorski neutralna, jer i taj legat, a još više naše ukupno bavljenje stvarnim međašima trajanja na ovim horizontalama, odražava ukupnost spremnosti i upornosti da u odnosu prema ovom značajnom slikaru bliske nam prošlosti obezbedimo, ne mesto koje on zaslužuje, jer ga on već ima u sveukupnom civilizacijskom bilansu veka koji ističe, nažalost skoro na isti način onako kako je i počeo, već sopstvenu poziciju i time utvrdimo koliko smo u stanju da izbegnemo zamke brzog zaborava. Gospodstveni, ne toliko poreklom koliko gradjanskim i umetničim gestom i manirom, što je znatno i važnije, slikar Tivadar Vanjek je i rođen skoro na samom početku ovog dvadesetogveka (1910. godine), ali njegov bronzani odlivak u Aleji velikana, u Karađorđevom parku, nikako ne znači da smo u ovom gradu učinili dovoljno na izučavanju njegovog impozan tnog likovnog opusa, na produženom trajanju njegove stvaralačke magije, na edukaciji sve brojnijih likovnih umetnika u Zrenjaninu i nove umetničke publike, odnosno na institucionalnom uvođenju njegovog dela u sistem vrednosti na kojima ovaj grad počiva. Ima u odnosu svake varoši, kažem namerno varoši jer ne bih hteo da upotrebim nelagodan izraz "palanka", kojim je svojevremeno Radomir Konstantinović maestetično i hirurški precizno dijagnosticirao opšte mesto naših preovlađujućih mentaliteta, mnogo atavističkog i negatorskog u procenjivanju značajnih ljudi koje je množina imala priliku da posmatra iz neposredne blizine. I po pravilu, u "palanačkoj" generacijskoj svesti ostaju marginalne i nebitne činjenice ili fame. Tako je bilo i sa Manojlovićem i inima koji nisu na vreme uspeli da se udalje od prokletstva lične prepoznatljivosti. Otmeni Tivadar Vanjek je možda i za života za neke sugrađane prvo bio fotograf pa tek onda slikar. Oni verovatno nisu ni stigli da razmišljaju o njemu kao značajnom i autentičnom umetniku ove polifone i srednjoevropske Panonije. I njima i nije ni zameriti, svako i onako doseže dokle ga pogled i mašta mogu odvesti. Kritika, likovna i kulturološka, prava publika, galeristi i obični ljubitelji skikarstva, svako od njih na svoj način, odali su počast njegovom specifičnom, osobenom i dobrom slikarstvu. U mnogim kolekcijama žive njegova platna, po novinama i časopisima, doduše požuteli, postoje kritički, biografski i publicistički tekstovi o njegovom opusu. Osnovan je i legat njegovih izabranih dela, sa početka ovog zapisa. 17 174

Na ovom će se mestu, možda, neko, s pravom i nestpljenjem, upitati, u čemu je onda problem? Čemu ovoliko autorovo insistiranje? Odgovor glasi: ovaj slikar ogromnog dara, koji možda i do kraja, sticajem raznih okolnosti, nije ni realizovan, na čijim je prizorima, u gami svetla koje nestaje, sva prefinjenost, pomalo geometrijska, ravničarskog sveta, preslica, zabata, pendžera, i ljudi koji su prisutni svojom odsutnošću, čeka neku svoju rekapitulaciju, sintezu, retrospektivu. I nagradu, možda, koja bi se pod njegovim imenom dodeljivala likovnim umetnicima koji fenomenu ravnice prilaze kao trajnijem izazovu. Na to nas obavezuju, ne samo onih dvestotinak slika koje je Vanjek zaveštavo Zrenjaninu, već potreba da u idući vek uđemo sa manje nedovršenih kapitalnih poslova.

17 175

MANDIĆEVE TIŠINE I SKRIVENI KRIK

Zdravko Mandić je očigledno u dosluhu sa ovom našom ravnicom blagoslovenom. Ona mu se dragovoljno predaje čim je okom svojim unutarnjim i kistom, od svetla samog ispletenog, dotakne. Ravnica, koja nam je usud i strast, ovom slikaru, bez opiranja i opreza, direktno u krvotok izliva svoju srž i tajnu buđenja. To predeli čine samo u slučajevima kad u disanju umetnika prepoznaju dobrotu i veštinu, kao zalogu posvećenosti i večnosti. Jer veština samo dobrotom ispraćena može do božanskog da se uspne, dok je sama privid i prah. Mnogo je više onih, u povesti pesničkoj i slikarskoj ove Panonije, kojima je ona dala samo svoju senku jer su pokušali da je objasne i opišu umećem bez zaljubljenosti, bojom ispošćene strasti. U poslednjih nekoliko decenija ravnica naša nasušna samo se jednom Miroslavu Antiću bez stida pokazala, sa Milanom Konjovićem našla u strasnom zagrljaju, kroz platna Save Stojkova svoju dušu i duh čedan prikazala i konačno u Zdravku Mandiću našla tumača svoje melanholije i metafizičke slojevitosti. Ovi su autori, dakle, po mojoj subjektivnoj proceni, jer mislim da je svako zaklanjanje iza neke objektivne istine zabluda ili farisejstvo, nosioci različite ali podjednako dragocene ikonografije Vojvodine, između teške crne zemlje koja rađa čudesa, i zvezda među koje nam vek dvadeseti otiče. Slikarski put Zdravka Mandića, koji ovom izložbom dostiže i svoj prag, uključio je u sebe paralelizam sazrevanja forme, u čemu veština predstavlja samo jedan deo, potragu za suštastvenim temama i motivima, jer svi veliki umetnici posle dugotrajnog prebiranja po obilju inspiracija pronađu ili njih same prepozna definitivna opsesija, koja im postane znak i sudbina, putokaz i beleg, i, konačno, zgušnjavanja znanja, refleksije i intuicije u zaumnu auru onog koji zna i ume. Melanholija koja predstavlja horizontalu naših atara, a ima je je dino možda još u ruskim stepama, i samoća s neba što silazi, puna metafizičke strepnje od nečeg neimenovano opasnog, naseljavaju slike zrele faze ovog slikara. U nesvakidašnjem spoju dopadljivog i opasnog, naročito na platnima svedenog kolorita, Zdravko Mandić nagoveštava kolektivnu samoću, odnosno u savršenstvo forme unosi psihološku kategoriju neke nagoveštene pošasti, skrivene u izmaglicama i sutonima, u kojima ljudi i stvari samuju, ćute i čekaju da se nešto dogodi. Deceniju i više, usamljenici Mandićevih ulja ili akvarela, iz samog daha umetnikovog nastali, zagledani u nešto što iz neke nedođije pristiže, u jedva vidljivom razvoju, mirno, sa dramatikom koja se tek nazire, postoje u našim kućama, u galerijama, u našem vidu. Postoje najčešće kao fragmenti jedne virtuozne likovne opservacije. Samo malobrojni imali su strpljenja i sposobnosti da prateći scenosled kolora i njegove redukcije, uoče psihološko-etičku dramu pokušaja naše razvaljene zbilje da prodre u neprikosnovenost Mandićeve slikarske autonomije. Jer, ovaj se slikar oduvek klonio svake ilustrativnosti i proizvoljne aktualizacije svog rada. Baš je iz tog razloga tempirana bomba pretvaranja metafizičke strepnje, koja postoji na Mandićevim platnima samoće u ravnici, eksplodirala i preoblikovala se u konkretnu jezu s naših balkanskih prostora, u momentu kad su se njegov slikarski i ljudski ritam poklopili. U pravo i jedino vreme. Jer da se to dogodilo ranije čovek bi 17 176

izneverio slikara, a da se dogodilo kasnije slikar bi uvredio čoveka. Dakle, na ovoj izložbi, na slici simboličkog naslova "Finale", decenijska odiseja Mandićevih figura u beskraju ravnice doživljava mno gostruku kristalizaciju: umesto bezimene gomile pojavljuje se porodica, ali i ona istorijskim nevremenom razdvojena, dok se mag line i strepnje bez imena zgušnjavaju u krstove. Godo, koga smo sa Mandićem čekali, doneo je groblja kao svoju verziju konačnosti. Gorko ali istinito - slikar je tu bio nemoćan, istina je sama izdiktirala temu i naslov. Ovom se slikom neminovno završava deo puta Mandićevih usamljenika, put u smeru na koga smo navikli, ali krik koji se nalazi na kraju ove slikareve etape nagoveštava novi početak. Ravnica naša, čiji je Zdravko Mandić poverenik i miljenik, previše pamti i može, da bi lako dopustila zamor i kraj, jer beskrajan je to krug i u njemu zvezda. Ovog slikara čekaju novi izazovi na koje će on sigirno umeti da odgovori.

17 177

ESEJ O SAZREVANJU SLIKE Radiša LUCIĆ

Dok veliki pesnik ravnice ove banatske, Radivoj Šajtinac, u lagumima zrenjaninskog suda, tačnije u Galeriji okružnog zatvora (!), otvara izložbu Radiše Lucića, zavičajnog umetnika, a ovom slikaru sa svakom izložbom zavičaj sve širi, mene misao seli u neku bivšu zimu, već daleku. Po sasušenom dnu Rusande, užem zavičaju slikarevom i Šajtinčevom, Radiša korača i nosi uramljenu sliku u rukama. Kao neki panonski Rubljov, pogledom zagledan u sebe, nebo zimsko i visoko; u susret mu po tom peščanom platnu ide usamljeni biciklista, a siguran sam negde skriven u horizontu, konj iz rodnih mu Melenaca, dahom zapliće avanturu novog platna. To je moja misao o prijateljima dozvana, insert iz filma o selu koje dvojicu umetnika nosi u memoriji. Ipak najviše me taj nestvarni prizor s dna Panonskog mo ra vraća na paradigmu o umetnosti predstavljanja i uspostavljanja Ra diše Lucića. Upoznao sam ga dok su njegovim platnima "leonovale" ohlađene površine, U davnoj Ulaznici i kapijama njegovim starograždanskim, od kojih jedna večno ostaje mojoj ranoj zbirci pesama Ispiranje zavičaja. Bilo je to vreme kad je Radiša svoj kosmos tražio u bezvazdušju vasione, a zagledao u meandre istorije u kovanom gvožđu rukopoložene. Danas je njegov kosmos ovaj naš naš Banat proširen do renesanse, impresionizmom izmešten, postmodernom i citatima klasike produbljen, sirealizmom prečišćen, ipak za tradiciju od Danila do Sekulića i Aleksića uvezan. Lucić dok odaje počast Rembrantu kao da svoj alat slikarski pročišćava; kad renesansni i barokni citat podvrgava uporednoj analizi on jednovremeno proniče u mitske senke melenačkih stajaćih soba i introvertne portrete bližnjih i inih. Dok se u pomenutom sećanju sa dna melenačkog jezera, ovaj slikar kreće, sa uramljenim prizorom duše u ruci, kao da se srž njegovog trajanja i stvaranja u potpunosti uspostavlja: Lucić je slikar plemenite usamljenosti i i ravničarske ravnoteže. Dok slika, od vaseljenskih tumaranja, preko raspeća savremenih grešnika, unutrašnjosti seljačke intime i složenih šema iz anatomije slikarstva, uvek jednom rukom pridržava divlje vojvođansko nebo, a nogama premerava razmak između duge i zapenušanog konjskog galopa. Ovaj je slikar i gestom i smernošću deo iskona ovdašnjeg. S godinama kroz koje traje, dok raste u njemu i sazreva, majstorstvo je njegovo rezultat posmatranja i praktičnog usavršavanja, znatno manje školovanja, kao da otpadaju prolaznosti, neizbežne prateće neminovnosti, i zaobilaznice. U izrazu mu preostaju samo neophodni elementi, boja se tanji a produbljuje doživljaj dubine; uspostavlja se izvorna suština koju nose predeli, lica i tema. Zavičajnost i zemlja sve više proviruju kroz već davne magle iluzija, koje su bile u funkciji dokazivanja. Mudrost vraćanja, u slučaju slikara Radiše Lucića, omogućila mu je da proširi zavičaj na sve ono što ume da prepozna jer se svi odgovori nalaze baš tamo gde su i prva pitanja postavljena. U detinj stvu zavičaja. Na izložbi koja je i povod ovih redova, u bivšoj memli sadašnje prošlosti lagumima i mogućim temeljima ovog našeg grada, Lucić je izložio uglavnom portrete i neke kompozicije koje spajaju klasiku i ekspresionizam. Govorio je mudro 17 178

Šajtinac i bilo je lepog, pametnog i darovitog sveta. I onih drugih, naravno. Pitam se, dok polumrač- nim ulicama odlazim iz prosvećenog trenutka umetnosti: ko je jači haos ili zanos.

17 179

BESKRAJNE RAZLIČITOSTI ISTOG esej o tri ravničarska "snimka" Radovana Živankića

slika 1 Dok posmatram Živankićevu sliku koja gradi prostor ravničarskog pejsaža u rano proleće, ili zakasnelu jesen, iščekujem da se iz njene plavo-zeleno-sive game pojavi Anton Pavlovič Čehov. Ima u njoj, i ne toliko u prepoznatljivosti pejsaža koliko u njegovoj originalnoj mešavini strogo kontrolisanog kolora, nečeg iskonski slovenskog i ruskog. Zato, iako njegova melanholija nije književno zasnovana, već isključivo likovno utemeljena, mojoj se literarnoj asocijaciji nameće prisustvo vizuelno odsutnog velikana čije je delo zasnovano na poetici tuge, izgubljenosti i nemogućnosti da se opravda trajanje. Na Živankićevoj slici o jeseni koja dolazi (ili proleću koje kasni), na njenoj naslikanoj pojavnosti, naizgled ne postoji ni trag te čehovljevske slutnje raspadanja celovitosti vidljivog sveta. Međutim, opet u rasporedu kolora, u ritmovima kojim se smenjuju siva, zelena i plava, u gustini namaza, u podrhtavanju međuprostora, u ustremljenošću sivoplavog nebeskog klina koji se zabada u tek načetu strukturu horizonta, priviđa mi se slikareva melanholična "fuga čehovijana". Iza čvrsto i decentno naslikane, ovde uslovno nazvane "čehovljevske situacije", a bez mnogo rizika da pogrešim, mogao bih je preimenovati i u predele bliske "vedrini na ivici groba" jednog Dušana Vasiljeva, krije se bu duća dramatika jednog sasvim običnog prevrata u prirodi, ali i mogu ćnost likovno i metafizički naslućene kataklizmičke izmene u stanju kosmičkih i ljudskih energija. Udubljujući se u podtekstnu strukturu Živankićevog, ipak, "praga jeseni", prateći njegov karakterističan likovni potez, snažni odraz kista punog jedva zadržane ekspolozije energije, postajem svestan da je dramatika jednog skoro običnog likovnog motiva zapravo posledica slikareve melanholočno-euforične misli. Unutrašnje stvaralačke oluje samo se otiskuju na površini pejsaža koji nam je zadat. slika 2 Isečak ravnice, kao i prvi put. Izod u koji je stao ukupan njen habitus: gusta i tvrda zemlja, masivno nebo i zid topola, ili breza, na desnoj strani slike. Ovog puta nema nagađanja o naslovu slike, i njenoj temi: "Na pragu jeseni". Boje svedenije, potez slikarev snažan ali kontrolisan. Umesto plave boje dominira tamnomrka. Najveća promena se ipak desila na nebu. Okupirano beličastosivom plahtom, kao da je oslepelo. Ili je možda Živankić na nju spustio platno za prikazivanje nekog novog filma iz buduće istorije sveta. Tlo, dakle, ovog puta dominira: jesen posle požara boja prelazi u njihovu ravnodnevnicu. Oseka spoljašnjeg aktivizma. Idući linijom mojih literarnih asosijacija, rekao bih da na ovom platnu Čehova smenjuje Strinberg. Ogoljenost prirode, boje sve ispošćenije, jeza odsutnog demijurga. Neka severnjačka, ohlađena svetlost ističe krhkost i konstrukcije i materije iz kojih je svet sazdan. Redukcija kolora i spoljašnje likovne dramatike, nagoveštavaju skori početak nečeg, obznanjuju tajnu koja čitanje Pa nonije pretvara u slutnju. 18 180

slika 3 Na belom zidu moje dnevne sobe, u okruženju Mandića, Stojkova i Blesića, čvrsto i uvereno stoji jedan Živankićev pejsaž. Jedan iz niza, koji, kako tačno kaže pesnik Radivoj Šajtinac, spada u "vizuelni dnevnik" ovog slikara. Vizuelni dnevnik o slikarevoj intros pekciji vojvođanske ravnice. I ovog puta zapamćena ikonografija: kvadrat neba, tapiserija topola s desne strane, i zbijena horizontala teške panonske zemlje koja dopušta transformacije ali ne i improvizacije. Naslov jednostavan "Ravnica", ali, u svojoj lapidarnosti, i višeznačan. Godišnje doba - neizvesno. Logičnije pitanje bi moglo da glasi: koje je agregatno stanje ove likovne činjenice. Odgovor koji se približava suštini takošto se udaljava od jednosmerne jasnosti, glasio bi: nalet enfor mela na vidom zapamćenim likovnim dokumentom. Zapravo, ovoga je puta Radovan Živankić opredmećenu zavičajnu likovnu senzaciju, u procesu umetničke introspekcije, zadržao u sebi skoro do same gra nice izdržljivosti figurativnog: slika stvarnog postoji samo još u drugom sloju. Pod naletom zelenkaste emulzije nestaje jedan svima dostupan svet pejsaža a uspostavlja se njegova dubinska projekcija. Neuobičajeno rastvaranje stvarnog, u nameri da se približi njenom stvarnom izgledu. Jer, za razliku od običnih prolaznika kroz svetlom osmišljeni prostor, koji ga razaznaju pragmatikom iskustvenog, ovaj slikar pejsaž doživljava okom koje prodire dublje i opasnije u mene vidljivog. Na ovoj slici Živankić zahvata ravničarski prizor u procesu samodestrukcije: evidentna je promena agregatnog stanja prirode. Slikar samo vrhunskom veštinom beleži taj trenutak, na samom rubu nestajanja, u momentu kada sve prelazi u ništa. I da ne izostavim uobičajenu književnu paralelu: rekao bih da me ova slika neodoljivo asocira na Bruna Šulca i njegovu priču "Avgust": Izgledalo je kao da su cela pokolenja letnjih dana (kao strpljivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali plesan maltera) skidali lažnu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivajući pravi lik... koji ih je formirao iznutra. Slikar, ovog puta, dodajući slojeve boje postiže isti efekat: prodor u skrivenu zbilju prizora. Dodavanje materije, zgušnjava pros tor koji mu odgovara praiskonom zapamćene suštine. Radovan Živankić, emocijom i veštinom, pokazuje, dakle, sušti nu ove naše ravnice kroz beskrajne različitosti istog, kloneći se jedino istoznačne prepoznatljivosti. Ovim, nimalo slučajnim panonskim triptihom, slikar se neporecivo upisuje u njene suverene artističke tu mače i znalce.

18 181

AKVAREL KAO KONAČNO STANJE
Marijan Baroš

Trajnost umetničke pojave samo je prividno i pretežno nastanjena u tehnici, dodajem: i tehnologiji, kod nekih disciplina, bez ozira koliko su trošne i ranjive neke od formi u kojima se od Altamire do elektronskih instalacija ispoljava fantamazgoričan proces artističke inicijacije. U pitanju je dakle nešto što se dešava u samoj magmi stvaralačkog procesa, neka "nepodnošljiva lakoća postojanja", nevidljivo tkanje koje treba pretvoriti u odgovarajući kostim. Znači, koliko god je važan čin formiranja autentične ideje (zamisli, kreacije, koncentrisane inspiracije), isto toliko je potrebno imati znanja i sreće, nazovimo obe te sposobnosti - talentom, da se odabere adekvatna tehnika, žanr ili forma. Ovo načelno razmatranje fenomena ukupnosti stvaralačkog procesa vidno korespondira sa akvarelističkom fazom u likovnoj karijeri slikara Marijana Baroša, jer njegovo poimanje likovnosti u mnogome počiva na doslednom poštovanju principa da forma mora prirodno da proistekne iz kakvoće umetničke transformacije inicijalne senzacije. Realan svet, vidljiv i određen, u slučaju njegovog akvarelisa nja, podvrgnut alhemiji dekompozicije, kroz fazu nevidljivog i onos tranog, uskrsnuo je kao artefakt pejsažnog akvarela, baš kao da je jedino tako mogao da se obzani. U ponuđenim platnima je tako Baroš uspeo da postigne delikatnu ravnotežu ideje, forme i tehnike. U prethodnim fazama, uljima, ovaj je slikar pretežno neoekspresionista, intenzivnog kolorita, sa snažnim zamahom kičice, ozaren primetnim drhtajima erotike i izraženim subjektivizmom u atmosferi i unutrašnjoj rasvetljenosti. Radovi izloženi u ovoj postavci u mnogome donose nove slikareve svetove, kako u motivima tako i u tehnologiji odnosno poetici. U nizu različitosti, koje svedoče o polivalentnosti njegovog talenta, neophodno je istaći i dve sličnosti sa prethodnom Baroševom fazom, najpreciznije označene definicijom Save Stepanova, koja parafrazirano kaže kako je kod ovog slikara u pitanju "svečani elegantni estetizam", odnosno da je kod Baroša uvek reč o "kontrola slikanog platna". Ove konstante, uz sve očekivane i dobrodošle umetničke mene, uveravaju da je reč o likovnom umetniku jas ne i definitivne artističke provinijencije. Ovoga puta reč je o akvarelima kao konačnom i nimalo slučajnom obliku definisanja likovne senzacije. Jer, gledajući i analizirajući izložene slike nedvosmisleno se može reći da su Baroševi akvarelisani pejsaži zapravo i jedina likovna forma u kojima se njihova praslika oseća prijatno i stabilno. Zbog toga se i ova izložba mora tretirati kao punopravni i reprezentativni segment razvojnog luka ovog slikara a nikako kao neka vrsta predaha na drugom, magistralnom likovnom putu. Na platnima u kojima pulsira naš deo Mediterana, u snoviđenjima primarnih elemenata: vode i kamena, akvarel je jedini mogao da zaustavi nevidljivo trajanje, da izdvoji harmoniju sfera, da zapamti pulsiranje svetlosti koja se isparava. Baroš to uspeva, kombinujući prethodno iskustvo, u tehnici uljane slike, sa osvojenim prostorima likovne slobode boje pomešane sa vodom. Njegov akvarel nije jednostavan, on nije ni spontan jer trpi doradu, podslikavanje, složenu tehniku 18 182

obogaćenog sećanja. Braošev se zahvat, zapravo, temelji na strik tnom poštovanju osnovne ideje, uzete iz plenera, i kasnijoj doradi od nosno usložnjavanju platna koje se obogađuje ličnom ekspresijom. Baroš slika more, kamen i nebo. U raznim kombinacijama, rakur sima i tonalitetima: od realizma preko blage stilizacije do prizora koji se mogu gledati i kao prava apstrakcija. U tom oblikovnom rasponu, koji uglavnom počiva na izmeni slikareve optike i intenzitetu žute, plave, zelene i bele boje, ovaj umetnik gradi unutrašnju sliku sasvim realnih prizora iz okoline Budve. Talasi, pena, kamenje, duboko nebo - pretvaraju se kod Baroša u igru elemenata, sudare oblika, slojeve obuzdane energije. Likovna priča o dodirima vode i kamena dopunje na je sećanjima na disanje mora i buđenje oblutaka. Barošev Mediteran prolazi kroz modifikacije svetlosti, njegov je akvarelistički prozor pun nagoveštene snage dok istovremeno čvrsta materija kamenih obala deluje na njegovim slikama umekšano i kao da je spremna na još prisniji dodir sa morem i nebom. Istovremeno, već napomenuta elegancija Baroševa, u konačnom oblikovanju izloženih akvarela, igra značajnu ulogu. Za razliku od dramatike koje sadrže njegove slike u tehnici ulja, akvareli Marijana Baroša, islikani s istom akribijom, donose svetove fine pejsažne melanholije.

18 183

VODA, BILJE, PTICE : CARSTVO SLIKARSKO

Dodir presnog života, onog koji je direktan izdanak iskona, onakvog kakvog ga ekolozi priželjkuju, neponovljiv je izazov za svakog umetnika. Pogotovo je to uzbudljiv izazov za slikare od nerva i one s istinskom komunikacijom sa sopstvenom pastoralnom zaumnošću. Biljni i životinjski svet koji bukti na neugasloj auri Panonskog mora, iz vode nastao, vodom zaštićen, u vodu zaklet, postao je i ambijent za susret šest slikara sa elementima postanka sveta. U banatskom krajoliku nazvanom Carska bara, zatečenoj, kako stručnjaci brzopleto kažu, u mrtvaji Begeja, a tamo je više života nego pod mikroskopom, oslonjenoj na Ribnjak, onaj ečanski, ovoga je poratnog leta trajala slikarska radionica. Kad rekoh "ribnjak" nešto me podseti klasičnih Rusa, Čehova i Remizova, i zaista u tom krajoliku, kad ga izmaglica posvoji ima nešto od prosvetljene melanholije predsibirskih jutara i zalazaka. U predelu sa dna bivšeg mora, uz vodu, kroz nju i preko nje, u okruženju barskog rastinja, u društvu 215 vrsta ptica, prekriveni ne bom ravničarskim koje sve vidi, zna i ume da čuva tajne, slikali su: Rajna Krulj, Isidora Dunđerski, Giga Đuragić, Steva Pavkov, Drago Dragić i Radiša Lucić. U susedstvu Ribarskog gazdinstva, koje je ujedno i bilo pokrovitelj ove likovne kolonije u duboki i intenzivni plener porinute, kružeći begejskim ritovima ("Vajtinom mlakom", "Tiganjicom", "Malom barom" i "Perleskom barom"), kroz trsku, ševar i ni zijske šume i vodu tamno-mrke boje, ovi su slikari, različitih tehnika i poetika obilato zamakali svoja osetila u izazovnu nepatvorenost elemenata. Boravak u ovoj neočekivanoj ravničarskoj oazi, u kojoj je carsko oteklo sa carevima, a barsko se ozarilo u alhemiju praistoriske čednosti, ni slike koje su ovi volšebnici izatkali nisu mogle daleko od motiva koje su svakodnevno udisali. Rizikujući da me intuicija vara, ipak nisam daleko od pomisli da ni činjenica što su slikari boravili u hotelu na sam rub jezera okačenom, sa mitskim imenom "Sibila" nije bez uticaja na promišljenu neobičnost eksponata koji su vam ovom izložbom ponudili. Treba li vas podsećati da su sibile posrednice između bogova i ljudi. One proriču budućnost, dakle provide u vreme. Pitam se zato, ima li u ovoj našoj blagoslovenoj ravnici bogougodnijeg mesta od Carske bare za silazak na zemlju ovih proročica. Naši su slikari imali sreću da se u ovom začudnom ostatku davnine nađu, a svojom su je verom u beskraj prirode, marom i veštinom to i zaslužili. Slike koje su ovde izložili deo su susreta njihove duše i zaboravljenog raskoša onog dela pradavne Panonije koji nije istekao kroz Đerdap. Zato je u njima neočekivane običnosti i neobične konačnosti. Radiša Lucić, slikar smirene avanture, onaj koji ciklično, osvojivši jedan vrh, kreće ka sasvim suprotnoj dubodolini, u ovoj koloniji stilom užurbanog akvareliste beleži fludisnost prizora zeleno-žutog leta. Na slici Rajne Krulj kao da se pomešalo dno i nebo, nemir i smirenost kao da se spajaju kroz jajoliki inografski znak novog života. Na slici Draga Dragića ispisan je brevijar vojvođanski: hleb, luk i slanina čekaju čoveka da im priđe, pod nebom koje nagoveštava molitvu beskrajnoj jednostavnosti života, i istovremenu tajanstvenost njegovog svakodnevnog obnavljanja. I Giga Đuragić, na slici na kojoj bi oranica tmasta mogla da bude istovremeno i nebeski pokrov a nebo lazurno-sivo podloga za buduću setvu, doseže dramatiku miljea u kome se ništa ne dešava na površini, sve je 18 184

zbijeno iza opne koja jedva zadržava buduće erupcije ravničarske energije. Na svom platnu Steva Pavkov, ečanski ribnjak, snažnom ekspresijom koja priziva Peđu Milosavljevića, istovremeno tvori sliku izuzetne dopadljivosti i arhitektonike, otkrivajući u drugom sloju običnom oku nevidljive vizure ovog inače prepoznatljivog pejsaža. I konačno, ali ne na kraju, akvaristički pogled Isidore Dunđerski u podvodni mikrokosmos jezera i bara izuzuetnim smislom za kolorističko kolažiranje biljnog i životinjskog sveta, u optici modernog likovnog senzibiliteta, bogati ovu Koloniju svežinom onih koji dolaze. U ritovima Starog Begeja, likovni umetnici su otvorili svoju dušu iskonu, na svojim slikama nisu slikali "carevo novo odelo", bara u njihovim promišljanjima nije bio mulj već zlatonosan pesak, zato ovu izložbu možemo posmatrati kao Sibilinu poruku da nam je budućnost u lepoti i prirodnosti.

18 185

LEBDE SLIKE NAD MELENAČKIM NEBOM zapis o trećem sazivu Likovne kolonije kolonije "Banja Rusanda", Melenci 1999.

Ima nad nebom što zaklapa predeo iznad melenačke Rusande svetlosti koja leči i prosvetljuje. Dno Panonskog mora, koje zaumno postoji kao praslika koju čovek pamti vanistorijskom nesanicom, zrači sumporom koji razgoni demone. Tera đavole iz ljudskog bića ali istovremeno kao magnet privlači u svoje dvorište i vaskolike duše obdarene umećem pretvaranja viđenog u prizore višeg reda: ovaj deo Banata provocira stvaranje vizija koje se na platnima prepoznaju kao vidljivi znak nevidljive muzike ravničarske. Jezero duplim svojim dnom, s jedne strane blato i šaš, s druge voda što isijava suton i nebo preslikava, zavarava me godinama godišnjim dobima. Dovodi u kušnju: koje je lice pravo, gde započinje dan a šta je zapravo noć. I kapela sa zvonjavom u januarski dan zaleđenom. I Lucić, Radiša koji s osmehom koji ni paučinu ne vređa, što slikare doziva u magiju rusandinog mikrosveta. Njegova kičica, koju zamače u bisage panonske riznice, kruži ovim prostorom i kao da bi vetrenjači posečenoj krila da zaleči. I došli slikari u Banju Melenačku, u zoru neku što nam je posle prolećnog rata osvanula. Došli u maglu i kišu, kao što posle ratova biva odavde do Galicije. U predele meke i surove, kako za koga, i kako kad. Došli sa željom da pobede zlovolju tuđu iz koje smo tek izbegli. U procep leta kome je proleće ukradeno. I krenuli u odiseju stvaranja, verujući da će od sila mraka koje dok biće spava pletisanke razmotava, sačuvati vez svojih tišina i požara koji umesto pustoši seju sedef zidanica. I srećom, a sa zvezda su ih posmatrali Konjović, i Miroslav Antić, dok je njihove Penelope očarao violentni gost Jeremija i svojim gromoglasjem razvejao oblake, što su još od udesa ravnoteže, koja nam je sa neba mesecima stizala, preostali. U vrtu melenačkom, koji me na čarobni breg Tomasa Mana podseća, slikari su svaki svoju opeku umesili, na suncu je banatskom ispekli, i svakome se od njih znak blagorodnosti na platnu obistinio. U koloniji nazvanoj "Banja Rusanda", u lečilištu koje pamti i otmene dane, kao što i svi mi znamo i za bolja vremena, devet je slikara, sa osećanjem i uverenjem, visoko i daleko od trivijalnog, istovremeno i sasvim na zemlji banatskoj i po njoj, pod nežnom i brižnom pažnjom Šainovićevih, sredinom poslednje godine ovog milenijuma, islikalo zidove virtuelnog staklenog hrama melenačkog koji se sve godine uspostavlja da bi se iznova na različitosti obnovio. Ulje na platnu Mire Baste, nazvano "Raskršće" donosi njen karakterističan zlatnomrki kolorit koji nasuprot monolitnom nebu propušta kroz sebe neizvesnost: da li nas putevi dovode ili odvode. Salaš, na samom rubu neba, kao ikona ravničarska i sam kao da okleva kom će se carstvu opredeliti: u nebo ili jednim od puteva u neizvesnost. Za Dragu Dragića nije ni potrebno prethodno saznanje da je on i slikar i vajar. Njegova slika "Kraj kamenog zida" organizacijom prostora koji je za sebe iz stvarnog odvojio, punoćom i zrelošću formi kojom je ispunio zaustavljeno vreme sama to izgovara. Bundeva u boji zauzdane vatre samo upotpunjuje njegovu 18 186

orkestraciju odnosa i površina. Mlađana Isidora Dunđerski, u svojoj specifičnoj tehnici kolažiranja i "presvlačenja" novinskih stranica u intrigantnu likovnost koja neposredno komunicira sa savremenošću, naročito na slici "Fiks ideja." uvlači nas istovremeno u umišljeni podvodni svet panonskog mora u kome i dalje jesmo. Ravnica u viziji Gige Đuragića "napadnuta" je snegom i ledom. Njegova prepoznatljiva crnica, prelivena belom bojom koja kao da se s neba izliva, daleko je od idile jer nema glasnog disanja na ovoj slici. Oseća se samo, na pedalj ispod zemlje, okrečene nepogodom s neba popadale, napon budućeg rađanja jer tako ko kod Đuragića biva. Melenački bard, i banatski i vojvođanski istovremeno, Radiša Lucić, na nebo popeo ravničarsku grudvu zemlje i smisla, na tlo anđela postavio kao poštansku marku kojoj adresa ne treba, i sve nas zabunio promenom likovnog uspenja koja je očigledno njegov usud i legitimacija. Bojom vizantije njegove "Apologeme" uporišni su zid ove kolonije. U mekoj pustoši Tise koja svanjiva il’ zalazi, pecaroš Zdravka Mandića kao da potvrđuje da je samo kretanje večno. Čarobi svet koji je ovaj veliki slikar uspostavio, zapravo izveo iz sveta senki, putuje Vojvodinom i kao da me je susreo one kišne večeri u Rusandi kad sam pred prijateljima slikarima govorio svoje stihove. Mandićeva neuhvatljiva gama podseća me neumoljivo na čehovljevsko trpljenje. Gordana Mirkov na svojim uljima spaja oluju koja bi da poravna i pročisti, sa plastičnim, pastelnim, utišanim, skoro monohromatskim svetom ravnice i baš iz te naizgledne nesaglasnosti zrači imanentna dramatika. Na slici Slobodanke Šobote "Pansion br.1" oživljava ambijent Banje, urađen širokim i sigurnim zamasima, kao isečak scenografije ugodnog staništa u srcu ravnice. Zeleno-plavi tonovi kolorističkim kontrapunktovima na njenim slikama slute otmenost koju Rusanda podrazumeva. Mlada slikarka Jasna Nikolić na platnima nastalim u ovoj koloniji, u maniru Vasilija Kandinskog, sluti u vodama banjskim "čudovišta pod jonskom mesečinom". Banja Rusanda, sad verovatno uvaljana u stepsku zimu banatsku, pamti svoju drugu prirodu - onu koju joj slikari dočaravaju, čeka novi maj, novu koloniju, i svoje buduće tumače. Jer umetnici ne ruše, oni samo pokušavaju nemoguće - san da sačuvaju od buđenja.

18 187

SILAZAK NA DNO DUŠE isposnička paleta Radiše Lucića

Vaskolika umetnost oduvek kao da oscilira između fascinantne virtuoznosti i bespo govorne posvećenosti, u čemu su slava, svakodnevica i tržišna revalorizacija najčešće obrnuto srazmerna žrtvi koju umetnik prinosi katarzičnom dejstvu sopstvenog poništavanja. Zrenjaninski, vojvođanski i srpski slikar Radiša Lucić, bespogovorno pripada onoj malobrojnijoj grupi iskušenika i podvižnika likovne magije, koji sledeći imperative sa samog dna svoje duše, svesni neke imanentne, misije rođenjem zapamćene, iz slike u sliku, svakim potezom kista, često nesvesni realnog protoka vremena i umetničke mode, žive isključivo za mistični posao stvaranja sveta nove, spiritualne i beskompromisne umetničke realnosti. Lucić je zapravo slikar koji u svojoj umetničkoj praksi kao da spaja krajnosti, odnosno teži zavodljivosti nemogućeg: menjajući s vidljivim ubrzanjem motive i vidljiva ishodišta svog likovnog rada, on svo vreme ostaje na istoj uporišnoj tačci svoje atrističke i egzistencijalne sudbine - na mestu koje zahteva poslednji damar duše, odnosno istrajava na svesnoj ogoljenosti vizuelne figuracije. Još od prve svoje izraženije likovne faze, na temu kosmonauta i "leonovanja", ovaj umetnik jasno pokazuje, u sigurnom nagoveštaju, osnovne postulate svog slikarskog prosedea: snažnu ekspresivnost, ekonomičnost u korišćenju kolorita, plastičnost kompozicione celine, kao i koncentrisanu misaonu okosnicu. Kroz kasnije etape, Radiša Lucić, naizgled menjajući optiku i rukopis svog likovnog pisma, idući tragom Rembranta ili se posvećujući etnografskoj ikonografiji Banata, usmerava svoj interes na ljudsku figuru, odnosno portrete, fiksirani umetnički kosmos ka uzbudljivoj promenjivosti ljudske duhovnosti. U ovom melanžu novih i izabranih radova koji, sa mnogo unutrašnjeg opravdanja, reprezentuje zrelu stvaralačku fazu ovog slikara, koji se teško može uklopiti u postojeće likovne kategorizacije, nailazimo na platna jezgrovite ekspresivnosti i zgusnute emotivno-artističke superiornosti. Obeležavajući petnaest godina od izložbe svojih "rembrantovskih" slika, koje, uz zapanjujuću veštinu i duhovnu srodnost sa velikim uzorom, deluju i zrelošću s kojom Lucić prevazilazi nivo jednoznačne interpretacije, ovaj slikar svoj najnoviji iskorak u publiku i umetnički ambijent pod kraj veka, dopunjuje sa dvadeset portreta sa lapidarnim nazivom "Bogdan". Ova platna, na tragu najboljeg i najpreciznijeg u njegovom opusu, sintetišu Lucićevu ukupnu slikarsku avanturu, svedenosti, decentnosti i odsustva želje za brzim dopadanjem, dok istovremeno otkrivaju i iskušeničku mentalnu strukturu ličnosti ovog nenametljivog ali ubedljivog umetnika. Iako to ne spada u uobičajeni rekvizitarijum recenziranja liko-vnih dela, nije bez značaja i podak da je portretisani Bogdan Jovović bio svojevrsni "Isus" otrodoksnog komunizma, ličnost dok kraja posvećena fatalizmu i fanatizmu ideologije koja je maksimalno obeležila dvadeseti vek. Kao i kod pojedinih portreta Miće Popovića taj istorijsko-personalni bekgraund se ne može izbeći jer u ukupnoj javnoj percepciji slike predstavlja neophodni podtekst. Naime, slikajući starost i zamiranje narečenog Bogdana, Lucić silazeći na samo dno re volucionarne askeze ovog neobičnog čoveka, kao da ispituje i varljivu suštinu sopstvenog, naizgled, pitomog vilajeta. 18 188

U umetničkom, i ukupnom, stavu Radiše Lucića askeza i predanost misiji posredovanja između božanskog i privremenog, u čemu je njegov talenat presudan ali ga slikar očigledno doživljava samo kao prst sudbine, jesu prevashodni. Zato se i nameće utisak da se ovaj ciklus portreta morao dogoditi baš u momentu Lucićeve ljudske i umetničke zrelosti. U svom osobenom i uzbudljivom spajanju klasičnog i modernog, Radiša Lucić, čisto likovnim sredstvima gradi kontrapunkt komunizma i hrišćanstva, božanskog i demonskog; na portretima Bogdana Jovovića uspostavlja trojstvo: život - smrt - vaskrsnuće. Isposništvo modela kao da podcrtava slične osobine autora. Govor spečene patnje i ekstaze, slojevi skrivenih planova, gusti nanosi boje i aplikacija, propadanje jarkog kolorita u bezdna sivog, sve to uzbudljivo, autentično i intrigantno zrači sa najnovijih Lucićevih dela. Ova izložba, dakle, potvrđuje da su sve njegove tematsko - tehnološke promene zapravo samo modusi da se, ne menjajući ništa bitno, stigne do suštine sopstvene slikarske poetike: neposredovnog kontakta sa mestom gde se susreću čovek, linija, boja i vreme kao večnost. Ovim slikama Radiša Lucić, dakle, stiže na sam rub proplanka sa koga se jasno vidi ta pozicija umetničke i duhovne harmonije. "Bogdan" Jovović je valjano u svemu tome posredovao. (Izgovoreno na otvaranju izložbe Radiše Lucića u Galeriji Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine u Novom Sadu)

18 189

DUŠKO KIRĆANSKI ILI SLIKA IZMEŠTENA IZ POGLEDA

prethodno Grafičari su netipični likovni umetnici. Sasvim sigurno borave na sasvim drugoj hemisferi od slikara kolorističke provinijencije. Slikarstvo ume da bude imaginacija i veština konstrukcije, grafika je češće filozofija i, barem u začetku, prividna dekompozicija sveta koji nam se svima priviđa kao celovit i obojen. Duško Kirćanski je grafičar. Grafičar i crtač. Umetnik koji polazi od elemenata čiju dramu zatiče u korenu. Iz crnog, gde se oseća kao u domu, da bi stigao u belo koje je simfonija nijansi. On stoga često silazi u predvorje iskona da bi tamo dopunio svoju paletu elemenata. Njegova putovanja u predele arheologije vremena, likovno konsekventna, posledica su spoznaje da je civilizacija, kojoj i sam kao savremenik pripada, skoro radikalno devastirala stvari i pojmove. One presudne, egzistencijalne, ali ništa manje i svakodnevne i naizgled prozaične, one koji sači njavaju mikrokosmos pojedinca. Dnevnik njegovih putovanja u arhetip i prasliku ispunjavaju mu likovnu mapu ili bolje reći herba- rijum sećanja. brod na Tisi Utisak baršunaste magme koja se u trenutku zadržala u obliku broda. Meka i fluidna mlečna banatska magla u modli Duškovoj formira se u prostor kao od božanske izmaglice pozajmljen. Podseti me ovo plovilo, za trenutak, na šlep kojim se utroba sveta premešta na neko sigurnije mesto. Na mitskoj reci Tisi koja cepa ravnicu na polovine, da bi je tako još čvršće povezala. Tisa je tajanstvena voda u pokretu, voda koja u svesti Duška Kirćanskog predstavlja više od simbola. Ona je bitak koji čovekova mahnitost ugrožava. Meka tišina ove grafike šumi kao paradigma uzburkanih strasti u neposrednoj daljini. Osećam iza tog spokoja narastajuću čulnost umetnikovu. Mir kao sladostrašće u odlaganju. Pauzu kao skok, zamrznuti skok u beskraj i postludijum. U tehnici presovanog ugljena, što mi u svesti odjekuje s primesom tajanstva, ovaj brod Duška Kirćanskog vidim kad god pomislim kako izgleda spoj magije i čedne ingenioznosti. To zgrušnjavanje svetlosti u nesentimentalnoj melanholiji tame, brod sa oznakom K 48 a 1952, dočarava privid spokoja koji prethodi nečemu, istovremeno završavajući neumitni raspad humane energije. Nešto vreba iz povesti. palimpsesti Rad grafičke prese u kućnoj radionici Duška Kirćanskog u finalnom rezultatu daje nesvakidašnje otiske slojevitog i višedimenzionalnog traga, reklo bi se: magija mašine. Međutim, radi se o običnoj grafičarskoj alatki, dok se višestrukost znakova, konteksta i podteksta, začinje već u nameri autorovoj, u njegovoj polaznoj ideji da razloži pojavnu sliku na njene strukturne sastojke. Na 19 190

senkinu senku. Aćinovski rečeno, da se vide kratke senke dugih senki! Za Kirćanskog je pojavno, dnevno, auktuelno zapravo kompleksan zbir vremenski razdvojenih, a značenjski komplementarnih senzacija koje samo optika uma sažima u jedinstveni doživljaj. Zato on slojevitim otiskivanjem smislova, gde se ne poništava prethodni zapis, čarolijom gra fičke tehnologije ukazuje na strukturalnost svega postojećeg. On nas svojom filozofijom palimpsesta upozorava da svet ne počinje od nas samih, odnosno da arheologija ideja i znakova čini umreženu ikonografiju pojavnog, izuzetno dramatičnu igru sudbine. Poruke koje u nadrealnom kodu iskrsavaju pod nadistorijskim okom Duška Kirćanskog, poetikom likovnog palimpsesta deluju definitivno kao zavo dljiva vizuelna kontemplacija. ... i život ima prenosno značenje... U katalogu za samostalnu izložbu crteža i grafika 1990. god. Kirćanski uspostavlja provokativnu likovnu-misaonu situaciju - govori o slici izmeštenoj iz pogleda, misleći, verovatno, po analogiji na ničeovsku logiku, da i spoljašnja slika, kao artefakt, čulni efekat ili samo optička komunikacija, ima svoju mitsku mustru u našim moždanim olujama. Konstatacijom da i život ima prenosno značenje, on sintaksom apsurda, konačno dospeva do svog definitivnog artističkog i životnog stava da je svaka označenost, dakle i svaka umetnička aktivnost, prenosna. Ulovljen, dobrovoljno, u mrežu ovakve filo- zofije, Duško Kirćanski i danas, i verovatno zauvek, postoji kao umetnik koji je svakog trenutka duboko i daleko u svojoj umetnosti. On je živi, kako sam kaže - u optimizmu crnog - iščekujući belo. Sa slikom koja je isto vremena i izmeštena iz pogleda, ali svakim danom sve gušćom i vrelijom. Izmestio je dakle ovaj grafičar svoj Brod, Blizance, Pastira, Kozu ... i ostale, iz svog pogleda u našu zaumnu pažnju!

19 191

CRTEŽ U CENTRU GRADA

Mnogo je likovnih kolonija diljem naše zemlje, običnih i nesvakidašnjih, skromnih i reprezentativnih ali Kolonija likovnih ume tnika "Crtež" ima u sebi nekolike neobičnosti koje je izdvajaju od svih ostalih. Pođimo redom, od naizgled spoljašnjih karakteristika ka bitnom. Prvo, ova kolonija bitiše u samom centru grada, u ulici koja spaja dva istorijska toponima: Županijsku zgradu i Gradnulicu: simbole urbanog i agrarnog života našeg troimenog grada, Bečkereka-PetrovgradaZrenjanina. Radni prostor Kolonije oslonjen je pak na gradsku Magistralu - koja preseca pomenutu transferzalu prošlih vremena i u misao Zrenjanina donosi dah modernih vremena, pa makar kakva ona bila. Oni koji stvaraju u koloniji "Crtež", svesno ili nesvesno moraju u mikroklimi ovog urbanog rejona osetiti nesvakidašnji elektricitet koji se javlja u interakciji prošlog i modernog: taj impuls neminovno učestvuje potom u motorici ruke koja otiskuje crtež na nesvesnu belinu hartije. I dok s jedne strane huči kraj dvadesetog veka a s druge bečkerečki vekovi i veliki slikari neispavanim okom blagonaklono motre, u Koloniji se dešava crtež. Slikari se vraćaju na sam početak svakolike likovnosti: liniji bačenoj u bezdan praznog. Znači, u Domu učenika "Angelina Kojić-Gina", iz likovnih i ostalih motiva, već osmu godinu crtež je početak i ishod likovne avanture. I konačno stižemo do samog domaćina ove Kolonije, do Doma učenika, čiji su štićenici i ambijent i važan subjekt stvaralačkog čina koji se odvija u prostorima ove ustanove ali i u dušama dečaka i devojčica koji radoznalo, začuđeno i zaneseno posmatraju kako crtež osvaja njihov svet, kako ih unosi u svoju tajnu, kako tiho diše i njihovim plućima. Veliko je to i neobično iskustvo za sve umetnike, nesvakidašnji proces stvaranja kao javnog čina postao je i deo njihove priče o umetnosti koja socijalizuje odnosno podupire nadu u neki bolji svet. Ovogodišnji osmi saziv likovnih umetnika "Crtež" okupio je 17 slikara i jednog književnika, umetnike koji su različitim poimanjem tehnike i tehnologije crteža, sa izraženim otklonom od figuracije, ponudili likovnoj publici, i fondu Doma naravno, uzbudljive, raznovrsne i kvalitetne radove. Jedan kratak, impresionistički pregled izloženih radova umetnika iz ovogodišnjeg Saziva rekao bi sledeće: Rad Nade Nedeljković "Darovi i majčin hleb" figurativan i pun tople braon-žute boje pleni svojom iskonskom simbolikom, "Crtež" Čen Li Fana, rađen u kineskom tušu, gromadama crnog silinom zamaha više podseća na nordijske motive iako se u detalju "odaje" istočnjačkom suptilnošću. Jelena Terzin, plete svoje "Čarobno drvo" zgusnutim naslagama crnog pretvarajući ga u asocijativnu gusenicu. Groteskna figuracija Olivere Topalov sasvim uspešno trpi i radikalnu intervenciju makazama po papiru. Sa crteža Ivana Radovića hrle kontrolisane mase crne boje tek zauzdane belim oazama. Crtež "Prostor 1" Biljane Stepanov donosi njenu sivo-žutu repliku nekih tema iz vremana dominacije enformela. Radiša Lucić je stvorio još jedan slojeviti, pomalo esejistički crtež iz ciklusa posvećenog Rembrantu. Magistar Petar Džuza izlaže delo "Begejski dodiri" u kome je spojio iskustva figuracije i apstrakcije a njegov imaginarni pejsaž ima šarm ornamentike. Ljubica Nikolić je svoje "Igralište 1" zaposela olo vkom, bojom, i potezom koji ima lakoću dečije jednostavnosti. Zna19 192

meniti grafičar Ljubomir Kokotović predstavio se crtežom koji ima u sebi mnoge elemente njegovih proslavljenih grafika: koncentraciju predmeta (u ovom slučaju košara), osećaj otuđenosti kao i perfekciju realizacije. Ornamenti, kubusi, cvetni dezeni i sve to u filigranskoj tehnici - vidljive su odlike crteža Zorana Jovanovića Dobrotina. Crtež "Kružni Alef" Iskre Bravo Savić naizgled predstav-lja domi naciju boje ali u njenoj amebolikoj kompoziciji podekst naslikanog je u dosluhu sa linijom. U impresivnoj temi Zorana Marjanovića " Osluškivanje Srbije", u tušu, ovaj je umetnik stvorio fresku duše srpske, pomalo u duhu stripa i derokovskih ilustracija. "Let" Mladena Lubure kao da je antiteza mitskog vrtloga koji preti svakolikoj ljudskosti. U klasičnom i superiorno urađenom Luburinom crtežu let se može mnogostruko iščitavati. Steva Pavkov kombinovanom tehnikom svoga "Ježa" donosi kao koloristički praznik, blizak poentilizmu. Emil Sfera crta svoj automobil monumentalnim potezima s primetnim poigravanjem s formom, dok Pal Dečov "Polje" vidi kao žuto-crnu površinu koja se nalazi na samo korak od realnog. U crtežima nastalim ove, 1998. godine, u samom centru ovog grada koji ima tradiciju, u Domu gde se socijalizuje jedno tmurno vreme, ima lepote i upozorenja, zrelosti i nadahnuća. Kolonija "Crtež" očigledno nastavlja s razlogom da postoji.

19 193

OPORI ZNACI UNUTRAŠNJE SLIKE SVETA Milan Grahovac: Slikanje kao način da se dopre do istinske stvarnosti

Za ovog slikara umetnost je vid postojanja. Likovnost je za njega jedini način da se dopre do istinske stvarnosti. Ona, realnost, stvarnost postistorijskog doba, horizontala koja je izgubila sećanje na vreme, nažalost najčešće nije lepa, ni vedra a najmanje je zabavna. Ona je, zapravo, za ovog umetnika jedino istinita. Naravno, njegova istina nije jedina istina, ali svakako spada u mali broj ljudskih duhovnih aktivnosti koje u sebe uključuju toliko potrebnu upitanost. Likovni umetnik Milan Grahovac je potpun samo u ukupnosti slike, crteža, grafike i kolaža, koji haos sveta krote rezom što sažima lično i povesno iskustvo. U okviru poetike novog ekspresionizma, on dotiče, skoro jednovremeno, ili simultano, gotičku fantazmagoričnost koja se po tom prikazuje u brojgelovskoj optici, boravi u panici munkovsko-grosovske egzistencijalne jeze, da bi u postmodernoj zakrivljenosti mentalno-filozofskog zjapa zimljivih vremena s početka trećeg milenijuma pronašao odgovarajuće, ali ne i ugodno, lično užljebljenje. Ovaj likovni umetnik istrajava na analoškom poretku u radu, zadržavajući samo aluzivnu, ikoničku i simboličku sličnost sa modelima stvarnog. Zato taj otklon od uobičajenih, našminkanih slika iz stvar- nosti, naročito ljudske figure, deluje šokantno, začudno, kao iz surovih snova u kojima ima i demonijačnog, astralnog - podsvesne slike preneraženog danas. Istrajavajući na likovnom jeziku koji opstoji u onostranosti nje- govog doživljaja sveta, Grahovac svoje likovne iskaze doslovno ispu-njava otiscima nesvesnog jer njegovu ruku vodi svest o tome da je realno samo prvi sloj stvarnosti. Sopstveni haos, u kolažu, crtežu i grafici ovaj likovni umetnik kroti pokušajima da spozna istinu o dimenzijama egzistencije. Zato njegov iskorak iz plošnosti preo vlađujućeg likovnog izraza, sličan onom u italijanskoj transavangardi, koja je opet u jasnom dosluhu sa energijom nemačkih ekespresionista, jeste svojevrstan intelektualan umetnički angažman. Njegov cretež jeste u fakturi grub i anatomski provokativan ali istovremeno stabilan i koherentan. Komunikacijski kod između njegovih alegoričnih prizora, rudimentarne obojenosti i "spodoba" koja predstavljaju ili zamenjuju čoveka, korenspondira direktno sa našim podsvesnim. Grahovčev svet možemo prepoznati u prostorima iza linije sna i jave. Njegovi junaci animalno sklopljeni, iz dubine transcendentalnog iznedreni (Stalker i Sniker, na primer) rađeni su na lepenka kartonu, ugljenom, tušem, četkom, kredom i utrljanim pigmentom, i deluju kao rekvizitarijum jedne posebne misaone slagalice posteg zistencijalnog promišljanja. Veoma decentan u mišljenju i likovnom izražavanju, Milan Gra-hovac je umetnik predodređen da bude ostrvo, znak za razlikovanje. Njegovo shvatanje sudbine i uloge umetnika u savremenosti jeste apartano i izdvojeno. Zato je i dragoceno i potrebno. On između sopstvene sudbine i egzistencije, s jedne strane, i života i esencije, s druge, nema nikakav društveni, staleški ili oficijelni "zaštitini omotač ". On je jednostavno čitavog života u odiseji interaktivnog umetničkog rizika. Inače, Grahovac je diplomirao na slikarskom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, specijalizirao grafiku-litografiju na Akademiji lepih umetnosti u Groningenu a magistrirao na crtačkom odseku Akademije u Novom Sadu. I ovaj itinerer školovanja govori o apartnosti njegovih opredelenja 19 194

U mnoštvo likovnih interesovanja Grahovac naročito istrajava u Instalacijama/Performansima koji su produžetak njegovih razmišljanja u crtežu, grafici, slici. Produžetak ili početak? Pamtim televizijsko snimanje jedne od njegovih prvih "instalacija", mislim da je u pitanju bio "likovni rad" vezan za magisterijum. Na zaleđenoj površini Mužljanskog jezera, Grahovac je, u nekom promrzlosunčanom danu, bosonog, u pukotinu nebeskomodre vode, porinuo svojeručno izrađen brodić sa porukom. Bos na mrazu, koncentrisan na događaj, Grahovac je kod dela televizijske ekipe izazvao nesvakidašnju radoznalost. On je, međutim, sav bio u komunikacijskom kanalu svojih umetničkih snoviđenja. Brodić je, svakako, poruku nosio u neku pukotinu sveta. Oko kamere je samo beležilo ljušturu zbivanja. Bio je to jedan dan u godini. Zaleđen ali sunčan. Umetnik je intervenisao unutar haosa čiji je privid beležilo elektronsko oko kamere. Dodir leda i kože. I poruka. U nekom zaboravljenom predgrađu. Simulirano trajanje. U svetu sopstvenih predskazanja, i danas, u svom tavanskom ateljeu, na biciklu dok šparta ulicama svog rodnog grada ili sa kredom, olovkom, grafičkom presom Milan Grahovac se lepoti približava sa neke paklene strane.

