Malcolm Spector; John I. Kitsuse Social Problems: A Re-Formulation Social Problems, Vol. 21, No. 2. (Autumn, 1973), pp. 145-159.

Malkom Spektor Dzon I. Kitsuse Socijalni Problemi: Reformulacija Definicija socijalnih problema predstavljena je kao opšti fenomen: proces kojim član ovi grupa ili društava, kroz obrazlaganje žalbi i tvrdnji, definiše opšti uslov kao soci jalan problem. Tako je opisan prirodni istorijski model socijalnih problema kroz četiri faze. U Fazi Jedan, grupe obrazlažu postojanje i uvredljivost nekih uslova. U Fazi Dva, neke zvanične agencije odgovaraju na tvrdnje; u Fazi Tri, tvrdnje i za htevi se ponovo pojavljuju, izražavajući nezadovoljstvo zvaničnim odgovorom. U Fazi Četi ri formiraju se alternativne, paralelne, ili protiv-institucije. Ukoliko možemo svoj socijalni život posmatrati u vidu aktivnosti, i ničeg više, mi nismo uistinu uspeli da ga ocenimo, ali smo makar postavili osnov na kojem se može izgr aditi koherentni sistem ocenjivanja. Nećemo više biti blokirani intervencijama neoce nljivih elemenata, koje sebe smatraju pravim razlozima svega što se dešava, i koje s vojom samovoljom koja plaši onemogućavaju bilo kakav napredak ka pouzdanom znanju. Artur F. Bentli The Proces of Government: A Study of Social Pressures, Bloomingt on Indiana 1908. Da li je moguća sociologija socijalnih problema? Postoji li jasna tematika ili fen omen na koji se ovaj izraz odnosi? Nakon više od 40 godina, literaturi o socijalni m problemima još uvek nedostaje definicija i suština. Moderan čitalac na pristupima so cijalnim problemima podvlači tu zavisnost socijalnih problema od drugih polja istr aživanja: socijalne patologije, socijalne dezorganizacije, devijantnog ponašanja, su koba vrednosti i teorije etiketiranja. U prethodnom eseju, razmotrili smo dva dominantna pristupa socijalnim problemima da bismo postavili pitanje zašto nisu uspeli da prikažu jasnu viziju socijalnih pro blema kao opšteg fenomena (Kitsus i Spektor 1973). Otkrili smo da funkcionalistički pristup, koji su kroz primer objasnili Merton i Nizbet (1961, 1966, 1971), sadrži dva propusta. Prvo, u baziranju studije socijalnih problema na analizi ‘objektivni h uslova’- to jest, distribucije fenomena kao što su zločin, razvod, mentalna oboljenj a, upotreba droge, zagañenje, i nasilje- sociologija socijalnih problema postaje s amo analiza disfunkcija unutar funkcionalističke ili socijalne sistemske paradigme (videti Merton i Nizbet, 1971:819-820). Drugo, Mertonovo razlikovanje manifesto vanih i latentnih problema siromašno je metodološkim problemima identifikovanja rele vantnih empirijskih slučajeva. On ne uspeva da pojasni ko sme ili mora odlučiti da l i ‘značajna neslaganja’ meñu široko prihvaćenih socijalnih standarda i stvarnih uslova socij anog života uopšte postoje. (1971:799) Drugi pristup studiji socijalnih problema, takozvana škola ‘sukoba vrednosti’ (Bejn, 1 935; Kejs, 1924; Frenk, 1925; Fuler, 1937, 1938, 1939, 1942; Fuler i Majers, 194 1a, 1941b; Beker, 1966:1-31), iznosi da: Socijalni problemi su ono što ljudi misle da su, i ukoliko uslovi nisu definisani kao socijalni problemi od stane ljudi koji u njima učestvuju, onda to za te ljude nisu problemi… Sociolozi stoga moraju proučavati ne samo objektivne uslove faze soci jalnog problema, već i vrednosne procene ljudi koji u njemu učestvuju što uzrokuje def inisanje istih uslova i sredstava za njegovo razrešenje na različite načine. (Fuler i Majers 1941b, 320-21, naglašeno u originalu) Tako Fuler i Majers (1938:419) pokušavaju da objasne razloge objektivnih uslova i procese kojima oni postaju definisani kao socijalni problemi. Prema njihovom mišlj enju, vrednosni procesi i sukobi vrednosti igraju presudnu ulogu u uzrocima obje ktivnih uslova, u procesu njihovog definisanja kao problema, i u ‘sprečavanju rešenja’ s ocijalnih problema (Fuler i Majers, 1941a, 21). Verujemo da je pokušaj da se objas

ne i objektivni i subjektivni aspekti socijalnih problema oduzima od originalnos ti i odbacuje formulaciju sukoba vrednosti. Dok Fuler i Majers zauzimaju stav da objektivni uslovi u nama samima nisu dovoljni za postojanje socijalnih problema , oni ne uspevaju da potvrde sa teoretske tačke gledišta da objektivni uslovi nisu n i potrebni ni dovoljni. Oni pokušavaju da objasne postojanje samih objektivnih usl ova do te mere da i sami počinju da liče na funkcionalističke formulacije koje su toli ko kritikovali. (pogledati posebno Fulera, 1939) Ideje procesa i prirodne istorije Naša analiza dva glavna pristupa socijalnim problemima navodi nas na objašnjenje ‘subj ektivnih elemenata’ socijalnih problema - procesa kojim članovi grupe ili društava def inišu potencijalni uslov kao problem - kao poseban predmet sociologije socijalnih problema. Stoga mi definišemo socijalne probleme kao aktivnosti grupa koje obrazlažu žalbe i tvrdnje organizacijama, agencijama, i institucijama o nekim potencijalnim uslovima. Pojava socijalnog problema, je uslovljena organizacijom grupnih aktiv nosti sa osvrtom na definisanje nekog opštepriznatog uslova kao problema, i podržava njem potrbe za uništenjem, poboljšanjem ili bilo kakvom promenom uslova. Centralni problem teorije socijalnih problema, kako je definisano, je da bude od lučujući faktor za pojavljivanje, održavanje, i istoriju stvaranja tvrdnji i odgovaraj ućih aktivnosti. Takva teorija trebalo bi da poima aktivnosti bilo koje grupe koja iznosi tvrdnje o drugima zbog akcije poboljšavanja, materijalne naknade, ublažavanj e socijalnih, političkih, zakonskih, ekonomskih nedostataka, ili drugih briga. Tako shvaćeni socijalni problemi nisu statički uslovi, već sled dogañaja. Ovakvi sledovi dogañaja će varirati: svaki socijalni problem ima svoju jedinstvenu istoriju. Jedan zadatak za sociologiju socijalnih problema je potraga za uobičajenim elementima, fazama, ili procesima meñu istorijama različitih socijalnih problema - to jest, da o dredi da li socijalni problem ima ‘prirodnu istoriju’, i ako je to slučaj, da opiše njen e faze kao i mogućnosti njenog razvoja. Park (1970:xvii) je definisao prirodnu ist oriju kao: Ništa manje niti više od evolutivnog procesa- procesa kojim ne pojedinac već tip evolu ira… svaka socijalna promena koja se može opisati konceptualnim terminima, imaće svoj karakterističan ciklus… opis ciklusaje izgleda prvi korak u analizi i opisu svih soc ijalnih promena. Ideja prirodne istorije, kao ona koja se odnosi na karijeru ili analizu dodate v rednosti,(za nešto zahtevniju formulaciju, videti Smelsera, 1963:12-20) je da se d ati fenomen razvija kroz više različitih faza, od kojih svaku karakterišu različite din amike ili procesi, različite sorte karaktera, vrste aktivnosti i dilema. Takav raz voj, ipak, ne mora biti linearna progresija, već se može shvatiti kao proces u kom j e progresija od jedne do druge faze olakšana ili otežana različitim mogućnostima. Koliko je model prirodne istorije koristan, može se oceniti na osnovu pravilne identifik acije faza i seta mogućnosti koje uslovljavaju razvoj kroz te faze. Fuler i Majers (1941b) su aktivirali ideju prirodne istorije u svojoj analizi po većanja broja kamp prikolica u Detroitu. Ipak, njihova primena ovog modela, bazira na na slučaju svega jednog socijalnog problema je bila prenagljena, ostavivši prosto ra za kritiku u Lemartovom istraživanju (1951) u Los Anñelesu. Uz to, Fulerov i Maje rsov (1941b:321) model prirodne istorije je suviše isključiv u svojoj specifikaciji ‘u običajenog redosleda razvoja kroz koji prolaze svi socijalni problemi, koji se sas toji od odreñenih prolaznih sekvenci u pojavljivanju i sazrevanju’. Ne postoji nikak va teoretska, a svakako ni praktična osnova za hipotezu da se sve instance socijal nih problema pojavljuju i sazrevaju kroz faze ‘svesnost, formiranje mišljenja i refo rmacija’ Mi predlažemo jednostavan model prirodne istorije za analizu socijalnih problema u četiri jednostavne faze. Model bi trebalo posmatrati kao eksplorativnu ekspedicij u koja predstavlja hipoteze i smernice ka empirijskom istraživanju. Model je nasta o od obimnog ali neformalnog istraživanja istorija mnogih socijalnih problema, a i z detaljnih istorija šest socijalnih problema koje su sakupili diplomci seminara o socijalnim problemima. Tako smo pokušali da nañemo put kroz Scile i Haribde general izacije studija raznih slučaja i baziranja naše analize na nedokazanim činjenicama i p rimerima.

Faza 1: Pokušaji nekih grupa da odbrane postojanje nekih uslova, definišu ih kao uvr edljive, štetne i nepoželjne, da objave tvrdnje i podstaknu kontroverzu i tako stvor e javnu ili političku debatu oko ovog pitanja. Faza 2: Priznavanje legitimnog stava grupe od strane nekih zvaničnih organizacija, agencija, ili institucija. To može dovesti do zvanične istrage o ovoj stvari, predl oga za reformu, kao i osnivanje agencije koja bi odgovorila tim tvrdnjama i zaht evima. Faza 3: Ponovo pojavljivanje tvrdnji i zahteva od strane grupa, koje izražavaju ne zadovoljstvo ustanovljenim procedurama za regulisanje pripisanih uslova, birokra tsko rukovanje žalbama, i nemogućnost postizanja poverenja u procedure itd. Faza 4: Odbijanje žalbenih grupa da prime odgovor ili nedostatak odgovora agencije ili institucije na njihove tvrdnje I zahteve, i razvoj aktivnosti za stvaranje alternativnih, paralelnih, ili protiv-institucija kao odgovor na ustanovljene pr ocedure. Osnova za ovu formulaciju su (1) da se socijalni problemi razvijaju vremenom i m ogu biti okarakterisani različitim aktivnostima u različitom periodu njihovog rarvoj a i (2) ove razlike nisu nepovezane već izgrañene na prethodnom razvoju socijalnih p roblema. Ovo nas je navelo da pokušamo da konsolidujemo različite vrste aktivnosti, koje su nas dovele do četiri faze razvoja. Naše prezentovanje njih bi trebalo shvati ti kao idealan tip modela socijalnih problema. Kao takvo, ono je pojednostavljen a verzija kreirana da istakne različite aspkte modela, pre nego da služi kao preciza n empirijski opis bilo kog specifičnog socijalnog problema. Njegova sklonost je da preuveliča ureñenost i linearan razvoj bilo kog empirijskog primera. Drugi način posmatranja četiri faze je kao posebne vrste aktivnosti socijalnih probl ema. Tada je model prirodne istorije jedan moguć niz koji se može javiti, možda najtip ičniji, a možda samo jedan od mnogih. Ukoliko socijalni problemi