19 195

POZORIŠTE ISTORIJA, KRITIKE, BELEŠKE (pozorišni dnevnik (1969 - 2004)

19 196

U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI

Pozorišna umetnost je, verovatno, od svih artističkih delatnosti najizloženija relativnosti utisaka i najranjivija kad je u pitanju ukus publike, najpodložnija neizvesnom delovanju inspiracije i glumačke koncentracije, ali istovremeno i nikada ista, jer je svako izvođenje dramskog dela ravno rađanju, što znači neponovljivo. Svako ponovljeno prikazivanje iste predstave spiritualna je aktivnost neponovljivog oblika i kakvoće. Nešto slično se može reći i za muziku, ali kada je ona u pitanju note su ipak gvozdenije zadate. U pravom je pozorištu, u predstavama, skoro sve slično, ali nigde, nikada, a pogotovo ne u potpunosti, jednako. U njemu se susreću umetnosti reči, mišljenja, akcije i kretnje. Teatar je istovremeno prostorna i vremenska simulacija i nadogradnja života, ali i njegov kondenzovani komentar, usud i metafizičko produženje. Gašenjem svetala u dvorani us -postavlja se neka nova nadnaravna stvarnost. Iluzija stvarnog i mogućeg, pristajanje na to da se u dvočasovnom trajanju izbegne iz sopstvenog iskustva, navika, mentalnih obrazaca, da se simulacija ili provokacija života prihvati kao jedina alternativa - preduslovi su da se gledalac preda magiji scene. Pod uslovom da autori i akteri teatralizacije tu magiju ostvare. A do nje se dolazi sa mnogo znanja, rada, veštine i ingenioznosti. Ta nova duhovno-vizuelna stvarnost mora biti iskosa od života, ispred njega ili dublje od privida u kome izvan pozorišta živimo. U svom autonomnom vremenu i prostoru dramska predstava ima moć da nas pomeri, usmeri, vrati i izmeni. Na kratko, a ponekad i s produženim trajanjem. Po pravilu, sve započinje u dramskoj laboratoriji pisca, bez obzira da li je vizionar, moralista, kritičar, komediograf, zabavljač, futurista, arheolog duše, istorije ili politike. U samom začetku svakog dramskog teksta nad njegovim tvorcem visi damoklov mač: pozorište je umetnost u kojoj će, do premijernog izvođenja, čak i najgenijalnijeg dramskog teksta isti proći kroz Scile i Haridbe desetine umetnika, zanatlija i posrednika. Ako mu se posreći - na kraju tog puta stoji trijumf, u ostalim slučajevima raspon mogućih ishoda ide od prosečnog a završava se katastrofom. Jedina zaštita i uteha piščeva, osim mogućnosti da štampanjem rukopisa izvornik učini dostupan javnosti i kritici, ali to ipak nije pozorište, jeste nova postavka teksta u drugom pozorištu sa drugim rediteljem i glumcima. Tako stižemo i do reditelja koji prvi dotiče dra msku misao pretočenu u pozorišni komad. Nekima od njih, napisano je samo predložak neke sopstvene vizije, drugi reditelji doslovno čitaju tekst, nadograđuju ga ali ne menjaju. I jedan i drugi pristup je legitiman, pod uslovom da je legalan, samo uspeh ili neuspeh određuju i opravdavaju metod, manir ili koncept. Naravno, u fazi global ne vizije pozorišne inscenacije učestvuju i scenografi, kostimografi, kompozitori, koreografi... Oni uz dirigenstku palicu reditelja sastavljaju partituru koju glumci moraju da odsviraju, odigraju, i svemu daju završni udarac. Udarac od koga se pada ili uzleće u zvezde. I pisac, i sastavljači orkestracije, i oni sami, artisti. Sve do premijere, za kritičare kratkog daha, ili stvarnog sazrevanja predstave, za pozorišne sladokusce i prave pozorištance, odnosno teatrologe. Za ćirilove ili perviće. U tom pomalo mističnom sklapanju pozorišne predstave, pogotovo u onome što nazivamo uspeh ili 19 197

neuspeh, mnoštvo je nepoznanica, slučajnosti, kompenzacija ili in- spiracija, pogotovo za publiku. Ona to sve ne mora da zna jer se u mraku, između dizanja i spuštanja zavese, čudo dogodilo ili nije. Ali pozorišni recenzent mora skoro sve da zna, i pravilno protumači. I kakav je dramski predložak, kako ga je reditelj pročitao i skratio ili nadogradio. Kritičar pored ocene kvaliteta izvođača glumačkih zadataka mora da proceni i da li je reditelj dobro podelio uloge, i koliko je pomogao glumcima, odnosno dopustio im da se razmahnu. Mora da ima kompetentan sud o scenografiji, kostimima, muzici. Jednostavno, recenzent koji drži do svog ugleda mora javnosti ponuditi analitički presek predstave koju će na kraju i vrednovati. Sve to, dakle, mora da ima u vidu onaj koji se usudi da javno (u medijima) ocenjuje i interpretira magiju pozorišnog čina koji se odvija u paralelnom svetu zamračenih dvorana. Što važi i za muziku, ali kada je ona u pitanju note su ipak gvozdenije zadate. U pravom je pozorištu, u predstavama, skoro sve slično, ali nigde, nikada, a pogotovo ne u potpunosti, jednako. U njemu se susreću umetnosti reči, mišljenja, akcije i kretnje. Teatar je istovremeno prostorna i vremenska simulacija i nadogradnja života, ali i njegov kondenzovani komentar, usud i metafizičko produženje. Gašenjem svetala u dvorani us -postavlja se neka nova nadnaravna stvarnost. Iluzija stvarnog i mogućeg, pristajanje na to da se u dvočasovnom trajanju izbegne iz sopstvenog iskustva, navika, mentalnih obrazaca, da se simulacija ili provokacija života prihvati kao jedina alternativa - preduslovi su da se gledalac preda magiji scene. Pod uslovom da autori i akteri teatralizacije tu magiju ostvare. A do nje se dolazi sa mnogo znanja, rada, veštine i ingenioznosti. Ta nova duhovnovizuelna stvarnost mora biti iskosa od života, ispred njega ili dublje od privida u kome izvan pozorišta živimo. U svom autonomnom vremenu i prostoru dramska predstava ima moć da nas pomeri, usmeri, vrati i izmeni. Na kratko, a ponekad i s produženim trajanjem. Po pravilu, sve započinje u dramskoj laboratoriji pisca, bez obzira da li je vizionar, moralista, kritičar, komediograf, zabavljač, futurista, arheolog duše, istorije ili politike. U samom začetku svakog dramskog teksta nad njegovim tvorcem visi damoklov mač: pozorište je umetnost u kojoj će, do premijernog izvođenja, čak i najgenijalnijeg dramskog teksta isti proći kroz Scile i Haridbe desetine umetnika, zanatlija i posrednika. Ako mu se posreći - na kraju tog puta stoji trijumf, u ostalim slučajevima raspon mogućih ishoda ide od prosečnog a završava se katastrofom. Jedina zaštita i uteha piščeva, osim mogućnosti da štampanjem rukopisa izvornik učini dostupan javnosti i kritici, ali to ipak nije pozorište, jeste nova postavka teksta u drugom pozorištu sa drugim rediteljem i glumcima. Tako stižemo i do reditelja koji prvi dotiče dra msku misao pretočenu u pozorišni komad. Nekima od njih, napisano je samo predložak neke sopstvene vizije, drugi reditelji doslovno čitaju tekst, nadograđuju ga ali ne menjaju. I jedan i drugi pristup je legitiman, pod uslovom da je legalan, samo uspeh ili neuspeh određuju i opravdavaju metod, manir ili koncept. Naravno, u fazi glo balne vizije pozorišne inscenacije učestvuju i scenografi, kostimografi, kompozitori, koreografi... Oni uz dirigenstku palicu reditelja sastavljaju partituru koju glumci moraju da odsviraju, odigraju, i svemu daju završni udarac. Udarac od koga se pada ili uzleće u zvezde. I pisac, i sastavljači orkestracije, i oni sami, artisti. Sve do premijere, za kritičare kratkog daha, ili stvarnog sazrevanja predstave, za pozorišne sladokusce i prave pozorištance, odnosno teatrologe. Za ćirilove ili perviće. U tom pomalo mističnom sklapanju pozorišne predstave, pogotovo u onome što nazivamo uspeh ili neuspeh, mnoštvo je nepoznanica, slučajnosti, kompenzacija ili in- spiracija, pogotovo za publiku. Ona to sve ne mora da zna jer se u mraku, između dizanja i spuštanja zavese, čudo dogodilo ili nije. Ali pozorišni recenzent mora skoro sve da 19 198

zna, i pravilno protumači. I kakav je dramski predložak, kako ga je reditelj pročitao i skratio ili nadogradio. Kritičar pored ocene kvaliteta izvođača glumačkih zadataka mora da proceni i da li je reditelj dobro podelio uloge, i koliko je pomogao glumcima, odnosno dopustio im da se razmahnu. Mora da ima kompetentan sud o scenografiji, kostimima, muzici. Jednostavno, recenzent koji drži do svog ugleda mora javnosti ponuditi analitički presek predstave koju će na kraju i vrednovati. Sve to, dakle, mora da ima u vidu onaj koji se usudi da javno (u medijima) ocenjuje i interpretira magiju pozorišnog čina koji odvija u paralelnom svetu zamračenih dvorana. Kada sam pre trideset godina, sa mnogo više drskosti i školskog znanja a premalo stvarne tetrološke izbalansiranosti, započeo sa pisanjem prikaza pozorišnih predstava, naravno da nisam bio svestan ni dela odgovornosti koju recenzent pozorišnog života ima. To se verovatno i vidi u tekstovima ispisanim u prvim godinama bavljenja ovih poslom. Jedino opravdanje za takvu početničku samouverenost mogla bi da bude konstatacija da su potonji sudovi bili uravnoteženiji i smisleniji. Nekoliko godina kasnije, kao deo rukovodećeg tima u pozorištu "Toša Jovanović", imao sam prilike da iznutra pratim i učestvujem u procesu stvaranja predstave, da dobro upoznam šta sve prethodi podizanju zavese na premijeri, kada je gledalište puno i nestrpljivo, ali i na predstavama kada svi u pozorištu strepe od praznine u tom istom gledalištu. Prisustvovao sam scenskim ostvarenjima koja tek posle desetak izvođenja dostignu neslućen rast i zrelost, što je premijernom recenzentu definitivno izmaklo, i obrnuto, nagledao sam se predstava koje su posle isto toliko prikazivanja postale ruina i bleda senka praizvedbe. Kada sam se posle tog iskustva, nekoliko godina kasnije, iznova poduhvatio pisanja pozorišnih recenzija, imam utisak da sam umesto prethodne kritičarske nadobudnosti pisao sa više promišljanja i odmeravanja. Ipak, magija je ostala magija: iz stvarnosti koja nam je svima različita, ulazi se u svet fikcije, koji je ne retko stvarniji od realnosti, da bi se za sat dva kasnije vratili u stvarnost koja u međuvremenu nije postaja bolja ali mi smo posredstvom umetnosti scene izašli iz sale izmenjeni. Barem na nekoliko sati. No, bilo kako bilo, kroz trideset godina, nažalost samo povremenog, beleženja utisaka o predstavama pozorišta "Toša Jovanović", u skoro stotinak prikaza objavljenih u Zrenjaninu, novosadskom Dnevniku i Ulaznici, uspostavila se impozantna hronika autora, reditelja, scenografa i kostimografa, i što je najvažnije glumaca, koja je obeležila jedan vrlo bitan segment kulturnog i društvenog života Zrenjanina poslednjih decenija dvadesetog veka. Možda će iz današnje perspektive izgledati čudno i neshvatljivo ali je nepobitna činjenica da su tadašnje premijere u pozorištu bile gradski društveni događaji prvog reda. Glumci našeg pozorišta su spadali u najznačajnije i najviđenije sugrađane. O predstavama se pričalo, svake se godine obnavljao ansambl, pozorišni klub je predstavljao elitno mesto u koje se nije lako dospevalo. Nisu izostajali ni pikantni tračevi i povremeni skandali. Uopšte, naše pozorište je bilo ustanova u modi... U gradu koji je imao svoju prepoznatljivu fizionomiju u "velikoj" Jugoslaviji. Iz prikaza koji slede ovom uvodu, delom će moći da se nasluti kako je izgledao oficijelni deo našeg pozorišnog života. Iz raznovrsnih razloga, više objektivih nego ličnih, izbor predstava o kojim sam pisao nije celovitiji, međutim uveren sam da će i ovakav uspeti da nagovesti neke od najbitnijih odlika proteklih teatarskih vremena u Zrenjaninu. Kao prikazivaču su mi, nažalost, promakle neke značajne predstave, neke sam glumce vrednovao u ranim godinama ili sporednim ulogama, verovatno sam i ponešto pogrešno protumačio. Znači toga možda ima, odnosno nema u ovom izboru mojih prikaza, ali dva su ostvarenja našeg pozorišta, kapitalna za kulturnu 19 199

istoriju Zrenjanina, ostala nezabeležena sa moje strane. Za njih, naravno, to nije nikakav hendikep ali ja moram, barem ovako post festum, da ih spomenem. To je pre svega maestralna postavka Steve Žigona Gogoljevog "Revizora". U zrenjaninskom izvođenju ovog klasičnog dela ruskog realizma svi akteri i protagonisti su bili izuzetno nadahnuti: Žigon je Gogolja pročitao istovremeno kao pisca iz elitne lektire, ali i kao našeg nepotkupljivog i nemilosrdnog savremenika, koga odlikuje pre svega sposobnost uranjanja u pojedinačnu i kolektivnu anamnezu i psihologiju provincijalnih vilajeta. Pored zavidne globalne scenske postavke ovog dela, on je većini glumaca koji igraju u ovoj predstavi stvorio jedinstven umetnički prostor i priliku da nadmaše sebe. Gluma Novaka Bilbije, Milenka Pavlova, Stojana Stojiljkovića i Selimira Tošića dosegla je do vrhova koje će oni u buduć nosti teško postizati. Vredi od zaborava sačuvati i sećanje na do sav ršenstva funkcionalnu i efektnu scenografiju Vlade Rebezova koja je svim učesnicima u predstavi omogućila zanos kolektivnog igranja koje se retko viđao na jugoslovenskim scenama. Sve u svemu bila je to predstava za nezaborav i udžbenike koja, nažalost nije dostigla ade kvatnu percepciju u najširoj teatarskoj javnosti. Druga predstava o kojoj moram naknadno da progovorim, takođe izuzetna, bila je bolje sreće kada su u pitanju priznanja: pojavila se u jednoj sezoni i na Sterijinom pozorju i Bitefu. Reč je, naravno, o brilijantnim "Mitovima Balkana" u autorskoj postavci Srboljuba Luleta Stankovića. U izvođenju ansambla Lutkarske scene pozorišta "Toša Jovanović", jednom vrstom pozorišnog sinkretizma ostvarena je scenska magija koja nikog nije mogla da ostavi ravnodušnim. Zahvaljujući mnogim organizacionim i produkcijskim okolnostima, a većina se mogu svesti na ime umetničkog rukovodioca ovog ansambla Vladu Grubanova, "Mitovi Balkana" su doživeli i internacionalnu promociju i priznanja. Naravno, sva slava i hvala, reditelju i izuzetno posvećenom i nadahnutom ansamblu. Uveren da sam izdvajanjem ove dve predstave, iz mase pozo rištarija o kojima nisam pisao, ipak ne postižem sasvim suprotan efekat od nameravanog: sebe nisam opravdao a ostale znalce, aktere i ljubitelje ipak sam podstakao da istaknu svoje "izostavljene najbolje predstave", što u krajnjoj distanci i ne bi bilo loše. Ostavljam vam da putujući kroz ovaj nepretenciozan zrenjaninski pozorišni vremeplov (19692004) sopstvenim saznanjem i umetničkim ukusom stvarate tačnije juče. Nekolicina umetnika uglavnom glumaca, ponikli u pozorištu "Toša Jovanović" postigli su, otišavši iz Zrenjanina, sjajne rezultate. Pre svega to je čarobna i filigranska i beskrajno talentovana Neda Spasojević koja je na filmu i televiziji ostvarila nestvarno upečatljive role, i prebrzo napustila životnu pozornicu. Stevan Baja Gardinovački, je na sceni Srpskog narodnog pozorišta i u brojnim filmovima ostvario vrhunska glumačka ostvarenja koja su nagrađivana i rado gledana. Njegovim tragom je godinama kasnije krenuo i Novak Bilbija, zanimljivo u skoro istom glumačkom registru od negativaca do karatkternog komičara. Branko Miličević, posle osrednje filmske karijere, pronalazi sebe u te-ve serijama za decu i vlastitom pozorištancu "Puž". Nadimak "Branko Kockica" postao je nezaobilazan kada je u pi tanju ovaj glumac koji se kasnije razvio u respektabilnog pozorišnog umetnika za decu, od upravnikovanja, glume, režije do pisanja te kstova. Ivan Jagodić je skoro preskočivši zrenjaninsko pozorište ostvario znatnu glumačku karijeru u Jugoslovenskom dramskom po zorištu. Branimir Brstina, posle mladićskog statiranja u "Toši Jovanoviću", postaje prestižan prestonički pozorišni, filmski i televizijski glumac, nagrađivan i popularan. Komičar retkog dara. Milenko Pavlov, ostvarivši dovoljno zapaženih uspešnih glumačkih ostvarenja na zrenjaninskoj pozornici, u Beogradu stasava u značajnog pozorišnog i televizijskog komičara. Subjektivan utisak mi kaže, da je Pavlov ipak postigao znatno manje nego 20 200

što je mogao po snazi svog zabavlj ačkog potencijala. Scenograf Miodrag Tabački, na velikoj jugoslovens koj sceni, tokom decenija stvara scenografska ostvarenja koja su naj češće vizuelno-funkcionalna okosnica predstave, ponekad i njeno kon ceptualno uporište. Neke od ovakvih ostvarenja uradio je i na našoj sceni. Godinama jedini filmski glumac iz Zrenjanina, povremeni gost i na sceni "Toše Jovanovića", Marinko Šebez poginuo je vraćajući se sa nekog snimanja. Mlad i lep. Onih koje sam zaboravio, svakako će se neko naknadno setiti. I na kraju, iz nekog svog zaboravljenog duhovnog džepa, osećam potrebu da spomenem nekoliko dragih ljudi koji sigurno nisu bili na glavnoj pozorišnoj horizontali, ali mi njihovi likovi zasvetle u sećanju kad se spomene pozorište "Toša Jovanović". To su, između ostalih, Stevan Marioncu, moj prvi pozorišni junak iz "Vinetua", čika Đek ša, veliki Pozorišni upravnik, Stojan Notaroš, kao Njonja iz "Sakula", Bogdan Petrović, "tehnički šef", Ferenc Salma, šef scene, Živa Šajtinac, rekviziter i lirsko-anegdotski šarmer, čika Bora Joksimović, dugogodišnji domar i pisac silnih tomova naivnih ( nikad izvedenih) dramskih pisanija... jer i oni su moj svet pozorišta.

20 201

VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANJA

Pozorište, više kao umeće a manje kao umetnost, odnosno kao povremena javna prikazivačka delatnost, u našem se gradu pojavilo još polovinom osamnaestog veka, verovatno na nemačkom jeziku, u obliku putujućih družina. Grad se tad zvao Veliki Bečkerek i brojao je petnaestak hiljada stanovnika. Družine pozorištanaca, koje su imale sedište u Temišvaru, često su bile nazivane i "lakrdijaškim", što ne mora biti disk valifikujući prefiks, iako verovatno odražava karakter i formu priredbi koje su ovi histrioni održavali po kafanama i tr govima. Verovatno je sličnih grupa bilo i sa predstavama na mađar skom jeziku. Krajem osamnaestog veka, bez namere da se upuštamo u pseudoistorijske pretpostavke o tačnom datumu, u Velikom Bečke reku se začinje i domicilna pozorišna aktivnost na srpskom jeziku. Podaci, koji se uglavnom podudaraju, pominju ime učitelja Marka Jelisejića kao osnivača ovakvih dramskih aktivnosti, Arkadija Pejića kao prvog histriona sa imenom i prezimenom, dok predstave "Nevini Josif", "Velizar" i "Aleksandar i Natalija" ili "Car Petar Veliki" slove kao prikazanija koje je ta školska družina izvela u svom gradu. Veliki Bečkerek je u to vreme sedište Torontalske županije, postoje osnovne i srednje škole, otvorena je Gradska bolnica i apoteka. Početkom devetnaestog veka dogodio se kata strofalan požar koji je opustošio grad. Putujuće slikarske družine "zografa" na razmeđu ve kova postaju stacionarne, a njihova se dela personalizuju. Beležimo imena u rasponu od Nedeljka Popovića Šerbana do Arsenija Teo dorovića. Muzika je je još u crkvenim okvirima, književnost u povoju, a grad stasavanjem mlade građanske klase i oporavkom od velikog požara postaje jedan od najznačajnijih kulturnih centra ovog dela (nekadašnjeg, austrougarskog) Banata. Pozorišni život grada je znatan.Pored pomenute Jelisejićeve školske grupe, gostuje i družina Emanuila Jankovića, mađarska trupa Davida Kilinija, a redovna su gostovanja i nemačkih teatarskih sastava. Pojavljivale su se i srpske pozorišne grupe, koje je na neki način inspirisao i animirao tadašnji pozorišni anfanteribl Joakim Vujić, između pisanja, režiranja i sporenja sa svakojakim vlastima. 1839. podignuta je prva pozorišna zgrada u našem gradu. Za izvođenje predstava i drugih priredbi zapravo je adaptiran Državni magazin žitarica. Zgrada je bila u vlasništvu grada a gradski Magistrat je u prvo vreme besplatno ustupao zgradu, sa zagrevanjem i osvetljenjem, pozorišnim družinama. Nastupale su u prvo vreme mađarske i nemačke trupe, a kasnije i diletantske grupe iz Kikinde, Pančeva, Vršca. Zanimljivo je da je u Velikom Bečkereku na nemačkom jeziku izvođena i predstava "Smrt cara Uroša". U lokalnom listu Grossbetsch kereker Wochenbllat pojavljivale su se redovno i recenzije ovih gostova nja. Kulturni život u ovom delu Banata se evidentno sredinom veka ubrzava. 1851. izašao je prvi broj Grossbetschkereker Wochenbllata štampan u Plajcovoj štampariji. Prota Danilo Stajić već od 1838. sa rađuje u peštanskim Serbskim novinama, Konstantin Danil slika ikonostase i portrete, u njegovom ateljeu uči slikarstvo i Đura Jakšić. U književnom svetu još traje "veliki post". Aktivan je jedino Evstatije Mihajlović Eta, čuveniji kao prvobitni protivnik Vukove jezičke reforme a manje zapažen po religiozno-romantičarskim delima. 1845. u Bečkereku je rođen glumac Toša Jovanović, po kome današnje 20 202

pozorište nosi ime. On se, sasvim neumetnički, u ranoj mladosti posvetio učenju berberskog zanata, a zatim i ipak, 1865. stupio u pozorišnu družinu A. Mandrovića i time zapo čeo pozorišnu karijeru. Potom je igrao u putujućim pozorištima Joce Popovića-Bečkererčanina i Paje Stepića, dok je za člana Narodnog pozorišta u Beogradu prim ljen u oktobru 1869. Od 1873. do 1878. član je Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, da bi se potom vratio u Beograd gde je glumio do smrti (1893). Istakao se kao tumač dramskih i lirskih uloga. Zahvaljujući lepoj i impozantnoj pojavi, ali i sugestivnom glumačkom izrazu, zas novanom na inspiracijama iz svakodnevnih životnih okolnosti i pojava ali i veoma izraženoj glumačkoj intuiciji, vrlo brzo je stekao ugled među krtičarima i popular nost u publici. Istakao se u domaćem romantičarskom repertoaru (u delima J.Subo tića, Đ. Jakšića. L. Kostića i dr.) ali kao i tumač karakternih uloga klasične ruske lite rature (npr. Hljestakov u "Revizoru" N.V. Gogolja). Bio je i izvrstan tumač Šekspiro vih likova: Romea, Otela, Lira, Magbeta, Šajloka i dr. Nešto pre njega, 1935. u Velikom Bečkereku rodio se i dramski pisac, komediog raf osrednje, lokalne vrednosti, Jovan Ristić Bečkerečanin, svojevremeno poznat po svojim delima "Bontonirani ćifta", i "Dve varalice". Pored brojnih proznih radova, koji su sasvim zaboravljeni, ove, u osnovi, ''posrbe'' poznatih klasičnih komedija ipak su imale znatan odjeka u tadašnjem gledalištu, jer je pristupačnim jezikom prilao klasične komediografske teme poznatih pisaca. 1884. urađena je prva veća i ozbilj nija adaptacija pozorišne dvorane. U dugom vremenskom razdoblju, do kraja Dru gog svetskog rata, pored dosta gostovanja, beleži se intenzivna dramska aktivnost diletanata (na primer, Velikobečkerečke diletantske omladine, pozorišne sekcije Sokolskog društva, kao i Amaterskog pozorišta ''Matice'', koje je u periodu između dva rata izvelo oko 500 predstava). Pored pozorišne zgrade, predstave su najčešće izvođene u sali bivšeg hotela "Kruna", Sokolskom domu ali i raznim varoškim gostionicama. Zanimljivo je istaći da su u predstavama "Matice" gostovali tada istaknuti dramski umetnici kao Žanka Sto kić, Desa Dugalić, Boža Nikolić. Od velikobečkerečkih pozorišnih radnika valja pomenuti profesora Miloša Stanojevića, novinara Antonija Škrbića, karikaturistu Šacu Pavlovića. Iz redova domaćih diletanata, snagom talenta i radom izdvojio se Lazar Bogdanović koji je kasnije postao profesionalni glumac i reditelj. Iz tog raz doblja u pozorišnom životu grada valja zapamtiti da su pored Srpskog Narodnog pozorišta iz Novog Sada, u Bečkereku, odnosno Petrovgradu, redovno gostovali Subotička i Beogradska opera i opereta, Drama beogradskog pozorišta i Zagrebačka drama. 1931. godine izvedena je i unutrašnja adaptacija drevne pozorošine zgrade u čije su temelje, po legendama ali možda i stvarno, ugrađene i opeke iz razrušene bečkerečke tvrđave. Po okončanju Drugog svetskog rata, 15. oktobra 1944. održana je prva pozorišna predstava. Bila je to Nušićeva komedija "Analfabeta", u režiji Milana Cvejanova - Bube. Da pomenemo i prve aktere: Smilja Matić, Vojin Milenov, Đura Turinski Ivan ka Arsić i Zlatibor Kostić. Kuriozitet ovog izvođenja je da je predstava počela u 16 časova jer je još na snazi bio Policijski čas. Ovu i naredne predstave or ganizovao je Pozorišni odsek pri Narodnooslobodilačkom odboru u Petrovgradu. Kasnije režije uglavnom potpisuje Siniša Ravasi. Glumci su amateri. Igraju se Sterija, Nušić, Go golj, Bora Stanković. Glume Ljubica Ravasi, Sava Lazarov, Stojan Zamurović, Stojan Notaroš, Sava i Zorka Lazarov, Stevan Tatić i drugi. Režijom se bave Milan Cve janov, Lazar Bogdanović, Đura Turinski, Jelena Trumić... Taj amaterski i podvižnički period traje sve do avgusta 1946.

20 203

20 204

PERIOD POZORIŠTA "TOŠA JOVANOVIĆ"

9. avgusta 1946. doneta je odluka da se osnuje Narodno pozorište "Toša Jova nović", dok je svečano otvaranje upriličeno 15. septembra 1946. premijerom drame Đure Jakšića "Stanoje Glavaš", u režiji Lazara Bogdanovića, sa Đurom Turinskim u naslovnoj ulozi. Za prvog upravnika postavljena je Anđa Jankov. Međutim, tek se 1948. može označiti kao godina pravog profersionalnog rada jer se tada znatniji deo glumaca i tehničkog osoblja zapošljava. Upravnik postaje reditelj i glumac Lazar Bogdanović a u ansambl ulazi i Aca Šajber koji će postati legenda ovog pozorišta. Posle Bogdanovića za upravnika dolazi učitelj Đorđe Damjanov, čovek čije ime dosta znači u istoriji ovog pozorišta kao vrsnog organizatora i čoveka koji je umeo da pre pozna prave glumačke talente. Kao prvi pro fesionalni scenograf zapošljava se Josip Vinarić. U repertoaru pretežu domaći i rusko-sovjetski komadi. Sledećih sezona znatnije se menja i ansambl, koji dopunjuju, prvo Sava Damjanović, Stevan Mari oncu, Marija Lucić, Stevan Minja, Mirjana Pavlović. Kasnije se zapošljavaju i prvi glumci sa akademskim obrazovanjem: Nada Marković i Vera Jokić, dok je prvi profe sionalni reditelj Petar Križanec. U sezoni 1953/54. veliki broj izuzetnih glumaca, Mili ca Radaković, Petar Vrtipraški, Mihajlo Milićević, Fahro Konjhodžić, Janićije Mitrić, kao i reditelji Petar Govedarović, Milan Tutorov, Bora Hanauska i drugi naglo i efek tno uvećavaju kvalitet i rejting pozorišta "Toša Jovanović". Svoje diplomske pred stave u ovom pozorištu rade Josip Lešić i Vasilije Popović, kasnije mnogo poznatiji kao književnik sa umetničkim imenom - Pavle Ugrinov. Sa radom počinje i scena na mađarskom jeziku na kojoj režira Juhas Ferenc, a igraju Boroš Ištvan i Mirjana, Ilonka Novotni, Juhas Žuža i Babinski Ištvan.. Međutim, mađarska drama pri ovom pozorištu je je ubrzo iznova amaterizovana, uklopila se u pozorište "Madač" koje do današnjih dana postiže lepe rezultate. U narednom periodu upravnik postaje Đorđe Brković, da bi ga ubrzo zamenio Dušan Ćuk koji će ovim pozorištem rukovoditi sve do 1964. U ansambl dolaze Boža Pavičević Lon ga, Jovan Antić, Fedor Tapavički, a nešto kasnije i Filomena Dogan, Lidija Bulajić i Anita Naradžić. Plasmanom na Prve jugoslovenske pozorišne igre "Sterijino pozorje", sa komedijom Kir Janja u režiji Bore Hanauske ovo pozorište postiže veliki uspeh. Valja pomenuti i aktere ovog postignuća: Mihajlo Milićević, Milica Radaković, Lidija Bulajić. Miša Daraković, Stevan Marioncu i Petar Vrtripraški. U međuvremenu, repertoar postaje složeniji i zahtevniji jer su i zahtevi publike porasli. Od preds tava koje su naišle na dobar prijem kod publike pominjanja su vredne Put oko sveta, u režiji Josipa Lešića, zatim Večiti mladoženja u postavci Milana Barića a naročito Koštana u režiji Voje Nanovića, scenografiji Miomira Dinića, kostimima Dese Glišić i gostovanjem Milivoja Živanovića. 1957. godine je izvršena ozbiljna i stručna adaptacija zgrade pozorišta. Radovima je rukovodio arh. Đorđe Tabaković a slikarske radove izvodio slikar i scenograf Vlada Mare nić. Iz ovog vremena datira i jedna od najuspelijih predstava u istoriji pozorišta "Toša Jovanović", Doživljaji Nikoletine Bursaća, po Branku Ćopiću. Predstavu je režirao Milan Barić a uloga Nikoletine je definitivno lansirala Savu Damjanovića kao velikana ovog pozorišta i jednog od najznačajnih glumaca srpskog glumišta. U pozorište dolaze Ljiljana i Vlada Rebe zov, Boris Kovač i Miki Mirković, što još utvrđuje inače visok kvalitet umetničkog ansam bla. Nižu se 20 205

gostovanja, nagrade, turneje. Polako se i glumački ansambl menja. Nažalost, još više osipa. Ipak, u sezoni 1962/63. dolazi još jedan veliki uspeh. Drugi poziv na "Sterijino pozorje". Ovog puta sa dramom Arsena Diklića Na zelenoj reci čun, u režiji Duška Rodića i scenografiji Vlade Rebezova. Nosilac glavne uloge, Boris Kovač dobio je Sterijinu nagradu. U predstavi si igrali i Sava Damjanović, Mihailo Milićević, Lidija Bulajić, Dušan Petrović, Stevan Mišić, Stojan Notaroš, Milutin Mirković, Stevan Marioncu i Milutin Karišik. 1964. godine za upravnika pozorišta dolazi dramski pisac i reditelj Milan Tutorov a pozorište se orijentiše skoro isključivo na doma će pisce. Zapažene režije ima Jovan Putnik, Pokondirena tikva i Plju sak, koji svojim inovantnim potezima i pomalo rizičnim stilizacijama uspeva da ustalasa zrenjaninsku publiku, što će još efektnije i radikalnije činiti u vreme svog upravnikovanja ovim pozorištem. Kao stalni reditelj u pozorištu radi Slobodanka Aleksić, koja je diplomirala u klasi Huga Klajna. Pamti se njena postavka drame Novi anđeo, Milana Tutorova u kojoj su uspešno nastupali Branko Milićević, Bogdanka Vakanjac i Ljiljana Rebezov. To razdoblje pozorišne istorije pamti se po mnoštvu održanih predstava, kao i glumcima Savi Dam janoviću, Vasji Stankoviću, Filomeni Dogan, Ljiljani Rebezov, Aci Šajberu, Maši Topiću... 1968. godine započinje jedna kratkotrajna, burna, po mnogo čemu ekstatična, avangardna, sa mnogih strana osporavana, ali i veoma zanimljiva epizoda preuranjene "bitefovštine", u kojoj je glavni akter, zamajac, inspirator, mistifikator i možda i žrtva bio reditelj Jovan Putnik. U tom pozorišno-artističkom periodu, kome je skoro jedina mana bila to što je deceniju preuranio, naročito ako se uzmu u obzir izvestan zrenjaninski ne samo pozrišni tradicionalizam, kao i ukupna socrealistička malograđanština, protiv koje su upravo pisani znameniti Pamfleti, dešavala su se svakojaka teatarska, parateatarska i medijska čuda koja je veoma precizno dijagnosticirao Stanko Ž. Šaj tinac u svom tekstu nazvanom "Sumnjivo lice/ Zrenjaninski pozoriš ni eksperiment". U ovom sumiranju prošlosti Pozorišta izdvojićemo samo nekoliko karakteristika "putnikovskog eksperimenta" koji u ukupnoj pozorišnoj zbilji grada, a naročito u njenoj magičnoj fikciji predstavlja nezaobilaznu pre vodnicu. Pre svega, Jovan Putnik je za nepune dve godine uspeo da, zajedno sa onim delom ansambla koji je shvatio ili makar naslutio novu pozorišnu misao, i odvažnom i hist rionski ingenioznom grupom amatera iz nekadašnjeg Doma omladine, predvođenih Miodragom Martinovim Dživom, rediteljem i piscem, tragično talentovanog i sudbinski predistiniranog na bljesak i brzi životni krah, oformio novi pozorišni duh, s onu stranu akademizma, konvencije i pravila. Pokušavao je, često i uspevao, da stvori po zorište koje napušta suvu tekstualnost, ukida granice između sce ne i gledališta, kombinuje gest, igru, balet, ekspresiju i impresiju, da je muzici i svetlu ravnopravnije mesto, glumce izvlači iz klasičnog dramskog izraza, jednom reči Jovan Batica Putnik je izvršio umetničku revoluciju unutar pozorišta "Toša Jovanović". Od rezultata te neukrotive energije ostale su zapažene i uzbudljive predstave Vetrovi ko račaju, Cveće i smrt starog Luke kao i Centrifugalni igrač skoro pre minulog književnika Todora Manojlovića. Neka ostane pomenuto da su Putniku u ispisi vanju nove umetničke prakse, u nepune dve godine burnog pozorišnog života u Zrenjaninu, pomagali Ivan Lerik, Nikola Medvedev, slikar Zdravko Mandić, jezikoslovac Aleksandar Ječmenica, glumica i balerina Višnja Kauzlarić Mandić i supruga, Brižit Terzijef. Krajem sezone 1970. iznenada ali ne i neočekivano, jer su pozorišni anhronizam, malograđanska inercija i politički pragmatizam nadvladali, teatarska kontrarevolucija kupuju Putniku upravničku voznu kartu u jednom pravcu. Ali, pozorište nastavlja da živi. Drugačije, neki kažu i bolje. Zapravo, kad sagledam čitav "slučaj", iz dva ugla, prvo kao jedan od 20 206

sporednih aktera tog pozorišnog trenutka - napisao sam par prikaza o predstavama "Putnikove ere", a potom iz pozicije naknadne pameti, koja ne mora uvek da bude pogrešna, ostaje mi da zaključim da 1968. godine, u tadašnjem Zrenjaninu, koji ima samo jedno pozorište, i to "Narodno",i publiku klasično ali dobro odgojenu za svoje vreme, nije se ni mogao očekivati drugačiji završetak. Jer, upitajmo se, da li bi u istom periodu i jedan Beograd mogao da opstane samo na Ateljeu 212 ili Bitefu. Bez Jugoslovenskog dramskog, Narodnog ili Pozorišta na Terazijama. Odgovor kao da čujem! Makar i kroz zube izrečen! Posle ove burne i kratke epizode, u povesti ovdašnjeg pozorišnog života, epizode za koju bi bilo dobro da ostane uznemirujući presedan i latentna energija promene, nastupa sko ro desetogodišnji period sigurnog kvaliteta, proverenog repertoara, solidnih reditelja, stamenih glumačkih ostvarenja, dobrog odziva publike, ali i povremene letargije. Ovo je period upravnikovanja sjajnog glumca Save Damjanovića, uz kasniju asistenciju Luke Hajdu kovića, kao umetničkog direktora. Neočekivano, i njihova "klasična" epoha završava se jed nom avangardnim i uznemirujućom predstavom. Ali, o njoj kad stigne na red. U narečenoj dekadi, u pozorištu "Toša Jovanović" bilo je velikih pred stava, dobrih glumaca, renomiranih reditelja. Prvo da nabrojimo nekoliko ključnih repertoarskih vrhunaca: možda valja započeti od Mihizovog Banović Strahinje, u režiji Jovana Konjovića, sa scenom Borisa Maksimovića i kostimima Dese Glišić. Od režija Jovana Putnika izdvojili bi opet realizaciju Mihizovog teksta, ovog puta Komandant Sajler, kao i Sterijinu tragediju Smrt Stefana Dečanskog. Dragan Jović potpisuje majstorsku režiju komada Zorana Petrovića Pa izvolte u Sakule, sa brilijantnim Savom Damjanovićem, efektnim Stojanom Notarošem i živopisnim Lazarom Brusinom u glavnim rolama. Ova saga iz vojvođanskog života igrana je sa ogromnim uspehom, kroz par generacija publike, više od decenije. Aleksandra Ognjanović ostvaruje mnoštvo kvalitenih predstava, uglavnom baziranih na klasičnom repertoaru, ruskom i skandinavskom. Želimir Orešković takođe uspešno radi u ovoj deceniji. To važi i za Boru Glirorovića. Nebojša Komadina na scenu postavlja komediju Aleksandra Popovića Krmeći kas. Još mladi Ljubiša Ristić na zrenjaninsku scenu uspešno prenosi svoju hit predstavu iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Fejdoovu Bubu u uhu. Koja se osim po urnebesnom tempu i smehu, i po trajanju, pamti i po stalnim gostovanjima beogradskih protagonista. 1978. Stevo Žigon postavlja svog proslavljenog Revizora, N.V Gogolja. U do perfekcije funkcionalnoj scenografiji Vlade Rebezova, i glumačkim bravurama Milenka Pavlova, Novaka Bilbije, Stojana Stoiljkovića, i nadahnutom glumom Mirjane Vukojević, Budimira Pešića, Gordane Vinokić, Mihajla Fora. Revizora će godina ma pratiti oduševljena publika, te mnoštvo gostovanja i nagrada. Stevo Žigon, nešto kasnije nastavlja niz svojih upečatljivih i neo bičnih režija u ovom pozorištu predstavama Ožalošćena porodica i Rodoljupci. I onda, pred kraj osme decenije dvadesetog veka, Ljubiša Ristić, sa provokativnim tekstom Dušana Jovanovića Žrtve mode bum, bum izaziva ne samo pozorišni zrenjaninski šok već i više od toga. Od aktera ove uznemirujeće predstave spominjem glumca Novaka Bilbiju i scenografa Miodraga Ta bačkog, koji je svojom idejom spajanja scene i gledališta bio i značajan subjekt čitavog ovog konceptualnog-teatarskog potresa. U navedenim predstavama pomenuli smo i skoro sve najistaknutije glumce ovog perioda. Ostaje samo da akcentujemo i Nikolu Jurina, odnosno Selimira Tošića. Zanimljivo je da je završe tak ove etape u hodu kroz teatarsko vreme "Toše Jovanovića" obeležio isti onaj reditelj koji će i četiri godine kasnije završiti razdoblje normalne smene upravnika i njihovo rutinsko završavanja mandata. Učinio je to Boda Marković sa Brehtovim tekstom Strah i beda Trećeg Rajha, jednim 20 207

multimedijalnim projektom skoro vizionarskih doma šaja, predstavom na ivici remekdela i velikog pro mašaja. U tako kontraverznoj prezentaciji Brehta dobro su igrali Novak Bilbija, Svetlana Vujičić, Filomena Dogan i Stojan Stojiljković. Naredno razdoblje, čini se poslednje do današnjih dana koje će trajati normalan upravnički mandat predstavlja kombinaciju klasičnog repertoara i avangardnih i nesvakidašnjih rediteljskih koncepata. Pored prosečnog Hvalisavog vojnika, koga jedino izdvaja rola Novaka Bilbije, što važi i za Razvojni put Bore Šnajdera, u kome opet blista Bilbija, zapažena je predstava Samoubica Nikolaja Erdmana koju je režirao Dimitar Stankoski, dok Ivana Vujić potpisuje jednu vrlo radikalno pročitanu Gospođu ministarku, na čijem su tragu i postavke današnjih Ministarki. Autoru ove knjige, tada se nije naročito dopala Vujićkina inscenacija. Bilo, pa ostalo zabeleženo! Završetak mandata, tadašnjeg upravnika Nikole Medvedeva ostao je zapažen po dve nesvakidašnje predstave, obe u režiji konroverznog Bode Markovića. Prvo je bila predstava Džona Osborna Osvrni se u gnevu, prepuna pras kajuće energije i dubinske psihoanalitike, kao i ingeniozne scenog rafije Miodraga Tabačkog. A sledio je Kralj, poznatog francuskog ka rikaturiste i satiričara Žorža Volinskog, koji se naročito pamti po "neispunjenim očekivanjima" građanstva da će na sceni videti do tada neviđenu količinu erotike i verbalne skaradnosti, što se nije dogodilo, iako je tekstualni predložak nudio takve mogućnosti. Šta je odlučilo da skandal ne eksplodira na pozorišnoj sceni, samocenzura pozo rišta ili omča cenzora iz senke, možda neko i zna!? Iza toga počinje neko neverovatno pozorišno, ali i društveno ubr zanje, veoma često u suprotnom smeru, koje se najvidnije ogledalo u hiperbrzom izmenjivanju upravnika i direktora, i rapidnom smanjivanju broja izvedenih premijera. Čini se da su ostali akteri, pa i predstave, pali i drugi plan: samo je upravnička devastacija bila stalna. Nešto me to suviše podseća i na društveno-političku zbilju toga vremena. U njoj se samo jedan lik nije predugo menjao. Ko zna kako bi nam bilo da je u političkoj zbilji bilo sličnije stanju onom u zrenjaninskom teatru. Ipak, tih godina je konačno završena i dugo očekivana izgradnja i adaptacija ruinirane zgrade Pozorišta, kao i rekonstrukcija i restauracija barokne dvorane, zapravo onog prvotnog žitnog magazina. Dogodilo se to u 1986. godini, za vreme upravniko vanja Radojice Tomaševića, u čemu su nezanemarive i zasluge mnogih prethodnika. Igrane su predstave Putujuće pozorište Šopalović, Ljubomira Simovića, sa veoma impresivnom glumom Selimira Toši ća, zatim Predstava Hamlet u selu Mrduša Donja, Iva Brešana, u režiji Dmitra Stankoskog, sa opet razigranim Selimirom Tošićem. Priča ovog upravnikovanja završila se pomalo nezgrapno, posle predstave Samo vi ‘ajte, a mi ćemo graktat i arlaukat, Miodraga Karadžića, koju je režirao Blagota Eraković, satiri u kojoj su izvrsno glumili Sava Damjanović, Miloje Ivanović i Svetlana Utješanović. 1986. Tomaševića, brzopotezno zamenjuje Dragan Ćuk, koji će se u narednoj deceniji još par puta i sam naći u ulozi onog koji zamenjuje ili ga menjaju. U njegovom prvom fragmentu priprema se melodrama A. Arbuzova Tanja, zanimljiv paket aranžman po tekstovima Branislava Nušića Karijera, kao i neslavan povratak na scenu preds tave Jovana Ristića Bečkerečanina Bontonirani ćifta. Već naredne go dine, Ćuka zamenjuje Slavko Golić koji u dve sezone pokušava da sprovede svoj teatarski koncept. Tih godina reditelj Sulejman Kupusović postavlja na scenu redizanjirani Anujev tekst nazvavši ga Ženski rock and folk band, Dragan Jović režira Garavi sokak po Miro slavu Antiću, kao i Banatikon Radivoja Šajtinca. Stevo Žigon, u saradnji sa Viorelom Florom kao scenografom, i Božanom Jovanović kao kostimografom, predstavlja svoju verziju Izbiračice, dok Želimir Oreš ković režira Goldonijevu Kafeteriju, uz pomoć scenografa Borisa Maksimovića, u kojoj uspešno 20 208

igraju Budimir Pešić, Mihailo Foro i Milan Kočalović. Dorićeva verzija Velikog Maka Eriha Koša, ambicio zno rađena, sa metaforičkim čitanjem bliske prošlosti, benigno politizuje zrenjaninsku kulturnu javnost. Igra se još jedan tekst Radivoja Šajtinca, u predstavi Dositej, srpski Odisej gostuju prvaci SNP Stevan Šalajić i Velimir Životić a Miša Martinović predstavlja Disidentsku trilogiju Vaclava Havela. Na kraju, stiče se utisak, da je Golićev pozorišni period, po odigranom repertoaru sudeći, protekao znatno bolje nego što se to moglo u javnosti zaključiti po unutrašnjem teatarskom životu. Ali, zbog tog uzburkanog unutrašnjeg plana, u sezoni 1990/91. upravnik je opet Dragan Ćuk. Sulejman Kupusović postavlja Domanovićevog Vođu i Brehtovu Majku hrabrost, u prevodu Todora Manojlovića. Dušan Torbica radi još jednog Brehta (Mera) ali se može konstatovati da repertoar polako klizi u melodramu, vodvilj i niskobudžetske predstave. U četvorogodišnjem mandatu Franje Pozojevića smenjuju se ambiciozne postavke i rutinsko popunjavanje repertoara. U prvu grupu svakako spadaju Ivanov, A.P. Čehova u režiji Steve Žigona, sa Milanom Kočalovićem, Marijanom Vićentijević, Selimirom Tošićem i Mirjanom Vukojević u glavnim rolama, rimejk Sakula Zo rana Petrovića, u kome glume Novak Bilbija, Gordana Vinokić, Mihailo Foro i Ružica Cvijetić, u režiji Dragana Jovića koja je znatno jetkija od one prvobitne lirsko-komične verzije. Drugi plan repertoara odslikava Dama iz Maksima Žorža Fejdoa. Kada je ansambl u pitanju, to je vreme glumačkog formatiranja Jovana Toračkog, jasnije nagovešteno u Torbicinoj režiji Mrožekovih Emigranata. Upešno igraju i Prvoslav Zakovski i Svetlana Utješanović. Par neobičnih režija potpisuju i Ivan Klemenc i Voja Soldatović. Steva Žigon, nastavljajući svoj decenijski pozorišni serijal na sceni pozorišta "Toša Jovanović" postavlja Nušićevu Gospođu Ministarku, u kojoj, u maniru modernizovane Ljubinke Bobić, briljira Ružica Cvijetić. Veoma uspešno joj asistiraju Jovan Torački, Miloje Ivanović, Milan Kočalović. Inače, Žigon, uz prepoznatljivo karikiranje, stvara vrlo apartnu i kon zistentnu Ministarku, čiji je konceptualni promoter, na sceni istog ovog pozorišta već bila Ivana Vujić, a danas je u Srbiji promoviše Ja goš Marković. U vreme Dragana Rajačića, Branko Popović je režirao Dragu Je lenu Sergejevnu Ljudmile Razumavskaje i Spasene Edvarda Bonda. dok je Miroslav Benka postavio na scenu M-17 Mirka Stojkovića, sa Novakom Bilbijom i Gordanom Đurđević. Kostime potpisije afirmisani Boris Čakširan. 22. janura 1998. Ljubosav Majera postavlja na zrenja ninsku scenu Sofoklovu Antigonu, koja će narednih godina, i kad nestane njena trenutna britka politička aluzivnost, predstavljati uporišnu tačku ovog pozorišta, nagrađivani, snimani, festivalski i eksportni proizvod i reper na raskršću vekova, a boga mi to traje i u novom milenijumu. Pored fascinantog Jovana Toračkog igrali su i Ma rijana Vićentijević, Gordana Vinokić, Edita Tot, Budimir Pešić. Su periorna i intelektualna režija Ljubosava Majere došla je u ovoj predstavi do pravog izražaja. Vanvremena mudrost ovog antičkog pisca, u njegovoj je postavci, istovremeno delovala drevno i univerzalno, što će reći i moderno. Poseban utisak, po funkcionalnosti ali u ravni iko nografskog konteksta, ostavila je i njegova scenografija. U naredne dve godine Dragan Rajačić i Jovica Jašin, sezonama ispunjenim više politikom odnosno njenim uticajem na teatarska zbi vanja, a naročito bombardovanjem od strane NATO-a, realizovali su repetoar primeren oskudnim vremenima, načetom ansamblu i nesta bilnoj društvenoj situaciji. Od predstava vredi izdvojiti Benkinu adaptaciju Koste Trifkovića Sve je dobro što se dobro svrši sa Jugoslavom Krajinovim, Jovanom Toračkim, Natašom Ilin i Mirkom Pantelićem, kao veoma uspešnim protagonistima, zatim mladalačko, poletno i glumački violentno izvođenje teksta Aleksandra Popovića Lju binko i Desanka, koje režira i 20 209

glumi u njemu Saša Latinović, dok Sa nja Ristić i Vladimir Aleksić nago veštavaju brilijantni talenat. Provereni reditelj Radoslav Dorić uspešno postvalja Molijerove Skapenove spletke, u kojima je Jugoslav Krajnov opet najuspešniji, dok Zvonko Gojković ima veoma efektnu epizodu. U ovom pozorištu režiraju i Voja Soldatović, Filip Mar kovinović i Nemanja Petronje. U 2001. godini direktor pozorišta postaje Goran Ibrajter koji sre dinom 2004. dobija i laskavo priznanje kao dobitnik nagrade "Nikola Peca Petrović" za najuspešnijeg pozorišnog upravnika u Vojvodini u sezonama 2002-2004. I zaista, ovaj period u istoriji narodnog pozorišta "Toša Jovanović", posle dužeg vremena obeležen je dobrim predstavama i brojnim umetničkim priznanjima. Od predstava valja izdvojiti Nušićevog Narodnog poslanika, u režiji Dušana Petrovića, Crnu rupu Gorana Stefanovskog koju je režirao Vladimir Lazić, sa im presivnim Jovanom Toračkim, zatim Život i priključenije vojnika Iva na Čonkina u postavci Lj. Majere, kao i Šumu A.N. Ostrovskog koju je zanimljivo predstavio Radoslav Milenković. Za ove i još nekolike predstave Jovan Torački, koji je nedvosmisleno najveće glumačko ime današnjeg zrenjaninskog pozorišta, Jugoslav Krajnov, Sanja Ristić, Lidija Stevanović dobili su brojne nagrade na domaćim teatarskim smotrama i festivalima. I pre nego što završimo ovu sažetu hroniku pozorišnog života u Zrenjaninu, na dramskoj sceni, smatram da bez nabrajanja najupornijih i najkompetentnijih recenzenata stvaralačkih postignuća, u rasponu od 1950. pa do danas, ne bi smo valjano zaokružili ovaj tekst. Zato, jedan, pomalo subjektivan izbor iz velikog broja kritičara i hroničara glasi: Radoslav Vesnić, Todor Manojlović, Ivan Lerik, Dušan Ćuk, Dragoljub Novakov, Jovan Maksimović, Nikola Medevdev, Bogdan Gušić, Zoran Slavić, Nićifor Todorović, Luka Hajduković, Milan Livada, Radivoj Šajtinac, Branka Jajić i Ljilja Bailović, koja je možda i najduže u kontinuitetu pratila premijere na sceni pozorišta "Toša Jovanović".

21 210

LUTKARSKO POZORIŠTE

Lutkarsko pozorište, ili pozorište za decu, u istoriji i savremenosti ovog grada ima dugu, plodnu tradiciju i blistavu sadašnjost. Zato je neophodno, u posebnom odeljku, naznačiti najimpresivnije podatke o ovoj kulturno-pedagoškoj aktivnosti. Prvo amatersko lutkarsko pozorište osnovano je 1924. godine pod okriljem tadašnje sokolske organizacije. Među osnivačima i prvim izvođačima pominju se Aleksanar Pavlović-Šaca, Lazar Bogdanović, Milan-Buba Cvejanov, Vojislav Milenov, Dušanka Milenov, Sava Lazarov i Miloš Stanojev. Prva predstava Lisica u bunaru održa na je te, 1924. Ta amaterska aktivnost se gasi 1936. godine. 1951, pri Narodnom pozorištu "Toša Jovanović" osnovana je lutkarska sekcija koju je vodio lutkar iz Beograda Janko Vrbnjak. Nažalost izvedena je samo jedna premijera, Ivica i Marica, koja je 15 puta repri zirana. 1956. godine konačno se osniva stalno Lutkarsko pozorište za čijeg je upravnika postavljen dotadašnji rukovodilac amaterske scene Hartig Šandor. 6. jula iste godine izvedena je predstava Kolombina. Lutkarsko pozorište postoji do 1975. kada se integriše u Narodno pozorište "Toša Jovanović", u čijem sastavu deluje i danas kao njegova Lutkarska scena. Tokom 48 godina profesionalnog traja nja, Lutkarska scena je postala nezaobilazan faktor pozorišnog života najmlađih a po nekim ostvarenjima i starijih pozorištanaca. Naravno, ove su godine obeležile značajne predstave, dobri stvaraoci i brojna, iskrena publika. Pozorište su kao upravnici do današnjeg dana vodili Šandor Har tig, lutkar, reditelj i vajar, zatim Đorđe Damjanov, pa zatim glumac Stevan Marioncu a od 1980. do danas Vladimir Grubanov. Zatim sle di zanimljiv i indikativan pregled umetnika i umetničkih dostignuća. Iz mase pisaca lutkarskih igrokaza izdvajamo sledeće: Karlo Goci, H. Kristijan Andersen, braća Grim, Ludvig Štreda, Jirži Štreda, Lael Novak, Stevan Pešić, Srboljub Stanković, Borislav Mrkšić, Volter, Željko Hubač, Maša Jeremić, Kim Meškov.. Od reditelja značajnih za ovo pozorište beležimo Soju Jovanović, Mariju Kulundžić, Milivoja Radakovića, Miroslava Ujevića, Hartig Šandora, Srboljuba Stanko vića, Živomira Jokovića, Borislava Mrkšića, Dragoslava Jovića, Ljubi sava Majeru, Jovana Carana. Irenu Tot... Scenografiju i kreaciju lutaka su potpisivali Vladimir Rebezov, Mileta Leskovac, Zoran Srete nović, Hartig Šandor, Miodrag Tabački, Milena Jeftić Ničeva Kostić, Vukosava Nikolin, Milivoj Radaković, Tihomir Mačković... Muzički saradnici ili kompozitori su bili Srđan Barić, Josip Bauer, Zoran Hri stić, Miodrag Ilić Beli, Jovan Adamov, Miroljub Aranđelović Rasin ski, Aleksandar Saša Popović, Vladimir Kovačević, Vladimir Gruba nov... Repetoar su nosili glumci Hartig Šandor, Ormai Marija, Ste van Marioncu, Irena Tot, Tihomir Mačković, Mirjana Šajtinac, Jo van Caran, Višnja Kauzlarić Mandić, Dragiša Kosara, Kristina Mir kov, Peči Eržebet. Iz mase dobrih predstava izdvajaju se PRIČALOVE PRIČE, RUMENA I STARI LAV, MILO MOJE PRIVIĐENJE, NE MUŠTI JEZIK, BAJKA IZ KOFERA, I MI TRKU ZA KONJA IMA MO, TRI PRA SETA, VESELA KUĆA, KRILATA KRAVA, KRALJ JELENA, MALA RUŽA, MITOVI BALKANA, CARSKI PEVAČI, IGRAMO SE KANDIDA, MALA PRINCEZA, MALA SIRENA, CAR BUMBAR... Lutkarska scena Narodnog pozorišta, se nalazi na samom vrhu pozorišnog života naše zemlje već decenijama jer 269 osvojenih nagrada na domaćim i 21 211

inostranim festivalima potrvrđuje izuzetne umetničke domete. Statistika još kaže da je od osnivanja do danas premijerno izvedeno 220 naslova, bilo je preko 7000 repriznih predstava koje je videlo više od 2 miliona najmalađih gledalaca. Vitalnost ove scene, ili pozorišta, svejedno, dokazuje i vrlo pametno i dozirano iz vedena smena generacija. Udeo sadašnjeg rukovodioca ove scene Vlade Grubanova ne bi se smeo zaobići. Naprotiv!

21 212

MAĐARSKA DRAMA - POZORIŠTE "MADAČ"

Naravno, i ne samo zbog istorijskog razmaka, prvo je bio čovek, umetnik, mađarski dramatičar Imre Madač (1823-1864), istaknuti umetnik evropskog ranga iz epohe Romantizma, i učesnik Revolucije iz 1848. Njegova složena i učena filozofska drama Čovekova tragedija, napisana 1860. godina, preveden na skoro sve značajnije svetske jezike, izvođena je na mnogim evropskim i svetskim pozorišnim scenama, obezbedila je Madaču respektabilno mesto u istoriji dramske umetnosti. Zato, ništa logičnije da zrenjaninski pozorišni zaljubljenici mađarske narodnosti svom novo stvorenom pozorištu daju ime "Madač". Bilo je to 1952, stotinak i više godina od prvih učestalijih gostovanja mađarskih putujućih družina u Velikom Bečkereku. Zapravo, trupa koja se našla u novokonstituisanom amaterskom pozo rištu već je delovala pri KUD "Petefi Šandor", a do izdvajanja je došlo u želji da se specijalizacijom postigne veći kvalitet. Iz tog prvog perioda pamte se: Salma Ferenc, predsednik, sekretar Veg Šandor, reditelj prvih predstava Juhas Ferenc a od glumaca Boroš Ištvan i Marija, Đapjaš Janoš i Marija, Ormai Maria, Bajtaji Đerđ, Mate Imre , Juhas Žužana... 1953. ovo je pozorište pripojeno "Toši Jovanoviću", među tim to traje samo godinu dana kada se ponovo uspostavlja amatersko mađarsko pozorište. U ansamblu je jednog momenta bilo čak 45 glumaca, koji su bili i plaćani. Posle deprofesionali zacije ansambl se delimično rasipa ali "Madač" kao prestižni amaterizam preostaje i traje do današnjih dana. Decenijsko kontinuirano nastupanje dramskih, operskih i operetskih ansambala iz Budimpešte, Segedina i ostalih centara ma đarske kulture odnegovalo je brojnu i kultivisanu publiku i proizvelo generacije amaterskih pozorišnih poslenika. Sticajem različitih kultu roloških okolnosti, ali i stalnim gostovanjem profesionalnih reditelja ili glumaca, što je i danas praksa, ovaj umetnički kolektiv izbegava zamke diletantizma, te uz amaterski status, zrenjaninskoj publici, i to ne samo mađarskoj, nudi konstantan visoki kvalitet izvođenja. Vrhunac ovog pozorišta smatra se učešće na smotri Jugoslovenskih amaterskih pozorišta na Hvaru 1963. godine. Sa predstavom po tekstu rumunskog autora Musatesku Tudora Titanik vals "Madač" osvaja skoro sve najznačajnije nagrade i trijumfalno stupa na veliku pozorišnu scenu. To mesto i do danas zadržava, nizom premijera, gostovanja i dobrim glumačkim ostvarenjima. Od tada je na sceni pozo rišta "Madač" izvedeno oko 150 premijera dramskih, operetskih i ko mediografskih dela, na profesionalnom nivou pripremljenih, pred brojnom i zahvalnom publikom. Na repertoaru su bili, pored mađar- skih autora, i Somerset Mom, Molijer, Branislav Nušić, Artur Miler, Bernard Šo... Na čelu ovog uglednog zrenjanskog pozorišnog kolektiva do sada su se nalazili: Apler Tivadar, dr Bodo Antal, Budai Lajoš, dr Đarmati Zoltan, Hartig Šandor, Kovač Ištvan, Lazar Erne, Minda Tibor, Salma Ferenc, Telkeš Imre i Veg Šandor. Uz konstataciju da i danas pozorište "Madač" uspešno deluje, iz "Zlatnog albuma" ovog uglednog kolektiva prepisuje sledeća imena: Juhas Žuža, Veger Ferenc, Baracijuš Zoltan, Ormai Marija, Kovač Iš tvan, Tot Irena, Santo Janoš kao i Izele Karolja koji trenutno deluje kao glumac, reditelj i "dobri duh" zrenjaninskog "Madača". 21 213

21 214

PRIKAZI POZORIŠNIH PREDSTAVA

21 215

HUMORNO VIĐENJE JONESKA
Ežen Jonesko: ĆELAVA PEVAČICA , režija Miodrag Martinov

U samoj biti scenske umetnosti nalazi se verovanje u autentičnost prizora koje iz zamračenog gledališta posmatramo. Naša spremnost da poverujemo u realnost tog nadnaravnog sveta koji se pred nama rasklapa, u tesnoj je vezi sa prirodom scenske radnje koju gledamo. Sa njenim literarnim kvalitetima, sa kvalitetom sublimnih viđenja životnih činjenica. Odnosno, sa stepenom njihovih podudaranja. Takođe, u ma giji pozorišne umetnosti, pored objektivne vrednosti samog teksta, postoji veliki upliv subjektivnog: rediteljska postavka i glumci krunišu napore autora da bude uverljiv. Oni konačno završavaju borbu za poverenje gledališta. Ne načinjući ovde kompleksan problem odnosa tako zaokruženog dela, s jedne strane, i publike s druge, nadamo se da smo uspeli da naznačimo konture tog neophodnog scenskog preduslova. Mladi zrenjaninski reditelj Miodrag Martinov je tu bitku za poverenje započeo na najteži mogući način: sa Joneskom. Ne zato što ovaj francuski dramatičar rumunskog porekla nije autentičan stvaralac, već zbog metastabilne prirode njegovih tekstova. Tanka i banalna fabula, veoma skučeni mizanscen i do krajnosti hermetička, za običnog gledaoca, ideja predstavljali su svakako hendikep za mladog reditelja. Situaciju je još otežavala činjenica da je "Ćelava pevačica" na svojim drugim izvedbama, u "klasičnim" postavkama, kod kritike dobro oce njivana.Svestan opasnosti da ostane u okvirima diletantizma i apsolutne naivnosti, što se sa amaterskim grupama često događa, Martinov se opredelio na smelo eksperimentisanje sa Joneskovim delom. Odlučio je da, ne menjajući ništa bitno u dramskoj strukturi, ipak stvori neobičnu predstavu, predstavu koja se može sa dužnim respektom posmatrati. daje jasan odgovor: izmenjenim ritmom. On je Joneska toliko ubrzao da su pojedine situacije delovale suštinski izmenjeno, donoseći sa sobom potpuno nove efekte. Sažimajući pojedine delove unutar same strukture dela, on je stvarao osobenu grotesku koja nije, u biti, iz neveravala autorove ideje premda ih je saopštavala na različit način. Ovakvo humorno viđenje Joneskovog sveta možda nam je i ukazalo na jednu bitnu, premda često veoma zapretenu, nit savremenih antidrama. Baš iz tog razloga moramo da zažalimo što reditelj nije do kraja ostao potpuno dosledan svojoj ideji da dramu apsurda prikaže kao grotesknu panoramu humornih situacija. Naime, u predstavi na sceni Doma omladine, Martinov je na momente pokazao sklonost ka kompromisima sa već viđenim koncepcijama u predstavljanju Joneska. Potrebno je napomenuti da je on i u tim momentima na visini rediteljskog zanata; međutim dramska struktura ne trpi necelishodnu dvojnost u modeliranju. Nažalost, to nisu bila dva toka radnje čiji bi kontrapunkti davali obol predstavi, već isuviše samostalne dramske celine. U trenucima kada je pokušavao da Joneska "klasično" tumači, ritam predstave se gubio, bez neophodnog pretapanja. Stilizovane groteske odjednom bi nastavljale sa realističnim insertima, što je remetilo živahan ritam predstave. Odlučivši se da Joneska plasira sa znatnim scenskim ubrzanjem, sa dosta stilizovanih parada, reditelj je morao do kraja da ostane dosledan u takvom tretmanu postojeće građe. Kada nas je skoro ubedio da je Jonesko baš ono što njegovi glumci pred nama stvaraju, jednim potezom pokazao nam je da i sam donekle sumnja u potpunu autentičnost sopstvenost rediteljskog zahvata. Sumnja je tada rođena, da se do samog kraja 21 216

predstave ne izgubi. Glumci kao da su nesvesno sledili reditelja i u tim sumnjama i kolebanjima: Mirjana Mijatov je prišla tekstu sa dužnim respektom i Gđu Smit tumačila sa naglašenim realističkim postupkom. Andrija Štajn je, naprotiv, pratio reditelja u nastojanjima da u Joneskovom delu otkriva humorne situacije, i njegov gospodin Smit je krajnje groteskna figura. Potrebno je napomenuti da su Mijatova i Štajn, i pored različitog prilaza likovima ostvarili zaista zanimljive role. Branka Novaković je pribegla "revijalnom" tumačenju lika sluškinje Meri, dopadljivo ali bez dovoljno raznovrsnosti. Ljiljana Herceg i Milenko Pavlov, kao familija Martin, lutali su od nušićevskog manira do zaista finih osvetljenja ovih likova. Jovan Caran, propustio je veliku šansu - ličnost vatrogasnog kapetana, u koncepciji Martinova, pružala je neslućene mogućnosti za prave glumačke parade, bio je na tragu redi teljevih intencija ali i njegovih kolebanja. Zato je rezultat ostao u sferi osrednjeg. ‘‘Ulaznica’’, br. 9, 1969.

21 217

DOBRO ZAPOČETA SEZONA

ĆUTNJE SLOBODANA RADENIKA, po Oskaru Daviču, režija Boda Marković

Pozorište se uključilo u proslavu 25-godišnjice grada na najbolji moguć način premijerom dela Ćutnje Slobodana Radenika. Ovaj dra mski tekst sačinili su Miodrag Ilić i Slobodan Stojanović po motivi ma iz dela Oskara Daviča. Ostajući uglavnom u okvirima davičovskog načina mišljenja, koristeći i dramske nagoveštaje iz njegovih poema o revoluciji i slobodarstvu, pomenuti autori su na vrlo iventivan način složili dramski tekst koji nosi u sebi dovoljan scenski naboj, zadržavajući ujedno svu poetsku višedimenzionalnost Davičovu. Pažljivo odabirajući elemente koji odgovaraju dinamici pozorišnog izvođenja, saži majući sve međuprostore, Ilić i Stojanović su nastojali da relativno razlivenu formu Davičovog romana uliju u odgovarajuće dramaturške tokove. Opasnost svođenja šire prozne forme na pozorišnu meru uspešno su izbegli. Naročito su to uspeli u drugom delu teksta kad drama odjekuje nepatvorenim poetskim i dramskim tonovima. Ta celina je i stilski znatno ujednačenija, što se ne bi u potpunosti moglo reći za uvodne sekvence u kojima je pretapanje scena bilo isuviše mehaničko. Nažalost, režija je tu manjkavost još potencirala. Dinamika kretnji na sceni nije bila adekvatno praćena stvarnom dramatikom radnje. Tek u drugom delu ova predstava dobija na pravoj psihološkoj pokretljivosti, odnosno javlja se duhovni i emotivni podtekst. Našavši se pred ovakvim tekstom, sa skoro dve sasvim zaokruže ne celine, poetskom i proznom, reditelj Boda Marković je u prvom delu predstave pribegao efektnim stilizacijama i duhovitim međučinovima. Promenama u ritmu predstave, zanimljivim ilustrovanjem pripovedačkih delova iz originala, katkad veoma upečatljivo i pitoreskno, Marković je znatno obogatio dramsko-lirske kontrapunkte ovog scenskog dela. Međutim, u prilično uprošćenom Davičovom izvorn om tekstu, što je bilo scenski opravdano, neretko su se gubili prevashodni kvaliteti romana: poezija, humor, opojnost i oporost. Preostajali su samo elementi građanske policijske drame. Iz na taj način složenog prvog dela dramatizacije vredno je izdvojiti samo lucidno komponovan lik Jelene, koji osvežava taj čin davičovskim valerima duhovne lepote i ljubavi. U interpretaciji Bogdanke Vakanjac nalazimo dovoljno duhovnosti i prozračnosti, što je i reditelju Markoviću omogućilo da uspostavi neophodne poetske asocijacije na original. U drugom se činu drama znatno obogaćuje - bujice poetskih iskri prelazi preko rampe, postajemo svedoci porađanja slobode i revolucije. Uspostavlja se scenična himničnost o mučenicima i mučiteljima, o otporu i ćutanjima. Prisustvujemo kao svedoci dramskim usijanjima koja dosežu patos antičkih tragedija. Skučena scenska radnja vi šestruko se kompezuje emocionalnim burama - nemoćnim besom poli cije, mukama Slobodana Radenika, konačno - njegovom rešenošću da ne ustukne. Snagom svojih ideala, on u tim momentima obasjava čitavu predstavu davičovskom poezijom prkosa i ćutnji. Tada smo u mogućnosti da konstatujemo da tokovima ove drame protiču autentični sokovi originala. Ako prvi deo predstave shvatimo kao svojevrsnu, malo predugu, ekspoziciju u ono što nas očekuje u drugom činu, u tragičan, ali i optimističan oratorijum o patnjama Slobodana Radenika, možemo konstatovati da su Ilić i Stojanović ipak uspeli u svom adaptiranju Davičove proze i poezije, što se može reći i za Markovićevu inscenaciju njihovog teksta. Inače, sama predstava na sceni 21 218

zrenjaninskog pozorišta zaslužuje pohvale. U pravoj profesionalnoj režiji, bez padova i suvišnih neubedljivih scenskih rešenja, osim izre čenog u odnosu na prvi deo, kao celina je više nego prihvatljiva. Glumački na zavidnom nivou, ona predstavlja pravu preporuku gledalištu za povratak u ovaj teatar. Iz galerije uspelih likova vredi pre svega izdvojiti Uroša Glovackog, člana Savremenog pozorišta iz Beograda, koji je tumačio Slo bodana Radenika neprestano goreći svetim plamenom, psihološki verno i dramski ubedljivo otkrivajući besane izvore prkosa i ćutnji. Sekulić, u tumačenju Save Damjanovića dobija začuđujuće razmere. On doigrava lik surovog i ciničnog policajca pramenima sumnje u svrsishodnost onog što čini. Njegov Sekulić nije iz jednog komada izvajan lik silnika već se na sceni razvija u nijansama i gradaciji. Od ostalih glumačkih ostvarenja treba istaći Boru Atanaskovića, sa bravuroznom groteskom malog dirigenta srušenih iluzija, zatim autentičnog Zvonka Đukesa (ciglar), kao i ekspresivnu minijaturu Ivanke Barić, žena Ljiljana Rebezov je bila slikovita, Jova, Marinka Šebeza dovoljno mangupski, Jaćim, Stojana Notaroša upečatljiv. Ostale uloge tumačili su: Lazar Brusin, Selimir Tošić, Miodrag Trifunov, pomenuta Bogdanka Vakanjac, Rade Brankov, Milutin Mirković, Ivan Janković i Milan Cvejanov.

21 219

FOLKLOR NA SCENI
Janko Veselinović i D.Brzak: Đido režija Viktorija Pižmoht, k.g

KADA JE JANKO VESELINOVIĆ pre stotinak godina zajedno sa D. Brzakom postavljao Đida na scenu, sigurno da nije imao većih pretenzija od zabave ondašnje publike. Tematsku osnovu ovog dramoleta čini isečak iz života "idiličnog" srbijanskog sela - sklonost ka "kortešenju", ka dobroj kapljici, i kad tome dodamo naivan ljubavni zaplet dobijamo kompletnu fabulu Đida. Prevashodni kvalitet ovog pozorišnog komada i u vreme nastajanja bili su: pesma, igra, narodni običaji. Jednom reči - Veselinović je izneo na pozornicu komadić "pošećerenog" seoskog života. Đido je u svoje vreme plenio pesmom i igrom. Danas, kada treba ovo delo preneti na savremenu scenu, iskrsava mnoštvo problema. Potrebno je pronaći zapreteni put do publike navikle na drame apsurda, mjuzikle, teatar surovosti. Postavlja se, čak, pitanje da li Đido uopšte može da zaintrigira današnjeg gledaoca. Tanušna dramska radnja, psihološki naivni obrti i razrešenja, nedovoljno izdiferencirani likovi sve to savremenom reditelju ove predstave nameće masu teško rešivih, čak nerešivih problema. Čini nam se, ipak, da postoje samo dva načina da se Đido scenski oživi. Prvi bi bio onaj u kome bi reditelj dosledno i precizno rekonstruisao izvornog Đidu svesno prelazeći preko već napomenutih mana i naivnosti, čineći sve to u cilju da na pozornici oživi jednu bogatu nostalgičnu folklornu sliku. Toj varijanti se priklonila i Viktorija Pižmoht, reditelj Narodnog pozorišta iz Beograda, postavljajući Veselinovićevo delo na scenu zrenjaninskog pozorišta. Ona je svesno odbacila drugu mogućnost: pokušaj stilizacije ovog dela, odnosno njegovo osavremenjivanje. Konačan rezultat takvog opredeljenja - nedavna premijera, daje skoro podjenako za pravo njoj, koliko i zagovornicima druge mogućnosti. Pižmohtova je prilično čistim tonovima gradila "veselinovićevsku žanr-sliku", izvršila je nužna sažimanja, ne toliko teksta, koliko dramskog međuprostora, scenu ispunila zvukom i pokretom, držala se autora koliko je to moguće. Međutim, predstava na sceni zrenjaninskog pozorišta imala je jednu ozbiljnu manu: pevačke numere su bile na diletantskom nivou, naročito one kada se čitava scena zasniva na njihovoj tonskoj punoći. U tim momentima, scena iovako liše na značajnije radnje, deluje prazno i nefunkcionalno. Iz ovog treba izuzeti Stojana Notaroša, Filomenu Dogan i Zvonka Đukesa, koji su nas prijatno iznenadili pevačkim kvalitetima. Osnovnu prepreku da se stigne do oživljavanja autentične folklorne slike predstavljali su poneki glumci ne uspevajući da se užive u zakonistosti ovog anahronog scenskog podžanra koji scenskim kretanjima nameće posebne zahteve. Pižmohtova se zbog toga našla u raskoraku između doslednog insistiranja na folklornom, pošto dramskog u Đidu zapravo i nema, i nesvesnog otpora prema takvom mi ljeu kod ponekih protagonista. Inače, sama predstava imala je izvesnog šarma, više kao evokacija seoskog života, što urbanom čoveku sa ruralnim poreklom, ponekad zatreba. Da su pevačke partije bile uspelije imali bi , kao što reče jedan mlađi posetilac, "mjuzikl" na narodne teme. Đido je imao određen, premda usporen ritam, a Pižmohtova je uspela poneke scene vrlo precizno i inventivno da reši. Kao jednu od takvih beležimo izvrsno rešen mizanscen "izborne kampanje" za novog kmeta. Ostaje nam da zažalimo 22 220

što rediteljka nije krenula putem doslednije stilizacije, jer pokušaja je bilo, a time bi izbegla pevačku i igračku nepripremljenost ansambla, a možda bi na tom putu pronašla neku skrivenu dimenziju Veselinovićevog dela. Kada bi sabirali vrline i mane ove predstave, kreacija Stojana Notaroša presudila bi da zrenjaninsko izvođenje Đida proglasimo za korektno. Tumačeći Stanojla, Notaroš je briljirao, u pevačkim numerama suveren davao je ton čitavoj igri. Izbegavši namerno potpunu ide ntifikaciju sa likom, sa distance je persiflirao srbijanskog lukavca. U neujednačenom ansamblu predstavljao je stožer koji je, sa još nekolicinom, održavao Đida na pristojnoj razini. Sava Damjanović mu je dostojno asistirao, oživljavajući beskrajnom energijom, inače pravolinijski, lik Marinka. Kažemo asistirao, pošto u ovoj pozorišnoj folklornoj slici pevački kvaliteti Notaroša dominiraju. Od starije garde istakla se već poslovično vitalna Filomena Dogan, a prijatno je iznenadio i Lazar Brusin, kao smušeni Andrija. Potrebno je istaći Miodraga Trifunova, koji je tumačio Maksima, uspešan je bio naročito u prvom delu predstave. Pribegavši karikira nju lika koji tumači, uspeo je da izmami aplauz na otvorenoj sceni. U drugom delu, međutim, taj unutrašnji otpor prešao je u šegačenje što donekle ruši celovitost utiska, a Trifunovu to nek posluži kao opomena da scenska karikatura ima granice. Mlada Anđelka Davidovac je i u ovoj predstavi nagovestila lep talenat. Njena Ljubica je imala šarma. Scenografija Vlade Rebezova jedan je od kvaliteta ove predstave. Stilizovan i reduciran eksterijer osvežavao je scenu, ne gubeći od funkcionalnosti i autentičnosti. Kostimi takođe uspeli. U ovoj predstavi, koja će svakako naći svoju publiku, igrali su još: Marinko Šebez, Selimir Tošić, Rade Brankov, Slobodan Despotović Zvonko Đukes (efektna minijatura) Ivan Janković, Živa Šajtinac, Zagorka Bogdanović, Ivanka Barić, Olga Radosavljević, Ljiljana Ada mović, Mira Dimitrijević, Mirjana Kostić i Žarko Belić. Zrenjanin, 27. decembar, 1969.

22 221

PESNIKOVO ČAROBNO OKO
Radivoj Šajtinac: Cveće i smrt Starog Luke, adaptacija i režija Jovan Putnik

Strah koji smo nosili u sebi, uoči ove premijere, da osobeni poetski sadržaji, iz kojih je sačinjena nadrealistička dramska vizija mladog zrenjaninskog pesnika Radivoja Šajtinca, ne ostanu apstrakcije, gle dalištu teško dostupne, brzo je bio odagnan. Pesnikovo maš tarsko pozorje imalo je dovoljno realnosti u svojoj imaginarnoj strukturi. Unutrašnji mehanizmi ovog dela, premda prvenstveno asocijativni, ipak su uspešno pretočeni u scenske radnje. Oni koji su očekivali da sa scene pozorišta poteku pregršti poetskih metafora, da reč bogata i zvučna zavlada dvoranom, prevarili su se. Ipak poezija je bila prisutna, čak kao preovlađujući ton, ali nije se ona nalazila prevashodno u replikama izgovorenim na sceni već u samoj biti ukupne scenske vizije, u strelovitoj kadkad ironičnoj misli, preplitanju sna i jave, tka nju tog izmaštanog prostora. U pojedinim momentima Šajtinčeve poetske slike dobijaju izuzetnu gustinu, u tim momentima naslućujemo konture svojevrsne filozofske parabole o životu i smrti. Reditelj je izvanredno osetio svu veličinu tih mesta, pribegao je efektnim stilizacijama pokreta pojedinca i ljudske mase, i na taj način još snažnije istakao mitsku dimenziju Šajtinčevog teksta. To prepoznavanje mitoloških asocijacija i slika obogaćuje predstavu, daje joj temporalnost. U toj opni prapočetka, junaci ove drame, do tada simboli, dobijaju na oporosti, životnoj večnosti. Kada te ljuske nestane, pokulja realnost na scenu, ona višeslojna, iz pesnikovih snoviđanja u kojima smrt pleše sa cvećem, razgovara sa ljudima, beži od njih. Postavivši, ovo prevashodno imaginarno delo, na scenu Jovan Putnik se odlučio na stvaralačko pretakanje njegovih zapretenih tokova, izbegavši tako prostu ilustraciju teksta, ili veštačko građenje dramske tenzije. Nametnuo je time sebi izuzetno težak zadatak, ali možemo nedvosmisleno reći virtuozno ga je obavio. Podvukli smo stilizaciju pojedinih scena, njihovo pojednostavljenje sve do mitskih ornamenata (scena veslanja, kao i finale drame, u svojoj perfekciji izuzetne su). Nekoliko nemih scena takođe su svojom reljefnošću i punoćom vanredno upečatljive. Nažalost, za ta uspela mesta vezana je i jedna primedba, ima se utisak da su poneke predugo eksponirane. Muzički eho uspešno je produbljivao scenu, stilizacija pokreta do baletske ho timičnosti takođe je bila efektna. Naročito je ingeniozna igra lišća, kao neosporni kvalitet ove predstave, a režija je u mnogome doprinela tome. Ističemo kao kvalitet neprestalno smenjivanje mitskog, simboličkog i realističkog prosedea. Po pravilu, na njihovim ukrštanjima Šajtinčeva vizija doseže vrhunce. U realizaciji ovakve rediteljske postavke, koja se zasniva na oživ ljavanju čarobnih slika, u mnogome je pomogla scenografija Vlade Rebezova. Ona je nadograđivala scenske radnje, uokvirivala ih, podvlačila. U komadu bez klasično uobličenih ličnosti, glumci su se, preko svakog očekivanja, odlično snašli. Prihvatili su čar poetske maštarije, osetili filosofsku relativnost dela i ostvarili uspešne role. Sava Damjanović, kao stari Luka, dočarao nam je svu dobrotu toga lika, njegovu simboličku misiju, služeći se pre svega unutrašnjim ozare njem ličnosti. Smiren u gestu, likom upečatljiv, on je predstavi davao mitska obeležja. Bora Atanacković, 22 222

tumačeći Smrt, neosporno je imao težak zadatak, da tako nefiguralnom pojmu da realnije dimenzije. Međutim, Atanacković je uspeo, ironijom je parodirao "ličnost" koju igra, naglim promenama tona zadržavao sve poetske asocijacije koje je u tom pojmu autor namenio. Ljiljana Adamović je igrala sa naglašenom lepršavošću, može se reći da je uspela da dočara naivnost i lepotu predmeta koji tumači. Možda je ponekad zasmetala erotska nota u njenoj igri što nije odgovaralo nevinosti cveća koje je animirala. Olga Radosavljević, plenila je raskoš nom koloraturom svoga glasa, dok je Milorad Trifunov uspešno dopunjavao dobru glumačku ekipu. Zrenjanin, 21. februar, 1970.

22 223

BEZ SCENSKOG DOŽIVLJAJA POETSKE DIMENZIJE
Todor Manojlović: Centrifugalni igrač, režija Đura Udicki

Najbolje dramsko delo Todora Manojlovića doživelo je i svoje zrenjaninsko izvođenje. Neosimbolistički Centrifugalni igrač, osoben po ukrštanju realističkog i poetskog prosedea, po slapovima poezije i proze, nameće mnoštvo problema prilikom postavljanja na savremenu scenu. Ovo delo, u biti metaforičko, (život je zatvorena kružnica iz koje se samo izuzetno hrabri zanesenjaci mogu izdvojiti) nosi u sebi i izvesne odrednice vremena u kome je nastalo (između dva rata), što realističkoj fakturi, koja obgrljava poetske reminiscencije, daje pitoresknost. Međutim, filosofska koncepcija Manojlovićevog dela (žudnja za slobodom i duhovnim prostranstvima) nalazi se u replikama i gestovima lirski oformljenih ličnosti.To su prvenstveno Liliana i Bil. Iz njih progovara kristalna žudnja za svetlošću Todora Manojlovića. To neprestalno smenjivanje realističkih isečaka iz ži vota sa filosofsko-lirskim segmentima, reditelju ove predstave na meće značajne dileme. Prilazeći ovakvom tekstu, Đura Udicki je napre osetio realističke valere Centrifugalnog igrača i na njima gradio koncepciju čitave predstave. Izvlačeći dramski nedovoljno čvrste niti ove tragikomične maštarije Todora Manojlovića, o slobodi i ceni kojom se ona plaća, redi telj je dosledno podvlačio pomalo melodramsku fabulu pretvarajući dramu u realističku komediju naravi. Pojavio se problem - šta učiniti sa prazninama koje su u Centrifugalnom igraču - ispunjene lirskim kliktajima o "slobodnom letu". Udicki je vešto otklonio tu trenutnu nedoumicu: ubrzao je ritam predstave, ponekad do pravog galopa, pukotine koje su se pojavljivale između pojedinih slika zamenio je stilizovanim baletskim numerama, inače vrlo simpatičnim. Ipak, time je Manojlovićev tekst znatno pojednostavljen, a predstava osiromašena. Ostalo je suviše malo poetskih snoviđenja, dok je meta forička razvojna linija čitave drame, zasnovana na sukobljavanju realističkog i lirskog, skoro u potpunosti ostala skrivena. Ono malo "manojlovićevskog" u predstavi dugujemo Ljiljani Adamović koja je Lilijanu tumačila prozračno, kao inkarnaciju čiste ljubavi. U njenom tumačenju ta ljubav je izvirala više iz zanosa nego iz uma. Jedino je ona uspela da se otrgne od realističke koncepcije čitave predstave. Marinko Šebez, kao lutalica Bil, isuviše je bio sklon naturalističkim rešenjima, ponegde više patetičan nego poetičan, tako da njegovo bekstvo iz sivila građanskog života nema dovoljno unutarnjih opravdanja. Međutim, napominjemo, da je Šebez imao nekoliko uspelih scena. Ljubavni dijalozi sa Lilianom, u drugom činu, bili su potpuno ko rektni. Ministar, Zvonko Đukes - bled i neuverljiv, često ne svojom krivicom. Isuviše uzburkani mizanscen "pokrivao" je, kod Manojlovića vrlo značajne, replike, koje je Đukes izgovarao. Stojan Notaroš, kao savetnik, bio je na putu da stvori upečatljivu ulogu, međutim on je preteranim gestikulacijama fino zamišljenu grotesknu figuru pretvorio u jednodimenzionalnu karikaturu. Možemo samo da zažalimo zbog toga. Zrenjaninsko izvođenje Centrifugalnog igrača neočekivano, je pružilo epizodnim ličnostima mogućnost da ostvare zapažene uloge. Zagorka Bogdanović, 22 224

kao gospođa sa crvenim suncobranom, bila je dovoljno egzaltirana i opsednuta ličnom tragedijom, premda znatno oš tećena izbacivanjem vrlo značajne scene razgovora sa avijatičarom Olegom u finalu drame. Nejasni su razlozi koji su uticali da se taj dijalog zanemari. Sekretar Selimira Tošića, potpuno u mentalitetu tog "soja" u građanskom društvu - tih, strpljiv pokoran. Rade Brankov je novinara tumačio na liniji stapanja realističkog i stilizovanog - znači u duhu Manojlovićevog originala. Hotelski bojovi - Miodrag Trifunov, Olga Radosavljević i Anđelka Davidovac - šarmantni. Barmen Milutina Mirkovića - vrlo živopisan. Dragan Krsmanović kao Oleg - nedopustivo nezainteresovan. Scenografija i kostimi Zdravka Mandića puni toplog koloritta i vedrine, jedna su od vrednosti ove predstave. Zrenjanin, 7. mart, 1970.

22 225

LORKA I KOKTO NA SCENI

U razmaku od desetak dana imali smo prilike da na sceni pozori šta "Toša Jovanović" posmatramo dve premijere: Dom Bernarde Albe, F. G. Lorke i dve jednočinke znamenitog Ž.Koktoa. Oba dela su na scenu postavili Jovan Putnik, kao reditelj i Vlada Rebezov, kao scenograf i kostimograf. Zahuktali hod ansambla Narodnog pozorišta svakako svedoči o ambicioznim planovima, međutim rezultati tog izrazitog aktivizma nisu bili podjednaki: dok Dom Bernarde Albe predstavlja skoro repert oarski promašaj, Škola za udovice i Mornarska ljubav imaju šansu da postanu bestseleri. Razmotrimo, ipak, pojedinačno ove predstave. LORKA U NEREPREZENTATIVNOM IZDANJU Veliki španski pesnik Frederiko Garsija Lorka često je prenosio svoje poets ke dileme i u dramski oblik, međutim danas je preporučljivije sačiniti iz njegove poezije dramski recital nego posezati za originalnim dramama. Osnovni kvalitet tih dela je lirika, odnosno lirska stilizacija života; Lorkine drame su izrazito emocionalne ali svojom dramskom strukturom, čak i u najboljim izdanjima, anahrone savremenom teat ru.Omiljeni Lorkini motivi: erotski vrela ljubav, religioznost, koja ponekad pada u misticizam, i smrt, drastična i ekspresivna, prepliću se, sa različitim uspehom u svim njegovim dramskim tekstovima. U Domu Bernarde Albe, u senci jedne tragedije, nemuštim mehanizmom priprema se druga, znatno veća. Lorkine se ličnosti u ovom delu grče vito otimaju od stega religioznosti i matrijarhata koji Alba zavodi u porodici posle muževljeve smrti. Strast je u svima prisutna, negde kao životna neophodnost, negde kao spoznani greh, međutim drama povremeno "pati" od čudnih psiholoških skokova, kao i od nedovoljne akcione motivacije, što je opšta "odlika" pesničkih drama. Jovan Putnik je u delu pokušao da pronađe skrivene dramske segmente, da divergentne tokove preciznije usmeri ka završnoj kulminaciji. U tome je delimično uspeo, ali predstava je nažalost ipak protekla u monotoniji, koju su tek ponekad razbijale glumačke parade Filomene Dogan, Lepe Lazarov i Ljiljane Rebezov. Reditelj je svoj posao vrlo precizno obavio, sve scene su do kraja razrađene, stilizacije su skoro uvek efektne i konsekventne, čak pijetetične, međutim to ne uspeva da izmeni bled utisak o čitavoj predstavi. Greška se izgleda dogodila u odabiranju dela, Bernarda Alba niti na najbolji način reprezentuje Lorku, niti pruža garancije za kvalitetnu scensku trasformaciju. Ne može se, međutim, zanemariti ni dobra doza nerazumevanja naše pu blike za mističnu stvarnost katoličanstva španske provincije. Glumački ansambl je očigledno pružio maksimum ne bi li spasao predstavu: pored izuzetno nadahnute Filomene Dogan, Lazarova i Rebezova su bile uspešne, Poncija Ivanke Barić bila je pomirena sa životom i uzdržana u gestu. Bogdanka Vakanjac, Zagorka Bogdanović i Bogdanka Janković - korektne. Adela Anđelke Krsmanović, temperamentna i silovita, vrlo bliska Lorkinom tipu španske žene. Kod 22 226

Ljiljane Adamović primetili smo izvesnu izveštačenost, čak pozu, što je rušilo stilsko jedinstvo glume na čemu je režija sa pravom insistirala. Scenografija Vlade Rebezova, nedovoljno stilski čista, više je odgovarala nekom amerikaniziranom mizanscenu. DVOSMISLENI KOKTOOV OSMEH Žan Kokto, svestrani francuski umetnik, nadrealista, klasicista jednovremeno, lirik opore fakture ogledao se i u dramskoj formi. Škola za udovice i Mornarska ljubav delovi su njegovog komediografskog opusa. No, ovde je potrebno jedno preliminarno razjašnjenje: Ko ktoov humor nije onog galskog, lepršavog, iloovskog tipa. On ispisuje više skice humornih situacija nego urnebesne parade smeha. Njegov smeh nije onaj zdravi koji razgaljuje, već "terapeutski" koji uznemirava i nameće određene moralne dileme. U jednočinkama koje je Jovan Putnik vrlo uspešno postavio na scenu, Kokto progovara jednom vrstom nadrealističkog humora koji ima u sebi značajnu dozu jeze. U prvoj priči ljubav se vodi kraj muževljevog sarkofaga, na kraju se čak izvodi cinična igra sa balzamovanim telom, u drugoj žena iz "ljubavi" i lakomosti ubija čoveka u kome ne prepoznaje svog davno izgubljenog muža. Ta jezivost daje humoru već napomenutu oporost; nije teško osetiti ni intelektualni izazov koji pisac upućuje gledaocu. Reditelj ove predstave dobro je shvatio pravu prirodu koktoovog teksta i vešto je naznačio dva osnovna toka. U "Školi za udovice" to su: s jedne strane banalna preljubnička priča, nešto izmenjenih dispozicija, a sa druge strane cinična podrugljivost piščeva. U delu Mornarska ljubav: naivnost intrige i tragičan završetak lepo zamišljene ljubavne varke. Režija je dosledno podvlačila tu polivalentnost teksta, time je predstava izbegla pad u prozirnu komediju situacije, odnosno u melodramsku tragikomediju. U Putnikovoj verziji Kokto je zadržao svoje prevashodne odlike, ironičnohumornu viziju života, manje ili više prigušenu erotsku nit, kao i intelektualnu vokaciju. Ovakva predstava značila je težak ispit za glumce, jer trebalo je izbeći s jedne strane patos, s druge naturalističko oblikovanje likova. Ljiljana Rebezov i Stojan Notaroš pribegli su persiflaži i to vrlo uspešno. Naročito je stilizacija Rebezove bila efektna: ironičnim kadencama podvlačila je humorne situacije, pod rugljivom patetikom davala ritam čitavoj sceni. Filomena Dogan je realistički odigrala ulogu družbenice, Zagorka Bogdanović, kao mornareva žena - u pojedinim scenama prenaglašeno patetična, u celini uspešna. Selimir Tošić je vojnika tumačio sveže, dok je Lazar Brusin korektno odigrao drugog mornara. Ivanka Barić, u maloj ulozi maj ke, nagoveštava neslućene mogućnosti tragičarke koja dramske akcen te ne gradi na scenskim efektima već na psihološkoj prozračnosti. Bogdanka Vakanjac je delovala senzualno, naročito svojim prozuklim glasom. Scena i kostimi zanimljivi, naročito za Mornarsku ljubav, a dekor za istu jednočinku - neobično efektan. Potrebno je napomenuti da smo Koktoa slušali u tečnom prevodu Mire Milosavljević. Zrenjanin, 28. mart, 1970.

22 227

RAT, KOMIKA I PATETIKA
Stevan Jakovljević: Na leđima ježa, režija: Aleksandar Ognjanović

Treća knjiga Jakovljevićeve trilogije o patnjama i podvizima srps ke vojske za vreme Prvog svetskog rata, poslužila je Aleksandru Og njanoviću kao inspirativni temat za dramsku evokaciju tog herojskog vremena Potpomognut tandemom Svetolik i Miodrag Nikačević, koji su dramatizovali istoimeno poglavlje pomenute knjige, Ognjanović je podlegao zavodljivim ali ne i relevantnim akcentima vizure Ste vana Jakovljevićeva na balkansku epopeju iz Prvog svetskog rata. On je u Jakovljeviću preferirao romantično i patetično, recimo odmah ve oma efektno i scenično, ali prevashodne su vrednosti pisca Srpske trilogije doslovni realizam, humanost i specifičan vojnički humor. Sve ga toga bilo je i u ovoj predstavi ali scenska poenta je, međutim, pre često "preskakala" na slike sazdane od romantičarske heroike, na širo ke gestove, patos i melodramsko (uz prekomerne pirotehničke egzibicije). U Jakovljevićevim junacima postoje i takve dimenzije ali nije to u njima ono po čemu ih pamtimo. Tragičnost njihovih sudbina, stojicizam, humor kojim se brane od korozivnog dejstva bliske smrti, svakako da bi snažnije bili istaknuti, i više došli do izražaja u savremenijoj rediteljskoj koncepciji. Očišćen od prekomernih romantičarskih natruna, stilizovan i čvršće realistički koncipiran, Jakovljević bi odjeknuo znatno efektnije, manje anahron. Rediteljska koncepcija kao da je lutala od scene do scene: Ognjanović je bio dosledan u nameri da ne potceni ni jedan od tokova Jakovljevićeve epopeje. Time je međutim, učinio lošu uslugu piscu, trudeći se da nam ga neizmenjenog predstavi, pokazao nam je svu njego vu zastarelost, propustivši istovremeno da dovoljno osvetli poetske valere tih požutelih stranica njegove čestite ali ne i velike prozne građevine. Humor, prostodušan i neprevreo, tek povremeno je preletao rampu, lepota i čistota duša ratnika koje "klanica iza svake čuke vreba" bivala je potisnuta često patetikom gestova i monologa. Učiniće se, možda, nekome da plediramo za nečim što ni sam pisac nije u romanima u potpunosti ostvario; čak i ako je tako, kreativnijim i smelijim zahvatom adaptatori i režija bi možda Jakovljeviću produžili dramsku dugovečnost. Dosledan svojoj viziji Jakovljevićevog dela, obilno potpomognut dramatizacijom, Ognjanović je stvorio zanatski veoma uspelo delo, predstavu koja nikako nije bez atmosfere i specifične naivne lepote. Ne slažući se sa rediteljskom postavkom, moramo mu, međutim, oda ti priznanje za visoku profesionalnost u svim etapama dramatizovanja dela Na leđima ježa. U prvim delovima stvoren je zanimljiv štimung oporog vojničkog humora. Scena je živela jednim dahom, glumci su igrali poletno osećajući da i gledalište živi njihovim ritmom. Kada se drama počela zgušnjavati, sa prvim nagoveštajem bliske tragedije, na scenu je pohrlila patetika i pirotehnika. U galimatijasu pucanja i zapenušanih monologa izgubila se poezija ljudskih sudbina: par studiozno izgrađenih detalja, lepo stilizovanih, prošli su nedovoljno primećeni, za čim valja zažaliti. U tim 22 228

momentima i glumci su osetili "tanušnost" svojih rola i snalazili se po spretnosti i isku stvom. Svakojako, Ognjanović je suviše respektovao u Jakovljeviću istoriju, manje njegove humanističke lamente i humor ratišta pozlatom prošlosti zagušene. Međutim, ovaj reditelj je i u svojim pogreškama suveren, precizan i konsekventan. Zavedeni prividnom polivalentnošću prostranstava predstave, koju su diktirali s jedne strane reditelj a s druge Jakovljevićev tekst, glumci su ostvarili neujednačene role. Jovan Antić (kapetan Stanojević), stvorio je, u realističkom maniru, celovitu ulogu snalazeći se bolje u dramskoj herojici a manje uspešan u psihološkim nijansiranjima. Stevan - Stojana Stojiljkovića, bled i romantičan, potpuno u duhu rediteljeve intencije. Kosta "Turčin", u tumačenju Stojana Notaroša, komičar, sav u spoljašnjem gestu, čvrsto građen ali i s nedovoljno osvetljenom tragičnom dimenzijom, koja čini ovaj kompleksan lik impresivnim. Prvoslav Zakovski (poručnik Rajko), gradio je svog junaka u nekoliko osnovnih tonova, imajući neophodnu distancu. Nepretenciozno i dobro. Dragoljub Lazarov, veoma mlad glumac, pod iskusnom rediteljskom rukom ostvario je prihvatljivu ulogu romanti čnnog heroja (Dragan), premda je glasovno još nedovoljno kultivisan. Veteran zrenjaninske scene, Lazar Brusin, simpatično je oživeo posilnog Živorada, ujednačeno, u svom već poznatom komičarskom dijapazonu. Epizode Radeta Brankova, Milutina Pavlova i Dragana Krsma novića, osobito prve dvojice, na nivou predstave, znači solidne. Opaska koja važi za čitav ansambl: u prihvatanju jezičkih karakteristika originala mora se biti dosledniji. Poneki su mešali "vojvođanski" i "srbijanski", drugi potpuno zanemarili jezičke osobenosti. Stilizovano - realistički dekor Vlade Rebezova, bitan je kvalitet ove predstave. U umešno načinjenoj, i ujednačeno igranoj predstavi Na leđima ježa, igrali su još Nedeljko Pajević (markantno), Sima Grosu, Ferenc Salma, Jovan Radin, Stojan Sekulin, Borivoje Joksimović i Radomir Kovačević. Zrenjanin, 9. oktobar, 1971.

22 229

SOLŽENJICIN NA ZRENJANINSKOJ SCENI
Aleksandar Solženjicin: "U prvom krugu", za scenu priredio i postavio Sava Komnenović

Knjževnik čija su dela, posredstvom švedske akademije nauka, za talasala evropsku kulturnu i političku javnost, dospeo je i na našu scenu. Delo sovjetskog nobelovca, koji još nikako ne dospeva u sitaciju da primi ovo laskavo priznanje, A. Solženjicina, pruža obilje materijala za tzv. političko pozorje, tekstovima pisanim za scenu a još više svojim romaneskinim zahvatima u oblast totalitarnog. Njegove, nedvosmisleno autobiografski koncipirane, proze govore o periodu totalitarne vladavine u SSSR, odnosno Solženjicin upoznaje svet sa stvarnošću Staljinovih logora za političke "grešnike". Veoma objektivno i nadasve precizno, on priča o mučnim životnim putešestvijama prevashodno intelektualnih "grešnika". Međutim, njegovi romani imaju u sebi i znatno više od ispovesti patnika, oni su, zapravo, napravljeni kao parabola protiv neslobode uopšte, protiv fizičke a naročito duhovne tiranije. Počevši od pripovetke Jedan dan Ivana Denisoviča pa preko Odela za rak, sve do romana U prvom krugu, čiju smo scensku transpoziciju videli, Solženjicin, prepun gorkih ličnih iskustava, napominje da je dehumanizacija društva opasnost koja je latetna u svim sistemima. Roman Uprvom krug" nema danteovsku polifoničnost, ali vizija sveta bez slobode nije u ovoj sovjetskoj verziji manje stravična. U Solženjicinovom paklu smešteni su vrhunski intelektualci, zapravo elita društva. Neka, često minorna, politička krivica uticala je da se nađu u radnim logorima. Tamo im je omogućeno da se naizgled bave, naučnim radom, ali ciljevi kojima bi ovaj trebao da služi toliko su niski da praktično znače, u slučaju da im svesno i aktivno streme, moralnu devalvaciju i kapitulaciju. Za razliku od danteovskog pakla, iz ovog postoji samo jedan izlaz ali - nečastan. Adaptirajući ovo delo, prevashodno etičkih vrednosti, Sava Komnenović se opredelio da nam predstavi samo neke njegove tokove. Zapravo, na zrenjaninskoj premijeri videli smo samo spoljašnje konture ovog slojevitog dela. Činjenica da se kreator ove predstave prevashodno opredelio da nas informativno upozna sa savremenim sovjetskim piscem, ne može u potpunosti da opravda jednosmernost njegove vizije Solženjicinovog romana. Vršeći izbor iz ove drame "elitnih logoraša", Komnenović je morao uložiti znatno više truda u traganju za dramskim elementima u romanesknom predlošku. Poneke slike viđene na zrenjaninskoj pozornici imaju daleko veću literarnu vrednost nego scensku (traktat o Faustu, na primer), dok su neki karakteristični detalji iz romana, inače veoma dramatični, čak i politički univerzalni, zanemareni. Politički teatar, kome bi ovo Solženjicinovo delo najviše pripadalo, mora se zasnivati na aktuelnosti i izvesnoj svesnoj provokativnosti. Svega toga bilo je isuviše malo. Iz Komnenovićeve adaptacije, mogli smo zato samo da naslutimo snagu piščevih "filipika" protiv tiranstva, često je patetika zamenjiva la govor činjenica, a one su Solženjicinova prevashodna vrednost. Osobenost zrenjaninske premijere ovog dela je pokušaj osvajanja nove dramske forme - tzv. žive knjige, odnosno svojevrsnog recitala relevantnih odlomaka dela. Kao pokušaj, može se, pozdraviti ovaj zah vat, jer ponekad je izuzetno teško 23 230

integralno transponovati na pozornicu prozno štivo, naročito roman. U slučaju da slične literarne tvore vine imaju izuzetne literarne ili aktuelno društvene vrednosti, mogla bi "živa knjiga" da postane praksa zrenjaninskog pozorišta, ali potrebno je obezbediti znatno veći uticaj kreacije u odbiru odlomaka koji reprezentuju književno delo. Valje, dakle, imati bolje scenarije! Zrenjaninska premijera Solženjicinovog dela i pored svega ohrabruje, naročito mogućnostima koje otvara. Svoju informativnu ulogu svakako je i ova adaptacija dobro ispunila: delo ćemo pročitati ili ponovo prelistati. Međutim, pozorište se ne sme time zadovoljiti. Adaptacija mora biti na većoj umetničkoj razini. U Prvom krugu nas je i na sceni uzbudio, ali se u prvom delu osetila izvesna monotonija. Komentator je isuviše često "deklamovao, a neophodne dinamičnosti je nestalo već u prvih pola časa. Sve su to sitnice, ali ih je za nijansu bilo prekoviše. Iz veće grupe glumaca koji se pojavljuju u ovoj predstavi vredi izdvojiti Prvoslava Zakovskog, koji je spontano i sa pravom intonacijom govorio Solženjicinove precizne rečenice, zatim Divnu Stojiljković, elementarno tragičnu, kao i Savu Damjanovića čija epizoda svedoči o sazrevanju ovog glumca. Zrenjanin, 4. decembar, 1971.

23 231

POVRATAK EMOCIJI
Miroslav Belović i Stevan Pešić: Omer i Merima, reditelj Dušan Mihajlović

Dok se teatarska kretanja u svetskim razmerama kreću ka sve radikalnijem "razaranju" klasičnih pozorišnih struktura, na našim scenama, ako izuzmemo ekskluzivni Atelje 212, literarno i neokla sično pozorje doživljavaju svoju ekspanziju. Objašnjenje ovog fenome na, u par rečenica, je dosta dubiozan poduhvat, iako ovako ad hok re čeno stoji u tesnoj vezi s nedovoljno definisanim pojmom naše pozo rišne publike. Najnovija premijera pozorišta "Toša Jovanović" samo je novi element pretpostavljene analize scenskih kretanja u nas. Balada iz narodne baštine, Omer i Merima, svojim tragičnim konsek vencama, nepatvorenošću osećanja, naročito emocionalnim intenzitetom, poslužila je piscu Stevanu Pešiću i reditelju Miroslavu Beloviću kao polazna pretpostavka u gradnji dramata tragičnih sazvučja. Imajući, očigledno, neka dela klasične literature kao model, autori čak ni ne taje da je to Šekspirova tragedija Romeo i Julija, oni su svesno na tome gradili svoju viziju računajući na našu, slovensku, sklonost ka romantičnim i tragičnim ljubavnim istorijama. Naša "balkansko-evropska" publika pokazala se kao zahvalan medijum za takav koncept - emocionalni dodir sa gledalištem uspostavljen je, time je predstavi obezbeđeno potrebno trajanje. Jedan manje egzaltiran a više analitičan pogled na delo, koje su nam Belović i Pešić, odnosno reditelj Dušan Mihajlović uz pomoć glumaca, predstavili otkriva izvesne nedostatke, kojih je ipak manje nego što se moglo očekivati pri ovakvom pozorišnom zahvatu. Autori tragedije kao da nisu dovoljno verovali narodnom pevaču, skraćivali su i sažimali originalan tekst, imajući verovatno pred sobom dobro znane i proverene sheme klasične tragedije. Izgubljena je na taj način vitalnost i elementarnost narodne lirike, a istovremeno nismo dobili dubinu strasti klasičnih tragičnih drama. Likovi nisu dovoljno iznijansirani, niti je tragična krivica glavnih junaka dovoljno osvetljena. Međutim, treba napomenuti da je unošenje Idrizovog lika, u ovo delo uspešan potez koji Omeru i Merimi daje izvesnu mitsku zamagljenost. Beloviću i Pešiću, naročito ovom potonjem može se staviti prime dba na dopisani tekst, koji je u većini, nema jednostavnost narodnog originala, već je metaforikom više upućen baroknom ornamentovanju. Dušan Mihajlović je dosledno sledio autore u njihovoj šekspirov skoj inspiraciji, ne upuštajući se međutim u smelije stilizacije. Zapravo, dok u prvom delu preovlađuje folklorno (što nikako ne smemo pripisati izvornoj pesmi) koje je veoma razigrano mizanscenski, u dru goj celini Mihajlović vrlo efektno zgušnjava dramu, i u čistim valerima vodi je tragičnom i efektnom epilogu. Jednostavnim scenskim re šenjima, koja dopuštaju da emocija gospodari, pozornicom i gleda lištem, izbegavajući sve primese melodramatičnosti, koja u predsta vama toga tipa izvire iz svakog nepreciznog gesta ili neodmerene replike, reditelj pokazuje sistematičnost i zrelost. Tim više nas čudi ne dovoljna smelost u nadgradnji prvog dela. Ovakav dramat stavlja pred glumce velike poteškoće jer ništa nije lakše nego u 23 232

sličnim delima skliznuti u lažnu patetiku, zapravo potpuno promašiti. Zadatak nije bio suviše zahvalan: savesno odigrana rola ne donosi sigurno priznanje, jer likovi koje treba oživeti nisu dovoljno psihološki iznijansirani. Pred takvim zadatkom ansambl se podelio: stariji su zaigrali s izvesnom distancom prema likovima koje predstavljaju, mlađi su ušli u avanturu spontano i iskreno, i s prilično uspeha izneli povereni im zadatak. Merima Dragice Despotović bila je dovoljno čedna, premda nedovoljno opuštena u tragičnim partijama. Dragoljub Lazarov, kao Omer u prvom se delu gubio u dramski nefunkcionalnim kretnjama, što je delovalo kao kompenzacija izvesne nesigurnosti. Kasnije je zaigrao znatno koncentrisanije. Fatima, u tumačenju Olge Radosavljević, nije imala dovoljno fatalnosti i tajanstvenosti, iako je korektno glumila. Ova mlada glumica je, zapra vo, podelom uloga bila hendikepirana. Idriz, Save Komnenovića, tek je u drugom delu dobio mitsku dimenziju, otresao se folklornih primesa, zapravo zaživeo je kada je ovaj glumac poverovao u autentičnost uloge koju nosi. Gordana Vinokić je imala dovoljno gordosti i prkosa koji karakterišu Ismetu, poneke scene rafinirano izgrađene govore nam o transformaciji dojučerašnje herojine zrenjaninske scene u karakternu glumicu zavidnih mogućnosti. Nedovoljna preciznost izgovora u mnogome je rušila utisak o vrednosti napora Ivanke Barić. Scenografija Vlade Rebezova, u prvom delu samo funkcionalna, u drugom veoma ekspresivna i upečatljiva.

23 233

OPERETA OD TRIFKOVIĆA SAČINJENA
Kosta Trifković: Baš su ti muškarci prave lole, scenska adaptacija i režija Dragan Jović

Dramski tekstovi iz nacionalne pozorišne tradicije nameću mnogostruka iskušenja onome ko pokuša da ih vrati na savremenu scenu. Ta ista dela, klasična po literarnoj ili scenskoj vrednosti, otvaraju najmanje dva kulturološka pitanja: na probi je istovremeno i mentalitet ovovremene publike, značajniji su, ipak, pokazatelji koji nam govore koliko se suština takozvane klasike, u davnini glorifikovana, sačuvala od korozivnog dejstva proteklog vremena. Zato, priređivači smelo, sa manje ili više uspeha, osavremenjuju klasiku. Kada je Trif ković u pitanju, nadgradnja je bila sasvim moguća pošto bi autentično rekonstruisanje ovog pisca predstavljalo svojevrsan anahronizam. U klasifikaciji koju nam nameće teorija književnosti i drame, Trifkovićeve scenske slike "komičnih situacija" ne zauzimaju neko značajnije mesto. Bez izraženijih socijalnih, psiholoških i etičkih definicija, ovaj pisac pretenduje samo na dopadljivost i pitkost. Adaptirajući Trifkovićeve "dvočinke" za zrenjaninsku pozornicu, Dragan Jović je odmah eliminisao mogućnost klasičnog Trifkovića. Opredelio se za "igru u igri", zapravo dopisao je intermedije, a glumcima naložio da glume hotimičan diletantizam. Ovakva koncepcija svakako da je poticala od namere da se kroz karikaturu otkriju nedovoljno poznati mehanizmi ovih vodvilja, a istovremeno zabavi publiku. U intermedije, koje su, da odmah kažemo, najslabiji delovi predstave, ukomponovane su stare gradske pesme, što je trebalo da donese lepršavost nagoveštenog "operetskog žanra" na naše teme. Ideja da se od Trifkovića, zabavljača naših predaka, načini anima tor današnje publike, zavređuje pažnju ali ne možemo se oteti utisku da je potreba takvog ugađanja zasenila sve ostalo. Međutim, i publika danas prima s smeškom ono što joj namenjujemo samo dok ne otkrije da je podilaženje isključiva namera izvođača, posle toga pos taje sumnjičava. U ovom "trifkoviću" pesama je bilo previše, čak i onih koje se nikako ne mogu uklopiti u starovojvođanski melos. U realizovanju "obrađenog klasika", dosledan svojoj viziji, ako izuzmemo treću jednočinku, Jović je dosledno i stilski tačno parodirao manire onovremenih pozorišnih družina, a Trifković mu je to sve srdno omogućavao. Ali, međučinovi, koji su svakako trebali da proteknu u svežoj improvizaciji, pesmom razgaljenoj, delovali su nedorađeno, nategnuto, odbojno u svojoj familijarnosti. Zaboravljeno je staro pravilo da dobroj improvizaciji prethode časovi studiozne analize svakog gesta. Generalno shvativši da je kod Trifkovića najvrednija bezazlenost igrarija, Jović je, međutim, ispustio iz vida da je baš u scenskim vragolijama od izuzetnog značaja koncentracija i selekcija izražajnih sredstava. U ovako "pomerenom" trifkovićevskom svetu, glumci su ne očekivano dobili mogućnosti koje bi im u originalnoj verziji svakako bile uskraćene. Parodični kontekst dozvoljavao je značajnije dogradnje likova, na relaciji od karikiranja naznačenih osobina, do persiflaže čitave ličnosti. Po svom temperamentu, mogućnostima i rediteljskim intencijama, glumci su se i opredeljivali. Jovan Antić, iako je često "predstav ljao" epizodne ličnosti, pokazao je najviše spretnosti u unutrašnjem parodiranju trifkovićevog sveta. Odmeren, 23 234

istovremeno dovoljno spontan, šarmatno je persiflirao malo građanštinu. Naročito je uspeš na bila njegova epizoda u trećoj, inače slabijoj jednočinki. Bogdanka Vakanjac iskoristila je ovu predstavu da nam pokaže zavidan dijapazon svojih komičarskih mogućnosti. Manirom jedne Ljubinke Bobić, znači pomalo prenaglašeno, ali dopadljivo, davala je ritam čitavoj predstavi. Ponekad se služila i oveštalim scenskim sredstvima, ali su ova u njenoj interpretaciji dopadljivo delovala. Stojan Notaroš je uložio znatne napore da prihvati laki, operetski ton predstave, i može se reći da je uspeo u tome. Njegova već osvedočena muzikalnost, mnogo mu je pomogla. U prvoj jednočinki, vrlo uspešan. Stojan Stojiljković pokazao je lepe mogućnosti u komediografskom žanru. Razigran i opušten davao je impulse predstavi, naročito u "ljubavnom pismu". Mira Dimitrijević je prijatnom pojavom i glasom stvorila dobre preduslove za dopadljivu ulogu, ali je taj utisak umanjila donekle "pretvrdom" glumom. Milenko Pavlov, sa jednom zapaženom epizodom nagoveštava javljanje autentičnog komediografskog glumca. Ružica Savić, kao sufler, bila je lepršava, sa dečjom lakoćom kretala se ovom predstavom. Divna Stojiljković, je svojom nedovoljno stilizovanom glumom, u suštini dobro zamišljenom, disharmonično delovala. U izboru muzike Ivan Petrov je morao biti raznovrsniji, ili odme reniji u variranju sličnih motiva. Scena Dragomira Petrovića, bogata i zanimljiva u rešenjima, ali i nesa glasna sa osnovnim duhom predstave - simuliranom diletantskom pozornicom. Isto važi i za kostime. Jedna opaska, spoznana posle naknadne analize: i pored svih mana predstava je gledljiva, kada bi bila sažetija, vrednosti bi joj se uvećale. Zrenjanin, 19. februar, 1972.

23 235

Žorž Fejdo Buba u uhu, URNEBES NA SCENI reditelj Ljubiša Ristić

Ako je vodvilj, ta pikantno elegantna komediola, derivat francuskog duha, onda je Žorž Fejdo njegov rodonačelnik. Intriga, prevashodno ljubavnog sadržaja, muž pomalo onemoćao, ljubavnik vreo i nestrpljiv, žena kao leptir lepršava, sluge glupopametne, tema golicava, ali nikada suviše eksplicirana - to je skoro čitav svet vodvilja. Od komediografskih sredstava - zabuna, prerušavanje, nesporazumi. Dodajmo tome živahan ritam, povremenu laku ironiju, koja je bez suvišnih socijalnih određenja, više duhovitost, to je Fejdo i Buba u uhu. Postavljajući na zrenjaninsku scenu ovu, kako sam kaže, "smešnu dramu", Ljubiša Ristić je već konceptom obezbedio sebi preduslove za dopadljivu predstavu. Pogrešno bi bilo u Fejdou tražiti posebno satirične valere, eventualne psihološke kontrapunkte, on jedno stavno želi da zabavi publiku, i sam se smejući. Ristić je to shvatio i zato ovaj vodvilj ima neophodnu lakoću i vibrantnost. Razigrana scena pokazala se kao najbolja transmisija između ovog, ne suviše serioznog pisca, i savremene publike neodređenog ukusa. Međutim, Ljubiša Ristić nije se zadovoljio pukim rekonstruisanjem intencija ovog pisca. U predstavi koju smo posmatrali, prisutan je izvestan eksperimentalni zahvat, recimo - uspešno kolokviran. Naime, Ristić je uočio jednu zakonitost koja je prisutna u svim delima Žorža Fejdoa: prepoznao je u njima neizmeran dinamizam i odmah ga definisao kao srž njegovih vodvilja. I zaista, u Fejdou ima neizmerno mnogo mehaničkih radnji, jurnjave, vratolomija, tako da igrati ovog pisca znači posedovati, pored veštine duha, i pozamašnu telesnu energiju. Baš na tom urnebesnom ritmu insistirao je i reditelj, dajući istovremno Buba u uhu plastičnost pomalo stilizovanog Fejdoa. Činjenica je da pojedina njegova dela nose u sebi i apsurdno-tragične akcente govori da ni Ristićevo insistiranje u tom pravcu ne bi bilo proizvoljno. Zrenjaninska premijera je pokazala koherentnost rediteljske ideje, bila je razigrano dorečena, u krupnom planu neuhvatljivo razig rana, u detalju dorađena. Glumci su imali dovoljno lakoće ali i preci znosti. Ritam koji je potencirao mehanizam kretnji, upravo nam je iznova dokazivao tačnost Bergsonove tvrdnje da otuđena kretanja deluju neodoljivo smešno. U precizno naznačenoj nomenklaturi, akterima je ipak ostajalo dovoljno međuprostora za kreativna domišljanja. U celini, zrenjaninski glumci pokazali su dovoljno maštovitosti i izdržljivosti. Jovan Antić, u dvostrukoj ulozi (Viktor Šandebiz i sluga Poš), bio je dominantna figura čitave predstave. Temperamentan, okretan, diktirao je ritam svim ostalim. Stilizovane geste, izražajna mimika, i nesvakidašnja moć čisto fizičkog pretapanja, učinili su njegovu igru nezaobilaznom. U roli sluge Poša, Antić je ostvario ulogu koja ima u sebi antologijske vrednosti. Dragoljub Lazarov se uspešno uklopio u Ristićevu koncepciju ubrzanog ritma. Bio je eksplozivan, s izrazitim osećanjem za scenu. Ipak, s više ležernosti obogatio bi dodatno ličnost Turnela. Anđelka Krsmanović, pokazala se kao tipična Fejdo ovska glumica, temperamentna, zavodljiva - seks koji je prikriven, ali svi znaju da je prisutan. Njena Lisjen, upečatljiva. Stojan Stojaković, kao doktor Finaš, precizan, kultivisan i razigran. Filomena Dogan je u svom već 23 236

poznatom maniru čvrste realističke glume dala solidno ostvarenje. Nedeljko Pajević, pojavom i gestom nametljiv kao što je uloga i tražila. Svoj zadatak nemotivisanog sveubojstva uverljivo je obavio. Od epizoda valja istaći Kamija Šamdebiza u interpretaciji Selimira Tošića, kao i Milenka Pavlova. Igrali su još Prvoslav Zakovski, Lazar Brusin, Radovan Brankov, Mira Dimitrijević (i pored značajnog truda delovala je suviše čedno za zavodnicu kova Rajmond Šandebiz), i Dragica Despotović. Scenografija Vlade Rebezova, nešto modernija nego Fejdoovska ali je, pored izrazite funkcionalnosti, nosila i neke asocijativne namere Ristićeve. Zrenjanin, 15. april, 1972.

23 237

TESKOBA STERIJINOG SMEHA
Jovan Sterija Popović: Ženidba i udadba, režija Dragan Jović

Opšte je prihvaćena ocena da u Sterijinom dramskom opusu razum kontroliše strast, da smeh njegov manje razgaljuje a više trezni i opominje. Tako je u magistralnim njegovim delima, uz konstataciju da je ovaj značajan autor naše baštine od klasicista nasledio sklonost ka moralizmu, dok romantičarima nije odobravao naglašenu razneženost i emocionalnu rasplinutost. U komediji Ženidba i udadba, koja ipak spada u manje karakteristična Sterijina dela, komediografski elementi naizgled pretežu. U ovom je komadu znatno manje pridike, etike ili politike, a umesto toga znatnije se javljaju podsmeh i zajedljivost. Dva se osnovna postupka uočavaju u gradnji ovog podsmešljivog pozorja. Sterija prvo ironizira instituciju provodadžisanja ženidbe i udadbe, svodeći sve na interes (u konkretnom slučaju devojka je sa manom a momak bez para), na dogovor u kome se zanemaruju osećanja. Drugo na šta upozorava ovaj namrgođeni komediograf, jeste labilnost ljudskog karaktera: Sterija nadmoćno pokazuje kako izmenjeni odnosi (bračni i ekonomski) od silnika stvaraju smetenjaka (mladoženja), odnosno od bespomoćne osobe (devojka) goropadnicu. Ova se ko medija, znači, može čitati i kao pritajena tragedija, nerealizovana melodrama, ali i kao groteska. Reditelj kome Sterijin svet nije stran, Dragan Jović, opredelio se u interpretaciji ove drame za koncept unutrašnjeg razotkrivanja ljudskih konvencija, za skidanje maski sa naizgled dobrodušnih lica naših paora i trgovaca. On je u svom viđenju junaka Sterijine komedije išao do krajnjih mogućnosti koje delo indicira, kloneći se jedino iskušenja da našeg klasika "osavremenjuje" Jović, zapravo, maksimalno zateže dve niti u delu, želeći da nam pokaže kako je i grimasa deo istine o čovekovom licu. Iz Sterije tako povremeno, u ovoj zrenjaninskoj predstavi, proviruje nešto od Krecovog naturalizma, ljudski se rod prikazuje u nimalo lepom izdanju: pravih i čistih osećanja nema, sve je stvar dogovora, interesa, straha ili zavisti - to je poruka Ženidbe i udadbe po Jovićevom čitanju Sterije. Tako je kod njih, a mi znamo kako je u životu. Kada se ocenjuju dometi ovako koncipirane predstave, koja je čini se više na tragu izvornog Sterije nego što su to mnoge prethodne, valja reći da je slobodno možemo uvrstiti u listu vrhunskih ostvarenja zrenjaninskog pozorišta. Osim nešto tromije ekspozicije, Dra gan Jović je zamislio i realizovao slojevitu, strasnu celinu, s pravim ritmom koja pleni zrelošću. U akterima je imao, skoro bez izuzetka, prave saradnike, dok je nekima pomogao da posle dužeg vremena dosegnu prave glumačke vrednosti. Reč je prevashodno o Mirjani Vukojević, koja mu je u ulozi udavače i stožer predstave. Izuzetno precizno i discip linovano, sa za divljujućom transformacijom, ova je glumica objedinila sve vrline Joviće vog koncepta, pokazavši, u groteskonoj formi, kako je kratak put od jadnika do silnika. Gordana Vinokić je lik majke tumačila takođe veoma koncentrisano, sa mnogo unutrašnjeg senčenja, sa nesvakidaš njim osećanjem za mikroglumu. Dugo će se pamtiti njene transformacije u sceni 23 238

provodadžisanja. Novak Bilbija je mladoženju igrao na samoj granici karikature. Znatno više je doprinosio smešnoj strani predstave, zapostavljajući rediteljev crnohumorni sterijanski pu tokaz. Delovao je dopadljivo ali i površno. Lazar Brusin je svojom rea lističkom glumom bio nekako izvan osnovnih tokova drame, što se može reći i za Mihaila Fora. Ružica Cvijetić - doprinosila je koherentnosti predstave. Scenografija Vlada Marenića, u tamnoj gami naturalizma, zapaž ni je vizuelni komen tar i "akter" ovog veoma uspešnog izvođenja "Ženidbe i udadbe".