razviju različite sek vence, to bi nagovestilo više vrsta procesa na delu, i možda više od jednog socijalnog problema karijere ili prirodne istorije. Faza Jedan Aktivnost socijalnih problema počinje sa kolektivnim pokušajem da se pomogne stanju koje neka grupa smatra uvredljivim i nepoželjnim. Žalbena grupa može ali ne mora biti žr tva pripisanog uslova; na primer, pritužbu da sistem socijalne pomoći demorališe svoje korisnike može podneti organizacija socijalnih radnika, svešenika, ili drugih human itarnih grupa koje nisu direktno izložene uslovu. Sa druge strane, grupe koje si d irektno izložene uslovu mogu preduzeti korake koji su njima od interesa. Prvi tip možemo nazvati moralnim krstašima, ili ‘ne-interesnim’ grupama; a drugi, interesnim grup ama- oni koji tvrde da imaju stvaran i materijalan razlog, nešto što bi dobili ili i zgubili od ishoda date aktivnosti. Početne aktivnosti socijalnih problema se sastoje od pokušaja da se privatni problem i transformišu u javne. Faza Jedan se fokusira na mogućnost ovih transformacionih p rocesa. Nije potrebno napomenuti da nisu svi ovi pokušaji uspešni; aktivnosti defini sanja problema grupe mogu da ne iznesu na videlo odgovor- grupa može izgubiti podršk u, biti ignorisana od strane medija, rastrzana unutrašnjim neslaganjem, da ne uspe da dobije ekonomsku pomoć za svoje aktivnosti, ili da digne ruke. Mi smatramo da su važan deo u ovoj formirajućoj fazi socijalnih problema, načini na ko ji su žalbe na uslove uložene i koje su stratefije korišćene da bi se naglasile tvrdnje, dobio publicitet, i pobudila kontroverza. ‘Objektivna ozbiljnost’ ili obim samog us lova, ili njegova pretpostavljena disfunkcionalnost, može biti relativno nezavisna od uspeha ili neuspeha ove transformacije. To jest, odnos izmeñu ‘objektivnih uslov a’ i razvoja socijalnih problema je promenljiv I problematičan. Empirijsko je pitanj e da li su pojediti tipovi uslova povezani sa pojedinim tipovima tvrdnji. Pošto se socijalni problemi oslanjaju na tvrdnje nezadovoljnih grupa, sada se okrećemo isp itivanju prirode tih tvrdnji inicijativi za njihovo nastajanje. Proces izricanja zahteva Izricanje tvrdnji I žalbi je integralni deo društvenog I političkog života. To s u svakodnevne aktivnosti svih društava I odvijaju se na svim državnim nivoima. Iako bi svaka vrsta žalbe mogla biti osnov društvenog problema, velika većina takvih tvrdnj

i biva odbačena na načine koji ne vode formiranju društvenih problema. Mnoge jednostav no mogu biti ignorisane; druge mogu biti otpuštene kada je zahtev zadovoljen; dok druge mogu da reše nagañanjem, smirivanjem, ili otkupom. Mada neke žalbe ne mogu biti odbačene tek tako. Ovakve žalbe mogu odvesti do d aljih akcija kulminacijom u establišment socijalnog problema. Voleli bismo da upot rebimo paradigmu da objasnimo prirodu tako uspešnih žalbi. Podelićemo diskusiju na tri teme: moć grupe, priroda njihovih žalbi, I strategije I mehanizmi podnošenja žalbe. Moć grupe Ravnopravne u drugim stvarima, grupe koje imaju više članova, čvrsći sastav, više novca, b olju disciplinu, I organizaciju biće mnogo efektnije u podnošenju žalbi nego grupe koj ima nedostaju neki ili svi od ovih atributa. Meñutim, ovim karakteristikama se ne ‘o bjašnjava’ uspeh ili neuspeh grupe u podnošenju žalbe. Da bi moć postala aktivan deo proce sa, ona mora biti izražena kroz tvrdnje učestvujućih grupa. Moć, budući začeta kao sposobnost grupe da razume da zahtevi koje iznosi pred druge grupe, agencije, I institucije, može biti izdvojena iz grupinih tvrdnji moći. Pismo moze biti čin ekspilicitnog (prim. pretnje štrajkom, bojkoti, povlačenje političke podrške) ili implicitnog saopštenja (aluzija na plan o neprijatnom javnom suprotsta vljanju, razni oblici smetnji ili maltretiranja). Grupe mogu biti ili nebiti u s tanju da ostvare moć koju tvrde da imaju; ili, ako ostvarena, moze biti neefikasna u proizvoñenju željenih posledica. Prema tome, grupa može da blefira; a moze se desit i I da blef ne proñe. Na primer, preteća demonstracija može biti ignorisana, primorava jući razotkrivanje nesposobnost grupe da proizvede preteću masu; odlučan politički šef može dovesti u pitanje sposobnost etničkih voña da iznesu politički blok. S druge strane, z aista moćna grupa neće razbacivati sredstva na izvesne probleme, nadajući se da će blefi ranjem ili pretnjama doći do rezultata.2 Priroda I vrsta zahteva Grupe mogu doživeti I izraziti nezadovoljstvo na različite načine. Mogu osećati samo ble do, generalno, ili bezlično osećanje nezadovoljstva; ili mogu osećati nezadovljstvo u obliku specifičnih primedbi I oštrih negodovanja. Ne moraju imati pojam o tome ko je stvorio, ili je odgovoran, ili je izazvao pripisano stanje; a mogu I imati veom a izričitu ideju o tome ko ih ugnjetava. Ove koncepcije mogu a ne moraju biti pove zane sa vladajućom ideologijom ili teorijom o svetskom poretku. Grupe ne moraju im ati pojma o tome kako da poprave trenutno stanje stvari, a mogu imati veoma spec ifične programe reformi I predloge za promenu. Sve od ovih dimenzija iskušenog nezadovoljstva će uticati na vrstu žalbi koje će grupa uložiti. Razmotrimo neke hipoteze proistekle iz ovih dimenzija.