23 239

IZMEĐU LJUBAVI I SLAVE
A.N. Ostrovski: Talenti i obožavaoci, režija Aleksandar Ognjanović

U istoriji ruske dramske literature mesto A.N. Ostrovskog je od nesumnjivog značaja; u našoj pozorišnoj praksi, međutim, pojavljiva nje ovog klasika pati od periodičnog zaborava ili pak nekritičkog preterivanja. Razloge za to, verovatno, treba tražiti u menama naših socio-estetičkih uslova, odnosno u osobenoj stilskojsadržinskoj struk turi drama Ostrovskog. U njegovim se, naime, delima prepliće roman tika sa realističkim, odnosno socijalnim elementima, zato je postav ljanje ovoh drama na savremenu scenu privlačno i opasno. Reditelje, u prvoj varijanti: preferiranju romantičarskih elemenata, kao senka prati opasnost melodramskog, u drugoj, neizvesno je da li će realis tički podtekst biti dovoljan da iznese au tentičnu dramsku priču. U delu Talenti i obožavaoci dovoljno je, međutim romantičnog (mlada i talentovana provincijska glumica napušta verenika, pametnog i poštenog studenta, i polazi za Moskvu, u pratnji bogatog zemljoposednika koji joj predstavlja zalogu buduće karijere); tragičnog takođe, iako ne u samoj radnji. Realistički obrisi nemaju značajnijeg udela u strukturi ove scenske tvorevine, tako da je Aleksandru Ognjanoviću zadatak bio znatno olakšan. Poznat kao reditelj koji vrlo precizno i savesno realizuje tekst, on je i u ovom slučaju pokazao značajno majstorstvo u klasičnoj realizaciji. Sa beznačajnim odstupanjima, on je vešto vodio romantičnu priču njenom neprijatnom završetku. Tek naznačene deonice u kojima se sukobljavaju svet umetnosti (ili iluzija) sa realnim životom, on nije potiskivao ali ni preterano akcentovao. Na mestima gde je romantično moglo da se "isklizne" u melodramsko, vešto je intervenisao tako da je njegova postavka Talenata i obožavaoca, u konačnom rezultatu, zrela i vrlo stabilna. Eventualne bi se primedbe odnosile na nedovoljno prisustvo melaholične atmosfere koja u delima Ostrovskog ima značajnu poetsku vrednost. Takođe, u gradnji nekih scenskih efekata pribegavao je funkcionalizaciji u najbanalnijem smislu (golubovi, krici gavranova...). Priču o ljubavi i zavodnicima u umetničkoj sredini, obojenu tek ponekad socijalnim ili etičkim senkama, ansambl zrenjaninskog pozorišta je uspešno oblikovao. Iako je anga žovana brojna glumačka ekipa, ujednačenost na zavidnoj razini odlika je ove predstave. Normalno, nisu svi igrali s podjednakim uspehom, još manje na isti način ali ovaj primer svakako pokazuje, s jedne strane da se u ansamblu kriju i neslućene snage, a s druge strane da dobro prostudirana i kontrolisana rola ponese glumca... Najupečatljivije ostvarenje svakako je dao Sava Damjanović koji je tumačio posednika Velikatova. On je ovom, inače ne naročito privlačnom liku, udahnuo derivat melanholičnog, nešto od bolesne praznine ruske provincije, i tako značajno produbio vizuru predstave, na značivši možda i mogućnost novog viđenja junaka Ostrovskog. Dramsku radnju komada nosili su Olga Belić kao glumica Njegina i Nikola Jurin, njen verenik Meluzov. Možemo reći - sasvim uspešno. Nikola Jurin je bio 24 240

dovoljno plemenit, naivan i likom saobrazan sa piščevom intencijom. Odabrao je pravu meru u slikanju unutrašnjih bura, zadržavši dinamičnost. Njegina, Olge Belić je bila emocionalno kontrolisana, iako se bolje snalazila u tumačenju čistih osećanja nego psiholoških bura. Imponovala je njena koncentrisanost. Ivanka Barić je Domnu Pantelejevnu tumačila kao spoj materinskog instinkta i još neugašene ženstvenosti. Ako izuzmemo neke prejake akcente, taj je spoj bio dopadljiv. Knez Delubov, u tumačenju Stojana Notaroša bio je pravo oličenje sladostrasnika iz viših krugova. Sav iz jednog komada, on je potpuno naličio na lik iz klasično protumačenog Ostrovskog. To kao da potvrđuje napred iznetu tezu o dvojnosti prakse u realizaciji ovakve literature. Takav Delubov sasvim se dobro uklapa u koncept na koji Ognjanović organizuje ovu priču. Zagorka Bogdanović je glumicu Smersku, takođe, dosledno oživela, u svoj kaćipernosti, prevrtljivosti i pohoti. U ovoj je ulozi njen falset bio efektan. Činovnika Bakina, Jovan Antić je obojio s dovoljno nesimpatične razmetljivosti, neodmerenosti, čak razvratnosti. Stojan Stojiljković, kao pijani tragičar Gromilov, igrao je na opasnoj ivici između farsično-ironičnog i realističkog, što istovremeno znači da je morao "gaziti" i po jednom i po drugom. U njegovom konačnom rezultatu uspeli pasaži, ipak, pretežu. Igrajući direktora pozorišta, Milenko Pavlov je još jedanput potvrdio već pokazanu sposobnost stilizovane komike. Lazar Brusin kao Narokov - živopisan. U predstavi bez izraženije slabog mesta, igrali su još: Filomena Dogan, Selimir Tošić, Radovan Brankov, Prvoslav Zakovski i Živa Šajtinac. Scenografija, Vlade Rebezova vrlo funkcionalna, ipak zamerili bi mu dve stvari: profanisane golubove i prenatrpanu scenu u trećem činu. Kostimi Božane Jovanović - autentični i odmereni. Još jedna opaska: premijerna je publika veoma zainteresovano pratila ovu romantičnu fabulu. Ne znači li to da se dobro poznata dramska literatura, nešto osavremenjena, vraća na pozornicu? Zrenjanin, 3. mart, 1973.

24 241

NESVAKIDAŠNJE PROČITAN GOLDONI
Karlo Goldoni: Sluga dvaju gospodara, reditelj Velimir Mitrović

Italijanski pisac (Karlo Goldoni), čiji se život provlači kroz čitav osamnaesti vek (1707-1793) napisao je preko dve stotine pozorišnih komada, uglavnom sa namerom koja je suprotna rediteljskim intencijama zrenjaninske premijere njegovog najpoznatijeg dela. Naime, ambicije Goldonijeve bile su da prekine tradiciju komedije del arte, što znači da improvizaciju svede na najmanju meru. U Mitrovićevoj postavci dela Sluga dvaju gospodara bilo je, naprotiv, dosta prostora ostavljenog glumačkoj intuiciji (čitaj: improvizaciji!), što nije do duše karakteristično za Goldonija ali za savremeni teatar svakako jeste. Za divno čudo, ovaj tekst se pokazao dovoljno "elastičan" za užurbanu, čak zapenušanu, igru. Junak ove blage komedije sluga Trufaldino, pokretač svih nesporazuma, bez kojih uostalom komedija i ne može, taj sluga dvaju gospodara, u upečatljivoj interpretaciji mladog Milenka Pavlova, lik je koji nam zapravo jedini preostaje, ako pokušamo iz predstave da eliminišemo anahronizme. Humorno bojeći zgode i nezgode, uglavnom časnih Venecijanaca, Goldoni stvara igru koja bi danas teško uspela da održi našu pažnju, bez značajnijih rediteljskih intervencija. Prvu smo već spomenuli (svođenje igre na urnebesan ritam), druga se ogleda u persiflaži koju primenjuju neki od učesnika u predstavi. Međutim, koliko je u izvlačenju čisto ritmičkih tonova Mitrović imao uspeha toliko u profiliranju glumačkih ostvarenja dopušta opasnu neujednačenost. U gegu i višedimenzionalnim kretnjama nisu se svi glumci podjednako snalazili, a reditelj je morao te neravnine ujednačavati, da bi stilskom monolitnošću podigao kvalitet predstave. On to nije učinio. Tumačeći Trufaldina, Milenko Pavlov je pružio uveravanja o mnogostrukosti svog talenta. Bogatstvo gestikulacije i modulacije, plastičnost skoro fizičkog teatra, i vanredno osećanje za "intoniranje" presudnog ritma, glumačke su veštine koje nikako nisu mogle proći nezapažene. Ipak, ponekad ga slast improvizacije vukla u opasan formalizam, što kao izdvojena minijatura ne deluje kao promašaj ali u komediografskoj strukturi, na kojoj je Mitrović, insistirao, svako zadržavanje radnje nosi u sebi značajnu opasnost za koherentnost komediografske radnje. Stojan Stoiljković je pokušao lik Pandolfa da ostvari karikirajući ga ali je u persiflaži izgubio meru tako da se parodničnost u neku ruku okrenula i protiv njega samog. Slično bi se moglo reći i za Radovana Brankova, čiji doktor Lombardi jedva i da egzistira na sceni. Činjenica je da Goldoni i nije naročit majstor u slikanju karaktera, ali zato zna da predstavi tipove i skupine karakterističnih ljudi. Nažalost, junaci koje su tumačili Stoiljković i Brankov nisu zaživeli ni kao tipični predstavnici vremena. Zanimljivo ostvarenje je, međutim, prikazao Nikola Jurin tumačeći Florinda Aretuzija. On se opredelio za srednje rešenje: blago je parodirao lik koji tumači, bez isforsiranih gestova, spreman da se uklopi u lepršavost neobavezne igre, ali uvek na oprezi da ne izgubi realno tle pod nogama. U grupu sa njim može se, donekle, uvrstiti i Selimir Tošić koji je igrao Silvija na sličan način ali sa više krutosti. Zagorka Bogdanović, kao Beatriče, alijas Federigo Rasponi, opredelila se za sigurnost realističke glume, sasvim dobro prostudirane, ali nažalost sasvim disonatne ostalim glumcima, naročito stilu koji je nametao Pavlov. Slobodan Despotović je, kao 24 242

kritičar Tebaldo, likom i gestom bio dovoljno pritvoran i savitljiv. Ružica Savić je služavku Blandinu igrala po receptu renesansnih tipova, što je ipak strano osamnaestom veku. Scenografija Vlade Rebezova nezaobilazan je fenomen ove predstave: veoma funk cionalna (za urnebesnost Mitrovićeve koncepcije i jedino moguća), i do krajnosti redukovana; jedina zamerka mogla bi se odnositi na odsustvo smelijih kolorističkih valera. Zrenjanin, 13.oktobar, 1973.

24 243

TMURNI IBZEN
Henrik Ibzen: Aveti, reditelj Aleksandar Ognjanović

Znameniti norveški dramatičar Henrik Ibzen, nikada se nije odlikovao preterano lagodnim tonom i svetlim bojama u slikanju stvarnosti, međutim u dramama sa izraženijim društvenim konsekvencama sivilo završnih scena delimično su ublažavale scene gigantske borbe usamljenih i hrabrih pojedinaca. Neuspešnih ali podsticajnih. U delu Aveti sve je podređeno, međutim, morbidnoj finalizaciji roditeljskog greha. U ovoj drami, ispunjenoj lažnim porodičnim vrednostima, nemirnim savestima, pohotom, i konačno, ludilom, Ibzenov superiorni duh je ustuknuo pred paklom društvenih i psiholoških nasrtaja. U zrenjaninskoj postavci ove tragične igre pomerenih savesti i sve sti, osećanje usamljenosti i bezizlaza saopšteno je uzdržanim govo rom surovog realističkog pozorišta. Reditelj ove predstave Aleksandar Ognjanović trudio se da dosledno rekonstruiše svu slojevitost dela, sazdanog od segmenata psiholoških stanja, čak patološkog ispoljava nja, i etičkih oluja, ne opredeljujući se posebno za akcentovanje ni jed ne od dramskih vizura. Ibzen, međutim, pruža i takve mogućnosti: ova drama konkretno mogla bi se izvoditi kao moralistička kamerna igra, sa tezom, ili kao veoma moderni i morbidni "pinterovski" ko mad. Režija se, ovog puta, nije upustila u reinterpretaciju dobro nam znanog Ibzena. No, ni u ovakvoj Ognjanovićevoj viziji Aveti nisu delovale suviše anahrono, jer dosledna rekonstrukcija drame nije u glumačkim rolama prekoviše insistirala na teatralnosti. Znači: dosledno pročitan, i čistim tonovima realizovani Ibzen, igran je slobodno, bez grča. Ovaj pisac grandioznih i kompleksnih likova, i u ovom delu nameće izvođačima teške, ponekad i preteške zadatke. Uz značajnu rediteljsku pomoć, zrenjaninski glumci su, u celini, ostvarili zapažena ostvarenja. Može se reći čak, da je jedno od njih i vrhunac predstave. Tumačeći Osvalda Avlinga, slikara, Nikola Jurin je ostvario najuspešniju ulogu od svog povratka na zrenjaninsku scenu. Raspolažući osvedočenom glumačkom tehnikom, on je uspešno dočarao paranoičan svet koji se javlja kao svakodnevnica junaka koga tumači. Naročito je imponovala njegova dobra psihološka priprema koja je prethodila svakom euforičnom raspoloženju. Gordana Vinokić je gospođu Avling dala sigurno i koncentrisano, primetno se ipak bolje snalazeći u "smirenim" sekvencama. Raduje međutim njen očigledan napredak u ovakvim dramskim rolama, jer transformacija iz repertoara koji je do sada igrala obično nije bezbolna. Stojan Notaroš je pastora Manadersa igrao prilično pravolinijski, korektno, čak prekoviše čedno. Olga Belić je kao služavka Regina bila spontana, i taj je lik donela mešavinom koketerije i neočekivane gordosti. Lazar Brusin, kao stolar Jakov Engstrand, živopisan ali i površan. Scenografija Vlade Rebezova je sledila nameru režije da se ublaži delimično mor bidnost koju tema donosi, pa je bila za nijansu svetlija nego što nordijsko podneblje traži. Konačno: bila je to pošteno ra đena predstava, dobro igrana, čvrsto organizovana. Jedino preostaje pitanje: zašto ne neki drugi Ibzen, angažovaniji, 24 244

reprezentativniji i možda autentičniji (Stubovi društva, Neprijatelj naroda ili...). Zrenjanin, 10. novembar,

24 245

PUBLICISTIKA NA SCENI
Slobodan Stojanović: Ti si to, reditelj Aleksandar Ognjanović

Tekst koji je Slobodan Stojanović ponudio našim pozorišnim scenama, ne sadrži previše dramskog u sebi, zapravo teatarsko je prisutno u njemu kao suptilna sukobljenost dokumentarnosti i ideoloških zadatosti trenutka. To je za dramsko delo, u zavisnoisti od slučaja, i premalo i previše, u Stojanovićevom slučaju upravo dovoljno. Njegov je rukopis sačinjen od isečaka ratne i poratne stvarnosti ratnika i revolucionara, povezanih poetsko - simboličkom inscenacijom, koja predstavlja okosnicu i poruku teksta. Kvalitativna, ali i ovlašna, analiza pokazala bi sledeće: ideja reafirmacije osnove našeg društva - dragocena, poruka - dovoljno na liniji ideje, ali i nerazgovetno iska zana, isečci iz ratničkih biografija, živopisni, reljefni, smisleno nanizani; vezivno tkivo (mladić koji se priseća svog identiteta, i devojka koja mu pomaže) - dramski neuverljivo i ponekad patetično. Sticajem okolnosti, ili nečim drugim, najuspešnija mesta ove scenske freske javljala su se na mestima gde su dokument i ideologija dolazili u tragikomične raskorake. Od takvog heterogenog materijala, Aleksandar Ognjanović i zrenjaninski glumci napravili su uspelu predstavu koja podseća i upoznaje, koja je i humorna ali i jasno opredeljena. Režija je, dobro shvativši prirodu Stojanovićevog teksta, insistirala na dokumentarnosti i spontanosti bez prekoviše truda na naknadnoj dramatizaciji postojećeg. Vrednosti rukopisa su tako sačuvane, a scenski prikaz je bio prijatan i prigodan. Ognjanović je simultanim smenjivanjem humornog i tragičnog, vedrog i oporog, gradio predstavu, bez želje da nasilno razgori dramsku tenziju, ali ne izlažući se opasnoti da patetika zaguši ideju. Kao reditelj koji precizno vodi predstavu, on je najveću pažnju posvetio građenju likova. Ukršteni monolozi, koji čine i srž predstave, bili su dobro prostudirani i s merom akcentovani, tako da je publika dobila tonski i stilski ujednačenu i zaokruženu scensku viziju. Predrag Jović i Olga Belić imali su nezahvalnu dužnost da tuma če lirske junake Stoja novićeve. Nezahvalnu, jer smo već konstatovali da se autor nije najbolje snašao u građenju "vezivnog tkiva" - fabule o mladiću koji prepoznaje sebe na fotografiji iz NOB-e, i traga za svojim neznanim identitetom. Ipak, Predrag Jović se bolje snašao u tom "međuprostoru." Stojan Stojiljković, kao čika Jakov, bio je i uverljiv i potpuno u intonaciji predstave - heroičan i pomalo groteskan. Nikola Jurin je, igrajući Picana, vrlo brzo "prešao rampu" i animirao publiku. Na isti način, naravno drugim sredstvima, je i Mihajlo Foro nasmejao gledalište epizodom iz NOB-e. Njegov dar za plastično predstavljanje je uočljiv. Radovan Brankov je Velju Piculja igrao sa dovoljno koncentracije i tempa. Bogdanka Vakanjac kao frizerka Kosara bila je sasvim u "liku", dobro se uklopivši u humornu dimenziju predstave. Budimir Pešić je igrajući druga Raje Rusa, pokazao izražen smisao za prefinjeno nijansiranje lika, za glumu upućenu prevashodno psihološkim razotkrivanjima. Stojan Notaroš je snažno oživeo Dobrijevog komšiju, izrazivši svu dramatiku svakodnevnice pen zionisanih ratnika. Ružica Savić i Lazar Brusin su korektno izrekli svoje monologe, u čemu je tekst više bio na strani Savićeve, dok je pokušaj da se u Brusinov monolog utkaju zrenjaninske prilike ostao samo pokušaj. Ukupnom, povoljnom utisku o predstavi znatno su doprineli Vlada Rebezov, kao scenograf (jedinstveno i funkcionalno uređena pozornica), i Vlada Kovačević, 24 246

kao kompozitor (muzika u pauzi je dočarala zvuk vre mena koje kao da nikada neće biti prošlo.) Zrenjanin, 12. april, 1974.

24 247

IZNEVERENI ORIGINAL
Oskar Davičo: Pesma, adaptacija i režija Dušan Rodić

Postavljanje na scenu Davičovog klasičnog proznog dela, romana Pesma, izuzetno je težak zadatak. Potrebno je izuzetno umeće, skoro podjednako kao za pisanje novog dela, da se strastveni svet Davičove spletene poezije i ideologije prevede na jezik drame. Dušan Rodić, koji se u ovoj predstavi javlja i kao adaptator i režiser, nije uspeo da autentično na pozornicu prenese mnogostruke dramatičnosti originala.Poezije je bilo samo u rečima, u odnosima ne. Ideologija odnosno revolucionarna fabula, na nekoliko mesta bitno je oštećena, i zato smo kao konačan rezultat dobili prilično konsekventnu i preciznu predstavu građenu po nekim motivima iz Pesme ali ne i adekvatno "prevođenje" Davičovog proslavljenog romana u scensku čaroliju. Neadekvatan početak, izostavljanje nekih bitnih segmenata romanesk nog predloška (Vekovićevog govora na groblju, na primer ), ne dovoljna motivacija pojedinih postupaka junaka, prevashodne su mane adaptacije. Kao režiser, Rodić je bio znatno sigurniji, jer kada se izuzme jedna od dve neadekvatno podeljene uloge posao je veoma profesionalno i sigurno obavljen. Predstava ima dovoljno ritma i gleda se sa zanimanjem, iako neke scene deluju neuverljivo (naročito Vekovićevo oslobađanje). I pored poetske razuđenosti nekih karaktera, glumci su dobro obavili svoj zadatak sledeći osnovnu liniju režije koja je bila usmerena ka rekonstrukciji nekih, po Rodiću, relevantnih dra mskih čvorova. Veković, Stojana Notaroša bio je više građanski intelektualac nego pesnik, ali u takvoj karakterizaciji dosledan i ubedljiv. Đorđe, Stojana Stojiljkovića, veoma reljefan - naju pečatljiviji lik predstave. Nikola Jurin je Klausa igrao baš u davičovskom maniru, kao inteligentnog, ciničnog i beskrupuloznog Nemca, veoma uspešno. Saša, Bogdanke Vakanjac - epizoda koja se pamti. Ana i Mića ove predstave, posebna su priča - Milenko Pavlov, je uložio ogroman trud, ali lik mu je neprestano izmicao, nekad samo za nijansu, ali uvek toliko da Mića ne bude ono što je u romanu. Anđelka Davidovac, jednostavno likom, godinama i tipom nije Ana. Scenografija Vlade Rebezova ogoljena, ali dovoljno mnogoznačna.

24 248

PREDSTAVA ISKOŠENIH UGLOVA Ferenc Deak Daća, reditelj Lilijana Arsenov

Pisac srednje generacije, Ferenc Deak, ove godine eksponiran u javnosti kao scenarista u Puli nagrađenog filma Parlog, predstavio se zrenjaninskoj publici naturalističkom dramom iz porodičnog života. Tema strinbergovska (rasipanje "zaboravljenih porodičnih osećanja"). Znači surovo i sirovo zahvaćen životni detalj, izražene i izrazite ličnosti. U odabiru građe i motivaciji likova Deak je bio na pravom putu, nesporazum je nastupio u momentu kada je arhetipski ljudski problem trebalo žanrovski opredeliti - njegova drama ostaje na procepu između hipertrofiranog moralističkog traktata o porodičnoj "sreći", moralu i ambicijama, odnosno realističke tragikomedije jedne voj vođanske porodice. Takvu, nedovoljno kanalisanu, erupciju psihički razorenih ličnosti Lilijana Arsenov je protumačila kao naturalističku, i agresivnu predstavu, nadajući se da će paničnim ritmom nadoknaditi odsustvo psihološke pokretljivosti, što je zapravo osnovna mana teksta. Utisak s druge strane rampe, međutim, često nije bio adekvatan rediteljskim očekivanjima. Insistiranje na onome što delo jedva sadrži: na rekonstrukciji pomerene i pometene ravničarske stvarnosti onemogućilo je rasplamsavanje poetsko-tragičkih pasaža, koje su zapravo najveće vrednosti Deakovog teksta. Međutim, ovakav pojednostavljen prilaz delu omogućio je nekim glumcima da ostvare zapažena ostvarenja, što bi bilo skoro nemoguće u jednoj čvršćoj organizaciji predstave. Zagorka Bogdanović je Emu Ćuk donela s punom koncentracijom, bez prenaglašenosti, bojeći ovu bledu i izgubljenu usedelicu unutarnjom samoironijom. Profesora u penziji igrao je Stojan Sojiljković, s dobro pronađenom ravnotežom protivrečnih i prenaglašenih osećanja. Nikola Jurin, kao Karlo Novak i Milenko Pavlov kao Tihomir Novak - u okvirima svojih prosečnih ostvarenja i manira, što je za Jurina manja pohvala. Divna Stojiljković, sva ponesena rediteljskom intencijom furioznosti i hitrine, ponekad prenaglašena, sa par lepih scena. Scena Vlade Rebezova - neorealistička, pogodnija za neku utišaniju verziju ove pred stave. Sve u svemu: tekst - kao literatura - zavodljiv, kao scenski iskaz nedorečen: režija - sme la ali neprecizna; gluma - zadovoljavajuća; predstava u celini, oko proseka. Zrenjanin, 26. oktobra, 1974.

24 249

STERIJIN I PUTNIKOV "DEČANSKI" Jovan Sterija Popović: Smrt Stefana Dečanskog režija i adaptacija Jovan Putnik

Večitu dilemu: da li delo iz pozorišne tradicije autentično postaviti na savremenu pozornicu, ili ga, pak, adaptirati, reditelj zrenjaninske premijere Sterijine najambicioznije tragedije Smrt Stefana Dečanskog, Jovan Putnik, razrešava veoma radikalno. Steriju uzima samo kao povod i dramski okvir. Klasičnu tragediju intrige, prepunu romantičarskih preteranosti, sa bledim asocijacijama na Šekspira, reditelj svesno razgrađuje i smi šljenim intervencijama pretvara u moralističku dramu savremenih refleksa. Do tako transformisanog Dečanskog Putnik dolazi u suštinu dvojako. Prvo, on menja neke ishodišne scene (smrt Zorkina, npr.), i tako smanjuje emo cionalni na pon dela, otvarajući time mogućnosti da ojača nit meditativnog, koju nosi lik kralja Dušana. U istom smeru je i druga intervencija: u prvobitan (Sterijin) izvornik reditelj unosi elemente Dušanovog zakonika, što se pokazuje kao presudan elemenat u formiranju nove dramske tenzije, jedva prisutne kod Sterije. Drama tako gubi, da ostanemo na razini šekspirovskog, svoj prevashodno lirovski karakter, postajući hamletovska. Dušan i njegove su mnje i kolebanja, uz istovremenu svedodžbu intelektualne zrelo sti - kroz listanje Zakonika, postaju težište ovog dela koje, i pored pogibije Stefana Dečanskog, ne doživljavamo kao tipičnu tragediju. U klasičnim odorama, uz Mokranjčevu muziku, ovako modernizovani Sterija delovao je dovoljno autentično a istovremeno i sveže. No, istini za volju, nije Putnikova smelost da tako rigorozno prestruktuira najbolju tra gediju klasičnog srpskog dramatičara, prošla bez manjkavosti nedovoljna motivacija nekih scenskih intervencija, ponekad nesinhronizovanost zakonika sa zbivanjem u "okvirnoj" radnji itd. Međutim, potpomognuta preciznom režijom samog adaptatora, drama je uspešno odigrana. Putnik se kao režiser trudio da do kraja precizira mizanscen koji je podsećao na rešenja sa freski, da akcentuje osnovnu, novu, dramsku liniju, i da u rekonstrukciji srednjovekovlja postigne, ne toliko autentičnost, koliko monumentalnost. U tome je imao prilično uspeha. Uz mačevanje i vitešku ceremonijalnost, tekla je dovoljno zgusnuta priča o sukobu vlastoljublja i smernosti, sujete i mudrosti. U tumačenju Putnikovih intencija najbolje se snašao Stojan Stoiljković kao Dušan. Bio je odmeren i dostojanstven. Glasovno suveren, i opredeljen za precizno senčenje raspoloženja, uspeo je da iznese ovaj lik, inače pisan bez naročitih psiholoških nijansi. Lik Stefana Dečanskog, kome je i pored rediteljskih intervencija ostalo dovoljno lirovskog fatalizma. Stojan Notaroš je doneo u okviru standardnog realističkog koncepta, lišavajući se mogućnosti da bljesne u scenama monoloških kreščenda, ali time je izbegao i opasnost da ga preplavi patetika. Teofil, Nikole Jurina, bio je dovoljno vizantijski podmukao i snishodljiv - znači sasvim u duhu dela. Gordana Vinokić je solidno igrala Mariju, ženu Stefanovu, iako je možda na račun lukavosti zapostavila koketeriju, prisutnu inače u ovom liku. Od ostalih učesnika u ovoj predstavi (Mihajlo Foro, Ružica Savić, Anđelka Davidovac, 25 250

Selimir Tošić, Budimir Pešić, itd.) izdvojili bi smo neposrednu glumu Novaka Bilbije, čiji je debi na zrenjaninskoj sceni bio uspešan. Kostimi Pavla Vasića, elegantni, istovremeno jednostavni i bogati, nezaobilazna su vrednost ove predstave. Scena, Vlade Rebezova, opet krajnje redukovana, ali, u stilizovanoj jednostavnosti, uverljiva. Zrenjanin, 17. januar, 1975.

25 251

ISKOSA PROČITANI SREMAC
Stevan Sremac: Pop Ćira i pop Spira, adaptacija i režija Dragan Jović

Klasično Sremčevo delo, roman Pop ćira i pop Spira, Dragan Jović je, uglavnom, sveo na anegdotu o tuči ovih književno znamenitih po pova "čerez učitelja Pere", a sve u "produkciji" popadija. Time je znat no dobio na kompozicionoj čvrstini, ali istovremeno izgubio od karakterističnog idiličnohumorističkog miljea koji je možda i glavna odlika ovog Sremčevog dela. Ipak, preostalo je i u takvoj adaptaciji dovoljno prepoznatljive arome. Znatnije su i primerenije, međutim, intervencije u rediteljskoj koncepciji. Jović, u suštini, čini dva zahvata: jedan stilski a drugi teh nički. Nažalost, znatno je bio uspešniji u drugom. O čemu je reč: želeći da publici saopšti svoj doživljaj Sremčevog romana, reditelj u njemu pronalazi elemente o kojima pisac nije ni razmišljao. On li kove, u pojedinim pomentima, pretvara u karikature, a scene od zdravog humora sačinjene transformiše u groteske. U pojedinim momentima javi se i lascivnost, sasvim strana ovom piscu. Jednom rečju, u stilizovanju i akcentovanju režija nije imala dovoljno mere. Jer, za publiku koja predstavu posmatra kao pozorišni čin, manje opterećenje je ako ono što gleda ne liči sasvim na original, pošto je, naravno, reč o romanu, a znatno više joj smeta ako prikazana scenska igra nije stilski jedinstvena niti dramaturški kompaktna. Ova predstava baš toga nije imala: ujednačenost i meru stila. Istini za volju, u onome što nam Jović nudi, povremeno ima šarma ali i klišea već uočenog, kod ovog inače talentovanog reditelja. U onome što smo uslovno nazvali "tehničkim" intervencijama, Jović ima znatno više uspeha: on aktere brojnih simultanih radnji zadržava sve vreme na sceni, koristeći se načinom zaustavljene, možda je još bolje reći zamrznute, scene u sceni. Dobijamo tako ponekad tri scene u jednoj, gde zaustavljene radnje izoštravaju onu koja traje, a njihovi akteri upotpunjuju inače ljupku scenu. Ovakvo korišćenje iskustva drugog medijuma (filma ili televizije) uspešno je i atraktivno dimenzioniralo radnju. Sve vrline i mane režije i adaptacije, saopštili su nam i glumci ove predstave, naravno u izraženom rasponu kvaliteta i prihvatanja rediteljskih intencija. Zajednička im je bila izvesna prenaglašenost. Mihajlo Foro je popa Spiru igrao sa punom koncentracijom, uvek u liku blizak Sremčevim navodima. Ovaj glumac sve više pokazuje primetnu sposobnost transformacije. Nažalost i on je u završnim delovima predstave pao u karikaturu. Pop ćira, u interpretaciji Stojana Notaroša, bliži rediteljevoj nego piščevoj intenciji. Inače, bilo je to standardno ostvarenje glumca kome ovaj fah odgovara. Od popadija , izrazitija je Ljiljana Rebezov, čija Persa, i u prenaglašenim scenama ima meru. Ružica Cvetić je Julu donela kao nesuvislo i nevaspitano stvorenje, ali sve to sa simpatičnom neobaveznošću. Melanija Olge Belić, i kaćiperna i "napirlitana", ali više na "engleski" nego na banatski način. Uzročnik popovske svađe, učitelj Pera, je u igri Nikole Jurina bio dovoljno uglađen, ali nedovoljno izveštačen kada je to trebalo. Građen s merom, 25 252

Šaca, Jovana Antića, razigran i raspevan, čak i pomalo prenaglašen. Novak Bilbija je igrajući popa Oluju pokazao kako veoma nadareni glumac, i kada promaši intonaciju, na sceni ostavi zapažen utisak. U predstavi su igrali još, s dosta uspeha: Ivanka Barić, Zagorka Bogdanović, Bogdanka Vakanjac (kada bi se odrekla jeftinih efekata - komičarka velikog dijapazona), i vrli epizodista Lazar Brusin. Scena Vlade Rebezova, ne baš ambijentalna, ali zato oku ugodna. Kostimi Vesne Radović-Dorić izražajni i sa ukusom. Muzika prijatna. Još jedna opaska: valjalo bi ujed načiti govor.

25 253

O MEHANIZMU NASILJA
Bertold Breht: Strah i beda Trećeg Rajha reditelj Boda Marković

Pozorišni odgovor na aktuelne socio-psihološke neuroze današnjice zrenjaninsko pozorište je, zajedno sa rediteljem Bodom Markovićem, potražilo u dramskim sekvencama Bertolda Brehta iz perioda 1935/38. godine. Ova, u osnovi više dokumentaristička nego scenska građa, poslužila je reditelju Bodi Markoviću kao polazna pozicija za pozorišnu "raspravu" o nasilju i fašizmu. U Brehtovim tekstovima o genezi nacional-socijalizma, Marković ne nalazi samo istorijske komponente ovih društvenih patologija, čak se može reći da ga one i samo uzgred zanimaju. On u Brehtovom delu traži i otkriva kako se uspostavlja mehanizam fašizacije pojedinca, porodice i čitavog naroda. Početnu situaciju tog procesa reditelj locira u porodici, prateći kako ovaj "karcinom dirigovanog nasilja" nagriza temelje konkretnog, nemačkog društva. U ovom svom netipičnom dramskom delu, Breht kao da je raspet između "epskog teatra", koji mu je imanentan, i klasičnog građanskog pozorišta. Najtačnije bi možda trebalo reći da je polazni tekst ovog dela sadržinski sličan dokumentaristici dok je u formalnom smislu blizak političkom teatru. Ekspanzija fašizma u ovom komadu, izuzev u par scena, fizički i nije prisutna na sceni. Ona je nagoveštena u atmosferi zla koja kao da se zajedničkim disanjem prenosi. Teror se odvija negde izvan realnosti, pred publikom samo defiluju žrtve plime nečoveštva, fanatizma i nasilja. Tako je kod Brehta napisano. Boda Marković, u zrenjaninskoj premijeri ovog dela, koja je ujedno i prvo izvođenje u nas, u nastojanju da upozori na zloćudnost i ekspanzivnost svakojakih fašizama, pribegava multimedijalnoj teatralizaciji koja se nažalost preobraća isuviše u dramu spektakularne otuđene inscenacije. U takvom prezentovanju, koje globalno deluje impresivno i monu mentalno, izgubila se, nažalost karakteristična Brehtova humorna i ironična vizija istorije, i ljudskog bića i njoj. Imajući bez prestanka u vidu epohalni značaj teme, kao njenu današnju aktuelnost, reditelj ove predstave je nagomilavao izražajna sredstva, udvajao metafore, pozorišnu situaciju "prekrivao" raznovrs nim zvučnim efektima, projekcijom slajdova i konačno je "dopunio" prikazivanjem dokumentarnog filma. Ovakvim preplitanjem medija, Boda Marković je stvorio svojevrstan hepening, nesumljive siline i inventivnosti, ali i scenski proizvod prepun ozbiljnih ograničenja i manjkavosti. Njegova postavka ovog Brehtovog dosta marginalnog teksta, dakle, izaziva snažne efekte i utiske, ali nevolje nastaju kad prođe prvi talas tih istih utisaka - kad u gledaocu proradi analitički duh. Tada se otkrivaju i značajne mane ovako sačinjene predstave. O čemu se zapravo radi: prvo, izvorni Brehtov tekst je simplifikovan pomalo nasilnom aktuelizacijom, i drugo, umnožavanjem raznovrs nih medijskih efekata, uglavnom nepozorišnih, gledalište je dovedeno u stanje apsolutne zasićenosti što je mogućnost katarze svelo na minimum. Najveću pogrešku prema sebi kao pozorišnom reditelju, Mar ković je učinio emitovanjem dokumentarnog filma o genezi i ekpanziji fašizma u Nemačkoj. Ova drastična dokumentaristička "belež nica". prepuna leševa, krematorijuma, raspadanja 25 254

ljudskosti, jednom reči - svakojakih užasa, bitno je hendikepirala pozorišnu predstavu oduzevši publici i minimum neophodne i pravovremene emotivne angažovanosti za zbivanja na sceni. Dokumentarac je bio izvanpozo rišni koncentrat efekata posle koga ni Brehtova umetnost, ni glumač ki trud nisu mogli da se uzglobe u magiju pozorišnih iluzija. Poremećena osa ove predstave onemogućila je da se u punoj meri dožive i pojedina uspešna rediteljska rešnja ali nadasve valja zažaliti zbog činjenice da je "vatromet multimedijalnosti" porazio nesvakidašnje precizan glumački rad, naročito u scenama "Krst sa kredom" i " Zim skoj pomoći" koja se snagom završnih akorda ipak pretvara u ljudski, teatarski, krik protiv zla i nečoveštva. Metod kojim je Boda Marković gradio predstavu Strah i beda Trećeg Rajha, nikako se ne može nazvati suptilnim. To su neprestalni rafali poruka, muzičkih zavesa, sugestivnih slajdova. Taj nalet preeksponiranih znakova svakako da u publici rađa i otpor prema recidivima nasilja koje stoje u pozadini takve ikonografije, ali kada ta intermedijalna umnoženost postane sama sebi svrha sve zazvuči scenski kontraproduktivno. A takvih tre nutaka je na zrenjaninskoj premijeri bilo isuviše. U ovakvom rediteljskom konceptu Brehta glumački zadaci su bili najteži i najnezahvalniji. U pirotehnici svetla i zvuka teško je bilo naći pravu meru intonacije i gesta. Utisak je da se u svemu najbolje snašao Nikola Jurin, koji je imao pravi odnos prema Brehtovoj ironiji i humoru. Novak Bilbija, je svojom glumačkom fakturom dobro ocrtao položaj nemačke radničke klase pod demagoškom kapom nacizma, dok je Filomena Dogan u završnoj sceni uzbuljivo ovaplotila tragičnu sudbinu žene-majke u Trećem Rajhu. Ostali akteri ove predstave uspevali su samo sporadično da se izvuku iz mehanizma predimenzionirane multimedijalnosti Markovićeve režije. U tome su ipak donekle uspevali Stojadin Stojiljković (u "Povratku iz logora") i Svetlana Vujičić (u "Krstu kredom"). Scenografija Vlade Rebezova, do kraja funkcionalizovana, u službi koncepta režije, bez prave šanse da autorski učestvuje u kreaciji brehtovskog sveta. Kostimi Branke Adžić-Ursulov, verni epohi i neutralni; muzika Alfi Kabilja - u potpunom dosluhu sa monumentalnom postavkom Bode Markovića. Publika - kao značajan akter predstave - impresionirana i zbunjena. I na kraju, bolje je ipak započeti sezonu i sa ovakvim ambicioznim i zbunjujućim zahvatom, po cenu poluuspeha, nego, se "uspešno" ogledati u nekom drugom minornom pozorišnom poslu. Dnevnik, 8. jun, 1980.

25 255

U ZNAKU MEDIJSKIH NESPORAZUMA
Milutin Ž. Pavlov: Zar je važno ko bere Mariorine karanfile režija Milivoje Milojević

Zrenjaninsko pozorište je završilo sezonu praizvedbom teksta savremenog vojvođanskog književnika Milutina Ž. Pavlova Zar je važ no ko krade Marioline karanfile. Ovaj autor objavio je do sada više zbirki poezije i proze, a najširi auditorijum upoznao ga je kao scenaristu zapažene televizijske drame Knjiga drugova. U svom pozorišnom debiju Pavlov ostaje veran svojim literarnim preokupacijama - ravnici i njenim "malim ljudima". Ovaj njegov pozorišni trud, međutim, ostao je u znaku višestrukog nesporazuma. Prvo, Pavlova je zaveo uspeh ovog teksta u radio izvođenju (nagrada na festivalu u Ohridu) te ga, bez značajnijih dramaturških i literarnih prerada, prepušta pozorišnom gledalištu. A priča iz života grobara i grobljanskih muzikanata, sva u verbalnom humoru i vicu, sa nedorečenom crnohumornom dimenzijom i pomerenim i grotesknim likovima, sa tek naznačenim lokalitetima, jasno usmerena ka radiodramskom, u prostoru pozornice deluje zgrčeno, nerealizovano. Kao da se promenom medija rasprsla smisaona okosnica ove drame. Likovi su se razvodnjili, šale zazvučale isprazno, socio-psihološki kontekst kao da je savim nestao. Zbog ovoga treba za žaliti, jer Pavlov je pisac koji dobro poznaje ovo podneblje i sigurno da pojednostavljenja u fakturi ove drame potiču iz nepoznavanja zako nitosti scene. Ostale manjkavosti zrenjaninske predstave idu na dru ge adrese. Reditelj Milivoje Milojević je bukvalno pročitao ovaj literarni predložak i opredelio se da ga rekonstruiše sa svim recidivima radiofonskog. Nije uspeo scenski da ga osmisli, razigra, da razvije začetke mizanscena. Poverovao je da sa anegdotskom fabulom i verbalnim humorom, statičnim monološkim pasažima i nerazvijenom igrom može da napravi celovečernju pozorišnu predstavu. Zapravo, držeći se striktno napisanog, izneverio je ono što je imanentno u poetici Milutina Pavlova. Nestalo je poetičnosti - javila se patetika. Umesto crnohumornog, dobili smo bizarno. Sve ove zamerke režiji mogu se sažeti u jednoj - Milojević se do kraja predstave nije žanrovski i stilski opredelio. Čas je to bila groteska, što je verovatno najbliže Pavlovu, čas burleska, pa onda realistička komedija. Asinhronost u čita nju dramskih tokova onemogućila je da scenski fragment Milutina Ž. Pavlova zazvuči barem onako kako je napisan. Uz ovakvu saradnju pisca i reditelja jasno je da predstava Zar je važno ko krade Marioline karanfile nije mogla da dosegne neke više standarde. Gledali smo izvođe nje bez žara, scenske uverljivosti, bez pravog kontakta sa gledalištem. Tu i tamo, poneka jezička burleska uspevala je da pređe rampu, s vremena na vreme osetili smo ono što je autor želeo da postigne - "komediju sa gorkim ukusom". Najsažetije rečeno: zrenjaninsko izvođenje dramskog prvenca Milutina Ž. Pavlova delovalo je krajnje siromašno. Kvalitetna radio-drama ostala je bez neophodne autorske i rediteljske nadgradnje i dogradnje. Zbog toga se nije moglo dogoditi ništa drugo do raspada nedužnog neteatralizovanog teksta. I kako to biva, početni nesporazumi se štafetno produžavaju i do ostalih aktera. Glumci su, tek naznačene likove, realizovali sledeći re diteljske dileme. Mihailo Foro je manirom iskusnog glumca skicirao figuru šefa pogrebnog preduzeća, ali ništa više od toga. Nikola Jurin se u obličju Korića, večitog mladoženje, osećao 25 256

veoma neprijatno po kušavajući, sa malo uspeha, tehnikom da nadomesti prazninu u kojoj je lebdeo. Lidiju, večitu verenicu, tumačila je, inače vrsna glumica, Bogdanka Vakanjac, prenaglašeno i ne baš uverljivo. Lazar Brusin je dobro oživeo Peru Donića, grobara A kategorije. Zagorka Bogdanović je korektno odigrala njegovu ženu. Svetla tačka u ovoj predstavi, prilično dezorijentisane glumačke ekipe zrenjaninskog pozorišta, bio je Miloje Ivanović. Njegov Bora Kontraš delovao je uverljivo, živopisno i "crnomanjasto". U predstavi su još igrali Predrag Stanić, Miroslav Nikolić, Svetislav Niko lić i, u zapaženoj epizodi, Živojin Šajtinac. Vladimir Kovačević je napisao dopadljivu muziku. Scenografija Vladimira Rebezova pratila je, neutralno, realistički sloj predstave. Na kraju ovog prikaza nešto čemu, možda, i nije ovde mesto: sudbina prve drame Milutina Ž. Pavlova karakteristična je za praizvedbe domaćih autora. Dela se izvode dramaturški neobrađena, nedovoljno pripremljeno, ishitreno, Posle neuspeha ili delimičnog uspeha, neminovno dolazi do razlaza domaćeg dramskog pisca i pozorišta. Nadamo se da će u slučaju Pavlov biti drugačije. Dnevnik, 11. avgust, 1980.

25 257

ROK DRAMSKOG TRAJANJA NA IZMAKU
Brendan Bien: Talac, režija Milivoje Milojević

Kada se početkom šezdesetih godina pojavilo na evropskim scenama, delo irskog dra matičara Brendana Biena Talac, svojom intrigantnom strukturom političkog trilera, i privlačnim tragikomičnim pozorišnim valerima, predstavljalo je znatno osveženje pomalo "ustajalog" repertoara. Priča o zarobljavanju pripadnika engleske armije u Severnoj Irskoj, njegovom zatočeništvu u jednom burdelju, i namerama da se isti zameni za utamničenog člana Irske republikanske armije i, konačno, apsurdne pogibije Engleza, posle doživljene ljubavi odnosno političkog "preobražaja" personala burdelja, siže je Bienove drame. Tih već davnih šezdesetih, i sama tema je bila novina za pozoriš nu publiku, jer neobjavljeni rat na tlu Evrope (englesko-irski sukob) nije do tada znatnije eksploatisan na sceni. Danas, posle Vijetnama, Avganistana, Salvadora, nestala je iz ovog dela šokantna ekskluzivnost direktnog posmatranja aktuelne istorije. Činjenica da irska agonija i dalje traje, nažalost, ne obezbeđuje Talcu novi sloj dokumentarističke odnosno istorijske intri gantnosti. Zapravo, rok trajanja tog znatnijeg, političkog sloja, u drami samo, je na izmaku. Bienov tekst svakako ima još čisto scenskih značajki, kojima međutim današnje teatarsko čitanje mora da odredi prioritete. Pogledajmo šta nam Bien u ovom delu još nudi. Pre svega, prvo se uočava linija rasprave o apsurdnosti svakog potčinjavanja sudbine pojedinca nekom opštečovečanskom humanizmu. Tema o nepotrebnom komplikovanju i zagađivanju međuljudskih odnosa, tako đe je prisutna. Konačno, autor nam nudi i jedan komplot tipično irskih mitologema, humora, songova i folklornih belega. Reditelj zrenjaninske postavke Talca, Miloje Milojević posegao je za onim slojem ove drame koji se obraća univerzalnoj osudi svakog nasilja nad ljudskim duhom, njegovom reli gijom, i, konačno, egzistencijom. Pravilno uočivši poroznost političke dimenzije Bienovog dela, on je nažalost gradio svoju koncepciju skoro isključivo na ovoj humanoj, aktuelnoj ali dramski nedovoljno snažnoj komponenti dela. U želji da dokaže ono u čemu ni pisac nije bio ubedljiv, reditelj je preferirao komičnu dimenziju drame tako da se tragični potekst jedva oseća. Samo finale drame gubi na taj način dramatiku apsurdne pogibije mladog junaka. Žanrovska izmenljivost tragičnog i komičnog tek ponekad u ovoj predstavi ima prave oblike. Bienova osobena ironija, kojom tekst obiluje, često je zatrpana isforsirano burlesknim situacijama. Znatan trud je režija uložila u rekonstrukciju tipičnog irskog miljea, i može se konstatovati da je u tome imala uspeha, iako joj scenografija nije bila u tome od naročite pomoći. Uopšte, valja konstatovati da je u zrenjaninskog Talca uložen znatan rad: i reditelja i glu maca. I to se vidi, jer ukupnom dojmu ovog izvođenja Talca za laskaviju ocenu nedostaju samo detalji. Kao što je suviše verovao Bienovoj univerzalnosti, Milojević je, dosledan želji da taj tok prati, pri begao preciznoj "mikro režiji" pojedinačnih scena. Dobili smo tako neujednačen niz prizora sa smenjivanjem efektnih odnosno bledunja vih rešenja. Iz dela je nestao duh ciničnog irskog rezonera koji se svemu podsmeva. 25 258

U korišćenju songova, čija se sadržina istini za volju teško prati, nije bilo ekonomičnosti pa su ovi često skoro potpuno zaustavljali radnju umesto da je bogate rit mičkim, asocijativnim i folklornim da marima. Kada je režija u pitanju, neodoljivo se nameće zaključak da je Milojević isuviše poštovao u Bienu ono što je već postalo anahro no, umesto da poletnijim čitanjem prodre do ironičnoparaboličnog jezgra priče koja se, možda, s pravom smešta u burdelj. Predstava nastala na ovakvim premisama, odvijala se ne bez šarma, premda bez dublje zasnovanosti dramaturških obrazaca. Jedan, u osnovi komediografski ton, vladao je od samog početka, i ovakvom Talcu nedostajala je samo žanrovska kompaktnost da ipak posta ne gledljiva predstava. Brojan glumački ansambl korektno je ispunio svoje, ne uvek precizno određene, zadatke. Bogdanka Vakanjac, kao Mis Gilkrist, bila je najbliža ironično-humornoj suštini Bienove dramaturgije. Dvostrukost u kojoj svi likovi žive, ona je najdoslednije očuvala i prikazala. Budimir Pešić, kao Pat, korektan, s tim što je povremeno svesno žrtvovao tragičan podtekst lika koji tumači, ističući njegovu humornu odoru. Meg Dikon, u tumačenju Gordane Vinokić, bila je sva iz jednog komada, bez presudnog žiga prošlosti, što važi i za Milidija, Nikole Jurina. Stojan Notaroš je preobraćenika Musjea interpretirao dovoljno uzdržano, pazeći da ne pređe u karikaturu, sa efektnim songom reminescencije na "engleski period" simpatičnog ču daka. Debitant Siniša Ćopić, snalazio se u ulozi Leslija onoliko koliko mu je režija u tome pomagla, znači svakojako. Valja reći, ipak, da je svojom bezazlenošu često, spontano, doticao humanistički podtekst Bienove drame. Svetlana Utješanović je Terezu odigrala u prevelikom trku, bez psiholoških rezova koji bi pokazali različita lica ove "svetice" i ljubavnice. U ovako izneverenoj političkoj drami, Miloju Ivanoviću nije bilo lako da odigra oficira IRA. Utisak je da je liku prišao ambiciozno, bio je sasvim blizu da uspe ali za par nijansi je "preglumio". Selimir Tošić kao "Princeza Grejs" prijatno iznenađenje, dok je Mihailo Foro lik dobrovoljca pretvorio u karikaturu. U predstavi su još igrali Prvoslav Zakovski, Divna Stojiljković (preterano nervozno), Milan Kočalović, Anđelka Davidovac i Dragica Petrov (eksterijerno najuspelija od "personala"). Unevši u predstavu kantri-muzičara, igra ga Nenad Pantić, režija je morala da mu pronađe primereniji mizanscen. Scena Flore Viorela, u strogoj funkcionalnosti, bez posebnih vrlina. Kostimi Milene Ničeve, takođe. Zoran Miletić je za ovu predstavu napisao zanimljivu muziku, kombinujući Brehta i Boba Dilana. Dakle, bila je ovo predstava koja nije iskoristila preostale aktuelnosti Bienovog dela, ali može se gledati kao dopadljiva komedija.

25 259

ŠNAJDEROV POVRATAK Aleksandar Popović: Razvojni put Bore Šnajdera, režija Slavenko Saletović

Teško je objasniti kako i zašto pojedina dramska dela posle duge pauze ponovo zako rače u susret publici. Jedino je sigurno da na to najmanje utiče pozorišna publika! U slučaju Popovićevog Bore Šnajdera u pitanju je pozorišna i društvena sudbina samog autora, koji se, posle pisca u modi, našao na pozicijama zaboravljenog dramatičara. Scenska postavka ove drame, po opredeljenju Slavenka Saletovića, otkriva, ipak,moguće povode za drugi ži vot "Bore Šnajdera". To je, pre svega, izvesna tematska aktuelnost Popovićevog teksta, jer se njegova fabula vezuje za zloupotrebe službenog položaja, nerad, loše poslovanje i slične radnje - što je prisutno i u našoj svakodnevnici. Istini za volju, i lik glavnog junaka Bore Šnajdera, onako kako ga je Popović napisao, egzistira nezavisno od sudbine drame kao prepoznatljiv pozorišni i životni znak našeg mentaliteta.U građenju zrenja-ninske predstave, ovakav prilaz, koji se ogledao u redukciji književnog predloška, jasno je pokazao mogućnosti nove interpretacije Po povićeve komedije, ali i neophodnost precizno postavljenje mere u "eksploataciji" scenskih efekata. Jer Popović je dramski autor čije vrline treba, pre svega, tražiti u ismevanju životnih i društvenih stereotipa, konvencija i mito manije. Njegov humor izaziva nedoumice, dok se najznačajniji dramaturški pomaci dešavaju u sferi jezika, čija hotimična zaošijanost i smišljena otuđenost najbolje prezentuju svet Aleksandra Popovića. Saletović je, međutim, išao za radnjom, precizno, tumačeći zgode i nezgode, razvojnog puta jednog karijeriste, inteligentno je podvlačio mesta gde se aktuelna stvarnost i delo dotiču, jasno postavio likove, ali i u akademskoj preciznosti realizacije ispustio popovićevsku atmosferu, koja se sastoji od "hiljadu petlji". Mera satiričnosti i realnosti pokazala se manjom od nadrealne humornosti. Predstava je rađena realističkim manirom, sa povreme nim zgušnjavanjem u grotesku. Popovićeve invektive povremeno su doticale gledalište, neke uloge su efektno urađene, reakcija publike je bila pozitivna ali, to već postaje manir ovog pozorišta, nije bilo onih presudnih sitnica koje su neophodne za predstavu koja može da traje. Režiji je nedostajalo više sluha za persiflažu, za jezičke bravure, za analizu stereotipa. Scenografiji, koju potpisuje inače studiozni i provereni, Miodrag Tabački - takođe. Prazan i slučajan scenski prostor nije bio nikakav podsticaj za igru podsmevanja i stilizacije. Otuđeni na tako proizvoljnom prostoru, glumci su mogli lakše da odigraju neki komad apsurda beketovske škole. Glumačkom ansamblu nedostajalo je ujednačenosti u prilazu likovima i ukupnoj inscenaciji. Novak Bilbija uspešno je izgradio lik karijeriste i hohštaplera "s naših grana". Istakao je svu njegovu ljigavost, povodljivost, skorojevićku bolećivost na privilegije rukovodećeg položaja. Sa neophodnom distancom, igrao se s Borom Šnajderom puštajući ga da zveči isprazno kada to treba, omogućavajući mu da se "glasne" ljudski, progovori frazom politikanta baš na mestima gde je i Popović 26 260

zamislio. Na toj stazi persiflaže bio je i Budimir Pešić, koji je kadrovika Vitu igrao s dobrom merom ironije. Rozika, Svetlane Utješanović, bila je dovoljno izveštačena i koketna, i sa Gordanom Vinokić, u ulozi Line, zatvara krug aktera koji su izbegli realistički manir, dobrim delom i režijom nametnut. Kostime je uradila Ljiljana Orlić, ne zamerajući se ni piscu ni reditelju. Dnevnik, 16. novembar, 1982.

26 261

UPOTREBA NUŠIĆA
Branislav Nušić: Gospođa ministarka, režija Ivana Vujić

Praksa savremenog teatra sankcionisala je manir adaptiranja, prerade, dopisivanja, odnosno "autorskog čitanja", jednom rečju "osavremenjivanja" čak i klasičnih dramskih tekstova. U liberalizaciji procenjivanja dokle se može ići u menjanju "predloška" ovaj se recenzent zaustavlja na principu da tek evidentna novostvorena teatarska vrednost opravdava rigorozniju smisaonu ili dramaturšku intervenciju. Zahvat koji je Ivana Vujić učinila na Nušićevoj Gospođi minista rki, žestina kojom je ta radikalizacija izvršena nema ni približnog odziva u umetničkom utisku predstave. Ne udubljujući se naročito ni u Nušićevo ismejavanje naših pokondirenih naravi i mentaliteta, ni u njemu specifičnu karakterizaciju ili komediografsku vizuru, a još manje ovoj komediji primerenu dramaturgiju, Vujićeva je ovog našeg klasika pročitala kao da je Arto ili Žari. Prikazala nam jedan nedovo ljno neobrazloženi teatar surovosti i apsurda. Do takve dramske matrice Gospođe ministarke, upotrebljene na zrenjaninskoj sceni, rediteljka je došla skraćivanjem teksta, premeš tanjem, korišćenjem Nušićevih proznih tek stova (uglavnom bez pravog opravdanja), svođenjem radnje na otuđenu krivulju. I zahvati u Nušićevim junacima takođe su decentni tako da neki izuzev prezimena i nemaju više dodirnih tačaka sa izvornikom. Gledajući ovakvu predstavu sticao se utisak da je rediteljki bilo skoro svejedno s kojim će tekstom realizovati svoju viziju pozorišne igre. Njen je rediteljski rukopis u ovoj predstavi obilovao nečitkim mestima, nedovršenim metaforama, nedosegnutim političkim asocijacijama. Problematična je na primer dramaturška upotreba trbušnog plesa, Ninko vićevih higijensko - kozmetičarskih solilokvija; nejasan je takođe i simbolički značaj nove ličnosti koju Vujićeva uvodi u predstavu - Majke otadžbine. Stiče se ipak utisak da je na pojedinim mestima ove "dramatizacije" postojalo još po nešto, neki izostavljeni tekstualni ili scenski segment, koji bi omogućavao bolju protočnost rediteljskih ideja, da bi vizija Ivane Vujić bila konsekventnije elabo rirana. Ovako, odigrana predstava deluje nedovršeno i neko nsekvent no, ne samo kad je u pitanju Nušić već i namera Ivane Vujić. Neke su ličnosti pretvorene u karikature - Pera pisar, ujka Vasa, tetka Daca, Soja. Drugima je pridodata neka manijakalna putenost ili tupost (Dara i služavka Anka), dok treći deluju ipak sa znatnim ostatkom nušićevske tipologije. Ovako različito oformljeni, stavljeni u proces nekog, nazovimo ga, fizičkog teatra, bez jasno izgrađenih relacija, likovi su se sudarali, gubili u otuđenim kretnjama i bez jasne dramske logike, kao marionete, s mukom su pričali "Vujić- Nušić" priču. Gegovi kojima se pribegavalo, do besmisla su se ponavljali, las civne scene bile su uglavnom bez funkcionalnosti. Dobro režirane i odigrane slike, kojih je srećom bilo, i koje govore da je ipak reč o ta lentovanom ali preambicioznom reditelju, gubile su se u moru ponavljanja i preterivanja. U takvoj, rediteljski nedovoljno apsolviranoj predstavi, glumački ansambl zrenjaninskog pozorišta imao je izuzetno težak zadatak. Ostvarenja koja su pokazali različita su, u zavisnosti koji ih je zglob ove nedonešene predstave zahvatio. Bogdanka Va kanjac odigrala je jednu grotesknu Živku - ministarku, glasovno 26 262

limitirano ali dovoljno temperamentno. No, ni ona nije u ovakvoj "Ministarki" bila glavna. Mirjana Vukojević je Daru predstavila kao duševno otupelu, a Svetlana Utješanović Anku kao erotizovano, priglupo i samo na instinkte oslonjeno stvorenje. Novak Bilbija je, u maniru fizičkih egzibicija iz ranijih predstava, dao svoj doprinos raspadu tematske i stilske koherentnosti predstave. Bliske Nušiću, likove: dr Ninkovića i Peru Ka linića, sa umerenom stilizacijom valjano su odigrali Nikola Jurin i Milan Kočalović. Zapažena je bila i epizoda Budimira Tošića (Jova PopArsin) u kojoj je efektno spojena nušićevština i osmišljena slikov nost fizičkog teatra (možda je to put kojim je mogla režija i Ivane Vujić). Uz dosta posrtanja, preterivanja i nesnalaženja igrali su još i: Zoran Jovišević, Miloje Ivanović, Mihailo Foro, Prvoslav Zakovski, Stojadin Stojiljković, Ružica Cvijetić, Stojan Notaroš, Selimir Tošić, Divna Stoiljković, Gordana Vinokić i Anđelka Davidovac. Ukoliko u narednim izođenjima ove predstave artikulišu i doziraju svoje zadatke na sceni, i sops tvenom glavom porazmisle o onome što igraju, i ovakva Ministarka bolje će izgledati. Scenografija Vlade Rebezova realizovana je u čistim linijama, sva u funkciji zamišljene modernizovanog Nušića. Kostimi Bjanke Adžić-Ursulov, iz nedovoljno ubedljivih razloga, konfrontirani na realističke (za muškarce) i groteskne (za žene). U zaključku valja reći da je zrenjaninska publika ovako rigorozno eksperimentisanje sa klasikom videla već pre petnaestak godina (činio je to s dosta uspeha Jovan Putnik), ali i da posle superiorne autorske Žigonove vizije Gogoljevog "Revizora", ona od budućih "gnevnih reditelja" traži daleko više mudrosti i umetničke snage. Dnevnik, 25. februar, 1983.

26 263

PREKID NA UMETNIČKIM VEZAMA Božidar Zečević: Pivara, režija Milivoj Milojević

Beogradski pisac Božidar Zečević u svojoj Pivari, kao i Šnajder u Hrvatskom Faustu, za dramski predložak uzima temu pozorišta pod okupacijom, odnosno šire gledano problem "izvođenja" umetnosti pod presijom. Sličnost se produžava i po autentičnosti izvornog događaja: grupa beogradskih glumaca je, zaista, iz Narodnog pozorišta prešla pod okrilje kolaboracioniste, pivarca Vajferta. I tu se svaka sličnost sa Šnajderom prekida. Zečevićevi akteri ne odlaze u partizane već beže panično neposredno pred samo oslobađanje Beograda. U "Pivari" takođe ne postoji lik sličan Afriću: Zečevićev junak, Ruj Blaz, posle neuspelog bekstva na oslobođenu teritoriju čak pristaje da se prostituiše samo da bi spasao život. Ta fabularna različitost u odnosu na "Hrvatskog Fausta" niukom slučaju nije limitirala moguće domašaje Zečevićeve drame. Dramaturška i smisaona konzistentnost njegovog dela narušena je, međutim, mnoštvom nerealizovanih a skoro ravnopravnih komponenti. Pre svega, globalna metafora: pivo - koju autor pomalo na silu izvodi iz samog mesta dramske radnje, Vajfertove pivare nedovoljno je univerzalna da otrpi tako čestu upotrebu. Na trenutak je možemo razumevati kao fašizam, a potom se učini da je u pitanju aluzija na kapital, da nas u potpunu nedoumicu dovede njeno moguće značenje, koje iskrsava na samom kraju dela, u Jagovom monologu, kada se moć piva uspostavlja kao ideološka kategorija sasvim dvosmislenog političkog podteksta. To po sebi nije mana ali njena scenska neuverljivost jeste. U nameri da svoj tekst učini slojevitijim, Zečević u dramu unosi dokumentarističke inserte (scene iz Koštane i Đida, koje su "glumci-kolaboranti" izvodili) a reminescencijama na klasičnu antičku literaturu iznalazi opšte humanističke i egzistencijalne paralele. Taj snop estetičkih i etičkih, odnosno ideoloških pretpostavki, uokviren u sasvim realistički prosede Beograda, sredinom i potkraj 1944. ovaj autor ne uspeva da pretvori u sled smisaonih dramskih situacija. Negde sredinom komada, naime, nastaje prekid na vezama, pre svega dramaturškim, pa delo ostaje u znaku nesintetizovanih polaznih teza. U ambiciozno pisanom štivu dramaturški najtanje su scene umnoženog "pozorišta u pozorištu", zatim "osvešćenja" Julije i Ruj Blaza, kao i poneka sekvenca sa pozorišnim rediteljem ruskog porekla, Hartvigom. Kao u svim dramama ideja, i Pivara donosi nedovoljno izdiferencirane likove, što naročito važi za "Vajfertove" glumce, koji nose imena po likovima koje su igrali na sceni Narodnog pozorišta. Ta je činjenica svakako u znatnoj meri otežala zadatke zrenjaninskim glumcima u ovom praizvođenju. Reditelj Milojević je s primetnim entuzijazmom pristupio ovom nedorečenom tekstu. Očigledno je smatrao da se iz zanimljivih autorskih naznaka može stvoriti ubedljiva predstava. Može se čak reći da je on scenski materijal veoma precizno, ponegde čak nadah nuto realizovao, pogotovo gde se i sam tekst zgrušava u 26 264

grotesku. Pored preteranog po verenja u Zečevićevu dramu, može mu se zameriti nesnalaženje u melodramskim scenama, odnosno strah od neophodnih "štrihova". Predstava je igrana u svedenoj scenografiji Viorela Flore, čija crno-bela gama omogućava metaforičnost igre, koja se, nažalost, nije dogodila. Kostimi Svetlane Zojkić u začuđujućem rasponu od efektnosti (Vajfert) do slučajnosti. Glumci su se s različitim uspehom iskazali u, za njih nepovoljnom, dramskom prostoru. Budimir Pešić je, kapitalistu-kolaboracionistu Vajferta, odigrao sa dovoljno oholosti, bisek sualne strasti i buržujske nezajažljivosti. Nikola Jurin je kao Jago bio dovoljno podmukao ali i okretan što je radnji davalo toliko potrebne zamahe. Miloje Ivanović je svog Đida doneo u veselinovićevskom maniru, što se u ovakvoj predstavi pokazalo dobrim. Milan Kočalović je Ruj Blaza odigrao korektno, izuzev u melodramskoj sceni sa Julijom. Gordana Vinokić je, kao Koko, bila sasvim rezervisana i defanzivna, što se može reći i za Stojadina Stojiljkovića u ulozi Lira. Ova predstava ponuđena zrenjaninskoj publici nije domašila ambicije autorove, pre svega zbog nepreciznosti i nekoherentnosti njegove glavne ideje. Kasniji pozorišni nesporazumi logično iz toga slede. Dnevnik, 7. maj, 1983.

26 265

TRAGOM KOMIČNOG DO GROTESKE
Branislav Nušić: Sumnjivo lice, režija Stevo Žigon

U prošloj sezoni, na zrenjaninskoj sceni gledali smo neuspeo pokušaj da se od Nušićevog komediografskog predloška (Gospođa ministarka), primenom radikalnih pozorišnih metoda, stvori moderna drama apsurda i surovosti. Ovog puta, drugi reditelj, Stevo Žigon, veštijim i smislenijim intervencijama, pomalo već istrošenom (izigranom) Sumnjivom licu udahnjuje protočnost i strukturalnu svežinu. Zrenjaninsko izvođenje ove rane Nušićeve komedije prošlo je u najvećoj mogućoj meri bez stilske anahronosti, pulsiranje u gledalištu izazivano je pozorišnom igrom a ne samo prepoznatljivim tekstualnim slojem, dok je veštom dramaturškom intervencijom obnovljen i znatan deo istorijski istrošenog satiričnog naboja. Žigon je u prilično razlivenu Nušićevu fabulu urezao naizgled jednostavnu vertikalu: čitavu radnju smestio je u policijsku stanicu. Govor birokratske logike, od tog momenta, osenčio je čitavu radnju i sve se pojavilo u čudnoj, pomerenoj svetlosti. Žandarmerijska stanica, iz neke srbijanske palanke obrenovićevskog vremena, ovakvim se oneobičavanjem lako može zamisliti i u aktuelnoj vizuri neke južnoameričke državice. Ili u glavi svakojakih totalitarista. U takvoj postavci, tema o "sumnjivom licu", odnosno zameni ličnosti, našla se na sporednom koloseku pretvorila se u jedan od mehanizama za analizu atmosfere primitivne vlasti i njenih živopisnih "negativaca". Pomerajući izvođački stil ove komedije, od uprošćenog psihološkog realizma ka stilizaciji i groteski, reditelj je većinu likova sveo na ispoljavanje elementranih karakteristika, i oni samo kao "negativni zbir" doživljavaju svoju funkcionalnu neophodnost i stilsku ukupnost. Dajući im još po neki karikaturalni rekvizit (npr. mucanje Alekse Žunji ća), Žigon je predstavu ispunio obiljem komičnog, koje se na dovoljno mesta zgušnjava u groteskno. Već osvedočenu sposobnost da majstorski oblikuje grupne scene (kao u brilijantnom "Revizoru"), Stevo Žigon je i u "Sumnjivom licu" suvereno iskazao. U redigovanom mizanscenu ove klasične komedije, akteri deluju kao veoma uvežban tim usmeren ka jedinstvenom cilju. U ovoj predstavi on je glasio: pokazati kako je sprega gluposti, primitivnosti i vlasti, komična i opasna. U zrenjaninskoj predstavi, dobroj i čvrstoj, komičnog je bilo više, iako ni primitivizam nije mnogo zaostajao verovatno zato što je Nušić tako hteo. Zahvaljujući osobini ovog reditelja da preciznom organizacijom igre istovremeno ne poništava glumačke individualnosti, mnogi od učesnika dobili su priliku da iskažu svoje već pomalo uspavane glumačke sposobnosti. To su dobro iskoristili Miloje Ivanović, čiji je Milisav nosio sve politikanstvo i ljigavost, koje rađaju zatvorene militantne sredine, Selimir Tošić, koji je već arhetipskog sreskog špijuna Aleksu Žunjića predstavio kao žovijalnog čak duhovitog mladića, i u nešto manjoj meri Prvoslav Zakovski, jer je vrhunskoj kreaciji smetalo kolebanje između persiflaže i realističkog građenja lika. Ipak, ostvarenje po kome ćemo pamtiti ovu predsatvu doneo je Budimir Pešić, čiji sreski pisar Žika, kao stožer, objedinjuje sve dobre osobine ove predstave. Stilizacija kojoj je pribegao u tumačenju ovog, inače zanimljivog, lika toliko je promišljena i dozirana da u momentima prelazi u 26 266

koreografiju, a sve vreme je svojevrstan potekst i komentar zbivanja na sceni. Prostor koji mu je reditelj ostavio, Budimir Pešić je ispunio glumom zrelom i koncentrisanom. Ovo izdanje "Sumnjivog lica" treba i zbog njega gledati. Po Nušiću centralni lik, Jerotija Pantića, igrao je vrsni glumac, ali ovog puta nekako rezervisani i sputani, Stojadin Stojiljković. Bolje se uklapajući u kolektivnu igru, on je propuštao mogućnost da briljira u "solo deonicama". Šteta! Sa Stojiljkovićem u punoj formi, sud o predstavi bi bio još povoljniji. Scenografija Vlade Rebezova, po proverenom metodu (iz Revizora), redukovanim koloritom i jednostavnošću, davala je komičnom tonu ironične primese. Kostimi Branke Petrović - već poslovično dobri. Dnevnik, 8. oktobar, 1983.

26 267

NA SPOREDNOM KOLOSEKU
Redžinald Rouz: Velika porota, režija Milivoje Milojević

Mnogobrojni su putevi koji dovode do uspeha ili neuspeha jednog scenskog dela. U preliminarne, često i odlučujuće, spadaju svakako izbor dramskog teksta, kao i primerenost rediteljskog čitanja odabranog teatarskog polazišta. U slučaju drame severnoameričkog autora Redžinalda Rouza Velika porota, koja je svojevremeno imala znatan uspeh u filmskoj verziji, reditelj Milojević je imao dovoljno razloga za oprez. Rouzov tekst je, pre svega, više scenario nego pozorišna drama. Zatim, milje je tipično američki. Oznake regionalnog, u realističkoj strukturi Rouzove priče, važan su elemenat u uspostavljanju vertikale ovog dela: "propitivanje" moralno-psihološke dijagnoze mentaliteta američke malograđanske provincije poznih pedesetih go dina. Shodno tome, ova drama, krajnje pojednostavljene dramaturgije, može da ima uspeha samo ako se igra u doslednom dokumentarističkom (ili verističkom) duhu. Samo precizna i nadahnuta interpretacija lokalnog može iz ovog drams kog teksta da izvede univerzalnija značenja. Priču o dvanaest ljudi, koji rasplićući rašomonsku spiralu o ubici i svedocima, istovremeno podvrgavajući i sebe svakojakim analizama, Milojević je pokušao da odigra kao traktat o hipokriziji i opštoj relativnosti istine. Dosledan svojoj ideji da u Rouzu afirmiše ono što kod ovog postoji kao realistički snimak, a ne kao misao ili dramaturški zglob, on je predstavu odveo na sporedan put mehaničke teatralizacije, čak sakralizacije, svakodnevnog (igra sa stolovima u maniru "tajne večere"). Taj potez je, neminovno, prizvao i retoriku što nije baš imanentno Rouzu. Iz drame je na taj način nestao i duh autentičnog života, dok je pokušaj uspostavljanja globalne metafore moralnog raskola ostao samo pokušaj. Na tom putu "širenja" značenja Rouzovog teksta dosledno ga je pratio i scenograf Flora Viorel. Njegova veoma kultivisana i, u osnovi, nadahnuta scena, belinom kao predodređena za igru "prljavih ruku", imala je samo jednu manu: pratila je onaj tok predstave koji se, nažalost, nije pred gledalištem realizovao. Sličnim putem krenula je i kostimograf Svetlana Zojkić, zastavši na pola puta: njeni su kostimi istovremeno i realistički i stilizovani, i stili zovano - realistički. Dvanaest (gnevnih) ljudi, tumačilo je dvanaest različito usme renih i inspirisanih glumaca. Konstrukcija ove drame, inače, traži snažne glumačke ličnosti, to je jedna od apriornih mogućnosti da ona uspe. Zrenjaninski glumci su se različito snašli u dvostrukoj, autorsko-rediteljskoj mreži. Neki su prenaglašeno skliznuli u karikaturu (Zakovski, Ivano vić), ili strip glumu (Vukojević). Znatan broj je svoje nesnalaženje iskazao jednom vrstom defanzivne (uzdržane) glume - Pešić, Cvijetić, Tošić. Ipak, nekolicini učesnika ove predstave uspelo je da svoje likove uverljivo oforme. Pre svega to važi za Stojana Notaroša, koji je sa puno mere, dočarao kompleksan lik Jev rejina-imigranta. Gordana Vinokić je bez velikih gestova odigrala lik žene pune gorčine - plastično i precizno. Svetlana Utješanović je bila nadahnuta u interpretaciji naivke "labilnih" opredeljenja. Listu uspešnih zaključuje Stojadin Stojiljković, koji je pokazao dovoljno tem peramenta za robustan lik silnika sa skrivenom greškom u životnoj matrici. Konačno, ova zrenjaninska premijera otvorila je iznova pitanje: kako, konačno, formirati repertoar koji će imati pravog odjeka u gledalištu. 26 268

Dnevnik, 7. decembar, 1983.

26 269

ČOVEK SA GREŠKOM U GLAVI I VREMENU
Dušan Kovačević: Balkanski špijun režija Milivoj Milojević

Podatak, ako ne jedinstven onda veoma nesvakidašnji u istoriji ju goslovenskog teatra, da se jedan pozorišni komad igra istovremeno u petnaestak pozorišta, a to je upravo slučaj sa Balkanskim špijunom Dušana Kovačevića, navodi na razmišljanje o mogućim uzrocima ove "epidemije". Za potrebe prikaza zrenjaninske premijere ovog dela, razlozi ovakve masovnosti uglavnom bi se mogli svesti na tri osnovna. Prvi zadire u sferu primenjene dramaturgije: napisan je upravo idealno za potrebe pozorišne eksploatacije - u predstavi igraju tri glumca i dve glumice, sve se odvija u jednom dekoru i u svakodnevnim kostimima. Drugi razlog je delikatniji jer autor, u želji da opredmeti kafkijansku parabolu o nesvesnoj žrtvi i manijakalnom goniču, poseže za temom informbiroa i Golog otoka, doduše kao pomoćnim dramaturškim sredstvom, koje ostaje ipak u ravni estetike. Konačno, Balkanski špijun je dobro napisana drama, višeslojno komponovana, na tragu Gogolja ali i Kafke. Miloje Milojević je u osnovi dobro pročitao Kovačevića: predstavu je vodio linijom tragikomičnog, jer "Balkanski špijun" je i komedija sa ozbiljnom sadržinom ili tragedija sa komičnim situacijama i okolnostima. On je dobro dozirao manijakalni spust Ilije Čvorovića, čoveka sa greškom u prošlosti, i robijanjem na Golom otoku. Uspešno je izgradio atmosferu u kojoj se svakodnevnica pretvara u poligon progona i suludosti, i konačno, bio je na tragu fantazmagorične paraboličnosti ove orvelijanske teme. Omašio je na mestima gde je i pisac bio manje uspešan. Pre svega, u odsustvu prave stilizacije "presnog" života, replikama svakodnevnog, bilo da je u pitanju socijalna ili politička aktuelnost. Da je bio rigorozniji prema scenama u kojima radnja posustaje, pred stava bi svakako dobila u intenzitetu, koji je ovoj zrenjaninskoj povremeno nedostajao. Priča o sredovečnom čoveku koji iz psihološke samoobmane želi da "pomogne" društvu koje je "nesposobno" da se brani od zavera (inostrane), o njegovom bratu, obeleženom sličnim paranoidnim opsesijama, supruzi, bizarno privrženoj mužu, kćeri potpuno uronjenoj u svakodnevnicu i, konačno, podstanaru - nesvesnoj žrtvi u balkanskoj verziji Jozefa K, smeštena je u "kotao" sobe koja od tihog porodičnog kutka prerasta u svojevrstan zatvor. U tako svedenom mizanscenu veliku je šansu i odgovornost imalo petoro aktera. Stojadin Stojiljković je Iliju Čvorovića, nesvakidašnji lik naše ukupne dramske literature, izuzetno plastično oživeo na liniji goniča koji je zapravo sav u mreži sopstvene psihološke i političke halucinacije .Komični valeri kojima je bojio lik "balkanskog špijuna", u igri ovog zrelog i snažnog glumca, nisu zaklanjali tragičnu pomerenost čoveka koji kobnom revnošću otkriva mogućnosti pojave opasnih socio-psiholoških i društvenih mehanizama koji smanjuju prostore tuđe slobode. Njegov pandan, brat mu Đura, sa sličnim detonatorom u redu kovanom mišljenju, doduše bez jasnije predistorije, u interpretaciji Budimira Pešića, izrastao je u možda još opasniji prototip zlohudnika lišenog emocija. Pešićev Đura je svojom bezprizivnošću uskakao u prostore Ilijinog zamora (ljudskog). I dok je Ilija kompleksan lik, Đura je tip ljudi koji preteći egzistiraju negde u senci. 27 270

U tom uskovitlanom kvintetu, lik Danice kao da spaja obale irealnog (Čvorovići) i realnog (podstanar i kći), odnosno komediju čini tragičnom, ili obrnuto. U igri Gordane Vinokić bilo je i fanatične privrženosti mužu i zdravorazumske uplašenosti zbog neočekivanog sklopa događaja. Smetalo je samo povremeno pribegavanje karikaturi, potencirano i neadekvatnim kostimom. Podstanar Miloje Ivanović ostao je na sredini Kovačevićeve žanrovske klackalice nedefinisan, dok se Svetlana Utješanović kao Sonja Čvorović, Ilijina kćer, zadovoljavala onim što je režija pronašla u epizodama, koje ni piscu nisu naročito važne. Scenografija Vlade Rebezova, bez ambicija da dublje zađe u Kovačevićev vilajet. Kostimi Svetlane Zojkić bili su znatno bolji u drugom, "tamnijem" delu predstave. Na kraju treba reći: zrenjaninska premijera nije iscrpela sve mogućnosti Kovačevićevog "Balkanskog špijuna". Pamtiće se, ipak, najvi še po snažnoj igri Stojana Stojiljkovića. Dnevnik, 30, januar, 1984.

27 271

ZATVORENI KRUG SOCIJALNIH SUKOBA
Gorana Stefanovskog: Hi-Fi režija Nađa Janjetović

Drama Hi-Fi makedonskog pisca Gorana Stefanovskog, koji svakim novim tekstom sve više osvaja prostor u samom vrhu naše dramske literature, smelo zadire u neke aktuelnosti vremena današnjeg. On piše svoju verziju priče o klasičnom sukobu generacija u zatvorenom porodičnom krugu, o lomovima psihe i etike, o medijskom nerazumevanju, konačno i o pravu pojedinca na celinu sopstvenog identiteta. Pank i dogmatizam, alkohol i droga, vreme prošlo (da li je bilo baš takvo) i vreme današnje (koje nije samo takvo), prepliću se u ovoj drami, koja od komedije prerasta u tragediju , odnosno verizam prelazi u moralizam. Stefanovski, zapravo najuspelije stranice ispisuje tamo gde konkretnim činjenicama dopušta da se izbore za univerzalnost. U delovima gde se drama bavi uopštavanjima, koja imaju ponekad tendenciju da progovore u ravni opštih mesta,o kosmopolitizmu, odnosima velikih sila i sličnom, autor gubi snagu i uverljivost. Ovaj mladi pisac, u delu čije smo zrenjaninsko izvođenje upravo videli, pokazuje kako se i od tekuće stvarnosti može graditi dobro dra msko delo, čije se eventualne manjkavosti javljaju u trenucima nescenične didaktičnosti. Drugu latentnu opasnost po konzistentnost drame Hi-Fi, mogućnost šematskog prenošenj zaključaka iz sukoba deda i unuka, sa plana porodičnog, i u tim okvirima generacijskog, u širi društveni kontekst (koji postoji, ali ova drama za tako nešto nema dovoljno socio-psihološkog pokrića), vešto je izbegla režija Nađe Janjetović. Pribegavši, u osnovi, analitičkom postupku, ona je pregledno i razložno, u ovoj korektnoj i kultivisanoj predstavi, izložila sve autorove dramske iskaze. Takav rediteljski postupak "oštetio" je, donekle, izvođenje Hi-Fi za mogući punokrvniji i žešći angažman aktera. I jedan pomalo potisnuti dramaturški sloj dela Gorana Stefanovskog zaslužio je preciznije scenske akcente. Reč je nagoveštenim tezama o totalitarizmu i opasnostima koje on izaziva svagda gde se potceni. Dril koji Boris sprovodi nad Matejom, pored psihološkog plana, koji se može veoma plastično iskazati krilaticom "što me više spasavate, meni je sve gore", ima u sebi i elemente "inženjeringa ljudske duše". Nađa Janjetović je to naslutila u Hi-Fi, ali nije išla do kraja u isticanju i identifikovanju tog vekovnog usuda. Ipak, predstava je u celini dobro urađena. Deluje i uzbuđuje. Pro vocira, nameće se. Glavni njeni akteri valjano su obavili svoje zadatke. Stojan Stojiljković je ulogom Borisa, predstavnika, ali ne i reprezentanta starih generacija, uverljivo pokazao mane i ograničenja čoveka, koji iz sopstvene nesreće, nanosi i ostalima bol. Pravolinijska odanost misiji "iscelitelja", koju sam sebi namenjuje, u Stojiljkovićevoj interpretaciji javlja se često kao kob znatno šira od stana u kome se odigrava proces "privođenja svesti" zabludelog unuka. Tog unuka igrao je, i ovom ulogom praktično debitovao na zrenjaninskoj profe sionalnoj sceni, daroviti Dragan Đorđević. Slobodno se može reći da je ovaj, nimalo jednostavan zadatak, uspešno obavio. Iako mu ni pisac nije dao dovoljno sociopsiholoških karakteristika, onih s kojima se više gradi lik a manje određuje tip, naročito u drugom delu drame, Đorđević je nagovestio znatan, i žestok, dramski potencijal. 27 272

U ulozi Sonje, kćeri i majke, Gordana Vinokić uspešno je asistirala dvojci glavnih aktera, iako se može zažaliti što nije, verovatno po rediteljskoj koncepciji, u pojedine scene unela više emotivnog angažmana. Za Mirjanu Vukojević, skoro da važi ista konstatacija, jer su dve njene scene s Borisom pružale šansu za pravu igru, a sve se završilo samo "ilustrovanjem". Scenografija Viorela Flore, u saglasju sa rediteljskom koncepcijom, izbegavala je izrazitije podvlačenja i akcentovanja. Kostimi Marije Kranjc - uspeli. Dnevnik, 5. maj, 1984.

27 273

DISHARMONIČNO MUZICIRANJE
Žan Anuj: Ženski orkestar, režija Nebojša Komadina

Razgovarajući sa novinarima neposredno pre premijere Anujevog teksta na zrenjaninskoj sceni, Nebojša Komadina je izjavio da publika verovatno očekuje prijatnu zabavu ali, dodao je, kako bi se on obradovao kada bi posetioci osetili i malo mučnine. I nade su mu se ispunile: posle premijere u nama je bilo dovoljno mučni ne, nažalost ne zaslugom Anuja, inače veoma fleksibilnog dramata, već uglavnom zahvaljujući rediteljskim intervencijama. Žrtve njegovog "profesiona lnog defekta" postali su glumci sa njima i mi. Ova tužna komedija, francuskog dramskog pisca Žana Anuja govori o sudbini zabavljača, zapravo o banalnostima njihovih životnih sudbina kada su van svetlosti scene. Pisac čitavu tragikomičnost ovog komada gradi na kontrastima između njihove "umetnosti", i prozaičnih odnosa koje su van bine, u svakodnevnom životu, ispleli. U inter medijima muzičkih numera, saznajemo smešno-tužne detalje iz inti me svakog junaka ponaosob, time njihovo muziciranje dobija novu dimenziju. Govoreći o sudbinama umetnika, koji sticajem okolnosti zabavljaljaju banjske goste, sa dosta ironije, čak sarkazma, Anuj ne propušta mogućnost da ukaže na usamljenost zabavljača. Svakako da je kulminacija dramske tenzije baš u saznavanju svakodnevne tuge onih koji nas zabavljaju. Piščev zamišljeni pogled, u "Ženskom orke stru" saopšten je većim delom kroz lepršavu formu, koja tek pojedinim akcentima nagoveštava tamnu pozadinu. Međutim, njegova vizija samo naizgled počiva na toj površnoj komici, ona je u osnovi humorna, ponekad čak groteskna. Zato u tkivu ove drame postoje dva simultana toka: jedan površni, lepršav, komičan, i onaj drugi - na relaciji banalnog i tragičnog. Komadina se, pravilno, odlučio da preferira ono suštastveno u Anujevom Ženskom orkestru . Međutim, nije to učinio dovoljno dosle dno, u želji da, verovatno, učini ustupak publici. Smenjivao je, mehanički, komično-stilizovane scene sa realističko-tužnim, i tako raz- rušio svaku ljupkost koju ova predstava nosi u formi, neuspevši da nas simultano uveri u tragičnost sudbina piščevih junaka animir muzičara. Umesto dramatike dobili smo melodramatiku, umesto su ptilne persiflaže - nategnuto šegačenje. Takva nedovoljna žanrovska opredeljenost reditelja, u mnogome je uticala da glumci propuste velike mogućnosti koje im takav tekst pruža, čak je to rediteljevo kolebanje uticalo da pojedini role odigraju znatno ispod svojih mogućnosti. Prepušteni sami sebi, snalazili su se različito. Jedini celoviti lik, u anujevskom duhu, ostvarila je Bogdanka Vakanjac. Spretno izbegavši mogući realistički tretman Suzane Delisije, opredelila se za stilizaciju, ponekad doduše prenaglašenu, koja je najbolje dočaravala tragikomičnost ove junakinje. Neurastenični lik Anujeve heroine, ona je dočaravala uglavnom spoljašnjim sredstvima imajući istovremeno i osećanja za građenje jasne psihogene ugroženosti Suzane Delisje. Gospođa Ortanz, Filomene Dogan, markantna ali i jednodimenzionalna, bez neophodnih nijansiranja i unutarnjih osvetljivanja. Njen ruski "akcenat", dobro je smišljen ali nedovoljno dosledno realizovan. Stojan Notaroš, najveća je žrtva rediteljeve nedoslednosti, 27 274

njegova čvrsta realistička gluma najviše je odudarala od iskričavosti Anujeve drame. Na sceni je delovao kao da je zalutao iz nekog komada koji se prikazuje u susednoj sali. Ovaj, inače veoma upotrebljivi glumac, tuđom krivicom rušio je jedinstvo svake scene u kojoj je i govorno učestvovao. Nažalost, jer uloga pijaniste pruža izuzetne mogućnosti. Zagorka Bogdanović je korektno tumačila Pamelu, dok je Patricija Ivanke Barić bila isuviše afektirana. Mira Dimitrijević (manje) i Dragica Despotović (više) - bledunjave. Kostimi Slavke Ćuk, sveži i prijatni. Vlada Rebezov je scenu rešio u stilski čistim i jednostavnim potezima. Prestonički reditelj Nebojša Komadina, radio je ovu predstavu očigledno nedovoljno inspirisan. Šteta je obostrana. Zrenjanin, 1984.

27 275

FRAGMENTI HEROJSKOG VREMENA
Milan Tutorov: UČOOO!, režija Lilijane Arsenov

Zrenjaninsko pozorište je za 40. godišnjicu oslobođenja svog grada premijerno izvelo dramu domicilnog književnika Milana Tutorova Učoo!. Autor znatnog broja dramskih tekstova, uglavnom iz savremenog života, pisao je ovaj tekst kombinacijom dokumentarnog i umetničkog. Koristeći istorijske izvore o pogibiji narodnog heroja Žarka Zrenjanina, Tutorov nije odstupao od činjeničnog. U popunjavanju "međuprostora" koga ima i u ratnim okolnostima, i koji konačno dovodi do "oživotvorenja" događaja koje kasnije nazivamo istorijskim, autor je pokušao da naslika neminovna psihološka i etička stanovišta ličnosti, uglavnom autentičnih. Stvoren je tako dramski predložak koji fakturom naginje radio-dramskom izvođenju, zbog preovlađujućeg verbalnog iskaza. Reditelju predstave ponuđen je tako materijal relevantne dokumentaristike, tromog dijaloga, i dramatične ali ne uvek i scenične fabule. Lilijana Arsenov se odlučila da rigoroznim sažimanjem dijaloga dođe do izraženije dramske prohodnosti. Time je znatno dobila u tempu i funkcionalnoj ravnoteži fragmenata iz revolucije, s kraja 1942. godine. Međutim, zapostavljajući donekle dokumentarnost, ona je ogolela zbivanja, i bez jasnog vremenskog konteksta često ih ostavjala u psihološkim vakumima. Arsenova se povela za akcionim slojem drame Učo-o-o!, a on nije takvog opsega da "iznese" celovečernju predstavu. I, paradoksalno je, reditelj se posle rezonski obavljenog dramaturškog posla našao u pat poziciji. Verovatno je tekst Milana Tutorova trebalo postaviti u doslednom dokumentarističko-didaktičkom maniru, jer ovo što smo videli na zrenjaninskoj sceni ipak najviše na to podseća. U realizovanju predstave "Učoo!", u kojoj je dramsko svedeno na nizanje fragmenata revolucionarnog vremena, čija je istorijska dramatičnost znatnija od pozorišne, i ostali akteri imali su različit uspeh. U scenografiji Viorela Flore, previše sličnoj onome što je u poslednje vreme ovaj autor radio na zrenjaninskoj sceni, zasnovanoj na umereno stilizovanim detaljima, propuštena je prilika da se multimedijalnim sredstvima stvori ambijent prime reniji prizorima vremena. Nesnalaženje se prenelo i na glumački ansambl. Tumači pozitivnih junaka nikako nisu uspevali da pronađu odgovarajući ton što, istini za volju, nije bilo ni lako u ovako koncipiranoj predstavi. Prvoslav Zakovski je imao nešto od sugestivnosti i ustaničke samosvesti u tumačenju lika Žarka Zrenjanina, ali za dublje poniranje u ovaj ko mpleksan lik revolucionara on očigledno u tekstu a ni rediteljs kom konceptu nije našao dovoljno rešenja. Budimir Pešić je tumačio krvnika Špilera sasvim realistički i sa merom, što se, nažalost, ne može, s jednim izuzetkom, reći i za ostale interpretatore likova neprijatelja. U predstavljanju izdajnika Zorke Roknić Kragić, Gordana Vinokić je, ipak, zrelom glumom, usmerenom na unutrašnje vibracije, daleko nadmašila sve aktere predstave. U veristički, ali pravolinijski sazdana ostvarenja, mogu se uvrstiti i uloge Stojana Stojiljkovića, Anđelke Davidovac i Miloja Ivanovića, dok je promašajem u dodeli uloge Mihailu Foru, ovaj inače vrsni glumac, često sebe i druge dovodio u delikatne situacije. Dakle, gledali smo samo prigodnu predstavu nevelikih dometa, niz fragmenata 27 276

iz ratnih vremena. Da je nekim slučajem ostvarena bo lja prethodna saradnja pisca i reditelja, ovo bi delo Milana Tutorova sigurno delovalo scenski dramatičnije i imalo bi duže pozorišno tra janje. Dnevnik, 10. oktobar, 1984.

27 277

O LJUBAVI I KARIJERI
Ivan A. Gončarov: Obična priča, režija Stevo Žigon

Tema o suvišnom i poraženom čoveku, u Običnoj priči Ivana Gončarova, naravno da ima pesimističke obrise: bez obzira kojim putem krenuo kroz život, suočićeš se s porazom - poručuje ovaj ruski klasik. On, doduše, ovakav zaključak izvodi iz sklopa aktuelnih društvenih (kapitalističkih) odnosa, koji mrve ljudskost. Ali, ostaje utisak, da je u svakom slučaju, u takvom društvenom okruženju, individua na gubitku. U dramatizaciji romana, napisanog još 1847. godine, suprotstavljeni su romantizam i realizam, kao mogući obrazci ponašanja, čak se i lirsko, realističko i komično, smenjuju kao plima i oseka. Ovo delo, ili, bolje rečeno, ono što je ostalo od njega u rešetu vremena, može da se svede na dramski paralelizam sudbina dvaju generacija. Kroz dra mu pratimo živote mladih. Mlade i gnevne predstavlja Aleksandar Adujev, koji od romantika i idealista, na kraju drame, postaje praktičar i oportunista. Njegov stric, fabrikant Petar Ivanovič Adujev, na suprotnom je polu: on na kraju pragmatične životne staze uviđa da mu je karijera uništila mnoge radosti i emotivne zanose. Njihovi odnosi danas, ipak, nemaju prave odlike sukoba generacija, posmatramo li ih iz aktuelnih socijalnih i političkih uglova. Reditelj zrenjaninske predstave, po Gončarevu, Stevo Žigon, dobro je zapazio ovu činjenicu, i akcenat je stavio na preispitivanje sudbina junaka u mrežama ljubavi i karijere, a znatno manje je insistirao na rekonstrukciji društvenih okolnosti. U njegovoj viziji, Obična priča je realizovana kao porodična drama u kojoj se sučeljavaju sudbine oca i sina, Aleksandra i Petra Adujeva. Za razliku od ranije viđenih režija na ovoj sceni, Žigon se, ovog puta, opredelio da postavi osnovne dramske konture, da obeleži neop hodne akcente, dok je glumcima ostavljena velika sloboda u osmišljavanju likova i scenskih rešenja. Dobili smo na taj način, neočekivano, ne rediteljsku već glumačku predstavu. Tumači glavnih junaka, Dragan Đorđević i Budimir Pešić, uz diskretnu pomoć reditelja, uspevali su da se nametnu kao glavne vrednosti predstave. Kao Petar Ivanovič Adujev, Budimir Pešić je ostvario jednu od svojih najzrelijih uloga na zrenjaninskoj sceni. Blagom stilizacijom, izveo je lik iz zamke patetičnosti i moguće knjiške suvoparnosti. S puno strpljenja gradio je starog Adujeva: od uspešnog fabrikanta do starca koji je izgubio smisao života. Smenjujući lirsko i komično, on je ulogu obojio gogoljevskom svetlošću. Mladi Dragan Đorđević je igrajući Aleksandra Adujeva, koji nosi u sebi nešto od Rastinjaka i inih, odigrao je prvu svoju značajnu ulogu. Uneo je u ovaj zanimljiv lik veliku količinu emocija i energije, i u većini situacija uspevao da, sa Pešićem, oblikuje razvojni luk drame. Silina, eruptivnost i velika pokretljivost karakterišu njegov stil, dosta primeren liku koji je tumačio. Neiskustvo se, naravno, osećalo u njegovoj igri, ali ukupan utisak govori o značajnom napretku u njegovoj glumi. Energija koju je Đorđević unosio u predstavu, u mnogim se slučajevima pretvarala u istinsku scensku vrlinu. Gordana Vinokić je odigrala Lizavetu Aleksandrovnu s dovoljno otmenosti i suz-držanosti. Scene s njom i Pešićem, verovatno su glumački najujednačenije u ovom dobrom izvođenju Obične priče. Sasvim zaslužen aplauz na 27 278

"otvorenoj sceni" dobila je Irena Tot tumačeći Julijanu Tafajevu, jer je u minijaturi ispoljila izuzetnu moć transformacije. Mirjana Vukojević je Nađenku odigrala korektno, što se može reći i za ostvarenja Kristine Mirkov, Selimira Tošića, Milana Kočalovića i Višnje Mandić. Scenografija Viorela Flore u punoj funkcionalnosti - nenaglašena i diskretna. Kostimi Božane Jovanović - verni epohi. Dnevnik, 24. decembar, 1984.

27 279

NEVOLJE S FEJDOOM
Žorž Fejdo: Muž ide u lov, režija Petar Zec

Komedija je dramski rod u čijoj scenskoj realizaciji nema srednjeg rešenja: ili je smešna ili - neuspela! Kada su u pitanju Fejdoove komedije (ili vodvilji) stvari su još drastičnije, jer su njegova scenska ostvarenja konstruisana matematički precizno, sa dijalogom koji zahteva malicioznu tečnost, i "geometrijskim" preciznim mizanscenom. U slučaju da se zanemare principi na kojima počiva ova dramaturgija preostaće nam susret sa neveselim moralizmom ili tromom mrzovoljom. Fejdoov smeh je u gegu, paralelizmu situacija, duhovitim replikama, i konačno, jednom pomalo i ponekad, otuđenom scenskom mehanizmu. O tome svaka radikalna rediteljska postavka mora da vodi računa. Fejdo se teško može delimično i "na mah" adaptirati, bez obzira koliko njegova lakoća to nagoveštavala. Postavljajući na zrenjaninsku scenu delo Muž ide u lov, koje uzg red budi rečeno traži glumačke parade, Petar Zec kao da je na sve to zaboravio. Osim nekoliko spoljašnjih i nedovoljno funkcionalnih intervencija (stilizacija u istočnjačkom maniru, nemotivisana muzička zavesa i sl.), njegov rediteljski zahvat je neprimetan. Nažalost, ni "prepisivanje teme" nije bilo tečno. Ono što smo gledali na sceni je delovalo tromo, bojažljivo, ponekad kao banalno prepričavanje svakodnevnih (francuskih!) duhovitosti o bračnim i vanbračnim zgodama i nezgodama. Zec, očigledno nije imao sluha za tečno i tačno predstavljanje sveta u kome nema suviše vrlina, nema pozitivnih junaka, za ambijent u kome se, zapravo, smejemo sami sebi, što, naravno, nije bez terapeutskog značaja. Skraćenja koja je učinio na tekstu nisu bez logike, ali, nažalost, nisu baš najpreciznije učinjene. Ležernost kojom je prišao Fejdou višestruko se osvetila samoj predstavi. U sopstveni rediteljski indeks, zato ni sam neće kao pozitivu uvrstiti ovaj "zrenjaninski uzlet". Najteže je ipak bilo glumcima. Relativno mlada postava, koja je dugo sedela na "klupi za rezerve", iznenada je dobila šansu da se ogleda u glavnim ulogama. I to u Fejdou, nažalost olako shvaćenom. Ostavljeni, uglavnom, od reditelja sami sebi, pokušavali su da spasu što se da spasiti. I, nisu uspeli u tome. Miloje Ivanović, kao Disotel, jedini je bio na tragu prave fejdoovske komike. U pojedinim trenucima ovaj je glumac nagoveštavao sasvim lepe mogućnosti koje će, nadajmo se, uz drugog reditelja do kraja iskazati. Anđelka Davidovac kao da nije uspevala tokom cele predstave da se oslobodi treme. Bila je u grču, što je naročito smetalo u dijalogu. Milan Kočalović je igrao bez dovoljno gipkosti i žovijalnosti, koja inače krasi lik Morisa. Kasanj, Mihaila Fore, delovao je prenaglašeno rustično, čak ponekad i nedotupavno. Svetlana Utješanović, kada se otkloni nepotrebna "istočnjačka" natruna - primerena liku. Dragan Đorđević je Gotrana odigrao korektno, iako s primetnim manirom "nervčika", što se javlja skoro kao zaštitni znak ovog mladog glumca. Komesar Selimira Tošića, ako izostavimo nepotrebnu privatnost, dovoljno smešan. Ružica Savić je u nekoliko navrata nasmejala publiku, što nije zanemarljivo kada se igra komedija! Svi zajedno, mučili su se sa Fejdoom. 28 280

Svetlana Todorović je napravila kostime, bogate, skupe i - pro mašene. Koketiranje sa travestiranjem i istočnjačkom modom unelo je još veću zbrku u i ovako stilski izgubljenu predstavu. Ni sceno grafija Viorela Flore nije izbegla rediteljske zablude. Nije imala stils ku okosnicu. Dnevnik, subota, 26. januar, 1985.

28 281

KLOPKA JE USPELA
Ira Levin: Klopka, reditelj Miomir Stamenković

Ira Levin, američki spisatelj, očigledno ume da piše kriminalističke drame, Miomir Stamenković zna da režira ovu vrstu literature, a zrenjaninski glumci su ovog puta, znalački protumačili prvog, a poslušali drugog, te je i konačan rezultat tog druženja pozitivan i zapažen. U najkraćem, tako bi se mogli sažeti rezultati premijernog izvođenja dela Klopka na zrenjaninskoj sceni. Publika je s pravom aplaudirala, svi akteri scenskog krimića valjano su obavili svoj posao. Ira Levin je majstor svog zanata. Njegova kriminalistička priča funkcioniše bes prekorno. Zapravo, Klopka zadovoljava dva osnovna principa ovog žanra: nije naivna i, drugo, do samog kraja ne ispušta elemenat iznenađenja. Scenski mehanizam se, progra miranim neočekivanostima, razvija, krijući istovremeno u sebi logiku kriminalističke priče i blagu parodiju sopstvenog žanra. I baš taj nesvakidašnji spoj realističkog i ironičnog omogućuje delu Ire Levina da izbegne sudbinu sličnih komada: Klopka uspeva da preživi i prikazivanje ubistva na sceni, opšteg mesta propasti pozorišnih krimića. Pisac je to u ovoj drami uspeo da izbegne na taj način što je uveo u igru takozvanu duplu ekspoziciju, koja namerno briše razliku između stvarnog i izmišljenog. U takvoj vizuri stvarno ne deluje naivno, a izmišljeno liči na moguće. Taj tretman je naročito karakterističan za scenu gde dva pisca kriminalističkih romana, ispitujući koliko je uverljiv opis ubistva, istovremeno pokušavaju jedan drugog da uklone sa životne pozornice. Vešto koristeći takvu dvostruku priču, koja, uzgred rečeno, u preplitanju svemu stvara direktnu komičnost . Ira Levin, poigravajući se žanrom, stvara dramski predložak čvrste funkcionalnosti, zanimljivosti i preglednosti. Reditelj Miomir Stamenković je svoje bogato filmsko iskustvo u predstavljanju žanra kriminalistike suvereno demonstrirao u posta vljanju Klopke na zrenjaninskoj sceni. Pre svega, shvatio je da Levinova drama zahteva veliku preciznost u postavci. Shodno tome klonio se eksperimentisanja i radnju je kompaktno i tečno ispričao. Unutar scena uspostavio je pravi dinamizam i napetost, a delo drame je složio u pravom ritmu. U njegovoj režiji nije bilo suvišnih detalja i ukrasa. S pravom je insistirao na punoj motivaciji svega što se odvija na pozornici. Vidan je bio i njegov napor da se scene ubistva odigraju s punom uverljivošću. Vešto je izbegao suvišan naturalizam ali se istovremeno klonio i, za ovakvu predstavu, opasne stilizacije. U dobrom maniru klasičnog engleskog kriminalističkog filma, Miomir Stamenković je Klopku realizovao i kao pozorišnu dramu. Njegova režija nije, u ovoj prevashodno psihološkoj igri zločina i ubica netipičnih osobina, izgubila iz vida i tanak socijalni sloj, ali čega nema u drami teško ga može biti u predstavi. To bi bila i osnovna zamerka Levinovom delu: Klopka nije drama većeg, pogotovo umetničkog dometa. Međutim to je neka druga priča. Predvođeni rediteljem koji je jasno znao šta hoće, glumci su pružili dopadljiva ostvarenja. Najimpresivniji je bio Milan Kočalović čiji je Kliford Anderson dat sveže, neposredno i uverljivo. U ovoj predstavi on je pružio obrazac moderne glume: igrao je lako i precizno, s očiglednim unutarnjim projekcijama lika. Gordana 28 282

Vinokić je neurotičan položaj Mojre Brul veoma plastično predstavila. Scene koje prethode iznuđenom srčanom napadu, kome podleže, ova glumica je rešila s punom merom i gradacijom. Mihajlo Foro je advokata Milgrima doneo u tipičnom američkom stilu. Duh biznisa po svaku cenu, jasno je odzvanjao iz svakog njegovog gesta. Svetlana Utješanović je na mahove uspela da dočara manijakalnost Helge Ten Dorp, Holanđanke koja proriče budućnost. Pitanje je samo celishodnosti jezičke iskrivljenosti koja je trebala da pokaže njeno stranačko poreklo. Noseću rolu igrao je Budimir Pešić. U osnovi bila je to dobra i čvrsta gluma. Zasmetala nam je jedino preterana ilustrativnost u pojedinim, srećom retkim, momentima. Ova uspela predstava igrana je u odgovarajućem dekoru Dragoljuba Ivkova. Zrenjanin, 22. mart, 1985.

28 283

IZMEĐU ANEGDOTE I SATIRE
Miodrag Karadžić: Samo vi ‘ajte, a mi ćemo graktat i arlaukat režija Blagota Eraković

Praizvedba nagrađenog teksta mladog autora Miodraga Karadžića Samo vi ‘ajte a mi ćemo graktat i arlaukat protekla je uspešno zahvaljujući pre svega reditelju (i adaptatoru) Blagoti Erakoviću i tumaču glavne role Savi Damjanoviću. Relativno razliven tekst, razbijen na niz anegdota o tipičnom crnogorskom životnom miljeu, sa dosta duhovitosti ali i banalnosti, poslužio je Erakoviću kao dramski predložak za scensku viziju čvrsto organi zovanih sekvenci i jasne dramske artikulacije. Tražeći u Karadžićevoj komediji ne vic već pravu duhovitost, satiru umesto izrugi vanja, reditelj je stvorio predstavu koja ispod zavodljivog sitnorealističkog prosedea nago veštava ironičan rez u okamenjene arhetipove "čojstva i junaštva". Karadžićev izvorni tekst uglavnom počiva na folklornim elementima i jezičkim specifičnostima Crnogoraca. U Erakovićevoj viziji on je pomeren i na jedan univerzalniji plan: sažimajući meandre Karadžićevog "vilajeta", koji kao da opstoji na izlazu iz Uskokovićevog Čegovića. Reditelj je uspostavio i izvesnu "društvenopolitičku vertikalu" ove drame. Iz anegdostskog štiva i lagodnog kazivanja o mentalitetima naših zabiti, iskrsava intrigantna fabula o izmišljenim političkim neprijateljima. Oko ove au torove nagoveštene implikacije režija pokušava da organizuje kičmu predstave, u čemu samo delimično uspeva, jer Karadžić očigledno nema kovačevićevski zamah, iz Balkanskog špijuna, na primer. Ipak valja reći da Eraković izvlači maksimum iz jednog simpatičnog ali nedovoljno preciznog i dramski nedovoljno organizovanog teksta. U direktnom scenskom radu, reditelj je insistirao pre svega na izbegavanju izveštačene folkloristike, i na tempu koji je u ovoj predstavi postao bitan dramski akcenat. Skoro u svim nastojanjima Eraković je imao uspeha. Pre svega, tumač naslovne uloge, Sava Damjanović, u potpunosti je prihvatio njegovu koncepciju univerzalnog tumačenja "crnogorštine". Njegov Stevan Bećirović je dominirao scenom. Nametao je tempo, smenjivanjem realističke glume i persiflaže, kombinovanjem ironičnog i patetičnog davao je igri neophodnu razig ranost ostavljajući istovremeno dovoljno prostora i za domišljanje mogućih značenja na planu politike i etike. Posle duže pauze, dakle, Damjanović je demonstrirao vrhunsku igru. U ovoj dobroj predstavi značajnu ulogu ostvario je i Budimir Pešić, čiji Vid ima prave konture političkog brodolomnika. Mihajlo Foro, živopisno i pomalo karikaturalno, donosi tipičan lik prevrtljivca i reakcionara, dok Miloje Ivanović izgledom i manirima doprinosi ambijentalnom situiranju komedije. Sestru Stevana Bećirovića odigrala je s punom merom Svetlana Utješanović, a Ružica Cvijetić je uspešno dočarala lik "žene koja pada iz žalosti u žalost". Prvoslav Zakovski je u drugom delu predstave imao nekoliko zapaženih scena. Velibor Radonjić je veoma funkcionalno rešio scenu, uz duhovito podvlačenje ironije na kojoj je insistirala režija. Dnevnik, 19. jun, 1985. 28 284

U LAVIRINTU MELODRAME
Aleksej Arbuzov: Tanja, režija Lilijana Arsenov

U savremenoj dramaturgiji klasična melodrama kao i da ne postoji. Ovaj dramski rod, izrastao više iz socio-psiholoških potreba epohe, a manje kao rezultat samostalnih estetičkih procesa u sferi umetnosti, provlači se, međutim, i danas pozornicom kao ironični kontekst vremena, ili kao medijum rediteljima sklonim globalnoj persiflaži. Pojava melodramskog teksta pisanog u ovom vremenu, sa svim ograničenjima žanra, režiranog i igranog doslovno i dosledno, svojevrstan je ipak anahronizam. Ipak, ko zna... Pisan u ortodoksnom stilu prave melodrame, tekst savremenog sovjetskog autora Alekseja Arbuzova, donosi jednu banalno ispričanu ljubavnu priču, sa suzama, patnjama, umiranjem i, konačno, pronađenom srećom. Sa druge strane "umetnosti" koju ispisuju "ljubići", Arbuzov stvara lavirint u kome se pravi život javlja kao privid ili imitacija. Njegova Tanja, ne samo što je po strukturi melodrama, što samo po sebi i nije zlo, ona je to i u svakom detalju, a to se pokazuje dosta zagušljivim. Ako zanemarimo repertoarske razloge pojave drame Alekseja Arbuzova na zre njaninskoj sceni, moramo konstatovati da Lilijana Arsenov nije imala nimalo jedno stavan način da ovo delo, sa premalo poezije, jedva humora, a ponajmanje duha, realizuje. Očigledno, ona se odlučila da Tanju dosledno i celovito predstavi. Prihvativši pravila žanra, Arsenova je tečno poređala slike, omogućila glumcima da izgovore neophodan tekst, logički postavila odnose: jednom rečju, rediteljka je sasvim korektno i zanatski ispričala ono što je Arbuzov zamislio. Jedina znatnija zamerka njoj upućena, odnosila bi se na nedovoljnu čvrstinu u oblikovanju scena iz prvog dela drame. Delo je, ipak, zaživelo na sceni načinom jedne Mirjam ili Zagorke. Sve je ličilo na pravi teatar, nedostajalo je samo uverljivosti, koja nažalost nije ograničenje samog žanra već i pitanje piščevog talenta. Glumci su, kultivisanom scenografijom Vlade Marenića, plovili i tonuli kroz rizike melodrame, različitim načinom i uspehom. U naslovnoj roli Tanje, Mirjana Vukojević, u prvom delu "davila" se u virovima "sreće i nesreće", dok je u drugom pronašla pravi ton i "ljudski glas". Milan Kočalović kao German, podelio je sudbinu Vukojevićke iz prvog dela drame, a u drugom delu, nažalost, imao je znatno manji udeo. Olivera Begović je Mariju donela previše tvrdo i skoro u jednoj ravni, ali ovaj je lik takav i kod Arbuzova. Selimir Tošić je diskretnim glumačkim sredstvima Ignjatova uspeo da izdvoji iz galerije netipičnih, jednosličnih likova. To bi se moglo reći i za Gordanu Vinokić u ulozi gazdarice. Prvoslav Zakovski i Mihajlo Foro, rutinerski su obavili svoj nezavidan posao, što delimično važi i za Anđelku Davidovac i Ružicu Cvijetić. Novajlija na zrenjaninskoj sceni Nermil Bešlagić, doneo je nespretnog Grišenka duhovito i sveže, sa nagoveštenim talentom za geg i pantomimu. Tumačeći Dusju, Gordana Jovanović kojoj je ovo debi, nagovestila je izvesnu svežinu, koja nije na odmet ovom ansamblu. Budimir Pešić, kao Vasin, bio je najautentičniji lik, toliko životan i stvaran da je predstavljao spasonosni izuzetak. Scenografija Vladimira Marenića stilizovana i pročišćena, kao da je još više 28 285

isticala nevelike domete ove melodrame, koja će čak imati i svoju publiku. Zrenjanin, 7. februar, 1986.

28 286

TRAGEDIJA IZ SAVREMENOG ŽIVOTA
Milan Tutorov: Krajputaš za troje, režija Milan Tutorov

Odlučivši se da novoustanovljenu Kamernu scenu otvori baš dra mskim tekstom Milana Tutorova Krajputaš za troje, zrenjaninsko po zorište je povuklo dvostruko dobar potez. Prvo, ukazalo je na aktuelnost ove drame, koju su proteklih dvadeset godina čekanja samo približili izmenjenom društvenom biću gledališta, a zatim, prirodom same predstave jasno je naznačen i profil ove nove scene: ona treba da bude mesto prevashodno glumačkog iskazivanja. Drama sa tragičnim završetkom, ali ne i tragedija, Milana Tutorova, sadrži u sebi obrazac porodične drame, sa jasnim i prepoznatljivim društvenim okolnostima. Uz prisustvo žene jednog od njih, braća svode životne račune. Mladen je revolucionar, koji zbog plićaka i rukavaca posleratnog vremena, ne uspeva da ostane u matici razvoja društva, dok Toma istog revolucionarnog "pedigrea", pored, u osnovi postrevolucionarnog fona, u kome u punoj meri učestvuje, istovremeno uplovljava u vode konformizma i karijere. Pisac, dakle, gradi dramski sukob u ovoj predstavi na suprotstavljanju emocija i ideja, odnosno savremenost gleda kroz prizmu sukobljavanja etike i pragmatike. Porodična tragedija, koju obojica unose u svojevrsnu "tajnu večeru", sa očevim samoubistvom kao krstom na koji se obojica raspinju, samo je povod autoru da na univerzalnijem planu elaborira svoju temu: kako se čuva i nastavlja revolucija. Jedan brat živi u prošlom i za prošlo, uplašen i zgađen nad vremenom koje protiče. Njegov u osnovi pošten stav, krajnje je neproduktivan i praktično konzervativan jer je lišen svake akcije. Drugi, zastupa krajnje pragmatičan princip uspešnog čoveka, koji iz života eliminiše sve ono što može da mu omete karijeru. Jedan nije sposoban da se menja i da menja, drugi, u promenama zaboravlja odakle je pošao i sa kojim ciljem. U tako konfrontiranim postulatima, Tutorov manirom modernog pisca, ne izvlači nasilan zaaključak već diskretno sugerira dijalektičko razrešenje koje ne može da pokvari ni pomalo isforsiran pucanj na kraju komada. U sferi ideja, ovo je valjano napisan tekst, ponegde malo suvoparan, u autorovoj režiji, ipak, pretočen je u snažnu predstavu, jasnog koncepta i stabilne organizacije scenskog vremena i prostora. Svojom postavkom, Tutorov je omogućio Miloju Ivanoviću da odigra svoju najbolju ulogu na zrenjaninskoj sceni. Njegov Mladen je, u bliskom kontaktu sa publikom, ubedljivo dočarao sav očaj i bezizlaz čoveka koji se, sticajem okolnosti, našao izvan zahuktalog voza društvenih promena. Ubedljiv u gestu, precizan u afektu, koncentrisan u momentima kad je priteran uz zid. Ivanović je suverenom glumom obeležio premijerno izvođenje Krajputaša za troje. Selimir Tošić je drugog brata -Tomu, igrao takođe maksimalnno koncentrisano i precizno, ali ovaj je lik, u samom tekstu, pomalo papirnat i nedovoljno životan te, je i pored znatnog truda, rezultat ispao manji. Intu itivno osetivši manjkavost lika koji igra, Tošić se opredelio za "asistenciju", koja je predstavi omogućila da se priorodnije razvija. Lik Maje je, i u izvorniku Tutorovljevom, uzgredan, zamišljena više kao rezonator događanja. Maja je iz senke, bez isticanja, trebala da omogući glav nim 28 287

akterima da se razmahnu. U uzdržanoj, pomalo plašljivoj igri Svetlane Utješanović ovaj je lik bio još marginalniji nego što pisac zahteva. Šteta što reditelj nije obratio na to pažnju! Sve u svemu solidna predstava zrenjaninskog pisca, odigrana u neambicioznom dekoru Viorela Flore.

Zrenjanin, 10. oktobar, 1986.

28 288

KAD SLAVA PROĐE
Džon Marel Uspomene Sare Bernar, režija Nađa Janjetović

Severnoamerički dramski pisac Džon Marel (1945) napisao je, prema sećanjima Sare Bernar, dramski tekst pod nazivom Sara i vrisak languste. U izrazito kamernoj prezentaciji ovog komada, u zrenjaninskom izvođenju naslovljenom drugačije, susrećemo se sa sećanjima i halucinacijama ostarele pozorišne dive. Potpuno narušenog zdravlja, u vlasti nesanice i histerije, Sara uz pomoć svog sekretara i sapatnika Pitua, svojevrsnom igrom podsećanja i prerušavanja, izbegava misao o starosti, prolaznosti slave, konačno, i o smrti samoj. U svojevrsnoj psihoanalitičkoj seansi, Marel otkriva protivrečnosti, uspone i padove jedne vrtoglave karijere, kao i traume života raspetog između agonije i ekstaze, usamljenosti i skandala. Medijum koji omogućuje retrospektivu nesvakidašnjeg umetničkog života, sekretar Pitu, u drami je takođe zanimljivo postavljen jer, glumeći osobe iz Sarine intime, i sam dobija šansu da istakne apsurdnost lične pozicije, koja naliči igri leptira sa pla menom što gasne. Marelova drama pisana je u preovlađujući tragičnim valerima ali bez znatnije spoljašnje dramatičnosti, bliska literarnom pozorišnom iskazu (Lezedrama). U rediteljskoj postavci Nađa Janjetović se opredelila za ujednačen dramski ritam, i time omogućila glumcima da razložno i nijansirano ožive poslednje dane Sare Bernar. Svojevrsnom režijom "iz drugog plana", ona je, bez insistiranja na spoljnim efektima, i prevelikih intervencija, stvarala sve preduslove pozorišnog događaja za ljubitelje glumačkih bravura. U toj nenametljivosti, čini nam se, da je ipak u nečemu pogrešila: Marelova Sara je drama koja se mora igrati u jednom dahu, bez pauze. Jer, posle odmora, splet uspomena i nevesele stvarnosti zrenja ninske Sare, više se nije mogao s pravom koncentracijom nastaviti. Gordana Vinokić je uverljivo i s pravom merom igrala ostarelu francusku divu. Odgovarajućeg glumačkog temperamenta, uspešno je dočarala iskidani histerični puls Sarinih podsećanja i umiranja. Dobro je pokazala svu goropadnost i strastvenost njene prirode, kao i paralelnu nespremnost ove heroine da živi u stvarnosti, bez poštapanja s uspomenama. U njenoj interpretaciji lik Sare Bernar je autentičan i snažan. Mihajlo Foro je Pitua dopadljivo odigrao. Naročito je uspešan bio u scenama "prerušavanja", kada je sigurnom persiflažom otvarao put i neophodnom ironičnom podtekstu. Izvesnu nervozu na početku drame brzo je prevazišao. Scenografija Žaka Kukića, nenametljiva kao i režija: diskretno prisutna. Drama Džona Marela imaće, dakle, svoje zrenjaninske gledaoce.

Dnevnik, 30 oktobar, 1986.

28 289

SMEH SPOREDNOG NUŠIĆA
Karijera, po Branislavu Nušiću, adaptacija i režija Steve Žigona

Teško je proniknuti u prave razloge reditelja Steve Žigona da svoju šestu režiju u zrenjaninskom pozorištu zasnuje na sasvim marginalnim Nušićevim jednočinkama. Upitanost dobija na značaju naročito, kad se ima u vidu da je svoje dosadašnje velike rediteljske uspehe sa ovim ansamblom postizao baveći se velikom dramskom literaturom (Gogolj, Sterija, klasični Nušić). Ako, međutim, zanemarimo razloge ovakvog izbora, ostaje konstatacija da se režija u startu suočila sa značajnim hendikepom posezanjem za "spored nim" Nušićem, što je vidljivo i u konačnom ostvarenju. Dopadljiva predstava, sa veštom inscenacijom, solidnom glumom, dopadljivom fabulacijom, povremeno je patila od ispraznosti. Kao adaptator, Žigon se ograničio na uspostavljanje logičkog redosleda jednočinki, kao i na "kozmetička" doterivanja koja su trebala da obezbede neophodnu prohodnost komične dimenzije. Ovakvim potezima, ipak, nije sebi dovoljno pomogao u postavci "sporednog" Nu šića, čije su komediografske vrline u odabranim jednočinkama (u rasponu od Analfabete do Miša) sasvim rudimentarne. Žigon je svesno izbegao karikaturalnost (ali ne i poneki glumci) opredelivši se za ek lektičnu rediteljsku postavku, u širokom rasponu od tek naznačene apsurdne komedije, preko groteske do "maksenetovske" burleske. Vešto kombinujući različita stilska sredstva, reditelj je pleo mrežu vrcavog smeha, u kojoj je nažalost bilo ponekad samo verbalne ili mizanscenske magle. Preveliko poverenje u čistu formu donelo je Karijeri par mesta gde se providi dosada. Tempo kao iz nemih komedija, dobro odabrana muzika i nadasve znalački rad sa glumcima, učinili su da Karijeru doživimo kao pitku i gledljivu komediju. Kao u retko kojoj predstavi čitav ansambl je precizno funkcionisao; niko nije ispadao iz igre dok je dobar deo aktera ostvario zapažene role. Najistaknutiji su bili Ružica Cvijetić i Milan Kočalović, slu žeći se potpuno različitim glumačkim sredstvima. Cvijetićeva je majku igrala sa grotesknim prerušavanjem, izuzetno disciplinovano, pružajući pravu podršku partnerima. Kočalović je svoje likove doneo služeći se persiflažom i vodviljskom "kooreografijom". Olivera Begović je imala znatan udeo u predstavi, najčešće sa zadatkom da unese senzualnost, koja je i inače kod Nušića uzgredna. Imala je u tome dopadljivih mesta ali joj više ležernosti ne bi škodilo. Mihailo Foro je Svetu pisara odigrao u svom visokom standardu, na klackalici stilizovane i realističke glume, što je posledica ovakvog izbora iz Nušića. Ta je činjenica još prisutnija kada je u pitanju Budimir Pešić, koji je Jocu Radulovića odigrao u tipičnom nušićevom stilu, i u maniru poznatih interpretatora ovog našeg klasika. Naime, njegova je gluma često, u mešavini stilova i ritmova koju je Žigon primenjivao, ostajala bez dovoljno fleksibilnosti u odnosu na svojevrsno "filmsko kadriranje" koje je režija nametnula. Prvoslav Zakovski je imao par vrlo živopisnih i dobro stilizovanih scena, što delimično važi i za Nermila Bešlagića. Ostali su se samo dobro uklopili u Ži gonu omiljene masovke, koje ni ovog puta nisu prošle bez efekta. Pitka i vickasta predstava, igrana je u belim plahtama Viorela Flore. Takva 29 290

scenografija izvlačila je predstavu iz miljea balkanoidne građanske Srbije u salon bečkog tipa, što je zdušno prihvatila i Božana Jovanović u kreaciji kostima. Taj je slikovni pomak ostao, ipak, samo uspeo scenski uskličnik, bez značajnijeg uticaja na oblikovanje predstave Karijera je, ipak, sasvim uspela predstava, problem je samo u tome što od Steve Žigona više očekujemo. Zrenjanin, 10. oktobar, 1986. god.