1. Što je neodreñeniji osećaj nezadovoljstva, žalba ce biti difuznija I opštija, I sa mim tim će I priznavanje ili odgovor na tvrdnju biti manje verovatan; I manje vero vatno će ti izazvati popravljanje situacije. 2. Što neodreñeniji osećaj nezadovoljstva bude, biće I manja verovatnoća da će grupa bi ti u stanju da pripiše odgovornost ili predloži rešenje za njihove nezadovoljstvo. 3. Što je grupa nesposobnija da pripiše odgovornost za njeno nezadovoljstvo, to je manje verovatno da će moći da odabere kome će se žaliti. 4. Što je grupa nesposobnija da pripiše odgovornost za njeno nezadovoljstvo, ma nje će biti u stanju da se suprotstave optužbi da su I sami krivi. Ovaj hipotetički uzorak predlaže da osećanje nezadovoljstva može znatno varirati I samim tim uticati na vrste žalbi koje će grupa konstruisati, kao I način na koji će ispoljiti I usmeriti ove tvrdnje. Grupi često može biti ukazana pomoć u razvijanju žalbe od stran e individua ili organizacija koje su specijalizove za izražavanje protesta. Grupa može doživeti I neuspeh od strane neke grupe; čak se mogu I žaliti, ali bezuspešno. Tada n jihova nevolja moze biti primećena I viñena kao klasičan slučaj ‘eksploatacije’, ‘diskriminac je’, ‘korupcije’, itd. od strane takvih organizacija, političkih partija, radničkih sindik ata, profesionalnih radikala, ili službenih organizacija. Takve grupe mogu dati ob razloženje za žalbu, kao I da ponude grupi pomoć I saveznike, ponekad u zamenu za njih ovu podršku drugde. Ulazeći u koaliciju sa drugima, grupa može jačati brojčano, u prestižu, institucionalnoj v lasti, I ostalim prednostima. A mogu otkriti, s druge strane, da su prednosti do bijene po ceni dizfuznosti njihove borbe I uključivanjem u druge koje im nisu od i nteresa. Ili njihove muke mogu biti shvaćene od strane njihovih saveznika samo kao

‘deo većeg problema’, tako dajući nizak prioritet u viñenju viših ciljeva kojima teže. Značaj manje – više istančanih ideologija koje takve organizacije dodaju na muke jeste što one obezbeñuju koherentnost I analiticnost problemima koji su u pitanju, time obr azlažuci ono sto žalbe tvrde. S druge strane, opštija ideologija može biti smetnja u ist icanju specifičnih zahteva. Ako takav zahtev bude stavljen u kontekst koji zahteva opšte restrukturiranje društva ili uništenje kapitalizma, to može zasmetati prikrivajući specifičnu konkretnu tvrdnju ili davajući ovlašćenima izgovor za ignorisanje žalbe. Mehanizam podnošenja žalbe U bliskom odnosu sa prirodom zahteva je način na koji se žalbe isporučuju, iznose, ili objavljuju javnosti. Sudbina žalbe može veoma zavisiti od kanala koji je objavljuju , strategija upotrebljenih za postizanje isticanja pripisanog stanja, I pomoćnog o soblja koje je uključeno u ovaj proces. Jedna važna mogućnost u obradi žalbi je identifi kovanje stranke na koju bi žalba trebalo da bude upućena. Ako se grupa žali pogrešnoj st ranki ili kancelariji, mogu ostati bez rezultata; mogu dobiti loš savet ili uputst vo kome bi trebalo da se obrate; ili mogu nenamerno otkriti svoju poziciju opone ntu. Često se dešava da ne postoji kancelarija kojoj se može uputiti žalba, jer je šuština ža be da niko ne radi ništa po pitanju istaknutog stanja I da bi izvesne organizacije ili agencije trebalo učiniti odgovornim I obračunati se s njima. U takvim slučajevima , može se desiti dugačak lanac uputnica I prebacivanja odgovornosti ni sa jednom org anizacijom spremnom da preuzme jurisdikciju nad žalbom. Slično, način na koji se odnosi prema štampi I masovninim medijima je priznat kao bita n u životnoj istoriji bilo kojeg društvenog problema I tih društvenih grupa. Tako elem entarna sredstva kao izdavanje štampanih izveštaja ili obaveštavanje masovnih medija o planiranim skupovima mogu promeniti tok zakonskih postupaka. Sigurno, znanje I stručnost u privlačenju I zadržavanju pažnje masovnih medija su važni izvori grupama koje objavljuju žalbe. Takoñe podrška literature koja se bavi razotkrivanjem skandala ili i nscneniranjem ‘nacionalnog dogañaja’ može biti presudan za pretvaranje ličnih nevolja u ja vna sporna pitanja I kontroverze. Neke metode izražavanja ili dramatizacije primedbi mogu biti viñene kao nedelotvorne , što ih može zameniti još dramatičnijim vidom protesta. Ovako, demonstracije I štrajkovi glañu mogu dovesti do grañanske neposlušnosti, koja može kao povratnu reakciju dovesti d o ustanka I gerilske borbe. Protestne grupe mogu biti suočene sa dilemom osigurava nja sopstvenog poraza upotrebom neefektnih metoda, ili rizikujuci katastrofu upo trebom organizovanog nasilja. Potvrda tvrdnji I društvena kontroverza Rečeno je da društveni problemi proističu iz izjava grupa da se odreñeni uslovi ne mogu tolerisati I da moraju biti izmenjeni. Takve akcije mogu isprovocirati na reakci ju druge grupe koje preferiraju postojeće stanje ili koje bi izgubile nešto ukoliko bi postojeće stanje bilo izmenjeno. Takve grupe se mogu protiviti tvrdnjama protes tnih grupa, organizovati sopstvenu kampanju, lobirati protiv predlozenih promena . Procene koje su navele protestnu grupu da reaguje mogu ih dovesti u konflikt s a grupama koje ne dele mišljenje sa grupom koja je