29 291

KADA UMETNOST PARODIRA ŽIVOT
Ivo Brešan: Predstava Hamlet u selu Mrduša Donja, režija Dmitar Stankoski

U aktuelnu pozorišnu tendenciju u nas: da se unutar jednog scen skog doživljaja suočavaju životna zbilja (akutna ili istorijska), i umetnost odnosno umetničko delo, uključuje se zrenjaninsko pozorište po drugi put ove sezone. Prvi put je bio u pitanju tekst Ljubomira Simovića Putujuće pozorište Šopalović, sada sa, u svoje vreme kontroverznim, delom Iva Brešana Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja. Godine koje su protekle od njegove pojave na jugoslovenskim scenama pokazale su da je skoro izrečena "politička anatema" bila pogrešno uperena. Brešanov Hamlet, sada je to sasvim vidljivo, daleko je od svakog politikanstva: njegove su mete u sferi etike i deformisane ljudskosti. Karikatura kojom se Brešan povremeno služio u slikanju posleratnog vremena isključivo je iz registra satire, kojoj je cilj scenska katarza i ispitivanje aktuelne mere ljudskosti. Njegova komedija sa tragičnim završetkom, paralelizmom životne zbilje, one najsiro mašnije i najelementarnije, iz perioda obnove, i kompleksne i višeslojne Šekspirove trage dije, stvara najrazličitije dramske spojeve i lomove. Sukob pučkog mentaliteta, neskrivene domišljatosti, gramzivosti i karijerizma, sa tek oformljenom narodnom vlašću, na fonu suptilne, a zato ne manje surove, dvorske intrige, izaziva nesvakidašnje preplitanje života i umetnosti. Prelazeći iz farse u složenu duploeksponiranu scensku viziju, Brešanova drama se dotiče i melodrame, ali poseže i za socio-psihološkom persiflažom posleratnog života. Hamlet u selu Mrduša Donja jeste kritika jednog konkretnog vremena, koja ispod naizgled razularenog osnovnog toka nosi jednu hroničnu, crnohumornu ali i otrežnjujuću fabulu. No, pored jasne i ponekad verističke geografsko-istorijske prepoznatljivosti, ovaj tekst u dubini svoje dramske dvosmislenosti, i rizične verbalne orkestracije, krije misao univerzalnog značaja: o kvarljivosti čoveka u dodiru sa vlašću. Dobro osetivši taj zapreteni, ali jasno i dosledno sproveden govor otuđene vlasti, za koji podsticaj dolazi iz Šekspira ali ga isto tako i reprodukuje dijalektika primitivnog, Dmitar Stankoski je Brešanovo delo pretočio u predstavu jasne razvojne linije i poverenja u dramski tekst. Znači: odlučio se više za prezentaciju, a manje za interpretaciju; ponekad je za takav rediteljski postupak potrebno znatno više truda i imaginacije. U konkretnim scenskim rešenjima,on je više posezao za folklornim (odnosno mitskim), koristeći se dokumentaristikom isključivo koliko je to za funkcionisanje predstave bilo neophodno. Značajna odlika ove režije ogleda se naročito u spremnosti da glu mcima stvori jasan i precizno usmeren prostor za igru. Tu šansu je najbolje iskoristio Selimir Tošić, koji je od Šimurine stvorio upečatljiv i prijemčiv lik. Igrajući na granici lakrdije, uspevao je da dočara piščevu viziju pomešane jave i snoviđenja. Kada tome dodamo i veoma dobro obavljen glumački posao od strane Budimira Pešića, koji je kako je drama proticala dobijao u zamahu, odnosno živopisan i s merom realizovan lik Mile Puljiza u igri Miloja Ivanovića, jasno je da je zrenjaninsko izvođenje 29 292

Hamleta u selu Mrduši Donjoj bilo uspešno. Anđelka Davidovac je veristički odigrala lik seljančice upletene u "igre " života i umetnosti, dok je njen partner Milan Kočalović, insistiranjem na preteranoj "serioznosti". sebe često dovodio u smisaone tesnace. Mihajlo Foro je iz drugog plana uglavnom pratio glavne aktere. Mare, Gordane Vinokić, isuviše je bila separatna i često bez pravih spona sa osnovnim tokom predstave. Nezahvalnu ulogu učitelja je odigrao Prvoslav Zakovski, dosta pasivno u prvih pola sata drame, kasnije s potrebnom merom ironije i intelektualne posrnulosti. Iz mase seljana izdvajao se Nermil Bešlagić. Zrenjanin, 28. mart, 1986.

29 293

POZORIŠNA PAKLENA POMORANDŽA
Ljudmila Razumovska: Draga Jelena Sergejevna režija: Branko Popović

Kao što u Louzijevoj filmskoj, i zapadnjačkoj, verziji mladalačkog nasilja bez granica, iz sedamdesetih, buka i bes dostižu bestijalne razmere, tako i u ruskoj varijanti iste društvene patologije, na daskama zrenjaninske pozorišne scene, dramsko čitanje života izaziva jezu prepoznavanja. U ovom rimejku predstave od pre pet godina, pozorište i život su odigrali ironičan tango, tako što je stvarnost, naša, posleratna, već napisanom i odigranom, delu dala ubrzanje i novu surovost. Pozorište je na izazov aktuelnog uzvratilo uvećanom energijom kararze. Obnova predstave savremene ruske autorke Ljudmile Razumovske Draga Jelena Sergejevna, pokazala se kao, iz ugla izmenjene društvene matrice, jer u osnovi ovog teksta o današnjem ruskom društvu jeste socijalno-etički lom kao inicijacija mladalačkog besa i makijavelizma, dobar repertoarski potez koji direktno koincidira sa našom, za sada samo prestoničkom, provalom netolerancije i fašistoidnosti. Zbivanja na životnoj sceni u nas, danas, kao da još više podsećaju na milje koji Razumovska dramaturški uspostavlja u svojoj drami posvećenoj sukobu generacija, morala, i dozvoljenih sredstava u Rusiji, a koji višesmisleno i dramatično asociraju na našu stvarnost. To što život, svojim tamnim stranama, omogućava teatru dnevnu aktuelnost nikako nije greh umetnosti! Drugi valjan razlog za ovakav repertoarski povratak leži u činjenici da je pozorište "Toša Jovanović" bilo u prilici da za ovaj projekat angažuje četvoro mladih i talentovanih glumaca, koji su uspešno oživeli kvartet tinejdžerskih nasilnika i tragičara. Sve ostalo je bilo isto, ili bolje reći slično, praizvedbi koja je, mora se reći, bila veoma uspešna. Pre svega tekst, aktuelan, akutan, pomalo patetičan, i naturalističan, kako samo ruski dramati mogu da budu, dobra i precizna režija Branka Popovića, čija je najveća vrlina u tome što je dramatičnu anatomiju društvenih lomova ostvarila ne pukim preslikavanjem zbilje već čisto pozorišnim sredstvima: energijom glume, kontrolisanom destrukcijom, jer život i film trpe drugi intenzitet i valer, i ublažavanjem patetike koja je imanentna ruskom "štimu". Sigurnost u vođenju predstave, ka skoro antičkoj katarzi, možda je i najveća vrlina Popovićevog rada u Jeleni Sergejevnoj. Scenografija Fiorela Flore, sa ogromnim prostornim prazninama koje nagoveštavaju pustoš i privremenost, - dobra i funkcionalna, i Klemencov, već uobičajeno diskretan i pre cizan, scenski pokret, stvorili su režiji i glumcima povoljan ambijent za kreaciju, koja nije izostala. Predvodeći mladu ekipu, Svetlana Utješanović je ponovila svoju uspešnu kreaciju od pre pet godina. Utisak je da je u ovom rimejku, ponesena energijom mladih, Jeleni Ser gejevnoj dodala još dubine, ublaživši istovremeno nanose patetike kojom Razumovska opterećuje ovaj lik. Dalje, generalno uzevši svo četvoro mladih glumaca je ispunilo osnovne zahteve uloga koje su proživljavali. Najujednačeniji je bio Ljubiša Milišić, čiji je Volođa bio dovoljno surov i ciničan, dok je Nataša Ilin, tumačeći Ljalju, devojku nižeg socijalnog porekla, u samom finalu predstave najavila glumačke potencijale vrsne tragičarke. Jugoslav Krajnov je Pašu odigrao s 29 294

izvesnom uzdržanošću, ali korektno, dok je Vića Aleksandra Bogdanovića imao dovoljno autsajderske izgubljenosti. Konačno, predstava Draga Jelena Sergejevna je dobro, aktuelno, ne veliko ali angažovano ostvarenje, u onoj meri u kojoj transparentni angažman u umetnosti potreban.

Zrenjanin, 2. oktobar, 1992

29 295

NEŠTO SE IPAK ZNA...
Bernard Šo: To se nikad ne zna, reditelj Ljubiša Ristić

Pre svega: nije svaki Bernard Šo zaloga uspeha. Zatim: nije do voljno delo sa njegovim potpisom samo postaviti na scenu. Kao i za ostale komade neophodan je istrajan rad i barem malo kreacije. U zrenjaninskoj premijeri komedije To se nikad ne zna mnogi od ovih ele menata su nedostajali. Sam tekst, iako je sa skoro svim šoovskim odlikama, nije vanserijski čak je, uz svako strahopoštovanje prema velikom autoru, zvučao starmalo. Porodica gospođe Klendon, proverenog borca za ženska prava i pisca knjiga iz porodičnog morala i mentalne higijene (čija su deca, naravno sušta suprotnost onim idealnim likovima iz njezinih knjiga), traga za mužem koji ih je, posle razvoda potpuno napustio. On je oličenje svakojakih negativnosti, ali ima jednu zanimljivu pozitivnu osobinu - bogat je. Pronalaze ga i tu se radnja prividno zapliće... Sve u svemu, jedna banalna fabula koju jedino Šoov humor održava na okupu. Međutim, kada dodamo da ni osvedočeni dramski majstor, Bernard Šo, nije u ovoj komediji bio naročito inspirisan, postaje jasnije sa kakvim su predtekstom raspolagali izvođači ove predstave. Moguće polemičke iskre koje povremeno nudi Šo (o čistunstvu koje se zloupotrebljeno pretvara u manu, o sudbini velikih moralizatora itd.), postoje i u ovom delu ali su se neopažene utopile u masu indi ferentnih replika. Mladi reditelj Ljubiša Ristić, koga smo upoznali kao vrsnog reali zatora Fejdoovog vodvilja Buba u uhu, kao da je u ovom slučaju dvostruko pogrešio. Odabrao je nere prezentativnog Šoa, odnosno tražio u njemu akcente kojih zapravo ovo delo, pa čak i čitav njegov opus, ne sadrže. U piscu slojevitog humora, čak lingvističkih persiflaža, on je tražio elemente burlesknog, čak revijalnog. Ristić je predstavi pokušavao da udahne brži ritam, međutim uglavnom se ograničio na mehaničko ubrzavanje: mnoštvo skokova, akrobatika, jurnjava suštinski ništa ne menjaju u organizaciji dramskog toka. Jednu prevashodno narativnu komediju on je, s velikim naporom, prevodio na teren vodviljskog, moramo da kažemo ne baš s mnogo uspeha. Druga intervencija Ristićeva, takođe neobaveštenom gledaocu naizgled mehanička, nikako nije bez značaja za kompletnost utiska, a odnosila se na završetak ovog dela. Naime, reditelju se originalan završetak učinio nedovoljno atrakivan pa je Šoa začinio Šekspirom (finale dela Piram i Tizba). Ni u ovom slučaju novatorstvo nije imalo očekivani efekat, jer takve kontaminacije moraju imati jako opravdanje u kompleksnoj transformaciji ideje predstave, što ovoga puta nije bio slučaj. U rediteljskom bloku ovako smišljena predstava nije imala mnogo šansi da na pozornici zablista nekim novim sjajem. Tako je i bilo. Ansambl kao da je prišao realizaciji ovakvog Šoa sa izvesnim rezervama: neophodnog poleta koji bi, eventualno, mogao da priguši naznačene protivrečnosti, nije bilo. Predstava je tekla bez pravog ritma i tona, neprestano se rasipala, što je svakako doprinelo nepovoljnosti konačnog utiska. Bernard Šo, koji i inače predstavlja izazov specifičnošću svog humora, ovoga puta je prošao mimo nas. 29 296

Interpretatori su se na pozornici dvojako pokazali: oni koji su mogli i hteli da slede Ristića u burlesknom ritmu pošteno su obavili svoj posao. Oni su koliko-toliko oživeli junake koje su tumačili, naravno ne uvek u šoovskom duhu. Drugi su jednostvano dramskom tehnikom izvršili povereni zadatak, ne upuštajući se u nadgradnju likova. U prvu grupu spadali bi: Anđelka Davidovac, Rade Brankov i Dragoljub Lazarov. Prilično osveženje predstavlja naročito igra Radeta Brankova. Stojan Notaroš kao advokat Makomas uspeo je da se otrgne iz letargije u koju je upala grupa izvođača, i da u priličnoj meri animira lik smušenog pravnog savetnika. Sava Damjanović, kao Bun - korektan. Filomena Dogan i Neđo Pajević, kao gospođa Klendon i Rergas Krampton, igrali su prilično bledo, sa naglašenom distancom prema likovima koje su igrali. Smatramo da je i dodela ovih uloga pomenutim glumcima priličan promašaj. Olga Belić je Gloriju igrala sa prekoviše grča, bez dovoljno nijansi koje odlikuje Šoove ženske likove. Najcelovitije ostvarenje ove predstave doneo je Stojan Stojiljković, kao glavni kelner. I gestom, i ritmom, i uspelom maskom, bio je najbliži piščevim intencijama, nažalost to je ipak samo epizoda. Ovaj glumac nas iz predstave u predstavu uverava u svoju moć transformacije i ne bi bilo loše da se to i repertoarom iskoristi. Scena Miodraga Tabačkog realistički funkcionalna i dopadljiva. Kostimi Višnje Postić, sa malo izuzetaka uspeli. Zrenjanin, 13. maj, 1993.

29 297

VEDRINA PRED NIŠTAVILOM
Semjuel Beket: Srećni dani, režija Dušan Torbica

Na početku ću izreći ono što se obično izgovara na kraju, ova praizvedba Beketa nije projekat zrenjaninskog Narodnog pozorišta već samo stalni umetnički proizvod, što izaziva niz nedoumica, i to ne samo zbog oskudica premijera u domicilnoj teatarskoj kući, već prevashodno zato što su glumica Anđelka Davidovac i reditelj Dušan Torbica napravili dobru predstavu. A sada redom: prvo izvođenje ovog Beketovog komada na zrenjaninskoj sceni, tek 1997. godine, što je prosto neverovatan podatak, svakako je pozorišni događaj za se- be, i nešto što će ovdašnja publika umeti da ceni. Rodonačelnik antidramskog teatra apsurda, pofrancuženi Irac Semjuel Beket, kod nas slavan po delu Čekajući Godoa, u svojim romanima i dramama, već pedesetak godina, anticipira ne samo razvoj evropske dramaturgije i proze, tako što jasno polarizuje potonje umetnike na sledbenike ili oponente, već svojom filozofijom apsurda nagoveštava i danas veoma aktuelne kontroverze oko kraja istorijskog vremena. U delu Srećni dani iz 1963. godine, on donekle na pušta sebi osoben svet redukcionalizma i otvorenog cinizma, zaranjajući u milje malograđanštine, sentimenta i prebiranja uspomena. Njegov inventar svakodnevne ikonografije tipičnog srećno-nesrećnog bračnog para, u prvi mah deluje čak kao duhovita i bezazlena persiflaža, ali sa konačnim zbirom ove drame postaje jasno da je veliki apokaliptič ar scene, samo s druge strane, one koja rasprostire privid kao masku nasuprot besmislu, došao do sebi svojstvenog ishodišta: sve je ništavilo, jer u trajanju nema kretnje i razvoja! Ipak, pošto drama nije samo njen konačan utisak, već i put do finala predstavlja značajan element scenskog kvaliteta, može se reći da Srećni dani u poznavanju jednog drugačijeg Beketa igraju značajnu ulogu. Zato izbor ovog teksta za reditelja Dušana Torbicu predstavlja dobar potez, koji će se i u scenskoj postavci potvrditi. A on i Anđelka Davidovac, imali su izuzetno težak zadatak da u okvirima priče o "ubijanju vremena, u egzistenciji bez smisla", scenski "opravdaju" naizgled ogoljenu fabulu o sredovečnoj ženi, simbolično ukopanoj na sred neke pustoline, koja u stanju sentimentalne rezignacije, oslonac nalazi u najbanalnijim gestovima lične toalete, i evokacije prošlosti, a sve u cilju da se podrži krhka iluzija sretnog malograđanskog trajanja. Glumica je, Anđelka Davidovac, u uslovima znatno limitiranih scenskih sredstava, upućena skoro isključivo na glas i mimiku, naravno i na beskrajno mudar i ciničan Beketov tekst, donela svoju Vini s dozom pune uverljivosti i apsurdne vedrine. Njena sredovečna anti herojina, uspešno je razotkrivala osnovnu zamisao drame Srećni dani koja glasi: život je zapravo apsurdna igra pred konačnošću ništavila, a samoća je jedino istinsko stanje čovekovo, jer prave i trajne komunikacije nema. U drami tu tezu ubedljivo ilustruje i "prisutni" Vili, suprug, koji se svo vreme nalazi u stanju "isprekidanih" mentalnih veza. Njega je veoma decentno i precizno tu mačio Miodrag Pantelić. Dušan Torbica, dosledan svom rediteljskom principu da pisca treba autentično tumačiti, bez nasilnih osavremenjavanja, u čemu ga je sledio i scenograf Milan Grahovac, glavninu svog posla usredsredio je na lik Vini, zapravo pomagao je 29 298

Anđelki Davidovac da je ne zavede prividna vedrina lika koja tumači, jer bi to predstavi oduzelo dubinu apsurdnosti. I oboje su uspeli: Torbica da nam predstavi Beketa njim samim, uz ličnu diskretnu ali i dragocenu asistenciju a Davidovčeve, strogom kontrolom emocija, pravim ritmom u smenjivanju, inače minimalističkih glumačkih sredstava koja su joj stajala na raspolaga nju, jednom rečju - njen je odgovor na izazov velikog pisca bila - zrela gluma. Srećni dani, kako to ironično zvuči, i danas i ovde, zasluženo će imati svoju publiku, mladu, da vidi kako to zapravo izgleda izvorni beketovski teatar, i onu ostalu, da se podseti na ono što nisu mogli do sada u Zrenjaninu da vide! 1998.

29 299

ZRENJANIN ZA POČETNIKE
‘’KULTUROM UZVODNO’’ dnevničke beleške o gradskim događajima i pojmovima

30 300

Ovaj tekst je deo mog javnog (objavljivanog) dnevnika društvenog života grada, obo jen ličnim ukusom, raspoloženjem, iluzijama i zanosima. Beleži vreme potkraj osamdesetih do sredine devedesetih. Za savremenike događaja, štivo za podsećanje, za naknadno pristigle - mesto da se obaveste, konačno, za mlađe od prvih datuma koji se pominju, prilika da se začude! Da zavire u vreme, ukuse, zanose i zablude svojih roditelja. A, videćete, ima toga za sve pomenute grupe Zrenjaninaca. Dovoljno zaboravljenog, novog i nepoznatog, ponekad i komičnog. Započinjemo nečim čega nema u ovom izboru tekstova. U starom Domu omladine, na obali Begeja koji sad to nije, pored Gradskog parnog kupatila, koje je davno srušeno, postojao je prostor za neverovatne kreativne i duhovne slobode, poluzvanično nazvan "Jorgan sala heroja". Samo desetak metara udaljeno od kancelarija u kojima su sedeli ljudi zaduženi za pravilan komunističko-socijalistički odgoj lokalne mladeži. Bilo je to mesto za muzičke, pesničke, likovne a prevashodno dramske eksperimente. Za nekonvencionalno, jeretičko, mladalačko i avangardno mišljenje i bavljenje "umetnostima". Od umetnosti slobodnog življenja u provinciji, do vrhunskih vežbi za pravu, buduću karijeru. Nažalost i za živote pre kraja završene. Vrhunski projekat tog Doma bila je autorska predstava Romeo u Đulijeti Miodraga Martinova Dživa, reditelja neslućenih mogućnosti i prekratkog, limitiranog životnog veka. Uz njega je stasavao i Milan Vukotić, genijalni svaštar umetnički, inače budući diplomirani scenograf, pozorišni maštar koji nam je nestao negde u sopstvenom vremenu. U Klubu mladih pisaca okupljali su se Vujica Rešin Tucić, Jovica Aćin, Miodrag Milenković Šum, Voja Despotov, Milutin Ž. Pavlov, Spiridon Mitić, Radivoj Šajtinac. Pisac ovog rukopisa bio je tada samo "pripravnik" kod spomenutih. Muzikom i muzičarima se bavio pevač, recitator i zavodnik Vlada Grubanov. Svu tu subverzivnu ekipu na okupu je držao, brinuo o njima, iako im se ponekad činilo drugačije, i odlazio u komitete na ideološke packe upravnik te ustanove Bora Halasev. I da se ne zaboravi, u bašti koja se naslanjala na Gradsko parno kupatilo, koje je M.M. Šum ovekovečio u prozama Priče kupatila, najbolji roštilj u gradu pekao je Đura Gaborov. Svirali su orkestri Omege, Tihuana, Kombo, Tetka Ana... Početkom osamdesetih počinje da radi letnji Amfiteatar, koji se nalazio u sadašnjem dvorištu Narodnog muzeja. Tamo su Zrenjaninci, a bilo ih je uvek u rekordnom broju, uglavnom u okviru manifestacije "Zrenjaninsko leto", skoro decenuju imali prilike da prisustvuju muzičkim, scenskim, poetskim i multime dijalnim programima iz Jugoslavije i sveta. Iz tekstova koji slede uverićete se kako je naš grad tih decenija bio veoma atraktivna destinacija za vrhunsku i popu larnu kulturu i zabavu. Bili su nam u gostima Rade Šerbedžija, grupa Film, Konstantin Bogino, Relja Bašić, ansambl Glinka, kubanski, američki, afrički folklorni virtuozi, Ljuba Tadić, Milan Oklopdžić, Ružica Sokić, Fabijan Šovagović, sarajevski pozorišni ansambli, čuveni svetski i naši gitaristi, violinisti... Tih je godina u "Amfiteatru" bio kompletan Zrenjanin, pola Jugoslavije i četvrt sveta. Naravno da sam preterao sa ovim iskazom ali svi oni koji su iz ponedeljka u ponedeljak dupke punili tribine neudobnog ali dragog prostora između Muzeja i Pozorišta, u kome je smelo da se puši, iako je i tada pušenje bilo štet no po zdravlje, imali su neodoljiv utisak da su tih sati baš oni bili svet. Ono što se dešavalo na sceni, i komadić teget neba uokviren Pozorištem i muzejem, imali su nesvakidašnju moć melanža ushićenja, mašte i slobode. Dnevnik onog što se ovom autoru činilo bitnim, u posmatranih, proživljenih i prosanjanih dvadesetak godina, odsedam desetih do devedesetih prošlog veka, beleži 30 301

i kako nam je televizija tih godina bila veoma važan deo života. Gledali smo Dinastiju, kamiondžije, bordžije, slušali i gledali Lepu Brenu, imali horove svetskih dometa (“Koča Kolarov” i “Josif Marinković”, uživali u pesmi i humoru grupe "Poslednja igra leptira", Opatijski festival i San Remo su nam okupirali pažnju. U modi su bili "Filmski maratoni", ali ne oni televizijski već bioskopski. Pratili smo šta je aktuelno na "Festu" i posećivali "Minifest". U tim smo godinama mnogo čitali Kunderu i njegovu Nepodnošljivu lakoću postoja nja. Sredinom posmatranog perioda započinje era kafića koji su uporedo sa diskotekama zamenili tradicionalne kafane i žive svirke. Ta promena mesta okupljanja mladih, bez obzira što je to na početku ličilo samo na uspostavljanje novih lokacija, značila je je nešto mnogo dublje u kulturološkom i sociološkom smislu. Sa kafićima zapravo započnje nova era zabave i organizacije slobodnog vremena. Vreme izlazaka se sve više pomera ka ponoći, muzički, generacijski i modno najmlađi se diferenciraju na jasno raslojene grupe šminkera, pankera, rokera i ostalih. Tih prvih godina ere kafića u Zrenjaninu su "in" bili "Akvarijus" i "Aleks". Međutim, još od tih nostalgičnih osamdesetih i ranih devedesetih, naš grad ne napušta zavisnost od novokoponovanosti. Gostovali su i "Bijelo dugme" i Zdravko Čolić, bila je i "Generacija 5", "Haustor" i "Smak", muzicirao je ansambl "Renesans", ali brene, muslimovići, ilići, zmijančeve i ini tozovci punili su našu halu sportova, koju smo megalomanski zvali Medison. U nekom od tekstova koji slede napisao sam kako nam je harmonika i Balkan u genima. Možda sam i preterao, ali kao da mi se stalno priviđa kafansko kolo i maramica u visoko podignutoj ruci. U svojim kolumnama opisivao sam završno doba našeg komunizma sa ljudskim likom - kako smo mu tepali, i tek za početog socijalizma, period stalnih ekonomskih reformi, naše stabilizacije, posustajanje Jugoslavije, ubrzavanje moralnog rasula, faze ideološkog raspadanja, vrhunske kulturne vrednosti i ekspanzivni nalet šunda. Zapravo, ništa od toga nije direktan povod redova koje sam nedeljama i mesecima ispisivao, bio je to zapravo pravi background naših zabava, izlazaka, ostajanja kraj tele vizora, godišnjih odmora, snegova i izmaglica, pevanja, pucanja i plakanja s kraja prošlog veka. Ovde, u Zrenjaninu. Bivšoj Jugoslaviji. S Evropom u mislima, a Balkanom u stvarnosti.

30 302

3. septembar, 1977. O GORČINI S OSMEHOM*
Monodrama beogradskog književnika Mome Dimića Živeo život Tola Manojlović spada već u "klasiku" ovog, u poslednje vreme, veoma popularnog dramskog roda. Od premijere, pre dosta godina, na sceni Ateljea 212, Petar Kralj žanje, zasluženo, uspehe na mnogobrojnim pozornicama. U zrenjaninskom izvođenju Tola Manojlović je iznova, spojem humornog i mudrog, s opojnim ukusom gorčine, ostavio upe čatljiv utisak. U čemu su literarne vrednosti Dimićevog teksta? Sažeto rečeno, u sledećem: u naizgled nepretencioznom, čak mestimično s finim umišljajem, naivno-domišljatom pričanju o nezgodama i bezbrojnim bolestima neukog srbijanskog seljaka, Tole Manojlovića; autor zapravo ispisuje nepatetičnu himnu neuništivosti života i optimizma ljudskog. Mnogo je iskonske mudrosti u jednostavnoj čaroliji Tolinog prisećanja. Iako sledeća analogija počiva na jedinstvu po suprotnosti, može se slobodno izreći: Tola Manojlović je naš Kola Brenjon. Verujemo da bi nam i Roman Rolan dao za pravo. To što kod Dimićevog junaka preteže stoicizam, dok je kod Rolanovog junaka izraženija radost življenja u skladu sa prirodom, po logici apsurda u konačnom utisku veoma približava ova dva junaka. Glumac sad već srednje generacije, Petar Kralj, interpretirajući lik ovog junaka, iz života unetog u literaturu, i opet životu vraćenog, uložio je sav svoj umetnički potencijal. U nesvakidašnjem spoju zavidne dramske veštine, s uspostavljenom delikatnom ravnotežom u predavanju liku, i superiornim poimanjem dubina dramskog tkiva, ovaj glumac vaja lik epskog zamaha. Očigledno je: borba obostranog prilagođavanja bila je velika. Ali isplatila se - lik koji je ostvaren, i ove večeri na "Zrenjaninskom letu", pred nama, antologijske je vrednosti. Kralj je Dimićevog junaka gradio veoma moderno a istovremeno klasično čisto, s mnogo promišljenosti i koncentracije. Postigao je ono što se retko postiže: bio je u liku ali i izvan njega, kao dvojnik i sebi i dramskom junaku, što je kazivanju davalo dragocenu slojevitost. Zbog gore rečenog, u slučaju ove monodrame možemo slobodno govoriti o koautorstvu pisca i izvođača. Bez praznog hoda i nesaglasja, Dimić i Kralj žive život Tole Manojlovića. I još nešto: ovaj scenski doživljaj, evo traje već desetak godina, odolevajući menama ukusa više generacija. U zrenjaninskom amfiteatru izdržao je još jednu proveru. Zapravo, i znatno više od toga - trijumfovao je. Verovatno, s glumcem i autorom, trijumfovala je i naša sposobnost večnog optimizma i sposobnosti da izdržimo. Humorni lik iz naše ruralne stvarnosti, književni Tola Manojlović je u istoimenoj monodrami očigledno izrastao u paradigmu našeg etno-psihološkog pamćenja. * U to vreme je naš Manojlović, Toša, je još delimično "pod komunističkim koritom". Momu Dimića sam bolje upoznao 1974. godine kada smo za ‘‘ Ulaznicu’’ pripremali izdavanje knjige Roberta Grejvsa Uputstva orfičkom iskušeniku. Uspeli samo da angažujemo za grafičku opremu i ilustracije čuvenog grafičara Bogdana Kršića. Našu, "banatsku verziju" Tole Manojlovića, čika Milivoja Maleševa, iz Titela, sreo sam 2004. dok smo ležali u istoj sobi Kliničkog centra u Novom Sadu. Naravno, sve ovo nisam mogao znati u Anfiteatru 1977, niti ova naknadna beleženja pripadaju prethodnoj recenziji. Povezuju ih samo preplitaji mog pamćenja.

30 303

16. septembar, 1977. I BI ČEGOVIĆ*
Fenomen monodrame, koji dijagnostički obeležava današnji trenutak našeg teatra, zrenjaninskim izvođenjem slavom ovenčanog Čegovića, još jedanput je demonstrirao svoje domete. Govoreći tekst Dragana Uskokovića, u režiji naše bivše sugrađanke Slobodanke Aleksić, glumac Petar Božović je iznova briljirao. U ambijentu koji je po prenatrpanosti gledališta delovao znatno više fudbalski nego pozorišno, ovaj glumac je izgovorio svoju priču manirom istinskog majstora, zaštićenog mnogobrojnim uspesima. I zaista, teško je nešto reći novo o interpretaciji koja je na festivalu monodrame u Zemunu trijumfovala i od svih prikazivača obasuta pohvalama. Ipak, nek nam bude dopušteno da, u jednom impresionističkom krokiju, kažemo nekoliko svojih utisaka. Pre svega, fama koja prati neko umetničko delo, dajući mu mitska obeležja, setimo se slučaja sa filmom Čeljusti, u produženom trajanju, pri suočavanju sa objektom "idolo poklonstva" ostavlja u čulima, po pravilu, ukus gorčine. Jednostavnije rečeno, posle zaključaka da je bilo dobro, ili čak veoma dobro, uvek dođe jedno - ali. Pod pritiskom našeg predugog i prejakog očekivanja nestaje, ne glumčeva paučini nalična umešnost, već naša sopstvena moć spontanog predava nja doživljaju, a tamo gde spontanost nestaje rađa se skepsa. U slučaju Čegovića, najteže će potrebu analiziranja izdržati Uskokovićev tekst. On je sav u jednoj ravni, sa isuviše malo sublimnog u nizanju fragmenata svakodnevnice. Njegove vrline leže u prepoznatljivosti i potpunom odsustvu svake spisateljske umišljenosti. Tekst je zapravo samo mogući okvir jedne glumačke bravure u jeziku i gestu. I baš ta pojednostavljena "životna fraza" inspirisala je Božovića da maksimalno prozrači skrivene sunovrate ovog više životnog nego dramskog tkiva, koji jedino u jezičkom činu i postoji. Ovaj glumac je vešto i istrajno, u kolokvijalnosti, tražio i nalazio neophodno vezivno tkivo, koje će zamišljenu viziju držati na okupu. Uz, najčešće uspešnu, stilizaciju govornog, baš u tome poigrava nju s kolokvijalnom frazom leži je i privlačnost ove monodrame. Ako tome dodamo i pri rođenu ležernost Božovićevu koja liku obezbeđuje uverljivost i prijemčivost, dolazimo do saznanja da je u slučaju izuzetnog uspeha monodrame Čegović najveću ulogu odigrao srećan spoj glumačkog šarma i nepretencioznog teksta, jer slušajući Božovićevog Čegovića, svi smo verovali glumcu, ne razmišljajući mnogo o mudrosti izrečenog. Slučaj ove monodrame je onaj kada nije poželjno posle odgledane predstave pročitati i tekstualni predložak. U intimnoj i spontanoj atmosferi Amfiteatra glumac je bio onaj kome se blanko veruje! * Dragan Usković je moj kolega sa studija. Zanimljivo je da sam se te či njenice setio tek skorih dana kada sam ga video na tv. ekranu kada su ga intervjuisali povodom pripreme "rimejka" Čegovića. Nisam siguran da bi mu se svidele moje pojedine ocene teksta koji je davno napisao. Reditelja ove monodrame, Slobodanku Aleksić, upoznao sam dok sam radio u pozorištu "Toša Jovanović", a imao sam priliku da "Cacinu" kafu popijem u društvu sa njenin suprugom, mojim školskim drugom glumcem Brankom Milićevićem - Brkom, u njihovom pitoreskonom potkrovlju u Beogadu. Snimao sam tada te-ve emisiju o njemu za serijal "Detinjstva".

30 304

23. septembar, 1977.

DOGODIO SE RADE ŠERBEDŽIJA*

Posle višegodišnjeg odgađanja, u nedelju 14. septembra, u pozorišnoj dvorani do granica izdržljivosti punoj - dogodio se Rade Šerbedžija. Ne Amfiteru, jer bila je kiša. Upravo tako, dogodio se, jer susret sa ovim autentičnim dramskim umetnikom, prevazilazi isključivost čisto pozo rišnog čina. U jednočasovnim bravurama, po Krležinoj polemičnoj, umnoj i antidogmatskoj partituri, on je demonstrirao sve vrline koje karakterišu umetnika u čijoj igri nema razmaka između dram ske suštine i njenog predstavljanja. Za nastup pred Zrenjanincima, Šerbedžija je odabrao izbor iz Krležinih invektiva, posejanih po mnogim rukopisima, namenje malograđanima, zapravo njima u inat. Bila je to scenska kompozicija, koju je s ovim glumcem, uobličio reditelj Dino Radojević. Tekstovi izgovoreni suverenom intonacijom, deluju kao da nisu napisani u periodu 1917-1937, već da dopiru iz savremenosti. Kao da su pisani danas. Bili su i satirični i autentični, opori, i za današnjeg malograđanina, neprijatni. Rade Šerbedžija je kazivao ranog Krležu dahom i damarom ovog velikog umetnika koji i danas ispunjava naš književni i kulturni horizont. Njegov je zastupnik, Šerbedžija, otvarao virtuozno i najskrivenije pretince mudrosti, ironije, mladalačke žučnosti i, samo ovom velikanu dostupne, dalekovidosti. Angažovano, posvećeno, sa žarom ali i odstupnicom intelektualne glume. U rasprostiranju ovog, u osnovi neknjiževnog, više filozofskog ili aforističarskog, a još manje klasičnog dramskog rukopisa, naš gost je jednostavno i ubedljivo iskazivao obrazac svog poimanja glumstva. Na praznoj pozornici, čija je prazninaveć progutala mnoge dekorisane i kostimirane heroje i heroine, u svakidašnjem džinsu, golim licem pred nama, prošao je Rade Šerbedžija kroz Krležin predložak govoreći ga kao sopstveno disanje. Zapravo najmanje je tu bilo one klasične glume a ponajviše samog života umetnosti. Dok je bio pred nama, slušali smo ga s uverenjem da govori sopstvene istine. A one su, u datom trenutku, zaista iz njegovog krvotoka izvirale. Rade Šerbedžija je u isti mah bio i mladi Krleža, egzaltiran, jetak, pobunjen, a jednovremeno i glumac izražene personalnosti. On je bio glumac kome se veruje. Dok govori kompleksnu političko-filozofsku materiju Miros lava Krleže, koji je sve samo ne jednodimenzionalan pisac, sigurni smo da ovaj hamletovski umetnik misli i sam tu misao. Zadovoljstvo je bilo slušati slapove Krležine britkosti, koja se pred nama iznova i neponovljivo pisala, jer Šerbedžija nije glumio već stvarao događaj punog jedinstva - pisca - dramskog umetnika i publike. Na samom završetku "Zrenjaninskog leta" publika je tako zasluženo dočekala ovaj dra gulj. * Bila je to nedelja, iako je "Zrenjaninsko leto" tih godina održavano ponedeljkom. Taj dan u nedelji, petak, odabran je iz dosta prozaičnog razloga: jedino ponedeljkom nije svirala muzika u hotelu "Vojvodina", jer u suprotnom u Amfiteatru nije bilo moguće izvoditi bilo kakav program "uživo". Sa Šerbedžijom sam se upoznao i sarađivao krajem osam desetih u Subotici i na Paliću, sećam se, snimali smo tv. emisiju u kojoj sam sa velikim glumcem, i boemom, razgovarao dok smo sedeli u čamcu koji se nalazio na suvom, ispred Nepszinhaza u Subotici. Mnogo 30 305

godina kasnije, ali neuspešno, pokušavao da stupim u ponovni kontakt sa njim, sredinom devedesetih, dok je bio u Londonu, želeći da ga angažujem za promociju ličkih priča njegovog zemljaka, čuvenog grafičara Ljubomira Koktovića. Knjigu "Gut baj Brodvej - elo Vrans", ing. Dragan Basta i ja samo ipak poslali knjigu na njegovu englesku adresu.Aa od svega mi je u telefonskom imeniku preostao samo tadašnji Šerbedžijin broj 99441716037147 ...

10. februar, 1984. VREME PROMENLJIVO I RELATIVNO* ili kako smo obeležili godišnjicu rođenja Todora Manojlovića

Traju ovi dani, već se može reći i meseci, u navodnoj orvelijans koj 1984. godini. Protiču u nesvakidašnjoj smeši kiše, krhkog snega, preplašenog sunca i, čini se, ponajviše, da li samo, klimatskog sivila. Događaji se nižu, pretiču, ostaje nam da se nadamo da ih prepoznajemo. To izmešano vreme seća me na Pola Valerija i njegovu knjigu Melanž (što bi značilo nešto kao: smeša). Ima u njoj jedan zapis: "Ogledalo čini da izađemo iz naše kože, lica. Ništa ne može odoleti svom dvojniku", koji po srodnosti razmišljanja upućuje na Todora Manojlovića, našeg pesnika sugrađanina, čiju godišnjicu rođenja stidljivo obeležavamo. U pitanju je, ne toliko sumnja u njegovu književnu vrednost već bojazan od ideološkog predznaka koji obeležava jedan deo njegovog života. Časopis ‘‘Ulaznica’’ donosi, ne baš najbrižljivije preveden i obrađen, Manojlovićev dnevnik pisan na nemačkom. U komentaru uz njega, premalo je pokušaja da se ovaj autor preciznije situira u našu kulturnu baštinu. Novosadski Letopis Matice Srpske, u istoj prigodi objavljuje sećanja nekolicine zrenjaninskih književnika na poslednje godine Manojlovićeve u rodnom gradu (Šajtinac, Hajduković, Rešin-Tucić i drugi). Ovi prilozi dosta živopisno slikaju ostarelog pesnika, ali mogao se priređivač setiti i Jovice Aćina, Miše Martinova i Vojina Matića, čiji bi već davno objavljeni zapisi, čisto literarnim vrednostima, upotpunili ovaj izbor. A Manojlovićev "slučaj" i nije više tako nejasan. Naročito posle eseja Radomira Konstantinovića u knjizi Biće i jezik. Uz sve opasnosti koje se javljaju u svođenju zama šnijeg teksta na nekoliko izvadaka, verujemo da će ovako interpretiran Konstantinović dati najbitnije odgovore. Pre svega: "Manojlović je ostao u senci najznačajnijih modernističkih pesnika, ali se duh modernizma obljavljivao i kroz njega". Znači bio je značajna književna figura, u neposrednoj blizini velikana. Kultura je za njega bila tolerantnost u duhu građanske "liberalnosti". I opet Konstantinović: "On je hteo da poezija pretvori svet u bajku... Manojlović je verovao u poeziju kao u čarobnjaštvo, kao magiju koja preobražava svet". Zar nam sada nije jasniji njegov idealizam, paganstvo i žudnja za većim svetlom. Ko načno, način kojim Radomir Konstantinović sagledava, kratkotrajnu i isključivo kulturnu Manojlovićevu saradnju sa osvajačima, ima u sebi filozofsku logiku. On kaže kako rat Manojlovića, kao uostalom i mnoge druge moderniste izrasle iz građanske ideologije, upućuje na sintezu boga i kulture. Taj spoj, iz panike 30 306

i nesigurnosti nastao, ovaploćuje se u religioznom misticizmu koga naš sugrađanin prevladava sa prestankom "košmara okupacije". U našem gradu, žestoko prekopanom, nadajmo se, i za budućnost, sve je nekako u znaku Balkana. U Narodnom pozorištu izvedena je premijera drame "hit" pisca Dušana Kovačevića Balkanski špijun. U ovoj, ne u potpunosti uspeloj, predstavi o manijakalnom spustu Ilije Čvorovića, čoveka sa greškom u prošlosti, Balkan se iskazuje nekom tamom koja ćuti u ljudima iz senke da bi se iznenada ustremila i ka prostorima krhke slobode. Glumac Stojan Stojiljković, u zrelosti karijere, na daskama zrenjaninskog pozorišta razrušenog ali upornog, podržava veru u nama da se njegova obnova neće završiti samo na građevinskom zahvatu. U bioskopu "Balkan" već se danima pred prepunim "filmištem" prikazuje Balkan ekspres reditelja Branka Baletića. U njemu smo svakojaki, ali - "ponosni". Ovom ratnom, komično-tragičnom filmu, zrelo realizovanom, sa proverenom bestseler glumačkom ekipom, nedostaje samo malo više samoiro nije, bar onoliko koliko je u istoimenoj pesmi grupe "Azra": " Balkane, Balkane, Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj". * Zanimljivo, zvuči li ta reč ironično, kako naša demokratski našminkana i poevropljena palanaka uspešno ignoriše postojanje i delo Radomira Konstantinovića. Muk sa kojim je dočekana njegova knjiga Dekartova smrt veoma je indikativan. Pseudointelektualština se "mudro" opredelila da razbije sva ogledala jer činjenica da je pre izvesnog vremena izašlo novo izdanje njegove kultne knjige "Filozofija palanke" više je gest iskrenih poštovalaca a ne probuđene civilizacijske spoznaje. Ćuti provincija a velegrad se skoro neprimećeno prerušio u sebe samoga. Svet se u međuvremenu nije "pretvorio u bajku" dok Miša Martinov Dživ i Vojin Matić više nemaju potrebe da se dopisuju sa Manojlovićem. "Žive" u susedstvu. Branku Baletiću, koga sam imao prilike tokom rada na Televiziji upoznam, dugujem izvinjenje: samoironičnost i duhovitost njegovog Balkan-expresa za današnje je vreme mislena imenica! Da li će "slučaj Perišić" inspirisati Duška Kovačevića za nastavak Balkanskog špijuna. Ali, nema više Bate Stojkovića da udari glanc.

17. februar, 1984. AVANGARDA ZAUVEK; MILAN VUKOTIĆ* U agregatnom stanju večite avangarde, on traje kao dragocena neobičnost.

I više nije sve sivo. Za sve se pobrinuo sneg. Sneg u februaru! Kanda nas je iznenadio. Ipak preživećemo. Zavejani svakojako, do kulture uglavnom stižemo posredstvom televizije. A na televiziji... O tome, s razlogom, docnije. Kulturni događaj prethodne nedelje u Zrenjaninu svakako je bila premijera u Dramskoj radionici "Centar", integralnog autora Milana Vukotića (tekst, režija, scenografija i entuzijazam). Predstava pod imenom Priče iz Megapolisa, odigrana je pred punim i kompetentnim gledalištem Doma mladosti, sa odjekom koji se mora 30 307

respektovati. Treći autorski projekat od povratka iz Teatra levo, (prethodni su bili: Ring slobodan i Žak, gde stanuješ) uverio nas je da se životni i umetnički avangardizam Milana Vukotića, scenografa po obrazovanju, pesnika po nespremnosti da se uklopi u "pravila igre", umetnika po sposobnosti da raznoliki životni materijal savlada, superiorno nastavlja. A započeo je negde u zimu 1969. godine. u čudesnoj "Jorgan sali" starog Doma omladine. Tada mladi slikar koji obećava, priređivao je živopisne hepeninge, prepune nekonvencionalnosti i mladih, i na sceni i u publici. Mnogi ga pamte iz tog vremena, po leptir mašni, možda još više po nesvakidašnjem "klizajućem hodu". Kasnije, godinama bio je "duhovni vođa" Teatra levo iz Beograda. Njegova predstava Rastibuđilizovane klejbezable, sistemom čarape sa sto petlji, presudno se umešala na medijalnu kulturu mnogih studenstskih generacija. Gostovala je na TV i radiju, a završila na gramofonskoj ploči. Videli su je i odsmejali naši i strani gledaoci. Kada se ta "petlja" oparala, Vukotić je došao u Zrenjanin da sa Dramskom radionicom ispiše nekoliko novih stranice zrelog, ali večito nekonvencionalnog dramskog traganja. Sa drugom celinom iz Priča iz Megapolisa sasvim bi se dobro osećao i na uspelijim bitefima. Milan Vukotić, dakle, korača dalje. Iako diplomirani scenograf, neće profesionalni angažman. Razmišlja o organizovanju međunarodnog festivala dramskih trupa u Zre njaninu. Piše pripovetke, pesme. Slika i priča. Bavi se lutkarstvom. U agregatnom stanju večite avangarde, on traje kao dragocena neobičnost. I što je od dugotrajnijeg značaja: za njim ne ostaje pustoš već novi klinci: glumice Olgica Trbojević i Zorica Savić, muzičar Milan Bojanić - Riza i drugi. U Galeriji 24, u Novom Sadu, u toku je izložba našeg sugrađanina Nikole Štiklice. Ovaj mladi i nesvakidašnje talentovani karikaturista i "striper", već par godina skreće na sebe pažnju dobrim i kultivisanim crtežom, kao i naglašenom angažovanošću u temi. Takvim radom skrenuo je na sebe i pažnju redakcije Komunista gde u poslednje vreme srećemo njegove efektne karikature. U stripu je takođe veoma prisutan i angažovan. Možda bi trebalo razmisliti, uz dobar scenario, o objavljivanju sveske stripova i karikatura Nikole Štiklice u ediciji ‘‘Ulaznica’’. Prošlih su dana književne večeri održala dvojica mlađih i znanih beogradskih pisaca. Dobitnik Andrićeve nagrade David Albahari bio je gost završne večeri književnog konkursa "Raspust 84". Pred malobrojnom publikom Albahari je čitao svoju najnoviju prozu i govorio o prevodilačkim i antologičarskim iskustvima. Oni koji nisu došli - mnogo su izgubili. Milan Oklopčić predstavio je svoj najnoviji roman Metro. Publike je bilo mnogo. Poneki su nažalost, bili isuviše preokupirani željom da se sami eksponiraju. Srećom, Oklopčić i ostali to su dobro izdržali. Konačno, o temama koje posredno postaju deo naše kulture, iz dana u dan. Prvo o televiziji. I dalje nas prozivaju, prete, savetuju i najviše nerviraju: traže TV pretplatu. Uz neviđenu zloupotrebu medija i sparušen program, uvlače u tu dosadnu igru i neka nam draga TV lica. Ni sneg ih ne može sprečiti. Na programu su: Kamiondžije, sa potpunim scenarističkim besmislom. Bordžije, koje pokazuju da i morbidno i pornografsko lako sklizne u besmisao i dosadu, najzad stigli su i unapred (politički) osporavani Prosjaci i sinovi, pomalo tro mi i još u "bezbednim" predratnim vodama. U Beogradu rutinski traje Fest. U nas se verovatno priprema "Mini Fest". Nadajmo se da se neće svesti samo na suženi izbor filmova. Dajmo makar tada filmu malo dostojanstva. Sa snegom ćemo već nekako. * Da li današnja omladina i zna šta je to gramofonska ploča. Te 1984. je bila senzacija to što su Klejbezable M.D.Vukotića narezane na gramofonsku pl ču!? 30 308

Kuda li je vreme današnje, sasvim umreženo globalnim stereotipovima i primitivnim šou-biznisom zavelo i odvelo ovog sanjara, "opsenara" i polivalentnog artistu, koji je pre Top liste nadrealista i bez uvida u monti pajtonovski kalambur, u ovoj našoj provinciji raskoljničkih manira čaplino vsko-dalijevskom dikcijom slikao, pisao i pravio pozorište - svo troje po definiciji asimetrično i "rastibuđilizovano". Štiklica je u ‘‘ Ulaznicu’’ ušao prekasno, pre malo. Onda kad je svoj svet sveo na bojene minijature, na uramljene margine svog talenta. Da li me čudi što je bilo premalo publike na književnoj seansi sada našeg najpoznatijeg "pisca u tuđini" Davida Albaharija? Pogađate, odgovor je - ne. Preterano je i onda razmišljao u svojim prozama. Kao što me nije iznenadilo što više nema Mike Oklopa iako je imao premnogno publike. Logično, mesto mu je zauzeo "kompatibilniji" i "angažovaniji" V. Arsenijević. Samo su zamenili prezimena. Televizija opet priželjkuje pretplatu, naravno državna. Ovo što sam napisao je pomalo nonsens, ne zbog televizije. Ostali "pinkuju" ili dubliraju "razglasne stanice". Ko pamti - razumeće. Ko ne razume- pitaće. Ko pita - smejaće se. Raosovi Prosjaci i sinovi su, da ne brinete, ubrzo zapali u nemirne vode, a mi, srpski deo ondašnje države, smo, naravno, prekinuli dalje emitovanje. Auto trubi, mi smo rodoljubi!

24. februar, 1984. U ZNAKU FOLK PEVAČICE* ...već je i to dovoljno izazovno za naše balkanske ili eventualno balkanoidne ukuse
U našem svakodnevnom, i sve više, novokomponovanom, životu prošle se nedelje dogodila Lepa Brena. I ne može se reći da ovu, sve neizbežniju, folk pevačicu nismo dostojno prihvatitli i pozdravili. Bilo nas je, Zrenjaninaca, preko osam hiljada, zgužvanih i pritešnjenih. Oni koji su znali na šta idu, verovatno su bili zadovoljni. Deca najviše (a bilo ih je nekoliko hiljada). Koncerti su prošli kao i u drugim gradovima, iako se mi neodri čemo lako primata Brenine "lansirne rampe". Karavan "Slatkog greha" nastavio je svoju jugo-svetsku tur neju, a nama je ostalo pitanje: u čemu je fenomen ove pevačice koja je osminu našeg grada izvukla iz relativno zagrejanih kuća, i kroz neizbežni sneg dovela u ne naročito konfornu Halu. Lakonski odgovor bi glasio: onim što ona ima a nama u znatnijim količinama nedostaje! No, ozbiljno govoreći, ti se razlozi, u osnovi, mogu svrstati u dve grupe. Prvi su vezani za samu Brenu i muziku koju "prikazuje", dok se drugi mogu pronaći u kulturno-ekonomskoj konstelaciji savremenog života u nas. Znači, prvo o Lepoj Breni. Plava, visoka, sa vrtoglavo dugačkim nogama - već je i to dovoljno izazovno za naše balkanske ili eventualno balkanoidne ukuse. Zatim: lice lutkasto i nasmejano, glas ugodan, i sve ostalo što odiše nekom srećom. Scenski je suverena i samouverena (drska). Odevanje (i obnaživanje) i kreta nje (igranje) u granicama dobrog "ukusa"(!!?). Čitaj: seksa. Tačno toliko da deca i mame i mogu da prate tate na koncertima. Što se pevanja tiče - više ume nego što zna. Ima i boljih pevačica od nje, ali 30 309

izvođača - nema. Temperamentna je, sugestivna, zna da bude mazna, ali i rodoljubiva. Jednostavno ušla nam je u korak. Koji bi bili oni "spoljašnji razlozi". U pesmama Lepe Brene nema ni stabilizacije, ni poskupljenja a ni Libana. U njima teče tipičan novokomponovani život, u kome su najozbiljniji ljubavni problemi. Dok se sluša Lepa Brena, sve je makar prividno lepo. Slatki svet kiča! Svi oni koji pristanu da je gledaju i slušaju, imaju svojih pet minuta šarene laže. Iz takozvane alternativne kulture imamo još jedan primer. Gostovala je zagrebačka grupa "Film", Neki teoretičari roka svrstavaju ih u "Novu romantiku", što bi značilo da nisu prevashodno okrenuti teškometalnom zvuku, već da u rokerskom maniru posežu za romantičnim temama, odnosno da se iz njihovih zaglušujućih "aparata" povremeno javlja i melodija. Izvesna otmenost koja krasi ovu popularnu grupu prenela se i na dvoranu: mladi su igrali, povremeno pevali, umereno aplaudirali. Jedino nije bilo urlika i masovne histerije. Koncert pod nazivom "Sva čuda svijeta" pratili su i neki uglađeni klinci. U žargonu bili su to "šminkeri". Mladići iz Zagreba ostavili su prijatan utisak homogenim zvukom u kome ima dosta dobre muzike. Pevali su: "Na mojoj zastavi je tvoje ime", bez agresivnosti i pomodne neurastenije. Zaključak bi mogao da glasi: nije svaki rok isti. I, slušajmo, makar povremeno, ono što mladi pevaju...ne samo zbog muzike! U savremenoj galeriji u toku je izložba kolaža slikara Balše Raičevića. Ova nevelika prezentacija slika u tehnici kolaža, upoznaje nas sa autorom izraženo opredeljenim da, varijantom strip tehnike, tumači neke od kulturnih simbola današnjice (novac, erotika, tehnokratija). Kao informacija, korisna izložba. Na kraju, za bolji san, jedan stih pesnika Pere Zupca: Samo snegovi osviću (u zenama) I bregovi se bele (daleki). * Fahreta Jahić alijas Lepa Brena je prvi značajniji iskorak u svet estrade naparavila u zrenjaninskom hotelu "Vojvodina". Pevala je javno, naravno, folk muziku ali je za svoju dušu umela izuzetno dobro da zapeva evergrin pa čak i rok. Imao sam prilike da je upoznam u diskoteci Doma omladine. Čak sam dozvolio sebi da je ubeđujem kako treba što pre da promeni umetničko ime "Brena" u neko manje provincijalno. Naravno da me nije poslušala. Fasciniranost dobrog dela naše populacije njenim scenskim veštinama ipak je više posledica našeg mentalnog sklopa a menje njene smišljene strategije

2. mart, 1984. VREME SLIKARSKE ZRELOSTI* ili parabola Zdravka Mandića o razaranju ljudske tvari
Dok posmatramo grad kroz prozor ateljea slikara Zdravka Mandića, kao da se izmaglica i neka razlivena osamljenost uvlače u platna koja nas opkoljavaju. Pred nama je slika "Tisa". Sivo more vode koja usisava u sebe i okolni prostor. U gornjem uglu čamac, sa dve ljudske figure. Osećanje usamljenosti i izgubljenosti čovekove u neizvesnosti prostora i vremena. I letimičan pogled na mnoštvo slika u ateljeu govori da ovog autora i likovno i filozofski, možda je bolje reći poetski, 31 310

opseda tema čovekove sudbine u predelima čiji smo samo gosti. Karakteristično je platno nazvano "Neizvesno pecanje". Ljudska mrlja kojoj je pecaroški pribor uzgredan i slučajan rekvizit, sve ostalo su voda i nebo, grafički pojednostavljeni i nekako zlokobni. Misao ovog slikara, u krajnje redukovanom koloritu, karakterističnom za najnoviju fazu, traga za teskobom koju oličava siva, preovlađujuća tama, iza koje kao da ipak postoji neko ponoćno sunce. Posmatramo veliko platno sa jednostavnim nazivom "Ljudi u ravnici". Na njemu, kao da je Mandić otišao najdalje u nedramatičnoj, ali zato ne manje intenzivnoj, paraboličnosti razaranja ljudske tvari: konture ljudi i dece vidno su nagriženi hladnim, otuđenim prostorom. Zlokob usamljenosti se nadvija nad bitisanjem čovekovim, suptilnim i lirskim iskazom Mandićevim. Nešto neizrecivo ispunjava ova platna dokazima da, često isuviše profanisan, pojam angažovanje u metnosti ima u sebi još dovoljno pravog značenja. Pogotovo kad postoji pravo saglasje likovnog i emotivnog. Dok razgledamo slike Zdravka Mandića, putujemo kroz njegove teme i varijacije, sve se neminovnije nameće zaključak da je ovaj slikar, naš sugrađanin, u vremenu prave stvaralačke zrelosti, još u punom uzlazu, s istovremenom jasnošću svesti o putu koji valja kistom slediti. U ateljeu prepunom slika, još dva tri akta: rubensovske figure u karakterističnom sfumatu, nekoliko akvarela, po rezovima i boji, u maniru savremenog američkog dizajn-slikanja; nedovršene slike, pribor za uramljivanje i blok sa slikarskim "zabeleškama" i skicama. Spuštamo se liftom u grad koji živi svoj realni život s kraja nedelje, s neodoljivim utiskom da Zdravko Mandić, s velikim trudom i zadovoljstvom, tu gore iznad "Tekstila" živi jedno autentično i sve snažnije slikarstvo. Na planu tekuće kulture (akademske, "prave" i alternativne) vredi zabeležiti nekoliko uočavanja. Održan je, dakle, koncert grupe "Poslednja igra leptira". Ova tipično - zabavljačka muzička družina skupila je preko hiljadu posetilaca, nesvakidašnjeg raspona u godinama. Kada se zna da ova ekipa predstavlja veći i poznatiji, deo popularnog "Indeksovog" radio pozorišta Beograda 202, koje u svom repertoaru ima satiru velike otvorenosti i žestine, takvo interesovanje nije neočekivano. Međutim, oni koji su očekivali političke pikanterije - razočarani su. "Leptiri" su izveli jedan doziran i lepršav koncert, koji se većini ipak veoma svideo. Umesto političkih, bilo je više seksualnih pikanterija a one su priznaće, bezazlenije. Dominirao je i, da nije preterivao, briljirao bi, solista Neša Radulović. On je trenutno bez premca najsvestraniji šoumen u zemlji. Ipak, valja upozoriti na povremene ustupke neukusu, naročito kada je u pitanju travestiranje i koketiranje s banalnostima. Ovi talentovani mladići nadajmo se, odoleće plićaku estrade. U CK SK Srbije održano je savetovanje o idejnim i vrednosnim kriterijuma u zabavi, a uoči tog skupa Televizija Beograd mu je dala svoj doprinos: emitovana je zabavno-rekreativna emisija Super-market, koja je od početka do kraja nepatvoren šund. Na čelu sa Čkaljom, "ranjenim" još u Kamiondžijama. U utorak, na istoj televiziji, gledali smo veoma kvalitetan film Valerija Zurlinija Tatarska pustinja. Ali takvi su život i televizija. Nikad se ne zna šta će osvanuti! * Danas nema više ni "Neše Leptira", ni Čkalje i Vujisića. Zdravko Mandić je živ i dovoljno zdrav. Postao nezaobilazna likovna činjenica ove zemlje promenljivog imena. Njegova se slika, sa iracionalnom svetlošću i blago erotizovanim formama, rasprostrla preko korica ove knjige koju čitate ili premeštate u vitrini. U ateljeu u zgradi "Tekstila" više mu nije komšija Tivadar Vanjek. On je otišao u sasvim neizvesnu istoriju i Muzej. Na toj adresi je sad slikar Radiša Lucić. Reka Tisa se permanentno javlja u mojoj poeziji a estrada i politički neukus nezadrživo se šire 31 311

našim pornografisanim medijima. Nije nam baš vreme neke zrelosti ! A i "Centralni komit" se sad zove drugačije.

9. mart, 1984. DOK SE PEVA BLUZ* Zar nije Ledi i bez droge divno pevala bluz!
U našem gradu na izmaku zime, traje suđenje rasturačima droge, onima sa inicijalima i onima sa imenima. Na televiziji Dajana Ros, kao Bili Holidej, peva i umire u filmu Ledi peva bluz. Umire od posledica uzimanja droge. A bluz je melanholična crnačka pesma... Iz ovako složenih navoda, bez suvišnog insistiranja, nameće se tema koja sažima neke puteve i stranputice mlade generacije. Jer, muzika je, verovatno najobuhvatniji imenitelj onih koji danas imaju između petnaest i trideset godina. Disko, rok i, zašto da ne, evergrin, traju u njihovim "toplim godinama", za većinu kao prijatna margina, za poneke kao zaklon, za manji broj kao isključiv odgovor na životna pitanja. I treba se snalaziti u tom muzičkom vilajetu, jer kroz njega vodi jedan od puteva kojim mladi koračaju ka nečemu. Već pominjana Bili Holidej, na putu do muzičke slave sreće "lažni raj" droge, i stranputicom stiže do smrti. Muzika je, naravno, potpuno nevina za tako tragičan kraj, jedino, karakteristično je da su mnogi od idola mladih, pod teretom slave posegnuli za tim lažnim eliksirom moći. Da na- brojimo samo nekoliko imena: Džim Morison, Dženis Džoplin, Elvis Prisli, Džimi Hendriks... Lista je sigurno znatno duža a nabrojanima je zajedničko da su na vrhuncu karijere podlegli "beloj kugi". Droga i muzika i pored svega, nisu posestrime. Droga jeste čest pratilac zbivanja u tom svetu, ali sama ta konstatacija više govori o psihičkoj (i socijalnoj) konstituciji, u većini slučajeva, mladih ljudi, dok sa suštinom same muzike nije u dosluhu. Masovni mediji čine u ovo slučaju lošu uslugu i mladima i muzici koju oni vole: bez izuzetka beleže svaki slučaj pronalaženja droge kod poznatih imena iz šou-biznisa. Time je neosetno, ali skoro nepovratno, stvoren imidž pop-muzičara u kome je talenat nerazdvojan od droge. A ta bolest zavisnosti i psiho-fizičke destrukcije sve više hara, Možemo i muzikom protiv nje. Zar nije Ledi i bez droge divno pevala bluz! U Domu mladosti, u ponedeljak, slušali smo neku drugu muziku i videli neku drugu mladež. Ili možda su to oni isti sa rok koncerata. Gostovao je naime, već renomirani ansambl za staru muziku - "Renesans". Neki ozbiljni a simpatični mladići svirali su, na čudnim i drevnim instrumentima, melodije Renesanse, srednjovekovne Srbije, Dubrovnika. Pevali su muziku iz Šekspirovog vremena, Ronsarove sonete. Pevali i svirali duboko uvereni da je to što rade dobro i značajno. A upravo je bilo tako: taj sklad tonova iz prošlosti ugodno je prožimao našu svest opsednutu bukom i brzinom. U publici preko četiristotine mladih. Pratili su ovo zaneseno muziciranje sa velikom pažnjom i aplaudirali radosno i često. Bilo je to naizgled čudno veče u kome je takozvana ozbiljna muzika svojom čarolijom preskočila barijere. Pokazalo se da prava muzika još ima moć. Rekosmo da je mu zika jedan od ključeva za razumevanje mlade generacije. I da ponovimo: ne suprotstavljamo ozbiljnu muziku roku, ali pokušavamo samo da podsetimo da Ledi 31 312

peva dobro bluz i bez droge. U bioskopu "Balkan", pred već posustalom publikom daje se film Pazi šta radiš - maturanti režisera Milana Jelića. I ovaj se film dobro uklapa u temu o kojoj govorimo: kao primer kako odrasli, baveći se nečim što ima ambicije da bude umetnost, lažno i neduhovito preds tavljaju mladu generaciju. U ovom tipičnom novokomponovanom filmu (od svega po malo, ni od čega dobro) jedan trend zabavljačkog, nazovi bioskopskog, filma doživeo je kolaps. Sva je sreća što su mladi, a i odrasli, daleko od šupljih lutaka kako ih u filmu predstavlja Milan Jelić. Ni muzika (opet muzika!) "Lakih pingvina" ne pomaže. Ni lepa i gola Olivera Ježina. Film je ipak glup, a mladi su lepi. A na televiziji: Igmanci - ne baš najuspeliji, ali i takvi su vredniji od američkih "limunada", Prosjaci i sinovi - bolje da su ostali u bunkeru. Bordžije - konačno su počeli da izumiru. Samo nam se Suzana Mančić i dalje smeši! * Suzana Mančić, u svojim silikonskim godinama dospeva na stranice "Plejboja", sa sve buketom na stidom mestu. Vreme je, konačno, stvarno relativna kategorija. U modi je slogan Sport da - reci drogi ne. I zaista, pamtimo Dajanu Ros samo po pesmi, svako umire načinom koji sam izabere. Naravno, ako ne živi u Iraku ili Nigeriji. Od serijala "igmanci" ostao je samo vic da su borci taj poduhvat preduzeli samo da bi za "nekog" nabavili led za viski. Verovatno da nije bilo baš tako ali i van vica stvari su sasvim drugačije izgledale. I to ne samo u ratu... Grupa "Renesans" još muzicira, dok Oliveru Ježinu više ne viđam. Ni obučenu!

16.mart, 1984. MOGU LI PRAVA OSEĆANJA KROZ DEBELU KOŽU?*

Sredina je marta. Ni hladno ni toplo, nigde pravog sunca, a zimska se mrzovolja povlači presporo. Da li ste zapazili kako izgleda ova naša sudbinska ravnica u prolećnoj čekaonici. Sve nijanse sivog, uronjene u talog depresije. Još, dakle, preovlađuju sivi tonovi, nebom se gužvaju kamare tame, a vetar iznenada mučki ujeda. Ali, u vazduhu i zemlji, nepovratno se začinje lepota. Proleće. Snežne dine što su preostale od februarskih nepogoda, sada su samo oznake zastanka u našim brzopoteznim životima. Pesnik Radivoj Šajtinac se ovako pita u jednoj pesmi: Zar još ima blagosti (Može li to još uvek kroz kožu): Mi blagost najčešće vezujemo za ženu. Osmi dan meseca marta posvetili smo zato ženi i njenoj superiornoj blagosti. Kako smo proslavili taj praznik žene (majke, borca, radnice, ljubavnice). Bile su izložbe (možda je previše bilo ručnih radova), akademije, književni susreti. Svečano smo izjavljivali, hvalili, divili se. Srećom, žene nam nisu sve poverovale. Bilo je jela i pića. Karanfila i ostalog. Šta li su te krhke žene morale izdražati ovog "sudbonosnog" četvrtka. Ipak, dobro je zapitati se, sledeći pesnikovu misao, mogu li prava osećanja još kroz našu odebljalu kožu? Imamo li vremena za misao koja teži suštini. Ovaj je, pomalo dvolični praznik izmamio na ulice čitav sajam neukusa, malograđanštine, primitivizma. Iz svakojakih jazbina je pokuljao agresivni kič, a mi ga posmatramo. Da li je taj surogat naše današnje lice, ili pak samo zamor i mirenje. Moramo, ipak, biti svesni da nemamo 31 313

suviše vremena za čekanje, jer guba nekulture koristi svaki minut, svaku pukotinu. I to ne samo ona ulična i očigledna. Valjane je kulture, međutim, u proteklim danima bilo u izobilju. Znači, koegzistencija kiča i kulture! U Savremenoj galeriji u toku je izložba grafika Vere Zarić i keramike Ane Nemet. Zarićeva je izložila neveliki izbor pomalo mističnih otisaka, koje u nekoj čudnoj kombinaciji gotičkog i ekspresionističkog sežu do jednog Oskara Kokoške ili Grosa. Keramika Ane Nemet, bezsjajne glazure, u rasponu od upotrebnog, preko dekorativnog, doseže i do primeraka u kojima im je jedino umetnost funkcija. Gostovanje kubanskog ansambla "Aragon" omogućilo je Zrenjanincima trenutke retkog uživanja. Izvanredan orkestar, po sastavu mali, po zvuku nalik na simfonijski, pevačica raskošnog alta Ania Likares i plesni parovi (rumba, samba i ča-ča-ča) utisnuli su svoj afro-kubanski ritam u one delove naše svesti koje su okrenute pamćenju. Isto se može reći za predstavu Teatra u gostima (Zagreb) čiji je efektno odigrani Balkanski špijun izmamio salve aplauza. Maestralna igra Fabijana Šovagovića osnovni je akcenat ovog izvođenja, u kome su i ležerni Relja Bašić i koncentrisana Marija Kon delovali nadahnuto. Reč je svakako o izvrsnoj predstavi koja je, ipak, otvorila naknadno interesovanje i za zrenjaninskog Balkanskog špijuna, koji je manje superioran kao celina, ali u kome tandem Stojiljković - Pešić igra veoma ubedljivo i dopadljivo. Zbog njihovog angažovanja pogledajte i ovu našu predstavu. Na televiziji:Krleža. U adaptaciji Branka Ivande prikazan je pr vi deo Krležine drame u U logoru. U karakterističnom, za ovog pisca, usloženom i umnoženom, vremenu i prostoru, sa nagoveštajima glem bajevske atmosfere gledali smo dosta preciznu iako ne previše inspi risanu ekranizaciju. Pogledajmo, ipak, i drugi deo drame u kojoj je snažna igra Krunoslava Šarića zasenila prošlogodišnjeg "faustovskog " favorita Božidara Alića. Spontani, da li, proces amerikanizacije našeg televizijskog prog rama nastavlja se nesmanjenom brzinom. Ove sedmice gledaćemo osam anglo-američkih filmova ili serije. Za dobru kulturnu ravnote žu i sociloško-estetsku autentičnost - previše. * Dok čitam sopstveni tekst povodom Dana žena u kome apostrofiram slavljenice kao majke, borce, radnice, ljubavnice, kao da Istovremeno osećam stid zbog patetike i ideološki obojenog rečnika ali mi i sujeta 'hrani" saznanje da sam u postojeći "osmomartovski stereotip" uspeo da ubacim i ljubavnice, što zvanični protokol epohe ne praktikuje. Osveta malog crnca - ali kome? A patetici i pseudosociologiji nikad kraja: "Moramo, ipak, biti svesni da nemamo suviše vremena za čekanje, jer guba nekulture koristi svaki minut, svaku pukotinu" Čitam sebe nekadašnjeg i pitam se odakle mi toliko naivnosti, indoktriniranosti i patetike. Da li je duh vremena bio tako gust ili sam ja bio pogodan medijum. Da li me pravda to što sada prepoznajem svoje zablude. Verovatno da ali nedovoljno! Veru Zarić sam godinama kasnije upoznao u likovnoj koloniji u Bečićima, i o ovoj slikarki, ženi mog druga, takođe slikara Pere Ćurćića, snimio televizijski film pod naslovom "Iluminantni eksperesionizam Vere Zarić, pozajmivši termin kojim ću definisati njen osoben likovni svet od svog bivšeg profesora Milana Solarova. Fabijana Šovagovića još uspevam da zamislim u ulozi Ilije Čvorovića. Pošavši s druge strane lika stigao je do istog onog mesta gde je i Bata Stojković poentirao. A kada je u pitanju "kulturna ravnoteža" - sa kog Plenuma je to citat!?

23. mart, 1984.
31 314

REKLO BI SE DA JE VEĆ PROLEĆE* Umetnost, ona prava, može da odoli protoku vremena a mi?..

Sa ovogodišnjim martom, provodimo se u duhu narodne izreke "o ludoj baba marti": čas je hladno, a čas toplo. Počne sa hladnim jutrom da bi što bliže podnevu dobro zagrejalo. Proleće nam se ipak uvlači u život i na sledeći način: Opet sunce u lanjskom lišću počinje i tražim prijatelje uz koje mi prolaze godine ali oni su otišli sa čudnim okusom u ustima, a ja tako daleko ne mogu. Tako započinje svoju pesmu o proleću Jasna Melvinger, melanholijom koja je uvek prisutna kad se uspomene prelistavaju. Na televiziji našoj, i neizbežnoj, protekle nedelje, u tri maha imali smo razloga za melanholična raspoloženja. Dva su povoda iz sveta filmske umetnosti: prikazani su Žil i Džim, nekada veoma cenjenog Fransoa Trifoa, i Mladi lavovi, ne manje poznatog Edvarda Dmitrika. Međutim, sadašnja, sudbina im je različita. Dok je od Žila i Džima preostala samo velika Žana Moro, Mladi lavovi kao da su manje razgrađeni protokom skoro dvadesetak godina. Za to je manje zaslužan Dmitrik, znatno više su tome doprineli autor romana po kome je film snimljen - Irvin Šou, a posebano brilijantni Marlon Brando i Maksimilijan Šel. Dodajmo tome uspele kreacije Montgomerija Klifta, Din Martina i Mej Brit - za veče prave nostalgije, više nego dovoljno. Umetnost, ona prava, može da odoli protoku vremena a mi... Bio je i snimak "Opatijskog festivala". Nesvesno se otme uzdah, kada je to još bilo, u poznatoj kristalnoj dvorani hotela "Kvarner"!? Na ovogodišnjoj "Opatiji" sve je bilo drugačije, sem Olivera Mlakara. Pevale su čak i Slađana Milošević i Bebi Dol. Vremena se menjaju. Pi ta ćemo se uskoro: šta to beše "Opatija"!? Ili San Remo? Na istoj državnoj televiziji okončano je prikazivanje drame Miroslava Krleže ‘’U logoru’’. Vredelo je biti strpljiv: naizgled razliven galicijski ratni milje zgusnuo se u kravavi austrougarski dansmakabr. U ovoj drami čovekove sudbine u ratnoj mašini besmisla, Božidar Alić je nesvakidašnjom, čak fizičkom, transformacijom proživeo pred nama užas čoveka raspetog na krst surovog militarizma, dok je Krunoslav Šarić nedvosmisleno postao značajno ime jugoslovenskog glumišta. Značajan je i udeo Bogdana Diklića. A verovatno ste primetili: nema više grozomornih najava novokomponovanih talenata. Televiziji treba pomoći da istraje u tome. U ime smirenog i izražajnog lica Mire Stupice, iz najave premijere Ateljea 212 dela Marija se bori sa anđelima. Da li se treba boriti s anđelima - stvar je za diskusiju. Potiv pornografije duha i tela, koja sve više opseda kioske i duhove - više je nego očigledno - moramo barem pokušati. A pesnikinja, Melvingerova, nam poručuje: Reklo bi se da je već proleće... * Bogdan Diklić sad uglavnom reklamira "Don kafu", može on i bolje, ali ko zna zašto je ovo dobro. Ambiciozne televizijske drame su i na državnoj televiziji obična halucinacija, a pojava jednog Džimija Barke i sličnih na prestižnim festivalima više nikoga ne skandalizuje. Slađana Milošević je, naravno, već klasik. Marlon Brando je preminuo prethodno valjano usahnuvši, čak je i proleće kao godišnje doba postalo nepodobno. O Jasni Melvinger davno nisam ništa čuo, a voleo bih da je ona u pravu kada je reč o proleću. Petko Vojnić Pulčar, njen su31 315

drug, je ovih dana govorio na komemoraciji književnici Magdi Simin. A i Mira Stupica se povemeno bori s "Don kafom", takođe. Dosta je bilo anđela...

30. mart, 1984. VEČITI MLADIĆ VLADA REBEZOV* Sposobnost obnavljanja i radovanja karakteristika je mladih, i onih koji čitavog života ostaju mladi

Njiše li vam proleće zanemarene radosti u duši? Uspevate li da se obnovite, bez obzira na sve što je protiv, zahvaljujući prirodi samoj? U našoj civilizaciji koja samo bolu i patnji priznaje dostojanstvo, dok na radost gleda s dosta opreza, kao da se poslednjih godina nešto menja: mlade generacije menjaju pravila igre. Radost i sreća, zadovoljstvo što se svakog novog jutra život nastavlja, deo su njihove duhovne konstitucije koju često, brzopleto, pogrešno tumačimo. Mladi su oduvek bili takvi, ovi današnji su drugačiji samo po tome što unose više upornosti u realizaciju svoje životne formule. Sposobnost obnavljanja i radovanja karakteristika je mladih i onih koji su čitavog života mladi. Jedan takav večiti mladić zove se Vlada Rebezov. Ovaj dugogodišnji scenograf pozorišta "Toša Jovanović" od januara je penzioner ali radni elan i životni optimizam ga ne napuštaju. Posao scenografa započeo je još za vreme studija u Beogradu. Radio je malo u Novom Sadu, potom odlazi u Pančevo, za koga ga vežu mnogobrojne lepe uspomene i jedna veoma tužna: prisustvovao je zatvaranju tamošnjeg profesionalnog pozorišta (tek se danas čine pokušaji da se obnovi njegov rad). U Zrenjaninu je proveo (i još ih provodi) naplodnije dane. Mnogobrojne su predstave za koje je Vlada Rebezov smislio scenografiju, koja je po pravilu nenametljiva ali znatni doprinos pozorišne igre. U toku karijere za više od četiristotine pozorišnih komada, rukom i talentom ovog slikara i velikog znalca sveukupne scenske tehnologije, izgrađene su kulise koje su omogućavale nadahnutu igru i uvek bile diskretan doprinos lepoti scenskog događanja. Iako iza njega stoje mnogobrojne nag rade, on skromno naglašava kako je na sceni sve dobro ako se reditelj i scenograf dogovore i time omoguće piscu da se čuje, a glumcu da se razigra. Seća se Vlada jednog takvog događaja sa Jovanom-Batom Putni kom, rediteljem izuzetne imaginacije. Čitave noći su na maketi ispitivali mogućnosti scenske postavke nekog, sad već i nije važno kog, dela. Izjutra su konstatovali da je prva varijanta bila najbolja. I nisu se naljutili jer kakav bi to bio život umetnički kada bi se rešenja iz prve pronalazila. Dva velika radnika ali i boema doživljavala su čin stvaranja i u tom noćnom bdenju nad mogućnostima scenske realizacije buduće predstave. A Vlada je zaista boem ali posebnog kova. On je boem koji na prvo mesto stavlja rad, koji voli do perfekcije svoje umeće da dovede, pa tek onda dopušta svojoj poetskoj prirodi da se razgali. On voli rad i voli život sa neizmernom naivnošću koja ne zna za odbijanje, sujetu i surevnjivost. Vlada Rebezov je izuzetno ime u našoj scenografiji a istovremeno čovek koji je spreman da u svako vreme pomogne amaterima, da praznicima radi na dekoraciji bine ili sale, bez ikakve poze i pompe. S mladićkim oduševljenjem on i ovih dana priprema scenografska rešenja za proslavu Prvog maja. Ovaj visoki, potpuno sedi čovek, koji pored pozorišta i 31 316

slikanja još veoma voli svog unuka i čamac na Dunavu, jedna je od vrednosti ovog našeg grada. A u našem gradu gostovali su neizbežni "Štrumpfovi". Bilo je gužve i nervoze roditeljske. Najmlađi su bili zadovoljni, oni malo odrasliji si primetili rutinu s kojom je čitav posao urađen. "Sedmorica mladih" su se umorile. Ipak, vredelo je videti. Iz radoznalosti. U Domu mladosti je u toku izložba Slobodana Lucića. Na nekolikim njegovim platnima uskovitlano ravničarsko nebo deluje veoma ekspresivno. U Narodnom pozorištu prekinute su probe na delu Miguela Tunješa (iz tehničkih razloga) i sada se punom parom radi na predstavi Gorana Stefanoskog Haj-faj. Na televiziji je prikazan morbidni Stanar Romana Polanskog; nedeljom se nastavlja produženi kurs melodrame (na američki način) čitaj: Tajna njene sestre. Započelo je i emitovanje domaće serije Nešto između, za sada je to nebitno produženi istoimeni film. Nama preostaje da budemo sat više, evropski, dobro raspoloženi. * Ovog proleća Jasmina Tutorov, viši kustos, je u zrenjaninskom Duhovnom centru postavila izložbu scenografija i slika ovog već legendarnog pozorišnog pos lenika i zanimljivog slikara akvarela. Izložba je "gostovala" i na Sterijinom pozorju. Vlada je to zaslužio. Ni pozorište ni boemija dugo se neće oporaviti od njegovog "izostanka ". Od "Sedmorice mladihe " preostao samo Jova Radovanović ia ko i on radi "pod ručnom". Slikar Slobodan Lucić kao da se ne snalazi pod nava lom hiperrealista? O melodrami neću - sve nam je i onako melodrama. Osim tragikomedije i farse. Toliko o savremenim žanrovima. I skoro da zaboravim, već godinama pozorišni zli jezici pričaju da je Miguel Tunješ bio izmišljen "lik". Tako je to sa latinoamerikancima!

25. maj, 1984. VREME UMETOSTI* Ova naša moderna vremena u čudnom su nekom odnosu sa kulturom

Čudna su ova moderna vremena. Ni Čaplin ih ne bi neobičnijim prikazao. Na talasu večitog optimizma, često bez pravog pokrića, putujemo kroz meteorološke i ostale nesvakidašnje okolnosti. Prvi udar "oslobođenih" cena smo nekako preživeli, a uskoro ćemo uroniti u dugo, skupo leto. Živi se sve teže, ali i na to se nekako navikavamo. Kada je reč o kulturi: u poslednje vreme nam domaća i gostujuća ne nedostaju. Nije teško nabrojati desetak značajnih kulturno-umetničkih događaja koji se vrednošću suprotstavljaju matici zaborava. Oni kao da se, za razliku od života, kreću uzvodno. Valja zato progovoriti koju reč o najznačajnijim. 31 317

Od kulturnih proizvoda, onih koji nastaju u našem gradu, najveću pažnju svakako zavređuje izlazak pesničke knjige Bogdana Džuvera Na usni zemlje. Treća knjiga ovog pesnika, već srednje generacije, donosi stihove jasne poetske utemeljenosti, samosvojnog i promišljenog iskaza i refleksivnosti koja se kreće tematski od ispitivanja same prirode poezije, preko traganja po vilajetu vokabulara, do odziva na večne teme umetnosti: život i smrt (i kako ih prevazići). Džuverova knjiga svojim najboljim stranicama unosi u ovo naše ravničarsko pevanje, i ne samo u njega tonove, koji se moraju respektovati. Dok smo još u sferi književnosti, valja pomenuti knjigu za decu Pere Zupca Dečje srce u kojoj ovaj poznati pesnik, nekad naš sugrađa nin, u svom već osvedočenom stilu, ispisuje dopadljive stihove o revoluciji, detinjstvu, igrama i ljubavima. Gostovanje pozorišta ITD iz Zagreba sa predstavom Hamlet, donelo je Zrenjanincima nesvakidašnje uživanje. U ovoj verziji Šekspirovog klasičnog dela, osvedočeni majstor crtanog filma Zlatko Bourek javlja se kao mnogostruki, uspešni autor. U kombinovanoj igri glumca i lutke, nesvakidašnjoj simbiozi, u besomučnom tempu, ostvarena je scenska čarolija koja je delovala snagom šoka. Jedan drugi zagrebački umetnički kolektiv, folklorni ansambl "Lado" takođe je imponovao visokim profesionalizmom svoje stilizacije izvornog melosa. U bogatom muzičkom životu ovih meseci u gradu, i najprobirljiviji znalci su morali da budu zadovoljni. Sve je započelo "Festivalom muzičkih škola SR Srbije", na kome smo imali priliku da čujemo na delu generaciju muzičara koji dolaze. Pijanistički koncerti Đan-Pjera Meneginija i Konstantina Boginoa doneli su dve škole i dva repertoara. Prvi je bio zapažen po svom nesvakidašnjem Hamer klaviru, a drugi po izuzetnom muzičkom temperamentu i ekspresivnoj interpretaciji. Festival omladinskih horova Vojvodine, koji je ovih dana okončan, potvrdio je kvalitet horske muzike u našoj pokrajini kao i dalju superiornost horova "Koča Kolarov" i "Josif Marinković". I pored sve kvalitetnijeg pevanja, ostaju otvorena pitanja menjanja repertoara ovih, prevashodno, omladinskih horova. Ovakav zahvat u već uvreženu tradiciju izbora kompozicija neće biti lak ali, čini nam se, neminovan je. U Savremenoj galeriji izlagao je Janez Boljka, istaknuti slovenački grafičar i skulptor. Iz njegovih otisaka javlja se svojevrsna ikonografija savremenog mašin skog i kompjuterizovanog vremena. Ova naša moderna vremena u čudnom su nekom odnosu sa kulturom. Ima je i kad je ne očekujemo. Javlja se nova publika koja, kao da istovremeno, ne može bez Brene i Miroslava Ilića, ali zna, takođe, da Bourekov Hamlet pretpostavi prenosu fudbalske utakmice. * Kakva su naša postmoderna vremena? Prvo, kao da nas je napustio naš "večiti optimizam". U tranzicionom vremenu njegova neutemeljenost je postala isuviše "transparentna"! Kada je individualno stvaralaštvo u pitanju kao da je nastupio period hibernacije. Izuzecima svaka čast. Pre svega mislim na "Led i mleko", poetsku knjigu Radivoja Šajtinca. Džuver ćuti. Hora "Josif Marinković" nema. Samo je iznikla bista Slobodana Bursaća u "Aleji". Peri Zupcu, izlaze sabrana dela, ali u Novom Sadu. Slovenci i Hrvati više ne "stanuju " kod nas. Brena se zateže i jedva proteže. Miroslav Ilić, tu i tamo. Kada bi bilo čiji "Hamlet" gostovao kod nas fudbalski prenos mu ne bi mu smetao. Gubitnici bi bili jedni i drugi. Ako tranzicija bude dovoljno dugo trajala imaćemo izgovora za pola narednog veka! Da li ćemo imati šta da zaboravimo? Našem postmodernom životu smeta jedino što mu nije prethodilo moderno već ratno vreme. Kada je, iz rakursa 2004. reč o odnosu "modernih vremena" iliti društvene, čitaj 31 318

političke "elite" prema kulturi ,sve me nešto asocira na takozvano "nasiljej u (široj) porodici"!

7. septembar, 1984. KRAJ LETA*

Iz prohladnog i kišovitog leta neosetno, sa malo sete u osmehu, uplovili smo u toplu jesen. Naš grad još diše izvrnute kože. Oni kamioni, s proleća, i dalje tutnje preostalim ulicama koje nisu presečene sanitarnim rezom. Iz vesti koje stižu, saznajemo: ponegde bi umesto "kozmetičlih" radova trebalo rigoroznije intervenisati, naročito u kvartu koji je dobio naziv po dudu, tom ljubimcu banatskih revira. Reč je, naravno, o Dudari! Bivša reka Begej, zar i one mogu da postanu bivše - kao da to nije rezervisano isključivo za ljubavi, u čudu ali dostojanstveno trpi, u ime buduće lepote!? Mi bivši, sadašnji i budući Zrenjaninci, proveli smo godišnje od more na Tisi, Tamišu, kanalima i bazenu. Šetali smo gradom koji sanja zelenilo. Bili smo i na morima i planinama, našim i grčkim, i mađarskim banjama. Znatno nas je više ostalo u gradnulicama, bagljašima i šumicama. Ovo je vreme stabilizacije, samo po neki se još nisu sa njom suočili. Ali, neka, američka televizijska serija Dinastija doći će njima glave. Dok god ista bude trajala, niko nas neće odvojiti od svestkih tokova agresivne malograđanštine! Kultura je uspešno preživela raspust, dok je jedan njen deo, takozvana masovna kultura, doživeo kulminaciju. Od proleća do danas, u gradu je otvoreno preko dvadeset kafića, koji su znatno više od pukih ugostiteljskih prostora. Mahom skučeni, u dizajn maniru uvezenom iz evropskih prestonica, pod zvonom disko i rok muzike, oni iz dana u dan postaju sve neizbežniji. Mladež ih je zaposela, u pomalo zakasnelom otkrivanju ovog medijalnoh subkulturnog "pomaka". U ove "ustanove", u kojima se odvijaju karakteristični "programski zahvati", za sada im u programske savete jedino delegiramo komunalne i sanitarne inspektore. Na top listi popularnosti vode "Akvarijus", po posećenosti, i "Aleks", zbog polemike oko mogućih asocijacija imena firme. I tako, dok mi gledamo Dinastiju, deca se sa zakašnjenjem uk ljučuju u "usmereni oblik medijalne kulture". Kafići naši nasušni! Kultura nas odraslih, hvala na pitanju, i ovog kratkog namrštenog leta je postojala. Najvidljiviji su neimarski radovi na Trgu slobode, pokušaj da se pozorišna zgrada vaskrsne. Građevinari očigledno uspevaju da uhvate ritam. Glumce taj napor tek očekuje. "Zrenjaninsko leto" je šarenim ali i prijatnim programom okupilo rekordan broj gledalaca, nažalost više u sali Doma mladosti a manje u otvorenom prostoru amfitetatra, ali to spada u klimatske i, znatno manje, kulturne probleme. U vrhunske domete ove tradicionalne manifestacije, po subjektivnom izboru, spadaju gostovanje Godo-festa, Neprijatelj naroda, Koncert Jovana Kolundžije, kao i 31 319

nastup Iva Serdara u komediji Volim Njofru. Dok "Leto" još traje, u jeseni, kao da je vreme da se zapitamo kojim još načinom ovu manifestaciju učiniti još privlačnijom i kvalitetnijom? Možda, ipak, valja sačekati prve kiše i nostalgiju za proteklim letom, ma kako ovo pitanje bilo zanimljivo. Pored kafića, u modu su ušli i "filmski maratoni", gledanje filmova bez gutanja i treptanja. Pored očiglednog porasta interesovanja za film, socio-psiholozi bi mogli iz ovog fenomena još ponešto saznati. Nije daleko od pomisli i zaključak da "maratonci", gomilanjem i gužvanjem utisaka i slika, pokušavaju da zatrpaju sve vidniju egzistencijalnu pukotinu s kraja dvadesetog veka. U masi zamračene sale bliži smo jedni drugima, bez obzira na vrstu i kvalitet "celuloida" koji se vrti. Pravim ljubiteljima filma, naravno, dugujemo izvinjenje. Ali ko im je kriv! Scenograf i "meštar mnogih čuda", Milan Vukotić, svojim čudnim i duhovitim pričicama iz knjige Priče za plavo, slične je sudbine, ali i za njega je jesen puna iščekivanja. Ulični prodavci knjiga koji su preplavili grad, možda nagoveštavaju mesece koje ćemo posvetiti čitanju. Vredi pokušati, jer posledice nisu trajne!? Jednom rečju postajemo, sve neizbežnije, grad koji svoje vrline i mane ne sme da zanemaruje. * Ulične prodavce knjiga ove su godine zamenile novinske kuće (Politika, Novosti, Dnevnik) koje uz svoja izdanja u enormnim količinama nude bestselere i klasike, uz dodatnu ponudu "nobelovaca". Najavaljivani tiraži od nekoliko stotina hiljada ponuđenih primeraka ozbiljno dovode u pitanje dobar glas koji nas bije - da čitamo samo u samoodbrani. Skandaloznu sumnju u našu usmenost na pravu meru ipak svodi nezvanično saznanje da je reklamirani tiraž ipak samo zvučna mistifikacija, dok pogled u zalihe ovih, nažalost izuzetnih knjiga, u unutrašnosti kioska skoro u potpunosti razvejava sve sumnje. Nama Srbima ni jeftina knjiga ništa ne može! Građevinari i komunalci nas već godinana, bogu hvala, više ne uzmemiravaju. Grad spava snom pravednika, Dosta smo se mi ravijali. Neka se sada drugi pomuče. "Zrenjaninsko leto" se podelilo na dve-tri polovine, imam utisak kada bi se sastavili ne bi ga bilo ni za četvrtinu nekadašnjeg... Kafići su i dalje u modi, samo su promenili imena, sada se zovu "Zeleno zvono" i "Muzeum"; ne rade više isključivo noću, radno vreme im je sve bliže jutru a živa svirka je skoro odumrla, ovo je "epoha" momaka koji svi odreda nose ime - DJ. O Milanu Vukotiću Vuki i dalje ništa ne znam. Filmske maratone na televizijama skoro i niko više ne pravi a još manje gleda. Pitam se, ne suviše mrzovoljno, u kojoj će se "sapunici" za par godina pro budutu sadašnja "exit generacija". Mehanizam globalne gluposti nije samo za nas rezervisan.

14. septembar, 1984. DRUGO VREME*

Vreme koje i ovog septembra živimo nije samo klimatski neobično. Vratili smo se na svoja radna mesta, ili na mesta na rang listi Siza za zapošljavanje, tek smo prevalili polovinu godine a dani nam se strmoglavo zaleću ka zimi. Nekad, ne tako 32 320

davno masovno bi se upućivali u biblioteku: nailazila je sezona čitanja. Čitača je bilo mnogo, najmanje onih prinudnih. Verovali ili ne u našem gradu i danas postoji lepa biblioteka. Postoji i klub knjige koji vam može nabaviti skoro sve ono što se u nas štampa. Potrebno je samo da izađemo iz svojih televizora i zamrzivača, da hladnokrvno prođemo pored gerile uličnih prodavaca skupih i dekorativnih knjiga, i da zaronimo u tišinu beskraja koji je poređan u vitrinama čitaonice. To uostalom mnogo podseća na detinjstvo kada je jesen bila prava. Odvažniji neka se osmele da posete i poneku književnu manifestaciju. Nije to ništa strašno. Može da bude čak i zanimljivo. U ponedeljak, 10. ovog meseca bili smo na jednoj takvoj priredbi. Sada se to zove "Premijera knjige". Izuzetno animativan gost, sarajevski književnik Duško Trifunović valjano je predstavio svoju najnoviju knjigu Dnevnik i noćnik. Domaćini ovog programa bili su dovoljno diskretni i lukavi da vrsnog pisca puste da sam objasni, svoje i njihove razloge, za objavljivanje ove dobre i lepe knjige (za lepotu se pobrinuo Mersad Berber). U publici, koja je popunila salu Gradske biblioteke, vladala je prijatna atmosfera. Zar je za veče na početku radne nedelje potrebno više? Lepa tradicija donosi nam za dan oslobođenja grada, 2. oktobar, početak pozorišne sezone. Ove godine, prva premijera Narodnog pozorišta očekuje se s posebnim zanimanjem. Naime pozorišni poslenici odlučili su da povodom 40. godina oslobođenja grada izvedu premijerno dramski tekst Milana Tutorova o pogibiji narodnog heroja Žarka Zrenjanina. Očekivanja su velika a nama ostaje da se nadamo da ćemo za Praznik gledati uzbudljivo svedočanstvo iz same revolucionarne srži našeg grada. Malo je gradova, pa i onih najvećih, koji se mogu pohvaliti sa dva tako vrsna hora kao što su naši "Josif Marinković" i "Koča Kolarov". Podsećamo na njih, u ovo međuvreme, iz razloga što često ni u punoj sezoni nismo spremni da akdekvatno procenimo njihov udeo u razbi janju provincijskih okvira našeg ukupnog življenja. Najmanje je u pitanju sam materijalni momenat. Reč je o ukupnom tretmanu, o čemu na samom početku jeseni treba povesti računa. "Tempo sekondo" naziv je jedne poeme iz već spominja ne knjige Duška Trifunovića. To "drugo vreme" u njegovoj poetici nosi izražen pečat elegičnost u maniru Laze Kostića. Naše "tempo sekondo" iziskuje takođe nesvakidašnje odgovore u kojima kultura i lepota jesu i sredstvo i cilj. Epidemija masovne zabave još traje. Bioskopi, kafići diskoteke, prepuni su naše "stereo i video" omladine. Jedna analiza iz koje bi saznali zašto su mladi tamo gde jesu, šta rade, čemu se dive, čime su nezadovoljni možda bi preciznije locirala naše nerazumevanje i njihova stremljenja. * Umesto "premijere" knjige sad imaju "promociju". Publici je skoro svejedno, ima je još manje. Duško Trifunović nije više sarajevski književnik, sada je novosadski "penzionisani" pesnik. Gradska narodna biblioteka je lepša i doteranija. Kniževnik i pozorišni veteran Milan Tutorov je skoro dobro. Ne piše više jer je već napisao Autoru nema ko da piše i niko mu nije odgovorio. Nije mi jasno šta danas znači sintagma "narodni heroj" a ni Dan oslobođenja grada nam više nije isti. Panta rei! Praznici se menjanju i pomeraju. Sve je, što bi rekao pomenuti Duško Trifunović "tempo sekondo"!

9. novembar, 1984
KULTURA U JESEN* 32 321

Vreme je jedino nepotkupljivo: koliko juče pisali smo za ovu rubriku tekst pod naslovom "Reklo bi se da je već proleće" a danas je na redu već datum iz novembra U našoj kulturi, uprkos vremenu, iz dana u dan "otpadaju plodovi". Oni zreli i za dugotrajnu upotrebu, ali i oni koje voda brzo odnese. Neki očekuju pak povoljniju "hidrosituaciju." Da vode manje odnose! Lepo je bilo pročitati, sredinom oktobra, kako su lutkari zre njaninskog pozorišta na međunarodnom festivalu u Varni, u konkurenciji iz 12 zemalja osvojili šest nagrada. Ovo je bio još jedan od uspeha umetnika-lutkara, koji iz godine u godinu potvrđuju svoj kvalitet, ali i entuzijazam. Zbog njih, a naročito zbog dece, potrebno je što pre pristupiti rekonstrukciji, sad već napuštene, zgrade Lutkarskog pozorišta u kojoj su se mnoge generacije prvi put srele sa umetnošću uopšte. Jer i u stabilizaciji postoje stvari koje se moraju uraditi. A ovo mora! Isto pozorište, na velikoj sceni, izvelo je kao prvu premijeru u novoj sezoni tekst Milana Tutorova UČOO načinom da su svi ostali prikraćeni: i autor, izvođači i publika. Sudbina ovog pozorišnog dela sa temom iz revolucije kao da iznova otvara temu: kako herojsko vreme predstaviti na sceni? Utisak je ipak da je u ovom slučaju propuštena prilika da se ostvari impresivna freska iz NOB-e. Moda se, kao i mnogo stvari, ponavlja. U povodu značajne likovne manifestacije "Predeo kao povod - prostor kao ishodište", ovaj bi se iskaz pre svega odnosio na takozvane performanse, vrstu umetničkog izvođenja uživo, posle čega ne ostaje umetničko delo već samo utisak. Ne tako davno slična smo događanja zvali "hepening", inače i tada je doživljaj vredeo koliko i sada! Ova velika izložba, bijenalnog karaktera, predstavlja zanimljiv presek kroz ukupno likovno stvaralaštvo u Jugoslaviji, i po tome je dragocena. Uz sve primedbe, angažman Savremene galerije zaslužuje čestitke. Na ovogodišnjem sajmu knjiga, zrenjaninski izdavač Gradska biblioteka pojavila se sa više ovogodišnjih izdanja, i dve najnovije knjige. Izbor iz proze Miodraga Bulatovića, pod naslovom Od ljubavi, i knjiga za decu Duška Trifunovića Od igle do lokomotive, upotpunili su dosta značajnu produkciju 1984. godine. U prvoj knjizi posebno skrećemo pažnju na iscrpan pogovor Mirka Đorđevića, dok Trifunovićeva knjiga ima sve šanse da u književnosti za decu ubrzo izbori vidno mesto. Adresa na koju je otišla ovogodišnja Nobelova nagrada za književnost, opet kao da ima primesa politike. Češki pesnik Jaroslav Sajfert zaista je jedan od velikih pesnika dvadesetog veka, ali i intelektualac koji bi se mogao uvrstiti u grupu "unutrašnjih disidenata". Pe snik suptilnih i iskrenih stihova, kao što je ovaj: Tek u starosti naučio sam (da volim tišinu). Nekad uz buđenje više od muzike, našao se tako u središtu književno-političkih rasprava koje će mu, ipak omogućiti da bude čitan. Tako je, uostalom, bilo i sa Česlavom Milošem. Dok Šećerna vodica u bioskopima iznova dokazuje vitalnost novije filmske produkcije u nas, pošast nazvana "brejkdens": silovito zaokuplja naše tinejdžere. Istoimeni film uneo je nova "gimnastička" pravila na naše ulice i plesne dvorane. Kažu, ako kičma izdrži, ideološki nije štetno. U TV vremeplovu, stigli smo i do vrhunskih Hičkokovih filmova. Dok gledamo Ptice, jeza koja nas obuhvata ima snagu egzistencijalnog krika. Za one koji gledaju unapred. Šta ćemo sa kratkovidima!

32 322

* Lutkarsko pozorište nikada nije više dobilo sopstvenu zgradu. Srećom, uspesi se i danas nižu. Dobre predstave, nagrade, aplauzi. Jedino bi, možda mališanima bilo ugodnije u "sopstvenoj" kući. Kada je u pitanju "impresivna freska iz NOB-e", u današnje vreme ni "Nob" nije na velikoj ceni. I ne samo zbog "otkrića" da je postojao i Draža Mihajlović, u pitanju je ne samo istorijska i paraistorijska revizija, ima u svemu i naših osobenih društvenih mentalnih preskoka! Tako je to sa svim prošlim "herojskim vremenima". Od hepeninga, preko performansa sada smo stigli do "instalacija". jedino nam nedostaje nekdašnji kvalitet i format. Pa makar bio "jugonostalgičarski". Sajfert je pevao o tišini, muzici i starosti. Pa o čemu bi drugom pravi pesnik. Kada je o nagrađivanju disidenata reč, primat je u naše vreme uzeo film: Iranci, Iračni, Vijetnamci, Infijci kolo vode po kanovima, venecijama, berlinima... Kada je o Miodragu Bulatoviću reč, ko još pamti njegovog fascinantnog "crvenog petla koji leti prema nebu". Zaborav je najgori kada je neopravdano brz! U Buletovom slučaju brži nije mogao da bude. 14. decembar, 1984.

UMESTO GODOA DOČEKALI SMO BRENU* On, lično, iz opravdanih razloga opet nije došao, a neopravdanog je bilo...

Sticajem okolnosti, ovog zanimljivog decembra, gledali smo Beketovog Godoa, koji, lično, iz opravdanih razloga opet nije došao, a neopravdano i nepotrebno, ali verovatno zasluženo, stigao nam je film Nema problema, posvećen u celosti svojevrsnoj mitologizaciji estradne zvezde broj 1 - Lepoj Breni. Dok je puna sala ljubitelja pozorišta, "neosnobova", publike u paket-aranžmanu, i znatnog dela mlade generacije, sa manje ili više uspeha pokušavala da se provuče kroz egzistencijalističke zamke ove nekadašnje avangarde, u redovima za nesuvisli proizvod Miće Miloševića, nekad jednog od najrigoroznijih filmskokritičarskih pera, i kompanije cenjenih umetnika, ljudi su padali u nesvest, uz česte intervencije hitne pomoći. "Godoovci", s početka šezdesetih godina, časno i s oduševljenjem pokušavali su da nam dokažu dalekosežnost Beketove teorije otuđenja i razaranja ljudskosti. Ljuba Tadić je maestralno ispunjavao scenu glumačkim smislom, koji je u sadejstvu sa ostalim akterima (Rade Marković, Mića Tomić, Bata Paskaljević i Rastislav Jović ) nadomeštao sve ono što je vreme oduzelo ovom vesniku avangardne drame u nas. Lepoj Breni su u filmu svi odmagali: proslavljeni scenarista Siniša Pavić smušenim i plitkim tekstom, Reditelj M.Milošević - neinventivnom režijom, a poznati komičar Nikola Simić samom činjenicom što je pristao da se pojavi u ovom kič filmu. Estradna zvezda dobro izgleda, lepo peva ali užasno glumi. Sve u svemu, ovaj film biće od koristi jedino da označi dno ispod koga je nemoguće ići u zloupotrebi medijuma i kulturno-psihološkog praga izdržljivosti publike. Beketovi junaci, na rubovima zapadne civilizacije, čekaju Godoa, nekog novog mesiju koji bi osmislio životnu prazninu u koju su uro njeni, marionete iz MiloševićPavić-Brena produkcije, direktno inaugurišu dvojac sa kormilarom koji ekspresno vozi u zaborav: u čamcu su Brena i šund, za kormilom - šou biznis. Bioskop je ipak 32 323

prepun a u prepunom bioskopu - deca i omladina. Fenomen za sociološke analize. Demokratizacija medijuma i izgubljen kriterijum u kulturnoj proizvodnji, svakodnevno nas iznenađuju delima u stilu "nema problema". Iznenađuje sve, osim onih koji se rukovode isključivo profitom kada je kultura u pitanju. U pogrešno shvaćenoj stabilizaciji kulture, restrikciji ispod dozvoljenog, vreme je da se zamislimo do koje granice smemo sa "brenizacijom života". Ipak, invazija dece u svet novokomponovanog filmskog kiča ne mora toliko da zabrinjava, gledaju deca i televiziju. Znatan deo naše najmlaće generacije ne propušta ni jedan nastavak "obrazovne" serije Dinastija. Ovih smo dana konačno odahnuli, televizija je saopštila da je obezbedila emitovanje ove, za jugoslovensku kulturu kapitalne serije do kraja 1985. godine. Ista televizija je pokazala čvrstinu svojih opredeljenja kada je suspendovala urednika svog filmskog programa zbog prekida inače kolonijalistički "parfimisanog" filma Kartum. Reda mora da bude! No šalu na stranu, u našoj kulturnoj svakodnevnici traju takvi estetsko-ideološki komploti da ne vredi isključivo čekati Godoa već odmah zasukati rukave. A ima i onih koji su to već učinili: jedno književno popodne u školi u Melencima na to upućuje. U literarnoj sekciji razgovara se o knjizi Milovana Vitezovića Šešir profesora Vujića. Puna sala zainteresovane dece, mnogo pitanja, zanimljivih zapažanja, lepa govorna kultura. Deca očigledno čitaju i razmišljaju. Vredi zabeležiti i ime pedagoga koji radi sa njima: Radoslav Adamov. Ovaj primer verovatno nije usamljen, nije novokomponovana "umetnost" zagušila sve oduške, ali očigledno je da se kiču ne možemo sup rotstavljati isključivo rigu roznom kritikom već stvarnim kvalitetom. Problem nije samo krilatici "nema problema", i Dinastiji, on je dublje u nama. * Kako sam se samo tih ranih devedesetih okomio na nedužnu Dinastiju. Danas ona deluje kao fina i dosadna "klasika" kada se uporedi sa otužnim latinosapunicama. Ipak, još gore od toga je svest o tome da će nam za godinu ili dve i one izgledati kao bezazlena šarada u odnosu na "nešto". Milovan Vitezović još "otplaćuje" dugove za "događanje naroda". Izgleda da je bio u pitanju dugoročan kredit. Šteta, zbog profesora Vujića.. U vezi gospodina Godoa izjavio bih da on u Ujedinjenoj Evropi skoro nema više šta i da traži. Pogotovo bez Bate Paskaljevića i Miće Tomića. Kada ga je, malo pre pominjanini, Bulatović ipak "priveo" u liku običnog pekara , nismo ga ozbiljno shvatili!? Uzgred, šund nam se iz bioskopa preselio u dnevne novine. Za samo 10 dinara dostupne su nam sve laži i gnusobe u nas a i šire... Kako tek dijabolično zvuči ove 2004. ona rečenica iz 1984. godine " ... ali očigledno je da se kiču ne možemo suprotstavljati isključivo rigoroznom kritikom već stvarnim kvalitetom" !!! Nedostaje samo još atribut "marksistički".

21. decembar, 1984.

32 324

PUKOTINA RAJA* Film je pričom i strukturom ostao veoma svež i aktuelan.

Ovih nedelja niz reke nam stiže uglavnom nafta. Televizijinoj "zlovolji" uprkos, i prepodnevnom terminu, nepogodnog za decu zbog Nedeljnog zabavnika, domaćicama još lošije zbog supe sa rezancima, uzvodno iz vremena prošlog doplovila nam je Pukotina raja. Reč je o filmu iz šezdesetih godina reditelja, Vladimira Pogačića. Razlog za pominjanje ovog zvučnog naslova leži u činjenici da je pomenuti film pravljen prema istoimenoj drami našeg sugrađanina Milana Tutorova. Prvi put je delo izvedeno na zrenjaninskoj sceni 1958. godine, i od tada je ova drama doživela niz postavki, televizijsku adaptaciju, da bi sa Pogačićem dospela i na film. U vreme praizvedbi i ekranizacije Tutorov je dobio niz laskavih reči i nagrada, i onda je Pukotina raja, psihološka drama o ljubavi i njenom naličju, pala u zaborav. Najava televizijskog emitovanja filma rodila je zebnju: kako će to što je Tutorov zamislio pre dvadesetak godina izgledati u ova "moderna vremena". Međutim, dogodilo se suprotno! Film je pričom i strukturom ostao veoma svež i aktuelan. Ljubavna priča, koja se okončava samoubistvom najiskrenijeg (da li i psihički najslabijeg) aktera, samo je vremenom doživela žanrovsku transformaciju. Nedostatak drastičnosti i surovosti, koji obeležavaju današnju socio-psihološku dramu, pomerila je zapravo Pukotina raja u melodramu, vrstu koja danas gospodari velikim i malim ekranom, a i dobrim delom literature. Precizno osmišljena fabula, produbljeni i psihološki iznija nsirani odnosi, začuđujuće primeren ritam, dobra gluma (imena kao što su Milan Puzić, Severin Bijelić, Ljubica Jović i Antun Vrdoljak to obezbeđuju), uz pravu saradnju pisca (Tutorov) i režisera (Pogačić), omogućili su nam film koji je zasluživao bolji reprizni termin. U najgorem slučaju onaj koji je zauzeo predvečernji, film Kiše Rančipura. U takvom nas mišljenju ne može pomeriti ni veoma poučna po ruka ovog Bartonovog filma: "i posle velikih ljubavi, žene se vraćaju svojim muževima..." Poruka Milana Tutorova je znatno manje optimistička, što ne bi smela da bude prepreka da pročitate Pukotinu raja. I vama i autoru, dugujemo razjašnjenje zašto smo film uvrstili u žanr melodrame, veoma popularan ali od kritike svojevremeno dosta proskribovan. Pukotina raja nije to po svojoj strukturi već po nežnosti koja se krije iza "obične životne priče". U originalnoj drami sve je protkano lirskim pasažima, U današnje vreme kiča i agresivne "umetnosti", ukusi su pomereni ali ni to ne dovodi u pitanje ukupnu pozitivnu sliku kada je u pitanju Pukotina raja. Sudeći po reklamnim spotovima i oglasima u novinama, na samom kraju decembra knjiga je u ofanzivi. Naročito smo se zauzeli da decu obradujemo nekim zanimljivim naslovom. Jedino smeta to što se ovakav čitalački trend sprovodi u okviru beskrupulozne akcije pod radnim naslovom "usrećiti decu za Novu godinu, po svaku cenu, uzmi od roditelja i radne organizacije koliko možeš, što brže, dok to ne učini drugi!" Knjiga tako u masovnim količinama prodire u naše domove, i neće njenom dostojanstvu smetati način na koji je stigla. Zabrinjava nešto drugo: kao kod svih velikih nečitača, a po statistikama u vrhu smo svetskom, "ubogi ukoričeni cvetovi", koji potpisuju Ršumović, Danojlić ili Antić, naći će se ubrzo na sporednom koloseku naših, pa i dečjih života. Knjizi zato treba mnogo pre Nove godine pripremiti bolje i sigurnije mesto. Kulturno-umetničko društvo mađarske narodnosti "Petefi", priredilo je ovih 32 325

dana u Domu mladosti završni godišnji koncert, sa koga je prihod namenjen postradalom Kopaoniku. Bio je to veoma kvalitetan presek kroz rad mnogobrojnih sekcija ovog značajnog kolektiva. Gost večeri je bio hor "Josif Marinković". Ovo uspelo izvođenje pratila je brojna publika, koja je znalački aplauzom nagrađivala uspele pesme i igre amatera. Na sceni je veoma uspešno ostvareno prožimanje kultura naroda i narodnosti, da je toga više bilo tokom godine, i u gledalištu bili bismo još zadovoljniji. * Baš je ta polovina osamdestih bila relaksirana: ja raspredam o vrstama melodrame i programskoj šemi televizije. Lamentiram uzgred nad sudbinom knjige i prevelikim brojem "apstinenata", a na " na sceni je veoma uspešno ostvareno prožimanje kultura naroda i narodnosti". Uznemirava me, takođe pojava da svakojaki izdavači, pred Novu godinu, pokušavaju da zarade na knjigama za decu! U odnosu na današnja "prožimanja" i potraživanja kraj te 1984. bio je zaista "dramatičan". Jedino je, sudeći po broju razvedenih brakova, teza da se "i posle velikih ljubavi, žene se vraćaju svojim muževima" ozbiljno dovedena u pitanje.

11. januar, 1985. BALKAN U NAŠIM MISLIMA*
Kad kolo krene, svi naši "balkani" se "otvore"

Rej Čarls, glasom prepunim nostalgije i tuge peva "Džordžija u mojim mislima". Mi, ovdašnji s kraja potonje i samog zamrznutog početka 1985. godine, sa puno uvažavanja i koncentracije igramo kolo. Tutnji Balkan po luksuznim hotelima, skijaškim centrima, provincijskim kafanama, jednosobnim nekomfornim stanovima. Prolaze kineske izložbe, bitefi, festovi, pogorelići, danijeli, veličkovići osvajaju Evropu. Sava centar, Lisinski, Cankarjev dom dovode i razvode umetnike svetskog ranga. Dubrovačke igre, splitska leta, oktobarski saloni suočavaju se sa vrhunskom kulturom. Navlačimo učenost na lica, zaspimo sa hazarskim rečnicima, dinastijama, aerobikom. Ali kad zasvira kolo spadaju sve maske, pucaju frakovi, smokinzi, noge nam se same bratime sa zemljom. I svi smo jedno klupko što oznojano i predano zavrće i zapliće. Kad kolo krene, svi naši "balkani" se otvore. Obuzme nas neka vatra od iskona, i gori takvim intenzitetom da zaboravljamo ne samo na civilizaciju koja nas je "opteretila" nizom nepotrebnih konvencija. I brige nestaju kad nam se telo pod diktatom harmonike raspojasa. Kakav džez, bluz, rok, disko, kakav brejkdens. Ko te pita onda za tango ili valcer. Kolo je ritam koji nas spaja neodoljivo, koji nas vraća u davna vremena kad smo započinjali sa osvajanjem Balkana. Sada nam je lakše: on je trajno u nama. Probija kroz sve zakrpe naučenog u koncertnoj dvorani, laboratoriji za strane jezike, atomskom reaktoru ili konzervatorijumu. Školujemo se u moskvama, londonima, budimpeštama, stepojevcima, lokvama, brežicama; doktori smo nauka, mesari, profesori, istoričari 32 326

umetnosti, metalostrugari, oficiri. Tako raznovrsne, ali svojeglave, jedino nas kolo izjednačava. Na zov harmonike svrstavamo se u stroj za "tabananje". Maramica u ruci, kosa po čelu, u očima zanos, u plućima meh, u srcu blaženstvo bez obala. Igramo a Balkan nam u mislima. Reći će neko: kome zdravom i pravilno orijentisanom može da smeta kolo, i u krajnjem slučaju Balkan? Zašto se stideti porekla muzike koja nas podseća na mladost, zavičaj, roditelje, rodni kraj. Šta je loše u muzici koja nas kao himna diže sa sedišta, i šalje u "prve borbene redove" muzičko-psihološkog patriotizma. Odgovor je sva kako odrečan. Niko objektivan ne može biti protiv kola. Ta nevina igra u kojoj kroz tabane osećamo sebe, tek u prenesenom značenju govori o našim zabludama. Dok se zaplićemo u rukavce primitivizma, inercije, bolećivosti, kraj nas tutnje nevidljivi vozovi. Evropa nam maše kroz zamagljena stakla. Naukom se ne možemo baviti bez knjiga i periodike, kulturu nam ne mogu formirati distributeri i komercijalisti. Hrabro smo priznali da živimo u vremenu krize, priznali i ostali na tome. Neće nam privreda i društvene nauke koraknuti hrabrije i smelije dok nam misao i ukus najčešće golica kič. Odmrzavamo bivšu avangardu, sve je više lažnog "evergina". U Borbi iz broja u broj anketiramo ljude od pameti da kažu nešto na temu odnosa partije i inteligencije, ali kolo zaista igramo dobro i koncentrisano. Balkan nam, dakle, samo kao atavizam i inercija smeta. U kulturi i zabavi privodi se kraju proces ujednačavanja zahteva i potreba stanovništva diljem Jugoslavije. Jedino brine što se to odigrava na nedopustivo niskom nivou. Svojevremeno smo "osudili" elitizam, jer je proklamovao odvajanje prave umetnosti od naroda. Danas bi sa još više žara trebalo zatvoriti vrata šundu koji nas ruži sa ploča i kaseta, sa televizijskog ekrana, iz bioskopskih dvorana. Nije naravno harmonika kriva za ovu "zimu našeg nezadovoljstva". Ni frula ili tambura, na njih smo neopravdano zaboravili! Kriv je manir koji i danas na sve odgovara: lako ćemo i "nema problema". Verovatno nije potpuno u pravu ni grupa "Bjelo dugme" kad peva kako "padaju zvezde" Još je rano za to, ali ne bi bilo loše da malo "oladimo" sa kolom, naravno u onom prenesenom značenju, i da se pogledamo u lica. Balkan, onaj iz gudura i vilajeta previše nam viri iza civilizovanih osmeha. Tradiciju treba negovati, samo nije preporučljivo isuviše tapkati na jednom mestu. Lako je građanima i radnim ljudima sveta, njima je sa 1984. godinom otišao i famozni mister Orvel. Naša Brena je još tu! * I Rej Čarls je otišao. Ostao je u mislima onih koji su ga voleli. Jedan od njih, ili od onih koji ne znaju šta će sa parama, dao je na aukciji basnoslovnu sumu za njegove naočare. Međutim, skoro je sigurno da neće "progledati"! A i sa Balkanom stvari stoje drugačije. Izneverio nas je, pa sa Bugarima, Turcima, Rumunima iskoračio ka Evropi. Dok smo raspravljali o odnosu "partije i inteligencije", prva nam se umnožila a druga (inteligencija) istanjila. Pišem o tome kako nam se "elita" odvojila od naroda. Danas se pitam: kuda se dela ta elita? A kada je reč o "dizanju", u smislu ustajanja, sa mesta, himna to naravno ne uspeva. Da li harmonici još polazi to za rukom. To bi valjalo ispitati. Kako li se zvaše ona emisija na BK-televiziji koja "pita narod o svemu i svačemu"? "Tradiciju treba negovati, samo nije preporučivo isuviše tapkati na jednom mestu" - ovo je autocitat, po čemu li se razlikuje od "autogola"? Imam utisak da smo se strateški većinski opredelili za tapkanje u mestu, jer smo zapali u lingvističkokulturološku omašku pa se umesto poštovanja tradicije opredelili za tradicionalizam u mišljenju i delovanju. Mala razlika u semantici ali posledice su katastrofalne. "Bijelo dugeme" je palo s zvezdama, Orvel se pokazao kao naivčina u odnosu na Bin Ladena a "Sablja" je sprečila Cecu Ražnatović da postane "lepša" Lepa Brena. A na 32 327

sve su pali "snegovi i šaš".

18. januar, 1985. LJUDI, GODINE SNEGOVI* Drage osobe iskrcavamo u nepogodu, dok putovanje nastavljamo sa ravnodušnima

Zarobljeni snegom i hladnoćom, i sopstvenom nespremnošću da se nosimo sa "raljama života", predajemo se sklonosti "filozofiranja" i prelistavanju prošlih zbivanja. Na samom početku novog brojanja, posle zvaničnih i običajnih praznika, u relativnoj idili "slatkog do ma", takve misaone aktivnosti čak izgledaju neminovne. Počnimo od jedne kapitalne tvrdnje: čitav se život može sažeti, bez prevelikog nasilja nad razlikama, na sledeću arhetipsku situaciju: drage osobe iskrcavamo u nepogodu, dok putovanje nastavljamo sa ravnodušnima, sledeći neku umišljenu nužnost. I kao da u svemu pretežu saputnici na račun srodnika i istomišljenika. Razlozi za ovako pesimistički rezon možda su isuviše deo ličnosti autora ovog teksta, povod za njihovo isticanje međutim dolazi iz naše kulturne svakodnevnice. Glumac Stojadin Stojiljković, jedan od stubova pozo rišta "Toša Jovanović" odlazi iz Zrenjanina. Odlazi u punoj artističkoj zrelosti, u momentu kada iz uloge u ulogu potvrđuje snagu svog talenta, sugestivnost, robustnost oplemenjenu promišljenošću i persiflažom. Više od trinaest godina Stojiljković postoji na zrenjaninskoj sceni kao jasno prepoznatljiv znak glumačkog umeća, i života shvaćenog kao neprestalne avanture kroz lavirinte dramskog iluzionizma. U antologijskoj predstavi Gogoljevog i Žigonovog Revizora, njegov gradonačelnik natkrilio se i nad gubernijama našeg doba. Njegov portret lokalnog pohlepnika, prevrtljivca, militantnog zloslutnika, retka je pojava i na renomiranijim scenama. U delu Dušana Kova čevića Balkanski špijun, i ulozi Ilije Čvorovića, Stojiljkoviću nisu umakli ni takvi korifeji kao što su Fabijan Šovagović i Danilo-Bata Stojković. Uostalom, mnogo je takvih velikih i velikomalih uloga ovaj vrsni glumac proživeo na sceni našeg pozorišta. Bez opasnosti da preteramo, može se reći da Stojadin Stojiljković ostaje deo istorije pozorišta "Toša Jovanović". Ostaje, iako iz našeg grada odlazi u pu noj snazi. Mi naravno nastavljamo, čak nam nije ni važno da li ovog glumca iskrcavamo u nepogodu. On odlazi po sopstvenoj volji, ili nevolji! Takva je glumačka, skitačka sudbina, ali verovatno ni naša ravnodušnost nije manja. Pozorišna zgrada sve više novom fasadom ulazi u naš urbani vidokrug. Ne valja jedino što nam odlaze oni koji je ispunjavaju smislom. Prvo je neprimetno otišao Nikola Jurin, izgubio se u nesporazumima i Novak Bilbija. U penziji su Bogdanka Vakanjac i Stojan Notaroš. Kuća na Trgu slobode, kao da gubi svoju dušu. I nije to problem isključivo pozorišta. Dotiče on, verovatno, i našeg gradonačelnika, isto kao i običnog gledaoca sa galerije. Dvanaesti je čas da pored zgrade porazmislimo i o ljudima s druge strane zavese. Tim pre što među onima koji preostaju ima još "srodnika". Ljude drage ne treba ostavljati, barem dok traje ova "polarna" zima. 32 328

Bacimo li, ipak, pogled unazad, u 1984. godini zrenjaninska kultura je imala dovoljno vrednih rezultata. Ne koliko izuzetnih i, što je možda još važnije, preovlađujući broj dobrih. U pozorišnom životu, da time za počnemo najvrednije ostvarenje je svakako izvođenje Ste rijine Ženidbe i udadbe, u režiji Dragana Jovića. Predstavu ćemo pam titi po vrsnoj igri Mirjane Vukojević. Dela Balkanski špijun i Haj-faj obeležio je svojom glumom Stojadin Stojiljković. Od gostujućih predstava svakako treba istaći Bourekovu viziju Hamleta Od glumaca istakao se još Budimir Pešić. Homogena ekipa Lutkarske sce ne bila je takođe veoma prisutna i zapažena širom zemlje, a i u inostran stvu. Centralno mesto u muzičkom životu grada pripada koncertu Ka mernog orkestra, sa solistkinjom Ksenijom Janković. Značajne uspehe postigao je i mladi violinista Peđa Milosavljević. Pijanista Konstantin Bogino i violinista Jovan Kolundžija, bili su najubedljiviji od gostiju. Horovi "Josif Marinković" i "Koča Kolarov", i u 1984. briljirali su na jugoslovenskim prostorima, bez obzira na "smenu generacija" U amaterskim delatnostima ističem vrlo dobro organizovani Festival muzike i folklora Rumuna u Jankov Mostu. Izdavačka delatnost Gradske biblioteke, pored više solidnih nas lova, obeležena je knjigom Radivoja Šajtinca Demogorgon, promiš ljenim zapisima povodom ravnice i zavičaja. * Stojan Stojiljković je prvo otišao iz pozorišta "Toša Jovanović", po tom i iz života. Da li drugo ima veze sa prvim, teško je reći. Međutim, u našem mentalitetu je da se olako odričemo nesvakidašnjih i kvalitetnih ljudi. Teza o zamenjivosti svih važi skoro isključivo kada su u pitanju političari. Čak i tu ima izuzetataka. Premalo ali ih ima. Kod umetnika i stručnjaka takvo shvatanje dovodi društvo u stanje inferiornog autizma. Ne bi primenjeno na nas, nikako!? No, započeo sam o vrsnom glumcu Stojanu Stojiljkoviću. Možda bi pozorište moglo da ga se seti. A budući gradonačelnik da povede računa o pojedincima po kojima se grad prepoznaje. I ne samo kad im valja otkriti spomenik. Jer nepogode se začinju mnogo pre nego što se dogode. Da li pazimo jednog Mandića, Šajtinca, Tutorova... I šta je sa legatom Vanjekovim?

1. februar, 1985. O KIČU I UZVIŠENOM Uzvišenost se rađa u momentu kada ljudskost nadvladava zluradost i konvencionalnost

Možda vam čudno deluju ove reči iz naslova stavljene tako jedna pored druge. Čini vam se kao da je između njih onoliko prostor koliko razdvajaju polove. Međutim, u vremenu današnjem, koje priznaje jedino pravilo koje kaže da pravila nema, pojmovi što ih one označavaju toliko se prepliću da ni najrigoroznijii 32 329

analitičari nisu sigurni kako ih valja rasplesti. Pođimo prvo od kiča. Nažalost, njega je u ovom našem vremenu više od uzvišenosti. Možda je i dobro što je tako, jer bi u protivnom bilo preterano dosadno! Šalu na stranu, kad je reč o kiču pogledajmo šta o njemu kaže znameniti evropski romansijer Milan Kundera u svom najnovijem delu Nepodnošljiva lakoća postojanja (citat je doslovan, ali po izboru i sa skraćenjima autora ovog teksta - koga interesuje original: on je na strani 297) - Kič izaziva dve suze ganutosti. Prva suza kaže: Kako je to divno, deca koja trče po travnjaku! Druga suza kaže, kako je to divno biti dirnut, zajedno sa čitavim čovečanstvom, nad decom koja trče po travnjaku. Tek ova druga suza pravi od kiča kič. Duhovito i nemilosrdno tačno. Kako bi, međutim, ta definicija izgledala u verziji "made in Balkan"? Pokušajmo: neki pevač folka (čitaj novokomponovanih zapevki) sa izmišljenim imenom, recimo Muslim Muslimović, snimi divne pesme na ploče i kasete. Posle mi svi to slušamo u dokolici, dok nas sa zida gledaju tajanstveni morski pejzaži, kupljeni na nekoj pijaci. U vitrini nam stoji plastično cveće. Dok se kupamo u stereo šundu, listamo revijalnu štampu, iz koje blagovremeno i iscrpno saznajemo čak i to šta je Muslimova stara baka govorila unuku kad je kretao u neizvestan umetnički život. To bi bio primarni kič, ili ona prva suza kod Kundere. Drugi čin, koji bih mogao okarakterisati sintagmom: kič postaje svestan sebe samog, odigrava se svakodnevno: u salama ili halama za zabavu. Kolektivnost doživljaja je neophodna konačnom formiranju kiča kao pogleda na ljudsku sreću. Dok mladić sa šatiranim pramenom kose, "kristalno" čistim i nekultivisanim glasom priča o ljubavnim ja dima, mi prvo tiho s njim pevušimo, potom pustimo glas, dignemo ruke u vis, da bi se u završnoj fazi zanosa, toliko zaneli da bacamo na binu delove odeće ili obuće. Kako naše raspoloženje raste, mladi junoša na sceni postaje sve "duhovitiji": priča viceve s bradom, improvizuje na granici neukusa i sl. Svi smo u zanosu, gledamo se i zgledamo, i konstatujemo kako je to lepo što smo svi ovako skupa oduševljeni lepom pesmom, i još lepšim osmehom našeg omiljenog pevača. Iz sale izlazimo jedinstveno razdragani jer: jedan smo rod. U zatvorenoj kružnici kiča. Iako je sigurno svima jasan smisao ovog primera, zbog "dece" evo nekoliko objašnjenja. Prvo: reč "Balkan" ovde ima značenje kulturnog zaostajanja, a ne geografskog pojma. Drugo, novokomponovane pesme nisu loše po sebi već ih takvim, sa časnim izuzecima, čini plitak tekst i neinventivna muzika. Treće, kolektivan zanos ne smeta zbog mase i količine, već je sam povod isuviše beznačajan. O kiču plastičnog cveća i slikama sa pijace, deca uče na časovima likovnog vaspitanja, pa o tome ne bismo ovog puta. Primer za uzvišeno mogli smo da vidimo u nedelju popodne, u filmu Priče sa Menhetna. Naime, da vas podsetimo, mislimo na priču o muzičaru koji posle mnogo iskušenja dobije mesto za dirigentskim pultom. U zlo doba iznajmljeni frak počne da se rašiva, što publika propraća gromkim smehom. Naš junak doživljava krah: ostaje u košulji, u svetu frakova. Sve ipak spašava čuveni muzičar džentlmenskim gestom skida svoj frak, solidarišući se na taj način sa kolegom. Koncert se nastavlja a publika, koja se smejala nesreći, sledi primer: frakovi (čitaj etikecija) silaze sa pozornice. Do tog momenta u ovoj storiji funkcioniše jedna čehovljevska situacija, s tim da mali poniženi čovek, ipak, doživljava svoje zvezdane trenutke: koncert se trijumfalno nastavlja. Da nije uzvišeno zbog umetnosti filma, bilo bi kič, zbog banalnosti! Uzvišenost se rađa u momentu kada ljudskost nadvladava zluradost i konvencionalnost. Dodirujući patetiku, ovoj priči je to pošlo za rukom. U istom filmu, reditelj Žilijen Divije je još "efektnije" ipak plasirao i klasične kič sekvence (naročito ona sa Džindžer Rodžers). Potvrdila se tako uvodna teza da kič i uzvišeno 33 330

traju uporedo. Čak se može reći da ih često deli samo tanka linija, koju najčešće zovemo ukusom, stilom ili merom. Ostaje nam samo da se dogovorimo, hoćemo li uzvišeno (kulturno, civilizovano) pomoći kao što baražno podupiremo kič. * Da počnem sa podnaslovom teksta iz 1985. On je tačan, samo mi primer sa filmom Priče sa Menhetna njie dobar. Nije u pitanju bilo uzvišeno već patetično, ili još tačnije melodramsko jer u svemu ne dominira umetnost već bioskopska banalnost. Ne kič - on je nešto drugo. Divije je u pomenutom filmu uspeo i to postigne. Kada smo kod kiča, sada se to zove popularna kultura, ili zabava, pitam se kako bi Kundera definisao stanje društvenog organizma u kome kič zbivanje, posmatra ista takva publika dok sve zajedno snima i emituje neka televizija u boji. da li kič kao masovni implant kvantitetom prelazi i novi kvalitet - šund!? A kad je o Kunderi reč, kao da mu nestanak totalitarnog okruženja oduzima dah.

1. mart, 1985. OSMEH MONA LIZE

Leonardova "Mona Liza" svojim zagonetnim osmehom već stolećima provocira domišljatost, kako istoričara umetnosti tako i običnih ljubitelja a da ne govorimo o misliocima opšteg tipa. Kad zanemarimo sve pretpostavke i objašnjenja, ostaje ipak teško razumljiva tolika znatiželja za poreklo njenog "izvesnog osmeha", dok istovremeno mnoštvo namrštenih lica, koja ispunjavaju vaskoliku istoriju umetnosti, nikoga ozbiljnije ne zabrinjavaju. Zašto je osmeh tako provokativan, čemu toliko podozrenje zbog jednog diskretnog i zavodljivog ženskog osmeha? I da li je radost baš uvek subverzivna? Mnoštvo ovakvih upitnika mogli bi smo ispisati povodom evropske savremenosti kojoj, i pored svog balkanskog inata, ipak pripadamo. Ugledni i drevni Evropljani, koji nam u nekim novim anketama zameraju to što ne umemo da se smejemo, neka izvinu. Primer Leonardove "Mona Lize", i sve opšte začuđenosti, dokazuje da smo mi zapravo prokletstvo namrštenosti od njih prihvatili. Međutim, mi ovog puta nećemo da govorimo o presingu tmurnog i neprijatnog, kao mentalnog životnog principa. U pitanju je samo proleće koje nikako da stigne. Prolazimo ovim našim gradom zavejani u neke svoje dileme, i ne primećujemo osmeh mladosti koja jednostavno zna da proleće mora kad tad stići. Oni imaju vremena da ga sačekaju. I nije da oni ne shvataju da svi skupa živimo u "vreme krize", jednostavno oni nose u sebi dovoljno vedrog pesimizma, kako bi to rekao Miroslav Krleža. A mladi Crnjanski je to ovako opevao u znamenitom "Stražilovu": Lutam još vitak, sa srebrnim lukom, rascvetale trešnje, iz zasede, mamim ali iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim. Nad gradom nam se smenjuju neprilični snegovi, ovi potonji već sasvim 33 331

neugledni i nepotrebni. Na ulicama kisne poznata nam folk pevačica, koja je nekada davno od nas krenula u svet, da postane slavna. Kisnu Brenine slike u ovom besprizornom vremenu. Ni kriva ni dužna, folk pevačica ispašta. U očekivanju koncerta pitamo se: da li smo se za godinu dana uozbiljili? Značaj odgovora znatno prevazilazi uticaj grla Lepe Brene, ali ni njen široki osmeh nije naivan! Sredinom nedelje najhrabriji i najuporniji isplivali su iz zrenja-ninske verzije "Festa". Izbor je bio solidan i verovatno jedino moguć. Videli smo nekoliko zaista dobrih filmova (naš Kusturica i njegov Otac na službenom putu bili su u samom vrhu), ostali su mogli makar da zabave. Sasvim očekivano, publike je bilo u izobilju. Naš čovek je, makar kroz bioskop, želeo da se ukrca u neki svetski voz. Devet filmova koji su se vrteli u "Balkanu" doneli su nam barem iluziju učestvovanja u interkontinentalnoj kulturnoj savremenosti. Rekosmo imali smo iluziju, ali zar i to nije dovoljno sad kad smo tako daleko od "vremena nežnosti". Pošteno smo odgledali ono što nam je "veliki svet " ponudio, sada ostaje samo da se očiste tone semenki koje smo u intelektualnom zanosu utrošili. Ostala nam je ipak uteha: ni svet nije baš najsrećniji, jer ko se potpuno sabran bavi Tarzanom, ili čaplinovski zamišljenom policijskom akademijom? Jedino nije baš u redu što su našem čoveku u filmu Marijini ljubavnici natovarili na leđa impotenciju, kad smo mi baš prepotentni. Taj "veliki svet" bi konačno morao da se opredeli da li smo mi mrzovoljni ili impotentni. Obe karakteristike ne možemo da prihvatimo. Mnogo je to i za mnogobrojnije narode. Ipak, kad bolje razmislimo, neka oni brinu svoje brige. Znamo mi i sami kakvi smo! A ustvari smo nasmejani, samo ne znamo šta nam je svih godina! Da nam se ovaj tekst ne bi sumorno završio, pročitajmo još jedan odlomak Crnjanskog: Jer ljubav će moja pomešati, tajne, po svetu, sve potoke i zore i spustiti na život, vedro i beskrajno i kod nas, nebo i senku Fruške Gore. U očekivanju proleća, razmišljajmo amaterski o osmehu MONA LIZE. Razloga za sopstvenu namrštenost već ćemo pronaći, ili ga već možda i znamo! * Nepunih šest godina reklo nam se samo: iz razvalina građanske klase buknula je pošast "nacionalnih" samospoznaja, nenaučenih lekcija i feudalnih atavizama. Da li smo već 1985. znali da ćemo uskoro i s razlogom biti namršteni, pitanje je. Ali, kao da svako od nas svakodnevno ustaje sa spoznajom tmurne is- torijske prošlosti, to je izvesno. Onaj koji u kućnom albumu uspe da pronađe fotografiju na kojoj je nasmejan, spada svako u retke izuzetke.

15. mart 1985. DOK PROLEĆE KASNI Zima se u povlačenju uspaničila, kaže Manojlović Todor

Iako za to nemamo dovoljno valjanih i kalendarskih dokaza, ovih godina, u sneg i mraz zagledani, kao da nam i proleća kasne. Zasitili smo se idiličnih belih prizora, a sustižu nas realnosti i u poeziji. Nestrpljivi, sa dna februara već priželjkujemo 33 332

"opet sunce u lanjskom lišću", kako peva Jasna Melvinger. Ovu smo pesnikinju citirali prošle godine, sluteći kraj zime, ali lepih pesnikinja i mudrih stihova nikada nije dosta. Osvrnemo li se, međutim, na imena i teme kojima smo posvećivali prošle zapise, i bliska prošlost zaplahnjuje nas nostalgijom. Znameniti Francuz Pol Valeri, poručuje nam iz svog 19. veka. Žene su voće. Ima bresaka, ananasa i lešnika. Nekorisno je slediti: to je jasno/ Početnik se ne može odlučiti da ubere od samo jedne vrste./On želi da prepozna samog sebe u raznolikosti vrta. Prijatno je, makar na trenutak, uz ovaj zapis, zaboraviti hladnoću u iščekivanju gradskih i međugradskih autobusa. Neko mirisno leto i "večno žensko" struji iz Valerija. A večno leto je i u poeziji Manojlovića. Sedi Todoš iz Bečkereka, kako ga inspirativno naziva Vojin Matić, u starom hotelu "Vojvodina" zagledan u neki svoj lični Mediteran, i ispisuje stihove u prkos zimi: Zima se u povlačenju ušančila/ Na belim grebenima i posmatra/ Sa muklom pretnjom sunčanu vrevu grada/ Jer u cvećarskim izlozima / već cveta proleće/. U povodu Manojlovića pominjali smo Radomira Konstantinovića, znamenitog esejistu i teoretičara knji ževnosti. Sa mnogo kulturološke širine analizirao je mesto našeg zemljaka u prostorima umetnosti i politike. Ovih su dana u "Prosvetinoj" ediciji izabranih romana štampani njegovi Ahasfer i Pentagram. Započeo je time "drugi život" romaneskne proze ovog veoma cenjenog i, istovremeno, malo čitanog književnog uglednika. U Književnom glasniku članak o njemu nosi naslov Konstantinovića treba čitati". Slažemo se: zima je između ostalog i godišnje doba za čitanje "teške literature". Kapor i komp. mogu da prođu i za sunčana vremena. Milan Vukotić je u međuvremenu izdao zbirku kratkih priča, napravio je Trioline u A-molu i svoju garderobu dopunio jednim velikim crnim šeširom. Zrenjaninskim ulicama sada šetaju dva markantna šešira. Drugi je na glavi slikara Radiše Lucića, koji svakodnevno pešice, rembrantovski, odmiče ka Bagljašu. Dodamo im Dobrivoja Rajića, nije daleko od pameti konstatacija da je crna boja hit ove zime. Sačekaćemo ipak njihove izložbe za zaključivanje - ima li u pojavi "umetničkih" šešira neke trajnije simbolike !? Pozorište "Toša Jovanović" je prošlog februara uspešno "lovilo" Balkanskog špijuna od Dušana Kovačevića, koji je docnije, odličnu predstavu svojeručnim rediteljskih zahvatom, uz malu pomoć prijatelja, pretvorio u manje dobar film. U pozorištu su inače ove godine poslali "muža u lov," ali je isti upao u klopku. Očekujemo da ovih dana vidimo kako je Miki Stamenković postavio svoju Klopku, jer Fejdo sa Petrom Zecom nije baš najblistavije prošao. Balkan ekspres je tutnjao zemljom Srbijom i ove i prošle godine, naročito o praznicima, uz frulu i harmoniku. Branko Baletić je nažalost izgubio svoj voz i čeka drugi na nekoj sporednoj stanici. Mladi karikaturista i stripmejker Nikola Štiklica. Verovatno sada u nekom vojničkom klubu uređuje zidne novine i sprema program za proleće. Prolaze mu vojnički dani i kuju se planovi za konačno osvajanje tabloidne scene. Ozbiljnost i zanos kojima ovaj momak prilazi "radovima s tušem" garancija je da će pravi uspeh ubrzo doći. Zdravko Mandić, u sfumatu svog ateljea nastavlja da proživljava "pariske teme", dok ravnicom promiču njegovi sivi zagubljeni ljudi. Na nekim stanicama svojih života kao da nas iz ogledala posmatraju njihove brodolomničke duše. Mandićeva se platna sve više ispunjavaju pravim egzistencijalnim posekotinama. * Zdravko Mandić se neposredno pre prethodnog zapisa vratio iz Pariza, sa studijskog boravka u "gradu svetlosti". Branko Baletić, je izgleda, još na svojoj "sporednoj stanici". Nikola Štiklica je po svemu sudeći postao žrtva pravila da rad obezbeđuje uspeh. Verovatno negde sasvim sitnim slovima piše: ako nije drugačije 33 333

suđeno. Nadam se da ga nije baksuziralo to što je najuspelije karikature objavljivao svojevremeno u Komunistu. Umetnici sa šeširima nisu dugo ostali u modi premda su Lucić i Rajić postali dobri slikari. Petar Zec, reditelj jednog osrednjeg Fejdoovog vodvilja na zrenjanisnkoj sceni, nikako da mi zaboravi dosta zajedjliv prikaz te predstave. Baš čudno! Valeri i Manojlović su se složili da je leto godišnje doba za bogove, a Todoš i Melvingerova da je sunce nezadrživo.

6. april 1985. O PESNICIMA I LJUBITELJIMA*

Na ovim je stranicama nedavno pominjano ime Dragice Stojanović. Povod je bio izlazak njene prve zbirke pesama Teskoba. Dva su značajna razloga da se ipak iznova vratimo ovoj poetesi i njenoj knjizi. Prvi je samo naizgled vanliterarni: U poslednjih nekoliko decenija od znatnog broja zrenjaninskih pesnikinja, koje su se svojim stihovima oglašavale na konkursima, u časopisima ili javnim nastupima, Dragica Stojanović je prva uspela da dođe do knjige. Svim njenim prethodnicama, a bilo ih je veoma nadarenih, jedva danas pamtimo imena, a nema ni reči da se možemo setiti ponekog stiha. Naša mlada sugrađanka (rođena 1963.god.) srećom ali i upornošću, i što je najvažnije vrednošću, izbegala je taj pad u anonimnost i nepisanje. Jasno je da Dragicu Stojanović neće same korice knjige proslediti u svet književnosti, ali valja pozdraviti pojavu ove zbirke i kao prekid nepisane i neprijatne tradicije - isključive "muškosti" književnog života u Zrenjaninu (Ileana Ursu nije još objavila knjigu u našem gradu). U pitanju je (sa Dragicinom knjigom) dobar izdavački potez Gradske biblioteke. Pesnikinja je ono najpotrebnije uradila sama: napisala dvadesetak zrelih, emotivnih i gorkih pesama. Bez mnogo ornamenata, pesničkim rezom koji uzima iz ljudskog iskustva, ona je ispisala i ovakve stihove: Ovde je bio prag Iz petlove kreste Izlazilo je sunce Dan je kljucao o prozore Pomerili su se zidovi Vidik je svakog jutra bio širi Samo su vrata ostajala na istom mestu Da pri povratku ne zalutam Ovakvih pesama Stojanovićeva ima još. I evidentno je, ona, mlada poetesa, postoji kao novi lirski znak u našem gradu. 33 334

Premijere, one pozorišne naročito, pored susreta sa novim scenskim delom, prilike su i za raznovrsna sociološka, kulturološka pa i psihološka zaključivanja o fenomenu publike. Velike društvene promene koje se iz dana u dan evolutivnim putem događaju, radikalno menjaju tradicionalne predstave o strukturi publike koja redovno posećuje kulturne programe, u sklopu toga i već pomenute premijere. Poslednjih godina, međutim, kao da ubrzano nestaje jedan njen sloj koji bi uslovno nazvali građanskom publikom. To su ljudi srednjih ili starijih godina solidno obrazovani, akademiziranog ukusa, a sa druge strane i nespremni za prihvatanje većih izmena umetničkog stila. Pošto su u prethodnom periodu baš oni predstavljali veći deo gledališta, primetno je njihovo sadašnje izostajanje. Kulturne ustanove okreću se zato radničkoj publici, koja je duži period bila na "klupi za rezervne igrače". Naravno, preko noći ne mogu se učiniti spektakularni rezultati. Potrebno je stvoriti kulturno-potrošačke navike i razviti "kulturnu glad" u prostoru koji su u međuvremenu sistematski "obrađivali" "magovi" masovne zabave i razbibrige. Biće potrebno još mnogo vremena i pravog angažmana da ovaj veliki posmatrački potencijal započne obnovu posustale gledališne armije. Treću, socio-psihološku, možda još više biološku populaciju, sačinjavaju mladi posetioci kulturnih priredbi. Njih ima na našim predstavama i koncertima, ponekad u preovlađujućem broju. Ali, kada su oni u pitanju, suočavamo se sa nizom estetičkih i medijalnih nesporazuma. Optika kojom mladi doživljavaju kulturu i umetnost, umnogome se razlikuje od tradicionalnog predstavljanja čemu često podleže institucionalna kultura. Kada sve to imamo u vidu, ne može nas suviše začuditi šarolik sastav premijerne publike. Ne mislimo da ne treba razmišljati o tome gde su intelektualci u vreme kulturnih zbivanja, zašto nam izostaju često i politički radnici. Ima osnova da se razgovara i o tome, ali znatno je važnije odgovoriti na pitanje: kako dovesti stalnu i pravu publiku u naše sale, galerije i biblioteke. Vreme za razmišljanje kao da ističe. I jedno uzgredno zapažanje: šta li se dešava sa našim građanstvom? * Dragica Stojanović danas i dalje postoji u senci, kao poete sa životnog tajanstva. Zakopčana u svoj svet introspekcije. U tu je, a ipak je nema, dok peva Ljilji Brik: Znaš zamišljala sam/ Tvoga psa / Njegovu dugu dlaku / Boje žada / Kako provlačim prste / Kroz nju / Pod prstima osećam kožu / Toplo meku/ Kao što je topla krv praseta/ U prvom novembarskom snegu./

33 335

ZAVRŠNI ESEJ:

ILI DO ČEGA NAS MOŽE DOVESTI BAVLJENJE KULTUROM

Kada sam 1977. godine započinjao sa hroničarskim beleškama o pojavama, događajima, stvaraocima i ljubiteljima u kulturno-zabavnom segmentu naših života, u gradu, medijima i dušama, skoro sve je bilo drugačije nego sada. Postojala je Jugoslavija, drug Tito je bio živ, imali smo Centralni komitet jedine Partije, postojao je još privid zemlje koja nije bogata ali jeste stabilna. Polovinom devedesetih, međutim, iznenada se pojavilo sve ono što će dovesti do ovog. A možda i nije došlo iznenada, i nije dovelo do ovog, već do onog, što prethodi ovom. Sve u svemu, ne baveći se političkom sferom, u svom hroničarenju, saplitao sam se o mentalne pukotine koje u današnjem Zrenjaninu, i otadžbini nam, bez obzira kako se zvala, sada liče na moždani ekološko-duhovni triler. I to samo baveći se, u vidu pisanja, kulturom, zabavom i, nažalost ili srećom, televizijom. U podsećanju na tu etiku, estetiku i patetiku devedesetih oslanjao sam se skoro isključivo na svoje javne zapise, i izjavljujem da sva ironija koju donosi vremenski protok ide na moj račun. Dakle, autor sam sebi otpisuje buduću prošlost. Namerno kažem ovo na kraju knjige jer nisam baš toliko naivan da sve priznam na početku. Retki su majstori trilera koji već na početku otkriju ubicu. Zato, dok budete čitali ove završne redove, dobro razmislite da li ćete imati snage da se vraćate na "mudrosti" koje sam štedro rasipao diljem rukopisa. Mogu se poneki i prepoznati u mojim zabludama. Jedna od takvih mudrosti koju sam izvoleo napisati glasila je: "Pođimo prvo od kiča. Nažalost, njega je u ovom našem vremenu više od uzvišenosti. Možda je i dobro što je tako, jer bi u protivnom bilo preterano dosadno!" Samo desetak godina posle toga, bilo nam je svakojako samo ne dosadno: krvavo, polugladno, inflatorno. Kič je, hvala bogu preživeo, pornografija takođe. Od uzvišenosti više ne patimo, hvala na pitanju! Potvrdila se tako uvodna teza da kič i uzvišeno traju uporedo. Čak se može reći da ih često deli samo tanka linija, koju najčešće zovemo ukusom, stilom ili merom. Od preterane uzvišenosti se može dobiti lupanje srca dok je u današnje vreme politička pornografija mnogostruko nadmašila onu klasičnu, koju smo nekada šaljivo imenovali kao "švedske akcione filmove"!? Zašto baš sad na pamet pada Severina i njen, kako reče Isidora Bjelica, "projekat"!? Po svemu sudeći, u tim devedesetim umeo sam da pametujem o fenomenu nestanka "premijerne" publike. Napisao sam: "Poslednjih godina, međutim, kao da ubrzano nestaje jedan njen sloj koji bi uslovno nazvali građanskom publikom", ne primećujući kako zapravo nestaje i sama građanska klasa što je bio uvod, ne u propast pozorišnih premijera, već u besmisao etnocentrističkog i pseudograđanskog rata. Kažem "pseudograđanskog" jer je očigledno da je naš "socijalizam s ljudskim likom" naprosto pojeo svoju građanski klasu. U etničkom suicidu igrali su samo građani iz državne statistike, u zbilji su jedva postojali. Iako je "bure baruta" znatno

33 336

kasnije opisano, ono je evidentno počelo da propušta otrov još u vreme "tita posle tita". Zabavljeni festivalima, filmskim i te-ve šundom, dosta bogatom kulturnom ponudom, socijalnom krizom umerenog intenziteta, zamajavani ostacima ideologije komunizma koju su Maršalovi šegrti održavali svakojakim transfuzijama, nismo bili svesni da atavizam nedosanjane prošlosti buja. Priznajem, kada sam ispisivao: "kad kolo krene, svi naši balkani se otvore. Obuzme nas neka vatra od iskona, i gori takvim intenzitetom da zaboravljamo ne samo na civilizaciju koja nas je "opteretila" nizom nepotrebnih konvencija već kao da propadamo kroz vreme. Balkan, onaj iz gudura i vilajeta previše nam viri iza civilizovanih osmeha. Tradiciju treba negovati, samo nije preporučivo isuviše tapkati na jednom mestu", nisam ni slutio kolika je količina i gustina ljudskog mraka koji nosimo u sebi. Duhovitosti tipa: "taj veliki svet bi konačno morao da se opredeli da li smo mi mrzovoljni ili impotentni. Obe karakteristike ne možemo da prihvatimo. Mnogo je to i za mnogobrojnije narode", izrečena u povodu predstavljanja naših ljudi u nekim belosvetskim filmovima, danas deluje skoro baršunasto meka kada pogledamo kako nas čak i dobronamerni svetski sineasti predstavljaju u storijama iz "domovinskih ratova" u dvadesetom veku. Sredinom prve decenije prošlog veka ispisujem: "lako je građanima i radnim ljudima sveta, njima je sa 1984. godinom otišao i famozni mister Orvel. Naša Brena je još tu!" Brena je i 2004. prisutna, živa bila i sasvim je lepo porasla. I zove se Ceca Ražnatović. Veliki brat je u Hladu, svet se iz Avganistana premestio u Irak, sa presedanjem u Njujorku i Los Anđelosu. Te 1984. još sam zapisao: " Dok gledamo Ptice, jeza koja nas obuhvata ima snagu egzistencijalnog krika. Za one koji gledaju napred. Šta ćemo sa kratkovidima"!? Iako je Dafne di Morie istoimeni roman napisala sluteći drugi svetski rat i fašizam, mi smo makar Hičkoku mogli poverovati, možda bi tih godina i pomoć oftomologa bila dovoljna. No, naša je kratkovidost izgleda endemska. I sledeći ispis, da li sam već tada bio paranoičan, iz kolumne koja razmatra fenomen bioskopskog gledanja filmova do "poslednjeg daha", ima sličnu slutnju u sebi: "nije daleko od pomisli i zaključak da filmski maratonci, gomilanjem i gužvanjem utisaka i slika, pokušavaju da zatrpaju, i sopstvenu, sve vidniju egzistencijalnu pukotinu s kraja dvadesetog veka. A da je stvar bila sasvim ozbiljna svedoči i moj "apidaran i značajan" iskaz potkraj te godine: "U CK SK Srbije održano je savetovanje o idejnim i vrednosnim kriterijumima u zabavi". Samo tako, bez komentara! Možda je zapravo posledica te novinske vesti saopštenje iz državne televizije kada je suspendovala urednika svog filmskog programa posle prekida prikazivanja filma. Kartum. Film je inače vređao nesvrstanost naših afričkih pobratima.!? Iz današnje perspektive, posle ovih dana ponovo odgledanog istog filma, istini za volju na privatnoj televiziji, zaključio sam da Čarlton Heston onda nije uopšte bio kriv, odnosno da je te 1985. zapravo direkcija televizije prvo prekinula prikazivanje dotičnog Kartuma, pa onda suspendovala urednika. Logikom naknadne pameti, zakasnele jedno tridesetak minuta! Ja sam tada napisao: "ista televizija je čvrstinu svojih opredeljenja. Reda mora da bude!" Toliko o naknadnoj pameti. Pitam se samo kako onda izgleda tek naknadna glupost? Sve u svemu, kratkovidi, da ne kažem sporomisleći uvek bolje prođu! A sada, nešto sasvim drugačije, kako bi rekli pajtonovci! Zapis je iz 1985. u povodu koncerta grupe Film: "...nije svaki rok isti. I, slušajmo, makar povremeno, ono što mladi pevaju... ne samo zbog muzike!" Ne znam zašto sam ovo citirao. Možda zbog Exita!? Krajem te, ili krajem neke od susednih godina, pišem naposto proročki, i stidim se toga: "...rečju postajemo, sve neizbežnije, grad koji svoje vrline i mane ne sme da zanemaruje". Da li ću pogrešiti ako ovaj tekst i knjigu završim vrlo optimistički: vrline smo uglavnom zanemarili, a mane su nas, logično, sustigle! Međutim, ovaj naš grad je i veće požare preživeo. Nama, Bečkerečanima, da li i 33 337

Perovgrađanima i Zrenjanincima, posle velikih požara dolazi u goste Franc List! Važno je početnu stanicu Balkan exkpresa vratiti tamo gde je bila: u Evropu! Pa ma šta to Evropi i nama značilo. I makar se u Turskoj trasa opet završavala. Uvek će biti neke Agate Kristi da pronađe ubicu. u leto 2004.

33 338

NAPOMENA Pisanje zaborava, u mojoj verziji, do ovog decembarskog belega u 2004. godini, je okončano. Zaborav, opšti i ličan, međutim neminovno traje do u beskraj. Pisanje, takođe. Čitanje napisanog popuni će neke praznine, ali i nagovestiti nove. Od namere da se moje lično vreme stavi u paralelu sa povesnim, činjeničnim, zabeleženim, prote klo je dosta vremena. Donekle se izmenio i koncept projektovane knji ge: pored ranije objavljenih tekstova, u zidanicu koja se suprostavlja zaboravu umetnuti su u novi prikazi, eseji, beleške. Po sasvim subjek tivnom osećaju da baš oni nedostaju zamišljenoj celini. Napisao sam i tri zamašnija članka: skice za buduću istoriju književog, likovnog i pozorišnog života našeg grada. Iz dijalogu sa urednikom ove knjige, književnim kritičarem Nenadom Šaponjom, kao i interakcijama unu tar same tekstualne fakture, oformila se konačna struktura rukopisa. Svojoj subjektivnosti time sam dodao opštu - povesnu jer istorija kul turnih zbivanja uvek je relativna i podložna ukusima epohe. Posle ove knjige, poslovi budućih autora se, ipak, usložnjavaju. Tekstovi ovog Pisanja zaborava imaju različito poreklo. Početak je vezan za ‘‘ Ulaznicu’’, potom slede zagrebački Telegram, beogradski Student i novosadski Index.U pitanju su književni prikazi. U lo kalnom Zrenjaninu i novosadskom Dnevniku, s kraja šezdesetih zapo činjem sa prikazivanjem pozorišnih predstava što, sa većim prekidima traje skoro trideset godina. Likovnom kritikom počeo sam da se bavim sredinom devedesetih, beležeći uglavnom svoje literarne odazive na slike i likovnu umetnost uopšte. Beleške o kulturnim zbivanjima u gradu (u kolumni Kulturom izvodno ) datiraju uglavnom iz osamdesetih i devedesetih godina već prošlog veka, iako ih ima i iz 2004. Nekoliko obimnijih eseja napisao sam posle dvehiljadite i obja vio ih u novosadskom "Dnevniku". U sastavljanju ove knjige koristio sam se monografijom Zrenjanin, (1966), katalogom Vukice Popović Velikobečkerečki slikarski atejei, (1969), knjigom Književna reč u Zrenjaninu, (1984), i časopisom ‘‘Ulaznica’’. Posebnu zahvalnost za sklapanje ove knjige dugujem svom dugogodišnjem prijatelju slikaru Zdravku Mandiću, rukovodiocu za vičajnog fonda Narodne biblioteke iz Zrenjanina gospođi Čuka Mariji, direktoru Savremene galerije slikaru Radovanu Živankiću, profesoru Goranu Ibrajteru kao i prijatelju Petru Stojkovu. Zahvaljujem se i svima ostalima koji su imali razumevanje za ovaj zamašan posao. autor

33 339

BELEŠKA O AUTORU

Zoran Slavić je rođen 1945 godine u Zrenjaninu. Gimnaziju je završio u rodnom gradu a u Beogradu diplomirao 1969. na Filološkom fakultetu, grupa Jugoslovenska i svetska književnost. Radio kao profesor u srednjoj školi, bavio se izdavačkom delatnošću, organizacijom kulturnih aktivnosti, pozorišnom delatnošću a od 1987. zaposlen je na Televiziji Novi Sad. Autor je većeg broja televizijskih emisija iz kulture, putopisa i doku mentaristike. Novinarstvom se bavi od 1963, a kontinuiranim knji ževnim radom od 1964. godine. Objavljivao je poeziju, prozu i književnu, pozorišnu i likovnu kritiku u mnogim značajnijim jugoslovenskim časopisima. Prevođen na naše (bivše) i strane jezike. Poezija i proza su mu uvrštavane u više izbora i antologija. U tri perioda bio je glavni urednik zrenjaninskog časopisa ‘‘Ulaznica’’. Pored izvođenja tri dramska i dva radio-dramska teksta, stotinak bibliografskih jedinica u časopisima i novinama, objavio je i sledeće knjige: Samoća, pripovetke (1972) Privid srebra, poezija (1974) Ispiranje zavičaja, poezija (1987) Skok u nesanicu, roman (1985) Pokriven istorijom, poezija (1995) Izlazak iz slike, poezija (1996) Na plaži slikarskoj, poezija (1997) Ujed vremena, roman (1998) Udes ravnoteže, poezija (1999) Povratak u samoću, roman (2000) Sto godina kasnije, pesme (2004) Član je Društva književnika Vojvodine.

34 340

INDEKS IMENA

A Adamov, Jovan Adamov, Radoslav Adi, Endre Adamović, Ljiljana Albahari, David Ajfel, Alfred Ajvaz, Milan Aleksić, Slobodanka Aleksić, Vladimir Alić, Božidar Andersen, Kristijan Andrić, Ivo Andrić, Dragoslav Ančić, Dragutin Aćin, Jovica Adžić-Ursulov, Branka Albert, Marija Antić, Miroslav Antić, Jovan Anuj, Žan Apler, Tivadar Aranđelović,Miroljub Rasinski Arbuzov, Aleksej Arsić, Ivanka Arsenov, Lilijana Atanasković, Bora Abramović, Marina B Baba, Zoltan Babić, Goran Babić, Miodrag Babinski, Ištvan Bailović, Ljljana Balašević, Đorđe Baletić, Branko Bajtaji, Đerđ Blanuša, Milan Basta, Dragan Basta, Mirjana Baracijuš, Zoltan Barić, Ivanka Barić, Srđan

Barić, Milan Barka, Džimi Bart, Rolan Barton, Ričard Baroš, Marijan Bašić, Relja Baungartner, Bauer, Josip Baumgartner, Begović, Olivera Belić, Žarko Belović, Miroslav Bjelić, Jovan Benka, Miroslav Bence, Tibor Beket, Samuel Bečković, Matija Berber, Mersad Berberski, Slobodan Bernar, Sara Bečkerečanin, Jovan Ristič Bešlagić, Nermil Betoven, Fridrih Van Berbakov, Miša Bijelić, Severin Bilbija, Novak Bjelanović, Milica Bjelica, Isidora Bjelogrlić, Aleksandar Bobić, Ljubinka Bogdanović, Aleksandar Bogdanović, Lazar Bogdanović, Zagorka Bogino, Konstantin Bogojević, Slobodan Bodo, Antal Bojanić, Milan – Riza Bogojević, Slobodan Boljka, Janez Bond, Edvard Borodoš, Lajoš Borovski, Samuel Boroš, Ištvan Boroš, Mirjana Borhes, Luis Horhe Božović, Petar Bourek, Zlatko 34 341

Brajer, Janoš Bajtaji, Đerđ Brankov, Radovan Brando, Marlon Brajković, Dragomir Brajtner Brena, Lepa Breton, Andre Breht, Bertold Brik, Ljilja Brit, Mej Brkić, Rudolf Brković, Đorđe Broz, Josip Tito Brstina, Branimir Brešan, Ivo Brzak, Dragomir Brusin, Lazar Budaji, Lajoš Bunuševac, Kosta Bulatović, Miodrag Bulajić, Lidija Bulatović, Miodrag Bursać, Slobodan V Vago, Pal Vakanjac, Bogdanka Valeri, Pol Vanjek, Tivadar Vasiljev, Dušan Vasiljević, Žarko Vasić, Ivana Vasić, Pavle Varkonji, Jožef Vasić, Pavle Veg, Šandor Veger, Ferenc Velder, Janoš Veselinović, Janko Vesnić, Radoslav Vijatov, Dušan Vinaver, Konstantin Vinokić, Josip Vinokić, Gordana Virag, Mihalj Vitgenštajn, Ludvig Vitezović, Milovan Vićentijević, Marijana

Vladović, Borben Vojin, Ivan Vojnović, Mojsije Volinski, Žorž Volter, Vrbnjak, Janko Vrtipraški, Vasa Vrtipraški, Petar Vrdoljak, Antun Vujaklija, Lazar Vujičić, Svetlana Vujić, Ivana Vujić, Joakim Vujisić, Pavle Vukotić, Milan Vukov, Vladislav Vučo, Aleksandar G Gardinovački, Stevan Baja Gedeon, Šandor Gete, Johan Volfgang Georgije, Bečkerek ot Gibauer, Branislav Gligorović, Bora Glišić, Milovan Gliha, Oton Glišić, Desa Glovacki, Aleksandar Glovacki, Uroš Govedarović, Petar Gogolj, Nikolaj Vasiljevič Gojgner, Johan Gojković, Zvonko Golić, Slavko Goco, Karlo Gončarov, Ivan Graovac, Nikola Grahovac, Milan Grevjs, Robert Grosu, Sima Grim, braća Grubanov, Vladimir Grujić, Marina Grujić, Milorad Grozdanov, Stojanka Davidović GušIć, Bogdan Gvozdenović, Miloš Gvozdenović, Nedeljko 34 342

D Davidovac (Krsmanović), Anđa Davičo, Oskar Damjanović, Sava Damjanov, Đorđe Danikov, Ivan Danil, Konstantin Danilović, Đoka Danojlić, Milovan Deak, Ferenc Dedić, Bora Denegri, Ješa Derida, Žak Despotov, Vojislav Despotović, Jovan Despotović- Petrov, Dragica Despotović, Slobodan Diklić, Arsen Dimitrijević Vukojević, Mirjana Dimić, Moma Dinić, Miomir Divije, Žilijen Dević, Bora Dečov, Pal Dobrić, Aleksandar Dogan, Filomena Dojč, Adolf Dragić, Drago Drašković, Radomir Dunđerski, Isidora Dugalić, Desa Đ Đapjaš, Janoš Đapjaš, Marija Đarmati, dr Zoltan Đorđević, Mirko Đorđević, Dragan Đukes, Zvonko Đukić, Branko Đurđević, Gordana Đuragić, Giga Đuza, Petar E Eliot, T.S.

Eraković, Blagota Erdman, Nikolaj Erih, Janoš Ž Žebeljan, Petar Ženar, Emil Žigon, Stevo Živankić, Radovan Živanović, Milan Živanović, Milivoje Živkov, Stevan Životić, Velimir Županski, Slavko Župunski, Smiljana Žužić, Miroslav Z Zagorčnik, Franc Zakovski, Prvoslav Zamurović, Stojan Zarin, Aleksandar Zarić, Vera Zečević, Božidar Zec, Petar Zec, Safet Zečević, Božidar Zojkić, Svetlana Zorić, Vojislav Zrenjanin, Žarko Zubac, Pero Zurini, Valeri I Ivanda, Branko Ivandi, Ivanović, Ivan Ivanović, Miloje Ivanji, Ivan Ivkov, Dragoljub Ibrajter, Goran Ilin, Nataša Ilić, Miodrag Beli Ilić, Miroslav Ignjatović, Srba Igo, Viktor Izele, Karolj 34 343

J Jagodić, Ivan Jakobsen, Rolan Jakovljev, Dušan Jakovljević, Stevan Jakšić, Đura Janiček, Jovan Jajić, Branka Janković, Emanuilo Janković, Bogdanka Janković, Ivan Janković, Ksenija Janjetović, Nađa Jahić, Fahreta Jašin, Jovica Jelić, Milan Jeliseić, Marko Jeremić, Maša Ječmenica, Aleksandar Jeftić, Ničeva Kostić Milena Jokić, Vera Jonesko, Ežen Josimović, Stevan Joksimović, Borivoje Jovanov, Zoran Jovanov, Blagoje Boba Jovanović, Božana Jovanović-Dobrotin, Zoran Jovanović, Gordana Jovanović, Paja Jovanović, Soja Jovanović, Toša Jovišević, Zoran Jović, Dragan Jović, Ljubica Jović, Rastislav Jović, Đorđe Jovović, Bogdan Joksimović, Bora Jurin, Nikola Juhas, Žuža Juhas, Ferenc K Kabiljo, Alfi Kandinski, Vasilij

Kapeler – Puškarić, Sonja Kapor, Momo Karačonji, Ištvan Karadžić, Milan Karadžić, Miodrag Karadžić, Vuk Karlavaris, Bogomil Karpenter, Aleks Karas, Vjekoslav Kačar, Aleksandar Kafka, Franc Kejzi, Ken Kengelac, Pavle Kerac, Milan Keždi-Kovač, Laslo Klemenc, Ivan Kinski, Nastasja Kirćanski, Duško Kiš, Danilo Kilini, David Klemenc, Ivan Kolarov, Vladimir Koča Kolundžija, Jovan Kovačević, Vladimir Kovačević, Dušan Kovačević, Đuro Kovačević, Radomir Kokto, Žan Komadina, Nebojša Konstantinović, Radomir Kojadinović, Rade Kokotović, Ljubomir Kokoška, Oskar Kon, Geca Kon, Marija Konjović, Jovan Konjović, Milan Konjhođić, Franjo Kočalović, Milan Korolija, Mirko Kosara, Dragiša Kosor, Josip Kostić, Laza Kostić, Mirjana Kostić, Zlatibor Konculov, Slavko Kovač, Boris Kovač, Ištvan Koš, Erih Krajnov, Jugoslav Kralj, Petar 34 344

Kranjc, Marija Krathovil, Jovan Križanec, Petar Krleža, Miroslav Kristi, Agata Kron, Aleksandar Krsmanović, Dragan Kulenović, Skender Kuzmanović, Vojislav Krulj, Rajna Kulundžić, Marija Kuljić, Todor Kukić, Žak Kundera, Milan Kupusović, Sulejman Kusturica, Emir L Laletin, Vojislav Lalić, Ivan V. Latinović, Saša Lazar, Erne Lazarević, Laza Lazarević, Dragutin Lazarov, Dragoljub Lazarov, Dragutin Lazarov, Lepa Lazarov, Sava Lazarov, Zorka Lazečnjikov, Aleksandar Lazin, Miloš Lazić, Vladimir Lauka, Gustav Lerik, Ivan Leskovac, Mileta Levin, Ira Lešić, Josip Likanes, Ania Livada, MIlan List, Franc Louzi, Džozef Lubarda, Petar Lubura, Mladen Luković, Aleksandar Luković, Radovan Lucić, Marija Lucić, Radiša Lucić, Slobodan

M Madač, Imre Majera, Ljubosav Malešev, Milivoj Man, Tomas Mandić, Višnja Mandić, Slobodan Mandić, Zdravko Mandović, Manojlović, Todor Maksimović, Boris Maksimović, Desanka Maksimović, Jovan Marel, Džon Markovinović, Filip Markov, Perica Marković, Boda Marković, Vita Marković, Jagoš Marković, Predrag Marković, Rade Marenić, Vlada Majtenji-Marković, Mihalj Majstorović, Milivoje Malarme, Stefan Marioncu, Stevan Marjanović, Zoran Marković, Nada Marinić, Vlada Marodić, Milan Masatesku, Tudor Mate, Imre Martinov, Miodrag - Dživ Martinović, Miša Matić, Vojin Matić, Smilja Mačković, Tihomir Medvedov, Nikola Menegini, Žan Pjer Meškov, Kim Meštrović, Ivan Mijatov – Šajtinac, Mirjana Miklošić, Franc Milankov, Momčilo Mileker, Feliks Milenković, Milorad Šum Milenković, Radoslav Milenov, Vojin 34 345

Milenov, Dušanka Miličević, Branko Miličević, Mihajlo Milić od Mačve Milićev, Dušan Milišić, Ljubiša Milojević, Miloje Milosavljević, Mira Milosavljević, Peđa Milosavljević, Peđa Ll. Milošević, Mića Miljković, Branko Minda, Tibor Minja, Stevan Mirković, Miki Mitić, Spiridon Micić, LJubomir Mirkov, Gordana Mirkov, Kristina Mirković, Milutin Mirković, Miodrag Miki Mirković, Čedomir Mihajlović, Draža Mihajlović, Dušan Mihajlović, Evstatije Eta Mitrović, Velja Mičić, Milutin Montgomeri, Klift Murtić, Edo Mijatov, Emil Mijatović, Cvijetin Miler, Artur Mitrić, Janičije Miškov, Živojin Molijer, Žan Batist Mokan, Dragoslav Mom, Somerset Morison, Džim Mrkšić, Borislav Muzil, Robert N Narandžić, Anita Nanović, Voja Nenadić, Milan Nedeljkov, Nenad Nedljković, Nada Nemanjić, Rastko Nemanjić, Sava Nemet, Ana

Nikačević Miodrag Nikačević, Svetolik Nikolin, Vukosava Nikolić, Boža Nikolajević, Milivoj Nikolić, Aleksandra Nikolić, Mirjana Nikolić, Miroslav Nikolić, LJubomir Nikolić, Svetlana Nikolić, Svetislav Nikolson, Džek Novak, Lael Novak, Reže Novakov, Dragoljub Novaković-Jajić Branka Novković, Milica Novotni, Ilonka Notaroš, Stojan Novković, Milica Nušić, Branislav O Ovidije, Publije Ognjanović Aleksandar Ognjenović, Vida Oldal, Jožef Oklopdžić, Milan Olujić, Vesna Oljača, Mladen Orešković, Želimir Orvel, Džordž Ormai, Marija Orlić, Ljiljana Ostrovski, Aleksandar Ozborn, Džon P Pajević, Neđo Pantelić, Miodrag Pantić, Mihajlo Patić, Dušan PaskaLjević, Bata Pavlov, Milenko Pavić, Milorad Pavić, Siniša Pavkov, Steva 34 346

Pavlov, Milutin Ž. Pavlović, Aleksandar Šaca Pavičević, Božidar Longa Pavlović, Mirjana Pavlović, Živojin Pavlović, Miodrag Pavlović, Aleksandar Šaca Pajević, Nedeljko Paskaljević, Bata Pataki, Ferenc Pantelić, Mirko Pašić, Nikola Plat, Silvija Pejić, Arkadije Pejčić, Tomislav Pervić, Muharem Petković, Vladislav Dis Petrović, Boško Petrović, Bogdan Petrov, Ivan Petrović, Brana Petrović, Branka Petrović, Dragomir Petrović, Dušan Petrović, Miodrag Čkalja Petrović-Gagić, Nenad Petrović, Rastko Petrović, Đorđe Petrović, Zoran Petronje, Nemanja Peči, Eržebet Pešić, Budimir Pešić, Stevan Pižmoht, Viktorija Pištalo, Boško Plaović, Raša Plat, Silvija Pogačić, Vladimir Pomorišac, Vasa Popa, Vasko Popović, Aleksandar Popović, Aleksandar Saša Popović-Bečkerečanin, Joca Popović, Branko Popović, Bogdan Popović, Branislav Popović, Dimitrije Popović, Joca Bečkererčanin Popović, Mića Popović,Vasilije(Ugrinov, Pavle) Popović, Vukica

Popović, Georgij Popović, Jefimije Popović, Radovan Popović, Šerban, Nedeljko Popović, Teodor Postić, Višnja Protić, Miodrag B. Prisli, Elvis Pulčar, Petko Vojnić Prust, Marsel Putnik, Borislav Pub Putnik, Jovan Bata Puzić, Milan Predić,Uroš R Ravasi, Siniša Ravasi, Ljubica Radaković, Milica Radaković, Milivoj Radin, Jovan Radičević, Branko Radosavljević, Ljiljana Radosavljević, Olga Radovanović, Pavle Radović, Borislav Radović, Boro Radojević, Dino Radović – Dorić, Vesna Radović, Velibor Radonjić, Velibor Radmilović,Zoran Radovanović, Jova Radović, Ivan Radulović, Nenad Neša Raičević, Balša Rajačić, Dragan Rajić, Dobrivoje Rakidžić, Jovica Rakitić, Slobodan Rankov, Anđa Razumovska, LJudmila Rackov, Đenđi Raos, Ivan Ražnatović, Ceca Rebezov, LJiLjana Rebezov, Vlada Regasek, Jova Rembrant Reljić, Radomir 34 347

Ređep, Draško Reže, Novak Rilke, Rajner Marija Ristić-Bečkerečanin, Jovan Ristić, Ljubiša Ristić, Sanja Rodić, Duško Rolan, Romen Ronsar, Pjer Rodžer, Džindžer Ros, Dajana Rouz, Redžinald Ršumović, Ljubivoje Rodić, Milorad Raičković, Stevan Runjo, Jasmina S Sabo, Đerđ Santo, Janoš Savić-Cvijetić, Ružica Savić, Zorica Savić, Tihomir Sajfert, Jaroslav Sandić, Aleksandar Salma, Ferenc Saletović, Slavenko Sekulin, Stojan Sekulić, Aleksandar Selenić, Slobodan Senrđerđi, Ištvan Servantes, Miguel Serdar, Ivo Sidran, Abdulah Simin, Magda Simović, Llubomir Slavić, Zoran Sremac, Stevan Solarov, Milan Soldatović, Voja Soldatović, Jovan Solženjicin, Aleksandar Spasojević, Neda Sretenović, Zoran Stamenković, Miomir Stanić Predrag Stanojev, Miloš Stankoski, Dmitar Stanković, Srboljub Lule Stanivuk, Radivoj

Stevanović, Lidija Stević, Radoslava Stepanov, BiLjana Stepanov, Sava Stepić, Paja Sterija, Jovan Popović Stefanović, Dobrica Stefanovski, Goran Stefanović, Dobrica Stojanović, Velimir Stojanović, Dragica Stojanović, Dragoslav Sip Stojanović, Slobodan Stojanović, Sreten Stoiljković, Divna Stoiljković, Stojadin Stojkov, Sava Stojković, Bata Stojković, Mirko Stokić, Žanka Stošić, Selimir Strajtman, Antal Strinberg, August Stupica Mira Subotić, Irina Sfera, Emil T Tabački, Miodrag Tabaković, Ivan Tabaković, Đorđe Tadić, LJuba Tasić, David Tatić. Stevan Telkeš, Imre Teodorović, Arsa Terzin, Jelena Terzijef, Brižit Tešić, Ljubomir Tišma, Aleksandar Todorović, Dragoslav Tomašević, Radojica Tomić, Mića Tomić Rade Tontić, Stevan Torački, Jovan Torbica, Dušan Todorović, Arsenije Todorović, Nićifor 34 348

Todorović, Svetlana Tomić, Mića Topalov, Olivera Tot, Edita Tot, Irena Tot, Lajoš Tošić, Selimir Todorović, MiroLjub Trbojević, Olgica Trifković, Kosta Trifunov, Miodrag Trifo, Fransoa Trifunović, Duško Trifunović, Lazar Trumić, Jelena Trumić, Stojan Tucić, Vujica Rešin Tuner, Alojz Tuškan Petar Turinski, Đura Turinski, Živojin Tutorov, Jasmina Tutorov, Milan Ć Ćelić, Stojan Čelebonović, Aleksa Čen, Li Fan Ćopić, Branko Ćopić, Siniša Ćuk, Dragan Ćuk, Dušan Ćuk, Slavka U Udicki, Đura Ugrinov, Pavle Ujević, Miroslav Uskoković, Dragan Ursu – Nenadić, Ileana Utješanović, Svetlana F Fajfer, KaroLj Feldi, Laslo Fejdo, Žorž Ferenci, Jene

Fišer, Đorđe Fišer, Josip Fjamengo, Jak?a Flora, Radu Flora, Viorel Foro, Mihailo Folhner, Petar Frajnd, Marta Fuko, Mišel Filadelfi, MihaLj H Havel, Vaclav Hajdn, Franc Jozef Hajduković, Luka Hajdeger, Martin Halasev, Borivoj Hanauska, Bora Harag, Đerđ Hartig, Šandor Hegedušić, Krsto Hegel, Georg Vilhelm Fridrih Hendriks, Džimi Herceg, Mirjana Hičkok, Alfred Holidej, Bili Hristić, Jovan. Hristić, Zoran Hubač. Željko C Caran, Jovan Cucić, Sima Cvejanov, Ivan Cvejanov, Milan Buba Cvetajeva, Marina Crnjanin, Milorad Crnjanski, Miloš Č Čakširan, Boris Ćarls, Rej Ćehov, Anton Pavlovič Ćomski, Noam Dž

34 349

Džuver, Bogdan Džoplin, Dženis Š Šalajić, Stevan Šarić, Krunoslav Šajber, Aca Šerbedžija, Rade Šajtinac, Stanko Ž. Šajtinac, Radivoj Šajtinac, Živa Šajtinac, Uglješa Šaponja, Nenad Šebez, Marinko Šekspir, Vilijam Šel, Maksimilijan Šerban, Milenko Šešum, Dušan Šipoš, Mirjana Šnajder, Petar Šnajder, Slobodan Šo, Bernard Šobota, Slobodanka Šovagović, Fabijan Šou, Irvin Štajn, Andrija Štefan, Florika

Štiklica, Nikola Šćekić, Vučina Štrbić, Antonije Štreda, Jirži Štreda, Ludvig Šulić, Džoni Šubert, Franc Šulc, Bruno Šuica, Božidar

35 350

SADRŽAJ
Pristup .......................................................................................... ZAVIČAJNI ESEJI......................................................................... Grad kao zavičaj ........................................................................... Ovaj grad u kome jesmo................................................................ Na korak od početka..................................................................... Ečka, zima, ljudi .......................................................................... Dva mosta a jedva Begej................................................................ Danil: ni san ni java..................................................................... Trg: kuće s licima......................................................................... Todoš je u Bečkereku.................................................................... I vetrenjače mogu biti stvarne....................................................... Dva pamfleta i jedan grad............................................................. Tito opet u Zrenjaninu................................................................. Kako se vratiti bez vraćanja.......................................................... Vitez golubije duše....................................................................... Balkon, spomenici, prolaznost...................................................... Nervozni boljševik ........................................................................ U traganju za vlastitim bićem........................................................ I hrastove život obara......................................................... Šumov odlazak ............................................................................. Franc List u Bečkereku.................................................................. Dvodnevna Mađarska.................................................................... Noć i dan posle............................................................................ Stvaranje uprkos rata i straha........................................................ U duhovnom skloništu.................................................................. Nekad i sad ovaj grad.................................................................... Uranak u ime života..................................................................... Nad Panonijom ispevam sliku........................................................ Svetlopis Ištvana Oldala............................................................... Hartig Šandor: Zauvek u zemlji čuda............................................. PISCI, KNJIGE Kvadratura zrenjaninskog književnog kruga Pesništvo razmicanja Književni Titanik izranja Eho pesme iz "izgubljenog rukopisa" Dramska posveta gradu Mudrost iskrenosti Kroz fikciju uz dodir stvarnog Poetsko-prozni roman O zavičaju i neudobnoj pesmi U zagrljaju sa jezikom O stranstvovanju Ličana u Americi Roman o devedesetim Čelična ljuska strugane mašte 3 3

Pesnikovom stazom Parodija kao imanentna kritika Poetska gozba Divljina pamćenja Jovice Aćina Pisac iz senke Mudre ose Radivoja Šajtinca Do Manojlovića i dalje Tražeći sopstveni rez u vremenu Ironični diskurs svakodnevnice Poetičnost svakodnevnih ugođaja Krstarenje proznim obrascima Reči razglobljenog sveta Vojislav Despotov ili prevarena prolaznost Pesništvo kontrolisanog zanosa U jezgru egzistencijalne strepnje NEDREMANO OKO LIKOVNOG TRAJANJA Od zografa do slikane autolimarije Tivadar Vanjek: Lakoća zaboravljanja Mandićeve tišine i krik potonji Esej o sazrevanju slike Beskrajne različitosti istog Akvarel kao konačno stanje Voda, bilje, ptice Lebde slike nad melenačkim nebom Silazak na dno duše Duško Kirćanski Crtež u centru grada Opori znaci unutrašnje slike sveta POZORIŠTE:ISTORIJA.KRITIKE.BELEŠKE U magiji pozorišne stvarnosti Vekovi pozorišnog trajanja Humorno viđenje Joneska Dobro započeta sezona Folkor na sceni Pesnikovo čarobno oko Bez poetske dimenzije Lorka i Kokto na sceni Rat, komika, patetika Solženjicin na zrenjaninskoj sceni Povratak emociji Opereta od Trifkovića sačinjena Urnebes na sceni Teskoba Sterijinog smeha Između ljubavi i strasti Nesvakidašnje pročitan Goldoni Tmurni Ibzen Publicistika na sceni 4 4

Iznevereni original Predstava iskošenih uglova Sterijin i Putnikov Dečanski Ikosa pročitani Sremac O mehanizmu nasilja U znaku nesporazuma Rok trajanja na izmaku Šnajderov povratak Upotreba Nušića Prekid na vezama Tragom komičnog do groteske Na sporednom koloseku Čovek s greškom Zatvoren krug sukoba Disharmonično muziciranje Fragmenti herojskog vremena O ljubavi i karijeri Nevolje sa Fejdoom Klopka je uspela Između anegdote i satire U lavirintu melodrame Tragedija iz savremenog života Kad slava prođe Smeh sporednog Nušića Kad umetnost pomaže životu Pozorišna paklena pomorandža Nešto se ipak zna Vedrina pred ništavilom ZRENJANIN ZA POČETNIKE Kulturom uzvodno (dnevničke beleške) (O gorčini s osmehom) (I bi Čegović) (Dogodio nam se Rade Šerbedžija) (Vreme promenljivo i relativno) (Avangarda zauvek: Milan Vukotić) (U znaku folk pevačice) (Vreme slikarske zrelosti) (Dok se peva bluz) (Mogu li prava osećanja kroz našu odebljalu kožu) (Reklo bi se da je već proleće) (Večiti mladić Vlada Rebezov) (Vreme umetnosti) (Kraj leta) (Drugo vreme) (Kultura u jesen) (Umesto Godoa dočekali smo Brenu) (Pukotina raja: Milan Tutorov) (Balkan u našim mislima) (Ljudi, godine, snegovi) 5 5

(O kiču i uzvišenom) (Osmeh Mona Lize) (Dok proleće kasni) (O pesnicima i ljubiteljima) Završni esej Napomena Beleška o autoru Indeks imena

6 6

Zoran Slavić PISANJE ZABORAVA Prvo izdanje 2005. Urednik i recenzent Nenad Šaponja Lektor i korektor Marija Mejić Prelom Studio Agora Plasman Knjižara AGORA 023-40-738 Izdavač AGORA Zrenjanin, Koče Kolarova 12 A e-mail: agoraŽptt.yu; www.agora-books.co.yu Za izdavača Dragoslava Živkov Šaponja Štampa AGAVA Zrenjanin, Đure Jakšića 15 Na koricama: Zdravko Mandić: Ludaje, ulje u prozorima: na prednjoj strani Sud u Zrenjaninu, razglednica na zadnjoj strani: Vladeta Milojević: Krovovi Bagljaša, umetnička fotografija izadavač se zahvaljuje autorima CIP Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 821.111(411)-31

7 7

FOTOGRAFIJE UZ KNJIGU '' PISANJE ZAVIČAJA''

Bečkerek iz 1930.

8 8

ĐURA JAKŠIĆ

9 9

NEDREMANO OKO

10 10

JOŽEF VARKONJI KONSTANTIN DANIL

11 11

12 12

ALEKSANDAR SEKULIĆ

13 13

TIVADAR VANJEK

14 14

RADIŠA LUCIĆ

15 15

ZDRAVKO MANDIĆ

16 16

RUDOLF BRKIĆ

17 17

LJUBOMIR KOKOTOVIĆ

18 18

MILORAD BERBAKOV

MARIJAN BAROŠ

19 19

DUŠKO KIRĆANSKI

20 20

MILAN GRAHOVAC

21 21

RADOVAN ŽIVANKIĆ

22 22

FLORA VIOREL

23 23

DOBRIVOJ RAJIĆ

24 24

STEVAN JOSIMOVIĆ

25 25

ALEKSANDAR KAČAR

DRAGOSLAV MOKAN

26 26

MILICA BJELANOVIĆ

27 27

SLAVKO KONCULOV

28 28

RAJNA KRULJ

29 29

VESNA OLUJIĆ

30 30

ISIDORA DUNĐERSKI

31 31

PETAR TUŠKAN

32 32

33 33