stekla prava na stanje koje je u pitanju. Ova kontroverza je kulminacija Prvog Stadijuma. Dati društveni problem može ostati na ovom stadijumu neograničeno dugo; ili može biti brzo prebačen u sledeći stadijum; ili može poklenuti I umreti ako ne bude daljih aktivnost koje bi doprinele priznavanj u tvrdnji odreñene grupe. Druga Faza Ideja da je prirodna istorija društvenog problema podeljena na stadijume navodi na to da bi karijera fenomena mogla biti podeljena na nekoliko perioda, svaki okar akterisan distinktivnom vrstom aktivnosti, učesnika I dilema. Debata se vodi oko t oga da, kada vladine agencije ili druge zvanične ili uticajne institucije kojima žal be mogu biti podnete, odgovore na žalbe neke grupe, aktivnost društvenog problema pr olazi kroz značajnu promenu. Ova promena počinje kada agencije kojima su žalbe uručene p očinje da priznaje grupu I odgovara na njihove zahteve. Osnove ovog priznavanja mo gu biti različite. Moguće da je grupa izvršila znatan pritisak na agenciju ili konfron tacionom taktikom, kampanjom putem masovnih medija, demonstracijama, ili pretnjo m takvim akcijama; moguća je I primena ekonomskog pritiska kao što je pretnja bojkot

om, ili manipulacija političkim uticajem; ili je agencija uvidela da može da postign e preuzimajući potegnuto pitanje u cilju kontrolisanja istog. Formalno priznanje grupe može varirati od pasivnog priznanja zahteva do aktivnog p okusaja kontrole, regulisanja ili eliminacije stanja koje je problem u zahtevu.3 Svaki od ovih odgovora moze dati protestnoj grupi neki stepen priznanja ili pol ozaj koji nisu imali ranije. Aktivnosti Prvog Stadijuma, pokušaji prvlačenja pažnje na stanje I formiranja predmeta debate su skoro potpuno ‘nezvanični’, sprovedeni bez pečat a ili nadležnosti nekog zvaničnog autoriteta. Ipak, sa priznanjem njihove žalbe, grupa može dobiti poziv da učestvuje u zvaničnoj proceduri problema. Ovde se raña ideja da oni nisu više samo protestna grupa već, bona fide ‘govornik’ čija se r eč može čuti dalje nego u okvirima prvobitne grupe. Mogu naći da da grupe koje su ih pre thodno izbegavale sada očekuju objavljivanje I sopstvenih zahteva. Može im biti zatr aženo više dokumentacije o žalbama nego ranije, I može im biti ponuñeno da ponude I rešenja kao I žalbe. Tako, čak I najjednostavniji odgovor na žalbe može doneti preobražaj u protes tnoj grupi ili stvoriti nove organizacione krize na račun istih. Odgovor zvaničnih agencija može biti rezultat duge borbe protestne grupe. Ovo može uze ti oblik ubeñivanja izvesne agencije da preuzme jurisdikciju nad problemom; ili možd a da postane ubeñivanje nekoga da grupa ima realni I materijalni, pre nego teorijs ki interes u proceduri. U procesu, borba grupe može postati razlog za slavlje; I n jihovo postignuće može biti vñeno kao njihovih ‘pet minuta’. Pojedine grupe ili ‘moralni krs taši’ mogu imati poteškoća da zauzmu stav zato što ih ne pogañaju stanja protiv kojih protes tuju. Takvim grupama može biti rečeno da gledaju svoja posla, ili se mogu pridružiti n ekoj grupi koja je pogoñena odreñenim problemom. Američka Unija Društvenih Sloboda npr., mora naći stranke koje su voljne da izañu pred sud da bi poteegli ustavna prava zat o sto sud neće preuzeti jurisdikciju nad debatom tek iz principa. Dok zvanični odgovor može protestnoj grupi dati njenih ‘pet minuta’, takoñe može I predstavl jati početak kraja njihove kontrole nad žalbama koje podižu. Odgovor na prvobitne žalbe može omekšati njihov dalji protest tako da ništa ne biva postignuto. Ustanovljenje kom iteta za studiju problema može ‘ohladiti strasti’ I smanjiti vidljivost istog u masovn im medijima. Iako grupa može biti pozvana da svedoči pred komitetom, uvideće da bivaju stavljeni u ulogu donosioca informacije pre nego pregovarača o prirodi problema. Komitet može potražiti I suprotstavljene poglede na datu temu čime početna grupa biva sv edena na jednu od mnogih. Kada saslušanja budu završena, članovi komiteta biće novi eksp erti I nadležni nad predmetom debate. Iako prvobitna grupa može dati komentar na izv eštaj komiteta, taj izveštaj će definisati problematiku, svoditi činjenice na suštinu, pos tavljati razne grupe na odreñena mesta. Tako, dok zvanične I moćne agencije počinju da uzimaju maha u društvenim aktivnostima u vezi sa problemom, one mogu posuditi prestiž prvobitnoj protestnoj grupi, ali u is to vreme mogu zaseniti I time smanjiti značaj njihovih aktivnosti. Najzad, odgovor ne agencije mogu preuzeti problematiku na sebe time neutrališući ili eliminišući prvobit nu protestnu grupu. Društveni problemi koji dostignu ovaj nivo razvoja ipak mogu umreti ili nestati. K omitet I njihov izveštaj mogu prvobitnu grupu lišiti prava koja se usled toga može dem oralizovati I rasformirati. Komitet može a I ne mora da preporuči da se pokrenu akci je koje bi zadovoljile zahteve; a ovi predlozi, ako budu načinjeni, ne moraju biti sprovedeni. Studije o aktivnostima I otvorenost za saradnju komiteta u Velikoj Britaniji I u Sjedinjenim Američkim Državama pokazuju različit uzorak odn. šablon. Pišući o Kraljevskom Britanskom Komitetu, Hanser (1965 : 45 – 7) kaže: ‘Ne znam ni za jednog st udenta Kraljevskog Britanskog Komiteta u dvadesetom veku koji se ne odnosi prema istom sa najvecim postovanjem… nikada nije bio optužen za nepoštenje ili kršenje grañansk ih prava, sačinjen od anonimnog osoblja koje obavlja sav posao, a nije potčinjen vla di. Dalje, Kraljevski Komitet je poznat po prozivoñenju značajnih (iako ponekad nepopula rnih) preporuka I za to što im predlozi bivaju uspešno prihvaćeni. U odnosu na to, Predsednički I Kongresni istražni komitet u Sjedinjenim Američkim Država ma su poznati po svojim partizanima, kršenju prava grañana, svojoj govorljivosti I n emogućnosti da utiču na državnu politiku ili da im predlozi budu usvojeni (videti Pope ra, 1970; Marcija, 1945). Komentarišući 1965 pokušaj SAD da izgrade komitet poput onog u britanskom sistemu, Hanser (1965 : 234) primećuje: Sve bi bilo uzalud kada bi d rzavno voñstvo, da li zbog inertnosti, intelektualne nesposobnosti, ili nemogućnosti

da ustane u ime većinskih interesa, ignorisalo predloge. Sumoran dosije odbačenih s aveta koji su retko kad bili uspešni je pozamašan. Reakcija američke vlade na komisione izveštaje o opscenost I pornografiji, marihuani , I nasilju potvrñuje ovaj trend u američkom sistemu. Ova šema podržava verovanje da su komisije ‘reformatori putem odnosa sa javnošću’ u kojima komisije ulaze u srž same reforme kako bi rešile problem. Komitet može biti smešten u samom srcu kontroverzi kada su mn oge protestne grupe aktivne, kada je izveštaj konačno izdat I ignorisan nekoliko god ina kasnije, grupe ne moraju više biti prisutne ili zainteresovane. Ili, polažuci sv e nade u komisiju gubeći time bitku kada je I sama komisija izgubi. Tako, komisije mogu pokopati mnoge društvene probleme. Da bi društveni problem nastavio da postoji I van okvira ovih prepreka, mora biti formirana institucija da bi se obračunavala sa zahetevima I primedbama koje se tiču pitanja na snazi; ili nekoj postojećoj instituciji može biti dat mandat da proširi svo ju jurisdikciju. Kada takve institucije budu formirane, društveni problem ne može te k tako nestati. Formiranje ovakvih institacija može zahtevati specifičnu registraciju, kao I premeštaj novčanih sredstava, osoblja I samih prostorija. Takve agencije legitimišu, instituc ionalizuju, I uvode rutinu u rukovanje žalbama. Kada su najzad formirane, počinju da žive sopstvenim životom. Oni koji čine osoblje mogu razviti interesovanje za voñenje ag encije, što može biti usmereno više ka zadovoljavanju žalbi u vezi sa pripisanim stanjem a ne ka popravljanju ili iskorenjivanju problema. Tako, agencije lobiranjem za veće budžete mogu isticati da rade svoj posao u vezi sa rešavanjem tužbi na račun stanja u isto vreme tvrdeći da se stanje pogoršava I da njihovim agencijama treba više novca. Drugi Stadijum je završen kada se žalbe na račun istog stanja postanu rutina I budu ‘odo maćene’ u nekoj od agencija koje mogu razviti zaintresovanost za rešavanje žalbi, ali ne obavezno rešavajuci stanje sa kojim je primedba verovatno u direktnoj vezi. Treća faza Naš predlog je da kada aktivnosti socijalnog problema kulminiraju u stvaranju i po stavljanju postupaka koji se bave žalbama, te se aktivnosti mogu smanjiti ili nest ati. Namera onih koji pregovaraju sa grupama socijalnih problema na objavljivanj u takvih postupaka može varirati od iskrenog pokušaja da se pronañe rešenje do ciničnog i podmuklog manevrisanja da se ublaže i omekšaju aktivnosti socijalnog problema bez n amere da se popravi i ispravi odreñeno stanje. Meñutim, bez obzira na nameru, objavl jeni postupci mogu biti pogrešno shvaćeni ili neodgovarajući tvrdnjama i zahtevima za koje su stvoreni-postupci se mogu usredsrediti na oporavljanje odreñenog stanja al i mogu zakazati u zadovoljavanju zahteva grupacije članova. Na primer, agencija može objaviti postupke da ispravi odreñeno stanje koje su stvorili protestanti, u isto vreme tvrdeći da su odreñene promene u fazi formiranja i da nisu odgovarajuće za taj protest. Te agencije se mogu ovim poslužiti u cilju podsticanja slike da su svi pr otesti neefektivni čak i kada oni tome zapravo odgovaraju. U takvim slučajevima prot estne grupe mogu istrajati u svojoj nameri, čak i u slučaju trajanja reformi, ne bi li iznudili priznanje od agenicja da će izravnati račune. Sa druge strane, objavljen i postupci se mogu zapravo pretvoriti u rešenja odnosa sa javnošću pri čemu se odreñeno st anje zanemaruje, sa stanovišta da se aktivnosti socijalnih grupa mogu smiriti stva ranjem komiteta spone za uspostavljanje bolje komunikacije i ostvarenje redovnih okupljanja za rešavanje nerazešenih pitanja. Edelman je ovom procesu dao naziv rasp rostranjivanje simboličke satisfakcije. On smatra da se najveći broj očiglednih primer a može naći u administraciji odluka i pravilnika, objavljivanju štampe i godišnjim izvešta jima. Nije neuobičajeno da se reč stavi na jednu stranu a odluka na drugu. Kao posledica toga svega potvrde o neadekvatnosti, neefikasnosti i nepravdi p ostupaka mogu postati stanja oko kojih se novi socijalni problemi formiraju. Gru pe povezane sa ovim aktivnostima ne moraju biti one iste iz Faze Jedan socijalni h problema, neke će nestati posle pregovaranja postupaka iz Faze Dva. Druge grupac ije mogu otkriti da im fali profinjenost za rešavanje problema manevrisanja organi zacionog personala. Meñutim, druge grupacije mogu uspostaviti nadzorničke komitete u cilju nadgledanja implementacije pregovaranih postupaka i stoga budu pripravni da izdaju optužbe protiv njih u obnovnjenim aktivnostima socijalnih problema. Važna i distinktivna karakteristika Treće Faze socijalnih problema je da žalbe nisu direkt

no povezane sa odreñenim postupcima utvrñenim u Fazi Jedan. Pre će biti da su tvrdnje izrečene protiv organizacija stvorenih da ublaže, eliminišu i promene ta stanja. Stoga , aktivnosti Treće Faze nisu direktno povezani sa uslovima odreñenim u Fazi Jedan, v eć sa organizacionim postupcima i metodama koje se bave svojim klijentima i njihov im žalbama. Ovo može biti ilustrovano primerom razlike izmeñu tvrdnji o nesanitarnim u slovima pakovanja mesnih prerañevina i daljih tvrdnji protiv dostupnosti kontrolni h agenasa tužiteljima, njihovoj nemarnosti prema dostavljenim žalbama, njihovoj iskv arenoj praksi sa osvrtanjem na njihovu sopstvenu inspekciju stanja itd. Treba ta koñe dodati da, čak i uprkos najboljim namerama, dinamika birokratskih procesa može la ko generisati nove izvore žalbi. Agenicje koje se postavljaju u cilju razmatranja svih žalbi jednako i univerzalno, mogu kasnije biti optužene za neuviñajnost ili ritua lizam. Klijenti se mogu pobuniti da su agencije neosetljive na detalje njihovog slučaja i da su im postali samo broj. Naše shvatanje Faze Tri pravi razliku izmeñu žalbi o stanjima koje karakterišu aktivnosti socijalnih problema iz Faze Jedan, i žalbi o načinu na koji pregovarani postupci iz Faze Dva funkcionišu u rešavanju odreñenih stanj a. Stoga, objavljivanje postupaka iz Faze Dva obezbeñuju rutinizaciju žalbi. Žalbe na zagañenje se prosleñuju kontrolnoj agenciji za rešavanje problema životne sredine.Žalbe n a nepravedno poslovanje se mogu uputiti na Biro za Poboljšanje Poslovanja. Žalbe na prosluškivanje telefona se mogu uputiti na telefonske kompanije ili policiju. Meñuti m, žalbe iz Faze Tri se stvaraju kada se sama agenicja za kontrolu životne sredine o ptuži za stvaranje zagañivanja, kada se za Biro za Poboljšanje Poslovanja kaže da sarañuje sa lokalnim poslovoñama koji su protiv potrošača ili ukoliko se ispostavi da je prisl uškivanje telefona došlo od telefonske kompanije ili policije. Tačnije, te žalbe su uper ene protiv onih kompanija koje bi i same trebalo da se bave odreñenim žalbama. Treća F aza se može pojačati kada se odreñena žalba prosledi na adrese više kompanija koje stvaraj u sistem prosleñivanja tužitelja od jednog do drugog na taj način odbijajući odgovornost i pripisujući je nekom drugom. Rezultat problema socijalnih aktivnosti Faze Tri može biti ponovno pregovaranje postupaka, reformisanje postojećih postupaka, uklanjanje visokokog administratora , verovatno dovoñenje nove, obučenije agencije. Takvi ishodi stavova Faze Tri mogu efektivnoustaliti stavove ove faze sa eksplicitnim nadzornim merama u cilju nadg ledanja efikasnosti procesuiranja žalbi. S duge strane, Treća Faza može stvoriti atmos feru fundamentalnog nepoverenja institucionalizovanih postupaka, cinizam, rezign iranost, očajavanje i nedostatak poverenja uspostavljenih institucija generalno. O vo nepoverenje različitih institucionalnih pokušaja da reše problem žalbi može zapravo bit i karakteristično za aktivnosti usmerenih ka savremenim socijalnim problemima. Nes laganje izmeñu stvaranja regulatornih agenicja i osećaja sumnje i cinizma meñu grupama socijalnih problema o namerama kao i efikasnosti i naporu koje preduzimaju agen cije postaje sve uže i uže. Klasični problemi povezani sa birokratskim procedurama i o ptužbama o nereagovanju agencija klijentu koji zastupaju su stvorili borbenost u u aktivnostima socijalnih problema što neosporno dovodi u pitanje veru u dotične agen cije. Ukoliko ovaj nedostatak poverenja u institucione procese postane istorijsk i trend Treća Faza socijalnih problema se može umnogome pomeriti ka aktivnostima iz Faze Četiri. Faza Četiri Nova faza u razvoju socijalnih problema nastaje kada grupacije organizuju svoje aktivnosti na osnovu tvrdnje da više nije moguće raditi u okviru sistema. Njihov fok us se pomera sa žalbi i protesta protiv ustanovljenih procedura na stvaranje i raz vijanje alternativnih solucija za rešavanje njihovih problema. Takvi pokušaji su tip ično objašnjeni njihovim fokusom na lokalnu zajednicu i njene probleme što su aktivnos ti koje se pojavljuju u svakoj sferi socijalnog života. Nacionalne manjine koje se žale na nedostatak policijske zaštite formiraju nadzorne patrole za svoje sopstvene zajednice. Alternativne novine se pojavljuju u cilju informisanja populacije ko ju zamenaruje konvencionalno izdavaštvo. Prehrambena industrija se formira da zado volji zahteve za specijalnim proizvodima po razumnim cenama. Nezavisne političke p artije se formiraju da iznesu mišljenja koje odbacuju velike političke partije. Ove aktivnosti formiraju žalbe koje prigovaraju doslednosti ustanovljenih proce

dura i procedura koje oni organizuju za rešavanje tih žalbi. Prigovore možu stvoriti i skustvo grupacije koja je prevarena ili čije su namere omekšali vešti PR menadžeri , grp acije čije su žalbe momentalno odbijene itd. Takodje može biti slučaj sa direktnim izra zom generisanog nedostatka poverenja rešenjima koje ustanovljene institucije žele da iskoriste i primene. Naš je predlog da se socijalni problemi u Fazi Četiri razvijaju u dva smera: (1)stvaranje alternativnih instituicija kao sredstvo za razvoj socijalne i polit ičke osnove za radikalno menjanje postojećih procedura ili (2) udaljavanje ili povlačenje od institucijalnog sistema u cilju stvaranja altern ativnih institucija za članove grupacija. I jedna i druga razvojna mogućnost su moguće na bazi definicije ustanovljenih institucija kao beznadežne, odbacivanje ili udal javanje od ustanovljenog sistema i odluka da se funkcioniše van sistema. Obe razvojne linije su meñutim posledice velike razlike u orijentaciji. Prva se može opisati kao okrenuta ka vrednosti a druga kao orijentisana na interes u d omenu socijalnih problema. Alternativne institucije koje su nastale kao proizvod socijalnih problema orijentisanih na vrednost teže da ustanove ove institucije ne samo zbog njihovih članova već i zbog društva u celini. Primarna briga aktivnosti ori jentisanih na interes je da se stvore održivi uslovi za članove grupacije zahtevajući samo negativnu povezanost za ustanovljeni sistem to jest da sew grupaciji dozvol i da se zalaže za svoje interese bez maltretiranja i uznemiravanja. Pokret slobodne škole obezbeñuje primere oba tipa orijentacije. Jedna strana pokr eta se bavi edukacionim ustanovama kroz publikacije, manifeste, članke i knjige ka o i ispobavanjem novih formi edukacionih metodasa osvrtom na transformaciju konv encionalnog sistema. Druga strana se zalaže za otvaranje slobodnih škola kako u urba noj tako i u ruralnoj sredini, boreći se da njihov glavni zadatak bude obezbeñivanje alternativnih edukacionih sistema za svoje ćlanove. Pokret slobodnih skola nam daje primer jednog od velikih rizika Četvrte Faze so cijalnih problema tj. Mogućnost saradnje. Pokušaji da se stvore alternativne institu cije van sistema može stvoriti novi niz strućnjaka za datu oblast. To mogu biti lide ri razlićitih eksperimenata u stvaranju i voñenju novih institucija. Njihova iskustv a im mogu doneti uverenja prihvatljiva ustanovljenim organizacijama iako su ista ustanovljena van njihove jurisdikcije. Uspešne alternativne institucije mogu stim ulisati interes ustanovljenih institucija pošto pokušaju da nañu rešenje svojim kritićarim a. Oni mogu pokušati da preuzmu ili izaberu razvijene alternative i mogu napraviti efektivne ponude liderima i ekspertima grupacijama socijalnih problema. Na primer, vlada može pozvati lidere slobodnih škola da učestvuju na konferencijama , pravljenju bibliografskih kompilacija, odobre evaluaciju alternativnih metoda obrazovanja itd. Ova saradnja može ustanovljenom sistemu pomoći na razne načine: može ug roziti superiornost onih grupacija koje prete njihovoj institucionalnoj dominaci ji, mogu usvojiti voñstvo u sopstvenu strukturu što omugućava inovacije kao i kontrolu sistema, mogu izolovati to voñstvo od članova grupe na taj način diskreditujući je i sm anjujući njen budući efekat u organizovanju aktivnosti socijalnih problema. Dva tipa orijentacije ka aktivnostima iz ove faze su u potpunoj suprotnosti u odnosu na ustanovljen sistem. Svaki od tih tipova je jednako uspešan imajući potpu no različite posledice na sistem. Uspešna alternativa orijentisana na vrednost bi teži la ka ustanovljenju kao bitna institucionalna formacija i stoga bi radikalno tra nsformisala postojeći sistem. U suprotnom, uspešna alternativa orijentisana na inter es bi ostala alternativa trajno osetljiva na mogućnost poništenja toleranicje u kori st ustanovljenog sistema što je uslov za održavanje alternative. Zaključak

Na osnovu kritike ranijih formulacija, pokušali smo da opravdamo konceptualnu kate goriju socijalnih problema kao generički fenomen nezavistan od koncepata od kojih je vekovima zavisio. Kao prvi pokušaj da se napravi teorija ovog fenomena mi smo p reporučili prirodni istorijski model socijalnih problema u kojima pokušavamo da prep oznamo sirov materijal sociologije socijalnih problema. Mi se razlikujemo od pre thodnih formulacija koje teret stavljaju na distribuciju i etnologiju takvih pro blema kao što su zločin, razvod, upotreba droge, siromaštvo. Sa naše tačke gledišta činjenica da postoji zločin ne znači u isto vreme da taj problem ima veliku učestalost ili da je učestalost veća nego ranije. Pre će biti da je slučaj u tome da postoje individualci i

grupe koje se žale na različite oblike kriminala kao što je nasilje na ulicama, proval e u prigradskim mestima, korupcija u policiji itd. I aktivnosti mnogobrojnih age ncija koje su usredsreñene da urade nešto po pitanju tih žalbi. Tzv. problem nasilja j e socijalni problem, kao i problem generacijskog jaza, zagañenja, dece sa posebnim potrebama i mnogi drugi, je generisan i usvojen od strane aktivnosti grpacija k oje se žale i institucionalnih odgovora na njih.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful