qwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyui opasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfgh   jklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvb   Sociobiologija  nmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwer     tyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopas     dfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzx    

cvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmq   wertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuio pasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghj     Jesenski – Turk  klzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbn     mqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwerty Zagreb, 1995.  uiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdf ghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxc vbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmrty uiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdf ghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxc vbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqw ertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiop
Uredio: Darko Polšek
     

      Darko Polšek:  

GENETIKA DRUŠTVENOG PONAŠANJA.   OD AGRESIVNOSTI DO ALTRUIZMA 
      Relativni  učinak  suvremenih  društava  niti  jednoga  trenutka  ne  želim  pripisati  isključivo  genetskim  razlikama,  ali  moramo  naglasiti:  postoji  jedna  granica,  možda  bliža  praksi  suvremenih društava negoli što to možemo shvatiti, iza koje biološka evolucija počinje kulturnu  evoluciju povlačiti natrag k sebi... Pitanje od značaja više nije je li ljudsko socijalno ponašanje  genetski uvjetovano, ostaje samo pitanje do koje mjere.  Edward Wilson: “On Human Nature”      Sociobiologija je grana evolucione biologije i suvremene populacijske biologije koja se temelji na  tvrdnji  o  genetskoj  uvjetovanosti  socijalnog  ponašanja  prirodnih  vrsta  i  na  tvrdnji  da  darvinističkim  mehanizmima  odabiranja  možemo  objasniti  izbor  određenih  vrsta  socijalnog  ponašanja    prirodnih  vrsta.  Njezina  je  središnja  teza  da  se  evolucija  socijalnoga  ponašanja  u  potpunosti  može  razumjeti  samo  pomoću  demografije  koja  pruža  vitalne  informacije  o    rastu  populacija  i  dobnoj  strukturi,  i  pomoću genetske strukture populacije, čije nam proučavanje može reći kakva je u genetskom smislu  efektivna  veličina  populacije,  kakva  je  korelacija  među  različitim  društvima  i  izmjena  gena  među  njima. To se proučavanje, kako kaže Edward Wilson, utemeljitelj sociobiologije, sintetizira u “hibridnu  disciplinu  koja  sadrži  spoznaje  iz  etiologije  (naturalističkog  proučavanja  obrazaca  ponašanja),  ekologije (pručavanja odnosa među organizmima u njihovoj okolini) i genetike, i ona pokušava izvesti  opća načela bioloških svojstava svih društava. Ono posve novo u sociobiologiji jest način izlučivanja  najvažnijih činjenica o socijalnoj organizaciji iz tradicionalne matrice etologije i psihologije, i njihovo  ponovno  skupljanje  na  temeljima  ekologije  i  genetike  na  razini  populacije”.  Genetičari  su,  kaže  Wilson,  na  temelju  istraživanja  blizanaca  utvrdili  nasljednost  u  tvorbi  raznolikih  karakteristika  koji  utječu  na  socijalne  odnose:  numeričke  sposobnosti,  rječitosti,  pamćenja,  kritičnoga  razdoblja  za  sticanje  jezične  sposobnosti,  konstrukcije  rečenica,  perceptivnih  i  psihomotornih  sposobnosti,  ekstrovertnosti‐introvertnosti,  homoseksualnost,  razdoblja  prve  spolne  aktivnosti,  određenih  oblika  neuroze  i  psihoze,  uključujući  manično‐depresivno  ponašanje  i  shizofreniju.  Prema  Wilsonu,  istraživanja  genetskoga  temelja  društvenoga  ponašanja,  zajedno  sa  etiološkim  i  psihološkim  istraživanjima tvore sociobiologiju ‐ “Novu Modernu Sintezu”, naime sintezu znanosti o životu, time  što će obuhvatiti spoznaje neodarvinističke (naturalističke) teorije, i preoblikovati spoznaje iz dosada  “uglavnom  strukturalističke  i  negenetičke”  sociologije.  “Postao  sam  uvjereniji  nego  ikada  ranije”,  kaže  Wilson,  “da  je  napokon  došlo  vrijeme  da  se  zatvori  jaz  između  dvije  kulture,  i  da  je  opća  sociobiologija, koja je jednostavno proširenje populacijske biologije i evolucione teorije na društvenu  organizaciju, primjereni instrument za taj pokušaj.”    Godine  1975.  Wilson  je  u  svojoj  knjizi  “Sociobiologija:  Nova  sinteza”  objavio  golemi  kompendij  tako  sintetiziranih  znanja,  koji  od  tada  služi  kao  temeljni  kamen  sociobiološke  discipline.  On 

obuhvaća prikaz i obradu temeljnih načela populacijske biologije, grupne selekcije i altruizma, odnosa  veličine  skupine  i  načina  reprodukcije  vrsta,  tipove  modifikacija  socijalnoga  ponašanja,  temeljna  načela  sociološke  i  biološke  komunikacije  (budući  da  se  društvo  od  populacije  razlikuje  po  ograničenom obliku komunikacije), obradu problema agresivnosti, teritorijalnosti, društvenih uloga i  kasta, ulogu spolnosti u određivanju tipa društva, biološka (i matematička) načela roditeljske brige, i  posebno,  sociobiologiju  pojedinih  bioloških  grana  i  vrsta  (beskralježnjaka,  kukaca,  hladnokrvnih  kralježnjaka,  ptica,  brojnih  vrsta  sisavaca,  i  napokon,  sociobiologiju  čovjeka).  Tako  golem  pothvat  kasnije  se  na  razne  načine  kodificirao,  pa  se  sociobiološka  ili  novija,  tzv.  “evoluciono  psihološka”  istraživanja  vode  unutar  određenih  sociobioloških  potpodručja,  premda  se  ni  za  jednu  kodifikaciju,  budući  da  je  riječ  o  “modernoj  sintezi”  koja  bi  trebala  obuhvatiti  sva  relevantna  znanja  o  biosocijalnome svijetu, ne može reći da iscrpljuje sva relevantna istraživanja.     Središnja područja sociobiološkog proučavanja mogli bismo sistematizirati i na sljedeći način. Ona  obuhvaćaju istraživanja:  Agresivnosti;  Spolnosti i spolnog odabiranja;  Roditeljskog uloga, ženskih reproduktivnih strategija, roditeljstva i roditeljske manipulacije, sukoba  među generacijama i spolovima;  Selekcije srodnika i;  Altruizma i recipročnog altruizma.      Svako  navedeno  tematsko  područje  opisuje  jedan  temeljni  oblik,  ili  temeljni  impuls  za  nastanak  društvenosti.  Agresivnost  je  jedna  od  temeljnih  odlika  životinjskih  jedinki  i  vrsta,  budući  da  je  “priroda  krvavih  kandži  i  ralja”.  Ona  se  pojavljuje  prilikom  obrane  teritorija,  zaštite  mladunaca,  prehrane,  u  borbi  za  opstanak  ili  u  spolnom  odabiru,  a  sociobiologija,  kao  nastavak  darvinizma,  pretpostavlja  da  geni  s  određenim  oblicima  urođene  agresivnosti  imaju  veće  šanse  za  opstanak.  Međutim, za razliku od teoretičara grupne selekcije (Lorenz, Wynne‐Edwards), koji su smatrali da se  geni selektiraju prema sposobnosti jedinki da se povinuju pritisku opstanka grupe, pa se agresivnost  rađa  primarno  prema  jedinkama  drugih  vrsta,  dok  je  unutargrupna  agresivnost  samo  “posebni,  patološki  slučaj”,  sociobiolozi  nastavljaju  darvinističku  tradiciju  “individualizma”  prema  kojoj  je  jedinica  selekcije  jedinka;  stoga  će  se  agresivnost  također  pokazivati  i  prema  jedinkama  iste  vrste.  Međutim,  da  objasne  činjenice  koje  tome  proturječe,  recimo  potencijalnu  žrtvu  neke  jedinke,  javljanjem da dolazi istrebljivač (recimo kod ptica), ili pak žrtvovanje cijelih kasta za tuđe potomstvo,  u slučaju socijalnih kukaca, sociobiolozi koriste matematičke modele i modele teorije igara kojima se  pokazuje  da  je  takvo  “altruističko  ponašanje”  određenoj  jedinki  u  interesu  time  što  štiti  “njezine  gene”, odnosno srodne gene u genofondu njezine vrste.     Slične  modele  sociobiolozi  koriste  i  u  objašnjenju  ponašanja  vezanog  uz  roditeljski  ulog  u  potomke,  u  spolnom  odabiru  partnera,  konkurencije  među  mladuncima  itd.  Teorija  prema  kojoj  su  jedinke  samo  “strojevi  za  opstanak”  određenog  gena  ili  genetskog  fonda,  odnosno  prema  kojoj  najbolja  predviđanja  pruža  poznavanje  genetske  srodničke  veze  među  jedinkama  koje  povezuje  “altruizam”, različiti oblici simbioze i suradništva, danas se naziva teorijom “sebičnoga gena”.    Temeljno  sredstvo  pomoću  kojega  sociobiolozi  modeliraju  biološku  i  socijalnu  stvarnost  jest  teorija  igara.  Sve  instance  altruizma,  opovrgavale  bi  darvinističku  teoriju  o  sebičnosti  bioloških  jedinki,  kada  se  modelima  iz  teorije  igara  ne  bi  moglo  pokazati  da  su  gotovo  svi  oblici  altruizma  u  biologiji,  vrste  ponašanja  koje  zbog  očekivanja  da  će  se  isti  oblik  altruizma  “uzvratiti”,  povećavaju  vlastitu, egoističnu, sebičnu korist.  

 da će biti udvarači. da “proširi” roditeljske gene.  Wilsona  su  po  objavljivanju  njegove  Sociobiologije.  tj. mnogi znanstvenici (uključujući i Stephen  Jay  Goulda  i  Richarda  Lewontina)  jako  kritizirali  i  optuživali  za  rasizam.  njegova  istraživanja  spolnih  uloga.  mogu  pojaviti  kada  se  određenoj  jedinki  isplati  žrtvovati  vlastitu  spolnu  reprodukciju  radi  odgoja  “svojih”  gena  kod  srodnika.    Slično vrijedi i za “roditeljsku brigu”.  Istodobno.  i  pretpostavljajući  da  je  roditeljska  briga  “ograničeni  izvor”. zbog jakog biologiziranja socijalnih odnosa.  roditeljska  briga.  po  tomu  što  je  relativno  manji roditeljski ulog mužjaka kod većine zooloških vrsta ograničen optimalnom plodnošću ženki. spol koji ulaže manje (po jedinki suprotnoga  spola).  pokazali  da  trajanje  brige  i  odgoja  mladih  ovisi  o  broju  članova  legla  i  u  već  uloženoj  roditeljskoj  investiciji u pojedinog člana. tj.  srodnička  selekcija.  pa  se  u  mnogim  istraživanjima  (recimo  o  razlikama  u  inteligenciji. zbog mogućnosti nastavljanja s parenjem.  proporcionalan  srodničkoj  blizini. Sociobiolozi su matematičkim modelima i modelima teorije  igara  simulirali  vrste  roditeljske  brige.  jer  je  udio  vlasititih  gena  kod  takvih  srodnika  veći  negoli  što  bi  bio  kod  izravnih  nasljednika  (jer  se  u  svakom  diploidnom  parenju  kromosoma  parovi  gena  miješaju  sa  spolnim  stanicama  suprotnoga  spola).  mogu  formalizirati.     Matematika “roditeljskog uloga” i “srodnička selekcija” o kojoj naposljetku ovisi sudioništvo nekog  gena  u  određenom  genetskom  fondu.  pokazuju  da  se  biološki  odnosi.  Međutim. i da će razvijati fenotipske (a naposljetku kroz niz  generacija  i  genotipske)  distinkcije  zbog  kojih  će  ih  ženke  “imati  razloga”  odabrati. jer se korist od suprotnoga ponašanja povećava razmjerno  broju jedinki s dominirajućim tipom ponašanja (što je više kooperativnih “golubova” to se agresivno  ponašanje “jastrebova” više isplati).  pokazuje da nastanak tzv.  pokazuju  kako  je  moguće  da  kod  određenih  vrsta  prevladava  poliginija.  ili  o  razmjeru  jedinki  među  vrstama.  bit  će  onaj  koji  će  se  natjecati  za  partnera.  monogamnost ili poliandrija.  i  čije  će  se  fenotipske  karakteristike  mijenjati  u  skladu s tim.  pokušava  objasniti  i  druge  socijalne  i  biološke  činjenice.  teorija  igara. dakle vrsta ponašanja koja bitno određuje socijalnost određene vrste.  recimo  populacijsku  dinamiku.  Pojednostavljeno  rečeno:  nijedna  “čista  strategija”  (samo  agresivnost  ili  samo  kooperativnost) nije evolutivno stabilna. Triversov model predviđa da će kod mužjaka dolaziti do borbi.  kao  što  pokazuju  tekstovi  u  ovome  zborniku. “evolucijski stabilne strategije” ponašanja ovisi o razmjeru jedinki unutar  određene  vrste.  o  sposobnostima  za  određene  djelatnosti  i  o  imunološkim  reakcijama  prema  određenim  bolestima)  pokazuje  veći  utjecaj  biologije  i  genetike  na  .  također  je  bitan  prediktor  socijalnoga  ponašanja. i objasniti određene fenotipske karakteristike vrste.  razmjena  gena. Kod  vrsta koje pokazuju takav nerazmjer roditeljskih uloga.    Svi  ovi  primjeri. Čim je mlado sposobno za opstanak.  odnosno  da  količina  žrtvovanja  pada sa srodničkom distancom. odnosno brige za srodnike.  o  kojima  u  zborniku  ima  dosta  riječi.  Hamilton  je  opet matematički pokazao kako se neki oblici unutargrupnog altruizma.  nastanak  evolutivno  stabilnih  strategija  itd.  “roditeljske  investicije”. Ako je riječ o mužjacima. odnosno pretpostavke za nastanak  vrsta ponašanja koje dovode do specifičnih oblika društvenosti.    Kada  je  riječ  o  “srodničkoj  selekciji”  (koju  ne  treba  brkati  s  “grupnom  selekcijom”).  John  Maynard‐Smith.  Trivers  je  pokazao  da  postoji  matematičko‐genetski  temelj  socijalnoga  ponašanja.  kao  u  nekih  riba  i  vodozemaca.  obrnut  će  se  i  sve  ostale  navedene  tipične  karakteristike.  da će oni biti skloni poliginiji.  koje  pokazuju  agresivno  i  kooperativno  ponašanje.  Današnji  trend  znanstvenog  odnosa  prema  biologizaciji  čovjekovih  karakteristika  više  nije  tako  vehementan.  recimo  nećakinja.  Kod  suprotnih  razmjera  u  roditeljskim  investicijama.  Općenito  vrijedi  pravilo  da  je  briga  za  srodnike  i  altruizam  vezan  za  nju.  promiskuitet.  primjerice. ono  se odbacuje..     Međutim  za  procjenu  značaja  sociobiologije  ostaje  bitno  pitanje  može  li  se  (smije  li  se)  takva  formalizacija  bioloških  karakteristika  protegnuti  i  na  čovjeka.

  Sociobiologija.  zbog tri glavna razloga. ponudila je “objašnjavalačko obećanje”.  Relativni  učinak  suvremenih  društava  niti  jednoga  trenutka  ne  želim  pripisati  isključivo  genetskim  razlikama.  zašto  se  poliandrija  tako  rijetko  pojavljuje  u  ljudskim  društvima.    Nadalje.  društveni  sustav koji vlada među neprimatima doslovno bi bila ludost.     Wilsonovu  sociobiologiju  ne  treba  brkati  sa  socijaldarvinističkim  i  rasističkim  idejama. svojim sociobiološkim smještajem čovjeka među primate s  određenim  genetskim  i  fenotipskim  predispozicijama.  Wilsonove ili neke srodne vrste. kulturne ili tehnološke promjene u  povijesti  učinila  puno  više  zla  negoli  dobra  ‐  i  postoji  golem  broj  primjera  za  tu  najčešću  od  svih  intelektualnih stupica.  Wilson  na  jednome  mjestu  primjerice  kaže:  “Ozbiljno  prihvatiti.  i  još  puno  više  otkriće  univerzalne  strukture  gena  Cricka  i  Watsona.  kod čovjeka je raznovrsnost i “neuvjetovanost” ponašanja na prvi pogled toliko velika da nam se ideja  općeg svođenja čovjekovog postupanja na biološke temelje čini neumjesnom.  Sociobiologija  je  na  temelju  biologističkih  varijabli  vrlo  dobro  predvidjela  pojavu  određenih  čovjekovih  društvenih  karakteristika  (zašto  su  ljudi  skloniji  promiskuitetu  od  gorila.    Međutim. još ne dokazuju da je  svođenje  svih  oblika  ljudske  kulture. kao i istraživanja suvremenih evolucionih teoretičara. iza koje biološka evolucija počinje kulturnu evoluciju povlačiti  natrag k sebi.  oni  bi  ipak  ab  initio  uspjeli  iskonstruirati  osnovne  elemente  ljudskog  društvenog  života. Kako kaže Stephen Jay  Gould.  Stoga  sociobiologiju. genetičara i teoretičara  igara. ili zašto je razdoblje udvaranja i roditeljske brige kod ljudi puno duže od ostalih primata  itd.” Međutim čak i većina kritičara  sociobiologije slaže se (a ja se priklanjam takvome stavu) da bez istraživanja bioloških temelja ljudske  prirode ili ljudskoga ponašanja..  Premda  se  neki  oblici  kulture  i  etike  nesumnjivo  mogu  objasniti  biologistički. “ljudskoj prirodi”. polje ljudske slobode u oblikovanju društvenosti nije beskonačno.  odnosno  neskloniji  od  čimpanza. kako kažu današnji filozofi. društveni  odnosi bi se raspali..  Wilson  dokazuje  da  ne  mogu  opstati  izvjesni  projekti  (recimo  hippyjevske  komune.  Ona  zasigurno  indirektno  pruža  argumente  za  određene  oblike  društvene  i  političke  akcije. ili otkriće Lynn  Margulis  da  se  mitohondriji  nasljeđuju  isključivo  matrilinearno.  i  njezino  bavljenje  čovjekom.čovjekove  sposobnosti  negoli  se  to  mislilo  prije.  možda  bliža  praksi  suvremenih  društava negoli što to možemo shvatiti. “Uvjeren sam da je usporedba biološke i ljudske evolucije.  istraživanja  Luce  Cavalli‐Sforze  i  njegovih  suradnika  o  kontinuiranoj  evoluciji  (disperziji)  fenotipa  i  genotipa  koji  mogu  koincidirati  s  društvenom  povješću  (s  evolucijom  ljudskih  jezika)  stvorili  su  bitno  drukčiju  klimu  za  procjenu  Darwinove “opasne ideje”. Ličnosti bi se ubrzo rastvorile. da teško mogu biti temeljnija. jer su ta dva sustava. čini mi se da je sociobiologija. i izvela određene zaključke o tzv.  obećanje  da  će  pravac  njihova  istraživanja  točnije  objasniti  fenomene  društvenoga  života  od  ..  državni  odgoj  cijelih  generacija  potomaka)  kojima  bi  se  društveni  život  oblikovao  protiv  bioloških  temelja  “ljudske  prirode”..  možemo  promatrati  i  kao  pokušaj  istraživanja  ljudske  prirode. koje mnogi mogu prihvatiti. Biološka evolucija je loša analogija za kulturnu promjenu.  vrlo  dobro  predvidjela  postojanje  “granica  ljudske  društvenosti”.  ali  moramo  naglasiti:  postoji  jedna  granica.  zašto  je  poligamija  manje  izražena  među  ljudima  u  usporedbi  s  drugim  primatima.. takve vrste zaključaka i predviđanja.  na  biološke  temelje  razložno  i  opravdano..). o kojoj priča  Wilson.  nedavna  otkrića  o  neznatnim razlikama  u postocima aminokiselina među različitim  prirodnim vrstama.  posebno  čovjekova  altruizma. Mendelovo  otkriće. bitno je drukčiji od istraživačke klime s početka ovog ili svršetka prošlog stoljeća.  i  smislenost  biologizma  u  rješavanju  ljudskih  poteškoća. toliko različita.” Drugim riječima..  ali  fokus  Wilsonovih istraživanja. mi nikada ne bismo pronašli onu mjeru uvjetovanosti. Da se ljudi od rođenja odgajaju u okolini bez većine  kulturnih  utjecaja. a reprodukcija bi prestala..  kibuci.  etike.  Stoga  je  standardni  argument  i  zastupnika  i  kritičara  sociobiologije  sljedeći.

  Čovjekovoj sociobiogiji treba se pružiti šansa da dokaže svoju vrijednost.  protpostavio sam da je ljudska sociobiologija plodan pokušaj koji može preživjeti. svjedoči bujica novih članaka o biološkim  korijenima  socijalnog  ponašanja  ljudi  i  životinja  u  području  tzv.konkurentnih  istraživačkih  programa. Huxleya.  ili  za  sve  društvene  karakteristike  pronalaziti  genetske  korijene.  i  da  će  u  siromašnoj  prevodilačkoj  i  autorskoj  literaturi  (uz  stare  prijevode Darwina.  Prema Wilsonovoj definiciji.  Lewina  i  drugih  (vidi  popis  prevedene  literature  na  kraju).  Lewontina.  Nadam  se  da  priloženi tekstovi dobro ilustriraju rad tog velikog znanstvenika i njegov spisateljski i istraživački rad.  područja  na  koje  se  fenomeni  sociologije  prvo  trebaju  reducirati.  “evolucione  psihologije”  (vidi  primjerice članke  Matta  Ridleya  u ovome zborniku). A ne treba sumnjati da će sociolozi.  Wilson  je  primjerice  vrlo  rijetko  koristio  matematičko  modeliranje  i  teoriju  igara.”     Ako dakle uspijemo opisati raznolikost primjena “biologističkih” objašnjenja i utvrditi potencijalnu  valjanost biološkog redukcionizma. biologe. ubrzo će se slomiti.  odnosno  fenomene  koje  druge  teorijske  paradigme  uopće  ne  uspijevaju  objasniti. Međutim.  nasljednost  obrazaca  ponašanja. Uostalom. Dobzhanskog i Jacoba.  Michael  Ruse  kaže:  “Za  potrebe  rasprave.  ali  i  uz  vrlo  dobre  kritike  iz  pera  Kamina. ali ako dokaže svoju vrijednost.    * * *     “Sociobiologija”  je  u  izvjesnom  smislu  pogrešan  naslov  za  ovu  knjigu. Da je tome tako.  uspjeti pronaći nove primjere i primjene.  sociobiologija  se  ne  može  ograničiti  na  Wilsonovo  djelo  i  djelo  njegovih  najbližih  nastavljača.  Gerhard  Vollmer  i  Ludwig  Siep. populacijske genetičare i  geografe i za istraživače u mnogim drugim teorijskim područjima.  nadam  se. Ona uključuje  radove  deklarativnih  protivnika  ljudske  sociobiologije. antropologe. Ali to ne znači da ga  podržavam bez ikakvih ograda.  drugim  riječima.  Međutim. tvrdim da njihovi grijesi nisu tako veliki kao što tvrde njihovi kritičari.  heuristička  sredstva  koja  se  danas  smatraju  temeljem  dokaznih  postupaka  u  (socio)biologiji.  vrlo  dobro  definiraju  opravdanost  i  smisao  sociobiologije.  na  tome  području  predstavljati veoma korisnu informaciju za sociologe. prijevod Dawkinsova Sebičnog gena.    Navedene  tvrdnje. (da ponovimo) sociobiologija je način proučavanja društvenosti živih bića  koji  pretpostavlja  i  podrazumijeva  genetsku  određenost  društvenoga  ponašanja. Th.  Knjiga  naime  obuhvaća  tekstove  nekih  autora  koji  su  pisali  u  vijeme  kada  termin  “sociobiologija”  još  nije  bio  skovan.  Upravo  ta  činjenica često sociologe dovodi u zabludu da redukcijska objašnjenja za njihovo područje uopće nisu  relevantna.. nisam siguran da su sociobiolozi ljudskih društava još uopće pružili  dokaze za svoj slučaj.  Philip  Kitcher.  Tu  su  i  filozofski  kritičari  sociobiologije.  recimo  John  Maynard  ‐  Smitha  i  Richarda  Dawkinsa.  i  vrstu  objašnjenja  koja  će  za  većinu. poput Stephen Jay Goulda.  Između  makro‐sociologije i genetike ima dosta  posredničkih  područja..  Herbert  Spencer  i  biologizam  u  sociologiji.  Za  bavljenje  sociobiologijom.  odnosno dok se teorijsko‐redukcijsko obećanje ne pokaže potrošenim ili besplodnim.  kao  i  objavljivanja  ovoga  zbornika.  A  ima čak i takvih koji se o sociobiologiji u užem smislu riječi nisu eksplicite izjašnjavali.  .  njegovim  nastavljačima  i  Wilsonovim  remek‐djelom  “Sociobiologija”. sociološke primjene neće biti teško pronaći. poput Roberta  Axelroda. Ako ne može ispuniti svoja  obećanja. u knjizi ih  ima dovoljno.    Sociobiologiju  u  užem  smislu  riječi  autori  katkada  povezuju  isključivo  s  Edwardom  Osborneom  Wilsonom.  Kada  bismo  se  dakle  ograničili  na  “uži  pojam”  sociobiologije. Lorenza.  dovoljno  je  reći  da  je  pokušaj  značajan  i  da  to  područje  vrijedi  istraživati  dok  se  ne  pronađu  dovoljno  uvjerljivi  razlozi  za  njegovo  odbacivanje. U zaključku već  spomenute  knjige  Sociobiologija:  smisao  ili  besmisao.  zbornik  Rudija  Supeka.  Ona  obuhvaća tekstove “najboljih neprijetelja” sociolobiologije. kao “normalni znanstvenici” u zadanoj paradigmi. njezin će uspjeh s visokim kamatama  isplatiti znanstveni ulog.

  u  ovome  je  zborniku  riječ  prvenstveno  o  “biologizmu”.  filozofske  i  sociološke  “emergencije”  i  “transcendencije”  i  koja  se  ne  može  ograničiti  i  zadržati  nekom  “posudom”.  evolutivnog  objašnjenja.  Postoji li.  kako  kaže  Daniel  Dennett.  devijantnog  ponašanja. o pokušaju da se za složene oblike društvenih organizacija pronađu biološki uzroci.    Kada prihvatimo “širu” definiciju sociobiologije.  Riječ  je.  medicinu..  Lorenzovi  tekstovi  jasno  pokazuju  da  njegova “etiologija”.     Prema  široj  definiciji  “sociobiologije”.  Danas  se  darvinistička  paradigma  širi  i  na  druga  područja:  na  fiziologiju.  ali  u  ovome  zborniku o tome nije riječ. i da nâs..  koja  se  kemijskom  reakcijom  te  univerzalne  kiseline  ne  bi  rastopila. rata svih protiv sviju ‐ uopće ne može  objasniti)? Kako bi se bez  nje mogla objasniti “roditeljska investicija”.  mogla  objasniti  recipročnost  i  altruizam  (bitni  prirodni  i  društveni  fenomeni. postaje jasno  da  je  svim  izabranim  tekstovima  mjesto  u  ovome  zborniku.  o  biološkome  objašnjenju  etičkih  normi.  “Darwinove  opasne  ideje”.Wilsonu bismo učinili “medvjeđu uslugu”. briga za srodnike. a priroda tek poprište krvavih bitki.      . potreba za  potomstvom  i  socijalnom  organizacijom.  kako  kaže  Dennett.  Ta  kako  bi  se  bez  teorije  igara.  na  sve  psihološke. primijenjena na društvo doista nije ništa drugo doli svojevrsna “sociobiologija”. Takav  bismo  pokušaj  s  punim  pravom  mogli  nazvati  i  “biologizmom”.  itd.  njihova  ponašanja  i  razloge  za  njihovu  različitu  populacijsku  dinamiku.  nije  dovoljno  pročitati  samo  Wilsonovu  Sociobiologiju. naša tijela i umove.  bez  koje  sociobiologije  i  teorije  evolucije  u  današnjem  smislu  riječi  uopće  ne  bi  bilo.  i  da  procijenimo valjanost njezinih pravih dosega.  kao  i  bez  teorije  igara.  i  napokon  “evoluciono  stabilna  strategija”. neki bolji i utjecajniji sociobiolog od Richarda Dawkinsa.  neurologiju.  o  darvinističkoj  ideji  koja  rastvara  sve  oblike  teološke. biologistička bi paradigma bila bitno siromašnija.  bez  koje  ne  bismo mogli objasniti stabilnost i trajnost određenih vrsta? Ukratko.  knjigu  koja  opisuje  najrazličitije  prirodne  vrste. britanskog zoologa koji u  svemu svjetskom događanju vidi samo pokušaje gena da se repliciraju. a sebi bismo oduzeli pravo da kompetentno raspravljamo o  danas  gotovo  najdominantnijoj  znanstvenoj  paradigmi  na  području  “znanosti  o  životu”.  civilizacijskih  deformacija.  I  doista.  Bez  obrade  područja  koja  je  Wilson  tek  nagovijestio.  knjigu  koja  je  zasigurno  bila  jedan  od  temelja  suvremenog  revivala  darvinizma  i  biološkog  redukcionizma.  pa  čak  i  na  “kvantnu  epistemologiju”.  iskoriste kao “darvinističke strojeve” za vlastito razmnožavanje? Nije li na mjestu uvrstiti tekstove o  evolucionoj etici.  socijalne  i  kulturne  fenomene.  što  se  unutar  klasičnog  darvinizma  u  zaoštrenoj. o područjima za koja je Wilson izričito rekao da podliježu njegovoj vrsti objašnjenja i  predstavljaju  svojevrsni  test?  Naposljetku  tu  su  i  tekstovi  iz  teorije  igara.  sebičnoj  ili  “socijaldarvinističkoj”  formi  ‐    prema  kojoj  je  opstanak  samo  opstanak najsposobnijih.  riječ  je  o  primjeni  darvinističkog.  spoznavanja.  bez  teorije  “sebičnog  gena”. nadalje.  o  “univerzalnoj  kiselini”. a mislim da je to posve opravdano. da bi se dobila slika suvremene  sociobiologije.

  komunikacija  i  drugi  tipovi  društvenoga  ponašanja  i  kako  su  se  mijenjali tijekom bezbrojnih generacija.  Mnogi  sociobiolozi  vjeruju  da  bi  rezultati  njihovih  studija  jednoga  dana  mogli  revolucionirati sociologiju i druge društvene znanosti.  pčela  radilica  može  ubosti  napadača  kako  bi  zaštitila  košnicu.    Socijalno  ponašanje  stručnjaci  su  tradicionalno  proučavali  u  disciplinama  etiologije  (studija  životinjskog ponašanja).    Sociobiologija  je  utemeljena  na  teoriji  prema  kojoj  je  središnji  životni  proces  borba  gena  za  vlastitu reprodukciju.  Ti  znanstvenici  pretpostavljaju  da  je  samopožrtvovno  ponašanje  u  ljudi  podjednako genetski utemeljeno. antropologije. Sociobiolozi koriste informacije i ideje  iz tih područja.  recimo.  za  razliku  od  životinjskoga. koja u sebi nosi velik dio identičnih gena.  Arthur Caplan:  SOCIOBIOLOGIJA*          Sociobiologija je proučavanje bioloških temelja socijalnog ponašanja ljudi i životinja. psihologije i sociologije. Matica će prenijeti svoje gene svojem potomstvu. u preživljavanju i razmnožavanju. braćama i sestrama.  vrlo  promijenljivo  i  da  na  nj  djeluju  mnogi  kulturni  utjecaji  i  utjecaji  iz  okoline.  Ti  obrasci  ponašanja  povećavaju  šanse  da  životinja  prenese  svoje  gene  na  buduće  generacije.  to  je  vjerojatnije  da  će  se  jedna  žrtvovati  za  drugu.    Neki  biolozi  tvrde  da  se  sociobiološka  objašnjenja  socijalnog  ponašanja  životinja  ne  mogu  primijeniti  na  ljudsko  društveno  ponašanje. ali ističu da se ljudsko  ponašanje ne može točno  razumjeti  ako se ne razmotre i genetski faktori.  Isto  tako. ali istražuju socijalno ponašanje u prvome redu pomoću modernih teorija genetike i  evolucije.    Sociobiolozi vjeruju da životinja može prenijeti svoje gene ne samo reprodukcijom već i time što  pomaže srodnim životinjama. Prema toj teoriji organizam nasljeđuje tendencije ka razvijanju određene vrste  ponašanja.  Sociobiolozi  su  otkrili  da  što  su  dvije  životinje  genetski  srodnije.  recimo.  Ti  kritičari  ističu  da  je  ljudsko  ponašanje. Sociobiolozi  pokušavaju  odrediti  funkciju  raznih  oblika  ponašanja  u  životu  životinje.      Preveo: Darko Polšek    .  Sociobiolozi  priznaju  značaj tih  utjecaja.  Čin  uboda  ubija  radilicu.  ali  zaštićuje  maticu.  oni  pokušavaju  otkriti  kako  su  nastali  agresija.

 Sociobiolozi su počeli proučavati relevanciju matematičke teorije igara u predviđanjima  o  tome  kako  se  alternativne  opcije  ponašanja  mogu  održati  u  istim  životinjskim  populacijama. genetike ponašanja. izbor spolnog  partnera.  Istraživači  su  potvrdili  da  se.  Wilson  je  uskladio  velik  korpus  teorije  i  podataka  u  enciklopedijsku  knjigu  pod  naslovom  Sociobiologija:  Nova  sinteza  (1975). antropolozi.  recipročni  altruizam.  posebno  kada  je  riječ  o  altruizmu. U skladu s tim. na  isti način na koji se primijenjuje na strukturu i psihologiju.  te  sukob  roditelja  i  nasljednika.  Modeli  evolucije  također  su  se  primije‐njivali  na  vrste  ponašanja  kao  što  su  teritorijalna  obrana.  Podobnost  (fitness)  organizma  ili  gena jest mjera sposobnosti organizma ili gena da reproducira vlastite kopije na buduće generacije.  koja  je  definirala područje i privukla veliku pažnju.  brigu  za  potomstvo. brinu za mladunce koji nisu  njihovi.  reproduktivnim  sustavima  i  obrascima  komunikacije  i  socijalne  organizacije.    Godine 1960.  s  obzirom na agresivnost.  sociobiolozi  vjeruju  da  će  se  pojedinci ponašati tako da maksimaliziraju vlastitu podobnost (fitness). razlike između muškog i ženskog spola.David Barash  SOCIOBIOLOGIJA*          Sociobiologija  ili  proučavanje  životinjskog  i  ljudskog  socijalnog  ponašanja  pomoću  evolucione  biologije tvrdi da se teorija evolucije pomoću prirodne selekcije može primijeniti i na ponašanje.  Kako  prirodna  selekcija  utječe  na  genetski  kontrolirano  ponašanje.  uz  rezultate  dugoročnih  studija divljih životinja. ponašanja prema kojem se društvene životinje poput mrava. ona počiva na načelu koje  govori da geni mogu utjecati na ponašanje i da će biti izabrani ako ponašanje koje potiču naposljetku  dovodi  do  reproduktivnog  uspjeha  pojedinaca  koji  nose  te  gene.  Otprilike  u  isto  vrijeme. hijerarhije dominacije.  Matematička  teorija  igara  se  također  iskoristila  kako  bi  se  analizirala  interakcija  dviju  jedinki.  roditeljska  investicija.  premda  su  njezine  stavove prihvatili mnogi konvertiti. populacijski genetičar W.  Taj  se  pojam  prvo  primijenio  za  razumijevanje  altruizma  među  životinjama.  Harvardski  zoolog  Edward  O. evolucione ekologije.  biolozi  su  postali  sve  svjesniji  uloge  selekcije  na  pojedince  ‐  ne  na  vrste  ili  skupine  ‐  i  stvaranja  njihovih  adaptivnih  osobina.  Sociobiologija  međutim  i  dalje  ostaje  sporna  na  području  ljudskog  ponašanja. Hamilton je razvio pojam srodničke selekcije koji ističe  evolucijski  stav  iz  perspektive  gena.  izbor  spolnog  partnera.    Sociobiologija  je  još  uvijek  nova  disciplina  i  pružila  je  novu  i  vrijednu  perspektivu  životinjskog  socijalnog  ponašanja.  uz  neke  iznimke.  živa  bića  ponašaju  tako  da  maksimiraju  vlastitu  podobnost. D.  Tijekom  godina  nakon  uvođenja  toga  pojma. pružili su teorijski temelj za razvoj  sociobiologije.  sociobiologija  je  održala  svoje  početno  obećanje  i  postala  dobro  utemeljena  kao  empirijska  znanost.  Ta  informacija. psiholozi i psihijatri.  teritorijalnost  i  druga  ponašanja  u  prostoru  i  na  izbjegavanje  istrebljivača.      Preveo: Darko Polšek  .

  Isto  vrijedi  i  za  promjene  strukturnih  obilježja. sva su djeca  .  psihologiju  i  ponašanje  organizama.  svake  jedinke  je  jedinstven.  Genetička  fiskiranost  je  karakteristika  onih  osobina  bez  čijeg  postojanja  i  točnog  oblika  ne  bi  bilo  opstanka  i  reprodukcije.  ali  nepogodan u kombinacijama s drugim. ali da povećavaju prilagodljivost kada je okolina više ili manje  stabilna. poput čovjeka.  Razvoj  evolucije  ističe  da  se  vrste  prilagođavaju kada se okolina mijenja. ako  vrsta ne odgovori.  tako  da  se  može  pojaviti  u  svim  okolinama s kojima se suočava vrsta u svojim habitatima.  Uglavnom.  Okolina.  Organizmi  se  moraju  suočiti s brojnim okolinama.  kao  što  su  vjerovali  neki  rani  evolucionisti.  ali  konstelacija  gena. ne postoje dvije  jedinke  (osim  identičnih  blizanaca)  s  istim  genotipom.  Napokon. Ako dođe do odgovora. Stoga. u  kojima  mutant  nije  podoban  za  život  (tada  su  mutacije  smrtonosne  i  riječ  je  o  fatalnim  nasljednim  bolestima koje uzrokuju smrt prije spolnoga zrenja).  tj.  Mi  nasljeđujemo  gene  od  naših  roditelja  i  dajemo  ih  našoj  djeci. koje se razlikuju i u prostoru i u vremenu.  promjenama  u  genima  ili  strukturama kromosoma.  a  drugi  je  genetski  uvjetovana  razvojna  prilagodljivost. čime se omogućava pojava različitih genetskih kombinacija koje  se testiraju prirodnom selekcijom. Genetski materijal iz  kojeg  se  mogu  konstruirati  evolucione  promjene  zbiva  se  mutacijama.  ali  su  nepogodni  u  dvostrukoj  količini  (u  homozigotnim  uvjetima).  posebno  zastupnici  sada  gotovo  potpuno  odbačene  Lamarckove  hipoteze. Recimo.  to  je  veća  šansa  da  za  organizam  bude  pogubna. Efekti koje stvaraju mutacije razlikuju se po rasponu.  uključivši  i  ljudsku  evoluciju. Čovjek ima sve veću kontrolu  nad  svojom  prirodnom  okolinom. prilagođenost se zadržava ili poboljšava.  Točnije  je  reći da okolina predstavlja izazove na koje živa vrsta može odgovoriti adaptivnom modifikacijom svog  genetskog posjeda (genotipa).  mutirani  gen  može  biti  pogodan  u  kombinacijama  s  nekim  genima.  što  je  veća  promjena  koju  proizvodi  mutacija.Theodosius Dobzhansky   EVOLUCIJA I PONAŠANJE*          Temeljni  postulat  moderne  biološke  teorije  evolucije  jest  da  je  vodeći  subjekt  u  evolucionim  promjenama  ‐  adaptacija  prema  okolini  koju  nastanjuje  neka  vrsta.  Isto  tako  genetska  promjena  može  u  nekim  sredinama  biti  pogodna.  međutim. od tako drastičnih. pa sve do tako malih promjena podobnosti koje  se mogu detektirati samo pomoću vrlo detaljne statističke studije.  Jedan  je  način  genetska  fiksiranost  i  genetička  specijalizacija.  singularan. stanovnici umjerenih i  hladnih klimatskih područja moraju preživjeti i ljetnu i zimsku okolinu.  Razvojni  proces  koji  stvara  takve  osobine  zove  se  homeostatskim.  Postoje  dva  načina  adaptacije  na  raznolikost  okolina  i  oba  su  se  načina  stvarno  koristila  u  evolucijskom  procesu.     * * *       Fiksiranost i uvjetovana prilagodljivost       Nijedna  vrsta  ne  nastanjuje  apsolutno  jednoličnu  i  konstantnu  okolinu.    Velik evolucijski značaj spolne reprodukcije leži u tome što stalno kombinira i rekombinira različite  gene što postoje u populaciji vrste. U spolno reproduktivnim vrstama. Mutirani geni mogu biti pogodni  samo  kod  heterozigotnih  nosilaca  (hibrida  ili  heteroze).  ne  stvara  promjene  u  organizmu.  a  u  drugima  ne.  ali  se  mora  suočiti  sa  sve  većom  raznolikošću  sociokulturnih  okolina.  tj. s rijetkim iznimkama. njezina se podobnost smanjuje i naposljetku može izumrijeti.  genotip.

  možemo  sa  sigurnošću  pretpostaviti  da  se  genetska  “oprema”  koja  je  ljudskoj  vrsti  omogućila  razvoj  i  održanje  kulture.  čovjekov  je  najmoćniji  instrument  prilagodbe.    Stečena.  omogućena  i  spriječena.  Recimo.  njegova  sposobnost  prilagodbe svojeg ponašanja uvjetima. Prirodna selekcija očito nije pogodan duh koji vodi evoluciju.  vanbiološka  kultura. ali ono što će pojedinac  doista reći uglavnom je neovisno o genetici.  Evoluciju  biološkog  temelja  ljudskog  ponašanja   kontrolirala  je  upravo  ta  činjenica.  Bitno  je  shvatiti  da  su  i  fiksiranost  i  prilagodljivost  genetski  određeni.  Pojedinac kojemu geni ne omogućuju te sposobnosti očito je pogrešno prilagođen i njegovi će se geni  vjerojatno  eliminirati  prirodnom  selekcijom. ona se u svakoj generaciji nanovo stiče pomoću učenja i instrukcije.    Od  mnogih  oblika  ljudske  kulture.  najviše  pomoću  simboličkog  jezika.  tijekom  pred  ‐  subljudske i ljudske evolucije.  već  se  to  može  reći  i  za  sposobnost  i  sklonost  izboru  nekog poziva.  U  svim  kulturama.  fiziološkim  sustavima  za  probavu  hrane  i  održanje  stalne  tjelesne  temperature. a ne njegovim genima.  primitivnim  i  naprednim. Oportunistički.  Kultura  se  ne  prenosi  biološki nekim posebnim genom. te uloge u  kulturi.  Odnos  biološke  i  kulturne  evolucije  često  se  pogrešno  shvaćao  i  potrebno  ga  je  razjasniti.  vitalna  je  bila  sposobnost učenja svega onoga što je jedinci potrebno za postajanje kompetentnim članom kulture.  posjedovanje  genetske  sposobnosti  koja  će  članovima  ljudske  populacije  omogućiti  prilagodbu  tim  kulturnim  okolinama. ne samo da sposobnost prihvaćanja neke kulture može biti  genetski  određena.  a  ne  mišićima.  u  razvoju  ponašanja  favorizirala  bogatstvo  prilagodljivosti:  čovjekova  glavna  adaptivna  osobina  jest  sposobnost  učenja.. sastavila pomoću prirodne selekcije. ali su  genetski  prilagođene  okolinama  na  njihovim  teritorijima).    Genetski uvjetovana razvojna prilagodljivost je prednost kada organizam profitira od osobina koje  su se različito oblikovale u različitim okolinama.  upotrebe  simboličnog  jezika.    tamnija  ili  svjetlija  pigmentacija  kože nekih ljudskih rasa očito je prilagodba klimatskim uvjetima područja na kojima su one početno  živjele.  sa  sposobnošću  da  nauči  simbolički  ljudski  jezik  itd.  Genetska  specijalizacija  stvara polimorfnost vrste (polimorfnost se sastoji u genetski različitim oblicima života i sparivanja na  istome teritoriju) ili njezinu politipiju (koja se sastoji od rasa koje nastanjuju različite teritorije.        Etika       Velik broj hipoteza posvećivao se problemu koji pita je li etika mogla nastati kao proizvod prirodne  selekcije u evolucionom procesu.  biološki  i  genetski  je  upisana  u  svako  nepatološko  ljudsko  biće.  Međutim.  ona  koju  stiče  pojedinac  određena  je  društvom  u  kojem  je   odgojen.  tj.  postaje  nevjerojatno  važno.  srcem  s  četiri  klijetke.  Zbog  toga  je  prirodna  selekcija  u  ljudskoj  evoluciji.        Kultura        Najznačajniji  proizvod. ona je  slijep i oportunistički proces. a na osnovu vlastitog iskustva. Sposobnost govora je genetski  određena. Boja ljudske kože kao prilagodba na sunčevo svjetlo  primjer  je  takve  prilagodljivosti..  I  obrnuto. Pa ipak.  Kako  su  oblici  ljudskog  okoliša  uglavnom  stvoreni  kulturom.  glavni  odredbeni  faktor  ljudske  evolucije  je  kultura.  sposobnost  učenja  i  podučavanja  i  što  je  još  bitnije.rođena  s  dva  oka.  Čovjek  kontrolira  svoju  okolinu  mozgom. zbog toga što promovira i ustanovljava gene za poticanje  .

  Mala  populacija  u  kojoj  postoje  geni  za  takvo  ponašanje  može  prosperirati  i  razmnožiti  se. Možemo zamisliti da prirodna selekcija potiče gene na altruističko ponašanje kod vrsta  koje  se  razlažu  u  brojne  male  kolonije  i  podpopulacije. Međutim.  bez  obzira  hoće  li  se  geni  kasnije  pokazati  kao  opterećenje. Zbog toga su mnogi društveni znanstvenici  i šira javnost s pravom skeptični i sumnjičavi prema eugeničkim shemama.  nepodjeljenim  populacijama.  geni  za  “egoističko”  i  “kriminalno”  ponašanje  mogu  osigurati  korist.  Tijekom  prve  trećine  dvadesetog  stoljeća  eugenika  se  često  koristila  kao  podrška  za  ultrakonzervativne socijalne filozofije i rasističke doktrine.  moguće  samo  na  temelju  zdravih  genetskih  sposobnosti.  ako  ti  nositelji  prežive  i  ostave  potomstvo na račun drugih članova populacije. klanu.  “Altruističkim”  se  u  tom  slučaju  definira  ponašanje koje koristi grupi (obitelji. moramo znati da je održanje kulture.  Nestajanje  mnogih vrsta organizama posljedica je takve uske isuviše specijalizirane adaptacije na okoline koje se  nisu održale.  unatoč  tome  što  se  neki  nositelji  tih  gena  žrtvuju  za  svoje  bližnje  i  ne  prenose  svoje  gene  na  potomstvo. No. To naročito vrijedi za evolucionu perspektivu ljudske vrste. eugenika bez sumnje  ima  zdravu  jezgru. To je istina u tom smislu što su kulturne promjene brže od genetskih i  to  je  u  stvari  razlog  zašto  je  razvoj  sposobnosti  za  kulturu  pred  ljudsku  vrstu  postavio  tako  visoke  zahtjeve biološke podobnosti. Često  se ističe vjerovanje da je biološka evolucija čovjeka završila svoj put i da jedini daljnji razvoj možemo  očekivati na području kulture. ponašanje koje za  jedinku  može  biti  pogubno.        Budući razvoj      Još  su  spekulativniji  i  nesigurniji  pokušaji  prognoziranja  budućih  evolucionih  razvoja  ljudskih  sposobnosti i obilježja ponašanja.  sprečavanje  deteriorizacije  tih  genetskih  sposobnosti  zadaća  je  primijenjene  znanosti  pod  imenom  eugenika.      Preveo: Darko Polšek   . a o daljnjoj razradi da i  ne  govorimo.  I  obrnuto...  Poboljšanje.opstanka  ili  reprodukcije.  održanje. plemenu) kojemu pripada pojedinac.  u  velikim.  prije  ili  kasnije  čovjek  će  biti  prisiljen  uzeti  u  vlastite  ruke  upravljanje  svojom  evolucijom.

  razum.  on  uživa  u  suparništvu.  Ali  da  bi  mogli  izbjeći  neprijatelje  i  napasti  s  uspjehom.        Razlika u duhovnim sposobnostima dvaju spolova         Nitko neće osporavati da se bik po temperamentu razlikuje od krave..  mladi mužjaci morali su izdržati više od jedne borbe prije negoli su stekli neku ženku. žene su stalni povod ratovima među članovima istoga ili različitih  plemena. vepar od krmače...  Ali  samo  tjelesna  snaga  i veličina  malo  bi  značile  za  pobjedu da se nisu udružile s hrabrošću.  Azara tvrdi da se kod Guanasa iz Južne Amerike muškarci rijetko žene prije dvadesete godine. Općenito se priznaje da su kod žene sposobnosti intuicije.  iz  sličnosti  s  višim  majmunima  mogli  bismo  zaključiti  da  zakon  borbe  prevladava kod ljudi u prvim razdobljima njihovoga razvoja. Žena se  razlikuje od muškarca u duhovnoj prirodi poglavito svojom većom nježnošću i manjom sebičnošću. rijetko je dobijao ženu koja je  privukla pažnju nekog jačeg muškarca.      .  Kod  ljudi. Tako je bez sumnje bilo i u stara vremena: “Nam fuit ante Hellenam mulier teterrima belli  causa”. i možda oponašanja.Charles Darwin:   SEKUNDARNE SPOLNE ODLIKE KOD ČOVJEKA*           Zakon borbe      Kod divljaka.. Nearne tvrdi: “Uvjek  je vladao običaj da se muškarci bore za neku ženu kojoj su odani.  Prema  tome  u  skladu  s  često  spominjanim  načelom  (odabiranja)  možemo  očekivati  tendenciju  da  se  prenesu  uglavnom  na  muške  nasljednike  u  odgovarajućoj dobi muškosti.  uhvatiti  divlje  životinje. Australaca.. izdržljivošću i odlučnom energijom. a stariji mužjaci  moraju  se  uvijek  ispočetka  boriti  da  zadrže  svoje  ženke.. Slab muškarac..  borba  mužjaka  za  sticanje  žena  vodila se  tijekom  niza  generacija.  u  svim  prilikama  okušavaju  svoju  snagu  i  umijeće  u  borbi”.. Mogli bismo navesti i druge slične činjenice.  Muškarac  je  naprotiv  suparnik  drugim  muškarcima.  oni  moraju  braniti  svoje  žene  i  djecu  od  neprijatelja  svih  vrsta  i  loviti  kako  bi  pribavili  sredstva  za  život. Kod nekih sjevernoameričkih Indijanaca ta se borba pretvorila u sistem.  Među  poluljudskim  čovjekovim  precima  i  među  divljacima. ali čak i  kada  ne  bi  bilo  dokaza  za  to..  pronalazačke  sposobnosti  ili  moć  uobrazilje. Taj običaj vlada u svim plemenima i stvara veliku konkurenciju  među  mladićima  koji  još  od  djetinjstva.  brzog shvaćanja. jače izražene negoli kod muškarca. osim ako nije dobar lovac i omiljen u plemenu. na pr. uvijek su najjači odnosili  nagradu.  i  to  dovodi  do  ambicije  koja se isuviše lako pretvara u sebičnost.  Žena  zbog  svog  materinjskog  nagona  pokazuje  te  svoje  osobine  prema  svojoj  djeci  u  vrlo  velikom  stupnju. Kod društvenih životinja.  izraditi  oružja.  za  to  su  potrebne  više  duhovne  osobine:  promatranje.. mužjaci majmuna od njihovih ženki.  Te  su  se  sposobnosti  stalno  stavljale  na  kušnju. pastuh od  kobile ili kao što to dobro znaju vlasnici zooloških vrtova. jer prije  te dobi nisu sposobni pobijediti svoje suparnike... i naravno.  i  stoga  je  vjerojatno  da  ih  je  ona  često  i  lako  proširivala  na  sva  njoj  slična  stvorenja. Glavna razlika u duhovnim  moćima oba spola pokazuje se u tome što muškarac u svemu čega se poduhvati može postići veću  odlučnost  od  žene.

 dovela do promjene osobina bilo samo  ženskog ili oba spola... da je naše plemstvo. po europskim mjerilima. Na mnogim  mjestima kosa se boji različitim bojama. Stari europski barbari nosili su u svoje pećine sjajan ili  neobičan predmet koji bi slučajno pronašli. Ako se neka promjena  dogodila na taj način....  naušnicama  itd. trakama oko  vrata.  U  jednom dijelu Afrike očni se kapci boje u crno...  i  napokon.. mi dakle  dokazujemo da postoji isti duh.  . prenositi na nasljednike obaju spolova. i da muškarci o ljepoti svojih žena sude na temelju veoma različitih mjerila. Ali mode divljaka su daleko postojanije od  naših. Sadašnji divljaci svuda se ukrašavaju perima. na taj odabir veoma utječu društveni položaj i bogatstvo muškarca.  stoga  možemo  očekivati  da  će  se  i  kod  ljudskoga  roda  svaka  odlika  koju  su  žene  i  muškarci stekli spolnim odabiranjem. je  uvjeren  kako  su  pojmovi  o  ljepoti  različitih  plemena  i  rasa  potpuno  isti  kao  i  naši. tj. da drugoga nadmašimo. čini mi se opravdano.. crveno.  tako  da  njihova  potreba  mora  imati  karakter  zapovjedi.  kada  žene  odabiru privlačne muškarce...  njihovo  bogatstvo  i  njihov  društveni  položaj. postalo ljepše  od  srednjih  klasa.  Poznato je da divljaci imaju strast prema ukrašavanju.  Koriste  boje  prilikom  ukrašavanja  na  najraznovrsnije  načine... plavo itd.. ali ne isključivo.  komunalni  brakovi  ili  promiskuitet...  Muškarci  koji  su  uspjeli  steći  ljepše  žene  neće  imati  više  sreće  od  onih  koji  dobiju  običnije  žene  u  ostavljanju  za  sobom  dugog  niza  potomaka. a jedan engleski filozof čak tvrdi kako je odijelo  prvo stvoreno radi ukrasa a ne radi topline. a  muškarčevi uspjesi u životu jako ovise o intelektualnim sposobnostima i energiji. Sada treba  ispitati nije li ta veća naklonost prema određenim ženama.  Što  se  tiče  suprotnog  oblika  odabiranja.  tzv. Mnogi vjeruju..  ogrlicama. jer je svaka imala  vlastito mjerilo ljepote.  posljedice  uništavanja  ženske  djece. u drugome se nokti boje žuto ili crveno. U raznim zemljama zubi se boje crno.  budući  da  je  tijekom  brojnih  generacija biralo iz svih klasa najljepše žene za svoje supruge..    U prethodnom poglavlju vidjeli smo da se kod svih barbarskih naroda veoma cijene ukrasi. Ne pošteđuje se nijedan dio tijela koji  se umjetno može preinačiti. ili o rezultatima tih  sposobnosti  kod  njega  osobno  ili  kod  njegovih  predaka...  rana  ženidba..  ali  se  i  srednje  klase  nalaze  pod  jednako  povoljnim  uvjetima  života  za  potpuni  razvoj tijela.  Na  taj  način vidimo koliko se različite ljudske rase razlikuju u svojem ukusu..        O uzrocima koji priječe ili ometaju rad spolnoga odabiranja kod divljaka       Glavni  uzroci  toga  ometanja  su:  prvo.  drugo.. Kod sisavaca je čini se opće pravilo da sve karakteristike nasljeđuju podjednako  mužjaci  i  ženke.  O utjecaju ljepote na sklapanje brakova kod čovjeka       Kod civiliziranih naroda na muškarca vanjski izgled supruge jako utječe na izbor. jer je za mnoge potrebno  više  godina  da  se  potpuno  izvrše.  U  modi  našega  odijevanja vidimo identično načelo i istu želju da svaku stvar dovedemo do krajnjih granica.  Međutim  imamo  razloga  misliti  da  je  kod  nekih civiliziranih ili poluciviliziranih naroda spolno odabiranje proizvelo neke promjene u građi tijela  nekih njihovih članova... Međutim Winwood Reade.  treće.. gotovo je izvjesno da su se različite rase različito mijenjale.  jer  se  muškarci  rijetko  žene  ženama  mnogo  nižega  staleža. haljine  i vanjski izgled. Sa  kosom se u raznim zemljama postupa s osobitom marljivošću. a time nazivam sve  bogate  obitelji  kod  kojih  je  dugo  vladalo  pravilo  primogeniture...   Civilizirane  muškarce  jako  privlači  duhovna  čar  žena.  postupanje  s  ženama  kao  s  običnim  robinjama. Za uspjeh tih operacija mora se mnogo trpiti.

  Oskudica  žena  nastala  zbog  ubijanja  djece..  Na  taj  je  način  mogla nastati praksa otimanja žena. Kada. Unatoč tomu.  Smith. koje je  ljubomorno  čuvao  od  drugih  muškaraca. njihova bolja sudbina.  dovodi  do  drugog  običaja  ‐  poliandrije. koja  su strogo monogamna...  postala  samo  njegovo  vlasništvo.. gubljenje ljepote zbog trudnoće.  Iako  kod  današnjih  divljaka  vlada  krajnja  spolna  sloboda.  iako su komunalni brakovi ranije mogli općenito dominirati. i svi članovi plemena imat  će gotovo jednake izglede da odgoje svoj mali broj preživjele djece. s više njih.. najvjerojatnije je da je čovjek prvobitno  živio u malim zajednicama. To doista priječi odabir jedne ili  druge  strane  prema  osobnom  izgledu.  Pokojni  A.. Stoga ako pogledamo dovoljno daleko u prošlost i  ako sudimo prema društvenim navikama sadašnjega čovjeka. Oni uglavnom počivaju na izrazima srodničkih veza koje su upotrebljavali članovi  istoga  plemena. čini se da mnoga plemena poznaju neku  vrstu  braka. odnosno da ih moćniji muškarci ne odvedu od njihovih muževa..  i  druga  razmišljanja  ukazuju da je nekada bio jako rasprostranjen komunalni brak.  Osim  dokaza  izvedenih  na  temelju  oznaka  za  srodničke  veze. ona je potala opći običaj. Lubbock objašnjava neobičnu i vrlo  rasprostranjenu naviku egzogamije. zbog ubijanja djece u plemenu ima malo žena.... Na taj  način također prema Lubbocku možemo razumjeti “nužnost da se plaća otkup ili odšteta za ženidbu...  vođe  svih  plemena. Ali u tim okolnostima žene će bez sumnje imati mogućnost izbora i  najviše će voljeti najprivlačnije muškarce. J.  koji  je  daleko  labaviji  od  braka  civiliziranijih  naroda.. U izvjesnome smislu  istovjetne posljedice spolnoga odabiranja bit će i kada se žene cijene samo kao robinje ili kao teretne  .  Kao  što  smo  već  rekli..        Ubijanje djece       Ta je praksa i sada vrlo proširena u svijetu. gotovo svuda su poligamni. ima plemena na najnižem stupnju razvoja.        Rane zaruke i ropstvo žena       Kod mnogih divljaka običaj je da se žene zaručuju još dok su djeca.. jer je očito da muška djeca za pleme vrijede više..  a  tada  je  ona..  koja  se  smatrala  prekršajem  plemenskih  običaja. veća vrijednost djece kada ih  je malo.  Lubbock  sumnjaju  u  točnost posljednjega zaključka. me je najozbiljnije uvjeravao da ne postoji nijedna rasa kod koje se žene smatraju običnim  vlasništvom  zajednice.  budući  da  jedan  muškarac  nema  pravo  sebi  prisvajati ono što je pripadalo cijelome plemenu”. U većini slučajeva ubija se više  ženske nego muške djece. svaki muškarac s jednom ženom. i shodno tome.  naravno..  Ali  time  se  ne  može  spriječiti  da  se  kasnije  privlačnije  žene  silom ne otmu.  Spolni  život  mnogih  divljaka  bez  sumnje  je  toliko  slobodan  da  to  zadivljuje. a i mogu se sama izdržavati. a zbog časti koja se time sticala.  (Međutim)  posredni  dokazi  u  prilog  tvrdnji  da  su  nekada  vladali  komunalni  brakovi vrlo su jaki.. Ali postoje i drugi razlozi za ubojstvo djece:  muke koje žene imaju prilikom odgoja. Svugdje gdje vlada ubojstvo djece. jer će ona kada odrastu  pomagati plemenu u obrani. i muškarac  nije  nikada  mogao  dobiti  suprugu  za  samoga  sebe  osim  ako  ju  nije  ugrabio  od  nekog  susjednog  i  neprijateljskog  plemena. borba za opstanak bit će blaža.  ali  Morgan  i  J..  prirodno  se  morala  razviti  navika  da  se  žene  otimaju  iz  susjednih  plemena. time što je komunalni brak bio prvobitni oblik braka..  Divljaci  koji  misle  da  teško  mogu  uzdržavati  sebe  i  djecu  jednostavno  ubijaju  svoju  djecu.. a imamo razloga misliti da je ona u ranija vremena bila  i  dominantnija.  ali  mi  se  čini  da  je  potrebno  više  dokaza  prije  negoli  prihvatimo  mišljenje  da  je  on  potpuno  slobodan. ili ako je bio moćan.

 Međutim muškarci su u svim vremenima odabirali  najljepše robinje prema svojem mjerilu ljepote. stvorilo bi za sebe posebna. najveći broj pasa i drugih životinja. oni koji su imali najbolja oružja i najviše  dobara..  koje prakticira neki oblik braka.  povoljni  su  za  prirodno  odabiranje..  oni koji su najbolje branili svoju obitelj i snabdjevali je lovom. Najjači i najživotniji muškarci. time što bi moćni i vodeći ljudi izvjesne žene pretpostavljali  drugima. u izvjesnom malom stupnju. kao što je to slučaj kod mnogih divljaka.        Način djelovanja spolnog odabiranja kod ljudi       Spolno je odabiranje djelovalo vjerojatno upravo na opisani način.. i tada bi  nesvjesno na snagu stupilo odabiranje..  Te  bi  horde  na  taj  način  bile  izložene  različitim  uvjetima  i  navikama života. oni će se ubrzo raspasti u  različite horde. Tako bi se postupno i neizbježno povećavale isprva male razlike među plemenima..životinje. svako izdvojeno pleme. odijeljene jedne od drugih različitim barijerama. razlike među njima. i prije ili kasnije nastale bi.. Čim bi  se to dogodilo. najvjerojatnije su uspijevali odgojiti veći broj nasljednika  negoli slabiji i siromašniji članovi istoga plemena.  a  prirodno  odabiranje  djeluje istodobno sa spolnim odabiranjem. različita mjerila ljepote. Isto tako ne može biti sumnje da su takvi muškarci  bili općenito sposobniji da odabiru privlačnije žene. Pretpostavimo da se članovi nekoga plemena. Zbog toga kod divljaka vladaju različiti običaji koji su  morali jako smetati ili potpuno spriječiti rad spolnoga odabiranja. uvjeti života kojima  su  izloženi  divljaci  i  neki  njihovi  običaji.      Priredio Darko Polšek  . a posebno neprestanim ratovima koji  se  vode  među  barbarskim  narodima. Unatoč tomu. rasprše po nekom nezauzetom kontinentu.

 a i time što su se unutar različitih vrsta  živih  bića  izgradili  kružni  tijekovi.  poprima  međutim. zazvonilo je zvono na vratima i ja sam ljutito uzviknuo: “Što  je to sad opet!” Svoje goste ne bih mogao više šokirati ni da sam počinio najveću gadost. ona zajedno  .  Rastući.    Svi mi koji živimo u gusto naseljenim kulturnim zemljama ili velegradovima nismo više ni svjesni  toga  do  koje  je  mjere  načeta  naša  općenita. a to je jedna  od glavnih briga mnogih stanovnika velegrada.  Mi  nismo. naša ljubav prema njima tako se istanjila da  je  konačno  više  ne  opažamo  ni  u  tragovima. pridonose na  jedan užasan i paradoksalan način ‐ propasti čovječanstva.    Zbijenost  mase  ljudi  u  modernim  velegradovima  sigurno  snosi  velik  dio  krivice  za  to  da  u  fantazmagoriji vječno promjenjivih.  Kod  mene  u  gostima  bio  je  jedan  američki  bračni par iz Wisconsina.  to  podsjeća  na  one  stare  američke vlasnike plantaža koji su sa svojim kućnim  crncima postupali sasvim humano. “Not to get emotionally involved” (osjećajno se ne angažirati) kažu Englezi.Konrad Lorenz  ČOVJEČANSTVO I SELEKCIJA*          PRENAPUČENOST      Organski se život.  postaje  sposoban upijati sve više energije. On  “proždire”  negativnu  entropiju  i  upija  u  sebe  energiju  da  bi  pomoću  nje  rastao. moramo izabrati a to  znači da mnogo drugih ljudi. koje kao da trebaju umanjiti čovjekove patnje. Oni prijete da će prouzročiti upravo ono  što se inače  živim sustavima skoro nikad ne događa. dok su prema  robovima  koji  su  radili  na  plantažama  u  najboljem  slučaju  postupali  kao  prema  prilično  vrijednim  domaćim životinjama. i to upravo one koje s pravom doživljavamo i vrednujemo kao specifično ljudske.  tako  stvoreni  da  bismo  mogli  voljeti sve ljude bez obzira na to što je takav zahtjev ispravan i etičan.  napredak  njegove  tehnologije.    Sve  što  kod  čovjeka  proizlazi  iz  uvida  u  prirodu  koja  ga  okružuje. Ovaj način postupanja. to brže što je više energije već prigrabio. Za njih je  bilo skandalozno to da čovjek na neočekivan zvuk zvona može reagirati drugačije no oduševljenjem. Činjenica da ovo još nije  izazvalo  neumjereno  bujanje  ili  katastrofu  može  se  objasniti  time  što  bešćutne  sile  anorganskog  i  zakoni vjerojatnosti drže u granicama umnožavanje živih bića.  odmah  zloćudan  dah  nečovječnosti. međusobno se potirućih i brišućih slika ljudi. koji bi zasigurno također zaslužili naše prijateljstvo moramo “držati na  odstojanju”.  mora  se  usmjeriti  na  mali  broj  prijatelja.  naime. inače zaštitnici prirode čija kuća leži u šumi u potpunoj osami. kao brana jedinstvene vrste. U trenutku  kad smo htjeli sjesti za stol da večeramo. Zbog mase bližnjih. koji nitko od nas sa sigurnošću  ne  može  izbjeći.  srdačna  i  topla  ljubav  prema  ljudima. naime.  trebali  bismo  jedanput  kao  nepozvani  gosti  banuti  u  kuću  u  nekom  doista  rijetko  naseljenom  kraju  gdje  susjede  dijeli  više  kilometara  loših  cesta.  Da  bismo  mogli  procijeniti  koliko  su  ljudi  gostoljubivi  i  druželjubivi  onda  kad  se  njihova  sposobnost  društvene  komunikacije  neprestano  ne  potiče. da se uguše u sebi samima.  Raspravljati  prvenstveno  o  neumjerenom  prirastu  čovječanstva  preporučljivo  je  već  zbog  toga  što  su  među  pojavama  o  kojima  ćemo  poslije  raspravljati  mnoge  zapravo posljedica tog prirasta.  njegove kemijske i medicinske znanosti. ugradio u struju disipativne svjetske energije. dakle. Ako se ova namjerna obrana od ljudskih kontakata i dalje razvija. nismo više u stanju  opaziti lice bližnjega.  Strašno je  pritom to da u ovom apokaliptičnom zbivanju prve propadaju najviše i najplemenitije ljudske osobine  i sposobnosti.  Tko  još  želi  razvijati  srdačne  i  tople  osjećaje  za  svoje  bližnje.  Toga  sam  postao  svjestan  nakon  jednog  nezaboravnog  doživljaja. Mi. i suviše bliskih.

  no  što  one  koje  prežive mogu nadoknaditi maksimumom svog potomstva.  a  ne  kao  jedinke  ‐  jedno  drugom  ne  štete. Sva živa bića nekog životnog prostora stoga su prilagođena jedna  drugima.        OPUSTOŠENJE ŽIVOTNOG PROSTORA      Vjerovanje  da  je  priroda  neiscrpiva  široko  je  rasprostranjena  zabluda. nego i sasvim neposredno ‐ izazivanjem agresivnog  ponašanja.  ne  može  uopće  procijeniti  koji  stupanj  mogu  doseći  bezazlene  razdražljivosti  koje  čovjeka  spopadaju  u  takvim    okolnostima. Ovi tobolčari. to za pojedinca postaje hitnija potreba “not to get involved”  (ne angažirati se) i stoga se danas upravo u najvećim velegradovima mogu usred dana na prepunim  ulicama događati krađe.    Zbijenost  mnogih  ljudi  na  uskom  prostoru  ne  čini  ljude  nečovječnima  samo  posredno  ‐  iscrpljenjem i kopnjenjem međuljudskih odnosa.  Tko  to  sam  u  ratnom  zarobljeništvu. no što je to bio slučaj s pametnim divljim psom.  doduše.  ili  nekoj  drugoj  sličnoj. Gdje leži ovaj optimum moguće je doznati  . onaj koji ždere i ono požderano. ubojstva i silovanja.  Ovo  stanje  dosiže  stupanj  mučenja  upravo  kad  se  čovjek nastoji savladati i trudi se da se iz dana u dan i iz sata u sat u kontaktima s pripadnicima iste  skupine.  Bilo  bi  to  neekonomično  i  za  interes  korisnika. ona dosiže zastrašujući stupanj.  Iz  mnogobrojnih  pokusa  sa  životinjama  poznato  je  da  zbijenost  pogoduje  rastu  agresije  unutar  iste  vrste. Što je veće omasovljenje. Pri pomnijem ispitivanju pokazuje se da  ova  stvorenja  ‐  promatrana  kao  vrste.    Prenapučenost  posredno  pridonosi  ukupnim  nevoljama  i  pojavama  propadanja  naše  civilizacije.  grabežljivac  propada.  Ribar  koji  živi  od  priroda  nekih  voda  pametno  će  postupiti  ako  iz  njih  ne  izlovi  veću  količinu  riba. došao u Australiju i tamo podivljao. bili su. kao primjerice  grabežljivac i njegov plijen.  Opća  neljubaznost  u  svim  velegradovima proporcionalna je gustoći ljudi na određenim mjestima.  nego i svi drugi njegovi stanovnici. Njegov je interes nužno to veći što je  isključivo specijaliziran na jednu jedinu vrstu prehrane. u borbi u mnogo čemu nadmoćniji nego dingo. Kada populacijska gustoća plijena  opada.  nasilno  sastavljenoj  skupini.  i  za  interes  iskorištenih.  dvije  vrste  velikih  tobolčara  grabežljivaca:  psoglavog  vučjaka  (Thylacinus‐a) i crnog koljača (Sarcophilus‐a).    Samo  se  rijetko  događa  da  količina  dostupne  hrane  izravno  utječe  na  razmnožavanje  neke  životinje.  nije  doživio.s pojavom osjećajne nivelacije izaziva užasne pojave odsustnosti sućuti o kojima svakodnevno čitamo  u novinama.  Samo  je  po  sebi  razumljivo  da  je  za  onog  koje  ždere  presudno  važno preživljavanje vrste od koje živi ‐ bilo životinjske ili biljne. ali su zbog primitivnog mozga ovisili o mnogo  većoj gustoći populacije svojih žrtava.  prvotno domaći pas. U takvim slučajevima grabežljivac nikada ne  može  iskorijeniti  životinje  koje  su  njegov  plijen. Na velikim kolodvorima ili na  autobusnom terminalu u New Yorku. Ovo vrijedi čak i za one koji se međusobno naizgled odnose kao neprijatelji. nego ih je kao suparnik u lovu doveo do toga da umru od izgladnjelosti.  nego  dapače  ponekad  tvore  interesnu  zajednicu.  Kada  je  dingo. s upravo zastrašujućim zubalom.  Svaka  životinjska  i  biljna  vrsta.  jer  bi  zadnji  par  grabežljivaca  već  odavno  izgladnio  prije no što bi uopće susreo posljednji par životinja kojima se hrani.  što  se  srećom  dogodilo  i  većini  poduzeća  za  kitolov. Dingo nije ove  životinje do smrti izgrizao.  kojoj  očito  ne  pripadaju  samo  anorganski  sastojci  određenog  mjesta. primjerice.  Držim  da  je  opasna  zabluda vjerovanje da će se odgovarajućim kondicioniranjem moći uzgojiti jedna nova vrsta ljudi koja  bi bila zaštićena od zloćudnih posljedica tijesne međusobne zbijenosti.  s  kojima  nije  sprijateljen  ipak  ophodi  pristojno. a da se nijedan prolaznik ne umiješa.  naprotiv.  ili  vrsta  gljiva  ‐  budući  da  sve  tri  vrste  živih  bića  pripadaju  velikom  kružnom  tijeku  prirode  ‐  prilagođena  je  svojoj  okolini.  prijateljski.  koje  sam  pokušao  razvrstati  u  osam  skupina  i  nazvao  ih  “smrtnim  grijesima”. on nije iskorijenio nijednu životinjsku vrstu  od  koje  je  živio  nego.  tj.

  Ravnotežu  jednog  životnog  prostora  ne  mogu  ugroziti  spore  promjene. dok se drugi sastoji u tome da čovjek  kao ratar i stočar stvori jednu novu.  te  prečesto  i  potpun  slom  biocenoze.  Ako  se  lovi  premalo  riba. njega osiguravaju mnogi  regulativni  postupci. ima očite koristi od svojih napadača.  Osim  ograničavanja  područja.  mogu  imati  neočekivano  velike.  životinjske  vrste  može  doslovce opustošiti velika područja. Ovo je jedan teorijski moguć  način kako čovjek može živjeti u ravnoteži sa svojim biotopom. Zakonitosti koje  vladaju takvim uzajamnim djelovanjem često su vrlo slične zakonitostima ljudskog gospodarstva.samo  putem  stvarno  složenog  izračunavanja  maksimuma  i  minimuma.  pa  u  njemu  ne  raste  dovoljno  mlađa.  nastala  bez  čovjekova  .  mnoge  životinjske  vrste.  Velik  pad  populacije  koji  se  može  zabilježiti  kod  brzo  razmnožavajućih  glodavaca  neposredno  nakon  što  je  dostignuta  najveća  gustoća  napučenosti.  ako  se  lovi  previše  riba.  Čovjek  ne  može  a  da  ne  uzrokuje  duboke  promjene.  koji se ne javlja. ili stanovnici nekih oceanskih otoka  koji se pomalo bave ratarstvom.  pa  i  katastrofalne  posljedice.  stanje ravnoteže. Od neizbježivih smetnji uslijed vremenskih prilika i sličnog.  jezero  ostaje  prenapučeno.  biljaka  i  gljiva.  C.  koje  zajedno  nastanjuju  jedan  životni  prostor  i  čine  životnu  zajednicu  ‐  biocenozu.  ostaje  ih  premalo  za  rasplod  da  bi  se  uzgojilo  onoliko  potomstvo  koliko  bi  te  vode  mirno  mogle  prehraniti  i  othraniti.  Kad  ovi  faktori  izostanu. ali koje  su u drugom pogledu prodornije. Izuzetak su samo još malobrojna “divlja” plemena. Ne  radi se samo o tome da je stopa razmnožavanja životinja i biljaka koje služe kao hrana prilagođena  utrošku njihovih korisnika  tako da bi ‐  u slučaju  da  ovaj faktor otpadne ‐ njihova životna ravnoteža  bila  narušena.  Brzina  te  promjene  određena  je  napretkom  ljudske  tehnologije. ostvarene tijekom vremenskih razmaka čija dužina  nije primjerena ljudskoj povijesti nego geologiji. Ukratko.  za  opstanak  je  vrste  znatno  opasniji od uravnoteženog održavanja prosjeka koji osiguravaju grabežljive zvijeri time što im bivaju  “dostavljani”  prekobrojni. kao što se to dogodilo u Australiji pojavom kunića.  Iznenadna  djelovanja. o kojem ćemo ovdje govoriti.  što  kod  umjetnih  tratina  valja  oponašati  neprestanom  košnjom  i  valjanjem.  naizgled  potpuno  bezazlene. koja u načelu  može  biti  sposobna  za  podjednako  trajno  opstojanje  kao  i  neka  druga. ali ujedno i lako narušivo.  silno  su  složena  i  mnogostruka.  jer  od  takvih promjena i u njima on živi.  postoje i drugi načini ponašanja koji sprečavaju pretjerano iskorištavanje  dostupne hrane. koji žive kao skupljači i pčelari. premda su ipak rjeđi.  Wynne‐Edwards. u ekologiji životinja i biljaka.  čak  i  kad  su  prividno  neznatna. Ima još jedan gospodarski pojam.  Postoje mnoge vrste trave. Ovakve kulture  ne utječu na svoj biotop drugačije no populacija neke životinjske vrste. a to je pojam nerazboritog iscrpljivanja tla. mogu se u  načelu zamisliti i bez njegova uplitanja. koje očito postoje samo zato da ih veliki kopitari neprestano potkraćuju i  gaze. dva živa oblika mogu stajati u sličnom odnosu uzajamne  ovisnosti kao što je odnos čovjeka prema domaćim životinjama i biljnim kulturama. svojim potrebama potpuno primjerenu biocenozu. prouzročile su zadivljujuće.  Međusobne prilagodbe različitih vrsta živih bića. što  je  izraženo  i  samim  terminom  koji  je  biološka  znanost  skovala  za  učenje  o  tim  međusobnim  djelovanjima ‐ ono se zove ekologija.  primjerice  promjene  izazvane  evolucijom  vrsta  ili  postupnim  mijenjanjem  klime. Slični učinci.  kako  je  pokazao  V. Ovu povredu  ravnoteže jednog biotopa (životnog prostora) prouzročio je čovjek. primjerice neki  južnoamerički prašumski Indijanci.  međutim. koja je zapravo plijen.    Uzajamna  djelovanja  u  ustrojstvu  mnogih  vrsta  životinja. međutim.  Sličnim  načinom  ekonomiziranja  služe  se.  Vrlo  često  simbioza  između  žderača  i  njegove  hrane  ide  i  mnogo  dalje.  koji  se stalno  ubrzava  i  to  geometrijskom  progresijom. takve trave bivaju odmah potisnute od onih koje ne mogu izdržati takav postupak. a u biti žive od kokosovih oraha i morskih životinja.  koje  sprečava  da  se  jedne  životinje  pregusto  naseljavaju pokraj drugih.    Ne događa se tako rijetko da vrsta.    Ekologija  čovjeka  mijenja  se  umnogome  brže  no  ekologija  drugih  živih  bića. doduše.  Pojavljivanje  jedne.

 Ona se stoga ponaša kao jednostanična životinja. još nisu opće priznate. Oskudijevajući u posebnoj strukturi ona se dijeli bez mjere i obzira  sve dok se tumorsko tkivo ne infiltrira u još zdravo susjedno tkivo urastajući u njega i razarajući ga. Kad se govori o ekološkoj  budućnosti ratarstva i to u vezi s medicinskim interesima.  Nakon  što  su  u  Americi  prostrani  predjeli  nekad  obradive zemlje.  Nedjela  se  danas  provode  svuda.    Stanica zloćudnog tumora razlikuje se od normalne tjelesne stanice prvenstveno po tome što je iz  nje nestala ona genetska informacija koja joj treba da bi mogla odigrati svoju ulogu kao koristan član  interesne zajednice našeg tijela. ili pak ovu kulturnu sramotu koja se brzo širi u okolni kraj. međutim.  naime.  Kada  tu  propast  jedanput  ekonomski  osjeti.  a  to  je  da  životni  temelji  cijelog  planeta  nisu  neiscrpivi. te su. ekološkim  spoznajama.  poružnjenjem grada i sela.  vrlo  različiti.  zna  ono  što  je  cjelokupno  civilizirano  čovječanstvo  čini  se  zaboravilo.  Oni koji upozoravaju i istupaju protiv nepromišljene primjene otrova.  ali  ne  manje  kratkovidno  i  u  farmakopeji.  ali  fino  diferencirani  i  uzajamno  nadopunjujući  građevni  nacrti. niti su prodrle u svijest javnosti!    Brzina današnjeg života ne daje ljudima vremena da provjere i razmisle prije no što djeluju.    Seljak.  dok  u  prostoru  opustošenom  tumorom  ili  modernom  tehnologijom  slikovno  vladaju  malobrojne.  koji  su  svoj  mudar  sklad  mogli  zahvaliti  izvjesnoj  informaciji  koja  se  skupila  tijekom  dugog  povijesnog  razvoja.  Psihologija  “što  bržeg posjedovanja” čini neke grane kemijske industrije upravo zločinački lakomislenima kad je riječ  o prodaji sredstava čije djelovanje na duže razdoblje uopće nije predvidivo. Tada valja usporediti histološku sliku nekog normalnog tjelesnog tkiva  s  tkivom  zloćudnog  tumora:  otkrit  ćemo  zapanjujuće  analogije!  Kad  gledamo  objektivno  i  ono  estetsko prevedemo u izbrojivo. postupno su se priznavale ove činjenice.  Ljudi  ipak  barem  opažaju koliko je u tim barbarskim procesima oštećena njihova duša.  ali  tada  će  najvjerojatnije  već  biti  prekasno.  na  vanjštinu  svedene  konstrukcije.  možda  će  i  spoznati  svoje  greške.  civilizirano  čovječanstvo  samo  sebi  prijeti  ekološkom  propašću. pretvoreni  u  pustinje. vlada gotovo nevjerojatna nepromišljenost. zahvaljujući svojim doista dobrim.  Histološka slika potpuno uniformnih. u praksi stečenim. bivaju na najbesramniji način  diskreditirani i ušutkani. Čak je i pogled na zvjezdano nebo u gradovima zastrt neboderima i zamućenom  atmosferom. s njom  još nezahvaćenim područjima.  pojednostavljene.  djelatnici.  Upadljiva  analogija  između  slika  gradske  periferije  i  tumora  leži  u  tome  što  su  se  u  oba  slučaja  u  zdravom  prostoru  ostvarivali  mnogobrojni. Ništa  ne  sluteći. Ovo vrijedi za neke stare seljačke kulture u kojima su ljudi tijekom mnogih generacija  živjeli na istom tlu.  i to vrlo jeftin i ružan. vraćali svojoj grudi ono što su od nje primili. ribarstva i kitolova u komercijalnom pogledu bolno osjetila  njihove posljedice. strukturom siromašnih tumorskih stanica nevjerojatno je slična  zračnim snimkama nekog modernog predgrađa s njegovim jednoobraznim kućama koje su bez puno  .  Stoga  se  i  ne  treba  čuditi  što  je  civilizacijski  prodor  praćen  žaljenja  vrijednim.  oni  su  još  i  ponosni  na  to  što  su  “doers”. zbog erozije tla koja je nastupila nakon njegova nerazborita iscrpljivanja. Sveopće i brzo šireće otuđenje  od žive prirode snosi velik dio krivice za estetičku i etičku zapuštenost civiliziranih ljudi.    Opustošujući  na  slijep  i  vandalski  način  živu  prirodu  koja  ga  okružuje  i  održava.  pri  čemu  su  izumrle  nebrojene korisne životinjske vrste. voljeli ga.  te  nakon  što  su  velika  područja  sječom  drva  pretvorena  u  krš. Ove činjenice. Prema čemu  bi odrastao čovjek i mogao osjetiti strahopoštovanje kad je sve što oko sebe vidi ‐ čovjekov proizvod. kao  jedna mlada embironalna stanica. otkrivamo da ova razlika u biti počiva na gubitku informacija. Treba otvorenih očiju usporediti staro središte nekoga njemačkog grada s  njegovom modernom periferijom.sudjelovanja. Prvenstveno zato što su  velika industrijska poduzeća agrikulture.  Imunobiolozi  se  ozbiljno  protive  već  posve  uobičajenim  lijekovima.  primjenom  kemijskih  sredstava.  kao  primjerice  kad  se  uništavaju  kukci  u  poljodjelstvu  i  voćarstvu. ili bolje rečeno.  dok  u  međuvremenu  čine  nedjela  prirodi  i  sebi  samima.

  Čak  i  kad  ova.  pa  ljudi  koji  moraju  živjeti  u  upravo  opisanim  uvjetima. čiji su članovi ovladali ovim načinom ponašanja upravo zahvaljujući njemu.  električna  centrala  ili  tvornica. Kad.  razarajuće  djeluje  u  stambenoj  izgradnji. kojima se ovdje neću pobliže baviti.  premda  upravo  čovjek  takav. u metalnim kavezima poredanim u nekoliko katova. Isto zahtijevati od čovjeka smatra se  potpuno  dopuštenim. tj. Samopoštovanje normalnog čovjeka s punim pravom zahtijeva potvrdu  njegove individualnosti. nastane obrambena reakcija zahvaljujući kojoj se svaka čavka  krajnjom  hrabrošću zalaže za obranu pripadnice svoje vrste koju je ugrabio neki grabežljivac.  Ne  samo  komercijalna  procjena  da  su  masovno  proizvodivi  građevinski  dijelovi  jeftiniji.  njegov  tok izravnan i nadsvođen.  u  pravom  smislu  riječi  čovjeka  nedostojan  postupak ‐ najslabije podnosi.  ne  baš  lako  razumljiva  zbivanja grupne selekcije. koja danas posvuda uzima maha ‐ duševna je bolest  koju treba uzeti ozbiljno već stoga što je praćena neosjetljivošću prema onom etički nepoćudnom. koja se međusobno razlikuju samo po brojevima i uopće  ne  zaslužuju  ime  kuće.  a  ovaj  izraz  upotrijebimo prema analogiji s izrazom korisne životinje.  pa  čak  ni  političke  žrtve.  Trka  koju  čovječanstvo  igra  sa  samim  sobom.  o  kojoj  ćemo  još  govoriti.  dovode  do  toga  da  u  predgrađima  svih  civiliziranih  zemalja  niču  masovna prebivališta za stotine tisuća ljudi. I ljepota prirode i ljepota od čovjeka stvorene  kulturne  sredine  očito  su  obje  potrebne  da  bi  se  čovjek  održao  kao  duhovno  i  duševno  zdrav.    Kod  onih  koji  odlučuju  o  tome  hoće  li  se  izgraditi  neka  ulica. ali su  štetni za pojedinačno biće (kao što je to Norbert Bischof nedavno pokazao) težak je problem za svaki  pokušaj  objašnjenja  pomoću  principa  mutacije  i  selekcije.    Kad se kokoši nesilice drže u baterijama.  U  mnogim  masovnim  nastambama  između  balkona  pojedinih  stanova  podignuti  su  pregradni  zidovi  koji  susjede  čine  nevidljivima. ima bolje izglede za  . nastao na ovaj način. ostaje nužno labilan.promišljanja  u  užurbanom  međusobnom  natjecanju  projektirali  kulturom  siromašni  arhitekti.  pri  čemu će ljpota cijelog velikog područja zauvijek biti uništena.    Estetski  i  etički  osjećaji  očito  su  čvrsto  povezani.  U  najboljem  slučaju  to  su  samo  baterije  štala  za  korisne  ljude. na primjer. održanje onih socijalnih načina ponašanja. lako je uvidjeti da  grupa.  Čovjek  ne  može  i  ne  želi  s  drugim  “preko  ograde”  uspostavljati društveni kontakt.  Neke  općinske  parcele  na  samom  rubu  šume  postižu  visoku  prodajnu  vrijednost. za životinje koje se koriste u stočarstvu.  Potpuna duševna sljepoća za sve što je lijepo. estetske procjene ne igraju baš nikakvu  ulogu. Coloeus monedula L. a prekrasan seoski put bit će pretvoren u odvratnu cestu u predgrađu.  Od  načelnika  općinskog  savjeta  nekog  malog  mjesta  do  ministra  gospodarstva  neke  velike  države  svi  će  se  složiti  da  se  prirodnoj  ljepoti  ne  smiju  prinositi  nikakve  gospodarstvene. još više.  nego  i  moda  koja  sve  nivelira. Treba jedanput otvorenih očiju promatrati naselja s vrtovima u predgrađu da bi se opazilo  kakav učinak proizvodi čovjekov poriv da izrazi svoju individualnost. mogu objasniti nastanak “altruističkih”  načina ponašanja. Stanovnicima ljudskih nastambi  ostaje  otvoren  samo  jedan  put  da  podržavaju  svoje  samopoštovanje:  on  se  sastoji  u  tome  da  se  postojanje  mnogih  istovrsnih  supatnika  potisne  iz  svijesti  i  da  se  u  odnosu  prema  bližnjem  čovjek  čvrsto  učahuri. Na ovaj način omasovljenje vodi osamljivanju i odsutnosti sućuti s bližnjima.      GENETSKO PROPADANJE      Nastanak i. to  s pravom smatramo mučenjem životinja i kulturnom sramotom. Čovjek nije poput mrava ili termita tako filogenetski konstruiran da bi mogao  podnijeti  da  bude  anoniman  i  potpuno  zamjenjiv  element  među  milijunima  njemu  potpuno  istovrsnih. društveni sistem. koji su korisni za zajednicu. jer se previše boji da bi u njemu ponovno ugledao vlastitu očajničku  sliku.  pa  će  dražestan  potočić  koji  vijuga  kroz  selo  ubrzo  biti  utjeran  u  cijevi. posve vidljivo pate od atrofije obaju osjećaja. kod  čavke.  Ono  malo  zaštitnika  prirode  i  znanstvenika  koji  imaju  otvorene  oči  za  nadolazeću  nevolju  potpuno  su  bespomoćni.

 očito je od davnina povezano s predodžbama da je ovo  pravo natprirodnog.  poznato  što  spriječava  društvene  parazite  u  zajednicama  kralježnjaka  da  potkopaju zajednicu. Ukoliko se one pak tiču altruističkih načina  ponašanja  o  kojima  je  riječ. svi bismo mi.  Cyclostomi. naravno.  na  primjer  kružnouste.  Da  naše  tijelo  nije  u  formi  svojih  imunoloških  reakcija  razvilo  neku  vrst  “stanične  policije”  koja  pravodobno  onemo‐gućava  posao  asocijalnim parazitima.” Vjerovanje u postojanje prirodnog prava.  naime. nažalost.  mutacijama  njihovih potomaka. još u ranim godinama.    Među  nama  ljudima  normalan  član  društva  posjeduje  visoko  specificirane  načine  reagiranja  kojima  odgovara  na  asocijalno  ponašanje.  ukoliko  je  svjedokom  zlostavljanja  djeteta  ili  silovanja  žene.    Nije  nam. što je vjerojatno i razlog da kod ovih životinja “altruizam” radnika i vojnika može poprimiti  tako ekstreman oblik.    Što  god  da  saznamo  iz  budućih  istraživanja  o  filogenetskim  i  kulturno‐povijesnim  izvorima  čovjekovog  osjećaja  za  pravdu. od mnogo većeg praktičnog značenja no što je to slučaj u pravnoj znanosti. međutim.  Samo  što  je ovdje  odluka  o  tom  pitanju. Kod osude jednog kriminalca pitanje je li njegov nedostatak uvjetovan genetski ili  odgojem. neposredno božanskog podrijetla. Što.  “Asocijalni  elementi”  koji  parazitiraju  na  društvenim  načinima  ponašanja  još  normalnih  članova  zajednice  moraju stoga prije ili kasnije prodrijeti u društvo.preživljavanje od grupe kojoj ovo ponašanje nedostaje.  naime.  Odbojnost  spram  nedruštvenog  ponašanja  poznata  je  samo  na  relativno  niskim  ili  na  najvišim  integracijskim  razinama živih sustava. prije ili poslije. Obje pojave nastupaju iznenadno na onom stupnju živih bića na kojem  se  javljaju  najniži  kralježnjaci.  Čak  bi  se  moglo  tvrditi  da  je  do  stvaranja  specifičnih  obrambenih mehanizama došlo pod pritiskom.  one  bi  za  jedinku  na  koju  se  odnose  morale  predstavljati  selekcijsku  prednost.  međutim. jer kod organizama koji dugo žive i posebice kod onih  koji  dugo  rastu  postoji  neprestana  opasnost  da  će  pri  nebrojenim  dijeljenjima  stanica.  pod  čime  podrazumijevamo  da  je  obrana  pripadnika  vlastite  vrste  opasna.  Goethe  kaže:  “Pravo  koje  je  s  nama rođeno.  kao  što  je  to  slučaj  kod  kukaca. nastati opasni “asocijalni” stanični oblici. nikada nije u pitanju.    Pravo je pravo i podjednako je vrijedno poštovanja bez obzira da li je podređeno filogenetskom ili  kulturnom razvoju.  vrlo  je  važno  za  izglede  da  ga  ponovno  pretvorimo  u  podnošljivog  člana  društvene  .  kao  znanstveno  izvjesnu  možemo  smatrati  činjenicu  da  vrsta  Homo  sapiens  raspolaže  vrlo  diferenciranim  sustavom  načina  ponašanja  koji  mu. umrli od zloćudnih tumora. Kod beskralježnjaka ne postoje maligni  tumori ni izgradnja antitijela.  Usporedno  istraživanje  strukture  prava  u  različitim  kulturama  pokazuje  podudarnost  koja  ide  do  u  detalje  i  koja  se  ne  može  objasniti  kulturnopovijesnim  vezama.  premda  podjednako  teška. Sve ovo.  služi  istrebljivanju  parazita  koji  ugrožavaju zajednicu.  na  potpuno  analogan  način  kao  i  sustav  izgradnje  antitijela  u  staničnim  kolonijama. vrijedi samo za životinje koje žive  u  takvim  zajednicama  kod  kojih  funkcije  razmnožavanja  i  društvenog  rada  nisu  raspodijeljene  na  različite  individue. Teško nam je i zamisliti da bi neka čavka trebala biti potaknuta “kukavičlukom”  pripadnice  njene  zajednice  koja  ne  sudjeluje  u  reakciji  obrane  drugih  članova  zajednice.  Kod  njih. Imunobiolozi su otkrili  krajnje  značajnu  činjenicu.  da  postoji  uska  veza  između  sposobnosti  izgradnje  antitijela  i  opasnosti  nastanka  zloćudnih  tumora.  ne  postoje  gore  naznačeni  problemi. sprečava da se unutar grupe  pojave individue kojima nedostaje ova reakcija obrane pripadnika njihove vrste? Mutacije možemo  uvijek očekivati i one neizbježno nastupaju. neovisnog i  zakonodavstvu koje je određeno kulturom.  Takvim  ponašanjem  svi  smo  uznemireni. naime na razini staničnih kolonija i u ljudskom društvu.    I  u  modernoj  kriminologiji  postavlja  se  pitanje  koji  je  u  kriminalnom  ponašanju  udio  genetskih  nedostataka i smetnji kod urođenih društvenih načina ponašanja.  pa  će  čak  i  najblaža  osoba  reagirati  fizičkim  nasrtajem. a koji se može objasniti smetnjama  u  kulturnoj  predaji  društvenih  normi.

  nesposobnošću  socijalnog  povezivanja. Ona se međutim upućuje na estremne  pozicije  koje  nikada  ne  bi  zauzela  da  nije  nastojala  kompenzirati  suprotno  mnijenje.  U  složenom  lancu  učinaka  roditelji  su  i  mogli  biti  djelomično krivi.  čovjek  je  po  svojoj  prirodi.  čine  sustav  u  kojem  su  funkcije  obaju  podsustava  točno  usklađene  jedne  prema  drugima.    Današnji  iznakaženi  oblik  liberalne  demokracije  stoji  na  kulminacionoj  točki  kolebanja. Zbog toga  je opozicija koja kritizira javno mnijenje gotovo uvijek u pravu.  rasna  mržnja.  Drugačije  rečeno.  Na  suprotnim točkama kroz koje je njihalo ne tako davno prošlo stoje Eichmann i Auschwitz. kako smo već spomenuli. stoje prave vrijednosti: na “lijevoj” ‐ vrijednosti slobodnog individualnog razvoja.  .  Zdrav  čovjek  ima  taman  toliko  snage  da  mu  polazi  za  rukom da se uvrsti u kulturnu zajednicu.  prvenstveno  zbog  hospitalizacije.  poznato  kako  su  slabi  izgledi  da  se  takozvani  nepoćudni  pretvore  u  društvene  ljude. što opoziciji obično uspijeva potpuno iznenada.  prvenstveno kod samog prijestupnika koji.  zahvaljujući  tjelovježbi  koja  ima  gotovo  shizotomne  posljedice. kad se zna da su oni u  stvari funkcije jednog od onih regulativnih sustava koji.  nažalost.    Kriminologiji  je.  to  znači  zahvaljujući  svojoj  filogenezi.  genocid  i  pravda  linča.  Kada  se  sruši  dotada vladajuće mnijenje.  Neznatni  višak  ili  manjak  na  jednoj  ili  drugoj  strani  dovesti  će  do  smetnji lakše no što misli većina onih koji su skloni vjerovanju u svemoć ljudskog uma i učenja. Mjera  je  kompenzacije  koju  čovjek  uspijeva  postići  vježbanjem  svladavanja  svojih  poriva.  sa  simptomatikom  koja  je  krajnje  slična  urođenom  osjećajnom  siromaštvu.zajednice.    Nastrojenost današnjeg javnog mnijenja spram zločina je u religiju pretvoreno uvjerenje da su svi  ljudi  rođeni  jednaki. ali tim manje su izlječivi svi stečeni nedostaci.  uman  i  odgovoran.  ne  razlikuju  se  više  od  čovjeka  s  kompenziranom  i  onog  s  nekompenziranom  srčanom  greškom. osim toga  ono voli gruba pojednostavljenja koja su uglavnom pretjerivanja u odnosu na pravo stanje. naginju kolebanju. kao  što  po  Kretschmeru  mnogi  lepotosomi  mogu. U  jednim  austrijskim  novinama  mogao  se  nedavno  pročitati  naslov:  Sedamnaestogodišnjak  postaje  ubojica zbog straha od roditelja. da spomenem moju staru  usporedbu. Svako kulturno zajedničko življenje pretpostavlja da čovjek može naučiti kako da savlada svoje  nagone. sekundarno steći atletsku muskulaturu. a kad je ona  zaprijetila  da  će  to  reći  roditeljima.  dakle.  Ovo  podjednako  važi  za  one  koji  su  rođeni  nepoćudni  kao  i  za  one  nesretnike  koji  su  iste  poremećaje  zadobili  zbog  odgojnih  nedostataka. Kada bi sve što je filogenetski programirano ipso  facto bilo nepodložno utjecaju učenja i odgoja.  bolje  no  drugima. Čovjek.  zadavio  ju  je. Nehumani su tek ekscesi u oba pravca. eutanazija.  Mora  nam  biti  jasno  da  s  obje  strane  točke  na  koju  ukazuje  njihalo kad se smiri.  nisu  svi  urođeni  nedostaci  neizlječivi. Nedostatak osobnih socijalnih kontakata s majkom u najranijem djetinjstvu rezultira.  a na desnoj strani vrijednosti društvenog i kulturnog zdravlja. sebe doživljava kao žrtvu društva.  Ni  u  kom  slučaju.  Javno mnijenje je tromo.    Ovi jasno patološki ekstremi formiranja mnijenja bit će tek tada razumljivi. To još ne znači da se genetske aberacije ne mogu korigirati pomoću ciljanog treninga. stari motto liječnika “bolje spriječiti. nego  liječiti” važi i za duševne poremećaje. Duševno zdrav čovjek i psihopat.  odgovorno  svladavanje. pun samosažaljenja.  vrlo  mala. na nove utjecaje ono reagira tek nakon dužeg “praznog hoda”.  da  su  sve  ćudoredne  i  moralne  slabosti  zločinaca  svodive  na  pogreške  koje  su  počinili  njegovi  odgajatelji.  a  to  dovodi  do  poništavanja  svakog  prirodnog  osjećaja  za  pravdu. ali sigurno ne zbog toga što su mladiću ulijevali pretjerani strah. Momak je naime silovao svoju desetogodišnju sestru. nije dovoljno snažan  da  bi  uvijek  bio  moćan. svako propovijedanje askeze ima upravo ovaj sadržaj. njihalo se zaljulja prema  podjednako pretjeranom ekstremnom stajalištu dotadašnje opozicije. čovjek bi bio nedogovorna loptica svojih instinktivnih  poriva. međutim.  biće  kulture.  Kao  što  je  dobro  rekao  Arnold  Gehlen.  ako  ne  i  nečim  još  gorim.  čovjekovi  instiktivni  porivi  i  njihovo  kulturom  uvjetovano.

  prijestup  protiv  tabua  te  kulture. Najgore  je pri ovim ideološkim oscilacijama ne samo to da se one neprigušeno odvijaju. Isključivanje prirodnog osjećaja za pravdu koje se danas događa zbog težnje za  apsolutnom  tolerantnošću.  bit  će  smaknut s istim osjećajem samodopadne pravednosti kao i neki član zajednice koji je počinio. a koje socijalna psihologija  dobro poznaje kao fenomene projekcije.  Poznato  nam  je  da  veliki  regulativ  odgovornog. Pripadnik neke strane kulture koji se “ponaša mimo” pravila (na primjer tako što posiječe  svetu  palmu.  odmah  će  nas  osumnjičiti da se zalažemo za plinsku komoru. oduzeta mu je mogućnost  da  delinkventa  osudi  s  puno  samoopravdanog  gnjeva  kao  što  to čini  svaki  osjećajno  nabijen  laik.  sprečava  nas  da  zaštitimo  one  koji  nisu  postali  prijestupnici.  tako  i  nekim  nasljednim  nedostatkom. dolazi do teškog ogrješenja o  ljudsku  zajednicu.  Da  bi  si  čovjek  mogao  predočiti  opasnosti  koje  čovječanstvu  donosi  manjak  . je i tipična potraga za “dežurnim krivcem”.  Stvar  je  znanstvenika  da  se  poduhvate neophodnog smirivanja ovih đavolskih kolebanja. čija je inferiornost mogla biti  uzrokovana  kako  irever‐zibilnim  oštećenjima  u  ranom  djetinjstvu. Naše suosjećanje s asocijalnim prijestup‐nikom. ali ipak  neumjerena  pobuna  mladih  i  crnaca  biti  dobrodošli  povod  desno  radikalnim  elementima  da  se  s  onom starom neumjerenošću zalažu za povratni udarac i suprostavljenu ekstremnu poziciju. Zakon rulje uzrokuje sve okrutnosti prema “barbarima” izvan vlastite zajednice.  te  kad  čovjek  uz  to  još  ima  i  psihijatrijsko‐ dubinskopsihološki uvid u proces nastanka smetnji socijalnog ponašanja.  Mnogo  što  je  u  našem  društveno  korisnom  i  društveno štetnom ponašanju blagoslov ili prokletstvo oblikovanja koje u ranom djetinjstvu obavlja  roditeljski  par.  genetski  uvjetovano. što je s  čisto  teorijskog  stajališta  i  opravdano. a danas jasno vidljiva tendencija da ga se globalno osudi i učini  nedjelotvornim podjednako je promašena kao i pokušaj da se Bazedovljeva bolest izliječi potpunim  uklanjanjem štitnjače.    Vlastitim  manevrima  civilizirano  čovječanstvo  dospjelo  je  do  mnogih  aporija  među  kojima  je  i  činjenica  da  su  i  u  ovom  slučaju  zahtjevi  koje  čovječanstvo  postavlja  pojedincu  suprotni  interesima  čovječanstva u cjelini.  kao  što  su  to  učinili  sudionici  prve  njemačke  ekspedicije  na  Novu  Gvineju).  Kad  se.  ako  ne  i  više.  “Mobbing”  (okupljanje  rulje)  koje  tako  lako  dovodi  do  linča  ustvari  je  jedan  od  najnehumanijih  načina  ponašanja  do  kojeg  možemo  dovesti  normalnog  modernog čovjeka.  kao i prema manjinama unutar nje.  međutim.  ovo  opravdano  stajalište  još  poveže  sa  zabludom  pseudodemokratske  doktrine  da  je  struktura  svakog  ljudskog  ponašanja  podložna  kondicioniranju koje je stoga može neograničeno mijenjati i korigirati. sažaljenja vrijednog bolesnika.    Tajanstveni  “osjećaj  za  pravdu”  nesumnjivo  je  sistem  genetski  ukorijenjenih  reakcija  koje  potiču  naše  istupanje  protiv  asocijalnog  ponašanja  pripadnika  naše  vrste.Kolebanje se nastavlja i već se u Americi ocrtava opasnost da će.  Podjednako  mnogo  toga  je.  Ove  reakcije  daju  osnovnu  melodiju  ‐  nepromjenjivu  tijekom  povijesnih  razdoblja. možda  i  nedužan.  Ako  samo  jednom  upotrijebimo  riječi  “manje  vrijedan”  ili  “punovrijedan”  pri  karakterizaciji  ljudi.  kategoričkog  pitanja  uspijeva  samo  u  uskim  granicama  kompenzirati  odgojem uvjetovane i genetske nedostatnosti društvenog ponašanja. već i to da pokazuju  opasnu  sklonost  da  se  odljuljaju  u  raspad  regulativnog  sistema.  Vjerojatnost  grubih  promašaja  ovog  nereflektiranog  osjećaja za pravdu nesumnjivo je podjednako velika kao i kod bilo kojeg drugog instinktivnog načina  reagiranja.  U  prijestupniku čovjek tada ne vidi sotonsko zlo već mnogo više.    Globalni osjećaj za pravdu ipak je  za naš socijalni način ponašanja podjednako neophodan kao i  štitnjača za djelovanje naših hormona. Među impulsima koji pokreću rulju.  u  svom  opasnom  djelovanju  potaknuto  je  pseudodemokratskom  doktrinom  da  je  svako  ljudsko  ponašanje  naučeno. po sebi potpuno opravdana.    Kad  čovjek  nauči  biološki  misliti  i  kad  mu  je  poznata  moć  instinktivnih  poriva  i  relativna  nemoć  svake  moralne  odgovornosti  i  svih  dobrih  namjera.  od  koje  će  se  skladati  neovisno  nastajući  pravni  i  moralni  sustavi  pojedinih  kultura.

 “sam sam sebi dovoljno pametan!”  Svodnik na to zavapi u očajanju: “Pa kakva bi ona.  Dobra  ilustracija  za  neophodnost  morala  židovska  je  poučna  priča:  Jedan  milijarder  dolazi  ženidbenom  posredniku  i  nagovješta  mu  da  se  želi  oženiti. dok će. pa i s divljim životinjama  koje se uzgajaju u zarobljeništvu. Kod nekih uzgojenih riba koje su iz komercijalnih razloga uzgajivači  umjetno razmnožavali.  u  dvadeset  i  četvrtoj  već  je  redovni  profesor  teorije  informacija na MIT‐u. nagon za agresijom i  bijegom smatrati suvišnima i uzgojem će ih nastojati otkloniti. U jednom ranijem  radu  ukazao  sam  na  to  da  naš  osjećaj  za  estetske  vrijednosti  stoji  u  jasnoj  vezi  s  onim  tjelesnim  promjenama koje nastaju u toku udomaćivanja životinja.  odgovara  knez.  tipične  su  značajke  domestifikacije. odmahuje: “Sam sam sebi dovoljno lijep!”  Provodadžija  sa  svom  okretnošću  svoje  profesije  hvali  odmah  drugu  buduću  mladenku  čiji  miraz  iznosi  više  milijuna  dolara. Nestajanje mišića i stvaranje naslaga sala. za samo nekoliko generacija genetska sposobnost za odgajanje mlađa postaje  tako  narušena  da  među  više  tuceta  riba  čovjek  jedva  može  pronaći  jedan  par  koji  je  još  u  stanju  brinuti  se  za  svoje  mlade  kako  valja.    Začuđujuća  kombinacija  ranog  spolnog  sazrijevanja  i  trajne  infantilnosti  sindrom  je  nasljednih  promjena  koje  su  sasvim  očito  na  analogan  način  i  iz  istih  razloga  nastupile  i  kod  čovjeka  i  kod  njegovih  domaćih  životinja.  opće  prošireni  nagoni  kao  što  su  nagon  za  hranjenjem  i  parenjem  često  naginju  hipertrofiji. funkcija koje je da spriječi infiltraciju  asocijalnih pripadnika vrste u zajednicu.    Kako  brzo  pri  otpadanju  specifične  selekcije  može  nastupiti  propadanje  socijalnih  načina  ponašanja dobro nam je poznato iz iskustva s našim domaćim životinjama. Bogataš.  te  ih  i  kod  životinja  i  ljudi  smatramo  ružnima.  Začuđujuće  analogno  propadanju  kulturom  uvjetovanih  društvenih normi ponašanja i ovdje su izgleda potrebno ranjivi najdiferenciraniji i povijesno najmlađi  mehanizmi. zaboga.  dapače.nasljednog  instinkta  mora  mu  biti  jasno  da  u  uvjetima  života  u  modernoj  civilizaciji  nije  na  djelu  nijedan  faktor  koji  bi  obavljao  selekciju  na  osnovi  čiste  dobrote  i  čestitosti.    U cjelini uzevši.  Potpuno  analogno  je  naše  osjećajno  vrednovanje  onih  značajki  ponašanja  koje  su  domestifikacijom  uništene. naprotiv.  skraćenjem  baze  lubanje  i  ekstremiteta.  osim  našeg  urođenog  osjećaja  za  ove  vrijednosti.  i  njeno  jedino  objašnjenje  leži  u  pretpostavci  da  naši  vrijednosni  sudovi  počivaju  na  ugrađenim  mehanizmima  čija  je  zadaća  ometanje  posve  određenih  pojava  propadanja  koje  prijete  čovječanstvu.  Korelacija  je  preočita  da  bi  mogla  biti  slučajna. “Pametnu ne trebam”.  Ovome  je  blizu  i  pretpostavka  da  naš  osjećaj  za  pravdu  podjednako počiva na filogenetski programiranoj sposobnosti.  ili  barem  ugrožene:  majčinska  ljubav. trebala biti?” “Treba biti čestita!”.  a  sada. međutim.  U  gospodarstvenoj  utakmici  i  zapadnoj  kulturi  na  njih  se.  “Bogatu  ne  trebam”.  dok  nam  onaj  tko  ima  suprotne  značajke  izgleda  “plemenit”. domaća je životinja uistinu zločesta karikatura svog gospodara.  nesebično  i  hrabro zalaganje za obitelj i društvo podjednako su instinktivno programirane norme ponašanja kao i  žderanje i parenje.  Provodadžija ubrzo izvlači treći registar i priča o jednoj mladenki koja je već u dvadeset i prvoj godini  postala  docent  za  matematiku.  što  zajedno  rezultira  visećim  trbuhom.  očigledno pri selekciji stavlja negativni ulog.  pri  čemu  se  svakako  valja  zamisliti  nad  tim  što  će  uzgajivači  vrlo  vjerojatno  poticati. pa ipak ih jednoznačno doživljavamo kao bolje i plemenitije od ovih drugih.  neprobirljivo i lakomo žderanje i isto takav nagon za parenjem.  “sam  sam  sebi  dovoljno  bogat”. Imamo još i sreću da gospodarstveni uspjeh nije nužno  pozitivno  koreliran  sa  stopom  razmnožavanja.  Provodadžija  odmah  revnosno  počinje  hvalospjev  jednoj  prekrasnoj  djevojci  koja  je  već  tri  puta  zaredom osvojila titulu Miss America.    U tom sam radu i detaljno dokazivao da postoji uska veza između ugroženosti određenih značajki  pri  domestifikaciji  i  njihova  vrednovanja  na  osnovu  naših  etičkih  i  estetskih  osjećaja. glasio je  odgovor.  Bolk  je  već  prije  dugo  vremena  ukazao  na  to  da  je  čovjek  po  mnogim  . odgovara milijarder.  Stari.

 upravo oni  obrambeni  mehanizmi  pomoću  kojih  se  inače  tijelo  štiti  od  nastupa  “asocijalnih”  stanica. kao nešto samo po sebi razumljivo očekuju  da će ih to isto društvo i roditelji i dalje uzdržavati. U tome što oni.  Otto  Hahn  mi  je  u  prvih  nekoliko  minuta  našeg  poznanstva  rekao:  “Recite.  “Čovjek  je  u  potpunosti  čovjek  samo  kad  se  igra”. crijevnog epitela ili prsne žlijezde.  L.  Strpljiv  rad  usmjeren  udaljenom  cilju. U Suddeutsche Zeitung nedavno su izvijestili o jednom mladiću koji je nasmrt  pretukao svoju baku da bi joj oteo nekoliko maraka za posjet kinu.  jeste  li  vi  u  biti  djetinjasti? Nadam se da me niste pogrešno shvatili!”    Djetinja svojstva bez svake sumnje pripadaju pretpostavkama svakog postojanja čovjekom.  Dugotrajno  ustrajanje  u  stanju  mladosti  inače  se  u  biologiji  zove  neotenija. očituje se njihova nepromišljena infantilnost.  a  koju  Arnold  Gehlen  zove  otvorenošću  prema  svijetu.  Već  sam  raspravljao  o  tome  da  pojave  netoleriranja  lošeg  raspoloženja  i  osjećajne  nivelacije  mogu  dovesti  do  infantilnog  ponašanja.  Ovaj  čovjek je.  “Kako.  manjak  svake  odgovornosti  i  obzirnosti  prema  osjećajima  drugih  tipični  su  za  malu  djecu  i  kod  njih  su  potpuno  oprostivi. očekuje da može i dalje uživati u skrbi odraslih koja  pripada samo djetetu.  jedno  je  od  temeljnih  svojstava  zloćudnog  tumora.  rekao  je  Friedrich  Schiller.  Samo  ukoliko  okolno  tkivo  ove    “asocijalne”  stanice  tretira  kao  svoje  vlastite  i  hrani  ih.  odgovornost za vlastito djelovanje. koji  još uvijek posjeduje brojna svojstva normalne pokožice.  govore  istraživači  raka. ali potpuno neidentificiranih  stanica  mezoderma  ‐  zloćudan  tumor.  Poguban  rast  zloćudnog  tumora  počiva.  što  znači  da  se  počinje  ponašati  kao  jednostanični  organizam  ili  kao  embrionalna  stanica.  može  doći  do  po  život opasnog infiltrirajućeg rasta tumora.  “U  pravom  čovjeku  skriveno  je  dijete  koje  se  želi  igrati”.  skriveno?”. Sva njegova odgovornost očitovala  se  u  upornom  ponavljanju  izjave  da  je  on  svojoj  baki  ipak  rekao  da  mu  treba  novac  za  kino.    Nezrelost.  Postoji  opravdana  sumnja  da  se  kulturom  uvjetovani  događaji  ustvari  pribrajaju  onim  genetskim  uvjetovanima. unatoč svom držanju.  značajki  čovjeka. te obzir i prema onima koji nam nisu bliski. Pitanje  je samo ne napreduje li genetsko podjetinjenje koje karakterizira čovjeka brzinom koja bi mogla biti  pogubna.    Infantilnost  je  jedna  od  najznačajnijih. Papilom.  Nestrpljivo  poticanje  trenutačnog  zadovoljenja  poriva. nužno “regredira” na stanje koje odgovara ranoj fazi razvoja u  povijesti  roda  ili  individue.  kao  što  smo  već  napomenuli. norme su ponašanja  koje karakteriziraju zrelog čovjeka.  Ono  što  važi  za  ontogenezu  ljudskog  tijela. On.    Ovdje  možemo  dalje  razviti  već  spomenutu  analogiju.  Što  regresija  dalje  napreduje i što se više novonastalo tkivo razlikuje od normalnog. pri čemu posebnu težinu pridaje usporavanju ljudske ontogeneze  govoreći  većinom  o  retardaciji.  Kad  neka  stanica odbija sva ona svojstva koja bi je činila dijelom ili članom nekog određenog tjelesnog tkiva.  perzistirajuća je značajka mladosti.  npr.  dok je sarkom. koji se sastoji od posve istih.  pri  čemu  se  počinje  dijeliti  bez  obzira  prema  cjelini  tijela.    Nebrojeni  mladi  danas  su  neprijateljski  nastrojeni  prema  društvenom  poretku. zaigrana istraživačka znatiželja koja se kod  čovjeka  zadržava  do  duboke  starosti.tjelesnim  obilježjima  mnogo  sličniji  mladenačkom  obliku  svojih  prvih  zooloških  rođaka  no  odraslim  životinjama. Kao što sam 1943.  a  time  i  prema  svojim roditeljima. to je tumor zloćudniji. bio prilično slabouman. osim što potiče bujanje bradavica na njenoj  površini ‐ dobroćudan je.  Čovjek  koji  se  zbog  izostanka  sazrijevanja  socijalnih  normi  ponašanja  zadržava  na  infantilnom  stupnju.  nejneophodnijih  i  u  najplemenitijem  smislu  humanih. kao nešto samo po sebi razumljivo.  nužno  će  se  pretvoriti  u  društvenog  parazita.  .  pita  moja  žena.  Bolk  ukazuje na ove pojave kod čovjeka. pokušao pokazati. na tome što zakazuju.  kaže  Nietzsche. naravno. ili su od tumorskih stanica učinjeni nedjelotvornima.  podjednako  važi  i  za  njegovo ponašanje.

    Tek  ćemo  morati  naučiti  kako  da  povežemo  uviđavnu  humanost  prema  individui  s  uvažavanjem  onoga što je potrebno zajednici. komercijalna konkurencija.  moram  otkloniti  i  jedan  mogući  nesporazum.  Sve  ono  što  je  prethodno  rečeno  o  opasnim  posljedicama  rastuće  infantilizacije. a još manje od sljepila za vrijednosti. Sve ono što nazivam sustavnim  grijesima čovječanstva ‐ prenapučenost.  Upravo ovaj fenomen daje povoda vjerovanju. izbjegavajući svaki nesporazum.    Na  kraju. ovu opasnost lakše je otkloniti no druge. od kojih je najmanja ‐ odgojno prevrednovanje sviju danas vladajućih prividnih  vrijednosti.  Čak  i  izmišljeni  bogataš u našoj priči. Ali sam poremećaj je zlo po sebi. uništenje naše prirodne sredine i  otuđenje  od  njenog  sklada  koji  ulijeva  strahopoštovanje.  Kad  čovjek  budnim  okom  promatra  sve  što  se  danas  zbiva  u  svijetu  teško  može proturječiti vjerniku. K svemu ovome pridolazi i to što asocijalne osobe oslobađamo krivnje. koji zastupa stav da je Antikrist pušten s lanca. Naše visoko  osjećajno vrednovanje onog što je dobro i čestito s velikom je vjerojatnošću danas još jedini faktor  koji  pojave  ispada  u  socijalnom  ponašanju  podvrgava  donekle  djelotvornoj  selekciji. kao što su  prenapučenost  ili  đavolski  krug  komercijalne  utakmice. na što  smo navedeni uvidom u genetske i psihološke razloge njihovih prekršaja. toliko.  zbog  propasti  genetski  ukorijenjenog  socijalnog  ponašanja  prijeti  nam  apokalipsa i to u posebno strašnom obliku.      Prevela: Vanda Božičević    . To nije samo negacija  i  hod  unazad  u  procesu  stvaranja  kojim  je  životinja  pretvorena  u  čovjeka. već često i aktivnom neprijateljstvu prema njima. prisutnom u mnogim religijama.  Koliko  god  da  ću  se  nadalje  energično  suprostavljati opasnim zabludama u koje ova mladež zapada.  i  u  pogledu  sposobnosti  za  osjećaje  koji  inače  prate  ovakve  prijestupe  ‐  doista  je  jadan  bolesnik koji zaslužuje naše puno suosjećanje.  kojima  se  možemo  suprostaviti  samo  prevratnim mjerama.  Dovoljno  je  da  pri  izboru  bračnog  druga  ne  zaboravimo  jednostavan  i  sam  po  sebi  razumljiv  zahtjev:  Ona  mora  biti  čestita ‐ a on ‐ ništa manje. Pojedinac koji je poremećen i u pogledu određenih načina vladanja u  društvu.  moram  ovdje  jasno  ustvrditi  da  ova  mladež  ni  u  kom  slučaju  ne  pati  od  nedostatka  socijalnih  i  moralnih osjećaja. koji mnogo govori.  Na  jedan  tajanstven  način  poremećaji  moralnog  vladanja  ne  vode  samo  jednostavnom  manjku svega onog što zovemo dobrim i čestitim. sve ovo rezultira time da je modernom čovjeku  uskraćen  svaki sud o dobru i zlu.  u  njegovog  protuigrača. želi oženiti čestitu djevojku. Baš naprotiv: ona ima rijetko ispravan osjećaj  da nije samo nešto trulo u državi Danskoj. počivaju na pojavama genetskog propadanja.  Da  bismo  spriječili  genetsko  propadanje  čovječanstva  dovoljno  je  da  ostanemo  vjerni  staroj  mudrosti. u božjeg neprijatelja.  koju  gore  citirani  stari  židovski  vic  iskazuje  na  klasičan  način.  nestanak  sposobnosti  za  jake  osjećaje  uzrokovan pretvaranjem ljudi u mekušce.  već  nešto  mnogo  gore  i  čudovišnije.  Ukoliko napredujuća infantilizacija i rastući kriminalitet mladih u civiliziranom društvu doista. već da u mnogim velikim državama ima mnogo toga što je  trulo. Ipak.  a  posebno  o  nestanku  svake  svijesti  o  odgovornosti  i  osjećaja za vrijednosti ‐ odnosi se na brzo rastući kriminalitet mladih.    Bez  ikakve  sumnje. čega  se bojim. onda smo u najgoroj opasnosti. a ni u kom se slučaju ne tiče po  cijelom  svijetu  rasprostranjene  pobune  današnje  mladeži.

      Preveo: Darko Polšek  .  da  se  posebna  prirodna  selekcija  odvija  među  društvenim  grupama  kao  evolutivnim jedinicama. gdje god se oni pojave.  U kontekstu grupne selekcije pojavljuje se poteškoća. i  cjelokupno je socijalno ponašanje početno nastalo iz tog izvora.  ako  one  pri  temeljnim  pitanjima  djeluju  u  suprotnim  pravcima. Vrste prilagodbi koje  to omogućuju pripadaju i obilježavaju socijalne grupe kao entitete... i zbog toga je za neke  ljude ideja selekcije među skupinama općenito neprihvatljiva.   Životinje.      U razradi te teme ubrzo se pokazalo da najveća korist društvenosti proizlazi iz njezine sposobnosti  da nadvlada korist pojedinih članova u interesu preživljavanja grupe kao cjeline. Poteškoća je u tome da homeostatska kontrola populacije često  zahtijeva  pojedinačne  žrtve.  i  zamijenjuje  puku  selekciju  na  temelju  ukupnih  efekata  alela”..Vero Copner Wynne‐Edwards:   SELEKCIJA MEĐU SKUPINAMA I EVOLUCIJA SOCIJALNIH SUSTAVA*          U  svojoj  posljednjoj  knjizi  Disperzija  životinja  i  njezin  odnos    prema  društvenom  ponašanju  predložio sam opću teoriju koju mogu sažeti na sljedeći način.  različito  su  prilagođene  kako  bi  kontrolirale  gustoću  vlastitih  populacija.  staništa.  Mehanizmi uključeni u taj proces djeluju homeostatski.  S  pravom  se  možemo  pitati  kako  te  dvije  vrste  selekcije  mogu  djelovati  istodobno. homeostatski sustav spriječava da se populacija poveća do one razine gustoće  koja bi isuviše iskoristila izvor i time onemogućila buduću korist. tj.. a ne njihove pojedinačne članove. Na prvi pogled ne postoji jednostavan izlaz iz tog sukoba interesa.  životnoga  prostora  i  sličnog  vlasništva.  kao  što  je  to  najčešće slučaj. o konvencionalnim nagradama.  To  međutim  povlači. ona potiče svrsishodnije varijante socijalnih sustava. oni prilagođavaju gustoću populacije s  obzirom  na  varijabilne  razine  životnih  izvora.  socijalnoga  statusa ili bliskih objekata oko kojih se vodi bitka među članovima dotične skupine.  On  je  naime  tvrdio  da  je  “selekcija  između  genetskih  sustava  lokalnih  populacija  vrsti.  posebno  viših  rodova.  a  budući  da  je  kontrola  populacije  bitna  za  dugoročni  opstanak  grupe.  Na  selekciju  među  skupinama  često  se  pozivalo  i  prilikom  objašnjenja  posebnog  slučaja evolucije kolonija društvenih kukaca.  takve  žrtve  onemogućuju  plodnost  i  opstanak  individue. jer selekcija istodobno djeluje na dvije razine:  na razini skupine i na razini jedinke.  ako  je  ograničeni  izvor  ‐  hrana.   Ti mehanizmi dijelom ovise o supstitutima prave prehrane.  Opći pojam selekcije među skupinama nije nov.  naime  o  posjedovanju  teritorija.  možda  najkreativniji  faktor  koji  omogućuje  selekciju  genetskih  sustava  kao  cjelina.   Svaka skupina pojedinaca uključena u takvu konvencionalnu borbu automatski tvori društvo.  uglavnom  zbog  rezultata  klasične  analize  Sewalla  Wrighta. U velikoj je mjeri prihvaćen na području evolucijske  genetike. i  potiče njihov razvoj i njihovu prilagodbu.

  pa  se  čini  opravdanim  svrstati  beskralježnjake u neprekinuti evolucijski niz. od ponude poluprobavljene hrane  članovima  roja. Sterilnih kasta nema.  Postoji  dovoljan  broj  dokaza  da  između  matica  i  radilica  kod  nekih  vrsta  mrava. altruizma i suradnje. gube na važnosti.  sisavci  (isključivši  čovjeka).  neprekidno  traje  tiha  borba  za  muške  potomke.  kolonija  je  zapravo  organizam. Wilson  ČETIRI VRHUNCA SOCIJALNE   EVOLUCIJE*          Obuhvatimo  li  jednim  pogledom  glavne  karakteristike  socijalnog  ponašanja  svih  organizama. a pojave altruizma sporadične su i  redovito  usmjerene  na  potomstvo. poput kohezije.  Ovdje nailazimo na neplodne kaste.  pojedinih  samoubilačkih  sredstava  zaštite  kolonije  kao  cjeline.  primijećene  su  i  značajne  razlike.  valja  napomenuti  da  se  društveni  ustroj  većine  vrsta  razvijao  sukcesivno. Pojedinačni članovi ili zooidi.  razvile su gotovo savršen socijalni ustroj. neke vrste osa i pčela. razvili su nesavršenija društva. do kolonija koje se funkcionalno ne razlikuju od višestaničnih organizama.  napadajući  ih  kad  god  pokušaju  izleći  jaja. čiji se članovi mogu žrtvovati ako to zahtijeva opstanak matice.  Osim  sličnosti  s  kolonijama  nižih  beskralježnjaka.  suočit  ćemo  se  s  paradoksom. usavršavanjem tjelesne strukture. pripadnost  .  Društveni  kukci  fizički  su  odvojene  jedinke.  Izgleda kao da se.    Kolonije  beskralježnjaka. uglavnom su podređeni cjelini.  Pojedinci     ne mogu dugo preživjeti izvan kolonije.  svaka  na  svoj  način. “zadružni” kukci. usporila evolucija društva.  otišle  najdalje.  pčela  i  osa.    Društveni.  Njezine  se  članice  međusobno natječu za dominaciju i pripadajuću privilegiju lijeganja jaja.  Altruističko ponašanje vrlo je izraženo i poprima raznolike oblike.  socijalni  kukci. jer to ponekada čine i radilice.Edward O.  ne  samo  funkcionalno.  Zahvaljujući  srastanju  i  krajnjoj  specijalizaciji  uloga  jedinki. Lijeganje jaja  nije isključivo pravo matice.  te  čovjek. glavna obilježja socijalne egzistencije.  čije  međusobne odnosi karakterizira sebičnost.  što  se  može  vidjeti  kod  pčela  koje  osnivaju  novu  koloniju.  Ako se pak matica ukloni iz razmjerno jednostavnih kolonija osa i bumbara.  od  meduza  do  čovjeka.  ali ne i pojedinačni organizam.  Pripadnici  pojedinih  kasta  tjelesno  su  prilagođeni  obavljanju  specijaliziranih zadaća.  Svaki  član  zajednice  potencijalno  je  neovisan  i  sposoban  za  vlastitu reprodukciju. termiti.  I  matica  bumbara  agresivno  kontrolira  ponašanje  kćeri. pri čemu gubitnice postaju  radilice i ne preostaje im ništa drugo da tu i tamo kradimice umeću vlastita jajašca u prazna gnijezda.  do  odvojivog  žalca  i  rasprskavajućeg  abdomena.    Agresivnost  i  razdor  mnogo  su  prisutniji  u  društvima  kralježnjaka  (uključujući  sisavce). pripadnice grupe radilica  borit će se međusobno ne bi li neka od njih zauzela ispražnjeno mjesto. mravi. a kako im jaja nema tko oploditi iz njih se  razvijaju  mužjaci. te se nastavlja novijim i naprednijim oblicima  života. pa možemo reći da se zajednica kukaca temelji na depersonaliziranoj  bliskosti. počevši od onih koji tvore nakupine uglavnom slobodnih  i samodovoljnih zooida.  Sukob  katkada  poprima  očiglednije  i  primitivnije  oblike.  Tu  smo  suočeni  s  paradoksom:  premda  spomenuti  niz  započinje neosporno primitivnijim i evolucijski ranijim.  četiri  su  skupine  koje  su. a s drugim ih kastama povezuje složen i kruto ograničen način komunikacije. Svaki je od njih sposoban prepoznati svoju kastu.  Prvo.  Kolonije  beskralježnjaka.  time  što  je  postizao  različite  stupnjeve  specijalizacije  i  složenosti.  a  tajna  opstanka  društva  leži  u  njegovoj  sposobnosti  odašiljanja pokretnih i samostalnih sakupljača hrane koji se redovito vraćaju u gnijezdo.  meduzama  slične  Syphonosphorae  i  mahovnjake. Iako izdvojena egzistencija smanjuje izglede preživljavanja jedinke.  već  često  i  doslovnim  fizičkim  srastanjem.  uključujući  koralje.

  S  druge  strane.  Iz  te  perspektive.grupi  nije  svakodnevna  obaveza  poput  one  koju  imaju  beskralježnjaci  i  društveni  kukci.    Društveni kukci ne posjeduju ni jednu nabrojenu prilagodbu. bilo vrlo vjerojatno da će se iz takvog broja pra‐tipova razviti  barem  nekoliko  ekstremnih  društvenih  oblika.  što  znači  da  oni tvore više od tri četvrtine svih poznatih životinjskih vrsta.  njihovi  međusobni  odnosi  postali  su  do  te  mjere  složeni  da  ljudsko  društvo  možemo  smatrati  posebnim. a hranjenje.    Iako  su  ljudi. puno bilja a gotovo bez ijednog životinjskog  suparnika.  Svi  najnapredniji  kolonijski  beskralježnjaci  su  zapravo  krenuli  istim  putem.  opisano  800. poput koralja i mahovnjaka. kod lengura (vrste dugorepih majmuna) i kod lavova.  Takav  je  razvoj  događaja  uobičajen.  prema  ljudskim  mjerilima.  primjerice.  prije  svega  kralježnjaci. Time smo napokon došli do najvažnije od svih osobina.  Dok  su  oceani  i  ostale  vode  još  od  predkambrija  obilovale  brojnim  životinjskim zajednicama. odmaranje ili parenje se zbog  toga ne prekida.  uključujući  Syphonosporae  i  Thaliacee.  za  puno  manji  broj  od  7000  .  gotovo poput one u kralježnjaka. što  često  dovodi  do  ubojstva  njegovog  najmlađeg  potomka.    Zašto  je  dominantni  trend  društvene  evolucije  bio  silazan?  Razlog  je  možda  povezan  s  mogućnošću  tjelesne  prilagodbe  nižih  bes‐kralježnjaka. se u velikoj mjeri mogu modificirati.  čiji  su  se  organi  stvorili  kranjim  modifikacijama zooida.  Budući  da  su  njihove  tjelesne  strukture  vrlo  jednostavne. Stoga one.  već  upotrebom  inteligencije  za  stjecanje  iskustava  i  predviđanje  budućnosti. mogu “prespajati” živčane stanice. Unatoč tomu.  Stoga  je  suradnja  s  drugima  rudimentarna  i  zapravo  znači  ustupak  kojim  se  postižu  spomenuti  ciljevi. Statistički je.  Međusobne  odnose  unaprijedili  su  uporabom  jezika  jedinstvene  sintakse.  Tako  je.  nije  toliko  čudno  što  se  ljudski  oblik  socijalne  organizacije  pojavio  samo  jednom.  što  znači  da  se  kolonije  sastoje  od  genetski identičnih jedinki. Korijeni te pojave potječu iz razdoblja  kasnog paleozoika.  s  obzirom  na  društveni  ustroj.  život  u  zajednici  olakšava  mu  pribavljanje  hrane  i  skloništa  te  odgoj  većeg  broja  potomaka.  vrlo  su  pokretne.  a  to  bi  mogao  biti  krajnji  rezultat  njihove  goleme  rasprostranjenosti.  Ljudi  su  preokrenuli  silazni  trend  u  društvenoj  evoluciji  koji  je  trajao  više  od  milijun  godina. a jedinke su pokretne i ne mogu fizički srastati. Smrt dominirajućeg mužjaka je često popraćena promjenama u hijerarhiji moći.  dok  su  ostala  tri  vrhunca  dosegnuta  više  puta  i  to  u  potpuno  različitim  pravcima  evolucije  životinjskoga svijeta.  neke  najrazvijenije  kolonije  beskičmenjaka. tlo je bilo poput nove planete.  život  u  jatu  riba  ili  babuna  težak  i  okrutan jer se bolesne i ranjene napušta tamo gdje su pali.  Srastanju  doprinosi  i  manja  pokretljivost  zooida.  pa i fizički srastati.  četvrtim  vrhuncem  socijalne  evolucije.000  vrsta  kukaca.  Premda  je  svaki  član  društva  samostalan. Genetski identitet  omogućava  evoluciju  neograničenog  altruizma  i  temelj  je  kranjnje  specijalizacije.  Ljudska  bića  preuzimaju  dugoročne obaveze i iskorištavaju rezultate uzajamnog altruizma ne samo u jednoj.  Do  danas  je.  pa  je  opravdano  reći  da  se  ljudsko  društvo  približava  društvu  kukaca  po  razvijenosti  suradnje. Tjelesna struktura im je vrlo složena. kolonijalne životinje.  a  daleko  ga  nadmašuje  po  snazi  komunikacije. dakle. Stoga nije postojalo ništa što bi moglo spriječiti neslućeno širenje  vrsta kukaca  i bujanje  njihove brojnosti.  Ograničenja  ostalih  kralježnjaka  ljudi  nisu  prerasli  odbacivanjem  sebičnosti. uspjeli  su  razviti  altruističke  kaste  i  intenzivno  se  integrirati  u  kolonije. za razliku od kukaca i kralježnjaka.  te  koordinacije  stanica  i  organa  u  višestaničnom  organizmu.  naime. kada su preci današnjih kukaca među prvima naselili tlo i time potpuno iskoristili  pruženu  ekološku  šansu.  preusmjeravati  cirkulaciju  i  provesti  ostale  modifikacije  organskih  sustava  koje  su  nužne  za  koordinaciju  kolonijalne  fiziologije.  no  ta  prednost  ipak  nije  odlučujuća.  te  svoj  razvoj  doveli  do  superorganizama. već kroz nekoliko  generacija  intuitivno  se  oslanjajući  na  srodstvo  u  mjeri  nepoznatoj  ostalim  vrstama.  Bitno  je  sljedeće:  jednostavna  tjelesna  konstrukcija  nižim  beskralježnjacima  omogućava  izravnu  reprodukciju  pupanjem.

 obitelji ili viših razreda  umjesto  pomoću  broja  vrsta.  To  je  značajna  činjenica    koja  nas  vodi  unatrag.   .  oni  gotovo  imaju  monopol na više oblike društvene egzistencije.  što  je  znatno  manje  negoli kod kolonija beskralježnjaka gdje je korelacija potpuna.kolutićavaca  ili  5300  vrsta  morskih  zvijezdača  i  ostalih  bodljikaša.  Očito  je  da  na  evoluciju  kralježnjaka  utječe  sila  koja  potiče  socijalno  ponašanje.  kao  pripadnici  obitelji  Candida.  Vukovi  se.    Kod  kralježnjaka.  takova  pojava  zabilježena  svega  jednom.  Kralježnjaci  su.  pak.  Posljedica  toga  jest  složeno  i  adaptibilnije ponašanje.  poput  građenja  gnijezda.  u  cjelini. genetski uvjetovanog altruizma.  nije  ni  zabilježena  pojava  sterilnih  kasti.  ako  možda  izuzmemo  homoseksualce  u  ljudi. dok 10.  haplo‐ diploidno  nasljeđe  njihova  je  jedinstvena  osobina.  800. a to je dovoljno da objasnimo razmjere neslaganja unutar zajednice  opnokrilaca.  dok  je  glavni  cilj  društvenog  kralježnjaka  najbolji  aranžman  što  ga  unutar  društva  može  osigurati  za  sebe  i  najbliže  srodnike.25 ili  više postotaka genetske razlike.  a  isto  se  ponašanje  u  kralježnjaka  razvilo  uglavnom  individualnom  selekcijom.  k  presudnim  pitanjima  srodstva.  Statistički  argument  moguće  je  pojasniti  konkretnim  primjerom:  ako  bi  mjera  pronalaska  novog  oblika  društvenosti  bila  10‐12  po  vrsti  godišnje. Stoga je. Moramo imati na umu da je  primarni  “cilj”  pojedinog  kolonijalnog  beskralježnjaka  ili  društvenoga  kukca  optimalizacija  grupne  strukture.  te  su  šanse  bile  puno  manje.  Zbog  toga  možemo  reći.  što  znači da zahvaljujući zajedničkom podrijetlu imaju 50% identičnih gena. Sterilne kaste se u tom redu pojavljuju u najmanje 11  različitih  prigoda.  ali  tu  silu  uravnotežuje  jednako  jaka  suprotna  sila  niže  genetske  povezanosti najbližih srodnika. ženke opnokrilaca genetski su bliže sestrama no prvim potomcima.  da  je  s  velikim  porastom  broja  kukaca  povećana  i  vjerojatnost  pojavljivanja  cijele  grupe  vrsta  koje  bi  se  posebno  orijentirale prema društvenosti. odnosno gdje koeficijent iznosi 1.  dugog  života  i  sposobnosti  vraćanja  u  gnijezdo. čini se da je uputnije obratiti više pozornosti tendenciji  socijalnog  ponašanja. Jednu od takvih grupa lako možemo ustanoviti.  Zahvaljujući  tomu.  u istim uvjetima.  Svaki član društva kralježnjaka može se ponašati sebično.  pa  ipak.  Opnokrilci  posjeduju  i  druge  predispozicije  koje  im  omogućuju  život  u  zajednici.  jer  više  taksonomske  kategorije  bolje  odražavaju  ekološke  razlike.  spretno  izbjegavajući  sukobe  i  birajući  put  kroz  društvenu  hijerarhiju uz najmanji utrošak osobnog.    Statistički argument dobiva na snazi ako računamo pomoću broja rodova. genetski svrsishodnije postati članom sterilne kaste i štititi sestre negoli živjeti kao  neovisni  reproduktivac.  ali  može  odabrati  i  suradnju.  društveniji  od  kukaca  u  posebnom  smislu  riječi.  primjerice.000  vrsta  kukaca  postiglo bi takvo otkriće mnogo puta na temelju pukog slučaja.  Zbog  haplo‐diploidnog  oblika spolnog nasljeđa. te socijalna organizacija utemeljena na personalizaciji međusobnih odnosa.  ni  najnaprednija  društva  kralježnjaka  nisu  ni  približno  tako  razvijena  kao  socijalni  ustroj  kukaca.  Socijalno  ponašanje  nižih  beskralježnjaka  razvilo  se  grupnom  selekcijom.  Iako  čine  samo  oko  12%  živih  vrsta  kukaca.  Sila  koja  potiče  socijalno  ponašanje  vjerojatno  je  razvijenija  inteligencija. Isti omjer vrijedi za roditelje i  prve potomke iz čega je vidljivo da razvoj sterilnih kasta ne bi mogao genetski unaprijediti zajednicu.  Međutim.  Kod  predaka  termita  je.  za  životinjski  svijet  u  cjelini.  negoli  se  zadržavati  na  jednostavnim  i  lako  rješivim  pitanjima  genetike.  Stoga  inače. to je red opnokrilaca. to možda nikada ne bi uspjelo. Shodno tomu.  veći  je  postotak  vrsta  postigao  određeni  stupanj  socijaliziranosti.  najveći  koeficijent  korelacije  između  braće  i  sestara  iznosi  jednu  polovinu.  najveći  stupanj  genetske  sličnosti  među  sestrama  izražen  koeficijentom  korelacije  iznosi  tri  četvrtine.  ekološki  više  razlikuju  od  jelena  (obitelj  Cervidae)  negoli  od  ostalih  pripadnika  vlastite  obitelji.  u  koje  spadaju  mravi. kako mu to diktira niži stupanj genetskog  srodstva.  Profinjenost potreba i personalizacija odnosa među kralježnjacima postignuti su:   obogaćenjem komunikacije.000 preostalih vrsta životinja.  po istome načelu.  pčele  i  ose.

preciznim prepoznavanjem i odgovarajućim odnosom prema pojedinim članovima društva;   većom ulogom učenja idiosinkratičnog osobnog ponašanja i tradicijom;   oblikovanjem veza i klanova u društvu. Razmotrit ću ukratko sve navedene karakteristike.      Većina kralježnjaka koristi najmanje dvostruki ili trostruki broj osnovnih načina komuniciranja od  većine vrsta kukaca, uključujući i one socijalne. No, stvarni broj poruka koje se mogu prenijeti daleko  je  veći  i  zbog  dva  razloga.  Prvo,  kontekst  bitno  pridonosi  značenju.  Specifična  poruka  može  se  povezati  s  mjestom,  razdobljem  u  godini  ili  čak  spolom  i  rangom  životinje.  Osim  toga,  pojedinačni  signal bit će najvjerojatnije tek jedan dio složenog signala. Primjerice, pokret glave može pratiti jedna  ili više vokalizacija, čime se daje novo, drukčije značenje. Drugo i razvijenije je ‐ skaliranje. Varijacije u  intenzitetu  signala,  koje  su  često  vrlo  male,  koriste  se  kako  bi  prenijele  suptilne  promjene  raspoloženja.  Sva  ta  poboljšanja  znatno  povećavaju  raspon  komunikacije  kralježnjaka  i  osposobljavaju  ih  za  prijenos  daleko  većeg  broja  “bita”  informacija  u  sekundi,  usporedimo  li  ga  s  analognim  brojem  u  kukaca.  Točnu  količinu  informacija  ipak  ne  možemo  precizno  odrediti  jer  prilikom  mjerenja  informacijskog  sadržaja  u  kompleksnijim  sustavima  komunikacije  nailazimo  na  ozbiljne tehničke poteškoće.    Prepoznavanje  pojedinaca  uglavnom  je  karakteristična  osobina  kralježnjaka,  premda  i  članovi  kolonija  plaštenjaka  “prepoznaju”  jedinke  različitog  genotipa  po  neuspjehu  u  srastanju.  Odrasla  vinska  mušica  može  odrediti  mirise  različitog  genetskog  podrijetla  pri  izboru  mužjaka  ili  ženke,  dok  socijalni  kukci  općenito  prepoznaju  članove  istoga  roja  mirisom  koji  prijanja  uz  njihovu  površinu  tijela.  Unatoč  tome,  svi  navedeni  oblici  prepoznavanja  odnose  se  na  klase  jedinki,  a  ne  na  pojedinačne  organizme.  Kod  beskičmenjaka  je  zabilježeno  samo  nekoliko  primjera  pravog  prepoznavanja  jedinke.  Pri  osnivanju  kolonije,  ženke  zadružnih  pčela  Polistes  organiziraju  se  u  hijerarhije u kojima vjerojatno postoji individualno pre‐poznavanje. Spolne parove oblikuju i škampi  Hymenocera picta, te pustinjske babure Hemilepistus reamuri. Obje vrste koriste sparivanje radi lakše  obrane u posebnim uvjetima okoline. Nema sumnje da ćemo među beskralježnjacima naići i na nove  primjere, ali sasvim je izvjesno da će oni ostati u manjini. Nasuprot tomu, sposobnost individualnog  prepoznavanja  tipična  je  za  većinu  kralježnjaka,  s  iznimkom  riba  koje  žive  u  jatima,  vodozemaca  i  nekih  vrsta  gmazova.  No,  osobno  prepoznavanje  je  vrlo  rasprostranjen,  možda  čak  i  univerzalni  fenomen  kod ptica i sisavaca, dvije grupe kralježnjaka koje su razvile najnaprednije oblike socijalne  organizacije.    Kralježnjaci  imaju  sposobnost  brzog  učenja,  što  im  omogućava  snalaženje  u  vrlo  promjenljivoj  socijalnoj  okolini.  Kada  se  kolonija  mrava  suoči  s  opasnošću,  odgovor  članova  svodi  se  na  lučenje  feromona i na procjenu opće opasnosti. Za razliku od toga, rezus majmun mora najprije utvrditi je li  uzbuna  rezultat  unutrašnjeg  sukoba  i  ako  jest,    mora  uočiti  tko  je  upleten.  S  obzirom  na  njegov  vlastiti aktualni odnos prema sudionicima, on procjenjuje hoće li i sam nešto poduzeti, pri tom vodeći  računa  o  osobnom  dobitku  ili  gubitku.  Društveni  kralježnjaci  imaju  i  tu  prednost  što  mogu  vlastito  ponašanje uskladiti s procjenom njegove koristi ili štete po grupu u cjelini. Tako nastaju tradicije koje  se,  unutar  iste  zajednice,  protežu  generacijama.  Evolucijom  društva  kralježnjaka,  značajnu  ulogu  dobila je i igra, koja je olakšala uspostavu i prijenos tradicija, te pomogla u oblikovanju individualnih  veza koje započinju u djetinjstvu i traju do odrasle dobi. Proces stjecanja tih crta, socijalizacija, nije  uzrok društvenog ponašanja u krajnjem, genetskom smislu. Ona je prije svega skup pomagala kojima  se  socijalni  život  može  personalizirati,  a  genetski  uvjetovana  sposobnost  jedinke  unaprijediti  u  socijalnom kontekstu. 

  Napokon, zahvaljujući razvijenoj komunikaciji, osobnom prepoznavanju i mogućnosti modifikacije  ponašanja,  kralježnjaci  su  razvili  vrlo  važnu  sposobnost  oblikovanja  sebičnih  podgrupa  unutar  društva.  Spolni  partneri,  roditelji  i  potomci,  braća,  sestre  i  ostali  bliski  srodnici,  pa  čak  i  klanovi  nepovezanih pojedinaca, mogu opstati u društvu a da pri tom ne izgube vlastiti identitet. Svi oni teže  vlastitim  ciljevima,  te  postavljaju  čvrste  granice  do  kojih  društvo  u  cjelini  može  djelovati  kao  jedinstvena i skladna cjelina. Ukratko, tipično društvo kralježnjaka prvenstveno promiče individualni i  unutargrupni opstanak, a tek onda socijalni integritet.    Čovjek  je  te  crte  još  više  razvio,  dodajući  im  i  vlastite,  jedinstvene  osobine.  Radom  je  postigao  izuzetno  visok  stupanj  suradnje  i  to  bez  većeg  ugrožavanja  osobnog  opstanka  i  sposobnosti  reprodukcije.  Kako  je  to  sam  po  sebi  uspio  postići  i  time  preokrenuti  opći  silazni  trend  socijalne  evolucije, najveća je tajna biologije uopće.       

Edward O. Wilson  

ČOVJEK: OD SOCIOBIOLOGIJE DO SOCIOLOGIJE* 
     

  Gipkost čovjekove socijalne organizacije 
    Prva  crta  čovjekove  socijalne  organicije  koja  se  može  najlakše  dokazati  ‐  statističke  je  prirode.  Parametri socijalne organizacije, uključujući veličinu skupine, osobine hijerarhije, stope izmjene gena,  variraju puno više negoli kod bilo koje druge vrste primata. Broj varijacija nadilazi čak i one koje se  zbivaju  među  preostalim  vrstama  primata.  Stoga  je  povećanje  gipkosti  očekivana  pojava.  Ona  predstavlja  ekstrapolaciju  trenda  prema  varijabilnosti  kojeg  uočavamo  već  kod  babuna,  čimpanza  i  ostalih cercopithecoida. Međutim, ono što doista iznenađuje jest do kakve je krajnosti dovedena ta  varijabilnost.    Zašto  su  ljudska  društva  tako  fleksibilna?  Dio  odgovora  na  to  pitanje  leži  u  tomu  što  se  sami  njihovi članovi međusobno toliko razlikuju u ponašanju i u svojim pothvatima. U malom bušmanskom  plemenu Kung, možemo naći pojedince koji su priznati kao “najbolji ljudi”, vođe i iznimni stručnjaci,  kako  među  lovcima,  tako  i  među  medicinarima.  Unatoč  tome  što  se  dobra  dijele,  neki  pojedinci,  zahvaljujući  iznimno  dobrom  poduzetništvu,    nerazmetljivo  stiču  izvjesnu  količinu  bogatstva.  Muškarci plemena Kung, ništa manje negoli muškarci u razvijenijim industrijskim društvima, općenito  se  etabliraju  sredinom  tridesetih,  jer  u  suprotnom  doživotno  stiču  niži  status.  Neki  se  nikada  ne  pokušavaju etablirati, žive u svojim neodržavanim kolibama i nemaju ponosa ni prema sebi ni prema  svom  djelu.  Sposobnost  uklapanja  u  takve  uloge,  oblikovanje  nečije  ličnosti,  također  može  biti  prilagodljiva.  Ljudska  su  društva  organizirana  vrlo  inteligentno  i  svaki  je  član  suočen  s  nizom  društvenih izazova koji zauzimaju cijelu njegovu ingenioznost. Ta temeljna varijabilnost pojačava se  na razini skupine pomoću drugih, u ljudskim društvima iznimno izraženih kvaliteta: riječ je o dugom,  zatvorenom razdoblju socijalizacije; o slaboj povezanosti komunikacijskih mreža; o raznolikosti veza,  o  sposobnosti,  posebno  kod  pismenih  kultura,  da  se  komunicira  na  daljinu  i  u  dužim  vremenskim  i  povijesnim  razdobljima;  napokon  iz  svega  toga  proizlazi  sposobnost  razaranja,  manipuliranja  i  iskorištavanja. Svaki od navedenih parametara bi se mogao  lako promijeniti i svaki ima jak učinak na  krajnji  oblik  socijalne  strukture.  Rezultat  njihove  promjenjivosti  je  uočena  varijabilnost  među  društvima.    Treba stoga razmotriti hipotezu koja kaže da se geni koji potiču fleksibilnost socijalnog ponašanja  jako  selektiraju  upravo  na  pojedinačnoj  razini.  Treba,  međutim,  primijetiti  da  je  varijabilnost  društvene organizacije moguća, ali ne i nužna posljedica toga procesa. Da bi moglo doći do količine  varijabilnosti,  koja  je  doista  primijećena,  bila  su  potrebna  tri  uzastopna  adaptivna  vrhunca.  Drugim  riječima,  različiti  oblici  društva  unutar  iste  vrste  moraju  biti  dovoljno  slični  po  svojoj  sposobnosti  preživljavanja  kako  bi  se  jedinke  dugoročno  mogle  održati.  Rezultat  toga  je  statistički  raspon  vrsta  društava koja se ne kreću velikom brzinom prema nekom posebnom obliku društvenosti, ako već nisu  u ravnoteži .    Alternativa  takvoj  organizaciji,  koju  nalazimo  kod  nekih  društvenih  kukaca,  jest  fleksibilnost  pojedinačnog ponašanja i kastinskoga razvoja. Unatoč takvoj fleksibilnosti, takova organizacija stvara  jednoličnost  statističke  distribucije  vrsta  pojedinaca,  uzmu  li  se  u  obzir  sve  jedinke  unutar  kolonije  zajedno. Kod pčela medarica i mrava roda Formica i Pogonomyrmex, razlike u “osobnosti” jasno su 

 a ne genotipski.  a  tada  se  vraćaju  na  staru  dužnost.  kao  i  devijacije  kolonije  od  statističkih  normi. koje je uvjerljivo  opisao  Orlando  Patterson.  Obitelj  je  za  većinu  bila  nezamisliva. a ekonomija cvjetala.  a  učitelje se izbjegavalo kao kugu.  radilice  mijenjaju  svoje  aktivnosti  kako  bi  kompenzirale  nedostatak. Unatoč svemu tome.    Tvrdnja da su gotovo svi oblici kulturne varijacije po svome podrijetlu fenotipski.  Tijekom  prošlih  deset  tisuća  godina  ili  više.  institucija  braka  je  službeno  osuđena  kako  među  robovima.    Kontrola kojom se rukovode ljudska društva nije ni približno tako jaka.  mogu  biti  katastrofalne. poput folklora ili umjetnosti ili nisu postojali ili su  bili u stanju potpune dezintegracije. Ljudi  su se množili. naprotiv. Zbog toga nas ne mora čuditi da su krugovi tih aktivnosti precizni i vrlo jaki. Ukratko. Od takvog sustava je koristi imao samo mali dio bijelaca. Čovjek je privremeno izuzet od ograničenja koja nastaju  uslijed  konkurencije  među  vrstama. Pravni je sustav bio posve namjerno travestija svega što bismo mogli  nazvati pravdom. međutim.  Premda  se  kulture  nadomještaju. dok profinjeni oblici izražavanja. taj je Hobbesovski svijet trajao gotovo dva stoljeća.  u  kojoj  je  život  postao  nepodnošljiv  upravo  zbog  njihovog  pohlepnog bogaćenja. ako je  imala neki umjereni stupanj unutrašnje dosljednosti i ako nije posve isključila reprodukciju.  bilo  je  bez  sumnje  patološko  prema  moralnim  kanonima  civiliziranoga  života.  taj  je  proces  puno  neučinkovitiji od konkurencije među vrstama.  njihovi  su  statistički  obrasci  ponašanja  gotovo  istovjetni.  Poznato  je  da  dio  te  dosljednosti  nastaje  pod  utjecajem  negativnih  povratnih  informacija. Članovi drugih kolonija su. trajno lijeni. neobično su aktivne. koja reducira varijabilnost. bilo  zbog istrebljivača ili konkurencije s drugim društvenim kukcima. Nijedna  vrsta  mrava  i  termita  ne  uživa  takvu  slobodu. koje entomolozi zovu elitama.  odmah  po  namicanju  određene  količine  bogatstva.  Drastična  promjena  irskoga  društva  prve  dvije  godine  krumpirove  pošasti  (1846‐1848)  jedan  je  od  takvih  slučajeva. dvije kolonije sa svojih po stotinu ili tisuću  članova.  U  njemu  su  svećenici  krajnje  razulareni. Neke  jedinke  ostaju  s  leglom  kao  pomoćnice  puno  dulje  od  uobičajenog  prosjeka.  Taj  stav  stiče  svoju  uvjerljivost  zbog  toga  što  pomoću  njega  možemo  relativno  lako  objasniti  promjenjljivost  kulture  unutar  jedne  generacije.  postala  je  gotovo  dijelom  zdravoga  razuma. koji je  monopolizirao  gotovo  cijelu  plodnu  zemlju  otoka.  tako  i  među  gospodarima. Neke jedinke.  Drugi  je  . Društvo robova na Jamajci. To u nešto manjoj mjeri vrijedi i za  društvene mesoždere i primate.  u  uspostavi mirisnih tragova ili izvođenju matičinog leta može ubrzo dovesti do istrebljenja vrste. životinjske su vrste uglavnom čvrsto uklopljene u ekosistem  i imaju mali prostor za eksperimente i igru. a posljedice devijacija nisu  tako  opasne.  Najmanja  neučinkovitost  u  konstrukciji  legla. čak i patološke pogreške.označene čak i unutar jedne kaste.  Obrazovanje  se  smatralo  apsolutnim  gubitkom  vremena. Usporede li se.  Antropološka  je  literatura  bogata  primjerima  društava  koja  iskazuju  očitu  neučin‐ kovitost. njihov osobni učinak tek je mali dio učinka elita.  a  promiskuitet    norma.  Kada  se  intenzivira  jedna  potreba. pa ipak preživljavaju.  čovjek  je  općenito  bio  toliko  uspješan  u  dominaciji  nad svojom okolinom da je  gotovo svaka vrsta kulture privremeno  mogla uspjeti.  čak  su  i  oni. Pojavljuje se i specijalizacija.  Takova  je  promjena  isuviše  brza  da  bismo  je  označili  evolutivnom  po  prirodi.    Kako  se  takve  varijacije  u  socijalnoj  strukturi  mogu  održati?  Objašnjenje  možda  leži  u  činjenici  pomanjkanja  konkurencije  drugih  vrsta.  cijeli  obrazac  ponašanja kolonije  konvergira prema prosjeku vrste.  Eksperimenti  su  pokazali  da  nagle  promjene  tih  aktivnosti.  Njihov  je  učinak  veći  od  njihova  udjela  u  ukupnom  radu  kaste  tijekom  života  i  oni  potiču  druge  da  rade time što im olakšavaju posao.  sve  dok  se  potreba  ne  zadovolji. Premda su zdravi  i imaju dug život.  “To  društvo  karakterizira  nevjerojatno  zanemarivanje  i  izobličenje  gotovo  svih  temeljnih  preduvjeta  normalnog  ljudskog  života.  Unatoč  tomu.  dok  se  druge  koncentriraju  na  izgradnju  legla  i  sakupljanje  zaliha.  napuštali  tu  zemlju.  zbog  čega  nastaje  ono  što  biolozi  zovu  “ekološkim  opuštanjem”.  poput  brige  za  potomstvo  ili  popravak  legla.  No.

  da  nam  treba  disciplina  antropološke  genetike.  sposobnost  za  kulturu  prenosi  se  isključivo  ljudskim genotipom pojedinaca. Istina bi mogla biti upravo suprotno. ta će  nam  pravila  obilježiti  biogram  na  isti  način  na  koji  etogrami.  dominacije.  Homans  (1961). bolje se prilagođava novim podražajima i neugodnostima.  koje  crtaju  zoolozi. psihomotornih i  sportskih  aktivnosti  pojedinaca.  dakle.  Temeljne su  potrebe   hrana i san.  po tim  crtama ponašanja razlikuje od  usporednog uzorka europskoga podrijetla.  prihvatio  je  Skinnerovski  pristup  kako  bi  sveo  ljudsko  ponašanje  na  temeljne  procese asocijativnog učenja.” Kada slobodno izrazimo taj  biogram. U svakom slučaju.  Varijacije  u  pravilima  koje  postoje  među  ljudskim  kulturama.  Čak  i  mali  dio  tih  varijanci  u  razlikama  među  populacijama  može  prouzročiti  kulturne  razlike u društvima. tako da se niže razine moraju zadovoljiti prije nego što posvetimo pažnju višima. brzine reakcija. mišićnom tonusu i emocionalnim reakcijama novorođenčadi.  mogle  bi  nam  pružiti  naznake  temeljnijih  genetskih  razlika.  Dokazana  je  relativno visoka nasljednost osobina introverznosti i ekstroverznosti.     Pravila koja je on postavio su sljedeća:  .  dok  je  ne  steknemo. Dobzhansky tu hipotezu formulira na sljedeći način: “Kultura se ne  nasljeđuje genima..  Kada su one zadovoljene.  manje  se  kreće  u  maternici zbog utjecaja buke i pokretanja.  čije je podrijetlo u  Kini.  nebiološkom  i  nadorganskom  subjektu.    pokazali  da  postoje  značajne  rasne  razlike  u  pokretanju.  depresije.  potom  potreba  pripadnosti  skupini  i  potreba  za  ljubavlju.  Kineska  novorođenčad  u  Americi  primjerice. ne smijemo zaboraviti da je taj subjekt potpuno ovisan o ljudskom genotipu”.  ljudski  biogram  možemo  okarakterizirati  dvjema  neizravnim  metodama. Primjere možemo navoditi u nedogled.  mogu  uputiti  na  “tipične”  repertoare  ponašanja  životinjskih  vrsta.    S  tim  su  se.  ponajprije  pozabavili  društveni  znanstvenici  iako  u  jednom  drukčijem  kontekstu  od  navedenog.  te  napokon  samoaktualizacija  i  kreativnost.  prvim  pristupom.  neuroticizma. količinu bi varijacija trebalo izmjeriti. Nije dovoljno ukazati na  odsutnost  određene  karakteristike  ponašanja  u  jednom  ili  nekoliko  društava  i  time  “bez  sumnje”  dokazivati da je ta osobina inducirana iz okoline.  Ta  se  pravila  s  pravom  mogu  usporediti  s  etogramima  drugih  vrsta  primata.promjena  japanske  strukture  autoriteta  tijekom  američke  okupacije  koja  je  uslijedila  nakon  Drugog  svjetskog rata. George  C. glavna preokupacija postaje  sigurnost. jer tvore samu supstancu povijesti. te da kod čovjeka za nju ne postoji nikakva genetska  predispozicija..  dobi  prve  spolne  aktivnosti.  te se smiruje brže od američke novorođenčadi kavkaske rase i podrijetla. Jedan drugi društveni znanstvenik.  tempa glavnog kognitivnog razvoja i tendencije prema određenim oblicima mentalnih bolesti poput  shizofrenije.  Prvo  iz  naj‐ elementarnijih pravila ljudskoga ponašanja možemo konstruirati modele.    Ekstremni ortodoksni stav environmentalista ide i dalje od toga i tvrdi da u prenošenju kulture ne  postoji  nikakva  genetska  varijabilnost.  U  Maslowljevom  snu  idealno  je  društvo  ono  koje  “podržava  najpotpuniji razvoj ljudskih potencijala i najpotpuniji stupanj ljudskosti.  Abraham  Maslow  je  pretpostavio  da  ljudska  bića  reagiraju  na  hijerarhiju potreba.    Freedman  i  njegovi  pomoćnici  su. ljudski su geni  svoj  primat  u  ljudskoj  evoluciji  predali  potpuno  novom.  Ako se mogu testirati. tjelesnom stavu.  u  stvari. oni su zadržali određenu količinu utjecaja  barem  u  području  onih  kvaliteta  ponašanja  koje  utemeljuju  razlike  među  kulturama.  Premda su geni doista predali velik dio svog suvereniteta.  Drugim  riječima. Možemo biti precizniji i reći  da se slučajni uzorak  novorođenčadi.  posebno  ako  ih  stavimo  u  korelaciju s varijacijama u crtama ponašanja za koje znamo da su nasljedne. Te razlike  ne  možemo  smisleno  objasniti  pretpostavkom  da  su  one  rezultat  treninga  ili  uvjetovanosti  u  maternici.  zatim  samopoštovanje.  a  u  međuvremenu.  ma  kako  male.  kulturi.    Jasno  je. ona se stiče učenjem od drugih ljudskih bića. U izvjesnom smislu. Unatoč tomu. njegovo će središte težiti prema višim razinama.  obično  se  manje  mijenja.

  Što češće u nekom vremenskom rasponu neka aktivnost nagrađuje ponašanje drugoga čovjeka.  preostaje  nam  mogućnost  da  su  se  neke  labilne  crte  .  a  njegova  bi  se  evolucija  deducirala.      Etolog i vizionar Maslow.    Ta  konzervativna  obilježja  uključuju:  agresivnu  dominaciju  u  sustavu  u  kojemu  su  mužjaci  općenito  dominantniji  od  ženki.  neizravni.  Robert  Ardrey  (The  Social  Contract). to će mu daljnje  takve aktivnosti biti bezvrednije.  naime  izabirali  jednu  prihvatljivu  hipotezu  utemeljenu  na  malom  uzorku  životinjskih  vrsta.    Mi  ih  ne  možemo  sa  sigurnošću  ekstrapolacijom prebaciti s cercopithecoidnih ili čovjekolikih majmuna na čovjeka.  pozornost  kojom  su  primljene  te  knjige.  Međutim.  to će ta druga osoba češće izvesti to ponašanje.  njihovi  se  pristupi  mogu  pomiriti.  Sva  su  ta  djela  bili  zdravi  pokušaji  skretanja  pozornosti  na  čovjekov  status  kao  biološke  vrste  prilagođene  svojoj  okolini.  drugi  najbolji  postupak  bio  bi    ustanovljavanje  najniže  taksonomske razine na kojoj karakter pokazuje značajnu međuvrsnu varijabilnost.  odnosno  obrane.  u  popularnim  knjigama  i  u  velikom  stilu.  Usporedbom  čovjeka  s  drugim vrstama primata.  izraženi  stupanj  socijalizacije  mladunaca.  Ako  se  to  ne  može  pouzdano  utvrditi  (kao  što  se  ne  može  kod  čovjeka). Najlabilnije su crte  karaktera. Taj su  pristup.  koje  se  prebacuju  s  vrste  na  vrstu  ili  s  roda  na  rod.  a to je u stvari skup svih interakcija koje emotivna središta u mozgu definiraju kao poželjna.  struktura  pažnje. te su najvjerojatnije očuvana u relativno nepromijenjenom obliku u evoluciji  čovjeka.  odlučno  slijedili    Konrad  Lorenz  (O  agresivnosti). te su  labilne  kvalitete:  veličina  skupine.  a  onda  su  samo  proširili  objašnjenje do njegovih krajnjih granica.  kohezija  grupe.  posebno  u  agresivnim  interakcijama.  te  intenzitet  i  oblik  teritorijalnosti.  Homansova  pravila  možemo  protumačiti  tako  da  nam  omoguće neke poluge za iskazivanje ljudskog biograma. Prema  evolucionoj teoriji. možemo ustanoviti temeljne osobine primata koje leže ispod površine.    Drugi. U tom bi se slučaju društveno ponašanje  tretiralo  kao  zavisna  varijabla. Unatoč  tomu.  skala  intenziteta  reakcija.  nije  bio  niti  ispravan  niti  heuristički  dobar.  pristup  antropološkoj  genetici  jest  filogenetska  analiza.  Što je čovjeku vrednija jedinica aktivnosti koju mu drugi pruža.  uključenost  mužjaka  u  roditeljsku  brigu.  Desmond  Morris  (Goli  majmun).  Ti  su  autori. onda će osoba u sadašnjoj situaciji vjerojatnije postupiti na taj  ili sličan način. a to  će nam pomoći pri ustanovljavanju konfiguracije čovjekovih viših socijalnih oblika ponašanja.  knjige  koje  su  srušile  čvrstu  struju  ekstremnih  bihaviorista  i  bihavioristički  stav  o  čovjekovom  umu  kao  stroju  za  reakcije.Ako je u prošlosti određena situacija bila prilika za nagrađivanje čovjekove aktivnosti i ako je  sadašnja situacija slična prošloj. to će se češće ponašati tako da  ga drugi nagradi.  Najkon‐zervativnija  obilježja  karaktera  su  ona  koja  ostaju  trajna  na  razini  taksonomske  porodice  ili  kroz cijeli red primata.  Lionel  Tiger  i  Robin  Fox  (The  Imperial  Animal). Njegova operacionalistička riječ jest nagrada. svjetovima je odvojen od bihavioriste i redukcioniste Homansa.  te  matrilinearna  socijalna organizacija.  Naravno.    Maslowljeva  hijerarhija  je  jednostavni  poredak  prioriteta  u  ciljevima  prema kojima se usmjeravaju ta pravila. pa su se emotivna središta u  skladu  time  i  programirala. Kod primata.    Pravilni  pristup  za  korištenje  komparativne  etiologije  jest  utemeljivanje  rigorozne  filogenetske  srodnosti bliskih vrsta na temelju mnogih bioloških osobina. Ona nam dopušta kvalitativnu procjenu vjerojatnosti da su se neke crte ponašanja održale  sve  do  modernog  Homo  sapiensa. poželjnost se mjeri jedinicama genetske podobnosti. Takva klasifikacija obilježja ponašanja daje nam pravilni temelj za oblikovanje  hipoteze.  otvorenost  skupine  prema  drugoj.  Što je češće u bližoj prošlosti čovjek od drugoga dobio neku vrijednu aktivnost.  intenzivna  i  produžena  majčinska  briga.

  Gotovo  7.  Kod  čovjeka  je.    U  nekim  australskim  domorodačkim  društvima  postoje  dvije  polovine.  to  jedno  od  najjačih  socijalnih  obilježja  i  po  svojem  se  intenzitetu  može  mjeriti  samo  s  prehrambenom  razmjenom  među  termitima  i  mravima.  Pa  i  obrnuto.5%  brakova  koji  su  ugovoreni  među  . To je posebno slučaj kada se negativna pravila ženidbe. ta  procjena  ne  povlači  tvrdnju  da  su  konzervativne  crte  pod  većim  genetskim  utjecajem.  međutim. drugim riječima novac je kvantifikacija recipročnog altruizma.    Konvencije  tog  oblika  ponašanja  izražavaju  se  obično  tvrdnjama  iz  svakidašnjeg  života: “Daj mi sada.  recimo.  On  se  sastoji  od  komadića  metala i papira kojima ljudi garantiraju da će se odreći određene količine vlasništva i usluga. Kako su mužjaci sticali status  pomoću kontrole ženki. I labilne mogu biti u potpunosti utemeljene na genetskim  razlikama  između  vrsta  ili  između  populacija  unutar  vrsta. čime se ona pretvara u akte  recipročnog  altruizma.  Inteligencija također dopušta vršenje razmjene tijekom dugog vremena.  Muškarac iz svake polovine trguje nećakinjama ili točnije. Nadalje.  mogu  isto  tako  razlikovati u ljudskim društvima. srodnike tako daleke kao što su kćeri sestrinih kćeri.  sljedeći  Levi‐Straussa.    Unatoč svim tim složenim pravilima.  heuristički  možemo  nagađati  da  se  crte  čiju  smo  labilnost  dokazali. Dostupni dokazi pokazuju da ne postoji ništa  što  bi  proturječilo  toj  temeljnoj  koncepciji.  Njegova  visoka  inteligencija  i  simbolička  sposobnost  omogućava  pravu  trampu.  čovjeka  i  čimpanze.  Ako  rana  sakupljačka  i  lovačka  društva  odražavaju  primitivno  stanje.  Predpismena  društva  su  obilježena  složenim  pravilima  ženidbe  koja  se  često  mogu  protumačiti kao izravno trgovanje moći.  dva  klana  plemena između kojih je moguća ženidba.    Fox  je.  tvrdio  da  etnološki  dokazi  potvrđuju  kako  je  ključni  prvi  korak  u  ljudskoj socijalnoj evoluciji bilo korištenje žena kao sredstva za trampu. kada ih  za to zatražimo. jer taj muškarac može kontrolirati nasljednike  svojih nećakinja. tj.zadržale  i  da  postoje  homologije  između  . platit ću ti kasnije”.  koja  uređuju  kakve  se  razmjene  moraju  vršiti. bilo je to samo ono što očekujem da drugi učine za  mene i moju obitelj u istoj situaciji”. koja  zabranjuju  određene  vrste  zajedništava  zamijenjuju  pozitivnima.  potrebno  je  posebno  primijetiti  da  komparativno etiološki pristup ni na koji način ne predviđa postojanje obilježja karakterističnih samo  za čovjeka. zbog genetskih razlika.          Trampa i recipročni altruizam      Zajedničko korištenje resursa je rijetko među nečovjekolikim primatima.  Napokon.  onda  je  razmjena  oblikovala  važni  element  i  distinktivnu  crtu  seksualnog povezivanja. sustav  osigurava političku i genetsku prednost za starca i njegovo pleme.  odnosno  da  imaju veći stupanj nasljednosti od labilnih. U rudimentarnom obliku  pojavljuje  se  samo  kod  čimpanza  i  možda  još  nekih  majmuna  staroga  svijeta.  odnosno  za  biljnu  hranu  koje  je  sakupila  ženka.  Rezultat  toga  jest  da  samo  kod  čovjeka  postoji  privreda. S vremenom se akumulira moć.  neke  konzer‐ vativne crte u cijelom nizu primata mogle su se ipak promijeniti tijekom rađanja čovjeka. U spoju s poliginijom.  I  kada  se  konačno  vratimo  kulturnoj  evoluciji. formalizacija bračnih razmjena između plemena ima gotovo  isti  genetski  efekt  kao  i  slučajno  lutanje  mužjaka  majmuna  od  jedne  skupine  do  druge  ili  pak  kao  razmjena  spolno  zrelih  ženki  u  populaciji  čimpanza.    Talcott  Parsons  je  tvrdio  da  novac  po  sebi  nema  nikakvu  vrijednost. koristili su ih kao objekte razmjene kako bi utvrdili alijanse i potaknuli mreže  srodstva.    Najraniji oblici trampe u ranim ljudskim društvima bili su vezani za razmjenu mesa koje je ulovio  mužjak. “Spašavanje nisam smatrao herojskim. “Pomozi mi sada i  bit  ću  ti prijatelj kada me  zatrebaš”.  kćerima svoje sestre.

 ali uljudno istražuje. baš kao i skup lovaca sakupljača u australskoj pustinji organizirana je na taj način. kompetencija.  Stara  izravnost  primata  uništila  bi  osjetljivu  strukturu društvenog života koja se gradila u ljudskim populacijama većim od neposrednih klanova.  Spolne  veze  se  pažljivo  ugovaraju  u  skladu  s  plemenskim  običajima  i  ljudi  pokušavaju  održati  njihovu  trajnost.    Mikrostruktura  ljudske  socijalne  organizacije  utemeljena  je  na  sofisticiranim  uzajamnim  procjenama  koje  dovode  do  ugovora.  pozivajući  se  na  podatke  Mastersa.  Recimo.  a  o  sličnoj  stopi  izvjestili  su  istraživači  brazilskih  Indijanaca  i  drugih  predpismenih  društava. Halle točno primijetio.  ljudi  će  često  shvatiti  da  za  vrijeme  interakcije  neće  odmah  biti  dovoljno  vremena  ili  prostora  za  to  da  se  pojede  puding  kako  bismo  u  njemu našli dokaz.  To  iskušavanje  mora  biti  duboko.  “prave” i “stvarne” stavove. društvenom  igrom ili  njihovim simboličnim ekvivalentima u obliku trampe ili novca. Deset postotaka je opet dovoljno za tu svrhu. On će u svakom slučaju koristiti razne manevre kako bi prikrio informacije  koje  mogu  ugroziti  njegov  status.Uglavnom  nesvjesno  dane  i  apsorbirane  informacije  imaju  veliku  praktičnu  važnost.  koje  smatra  uzrokom  gubitka  . seks i podjela rada      Kamen  temeljac  gotovo  svih  ljudskih  društava  je  osnovna  obitelj.  Stoga  je  razmjena  unutar  plemena  glavni  faktor    u  stvaranju  uočene  visoke  stope  genetske  sličnosti  među  populacijama.  Stoga  u  svakoj  samoprezentaciji  možemo  očekvati  uključivanje  elemenata  prijevare.  Populacija  američkog  industrijskog grada. njegovi socijalni stavovi.  Isto  tako.  što  je  više  nego  dovoljno  za  stvaranje  prilično  intenzivnog  prirodnog  pritiska  na  diferencijaciju  populacija. To su  upravo ljudske metode za vođenje složenog svakodnevnog posla u društvenom životu.  jer  pojedinac  pokušava  impresionirati  kako  bi  stvorio  maksimalnu korist za sebe. Muškarci surađuju u klanovima za lov  ili se bave susjednim skupinama. obitelj se seli po raznim regionalnim zajednicama i održava složene veze s primarnim  srodnicima pomoću posjeta (telefonskih poziva ili pisama) i razmjenom darova.  Kako je Louis J. inteligencija i  obrazovanje.  ako  pojedinac  nudi  proizvod  i  uslugu. oni se bar ponašaju kao da je riječ  o  “klanovima  vlastite  braće”.australskim  domorocima  prije  europskog  utjecaja  bili  su  stvoreni  unutar  plemena. njegova percepcija samoga sebe. kako bi se mogao odrediti njegov socioekonomski status.  nabrojao  je  jedinstvene  karakteristike  ljudske  seksualnosti.”    Prijevara i hipokrizija nisu niti apsolutna zla koja vrli čovjek treba ukloniti što je više moguće. drugi će iskoristiti prednosti i pobijediti.  Kao  što  kaže  sam  Goffman:  “Mnoge  ključne  činjenice  izvan  su  prostora  i  vremena interakcije ili su u njima skrivene. dobre manire postale su nadomjestak za ljubav.  U oba slučaja.  Morris.  Krajnji  adaptivni  temelj  egzogamije  nije  sam  genetski    protok  tj.  Kao  što  je  pravilno  primijetio  Erving  Goffman. Ako je isuviše visoka.        Vezivanje. Ako već nisu u kvrnom srodstvu.  Johnsona  i  drugih.  Potpuno  poštenje  sviju  nije  odgovor. Njihova razina  u svakom pojedinom društvu može reprezentirati kompromis koji će odgovarati društvenoj veličini i  složenosti. niti  su to preostaci životinjskih karakteristika koje će se ukloniti budućom društvenom evolucijom. Oni će stoga biti prisiljeni prihvatiti neke događaje kao konvencije ili kao prirodne  znakove za nešto što se ne može izravno primijetiti osjetilima. Tijekom dana žene i  djeca ostaju  na području  boravka. vjerovanja i emocije  pojedinca možemo ustanoviti samo neizravno iz njegovih izjava ili pomoću njegovih neželjenih izraza  ponašanja. dok muškarci odlaze u potragu za hranom. Ako je ta razina niska.  Elementarna  teorija  populacijske  genetike  predviđa  razmjenu  gena  po  stopi  od  10%  po  generaciji. pouzdanost i  emocionalna  stabilnost.  razmjena.  već  izbjegavanje miješanja unutar populacije.  stranac  se  odmah.  Spolno  ponašanje  je  gotovo  trajno  između  menstrualnih  ciklusa  i  obilježava  ga  produžena  predigra. doći  će  do  ostracizma.

  za  to  među  drugim  socijalnim  primatima  nema  primjera.  Indijanci  Athapaskan Dogrib. čiji se  članovi  razlikuju  i  kooperiraju  kako  bi  stvorili  složeni  izvor.” Zato nije čudno da je najakutniji problem modernoga  čovjeka njegov identitet.  bradavica. narod sakupljača‐lovaca iz sjeverozapadnog kanadskog Arktika.  postaje mutan.  oni  su  važan  dio  sustava  trampe  pomoću  kojega  neki  muškarci  postižu  dominaciju  i  vodstvo.  Istina  je.  s  podignutom  glavom  i  pogledom  u  daljinu.    Razmjer formalizacije srodničkih veza koje vladaju u gotovo svim ljudskim društvima jedinstveno  je obilježje biologije naše vrste.  ukalupljen  u  svoju  posebnu  ulogu. jedan su primjer  za  to.  plemenske  jedinice  mogu  pozvati  svoje  partnere  da  im  pomognu  u  altruističkim  pothvatima. koji s trenutkom ovulacije nemaju nikakve veze.  katkada  možemo  vidjeti  čovjeka  koji  sjedi  po  strani. jer njihovi članovi  imaju  inteligenciju  i  fleksibilnost  za  igru  uloga. Spolno  ponašanje  uglavnom  je  odvojeno  od  čina  oplodnje. na užas onih koji kontrolu ranja žele postići pomoću metode ritmova.  Drugo.  Kao  što  je  već  Darwin  primijetio. Moderni je čovjek glumac u mnogim ulogama i one se mogu  proširiti do njegovih granica time što mu okolina stalno postavlja drukčije zadatke.  nizovi komunikacija duži. Sistemi srodstva omogućuju bar tri komparativne prednosti: Prvo.  te  uključili  alijanse  i  ekonomske  sporazume. Oni se oslanjaju na srodnike kada im neprijatelji  unište usjeve. isto kao ni nad‐mrav ili nad‐vuk.  Napokon.  areola  i  genitalija. pojedinac koji na različite načine povezuje različite  veze što ga spajaju u životu.  oni  služe  kao  homeostatske  metode  za  pozivanje  drugih  grupa  u  pomoć.  Prosječni pojedinac i dalje djeluje po formaliziranom kodu koji nije puno razrađeniji od onoga kojim  se rukovode članovi društava lovaca‐sakupljača.  povećani  penis.  koji  nadilazi  sposobnost  bilo  kojeg  zamislivog organizma. nikada ne može biti pojedinac. oni  stvaraju  alijanse  između  plemena  i  jedinica  manjih  od  plemena.  zubima  i  grimasama  povezuje  niti  različitih  sfera svoga života.  ušiju. Ljudska društva cvjetaju i postižu razine krajnje složenosti. ako to prilika od njih traži. nisu promijenila u većoj mjeri.  ali  već  idući  tren  slika  se  razbija  u  mnogo  komada  i  pojedinac  se  dijeli  u  nove  osobe  i  tada  svojim  rukama. Drugi primjer su Yanomamo iz Južne Afrike. to je društvo.    Kako su društva iz klanova i plemena evoluirala u kraljevine i države.  kako  bi  omogućili  odlazak  mladih  članova  bez  sukoba. kada ga pogledamo izbliza.  To  je  pogrešan  pokušaj  komparativne  etiologije.  Lokalni  klanovi  lutaju  zajedničkim  teritorijima  i  stvaraju  neposredne  kontakte  i  razmijenjuju  članove  zbog  unakrsnog  braka.  Ironično  je  kada  religiozni  ljudi  koji  zabranjuju  spolnu aktivnost osim zbog prokreacije tvrde da bi tako trebalo biti na temelju “prirodnoga prava”.  ugroženi  klanovi  mogu  surađivati  s  onima  koji  su  trenutno  imućniji. Estrus se smanjuje do puko  simboličnih razmjera.  gotovo  bilo  kojeg  stupnja  specifikacije  i  za  njihovu  promjenu. Kako primjećuje  Goffman:  “Možda  postoji  vrijeme  kada  pojedinac  maršira  gore  dolje  poput  drvenog  vojnika. neki su se oblici povezivanja  proširili  izvan  mreža  srodstva. a interakcije raznolikije.  utemeljen  na  netočnoj  pretpostavci  da  je  reprodukcija čovjeka u biti identična onoj u drugih životinja. No i  dalje se čini da se moralistička pravila koja utemeljuju te sporazume.  čak  je  i  gola  koža  žene  spolni  nadražitelj.        Uloge i politeizam      Nadčovjek. naglašena  erogena  senzitivnost  usnica.  Athapaskanci  su  slabo  organizirani  pomoću  načela  bilateralnog  primarnog  srodstva. stoga je ukupni sustav postao daleko složeniji. označavanje područja kože tijekom koitusa. No.tjelesnih dlaka: zaokružene grudi mlade žene.  .    Sve  te  promjene  služe  kao  sredstvo trajnijih veza.  Mreže  su  postale  šire.  Kada  ponestane  hrane.  Kada  dođe  do  gladi.  vlažnost  nosa.

 Kćeri nižih klasa i dalje  se  pokušavaju  udavati  za  sinove  iz  viših.  Uloge  u  ljudskim  društvima  bitno  se  razlikuju  od  onih  u  kastama  društvenih  kukaca. teže očuvanju.000 godina.    Upravo  zbog  toga.  Nasljedni  faktori  ljudskoga  uspjeha  izrazito  su  poligenični  i  oblikuju  velik  popis. Postoji i  konkurencija među klasama.    Jaka početna predrasuda prema takvoj stratifikaciji stvara se kada jedna ljudska skupina pobijedi  ili  potčini  drugu. ovisno o relativnoj veličini grupa.  ali  jednako važne su kvalitete kreativnosti.  Nasljednost  barem  nekih  parametara  inteligencije  i  emocionalnih crta dovoljna je za objašnjenje umjerene količine neravnomjerne selekcije.  kulturna je evolucija isuviše fluidna.  Uspjeh  u  trgovini  i  političkome  životu  može  jednu  obitelj.  Postoje  snažne  sile  koje  djeluju  protiv  genetske  fiksacije  kastinskih  razlika.  Proces  stalnoga  miješanja  gena  pojačava  trajna  međugeneracijska pokretljivost pojedinih obitelji. samo najintenzivniji  oblici razarajuće selekcije mogli oblikovati stabilne ansamble gena. što je i više nego dovoljno za evolucionu divergenciju.  a  ustanovili  smo  mjerljivost  samo  nekoliko  vrsta  gena.    Unatoč plauzibilnosti općeg argumenta. među ostalima.  a  takav  je  događaj  prilično  uobičajen  u  ljudskoj  povijesti. poduzetnosti.  ali  češće  konkuriraju  za  ograničene  izvore  koje  im  dodijeljuje  njihov  sektor  uloge. u njima i dalje postoje brojni i različiti putevi vertikalne mobilnosti. promaknuti iz gotovo bilo  koje  socioekonomske  skupine  u  vladajuću  klasu. Dahlberg je  pokazao da. dok se manje uspješni  odbacuju na nepoželjne položaje.  primjerice.  tijekom perioda toliko kratkog da je čak nedostatan za izmjenu generacije.  te  ostalim  mjerljivim  anatomskim  i  psihološkim  crtama  ipak  tek  neznatno  razlikuju. Genetičar C.  postoje  brojni  “Dahlbergovi”  geni. U tim bi uvjetima. tvrdio da  je taj proces jedan od osnovnih izvora genetskog diverziteta među ljudskim društvima.  Ponajprije.  Pretpostavimo.  da  postoje  dvije  klase.  Herrnstein  je  tvrdio  da  će  šanse  koje  u  društvenoj  okolini  postaju  sve  izjednačenije. pa čak i stoljeća.  Unatoč  tome  što  je  riječ  o  relativno  stabilnim  društvima. ma koliko male bile.  a  niža  klasa  od  0.  pomoću  genetski  utemeljenih razlika u inteligenciji. U roku od samo 10 generacija.  Članovi  ljudskih  društava  katkada  tijesno  surađuju  na  određeni  način. Darlington je. time što će se podići klasne barijere.  IQ  tvori  samo  jedan  podskup  komponenti  inteligencije. Nadalje. Kaste u  Indiji postoje već 2.  utjecati  na  sve  veću  diferencijaciju  socioekonomskih  grupa. ako se pojavi jedan jedini gen koji je odgovoran za uspjeh i poboljšanje statusa. Razmotrimo mušku homoseksualnost.  Najbolji  i  najpoduzetniji  igrači  uloga  obično  stiču  neproporcionalno veći dio nagrada. ne smijemo zanemariti genetske faktore u prihvaćanju određenih široko shvaćenih  uloga. pretpostavimo da neke  od tih crta nisu u korelaciji ili da stoje u negativnoj korelaciji.  ne  samo  oni  koje  pretpostavlja  njegov  dokaz  u  tom  najjednostavnijem  modelu. Pretpostavimo da  su geni koji pridonose tim kvalitetama raspršeni na više kromosoma.5%  ili  manje.  gornja  će  se  klasa  sastojati  od  20%  homozigota  ili  više.  rase  i  ti  ljudi    su  oslobođeni.  Osim  toga.  u  ljudskoj  je  biologiji  ključno  pitanje  ‐  postoji  li  genetska  predispozicija  za  članstvo  u  određenim  klasama  i  za  igranje  određenih  uloga.  od  koje  svaka  započinje  samo  s  1%  frekvencije  homozigota  gena  za  socijalnu  pokretljivost prema vrhu ljestvice. Istraživanja Kinseya i njegovih suradnika pokazala su da  . malo je dokaza za nasljednu solidifikaciju statusa.D.  Manje  vidljive. getoi su se promijenili.  Genetske  razlike  u  mentalnim karakteristikama. on će se  ubrzo  koncentrirati  među  najgornjim  socioekonomskim  klasama.  osvajači  su  nadvladani.  Upotrebom  sličnog  argumenta. a u nekim velikim trenucima povijesti pokazalo se da je to bitna poluga  društvene promjene.  po  tipu  krvi. motiva i mentalne čvrstoće.  Lako  je  zamisliti  uvjete  u  kojima  bi  se  takva  genetska  diferencijacija  mogla  dogoditi.  stvoriti rasna i kulturna diskriminacija i getoi. Puno je vjerojatnija okolnost koja  se  doista  i  zbiva:  održanje  velike  količine  genetske  raznolikosti  u  društvu  i  blaga  korelacija  nekih  genetski  determiniranih  crta  s  uspjehom.  Posljednjih desetljeća. no pripadnici  se  istih.     Unatoč tomu.

        Komunikacija      Cjelina  jedinstveno  ljudskog  socijalnog  ponašanja  usredotočena  je  na  upotrebu  jezika.  Pokaže  li  se  ta  hipoteza  univerzalnom.  homoseksualni  muškarci  rjeđe  žene  i  imaju  manje  djece  nego  heteroseksualci.  koja  se  rijetko  kreće  i  koja  se  gotovo  nikada  ne  uključuje u grube igre. Homoseksualni članovi primitivnih društava obično su dobivali uloge pomoćnika.  tj.  No.  jer  se.  a  druge  karakteristike  prijenosa  mogu  se  dodati.  Potpuno  simbolička  kvaliteta  riječi  i  sofisticiranost gramatike omogućuju stvaranje poruka koje su.  bilo lovom u grupi s drugim muškarcima ili time što su prihvaćali stacionarna zvanja na prometnim  mjestima. Spieth.  riječi  se  sređuju  prema  gramatici  koja  pruža  značenja  povrh  i  pored  eksplicitnih  definicija.  U  skladu  s  tim.  ako  se  heterozigoti  bolje  održavaju  i  opstaju do zrelosti. ako stvaraju više potomstva ili oboje.  ona  bi  mogla  bitno  pridonijeti  objašnjenju  raznolikosti  u  kulturi. te provode puno vremena čitajući i gledajući u knjige.  podobniji u heterozigotnim uvjetima.  moramo  reći  da.  Prvi  su  “verbalisti”. Oni često raspravljaju.je godine 1940. mnogo radije nego pričajući.  pružali  su  vrlo  učinkovitu  pomoć  svojim  srodnicima.  Stopa  homoseksualnosti je razmjerno visoka kod muške populacije u brojnim drugim.    Postoje  možda  i  druge  vrste. potencijalan broj kombinacija  beskonačan.  ne  može  se  ni  približno  usporediti  s  bogatstvom  i  kreativnošću  ljudskih  jezika. varijabilnosti u izražaju.  Osnovni  atributi  mogu  se  razložiti. oni su gotovo sigurno  nepotpuni po svojoj prodornosti.  tako  da  tvore  ukupno 16 crta stvaranja. Moguća je čak i komunikacija o samome sustavu. Njegovo razmišljanje bilo je u skladu s metodama koje su danas  standardne  u  razmišljanjima  populacijskih  genetičara. slučajni događaji iz ranoga djetinjstva.  .  Oslobođeni  posebnih  obiteljskih  i  roditeljskih  dužnosti.  Nedavna  Weinrichova  analiza  etnografskih  podataka  upućuje  na  zaključak  da  su  homoseksualci  u  nedavnim  lovačko‐sakupljačkim  društvima  doista imali korisne posljedice za srodnike.  U  svojoj  studiji  djece  zbrinute  u  britanskim  domovima.  koja  često  ostaje  usamljena. Ne postoji način na koji bismo mogli ustanoviti je li divergencija po podrijetlu genetska ili ju u  potpunosti potiču eksperimentalni.  a  možda  su  nam  upute  posve  na  vidiku. To je osnovna priroda ljudskoga jezika. te provode puno vremena  crtajući i oblikujući objekte.  koja  se  održala  do  zrelosti.  koje  možemo  naučiti  korištenju  znakova  i  jednostavnih  rečenica.  U  tim  uvjetima. a možda čak i u  svim  ostalim kulturama. usporediv jedino sa stvaranjem eukariotskih stanica.  Ali  jezik  čimpanza.  Samo  homoseksualno  stanje  proizvodi  inferiornu  genetsku  podobnost. oko 10% spolno zrelih muškaraca u Sjedinjenim državama bilo uglavnom ili isključivo  homoseksualno  orijentirano. Većinu obilježja pronašli smo barem u rudimentarnome obliku kod nekih  vrsta  životinja.  barem  u  posljednje  tri  godine  prije  samog  ispitivanja. čiji je. jer su često prihvaćali uloge šamana. puno se kreću. Ona se uvijek udružuju u grupe.  ako  takvi  geni  doista postoje. U toj je studiji Blurton Jones iznio hipotezu  da  je  ta  dihotomija  nastala  ranom  divergencijom  u  razvoju  ponašanja. Kallmannovi podaci o blizancima ukazuju na moguću genetsku predispoziciju za tu  osobinu.  Najjednostavniji  način  održavanja  gena  u  takvim  evolucijskim  uvjetima  nastaje  ako  su  oni  superiorni  u  heterozigotnom  stanju.  Razvoj  ljudskoga govora je kvantni skok u evoluciji.  Druga su djeca “djelatnici”.  recimo.  Hutchinson  je  tvrdio  da  homoseksualni  geni  mogu  biti  superiorni.  naravno. Zanimljivu alternativnu hipotezu predložio  je Herman T.  manjina.  U  svim  jezicima  i  kulturama  riječima  se  dodijeljuju  proizvoljne  definicije.  tj. kao i stupanj njihova razvoja ovisiti o postojanju ili  odsutnosti  promijenljivih  gena  i  o  utjecaju  okoline.  geni  koji  favoriziraju  homoseksualnost  mogli  su  se  održati  s  visokom  stopom  ravnoteže  i  samom  srodničkom  selekcijom. tj. što  znači da će razvoj gena nositelja te crte ponašanja.  Blurton  Jones  razlikuje  dva  očito    različita  tipa  ponašanja.

 moguće je definirati kao one signale  koji  su  funkcionirali  prije  evolucione  pojave  pravog  jezika.  Grant  je  napravio  razliku  između 6 različitih zvukova.  za  razliku  od  diskretnijih  zvukova  koji  karakteriziraju  repertoar  nekih  nižih  primata.  dok  su  postlingvistički  najvjerojatnije  nastali  kao  dodaci  govoru.  ali  još  uvijek  nepotpuni impetus prema postojećoj modifikaciji.  preživjela  i  bila  dobroga  zdravlja. Prve od njih.  Nadalje.  koji  uključuju  sve  izraze  lica.  babuna  i  čimpanza. Ključne promjene  povezane  su  s  čovjekovim  uspravnim  hodom. mogli bismo ići i dalje.  nije  bilo  tako  teško  katalogizirati.  koji  su  možda  omogućili  početni. Van Hooff je. Taj repertoar je veći od repertoara većine drugih sisavaca i ptica tri ili  više puta i neznatno nadilazi zbroj repertoara rezus majmuna i čimpanza.  Jedan  od  načina  pristupa  tom  problemu  jest  filogenetska  analiza  relevantnih osobina komunikacije primata.  Broj  neglasovnih  signala.  nazali. ako se uopće može odvojiti od  prozodičke  modifikacije  pravoga  jezika. ali samo je kod  čovjeka  kultura  u  potpunosti  integrirana  u  gotovo  sve  aspekte  života.    Druga se korisna razlika u raščlambi ljudskog parajezika može učiniti podjelom njegovih signala na  predlingvističke i postlingvističke. Da su se navodni eksperimenti faraona Psammetiha i  Jamesa IV škotskog doista izveli i  da  su  se  djeca  doista  odgajala  u  izolaciji..  Robin  Fox  taj  je  argument  oblikovao  na  sljedeći način. predlingvističke.  smislene  simbole. Ljudska je usna šupljina.  premda  je  samo  ljudsko lice sposobno stvoriti oko 250. Ukratko. oni i njihovi potomci izmislili i razvili jezik unatoč tomu  što  ga  nikada  nisu  učili. broj svih parajezičnih signala gotovo sigurno nadilazi 150  i vjerojatno je blizak brojci 200.    Marler je tvrdio da je ljudski jezik vjerojatno nastao  bogatstvom gradacija zvučnih signala sličnih  onima  koje  upotrebljavaju  rezus  majmuni  i  čimpanze..  oni  se  prebacuju  na  posebne  zvukove  ljudskoga  govora.  Kategorije  tih  signala  često  se  nedosljedno  definiraju.  frikativi.  lingvisti bi mogli analizirati pomoću istih sredstava kao što se to čini i za druge jezike.  Čak  i  kad  u  svom  sustavu  ne  bi  sadržavala  riječi. s vremenom.  dodir  itd. Kada bi naši novi Adami i Eve  .  Proučavanja  neverbalne  komunikacije  postala  su  plodne  discipline  u  društvenim  znanostima.  Taj  je  broj  potpuno  u  skladu  s  posve  neovisnom  Birdwhistleovom  procjenom.  samoglasnici  i  ostali zvukovi kombiniraju kako bi stvorili oko 40 fonema. zajedno s gornjim  dišnim putevima.  a  klasifikacije  su  rijetko  podudarne. ustanovio homologije smijeha i  smješka u izrazima lica cercopithecoidnih majmuna.  Genetski  utjecaji  ne  stvaraju  etnografske detalje i veliku raznovrsnost društava.  doseže oko stotinu. primjerice.  ljudska  bi  komunikacija  bila  najbogatija. ritual i religija      Rudimente kulture imaju i viši primati.  gotovo  bismo  mogli  reći  da  tendencija  za  razvoj  jedne  ili  druge  kulture  prevladava. Glasovni paragovor.  Evoluirala  je  sposobnost  za  stvaranje  kulture. ali iskusni zoolog koji zna raditi ethograme drugih vrsta primata mogao bi  ih ustanoviti još nekoliko puta više.  “ne  sumnjam  da  bi  ona  mogla govoriti i da bi teoretski.  premda  bi  bio  posve  drukčiji  od  bilo  kojega  poznatoga.000 izraza. on bi se mogao  isto tako i prevesti na sve poznate jezike. to ipak ne znači da je kultura oslobođena od  genetskih  utjecaja.  Kodifikacija tih znakova je donekle otežana zbog pomoćnih uloga koje mnogi signali imaju u verbalnoj  komunikaciji.  Ljudska  novorođenčad  može  izraziti  velik  broj  vokalizacija  sličnim  onima  u  makaka. No.  koja  tvrdi  da  nešto  manje  od  100  skupova  izraza  stvara  distinktivne.  taj  jezik.  No. uključujući japanske majmune i čimpanze. No. jako modificirana kako bi se omogućila ta glasovna kompetencija.  vrlo  brzo  u  svojem  razvoju. Brannigan i Humphries napravili su popis od 136 takvih signala i vjeruju da je on  gotovo  potpun. ali je to ljudsko ponašanje klasificirao kao naše  najprimitivnije i najuniverzalnije znakove.  tjelesni  stav  i  pokret.  Brojni  se  plozivi.        Kultura.

  Na  drugim  su  crtežima  prikazani  ljudi  koji   plešu  u  životinjskome  ruhu  ili  pognutih  glava  stoje  pred  životinjama.  da  su  ih  neki  zoolozi  katkada  nazivali  ceremonijama.  te  običaje i prakse vezane uz njih. kao pomoćni sustav.  funkcija  rituala  nije  samo  označavanje.  tako  su  nevjerojatno  razrađena. sustav socijalnog statusa i metoda za njihovo utvrđivanje.  Magiju  su  nekoć.  dok  su  od  svih  najsporiji  tabui i vjerovanja ili nevjerovanja u posebne više bogove.  Neka  životinjska  ponašanja.    Kulturu.  izrazima  lica  i  elementarnim  zvukovima  ljudskog  parajezika.  praksu  udvaranja  i  obožavanja  žena.  Tada  smo  kulturu  smjestili  u  shemu na krajnje sporom dijelu vremenske skale. neke aktivnosti i skupine muškaraca odvojene od žena. oni bi vjerojatno  isto tako stvorili društvo koje bi imalo zakone o vlasništvu.  No  i  tu  je  usporedba  pogrešna. poglavlju.  Funkcija  tih  crteža  bila  je  vjerojatno  simpatička  magija. Većinu životinjskih izraza  tvore  diskretni  signali  s  ograničenim  značenjem. Nešto  su  sporije  politčke  ideologije  i  društveni  stavovi  prema  drugim  narodima. Sada tu koncepciju možemo proširiti.  u  nekim  društvima.  razne  oblike  i  količine  ubojstava.  Većina  ljudskih  rituala  u  sebi  sadrži  više  od  neposredne  vrijednosti  signala.  shizofrenije.  bračnu  nevjeru. Neki su društveni znanstvenici napravili analogiju  između ljudskih ceremonija i izraza životinjske komunikacije.  općenite  sustave  simboličkog  tjelesnog  obožavanja.  promjene  gnijezda  u  ptica. običaje tabua i  izbjegavanja. Ta anticipacijska akcija usporediva je s intencionalnim pokretima životinja. vračevima ili  . već prema tome na koji bi ih način tretirali.  vjerovanja  o  nadnaravnom.  poput  najsloženijih  oblika  spolnog  “oglašavanja”.  Primitivni  je  čovjek  lako  mogao  razumjeti  značenje  tako  složenog  životinjskog  ponašanja.  premda  mogu  djelovati  posredno  isticanjem  opstanka  grupe. prakticirali posebni ljudi koje često zovemo šamanima. ceremonije  inicijacije  mladića. Prisjetit ćemo se da smo ples pčele  medarice  opisali  kao  minijaturno  oponašanje  leta  od  košnice  do  hrane. od brzih biokemijskih reakcija što djeluju u vremenu jedne tisućinke  sekunde. To nije u redu.  plesove. neku vrstu kockanja.  kako  bismo  dovršili  biološku  analogiju. Možda bi bilo korisno pretpostaviti da su i  kulturni  detalji  uglavnom  adaptibilni  u  Darwinovom  smislu.  psihoze  i  neuroze. a to je i danas slučaj. Tamo je bila  riječ o cjelini bioloških reakcija.  posve  logičan  postupak  prema  kojemu  će  se  ono  što  radimo  na  slici  dogoditi i u realnosti.    Rituali  svetosti  su  isključivo  ljudske  karakteristike. uključujući i sjajne manifestacije rituala i religije. U industrijskoj civilizaciji najbrže kulturne reakcije su mode u odijevanju i govoru.  samoubojstava.  do  supstitucije  gena  koje  zahtijevaju  nekoliko  generacija.  U  naj‐elementarnijim  oblicima  tiču  se  magije.  možemo  ih  odvojiti  od  biološkog  sustava  i  smjestiti  pored njega.  Vrijedi  razmisliti  i  o  drugom  prijedlogu.  metode  za  rješavanje  sporova  s  najmanje  krvoprolića. opet u potpunoj izolaciji od bilo kakvih kulturnih utjecaja. koji  su se tijekom evolucije često pretvarali u komunikacijske signale.  Njih  možemo  usporediti  s  tjelesnim  stavovima.  Kako  je  istaknuo  Durkheim.  homoseksualnosti. U onoj mjeri  u  kojoj  posebni  detalji  kulture  nisu  genetski.mogli opstati i množiti se. O jednom takvom sustavu govorili smo u 7.    Spori oblici kulture obično se zatvaraju u ritual.  Viša  paleolitska  umjetnost  u  spiljama  zapadne  Europe  ukazuje  na  zaokupljenost  čovjeka  igrama  sa  životinjama.  razne  praktikante koji bi iskorištavali ili liječili te bolesti. neku vrstu  industrije  za  proizvodnju  oruđa  i  oružja.  tako  da  kažemo  da  razmjer  promjene  posebnog  skupa  kulturnog  ponašanja  odgovara  razmjeru promjene osobina okoline prema kojima su ta ponašanja usmjerena.  već  reafirmiranje  i  pomlađivanje  moralnih  vrijednosti zajednice.  Mnogo  je  scena  koje  pokazuju  lukove  i  strijele  koje  pogađaju  tijela  životinjskih  žrtava.  aktivnog  pokušaja  manipuliranja  prirode  i  bogova. možemo interpretirati kao hijerarhijski  sustav uputa za otkrivanje okoline. pravila o incestu i braku. Raspon čisto kulturnog sustava “praćenja” (otkrivanja) analogan je  sporijim segmentima biološkog sustava “praćenja” (otkrivanja) i traje od nekoliko dana do nekoliko  generacija.  mitove  i  legende.

 ceremonije mogu ponuditi informaciju o snazi i bogatstvu plemena i obitelji.  čvrsto  organizirana. poslušnošću. Whiting je proučio 81 društvo lovaca i sakupljača i  samo je 28 ili 35% vjerovalo u više bogove i njihove svete tradicije. ali unatoč tomu  u svim društvima ona i dalje opstaje kao glavna pogonska sila. uglavnom u nadležnosti muškaraca.  Od  tada  su  društveni  znanstvenici  pokušali  pronaći  psihološku  “rozetu”  koja  bi  objasnila dublje istine religioznog razmišljanja. religije.. još je manje proširen. Bog je u monoteističkim religijama uvijek muškarac.  koji je stvorio svijet. Na kraju prošlog stoljeća. Kako su Židovi početno  bili stočari. Biblija opisuje Boga kao pastira. Ili pak. No.  evoluiraju  kako  bi  unaprijedile  dobrobit  njihovih  praktikanata. te  se  koristi  mogu  postići  zbrojem  opće  povećanih  individualnih  sposobnosti  (fitness).  Tako  nastaje  socijalna  razlika  između  opresivnijih  i  blagonaklonijih  religija. umiruju bogove.    Razložno je pretpostaviti da su magija i totemizam nastali kao izravne adaptacije na okolinu i da su  u društvenoj evoluciji prethodili formalnoj religiji. Ljudi radije  vjeruju  negoli  znaju.  a  sve  te  karakteristike  ravnotežu  prebacuju  na  muški  autoritet. U vrlo utjecajnoj analizi o toj temi. kao glavni ekonomski izvor.    Trajni  paradoks  religije  je  u  tome  što  se  lako  može  dokazati  da  je  velik  dio  njezine  supstance  pogrešan. U skladu s tim. propadaju.  Umjesto  šamana  koji  kontrolira  prirodne  sile.  U  drugim  vrstama  društava  takvo  vjerovanje  se  pojavljuje  u  10%  slučajeva  ili  manje. a njihov je utjecaj katkada nadilazio i samog vođu plemena. Isto tako. Rappaport je tvrdio  da gotovo svi oblici svetih običaja služe za komunikaciju. Moć je pripadala kraljevima po božanskome pravu.magijskim liječnicima.  jer  se  religija  dobro  može  upotrijebiti  kao  sredstvo  ratovanja  i  ekonomske  eksploatacije. ali se usredotočuje na dublje.. Pojam aktivnog. ali visoki svećenici vladali su kraljevima  po višem činu u božjoj hijerarhiji. Svete tradicije i mitovi koji objašnjavaju čovjekovo  podrijetlo  ili  odnos  njegovog  plemena  prema  ostatku  svijeta. osvježuju  svetost  plemenskih  moralnih  kodova.  svećenik  komunicira sa bogovima i ublažuje njihov gnjev pobožnošću. Nadalje. U složenijim društvima uljudnost i religija prirodno su se  poticali. Ta jaka patrijahalna tendencija  ima  nekoliko  kulturnih  izvora. Durkheim je odbacio ideju o mogućnosti izlučivanja takve sile iz  “tkiva  iluzija”. poput drugih  ljudskih  institucija.  postoje  gotovo  u  svim  ljudskim  društvima.  kako  bi  izbjegle  prirodne  katastrofe  i  obranile  se  od  neprijatelja. taj je pojam najčešći u stočarskim društvima.  posebno  kada  ih  potiču  kraljevstva  i  države.  bogate  zemlje  i  hrane. Uz insitutcionalizaciju moralnih vrijednosti  zajednice.  Ta  se  tendencija  još  više  pojačava  kada  se  društva  natječu. moralnog Boga.    Sve  zahtjevnija  i  sofisticiranija  antropologija  nije  pružila  razlog  za  sumnju  u  zaključak  Maxa  Webera  prema  kojemu  elementarnije  religije  traže  nadnaravno  kako  bi  stekle  čisto  svjetovne  nagrade  dugog  života. pri čemu će se neki segmenti okoristiti drugima. a izabrane ljude kao njegovo stado.  to  je  vjerojatnija  pojava  boga‐pastira  nalik  na  model  iz  židovsko‐ kršćanske  tradicije. sensu stricto. sadrži mnoge elemente magije.  Pastoralna  su  društva  vrlo  mobilna.  Sve  su  religije  u  izvjesnoj  mjeri  opresivne. Njezini rituali slave mitove o postanku.  One  koje  stiču poklonike preživljavaju.       . žrtvovanjem i ukazujući na  dokaze o plemenskom dobrom ponašanju.  one  se  mogu  postići  jednim  dijelom  pomoću altruizma i pomoću eksploatacije. Samo se za njih vjerovalo da imaju tajne spoznaje i moći kojima mogu obraditi  nadnaravno.  kako  kaže  Nietzsche.  Kako  se  te  demografske  koristi  mogu  primijeniti  i  na  skupinu  u  cjelini.    Formalna religija. one koje to ne uspiju. vjera u višeg boga nije univerzalna. više  plemenski usmjerena vjerovanja.  oni  radije  imaju  prazninu  kao  svrhu. Što  je  društvo  ovisnije  o  stočarstvu.  Jedan  oblik  grupne  selekcije  također  djeluje    konkurencijom  među  sektama.  Isto  je  tako  važno  da  je  stočarstvo.  često  militantna.  negoli  prazninu  umjesto  svrhe.

 Piaget je koristio izraz “genetička  epistemologija”  a  Kohlberg  “kognitivno‐razvojno”  kako  bi  označili  tu  opću  koncepciju.  djeca  jednostavno  internaliziraju  bihejvioralne  norme  društva.  Unutarkulturna  varijabilnost  još  nije  izmjerena. Prije sam tvrdio da etički filozofi intuitivno dosižu deontološke kanone moralnosti pozivanjem  na  emotivne  centre  vlastitog  hipotalamsko‐limfnog  sustava. poput Lockove.  koji  zovemo  etičkim  bihejviorizmom. U naše je  doba taj prijedlog u čvrsti filozofski sustav ponovno oblikovao John Rawls.  čak  i  kada  su  naj‐objektivniji.    No.  možemo  dešifrirati  samo  .  djelatno  uvjetovanje)  bez  dokaza. Rousseauove i Kantove.  najbolje  objašnjen  u  djelu  J.  Etika  se  danas  sastoji  od  nekoliko  čudno  disjunktivnih  konceptualizacija.  Međutim  ti  rezultati  bi  se  mogli  uklopiti  u  širu  razvojnu  biologiju  i  genetiku.  u  tome  nema  velikih  konceptualnih  poteškoća.  Analiza  se  još  nije  usmjerila  na  pitanje  gipkosti  temeljnih  pravila.  Drugim  riječima.  Bilo  kako  bilo. Kohlbergov je stav strukturalistički.  vjerovanje  o  izravoj  svijesti  uma  o  pravom  dobru  i  zlu.  dok  druga  pruža  dokaze  bez  postuliranja  mehanizma.  možemo  očekivati  da  će  se  ta  dva  pristupa  spojiti i oblikovati prepoznatljivu vježbu iz bihejvioralne genetike.  Proučavanje  moralnoga  razvoja  samo  je  složenija  i  neprilagodljivija  verzija  problema  genetičke  varijabilnosti.  odnosno  ispravnosti  i  pogrešnosti.  Načela koje Rawls naziva “pravdom kao pravednošću”.  F.  Razlika  između  etičkog  bihejviorizma  i  postojeće  verzije  razvojno‐genetske  analize  jest  u  tomu  što  prva  postulira  mehanizam  (tj.  Prva  jest  etički  intuicionizam. nedostajao bi jedan važan dio.  Najbolju  i  najdokumnetariziraniju verziju pružio nam je Lawrence Kohlberg.  naime.  Kada  se  sakupi  dovoljan  broj  podataka. Najčišći recept kojim su se mislioci Zapadne  misli rukovodili bile su teorije društvenog ugovora.  Smisao  tih  etičkih  kanona. Jedan je takav pokušaj i naš drugi oblik  konceptualizacije.  Toj  se  teoriji  suprotstavlja  razvojno‐genetska  koncepcija  etičkoga  ponašanja.  Dijete  se  od  početne  ovisnosti  o  izvanjskoj  kontroli  i  sankcijama  kreće  prema  sve  sofisticiranijem  skupu  internaliziranih  standarda.  kaže  da  je  moralna  obaveza  u  potpunosti  stvar  učenja  i  da  je  uvjetovanje  dominantni  mehanizam. No. Kada sudimo o primjerenosti izvedenih zakona i oblika ponašanja. nužno je testirati  njihovu sukladnost s neoborivom početnom pozicijom.  cjelovito  je  istraživanje  neuralne  mašinerije etičkog suđenja potrebno i već se na tome radi.  oblikovala  je  krajnja  nepravda.  pa  se  iz  toga  ne  može  zaključiti  ništa  o  nasljednosti.  No.  ta  koncepcija  uopće  ne  objašnjava  niti  predviđa  ono  što  se  događa  s  ljudskim  bićima. ljudski genotip i ekosustav u kojemu  se  on  razvio. Njegov se imperativ sastoji  u  tvrdnji  da  pravda  nije  čisto  integralni  dio  sustava vladanja.    Ahilova  peta  intuicionističke  pozicije  jest  u  tomu  što  se  poziva  na  emotivne  moždane  sudove.  ta  pozicija  ne  razmatra  krajnje  ekološke  ili  genetičke posljedice rigoroznog slijeda vlastitih zaključaka. Možda objašnjenje i predviđanje neće biti  potrebno u idućem tisućljeću. mislim da to nije vjerojatno.  već  da  je  predmet  početnog  ugovora. čak i da se problem riješi sutra.  On  je  ocrtao  šest  sekvencijskih  faza  etičkog  razmišljanja  pomoću  kojih  pojedinac  napreduje  u  procesu  vlastitog  sazrijevanja. pa stoga još nije sukladan ostatku biologije.  svijest  koja  se  može  formalizirati logikom i prevesti u pravila društvene akcije.  te  njezino  biologiziranje.  Scotta.  Isto  vrijedi  i  za  teoretičare  genetskog  razvoja.  U  skladu  s  tim.  Etika      Znanstvenici  i  humanisti  bi  trebali  zajednički  porazmisliti  o  tome  da  je  možda  došlo  vrijeme  za  privremeno  oduzimanje  etike  iz  ruku  filozofa. Riječ je o genetskoj evoluciji  etike.  Kolbergova  se  metoda  sastoji  u  bilježenju  i  klasificiranju  verbalnih  reakcija  djece  prema  moralnim  problemima.  Njegov  temeljni  sud.  premda  se  mozak  tretira  kao  crna  kutija.  odnosno Piagetovski.  Premda  će  samo  rijetki  osporavati  da  je  pravda  kao  pravednost  idealno  stanje  za  bestjelesne  duhove. jesu ona koja bi slobodne i racionalne osobe  izabrale da započinju s udruživanjem s pozicije jednake korisnosti i da žele definirati temeljna pravila  tog udruživanja.

  Neke  aktivnosti  možda  će  se  pokazati  u  stanju  nastajanja.takvim  tumačenjem  aktivnosti  emotivnih  centara  po  kojemu  je  jasno  da  je  riječ  o  biološkim  adaptacijama.  da  je  to  relikt  prilagodbi  na  najprimitivnije  oblike  plemenske  organizacije.  Vjerojatno  će  se  pokazati  da  jedan  dio  takvih  aktivnosti  više  nije  aktualan.  moralni  će  se  standardi  pojedinaca  tijekom  ranih  faza  nastanka  kolonija.  tvrdokornih  moralnih dilema.  Nametnuti  jedinstveni  kod  ponašanja  znači  stvaranje  složenih.  Razmjeru  unilateralno  altruističkih gena koji su se etablirali u populaciji grupnom selekcijom.  vjerojatno  će  poticati  razlike  u  dobi.  Zbrku  koja  će  iz  toga  nastati  pojačat  će  i  drugi  faktori. Genetski programirani sukob među spolovima.  adolescenti  će  biti  tješnje  vezani  za  članove  skupina  vlastite  dobi  i  spola.  sposobnosti za preživljavanje.  :  za  mlađu  djecu  usmjerenost  na  sebe  i  nesklonost  altruističkim  postupcima.  budući  da  postojeća  teorija  predviđa  da  se  geni  u  najboljem  slučaju  mogu  održati  u  stanju  uravnoteženog  polimorfizma.  analogne  razlikama  između  vrsta  i  stupnjeva  moralne  obaveze.  Moralna  ambivalencija  još  će  se  više  pojačati zbog toga što plan spolno ili dobno orijentirane etike može ugroziti genetsku podobnost (tj.  a upravo je to najbolji  opis postojećeg stanja čovječanstva.  negoli  kasnije.  Razlog je taj što se u to doba postiže veća korist  oblikovanjem alijansi i statusnim napredovanjem.  te  će  zbog  toga    biti  neobično  osjetljivi  na  njihovo  odobravanje. Na taj bismo način već mogli objasniti neke razlike Kohlbergovih ravojnih stupnjeva.  sposobnost  za  preživljavanje)  više  negoli  jedan  moralni  kod  koji  bi  se  primijenjivao  na  sve  spolne  i  dobne skupine.  odnosno  neodobravanje.  kada  spolna  i  roditeljska  moralnost  postaju  ključne  determinante  podobnosti  tj.  koje  predviđaju  Triversovi  modeli. a isto tako i po etičkome  ponašanju. a kamoli na sve klase po spolu i dobi u  svakoj  populaciji.  vjerojatno  je  proširen  u  populaciji.   Recimo. suprotstavit će se alelomorfi  koje favorizira individualna selekcija.    Ako ima istine u ovoj teoriji moralnoga pluralizma.  kao  one  koje  tvore  nove  i  brzo  promjenjljive  adaptacije  agrarnog  i  urbanog  života. Sukob impulsa koji su vođeni različitim mehanizmima kontrole. kao i između roditelja i  djece.  U  tom  slučaju  također  postaje  jasno  da  nijedan  jedinstveni  skup  moralnih  standarda ne možemo primijeniti na sve ljudske populacije.  Isto  tako. onda zahtjev za evolutivnim pristupom u etici  postaje  samoevidentan.  predstavlja  selektivnu  prednost.        Preveo: Darko Polšek    .  Napokon.  vjerojatno  u  mnogim  detaljima  razlikovati  od  normi  pojedinaca  pri  demografskoj  ravnoteži  ili  pak  tijekom  epizoda  prenapućenosti.  Metapopulacije  podložne  visokim  razinama istrijebljenja genetski će se razlikovati od drugih vrsta populacija.

 Wilson  NASTANAK EKOSUSTAVA*           Gologlavi  orao  leti  nad  nacionalnim  parkom  Chippewa  u  Minnesoti.  Ova  predivna  životinja.  na  taj  se  način  obično.  Vrste  su  tako  tijesno  međupovezane. Ponekad će druge vrste.    U  takvim  labavo  organiziranim  zajednicama  postoje  mali  igrači  i  veliki  igrači. Zašto je tome tako. a ne obratno. tisuće drugih vrsta pojavit će se  za njima.  Europski  doseljenici  i  kolonisti  lovili  su  je  zbog  krzna.Edward O. Spoznati takve zakone bilo bi fundamentalno dostignuće za ekologiju.  s  velikom  uljudnošću  opisuje  one  znanosti  koje  uvelike  zaostaju  za  svojim ostalim konkurenticama iz područja prirodoslovlja. a habitati u kojima žive različite vrste  zapravo ne koincidiraju. primjerice.  To  znači  da  ako  imenujemo  samo  jednu  vrstu. vratiti u nešto što će nalikovati osnovnom stanju. Nisu ih otkrili u onakvom  obliku u kakvom se zakon definira.  u  drugim  skupinama  organizama. premda ne obvezno.  tako  da  je  do  kraja  . koje su prije  bile  prognane  iz  zajednice  zbog  konkurencije  ili  nepostojanja  životnog  prostora. Disciplina koja formulira  ovakve  slabije  zakonitosti. ona će se u velikom  broju slučajeva.  npr. a mi nećemo trebati nikakvih drugih obavijesti o dotičnoj zajednici.  Doduše.  postoje načela koja se mogu izraziti u obliku pravila ili statističkih trendova.  što  znači  da  ubrzano  raste.  Njihova  kolonizacija  i  istrebljenje  nisu  determinirani prisutnošću ili odsutnošću drugih vrsta. mramornog salamandera ili đavolju paprat. No. no činjenica je da ekologija zajednica zaista  napreduje i vrlo je ambiciozna.    Oni  se  priklanjaju  srednjoj  mogućnosti oblikovanja zajednice.  poput  one  na  području  nacionalnog  parka  Chippewa.    Nažalost. No. u kemiji ili fizici. koja gleda beskrajno ozbiljnim  pogledom.  Na  to  se  pitanje  može  odgovoriti  dvama  ekstremnim  odgovorima:  prvi  je  tvrdnja  o  postojanju  totalnog  nereda  u  zajednici  organizama.  Drugi  ekstremni  model  tvrdi  da  u  ekosustavima  vlada  savršeni  red.  Ako  takvi  zakoni  postoje.  tako dodatno mijenjajući njen karakter. jedan orao i tisuće biljaka.    Pred  nama  se  nalazi  izvanredno  važan  problem:  kakva  je  veza  biološke  raznovrsnosti  i  nastanka  ekosustava. biološka  raznovrsnost nastaje nasumce.  Vrste  dolaze  i  odlaze  poput  slobodnih  duhova.    Ekolozi  ne  prihvaćaju  ni  jedan  od  navedenih  ekstremnih  modela. barem do sada.  akadsku muhu‐hvatačicu.  onda  bi  iz  toga  slijedilo  da  ćemo  jednoga  dana  moći  predvidjeti  raznovrsnost  i  na  drugim  mjestima. nestanak ključnih vrsta može prouzročiti  drastično  mijenjanje  bitnog  dijela  zajednice.  hranidbeni  lanci  su  tako  čvrsti. dok neke druge cvatu u dotada neviđenom obilju. osim  slučajno.  Područje  nad  kojim  leti  je  nastanjeno tisućama biljnih vrsta.  simbioze  tako  neraskidive  da  je  zajednica  zapravo  jedan  jedini  veliki  organizam. koja je otprilike ovakva: pojava posebne vrste u nekom habitatu  uvelike  ovisi  o  slučaju. nekoć je nastanjivala područja bogata algama.  Dolazi  do  djelomičnog  ili  potpunog  izumiranja  mnogih  drugih vrsta. vratimo li ključnu vrstu u zajednicu. rođakinja lasicama.  ekologija  zajednica. kao u svakom studiju evolucije. U skladu s tim.    Jedna  od  najjačih  ključnih  vrsta  na  svijetu  jest  morska  vidra  (Enhydra  lutris). ekstremnim modelom.  superorganizam. od Aljaske do  južne  Kalifornije.  osvojiti  zajednicu. Kao što samo ime implicira. tisuće  orlova  i  jedna  biljka?  Ili  tisuće  orlova  i  tisuće  biljaka?  Prirodno  je  pitati  jesu  li  omjeri  koji  vladaju  prirodom  određeni  matematičkim  zakonima. uz obale Sjeverne Amerike. biolozi nisu otkrili. spretna poput mačke. takvih zakona nema ili ih.  a  najveći  igrači  od  svih su takozvane ključne vrste. velika i punašna.  još  uvijek  je  mlada.  ali  za  većinu  organizama  taj  slučaj  je  pod  velikim  utjecajem  identiteta  vrsta  koje već postoje u tom habitatu.

  koji  su  pogodniji  kao  hrana  manjim  biljožderima.  te  mikroskopske  životinje  koje  se  hrane  gljivicama  i  bakterijama. Kada su jaguari i pume iščezli s otoka  Barro  Colorado  u  Panami.    Uz  jaku  podršku  javnosti.  Morski  ježevi  inače  glavni  plijen  vidri.  razmnožili  su  se  eksplozivnom  brzinom  i  nastavili  se  hraniti  ogromnim  količinama  algi  i  ostalih  priobalnih  trava.  da  bi  se  njihova  mladunčad  mogla  hraniti  visokokoncentriranim  animalnim  planktonom.devetnaestog  stoljeća  gotovo  istrijebljena. Nakon izvjesnog broja godina. Sivi kitovi  su  migrirali  bliže  obali.  Na  mjestima  gdje  je  morska  vidra  u  potpunosti  nestala. alge i morske trave. Kada im je omogućeno dosizanje prirodne gustoće. lignjama. Velika područja bujnog oceanskog  tla sada su bila svedena na pustoš nalik pustinji.  ne  mogu  natjerati  prirodu  da  se  ponaša  prema  njihovoj volji. oko vanjskih Aleutskih otoka na sjeveru i na nekoliko lokaliteta duž južne  Kalifornijske  obale.  profitiraju  uslijed  manjkave  konkurencije. ribama i drugim organizmima.  “Ubijeno”  se  drveće  zamjenjuje  travom  ili  žbunjem. Posljedice ovog poremećaja u ravnoteži sada se vide u cijelom  hranidbenom lancu. koji donekle nalikuju na divlje zečeve i male jelene.  Otkriveni  su  i  drugi  primjeri  ključnih vrsta. koji izabiru samo neke životinje za svoju hranu.  čije  su  sjemenke  premale  da  bi  bile  zanimljive  glodavcima.  konzervacionisti  su  uspjeli  vratiti  morsku  vidru. Oni su lovci. Oni traže mogućnosti iskorištavajući povremeno otkriće ključnih vrsta ‐ poput morske  vidre  ‐  za  svoje  teorije  o  organizaciji  zajednica  u  različitim  okolinama.  te  slične  velike  glodavce. oni  kontroliraju cijelu fizičku strukturu područja. sačinjavale su  pravu šumu.  a  s  njom  se  vratio  i  izvorni  habitat. Lišće brzorastućih drvenastih biljaka je slabije kemijski otporno od lišća spororastućeg  drveća.  mijenjajući  tako  fizionomiju  vegetacije. U nedirnutim šumama Središnje i Južne Amerike ‐ točnije rečeno u malom broju takvih  šuma  koje  još  postoje  ‐  jaguari  i  pume  hrane  se  velikim  brojem  malih  životinja  koje  naseljavaju  te  šume.  Druge  vrste  drveća.  kao    i  biološka  raznovrsnost  tog  područja.  a  broj  ježeva  se  smanjio. oni reduciraju reproduktivnu sposobnost drveća čijim sjemenjem se hrane. doslovce je bila pojedena.  što  vrlo  često  znači  ‐  i    životne  uvjete  brojnih  životinjskih  vrsta. kojeg ima mnogo duž vanjske granice šuma algi. Veliki glodavci hrane se velikim sjemenkama koje padaju sa prašumskih krošinji. Ta je šuma sada nestala.  Povećava  se  brzina  hranidbenog  ciklusa.  Neke  od  tih  životinja  preseljene  su  danas  na  nekoliko  razbacanih  mjesta  u  priobalju SAD i Kanade.  samo  izduženog  tijela  i  tupastog  nosa. sastav prašumskog drveća se  mijenja u njihovu korist.  a  veći  broj  mladog  drveća  dosiže punu visinu i reproduktivnu dob.  poput  organizama  koje  proučavaju.  na  čijem  su  mjestu  izrasle  nove  biljke. sve dok se.  a  i  one  čija  su  te  životinje  hrana. zajedno sa račićima. Moderni Afrički slon gura.  Mali  broj  životinja  uspio  je  preživjeti  na  rubnim dijelovima područja.  Proces  se  odvija  uzduž i poprijeko mreže sačinjene od hranidbenih niti. na sličan način na koji  su to jaguari u srednjeameričkim prašumama.  Kada se previše namnože. Čini se neizbježnim da će životinjske vrste koje su specijalizirane da se njima  hrane također prosperirati.  došlo  je  do  neočekivanog  lanca  događaja.  Prolazak  bijelih  nosoroga  i  vodenih  konja  mijenja  travnata  područja  srednje  visine  u  mozaik  niskih  i  visokih  .    Ekolozi. nososrozi i drugi veliki biljožderi su ključne vrste u savanama Afrike.  Šume  algi  su  ponovno  izrasle  u  svojoj  prvobitnoj  raskoši.  jer  šuma  nije  bila  dovoljno  velika  za  njih. Vidre su se  razmnožile.  U  vrijeme vidri. Velike mačke naročito vole medvjediće  nosane.  kao  i  gljivice  i  bakterije  koje  žive  kao  paraziti  na  drveću  s  malim  sjemenkama. slama ili iskorjenjuje drveće. usidrene na morskom dnu a visoke sve do površine. a snažne mjere su poduzete da bi se vrsta zaštitila od krivolovaca. nakon šoka nestanka ključne vrste.  Doselila se gomila manjih algi. da će se grabežljivci koji se hrane tim vrstama razmnožavati u većoj mjeri.  Njihove  sjemenke  klijaju  u  velikim  količinama.  koji  su  članovi  obitelji  rakuna. koji uzimaju svaku životinju koju sretnu i suprotni su “tragačima” poput leoparda  ili divljeg psa.  ekosustav nanovo ne oblikuje.  vrste  koje  su  dotad  bile  njihov  plijen su se deseterostruko ramnožile.    Slonovi.

  habitata  koje  individualne  vrste  najradije  biraju. Naposljetku.  Neka  biljna  vrsta  ustali  se  na.  Stiže  vrsta  djetlića.  U  drugoj  dimenziji  počinje  se  manifestirati  natjecanje.    Postalo je jasno da elitna grupa vrsta vrši veliki utjecaj na biološku raznovrsnost.  Otkrivanjem  pravila  zajedništva  pokušavalo  se  rekonstruirati  sekvencu  u  kojoj  su  vrste  bile  dodavane  u  doba  nastanka  zajednice. Vrsta osa  koja  parazitira  na  kukcima  sljedeća  je  koja  se  doseljava.  I  još  više:  ono  je  postuliralo  moguće  i  nemoguće  sekvence. koji je koristio Jared Diamond promatrajući ptice na Novoj Gvineji. tako da su zapravo rijetko kada članovi  iste zajednice.  Restrikcija  neke  vrste  u  prisustvu  konkurencije  zove  se  “ekološko  premještanje”. B ili C stigla prva.  Tako  je  prva  stabilna fauna djetlića u zajednici ili ABD ili AC.    Milijunima  godina  oni  su  slobodno  šetali  golemim  područjima  subsaharske  Afrike.  kvaliteta  hrane  je  pogodnija  za  manje.  . Pokušaj  identificiranja  ključne  vrste  uzimao  je  zajednicu  onakvom  kakva  jest  i  nastojao  otkriti  što  bi  se  dogodilo  da  se  vrsta‐kandidat  ukloni. pri čemu se neka vrsta ekspandira tamo  gdje  nema  konkurencije. što ovisi o tome koja je vrsta.  recimo. koji sam upravo naveo.    Recimo. više  nema mjesta za sve.  Recimo.travnatih  krpica.  selektivnije  preživače. ali na različitim visinama. oni ne mogu živjeti  zajedno  u  istom  habitatu  i  zajednici.    da  su  dodatna  proučavanja  razradila  uzorak:  B  i  C  na  ponekim  planinama koegzistiraju. pojavljuje  se  i  vrsta  djetlića  D.  Zaposjedajući  svoju  specifičnu  nišu.  Životinjske  vrste  koje  ovise  o  gustoj  šumskoj  vegetaciji  ili  o  visokoj  travi. Znanstvenici su  bili  privučeni  takvim  snažnim.  od  astrofizike  do  neurobiologije. B nastanjuje visine od 200 do 1000 metara. te početi kružiti oko  problema izmišljajući suptilniji pristup fenomenima. manje je vlaknasta a više hranjiva od visoke trave.  zato  što  oni  obećavaju  brzu  informaciju  i  ulazak  u  sustav koji je do tada djelovao nedodirljivo.  ona  se  može  ugurati  na  otok  samo  ako  je  već  postojeća  kombinacija  djetlića  AB. a koje rijetko ili  nikada. generalizacija tog slučaja ih može vrlo lako zavesti.  Preliminarni  zaključci  do  kojih  se  došlo  na  ovaj  način  mogu  se  dalje  testirati  detaljnim  proučavanjem  mjesta.  opstaju  u  područjima u koja slonovi. ali ne obje. ona se nalazi na visinama od 200 do 2000  metara. Sada imamo faunu djetlića koja se  sastoji ili od vrsta A i B ili A i C. dok se C uspinje na veće visine.  dojmljivim  slučajevima. B i C gotovo nikada ne koegzistiraju jer se natječu oko hrane sve dok  jedna  ili  druga  vrsta  ne  izumre.  recimo  veliko  crnogorično  drveće. “ekološkog opuštanja”. Tamo gdje se pojavljuje samo jedna vrsta. nosorozi i ostali veliki biljožderi rijetko zalaze.  koji  odabirem  zbog  njegove  jasnoće. U ovom slučaju B ostaje u nižim područjima. a C od 1000  do 2000 metara.  nazovimo  je  A. Ukupni učinak bilo je divovsko obogaćenje biološke raznovrsnosti. općenito  govoreći. Jedan  pristup. U proučavanju zajednica. tako da u trenutku kada stignu još dvije vrste djetlića ‐ B i C. Ovo širenje je fenomen tzv.  ne  samo  u  ekologiji  nego  i  na  drugim  područjima.  ali  ne  i  AC.  Ona  se  razmnožava  u  tolikoj  mjeri  da  počinje dominirati izvorima hrane.  tj.  stvarajući  mozaik habitata. Može stati još samo jedna vrsta. ova strategija iziskuje  više pažnje posvećene kontekstu.  Tada  se  povlače  na  visine  u  kojima  su  superiorni  suparničkoj  vrsti. uspoređuje zajednice na  mnogim različitim lokalitetima kako bi vidio koje se kombinacije vrsta nalaze često.  Dopustite  mi  da  tu  ideju  objasnim  na  imaginarnom  primjeru.  Njeno  postojanje omogućava naseljavanje habitata vrstom kukaca koja se hrani baš tom biljkom. U  svim znanostima dođe vrijeme kada je poželjno odmaknuti se od očitog i jasnog. Niska trava. No.    Jedan nedavni uspješni pristup bio je pokušaj dedukcije pravila zajedništva fauna i flora. povijesti i slučaju.  Postojanje  ekološkog  opuštanja  i  ekološkog  premještanja  smatra  se  snažnim  presumptivnim dokazom da čak i kada B i C zauzimaju istu geografsku poziciju.  brdovitom  otoku.  konkurencija.  Kao  rezultat  takvih  vegetacijskih  promjena.    Ekolozi žele deducirati pravila zajedništva promatrajući koje vrste u stvarnosti žive zajedno. Na planinama gdje obitavaju.    da  u  slučaju  djetlića.

 Biolozi poznaju tri klase simbioze. Pa opet.  Hrani  se  i  luparom.  Svaka  vrsta  organizama. koja vrlo nalikuje na vrstu  koja nastanjuje čovjeka.  Tako  bi  ispravan  način  da  se  kaže  što  se  događa s mrtvim drvetom bio: izjeda ga simbioza termita i mikroorganizama. šteti mu ali ga ne ubija.  školjke  i  lupari  razmnožili  su  se  pretjerano i istisnuli sedam drugih vrsta sa lokaliteta. To je treća klasa simbioze.  cilija.  ali  zapravo  logično.  česti  u  dobrom  stanju.  gljivica  i  bakterija. Drugim riječima. broj vrsta spao je na osam. koja se često smatra jedinom pravom simbiozom.  Žive  posvuda.  Misli  se  da  najveći  dio  mrtvog  drveta  rastaču  termiti  ‐  no  to  nisu  uistinu  termiti.  Oslobođene  Pisastera. one to ne bi bile u stanju da im termiti ne pružaju dom i stalni  dotok  drveta  koji  žvakanjem  dostavljaju  u  probavni  trakt.  pažljivo  pređete  nožem  za  maslac  preko  čela  pokušavajući  sastrugati  tragove  masne  izlučevine  iz  kože. Pthirus gorillae.  puževi  i  ljuskavci.  naročito  sve  vrste  većih  biljaka  i  životinja. koji se hrane izvjesnim biljkama koje žive na drugim  biljkama. U slavnom eksperimentu  na obali države Washington.  barem  teoretrski  izdržavati  uši  glave. koja živi unutar ličinke jedne vrste moljaca.  nego  je  čak  i  zaštićuju  od  istrebljenja  i  time  pospješuju  biološku  raznovrsnost. Gorila ima svoju vlastitu vrstu širokih uši. Pogledate li kroz mikroskop vidjet ćete malena stvorenja koja vam se gnijezde  na licu. Kada je Paine uklonio ribu. Termiti žvaču drvo ali  .  a  druga  (Demodex  brevis)  u  znojnim  žlijezdama.  Na  listovima  prašumskoga  drveća  nalazimo  i  do  10000  vrsta  mikroorganizama. Robert Paine je otkrio da mesožderi uopće ne uništavaju vrstu koja im je  glavni  plijen‐hrana. Jedno nesretno i neliječeno ljudsko biće u  stanju  je.  Jedna  od  njih  (Demodex  folliculorum)  gnijezdi  se  u  korijenu  kose. sićušnih stvorenja čija su crvasta tijela i glave nevidljive golom  oku.  Silama koje pridonose biološkoj raznovrsnosti treba dodati grabežljivce.  ali  da  bismo  ih  otkrili  treba  nam  posebno  pomagalo.  Budući  da  ga  jede  malo  po  malo  i  da  preživljava.  organizam  domaćin  je  u  stanju  izdržavati  cijelu  populaciju  neke  druge vrste.  domaćini  su  takvoj  flori  i  fauni parazita.  vrstom  školjke  koja  rado  prianja  uz  brodska  korita.  nego  protozoe  i  bakterije  koje  žive  u  probavnom traktu termita. U stanju je i izdržavati mnogo vrsta simultano.    Sastružite  materijal  koji  ste  skinuli  nožem  na  stakalce mikroskopa. Drukčije rečeno parazitizam je grabežljivost pri kojoj grabežljivac  jede  svoj  plijen  u  komadićima  sitnijim  od  cijele  jedinke.     Ljudi  nikada  ne  bi  primijetili  grinje  da  nisu  izumili  mikroskop.  Riba Pisaster ochraceus je ključni  grabežljivac  koji se hrani mekušcima s  kamenog morskog tla.  kao  što  su  školjke.  a  raznovrsnost  golema. Ono što se dogodilo  bilo  je  neočekivano.  Izbjegavajte  oštre  predmete. grabežljivac je u ovom slučaju  bio  manje  opasan  po  biološku  raznovrsnost  od  konkurencije  do  koje  je  došlo  kada  je  grabežljivac  uklonjen.  zlouši  (široke  uši). U parazitizmu simbiont je ovisan o svome  domaćinu.  ljudske  buhe.  Simbiozu  možemo  široko  definirati  kao  blisku  svezu dviju ili više vrsta.  Njihova  je  biomasa  mikroskopska.    Raznovrsnost  uvećavaju  i  simbiontski  organizmi  koji  žive  na  tijelima  drugih  vrsta  ili  u  njihovim  gnijezdima  ali  im  niti  štete  niti  koriste.  mnoštvo  kolutićavaca.  tako da je jedan jedini palmin list lokalitet na kome živi cijela minijaturizirana flora i fauna.  naoštreni  nož  ili  staklo.  protozoa. Radi se o  bliskoj  koegzistenciji  dvaju  organizama  koji  oba  imaju  koristi  od  te  veze.  uši  tijela. Poznate su sićušne ose čije larve parazitiraju na larvama jedne druge vrste  osa.    Najčvršća veza koja vezuje vrste. ona koja riječi zajednica daje više od metaforičkog značenja jest  uzajamnost.  nebitnima  za  svoje  domaćine  i  žive  sigurno  cijeli  svoj  vijek.  Od  područja  koja  je  Paine  analizirao  i  na  kojima  živi  Pisaster.     I  simbioza  pridonosi  kompleksnosti  ekosustava.  većina  ljudi  hoda  svijetom  noseći na svome čelu dvije vrste grinja.  Možete  ih  upoznati  razvučete  li  kožu  čvrsto  na  jednom  dijelu  čela.  svih  metabolički  prilagođenih  životu  na  ljudskome  tijelu.  tih  je    petnaest  vrsta  školjaka  koegzistiralo s luparom.  Ove  životinjice  hrane  se  malim  količinama  ljudskog  tkiva.  Potpuno  nesvjesni  te  činjenice.

  prosječni  broj  članaka  od  određene  biljne  vrste  do  glavnog. neki procesi natjecanja i konkurencije.  Postoji nekoliko naznaka o tome da cijela zajednica funkcionira na daleko složeniji način.  ali  ne  kako  funkcionira  cijela  zajednica. navesti  ću  ih  i  zato  da  bih  pokazao  koliko  su  nepotpuni  i  nedovršeni  ti  principi.    Bez povezanosti biljaka i gljivica.  gotovo  neprimjetno. Opustošeno. Nije važno koliko vrsta  živi  zajedno. stapanje partnera u jedan organizam.  koliko?  Odgovor  je  nepoznat. ove dvije vrste čine krajeve lanca.  Takva  je  priroda  uzajamnih  simbioza:  postizanje  najviše  razine prisnosti.    Znamo  kako  neke  vrste  funkcioniraju  udvoje  ili  utroje. kao što je to bilo sa  morskim vidrama.  Neki  od  pionira  evoluirali  su  do  likofitnog  drveća  od  kojeg  su  nastale  veličanstvene  paleozoičke  šume  ‐  šume  koje  su  uslijed  geoloških  sila  pretvorene  u  ugljen  koji  i  danas  koristimo. Hranidbeni lanac je slomljen.  To sve zvuči kao slaba gravitacijska sila. Druge  vrste  ptica  koje  žive  u  močvari  sada  će  jesti  više  paukova. Većina života na tlu u  krajnjoj liniji zavisi o jednoj takvoj vezi o mikorhizi. a mnoge umiru. neplodno tlo toga doba  nije  bilo  gostoljubivo  spram  organizama  kompleksnijih  od  bakterija. Razlog je tome što je svaka vrsta u lancu povezana dodatnim lancima. vjerojatno ne bi bila moguća niti kolonizacija tla višim biljkama i  životinjama.  Najranije  vaskularne  biljke  bile  su  bez  listova  i  bez  sjemenki.  paukovi  se  hrane  skakavcima.  male  ptice  pjevice  jedu  paukove. naprosto povučena iz hranidbene mreže. kao i simbioza. Naučili su da su hranidbeni lanci  koji  stvaraju  mrežu  vrlo  kratki. u kojima se nalazi više od polovice biljnih i životinjskih vrsta koje postoje na Zemlji i danas  rastu na podlozi mikorhiznih gljivica.    Da zaključimo: što nam je danas poznato o stvaranju zajednica? Očito.  jednostavnih  algi  i  mahovina.  Ispravno  je  reći  da  su  termiti  prilagođeni  potrebama  mikroorganizama. Grinje koje žive kao simbionti  . To je bliska i međuzavisna koegzistencija gljiva  i  korijenja biljaka. koji će se njima hraniti kada uginu). Koji je učinak? Sa istraživanjima na terenu. a biljke im uzvraćaju time što im daju sklonište i opskrbljuju  ih ugljikohidratima. do koje je došlo prije 400 do 450 milijuna godina. neka pravila stvaranja zajednica.  To  bi  zapravo  bio  šovinizam  velikih  organizama. okrenuti drugim pticama. vezu vrsta koje se hrane drugim vrstama.  Udružujući  se  s  gljivicama. Biljke lišene svojih gljivica rastu polako.  Ali. Mikroorganizmi probavljaju drvo ali ga nisu u stanju pribaviti. Velika većina biljaka dom je za gljivice koje su specijalizirane za apsorbiranje fosfora  i  drugih  kemijski  jednostavnih  hranjivih  tvari  iz  tla.  gornjeg  grabežljivca  neće  rasti.  a  močvarni  orlovi  jedu  male  ptice  pjevice.  a  močvarni  orlovi  će  se.  Slijedite  li  lanac  i  gledate  tko  jede  koga  sa  svake  strane  lanca  ili  na  različitim  mjestima  u  mreži. ali ekosustav ostaje  više ili manje netaknut.  Zamislimo  da  smo  uklonili  male ptice pjevice iz hranidbene mreže u močvari. kao i matematičkim modelima. Pomislimo što se  događa kada je neka vrsta istrijebljena.  obično  ćete  ustanoviti  da  je  broj  članaka  u  lancu  pet  ili  manje. ekolozi  su uspjeli otkriti nekoliko najopćenitijih osobina hranidbenih mreža.  a  orlovi  nisu  ničiji  plijen    (osim  ako  izuzmemo  bakterije  i  druge  dekompozitore. zmijama ili drugim životinjama. No. Drugo pravilo  je da broj članaka hranidbene mreže ne raste ukoliko raste veličina zajednice.    Uzajamne simbioze su više od kurioziteta stvorenih za razonodu biolozima. znamo da u vezama među  vrsta  ima  sistematičnosti  i  organizacije.ga nisu u stanju probaviti.  Poznate  su  nam  neke  ključne vrste. Pomislimo  samo na zajednicu kao hranidbenu mrežu.  Mikorhizne  gljivice  prepuštaju  dio  ovog  vitalnog  materijala svojim domaćinima biljkama.   Prašume.    Navest ću dvije generalizacije za ilustraciju nekih čvrstijih principa ekologije zajednica.  Npr:  u  močvarnom  području  sjevernih  središnjih  država  SAD  mali  skakavci  jedu  tragu. Moglo bi se  reći  da  su  milijunima  godina  termiti  pružali  dom  mikroorganizmima  i  služili  njihovim  specijalnim  prohtjevima.  osvojile  su  zemlju.  Zbog  toga  što  trava  ne  jede  nikoga.

  bez  ljudske  intervencije?  Lako  je  potaknuti  lokalnu  raznovrsnost  umjetnim  uvođenjem  velikog  broja  vrsta  ‐  npr. Fizičari mogu iscrtati ponašanje pojedinačne čestice. Neke od njih se pretvaraju u parazitski oblik koji osvaja tijela  larvi  i  počinje  se  hraniti  njihovim  tkivom  i  krvlju.  najviši  broj  vrsta  koje  se  mogu  same  održavati.    Neodredljivost  strukture  zajednice  uvećava  se  postojanjem  veza  među  vrstama  koje  se  nalaze  izvan  konvencionalnih  hranidbenih  mreža  i  za  koje  postoji  malo  uvjerljivijih  zakona  ili  pravila.  No. stvarajući tako male vodene habitate za  sićušne  životinje  i  mikroorganizme.  biomase)  interpoliranih  na  osobine  zajednica  i  vrsta.  nestat  će  sa  svojim  domaćinom. Nakon što su protozoe bile izložene mirisu larvi komaraca jedan do tri dana. njegov rez zadire sve oštrije u zajednicu.  potom  druge  male  životinje  i  efekti  će  biti  sve  uočljiviji  ‐  premda  teško  predvidljivi. One se hrane mikroskopskim protozoama. naročito je teško  predvidjeti.  Populacije  grinja  će  rasti.  počevši  s  njegova  dna  prema  njegovu  vrhu.  presađivanjem  u  prirodu  umjetno  uzgojenih  orhideja  ili  puštanjem  na  slobodu  tigrova  rođenih  u  zoološkom  vrtu.  hranidbenih  ciklusa.  Ekolozi  su  uglavnom  nesposobni  predvidjeti  koje  vrste  još  mogu  naseliti  već  naseljenu  zajednicu  i  dodati  nešto  njenoj  raznovrsnosti. Male udubine u drveću često se pune kišnicom. one se prestaju  hraniti bakterijama i navaljuju na larve. Počinju se gubiti kada dođe do interakcija tri i više  čestica.na  malim  pticama  pjevačicama. Vrlo je teško tvrditi tko će preživjeti i tko će od preživjelih preuzeti ulogu nestalih  vrsta i koliko će uspješno igrati tu ulogu.  Tako  se  segment  hranidbenog  lanca  odjednom  izokreće. mrava.    Na  zapadnoj  obali  SAD  u  njima  se  nastanjuju  larve  jedne  vrste  komaraca. gledano u cijelosti.  Najteže  je  predvidjeti  utjecaj  vrsta  koje  mijenjaju  fizički  okoliš  tijekom  mnogih  godina.  no  njihov nestanak imat će zanemariv učinak na zajednicu .  Isto  tako  je  teško  predvidjeti  rezultate  uklanjanja  strvinara  i  simbionata.  od  osobina  cijelog  ekosustava  (dotoka  energije. Izuzmimo mrave.  tako  da  svaka  vrsta  odgovara  ostatku  zajednice  na  poseban  način.    Proširimo misaoni eksperiment na još dvije vrste ptica pjevica u močvari.  Koliko  su  gusto  naseljene  vrste?  Koja  je  gornja  granica  stabilne  raznovrsnosti.  Natjecanje ‐ posebice ono koje rezultira isključenjem jedne vrste od strane druge. Većina ptičjih vrsta.  većina  njih  će  nestati. s novim osjećajem poziva.  Slučajno  odaberimo  habitat. Biolozi se vraćaju prirodnoj povijesti. mijenjaju sastav kemijskih elemenata i određuju vrste biljaka koje mogu  rasti  u  blizini  njihovih  podzemnih  tunela.  Kako nož reže dublje. Lambornella clarki. stvarajući krug u kome je svaka vrsta istovremeno plijen i grabežljivac za drugoga. glavne grabežljivce  sitnoga  svijeta  kukaca. Aedes sierrensis. Više ne očekuju da će mnogo  naučiti  analizirajući  stvari  odozgo  nadolje.  a  gljivica  i  spora  u  humusu  će  opadati ‐ sve u neodredivoj količini.  Termiti obogaćuju i rahle tlo.    Krug  grabeža  i  protugrabeža  kod  protozoa  i  komaraca  karakterističan  je  za  pravac  kojim  mora  krenuti  ekologija  zajednica:  detaljno  analiziranje  ekosustava.  Završit  ću  s  mojim  omiljenim  primjerom  idiosinkrazije  koja  poništava  zakonitost.  Samo  detaljnim  poznavanjem  životnih  ciklusa  i  biologije  velikih  brojeva  konstitutivnih  vrsta  bit  će  moguće  stvoriti  načela i metode koje mogu precizno ocrtati budućnost ekosustava suočenih s ljudskom devastacijom. te drugih biljaka i životinja povezana je višestrukim lancima u  hranidbenoj mreži.  Dominantne  tri  vrste  u  stanju su mijenjati temperaturu i režim vlage područja u kojima druge životinje i biljke moraju živjeti.    Nepredvidljivost  ekosustava  je  konzekvenca  posebnosti  vrsta  od  kojih  se  on  sastoji. pa na sve ptice pjevice.  Bez  trajne  i  nasilne  manipulacije  većina  prenapučenih  zajednica  vratit  će  se  u  niže  stanje  raznovrsnosti. mogu  sa sigurnošću predvidjeti interakciju dviju čestica. a možda i neće.  .    Obrnuti  proces  izumiranju  vrsta  je  gomilanje  vrsta. koje će možda nalikovati na izvorno.  Svaka  vrsta  jest  entitet  jedinstvene  evolucione  povijesti  i  genoma.  a  dio  su  nekog  drugog  lanca. Ne smijemo zaboraviti da je ekologija neusporedivo kompleksniji predmet od fizike. Protozoe  se hrane bakterijama i drugim mikroorganizmima koji žive u kišnicom napunjenim udubinama u kori  drveća.

 No. Jedan je planet ‐ jedan eksperiment.  u  svezi  s  raznovrsnošću  života:  ako  se  uništi  dovoljan  broj  vrsta. možda će biti prekasno. u trenutku  kada ćemo biti sigurni.  tu  će  se  nalaziti  odgovor  na  pitanje  koje  sebi  najčešće  postavljam.  Jer.  hoće  li  cijeli  ekosustav  kolabirati  i  hoće  li  uništenje  većine  drugih vrsta uslijediti ubrzo potom? Jedini odgovor koji mogu dati glasi: moguće je.      Prevela: Rajka Rusan  .

 Njegove namjere o izgradnji karijere počele  su  dobivati  svoje  obrise:  on  će  početi  raditi  za  Odjel  promocije  poljoprivrede  Sjedinjenih  država. “Sada mi je potreban jedan jači fix”. prisjeća se Wilson. Premda je već bio poznat. mi smo bili par luđaka. “Kada sam imao  osamnaest godina.  počet  će  se  voziti  u  jednom  od  onih  državnih  zelenih  malih  kamioneta  i  davati  savjete  seljacima  o  kukcima  neprijateljima  i  prijateljima.  jednom  u  šestom  razredu.” U srednjoj školi. crvenih admirala. tužnih krinki. a zrak se ispunio njihovim karakterističnim mirisom. mogao je ući u svijet koji ne  mari za onaj njegov.  Još  uvijek  ima  o  tome  jasna  sjećanja: razdvojivši gnjilo deblo. ipak je bio sramežljiv. koje im je Wilson pažljivo dostavljao. kaže. piše.Robert Wright    ZNANSTVENIK I NJEGOV BOG*          Wilson  je  u  mladosti  prvi  puta  iskusio  “prirodnjački  trans”.  Živjele  su  u  kavezima  za  piliće  i  jele  ribu  i  tri  žabe  dnevno. Godinu dvije kasnije. Njihova su zlatna  tijela zablistala na suncu.  sve  klince  dovodio  do  ludila  dopuštajući  vučjem  pauku da šeće preko vlastite ruke.  Krajem  tjedna  ukrcali  bi  se  na  autobus  do  Smithsonianovog  muzeja  prirode  povijesti. i kako ih je čitao pred  cijelim razredom.    Wilson  je  na  mrave  prvi  put  obratio  pažnju  u  parku  Rock  Creek. onih ludih vrsta ljudi koji idu okolo i sakupljaju kukce. On to još uvijek može. fritilara. kada je MacLeod posjetio Wilsonove u Alabami. Sada mi je za  to  potrebna  brazilska  prašuma. rekao je MacLeod.”    S  vremena  na  vrijeme  Ed  je  uspio  preobratiti  školskoga  druga  u  zoologa  “bez  stalnog  radnog  vremena. a ta ga je činjenica vodila k proučavanju manjih  stvari. “ali mogu proučavati vlati i obrise tijela kukca  bez pomoći povećala”. Znatiželjne je susjede pripuštao u svoj vrtni muzej.    Ali istraživanje zmija nije mu postalo sudbina.  lovio  je  ribe  na  udicu  i  izvukao  jedan  od  svojih  štapova  iz  vode  takvom nekontroliranom snagom da mu se vrh udice zabio u desno oko.  U  dobi  od  trinaest  godina. citronelom. “Ja posljednji opažam jastreba na drvetu”. vješalica i  vrećica od sira radili mreže za lov leptira.  Ali  još  uvijek  osjećam  onaj  isti  nagon.  Sjećam  se  kako  je  Ed.  započeo  sistematskim  proučavanjem  mrava.  šetali  bi  po  nacionalnom zoološkom vrtu ili bi otišli do parka Rock Creek.  sakupljajući  primjerke Odontomachus insularis i Iridomyrmex humilis. Sam u šumi.  MacLeod  i  Wilson  živjeli  su  u  istom  susjedstvu  u  Washingtonu. u dobi od sedam godina. posebno na blizinu. uzbuđivala me sama činjenica da ulazim u veliku močvaru Alabame.  sada  profesor  entomologije  na  Sveučilištu  u  Illinoisu. zadržao je u ruci gustu koloniju Acanthomyopsa. Kasnije bi ih ubili.  nakon  preseljenja  u  Alabamu. znate već. one godine  kada  su  mu  se  roditelji  razvodili. “Ne sjećam se da je imao mnogo  dobrih prijatelja. u  stražnjem  je  dvorištu  počeo  sakupljati  zmije. Jednoga dana. U parku su od drški za metle.  stjesnili i ovjekovječili kao predstavnike svoje vrste. i trajno onemogućio dubinsku percepciju. velika grozna bića što jedu bogomoljke”. ako ih je uopće imao. Od toga dana ostao mu je  traumatični katarakt koji je potpuno onesposobio oko.  nadu da ću istražujući pronaći nove stvari.  stanje  koje  sam  opisuje  u. oslobođen zahtjeva društva. a nisam ih imao ni ja”. “Prema suvremenim  standardima. Ali  vid na lijevo oko ostao je dobar. Sljedeće je  godine.  dijelom  autobiografskoj knjizi Biophilia.  onaj  isti  emocionalni  polet.  Ed je prešao sa paukova na “Kukce.    Ellis se prisjeća kako je Ed pisao priče u kojima su glavni junaci bili životinje. “Bio  sam prilično poznat u okolici po svojem interesu za zmije”.  U  petom  razredu.  Wilson  je  stvorio  svoju  prvu  opservaciju  vrijednu  objavljivanja  (premda  ju  nije  objavio  još  godinama  poslije)  ‐  naime  da  je  .”  Jedan  takav  konvertit  je  i  Ellis  MacLeod.

 iz kojega će ga krajem dana odnijeti u svoj noćni  logor. koje manji  mravi  režu  u  podnošljive  veličine.  ali  je  napisao  da  su  gotovo  “savršeni”  u  čisto  biološkom  smislu.    Wilson  naravno  nikada  nije  smatrao  da  su  mravlja  društva  vrijedna  ljudskog  oponašanja. vojnici prate uz bok kolone.  Po  noći  logoruju  na  otvorenom. oni ih čiste. tri ili  pet grana. ona ima neka obilježja  organizma: podjelu rada.  vrsta  poljoprivrednih mrava.  veličine  i  beskonačne  svrsishodnosti.  ali  ništa  manje  impresivna  jest  vojska  mrava  Atta  sexdens.    “Mrave možemo smatrati primarnim društvenim kukcima iz nekoliko razloga”. ali vrlo često bez koristi. veliki entomolog s kraja stoljeća. pola tuceta radilica nosi škorpionov rep  oko petnaest metara unatrag. bezpoštednu odanost dijelova cjelini. tvrdio je da je kolonija mrava vrsta organizma.  škorpione. koje se opet dijele i sjedinjuju sve dok mravi ne oblikuju jedinstveni front. U  stvari to možemo reći za sve mrave. mnoge skakavce koji se uspiju spasiti  od  mrava  proždiru  drozdovi.    Malo  manje  užasavajuća.  mali  strvinari  koji  prate  ovu  mravlju  ofenzivu  sa  strane. Wiliam Morton Wheeler.  sa  obližnjih  grana.  Na  tim  gredicama  članovi  jedne  nove  kaste  implantiraju male spore gljivica. putem dužine nogometnog igrališta.  i  oblikuje  kruti  cilindar  u  promjeru  veličine  od  nekoliko  desetaka  centimetara.  kasti  koja  ih  uvlači  u  zemlju.  On  govori:  Pogledajmo  Eciton  Burchelli.    Ako  ispustite  pogled  iz  fokusa.  mravi  izgledaju  kao  jedno  tijelo.  dok  krupniji  mravi.  sa  kraljicom  i  njezinim potomstvom sigurnim u središtu.  Manji. Komadanje i prijenos vrši se bez posebne odluke.  Za  zapadnjačku  osjetljivost  ima  nešto  nelagodno  u  društvu  koje  djeluje  po  mehaničkim  pravilima  i  pomoću  slijepe  individualne  požrtvovnosti.  dugačko  deset  do  petnaest metara i široko više od jedan metar.  Još  manji  mravi  žvaču  dijeliće  u  male  komadiće. ne treba puno mašte da vidimo sličnost između Atta.  proslavila  i  unaprijedila  u  jednog  od  najznačajnijih  entomologa  svijeta.  u  knjizi  koja  ga  je  nakon  objavljivanja  1971. Po danu to se jedinstveno tijelo raspada u privremeni kaos  iz  kojeg  se  stvara  kolona  što  stupa.  U  razradi  knjige.  on  sa  strahopoštovanjem  govori  o  sposobnosti  tih  malih  jednostavnih  stvorenja  da  stvore  društva  takve  složenosti. i njihova potpuna ovisnost o njoj.  strane  mrave.  koji  je  po  svojim  jeftinim  i  pouzdanim  automobilima  i  kompjutorima  društvo  čije  se  učinkovitosti  neki  Amerikanci  plaše. luk od dvadeset  metara. Ono raste poput drveta. Kolonija Atta koristi razrađenu podjelu rada kako bi istovremeno mogla saditi.  Isto  tako.  jelenke.područje  Mobile  Alabama  puno  vatrenih  mrava.  Taj  sklop  traži  i  uništava  tarantule.  pa  je  s  .  stotine  tisuća  mrava  povezuje  svoja  tijela. Najveće radilice sijeku listove i sa njima se vraćaju u gnijezdo. a onda se dijeli na dvije. Lišće pod njihovim nogama hrusti.  agilniji  mravi  radilice  preuzimaju  vodstvo.  koji  su  nekoć  bili  ograničeni  na  Južnu  Ameriku:  Solenopsis invicta.  savršeniji  od  društava  sisavaca. Wilson.  a  onda  ih  prepuštaju  novoj  kasti.  O.  Ubijaju  ih  ubodima  ili  gušenjem.  i  kolektivnu  koheziju  koju  rijetke  ljudske  vojske  mogu  stvoriti. “superorganizam”. s njihovim kastinskim sistemom i ljudskog  društva u kojemu je ljudima od rođenja određen stalni društvenoekonomski status (kao u klasičnoj  Indiji).  orati i žnjeti svoj urod.  Ti  vojni  mravi  imaju  disciplinu. pisao je Wilson u  svojoj  knjizi  Društva  kukaca. i u tome se sastoje neke kritike  kojima  je  bio  izložan  E.  Odmah  nam  pada  na  pamet  fašistička  Italija  ili  komunistička  Kina  ili  čak  moderni  Japan.  Premda kolonija Ataa ne liči na organizam onako kao kolonija vojnika mrava. u posebno sklonište.  koji  se  metodički  kreće  prema  naprijed.  Wilson. Čuvanje nasada ostavljeno je najmanjim od svih mrava. a skakavci ispuštaju zvuke dok  se skrivaju u debla radi samoobrane.    Zamagljivanje crte koja razdvaja i organizam jest osjetljiva stvar.  kaže  Wilson. O.  izbacuju  strane  gljivice  i  s  vremena  na  vrijeme  izdvajaju  niti  kako  bi  mogli  nahraniti  svoje  sestre.  skakavce. gljive.  smisao  za  poslanstvo  (barem  prema  onome  što  se  može  vidjeti). čiji je  nasljednik E.  čak  i  nedovoljno  pokretljive  zmije  i  guštere.

) Potom je svaki organ zdrobio u kašastu masu. obično vizualnim  ili  auditornima  koji  pokreću  stereotipsku  sekvencu  ponašanja  u  ptica  i  drugih  životinja. prema  Wilsonovim  riječima.    Nekoliko godina kasnije. Wilson. je i zagonetno. koji je ideju o superorganizmu shvatio  doslovno i iz nje izvukao određen estetski užitak.  sa  kojega  je  kritika  na  Wilsona  dolazila  više  puta. okrenuo se ekološkim i teorijsko biološkim temama.  “Te  noći  nisam  mogao  spavati”  zapisao  je  u  jednom  autobiografskom  članku  “tada  sam  zamislio  prikaz  cijelog  društvenog  repertoara  mrava  pomoću  malog  broja  kemijskih  okidača”.  Wilson  je  odmah shvatio da kemijski signali mogu imati analognu ulogu i kod društvenih kukaca. Njihov je altruizam duboko ukorijenjen. signalima. nakon što se vratio s dugih svjetskih putovanja.  ljudi  neće  raditi  naporno.  jer se prihvaća bespogovorno. Za vrijeme svog predavanja Lorenz je govorio o “riliserima”. i pokrenula je neke prilično lude spekulacije o nematerijalnim snagama poput  “duha košnice”.  Sociobiologija.  Baveći se problemom znanstvenog definiranja vrste susreo se s potrebom razgraničenja prirodnog i  kulturnog. i isprao ih.    Jedinstvo mravlje kolonije. kada je pokušao objasniti dosljednost zajednice kukaca. ako  ne  dobiju  naknadu  u  odnosu  prema  količini  svoga  rada. Istražujući izvor mirisa koji  vatreni mravi odašilju iz svojega zatka. tada već mladi profesor  s  Harvarda.  Etologija  se  obično  definira  kao  proučavanje  životinjskog  ponašanja  iz  evolucione  perspektive. Oni nisu. Wilson je slušao predavanje Konrada Lorenza.  Kako  se  takva  pojedinačna  glupost  može  zbrojati  u  društvenu inteligenciju?    U Wheelerovo doba to je bila velika misterija koja je okruživala sve društvene kukce ‐ ose. kada su  stigli do mjesta na kome se nalazila. Samo se Dufourova žlijezda. Wilson je odstranio tri organa za koje se činilo da su vjerojatni  kandidati. O. austrijskog zoologa koji je utemeljio  etologiju.  Društvo  mrava  nema takav problem.  tko  je  prvi  koristio  latinsko  ime  za  neki  jasni  oblik.  samo  vodiči  nego  cijela  poruka.  već  prema  tome  tko  je  prvi  koristio  boju  za  klasifikaciju  tipova.  Kada  su  njeni  ostaci  stavljeni  na  staklenoj  podlozi  u  blizini  gnijezda vatrenih mrava. Ali na izvjestan način to ima smisla. E. Biofilija i Mravi. osim što je politički sugestivno.  takav  jezik  bio  proglašen reakcionarnim. koja se nalazi  u  bazi  žalca  pokazala  provokativnom.  pronašao  je  kritični  dijelić  dokaza  dok  se  igrao  s  jednim  od  svojih  djetinjih  prijatelja  iz  Alabame. kao i mrave. A otkrio je također  da  su  Lorenzovi  “riliseri”  uistinu  analogni. Mravi su sposobni samo za mali raspon stereotipnih ponašanja i nisu  sposobni  razlikovati  jednu  maticu  od  druge. bio je prisiljen  razmotriti “psihološke faktore kao svijest i volju”. počeli su kružiti uokolo kao da bi sada nešto trebali početi raditi. svaki je od njih bio otprilike veličine kratke i neobičpno  tanke dlake. nego ih također prisiljavaju da napuste gnijezdo i da se počnu kretati. Društva kukaca.    Wilson je pronašao izvor kemijskog markera koji drži na okupu vatrene mrave. barem na prvi pogled. bio socijalist.  ili  feromoni  ‐  kako  su  kasnije  dobili  ime ‐ uzročnici su prilično složene sekvence aktivnosti. usmjerili se prema mirisu koji je širila i.  sve  dok  se  . deseci mrava su izašli van.     Tako  je  pisao:  Možda  vam  je  odmah  palo  na  pamet  da  je  opće  slaganje  o  vrsti  samo  kulturni  artefakt.  Uzeo je primjerak Solenopsisa invicta i žrtvovao ga znanosti.  nakon  što  je  izdao  svoje  knjige  O  ljudskoj  prirodi.    Godine 1953.  Nakon  plodne  karijere  profesora  na  Harvardu  i  dobitnika  brojnih  nagrada  za  populariziranje  znanosti. Oni ne samo da pokazuju put kojim se moraju  kretati mravi.  konvencija  o  anatomiji  i  znanstvenim  imenima  koja  su  se  pojavila  na  isti  način  poput  autonomne  evolucije  sustava.lijevoga  kraja  političkoga  spektra. Solenopsisom invicta. (To nije bila laka zadaća. ispravno i prizemnije objašnjenje  nije se ponudilo još pedeset godina nakon Wheelerovih radova. Wilson je testirao svoje  nagađanje. pčele i  termite.  Ovi  kemijski  okidači.  naime  iz  intuicije  i  povijesne  slučajnosti.  Glavni problem s kojim su se suočila socijalistička i komunistička društva bila je ljudska sebičnost. Čak i Wheeler. U slučaju mrava. Možda je zato ironija da je Wheeler.

 Riječ je  o  usporednim  klasifikacijama  nastalim  u  različitim  ljudskim  društvima  koje  nikada  nisu  bile  u  kontaktu.  Mayr  je  unajmio  urođenike  lovce  koji  će  mu  pomoći da sakupi sve ptice u regiji.  izvježbani  znanstvenik  mogao  razdvojiti.  Napokon  je  izbrojao  da  ljudi  s  Arfaka  raspoznaju 136 vrsta ptica. parazita krvnih protozoa roda Plasmodium.  od  kojih  .  Kada  se  smjestio  u  svoj  logor. Arfački ljudi su lovci koji koriste svoje poznavanje raznolikosti ptica  kako bi preživjeli. čije je podrijetlo u  Australiji. Godine 1928.napokon nije pojavila klasifikacija dovoljnog broja ljudi sposobna da nas zadovolji. i vektorskog komarca Annopheles maculipennis.  plemena  američkih  indijanaca  Amazone  i  bazena  Orinokoa  imaju  vrlo  jasna  znanja  o  biljkama  u  prašumi. Kako su mu lovci donosili primjerak po primjerak.    U svim kulturama preživljavaju sredstva taksonomske klasifikacije.  Zanimljivo  je  bilo  da  je  jedina  žitarica  koja  se  jako  koristila u razvijenim zemljama za koju urođenici nisu znali bila orah makadamije. ali je malarije bilo malo ili je gotovo nije ni bilo.  Na  nekim  je  lokalitetima  bilo puno komaraca.  da  malariju  prenosi  komarac Anopheles.  već  o  tome  da  Papuanci  nemaju  nikakve  praktične  potrebe za klasifikacijom mrava.     Ali ne biste bili u pravu.  Problem  je  riješen  godine  1934.  Proučavajući  primjerke  sakupljene  iz  Zapadne  Nove  Gvineje.    Isto  tako. Ponovio sam Mayrov interkulturni test i pronašao da Saruwageti  ne  razlikuju  vrste  mrava.  Entomolozi  su  otkrili  da  A.  Mi  time  gubimo  bespovratno ono što je u pravom smislu znanstvena spoznaja.  kao  što  bankovni  aparat  za  sortiranje  kovanica  razdvaja  kovanice  od  deset  centi.  Nažalost.  premda  ih  obilježavaju  mnoge  distinktivne  biološke  crte.  kada  sam  imao  dvadesetipet  godina.  premda  izvježbani  lovci.. Izvanjska je pojava odraslih  komaraca  bila  gotovo  identična.  mnoga  znanja  urođenika  gube  se.  isprva  činila  nekonzistentna. Postoji test koji razdvaja kulturne artefakte od prirodnih jedinica. o sezonama množenja.  Njegov  pojam  vrste  bio  je  pojam  koji  su  koristili  europski  znanstvenici  promatrajući  mrtve  ptice. i da se njihove vrste gotovo savršeno podudaraju s onima  koje  imenuju  europski  muzejski  biolozi.  U  Europi  se  razlika  između  prenosnika  malarije.  smanjuju  ili  nestaju  otkako  europska  kultura  uništava  posljednje  predpismene  urođeničke  kulture  u  tropskim  zemljama. već skupina koja se sastoji od najmanje sedam vrsta.  Nakon  otkrića  iz  1895.  poslije  dugog  i  riskantnog  puta.  poput  Mayra  kada  je  krenuo  u  Arfačku  avanturu.  nije  bila  riječ  o  tomu  da  su  Saruwagetski  mravi  i  urođenici  pali  na  testu. ni manje ni više.  Neki  šamani  i  plemenski  starci  sposobni  su  imenovati  tisuće  vrsta  biljaka.  krenuo  sam  na  dugački  put  preko  Saruwaget  planina  na  sjeveroistoku  Nove  Gvineje kako bih sakupljao mrave.    Mnogo  godina  kasnije.  on  je  prosudio  da  će  na  Arfak  planinama  vjerojatno  biti  nešto  više  od  stotinu  ptičjih  vrsta.  a  kontrolirani  efekti  nisu  bili  precizni  i  točni.  maculipennis  nije  jedinstvena vrsta. svrstavali u jednu.  Mrav  je  mrav. Prije odlaska. posjetio je  sve  značajnije  kolekcije  ptica  u  europskim  muzejima. dok je na drugima točno bilo  upravo  suprotno. veliki ornitolog Ernst Mayr putovao je kao mladić po Arfak planinama Nove  Gvineje kako bi stvorio prvu potpunu kolekciju ptica. baš kao i europski ornitolozi. klasifikacija kojoj je  Roger Tory Petersen napokon dao svoj pečat.  dvadeset  i  pet  centi  i  jednog  dolara.  Jedina  je  razlika  bila  između  para  vrlo  sličnih  vrsta. on je bilježio  njihova  imena  koja  su  oni  koristili  u  vlastitoj  klasifikaciji.  a  koje  su  ljudi  s  Arfačkih  planina.  koje  je  Mayr.  tako  da  su  izdvajali  primjerke  u  grupe  prema  njihovoj  anatomiji. već su i  naučili vrlo mnogo od svojih kolega indijanaca o preferencijama u staništima. U Mayrovo je vrijeme barem bilo isto. kako kaže  kineska  poslovica.  imenovati  stvari  pravim  imenom. naime da su se  divlje ptice koristile kao temeljni izvor hrane. uključujući i jastrebove.  Botaničari Europe i Sjeverne Amerike ne samo da su se općenito slagali s distinkcijama vrsta. Početak je mudrosti. i  o  praktičnom  iskorištavanju  različitih  biljaka.  To  me  nije  trebalo  čuditi. vlade širom svijeta poduzele su mjere da se unište zajednice kukaca isušivanjem  baruština  i  zaprašivanjem  zaraženih  područja  insekticidima.

 on je korodirao pod utjecajem iznimaka i dvosmislica.  Razmišlja  o  pravilima  kojima  se  ona  vodi.  Na  nižim  razinama  organizacije  redukcionizam  nije  opasan. pokazalo se da se neke vrste koje razlikujemo prema tim osobinama razlikuju  i  po  tome  što  se  hrane  ljudskom  krvlju  i  na  taj  način  prenose  malarične  parazite. biološke.  Otpočetka. Riječ je o jedinstvenoj jedinki.  hibernacija  nasuprot  stalnom  oplođivanju  u  vodi.  piramide. U fizikalnome jeziku oni su virtualni.  proteklih  petnaestak  godina.  mogli  su  se  naciljati  i  istrijebiti. Ispod njih.  Velik  dio  fizike  i  kemije  ovisi  o  točnoj  vizualizaciji odstranjivanja elektrona od atoma ili molekula kako bi stvorili pozitivne ione ili slobodne  elektrone.  Uskoro  su  pronađene  i  druge  karakteristike:  boja  jajašca.  nebodera  ili. koji tvrdi da je sloboda volje mit.  električne  struje  i  kemijskih  veza. svaka  nova razina istraživanja počiva na prethodnoj. Wilson je uzima ozbiljnije od mnogih drugih.neke  priječe  njihovu  hibridizaciju.  varijabilnije  vrste  time  što  demonstriraju  postojanje  samo  jedne populacije jedinki koja se slobodno sparuje u prirodi. razdvajanje i sjedinjavanje otvaraju vrata sigurnim tumačenjima o organizmima.  geografska  distribucija  itd. i to doslovce: njeni zakoni slijede iz zakona niže razine.  Oni  često  sjedinjuju  različite  oblike  koji  su  se  dotad  smatrali  dobrim  vrstama  u  veće. psa ili čovjeka biti deducirani iz zakona organske kemije?    Ova  su  pitanja  bremenita  filozofskim  konzekvencama. u višim područjima piramide redukcionizam  postaje  osporavanim.  možda.  I  najznačajnije od svega. ma kolika bila naša iluzija da se u svojim djelovanjima ravnamo prema vlastitom  izboru.  maculipennis. Osnovni  je  razlog  tomu  što  se  svaka  vrsta  definira  kao  reproduktivno  izolirana  populacija  ili  skup  populacija  koje su se na nekoj stepenici evolucije razdvojile od svih drugih vrsta. Ona se pojavljivala kod tisuća mislilaca tijekom mnogih  stoljeća. Pokazalo se da prve dvije vrste ne legu jajašca u grozdovima.  implicitno.  ne  samo  o  jednoj  jedinki  u  klasi  identičnih  jedinki.    Sistematičari  često  mogu  riješiti  biološke  probleme  ove  vrste  cijepanjem  vrste  na  karakteristike  zajedničke  vrste.  porivu  za  otkrivanjem.  Mnogi  zakoni  kemije  bili  su  reducirani  na  zakone  fizike. već  svako  jajašce  posebno.  tofoelektričkog  efekta.  pojam  biološke  vrste  sadrži  kronične  i  duboke  probleme.  Naša  nesposobnost  da  predvidimo  ovu  predeterminiranu  budućnost  ‐  ili  čak  da  predvidimo  .  Isto  vrijedi  i  u  suprotnom  smjeru.  Na  vrhu  piramide su društvene znanosti.8  x  1010  jedinica  negativnoga  naboja i 9. elektromagneta. Kako znanost napreduje.  Ta  kvalifikacija  se  razlikuje  od  pojma  u  fizici  ili  kemiji. Naravno. Ali. nitko zapravo nikada nije vidio elektrone.    To nije nova metafora.  Da  li  biologija  uistinu  počiva  na  kemiji?  Može  li  se  ponašanje  bubrega  predvidjeti s preciznošću kojom možemo predvidjeti ponašanje molekula? A što je s mozgom? Mogu  li zakoni koji opisuju ponašanje čimpanze. ali fizičari vjeruju  u njih jer svojstva koja su im pripisana omogućuju točno objašnjenje katodnih zraka.1 x 1028 grama mase.    Pa  ipak. No.  Prvo  takvo  obilježje  bilo  je  oblik  i  veličina  jajašca  koje  su  ženke  komaraca legle na površinu vode. ni u kom slučaju.  Jedna  slika  opsjeda  ga.  od  prvih  jasnih  formulacija na kraju prošloga stoljeća.    To  je  mišljenje  poznato  kao  redukcionizam. Kada se to vrši ispravno. Pod njima su kemija i fizika. da je ostatak ljudske  povijesti predvidiv.  Entomolozi  su  se  uzbudili.  To  je  slika  čvrste  strukture  koja  stremi  prema  nebu  ‐  slika  tornja.  kao  što  je  atom  vodika  ili  molekula  benzena.  opasni  članovi  skupine  A.  Malarija  je  u  Europi gotovo posve nestala.  tako  da  među  kemičarima  redukcionizam nije sporan niti je nekome odbojan.  u  kojima  je  riječ  o  općem  pojmu  sa  skupinom  izmjerljivih  količina.  pa  su  se  ostali  dijelovi  slagalice  ubrzo  uklopili  na  pravo  mjesto.  društvenoj  organizaciji  cijelog  poduhvata  i  njegovoj  konceptualnoj  shemi.  Kada  se  to  ustanovilo.  Elektron  primjerice  jest  postulirana  jedinica  sa  4. oni imaju nesumnjivo tjelesno postojanje. vjeruje on.  Na  višim  razinama  organizacije  redukcionizam je povezan s determinizmom.    Više  od  mnogih  drugih  znanstvenika  Edward  Wilson  razmišlja  o  znanosti.  veličina  strukture  kromosoma. pomoću ispravne  analize.

 svaki je taj signal neizbježni rezultat nekih drugih signala  i tako u beskonačnost.  on  inzistira  na  teoriji  koja je po svome duhu redukcionistička koliko to može biti. iz društvenih znanosti.  Ali.    Najgorljiviji kritičari redukcionizma potječu s vrha piramide.  Wilson  ostaje  nepokolebljiv.  Njihovo  je  ponašanje  uzrokovano  milijunima  mikroskopskih  signala koji se odašilju u djeliću sekunde.  još  uvijek  je  predmet  rasprava.    Istina.  Izjavljuje:  “Ukoliko  pokušavate  izgraditi sustav morate imati nešto nalik na vjeru. objavljena njegova knjiga Sociobiologija. Morate vjerovati u to da postoji neko glavno načelo  organizacije koje ćete otkriti. antropologijom i sociologijom.  on  je  nesumnjivo  redukcionist  u  čistom  smislu  riječi  ‐  i  ponosan  je  na  to.    Je  li  Wilson  uistinu  redukcionist  u  tom  smislu  riječi.  Edward  Wilson  upoznao  se  s  tim  konotacijama  vrlo  bolno  i  intenzivno  nakon što je 1975.  poput  kemičara. Ovu je teoriju Wilson stvorio u koautorstvu s fizičarom  Charlesom  Lumsdenom.  obično  s  neprijateljskim  namjerama.  I  mnogi  biolozi  su  skeptični  spram  nje.nečije ponašanje ‐ odražava samo naše nepotpuno poznavanje svih činjenica i neznanje principa koji  su tu na djelu. Morate vjerovati u njegovo postojanje i ma koliko bila nesavršena vaša  formulacija tog načela.  Od  1981.”  .  No. Pokušava u jednom potezu objasniti sve  pojave  na  svim  razinama  piramide  formuliranjem  zakona  koji  povezuju  molekularnu  biologiju  s  psihologijom. Tzv. i susreće se s njima sve do danas. morate vjerovati u to da će se jednoga dana pokazati da ste bili u pravu.  ljudi  su  komplicirana  bića.  predati  se  redukcionizmu  bez  borbe.  i  ona  nije  naišla  na  simpatije  među  socijalnim  znanstvenicima. No.  Tako  je  među  socijalnim  znanostima  riječ  redukcionizam  poprimila  izrazito  pogrdne  i  uvredljive  konotacije:  za  njih  je  redukcionist  netko  tko  nudi  simplicificirajuća  biološka  objašnjenja  ljudskog  ponašanja. humanisti  nisu  spremni.

 u teritorijalnim ili konkurentnim bitkama može doći do neželjenih rogova u očima ili do  zubiju  koji  prodiru  u  arterije.  tako  da  grupna  selekcija  usavršava  sve  te  ograničavajuće  mehanizme. U njegovoj važnoj i s pravom najpoznatijoj knjizi.  Njegova  je  “borba”  značila  puno  više  od  puke  bitke  dviju  životinja  do  smrti.  koje  su  vrlo  uobičajena  vrsta životinjske agresivnosti. tako da  oni  postaju  zaliha  za  oplodnju  u  budućnosti.  da  “premda  povremeno. No. shodno tomu.  ono  je  gotovo  isto  tako  fasciniralo  i  pred‐evolucione  biologe.  Djeca  se  zbrinjavaju. Bitke su tu uvijek ograničene. lijepi cvijet koji se “bori” sa konkurentima za pažnju kukaca.  Naravno da kada je riječ o napadu lava na antilopu imamo borbu na život i smrt: da je nemamo lav  nikada  ne  bi  zaslužio  svoju  večeru. Nadalje. selekcija otišla krivim putem.  koji  je  borbu  za  opstanak  smatrao  pogonom  prirodne  selekcije.  blefiranje.    Posljednjih godina pitanja životinjske agresivnosti osvjetlila su i popularizirala djela tzv. pa pobjednik ne ide do kraja.  No.  a  što  je  s  teorijom?  Agresivnost  jedne  životinje  prema  drugoj. na neki način.  Kada  se  suočimo  s  drugim  ljudima. etiologa.  premda  je  bez  sumnje  ima.  Štoviše.  a  divljaštvo  nije  uvijek  smrtonosno.  “Okolina  se  dijeli  među  članovima  vrste  tako  da  svi  mogu  postojati  u  skladu  s  ponuđenim  okolnostima.Michael Ruse   SOCIOBIOLOGIJA ŽIVOTINJA*           Agresivnost: etiološki stav      Pitanje  životinjske  agresivnosti  fasciniralo  je  evolucioniste  sve  od  Darwinova  vremena:  ustvari. agresivnost među članovima iste vrste postoji zbog izbora najboljih članova vrste.  Ona  se  metaforično  proširivala  i na  kaktus  koji se “bori” protiv suše. čini se da životinje općenito ne vole  okus članova vlastite vrste.  najbolja  majka  izabiru  se  zbog  koristi  potomstva. a to  je nešto što nema veze s ulogama žrtve i istrebljivača. Lorenz  nadugačko  govori  kako  je  tradicionalni  stav  prema  agresivnosti.  Prema  toj  hipotezi.  ponajviše Konrada Lorenza.  Doista.  nikada  nismo  pronašli  da  je  cilj  agresije  istrebljenje  članova  vlastite  vrste”.  prema  Lorenzu.  kada  brani  svoje gnijezdo ili želi dobiti svoju večeru.  bitke  među  životinjama  iste  vrste.  mehanizmi  su  ograničavanja  tako  svrsishodni.  agresivnost  je  bila  fundamentalna.  Najbolji  otac.  zašto  postoji  agresivnost  između  životinja  iste  vrste.  mi  smo  ubojice!  Tijekom  . One uključuju jednu vrstu društvene interakcije.  i  zašto  bi  na  tu  agresiju  djelovala  tolika  ograničenja?  Lorenz  se  poziva  na  hipotezu  o  grupnoj  selekciji.  jer  interesima  vrste  najbolje  služi  ako  imaju  najbolje  članove  kao  roditelje. uključuju ritual.     Toliko  o  činjenicama.  životinja  koja  gubi  u  sukobu  često  daje  znakove umiranja. U  našem je slučaju.  životna  i  sveopća  karakteristika  životinjske  egzistencije. životinje koje love druge vrste nemaju razloga istrebljivati  članove  vlastite. Mi više nemamo gotovo nepogrešive  ograničavajuće  mehanizme  divljaka.  Međutim.  Za  Darwina. O agresivnosti. posve su drukčije.  s  navodno  dobronamjernim  i  svemogućim  kršćanskim  Bogom.  uništenje  vlastitih  članova  isto  tako  nije  u  interesu  vrste. Psi će. recimo.”    Svoj stav o životinjskome svijetu Lorenz nadopunjuje uz pomoć nekoliko mudrih ali tužnih riječi. nadmoćnom napadaču  pokazivati svoje trbuhe i time raspršiti gnjev agresora. lako možemo objasniti pomoću darvinističke selekcije.  posebno  ako  “slabiji”  uključuju  mlađe  članove.  koji  su  teškom  mukom  pokušavali  harmonizirati  prirodu  “krvavih  zubi  i  ralja”. do ubojstva.  kao  neizbježnoj  i  krvavoj  bitki  na  život i smrt ‐  posebno kada se primijeni na sukob među životinjama iste vrste ‐ potpuno pogrešan.

 Kod izvjesnih parazitnih vrsta Hymenoptera  (tj. jer se do potpune istine o životinjskoj agresivnosti  (i  općenito. A okrenemo li se  pticama i tu ćemo vidjeti da katkada nastaju bitke do smrti. Zbog toga ratujemo jedni protiv drugih. Što se tiče agresivnosti unutar vrste.  Stopa  ubojstava  među  hijenama  viša  je  nego  u  Detroitu.  ljudska  bića  postaju  doista  vrlo  miroljubiva. lenguri žive u čoporima.  koji  su  mnogi  gotovo  kao  evanđelje  prihvaćali  do  današnjih  dana. Sociobiolozi  tvrde da do faktičnih i mogućih grešaka može doći. pčele i mrave) ličinke se privremeno transformiraju u čudne oblike  koji su.  pa  čak  i  da  je  veći  dio  agresivnosti ograničen. pomoću proučavanja koja se vode tek danas. Vrlo često.  on  će  pokušati  ubiti  cijelo  potomstvo  prethodnoga. Kako bi istaknuo  svoju  poantu.    Krenemo li dalje.  ubojstva  također  nisu  nepoznata.  Wilson  dodaje  da  je  jedno  ubojstvo  na  tisuću  sati  veliko  divljaštvo  po  ljudskim  standardima  i  tvrdi  da  prema  dostupnim  podacima. Unatoč svim ogradama. Čak se i među čimpanzama katkada događaju ubojstva i kanibalizam.  U  izvjesnom  smislu  to  je  lako. posebno ne  na  početku.  a  ako  imaju  priliku.  da  je  velik  dio  agresivnosti  genetski  i  urođen.  sociobiolozi  opo‐vrgavaju  i  činjenično  i  teorijski.  Mi  smo  puno manje opasno agresivni od većine životinja.  ljudi. Lorenz i njegovi protivnici slažu se da je  agresivnost  rasprostranjena.  longitudinalnih  studija  životinjskog  ponašanja u divljini. u očima sociobiologa. sukob među životinjama ne eskalira do totalnog rata. Sociobiolozi  kreću  s  isključivo  individualno‐selekcijskog  stajališta.    Wilson započinje sa svijetom kukaca i pruža dug popis vrsta u kojima se pojavljuju bitke do smrti  među članovima iste vrste. čini se.     Ovaj  scenarij  o  životinjskoj  agresivnosti. prilagođene ubijanju i žderanju svih okolnih ličinki istoga roditelja. Mutatis mutandis. prođe crtu od tisuću sati ispitivanja”.  Lavovi  se  katkada  ubijaju.    Sada se već mnogi pitaju kako je bilo moguće da Lorenz izvede tako krive zaključke.  U  svijetu  primata.  možda  i  lakše  negoli da kreću s Lorenzovog.  više  ne  možemo  svoja  neprijateljstva držati pod kontrolom.  ponašanju)  može  doći  samo  pomoću  dugoročnih.  mnogi  biolozi  čvrsto  poriču  Lorenzove  tvrdnje  da  je  agresivnost  među  članovima iste vrste gotovo univerzalne ali ograničene prirode. Smrtonosni sukobi  se završavaju tek kada preostaje samo jedna. a prati ih čak i kanibalizam. uključujući i majmune. a ne prezaju niti od  njihova  proždiranja. Sociobiolozi ne čine nikakve apriorne pretpostavke o dobru za vrstu i  stoga nemaju potrebu za posebnim objašnjenjima činjenice da neki organizmi napadaju članove svoje  vrste.  Preuzme  li  neki  drugi  mužjak  vodstvo  nad  čoporom.  čak  i  kada  uzmemo  u  obzir  ljudsko  ratovanje  i  usporedimo  ga  s  ostalim  životinjskim  bićima.  pa  mi. reda kukaca koji uključuje ose.  a  ista  će  se  vrsta  također  ponekad  pogostiti  mesom  vlastitih  drugova.  ljudska  vrsta  u  usporedbi  s  time  izgleda  prilično  dobroćudna. a tada se ličinke ponovno transformiraju.    Kao što se moglo i očekivati.  uočit ćemo da su ubojstva i kanibalizam prošireni po cijelom životinjskom carstvu i da uključuju čak i  više kičmenjake.    Kakva je  u stvari životinjska agresivnost?      Važno i zanimljivo pitanje jest kakva je agresivnost životinja među članovima iste vrste? Nitko ne  poriče da agresivnost među članovima različitih vrsta uključuje prilično izravne darvinističke funkcije  prehrane.  Započnimo  prvo  s  činjenicama  i  pogledajmo Wilsonovsku sintezu.  mužjaci  katkada  žderu  mlade  lavove  drugih  mužjaka. obrane itd.ranog  kamenog  doba.  Suprotno  popularnome  mišljenju. O ubojstvima kod životinja Wilson  piše:  “Bio  sam  zapanjen  kada  sam  shvatio  kako  se  često  takva  ponašanja  vide  tek  kada  vrijeme  promatranja što ga posvećujemo jednoj vrsti. ako mislimo da se ubojstva i kanibalizam zbivaju samo u svijetu  beskičmenjaka. parazitska ličinka ose potpuno je indiferentna prema  . u kojima nad ženkama dominira jedan mužjak. mnoge životinje ubijaju svoje drugove.  Međutim. recimo. U Indiji. preispituje se i Lorenzova hipoteza o grupnoj selekciji.  nastala  je  “zla  unutarvrsna  selekcija”.

  agresivnost  raste  ili  pak  životinje  pokazuju  druge  vrste  bizarnih  ponašanja. koja je anatema za sociobiologe? Wilson ističe da odgovor mora biti sljedeći:  neograničena  je  agresivnost  za  jedinku  skuplja  od  ograničene  agresivnosti.  Može se pokazati da je populacija golubova nestabilna.  nije  stabilna  niti  populacija  jastrebova.    Nadalje.. Individualna bi selekcija stabilnom zadržala polimorfnu populaciju. koju Smith definira kao strategiju u kojoj  nijedna  “mutirajuća”  strategija  ne  bi  mogla  dati  višu  reproduktivnu  podobnost”. jedinki ne bi bilo bolje  ni da izabere obrnutu strategiju.  Wilson  ističe  da  se  agresivnost  može  mijenjati  po  potrebi. sve dok njihovom protivniku ne postane dosadno ili ne zaspi. U Smithovom  je djelu središnji pojam “evoluciono stabilne strategije”.  sociobiolozi. Budući da članovi  iste vrste žele istu stvar. a svoj nastanak zahvaljuje John Maynard ‐ Smithu i brojnim suradnicima. a agresivnost omogućava da životinja dobije svoj dio ili veći.  Drugi  organizam  znači  hranu.  homoseksualni.  Postavljanjem  pravih  numeričkih  vrijednosti. naime.  kanibali  i  pokazuju  druge  vrste  ponašanja  koje  su  u  tim  uvjetima  “abnormalne”. samo dva imena za idealne tipove vrsti). ako postoji izvjestan razmjer jastrebova i golubova.  No.        Snaga i ograničenje pristupa teorije igara      U  prilog  teoriji  igara  možemo  ponajprije  izraziti  mišljenje  da  su  ti  modeli  sve  usklađeniji  s  dokazima  o  pravoj  stvarnosti  o  agresivnim  sukobima  unutar  životinjskih  vrsta. a ne grupne. oni se uvijek povlače pred  pravom  agresivnošću.  s  dvije  moguće  vrste:  jastrebovima  i  golubovima  ili  miševima (to su.  sociobiolozi  nisu  objasnili  najzačudniju  činjenicu  o  životinjskoj  agresivnosti.  Premda  on  daje  neke  prijedloge. Sve se to može objasniti pomoću darvinističke koristi od prilagodbe.    Razmotrimo  prvo  populaciju  organizama...tome  napada  li  članove  svoje  ili  druge  vrste.  Kako  to  objasniti.  Štakori  postaju  hiperseksualni. Postoje  samo ograničeni izvori. dovršeniju analizu te tvrdnje nedavno su pružili stručnjaci u Britaniji.  često  se  vrše  očajnički  napadi.  već  smo  na  području  teorije.  Zanemarimo  li  već  navedene  poteškoće  iz  prošlog  poglavlja.  naime  da  unatoč  tomu  što  bismo  Lorenzovu  objašnjenju  željeli  postaviti  mnoga  ograničenja  ipak  nismo  objasnili  veliku  suzdržanost  od  sukoba  među  članovima  iste  vrste.  jer  bi  individualna  selekcija  tada  favorizirala  goluba mutanta! Međutim..  životinjsku  agresivnost  općenito  objašnjavaju  kao  konkurenciju “za zajedničke resurse ili potrebe koje su u stvari ili potencijalno ograničene”. nije čudo da unutar vrste postoji konkurencija i agresivnost.  ako  nam  je  poznata  činjenica  da  sukob  katkada  eskalira?  Kako  bismo  to  mogli  objasniti  pomoću  individualne  selekcije.  Osim  toga.  može  se  pokazati  da  niti  posve  “golubinja” niti posve “jastrebovska” strategija u populaciji nije ESS. već njihova izvjesna proporcija.  Golubovi  se  bore  ritualiziranije.  grupna  selekcija  ne  objašnjava  zašto  sukobi  katkada  .  posebno  Wilson. jer bi individualna selekcija favorizirala goluba  mutanta. onda pojedinačna selekcija ne favorizira ni jedan od njih. Kada se jastreb sretne s članom iste  vrste  oni  se  bore  sve  dok  jedan  od  njih  ne  pobijedi  ili  ne  bude  ozbiljno  ranjen.  Kada  su  izvori  ograničeni.  Time  se  misli  na  situaciju  sljedeće  vrste:  kada  u  populaciji  postoje  mnogi  mogući  oblici  i  kada  je  dan  stvarni  odnos  među tim oblicima.        Evoluciono stabilne strategije      Pristup  o  kojem  ćemo  raspravljati  jest  grana  primijenjene  matematike  poznata  pod  imenom  teorije igara.  Međutim.    konkurenciju  ili  nešto  treće. ESS.  Prenapučene  mačke  postaju  despotske  i  na  one  koje  postaju  vođe.    S  objašnjenjem  agresivnosti  pomoću  konkurencije  za  izvore.

  premda  postoje  dokazi  da  katkada  ipak  uspijeva. Tinbergen je.  ali  može  li  nada  da  će  potomci  x  pokupiti  b  kompenzirati  sav  trud  oko  pronalaženja  partnera?  Kao  odgovor  na  to  pitanje  predlagani  su  razni  modeli.  čini  se  da  postoje  i  fiziološki  dokazi  u  prilog  teoriji  igara  (posebno za model koji uključuje dominaciju vrste osvetnika). ne možemo  poreći  da  se  time  opasno  približavamo  grupno‐selekcionističkom  odgovoru. Premda ab  može  biti  izvrsna  kombinacija.  ne  uspijeva  postati  opća  strategija.  ali  su  izabrane  vrijednosti  prilično  proizvoljne. trebamo reći i  sljedeće:  Do  sada  je  teorija  igara  dosta  obećavala.  Ako  se  organizam  nije  spreman  povremeno  izboriti  za  nešto.  ne  bježe..        Spol i seksualna selekcija      Ako se geni životinja moraju prebaciti na buduće generacije. ali do danas se taj pristup još ne može rigorozno testirati.. a y u a.  tj. zašto je uopće potreban spol.  možemo  umjereno  zaključiti  da  se  s  takvim  pristupom  trenutno  pokazuje  prihvatljivost  modela. ESS tada glasi: “Ako si kod kuće. teoretičari  igara  pridaju  modelima  posebne  vrijednosti  tako  da  rezultati  odgovaraju  onome  što  se  zbiva  u  prirodi.  Recimo. ali ako ih umjetno ubacimo na teritorije drugih. No. vjerojatno postoje  drugi  razlozi  zašto  “papučarstvo”. Čini se da  prednost  spolnosti  leži  u  bržem  stvaranju  onih  mutacija  koje  pomoću  spolnosti  stvaraju  poželjne  karakteristike.eskaliraju  do  određene  granice. ostaj. premda bi im on bio vrijedan. da se njima gubi vrijeme ili nešto slično. jer eksperimentalni dokazi pokazuju da  mnoge  životinje  u  bolnoj  situaciji  ili  kada  su  napadnute.  Pristup  teorije  igara  može  objasniti  takve  fenomene.  pokazao da  mužjaci ptice koljuške brane svoje teritorije. Međutim. i ono je predstavljalo veliki interes sociobiologa.  ne  gubi  vrijeme  i  bježi. Poznato je da  kod  mnogih  vrsta  životinja  jedinke  označavaju  vlastiti  teritorij  i  što  je  još  zanimljivije.  starosjedilac  će  obično  svoj  teritorij bolje poznavati i stoga će biti u stvarnoj prednosti pred napadačem.  .  vrsta  kod  kojih  su  potrebne  dvije  životinje  da  bi  nastao  podmladak. a organizam y mutaciju b.    U izvjesnom smislu možemo postaviti prethodno pitanje..  bez  spolnosti  postojeće  mutacije  ne  bismo  mogli  spojiti.. razmotrimo još i asimetrična natjecanja. Pretpostavimo da organizam x ima mutaciju a.    Sada.  tj..  Maynard  ‐  Smithovi  modeli  za  razliku  od  nje  objašnjavaju  kako  se  ograničenje može održati.  ali  vjerojatno  točno  možemo reći da se problem još uvijek obrađuje i da je bez čvrstih odgovora. ali ne i njihova apsolutna točnost. da pravo divljaštvo katkada može buknuti.  Štoviše.    Kada raspravljamo o podršci u prilog teorije igara.  onda  je  njegova  tobožnja  spremnost  pretvaranja  u  jastreba  čisti  blef. organizmi se jednom moraju prestati  boriti  i  početi  se  reproducirati. primjerice.”  Usput. niti procjena predviđanja u skladu s opaženim ponašanjem.  Dosad  smišljeni  modeli  davali  su  rezultate  koji  su  grubo  odgovarali  stvarnim  činjenicama  prirode.  Vrsti  se  možda  isplati  imati  ab  kombinaciju.  postavlja  se  pitanje  ponašanja  koje  prati  reprodukciju. kada smo naveli razloge u prilog teorije igara prema životinjskoj agresivnosti. ako si  na  tuđem  teritoriju.  da  ga  drugi  članovi vrste uglavnom poštuju. oni će  pokušati  bježati. naime.  ovdje  moramo  primijetiti  da  je  svrsishodna  i  druga ESS: “Kada si kod kuće bježi van. kao i činjenično stanje.  zadržavanje  na  vlastitom  teritoriju.  već  odgovaraju  većim  stupnjem  agresivnosti. što je još očitije.  Ukratko. Teorija  igara može se primijeniti i na fenomen o kojem se puno raspravljalo ‐ o teritorijalnosti. premda u ovome odgovoru ima istine..  ako  pretpostavimo  da  su  sukobi opasni.  Budući  da  ima  mnogo  seksualnih  životinja. ostaj”! Međutim.  ali  ne  možemo  ju  nazvati  dobro  utemeljenom  teorijom.  Ne  postoji  stvarna  kontrola  kojom  bi  se  ustanovile vrijednosti u pravom životu.  već  bismo  morali čekati dok x mutira u b. kada si kod tuđe kuće.

  a  drugi  do  spolne  selekcije.  ne  prikazuju  pomoću  darvinizma. Bilo po definiciji ili zbog toga što je  tako realno.    Kada  uzgajivači  izabiru.  u  istome  času  došlo  bi  do  selektivne  prednosti  za  drugi  organizam  koji  bi  proizvodio  jeftinije. i time  imao  veću  ulogu  u  prehrani  zametka.  oni  to  čine  zbog  dva  razloga:  oni  ili  žele  profit.  Darwin  je  uveo  cijeli  evolutivni  mehanizam  koji  se  usredotočio  na  spolnost.    Sada u igru ulazi pojam roditeljske investicije.  Analogijom  s  uzgajivačima  lijepih  životinja.  . Svaki od njih daje  jednaki broj spolnih stanica (gameta).  i  stoga  količinski  više  manjih  gameta.  U  Podrijetlu  vrsta. Moramo odmah dodati da u toj slici postoje  iznimke i ukratko ćemo ih razmotriti.  Međutim.  naravno  i  drugi  roditelj  želi  učiniti  isto  i  tada  se  postavlja  pitanje:  tko  u  toj  igri  može  više  izgubiti?  Vrlo  je  jasno  da  je  to  obično  ženka.  mogle  iskoristiti  suvišak  hrane  druge  gamete.  netko  mora  nositi  bebu. ali želi zadržati mužjaka zbog pomoći ili kompenzacije.  koje  bi.  ali  jedan  od  sekundarnih  mehanizama  bila  je  spolna  selekcija.  Ono  što  bismo  općenito  morali  pronaći  u  prirodi  (i  što  u  prirodi  doista  i  nalazimo). a to je u krajnjoj liniji njihovo područje.  No.  ili  točnije. Pa ipak.  Darwinov  glavni  mehanizam  je  bio  prirodna  selekcija. pretpostavimo da imamo spolnost.  Darwin  je  tvrdio  da  ženke  katkada  biraju  mužjake  i  tada  dobivamo  evoluciju  mužjaka  s  lijepim  karakteristikama. Mužjak želi ženku  oploditi i pobjeći drugoj. Darwin je tvrdio da se katkada  mužjaci  bore  za  ženke.  do  dviju  vrsta  spolne  selekcije: bitke mužjaka i ženskog izbora. ženka se želi oploditi.  Ako  jedan  roditelj  može  prebaciti  taj  posao  na  drugoga. a “muškost” male stanice.    Sociobiolozi  su  oživjeli  spolnu  selekciju  ‐  kao  što  bismo  to  i  očekivali.  koja  je  uhvaćena  u  sljedeću  dilemu:  ona  je  investirala  više  ili  duže.  kao  što  seljaci  žele  ovce  bogatije runom ili teže krave.  Shodno  tome. Njihov vjerojatno najveći doprinos usredotočen je na pojam “roditeljske investicije” koji  je razvio Robert Trivers. Prvi cilj doveo  je  Darwina  do  prirodne  selekcije. ili pak žele ugodu..  premda  su  u  mnogočemu  sličniji  Darwinu  negoli  brojni  njegovi  nastavljači.. Otpočetka je poznato da spolnost ima zanimljive i važne  evolucijske  implikacije.  koje  su  usmjerene prema ženkama njihove vrste.  jer  ona  počiva  na  nizu  evolucijskih implikacija po životinjsko ponašanje. Analogijom s uzgajivačima.. s kojim bi  mogao  stvoriti  još  više  potomaka. s dva novooblikovana spola. muški i ženski žele stvoriti potomke..  No. On je vjerovao da je spolna selekcija  dovoljno važna da bi promovira kao posebni evolutivni mehanizam. I tako odmah imamo sukob interesa.  utoliko  bolje (s evolucionog stajališta).  dobili  bismo  evoluciju  dvaju  tipova  spolnih  stanica:  velike  stanice.  koja  je  bila  funkcija  potrebe  za  pronalaženjem  hrane  i  skloništa. Kada bi jedan roditelj stvorio nešto veću spolnu stanicu.  koje  se  proizvode  u  malim  količinama i male stanice koje se proizvode u velikim količinama.          Roditeljska investicija      Pretpostavimo rudimentarne početke seksualnosti. kao  što  se  također  moglo  očekivati.  ona  će  morati  napraviti  najviše  napora  ako  odluči  zaboraviti svoje gubitke i započeti ispočetka. jer taj roditelj može sada slobodno  tražiti drugog partnera.  spajanjem  s  većom  gametom  drugog  organizma. “ženskost” proizvodi velike stanice.  Međutim.  jest  da  mužjaci  budu  zainteresiraniji  za  oplodnju  što  većeg  broja  ženki  i  onih koje su zainteresiranije za uzgajanje svojih mladih.  recimo  kada  objašnjavaju  ženski  izbor.  razložno  je  pretpostaviti  da  bi  to  bila  selektivna  prednost  u  odnosu  na  onu  konkurentnu. kao što golubari žele ljepše golubove.  I  tako  dobivamo  različite  selektivne  sile.  sociobiolozi  mnoge  stvari.  pa  dobivamo  evoluciju  mužjaka  s  napadačkim  oružjima  usmjerenim  prema  drugim  mužjacima  iste  vrste. a ona je bila funkcija bitke za pronalaženje partnera. Oba roditelja.

  No. Mužjaci mnogih  vrsta  bore  se  za  ženke  i  posjeduju  najrazličitije  vrste  adaptacije  koje  bi  im  mogle  pomoći  da  se  uspješno bore. Roditeljski ulog odnosi se na sve napore koje organizam ulaže u svoje potomstvo.  uz  odbitak  cijene  roditeljske  sposobnosti  da  uloži  u  druge  nasljednike.  Svaki  organizam spola s manjim ulogom. Zbog razlika među gametama i u psihološkim  osobinama  (poput  ženke  sisavca  koja  nosi  embrio).    Dosad  smo  raspravljali  o  selekciji  koja  djeluje  na  spol  s  manjim  ulaganjem.  s  izvjesnom  uvjerljivošću  se  pretpostavilo  da  do  obrata  dolazi  zbog  mehanizma  oplodnje. ali u nekim posebnim okolnostima uloge se mogu obrnuti. U slučaju  riba.  što  je  posebno važno.  jer. a to je očito slučaj. No.  prisjetimo  se.  mnoge  ribe  vrše  vanjsku  oplodnju  i.  jedinka  se  može  izabrati  zbog  karakteristika  koje  joj  omogućuju  da  članove  suprotnoga  spola  prisile  na  veće  investiranje  u  potomstvo  negoli  što  bi  to  činili  inače.  Svaki  pojedinac  ima  određenu  količinu  roditeljskog  uloga  na  raspolaganju  i  kada  obratimo  pozornost  na  tu  količinu. mužjak oplođuje jajašca nakon što ih je ženka snijela.  Kao  što  predviđa  teorija. U tom su slučaju mužjaci faktor ograničavajućeg  izbora.    Kako  se  odvijaju  ti  različiti  selektivni  pritisci  i  kakav  imaju  oblik?  Prvo.  naime onima kojima će se najbolje istaknuti budući uspjeh njegovih gena.  možemo  izraditi  neku  vrstu  prosječne  investicije  po  nasljedniku  za  pojedinca.  Iz  onoga  što  smo  rekli  o  relativnim  veličinama  (i  ulozima)  u  spolne  stanice. vidjet ćemo da dva spola ne moraju nužno imati isti prosječni roditeljski ulog po  potomku.  Stanje  stvari  formalnije  možemo  izraziti  ovako:  Roditeljski  ulog  se  definira  kao  “bilo  koji  ulog  roditelja u pojedinačnog potomka koji povećava šanse za opstanak (i time reproduktivni uspjeh) toga  potomka.  a  ne  na  razini  grupe. Kada razmislimo o pojedinačnim interakcijama članova  suprotnoga  spola  imamo  barem  dvije  moguće  “strategije”. kod nekih vrsta  riba mužjaci grade gnijezdo.  selekcija  djeluje  na  razini  jedinke.  Ako  razmotrimo  dva  spola jedne vrste. Recimo.  očito  ćemo  imati  konkurenciju  između  onih  članova  koji  ulažu  manje  u  sparivanje  i  onih  koji  investiraju  više.  ženke  će  biti  ograničavajući  faktor  za  mužjake  i  stoga  dolazi  do  konkurencije  i  shodno  tome.    Kao što smo mogli i očekivati.  do  selektivnog  pritiska  na  mužjake. to onda znači  da će se ženke boriti oko mužjaka.  U      drugom  mogućem  slučaju. A to dovodi do različitih selektivnih pritisaka na jedinke u vrsti.  pokazuje  se  da  među  ženkama  postoji  konkurencija  za  mužjake  i  mehanizmi prilagođavanja koji pomažu ženkama u njihovoj borbi.  Shodno tomu. spol koji ima veći prosječni roditeljski ulog od drugoga. mužjak nema druge mogućnosti doli da ih uzgoji  sam. čiji geni promoviraju osobine koje pomažu tom organizmu da se  bolje i uspješnije množi od svojih konkurenata.  To uključuje gradnju gnijezda.  Za  razliku  od  unutrašnje  oplodnje  kod  kopnenih  životinja.  Prvo.  Kako  selekcija  može  pomoći  jedinki  koja  ulaže  više  i  kako  može  pomoći  jedinki  koja  je  do  izvjesne  vremenske  točke  uložila  više?  Ona  može  djelovati  tako  da  pomogne  dotičnoj  jedinki  da  uspješno  uzgoji najveći broj najkvalitetnijeg podmlatka. ne postoji samo jedan razlog da se obrnu spolne uloge. međutim svaki spol (u cjelini) može stvoriti samo istu količinu nasljednika kao i drugi spol.  to  obično  znači  da  ženke  doista  jesu  spol  koji  ograničava izbor. U zabavnoj popularizaciji  .  ona  djeluje  i  na  spol  s  većim  ulaganjem.  Riječ  je  naravno  o  Darwinovoj  seksualnoj  selekciji  pomoću  borbe  mužjaka i to je načelo empirijski najdokumentiranije u cijelom životinjskom carstvu. brigu nakon rođenja itd.  Ako  je  u  interesu  mužjaka  da  dođe  do  reprodukcije  i  da  podmladak  preživi. prenijet će u razmjerno većoj količini upravo te gene  na  sljedeću  generaciju. brinu se za mlade itd.    Moramo  istaknuti  da  teorija  o  roditeljskom  ulogu  ne  pretpostavlja    da  su  ženke  nužno  ograničavajući spol. postaje faktor ograničenja za  spol s manjim ulogom. To znači da ženka može pobjeći  i  ostaviti  mužjaka  s  mladima.  ”  Veliki  roditeljski  ulog  je  onaj  koji  smanjuje  sposobnost  roditelja  da  investira  u  druge  potomke.  selekcija  se  zbiva  prema  karakteristikama koje jedinki omogućuju kompenzaciju vlastitih gena genima članova drugoga spola.

 jer će tada njezini sinovi imati to obilježje i bolju šansu za reprodukciju.    To svakako pretpostavlja da će sljedeća ženka koju će sresti također tražiti isti prethodni napor. umjesto  da dijeli mužjaka s nekom drugom. a za ženke da  budu  privučene  tim  kvalitetama. sada se mužjaku više ne  isplati napustiti ženku.  Unatoč  tomu.  Ako ona pokaže sklonost za trenutno sparivanje.sociobiologije. selekcija favorizira mužjake koji nose takve “dobre”  gene.  strategija  pronalaženja  muškarčine.    Druga  ženska  strategija  je  “he‐man”  (hi‐men)  strategija. to jest s jednakom količinom uloženog napora kao i prvi put. jer je morao izgraditi gnijezdo.  selekcija  favorizira  one  ženke  koje  se  sparuju  s  mužjacima  koji  nose  najkomplementarnije gene ženkinima. ženka mužjaka prisiljava na bitno ulaganje prije kopulacije. Budući da su detalji prilično slični onima koje smo  opisali kod modela ograničene agresivnosti. jer će se kod sljedeće ženke morati suočiti s jednako visokim zahtjevima kao i  prvi put. Kad do  kopulacije dođe.  Međutim.  možemo  postaviti  jednostavan  model i iskoristiti teoriju igara kako bismo pokazali da strategija “domaće radosti” funkcionira.  No. čak i  ako smijemo koristiti samo individualnu selekciju.  U  uvjetima  evoluiranog  obrasca  mužjačke  roditeljske  brige.  dok  je  Darwin  . Kada se sparuje s  već sparenim mužjakom.  te  sada  to  više  nije.    Treba spomenuti da je ova ženska strategija možda ključ objašnjenja činjenice da je poliginija (tj. U biti.  ali  se  razvilo  u  krajnost. mužjak može odmah produžiti dalje. I obrnuto. Međutim.  to  se  obilježje  i  dalje  može  selektirati. ekstenzivno je  hraniti ili proći kroz elaborirani ritual udvaranja ili nešto tome slično.  jer  se  sada  shvaća  kao  obilježje  privlačnosti. Očito je u interesu skupine u cjelini da se sve ženke u  klanu  spare  s  mužjacima. ženka odbacuje svaku nadu da će steći mužjaka koji će joj pomoći da  uzgoji  svoje  mlade. Zato moramo  pokazati kako se ženska potreba za takvim prethodnim naporom može održati  u populaciji. ženka se barem koristi već provjerenom kvalitetom mužjaka.  sparivanje jednoga mužjaka s mnogim ženkama) tako česta u životinjskome svijetu.  premda  je  kvaliteta  poput  poduzetnosti  i  agilnosti  opće  vrijedna.  U  najčišćem obliku ove strategije..    Kao  usputni  efekt  glavnim  djelatnim  selektivnim  silama  djeluju  i  pozadinske  sile. kako bi takav očuh radio u korist gena stranca. To bismo  mogli učiniti pomoću hipoteze grupne selekcije. s obzirom na obranu teritorija i nabavku hrane..  nju  je  Julian  Huxley  kasnije  nazvao  “epigamskom  selekcijom”.  to  će  proizvesti  i  osobine  koje  mužjaku  nisu  posebno  korisne. Umjesto rasipanja energije u  pokušajima povećanja apsolutnog broja začete djece.  ali  ta  je  hipoteza  zabranjena.  Međutim. to će ženku prisiliti da odmah potraži novoga oca koji će joj pomoći  da uzgoji svoje potomke.  Richard  Dawkins  vrlo  plastično  o  tim  mogućnostima  govori  kao  o  strategiji  “domaće  radosti” i o “he‐man” strategiji.    Takozvana  “he‐man”  strategija  očito  postaje  vrlo  slična  Darwinovoj  spolnoj  selekciji  pomoću  ženkinog  izbora. posebno što  se tiče brige za djecu. mužjak se već bitno “posvetio” ženki.  Pretpostavimo  da  je  neko  obilježje  bilo  korisno  mužjaku.  pa  je  i  sama  ta  činjenica  vrijedna  za  majku.  Umjesto  toga.  koje  se  usredotočuju  na  mogućnosti  bračne  nevjere.  To  je  vjerojatno  razlog  zašto  trudna  mišica  pobaci  kada osjeti miris stranog mužjaka i zašto mužjaci lavovi koji preuzimaju čopor ubijaju i žderu mlade.  U  ženkinom  je  reproduktivnom  interesu  da  i  njezina  djeca  nose  takve  kvalitete.  ženka  sada  traži  najbolje  moguće  gene  za  svoje  potomstvo. ne trebamo ga sada ponavljati. No isto je tako moguće da je u  ženkinom reproduktivnom interesu da se koristi isključivim pravom na neiskušane mužjake. možemo također  očekivati  i  jak  selektivni  pritisak  protiv  nevjere. Zbog toga je za mužjake velika selektivna premija ako su jaki. njemu je sada u interesu prebaciti  taj napor na  potomstvo i nadzirati sazrijevanje začete djece.        Ženske reproduktivne strategije      U strategiji “domaće radosti”. kada mužjak napusti ženku. poduzetni i slično.  ili  manje  metaforično.

 budući da će  se  mužjaci  pokušati  pokazati  kao  sposobniji  za  opstanak  negoli  to  doista  jesu. “He‐man” strategija može se dobro kombinirati  s mužjačkim bitkama: ženke privlače pobjednici. U odjeljku.  ali.  njegove  će  reakcije  biti  oprezne  i  neodlučne  tako  da  potaknu  i  daljnje  “predstave o podobnosti”. obično  je riječ o ženkama. i isto tako..  odnosno.    Sada  kada  završavamo  raspravu  o  spolnoj  selekciji. možemo shvatiti kao natjecanje između trgovca i onoga koji se opire trgovini.  kao  što  je  i  u  slučaju  s  agresivnošću. ne bismo trebali tražiti više..  recimo. koji  je  postao  notorno  mjesto  spora  oko  sociobiologije.  njih  u  biti  smijemo  manje  kritizirati  negoli  Darwina.  možda  na  ovome stupnju razvoja.  obično  je  to  mužjak.  a  brojevi  se  odabiru  kako  bismo  dobili  prave  rezultate.  možda  nije  neumjesno  opet  završiti  s  primjedbom o nužnome oprezu. Razlike između mužjaka i ženki tako su uobičajene  i  velike  da  bi  teško  moglo  biti  drukčije.  teško  bismo  mogli  reći  da  imamo  dobro  provjerenu  teoriju. Shodno tome.  Takozvana strategija “domaće radosti” nije bila uključena u Darwinovu seksualnu selekciju. Činjenice životinjskoga svijeta doista neosporno pokazuju da postoji  neka vrsta vrlo općenito shvaćene spolne selekcije.  No.  mužjake  se  može  “uvjeriti” da preuzmu aktivnu ulogu.  tako  da  će  postojati  jaka  selektivna  prisila  kojom će se manje podobne jedinke pokazivati u pogrešnom svjetlu. postojat će jaka tendencija da spol kojemu se udvara  razvije  stidljivost.  to  obećanje  sastoji  se  samo  od  kratke  predstave.  a  ne  zato  što  su  provjerene  činjenice.  po  analogiji  s  onime  što  ljudi  smatraju  lijepim. Ono što on nudi ženki uglavnom je dokaz da je potpuno normalan i fiziološki podoban.  Mi. zbog toga će biti vrlo važno i korisno da razlikuje one stvarno sposobne od onih  koji se takvima samo pokazuju.  Wilson  piše:  “Čisto  epigamsko  “pravljenje  važnim”.  kada  je  riječ  o  prigovoru  za  antropomorfizam.  Čini  se  da  mnoge  tvrdnje  sociobiologa  možemo  empirijski  potvrditi.  recimo.  pa  će  ženke  morati  razlučiti one koji su doista sposobni za opstanak i one koji se takvima samo pokazuju. mnogo češće nailazimo na mužjake koji su  skloni  promiskuitetu. jer tada imaju veće šanse da i njihova muška djeca  postanu pobjednici.  ti  su  modeli  još  uvijek  grubi.  unatoč  svim  tim  pozitivno  utvrđenim  činjenicama  iz  ranih  dana.  namjerava  investirati  manje  reproduktivnoga  napora  u  brigu  za  nasljednika.paunovo  perje  protumačio  kao  privlačno  paunici.  moderni  sociobiolozi  paunovo  perje  tumače  kao  privlačno  jer  ukazuje  na  činjenicu  da  su  mužjaci  podobni.  No. Wilson.  unatoč  tomu  što  sociobiolozi  ne  mogu  izbjeći  antropomorfni  jezik  prilikom  opisa  i  označavanja  fenomena.  Stoga.    No.  S  druge  strane. kako bi se olakšala ispravna odluka. pokazuje da u cijelom životinjskom svijetu nalazimo mužjake koji su očito  odsutni kada je potreban težak rad s djecom. Spol koji se  udvara.  sposobni  za  opstanak  i  da  će  ženkini  muški  potomci  također  biti  privlačni. premda  bismo  seksualnu  selekciju  vjerojatno  dobili  i  pomoću  mužjačkih  bitki  kojima  mužjaci  ženkama  pokazuju da su bolji opskrbljivači i roditelji od drugih.  možemo  postaviti  modele  kojima  bismo  pokazali  da  individualna selekcija potiče i održava žensko ponašanje koje uzrokuje ekstenzivniju mužjačku brigu  oko  potomstva. Za spol kojem se udvara.  .    Treba primijetiti da će zbog tih različitih ženskih strategija postojati stalna napetost.  kada  je  doista  potrebna  intenzivna  briga.

 Hamilton:   EVOLUCIJA ALTRUISTIČKOGA PONAŠANJA*          Općenito  se  smatra  da  su  karakteristike  ponašanja  neke  prirodne  vrste  proizvod  i  evolucije  i  morfologije.  Fisher  odbacuje  sva  objašnjenja  utemeljena  na  “koristi  za  vrstu”. dok je g nula. vrlo je ograničen broj vrsta ponašanja koje možemo primjereno objasniti  klasičnom  matematičkom  teorijom  prirodne  selekcije. kriterij pozitivne selekcije uzročnoga gena jest  .  a  to  će  biti  slučaj  ako  prosječni  rezultat  ponašanja genetskom poolu dodaje višak gena koji sadrže gen G. a to je da pada prema nuli.)  u  svom  sažetku  o  populacijskoj  genetici  eksplicitno pokazuje da opća korist koju grupa može steći. Ako je dobitak za srodnika stupnja r. kada se životinja ponaša tako da koristi članovima vrste koji nisu njezini izravni nasljednici. i za sve druge oblike ponašanja u kojima  se  sebičnost  potiskuje  interesima  grupe.  sve  dok  ga  ne  potkrijepe  matematički  modeli. odnosno veću koncentraciju negoli  što  bi  to  činio  sam  genetski  pool.  utemeljene  na  prednosti  za  pojedinca. premda grubi model. Unatoč načelu “opstanka najpodobnijih”. Ali s obzirom na  neizbježnu  sporost  evolucije  utemeljene  na  grupnoj  selekciji.  Sewall  Wright  (1948. možemo zamisliti par gena g i G. Obično se za takve slučajeve.    Međutim.).  već  hoće  li  koristiti  genu  G. ex hypothesi. ako je selekcija spora.  i  ako  je  potencijalna  korist  dovoljno  velika  u  usporedbi  s  osobnom  štetom  koja  bi  pokrenula  regresiju  ili  “razvodnjavanje”  altruističkog genotipa kod dotičnog srodnika. ili neka druga periodična preraspodjela plemena.  odnosno  ako  postoje  veće  šanse  da  on  nosi  gen. u tom bi  slučaju jedan jedini  mutant predstavljao kritičnu frekvenciju. ne može promijeniti pravac unutargrupne  selekcije.  daje  objašnjenje  koje  kaže  da  su  se  takvi  oblici  ponašanja  razvili pomoću prirodne selekcije koja potiče najstabilnije i najkooperativnije grupe. Jedini izlaz iz takvoga zaključka. Ta je tvrdnja u oštroj suprotnosti prema Haldaneovom modelu (1932. k  puta veći od gubitka za altruista.  odnosno  ako  je  individualna  šteta  dovoljno  mala  usporedimo  li  je  s  korišću  grupe.  prema  tom  objašnjenju  moramo  biti  rezervirani.  i  koja  bi  mogla  omogućiti  pojavu  ograničene  evolucije altruizma koja nema veze s roditeljskom brigom. krajnji kriterij  koji određuje hoće li se G proširiti u populaciji.  nagađa Haldane. tako  da se altruisti preraspodjele među nekima od njih.  odnosno kada šteti samoj sebi.  i  uzeti  generaciju  kao  vremensku  jedinicu. Unatoč tomu.  Kod  altruizma  to  će  se  dogoditi  samo  ako  je  dotični  pojedinac  srodnik  altruistu.  Haldane  je  pretpostavio  da  je  povećanje  grupne  podobnosti  proporcionalno  broju  altruističkih  članova  skupine.  Međutim on nije dovoljno istaknuo da taj broj gena mora započeti činiti ono što inače.  koja  bi  mogla  uopćiti  i  obuhvatiti  roditeljsku  brigu. Koeficijent regresije (k) vjerojatno je vrlo blizak Sewall  Wrightovom koeficijentu povezanosti r. slučajna. prema tom modelu nije hoće li određeno ponašanje  koristiti  njegovom  vlasniku.William D.  U  drugome  izdanju  Genetičke  teorije  prirodne  selekcije  (1958.       Kao jednostavni. bila bi svojevrsna. pri čemu G uzrokuje neku  vrstu altruističkoga ponašanja.  Ta  teorija  ne  može  objasniti  niti  jedan  slučaj  ponašanja.  usporedimo  li  je  sa  simultanim  trendovima  koji  se  pojavljuju  kod  selekcije  klasične  vrste.  postoji  jedna  ekstenzija  klasične  teorije.  već ispočetka čini genetska frekvencija.) koji je čini se pružao  mogućnost  objašnjenja  evolucije  altruizma.  Haldane  je  zaključio  da  se  genetički  altruizam  može  proširiti  u  populacijama  koje  su  podijeljene  na  dovoljno malena “plemena”.  te  je  pokazao  kako  može  doći  do  početnog  numeričkog  povećanja  gena  za  altruizam  ako  je  početna  frekvencija  gena  za  altruizam  dovoljno  visoka.

 Kako bismo oživjeli primjer možemo reći: životinja koja  se ponaša po tom načelu svoj će život žrtvovati ako time može spasiti dvoje braće. ali ne i manje od  dvoje. bez obzira na njihovu  srodnost (poput krika upozorenja kod ptica). pojaviti samo:   a) ako je rizik ili šteta od takvoga ponašanja vrlo mala.     Nesumnjivo  realističniji  multifaktorski  model  nasljeđivanja.      Stoga  će  se  gen  koji  proizvodi  altruističko  ponašanje  prema  braći  i  sestrama  općenito  izabrati  samo ako su ponašanje i okolnosti takve da je korist dvostruko veća od gubitka. neće se tako jako izabirati kao jedan postotak koristi za osobnu  reprodukciju.  jer  takvo  djelo  uključuje  i  povećanu  reprodukciju  nesrodnih  gena  koji  u  postojećem  genetskom poolu stoje u određenom razmjeru.   b) ako prosječni susjed nije isuviše daleki srodnik. klasično poimanje dominance i epistaze vrijedi i dalje. Slične ilustracije pruža i Haldane. a ta je povećana reprodukcija nesrodnih gena veća  ako je srodnička veza udaljenija. za polubraću dobit  mora biti četverostruko veća od gubitka itd.  Ako  se  podobnost  definira  pomoću  “inkluzivne”  reprodukcije  genotipa.    Altruističko  djelo  koje  bi  reprodukciji  genotipa  (uključujući  i  reprodukciju  identičnih  gena  u  srodnika) povećalo za jedan posto.  i  ako  se  dopusti  “razvodnjavanje” pomoću nesrodnih gena.      Preveo: Darko Polšek  .k>(1/r).  ne  opovrgava  gore  navedeni  kriterij.    Iz toga slijedi da će se altruističko ponašanje koje može koristiti susjedima.

 Ta je zbrkanost navela  druge  biologe  da  kažu  kako  je  Darwinova  terminologija  bila  neprecizna.    U  ovome  članku  prikazat  ću  opći  okvir  za  raspravu  o  spolnom  odabiru. Huxley  primjerice bez ikakvih dokaza i teorijskih argumenata odbacuje značaj ženkinog izbora. Upotrebom kromosomski označene jedinke u konkurenciji  s  jedinkama  koje  nose  različite  markere.  roditeljski  ulog.  Da  bismo  proučili  te  fenomene  potrebni  su  nam  točni  podaci  o  diferencijalnim  reproduktivnim  uspjesima  prema  svakome  spolu.  Točni  podaci  o  ženskom  reproduktivnom  uspjehu  su  za  mnoge  vrste  dostupni.  a  Fisher  je  1958. oblik sustava parenja (monogamija.  Ljudska  vrsta  dobro  ilustrira  tu  tvrdnju.  Bateman  je  proučavao  jednu  vrstu. Trivers  EVOLUCIJA RECIPROČNOG ALTRUIZMA*          Charles  Darwin  (u  svojoj  knjizi  Podrijetlo  čovjeka)  nerijetko  je  zbrkano  obrađivao  temu  spolnog  odabiranja  jer  mu  je  nedostajao  opći  okvir  u  koji  bi  povezao  varijable  koje  je  smatrao  važnima:  nasljeđivanje  povezano  sa  spolnošću.  došlo  je  do  nekih  značajnih  uspjeha. a za jednu je vrstu pružio točne podatke kako bi  potkrijepio svoj dokaz.  Međutim. poliginija. a ne neke druge. Naravno.  udio  spolnosti  pri  začeću. u laboratorijskim uvjetima.  godine  stvorio  model  objašnjenja  o  razmjerima  spolnih  stanica  prilikom  začeća. te da ženke izabiru neke mužjake.    Podaci brojnih eksperimenata s natjecanjima kod Drosopile pokazali su tri važne spolne razlike: (1)  Reproduktivni uspjeh mužjaka varirao je puno više od ženkinog.  ženke  i  mužjaka.  a  Bateman  je  1948.  Primjerice.  godine  predložio  opći  temelj za ženski izbor i natjecanje među mužjacima. i sumnja u to  da prevladavaju one adaptacije mužjaka koje smanjuju njihove šanse za opstanak premda se izabiru  zbog  visoke  koristi  za  reproduktivni  uspjeh.Robert L.  a  nedavno  se  taj  model  proširio  kako  bi  uključio  posebne  mehanizme  koji  djeluju  prilikom  parenja.  i  tražeći  te  markere  na  potomstvu.  Metoda  se  sastojala  od  promatranja  pet  odraslih mužjaka i pet odraslih. a svaki mužjak izbor od pet ženki.  Laboratorijski  i  terenski  podaci  potvrđuju  da  su  ženke  sposobne  za  vrlo  lukave  izbore. Samo 5% ženki nije izlijeglo nikakvo  potomstvo koje je preživjelo. tako da je svaka ženka imala izbor od pet  mužjaka.    Kako  bi  došao  do  točnih  podataka  za  oba  spola.  Drosophila  melanogaster.  ali  slične  podatke  za  mužjake  teško  je  dobiti.  kako  je  Darwin  pogrešno  protumačio funkciju nekih struktura.     Varijabilnost reproduktivnog uspjeha      Darwin je spolni odabir definirao kao (1) natjecanje jednoga spola za članove suprotnoga i kao (2)  diferencijalni  izbor  kojim  članovi  jednoga  spola  biraju  članove  suprotnoga.  on  je  mjerio  reproduktivni  uspjeh  svake  jedinke.  Henry  Harpending  je  sakupio  biokemijske  podatke  za  Bušmane  iz  Kalaharija. ali element nesigurnosti prati svako pripisivanje djeteta određenome  biološkom  ocu. dotad neoplođenih ženki. dok je 21% mužjaka bilo neuspješno u istome smislu.  i  pokazao  da  oko  2%  djece  toga  plemena  ne  pripada  očevima  kojima  se  djeca  obično  pripisuju. neki su  .  Pokušat  ću  definirati  i  staviti u odnos ključne varijable.  čak  i  kod  onih  vrsta  koje  su  sklone  monogamiji.  od  Darwinova  vremena  i  djela. podaci o ljudskoj vrsti iscrpniji su od sličnih podataka o drugim vrstama.  U  bilo  kojem  društvu  relativno  je  lako  točno  pripisati dijete biološkoj majci. i kako je utjecaj spolnog odabiranja isuviše precijenjen.  Danas  je  razjašnjena  genetika  spolnosti.  te  tvrdio  da  to  obično  znači da se mužjaci međusobno natječu za ženke.  različite  stope  smrtnosti. Nadalje. poliandrija i promiskuitet).

  mužjaci  su  gotovo  linearno  povećavali reproduktivni uspjeh i sve su se više parili.  većina  ženki  bila  je  nezainteresirana  za  kopulaciju  više  od  jednom  ili  dvaput. oni se mogu još  snažnije  primijeniti  na  stvarni  život. kao i onima koje u  tome  jesu  uspjele.  a  da  pri  tomu  ne  mijenjaju  značajno  varijancu ženskoga.  Mužjaci su isto tako živo udvarali onim ženkama (4%) koje nisu uspjele kopulirati.  tetrijebovima.  uz  pretpostavku  da  reproduktivni  uspjeh  mužjaka  varira  proporcionalno  broju  kopulacija. Bateman je zaključio  da  se  njegovi  rezultati  mogu  primijeniti  vrlo široko.  tako  da  sistem  parenja.  Naprotiv.  (3)  Reproduktivni uspjeh ženki nije se bitno povećao (ako se uopće povećavao) nakon prve kopulacije.  ali  oni  koji  postoje.mužjaci  bili  iznimno  uspješni.    Dobre  terenske  podatke  o  reproduktivnom  uspjehu  teško  je  naći. Budući da mužjak Drosophila ulaže manje metabolijske energije u  proizvodnju dane spolne stanice.) Premda su ti podaci dobiveni u laboratoriju. od ženki koje ulažu velik dio energije. roditeljski ulog  uključuje  i  metabolički  ulog  u  primarnu  spolnu  stanicu. osim kod vrsta kod kojih roditeljska briga može biti izvor ograničavanja za  ženke.  i  začeli  gotovo  tri  puta  više  potomaka  od  najuspješnije  ženke.  naime  kada  mužjaci  nisu  ograničeni  na  pet  ženki  i  kada  ženke  imaju daleko veći skup za odabir mužjaka. Ta definicija ne uključuje napor koji se  troši  za  pronalaženje  člana  suprotnoga  spola  ili  na  potčinjavanje  člana  vlastitoga  spola  kako  bi  se  . i razmjer spolova odraslih jedinki postanu funkcije jedne varijable koja  kontrolira spolni odabir. već njihovom sposobnošću da tim  stanicama oplođuju jaja.  balegarima i nekim anolinim gušterima. Reproduktivni uspjeh ženke naprotiv nije ograničen njezinom sposobnošću  da oplodi svoje jaje.        Roditeljski ulozi po spolovima      Batemanov  argument  može  se  prikazati  u  preciznijem  i  općenitijem  obliku.  podržavaju  uvjerenje da kod svih vrsta.  nije  pokazivalo  nezainteresiranost  za  kopuliranje. Prvo ću definirati roditeljski ulog kao bilo koji ulog roditelja u pojedinačnog  potomka koji povećava šanse potomka za opstanak (a time i njegov reproduktivni uspjeh) na račun  roditeljske sposobnosti da isti ulog investira u drugog potomka.  Kako  su  pokazali  genetički  markeri  kod  potomaka.  a  ti  faktori  povećavaju  varijabilnost  muškog  reproduktivnog  uspjeha.  kao  i  na  one  slučajeve  kod  kojih  monogamija  u  kombinaciji  sa  nekim  spolnim  udjelom  u  jedinici  oplodnje eliminira svaku unutarspolnu selekciju”.  ali  uvijek  postoji  mogućnost  prevare  i  različite  stope  ženskog  mortaliteta.  divovskim  morževima.  21%  mužjaka  koji  nisu  uspjeli  proizvesti  potomstvo. To podržavaju podaci iz studija o kukcu  konjicu. Posredni dokazi postoje i za druge guštere i mnoge sisavce. a  nimalo  se  nije  povećao  nakon  druge. reproduktivni uspjeh mužjaka varira više od ženskoga.  osim  vrlo  primitivnih.  ali  on  se  odnosi  i  na  bilo  koju  investiciju  (poput hranjenja ili čuvanja mladunca) koja koristi potomku.  mogli  bismo  očekivati  da  reproduktivni  uspjeh  mužjaka  varira  u  skladu  s  ženskim. već njezinom sposobnošu da stvara jajašca.    Bateman  je  dokazivao  da  se  njegovi  rezultati  mogu  objasniti  pozivanjem  na  energiju  koju  svaki  spol ulaže u svoje spolne stanice.  prerijskim  pilićima. reproduktivni uspjeh mužjaka  nije ograničen njihovom sposobnošću da stvaraju spolne stanice. recimo monogamija.  Kod  monogamnih  vrsta.  već  samo  nesposobnost  da  ih  ženke  prihvate. Budući da kod gotovo svih životinja i  biljaka mužjaci proizvode spolne stanice koje su manje u usporedbi s ženskim.  čini  se.  reproduktivni  uspjeh  mužjaka  bio  je  bitno  ograničen  njihovom  sposobnošću  da  privuku  i  nadraže  ženke.  (2)  Reproduktivni  uspjeh  ženki.  običnim  žabama.  babunima.  nije  bio  ograničen  njihovom  sposobnošću  da  privuku  mužjake. (Zaključak tog pronalaska jest da mužjaci nisu  skloni parenju s istom ženkom dvaput. dakle  na  “sve  organizme. Na taj način definiran.

    Moramo  primijetiti  da  možda  nije  moguće  da  jedinka  nekoga  spola  investira  samo  jedan  dio  u  potomke jedinke suprotnoga spola. postati ograničavajući izvor za taj drugi spol. Smanjenje reproduktivnog  uspjeha koje proizlazi iz negativnog efekta roditeljskog uloga na neroditeljske oblike reproduktivnog  napora  (poput  natjecanja  za  spolne  partnere)  isključujem  iz  mjerenja  roditeljskog  uloga. korist od danog roditeljskog uloga mora smanjivati do neke  mjere. Mogli bismo čak  pokazati da se za vrijeme sezone parenja.  dobit  ćemo  tipični  roditeljski  ulog  neke  jedinke  po  potomku.    U  nekoj  danoj  sezoni  reprodukcije. Budući da ukupni broj potomaka koje jedan spol vrste koja se razmnožava spolno  mora odgovarati ukupnom broju koji je stvorio drugi (i pod pretpostavkom da se spolovi ne razlikuju  ni  po  čemu  drugome  osim  u  svom  roditeljskom  ulogu  po  potomku). selekcija neće poticati  mužjačko natjecanje  za sparivanjem s više nego jednom ženkom. ali ako uloži više od polovine onoga što investira ženka (ili obrnuto).  Potencijal  spolnoga  natjecanja  kod  spola  koji  investira manje može se izmjeriti izračunavanjem odnosa broja potomaka što ga optimalno proizvodi  taj  spol  (isključivo  kao  funkcija  roditeljskog  uloga.  . negoli što bi to bio da investira u potomke  dviju.  budući  da  takav  ulog  (osim  u  posebnim  slučajevima)  ne  utječe na šanse za opstanak potomka koji će uslijediti. stoga taj ulog nije roditeljski ulog. Kada mužjak ulaže manje po tipičnome potomku. tada će to činiti  i ženka.    Svakog  potomka  možemo  smatrati  ulogom  neovisno  o  drugim  potomcima.  posebno ako se nasljednici druge  ženke ne mogu izdvojiti i pripisati više nego jednom mužjaku.  pod  pretpostavkom  da  je  investicija  suprotnoga  spola fiksirana njezinom optimalnom vrijednošću) i optimalnog broja potomaka koji može proizvesti  ograničavajući spol. jer jedinka prvoga spola može povećati svoj reproduktivni uspjeh investirajući uspješno  u  potomstvo  različitih  članova  ograničavajućeg  spola. jer vrsta inače ne bi proizvodila određeni broj potomaka po sezoni.  Natjecanje  za  ženke  obično  karakterizira  mužjake  jer  mužjaci  obično  ne  investiraju  gotovo  ništa  u  svoje  potomke.  Tamo  gdje  se  roditeljski  ulog  mužjaka  može  usporediti  sa  ženskim.  pri  čemu  povećani  ulog u jednog potomka pod‐razumijeva smanjenje uloga u drugog. i da će mužjaci biti selektivni u prihvaćanju neke ženke za partnera.  onda  će  selekcijom  biti  odabran  mužjak  koji  će  investirati  u  potomke  samo  jedne  ženke. Ne postoji nužna korelacija  između veličine roditeljskog uloga u nekog potomka i njegove koristi za mladunče.  Taj  argument je možda važan za razumijevanje različite stope mortaliteta monogamnih ptica.  Batemanov  argument  sada  možemo  preoblikovati  na sljedeći način. Tamo gdje roditeljski ulog jako nadilazi ženski (bez obzira na  to koji spol ulaže više u svoje spolne stanice).  i  možemo  pretpostaviti  da  je  prirodna selekcija favorizirala onaj ukupni roditeljski ulog koji vodi do maksimalnog reproduktivnog  uspjeha. a ženski izbor  neće biti ništa selektivniji od muškoga.  Stoga  možemo reći da ovdje raspravljam  o reproduktivnom uspjehu kao da je jedina relevantna varijabla  roditeljski ulog.  ukupan  roditeljski  ulog  jedinke  možemo  definirati  kao  zbroj  njezinih  uloga  u  svakog  potomka  što  ih  stvori  tijekom  te  sezone. možemo očekivati da će se ženke međusobno natjecati  za mužjake. Veličinu roditeljskog uloga mjerim  negativnim efektom na roditeljsku sposobnost da investira u drugog potomka: veliki roditeljski ulog u  jednog potomka bitno smanjuje roditeljsku sposobnost da stvori drugoga. Jedinke  onoga spola koje investiraju manje natjecat će se međusobno kako bi se parile s članovima spola koji  investira više.    Postupak  spolne  selekcije  rukovodi  se  relativnim  roditeljskim  ulogom  spolova  u  njihovo  potomstvo.jedinka  mogla  pariti  s  članom  suprotnoga.  Ako  ukupni  roditeljski  ulog  podijelimo  brojem  jedinki  koje  je  stvorio  roditelj. Ako je ukupan reproduktivni uspjeh za  mužjaka veći ako investira u potomke samo jedne ženke.  možemo očekivati da će reproduktivni uspjeh mužjaka i ženki varirati na sličan način.  onda  će  spol  čiji  je  tipični  roditeljski ulog veći od uloga suprotnoga spola.

 ali ženke su za to vrijeme u sebi nosile šest velikih jaja. pa njezin reproduktivni uspjeh može  varirati  više  negoli  mužjački.  Svi  ti  oblici  mužjačkog  roditeljskog  uloga  smanjuju  disparitet  između  muške  i  ženske  investicije  koji  postoji  zbog  početne  razlike  u  veličini  spolnih stanica.  On  može  pomoći u prehrani i obrani mladih.  premda  je  u  terminima  utrošene energije vrlo mala.  on  može  pružiti  neizravnu  grupnu  korist  za  mladunče  (poput  sigurnosti).  mužjak  nosi  jedno  ili  više  mladih  na  svojim  leđima  dugo vremena.  U  oba  slučaja  ključni  je  pojam neprecizan.  takvo  ponašanje  moramo  smatrati  velikom  investicijom. Kod tih vrsta. ali  kod nekih  poliandrijskih vrsta ženke  očito idu od mužjaka do mužjaka i sukcesivno liježu legla.  ili  udvaraju  jednom  mužjaku.    Mužjak  u  svoje  potomke  može  ulagati  na  različite  načine.  Mužjak  također  može  braniti  ženku. samo mužjak  leži  na  jajima  i  brine  se  za  mlade  nakon  izlijeganja. Kod tih vrsta. stoga je moguće da se ženke  . paukova i ptica.  Fisherov  model  spolnoga  uloga  (nedefinirano)  uspoređuje  roditeljske  izdatke  u  muške  i  ženske  potomke i smatra da su energija i vrijeme mjere tih izdataka.  U  velikoj  većini  vrsta.  kao  što  je  to  slučaj  kod  mnogih  primata.  Kod  tih  vrsta  mužjak  nosi  samo  jedno  mlado  na  svojim  leđima. pa nije moguće  reći  postoje  li  i  kod  njih  primjeri  izvrtanja  roditeljskih  uloga. Terenski su podaci za druge skupine rijetki.  moramo  potražiti vrste kod kojih je muški roditeljski ulog veći od ženskog. kao što je to slučaj kod mnogih ptica.  kao  što  je  to  slučaj  kod  nekih  riba.  ali  dostupni  podaci  za  neke  vrste  žaba  barem  ukazuju  na  tu  mogućnost. a pri tomu imati  visok  mortalitet.  kao  što  je  to  slučaj  s  nekim  pticama.        Obrasci roditeljskog uloga      Vrste  možemo  klasificirati  prema  relativnoj  roditeljskoj  investiciji  koju  svaki  spol  ulaže  u  svoje  mlade. kao što je to s vukovima i mnogim  monogamnim  pticama. a ženski reproduktivni uspjeh  ograničen je muškim roditeljskim ulogom.  ili  pak  pojam  energijskog  uloga.  kao  kod  nekih  parazitnih  ptica.  On  može  ležati  na  jajima. ženski doprinos očito u velikoj mjeri nadilazi mužjački. Energijski  ulog često može biti dobra aproksimacija roditeljskog uloga.  jedini  mužjački  doprinos  opstanku  njihova  potomstva  jesu  njegove  spolne stanice.  Isto  tako. one se udvaraju mužjacima i bore se za njih.  visoki  roditeljski  ulog  mužjaka  lulaša  i  morskih  konjica  (syngnathidae) povezan je sa ženskim udvaranjem i svijetlim bojama. On može pronaći i braniti dobro mjesto  na kojemu će se ženka hraniti.  ali  te  su  vrste  vrlo  bitne  po  tome  što  je  visok  mužjački  roditeljski  ulog  u  bitnoj  korelaciji  s  obratom  spolnih  uloga:  ženke  su  svjetlijih  boja.  sve  dok  punoglavac  ne  postane  dovoljno velik.  Kod  tih  vrsta. Kod tih vrsta ženka je ograničena svojom  sposobnošću da nagna mužjake da se brinu za njezine potomke. omogućiti im odgoj i tako dalje. Drugi oblici Fisherova modela koriste ili  nedefinirani  pojam  roditeljskih  izdataka.  Dendrobates  aurata.  On  može  izgraditi  gnijezdo  i  prihvatiti  jajašca.  On  može  svojoj  partnerici  osiguravati  hranu. izlijegati jaja ili odgajati mlade.  On  može  pomoći  ženki  da  izlegne  jaja. kao što je to slučaj kod nekih kukaca. Najbolji su kandidati Phalaropidae i  poliandrijske vrste ptica. Kod nekih palaropa (vrsta  ptice) ne postoje dokazi da ženke liježu višestruka gnijezda.  agresivnije i veće od mužjaka. Jedinka koja brani svoje leglo od istrebljivača može trošiti vrlo malo energije. roditeljski ulog ženke završava se čim snese jaja.  Napokon.  primijećeno  je  nekoliko  ženki  koje  slijede. Ženke imaju intenzivnije boje od mužjaka (što je kod žaba rijetkost) i barem kod jedne  vrste.  žabama  i  daždevnjacima.     Kako  bismo  testirali  roditeljski  ulog  svakoga  spola  koji  kontrolira  spolno  odabiranje. ali onaj relevantan jest roditeljski ulog kao što smo ga definirali ranije.  Ni  jedan  znanstvenik  dosada  nije  pokušao  procijeniti  relativni  roditeljski  ulog  kod  tih  vrsta.  ribama. ali je jasno da katkada može biti i vrlo  slaba.

  ali  određivanje  je  roditeljske  investicije  složeno  zbog  činjenice  da  ljudi  često  investiraju  u  srodnike  koji  im  nisu  djeca. Kako su obrati  u ulogama..  Bilo  bi  zanimljivo  prema  relativnim  roditeljskim  ulozima  usporediti  i  ljudska  društva.  Postoje  dokazi da kod nekih vrsta mužjaci investiraju nešto manje od ženki. spolnom  dimorfizmu  i  stopama  smrtnosti  po  spolovima. ja  ću početno tek proizvoljno klasificirati većinu monogamnih ptica u kategoriju u kojoj je ženski ulog u  mladunce nešto veći od muškog.  Bogatog  čovjeka koji podržava braću.natječu  za  leđa  mužjaka.  Postoje  dobri  dokazi  da  predbračni  spolni  promiskuitet  žena  u  ljudskim  društvima  ima  veze  s  onim  oblikom  roditeljskog  uloga  koji  u  normalnim  uvjetima  maksimira  ženski  reproduktivni uspjeh. a slični su podaci  dostupni i za druge vrapce.  bila  bi  vrlo  korisna  u  oblikovanju  i  testiranju preciznijih hipoteza. Činjenica da su kod mnogih vrsta mužjaci povremeno poliginični. sestre i njihovu djecu možemo smatrati funkcionalno poliginičnim.    Točnija  klasifikacija  životinja.    Kod  većine  monogamnih  ptica. mužjaci investiraju manje u mlade od ženki.  Postoje  i  druge  obitelji  žaba  kod  kojih  se  vide  obilježja  muške  roditeljske  brige.. ali još je manje toga poznato o njihovoj socijalnoj organizaciji. izuzetno rijetki u ptica. upućuje  na zaključak da čak i kada su monogamni. Kluijver je pokazao da se mužjak  vrste Sturnus vulgaris zadržava na jajetu manje i da hrani mlado rijeđe negoli ženka. kao i dokazi o većoj muškoj negoli ženskoj roditeljskoj investiciji. jer male  razlike u odnosu roditeljskih investicija mogu stvoriti velike razlike u socijalnom ponašanju. ako  se korist za njegovu podobnost pomoću srodinka smanjuje proporcionalno stupnju njihove srodničke  udaljenosti  od  njega.  muški  i  ženski  roditeljski  ulog  je  vjerojatno  usporediv. Bilo bi idealno kada bismo na taj način klasificirali grupe ptica.  posebno  onih  sličnih  vrsta.  i  ispitati  oblike  spolnog  uloga.      Preveo: Darko Polšek  .

 Ljepota je relativna.  a  da  o  onima  iz  prethodnoga  stoljeća  i  ne  govorimo. unatoč tomu što Freud kaže da nam je to intenzivna čežnja.     Unatoč  tomu. Poznata skulptura Nefretetine glave i vrata  nastala  pred  tisućutristo  godina  zapanjuje  i  danas  kao  i  nekoć  Ekhnatona  koji  se  udvarao  pravom  modelu.  Ne  postoji  doba  u  kojemu  je  desetogodišnjakinja  ili  četrdesetogodišnjakinja  bila  spolno  privlačnija  od  dvadesetogodišnjakinje. Bi li se s tim složio neolitski  lovac sakupljač. Japanac ili Eskim? Hoće li se s time složiti naši pra‐praunuci? Je li spolna privlačnost  prolazna i podložna modi ili je stalna i nepromjenljiva?    Svi  znamo  kako  zastarjelo  i  neprivlačno  djeluju  ljepotice  iz  prošlog  desetljeća.  On je tvrdio da je naš prvi i najintenzivniji spolni nagon usmjeren na roditelje suprotnoga spola.. koje kaže da ljudi svoje bliske  rođake ne smatraju seksualno privlačnim. da je tabu urođen.  Time  ne  želim  reći  da  su  europski  standardi  ljepote  apsolutni  i  superiorni. Teško je zamisliti da je bilo koji spol lijepima smatrao male brade. dlakava leđa ili kukasti nosevi nikada nisu  bili u modi? Što se stvari više mijenjaju.  a  druga  ostaju  trajno.  jer  su  napokon  počeli  objašnjavati  zašto  neka obilježja smatramo lijepim. što može  posvjedočiti svaki zatvorenik koji je proveo mjesece zatvoren. Ako je  ljepota stvar mode. Ljudi imaju takve gene jer su oni koji su koristili taj kriterij  ljepote za sobom ostavili više potomaka od onih koji nisu.  dugim  kaputima  to  zasigurno  nisu.    Rijetki muškarci vode ljubav sa svojim sestrama. Ljepota nije proizvoljna.    Usporedimo  dva  objašnjenja  tih  činjenica.  fleksibilnost  ima  određene  granice..  a  to  je  pitanje:  jesu  li  standardi  ljepote  izraz  kulturne  prevrtljivosti i nestalnosti ili je riječ o urođenim nagonima? Što je fleksibilno a što trajno? U ovome  tekstu pokušat ću dokazati da samo  uz pomoć razumijevanja evolucije spolne privlačnosti možemo  objasniti  smjesu  kulture  i  nagona  i  shvatiti  zašto  neka  obilježja  prolaze  s  modom.  koje  kaže  da  ljudi  tajno  žele  incest. bez mogućnosti da vidi osobu drugoga  spola. . Oni su privlačni jer drugi ljudi imaju gene koji ih navode  na to da lijepe ljude smatraju privlačnima.  već samo da je riječ o standardima koje dovoljno poznajem da ih mogu opisati. Zato. barem se tako tvrdi iznimke od toga pravila.  ali  su  uz  pomoć socijalnih tabua i pravila tu želju sposobni nadvladati. sve ću primjere crpiti iz  klase  bijelih  Europejaca. Prvo je objašnjenje Sigmunda Freuda.    U ovome ogledu. Prvi ključ za razumijevanje dobit ćemo iz studija kukaca. I drugo.  Nezamislivo  je  da  su  ženama  muške  trbušine  ikada  bile  stvarno  privlačne  ili  da  su  visoke  muškarce  smatrale ružnijim od niskih. Ali je ipak rijetko. govoreći o tome što ljudi smatraju seksualno privlačnim. Seksualno nasilje očeva nad  kćerima puno je češće.  Teško  je  izbjeći  zaključak  da  je  osobni  osjećaj  za  lijepo  i  privlačno  pažljivo  odgajan  tako  da  bude  osjetljiv  na  prevladavajuće modne norme.  . Rubens ne bi izabrao Twiggy za model. sijeda kosa. problem kojim  se  bavim  je  univerzalan  kod  svih  ljudi. Još manje muškaraca spolno opći sa svojim  majkama.  Prvo. to više ostaju iste. No. Uvidi evolucionih  biologa  mijenjaju  naš  stav  prema  seksualnoj  privlačnosti.  Muškarci  u  prslucima  i  dugim  čarapama  nekima  još  mogu  izgledati  seksualno  privlačno. a druga ružnim.  ali  muškarci  u  teškim. kako to da naborana koža. Kaligulu i Cesarea Borgiu smatramo perverznima  jer su bili.Matt Ridley  EVOLUCIJA I ESTETIKA*          Postoji razlog zašto su lijepi ljudi privlačni.    Botticelijevu Veneru i Michelangelova Davida ljudi smatraju lijepima.

  već  zato  što  ih  oni  s  kojima  su  odgajani  jednostavno  seksualno  ne  privlače.  izjednačio  je  privlačnost  sa  spolnom  privlačnošću. ali to ne znači da ga ona želi seksualno. to ne mora biti tako..  Prvo. Najbolji dokazi za to dolaze iz dva izvora: iz izraelskih kibuca i starog kineskog  ženidbenog  običaja.  nužno  se  uspostavljaju  čvrste  zabrane. Budući da  tabu  ne  pronalazimo  u  psihologiji  pojedinca.  primijetio  da  se  muškarci  ne  sparuju  sa  svojim  majkama  i  sestrama  ne  zbog  socijalnih  pravila. Istina.  jer  argument  kaže  da  su  sparivanja  braće  i  sestara.  već  zapravo  potiču  incestuozne.  No.  Sve  donedavno znanstvenici i laici slijedili su Freudovo vjerovanje da zakoni kojima se zabranjuju ženidbe  rođaka postoje kako bi spriječili incest i obiteljsko križanje.    Freudov  suparnik  na  istome  polju  bio  je  čovjek  po  imenu  Edward  Westermark  koji  je  1891.    Freud  je  postavio  tri  neopravdane  pretpostavke.    * * *     Sve to proturječi Freudovoj ideji o incestnim tabuima koji postoje zato jer ljudima treba reći da ga  ne  počine.  ali  ta  spoznaja  pojačava  njegov  argument.  U  kibucu.  Prema  Freudovoj  teoriji  evolucioni  pritisci  ne  samo  da  nisu  stvorili  mehanizam  izbjegavanja  incesta.  djeca  se  odgajaju  u  jaslicama  s  rodbinski  nepovezanim  drugovima..  Takvi  su  brakovi  često  neplodni. Bliski prijatelji iz djetinjstva također se  najčešće neće ženiti. sva ljudska društva ljudima nameću čvrste i specifične tabue protiv incesta.  Po  njegovom  mišljenju.  Ona  je  time  zapravo  udana  za  svog  polubrata.  oni  mogu  koristiti  jednostavno  psihološko  pravilo  za  odbacivanje incestuoznog sparivanja koje djeluje u 99% slučajeva. on je bez dokaza pretpostavio da ljudi imaju incestuozne nagone. jedini incestuozni odnosi koje ljudi trebaju izbjegavati. Ljudi ne mogu raspoznati svoje rođake kao rođake. Na Taiwanu. Prepelice se međutim  više  vole  sparivati  s  prvim  rođacima  negoli  sa  strancima.  Postoje dugotrajna prijateljstva. U većini društava ne postoji potreba za zabranom incesta u nuklearnoj obitelji jer je rizik  da se on dogodi vrlo malen. neke  obitelji prakticiraju brak shim‐pua. to neće spriječiti brak među bratićima i  sestričnama.    Zašto onda postoje tabui? Claude Levi‐Strauss smislio je drukčiju teoriju zvanu teorijom alijanse.    Westermarkova  teorija  dovodi  do  nekoliko  jednostavnih  predviđanja:  bratići  i  sestrične  se  općenito neće ženiti osim ako nisu odgajani posve odvojeno. kako se ni dva  antropologa ne mogu složiti o tome što je Levi‐ Strauss  doista  mislio. ali su brakovi među djecom iz kibuca vrlo rijetki. svi bismo se sparivali i patili od genetske abnormalnosti.  koja je isticala važnost korištenja žena za trgovinu među plemenima.  Nasuprot  tomu.  No.  pa  zbog  toga  nikada  ne  možemo  opovrgnuti  Freudov  argument.  Nancy  Thornhill  tvrdila  je  da  su  tabui  incesta  zapravo  ženidbena  pravila  koja  su  smislili  moćni  muškarci  da  bi  spriječili  svoje  suparnike  da  . Dvogodišnja djevojčica može voljeti svoga oca. Frojdijanci kažu da ljudi ne  ističu  te  svoje  nagone  jer  su  ih  “potisnuli”. No.  čak  i  kada  ih  se  odvojeno  odgaja).  a  prednosti  genetske  kombinacije  kojom  se  zadržavaju  geni  što  uspijevaju na svakoj jedinki pojedinačno vjerojatno nadilaze takve opasnosti.  odnosno  roditelja  i  djece. u kojemu se kći odmalena odgaja s obitelji osobe koju će kasnije  vjenčati.nastavlja on.  on  je  pretpostavio  da  su  društvena  pravila  o  ženidbi  rođaka  “incestni  tabui”.  teško  je  testirati  njegovu  ideju.  Drugo. ali u tome i nema nešto posebno loše: šanse za nasljeđivanje smrtnonosno recesivnog  gena  iz  takvog  sparivanja  su  male.  Westermark  to  nije  znao. bez tih tabua. stoga oni po sebi ne mogu spriječiti  uzajamno sparivanje (zanimljivo je da to ne vrijedi za prepelice: one se mogu prepoznati kao braća i  sestre.  Westermarkova  je  ideja  jednostavna.  pogrešno  prilagođene  nagone  koje  tabui  potiskuju. zbog čega je morala postojati  zabrana udaje unutar plemena. Oni mogu izbjegavati sparivanje s  ljudima koje su upoznali vrlo rano u svojem djetinjstvu.  Treće.  dva  se  odvojena  rođaka  iznenađujuće često zaljubljuju ako se sretnu u pravoj dobi.  uglavnom  zato  jer  se  partneri  uzajamno  smatraju  neprivlačnima.

 Od studije Nika Tinbergena i Petera Marlera šezdesetih godina. Ako  nije. zainteresiran za proučavanje ljudi. reklama i primjera.  ali  na  tu  se  tendenciju  u  kritičnom  razdoblju  može  utjecati  pomoću  uloge  modela.  Kneginji od  Windsora pripisuju primjedbu da  žena  “nikada ne  može biti  dovoljno bogata i  dovoljno  vitka”.  vitke žene oblikuju geni i hormoni..    Zamislite da ste Marsijanac.  Mehanizam  izbjegavanja  incesta  je  socijalno  nametnut:  svojim  bratićima  i  sestričnama  postajemo  seksualno  odbojni  već  tijekom djetinjstva. a ne prolazni  hirovi. one mogu naučiti samo ono što mozak “želi” da one nauče. ali zanimljivo je pitanje.  Tabui  stoga  uopće  nisu  zbog  incesta. Mnoga su istraživanja pokazala da  muškarci više paze na fizički izgled žene negoli obrnuto.  tako  da  im  pojava žene u njihovim dvadesetim godinama bude pravi šok.  treće  pak  smatra  spolno  odbojnima. Težina  . U tome nema ništa genetskog.  Postoji  učenje.  Držat  ćete  dječake  u  kavezima  i  nekima  puštati beskonačno duge filmove u kojima debeli muškarci obožavaju debele žene i obrnuto i rugaju  se  vitkim  muškarcima  i  vitkim  ženama. Ako je društveni pritisak  sve. Pa ipak to jest genetski.  Stiče  li  se  i  to  pomoću  smjese  gena.  Željeli  biste  znati  kako  ljudi  uče  svoje  standarde  ljepote.  Žene  nisu  ravnodušne  prema  mladosti  i  zdravlju.  već  zbog  moći.  a  osamdesetih  godina  “religija”. recimo.  ljepota  je  predmet  mode  i  može  se  mijenjati.    Heteroseksualni  muškarac  ne  izlazi  iz  puberteta  samo  sa  seksualnom  preferencijom  prema  ženama. dobro je poznato  da životinje ne uče sve i svašta. Muškarce  nagonski  privlače  žene.  Razmotrimo  slučaj  u  kojem  se  definicija  ljepote  drastično  promijenila  posljednjih  godina:  vitkost.  Prema  riječima  Roberte  Seid. kao što je Thorpe proučavao zebe. jer nije naučeno: ono se  jednostavno  razvija  u  mozgu.  nadgledanja  i  slobodne  volje. ali možemo s izvjesnim pravom nagađati da je riječ o razdoblju  između osme i četrnaeste godine.  Nitko nije siguran koje je to razdoblje.  šezdesetih  godina  “mit”. onda činjenicu da muškarci preferiraju . nakon što se oporavi od šoka i vidi  ženu po prvi put? Stare ili mlade.. ali čak bi se i ona mogla začuditi mršavim izgledom prosječnog suvremenog ženskog modela.  On  tada  već  ima  određen  pojam  ljepote  i  ružnoće.  hormona i društvenog pritiska? Očito. jer ono što  ću  vam  sada  pokušati  sklopiti  iz  daleko  beznačajnijih  eksperimenata  i  činjenica  svodi  se  u  stvari  na  isto.    Priča  o  incestu  točno  pokazuje  međusobnu  ovisnost  prirode  i  odgoja.  ali  postoje i predispozicije.  Tom  Wolf  je  za  njujorške  žene od ugleda koje se izgladnjuju zbog modernog oblika skovao termin “društvene X‐zrake”.  pedesetih  je  godina  vitkost  postala  “predrasuda”..  zahvaljujući  interakciji  gena  i  hormona. debele ili mršave? I bi li muškarac odgojen da vjeruje da je debelo  lijepo doista više volio debele žene od vitkih modela?    Sjetite se zašto svoju pažnju obraćamo muškim preferencijama. Za to postoji i dobar razlog: mladost i zdravlje  bolji  su  ključevi  poimanja  vrijednosti  žene  kao  partnera  i  potencijalne  majke.  sedamdesetih  godina  “opsesija”.  ali  one  se  više  od  muškaraca  brinu  za  neka druga obilježja.  Ma  kako  despotske  one  bile.    Mode  se  mijenjaju...  Neke  ga  žene  “zapanjuju”.  negoli  vrijednosti  muškarca.    Bit će zanimljivo spekulirati o tome kakav mislite da će biti rezultat ovog eksperimenta.  Druge  držite  u  totalnom  neznanju  o  ženama. Kakve bi žene preferirao muškarac koji ženu nikada nije vidio. onda ključne slike i lekcije mladi oba spola stiču pomoću filmova.akumuliraju  bogatstvo  vjenčanjem  svojih  rođakinja.  Nagon  protiv  sparivanja  s  drugovima  iz  djetinjstva  je  prirodan. koliko kojega.  prema  drugima  je  ravnodušan. Zdravi razum diktira da se spolna orijentacija ne smije određivati u  tome razdoblju.    U  pozadini  Westermarckova  nagona  za  izbjegavanjem  incesta  stoji  pojam  kritičnog  razdoblja  učenja: u kritičnom razdoblju postajemo seksualno ravnodušni prema onima s kojima smo odgajani. knjiga.  ali  su  obilježja kojima ih prepoznajete stečena odgojem.

  Postoje  i  iznimke.  To  se  navodno  odvijalo  promjenom  po  asocijaciji.    Smats  tvrdi  da  su  se  muške  preferencije. muškarcima nikada nije bilo  najpametnije  uzeti  najmršaviju  ženu.  a  neke  su  čak  i  kirurški  uklanjale  par  rebara  kako  bi  im  strukovi  bili  uži. No ovdje imamo pred sobom muškarce koji navodno  promatraju  ženske  strukove  kao  simbole  njihovih  bankovnih  računa.    Nekoliko studija došlo je do jednoznačnog rezultata da lijepe žene i bogati muškarci završavaju u  braku puno češće negoli lijepi muškarci i bogate žene. Čak i ako dopustimo da obilna. Skulpture i slike od renesanse naovamo pružaju brojne dokaze da su se lijepim  ženama  smatrale  upravo  one  debele.    Robert Smats sa Sveučilišta u Michiganu tvrdio je da je nekoć vitkoća bila uobičajeni znak relativna  siromaštva.  jednostavno  obrnule. prije negoli se muškarac obvezao da će zajednički brinuti za obitelj.  Ako  muškarci  koriste  izgled kao znak statusa.  a  time  ustvari  čeznu  za  neplodnim mršavicama. naime.  dok  čak  i  najvitkiji  opseg  struka  današnjih  ženskih  modela  iznosi  33  centimetra.  Danas  je  mršavost  uzrokovana  siromaštvom  ograničena  na  treći  svijet.  postoji  čak  i  malo  pretjerana  teorija  koja  kaže  da  je  raširena  opsesija  vitkoćom  kod  mladih  djevojaka  jedna  stvorena  strategija  kako  bi  se  spriječila  prerana trudnoća.  to  je  najbolji  način  da  izaberete  najneplodniju ženu: žena može postati neplodna ako joj tijelo sadrži samo deset do petnaest posto  manju  količinu  masti  od  normalne. A neko vrijeme  Viktorijanci su do te mjere obožavali uske strukove da su se mnoge žene morale oslanjati na opasno  korzetiranje.  Isto  vrijedi  i  za  djevojke  s  Playboyeve  duplerice.  Obje  kategorije  žena  15  su  postotaka  lakše  od  prosjeka  svoje  dobi. bolesti stvorene pretjeranim dijetama ugrožavaju i  ubijaju mlade žene.  a  u  mnogim  nerazvijenim  društvima  mršave se žene smatraju odbojnima.  No.  klase  ili  obrazovnog  sloja.  Lillie  Langtry  mogla  je  obuhvatiti  svoj  struk  od  27  centimetara  s  obje  ruke.  Vrat  kraljice  Nefretiti  bio  je  vrat  mršave  elegantne žene.  u  industrijskim  društvima. fizička privlačnost žene bila je  puno  bolji  prediktor  socijalnog  statusa  muškarca  za  kojega  je  udana  negoli  njezin  vlastiti  socio‐ ekonomski status. to  nam  ne  objašnjava  mušku  preferenciju  za  vitkošću.  Sociobiolozi tvrde da muškarci ne primjećuju ženski izgled kao nadomjestak za njihovo bogatstvo.  Danas.    Jedna je stvar bolno očita: ne postoji preferencija prema prosjeku.  a  ne  muškarci.  bogate  žene  mogu  si  dopustiti  dijetu  bez  masti  i  trošenje  novca  na  mršavljenje i vježbu. što je prilično iznenađujući podatak ako mislite da se  ljudi  često  žene  partnerima  unutar  svoje  profesije.  u  pronalaženju  ključeva  i  signala  socijalnog  statusa. No. No. Vitkost je postala ono što je nekoć bila debljina: signal socijalnog statusa. inteligencija ili obrazovanje. već  kao ključ njihovog reproduktivnog potencijala.  jeftina i industrijska hrana danas prosječnu ženu deblja više negoli pred tisuću ili dvije tisuće godina.  Doista.  Mlade  momke  danas  industrija  mode  bombardira  asocijativnim  vezama  vitkoće  i  bogatstva. U jednoj studiji.    Doduše  žene  su. Za Botticellijevu Veneru ne možemo reći da ima suvišnih kilograma. zašto ne koriste samo poznavanje statusa?  .    Ako je muška sklonost prema vitkim ženama paradoksalna.Miss  Amerike  stalno  pada  svake  godine.  Dijete  za  mršavljenje  pune  novinske  stupce i novčanike šarlatana.  No. U svim plemenima svijeta još i danas  postoji  jasna  preferencija  prema  debljim  ženskim  tijelima.  koja  je  čini  se  očito  evoluciono  kontraproduktivna.  kao  i  u  pleistocenu.  On  tijekom  svog  kritičnog  razdoblja nesvjesno povezuje svoju idealiziranu mentalnu preferenciju žene s idejom njezine vitkoće.  ne  moramo  se  oslanjati  na  našu  kulturu  kako  bismo dokazali da deblje žene mogu biti atraktivnije od mršavih. još je zagonetnija činjenica da je ona  gotovo sasvim nova.  osjetljivije  na  socijalni  status  svojih  potencijalnih  supružnika. Anoreksija i bulimija.  žene se moraju iznimno potruditi da steknu moderan oblik trstike.

 za razliku od muških između puberteta i srednje dobi prolaze  kroz  dvije  izuzetno  značajne  faze. jedna osobina ostaje  trajna:  odnos  širine  pojasa  prema  širini  bokova.    Zašto je bitan taj razmjer? Singh primjećuje da je “ginoidna” distribucija masnoća. stražnjici i prsima ističe ključne kosti.6. Taj odnos dimenzija bokova prema prsima i bokovima nije samo  poznat  kao  dio  životne  statistike. Relativno kratko razdoblje u kojemu žene imaju tijela u obliku pješčanog sata. a uski struk upućuje na to da te oblike  nije stvorila masnoća. uske hlače.  kada  je  siromašnoj ženi lako nabaviti masnu hranu loše kvalitete.  Muškarci su se nesvjesno ponašali kao selektivni uzgajivači žena.  on  je  muškarcima  pokazao četiri verzije iste  slike mlade  žene  u kratkim hlačama.  povezana  je  sa  simptomima  bolesti.  Tada  se  odjednom  njezine  vitalne  statistike  mijenjaju:  razmjer dimenzija struka prema prsima i bokovima naglo raste. danas imaju istu svrhu. a ne s najmršavijim torzom. On tvrdi da će muškarac.  debeo  trbuh. čak i u žena. Svojim je ispitanicima pokazao niz crteža ženskih oblika koji  su se razlikovali prema težini i njihovim razmjerima struk naprama bokovi..  već  ga  je.    Rješenje  te  zagonetke  možda  možemo  pronaći  u  djelu  genijalnog  indijskog  psihologa  Deventre  Singha.9.  Argument  je  čak  cirkularan: socijalni status i vitkoća su povezani zbog muške preferencije prema vitkoći.  tako  da  se  razlikuje  u  odnosu  struka  prema  bokovima:  0. Singhova teorija je malo drukčija ali gotovo analogna.  Taj  fenomen  je  nastao  zahvaljujući  konkurentnoj  sposobnosti  da  privuče  muškarce.  Prvo.  Svi  muškarci  bez  greške  izabrali su verziju s najužim strukom kao najprivlačniju. Idealna je figura ona s najnižim razmjerom.  manje  na  torzu. više masnoća  na  bokovima. Mislim da je  to objašnjenje neuvjerljivo. U tridesetoj on ponovno pada kako  grudi gube čvrstoću a struk uskoću.  Vitkoća je sve u svemu sumnjiv znak statusa.  0.8  i  0.  nužna  za  hormonalne  promjene  vezane  uz  žensku  plodnost.  od  petnaeste  do  tridesetpete. Grudnjaci implantati za grudi. On je primijetio da ženska tijela.  Svaka je slika  neznatno izmijenjena.7.  u nekim razumnim granicama. tj.  . a što posljedica? Čini mi se da je točno objašnjenje  prema  kojemu  su  generacije  muškaraca  seksualno  selektirale  i  oblik  tijela  i  njegove  hormonalne  efekte. hoolahoop čarape.  prsluci. korzeti. teško možemo  tvrditi da je svaka mršava žena bogata.. bulimija i žene opsjednute težinom čak i kada su mršave. dok bogate žene jedu salate. krinoline uvijek su se proizvodili kako bi struk izgledao  relativno manji u odnosu prema prsima i kukovima. Ali što je uzrok.  poput srčanih bolesti.  je  spolno  izabrani  fenomen. jer je siromašnim ženama niskog statusa nekoć bilo  lakše  postati  mršavom  ženom  negoli  bogatim  ženama  visokoga  statusa.  daleko  više  nego  bilo  koja  biološka  potreba.  a  uostalom  muškarce  većinom  ne  zanima  status  i  bogatstvo  žene.    Singha zanima anoreksija. Neće nam biti iznenađenje.  moda  uvijek  isticala:  steznici.  uz  neke  rijetke  iznimke.  a  ne  ono  koje  kaže  da  su  muškarci  birali  oblik  jer  je  to  jedini  način  da  hormoni  pravilno  djeluju.  Bobbi  Low  sa  Sveučilišta  u  Michiganu  tvrdio  je  da  masnoća na bokovima. a svaka debela siromašna.  0.  U  dobi  od  deset  godina.  uski  bokovi.. spužve za ramena  (zbog kojih struk automatski postaje razmjerno manji) i rastezljivi pojasevi.  Vitkost  je  vrlo  loš  simbol  za  bogatstvo.    Singh je primijetio da bez obzira kako se težina Playboyevih modela mijenja.  djevojčica  ima  oblik  koji  se  ne  razlikuje  bitno  od  oblika  koji  će  imati  u  četrdesetoj.  “Androidna”  distribucija  masnoća.  Čak  i  danas. ali Singh je otkrio i  zanimljivu dosljednost svojih ispitanika. Dobio je sljedeći rezultat:  ispitanici  su  u  većini  slučajeva  radije  birali  tešku  ženu  s  uskim  strukom.    Ako  vam  to  zvuči  ludo. bilo koju težinu žene smatrati privlačnom ako je njezin struk bitno uži  od bokova.  recimo.  umjesto  mršave  žene  s  relativno širim strukom.  pogledajte  rezultate  Singhova  eksperimenta.    Zbog  toga  argument  koji  povezuje  status  sa  vitkoćom  nije  uvjerljiv. On vjeruje da  u razmjerno mršavih žena vitkost nema nikakvog učinka na razmjer struka prema bokovima: one su  osuđene na to da nikada ne budu privlačne.

 Sa ženama je obrnuto.  usađena  muškarcima  nesvjesno.  Za muškarce je vrijedilo obratno.    Dakle. to privlači muškarce ženama.    Druga  važna  muška  osobina  jest  osobnost.  karakter.  Te  su  stvari ozbiljna opterećenja: ona pričaju priču o dobi koja se ne može lako prikriti bez kirurgije.  ambicioznost  ‐  to  su  osobine  koje  omogućuju  muškarcima  da  se  penju  po  društvenoj  ljestvici  i  nije  čudo  da  su  to  osobine  koje  žene  smatraju  privlačnima.  U  drugom  razgovoru.    Dugo  se  već  zna  da  Europljani  smatraju  plavu  kosu  žene  ljepšom  od  smeđe  ili  crne.  optimizam.  Muškarac  ne  može  izravno  utvrditi  ženinu  dob.  hrabrost.  U  monogamnim  društvima  žena  često  odabire partnera mnogo prije negoli on dobije šansu postati “šefom”. u Britaniji su riječi “fair” (svijetle kose) i “beautiful” (lijep) sinonimi. Samo jedan par od sedam stotina  dvadeset parova prijavljenih za bankovne kredite sastojao se od visoke žene i nižeg muškarca.     Možda  je  sve  ovo  samo  parabola.  konačni  rezultat  je  isti:  to  je  genetska  promjena do koje dolazi zbog seksualnih preferencija. mnogo  važniji i od tjelesnih atributa.  U  srednjovjekovnoj  Italiji  velika  ljepota  i  plava  kosa  bile  su  nerazdvojne.  muškarac  je  opušteno  bio  naslonjen  u  stolici. Što žene privlači muškarcima? Muška ljepota u znaku je istog  trojstva kao i ženska: lice. pune usne. stas.  Tako  ona  pazi  na  osobine  koje  ukazuju  na  njegove  mogućnosti:  samopouzdanost. Gen za plavu kosu u  djetinjstvu  prilično  je  uobičajen  među  Europljanima  (ali  i  npr.  muškarac  je  bojažljivo  odgovarao na pitanja.”  .  Vjerojatnije  je  da  je  sklonost  plavokosim  ženama  kulturna  osobina. čvrsta prsa.  kao  što  je  rekao Bruce Ellis: “Status i ekonomska moć su visoko važni na barometru muške privlačnosti.    Neizravni  pokazatelji  koje  žene  isčitavaju  kao  simbole  muškog  statusa  stalni  su  i  stabilni.  asocijacijom  boje  kose  i  mladosti  ‐  koju  suvremena  kozmetička  industrija  intenzivno  pokušava  uništiti. uski struk.  Time  su  takvi  parovi  počeli  rađati  više  plavokose  djece.  u  godini  dana  zarađuju  otprilike  jedan  i  pol  puta  više  od  muškaraca  iste  dobi  koji  se  ne  ožene.  među  australijskim  Aboridžanima). No. u svim istraživanjima žene tvrde jedno te isto: ono što ih  više  privlači  od  ljepote  jesu  osobnost  i  status.  učinkovitost.  On  je  mora  zaključiti  iz  njezine  fizičke  pojave.  U  ispitivanju. U  svijetu agencija za ljubavno posredništvo načelo da muškarac mora biti viši od svoje partnerice toliko  je univerzalno da se naziva “središnjim principom izbora parova”.  U  prvom.  gestikulirajući  i  smiješeći  se.    U  jednom  pokusu  znanstvenici  su  snimili  dva  lažna  intervjua.  Sve  u  svemu. naginjući se prema čovjeku koji ga je intervjuirao.  odlučnost.    Jedna jedina iznimka je visina.  kao  i  širiti  genetsku  predispoziciju  za  sklonost plavokosim mladim osobama. One su i znakovi budućeg statusa.  njezina  ponašanja  i  reputacije. make‐ upa i kozmetičkih krinki. Visoki muškarci se univerzalno smatraju privlačnijima od niskih. vitke noge. čak i plava kosa. a ne  u  njegovoj  pojavi. pokazalo se da privlačnost muškaraca počiva na njegovim vještinama.  inteligencija.  Amerikanci  koji  se  ožene. smješten u stolcu kraj vrata.  Muškarci  trajno  stavljaju  tjelesne  osobine  iznad  osobnosti i statusa kada govore o ženama.  osim  kod  autentičnih  vikinških  žena.  Kada je u ne tako dalekoj prošlosti došlo do mutacije gena koji je prouzročio da se plava kosa održava  do zrelijeg doba (ali ne mnogo kasnije od dvadesete godine).  No. žene su smatrale dominantnog muškarca poželjnijim partnerom i seksualno privlačnijim.  Mnoge  najkarakterističnije  osobine  ženske  ljepote  naglo  nestaju  s  vremenom: glatka koža.  U  istraživanju  dvije  stotine  plemena  koje  su  provela  dva  znanstvenika  s  Kalifornijskog sveučilišta.  žene  su  bojale  kosu  u  plavo. koja  bez  kemijske  intervencije  ne  traje  duže  od  dvadesetih. pa se mora snalaziti posredno.  Dominantnost  je  osobina  koju  žene  univerzalno  cijene. Zbog toga muškarci više vole plavuše. mladost. muškarci su se počeli vjenčati za mlade  žene.  U  starom  Rimu. jasne oči.

 Naša se osjetila lako zasite onim što se često susreće. snagu.  Quentin  Bell  je  pisao:  “Povijest  mode povezana je s natjecanjem među klasama.”    Tu je zapravo na sažet način rečeno zašto eugenika ne bi mogla djelovati.  poželjeli  bismo  da  neke  osobine u naših žena budu još malo više izražene. Pa opet.  Koji su općepriznati statusni simboli? Odjeća i ukrasi. ali imaju sposobnost ‐ stečenu evolucijom ‐ da budu  fleksibilne  i  da  se  prilagode  društvenim  pritiscima  u  sredinama  u  kojim  rastu.  Ili  evolucija  djeluje  apsurdno  brzo  ili  nešto  s  ovom  tezom  nije u redu. opasno su blizu da tvrde da su žene evolucijom stekle svoju  sposobnost da budu impresionirane automobilima Mercedes ili BMW. nadređenost. u prvom redu s oponašanjem aristokracije od strane  buržoazije. ti automobili jedva da  postoje  više  od  jedne  ljudske  generacije. ženski uresi signaliziraju bračni ili dobni status.  koji  omogućava  da  iščitavaju ono što ima veze sa statusom muškaraca i da smatraju takve simbole poželjnima. Znanstvenici iz Michigana kažu otprilike ovako: žene nisu razvile  sposobnost da budu impresionirane BMW‐ima. ma kakvi oni bili.      Preveo: Darko Polšek    . Oni simboliziraju: zrelost. a zatim i s proširenom konkurencijom koja je bila rezultat sposobnosti proletarijata da se  natječe sa srednjim slojevima. Za razliku  od toga. Tako rastu i standardi.    Ma  što  determiniralo  spolnu  privlačnost.  Znanstvenici  iz  Santa  Barbare kažu ovako: ponašanje samo jest rijetko ono što je evoluiralo. da budu iznad postojećeg prosjeka. prije svega: Armanijevo odijelo.    U biti. a ponekad i muževo bogatstvo.  na  djelu  je  pažnje  vrijedan  mehanizam  koji  dovodi  do  ovog  rezultata:  lijepe  žene  i  dominantni  muškarci  češće  stupaju  u  brak  i  imaju  više  djece  od  svojih  suparnika.  da  u  jednom  trenutku  nauče  asocijaciju  između  BMWa  i  bogatstva:  tu  jednadžbu  nije  baš  teško  riješiti. Evoluira psihološka sklonost. mi bismo samo na trenutak bili zapanjeni.. No..     U ovoj točki neki evolucionisti čini se. premda bi to  možda blistalo na drugom mjestu i u drugom vremenu.  budući  da  su  i  oni  potomci  onih  istih  uspješnih  parova. Rolexov sat i  BMW  isto  su  tako  snažni  kao  i  perjanica  poglavice  Siouxa  ili  admiralska  kapa.  Tako  žene  u  svakoj  generaciji  postaju  još  malo  ljepše  a  muškarci  još  malo  dominantniji. Charles Darwin je rekao: “Kada bi sve žene  postale lijepe poput Medicejske Venere.  Bobbi  Low  je  istražio  stotine  društava  i  došao  do  zaključka  da  se  muški  uresi  uvijek  povezuju sa statusom i položajem.”    Isto  tako. recimo.  No. čvrstinu.  koji  je  evoluirao  još  u  pleistocenu. a drugi u Santa Barbari. obje skupine govore isto.  to  se  događa  i  s  njihovim  novim  suparnicima. Žene su pod dojmom statusnih signala.  A  nakon  što  bi  bila  postignuta  ta  raznovrsnost. Postoje dva načina da se izbjegne ova poteškoća. a  moderne  žene  imaju  duševni  mehanizam. ubrzo bismo  se  zaželjeli  raznovrsnosti.  U  knjizi‐  kronici  koja  izlaže  kako  je  moda  sve  do  nedavno  bila  izraz  klasne  pripadnosti. Prvi je popularan među znanstvenicima  u Michiganu.

  kako  onda  nastaje  brak?  Premda  su  muškarci  prevrtljivi.  negoli  onima  iz  bliže  povijesti.Matt Ridley   CRVENA KRALJICA*          U izvanrednom. tjelesno atraktivnije.  a  ne  povremena  poligamija.  to  ne  znači  da  su  one  seksualni  oportunisti. ali haremi u velikom dijelu ljudske povijesti ne predstavljaju bit čovjeka. orangutani.  viličastorepaste  ptice  koje  tijekom  ljetnih  mjeseci  cvrkuću  i  skakuću  po  poljima  i  stajama.  Kozmetička  kirurgija  kojom  će  poboljšati  svoj  izgled. Grubo rečeno.  primijetilo  da  se  promiskuitet  ženki  čimpanza  i  majmuna  nikako  ne  slaže  sa  Triversovom  teorijom  koja  kaže  da  velika  roditeljska  investicija  kod  žena  izravno  utječe  na  njihovu  izbirljivost. ali u tim je grupama  jezgro  ljudskoga  života  osnovna  obiteljska  jedinica:  muškarac. uključujući i majmune.  No. Žene će se vjerojatnije upustiti u takvu  pustolovinu  ako  su  im  bračni  drugovi  podložni.  Teorija  o  nadobudnom  mužjaku  i  čednoj  ženi  vrlo  teško  može  odgovoriti  na  jednostavno  pitanje:  Zašto  su  žene  uopće  nevjerne?    Osamdesetih  je  godina  niz  žena  znanstvenica  pod  vodstvom  Sarah  Hrdy  sa  Kalifornijskog  sveučilišta  u  Davisu.    Ako  su  muškarci  u  srcu  poligamni  oportunisti.  razdvaja  nas  od  ostalih  sisavaca. Vjerni giboni žive u parovima u šumama jugoistočne Azije.  mlađi. barem  svojom  brigom  za  hranu.  Ljudska  su  bića  bitno  drukčija od vrabaca.  udvostručuje  šanse  muškarca  za  uspjeh  u  ljubavnoj pustolovini. nedavno završenom istraživanju provedenom širom Zapadne Europe. otac preuzima bar jedan dio odgoja djeteta. to je nepažljiviji kao otac.  ali  rijetkima  to  uspijeva.  institucija braka je gotovo univerzalna. velika većina brakova je monogamna.  prpošne. Čak i u pastoralnim poligamnim društvima. Gotovo  jedini način da danas postanete posjednik harema jest da utemeljite neki kult i svojim potencijalnim  konkubinama  isperete  mozak  pričama  o  vlasitoj  svetosti.  U  većini  društava  muškarci  pokušavaju  biti  poligamni. gorile i čimpanze) samo  gibon prakticira jedan oblik braka. starije.  Ona  ima  svoje  ciljeve.    Ako vas te činjenice uznemiruju ili teško u njih možete povjerovati.  Ona  je  aktivni  suparnik  u  seksualnoj  šahovskoj  igri. a svaki  par živi svoj samostalni život na vlastitome teritoriju. No.  U  brojnim  životnim  aspektima  moderni  čovjek  vjerojatno  živi  u  socijalnim  sustavima  sličnijim  našim  precima  lovcima  i  sakupljačima. jedna od  tri bebe rođene u zapadnoj Europi posljedica je izvanbračne veze. Od četiri vrste majmuna (giboni.    Ta su dva cilja proturječna samo zato što žene nisu spremne razdvajati se na supruge i prostitutke. jesu li doista?    Haremi  drevnih  despota  pokazali  su  da  su  muškarci  vrlo  sposobni  svoj  status  pretvoriti  u  reproduktivni uspjeh. ne brinite. Ljudi žive u većim skupinama nego ranije.  nevine.  Brak  je  institucija odgajanja djece: gdjegod se pojavljuje.  Ono  se  u  cijelosti  odnosi  na  vrapce. oženjene muškarce  simetričnog  oblika za partnere svojih ljubavnih pustolovina. pokazale su  se sljedeće činjenice: udane žene biraju dominantne.  fizički  neprivlačni  ili  asimetričnih  oblika. njih zanima i pronalaženje žena s kojom će osnovati obitelj i mogu joj unatoč nevjeri biti  vrlo privrženi.  Umjesto  stereotipa  evolucione  teorije. Istraživanje uopće  nije  provedeno  na  ljudima. Što je muškarac privlačniji.  Žene  je  poligamija  oduvijek  manje  zanimala  od  muškaraca.  njegova  supruga  i  djeca.  studija  lengura  Sare  Hrdy  i  studija  makakaa  .  Društva  lovaca  i  sakupljača  podržavala  su  tek  povremenu  poligamiju.  Žena  nije  pasivna  brbljalica  i  pokretna  imovina  u  rukama  bespoštednih  despota.    Upravo  naša  frekventnija  monogamija.

 čimpanzama.  jest  “adaptacija”. On ima nekoliko ženki u svom haremu i svima je jednako vjeran. čini se da su ženke  primata odgovorne za velik udio u promiskuitetu.  Kako  se  jednolično ali obilno hrane voćem i kako su češće na tlu negoli na otvorenom. mužjaci. evoluciona strategija. on ubija svu djecu u  toj  skupini.  mesoždera  i  primata.  a  ne  uče  ih  ni  vještinama. a te se grupe obično razdvajaju na manje prije negoli se  vrate  u  svoje  stanište.  Richard Wrangham vjeruje da je društveni sustav gorila uglavnom oblikovan za prevenciju infanticida. Rješenje toga problema sastoji se u  .  Robin  Dunbar  vjeruje da su mužjaci giboni monogamni kako bi spriječili infanticid.  On  ostaje  uz  nju  niz  godina  i  gleda  je  kako  odgaja  njegovu  djecu.    Ženka gorila je svojem suprugu vjerna kao i gibon.  Infanticid. Desetljeće kasnije.  Ženke  koje  žive  na  njegovom  teritoriju  očekuju  od  svog  “supruga”  da  im  hitno  pritekne u pomoć ako se pojavi drugi mužjak. Giboni mužjaci sposobni su zaštititi dom za pet ženki i lako  bi mogli prakticirati istu vrstu poligamije kao i orangutani kod kojih jedan mužjak nadzire teritorij pet  ženki s kojima se pari. štoviše. Ubojstvom vlastite posvojene djece.Meredith Small pokazale su jednu sasvim različitu vrstu ženke: ženku koja neprestance traži znakove  pažnje drugih mužjaka.  Mužjaci  također  žive  usamljeno  i  pokušavaju  monopolizirati  teritorij  s  nekoliko  ženki.     Važnost infanticida kod primata postupno je pomogla znanstvenicima da razumiju sustave parenja  kod  pet  vrsta  majmuna. vjerovala je da je riječ o  patološkim  zastranjenjima. zaustavljaju  stvaranje mlijeka kod ženki i time ubrzavaju dan kada ženka može ponovno začeti.  No.  Pomalo  pojednostavljeno.    Ženke gibona također žive usamljeno. odjednom je postalo jasno što: jedna je skupina ideja poznata  kao  “teorija  spermatozoidne  konkurencije”  posve  novim  svjetlom  osvjetlila  evoluciju  ženskoga  ponašanja.  možemo  reći  da  se  društveni  obrazac  ponašanja  ženki  viših  i  nižih  majmuna određuje distribucijom hrane. Pokazalo  se  ustvari  da  je  infanticid  koji  provode  mužjaci  tipična  pojava  kod  glodavaca.  Zašto  su  onda  vjerni  jednoj  ženki?  Jedna  golema  opasnost  za  mlade  gibone  jest  ubojstvo  koje  bi  mogao  počiniti  neki  drugi  mužjak.  Te  skupine  koje  se  spajaju  i  razdvajaju  isuviše  su  velike  i  fleksibilne  da  bi  im  mogao dominirati jedan mužjak.    Čimpanze  su  razradile  strategiju  anti‐infanticida  izumom  posebnog  društvenog  sustava. Put kojim se čimpanza mužjak penje političkom hijerarhijom jest da  stvara  alijanse  s  drugim  mužjacima. Hrdy je ustanovila groznu činjenicu: odrasli mužjaci  majmuni rutinski ubijaju bebe. Ona uopće nije izbirljiva. Većina prirodnjaka. Svaki puta kada mužjak preuzima skupinu ženki. čimpanze žive u većim  skupinama (veća skupina vidi više od manje). I on joj je  vjeran  na  svoj  način. Osim toga. Radžahstan. giboni mužjaci su kao očevi gotovo beskorisni. Oni ne hrane mlade. Hrdy je primijetila da je nešto pogrešno s teorijama  a ne sa ženkama.  tvrdili  su.  ne  štite  ih  od  orlova. a društveni obrazac ponašanja mužjaka distribucijom ženki. ženku koja aktivno traži raznolikost seksualnih partnera. takva djela nisu strana.  jer  je  odjednom  pružila  razlog  da  žene  budu  odane  jednom  mužjaku  ili  skupini mužjaka: one su lojalne kako bi zaštitile svoj genetski ulog od ubojstva suparničkih mužjaka. ona ide za njim i čini ono što on čini. naime. spremna započeti seksualne odnose.  Ženku  neprestance prate mnogi opasni potencijalni očusi njezine djece.  Nedugo  po  objavljivanju  te  studije  identičan  fenomen  se  pokazao  i  na  primjeru  lavova:  kada skupina braće stekne naklonost ženki.  postoji  jedna bitna razlika prema gibonima.  a  svojoj  djeci  čini  golemu  uslugu  time što sprečava njihovo ubojstvo.  pa  se  skupine  čimpanza  sastoje  od  više  mužjaka.  Čak ni našim najbližim rođacima. ženku koja je baš kao  i mužjak.  ali  Hrdy  i  njezine  kolege  tvrdili  su  drukčije. odgojena  na dijetnim sentimentalnim prirodoznanstvenim televizijskim  programima.  Zbog toga ženke orangutana biraju usamljeni život na ograničenom teritoriju kako bi bolje iskoristile  siromašne  izvore  hrane. prva stvar koju čine jest pokolj nevine dječice.    U svojoj studiji lengura u Abuu.  Zbog  toga  gorila  održava  svoj  harem  i  odbija  suparničke  mužjake.

  koji  bi  monopolizirao  seksualni  pristup svim ženama u skupini i napadao druge muškarce. Kada bi se dva muškarca susrela. ne bi plaćali alimentaciju. jer se obje  odnose na stariju djecu.  velike  ljude.  stil  života  bi  nam  bio  poznatiji.  Živjeli  bismo  u  obiteljima. stvari bi bile bitno drukčije.  žene  bi  živjele  same  i  razdvojene  od  drugih.tomu  da  simultano  dijeli  svoje  seksualne  usluge  većem  broju  mužjaka  kako  bi  svaki  od  njih  mogao  misliti da je on otac djeteta.  Većina  žena  parila  bi  se  s  većinom  muškaraca.  Drugim  riječima.  a  to  i  jesmo.  bili  bismo  obiteljski. došlo bi do velike. ne pretvaraju se da će tamo ostati zauvijek. Ali kada je riječ o seksu.  Ženski  promiskuitet  kod  viših  i  nižih  majmuna  može  se  objasniti  potrebom podjele očinstva među brojnim mužjacima kako bi se spriječio infanticid.  Vjerojatnost  umiranja  pastorčadi  šezdesetipet  puta  je  veća  negoli  kod  djece  koja  žive  sa  svojim  pravim  roditeljima  i  isto  je  tako  činjenica  da  mlađa  djeca  često  doživljuju  teror novih očuha koji je teško prevladati. Seks bi bio rijeđi od broja svetih dana.  koji  bi  spolno  općili  jednom  godišnje. Naš seksualni  život  bitno  je  drukčiji  od  naših  rođaka. No.  premda  bi  mužjak  na  vrhu  (nazovimo  ga  predsjednikom) pazio da ima pravo prve noći kod svih plodnih žena.    Da  smo  čimpanze. živjeli bismo u sarajima kojim bi dominirao  jedan  golem  sredovječni  muškarac. Da smo giboni. Da jesmo.  Odrasli  mužjaci  više  bi  vremena  provodili  u  pokušajima  da  se  popnu  na  društvenoj  ljestvici  negoli u svojim obiteljima. ako i imamo ponekog asocijalnog  susjeda.  Ženke  bonobosi  su  stoga  u  svojim  navikama  posve  nimfomanski  .  Jared  Diamond  sa  Kalifornijskog  sveučilišta  u  Los  Angelesu  pokušao  je  spekulirati  o  tome  kakve  bi  društvene  poremećaje  na  prosječnom  ženskom  radnome  mjestu  izazvala  pojava  takve  neodoljivo  ružičaste  ženke.  urbani.  klasnosvjesni. Jane Goodall je pokazala  da  mužjaci  čimpanza  napadaju  nepoznate  ženke  s  mladima  i  ubijaju  njezino  potomstvo.  a  svakom  muškarcu  to  bi  bilo  neodoljivo  fascinantno. čak i  za  te  goleme. Seks bi bio posao s prekidima.    Štoviše. ali posve zaboravljen za vrijeme trudnoće ili  odgoja  mladih.  dvostruko  viši  i  teži  od  žene. bračnih veza uopće ne bi bilo.  Da  smo  orangutani. ali bi postojale  bande dominantnih muškaraca koji posjećuju razne grupe žena. a ne na dojenčad.  Svaki  bi  par  živio  miljama  udaljen  od  drugih  i  borio  bi  se  do  smrti  protiv  napasnika na vlastitome teritoriju kojeg nikada ne napuštaju. Nismo ni gorile. No. Zbog toga postoji samo jedna jedina okolnost u kojoj mužjak čimpanza  može biti siguran da dijete nije njegovo: kada ženku nikada ranije nije vidio.  naš  bi  život  bio  bezličan. na poslu. to ipak neće biti opis našeg načina života. u  kojem bismo jako pretjerivali tijekom ženkinog tjeranja. prilikom kupovanja ili igre.  hijerarhijski  i  skupno  teritorijalno  orijentirani  i  agresivni  prema  skupinama  koje  nam  ne  pripadaju. Vrijedi li isto i za  ljudsku vrstu?    Kratki  odgovor  jest:  ne. Čak i ljudi koji se povlače u svoje svete domove u  predgrađu. divlje borbe. Zbog toga bi žene još i više morale  dijeliti  mogućnost  očinstva.  bili  bismo  vrlo  socijalni. Mi  velik dio naših života provodimo na zajedničkom teritoriju.    Da smo pigmi čimpanze ili bonobosi.    Problem  Sare  Hrdy  je  riješen. Njihova smrt ne oslobađa majke za novi porod. muškarci  se uopće ne bi brinuli za odgoj potomstva. to što pripadamo majmunskome rodu može nas odvesti u krivome smjeru. ali bi svaki od njih zbog povremenog seksa posjećivao nekoliko žena  (ili možda nijednu). Za početak. a još manje pokušavaju odbiti sve strance.  a  za  većinu  ostalih  muškaraca  on  uopće ne bi postojao.  nacionalni  i  ratoborni. ali u tomu ne  bi  uvijek  uspijevali  i  ubrzo  bi  izgubili  interes  kada  bi  oteklina  odostraga  nestala. Mi  smo gregaristički društveni soj.  Muškarci  bi  tijekom  tih  tjedana  pokušavali monopolizirati takve ženke i prisiljavali bi ih da prihvate njihovo “vodstvo”. nijedna od tih činjenica nije jako relevantna. I muškarci bi živjeli sami. živjeli bismo u društvima sličnim čimpanzinim.  ali  ne  napadaju ženke bez mladunčadi.  To  vrijeme  pretjerivanja  oglasilo  bi  se  svima  pomoću  ružičastih  znakova  na  ženskoj  stražnjici.

  slobodne  od  ograničenja  koja  ženama  postavlja  muška  priroda  ne  koriste  se  odjednom  seksualnim  promiskuitetom.  cijela  anatomija  muške  agresivnosti  kod  bonobosa  svedena  je  na  minimum:  mužjaci  nisu  veći  od  ženki  i  troše  manje  energije  za  uspon  u  muškoj  hijerarhiji  negoli  obične  čimpanze. žene najčešće traže monogamni brak ‐ čak i u  društvima u kojima je poligamija dopuštena. ali.  postoje neke istaknute univerzalne karakteristike.  premda  je  istovremeno  “sretno  udana”.    Za razliku od naših rođaka majmuna.  Premda ju rijetko ili nikada ne zanima običan seks s muškom prostitutkom ili strancem. bogatstvu i okolini.  Ljudi  su  nevjerojatno  fleksibilni  u  svojim navikama koje ovise o njihovom rasnom podrijetlu.  Nazovimo  tu  vrstu  objašnjenja objašnjenjem “Opasne veze”. Mnoge ptice žive u kolonijama.  Najbolja  strategija  mužjaka  bonobo  za  održanje  genetske  vječnosti  jest  da  jede  svoje  zelenilo. Postoje  naravno  izuzeci.orijentirane. one žele pažljivo izabrati  muškarca  i  ako  se  pokaže  vrijednim. te stoga neće dijeliti svoj ulog u odgoju djece s drugim obiteljima.  Zavodnica  koju  zanima  jedna  noć  s  čovjekom  čije  ime  niti  ne  zna  jest  fantazija  koju  hrani  muška  pornografija. Za takav oblik među majmunima nema drugog primjera.  upravo  suprotno. zašto  bi  zbog  toga  trebalo  prihvatiti  njegove  gene?  Zašto  ne  imati  njegovu  očinsku  brigu  i  gene  nekoga  drugoga?    Teško  je  biti  precizan  u  opisivanju  ljudskog  sustava  parenja.  sigurni u očinstvo. jer da jest.  Možemo  optužiti  varljivost  muškaraca  i  tvrditi  da  uvjerljive  sposobnosti  zavodnika  uvijek  pridobijaju  neka  srca. U tom su smislu muškarci i žene bitno različiti. mi. poput čimpanza.  žene  katkada  jesu  nevjerne.  Mlada  ženka  bonobo koja se popne na već zauzeto drvo na kojemu se drugi hrane.  Poput  gibona. žena je posve sposobna prihvatiti ili potaknuti ponudu seksualne pustolovine  s  muškarcem  kojega  poznaje. ali  se pare monogamno unutar kolonije. To nas ne mora čuditi: ženke dobivaju malo od seksualnog oportunizma.  Ženka.  najčešće nije najbolji postojeći muškarac.  a  da  pri  tomu  nismo  izgubili  naviku  života  u  velikim  multimužjačkim  skupinama. žene žive u društvima u kojima  postoji stalni kontakt s drugim muškarcima.  a  mužjacima  su  privlačne  tijekom  dugog  vremenskog  razdoblja. žene po sebi ne traže seksualnu raznolikost.  one  su  nevjerojatno monogamne. dobit će nešto za jelo tek kada  se spari sa svim mužjacima. uključujući i adolescente. vjerujem da postoje usporedni slučajevi među pticama.  To  je  paradoks  koji  se  može  riješiti  na  tri  načina. Unatoč tomu. Ili.  mužjaci  žene  ženke  jednom  i.  Međutim. pomažu im u odgoju mladih. u životu kao i  u televizijskoj sapunici.  ali  fiktivne  i  stvarne  žene  obično  poriču  da  im  je  nimfomanija  privlačna  i  nema  razloga  da  im  ne  vjerujemo.  Lezbijke.  Nije  svaki  preljub  uzrokovan  ponašanjem  muškarca. najbrojniji veliki majmuni izmislili smo jedan neočekivan  trik.  jer je njihova reproduktivna sposobnost ograničena.  Isto  tako. ženka bonobo mora se pariti do tri tisuće puta da dobije mlado.  To je zbog toga što suprug. možemo optužiti suvremeno društvo i reći da frustracije  .    Dok se ženka gorile mora pariti oko deset puta na svaku rođenu bebu. da se dobro naspava i da se pripremi za sljedeći dugi dan razvrata.  Na  neki  način  smo  ponovno  izmislili  monogamiju  i  očinsku  brigu. gotovo po definiciji. ženka čimpanze oko petsto  do tisuću puta. ali možda ima dobar razlog da tu uslugu pruži jednom  dobro odabranom mužjaku koji nije njezin suprug.  čak  i  ona  koja  su  tome  najmanje  sklona.    Međutim. zašto bi se za nju oženio? Njegova je vrijednost u  tome da je monogaman.  žena  ne  mora  dijeliti  svoje  seksualne  usluge  mnogim mužjacima kako bi spriječila infanticid. A usporedba s pticama pruža nam posve drukčije objašnjenje  ženskog  interesa  za  seksualnu  raznolikost.  žele  ga  doživotno  monopolizirati. Drugo. One se pare već i na najmanji nagovještaj i na vrlo raznolike načine (uključujući oralne i  homoseksualne). Ženku bonobo gotovo  nikada ne napastuje bližnji mužjak zbog parenja s mlađim: parenje je tako učestalo da rijetko dovodi  do  začeća. religiji. Bez obzira na rijetke iznimke. već  vremenom koje je potrebno da se odgoji potomstvo.  tj. No. a možda s njim i umrijeti. Prvo. ne brojem mužjaka s kojima se može pariti.  od  njega  dobiti  pomoć  u  odgoju djece.

i  složeni  suvremeni  život  nesretnih  brakova  i  tako  dalje.  ako  prihvatimo  obrazac majmuna.  ja  ga  ne  pokušavam  “opravdati”.  da  stvori  što  više  sperme  i  iskorijeni  konkurenciju. Ta hipoteza vrijedi za sve majmune  i glodavce: što su sigurniji u seksualni monopol. ljudski su testisi spremljeni u skrotumu i vise  izvan  tijela. Za jednog višeg majmuna. Jedna vrsta kitova živi u haremima poput gorila. Ili možemo predložiti neki valjan biološki  razlog za traženje seksa izvan braka a da se brak ne napusti ‐ neki ženski instinkt kojim se žena neće  lišiti opcije seksualnog plana B ako A ne uspije baš dobro. Kao i kod čimpanze. to su ženke poligamnije.  odigrao  veliku  ulogu  u  oblikovanju  ljudskoga  društva.  Dakle.  Taj  se  zaključak  temelji  na  studijama  ljudskoga  društva.  stoga  postoji  premija  za  čestu  i  bogatu  ejakulaciju.  Koliko  nam  je  poznato.    Izgleda da je Short naišao na anatomski ključ za razumijevanje sustava parenja vrsta: “veliki testisi  =  poligamne  ženke”.  tu  je  riječ  o  daleko  oštrijoj  konkurenciji  sperme negoli u svijetu čimpanzi. Da je moja analiza opravdanje preljuba. poput gorile.  Ništa  ne  bi  bilo  “prirodnije”  od  pokušaja  ljudi  da  stvore  neku  strategiju  sprečavanja preljuba.    Preljub  je. testisi čimpanze četiri su puta teži od testisa gorile. što su  veći testisi.  mužjaci  pasa  i  australskih  skočimiša  poslije  kopulacije  “zaključavaju”  svoje  penise  u  ženkama  neko  vrijeme  kako  bi  spriječili  druge  da  krenu istim putem.  Sve  bi  to  ukazivalo na spermatozoidnu konkurenciju kod čovjeka. onda se sperma svakoga od njih nadmeće  da stigne prva do njezinog jajašca. razložno je predvidjeti da ženke kitova uglavnom neće biti monogamne.  o  društvima  delfina  i  kitova. čovjekovi su testisi srednje  veličine ‐ znatno veći od gorilinih.  jer  je  od  traženja  alternativnih  seksualnih  partnera  često  bilo  koristi  za  oba  spola  u  monogamnom  braku.  recimo. čimpanze  žive  u  skupinama  u  kojima  nekoliko  mužjaka  dijeli  ženke.  Može  li  se  on  iskoristiti  za  predviđanje  sistema  parenja  vrsta  koje  još  nisu  istražene?  Vrlo  malo  znamo.  Postoje  i  drugi  načini:  neke  vrste  mušica  koriste  penis  za  isisavanje  sperme  koja  je  prethodno  našla  svoj  put. testisi su veći. No.  Opisivanjem  nevjere  kao  sile  koja  je  oblikovala  naš  sistem  parenja. Čimpanze imaju goleme testise.  Sustav  parenja  kljunatoga  delfina  sastoji  se  od  prisilnog  ‘zdru‐živanja’  plodnih  ženki  pomoću  promjenljivih  mužjačkih  koalicija. muškarci čini se stvaraju veliku količinu defektne “kamikaza” sperme koja stvara  neku vrstu čepa kojim zatvara vaginalna vrata drugim ulaznicima.  a  katkada  dva  mužjaka  istovremeno  oplođuju  takvu  ženku. Short se zapitao zašto je to tako i  primijetio da to možda ima neke veze s njihovim sistemima parenja.    Sedamdesetih  godina  britanski  biolog  Roger  Short  primijetio  je  nešto  zanimljivo  u  anatomiji  majmuna. stoga je najbolji način za mužjaka da utrku obrne u vlastitu korist.  kod  naših  predaka  bili  veći):  proizvodnja  sperme  po  .  čak  i  u  njihovim  razmjerima. gorile pak minijaturne.  Svi  oni  imaju  goleme  testise. Nazovimo to objašnjenje: “Dallas”.  tvrdim.    No. jer onaj tko to čini ima najveće šanse da postane otac.  to  i  jest  slučaj. Stoga jednostavno tvrdim da  su i preljub i njezino sprečavanje “prirodni”. Prema Shortovu mišljenju. to će im testisi biti manji. ona bi se pravilnije morala protumačiti  kao opravdanje socijalnih i pravnih mehanizama za sprečavanje nevjere. Oni imaju relativno  manje testise: jedan mužjak ima monopol nad svojim haremom i nema spermne konkurencije. što češće žive  u multimužjačkim promiskuitetnim skupinama. kao što smo vidjeli.  tako  da  već  stvorenu  spermu  hlade  čime  navodno  produžuju  njen  život. već će se  pariti  s  nekoliko  mužjaka.  remete  prirodni  obrazac  i  uvode  stranu  naviku u ponašanje žena. Nazovimo to strategijom “Emma Bovary”.  Testisi  kita  teže  više  od  tone  i  tvore  dva  postotka  njihove  sveukupne  težine. Ako se ženka pari s nekoliko mužjaka.    Primijenimo sada to predviđanje na čovjeka. Premda su gorile četiri puta teže  od čimpanzi.    Razlog je jasan.  ali  zahvaljujući  kitolovstvu  jako  dobro  poznajemo  njihovu  anatomiju. ljudski testisi nisu ni približno tako veliki kao oni u čimpanze i postoje nagađanja da nisu niti u  potpunosti  iskorišteni  (odnosno  da  su  nekoć.  suvremenog  i  plemenskog  i  na  usporedbama  s  majmunima  i  pticama.

  kulturna  antropologija  Margaret  Mead.  Galtonova  eugenika. koji su u primitivnijem obliku postojali u doba pleistocenskog čovjeka.  koja  je  naučila govoriti i stvorila tradicije. prepušteni sami sebi. Nema sumnje da je tako i samnom. a to je uostalom i ono što smo očekivali.  Oni  stvaraju  društvo  u  kome  muški  članovi  pridonose  neuobičajeno velike količine potrepština za svoju mladunčad ‐ od hrane i zaštite. Vjerojatno bi  umrijeli  od  gladi.  toliko  su  postali  zavisni  od  kulturnih  tradicija  pomoću  kojih  dolazimo  do  hrane  i  stana.  jer  se  svako  istraživanje  izvrće  u  izražavanje  vlastite  prirode:  ambiciozne.  Durkheimova  sociologija.  krave.gramu tkiva je kod muškaraca neobično mala. U tom  društvu su monogamni parovi pravilo.  manipulativne  i  religijske. baš kao  što  smo  u  domaćoj  kravi  uzgojili  mnoge  karakteristike  koje  su  postojale  u  pleistocentskom  aurohu. čini se razložnim zaključiti da žene nisu  vrlo promiskuitetne. skloni su  izigrati  svoje  bračne  partnere  kako  bi  došli  do  gena  hijerarhijski  viših  muškaraca.  Prepuštena  savani.  više  no  ikad  ranije.  a  ženka  obično  napušta  najbližu  okolinu  u  kojoj  je  rođena.  Ponekad  pomišljam  da  nam  nije  suđeno  da  ikada  razumijemo  sami  sebe.  Skinnerov bihejviorizam.  približila  cilju  potpunog  razumijevanja  ljudske  prirode. kada to pročitam sjetim se koliko je znanost napredovala  od  Humea  i  koliko  se. spareni sa hijerarhijski nižim muškarcima.  a  žene  sakupljači.    Čovjek  je  domaća  životinja  koja  je  domestificirala  samu  sebe. Ali.  kao  ni  grubo  postavljanje  ljudskog  roda  u  istu  vrstu  sa  neljudskim  vrstama. Mi smo  domestificirani  poput  bilo  kojeg  psa.  oni  koji  bi  preživjeli  sigurno  ne  bi  izmislili  potpuno  nov  način  života.  Freudovo  nesvjesno.    Postojanje ljudske kulture i civilizacije ne opravdava egoizam i egocentrizam  naše vrste.  Povijest  ljudske  znanosti  nije  ohrabrujuća.  strukovi)  i  umovi  obaju  spolova  (pjesme.” No.  No.  Možda nikad nećemo doseći taj cilj i možda bi bilo bolje za nas da ga i ne dosegnemo. Kritičari su ga potpuno uništili.  grudi. do zabave. skupina mladih Europljana možda ne bi rekreirala stvarni život svojih predaka.  naučenih  asocijacijom.  postali  bi  teritorijalni  čopor. Sve u svemu.  a  žene  egalitarno.  On  je  sisavac.    Pola  je  mojih  ideja  vjerojatno  pogrešno.  majmun.  muškarci  hijerarhijski  orijentirani. Mnogi ženski članovi tog društva.  On  je  vrsta  u  kojoj  mužjak  ima  inicijativu  u  udvaranju.  Ljudi  su  vrsta  majmuna  koja  je  prošla  kroz  neuobičajeno  snažnu  međusobnu  spolnu  selekciju.  a  možda  nešto  više  od  njih.  Odnjegovali  smo  u  sebi  najrazličitije nagone. svejedno su majmuni. Sadašnja zapadnjačka kulturna revolucija  koja teži takozvanoj političkoj korektnosti.  natjecanja. no mnogi muškarci imaju ljubavne veze izvan braka.  To  je  vrsta  u  kojoj  su  muškarci  grabežljivci. Oni  su  vrsta  majmuna  koja  je  razvila  izvanredan  raspon  novih  nagona.  u  kome  bi  starije  životinje  monopolizirale  odgoj  mladih. a neki su  čak i poligamni.  društveni  majmun.      Preveo: Darko Polšek  . sasvim sigurno neće pozdraviti moje mišljenje o različitim  naravima  muškaraca  i  žena. Psi. No.  ljudske  zajednice  uvijek  stvaraju  hijerarhiju  i  uvijek se atomiziraju u posesivne seksualne veze. Piagetove i Wilsonove ideje ‐ retrospektivno gledano ‐ vezane su uz zablude  i pogrešne perspektive.  nelogične.  Kao  što  su  pokazali  mnogi  eksperimenti  s  komunama.  David Hume je pisao: “Nikada neki spisateljski pokušaj nije bio gore sreće od mojeg Ogleda o ljudskoj  prirodi. Stado iz staje pušteno u divljinu  ubrzo bi postalo poligamna skupina u kojoj se mužjaci natječu oko statusa. zagrebite kravi pod površinu i još uvijek ćete naći sirovog auroha.  karijere)  oblikovani tako da služe suparničkoj igri čiji je krajnji cilj dolaženje do partnera suprotnog spola. uvjeren sam da je smisao našeg pitanja plemenit. sve dok se  pitamo “Zašto”.  dalek  od  ljudskog.  tako  da  su  mnoge  odlike  ženskog  tijela  (usne.  Ipak.

 Nezgoda s tim knjigama jest što  njihovi  pisci  uglavnom  nisu  u  pravu.  za  Ardreyev. mogli bismo izvesti i neke zaključke o njegovom karakteru. uspjeli opstati  u jednom izrazito natjecateljskom svijetu. Mislili bismo da se odlikovao žilavošću.  Ipak.  Smiješno  je  što  se  Lorenza  napada  kao  “potomka  mislilaca  iz  devetnaestog  stoljeća  koji  su  vjerovali da su zubi i pandže prirode krvavi”.  pokazat će se da postoje i posebne okolnosti u kojima gen najbolje postiže svoje sebične ciljeve na taj  način da na razini pojedinačnih životinja potiče neki ograničeni oblik altruizma. možemo pretpostaviti kakav je to bio čovjek.. da procijene razvijenost ljudske civilizacije prvo pitanje  koje će postaviti bit će: “Jesu li stanovnici ovog planeta otkrili evoluciju?”    Živi su organizmi postojali na Zemlji.  Taj se problem tiče raznih dijelova našeg društvenog života. Ti zaključci ne bi bili nužno  nepogrešivi.  A  nisu  u  pravu  jer  su  krivo  shvatili  kako  se  odvija  evolucija. U prethodnoj rečenici  .     Moja  je  teza  da  smo  mi.  Moja  je  namjera  da  analiziram  posljedice  teorije evolucije s posebnim naglaskom na proučavanje biologije sebičnosti i altruizma. očito je da je ono važno i za ljude općenito.  moja  namjera  nije  obrana  darvinizma. a ne dobro jedinice (to jest  gena).    Prije no krenem na razlaganje vlastite teme.  ljudi. Ja tvrdim da je glavno svojstvo koje treba očekivati od jednog uspješnog gena nemilosrdna  sebičnost. bili bezvrijedni i da bi najbolje bilo potpuno ih zanemariti.  Omogućio  nam  je  da  ubuduće  znamo  odgovoriti  radoznalom  djetetu  koje pita: zašto postoje ljudi? Sada više ne moramo prizivati u pomoć praznovjerje kada se suočimo s  ozbiljnim pitanjima: ima li život značenje? Otkuda smo došli? Što je čovjek? Nakon što je postavio ovo  zadnje pitanje. želio bih ukratko objasniti o čemu se točno radi.  Pogrešno su pretpostavili da je u evoluciji važno dobro vrste (ili skupine).    Osim značenja koje takvo proučavanje ima za znanost.  ali  Darwin  je  prvi  stvorio  logički  dosljedno  i  održivo  objašnjenje  zašto  postojimo.. i da je znao okupiti oko sebe odane ljude.  Njegovo  je  ime  bilo  Charles  Darwin.  pohlepe  i  velikodušnosti. više od tri milijarde godina prije no što je  jednome  od  njih  sinula  istina. Ako sam dobro razumio Lorenzovo viđenje evolucije.  i  sve  ostale  životinje. ali znamo li nešto o uvjetima u kojima je taj čovjek uspijevao opstati godinama i ostati  živ.  strojevi  što  su  ih  stvorili  geni. borbe i suradnje.  Preostaje  samo  da  potpuno  shvatimo  sve  što  podrazumijeva  Darwinova  revolucija.  Treba  pošteno  reći  da  se  i  prije  toga  u  ponekom  slučaju  naslućivala  istina.. Društveni ugovor i Eibel‐Eibelsfeldtovu Ljubav i mržnju. ne znajući zašto.”    Danas  se  u  teoriju  evolucije  sumnja  isto  tako  malo  kao  što  se  sumnja  u  teoriju  prema  kojoj  se  Zemlja  okreće  oko  Sunca.  Ova  sebičnost  gena  obično  potiče  sebičnost  u  ponašanju  pojedinog  organizma. da je bio  vješt u rukovanju revolverom. u nekim slučajevima i po više milijuna godina. poznati zoolog Simpson je rekao: “Ono što želim reći jest da su svi pokušaji odgovora  na to pitanje prije 1859. Ja naprotiv mislim  da  je  stih  o  krvavim  zubima  i  pandžama  prirode  izvanredno  sažeto  moderno  shvaćanje  prirodnog  odabiranja.  Isto  bi  se  moglo  reći  za  knjigu  Konrada  Lorenza  O  agresivnosti.  Ako neka bića iz svemira ikada posjete zemlju.  on bi spremno odbacio ono što je Tennyson htio reći svojom čuvenom rečenicom.Richard Dawkins   ZAŠTO POSTOJE LJUDI*          Inteligentan život na planetu pojavljuje se onog trenutka kada otkrije razlog vlastitog postojanja. To nam daje pravo da od svojih gena očekujemo određena  svojstva.. Ako  smo  primjerice  čuli  da  je  neki  čovjek  dugo  i  uspješno  živio  u  svijetu  čikaških  gangstera  dvadesetih  godina. naših ljubavi i mržnji.  Naši  su  geni.  slično uspješnim čikaškim gangsterima.  Ipak.

  povećava  mogućnost smrti altruista i mogućnost opstanka onoga koji će od takvog ponašanja “profitirati”.  mužjak se oprezno uspuže na ženku i pari se s njom.    Riječ “sebičnost” možda ne izgleda primjerena takvim krajnjim slučajevima kanibalizma. jer je  prvi u tome što je sebi priskribila dobar obrok. a ne subjektivno psihološki pojmovi.  Prilikom  zabadanja  žaoke  obično  se  iz  tijela  iščupaju  i  vitalni  unutarnji  organi. Na taj način pribavljaju dobar i hranjiv  obrok.  teritorij ili seksualni partner.  možda  da  bi  otišao  loviti  ribu. a možda ne.  Moji  pojmovi  se  odnose  samo  na  to  da  li  djelovanje  (učinak)  nekog  ponašanja  uvećava  ili  umanjuje  šanse  za  opstanak  navodnog  altruista  odnosno  šanse  za  opstanak  onoga na koga je takvo ponašanje usmjereno.  ona  možda  čak  poboljšava njegovu seksualnu aktivnost.treba obratiti pažnju na posebne okolnosti i na ograničeni oblik altruizma. Možda da. Ako je tako. na  taj način da će mu prvo odgristi glavu dok joj se mužjak još primiče. a ponekad pokušavaju jedan drugoga gurnuti u vodu. pa svi stoje i čekaju. ona će ga pojesti.  nitko  ne  želi  biti  pokusni kunić.  pa  da  se  ustreme na jednog od njegovih mladih i cijelog ga progutaju. Ako se ženki ukaže prilika. Ja se  ne bavim psihologijom motiva. Ubodi pčela‐radilica su  uspješna obrana od kradljivaca meda. Ne raspravljam o tome da li ljudi koji se ponašaju altruistički “u stvari”  tako djeluju zbog nekih prikrivenih ili nesvjesnih sebičnih poticaja. teško je obuzdati subjektivne navike i mišljenja. No. Bogomoljke su veliki kukci‐mesožderi. Oni stoje uz vodu i oklijevaju da zarone jer postoji opasnost da ih pojedu morski lavovi. No. Kada se mladi izlegnu. naš postupak moramo nadopuniti izrazom  “na  prvi  pogled”. premda  se oni vrlo dobro uklapaju u moju definiciju. pa ću odabrati  primjere  iz  zoologije.  Obično  jedu  manje  kukce.  kada  jede  njegovu  glavu. a ne moraju se mučiti loveći ribu i ostavljati vlastito gnijezdo nezaštićenim.  Da  pojasnim:  ja  ne  mislim  da  su  motivi  takvog  ponašanja  prikriveno  sebični.  uviđamo  da  su  djela  prividnog  altruizma  zapravo  prerušena  sebičnost. ili  onda kad se razdvoje.  i  gnijezda  su  im  udaljena  jedna  od  drugih  svega nekoliko stopa.  U  vrijeme  parenja.  Njen samoubilački zadatak možda je košnici spasio životne zalihe hrane. sitni su.    Mnogo je poznatiji primjer kanibalizam ženke bogomoljke. Ali pčele koje ubadaju svoju žaoku istodobno su samoubojice. ali o tome  ova  knjiga  ne  raspravlja. Pomislit ćete da bi za nju bilo pametnije da prije nego što počne jesti mužjaka  pričeka da parenje završi.    Spomenut  ću  nekoliko  primjera  “na  prvi  pogled”  sebičnog  i  “na  prvi  pogled”  alturističnog  ponašanja.  površno  gledano. odmah čim se popeo na nju.  nego  da  su  istinski učinci altruističkoga ponašanja upravo obratni od onoga što smo prvo mislili o njima.  Jedno  “na  prvi  pogled”  altruistično  djelo  je  ono  koje. Za galebove je  uobičajeno  da  pričekaju  kada  će  im  susjed  okrenuti  leđa. Premda možemo snažno  željeti  da  je  drugačije.  svi  bi  znali  je  li  morž  u  blizini  ili  opasnosti  nema. Dodatni.  kada  pobliže  ispitamo  te  postupke.  vrlo  je  složen  posao.  No.  poput  mušica. Kada je riječ o našoj vrsti.    Pokazati  da  ponašanje  djeluje  na  dugoročne  šanse  za  opstanak. gubitak glave ne izbacuje mužjaka iz seksualnog čina.    U običnijim slučajevima sebično se ponašanje sastoji jednostavno u odbijanju da se podijeli hrana. ali nje više neće biti da uživa  .  Kada  bi  zaronio  samo  jedan.  Kada  to  činimo u praksi i primjenimo na neko stvarno ponašanje.    Sada ću navesti nekoliko primjera “na prvi pogled” altruističkog ponašanja.  Navedimo  prvo  nekoliko  primjera  sebičnog  ponašanja  koje  iskazuju  životinje  kao jedinke.  te  pčela  brzo  umire. Možda nam blaže djeluje ponašanje carskih pingvina s  Antarktika. bespomoćni i lako ih je progutati.  opća  ljubav  i  dobrobit  vrste  kao  cjeline  su  pojmovi  koji  u  evoluciji  nemaju  nikakva smisla.    Crnoglavi  galebovi  gnijezde  se  u  velikim  kolonijama.    Važno je uočiti da su altruizam i sebičnost bihejvioralni. Upravo suprotno:  budući  da  je  glava  sjedište  inhibitornih  živčanih  središta.  ali  napadaju  gotovo  sve  što  se  kreće. onda je to za nju dodatni dobitak.

 Ptica‐roditelj  othramlje iz gnijezda. kada im se približi lisica. Radi se o natjecanju. (. opustivši pritom jedno krilo kao da je bolesno. izvode takozvanu “igru odvlačenja pažnje”. naravno.  ali  postoje  i  drugi  ograničavajući  faktori.     Borba  se  odvijala  bez  osjećaja. jedinica  naslijeđa. Lisica je dovedena u zabludu jer  misli  da  se  radi  o  lakom  plijenu. ali ipak “na prvi pogled” to izgleda kao altruistično djelo.  ispuštaju  karakterističan  zvuk  koji  opominje  na  uzbunu. Ti preci mesoždera istovremeno su dobivali hranu i uklanjali suparnike s kojima su se natjecali  za  opstanak.  na  što  cijelo  jato  bježi. Mnoge ptice. kao i u primjerima sebičnosti. koje grade  gnijezda na zemlji.    Ima  li  kraja  postupnom  poboljšanju  tehnika  i  pothvata  koje  replikatori  izvode  kako  bi  osigurali  svoje  daljnje  trajanje  u  svijetu?  Vremena  za  njihovo  poboljšanje  bilo  je  dovoljno. izliježu ih i izlažu se  velikim opasnostima da svoje potomstvo zaštite od grabežljivaca. ali isto je tako altruistično izložiti se ‐  radi  prijatelja  ‐  ma  i  najmanjoj  opasnosti.  Mnoge  male  ptice. niti za što se bore.  Uistinu  želim  pokazati  da  se  i  pojedinačna  sebičnost  i  pojedinačni  altruizam mogu objasniti zakonom sebičnog gena.  a  i  odmamljena  je  od  gnijezda.  Postoje  neizravni  dokazi  da  ptica  koja  diže  poziv  na  uzbunu  dovodi  sebe  u  opasnost  jer  privlači  posebnu  pažnju  grabljivice.  nužnih  za  izradu  kopija. no za nas to nije važno.  I  veličina  Zemlje  je  konačna. posebice majke.    Dati vlastiti život za prijatelja očito je altruistično ponašanje.  Kada  je  broj  replikatora  narastao.  a  umanji  stabilnost suparnika bili su sve raznovrsniji i uspješniji. nije niti vrsta. Vjerojatno su tako nastale prve stanice. bilo automatski očuvano i dalje  umnožavano.) Osnovna jedinica odabiranja. Različite vrste molekula natjecale su se za gradivne blokove. Odabrani primjeri nisu nikada dobar  temelj  uopćavanja. ali cijena je opasnost po život roditelja. takvi motivi možda postoje a  možda ne postoje.  gradivni  blokovi  su  postali  traženi  i  ‐  relativno.  Načini  da  se  uveća  vlastita  stabilnost. u prvobitnoj juhi nije bilo  mjesta  za  sve.  Treba  zapamtiti  da  se  ne  radi  o  svjesnim  motivima djelovanja.  bilo  je  sve  teže  opstati.  Oni  koji  su  preživjeli  bili  su  baš  oni  koji  su  si  sagradili  strojeve  za  opstanak  u  kojima  će  živjeti.  pretpostavili  smo  da  se  ona  nalazila  u  okolini  bogatoj  malim  blokovima  gradivnih  molekula.    Najčešći oblik altruizam pokazuju roditelji..  ona  se  odvijala  u  tom  smislu  što  je  svako  pogrešno  umnožavanje koje je kao rezultat imalo novu. Ali s pojavom sve novijih i novijih  protivnika  koji  su  imali  sve  uspješnije  i  bolje  zaštitne  omotače.  Prema  našoj  definiciji. Ta igra povećava šanse za spašavanje  života mladuncima. Naime.  s  obzirom  na  povećani  broj  prvobitnih  molekula  ‐  rijetki.  kada  vide  neku  grabljivicu. pa čak niti pojedinačni organizam. prijenosnike vlastitog produženog postojanja.  Samo  želim  ilustrirati  ono  što  na  razini  pojedinih  životinja  držim  altruističnim  odnosno  sebičnim  ponašanjem..  U  tome je samo mala dodatna opasnost. One nose mlade. niti skupina.  nego su i počeli stvarati omotače u koje su se smještali. I u ovom primjeru. Replikatori nisu samo postojali. pa prema tome i  sebičnoga interesa. Nekim molekulama je uspjelo “otkriti” kako da  kemijski razbiju suparničke molekule.    Ja ne pokušavam zaključivati na temelju prepričavanja priča.  Kada  smo  zamislili  replikatorsku  molekulu  kao  kalup.     * * *     Valja spomenuti još jedan važan mehanizam. na primjer. i kako da njihove gradivne blokove iskoriste za izradu vlastitih  kopija. Između rodova molekula nastala  je borba za opstanak.  Tijek  poboljšanja  bio  je  kumulativan.u  njoj. višu razinu stabilnosti.  Odrasla  se  ptica  na  kraju  prestane  pretvarati i uzleti baš u trenutku kad je lisica pokuša zgrabiti. To je gen. koji je naročito isticao i Darwin ‐ premda nije govorio  o molekulama nego o životinjama i biljkama.  Drugi  su  otkrili  kako  da  se  zaštite  od  takvih  napada  gradeći  oko  sebe  fizički  zid  napravljen od bjelančevina.  Strojevi  za  opstanak postajali su veći i razrađeniji. nisu znale niti da se bore.  No. a taj pravac evolucije bio je kumulativan i progresivan.  Prvi  “strojevi za opstanak” sastojali su se samo od zaštitnog omotača.  Kakve  su  nam  .  to  je  altruistično  djelo. One.

  Nemamo  razloga  pretpostaviti  da  su  elektronski  kompjutori svjesni kada simuliraju.    Evolucioni  značaj  činjenice  da  geni  kontroliraju  razvoj  embrija  sastoji  se  u  ovome:  geni  su  odgovorni za vlastiti opstanak u budućnosti.  tautološki..  Sada  se  roje  u  velikim  kolonijama. Ali same karte opstaju nakon dijeljenja.    Evolucija  je  kulminirala  s  pojavom  subjektivne  svijesti. jer njihov opstanak ovisi o učinkovitosti tijela u kojima  žive.  uz  neke  iznimke  koje  možemo  zanemariti.  oni  su  genima  omogućili  tek  zidove  za  zaštitu  protiv  kemijskog  ratovanja  njihovih  suparnika  i  od  baražne  vatre  slučajnog molekularnog bombardiranja.  i  manipuliraju  njime  pomoću  daljinskih upravljača. Svaki gen koji se ponaša tako  da  poveća  svoje  šanse  za  opstanak  u  genetskom  fondu  na  račun  svojih  alela. Glavna grana strojeva  za  opstanak. ti replikatori. Geni se ne uništavaju pomoću križanja jedinki. I kromosomi se miješaju kako bi jednom nestali. Sada nastavljaju svoj život  pod imenom gena.  svaka  od  tih  stanica  sadrži  potpunu  kopiju  tjelesne DNK.  Ona  nije  usredotočena  na  neki  posebni  dio  tijela.  o  svijesti  možemo  misliti  kao  o  kulminaciji  evolucionog  trenda  prema  emancipaciji  strojeva  za  opstanak  kao  izvršnih  donositelja  odluka.  to  pomagalo  ja  nazivam  strojem za opstanak.  od  svojih  početnih  gospodara.  Taj  medij.  recimo time što neće imati onoliko djece koliko bi mogli imati. građani geološkoga vremena. Gen je temeljna jedinica sebičnosti.  već  je  raspodijeljena  među  brojnim  stanicama. Geni su domaćini.neobične  strojeve  za  samoodržanje  dala  buduća  tisućljeća?  Kakva  je  bila  sudbina  prastarih  replikatora  pred  četiri  milijarde  godina?  Oni  nisu  izumrli  jer  je  riječ  o  starim  majstorima  u  umijeću  opstanka.  koju  danas  zovemo  “biljkama”.  Podigli  su  sidro  iz  izvanjskoga  svijeta.  Oni  su  replikatori. Možda  se svijest pojavila kada je moždana simulacija svijeta postala tako savršena da je morala u nju uključiti  i  model  sebe  same. Ranih dana oni su se hranili organskim molekulama koje su  slobodno plovile u organskoj juhi. baš kao i  jedno miješanje karata nakon što smo ih podijelili.  a  mi  smo  njihovi  strojevi  za  opstanak.  To  im  je  posao.  . Ipak.  Zašto  se  to  dogodilo. a mi smo njihovi strojevi za opstanak. Karte su  geni.  komuniciraju  s  njim  mukotrpnim  neizravnim  putevima.  potreban  mu  je  neki  medij.. on ne postoji izdvojen.  Prosječno  ljudsko  tijelo  tvori  oko  tisuću  milijuna  milijuna  stanica.  počela  je  izravno  koristiti  sunce  kako  bi  izgradila  složenije  molekule  iz  jednostavnijih. Oni su nas stvorili. Tom lagodnom životu došao je kraj kada je organska juha.  po  definiciji  će. naše tijelo i naš duh. Oni postoje zauvijek. čovjek je vrlo poseban slučaj. imati šanse za opstanak.  Mozak  ne  samo  što  ima  ovlasti  u  svakodnevnim poslovima stroja za opstanak. bila pojedena.  za  mene  je  najveća  misterija  s  kojom  je  suočena  suvremena  biologija.  gena.  Za  svoje  postojanje  i  prenošenje. Ti daljinski upravljači smo vi i ja.  Mozgovi  čak  imaju  moć  da  se  pobune  protiv  diktata  svojih  gena..  jer  su  se  već  davno  odrekli  svoje  slobode. Ali.  Kada  smo  poslužili  svrsi.  jer  su  njihovi  aleli  u  genetskom  fondu suparnici za njihovo mjesto u kromosomima budućih generacija.    Jedinke nisu stabilne stvari.  Bez  obzira  na  filozofske  probleme  koje  postavlja  problem  svijesti. oni tek mijenjaju partnere i nastavljaju svoj dugi  marš. i njihov  je opstanak krajnji cilj njihova postojanja.    Naša  DNK  živi  u  našim  tijelima. Došli su izdaleka.  nastavljajući  sintetičke  procese  u  početnoj  juhi  puno  većom  brzinom.  sigurni  unutar  golemih  robota.  i.  Ali  ne  tražite  ih  kako  slobodno  lebde  u  moru. tijela kojima su pripomogli da nastanu. one plove.    Strojevi  za  opstanak  započeli  su  svoje  postojanje  kao  pasivni  receptori  za  gene. premda moramo priznati da bi u budućnosti to mogli biti.    Geni  se  u  borbi  za  opstanak  izravno  natječu  sa  svojim  alelima. polako  građena pod energetskim utjecajem stoljeća sunčeve svjetlosti. već je stekao i sposobnost da predviđa budućnost i da  djeluje  u  skladu  s  predviđanjem. onda nas odbacuju.

 Moja  ključna poanta jest da je gen sposoban pomagati vlastitim replikama koje se nalaze u drugim tijelima. onda možemo postaviti pitanje: što sebični gen  želi postići? Odgovor je: on želi postati brojniji u genetskom fondu. Kao i u pra‐juhi. sebični su  geni  replike  posebnih  komadića  DNK  raspodijeljenih  u  svijetu.       Priredio: Darko Polšek  .  Što je sebični gen? On nije samo jedan jednostavni fizički komadić DNK. ako to želimo.  Ako  bismo  si  dopustili  da  o  genima  govorimo kao da imaju svjesne ciljeve. pri čemu uvijek imamo na umu da. onda se čini da je tu riječ o individualnom altruizmu stvorenom pomoću genetske  sebičnosti.  Ako je tome tako. koji istodobno postoji u mnogo različitih jedinki. naš nejasni  jezik možemo prevesti u jezik dostojan poštovanja. Ali sada ističemo činjenicu  da je “on” (sebični gen) raspodjeljeni subjekt. A on to čini u biti time što pomaže  u programiranju tijela u kojima se nalazi da opstanu i da se reproduciraju.

  Ona  je  još  uvijek  u  povojima. od kojih je svaki bez problema mogao  razgovarati s pripadnicima prethodnog ili sljedećeg naraštaja.  da  se  proširila  od  mozga  do  mozga. Postoje li za to valjani razlozi?     Najneobičnija činjenica u vezi s ljudskom vrstom može se sažeti jednom jedinom riječju: kultura. možemo reći da  se  rasprostranila. Zasadite li  plodan  mem  u  moju  svijest.  Izraz  “strojevi  za  opstanak”  ‐  za  sve  nositelje  gena  ‐  rabio  sam  djelomice  zato  što  bi  izrazom  “životinja”  bile  izostavljene  biljke. mode u odijevanju i ponašanju.”    Razmotrimo. tako se i memi u memofondu  rasprostranjuju tako da preskaču iz jednog mozga u drugi uz pomoć procesa koji se u najširem smislu  riječi može nazvati oponašanjem. Kao što se geni u genofondu rasprostiru tako  da preskaču iz jednog tijela u drugo pomoću spermatozoida i jajašaca.  Ali  zašto  bismo  pretpostavili  da  samo  geni  imaju  svojstvo  umnažanja. ta će riječ biti u  vezi i s “memorijom” ‐ latinskom riječju koja znači pamćenje. No došao je čas kada se treba upitati: treba li neku vrstu iz bilo kojeg razloga  izuzeti iz skupa svih živih bića. Prihvati li se ideja.  a  prema  mišljenju  mnogih  ‐  i  ljudi.  Vjerojatno  se  pojavila neovisno mnogo puta. i to negenetičkim putem i tempom bržim od genetičke evolucije. ja bih  želio koristiti jednosložnu riječ koja će se donekle rimovati sa “gen”.Richard Dawkins  MEMI: NOVI REPLIKATORI*          Do sada nisam puno pažnje posvećivao ljudskoj vrsti. pomoću “mutacije”. Za njene osnovne jedinice naslijeđa i promjene valja  izmisliti  novo  ime  koje  će  prizivati  njenu  sposobnost  prenošenja  informacije  i  oponašanja. odnosno raznih arhitektonskih elemenata.  Kako se umnožava? Govorom i pismom.  ali  i  ostvaruje evolucione  promjene  takvom  brzinom  da  gene  kao  nositelje  prethodnih evolucijskih promjena na planetu Zemlji ostavlja bez daha. tijekom dvadeset naraštaja jezik je  “evoluirao”. Spominjat će je u člancima i predavanjima.  još  uvijek  pluta  po  svojoj  pra‐juhi. ne samo metaforički nego i tehnički.    Upitajmo  se  prvo  što  je  tako  naročito  u  vezi  s  genima?  Naročito  je  to  što  su  oni  replikatori  ‐  umnoživači.  Prenošenje  kulture analogno je prenošenju gena po tome što ‐ premda u temelju konzervativno ‐ stvara jednan  oblik  evolucije.    Ta nova prajuha sastoji se od ljudske kulture.  Riječ  mimezis na grčkom znači oponašanje.  Ne  koristim  tu  riječ  u  snobovskom  značenju.  Kao  što  je  to  sažeto  rekao  moj  kolega  Humphrey: “Meme treba shvatiti kao žive strukture.    Primjeri mema su melodije. Osim toga. slogani. Zašto tako uspješno opstaje?  Treba se prisjetiti da “uspješni opstanak” ne znači opstanak gena u genofondu. Mojim pitanjem zapravo želimo ispitati što to ima misao o Bogu.  nego  u  onom  koji  koriste  znanstvenici. No.  vi  doslovce  naseljujete  moj  mozak.  po čemu je ona tako  postojana i prodorna? Uspješan opstanak dobrog mema u memofondu posljedica je njegove velike  . on će je prenijeti  kolegama i učenicima. Memom bismo mogli nazvati jedinicu oponašanja. premda mi nije bila namjera da zaobiđem tu  važnu  temu.  Geoffrey  Chaucer  ne  bi  mogao  razgovarati  sa  suvremenim  Englezom  premda  su  međusobno povezani lancem od dvadesetak naraštaja Engleza. No.  pretvarajući  ga  u  nositelja  i  prijenosnika mema ‐ na isti način na koji i virus naseljava genetički mehanizam stanice.  ideju  o  bogu.  Moje  se  zanimanje  usredotočilo na sva bića. nego opstanak mema  u memofondu.  primjerice. Čuje li neki znanstvenik za neku dobru zamisao. uz pomoć glazbe i umjetnosti. Stoga predlažem riječ “mem” i  nadam se da će mi klasičari oprostiti slobodno korištenje grčkog korijena. to je uistinu vrlo stara ideja. U svakom slučaju.  Ne  znamo  kako  se  pojavila  u  memofondu. načini izrade posuđa.  Čini  mi  se  da  se  nedavno  na  našem  planetu  pojavila  nova  vrsta  replikatora.  zidanja kuća. ideje.

  ipak  žele  vratiti  biološkoj  prednosti.  To  je  analogno  prirodnom  odabiranju. Pišući ove odlomke ja sam se umnogome koristio  idejama R. DNK je bila jedini  spomena vrijedan replikator na našoj planeti.  Reći da zamisao o Bogu ima “veliku psihološku privlačnost” njima nije dovoljno.    Razumljivo  mi  je  takvo  razmišljanje.    Čitajući  ovaj  ulomak.  kao i neki geni.  memetičar  se  može  koristiti  statističkim  podacima  o  prodaji  obuće.  njeno  će  rasprostiranje  ovisiti  o  tome  koliko  je  prihvatljiva  za  populaciju  znanstvenika. mijenjao naglaske onako kako se meni činilo važno. No. uspješnost pri  kopiranju. U biolozima je tako duboko urasla ideja o genetičkoj evoluciji da zaboravljaju kako je ona  samo jedna od mnogih mogućih vrsta evolucije. a mozak je  oblikovan  pomoću  prirodnog  odabiranja  gena  u  genofondu.  svi  se  memi  ne  moraju  uspješno  razmnožavati.  npr.  Kada  su  se  pojavili.L. Pa ipak.  nadam  se  da  će  postojati kopija iste melodije na papiru i u mozgovima ljudi i u narednim stoljećima.  Kopija  melodije  Bratec  Martin  koja  postoji  u  mojem  mozgu  trajat  će  samo  do  moje  smrti. Na prvi pogled čini se kao da memi uopće nisu umnoživači  koji  imaju  visoku  vjernost  pri  replikaciji. Oni žele znati zašto  ona ima veliku psihološku privlačnost.  njeno  rasprostiranje u memofondu može se procijeniti pomoću broja ljudi koji je prepoznaju. To  su neki razlozi zbog kojih su naraštaji ljudskih mozgova tako spremno kopirali zamisao o Bogu.  Osnovni razlog zbog kojih svi mi objašnjavamo biološke pojave uz pomoć prednosti gena jest taj da su  geni replikatori.  Dugovječnost  bilo  koje  pojedine  kopije  nekog  mema  razmjerno  je  nevažna.  židovski  vjerski  propisi.  Neki  memi  su  uspješniji  od  drugih.  Drugi  memi.  Primjeri  takvih  mema  su  popularne  pjesme  i  tanke  potpetice.  Moram  priznati da sam ovdje na kliskom terenu.  Ali. plodnost je mnogo važnija od dugovječnosti. to jest u obliku zarazne  sile koja cvjeta u podneblju ljudske kulture.  uspješno stvarajući vlastite kopije. Kada se  stvore  pretpostavke  u  kojima  neka  nova  vrsta  replikatora  uspijeva  osvojiti  svoj  životni  prostor. Ona implicira da se nepravde ovoga svijeta mogu ispraviti na onome. Stara evolucija uz pomoć odabiranja gena ‐ time što je stvorila  mozak  ‐  omogućila  je  pojavu  prvih  mema. miješao ih vlastitim idejama  . plodnost.    Time  se  vraćamo  trećem  općem  svojstvu  uspješnih  replikatora:  vjernosti  pri  kopiranju.  kolege  su  mi  pripomenule  da  je  u  mom  opisu  uspješnosti  ideje  o  Bogu  nedokazano  pretpostavljeno  kao  dokazano. nisam te zamisli ponavljao njegovim riječima. to ne znači da ona to mora biti zauvijek. Iskrivljavao sam ih prema  vlastitim potrebama.  otpočela  je  njihova  mnogo  brža  evolucija. Bog  postoji. kada je riječ o pojedinim kopijama.  Moji  kolege  znanstvenici  žele  pronaći  način da posjedovanje takvog mozga unaprijedi opstanak gena.    Oponašanje  je  način  razmnožavanja  mema. oni će započeti neku vrstu vlastite evolucijske linije.  Ali. i ‐ slično placebu u medicini ‐ nema manje učinke samo zato što je izmišljena. Ona nas štiti od  vlastitih grijehova.  napokon. Kao i u slučaju  gena.  U  ideji  o  Bogu  radi  se  o  vjerojatnom  odgovoru  na  duboka  i  uznemirujuća  pitanja o životu. Više od tri milijarde godina geni su držali stvar u svojim rukama. mogu se prenositi tisućama godina ‐ obično zahvaljujući velikoj trajnosti pisanih bilježaka.  Kopija  iste  melodije  u  primjerku  školske  pjesmarice  vjerojatno  neće  trajati  mnogo  duže. Triversa.  Grube  razmjere  njene  uspješnosti  dobit  ćemo  prebrojimo  li  koliko  se  puta  ona  svake  godine  spominje  u  znanstvenim  časopisima. uspješnosti nekog mema pridonose sljedeće osobine: dugovječnost. ako nikako drukčije onda u obliku mema koji vrlo uspješno opstaju.  Oni  se.  Općenito  rečeno. Psihološka privlačnost znači privlačnost za mozak.  Radi  li  se  o  nekoj  popularnoj  melodiji.  slično  genima.  Ne  sumnjam  da  je  naš  mozak  posljedica  njegovih  genetskih  prednosti. na neki je način mijenja. mislim da kolege biolozi smatraju dokazanima isto toliko nedokazanih stvari kao i ja. Ako je mem  neka  znanstvena  ideja. ali u memofondu ne traju dugo. Ta nova linija  uopće ne mora biti podređena staroj. Ako je riječ o  ženskim  cipelama.  Neki  memi. Ali. brzo se šire i postižu izvanredne kratkoročne uspjehe.psihološke  privlačnosti.  Svaki  put  kada  neki  znanstvenik  prenese  drugom  znanstveniku neku ideju.

 a od kojih svaki ima samo  ograničeno djelovanje. možda to nije tako.  Na  primjer  kada  kažemo  da  “geni  pokušavaju  povećati  svoj  broj  u  budućim  genetskim  fondovima”  mi  želimo  reći  da  će  “oni  geni  koji  se  ponašaju  tako  da  povećavaju svoj broj u budućim fondovima gena najvjerojatnije biti oni čije ćemo postojanje uočiti i u  budućnosti”. tako bi možda bilo dobro na isti način govoriti i o memima.  gotovo  bi  svaka  tvrdnja o tome da se dvoje ljudi mogu oko nečega složiti bila besmislena.  Možemo li na isti način govoriti o “sebičnim” i “bezobzirnim” memima?    Tu  postoji  jedan  problem.  Konačno.  Svaki  biolog na svoj način tumači Darwinove zamisli i za njih najvjerojatnije nije saznao iz originalnih spisa.  i  na  jedinice  unutar  jedinica.  gen  se  natječe  s  vlastitim  alelima  ‐  suparnicima  na  istom  kromosomu. djeca neće  biti ili crna ili bijela.  Ako  je  jedna  fraza  Beethovenove  Devete  simfonije  dovoljno  prepoznatljiva  i  zapamtiva  da  se  može  izvući  iz  konteksta  cijele simfonije onda ona zaslužuje da se nazove jednim memom. kao dužinu kromosoma koja je dovoljno vjerna  pri  replikaciji  da  posluži  kao  za  život  sposobna  jedinica  prirodnog  odabiranja.  Memi  nemaju  na  prvi  pogled  ništa  što  bi  bilo  analogno  alelima.  Kod  spolnog  razmnožavanja. To ne znači da geni o kojima je riječ nisu posebni. Slijepo prirodno odabiranje navodi nas međutim na to  da oni imaju neku namjeru ‐ konkretno: raditi u korist vlastitoga opstanka.  učitelja.  Možda bi se moglo reći da mnoge ideje imaju “svoje suparnike”..  premda se nadam da bi se složio s idejama koje iznosim. kada danas kažemo da gotovo svi biolozi vjeruju u Darwinovu teoriju.  U  mnogim  velikim  kompjutorskim  središtima  to  se  doslovno  . Pa ipak.    Možda  je  ovaj  izgled  replikacije  mema  varljiv. Ali.  Uvijek  ističem  da  o  genima  ne  smijemo  razmišljati  kao  o  svjesnim djelatnicima koji imaju neke namjere..  Velik  broj  Darwinowih  tvrdnji  zapravo  je  pogrešan.  Da  nije  tako.      Do sada sam o memima govorio kao da su cjelovite jedinice. nego nešto između.  nego  preko  posrednika.  one  nam  neće  izgledati kao djelo nedjeljivih gena koji se ne mogu miješati. Ali memi zapravo sliče na one rane  molekule  koje  su  slobodno  plutale  u  pra‐juhi. Gen sam definirao kao dogovornu jedinicu.  a  analogija  sa  genima  više  od  privida.  Memi  se  prenose  u  izmijenjenom  obliku.  To  nikako  nije  nalik  onoj  odlici  prenošenja gena kada se prenosi sve ili ništa.  i  drugih  novijih  autora. da oni na koncu daju rezultat koji kao da je proizašao iz njihova miješanja.  Kada  bi  čitao  moje  spise. ali plodna metafora. ali što možemo reći o simfoniji: koliko ona sadrži mema?    Jednom  sam  “kompleks  gena”  podijelio  na  velike  i  male  genetske  jedinice.  pogledamo  li  nasljednost  mnogih  genetičkih  osobina.  U  kojem  onda  smislu  možemo  govoriti  o  natjecanju  među  memima?  Trebamo li očekivati da će memi biti “bezobzirni” i “sebični” čak i ako nemaju alela i nisu raspoređeni  na kromosomima?    Svaki korisnik računala zna koliko mu je dragocjeno vrijeme korištenja stroja i koliko je ograničen  prostor  za  uskladištenje  informacija. No ne  smijemo mistificirati stvari.    Nastavimo  s  analogijom  gena  i  mema.  Kao  što  smo  dakle  o  genima  govorili  kao  o  aktivnim  djelatnicima  koji  s  namjerama  djeluju u korist vlastitoga opstanka. Spoje li se crna i bijela osoba.  poput  visine  ili  boje  kože.i  idejama  drugih  ljudi.    u  vrijeme  kada  su  velike  i  složene  replikatorske  molekule  DNK  tek  nastajale. Ali jezikom “namjera” o  genima  govorimo  samo  radi  kratkoće. Rekao sam da  je melodija jedan mem. Prenošenje mema kao da je podvrgnuto neprekidnim  mutacijama i miješanjima. U oba slučaja zamisao o namjeri je metafora.  predavača. Radi se  jednostavno o tome da ima toliko mnogo gena koji djeluju na boju kože.    Slično tomu. mi ne tvrdimo  da  svaki  biolog  u  svome  mozgu  ima  urezanu  istovjetnu  kopiju  svih  riječi  Charlesa  Darwina.  Darwin  bi  jedva  prepoznao  svoju  prvobitnu  teoriju. uvjeren sam da postoji određena nit  darvinizma  koja  postoji  u  glavi  svakoga  tko  prihvaća  njegovu  teoriju. Kada  sam  govorio  o  genima  koristio  sam  metafore  o  “sebičnom”  i  “bezobzirnom”  ponašanju  gena.

  Ona  se  povezala s nekim drugim memima zato što su se na taj način memi međusobno potpomagali u borbi  za opstanak. takav bi gen bio osuđen  na propast.  Zamisao  o  paklu  se  jednostavno  obnavlja  sama  po  sebi. Ljudski mozgovi  su  poput  računala  u  kojima  žive  memi.  Prenose  ga  svećenici  mladim  ljudima  koji  se  još  nisu  odlučili  što  će  biti  u  životu.  Sredstvo  njegova  daljnjeg  prenošenja jesu pisana riječ.  običaj  samačkog života (nestupanja u brak) genetski nije nasljedan. Želi li neki mem zaokupiti pažnju.  Mem  za  slijepo  vjerovanje  osigurava  sebi  neprekidno  obnavljanje  jednostavnom  nesvjesnom  smicalicom  kojom  se  obeshrabruje racionalno provjeravanje.  ali  katkada  su  i  suprotstavljeni.  tako da se mogu shvatiti i kao jedan veliki gen.  Mnoga  djeca.    Memi  i  geni  često  se  međusobno  pojačavaju. veliki skupovi gena koji dovode do mimikrije. Toma je tražio dokaze.  zajedno  s  arhitekturom  koju  koristi  za  gradnju  svojih  svetišta. Ta kulturna sredina sastoji se od mnogih drugih mema koji su također  . sumnjam da se radi o tomu. nagovaranje.    Zamislimo  koliko  vremena  ljudi  aktivno  provode  prenoseći  taj  mem  drugim  ljudima.    Pretpostavljam  da  se  prilagođeni  kompleksi  mema  razvijaju  na  isti  način  na  koji  se  razvijaju  i  prilagođeni  kompleksi  gena. u ljudima  je  izazivala  velike  strahove.  svi  se  mogu  koristiti  računalima za iste svrhe. Možemo  li  tako  nešto  pronaći  i  u  fondovima  mema?  Povezuje  li  se  neki  dobar  mem  s  bilo  kojim  drugim  memom. pa čak i vjerovanje unatoč dokazima. To je vrlo uspješna tehnika uvjeravanja. Ljudski mozak i tijelo kojim  upravlja mozak. nego da bismo se divili drugim apostolima. a za neke  meme  ništa  nije  smrtonosnije  od  potrebe  za  dokazima. Pa ipak. Također. i potpomaže li to povezivanje opstanak svakog mema posebno? Možda bismo neku crkvenu  zajednicu. osobni primjer i td.  odsutnost dokaza. pa i danas. dok se različit skup osobina pojavio u fondovima gena biljoždera.  zakonima. na primjer u onima koje nalazimo kod nekih vrsta  društvenih kukaca. osim u nekim posebnim okolnostima. U fondu gena. U fondovima gena mesoždera razvili su se zubi. upućeni u metode dubinske psihološke indoktrinacije. mjesta u knjižnicama.  Vjerojatnije  je  da  su  nesvjesni  memi  pokušavali  osigurati  vlastiti  opstanak  uz  pomoć  istih  osobina  prividne  bezobzirnosti  koja  je  bila  uspješna  i  pri  osiguravanju  opstanka  gena.  glazbom. prostori na oglasnim pločama.     Kada  je  riječ  o  genima.  Vrijeme  je  važniji  faktor  ograničenja  od  prostora  za  uskladištavanje informacija.  čija  su  vjerovanja  bila  tako  čvrsta  da  im  dokazi  nisu  bili  potrebni.  Ostali  apostoli. U srednjem vijeku. umjetnošću i pisanom predajom mogli shvatiti kao prilagođen stabilan skup mema koji se  međusobno pomažu radi opstanka?    Uzet ću jedan primjer: dio učenja koji je vrlo uspješno pridonosio održavanju religije jest prijetnja  paklom. i na raspolaganju im je određena količina memorije stroja. Kod leptira.  čvrste  povezanosti  određenih  gena. on to mora  činiti  na  račun  “suparničkih”  mema. kandže.  Odabiranje  daje  prednost  onim  memima  koji  svoju  kulturnu  sredinu  koriste u svrhu vlastite dobiti. Pa ipak.  Primjerice.  Ono  znači  slijepo  povjerenje. pokazalo se da postoje i evoluciono stabilni  skupovi gena.  obredima.  pa  i  neki  odrasli.  Mogli  bismo  pomisliti  da  su  je  smislili  makjavelistički  obrazovani  svećenici.  vjeruju  da  će  poslije  smrti  užasno  patiti  ne  budu  li  slušali  zapovijedi svećenika.izražava  novcem:  svaki  korisnik  ima  određeno  vrijeme  na  raspolaganju.  uočili  smo  nastanak  genetskih  skupina  tj. Priča o nevjernom Tomi ne ponavlja se zato  da bismo se divili Tomi.  Ostali  objekti  za  koje  se  memi  natječu  jesu  vrijeme  na  radiju  i  televiziji.  ističu  se  kao  primjeri  koje  treba  oponašati.  zbog  svog  provjereno  uspješnog  psihološkog  utjecaja. mogu odjednom činiti dvije ili tri stvari.    Drugi  element  religijskog  kompleksa  mema  jest  vjerovanje. stupci u novinama. čvrsto su povezani na kromosomima. i ta su dva elementa objekt živog natjecanja. mem za samački život može biti uspješan. crijeva i osjetilni organi koji se  međusobno nadopunjuju.

     Treba  istaknuti  i  prednosti  mema  pred  genima. vrlo je vjerojatno da u njoj  nema niti jednog jedinog gena staroga kralja. jedinke. Kopernikova. Netko je primijetio da od Sokrata danas možda više ne postoji  niti jedan živi gen. mogu Vam sličiti. ta naša strana se zaboravlja.  ali  zbroju  gena  koji  čini  svakog  od  nas  suđeno  je  da  se  brzo  raspadne.  glazba.  Ali  sa  svakom  novom  generacijom  doprinos  vaših  gena  se  prepolovljuje. Biolozi su se naviknuli da traže opstanak na razini gena. Leonardova djela (tj.  ako  komponirate  melodiju.  za  nama  ostaju  naši  geni  i  naši  memi.    Ali  dajete  li  neki  doprinos  svjetskoj  kulturi. po crtama lica.  ne  moramo  tražiti. Ono što  biolozi  nisu  predvidjeli  jest  da  se  neka  kulturna  osobina  razvila  samo  zato  što  je  bila  korisna  samoj  sebi. skupine ili vrste.  Elizabeta  II  neposredni je potomak loze koja potječe od Williama Osvajača. boji  kose  ili  nadarenosti  za  glazbu.  ritualni  ples. zato da i dalje predajemo naše gene. Tako dolazi do toga da fond mema ima sve osobine evoluciono stabilnog skupa u koji novi  memi teško prodiru. memi su preuzeli evoluciju u vlastite ruke. premda bi nam to bilo od pomoći. moramo jasno naznačiti o čijem opstanku  govorimo. Naši su  geni  besmrtni. Sazdani smo kao strojevi za opstanak gena.odabrani. Ali. memi)  postoje netaknuti i danas.  Kada  umremo. Pa ipak. želio bih naglastiti: pogledamo li  evoluciju kulturnih osobina i uspješnost njihova opstanka. Vaše dijete. nakon tri  generacije. ako Sokratova.  premda  ona  može  postojati. a njihov udio u novom čovjeku postaje zanemariv. pa i unuk.  stvorite  neki  koristan  izum. Sve što je potrebno jest  da  mozak  bude  sposoban  za  oponašanje:  tada  će  se  razviti  memi  koji  će  tu  sposobnost  do  kraja  iskoristiti. ali zašto bi to bilo važno.    Premda ovo izlaganje teorije o memima djeluje vrlo spekulativno. U razmnožavanju ne treba tražiti besmrtnost. Oponašanju kao njihovoj glavnoj osobini ne  moramo pripisivati neku genetsku korist.      Priredio: Darko Polšek  .  Kada  su  geni  jednom  osigurali  strojevima  za  opstanak  njihov mozak. Ne prođe mnogo vremena.  imate  li  dobru  ideju.  moguće  je  da  će  vaš  proizvod  živjeti  u  netaknutom obliku još dugi niz godina.  napišete  li  neku  pjesmu.    Uobičajenu  biološku  vrijednost  koju  za  opstanak  mogu  imati  religija.

  a  od  njih  se  posebno  ističu  dvije.  na  proizvode  tehnologije?  To  bismo  načelo.  recimo.  pa  tako  i  možemo  znati  da  su  suvremena  stvorenja  imala  drukčiju  prošlost  i  da  ih  je  tek  evolucija  preobratila  u  njihovo  današnje  stanje.  tek  epifenomeni.    Taj  argument  možemo  prihvatiti  za  organizme  (napokon  i  sami  ga  poznajemo  po  našim  slijepim  crijevima  i  bolovima  u  leđima).  No.  jer  optimalni  oblici  i  sklopovi  uništavaju  sve  znakove  svoje  pretpovijesti.  Panda  ne  može  zamijeniti  svoje  prste  i  svoju  budućnost  može  izgrađivati  isključivo  na  temelju  nasljeđenog temeljnog plana. dobar sklop organizma.  kada  se  stvari  počnu slagati i imati smisla (recimo.  recimo.  staklo  i  plastiku.  Povijest  je  upisana  u  nesavršenosti  živih  organizama.  u  eri  mesožderstva  pandinih  predaka.Stephen Jay Gould   PANDIN PALAC TEHNOLOGIJE  Jedan evolucijsko ‐ kulturni paralelizam*          Godine  1859.  s  dobrim  razlogom.  mogli  smatrati  nebitnim  za  objekte  ljudske  genijalnosti.  nijedna  zmija  ne  može  ponovno  razviti  svoje  prednje  noge.  Te  su  posljedice.  Ograničenost  genealoškoga  podrijetla  ne  vrijedi  .  primjerenom  njihovom načinu života.  je  li  pandino  načelo  općenitije?  Možemo  li  reći  da  je  ono  opća  tvrdnja  o  svim  povijesnim  sustavima?  Hoćemo  li  ga  moći  primijeniti.  pa  su  se  morale  zadovoljiti  ad  hoc  nadomjestkom  ‐  s  povećanom  radijalnom sezamoidnom kosti njihova ručnog zgloba.  No.  povlače  za  sobom  takav  poredak.  naprotiv. pandinim krivim palcem.    Načelo  nesavršenosti  već  je  nekoliko  godina  glavna  tema  mojih  eseja.  No.    Darwinov  je  svijet  pun  “groznih  istina”. te su univerzalno evoluirali zajedno s ostalim sisavcima mesožderima.  čisto  “sebične”  bitke  među organizmima radi osobnog reproduktivnog uspjeha koji djeluje na prirodne populacije.  kako  bih  odao  poštovanje  svom  omiljenom  primjeru.  Pande  su  biljožderi.  Prvo. Putevi povijesti (posvećivanje pravoga  palca  drugim  ulogama  u  neponovljivoj  prošlosti)  pritišću  sva  stvorenja  da  se  koriste  cik‐cak  rješenjima. harmonija ekosistema). to nije zbog toga  što  zakoni  prirode.  Složene  organske  strukture  ne  mogu  se  obnoviti  kada  nestanu.  prirodne  selekcije  i  time  možemo  objasniti  gromoglasni  smijeh  koji  je  (barem  na  našim  sudovima  i  u  školskim  odborima)  potaknula  i  koji  još  uvijek potiče knjiga Podrijetlo vrsta.  njihovi  su  pravi  anatomski  palci  bili  nepovratno  posvećeni  ograničenom  kretanju.  pandinom  krivom  palcu. Sezamoidni palac je  nespretan ‐ to je nesavršena struktura.  u  svom  primarnom  efektu.  Razmislimo.  veću  fleksibilnost  u  manipulaciji. Kada  je  prehrana  pomoću  bambusa  iziskivala  prilagodbu. ali mi možemo zamijeniti petrolejske za električne svjetiljke i konjske  kočije  za  automobile. Drugo.  apostoli  post‐moderne  arhitekture.  ona  je  očito  bila  nespremna  priznati  radikalne  implikacije  Darwinova  predložena  mehanizma  promjene.  U  davno  doba.  U  stvari.    o  razlici  organske  arhitekture  i  ljudskih  građevina. ali može funkcionirati.    za  čelik.  složeni i čudni putevi povijesti sasvim su pouzdani jamci da se većina organizama i ekoloških sustava  ne  može  oblikovati  optimalno.  nasljednici  medvjeda  mesoždera.  primjerice.  sporedne  posljedice  temeljnog  uzročnog  procesa.  kao  reakcija  na  sterilnost  tolikih  .  mogli  bismo  taj  sud  i  pojačati:  nesavršenosti  su  primarni  dokazi  da  se  evolucija  dogodila.  pande  nisu  mogle  preoblikovati  svoje  palce.  većina  obrazovanih  ljudi  bila  je  spremna  prihvatiti  evoluciju  kao  razlog  kojim  se  objašnjavaju sličnosti i razlike među organizmima ‐ i na taj se način može objasniti Darwinova nagla  pobjeda  u  intelektualnome  svijetu.  Zovem  ga  “pandinim  načelom”.

građevina  ‐  staklenih  kutija  internacionalnog  stila,  poigravali  su  se  svim  klasičnim  povijesnim  oblicima, slagali ih i ponovno otkrivali vrline ornamentacije. Philip Johnson je, primjerice,  slomljeni  stup postavio na vrh njujorškog nebodera ili pak podigao srednjovjekovni dvorac od stakla u središtu  Pittsburgha. Za razliku od toga organizmi ne mogu regrutirati vrline svoje izgubljene prošlosti.    Unatoč  tomu,  nisam  siguran  da  tehnologiju  smijemo  izuzeti  iz  pandinog  načela  povijesti,  jer  upravo  sada  sjedim  oči  u  oči  s  najboljim  primjerom  njegove  primjene.  Mogu  čak  reći  da  sam  u  najintimnijem (i najčudnijem) kontaktu s tim predmetom ‐ tj. s tipkovnicom pisaćega stroja.    Ja sam znao  tipkati prije  negoli sam  znao pisati.  Moj je otac  bio sudski stenograf, a majka mi je  tipkačica.  Naučio  sam  pravilno,  slijepo  pisanje  pomoću  osam  prstiju  kada  sam  imao  devet  godina,  kada su mi ruke još bile male i slabe, a prsti sitni i ružičasti. Stoga sam već otpočetka mogao dobro  procijeniti  iracionalnost  postavljanja  slova  na  standardnoj  tipkovnici,  koju  svi  zainteresirani  zovu  QWERTY, kako bi odali počast prvim slovima gornjega reda.    Sasvim  je  jasno  da  QWERTY  nema  nikakvoga  smisla  (osim  ako  izuzmemo  djetinje  zadovoljstvo  samog tipkanja “QWERTY”). Više od 70% engleskih riječi može se napisati pomoću slova D, H i, A, T, E,  N, S, O, R i ta bi slova inače morala biti na najdostupnijem, srednjem redu ili početnom položaju ‐ kao  što  su  to  i  bili  na  promašenom  suparniku  QWERTY‐ja  uvedenom  davne  1893.  No,  na  QWERTY‐ju  najčešće  englesko  slovo,  E,  zahtijeva  pomicanje  prsta  na  gornji  red,  a  isto  je  slučaj  i  sa  samoglasnicima U i i O (pri čemu se O tipka slabim četvrtim prstom), dok je A ostalo na početnom  položaju, ali se mora tipkati s (barem za većinu dešnjaka) najslabijim prstom, lijevim malim prstom.     Kao  dramatsku  ilustraciju  te  iracionalnosti,  razmotrimo  tipkovnicu  starog,  uspravnog  modela  Smith‐Corone identičnoga s modelom moga oca na kojemu pišem ovaj esej (to je sjajan  stroj ‐ bez  kvara tijekom dvadeset godina i tečnim pisanjem koje se ne može usporediti ni s kojim manualnim  pisaćim strojem što ih odtada proizvode). Nakon više od pola stoljeća upotrebe, neke tipke na koje se  najviše  udaralo  izlizale  su  se  do  mekane  površine  tipke  ispod  površine  (u  to  vrijeme  nisu  poznavali  čvrstu plastiku). Na taj se način izlizalo slovo E, A, S, ali treba primijetiti da se ni jedno od tih slova na  QWERTY‐ju  ne nalazi na početnom  položaju, odnosno da se jedno od njih udara najslabijim, malim  prstom.     Sve  to  nije  nikakvo  nagađanje  utemeljeno  na  idiosinkratičnom  osobnom  iskustvu.  Postoje  jasni  dokazi da je QWERTY drastično nesavršen. Od tih ranih dana tipkanja, stvorili su se brojni konkurenti,  ali  nijedan  nije  nadomjestio,  niti  ugrozio  opću  dominaciju  QWERTY‐ja  među  engleskim  pisaćim  strojevima. Najpoznatija alternativa, DSK, Dvorak Simplified Keyboard, bila je uvedena 1932. Od tada,  gotovo  sve  rekorde  brzoga  pisanja  drže  tipkači  na  DSK,  a  ne  na  QWERTY‐ju.  Tijekom  četrdesetih  godina, U.S. mornarica, koja je uvijek obraćala pažnju na učinkovitost, shvatila je da povećana brzina  na  DSK  može  amortizirati  troškove  za  ponovni  trening  tipkača  u  roku  od  deset  dana  njihove  pune  zaposlenosti....    Kako sam ja posebno zainteresiran za pisaće strojeve, ovaj sam esej želio već davno napisati. No,  nisam ga mogao napisati jer nisam imao podatke koji su mi trebali, sve dok mi jednoga dana Paul A.  David,  profesor  američke  ekonomske  povijesti  sa  Stanforda  nije  poslao  svoj  fascinantni  članak,  “Razumijevanje ekonomije QWERTY‐ja: nužnost povijesti”).     Zagonetka  dominacije  QWERTY‐ja  počiva  na  dva  odvojena  pitanja:  Zašto  je  QWERTY  uopće  nastao? I zašto je QWERTY opstao suočen s nadmoćnim konkurentima?    Odgovori na ta pitanja pozvat će se na analogije s načelima evolucione teorije. Dopustite mi stoga  da  postavim  neka  temeljna  načela  za  tako  upitni  pothvat.  Uvjeren  sam  da  je  usporedba  biološke  evolucije i ljudske, kulturne ili tehnološke promjene u povijesti učinila puno više zla negoli dobra ‐ i  postoji  golem  broj  primjera  za  tu  najčešću  od  svih  intelektualnih  stupica.  Biološka  evolucija  je  loša 

analogija za kulturnu promjenu, jer su ta dva sustava, zbog tri glavna razloga, toliko različita, da teško  mogu biti temeljnija.    Prvo, kulturna evolucija može biti brža od biološke promjene, po najbržoj darvinističkoj stopi, za  nekoliko  stotina  puta,  a  pitanje  vremenskog  odvijanja  bitno  je  za  evolucioni  argument.  Drugo,  kulturna  je  evolucija  izravna  i  po  obliku  lamarkistička:  dosezi  jedne  generacije  prenose  se  izravno  nasljednicima  obrazovanjem  i  objavljivanjem  i  na  taj  način  stvaraju  veliku  potencijalnu  brzinu  kulturne  promjene.  Biološka  je  evolucija  neizravna  i  darvinistička,  jer  se  pogodne  karakteristike  ne  prenose  na  sljedeću  generaciju,  osim  ako  se  nekom  dobrom  zgodom  ne  pojave  kao  proizvodi  genetske  promjene.  Treće,  temeljne  topologije  biološke  i  kulturne  promjene  potpuno  su  različite.  Biološka  evolucija  je  sustav  stalne  divergencije,  bez  naknadnih  spajanja  grana.  Linije  nasljedstva,  jednom  kada  se  razdvoje,  ostaju  zauvijek  odvojene.  U  ljudskoj  je  povijesti  prenošenje  preko  linija  nasljeđivanja možda glavni izvor kulturne promjene. Europljani su o kukuruzu i krumpiru  naučili od  urođenika Amerike, a u zamjenu su im dali male boginje.    Zbog svega toga, kada uspoređujem pandin palac s tipkovnicom pisaćeg stroja, ne želim izvesti ili  objasniti tehnološku promjenu pomoću bioloških načela, već isključivo postavljam pitanje, ne bilježe  li  oba  sustava  zajednička,  temeljna  načela  organizacije.  Biološku  evoluciju  tjera  prirodna  selekcija,  kulturnu evoluciju pak različit skup načela koje tek nejasno naslućujem. No, oba su sustava, sustavi  povijesne promjene. Možda u temelju svih sustava koji se kreću kroz povijest stoje općenitija načela  strukturiranja (a možda ja upravo pokazujem vlastitu predrasudu prema razumljivosti u ovom našem  složenom svijetu) ‐ i naslućujem da bi pandino načelo nesavršenosti moglo biti jedno od njih.    Moja glavna poanta stoga nije da su pisaći strojevi poput biološke evolucije (jer bi takav argument  odmah postao besmislica  pogrešne analogije), već  da su oba fenomena i  tipkovnice i  pandin palac,  kao  proizvodi  povijesti,  podložni  nekim  pravilnostima  koje  vladaju  prirodom  privremenih  povezanosti.  Kao  znanstvenici  moramo  vjerovati  u  opća  načela  na  kojima  se  temelje  strukturno  povezani sustavi što ih vode različita vidljiva pravila. Pravo jedinstvo ne leži u pogrešnom prenošenju  tih  vidljivih  pravila  (poput  prirodne  selekcije)  na  tuđe  domene  (poput  tehnološke  promjene),  već  u  traženju općenitijih pravila same strukture i promjene.    Što se tiče podrijetla QWERTY‐ja: Prava slučajnost ima samo ograničenu moć da se ubaci i prodre  u  oblike  organizama.  Male  i  nevažne  promjene,  nepovezane  s  djelatnim  integritetom  složenog  stvora, mogu se ubaciti i izbaciti iz populacija pomoću procesa koji je nalik na bacanje kocke. No, fine  strukture,  koje  uključuju  koordinaciju  mnogih  različitih  dijelova,  moraju  se  pojaviti  zbog  nekog  aktivnog  razloga,  budući  da  se  granice  matematičke  vjerojatnosti  za  spoj  sretnih  veza  naglo  povećavaju, što je broj aktivnih dijelova veći.    No,  ako  se  kompleksne  strukture  pojavljuju  zbog  nekog  razloga,  povijest  ubrzo  može  preuzeti  početnu  svrhu  ‐  i  ono  što je  u  jednom  trenutku  bilo  smisleno  rješenje,  u  promijenjenom  kontekstu  nove budućnosti, može postati nezgrapnost i nesavršenost. Tako je pandin pravi palac stalno gubio  svoju sposobnost manipuliranja objektima, kada su preci mesožderi pronašli bolji način iskorištavanja  prsta u ograničenim uvjetima pokretanja, pogodnim za stvorove koji bježe i žvaču. Taj promijenjeni  palac stoga postaje ograničenje koje je prethodna povijest upisala u pandinu sposobnost prilagodbe i  onemogućila  optimalan  način  korištenja  u  novome  kontekstu  biljožderstva.  Pandin  palac,  ukratko,  postaje amblem drukčije prošlosti, znak povijesti.    Slično vrijedi i za QWERTY. QWERTY je u vrijeme rane tehnologije tipkanja bio posve racionalan,  ali  je  ubrzo,  čim  je  napredak  u  konstrukciji  izbrisao  razlog  zbog  kojega  je  QWERTY  nastao,  postao  ograničenje za brže tipkanje. Ključ QWERT‐jeva podrijetla počiva na drugoj povijesnoj slučajnosti koju  lako  primjećujemo  na  drugom,  početnom  redu  slova.  Primjećujemo  sekvencu:  DFGHJKL  ‐  sasvim 

dobar  abecedni  poredak  iz  kojega  su  izbačeni  samoglasnici  E  i  I.  Početni  položaj  mora  da  je  jednostavno  poredao  slova  po  abecedi.  Ali  zašto  su  onda  dva  najčešće  korištena  slova  toga  niza  izbačena iz najdostupnijeg, početnog položaja? I zašto su druga slova razbacana na lude položaje?    Oni koji se još sjećaju nezgoda s manualnim pisaćim strojevima (ili ako ih još poput mene koriste),  znaju da veća brzina tipkanja ili neravnomjernost udaraca mogu blokirati mehanizam i tijela znakova  na mjestu udaranja. Isto tako znate, ako ne potegnete mehanizam i blokirana tijela znakova unatrag,  da će svaki novi udarac otipkati ono slovo na kojemu se mehanizam zaglavio, pa će svaki novi udarac  udarati u zaglavljeni znak i time povećati blokadu na mjestu udarca na papir.    Ti su problemi bili još i veći u vrijeme grube tehnologije prvih strojeva i prevelika je brzina bila rizik  a  ne  korist,  budući  da  su  zaglavljeni  znakovi  isključivali  koristi  od  brzine  i  točnosti.  Stoga,  u  velikoj  ljudskoj  tradiciji  pragmatizma  i  pokušaja  i  pogrešaka,  tipke  su  se  pomicale  gore‐dolje,  kako  bi  se  pronašla  ispravna  ravnoteža  između  brzine  i  blokiranja.  Drugim  riječima  i  tu  dolazimo  do  sažetka  bajke  u  jednoj  frazi,  QWERTY  je  nastao  kako  bi  usporio  maksimalnu  brzinu  pisanja  i  time  spriječio  blokiranje tipki. Najčešće korištena slova bila su ili pomaknuta na slabe prste ili odmaknuta na mjesta  koja su tražila veće pomake prstiju s početnog položaja.    Ta  temeljna  priča  proširila  se  zahvaljujući  manjim  člancima  u  Time‐u  i  drugim  popularnim  magazinima, ali detalji su bitni, a samo nekoliko ljudi zna cijelu i točnu priču. Pitao sam 9 tipkača koji  su poznavali glavne crte priče o QWERTY‐jevom podrijetlu, (uključući i mene osobno, da zaokružimo  na 10) i svi su bili u krivu. Svi smo mi mislili, da su stari strojevi zbog kojih se prihvatio QWERTY, bili  suvremenog  dizajna,  s  mehanizmom  sprijeda  koji  otipkava  vidljivu  liniju  na  papiru  koji  se  vrti  oko  valjka.  To  nas  dovodi  do  manje  zagonetke:  blokade  tipki  su  možda  gnjavaža,  ali  ih  odmah  možete  uočiti i vrlo brzo riješiti. Dakle zašto ipak QWERTY?    Moj  kolega  David  je  primijetio  da  je  prototip  QWERTY‐ja,  stroj  koji  je  izumio  C.L.Sholes  1860.  godine, bio po obliku posve različit od današnjih pisaćih strojeva. Imao je ravnu kutiju za papir koji se  nije vrtio oko valjka. Tipka je udarala u papir odozdo, tako da se udarac nije vidio, a ne sprijeda kao  što  je  to  slučaj  sa  modernim  pisaćim  strojevima.  Vi  niste  mogli  vidjeti  što  ste  napisali,  osim  ako  se  niste zaustavili, podigli spremnik za papir i pogledali svoj proizvod. Tipke su se često zaglavljivale, ali  vi to niste vidjeli, a često niste mogli ni osjetiti da se gomilaju na mjestu udarca. Na taj ste način mogli  natipkati cijelu stranicu besmrtne proze, a da vam na papiru ostane samo dugi niz slova E.    Sholes je prijavio svoj patent 1867. godine i sljedećih je šest godina pokušavao metodom pokušaja  i  pogrešaka  kako  bi  poboljšao  svoj  stroj.  QWERTY  je  nastao  u  tom  razdoblju  isprobavanja  i  kompromisa.  Postoji  još  jedna  dodatna  anegdota,  lijepa  ilustracija  povijesnih  ludosti,  slovo  R  u  gornjem redu, bio je ubačen na to mjesto u posljednji čas, zbog jednog doista kapricioznog motiva.  Kako kaže jedna uobičajena bajka, možda apokrifna, R je došao na to mjesto kako bi prodavač mogao  impresionirati potencijalne kupce jednostavnim i brzim pisanjem imena proizvoda “TYPEWRITER”, sa  svim  slovima  u  jednome  redu.  (Premda  se  pitam  koliko  je  prodaja  izgubljeno  kada  se  na  papiru,  nakon zaglavljivanja pojavilo TYPE EEEE.)    Što  se  tiče  opstanka  QWERTY‐ja:  Svi  mi  možemo  prihvatiti  priču  o  QWERTY‐jevu  podrijetlu,  ali  zašto je ipak preživio nakon uvođenja suvremenog kliznog valjka i opruga sprijeda? Prvi je pisaći stroj  s potpuno vidljivom točkom udaranja bio uveden 1890. godine. U stvari, situacija je još zagonetnija.  Ja  sam  mislio  da  su  alternative  tipkanja  pomoću  opruga  bile  dostupne  tek  nakon  što  je  IBM  uveo  električni  stroj  na  kuglu  za  tipkanje,  ali  nitko  drugi  doli  baš  Thomas  Edison,  prijavio  je  patent  za  električni stroj s valjkom već 1872., a L.S. Crandall je prodavao pisaće mašine bez opruga već 1879.  (Crandallov se tip sastojao od cilindričnog ovitka sa slovima koji se okretao prema traženome slovu  prije udarca slova o papir). 

  Osamdesete  godine  prošlog  stoljeća  doživjele  su  procvat  industrije  pisaćih  strojeva;  bilo  je  to  razdoblje  u  kojemu  je  cvjetalo  stotine  cvjetova  i  stotine  škola  mišljenja.  Alternative  QWERTY‐ju  vrebale su iz nekoliko konkurentnih kompanija, alternativne varijante dizajna tiska (nekoliko njih bez  opruga)  kao  i  tipkovnice  koje  su  potpuno  uklonile  početni  razlog  za  QWERTY.  Unatoč  tomu,  devedesetih  godina  prošlog  stoljeća,  sve  se  više  kompanija  orijentiralo  prema  QWERTY‐ju,  koji  je  početkom  stoljeća  postao  industrijski  standard.  QWERTY  se  na  taj  način  čvrsto  držao,  čak  i  nakon  uvođenja  IBM‐ova  Selectrica  i  Hollerithova  stroja  za  bušenje  kartica,  pa  sve  do  krajnjeg  primjera  vlastite nepotrebnosti, do mikrokompjutorskog terminala.    Kako  bismo  razumjeli  opstanak  i  dominaciju  drastično  neoptimalnog  QWERTY‐ja  do  današnjeg  dana,  moramo  shvatiti  dva  opća  mjesta  povijesti,  koja  se  mogu  primijeniti  na  život  u  geološkom  vremenu  i  na  tehnologiju  u  rasponu  od  nekoliko  desetljeća,  a  to  su  kontingentnost,  tj.  slučajnost  i  inkumbencija  tj.  prisila.  Uzmimo  neki  povijesni  događaj,  recimo,    postanak  sisavaca  ili  dominaciju  QWERTY‐ja.  Oni  su  kontingentni  kada  su  posljedica  i  slučajni  rezultat  dugog  niza  nepredvidljivih  uzročnih  karika,  jer  tada  nisu  nužni  rezultat  prirodnih  zakona.  Takvi  kontingentni  događaji  često  ključno  ovise  o  slučajnostima  iz  daleke  prošlosti  koje  su  u  to  vrijeme  izgledale  malene  i  trivijalne.  Manje  perturbacije  u  ranim  stadijima  igre  mogu  pokrenuti  proces  posve  novim  putem  i  imati  stupnjevite posljedice koje stvaraju rezultat bitno drukčiji od bilo kakve druge alternative.    Nužda,  naprotiv,  potiče  stabilnost  jednog  izbora,  nakon  što  su  maleni  kaprici  rane  fleksibilnosti  pokrenuli sekvencu čvrstim putem. Nesavršeni političari često opstaju gotovo zauvijek jednom kada  steknu  položaj  ili  ugrabe  vlast,  privilegije,  patronat  i  ugled.  Sisavci  su  čekali  100  milijuna  godina  da  postanu  dominantne  životinje  na  zemlji,  a  tu  su  priliku  dobili  zato  što  su  dinosauri  podlijegli  masovnom izumiranju. Da svaki daktilograf na svijetu sutra prestane koristiti  QWERTY i počne  učiti  Dvorak  Standard,  svi  bismo  bili  pobjednici,  ali  tko  će  objesiti  mačku  na  zvonce  i  pokrenuti  lavinu.  (Izaberite svoj kliše, jer svaki bilježi tu očitu istinu). Za složene sustave statičnost je norma; promjena,  kada do nje uopće dođe, obično je nagla i epizodna.    QWERTY‐jev  sretni  i  nevjerojatni  uspon  do  nužnosti,  tj.  prisile,  posljedica  je  povezanih  slučajnih  okolnosti, koje su po sebi sve bile  neodlučne, premda su vjerojatno bile nužne za taj krajnji uspjeh.  Remington  je  izbacio  na  tržište  Sholesov  stroj  s  QWERTY  tipkovnicom,  ali  ta  veza  Sholesa  s  velikim  poduzećem  nije  osigurala  QWERTY‐jev  uspjeh.  Konkurencija  je  bila  jaka  i  vodstvo  na  tržištu  nije  značilo  mnogo  jer  je  bila  riječ  o  malim  brojevima  na  sve  većem  tržištu.  David  je  procijenio  da  je  početkom 1880‐ih bilo samo oko 5.000 komada QWERTY strojeva.    Pritisak  prema  prisili  bio  je  složen  i  imao  je  više  odlika;  bio  je  ovisniji  o  software‐u  učitelja  i  promotora  negoli  o  hardware‐u  sve  boljih  strojeva.  Većina  najranijih  daktilografa  koristila  je  idiosinkratično kuckanje i traženje, metode s nekoliko prstiju. Godine 1882. Ms. Longley, osnivačica  Instituta za stenografiju i daktilografiju u Cincinnatiju, razvila je i započela s podukom tipkanja s osam  prstiju,  onako  kako  profesionalci  to  čine  i  danas.  Pokazalo  se  da  je  ona  podučavala  na  tipkovnici  QWERTY, premda je za njezinu svrhu mogla koristiti brojne druge aranžmane. Objavila je i popularni  pamflet  sam‐svoj‐majstor  o  daktilografiji.  Istodobno  Remington  je  započeo  s  osnivanjem  škola  za  daktilografiju i koristio, naravno svoj QWERTY standard. Započela je lavina QWERTY‐ja, ali to vodstvo  u  trci  nije  osiguravalo  mjesto  na  vrhu.  Mnoge  druge  škole  koristile  su  konkurentne  metode  na  drukčijim strojevima i mogle su odnijeti pobjedu.    I onda se godine 1888. zbilo nešto što je dodalo odlučni pomak u QWERTY‐jevu korist. Luis Taub,  drugi učitelj tipkanja u Cincinnatiju, koji je koristio četiri prsta, konkurentnu ne‐QWERTY tipkovnicu s  šest  redova,  bez  tipke  za  podizanje,  dakle  s  različitim  tipkama  za  velika  i  mala  slova  izazvao  je  gospođu Longley da pokaže superironost njezine metode s osam prstiju. Longley je izabrala Franka E. 

McGurrina, svog miljenika i šampiona iskusnog daktilografa na QWERTY‐ju. On je bio toliko iskusan  da  je  postizao  brzine  koje  očito  dotad  nitko  nije  mogao  premašiti.  Znao  je  QWERTY  tipkovnicu  napamet  i  mogao  je  tipkati  na  stroju  kao  što  danas  znaju  svi  kompetentni  daktilografi,  metodom  slijepog  pisanja.  U  dobro  oglašenom  javnom  natjecanju  o  kojemu  se  mnogo  pisalo,  McGurrin  je  izmlatio Tauba.    U  očima  javnosti  i  što  je  važnije,  u  očima  onih  koji  su  vodili  škole  za  daktilografiju  i  objavljivali  daktilografske  priručnike,  QWERTY  je  potvrdio  svoju  superiornost.  No,  u  stvari  do  takve  pobjede  nikada  nije  došlo.  Povezanost  McGurrina  s  QWERTYjem  bila  je  sretna  okolnost  i  velika  pobjeda  Logleyeve  i  Remingtona.  Nikada  nećemo  pouzdano  saznati  zašto  je  McGurrin  pobijedio,  ali  postoji  nekoliko posve neovisnih razloga koji traže da ih priznamo: to je slijepo pisanje u borbi protiv traženja  i kuckanja, osam prstiju u borbi protiv četiri, tipkovnica s tri reda slova s tipkom za podizanje valjka u  borbi protiv tipkovnice sa šest redova i dvije različite tipke za velika i mala slova. Drugi niz borbi kojim  bi se testirao QWERTY nikada se nije održao; recimo,  QWERTY protiv drugih rasporeda slova ako oba  suparnika  koriste  osam  prstiju  naslijepo  na  tipkovnici  s  tri  reda  ili  McGurrinova  metoda  tipkanja  s  osam prstiju na ne‐QWERTY tipkovnici s tri reda protiv Taubova postupka u kojem bismo vidjeli hoće  li pobijediti organizacija QWERTY‐ja (u što sumnjam) ili pak McGurrinova metoda (kao što mislim da  bi se svakako zbilo) kojom je on odnio pobjedu.    U svakom slučaju, QWERTY‐jev valjak za okretanje sada je dobio novi poticaj pa je prevladao ranih  godina  našega  stoljeća.  Kako  je  slijepo  pisanje  na  QWERTY‐ju  postalo  norma  u  američkim  daktilografskim školama i  budući da su konkurentni proizvođači  (na naglo  proširenom tržištu) lakše  prilagodili svoje strojeve tom standardu, negoli što bi ljudi mogli promijeniti svoje navike industrija je  prihvatila pogrešan standard.    Da  Sholes  nije  stekao  naklonost  Remingtona  i  bio  povezan  s  njime,  da  je  prvi  daktilograf  koji  je  odlučio naučiti napamet tipkovnicu koristio neki drugi dizajn, a ne QWERTY, da je McGurrin imao bol  u  trbuhu  ili  popio  previše  noć  prije  natjecanja,  da  Longleyeva  nije  bila  tako  nadobudna  i  da  se  dogodilo još stotinu sasvim mogućih stvari, tada bih ja vjerojatno ovaj svoj esej pisao brže i svojim  prstima baratao ekonomičnije.    No,  čemu  se  mučiti  oko  izgubljene  savršenosti.  Povijest  uvijek  tako  postupa.  Da  je  Montcalm  pobijedio  u  bitci  na  Abrahamovim  visoravnima,  možda  bih  pisao  na  francuskome.  Da  dio  afričkih  džungli nije isušio savane, možda bih još bio majmun na drvetu. Da neke komete nisu pogodile zemlju  (ako je tome tako) pred 60 milijuna godina, dinosauri bi još vladali svijetom i svi bi sisavci i dalje bili  stvorenja veličine štakora što gmize po tamnim uglovima svojega svijeta. Da Pikaia, jedini kičmenjak  iz  škriljevca  Burgess,  nije  preživio  veliko  prestrojavanje  u  planovima  tjelesnoga  razvoja  nakon  kambrijske  eksplozije,  sisavaca  možda  uopće  ne  bi  ni  bilo.  Da  višestanična  stvorenja  nikada  nisu  evoluirala,  nakon  gotovo  pet  šestina  cjelokupne  povijesti  života  i  da  nikada  nisu  stvorila  ništa  složenije  od  saga  punog  algi,  sunce  bi  moglo  eksplodirati  za  nekoliko  milijardi  godina,  bez  ijednog  svjedoka zemljina uništenja.    Kada  te  značajne  mogućnosti  usporedimo  s  ovom  crticom  o  QWERTY‐ju,  onda  se  čini  da  je  QWERTY  doista  niska  cijena  za  nagrade  koje  nam  je  pružila  povijest.  Jer  da  povijest  nije  tako  ludo  kapriciozna,  nas  ne  bi  bilo  ovdje  da  u  njoj  uživamo.  Optimalnost  poput  urice,  kao  na  traci,  ne  sije  sjeme promjene. I zato nam treba ovaj naš čudni mali svijet u kojemu vlada QWERTY...      Preveo: Darko Polšek   

  .

  Opće teorije koje kažu nešto o mehanizmu na kojemu se temelji cijeli proces i posebne teorije koje  objašnjavaju  pojedinačne  događaje.  a  kriterij  sebičnoga  interesa  darvinističkom  biološkom  podobnošću..  Međutim iznenadit ću se ako se pokaže da je posve uspješna. ali danas ih ima manje nego  prije.  1953.  ESS  je  ona  vrsta  strategije  za  koju  vrijedi  sljedeće:  kada  tu  strategiju  prihvate  svi  članovi  populacije. pogrešno držati se isuviše rigidno kriterija opovrgavanja.  Međutim  ja  mislim  da  je  prilikom  procjene teorije u populacijskoj biologiji.  Katkada  se  tvrdi  da  teorije  te  vrste  ne  možemo  testirati..  U  ovome  djelu..  To  nam  postavlja  posebne  poteškoće  u  oblikovanju  i  testiranju  znanstvene  teorije.  ali  ne  mislim  da  se  one  ne  mogu  riješiti. nisam bio svjestan koliko mnogo pretpostavki i koliko različitih distinkcija  između različitih vrsta igara treba napraviti. mogu postati provjerljivi.  Evolucijska  teorija  igara  nije  teorija  te  vrste.  kada  biološka  podobnost  pojedinih  fenotipa  ovisi  o  njihovoj  učestalosti  u  populaciji.  tako  da  izmijenimo  neki  faktor. Evolucija je povijesni proces.  to  jest. Središnja  pretpostavka klasične teorije igara jest da se igrači  ponašaju  racionalno i prema nekom kriteriju sebičnoga interesa. a zatim razmatramo populacijsku dinamiku i ravnotežu koja nastaje. Ostaju mnoge nedoumice.  Teoriju  igara  prvi  su  formalizirali  Von  Neumann  i  Morgenstern.  tj.  do  “evoluciono  stabilne  strategije”  (ESS).  Ona  pretpostavlja  da  evolucijsku  promjenu uzrokuje prirodna selekcija u populaciji. U evolucionom kontekstu.  premda je evolucija proces stalne ili barem povremene promjene...  kako  bismo  vidjeli  hoće  li  rezultat  biti  drukčiji. takva pretpostavka  očito  nije  na  mjestu..  Možemo  postaviti  dvije  vrste  teorija.  s  obzirom  na  ekonomsko  ponašanje.        Temeljni model      U ovome poglavlju pokušat ću objasniti pretpostavke na kojima se temelji evoluciona teorija igara.  jer  nije  moguće  ponoviti  povijesni  proces..John Maynard‐Smith  TEMELJNA IGRA: GOLUBOVI I JASTREBOVI*          Evolucijska  teorija  igara  je  način  razmišljanja  o  evoluciji  na  fenotipskoj  razini.  onda  ne  postoji  mutirajuća  strategija  koja  bi  mogla  istisnuti  populaciju  pod  utjecajem  prirodne  selekcije.  Primjer  opće  teorije  jest  “sva  je  dosadašnja  povijest.  mi  oslikavamo  članove  populacije  koji  igraju  igre  jedni  protiv drugih.    U  ovome  poglavlju  uvodim  pojam  “evoluciono  stabilne  strategije”  ili  ESS. Stoga je teorija igara pomoć u oblikovanju teorija  druge  vrste. Ti  jednostavni modeli.  Zbog  toga  se  u  biologiji  kriterij  racionalnosti  nadomješta  populacijskom  dinamikom  i  stabilnošću.  teorija  koje  objašnjavaju  pojedinačni  evolucioni  događaj.  “Strategija”  je  bihejvioralni  fenotip.  ona  je  specifikacija  načina  individualnog  postupanja  u  situaciji  u  kojoj  se  pojedinac  nađe..  Središnja  pretpostavka  evolucione  teorije  igara  vodi  do  nove  vrste  rješenja  u  igri.  Govorimo  o  “strategiji”  jer  se  pojavljuje  u  kontekstu  ponašanja  .  povijest  klasnih  borbi”  ili  “evolucija  je  rezultat  prirodne  selekcije  varijacija  koje  su  po  svojem  podrijetlu  neadaptibilne”. to je  jedinstven  obrazac  događaja.. premda se ne mogu testirati imaju heurističku vrijednost i kada se primjene na  stvarni svijet..    Očit  nedostatak  pristupa  teorije  igara  u  evoluciji  leži  u  tome  da  isuviše  ističe  stanja  ravnoteže.  Od  tog  se  vremena teorija jako razvila. Kada sam prvi puta pisao o primjenama  teorije igara na evoluciju.

 Tada će V biti jednako 5‐3=2 potomka. ja razlikujem pojam ESS s pojmom populacije u evoluciono stabilnom stanju. U tom će slučaju matrica isplativosti bitke izgledati ovako:    Tablica 1.  ako  se  miješana  ESS  sastoji  od  postupaka  I  s  vjerojatnošću  P.    U stvarnim borbama. da je reprodukcija aseksualna i  da  se  natjecanja  između  protivnika  vrše  u  parovima.    “Golub”: pokazuje se.  Tada  se  postavlja  pitanje  hoće  li  vjerojatnosti  za  ta  dva  slučaja  korespondirati.    Ako  napravimo  precizne  pretpostavke  o  prirodi  populacije  koja  evoluira. pa  se riječ strategija može zamijeniti riječju fenotip.  dok  druge  uvijek  čine  B.  odnosno.  primjerice. životinja se može ponašati  na  tri  različita  načina:  “prikaži  se”. Životinja koja se povlači napušta izvor i  prepušta ga protivniku.  u  slučaju  osvajanja  izvora  povećala  za  V. populacija se može  sastojati  od  pojedinaca  i  jedinki  koje  uvijek  čine  A. No ideja ESS može se jednako dobro primijeniti i na bilo koju vrstu fenotipske varijacije.  Životinja  koja  se  samo  “pokazuje”  ne  ozlijeđuje protivnika.životinja. populacija će tada evoluirati  u  stabilno  polimorfno  stanje. On isto tako pretpostavlja da postoji ograničeni skup  alternativnih strategija. a neugrožljiva strategija jest miješana ESS.    da  je  izvor  teritorij  na  omiljenom  prebivalištu  i  da  postoji  adekvatni  prostor  na  nepoželjnijem  prebivalištu  na  kojemu  se  gubitnici  mogu  razmnožavati. Stoga je V dobitak u podobnosti za  dobitnika. Isto tako mogli bismo pretpostaviti  da  će  oba  biti  ranjena. Tijekom natjecanja.  posebnim  primjerima  možemo  konkretizirati  definiciju  ESS  kao  strategije  koja  se  ne  može  ugroziti.  Pretpostavimo  također  da  životinje  na  teritoriju  omiljenog  prebivališta  prosječno  proizvode  5  potomaka.  a  one  na  neomiljenijem proizvode 3.  te  da  se  određena  jedinka uvijek ponaša na isti način.  Pretpostavimo  da  stabilna  strategija  za  neku  igru  od  pojedinca  traži  da  katkada čini jednu stvar.    “Jastreb”: napada i nastavlja borbu sve dok nije ranjen ili dok se protivnik ne povuče. tako da se igra može izraziti u formi matrice.  Takva  populacija  može  evoluirati prema stabilnoj ravnoteži kada postoje obje vrste postupaka.  a  postupak  J  s  vjerojatnošću  1‐P.  Razlika  je  u  sljedećemu. recimo. životinje mogu mijenjati svoja ponašanja i to na složen način. pri čemu gubitnici nemaju podobnost nula. sada  ću  pretpostaviti  da  jedinke  u  danoj  borbi  prihvaćaju  jednu  od  dvije  strategije. .  tako  da  se  ta  natjecanja  ne  razlikuju  od  tzv. Matrica isplativosti za igru jastrebova‐golubova  .  Osnovne karakteristike toga modela jesu da je populacija beskonačna. povlači se kada protivnik napada.  koja  bi  se.  ali  ovoga  trenutka  tražim  najjednostavniji  model. ona koja napada u tome može uspjeti. a u drugim situacijama drugu.  Moramo  primijetiti  da  jedinka  koja  ne  osvoji  izvor.  U  ovome  poglavlju  opisujem  kontekst  kojim  se  definira  ESS  i  koji  dovodi  do  matematičkih  uvjeta  neugrožljivosti.  “povuci  se”.  Ranjavanje  smanjuje  podobnost za cijenu C. korištenjem tog modela  natjecanja u parovima. Strategija. Nadalje.  Zamislimo.  simetričnih natjecanja unutar same populacije.  može biti rast određene vrste  biljke ili dob prilikom prve reprodukcije ili relativni broj sinova i kćeri koje stvori neki roditelj.  ne  mora  imati  podobnost  nula. pretpostavit  ću da će prije ili kasnije jedan od njih biti ranjen ili da će se povući.  hoće  li  isto  tako biti točno da i stabilna polimorfna populacija sadrži proporciju P pojedinaca koji uvijek čine I?         Igra golubova i jastrebova      Zamislimo  dvije  životinje  koje  se  natječu  za  neki  životni  izvor  vrijednosti  V. Ako oba protivnika napadaju. primjerice.  Za  pojedinca  s  varijabilnim  ponašanjem  ove  vrste  kažemo  da  koristi miješanu strategiju. Isto tako.  “napadni”.  Pod  “vrijednošću”  mislim  na  darvinističku  podobnost  jedinke. Međutim.  da postupak I izvede s vjerojatnošću  P.

 bila bi 3 potomka. a golub se povlači prije negoli je bio ozlijeđen.  upisane  su  vrijednosti  isplativosti  ili  promjene  podobnosti  nakon  borbe.  napravili smo sljedeće dodatne pretpostavke.  ako  jedinka  prihvaća  lijevu  strategiju.  a  G  golub. nakon borbe s jastrebom.    1.  primjerice  veličinu  jedinke.  U  kasnijim  ću  poglavljima  obraditi  one  razlike. Jastreb protiv goluba.  Sada  možemo  napisati  matricu  isplate  prema  tablici.——————————————————————————      J    G  J   1.  podobnost  goluba.  Izvor  na  jednak  način  dijele  dva  natjecatelja. Stoga smo pretpostavili da su  genetički i drugi faktori koji utječu  na  ponašanje  neovisni  o  faktorima  koji  utječu  na  uspjeh  ili  neuspjeh  u  natjecanju. ta ćemo natjecanja obraditi kasnije.  u  najtjecanju  za  teritorij. to samo znači da se podobnost goluba ne mijenja s obzirom na rezultat najtjecanja s  jastrebom.  Jastreb  protiv  jastreba.    3.  koje  utječu  na  uspjeh  i  koje  sami  natjecatelji mogu primijetiti.  odnosno  ako  protivnik  prihvati  strategiju  u  prvome  redu. Jastreb osvaja izvor.  U  ovome  slučaju  natjecatelj  ima  50%  šansi  da  rani protivnika  i  stekne  izvor V i 50% da sam bude ranjen.    2.  golub  protiv  goluba.  Kada  smo  ispisali  matricu. Opet  ponovimo  da  vrijednost  0  u  koloni  golubova  ne  znači  da  golubovi  u  populaciji  jastrebova  imaju  podobnost 0.  Ako  je  izvor  nedjeljiv.  U  toj  matrici.  U  zamišljenom  slučaju  o  kojemu  smo  prije  pričali.      Preveo: Darko Polšek  .5(V‐C)  V  G    0    V/2  ——————————————————————————      J  znači  jastreb.  natjecatelji mogu izgubiti puno time što se “prave važni”.

 što znači da se njegova pojedinačnog smrtnog  nositelja  može  marginalizirati. osobito na  kemijska.  altruizam  može  pridonijeti  reprodukciji  skupa  unatoč gubitku pojedinca.  Vlastitu strategiju mogu razviti čak i organizmi na vrlo niskom stupnju razvoja. teorija srodstva sve se više bavi genetskim aspektom prirodne selekcije. Iako se formalni pristupi  dijelom razlikuju. problemu srodstva danas se posvećuje velika pozornost.  ostao  je  opterećen  nekim  poteškoćama.    U teoriji i praksi. jer je (1) vrlo osjetljiva na neka obilježja okoline. osobito onima koje se odnose na uspostavu suradnje i njezinu trajnost. Smatra se  da gen teži beskonačnoj reprodukciji vlastitih kopija.  problem  suradnje  u  običnom  smislu  riječi.  pojave  suradnje  pobuđivale  su  razmjerno  skromnu  pažnju  biologa.  Drugim  riječima.  ako  je  repliciranje  moguće  pomoću  ostalih.  pojavljuje  se  tamo  gdje  postoji  bliska  povezanost.  pa  čak  i  tamo  gdje  srodnost  uopće  ne  postoji. na primjer  ima osnovne preduvjete za igranje igara.  Evoluciju samoubilačkog  žalca pčela radilica  možemo smatrati  paradigmom tog teorijskog pristupa.  Ipak.  godine.  kako  bi  objasnila  pojave  altruizma  i  suzdržavanja  od  borbe. Sukladno teorijskim predviđanjima.Robert Axelrod i William D.  postoje  i  među  dalekim  srodnicima.  posebno  u  ljudi. gotovo svi očiti slučajevi altruizma.  objavljenog  1971. Zato se sve više  osjeća potreba za njezinom potpunom teorijskom formulacijom. kao  i  veći  broj  oblika  suradnje.    Očiti  primjeri  suradnje  (premda  gotovo  nikada  samo‐požrtvovnosti).  smokvine  ose  iako  nametnici.  pa  čak  i  različitih  vrsta.  to  je  djelo  omogućilo Johnu  Maynardu Smithu i njegovim suradnicima da formalno razviju nov pojam ‐ pojam  “evolucijski stabilne strategije”.  Stoga  se  nedavno. Bakterija.  a  oni  ga  zauzvrat  štite.  najčešće  među najbližim  srodnicima.  Triversa.  ako  su  pojedinci  dovoljno  bliski. Hamilton   SURADNJA U PRIRODI*          Iako  se  teorija  biološke  evolucije  temelji  na  borbi  za  život  i  opstanak  najsposobnijih.  Evolucija  recipročnog  altruizma.  Primjer  za  to  je  česta  pojava  uzajamno  korisnih  simbioza:  gljiva  i  alga  zajedno  čine  lišaj.    Iako  te  strategije  omogućuju  bakteriji  odgovarajući  odgovor  na  trenutne  promjene  ili  na  kumulativni učinak prošlih promjena ipak je riječ o ograničenom rasponu reakcija.  s  njime  bliskih  jedinki.        Strategija za inteligentne i neinteligentne      Iznenađuje  širina  područja  biološke  stvarnosti  koju  je  moguće  opisati  pomoću  teorije  igara.  teorija  evolucije  proširila  teorijom genetskog srodstva i teorijom reciprociteta.  drvo  služi  mravima  kao  stanište  i  izvor  prehrane.  služe  stablu za oprašivanje i prenošenje sjemena.  Osim  teorijske  razrade  srodne  problematike  koja  se  odnosi  na  suzdržavanje  u  konfliktnim  situacijama.  godine. Dobar uvod u to područje je Smithova knjiga Evolucija i teorija igara  iz  1982. Bakterija ne može  “zapamtiti” ili “tumačiti” složene sekvence događaja i vjerojatno ne može razlučiti izvore nepovoljnih  .  često  nailazimo  i  na  primjere  suradnje  među  članovima  iste  vrste.  u  simbiozi  mrava  i  mravljeg  bagrema. (3)  izvjesno je da spomenute strategije ponašanja mogu biti nasljedne i (4) da ponašanje bakterije može  utjecati na stanje okolnih organizama i obrnuto. (2) to znači da ona može diferencirano odgovoriti na aktivnosti postojećih organizama.    Sve  do  pojave  pionirskog  djela  Roberta  L.

 Inteligencija primata. No pitanje je može li ona ostati evolucijski stabilna.  pa je ta strategija opstala zahvaljujući upotrebi onih pravila koja su se na samom početku pokazala  uspješnima. I upravo se zato postavlja pitanje kako  je  mogla  nastati  evolucijska  težnja  prema  kooperativnom  ponašanju. Suradnja koja se  odvija po tom scenariju.    U  slučaju  kada  nema  drugih  jedinki  koje  su  sposobne  nadomjestiti  manjak. odnosno otporna na promjene.  Teorija  genetskog  srodstva  upućuje na razloge zbog kojih nestaje ravnoteža strategije “uvijek varaj”.  te bolju sposobnost razlikovanja pojedinaca.  pitanje  početne  sposobnosti  za  život. Bliska veza igrača dopušta  istinski  altruizam.    Kod organizama na višoj evolucijskoj razini. omogućava mnoge  prednosti: složenije pamćenje.        Prosudba uspjeha suradnje      Teoretski.  uzajamna  suradnja  može  uspjeti i biti evolucijski stabilna čak i u populaciji u kojoj uopće ne postoji srodnost. Svaka riba ima i  ženske i muške spolne organe. “Milo za drago” je zapravo evolucijski stabilna strategija samo  ako za interakcije između određenih jedinki postoji dovoljno velika vjerojatnost da će se nastaviti.  U  kakvim  se  uvjetima  jednom  uspostavljena  strategija  može  oduprijeti promjenama?  Treće. osobito kada je riječ o onima s razvijenijim živčanim  sustavom igranje igara postaje sve složenije.  ali  ne  može  ga  usmjeriti prema napadaču.  Pravi  altruizam  može se razviti kada su omjeri štete. koristi i povezanosti takvi da idu u prilog genima koji uzrokuju  altruizam i kada postoje među srodnim pojedincima.  To  pokazuje  da  suradnja  utemeljena  na  recipročnosti  može  djelovati  u  različitim  sredinama.  nisu  podjednako podijeljene. bolju procjenu vjerojatnosti budućih odnosa s istom jedinkom.  vodeći računa o prijašnjim iskustvima. par se može razdvojiti. barem na prvi pogled. pa tako i ljudi.  da  bi  se  održala  ravnoteža  suradnje. Ekološkom analizom utvrđeno je da se manje uspješna pravila uklanjaju. Mogućnost razlikovanja drugih.  oštećeni  se  pojedinac  ne  smije  izgubiti  u  mnoštvu  i  anonimnosti  drugih.  Neke  bakterije  proizvode  vlastite  antibiotike. nakon  što je prihvati i usvoji cijela populacija. otkrivena je kod mriješćenja lubina.  pitanje  stabilnosti. Dnevno se mrijeste i  do  deset  puta  i  svaki  puta  oplode  samo  nekoliko  jaja.    “Milo  za  drago”  nije  jedina  evolucijski  stabilna  strategija.  Viši  . jedna je od najvažnijih  sposobnosti  jer  individualizacija  kontakata  omogućava  nagrađivanje  korisne  suradnje  među  pojedincima i kažnjavanje njezina prekida. Kakva vrsta strategije može uspjeti u raznolikoj okolini sastavljenoj od  pojedinaca koji upotrebljavaju mnogo jednostavnije ili složenije strategije?  Drugo. složenije procesiranje obavijesti kako bi se odlučilo o sljedećoj akciji.i  povoljnih  promjena.  Ako  spolne  uloge  i  njihova  zahtjevnost.  koji  su  bezopasni  za  istovrsne  bakterije. evolucija suradnje mogla bi se kategorizirati pomoću odgovora na tri pitanja:  Prvo.  Kako  je  uopće  moguće  uspostaviti  otpornu  i  stabilnu strategiju u početno nekooperativnoj okolini?    Rezultati kompjutorski simuliranog turnira pokazali su da je strategija suradnje pod imenom “milo  za drago” izuzetno otporna.  Naime.  ali  su  smrtonosni  za  druge. pitanje otpornosti.  nazvane  bakteriocini.    Kada  je  vjerojatnost  ponovnog  susreta  pojedinaca  dovoljno  velika.  to  jest  žrtvovanje  sposobnosti  jednog  pojedinca  u  korist  drugog.  stabilna  je  i  strategija  “stalno  varaj” i to bez obzira na vjerojatnost održanja stalnih odnosa.  Bakterija  može  lako  proizvesti  vlastiti  bakteriocin  zahvaljujući  opaženom  postojanju  neprijateljskih  elemenata  u  okolini. pa se formiraju parovi u kojima partneri naizmjence igraju zahtjevniju  žensku i manje zahtjevnu mušku ulogu (lijeganje jaja odnosno osjemenjivanje).

  Možemo. bolest i slični odnosi.    Ostale  vrste  recipročnosti  tipične  su  za  situacije  u  kojima  postoji  određena  vjerojatnost  stalne  veze  i  uglavnom  uključuju  kvazi  stalno  sparivanje  u  prirođenim. primjerice. Jedan je od njih održavanje neprekidnog dodira.  Za  to  može  poslužiti  teritorijalnost.  spomenuti kolonije mrava koje sudjeluju u mnogo simbioza i povremeno su o  njima  vrlo  ovisne. što znači za ograničeno stanište. Poremećaj je ozbiljan jer  obuhvaća  nekoliko  neuroloških  simptoma. ali u tom se slučaju alga ne prenosi jajima.  trajnost  suradnje  može  se  osigurati  mehanizmima  koji  ograničuju  nužnu  razinu  prepoznavanja.  Lokaliziranost  uzorka  i  specifičnost  . u sličnoj su vezi s algama.    Chlorohydra  virdissima. što je osobito  izraženo kod mnogih oblika suradnje među članovima različitih vrsta kako bi se ostvarila obostrana  korist.  uz  to  što  je  izgubljen  i  dio  vidnog  polja.  nastaje  oslabljivanje  ili  infekcija  životinje  koju  prate  patološki  simptomi.  obična  hidra  i  Hydra  attenuata.  primjerice  uzajamnost  utemeljenu  na  čišćenju.  Normalnoj  su  osobi  dovoljne  crte  lica  da  nekoga  prepoznaju.        Prepoznavanje prijatelja i neprijatelja      Kada organizam nema sposobnost ponovnog prepoznavanja jedinke s kojom je surađivao.  čak  i  ako  su  se  tijekom  godina  bitno  promijenile. ali imaju mnogo parazita.  hraneći se parazitima s njezina tijela  (ili čak iz usne  šupljine)  iako joj je ta velika riba potencijalni neprijatelj. U skladu s tom teorijom. vjerojatnije će se razviti eksploatacija.  Nižima  preostaje  da  se  oslone  na  mehanizme  koji  znatno  smanjuju  broj  različitih  individua ili na kolonije s kojima u cjelini mogu uspješno surađivati.  I  Hydra  vulgaris. Čini se da slični odnosi ne vrijede u  otvorenom moru.  Iz  tog  je  slučaja  vidljivo  da  nestalnost veze destabilizira simbiozu. Naprotiv. u uvjetima slobodnog miješanja i povremenog sparivanja. možemo  otkriti  poremećajem  mozga  pod  imenom  prosopagnozija.  te  kolonije  pčela  koje  često  mijenjaju  mjesta  boravka.  Ljudi  koji  boluju  od  prosopagnozije ne mogu uspostaviti vezu između određene osobe i crta lica. postoje  i drugi mehanizmi koji to omogućuju.    Kod  vrsta  s  ograničenom  sposobnošću  razlikovanja  drugih  članova  iste  vrste. u kojima  je prepoznavanje nemoguće.  One  nemaju  poznatih  simbiota. Spomenuta je uzajamnost karakteristična za obalne  vode ili za život na grebenima.    Trajna uzajamna suradnja može se razviti i među više pojedinaca. te ptice reagiraju mnogo agresivnije na bliski pjev  nepoznata mužjaka.  crvčka  i  raznih  kolonija  mikroorganizama koji mu nastanjuju tijelo ili stabla i lišaje. Stabilnu vezu osigurava  im  prenošenje  algi  na  nove  naraštaje  pomoću  jaja  životinje.  Ozljede  koje  ga  izazivaju lokalizirane su u određenim dijelovima mozga: s donje strane oba okcipitalna režnja. Do kojeg je stupnja ta funkcija postala specijalizirana.  mala  životinja  koja  živi  u  bistrim  vodama.  osiguravaju  dodir  s  jedinstvenim  partnerom  stalnim  mjestom  susreta. ako se mogu dobro razlikovati  oslanjajući se na dopunske znakove. Kada simbioze nema. šireći  se  prema  naprijed  do  unutrašnje  površine  temporalnog  režnja. parazitizam.  u  stalnoj  je  i  stabilnoj  vezi  sa  zelenim algama koje nastanjuju njezino tkivo i vrlo ih je teško s nje ukloniti.  kojima  se  izbjegava  nužnost  prepoznavanja.    Ostali  mehanizmi.  Razmotrimo.organizmi  izbjegavaju  taj  problem  dobro  razvijenom  sposobnošču  prepoznavanja  različitih  jedinki  vlastite  vrste.  aseksualnim  skupinama  ili  individualnim dodirima.  pjev  omogućava  prepoznavanje susjeda. Kod ljudi spomenuta je sposobnost dobro razvijena i u velikoj se  mjeri oslanja na prepoznavanje lica.  mužjacima  ptica  koje  žive  na  ograničenom  području.  Mala riba ili ljuskavac čisti veliku ribu.  Primjerice. nego na pjev poznata susjeda.  Iz  mnogo  primjera  možemo  izdvojiti  odnos  raka  samca  i  vlasulje.

 nakon oboljevanja  od  neke  druge  ozbiljne  parazitske  infekcije  ili  nakon  pojave  znakova  starenja.    Zaključno  možemo  reći  da  je  Darwinovo  isticanje  individualnih  prednosti  uspješno  formalizirano  pomoću  teorije  igara. može uspijeti bez obzira na namjere ili svijest njezinih sudionika.  što  kao  posljedicu  može  imati  otpadništvo  nakon  što  vjerojatnost održavanja budućih interakcija postane dovoljno mala.    Opisani mehanizmi djeluju i na mikroskopskoj razini. Bilo koji simbiont.  Moguće  je  da  slično  vrijedi  i  za  uzroke  raka.  koja  mu  smanjuje  sposobnost  preživljavanja.  može  doći  u  pitanje  bez  obzira  na  njegovu  trenutnu  važnost.  utemeljenim na recipročnosti. vjerojatno će prijeći s uzajamnosti na parazitizam u  trenutku  u  kojem  se  vjerojatnost  trajnog  suradničkog  odnosa  s  prvotnim  domaćinom  smanji.  Sposobnost  prepoznavanja  znakova  koji  omogućuju  procjenu  trajnosti  suradnje  važna  je  i  za  odlučivanje o njezinu nastavljanju ili prekidu. koji još ima priliku proširiti  se na druge domaćine nekim procesom infekcije.  Prividno  bezopasne  crijevne  bakterije.  U  sljedećoj  fazi  može  početi  ozbiljnije  eksploatirati  domaćina  proizvodeći  razne  oblike  za  širenje  infekta.        Kada simbionti postaju paraziti      Sposobnost  prepoznavanja  drugih  vrlo  je  važna  za  procjenu  mogućnosti  širenja  suradnje.  Naime  karcinomi  teže  napadaju  u  dobi  kada  se  izgledi  za  prijenos  na  sljedeći  naraštaj znatno smanje.  Time  smo  identificirali  uvjete  uz  koje  suradnja  u  biološkim  sustavima. Uobičajeni stanovnici površine tijela (poput Candide  albicans)  mogu  postati  opasni  u  slučaju  bolesti  ili  starenja. Tu je fazu moguće očekivati nakon ozbiljne ozljede organizma domaćina.  mogu  prouzročiti  trovanje  u  slučaju  perforacije crijeva i time izazvati ozbiljnu bolest.      Preveo: Darko Polšek      .  prepoznatljiv  je  znak  drugome  i  opominje  ga  da  se  smanjuje  vjerojatnost održavanja trajnih odnosa. Nastavljanje suradništva.  Bolest  jednog  od  partnera.učinka  upućuje  na  zaključak  da  je  prepoznavanje  lica  dovoljno  važan  zadatak  da  bi  mu  se  posvetili  znatni moždani resursi. Možemo očekivati da će se suradnja smanjiti ili prekinuti. S  tog  je  gledišta  i  starenje  nalik  na  bolest. ako nema trajnu perspektivu. barem  u onoj mjeri  u kojoj je točna pretpostavka da on  može biti izazvan i virusima latentno  prisutnim  u  genomu.  koje  su  u  normalnim  uvjetima  korisne.

  Taj  je  odgovor  bio  pesimističan.  za  drugu  će  zadržavanje  svojih  prepreka  biti  mnogo  bolja  opcija.  možemo  se  upitati.  Zapravo.  a  potom ćemo analizirati posljedice koje takvi postupci imaju za sistem kao cjelinu. Dobar primjer bitnog problema suradnje jest primjer dviju  industrijskih  zemalja  koje  su  međusobno  postavile  trgovačke  prepreke  izvoznim  proizvodima  druge  zemlje.  za  obje  će  zemlje  biti  bolje  da  prevladaju  te  prepreke. potreban nam je put kojim ćemo predstaviti ono što je zajedničko tim situacijama.  Kako  bismo  razumjeli  to  golemo  područje  specifičnih  situacija  s  navedenim  svojstvom. a da se  pritom ne izgubimo u specifičnostima svake od njih.  Ako  razumijemo  uvjete  koji  omogućuju  njezino  pojavljivanje. Novinar koji je od nekoga dobio ekskluzivnu priču daje svom informatoru  veliki  publicitet  nadajući  se  da  će  iz  istog  izvora  dobiti  još  više  podataka.  političkim  i  ekonomskim odnosima prema drugima. A odgovor koji pružaju drugi. jadan. našla bi se u situaciji koja bi  ugrožavala  njenu  privredu. znatno će utjecati na njihovu  spremnost da s nama surađuju.  .  On  je  tvrdio  da  je  prije  nastanka  vlasti  u  prirodnome  stanju  dominirao  problem egoističnih pojedinaca koji su se grubo natjecali tako da je život bio “usamljen.  možemo  poduzeti  odgovarajuće  radnje  da  razvijemo suradnju u posebnim uvjetima.  Od  tada  su  se  argumenti  o  pravoj  mjeri  vlasti  bavili  pitanjem  može  li  suradnja nastati u određenom području ako ne postoji autoritet koji nadgleda situaciju.  Zahtjevi  su  za  suradnjom  stoga  relevantni  za  mnoge važne teme međunarodne politike.    Danas  narodi  komuniciraju  bez  središnje  vlasti. gadan.  Zbog  obostranih  koristi  slobodne  trgovine. kako se može pojaviti suradnja? Odgovor koji svatko od nas daje  na  to  pitanje  ima  bitne  posljedice  na  to  kako  mislimo  i  djelujemo  u  našim  društvenim. Mi svi  znamo da ljudi nisu anđeli i da se uglavnom ponajprije brinu za sebe i sebi bližnje.    Osnovni  problem  nastaje  kada  zadovoljavanje  vlastitih  interesa  svakoga  sudionika  vodi  do  vrlo  lošeg  rezultata  za  sve. kada bi jedna od njih jednostrano uklonila svoje prepreke. No.  štogod  učini  jedna  zemlja.Robert Axelrod  EVOLUCIJA SURADNJE*          Prednosti suradnje      Kakvi su uvjeti u ovome svijetu egoista i bez središnjeg autoriteta potrebni za nastajanje suradnje?  Ovdje postavljeno pitanje već duže vrijeme muči ljude širom svijeta i to  s dobrim razlogom.  Tvornica  koja  ima  samo  jednog  konkurenta  naplaćuje  visoke  cijene  u  nadi  da  će  druga  zadržati  visoke  cijene.    U  svakodnevnom  životu. Po Hobbesu. iako to vodi u goru situaciju nego da su obje zemlje odlučile surađivati.    Najpoznatiji  odgovor  dao  je  prije  300  godina  Thomas  Hobbes  u  svojoj  knjizi  Leviathan. Cilj našeg pothvata  jest  razvoj  teorije  suradnje  koja  bi  se  mogla  iskoristiti  da  se  otkriju  uvjeti  nužni  za  suradnju.  Stoga  je  problem  u  tome  što  svaka  zemlja  pokušava  zadržati  trgovačke prepreke.  brutalan i kratak”.    U  ovoj  knjizi  ćemo  istraživati  kako  pojedinci  postupaju  kada  žele  zadovoljiti  vlastite  interese. Mi jednako tako  znamo  da  postoji  suradnja  i  da  je  naša  civilizacija  izgrađena  na  njoj. pa je zbog  toga  bila  potrebna  jaka  vlast.  koliko  ćemo  puta  pozvati  poznanike  na  večeru  ako  nas  oni  nikada  ne  pozovu.  Službenik  u  nekoj  organizaciji  čini  usluge  drugome  službeniku  kako  bi  zauzvrat dobio neku uslugu.  na  obostranu  korist i na štetu potrošača. suradnja se nije mogla razvijati bez središnjega autoriteta.  Ali  u  situaciji  u  kojoj  svaki  pojedinac teži egoističnoj inicijativi.

 da onaj drugi ostavi praznu torbu. Dakle. ali čini se da je razumno pretpostaviti kako će trajati barem nekoliko mjeseci.  tj. jer  me na taj način neće prevariti.  da  ćete  vi  donijeti  punu  torbu.  Pretpostavite  također  kako  vam  je  obojici  jasno  da  se  nikada  više  nećete  vidjeti  ili  imati  posla  s  drugim. Dogovorili ste se da ćete ostaviti torbu  na  označenu  mjestu  u  šumi  te  da  ćete  pokupiti  tuđu  torbu  na  drugom  dogovorenom  mjestu. ostavit ću praznu torbu. a potom kao formalni problem. ali neću ništa ni izgubiti. više‐manje u istim teškoćama kao i vi.        Zatvorenikova dilema      “Zatvorenikovu dilemu”.  ako  obojica  surađuju.    Pretpostavite  da  vas  jedan  mjesec.  sudac  ih  može  osuditi  samo  za  neznatan  prekršaj. za mene će biti bolje da ostavim praznu torbu.    Jasno. Stoga izgleda da je bolje  ostaviti praznu torbu. vi uopće ne znate koliko godina ima partner. voća i povrća. stoga ste se prije prve trgovine dogovorili da  se  zamjena  provodi  do  kraja  života.  a  da  će  to  učiniti  i  vaš  partner.  Dogovarate  se  za  obostrano  korisnu  razmjenu  s  jedinim  vama  poznatim  dobavljačem  tih  predmeta.  jer  da  ste  obojica  samo  surađivali.  pa  odtada  donosite  samo  prazne  . dijamanata ili  sličnoga).    Sada se dakle pitate što ćete učiniti prilikom prve zamjene? Prazna torba prilično je loš početak  odnosa  /  i  potpuno  nedjelotvoran  način  da  se  stvori  povjerenje.  jedanput  na  mjesec.  I  dalje  ne  vjerujete  da  ćete  se  ikada  više  sresti.  Pretpostavite.  barem  taj  mjesec!  I  onda  ispočetka. Neću ništa dobiti. su 1950.    Vratimo  se  početnoj  metafori  i  promijenimo  malo  uvjete. jer ću dobiti sve što  želim a zauzvrat neću dati ništa.  dakle. Svaki  od njih može opteretiti drugoga priznajući zločin kako bi mu smanjili kaznu. ali. postoji nešto čega se obojica bojite: naime. razmišlja jednako i dolazi do istoga  zaključka.  donijeti  praznu  torbu)  ili  “surađivati” (donijeti punu).  Pretpostavimo  li  da  nijedan  igrač  nema  moralnih dilema ili strahova da će drugi progovoriti rezultat može oblikovati “zatvorenikovu dilemu”. Zapravo. bez obzira na to što odluči trgovac.  njihovo  priznanje  nije  posebno  vrijedno. možete razmišljati posve pravilno na sljedeći način:  “Ako trgovac donese punu torbu.  Zatvorenikovu  dilemu  prvo  ću  prikazati kao metaforu.  neupućenima  je  nešto  nejasnija  od  ove  koju  ću  prvo  ispričati. Tako obojica uz pomoć vaše neumitne (ili naoko neumitne)  logike  ostavljate  prazne  torbe  i  odlazite  praznih  ruku.  obojica biste dobili ono što ste željeli. Ako obojica  ostavite pune torbe. Ali ako obojica priznaju.  Pretpostavite  da  vaš  partner  i  vi  jako  želite ravnomjernu dostavu onoga što vam partner nudi. Znači.  Što  ćete  tada?  Hoćete  li  odjednom  odlučiti  da  u  njega  više  ne  možete  imati  povjerenja. bit će bolje da ne dam ništa. koji su uhapšeni i koje ispituju odvojeno.  Srećom već postoji takva predodžba: poznata igra “zatvorenikova dilema”.    Početna  formulacija  sa  zatvorenicima.  i  u  tome  joj  članku  dao  ime.  odbijaju  priznati  zločin.  Krasno. nešto  vas motivira da ostavite praznu torbu. Ako trgovac donese praznu torbu. pa ne znate kako će dugo taj doživotni  dogovor još trajati.  Nažalost. Albert  Tucker  je  napisao  prvi  članak  o  njoj. naime da ostavi praznu torbu.    Za to vrijeme trgovac. Sprečava li logika suradnju? To je pitanje zatvorenikove dileme. Zapravo. No.  S  druge  strane.    Početna priča govori o dvojici sudionika u zločinu. a  vrlo vjerojatno i nekoliko godina. otkrili Melvin Dresher i Merrill Flood iz korporacije RAND.  Pretpostavite  da  imate  veću  količinu  nekih  predmeta  (primjerice  novca)  i  da  njome  želite  dobiti neku količinu nekih drugih predmeta (možda poštanskih maraka. obojica ste zadovoljni.  partner  prevari.  Praznu  ili  punu?  Svaki  mjesec  morate  odlučiti  hoćete  li  “odustati”  (tj. još je bolje dobiti nešto za ništa. naravno. iz nekog razloga. vaša trgovina mora biti tajna.  neočekivano.

  a  djelomice  proturječe. niti jedan od tih članaka o zatvoreničkoj dilemi  ne otkriva mnogo o tome kako da se dobro igra ta igra.  uzajamna  suradnja  obiju  strana  dobiva  dva  boda  (ona  označava  subjektivnu  vrijednost  primanja  pune  torbe  onoga  što  vam  treba  i  davanje  pune  torbe  onoga  što  imate).    Općenito se može reći kako je s objektivnog stajališta najbolje da obje strane uvijek surađuju. možemo potražiti odgovor među istraživanjima o zatvorenikovoj dvojbi. Takav pristup morao bi se osloniti na ljude  koji doista znaju o strateškim mogućnostima situacija “sa zbrojem većim od ništice”. On se može.  Uzajamna  prevara  znači  u  oba  slučaja  nula  bodova  (subjektivna  vrijednost  ne  dobivanja  ničega  i  gubljenja ničega. a on će izgubiti jedan. budete li vi jedan mjesec prevarant. Najbolja strategija  djelomice ovisi o tome što će suigrač najvjerojatnije učiniti. Potreban je nov pristup da naučimo više o  svrsishodnim izborima u ponovljenoj zatvoreničkoj dilemi. bilo bi korisno znati kako da se ponašamo u takvoj situaciji.    * * *     Budući  da  je  zatvorenikova  dilema  tako  uobičajena. količina dobivene suradnje.  o  različitim  posljedicama  apstraktnih  i  konkretnih misaonih stilova. Također. a partner surađuje.  kvantificirati  i  u  tome  obliku  proučavati  s  pomoću  metoda  teorije  igara  i  kompjutorske  simulacije. kao što  se  uostalom  i  pokazalo. i njezin specifični obrazac. Mogu li potpuno egoistični i nesavjesni  organizmi koji žive u zajedničkoj okolini izraditi pouzdane kooperativne strategije? Može li se suranja  stvoriti  u  svijetlu  čistih  egoista?  Ukratko. sve do čega vam je stalo jest umnažati bodove. kompjutorsko natjecanje može pomoći.  dobronamjernih  ili  samilosnih  osjećaja prema suigraču: vi nemate savjesti. sve više i  više i više. Želimo li se izvući iz tog zapletenog čvora i pronaći koristan  savjet.    Psiholozi  koji  su  testirali  eksperimentalne  subjekte  doznali  su  da  u  ponovljenoj  zatvorenikovoj  dilemi. o postojanju  (ili  odsutnosti)  agresivnosti  među  karijerističkim  ženama. Posljednjih je petnaestak godina u Psychological Abstracts citirano više  stotina članaka o temi zatvoreničke dileme. ono što će on vjerojatno učiniti  ovisi o tome što očekuje da ćete vi učiniti.  U  proučavanju  svrsishodnih  izbora u ponovljenoj zatvoreničkoj dilemi. ovisno o tome koliko će vas puta prevariti  partner? Do kojeg stupnja ludila ćete izdržati?    To je takozvana ponovljena zatvorenikova dilema. Srećom. s istraživanjima primjerice efekata modernizacije u Srednjoj Africi.  što  znači  da  potpuno  odustajete  od  cijeloga  projekta?  Ili  ćete  se  praviti  da  niste  opazili  i  nastavit ćete donositi pune torbe? Ili  ćete pokušati  kazniti partnera tako da sličnu  prijevaru učinite  više puta? Jedanput? Dvaput? Nekoliko puta? Sve češće. Ali  pretpostavite da vas se drugi uopće ne tiče. To je jako težak problem. jer su mnogi njezini kritičari tvrdili da je  upravo to točka u kojoj je teorija evolucije beznadno promašila. Nažalost.    Prema  toj  matrici. Suradnja s jedne strane i  prevara s druge.  u  koju  se  upisuju  vrijednosti različitih alternativa.torbe. Zašto četiri? Zato što je tako divno  dobiti nešto za ništa. onda je on za teoriju evolucije nerevolucionaran. I naravno. onda ćete vi  dobiti 4 boda. to boli: vi gubite jedan bod.  Kako  se  on  kvantificira?  Izgradi  se  matrica  isplate. ovisi o velikom broju čimbenika koji se  odnose na kontekst igre. U kompjutorskom  .  može  li  se  suradnja  razviti  iz  nesuradnje?  Ako  je  odgovor  pozitivan.  od  osobnih  odnosa  do  međunarodne politike. a prevarant dobija 4. Budući da ponašanje  u  igri  ovisi  o  tako  mnogo  značajnih  ljudskih  osobina.  počelo  se  istraživati  ta  pitanja  na  području  socijalne psihologije.  To  znači  da  nemate  nikakvih  prijateljskih. zanemarimo li uzaludno putovanje u šumu toga mjeseca).  u  svemu. Vi ste  obojica  krajnji  egoisti.    Ta je situacija vrlo značajna za pitanja evolucione biologije. Nema “zajedničkog dobra” za koje obojica radite. na tome je  području poduzeto već mnogo istraživanja. u situaciji u kojoj  se  interesi  sudionika  djelomice  podudaraju. karakteristike pojedinih igrača i odnos među igračima.

 Glavnina igrača bili su  pojedinci koji su objavili članke o teoriji igara općenito i posebno o zatvorenikovoj dilemi.  Što  ga  onda  može  objasniti? Iznenadila nas je činjenica da postoji jedna jedina osobina koje može objasniti razliku među  potezima s razmjerno velikim i razmjerno malim brojem dobijenih bodova.  i  jer  je  bilo  dovoljno  igrača  kojima  se  popravljao  međusobni  prosječni  rezultat. Program pokazuje svojstvo  dovoljno  dobrog  stupnja  suradnje  s  ljudskim  igračima.  to  lukavo  pravilo  koje  pokušava  pobijediti  uz  povremene  prevare. Programu je dostupan tijek dosadašnje igre i u donošenju odluke može se  njime koristiti. svaki sudionik upisuje program koji sadrži pravilo za izbor kooperativne ili nekooperativne  odluke u svakom potezu.  ali  jednom  kada  ga  se  prevari  Friedman vara u svim sljedećim potezima.  To  smo  pravilo  nazvali  osvetničkim  Friedmanom.  Pravila  poput  “biti  dobar”  bila  su  dobra  pravila  na  natjecanjima. Ta osobina “biti dobar”. s  jednakom  vjerojatnošću.  Friedman  nikada  ne  vara  prvi.  Prema  matrici  isplate.  matematike i sociologije.  upotreba  pravila  “budi  dobar”  sigurno se nastavljala gotovo do kraja igre.natjecanju.  uglavnom  zato  jer  su  bila  dobra  jedna  prema  drugima. a nakon toga djeluje onako kako je suigrač  igrao u prethodnom potezu. Začuđuje  činjenica da nijedan od složenijih ponuđenih programa nije bio tako dobar kao originalni.  Analiza  rezultata  pokazala  je  da  niti  znanstveno  podrijetlo  autora. To pravilo odlučivanja vjerojatno je najpoznatije i najintrigantnije pravilo  za igranje zatvorenikove dileme. prevarant je dobio 5 bodova. a drugi surađivao.  ekonomije.    Nije čudno da su se mnogi igrači koristili načelom “milo za drago” i pokušali ga popraviti.  svaki  je  igrač  dobio  3  boda  za  uzajamnu  suradnju.    Od  svih  pristojnih  pravila. Bio je to najjednostavniji od svih ponuđenih programa i pokazalo se da je i  najbolji! “Milo za drago” počinje kooperativnim izborom. svaki  se početni potez spojio s partnerovim i s “Randomom”. Izabrano je  bilo  četrnaest  sudionika  iz  pet  znanstvenih  područja:  psihologije. da vidim što će se dogoditi.    Natjecanje je zamišljeno tako da se svaki potez spoji sa svim ostalima.  političke  znanosti.  Ključni program u tome smislu jest pojam “opraštanja” pravila postupanja. a potom oprašta za tu prevaru.  niti  kratkoća  ili  dužina  programa  nije  objašnjavala  relativni  uspjeh  toga  pravila.  1  bod  za  uzajamnu  prevaru.    Jedan od glavnih uzroka zašto pravila “koja nisu bila pristojna” nisu bila tako uspješna u natjecanju  jest činjenica da većina pravila na natjecanju nije znala dovoljno praštati.  najlošije  je  prolazilo  ono  koje  je  najmanje  praštalo. Ali što se zbivalo kada je učinjena prijevara? Različita su  pravila odgovarala posve različito. jednostavni  program  “milo  za  drago”.  program  koji  je  podnio  profesor  Anatol  Rapoport  sa  Sveučilišta  u  Torontu  pobijedio je na natjecanju.  Ima  također  dobro  svojstvo  da  se  njegov  početni potez ne može predvidjeti. Pozvao sam profesionalce u teoriji igara da mi pošalju svoje  prve poteze u takvome kompjutorskom natjecanju. kao i to da dobro igra s kompjutorskim suigračem. “Opraštanje” pravila može  se  neformalno  opisati  kao  sposobnost  za  suradnju  u  potezima  koji  su  slijedili  nakon  suigračeve  prevare.  Svaka  se  igra  sastoji  točno  od  dvije  stotine  poteza. tj. Kao što smo već rekli.  Dok  suigrač  nije  varao. Razmotrimo primjer pravila  nezvanog  “Joss”. Nakon kazne. Nasuprot tome pravilo “milo za drago” osvećuje se samo u  potezu nakon prevare. programom koji surađuje i vara slučajno.  jest  osobina  da  se  ne  vara  prvi. Ono se lako razumije i lako programira.  Ako  je  jedan  igrač  prevario. i njihov je odgovor bio bitan da se odredi njihov općenit uspjeh.    * * *     Pobjednik: milo za drago      “Milo  za  drago”. a igrač koji je surađivao nije dobio ništa.    Tako sam odlučio provesti natjecanje. za njega je prošlost pokopana.  To  je  pravilo  .

  Velike Britanije.  Važna  značajka  tog  pravila  jest  što  prokazuje  uvriježenu  grešku  natjecatelja  koji  su  očekivali  dobitke  iz  osvetoljubivijih  strategija  od  strategije  “milo  za  drago”.  ako  se  obje  strane  osvećuju  onako  kako  to  rade  Joss  i  “milo  za  drago”.  nijedan  igrač  nije  predložio bolji program.  premda se pokazalo da se veći dobici mogu očekivati od pomirljivijih strategija.  do  profesora  kibernetike.  To  je  tolerantnija  varijanta  pravila  “milo  za  drago”. Bio je  to Anatol Rapoport.  ekonomije.odlučivanja  varijanta  pravila  “milo  za  drago”.  Od ovih petnaest pravila.  jer  ne  kažnjava  izolirane  prijevare.  od  desetogodišnjeg  kompjutorskog  hakera. dok je onaj osvetoljubivi bio osmi. I premda su javna pravila natjecanja svakome dopustila da predloži bilo koji  program.  on je varao 10 posto više. nego također o prirodi strategija  s  kojima su u interakciji. Joss se dakle pokušava provući povremenom eksploatacijom suigrača.58). koji ga je predložio i prvi put. bili popustljivi. Primjer takvoga programa jest program koji vara tek pošto je  suigrač  prevario  dva  puta  zaredom.  fizike.  Poput  pravila  “milo  za  drago”.    Drugi  je  krug  počeo  na  mnogo  sofisticiranijem  stupnju  od  prvoga.  Odgovor  je  bio  mnogo  masovniji  nego  smo  očekivali.  ne  isplati  se  biti  pohlepan  poput Jossa. Ali umjesto da uvijek surađuje kada suigrač surađuje.  Bilo  je  ukupno  šezdeset  i  dva  igrača  iz  šest  zemalja. Norveške.  matematike. No. Postojanje tih pravila može poslužiti kao upozorenje protiv olakog  vjerovanja da je oko za oko nužno najbolja strategija.  jer  su  bili  previše  kompetitivni  zbog  vlastite  koristi. iako je uporaba Fortrana obično upućivala na  pristup nečemu dubljemu od osnovnih znanja o mikrokompjutorima. bili su osvetoljubivi. svi. opet je postojala bitna korelacija između pravila “biti dobar” i njegovih učinaka.  nedovoljno  pomirljivi  i  previše  pesimistični  prema  odgovorima  druge  strane. Od  daljnjih petnaest pravila.    Osobina kojim su se popustljivija pravila razlikovala bila je koliko promptno i pouzdano odgovaraju  na  izazove  drugoga  igrača.    Unatoč  tome  što  nijedan  pokušaj  složenijih  varijanti  pravila  odlučivanja  nije  poboljšao  pravilo  “milo za drago”.  i  može  se  reći  da  su  njegovi  rezultati utoliko korisniji kao vodiči svrsishodnoga izbora u zatvorenikovoj dilemi.  sociologije. On je bio najjednostavniji program i u drugome krugu. čak i onaj koji je izmislio netko drugi.  psihologiji  i  matematici  radili  su  sistematske  greške. osim jednoga.  psihologije. Bila su barem tri pravila koja bi pobijedila na  tom natjecanju da ih je netko predložio. Drugi je krug  isto  tako  dramatično  povećao  broj  sudionika  natjecanja. osim jednoga. Premda su  svi  igrači  drugoga  kruga  znali  da  je  “milo  za  drago”  pobijedio  u  prvome  krugu. svi su.  ako  vara  odmah  nakon  neizazvane  .  Svrsishodnost  pojedine strategije  ne ovisi samo o njenim vlastitim osobinama. Profesori nisu bili bitno bolji od drugih.    “Milo  za  drago”  bio  je  najjednostavniji  program  u  prvome  krugu  i  on  je  u  prvome  krugu  i  pobijedio.  Pravilo  možemo  zvati  “osvetničkim”. Kanade. Opća korelacija između popustljivih  pravila i učinka na natjecanju bila je bitna (0. Zbog  toga smo pripremili drugi krug natjecanja. U natjecanju su sudjelovali predstavnici Sjedinjenih Država.    U drugome krugu. Švicarske i Novog Zelanda. Oni koji su pisali  Fortranom mjesto Basicom također nisu bili bitno bolji.  I  stručnjaci  strategije  u  političkim  znanostima. bilo je lako pronaći nekoliko pravila koja bi na tom specifičnom natjecanju bila bitno  bolja od pravila “milo za drago”. Stoga.  sociologiji.  “Joss”  je  varao  uvijek  nakon prevare suigrača u prethodnom koraku.  ekonomiji. samo je jedna osoba predložila “milo za drago”.    Analiza rezultata toga natjecanja pokazuje da je bilo dosta toga što se mora naučiti o suradnji u  okolini  s  obostranom  snagom.    * * *     U drugome krugu ponovno se pokazalo da osobine natjecatelja nisu imale nikakve veze s učinkom  njihovih pravila.  političke  znanosti i evolucione biologije. rezultati pojedinačna natjecanja ne mogu pružiti konačnu odluku. i također je pobijedio. a isto tako niti Amerikanci.

  Studenti  traže  standard  usporedbe  kako  bi  znali  jesu  li  uspješni ili neuspješni.  To su sljedeća pravila:  Ne budi zavidan.  On  nikada  ne  vara  prvi. ali nije uvijek  i  ostvarena. Pa ipak “milo za drago” nikada nije u igri bio bolji od drugog igrača.  Ali  život  uglavnom  nije  takav. Dobar je primjer šahovsko natjecanje.  Isto  tako  kažem  im  da  nije  bitno  jesu  li  malo  bolji  ili  malo  gori  od  suigrača.  poraz  je  crnoga. nego koliko “dolara” mogu pokupiti za sebe.  Ne pravi se suviše pametan      “Ne budi zavidan”    Ljudi  su  navikli  razmišljati  o  interakcijama  s  nultim  rješenjem. Ako vam je poznata strategija suigrača.  kao  da  je  riječ  o  dolaru  za  bod. Zato je zavist samo‐uništavajuća. natjecatelj mora biti bolji  od  ostalih  igrača  u  najvećem  broju  igara. on to ni ne  može biti.  i  osvećuje  se. Ali  prevara vodi prema sve više prevara. U tom obliku zatvorenikove dvojbe. Uzajamna je suradnja često moguća.  Upute  su  napisane  u  obliku  četiri  jednostavna  prijedloga  kako  dobro igrati u trajnoj ponovljenoj zatvorenikovoj dvojbi.    Bolji standard usporedbe bio bi odnos vlastitog uspjeha prema mogućem uspjehu nekoga drugoga  u vašoj koži. “milo  za drago” može postići ‐ ili isti broj bodova kao i suigrač / ili manje.  ono  što  jedan  dobiva. On je  dobar.    Analiza kompjutorskog natjecanja i razultati teorijskog istraživanja daju neke korisne informacije o  tome koje strategije vjerojatno pobjeđuju u različitim okolnostima i zašto.  “Milo  za  sva  draga”.  Budi dobar (Ne varaj prvi). kako bi se vidjelo što će se dobiti.  on  se  može  sve  češće  i  češće  koristiti  takvom  lakom  strategijom. Da bi bio dobar.  . “Milo za drago” je bio tako konzistentan u izmamljivanju  obostrano korisnih rezultata da je naposljetku postigao bolji rezultat od bilo koje druge strategije.prijevare suigrača.  U  tim  uvjetima.  osveta  nakon  dvije  prijevare. Stvarni poredak dobrih pravila određivalo je uglavnom to  kako su dobro odgovarali na suigračeve izazove. a nikada ne vara češće od suigrača.  John Maynard ‐ Smith. Nakana je ovog odlomka  prevesti  te  rezultate  u  upute  igraču. a to je obično  odnos  vlastitog  i  suigračeva  uspjeha. Ali on je bio tek dvadeset i četvrti. Obje strane mogu dobiti. ispravak tuđe  prednosti  može se stvoriti samo prevarom. No poanta jest u tome da ako  se  na  suigračev  izazov  ne  odgovori  odmah. “Milo za drago” je pobijedio na  natjecanju.  Taj  standard  uzrokuje  zavist. jeste li dobri koliko to možete biti? Bi li netko na  vašem mjestu bio bolji u igri s vašim suigračem? To je pravi test uspješnosti.    Program  “milo  za  drago”  pobijedio  je  na  natjecanju  jer  se  je  dobro  odnosio  prema  raznim  strategijama.  Zbog  toga  je  zatvorenikova  dvojba  tako  koristan  model  za  veliku  raznolikost  svakodnevnih  situacija.  Pobjeda  bijeloga. U stvari.    Te  su  upute  jednostavno  nekorisne.  ali  on  uvijek  odgovara  na  prevaru  neovisno  dosadašnjoj  interakciji. ali mogu i izgubiti. Ljudi se često odlučuju za standard usporedbe koji im je pri ruci. Kažem im da je cilj igre što više postići  za sebe. ne zato što je pobijedio druge igrače.    U drugome krugu natjecanja bilo je i nekoliko pravila koja su namjerno iskoristila kontrolirani broj  prijevara. Prema tome.  A  zavist  vodi  u  pokušaje  da  se  ispravi bilo kakva prednost koju je stekao suigrač.  oprašta. nego zato što je iz drugog igrača izmamio ponašanje  koje je omogućilo obojici da dobro prođu. Što zapravo znači “neizazvan” nije točno određeno. “Milo za drago” kombinira poželjna svojstva.  on  oprašta  izoliranu  prevaru  nakon  prvoga  poteza. drugi gubi.  Prakticiraj uzajamnost (Odgovaraj recipročno na suradnju i prevaru).  tj.  U  mojim  razredima. i do uzajamne  kazne.  bio  je  program  koji  je  predložio  evolucioni  biolog  iz  Velike  Britanije. On dopušta da suigrač prvi prevari.  često  sam  imao  parove  studenata  koji  su  igrali  zatvorenikovu dilemu u nekoliko desetaka poteza.

 je li ikada prvi prevario? U prvome krugu.  Ljepota  recipročnosti  pravila  “milo  za  drago”  jest  u  tomu  što  je  dobra  u  tako  različitim  okolnostima. u  drugome krugu. U drugome krugu. “milo za drago” reprezentira ravnotežu kažnjavanja i praštanja.  To  je  jedna  od  ključnih  osobina  “organiziranih  kompleksnih  sustava”  Ludwiga  von  Bertalanffyja. najboljih osam pravila bilo je pristojno.    “Budi dobar”    I natjecateljski i teorijski rezultati pokazuju da je bolje surađivati sve dok suigrač surađuje. Zato igraču  preporučujemo da odgovara na  suradnju i na prevaru.  “milo  za  drago”  vrlo  dobro  razlikuje  pravila  koja  će  se  vratiti  na  početnu  suradnju  od  onih  koja  neće. S druge strane.  U  stvari. To je teško reći. što  znači.  Nakon suradnje u prvome krugu. dokaz koji nam je  pružilo natjecanje upućuje na zaključak da će strategija sličnija odgovoru jedan za jedan na prevaru  vjerojatno biti učinkovitija u većem rasponu konteksta.    Odgovarajući na prevaru suigrača. samo je jedno bilo pristojno.  Složena pravila nisu bila ništa bolja od jednostavnih.  onda  je  pretjerivanje  u  praštanju pogrešno. kako bi se obranilo  od napada. ono je  ustvari bilo predloženo. Ustvari rezultati tzv.  Ako  je  glavna  opasnost  u  uzajamnom beskonačnom okrivljavanju.  povratnog  utjecaja. jer u nešem  pokusu  suigrači  se  nisu  koristili  pravilima  s  izmijenjenim  ravnotežama.  tj.      “Ne pravi se suviše pametan”    Razultati  natjecanja  pokazuju  da  je  u  stanju  zatvorenikove  dvojbe  lako  biti  suviše  pametan.    “Milo  za  dva  draga”  je  pravilo  koje  vara  samo  kada  je  suigrač  varao  dva  puta  u  posljednja  dva  poteza.  (Taj  se  problem  zove  problem  feedbacka. Jedan  jedini čimbenik pokazao se najboljom odrednicom uspješnosti pravila.  Provokacija je ustvari potrebna za tako lijepo pravilo kao što je “milo za drago”.    Pouka  priče  jest  da  točna  i  optimalna  razina  praštanja  ovisi  o  okolini.  a  to  suparnika  izaziva. pa ipak nije bilo ni među prva tri pobjednička pravila.  Štoviše. onda je primjeren veći stupanj praštanja.      “Prakticiraj uzajamnost”    Izniman uspjeh pravila “milo za drago” daje nam jednostavnu i jaku uputu: odgovaraj uzajamno. prvih petnaest osim jednoga (koji je bio osmi)  bili su pristojni. maksimirajućih pravila bili  su  vrlo  loši  jer  su  ubrzo  skrenuli  na  kolosjek  uzajamnih  prevara. U drugome krugu su  naime postojala pravila koja su eksploatirala sklonost praštanju izoliranih prevara. izlučivanje  manje od jedan za jedan podrazumijeva rizik od eksploatacije. ako je glavna  opasnost  u  strategijama  koje  su  dobre  u  eksploataciji  pljačkaških  pravila.  Ali  svakako  je  jasno  da  izlučivanje više od jedne prevare za svaku prevaru potiče rizik eskalacije. Ali. No. “milo za drago” je odgovarao na sve što god mu je suigrač odigrao u  ranijem  potezu. a nijedno od  najlošijih sedam nije bilo pristojno. Jedan dio problema  jest u tome da su se “slučajne” prevare suigrača tumačile njegovom nesposobnošću za suradnju.  osnivača  opće  teorije  .  Time se postavlja pitanje je li jedan za jedan najdjelotvornija ravnoteža. Od najgorih petnaest.  To  mu  omogućuje  da  svijet  zloćudnih  ograniči  na  najmanju  moguću  mjeru. Ono znači vraća jednom prevarom za dvije.  Ta  su  pravila  u  načelu  koristila  složene metode zaključivanja o drugome igraču ‐ i svi su ti zaključci bili pogrešni. Ali  bit  problema  maksimirajućih  pravila  jest  da  oni  ne  uzimaju  u  obzir  utjecaj  vlastitoga  ponašanja  na  suigrača. To razmjerno praštajuće pravilo pobijedilo bi na  kompjutorskom natjecanju u  prvome  krugu da ga je netko predložio. a to je je bio “pristojan”.  on  će  odgovarati  i  na  prevaru  i  na  suradnju. Iako se točan odnos ne može ustvrditi ni u danom kontekstu.

  poput  zatvorenikove  dvojbe  nisu  takve.    Igre  sa  zbrojem  različitim  od  nule. Još jednom.  Drugi će igrač samo promatrati vaše ponašanje kako bi utvrdio postoje li znaci vaše suradnje ili ne. u kojima je bilo kakva nesvrhovitost suigračeva  ponašanja na vašu korist.  Ako  iskoristite  strategiju  koja  izgleda  slučajna.)    Kada trebamo odlučiti hoćemo li ponijeti kišobran. i onda opet on vašoj prilagodbi. pa  je vrlo vjerojatno da će vam se izbor vašega ponašanja vratiti.    Drugi način da budete suviše pametni jest korištenje strategije stalne osvete. U šahu je korisno zaposliti suigrača da  pogađa vaše namjere. a vi njegovoj.  možemo  posve  pouzdano  koristiti  pretpostavku  da  će  suigrač odigrati najopasniji potez koji može pronaći.  Isto  tako. to je pravilo očito naj‐razumljivije suigraču. poput ponovljene zatvorenikove dileme.  vi  se  koristite  suigračevom  suradnjom.  Trik  se  postiže  poticanjem  te  suradnje.        Preveo: Darko Polšek      .  Povratni  utjecaj  između  živih  organizama  i  zemljine  klime  i  kemije  jedna  je  osobina  koju  James Lovlock pripisuje Geei.  onda  suigrač  nema  motiva  za  suradnju  s  vama.  Na  temelju  prošloga  iskustva. djela govore glasnije od riječi. Na posljetku  se.  za  razliku  od  šahovoskog  igrača.  Isto  tako  u  igri  nultoga  zbroja. Ali nijedno više‐manje složeno pravilo.  Ako  ne  reagirate. iako ima šansu za uspjeh.  paput  šaha.  drugog  igrača  u  zatvorenikovoj  dilemi  ne  smijete  smatrati  osobom  koja  vas  želi  pobijediti. međutim.    Postoji  i  treći  način  na  koji  su  neka  pravila  u  natjecanju  bila  suviše  pametna:  ona  koriste  probabilističku  strategiju  koja  se  ne  može  razlikovati  od  drugih  strategija  koje  koriste  čisto  slučajni  izbor. ne isplati se  uvijek biti  tako  pametan.sustava. To je put koji se teško  može pratiti. itd.  ako  pritom  izostavljate  povratni  proces  u  kojemu  se  suigrač  prilagođava  vašem ponašanju.  Dobar  način  da  to  jasno  stavite  do  znanja  jest  da  vraćate  istom  mjerom. Što igrač više sumnja. ne trebamo brinuti hoće li oblaci uzeti u obzir  naše  ponašanje.  onda  se  suigraču  čini  da  uopće  ne  reagirate  na  njegove  izbore. Zato se ne isplati biti suviše pametan u modeliranju  ponašanja  vašeg  suigrača. Znači  da se u našim analizama isplati biti sofisticiran i složen koliko god to možemo. Kada koristite “milo za drago” suigrač ima  izvrsnu  priliku  shvatiti  što  radite.  i  to  bez  obzira  na  njihovu  sposobnost  izračunavanja pod ograničenim pretpostavkama. ali kao što svatko zna. bit će manje svrhovit u vlastitoj strategiji. pa zato možemo djelovati u skladu s njom.  možemo  izračunavati  vjerojatnost  da  će  padati  kiša. pokazuje da takva strategija ne vodi vlastitoj koristi. a vi njemu. Riječi ovdje mogu pomoći.    Jedan  način  objašnjenja  velikog  uspjeha  “mjere  za  mjeru”  na  natjecanju  jest  njegova  jednostavnost.  velika  složenost  izgleda  kao  potpuni  kaos.  Za  razliku  od  oblaka.  Vaše  se  buduće  ponašanje  onda  može  predvidjeti.  suigrač  u  zatvorenikovoj  dilemi  može  odgovarati  na  vaš  izbor.  Ali u kontekstima sa zbrojem različitim od ništice.    Pravila  koja  pokušavaju  maksimirati  vlastiti  rezultat  i  koja  pri  tome  suigrača  tretiraju  fiksnim  dijelom  okoline  zanemaruju  taj  aspekt  interakcije.  Zato  je  složenost  koja  vodi  u  nerazumljivost  vrlo  opasna.  U  ponovljenoj  zatvoreničkoj  dilemi. Stalna osveta može  izgledati pametna jer omogućuje maksimum inicijative kojom se izbjegava tuđa prevara.  Kada  se  to  dogodi.  Drugim  riječima. predloženo u prvom i  drugom krugu kompjutorskog natjecanja u tome se nije pokazalo posebno dobrim. Skrivanje vaših  namjera korisno je u kontekstima s nultim zbrojem. drugi igrač lako može shvatiti da je najbolji način da se parira pravilu “mjere za mjeru” taj da  se s njim surađuje. postoji vrlo važna razlika između igre nultog zbroja i igara sa zbrojem  različitim od ništice.

  .

 u kojem smjeru trebamo usmjeriti evoluciju i kako to treba učiniti? Prva dva pitanja su  pitanja o činjenicama.  kada  ne  može  biti  riječi  o  nekom  višem  razvoju.  socijalne  i  kulturne  evolucije.  smatrati moralno ispravnim (ili  dobrim)  nastaviti  s  evolucijom  ili  je  barem  ne  spriječiti.  Taj  je  razvoj  dio  povijesti  filozofije  i  duha.  Evoluciona  etika  uvest  će  u  mišljenje  o  evoluciji  potpuno  analognu  raspravu  o  etici.  sposobnostima  i  pogreškama. naši socijalni načini ponašanja.  doprinijela  razvoju. zbog činjenice da je i etika podložna “evoluciji”.  došlo  do uvida da mnogi sustavi mogu ostati stabilni samo kao dinamični. ne nalaze se u statičkoj  već  u  dinamičnoj  ravnoteži.  tako  niti  evoluciona  etika  ne  može  riješiti  sve  etičke  probleme  samo  uz  pomoć  evolucije.  Možda  će  upravo  ona  riješiti  neke  probleme  koje  čista  filozofska  etika  mora  ostaviti  otvorenima.  ne  pokušava  riješiti.  čak  ni  u  nekom  skromno  objektiviranom  biološkom  smislu.   ne govorimo o “evolucionoj fizici” premda se i fizika kao znanost razvijala i premda postoji evolucija  fizike. etika je kao disciplina.  niti  se  nada  rješenju  svih  spoznajnoteorijskih  problema  naputkom  o  biološkoj  evoluciji. energiju i informacije sa okolinom. Prvo.  Kao  što  evoluciona  spoznajna  teorija  ne  rješava. baš kao i sve  znanstvene  discipline.  time  što  ćemo  zastupati  trend  raznolikosti  vrsta. koja možemo savladati time što ćemo ih provjeravati. dakle time što se u njima nešto  zbiva. Evolucija etike nije tema evolucione etike.  socijalne  i  kulturne  pojave.    Evolucionu etiku nikako ne smijemo shvatiti kao alternativu filozofskoj etici.  Evoluciona estetika još ne postoji.Gerhard Vollmer  SOCIOBIOLOGIJA I ETIKA*          Evolutivni  stav. Mogli bismo. Upravo se takav  pokušaj često naziva “evolucionom etikom”. primjerice.  time  što  spaja  raznorodne  znanstvene  discipline.  nema  samo  integrativnu  funkciju.  za  galaktike  i  planetarne  sustave. moglo bi se u  potpunosti govoriti o “evolucionoj etici”.  U  evolucionoj  spoznajnoj  teoriji  taj  evolutivni  stav  će  postati  plodan  u  raspravi  o  spoznajnoteorijskim  problemima.     Evolucija i etika mogu se spojiti na četiri različita načina.  Ako  biološka  evolucija  još  traje.  naši  estetski  sudovi  rezultat  kozmičke.  No.    I  čovjek. No.    Drugi  mogući  most  između  evolucije  i  etike  leži  u  često  izraženoj  nadi  da  će  se  evoluciji  (kao  činjenici) ili evolucionoj teoriji (kao njezinu opisu i objašnjenju) oduzeti etički kriteriji.  Čovjek  je  na  tijek  evolucije  odlučno  utjecao  time  što  je  naknadno  izmijenio  dva  .  mora  imati  važne  posljedice  za  njima  pripadne  filozofske  discipline  poput  spoznajne  teorije.  Prirok  “evoluciono”  označuje  samo  ono  po  čemu  se  evoluciona  etika  razlikuje  od  tradicionalnih stavova.  Ta  činjenica  za  filozofiju ne može biti nebitna. Tako se. Biološka evolucija i dalje  traje. jer mi. niti smisleno. Unatoč tomu.  biološke. oni razmjenjuju materiju.  Naša  slika  svijeta danas je sličnija Heraklitovoj negoli Parmenidovoj.     Treći problemski krug na kojemu može počivati veza evolucije i etike je pitanje buduće evolucije. primjerice. To da su naše kognitivne sposobnosti. primjerice. on je u mnogočemu doveo do potpuno novih pitanja i rezultata. isto tako.  sa  svim  svojim  osobitostima. to nije niti uobičajeno.  To  vrijedi  za  svemir  kao  cjelinu  (koji  nije  statičan  nego  ekspandira  ili  kolabira).  evoluira.  Ona  obuhvaća  vremenski  raspon  od  predsokratika  do  danas.  razvoj  etike  nije  predmet naše rasprave.  za  sva  živa  bića. već kao pokušaj da se  u  etici  kao  filozofskoj  disciplini  rasprave  evolutivni  stavovi.  može  li  se  na  nju  djelovati  i  utjecati?  Bismo  li  trebali  iskoristiti  tu  mogućnost.  pa  time  i  kulturne  evolucije.  etike  i  estetike.

  kaže Immanuel Kant.  Što je čovjek?      Na prvo pitanje odgovara metafizika.  Mi  nismo  niti  posve  neovisni  o  prošloj  povijesti  našega  roda. a na četvrto antropologija.  Naše  je  socijalno  ponašanje. sve to ipak možemo ubrojiti u antropologiju.  Naprotiv.  poseban  proizvod  dužega  razvoja  ili  čak  biološke  evolucije. onaj  tko dakle zna da odnekuda mora započeti.  . pomoću medicinskih i prehrambenotehnoloških dosega i mutaciju.  koja  bi  bezuvjetno  vrijedila  za  sva  vremena. razjasniti ono što time nismo željeli.  “No. Jedna realistična etika mora stoga uzeti u obzir sljedeće  činjenice:   Ona može  ‐ pružiti pravilan opis našeg socijalnog ponašanja i naših moralnih sudova. Ne postoji  ni  jedna  norma.  ‐ pridonijeti primjerenoj karakterizaciji moralnih i etičkih normi i time  ‐ pripomoći u razjašnjenju područja “razumnoga” u etici.  ‐ pridonijeti objašnjenju naših moralnorelevantnih struktura ponašanja.  naime.  za  njega  je  pitanje  s  čime  mora  započeti  u  svojoj  argumentaciji. (To vrijedi čak i ako zanemarimo  utjecaj  atomskoga  oružja.  Što trebam činiti?  3.  U  tom  smislu  filozofija  i  antropologija  ne  samo  da  se  ne  mogu  odvojiti.  koji  je  poput  kritičkog racionalista uvjeren u hipotetični karakter i problematičnost našeg svekolikog znanja.  sve  osobe  i  sve  situacije. međutim. redundancija u tom izrazu može.važna faktora evolucije: selekciju.    Unatoč  njihovom  integrativnom  karakteru  i  filozofija  se  može  razložiti  u  različita  problemska  područja i upravo tu nam Kantovo postavljanje pitanja još uvijek pokazuje put.  već  su  gotovo  identične.  Što mogu znati?  2. na treće religija. heurističke prirode.  ‐ pripomoći da se prosudi dugoročna stabilnost normativnih sustava.    Četvrta i za nas najvažnija povezanost evolucije i etike počiva na činjenici da mjerila i norme koje  leže u temelju našega ponašanja nisu nepromjenljive.”. već da su podložne trajnoj promjeni.  ‐ donijeti nove spoznaje o spoznavanju.)  Ta  tri  dodatna  pitanja  stoga  su  normativnog  karaktera  i  u  potpunosti  mogu postati predmet evolucione etike.    Područje filozofije može se razložiti na sljedeća pitanja:   1.  onaj. pri čemu izbor ishodišta uvijek može naknadno procijeniti  pomoću  kasnijeg  uspjeha  ili  neuspjeha.  medicina.svi  su  početni  problemi  već  riješeni  na  zadovoljavajući  način.  ono  što  biologija.  a  isto  tako  i  ponašanje  životinja...  Čemu se mogu nadati?  4.    Na taj je način Kant formulirao zadaće filozofije i istodobno podijelio filozofiju u različita područja.    Za ljude koji  vjeruju da u  ruci imaju čvrsti dokaz  za  neku  tvrdnju. jer se prva tri pitanja mogu svesti na posljednje.  a  nismo  niti  posve  slobodni u izboru naših maksima djelovanja. poduci i realizaciji normi.  Zbog  toga  je  govor  o  “filozofskoj  antropologiji”  naposljetku  pleonazam. a to je  ograničenje  na  određene  aspekte.  sigurno  je  točno  da  čovjek  stoji  u  središtu  svih  filozofskih  rasprava.  psihologija. apsolutno opravdanje za neku  normu.  pomoću brojnih mutagenih supstanci i energetskih izvora zračenja.  ‐ takvo znanje iskoristiti za prognoze o rezultatima djelovanja.  Bez  obzira  na  to  kakva  se  nekome  činila  takva  karakterizacija. na drugo moral.  sociologija  ili  kulturna antropologija zbog svojih posebnih ciljeva smisleno čine.

  kako  smo  već  rekli. a drugi filogenetski (rodno‐genetički).  Teorija  igara  ne  opisuje  svijet.  u  privredi. pa niti to da se  svi  slože  o  najboljem  rješenju  za  sve.    Zatovorenikova  dilema  ‐  kao  središnja  problemska  situacija  teorije  igara  primijenjena  na  ljudsko  ponašanje ‐ ima pogrešno ime.  analiza  i  razjašnjenje  (ali  ne  i  uklanjanje)  tzv. a da se on sam ponaša nekooperativno.  Jesu  li  ti  uvjeti  doista  ispunjeni.  a  druge odvratnim. prvi je pokazao Richard B.  zatvorenikove  dileme.  Zašto  neke  sudove  smatramo  istinitim  (a  druge  lažnim)  i  zašto  neke  radnje  smatramo  ispravnim. onda misle i djeluju svi  i zbog toga svi imaju manju korist. negoli o tome što treba činiti.  na  poslu  i  u  privatnoj  svakodnevici. to su pitanja. Braithwaite.  nije  dovoljno  da  svatko  razumije  drugoga.  Pri  tomu. U te uvjete možemo ubrojiti da sudionici imaju određene interese. nije dovoljno svačije djelovanje s najboljim namjerama.    Značajan  napredak  u  tvorbi  analitičkog  oruđa  za  etičare  možemo  zahvaliti  u  prvom  redu  teoriji  igara.  matematički  izgrađena  teorija  koja nam pomaže da strukturiramo situacije odlučivanja i da obilježimo odluke kao racionalne kada  su ispunjeni određeni uvjeti.  ona  nije  iskustvena  već  strukturnoznanstvena  disciplina. a po mogućnosti i kvantitativno odredivi. međutim.  o  tome  ne  može  odlučiti  teoretičar  igara..  Zbog  toga  je  puno  primjereniji  općenitiji  pojam  “teorija odlučivanja” ili “teorija racionalnog postupanja”.    U takvim slučajevima očito nije dovoljno sve sudionike posjesti za stol. isto tako nije dovoljno da  sve  strane  ispričaju  o  svojim  stavovima  i  iznesu  svoje  argumente.  čak i normativnih pitanja ima tu prednost što je u svakom slučaju jednostavnije složiti se o tome što  je činjenica. predvidljiva ponavljanja slučajeva i neukidive pretpostavke  o postupanjima). važna. i protiv takvog načina ponašanja moraju se postaviti zajedničke mjere opreza (neutralne i  djelotvorne kontrole. koja postavlja i na koja mora odgovoriti biolog  koji  se  suočava  s  bilo  kojim  obilježjem  organizma.  situacija sa zatvorenikom čini se čudnom i iznimnom.  filogenetski je način postavljanja pitanja temeljniji. koji je pak nastao kao filogenetski. Suprotno takvoj potrebi za objašnjenjem. međutim. Izraz “teorija igara” je nesretno skovan.    Sljedeći  korak  u  argumentaciji  bit  će  pokušaj  objašnjenja  (ne  utemeljenja)  našega  ponašanja. U stvarnosti. ako pri tome smatra i obrađuje ona nama bliska. već i filozofima morala. Koje interese ljudi doista imaju i slijede. pred takvim situacijama  često  stojimo  u  politici. isto tako.  “Kako  je  došlo  do  te  strukture” i “kakvu ona ima funkciju”. može se utvrditi samo empirijski.  pokazala  su  se  plodnima  posebno  genetička  i  teleonomska  objašnjenja..  Teorija  igara  pokazuje  zašto  je  moguće  kooperativno  rješiti  konfliktne situacije: svatko uviđa da suradnja svakome bolje koristi od strategije u kojoj svatko slijedi  isključivo vlastite interese. nešto ide krivim pravcem.  Svatko  mora  znati  i  to  da  bi  svatko  rado  profitirao  na  račun  drugoga.    Teorija  igara  je  međutim. Da teorija igara nije korisna samo igračima i  ekonomistima. kao posebni slučaj kauzalnih objašnjenja. Budući da svaki  razvoj slijedi na temelju odnosno uz pomoć genetičkog programa.  Kod  živih  bića  pitanje  nastanka  uvijek  ima  dva  aspekta: jedan je ontogenetski (individualan). provedive sankcije..  .  samo  jedno  oruđe. Takav početak na razini opisivanja. nažalost. da su poznate alternative ponašanja i  barem  jedna  posljedica  djelovanja.  s  našim  istraživanjem onoga što oduvijek smatramo istinitim i ispravnim.  Temeljni pravac teorije igara može njima i nama u tom smislu i dalje pomagati. Mjerimo li količinu i raznolikost odluka koje stalno trebamo donositi.    Tipični  primjer  koristi  koju  je  donijela  teorija  igara  jest  otkriće. Tako. Međutim isto tako svatko vjeruje da će dobiti još i veći dio kolača ako svi  drugi budu surađivali.  Najčešće  ne  proziremo  situaciju i čudimo se kada unatoč dobrim namjerama sviju zainteresiranih. da su  ti interesi usporedivi.  itd.  smislena  strategija  može  biti  da  započnemo  s  onim  što  “oduvijek”  radimo.  pa  čak  i  životno  važna  razmišljanja  kao  puke  igre.  Čini  se  da  je  to  posebno  nejasno  upravo  političarima  i  drugim  osobama  koje  često  donose  odluke.

  te  da  se  uvijek  raspadaju. podjela rada bi se takvom reprodukcijom ukinula. Kada bi se svi bavili produkcijom vlastita potomstva. radilice time bolje brinu za održanje i proširenje vlastitih  gena. budući da se radilice opnokrilaca rađaju iz oplođenih jaja  (budući da su diploidne).  relevanciju tih rezultata i objašnjenja za antropologiju uopće. u kojima jedinke djeluju vrlo raznorodno. Zašto se onda održava sustav kasta?    Evolucioni  biolog  na  tu  primjedbu  može  odgovoriti  da  je  podjela  rada  za  populaciju  kao  cjelinu  prednost.  Hamiltonu  je  uspjelo  pokazati  kako se izgradnja kasta kod opnokrilaca može objasniti njihovim posebnim odnosom srodstva. dakle.  Dugotrajna  egzistencija  kukaca  s  izgrađenim  društvenim  sustavom  koji  obuhvaća  i  neplodnu  populaciju pruža argurment protiv ispravnosti ili barem protiv potpunosti teorije selekcije. naime.    Sociobiologija  je. a da se trutovi razvijaju iz neoplođenih jaja (pa su stoga haploidni).  ali  da  nisu  trajna  i  stabilna. Radilice su naprotiv sterilne i svoj život provode u opskrbi i odgajanju  matičinog potomstva. a možda je čak riječ o njegovoj neizbježnoj posljedici.  Ona  je  nastala  spajanjem  populacijske  genetike  istraživanja  o  ponašanju. tko bi  se onda bavio sakupljanjem peluda.  dakle postojanje populacijskih skupina.  taj    grupno‐selekcionistički  protuargument.  umjesto  da  se  žrtvuju  i  stavljaju  u  službu  svojih  rođakinja.  dakle  deskriptivno‐eksplanatornoj strani koju prvenstveno možemo zahvaliti sociobiologiji.  naravno  to  ne  znači  da  se  oni  ne  bi  mogli  odreći  same  izgradnje  grupe:  mnoge  životinje preživljavaju kao gotovo izolirane jedinke.  Prema  Edwardu  Wilsonu.  osa.  Prema  tezi  o  opstanku  najsposobnijih.  mehanizam  grupne  selekcije  (umjesto  ortodoksno  darvinističke  individualne  selekcije) može objasniti izraženu podjelu rada. već o čisto genetičkim a time čisto biološkim uvjetima koji omogućuju i održavaju  izgradnju društava s podjelom rada. s čvrstom podjelom  rada  u  ulogama  matica.  interdisciplinarna.  međutim. tko bi gradio pčelinjak i brinuo se za leglo? Stoga kod kukaca koji  grade  vlastita  društva. Moglo bi se.  mrava  i  termita. Stoga je altruizam radilica potpuno u skladu sa  egoizmom gena.  On  pokazuje da je podjela rada korisna za izgradnju društva tih kukaca.  kao  i  mnoge  druge  nove  znanosti. čak i kada jedinki donosi štetu.  Godine  1964.  radilice  koje  bi  nekom  mutacijom  ili  drukčijom  prehranom mogle imati potomstvo.  naoko  je  proturječje  darvinističkoj  teoriji  selekcije.    Ta  socijalna  struktura. Naime.  teorije  igara  i  ekologije. negoli što bi to činile da same imaju potomstvo.  Riječ  je  o  opisnoj  i  objašnjavalačkoj.  opis  i  objašnjenje  ljudskog  socijalnog  ponašanja  i  napokon. dogoditi da uopće ne postoje  životinjska  društva  ili  da  ona  postoje. ali  isto  tako  i  podozrivost  i  nevjericu  brojnih  stručnjaka  izvan  problemskoga  područja. puno bi bolje širile svoje gene na buduće naraštaje i umnažale ih  iskorištavanjem  svojih  marljivih  sestara.  vojnika  ili  trutova.  No.  Kao  što  znamo. potomstva svojih sestara.  U  studiju  sociobiologije  zbog  toga  će  biti  korisno  odmah  razdvojiti  tri  područja:  opis  i  evolutivno  objašnjenje  životinjskog  socijalnog  ponašanja.  nije  valjan. ženke  imaju  više  zajedničkih  gena  sa  svojim  nećakinjama  negoli  što  bi  ih  imale  sa  svojim  potencijalnim  kćerima.    Ogledni  primjer  za  prvo  problemsko  područje  je  kastinska  priroda  pčela.  sociobiologija  je  “sistematičan  studij  bioloških  temelja svih oblika društvenog života svih vrsta organizama uključujući i čovjeka”. Tu nije  riječ o društvenim.  plodnost  bi  znatno  porasla.  radilica.   .  jednom  od  njezinih  najprominentnijih  zastupnika. One su dakle sa svojim sestrama srodnije negoli sa svojim (fiktivnim) potomcima.  to  “altruističko”  ponašanje. Time što  ostaju uz maticu i rade za svoje rođakinje. a posebno za etiku.  Kada  bi  još  k  tomu  i  potomstvo  imalo  sposobnost  vlastitog  razmnožavanja. te da je se oni možda  čak i ne  mogu  odreći.  Ovdje  leži  i  drugi  važan  napredak  u  etičkoj  raspravi.     U  navedenom  obliku. Takav dalekosežni  pothvat i programatsko uključenje čovjeka omogućilo je sociobiologiji najveću pažnju stručnjaka.    Taj  se  problem  mogao  riješiti  tek  sociobiologijom.  u  državi  pčela  samo  matica  i  trutovi mogu imati potomstvo.

  Jedna  je  strategija  dakle  evoluciono  stabilna  upravo  onda.  on  nikada  ne  pokušava  povrijediti  suparnika.  Kao  i  kod  svakog  drugog  načina  ponašanja. Ipak moramo naglasiti: u sociobiologiji nije riječ o nekom površnom prenošenju spoznaja  stečenih  o  životinjama  na  područje  spoznaja  o  ljudima.    Međutim. napada i za njega  je  bitka  završena  kad  pobijedi  ili  kad  sam  više  nije  sposoban  za  borbu.  jer  ako  se  pojave  golubovi  među  jastrebovima.  U stvari. već i da li predstavlja evoluciono stabilnu  strategiju. jedno  obilježje  ili  neki  način  ponašanja.   je li evoluciono stabilna.  Evolutivno  je  stabilna  strategija  samo  ona  miješana.  za  evolucione  biologe.  ratove  među  suparničkim  grupama  i  dominaciju. Teorija igara i sociobiologija mogu.  činjenična  širina  sociobiologije  u  biologiji  još  uvijek  je  sporna.  on  zaključuje  na  sljedeći  način:  čovjek  se  razvio  uz  pomoć  selekcije. Samo evoluciono stabilne strategije mogu održati jednu vrstu.    Na taj se način od sada može ispitivati koja je strategija smislena u konfliktnim situacijama. već  ga  je  na  jedan  čudan  način  pretvorila  u  njezinu  potvrdu. onda moramo računati s  . pomoći da se razviju daljnji pragmatični kriteriji  za norme i normativne sustave. jer jastrebovi uvijek pobjeđuju golubove. vjerojatno je da  ćemo  se  i  mi  tako  ponašati”.  Ta  predodžba  odgovara često zastupanom idealu o nenasilju.  u  sociobiologiji se teorija strateških igara pokazala izvanredno plodnom.  Mogli  bismo  nagađati  da  najbolje  prolazi  populacija  golubova.  Sociolog  ne  raspravlja  na  sljedeći  način:  “budući da se čimpanze ponašaju ovako ili onako i budući da su vrlo srodni čovjeku.  Postoji  li  uopće  tako  nešto  kao  što  je  grupna  selekcija. on bježi od toga.  u  kojoj  se  golubovi  i  jastrebovi  miješaju  u  izvjesnom  brojčanom  odnosu  ili  pak  ako  se  svaka  životinja  katkada  ponaša  kao  jastreb  a  katkada  kao  golub. i ako prirodna selekcija u pravilu ukazuje na genetski “egoizam”.  O  tomu  je  li  kritika  sociobiologije  zbog  toga  opravdana  ili  pak  počiva  na  sumnjivim  predrasudama.  kada  se  nijedna  strateška  varijanta  ne  može uspostaviti kao trajna. naprotiv.  Kao  analitičko  sredstvo.  onda  će  se  jastrebovi  proširiti  na  račun  golubova. čak i po cijenu vlastitoga osakaćenja.    Takva  se  razmišljanja  mogu  prenijeti  na  područje  ljudskoga  ponašanja  i  iskoristiti  za  čovjekovo  planiranje.  Golub  nikada  sam  po  sebi  ne  napada  druge.  na  sebe  svrnuo  više  pozornosti  i  potaknuo  više  rasprava.  planiranje  obitelji.  Taj  uspjeh  smijemo  nazvati  datumom  rođenja sociobiologije. Međutim teorija igara pokazuje da golubinja taktika  nije  evolutivno  stabilna:  ako  neki  golub  mutira  u  jastreba. nazovimo jednu “golubovi” a  drugu  “jastrebovi”.  borbe  kljovama  i  rogovima.  Taj  je  zahtjev.  kooperaciju  i  konkurenciju. to jest.    Sociobiologija  nikad  nije  tajila  da  u  svoje  područje  objašnjenja  uvijek  uključuje  i  čovjeka. Njezino krštenje postalo je standardno djelo Edwarda Wilsona Sociobiologija.  seksualno  ponašanje  i  parenje. Pretpostavimo da postoje dvije čiste taktike.    Kao  što  smo  već  vidjeli  na  primjeru  kasti  socijalnih  kukaca. dakle. niti  taktika jastrebova nije trajna i stabilna. Jastreb. sociobiologija je uključila mnoge druge oblike socijalnoga ponašanja u svoj objašnjavalački  program:  recimo.  Naprotiv.  i  kod  moralnih  normi  se  možemo  pitati  ne  samo je li on neproturječan.  populacijske  genetičare i sociobiologe odlučno je pitanje. može li se određeno ponašanje.  prakticira  li  se  altruizam  među  životinjama  i  među  nesrodničkim  skupinama (barem kao oblik recipročnog altruizma) i je li doista svako socijalno ponašanje genetski  uvjetovano ‐ to su pitanja o činjenicama i na njih se mora odgovoriti empirijski.  gotovo  nikada  neće  biti  povrijeđeni.  Pojam  evoluciono  stabilne  strategije  nastao  je  iz  već  spomenute  teorije  igara  koju  je  John  Maynard  ‐  Smith  uveo  u  sociobiologiju.  ovdje  ne  možemo  raspravljati.  Na taj način. primjenljiv i načelno provediv. No.  uzgoj  legla.  jer  u  njoj  nikada  ne  dolazi  do  borbi  i  povreda.  vjernost  partnera. evoluciona biologija nije samo otklonila tobožnji prigovor protiv teorije selekcije.  naravno. odnosno je li u slučaju određenoga ponašanja riječ o  “evoluciono stabilnoj strategiji”. određena “strategija”  održati ne samo kratkoročno već i dugoročno.

 čak i ako se pokaže da se svi nalazi.  onda  će  to  biti  činjenica  koju  ćemo  trebati  posebno objasniti.  još  uvijek  će  biti  zanimljivo  istražiti  pravila  zbog  kojih  smo  odnedavno  postali  iznimka  od  ostalog  prirodnog  svijeta. onda moramo reći da kritičarima dosad to nije uspjelo pokazati.  Ne  samo  što  ne  možemo  isti  kolač  i  jesti  i  sačuvati  (što  je  gotovo  analitička  tvrdnja).  Ovdje  ćemo  se  pozabaviti  samo  s  drugom vrstom kritike. već se isto tako.  ne  možemo  tvrditi  da  postojanje  altruističkog  ponašanja  kod  čovjeka  dokazuje  da  čovjek  nije  podložan  zakonima  evolucije  i  prirodnom  odabiranju.  teorije  evolucije)  od  općih  tvrdnji  da  su  sociobiologija  i  evoluciona  teorija  za  etiku  u  načelu  irelevantne. koja se naravno u svakom pojedinom slučaju mora dokazati. Nasuprot tomu.tim da će i čimpanze i ljudi i druga živa bića pokazivati genetski egoistično ponašanje. No.  čovjek  u  svim  moralno  relevantnim  pitanjima  može  djelovati  protiv svojih gena.  ako  se  pokaže  da  naša  vrsta  nije  tako  izvanredna  kao  što  to  možda  želimo  vjerovati. ne mora kod čovjeka biti podložno drukčijim pravilima. u skladu  s  Humom  i  Mooreom.  koje  bi  inače  ostale  neobjašnjene.  onda  je  još  značajnije  da  proučavamo  pravila”. nekom  čudu.  Ono  što  je  dostupno  prirodnom objašnjenju kod životinja. budući da su ljudi genetski različiti.  na  tom  su  se  području  pojavili  najbrojniji  i  najoštriji  napadi. sve su tri tvrdnje pogrešne. ona mora usuglasiti rezultate sociobiologije s tvrdnjama o čovjeku.  Pri  tomu  treba  razlikovati  posebne  kritike  tvrdnji  o  navodnim  etičkim  posljedicama  sociobiologije  (i  općenitije.  Istina je da ni u jednoj standardnoj logici nije dopušteno iz čisto deskriptivnih tvrdnji zaključivati na  čisto normativne.  Međutim. neumitno dovodi do naturalističke pogreške.    Ako je prva teza istinita.  transcendentalnom  ili  teleološkom  faktoru.  muškarcima  ne  treba zabranjivati dječje ratovanje).  norme. ne možemo očekivati od muškaraca da rađaju djecu.  (Recimo. To se.)  Nasuprot  tomu.    Druga teza tvrdi da je primjena sociobiologije na etička pitanja naturalistički pogrešan zaključak. (Recimo.  relevancija  je  slabiji  odnos od logičke implikacije. pokušalo mnogo puta.  moraju  biti  podložne  pragmatičnim  kriterijima.  posebno  kriterijima  primjenjivosti  i  provedivosti. ne možemo ni pobrinuti da svi dobiju  .  osim  neproturječnosti.  biološki  faktori  mogu  izvjesne  norme  učiniti  suvišnima. Predloženi  protuprimjeri  u  pravilu  se  pokazuju  kao  neodrživi  ili  se  vrlo  elegantno  mogu  objasniti  pomoću  sociobiologije.  Relevancija sociobiologije za antropologiju dakle neće biti sporna.  Čovjek je u svojim odlukama i postupcima slobodan od biološke determinacije.  Ako  je  sociobiologija  pogriješila  u  svojoj  primjeni  na  čovjeka.  ovdje  doista  riječ  o  naturalističkoj  pogrešci. Ako  se  pak  pokaže  da  je  ljudsko  ponašanje  altruističko. ali nijedan od predloženih argumenata nije bio uvjerljiv.  načela i sheme objašnjenja ne mogu protegnuti na područje čovjeka.  Kao  što  smo  već  rekli. podnošljivost ili nepodnošljivost normi može odlučno  ovisiti  o  činjenicama.  Kako  kaže  Richard  Dawkins:  “Ako  se  stvarno  pokaže da su geni za određenje modernog čovjekovog ponašanja potpuno irelevantni i da smo u tom  smislu  stvarno  jedinstveni  među  životinjama.    Najdelikatnije  je  značenje  sociobiologije  za  etiku. sociobiologija može objasniti mnoge činjenice u ljudskom socijalnom  ponašanju.  Pokušaj da se biologija učini plodnom za etiku. Napokon. čak i ako njezine tvrdnje izravno  ne povlače norme.  Primjenjivosti  i  izvedivosti  nekog  normativnog  sustava  mogu  biti  postavljene goleme biološke granice.  No.    Norme  i  normativni  sustavi  ne  postoje  u  zrakopraznom  prostoru. Za tezu da je biologija za etiku irelevantna pružena su tri različita argumenta.  Kao  što  se  moglo  i  očekivati.      Po mom sudu. Svaki takav pokušaj dovodi do pogreške i ništa ne govori protiv toga da je. kako sociobiologija pokazuje da altruističko ponašanje jedinki niti kod životinja  ne  proturječi  egoizmu  gena.  Čak  i  ako  je  genetski  određen. Biologija može biti relevantna za etiku. Riječ je očito o  barem dopuštenoj radnoj hipotezi.  naravno.

 One dakle ne kažu što činimo.      Preveo: Darko Polšek  .  uži  će  biti  prostor  za  naše  norme.  onda  također ne mogu djelovati protiv njih.  Time  što  obraća  pažnju  na  činjenice  i  zakone  evolucije. jer on ne može promijeniti niti prirodne  zakone niti vladajuće okvirne ili početne uvjete. onda na raspolaganju već moramo imati više normi.    Za evolucionu etiku zbog toga ne postoji sloboda volje u tradicionalnom smislu.  Ta  norma  može  glasiti:  “Čovječanstvo  mora  preživjeti”.    Da  biološke  činjenice  postanu  plodne  (relevantne)  za  normativni  sustav. novca. Druge premise smiju biti  deskriptivne.  tražiti  oboje bilo bi nerazumno zbog faktičnih razloga.  samosvjest.  već  obogaćenjem. ali katkada  govore što bismo trebali napustiti.  ili:  “Treba optimizirati prosječni čovjekov standard”.  moramo  raspolagati  najmanje  s  jednom  temeljnom  ili  “super”normom. ne postoji. može jako ovisiti o činjenicama. opet nam se postavlja problem početka.  Ako  pak  oni  ne  određuju  moje  djelovanje.  ili:  “Našim  potomcima  ne  smije  biti  gore  nego  nama”. Neka druga instanca  koja bi mogla utjecati na naše odluke. Ako geni određuju  moje  postupke.  već  se  pokazuje  kao rješiv. Ona može odgovarati nekom duboko unutrašnjem uvjerenju. barem jedna premisa ili dio premise mora sadržavati normativni sud.  Ako  temeljne  norme  ne  mogu  odrediti  što  treba činiti.  Naše  “ja”. One ne postavljaju tračnice. pa čak i riješen i to u negativnom smislu: zaključak s bitka na trebanje nije dopušten (isto  vrijedi  i  za  obrnuti  zaključak).  ja  ne  mogu  djelovati  protiv  njih.    Ali ono što je u granicama oređenih supernormi moguće.  Problem  bitka  i  trebanja  (činjenica  i  normi)  nije  zaobiđen. okolinom ili  kako je to najčešće slučaj i jednim i drugim.     Ako se norme moraju steći iz drugih normi.  Možemo  li  mi  nešto  odlučiti  protiv  vlastitih  gena?  Pitanje  je  tko  ili  što  se  tu  odlučuje. možemo je preuzeti iz  deset  zapovjedi  iz  govora  na  Maslinskoj  gori.  iz  ustava.istu količinu (jela. bez obzira jesu li oni određeni genima. talenta. Uopće nije bitno kako smo došli do jedne takve  temeljne norme.  ne  smije  smatrati  činjenice  iskustvenih  znanosti  suženjem. one mogu barem isključiti određene postupke. Ako  uopće  želimo započinjati.  savjest  ili. već granične zidove našim odlukama i  djelovanjima.    Treći  argument  počiva  na  problemu  slobode  volje.  dakle.  a time je zacijelo u pravu.  moramo  drukčije  i  po  mogućnosti bolje iskoristiti.    Zbog  toga  obraćanje  pažnje  na  biološke  činjenice  u  evolucionoj  etici  ne  vodi  nužno  do  naturalističke  pogreške.  Što  više  znamo. itd. funkcija je našeg mozga i time produkt gena i njegove okoline. ne može drukčije djelovati.    Dakle onaj tko tvrdi da možemo i moramo djelovati “protiv vlastitih gena” i da etika budućnosti ne  može biti u skladu s našim genima. Što je  veće  naše  faktično  znanje. utjecaja.  Filozof  morala. Mislim da je jasno kako se sve mjere ne mogu  uskladiti  s  bilo  kojom  navedenom  temeljnom  normom.  sadržajniji  biti  naš  normativni  sustav.  to  će  konkretniji.  krivičnog  zakonika  ili  partijskog  programa. jer mi oni ništa ne zabranjuju.  tko  god  već  donosi odluku.  onda  se  ne  može  istodobno  ostvariti  raspodjela  pravde  i  raspodjela  dobara. evoluciona etika pokušava oblikovati etička razmišljanja na realističniji i sadržajniji način.  U  svakom  valjanom  zaključku. Ako su početni  uvjeti  različiti.  ili:  “Evolucija  mora  ići  dalje”. morat će odustati od naturalističke pozicije i prihvatiti dualističku  ili  će  pak  metaforički  reći  da  slobodan  prostor  koji  nam  ostavljaju  geni. časti) i da nakon toga istu količinu i zadrže. Te početne norme možemo  nazvati “temeljnim normama” ili “supernormama”. u prirodnom stavu koji utemeljuje evolucionu etiku.  u  kojemu  konkluzija  sadrži  normativni  sud.  možemo je isto tako smisliti ili jednostavno isprobati kao početak.  Onaj tko izvodi određenu radnju.  bogatiji.  subjekt.

 Ukratko: sociobiologija je ključ metaetike.  krajnje  zbrkano.    Ideja  “biologizacije”  etike  nipošto  nije  nova.  te  o  tome  da  je  riječ  o  isuviše  važnim  pitanjima  da  bi  ih  znanstvenici smjeli zapostaviti i napokon da biologija.  može  pružiti  urgentno  potrebnu  uputu  o  daljnjemu radu.Philip Kitcher  ČETIRI NAČINA “BIOLOGIZACIJE” ETIKE ‐ JEDNA KRITIKA*          1.  koje  zajedno  s  već  prihvaćenim  moralnim  načelima  možemo  koristiti  da  iz  njih  izvedemo  normativna  načela  koja  dosad  još  nismo shvatili. napose grana evolucione teorije i neurološke  znanosti.    Čini se da Wilson prihvaća sva četiri projekta. ali zbog svog osjećaja za hitnost zadatka.  koje  Wilson  stavlja  pod  kapu  sociobiologije. pri čemu ću pokušati pokazati  kako Wilson i njegovi kolege od posve neospornih.            2.  Sociobiologija  nam  može  dati  povoda  da  revidiramo  naš  sustav  etičkih  načela. mislim da je Wilsonovo istraživanje na području etike.  što  su  mnogim  filozofima  koje  Wilson  želi  prosvjetliti  vrlo  dobro  poznate. te stoga može pružiti odgovor  na staro pitanje o objektivnosti etike. kao i zato  što zna da je etika isuviše važna da bi se prepustila onima koji su “naprosto isuviše mudri”. odnosno “duhovnoznanstvenih” približavanja moralnim pitanjima.  a  Wilsonovi  prijedlozi  nisu  jedini  koji  su  u  današnje  doba  privukli  pažnju.  ne  samo  time  što nam daje povod da prihvatimo nove izvedene tvrdnje.  jer  se  u  tim  istraživanjima  nisu  jasno  razgraničili  posve različiti pothvati. kao u varijanti (B). kao i ono koje je proveo zajedno s matematičkim fizičarem Charlesom Lumsdenom i kasnije  s  filozofom  Michaelom  Ruseom.  do  danas  svjedoče  o  njegovu  uvjerenju  o  bolovanju neprirodnoznanstvenih.  nadam  se  da  ću  pomoću uvoda u ta razgraničenja u kontekstu Wilsonovih rasprava o etici uspjeti skicirati jednu kartu  na  kojoj  će  se  sociobiološki  etičari  sami  moći  lokalizirati. Unatoč tomu.  Uz  sve  to.  Čak  su  i  brojne  definicije  koje  ću  kasnije  navesti. Cilj ovoga članka jest razlikovanje tih projekata.  te  da  će  moći  izrezati  pitanja  na  koje  bi  trebali pružiti odgovor. samorazumljivih istina klize prema provokativnim  neistinama.  Kako je moguće “biologizirati” etiku? Čini se da su moguće četiri strategije:  Sociobiologija nam mora objasniti kako je došlo do toga da ljudi stiču etičke pojmove i o tomu  kako donose i oblikuju etičke sudove o sebi samima i drugima.  Sociobiologija  nas  može  poučiti  činjenicama  o  čovjeku.      Godine 1975.  od  teške  neodređenosti  i  neznanja. Edward Wilson pozvao je svoje čitatelje da “razmisle o sljedećoj mogućnosti: nije li  vrijeme da se etika privremeno oduzme filozofiji i da se počne biologizirati”.  Sociobiologija nam može objasniti o čemu je u etici uopće riječ. U ozbiljnost Wilsonova  pothvata  ne  treba  sumnjati. već i time što će  nas  poučiti  o  novim  temeljnim  normativnim  načelima.  Ukratko:  sociobiologija  nije  puki  izvor  činjenica već je ona izvor normi.  Njegovi  radovi  od  1975. Wilson  . ono koje je sam  poduzeo.  bliske  kategorijama.

  odnosno  da  su  usađene  u  naš  mozak  božjim udesom ili pak da izvan mozga čekaju na objavu”.  Jedino  što  se  iz  prirode  može  vidjeti. Prema tome je “prikupljenom” znanju  “sve  neopravdanija  hipoteza  da  su  etičke  istine  netjelesne.  biologije  i  drugih  istraživačkih  disciplina.  Wilson. o oblikovanju socijalnih institucija i o uvođenju normi.  No.  pri  čemu  je  varijanta  (D)  zbog  svojeg  potencijala  da  temeljito  mijenja  postojeće  moralne  i  misaone  stavove.  Možda  povijest  etičkoga  mišljenja  o  jednom  takvom koevolucionom modelu pokazuje da kulturna selekcija ulazi u prirodnu. što smo vidjeli da nas je priroda opremila mogućnošću da uđemo u različite  društvene  odnose  i  mogućnošću  da  razumijemo  i  oblikujemo  etička  pravila.  Mi. Ako pretpostavimo da ćemo tu povijest  moći  slijediti  dovoljno  dugo  u  prošlost.  predstavlja  onu  važniju. posve je moguće da će  evoluciona  biologija  u  tome  odigrati  vrlo  ograničenu  ulogu.  Nakon  što  su  navijestili  da  “sve  ljudsko.  fizike. Ono što se selektira. Evolucionarni dijelovi sociobiologije puno su relevantniji s  obzirom  na  druge  navedene  projekte.  Ruse  i  Wilson  tvrde  da  “prikupljeno  empirijsko  znanje”  o  ljudskoj  evoluciji.    Kada  promotrimo  druge  sustave  ljudskih  uvjerenja. fizike i biologije jedna prijevara. nećemo više morati  tvrditi  da  je  svaka  ozbiljna  povijest  našeg  etičkog  ponašanja  bila  ova  ili  ona  selektivna  prednost  za  živa  bića  koja  su  prva  prihvatila  sustav  etičkih  uputa.posebno  propušta  uočiti  važnost  varijante  (D).  Kada  bismo  željeli  argumentirati  poput  Rusea  i  Wilsona. ljudskoga organa u kojemu  se donose sve odluke”.  Ruse  i  Lumsden  pretpostavljaju  da  se  njihov  argument  ne  može  proširiti na osporavanje mogućnosti objektivnoga znanja uopće.  još  moramo  raspraviti  o  opasnosti  pretjeranih  tumačenja.  postat  će  nam  jasno  da  je  takav  zaključak  pogrešan. A budući da ne vide kako bi se sličan izvod mogao ponoviti  s  moralnim  uvjerenjima. odnosno  da ne možemo slijediti nikakvu znanost bez “spoznaje ljudskoga mozga.  Čini  se  da  mogućnost  takve  promjene  stoji  s  one  strane  Ruseovih i Wilsonovih zaključnih stavova.  U  Wilsonovim  spisima  vlada  trajna  tendencija  da  iz  neospornih  pretpostavki  izvlači  neopravdane  zaključke  o  tomu  da  naša  sposobnost  donošenja  etičkih  sudova  ima  povijest  koja  se  svodi  na  onu  evolucionu.  vjerojatno  je  jedna  vrlo  općenita  sposobnost  učenja  i  djelovanja  koja  se  manifestira  u  različitim  aspektima ljudskoga ponašanja.  mogli  bismo  spoznati  nešto  o  uzajamnoj  evoluciji  gena  i  kulture.  sastoji se možda u tomu.  mogli  bismo izvući zaključak da je objektivna istina matematike. mogli  bismo  zaključiti  na  sljedeći  način:  povijest  (uključujući  i  onu  evolucionu)  pružila  nam  je  mogućnost  učenja. poput istraživanja limbičkog sustava.  a  uključuju  i  evolucione  komponente. Kada je riječ o potonjim disciplinama. ne moraju biti cilj prirodne selekcije.  “svjedoči o dalekosežnim posljedicama za moralnu filozofiju”.  Ta  se  sposobnost  aktivira  u  našem  susretu  s  prirodom  i  na  taj  način  stičemo  objektivno  istinita uvjerenja o tome kakva je priroda.  u  drugim  slučajevima  do  izražaja  dolaze  neurofiziološka  pitanja. čini se iz toga zaključuju da  legitimnost strategije (A) uništava ideju moralnoga objektiviteta.    Varijante  (A)  i  (B)  već  su  dugo  legitimni  zadaci. Taj specifični skepticizam s obzirom  .  naime  imamo  sposobnost  da  donosimo  sudove  na  području  matematike.  Etički  načini  čovjekova  ponašanja  imaju  svoju  povijest i posve je opravdano istraživati detalje te povijesti.  Te  sposobnosti  također  imaju  povijesno  objašnjenje.  Čim  shvatimo  da  sva  obilježja na koja smo se sada usredotočili.    Strategiji  (A)  ne  može  se  ništa  prigovoriti  ako  se  ne  formulira  i  ne  protumači  pretjerano  pojednostavljeno.  uključujući  i  razum  i  kulturu  ima  materijalnu  podlogu  i  da  je  ljudska  genetska  konstitucija  i  njezina  interakcija  s  okolinom  nastala  tijekom  evolucije. Ruse i Wilson.    Pozadina Wilsonove argumentacije (kao i njegovih kolega Rusea i Lumsdena) po mom je mišljenju  osjećaj da je etika nešto drugo od aritmetike ili statike.  Strategije  (B)  i  (D)  imaju  najveći  utjecaj  na  ljudske  poslove. Unatoč tomu.  Opomenama  iz  prethodnoga  odlomka  trebali  bismo  izbjeći  najgrublje  oblike  neodarvinističkoga  definiranja  strategije  (A).

  Premda  sakupljanje  odgovora  na  ta  pitanja  može  biti  pretpostavka  za  moralnu  odluku.    kada  treba  odgovoriti  na  pitanje  kako  stičemo  etičko  znanje.  Za  odgovoran  etički  sud  potrebne  su  nam  empirijske  informacije  različitih  vrsta.  Sociobiologija  ovdje  nema  nikakav  monopol. pokazao sam da su najpoznatiji sociobiološki pokušaji da se otkrije podrijetlo  ljudske  prirode.  u  uvjetima  u  kojima  su  dopušteni  ekološki  uništavajući načini ponašanja.  No.  već  slijede  takvu  vrstu  istraživanja.  recimo:  koje  alternativne  mogućnosti  stoje  članovima  tih  zajednica  na  raspolaganju  ako  se  zabrane  takvi  načini  ponašanja? Kakve ekonomske posljedice proizlaze iz takve zabrane? Kakve su ekološke posljedice tih  načina  ponašanja?  Na  sva  ta  pitanja  treba  odgovoriti.  “Dalekosežne  posljedice”.  evolucione  ideje  moramo integrirati u neurologiju. Etičari.  koji  pretpostavljaju  da  u  taj  broj  treba  uključiti  i  danas  postojeće  ljude  i  da  se  sreća  može  izjednačiti  s  fizičkim  i  psihičkim  blagostanjem  iz  svoga  znanja  o  tome  izvode  konkretna  etička  pravila. prava ili blagostanja treba obratiti pažnju?    Neki  znanstvenici.  ne  slijede iz nekih novih informacija koje nam pruža evoluciona teorija. psihologiju i različite dijelove društvenih znanosti.    Uzmimo  primjerice  skupinu  problema  kojom  se  Wilson  s  pravom  iscrpno  bavi. bolje prehranjuju.  krajnje  nedostatni. već dugo zastupaju ideju da nas činjenice o čovjeku i drugim dijelovima  prirode mogu dovesti do  toga da na dosad nepredviđeni način  preoblikujemo naša temeljna etička  načela.  recimo.na mogućnost objektivnosti u etici vrlo se jasno pokazuje u sljedećem navodu. već iz argumenata koji općenito  poriču mogućnost da se moralna uvjerenja promatraju baš kao i sve druge vrste sudova.  a  pravilo  o  maksimalizaciji  sreće  doista  se  može  izvesti  iz  tih  pretpostavki.  A  kada  ih  spoznamo.  steći  ćemo  cjelovitije  razumijevanje  ljudske  sreće. “Filozofi i teolozi još  nam nisu pokazali kako se apsolutne etičke istine mogu spoznati kao nešto što leži izvan specifičnoga  razvoja ljudskoga duha”.      Strategija  (A)  ne  podrazumijeva  da  se  etika  mora  uzeti  iz  ruku  filozofa.  Postoje  brojni  primjeri  za  tvrdnju  da  članovi  manjih  zajednica.  Brojne  vrste  empirijskih  istraživanja  mogu  nam  pružiti  relevantne informacije i pridonijeti plodnoj podjeli rada između filozofa i drugih znanstvenika.  Na  koji  bismo  inače  način  mogli  odlučiti  između  raznorodnih  vrijednosti  (Recimo.    Čovjek  koji  želi  govoriti  o  objektivnosti  etike  stoji  pred  velikim  teškoćama.  Te  su  teškoće  složene  prirode.    3.  pomalo  pretjerano ali iscrpno.  naime.  proširenje  obitelji)  koje  igraju  ulogu  u  toj  situaciji?  Na  koje  interese. odijevaju. udomljuju i odgajaju  sebe i svoju djecu.  pa  ćemo  prosvjetljenije  primijenjivati  naša  temeljna  etička  načela.  Netko  će  možda  pomisliti  da  sociobiologija  može  pružiti  posebno  značajan  doprinos  u  tako  općenitom  pothvatu  time  što  nam  otkriva  naše  najdublje  i  najskrivenije  čežnje.  i  da  ako  želimo  nadvladati  te  nedostatke. naime.  ako  Wilson  nema  nikakve  neovisne  argumente  da  riješi  probleme  metaetike.  o  njima  ćemo  govoriti  povezano  sa  strategijom  (C).  postoje  očito  i  točke  kada  nedoumice  treba  riješiti  pomoću  temeljnih  etičkih  načela.    .  a  to  isto  vrijedi  i  za  strategiju (B). Poznati utilitaristi koji tvrde da su moralno korektni postupci oni koji dovode do najveće sreće  za  najveći  broj  ljudi.  jednostavan  je  korak  od  legitimnosti  strategije  (A)  prema  “dalekosežnim  posljedicama  za  moralnu  filozofiju”  čisto  pogrešan  zaključak.  posebno  etičari  u  području  medicine  i  zaštite  okoline.    čista  okolina.    * * *       4.  U  svojoj  knjizi  Sociobiologija:  u  potrazi  za  ljudskom  prirodom.

 Nas to može razbjesniti. a mi slijedimo naredbe svojega. te stoga prihvaća emotivističku metaetiku.  Jasno  je  to  da  on  poriče  objektivnost  moralnih  načela  ako  sadrže  želje  ili  naredbe  božanstva.  najvjerojatnije  u  limbičkom  sustavu. Na nesreću.    Pretpostavljam  da  su  Wilson  (kao  i  Lumsden  i  Ruse)  razapeti  između  tih  dvaju  stavova.  recimo.  Wilson  i  Ruse  vjeruju  da  neke naše sklonosti i nesklonosti.  nakon  što  su  negirali  da  su  etičke  istine  izvansomatske.  recimo.  U  jednoj  ranijoj  formulaciji. a naša nesklonost takvim navikama može dovesti i do  toga djelovanja protiv njih.    U svojim ranijim djelima Wilson obrađuje teme koje nisu suglasne s jednostavnom emotivističkom  metaetikom.  Wilsonov  je  prikaz  vrlo  jednostavan.  Ruse  i  Wilson  naoko  podržavaju  stav  da  tvrdnja  “ubojstvo  je  grijeh”  sadrži  nešto  više  od  tvrdnje  “ne  sviđa  mi  se  ubijanje”.  Istu  vrstu  metaetike  srećemo  i  u  tekstovima  novijeg  datuma.    * * *   . No. stoje na istome stupnju s ljudima koji njeguju čudne  prehrambene navike.  taj  stav  dovodi  Wilsonov  projekt do apsurda. kako bismo prihvatili ona načela koja ih potiču.  programirane su prirodnom selekcijom tijekom tisuća generacija. prema Wilsonu  samo se priklanjaju svojem osjećaju odvratnosti.  oni  tvrde  da  “naši  najjači  osjećaji  o  ispravnom  i  pogrešnom”  trebaju  funkcionirati  kao  “temelji  naših  etičkih  kodeksa”.  Wilsonove  tvrdnje  o  statusu  etičkih  sudova  vrlo  je  teško  shvatiti.    uvjeren  da  različite  populacije  ili  različite  skupine  u  istoj  populaciji  moraju imati različite “moralne standarde”. a to je da ne postoji nikakav  razlog na temelju kojega bismo mogli optužiti ljude koje smatramo moralno perverznima. odnosno na njima utemeljeni moralni sudovi izdaju naše najdublje  čežnje i  potrebe. onda ćemo u  skladu s emotivističkim stavom morati priznati da ne postoji stajalište s kojeg bi naše djelovanje bilo  objektivno  vrednije  od  onih  djelovanja  koje  smo  željeli  spriječiti.  a  njihov  članak  završava  vizionarskom  nadom  prema  kojoj  će  nam  istraživanje  omogućiti  spoznaju  “kako  naši  kratkoročni  moralni  uvidi  vode  k  dugoročnijim  potrebama  i  kako  će  se  pomoću  odgovarajućih  korektiva  moći  oblikovati  moralni  kodeksi  trajnijeg  karaktera.”    Kada  shvatimo  da  je  riječ  o  redukciji  na  moždani  aparat.  Isto  tako. osim toga on dovodi do daljnje neugodne posljedice. Ljudi koji se slažu s tvrdnjom “Ubijanje nedužne djece je moralno pogrešno”.  Ljudske  emotivne  reakcije  i  sveobuhvatni  etički  postupci  koji  na  njima  počivaju.  Sadržaj  etičkih  tvrdnji  iscrpljuje  se  time  što  ćemo  ga  preoblikovati  pojmovima  naših  emocionalnih  reakcija.”  Prema  mojem  tumačenju.  On  naširoko  piše  kao  da  je  sociobiologija  pružila  konačni  negativni  odgovor  na  pitanje  o  objektivnosti  etike.  on  izvlači  “dalekosežne  posljedice”  prema  kojima  nema “izvansomatskih” izvora etičkih istina.  On  je  . pa se zbog toga zadatak oblikovanja “objektivnoga” (“trajnoga” ili “korigiranoga”)  morala sastoji u ustanovljavanju čežnji i potreba.  u  složenom  kompleksu  stanica  neurona  i  hormona  koji  se  nalazi  odmah  ispod  “misaonog”  dijela  moždanih  polutki.  (Ta  je  metaetička  teorija  neuvjerljiva  već  od  Platonova  Eutifrona).    Sa  stajališta  emotivizma. ako netko od nas zatraži opravdanje naših postupaka.    Unatoč  tomu.  osobe  s  nastranim  socijalnim  ponašanjem. a to se može izreći i tako da tvrdimo da nam se od  toga  okreće  želudac.  Čudaci  slijede  naredbe  svojega  hipotalamusa.    u  već  spomenutom demantiju tvrdnje da su “etičke istine vansomatske”.  Jedan  zagovara  čvrsti  kurs  prema  etičkoj  objektivnosti.  kada  biološke  rezultate  želi  iskoristiti  za  poboljšanje  etičkoga  kodeksa.  postoje  mjesta  i  eksplicitne  formulacije  koje  proturječe  jednostavnim  emotivističkim  tumačenjima  Wilsonovih  tvrdnji.  koje  slijede  svoju  “limbičku objavu” i u skladu s njom muče djecu. Razlike među populacijama za emotivizam očito stvaraju  poteškoće.  To  se  proročište  međutim  nalazi  u  dubokim  emocionalnim  središtima  mozga.  Wilson  zastupa  jednostavni oblik emotivizma kada tvrdi: “Svi filozofi sude o svojim osobnim emotivnim odgovorima  na  različite  alternative  kao  da  su  u  najmanju  ruku  pitali  neko  skriveno  proročište.

  dostupne  na  sasvim  normalan  način. koja predstavlja opasnost da postane klin između postignuća naših etičkih  uvjerenja  i  uvjerenja  na  području  fizike  i  biologije.  Daljnja  je  opcija  tvrdnja  o  stvarnom  postojanju  izvanprirodnih  vrijednosti.      5.  koje  su  nam. pri čemu ćemo ga definirati naturalistički. predložiti da se moralno dobro izjednači s maksimalizacijom ljudske sreće ili  tvrditi  da  se  moralna  ispravnost  sastoji  u  zahtjevu  za  moralnim  dobrom. Kako gotovo ne postoji filozof koji bi bio  spreman  odreći  se  ideje  matematičke  objektivnosti.    .  međutim.    pomoću  opažanja  drugih  ljudi  i  njihova  ponašanja. Tada bismo morali objasniti kako funkcionira ta spoznaja. strategiju (C) moramo odbaciti kao krajnje nesuvislu.    tvrditi  da  su  neki  stavovi  objektivno opravdani.    Ako  Wilson  i  njegovi  kolege  žele  ponuditi  neku  konkurirajuću  metaetičku  teoriju.    Poricanje  “izvansomatskih”  izvora  moralne  istine  temelji  se  po  mom  mišljenju  na  takvoj  vrsti  skeptične argumentacije.  onda one moraju biti ili objektivno istinite ili objektivno lažne.  a  četvrti  priznaju  egzistenciju apstraktnih objekata. onda taj projekt počiva na teškoj zabludi. Ili pak možemo napustiti  korespondencijsku  teoriju  istine  za  etičke  sudove.  recimo.  također  je  moguće  da  zastupnici  etičke  objektivnosti  sakupe  i  prihvate  argumente  skeptika.  kako  bismo  zastupali  stav  da  je  etički  sud  istinit  onda kada bi ga razumno biće prihvatilo zbog toga što je po njemu opravdano postupati.  recimo.  Napokon. poput utilitarista.  filozofija  matematike  pruža  niz  mogućnosti  odupiranja  ovoj  skeptičnoj  paraleli. a da pri tome ne tvrdimo ništa o njihovoj istinitosti.  po  sebi  dokazuje  kako  prenagljena  argumentacija  u  prilog  emotivističke  metaetike  jednostavno  zanemaruje  velik  broj  metaetičkih  alternativa:  naime. a osim toga  morali bismo objasniti kako se moralni poredak i etička intuicija uklapaju u naturalističku sliku svijeta.  Veoma  je  sporno  postoji  li  takav  poredak.  Ekstremni  platoničari  prihvaćaju  stav  skeptika  da  objektivnost  iziskuje jedan apstraktan matematički red.  Ako  dakle  strategija  (C)  počiva  na  ideji  da  nam  sociobiologija  može  pružiti  brzi  dokaz  za  emotivističku  metaetiku.  U  tom  bismo  slučaju  očito  bili  prisiljeni  postulirati  neku  etičku  intuiciju  uz  čiju  bismo  pomoć  mogli  doći  do  temeljnih moralnih činjenica. Ako su objektivno istinite ili objektivno  lažne.  Dok takva objašnjenja ne postoje.  Ovaj  ću  odlomak  završiti  kratkim  osvrtom  na  argumentaciju  koja  se  skriva  iza  Wilsonovih  emotivističkih sklonosti.  Mogli  bismo  . suočen je s teškoćom objašnjavanja u  čemu  se  ona  sastoji.  onda  je  to  zbog  toga  što  u  sebi  imaju  snagu  da  se  slože  ili  ne  slože  s  moralnim  poretkom.  onih najvažnijih. te pokušavaju neposredno pokazati kako je moguć pristup  tome  redu  na  naturalističkoj  osnovi. onda oni moraju objasniti u čemu se sastoji ta teorija i na koje se biološke nalaze poziva. tj. time što  ćemo.  s  carstvom  apstraktnih  objekata  (vrijednosti)  koje  postoje  neovisno  o  prirodnom  poretku. koje su tijekom povijesti etičke teorije prikazali “oni isuviše mudri”.  koja  će  se  pozivati na njihova uvjeravanja o tome kako sociobiologija može ponuditi bolje (postojanije) moralne  kodekse. Svatko tko zastupa objektivnost etike. Treći pak pokušavaju razviti  pojam  matematičke  istine  koja  ne  pretpostavlja  postojanje  apstraktnih  objekata.  Nikakvi  rezultati  najnovije  evolucione  biologije  ili  neurologije  ne  isključuju  takve  alternative.  ako  su  etičke  maksime  objektivne. Isto je tako  moguće prihvatiti tezu da postoji moralni poredak.  a  da  pri  tom  ipak  pokušaju naturalistički definirati fenomen koji je skepticima nepojmljiv. upravo onih.    Nadam  se  da  ova  kratka  skica  mogućnosti.  Skeptici  će  argumentirati  na  sljedeći  način.  on  bi  ostao  potpuna  zagonetka.  Zanimljivo  je  da  se  na  isti  način  može  razviti  i  argument koji će dovesti u pitanje objektivnost matematike.  ali  čak  i  da  postoji.  Drugi  prihvaćaju  objektivnost  matematike. ali se žele odreći matematičke intuicije.  ali  ne  postavljaju  zahtjev da matematičke tvrdnje moraju biti objektivno istinite ili lažne.    U  slučaju  etike  mogući  su  analogni  koraci.

    Sada ću pokušati ispitati ispravnost (W) i argument (S) koji bi trebao slijediti iz (W). rasporedit će se na mnoge osobe budućih generacija.  Pojedinac  je  samo  jedna  trenutna  kombinacija  gena  koja  nastaje  iz  toga  poola. Prolazni šarm te  ideje ubrzo nestaje kada shvatimo da se (S) može objasniti samo genetikom.  Gotovo  nikome  nije  jasno  koje  su posljedice  bujnog  djelovanja  spolne  reprodukcije  i  koliko  su  prema  tome  beznačajne  linije  srodstva. Wilson ne vidi da  je zaključak iz činjenica na vrijednosti pogrešan. kao što ne vidi da postoji apsolutna razlika između  “jest”  i  “treba  biti”.  Sukobljeni s teškoćama načela (W).  Bez  takvog  ubacivanja  zaključak  je  tako  očito  pogrešan  da  se  moramo zapitati zašto Wilson vjeruje da može zaobići tradicionalnu kritiku zaključka iz činjenica na  vrijednosti.  čiji  će  se  materijal  nasljeđivanja ubrzo opet rastvoriti u tome poolu.  Wilson piše:    “Teoretičari  nove  etike  ponajprije  će  se  morati  pozabaviti  s  kardinalnom  vrijednošću  preživljavanja  ljudskih  gena.  U  njegovim  ranim  člancima  postoje  skice  za  poboljšani moral koji bi morao nastati iz biološke analize. a zahtijeva čak i ubojstvo čovjeka koji bi želio spriječiti  takvo nasilje nad tom osobom..    Pogreška  Wilsonove  metode  odražava  se  u  vrsti  temeljnog  moralnog  načela  koje  je  utvrdio.  već da je opravdano isključivo pomoću određenih činjenica seksualne reprodukcije.  zbog  toga  što  se  ne  želi  podsijećati  na  ružnu  prošlost  ili  zbog  spoznaje  da  će  potomci  imati  loš  život. ako uzmemo u obzir povećanu bijedu budućeg pokoljenja već rečenog para.  On  zbog  toga  činjenicu  spolnosti  očito  smatra  premisom  (S)  iz  koje  izvodi  argument u prilog (W):    (S)  DNK  nekog  pojedinca  naslijeđen  je  od  mnogih  ljudi  prijašnjih  generacija  i  nakon  njegove  reprodukcije. U ovome primjeru jasno se vidi sukob između posljedica načela (W) i  drugih  etičkih  načela.  Prilog  DNK  jednoga  pojedinca  gotovo  je  jednak  cijelim  generacijama  i  otprilike  će  se  ravnomjerno  raspoređivati  na  sve  buduće  generacije..  posebno  onih  koja  podržavaju  pravo  na  autonomiju  pojedinca. zbog nekog razloga.  u  kojoj  preživljavanje  ljudskog  genetskog  poola  ovisi o sparivanju dvaju osoba.  U  raspravi  su  sukobljene  .    Očito je da se (W) ne može deducirati iz (S).  ne  želi  s  drugom  spariti.  ali  ne  i  potragu  za  temeljnim  moralnim  načelima  iz  strategije  (D).  propisuje  (blago  rečeno)  moralno  vrlo  sumnjive  postupke.  recimo.  To  načelo  (W). Wilson ovdje zagovara temeljno etičko načelo koje možemo formulirati na sljedeći  način:    (W)  Ljudska  bića  moraju  učiniti  sve  što  im  je  na  raspolaganju  kako  bi  osigurala  daljnji  opstanak  zajedničkog genetskog poola vrste Homo sapiens. slabu će nam utjehu pružiti misao da naš DNK dolazi od brojnih  osoba  i  da  će  se  takvim  sparivanjem  proširiti  na  brojne  druge  generacije.  Kada  je  riječ  o  potrazi  za  novim  normativnim  načelima.  Takav  se  scenarij može i proširiti. ali ne i etikom. takvo  bi  unošenje  međutim  potkrijepljivalo  prilično  nesporni  projekt  (B).”    Po mom sudu.  cjelovitog  zajedničkog  poola  koji  se  stvarao  generacijama.  zbog  bolesti  i  sl.    Wilson osim toga brani stav koji kaže da to načelo nije izvedeno iz nekog višeg moralnog načela.  naime.  Pretpostavimo  na  primjer  situaciju  općeg  atomskog  uništenja  svijeta.. Pretpostavimo također da se jedna od tih osoba.    Postoje brojne mogućnosti da se unošenjem etičkih premisa opravda prijelaz iz (S) na (W).  u  slučaju  potrebe  upotrijebi  čak  i  ekstremne  oblike  nasilja.  nije  posve  jasno  obećaje  li  Wilson  nešto  i  želi  li  stvarno  nešto  pružiti.)  Načelo  (W)  u  tim  uvjetima  zahtijeva.  tj.  jedna  kombinacija..  da  osoba  koja  se  želi  spariti. Isto je tako očito da nikakvi priznati načini induktivne  ili  statističke  argumentacije  ne  mogu  opravdati  taj  prijelaz.  Kao  posljednju  mogućnost  možemo  predložiti da je (W) najbolje objašnjenje za (S) i da je na temelju (S) (W) prihvatljivo.  prema  projektu  (D).  kako  bi  na  sparivanje prisilila osobu koja se ne želi spariti.

” Ako je  to uopće čisto moralno načelo.  moramo  se  pozvati  na načelo koje leži izvan sociobiologije.  Lumsdenove  i  Ruseove  sociobiološke  etike  mogu  se  jasno  shvatiti  kada  pogledamo  na  koji  način  obrađuju  najtemeljnija  i  najteža  normativna  pitanja.. Zašto  zadovoljenje  dugoročnih  potreba  treba  imati  prednost  pred  trenutnim  požudama?  Standardni  filozofski odgovor na to pitanje često pretpostavlja da pravilni put prema maksimalizaciji cjelokupne  životne  sreće  pojedinca  treba  uzeti  u  obzir  i  izvjesni  diskontinuitet  budućnosti.  Lumsden  i  Ruse  nigdje  je  ne  pokušavaju popraviti. preostao bi nam još uvijek temeljni zadatak  procjene  konkurentnih  potreba  i  planova  različitih  ljudi. Biološke činjenice o reprodukciji ne pružaju nam nikakve  informacije o takvom sukobu.relativne vrijednosti prava na egzistenciju budućih generacija (koje će možda živjeti u lošim uvjetima)  i pravo postojećih ljudi na samoodređenje.  da  nam  sociobiologija.  Wilsonovi  članci  ne  pružaju  nam  razloge  da  strategiju  (D)  shvatimo  kao  bilo  što  drugo  doli  kao  grešku. Suprotstavljanjem “kratkoročnih moralnih problema” našim  “dugoročnim potrebama”.  koja  se  pokazuje  čim  se  sjetimo  scenarija  zadnjeg  ljudskog  para  i  katastrofe  koju  on  stvara  za  Wilsonovo  načelo  (W).  moći  će  razviti  sposobnost  svijesnog  oblikovanja  svoga  života.. No..  Njegov  program  moralne  reforme pretpostavlja jednu nebiološku etiku.  Tada  će  biti  sposobniji odlučiti se za moralne zakone i za izbor onih oblika društvenoga suživota koji su potrebni  za osiguranje valjanosti tih zakona. Biološka  istraživanja  obećaju  da  će  u  budućnosti  doći  do  poboljšanja  moralnih  kodeksa..    U novijim člancima Wilson se ne izjašnjava tako izravno o načelima “znanstvene etike”.  ali  kako  govore  o  izbjegavanju incesta.  Wilson  treba  neko  načelo  koje  će  preuzeti  ulogu  takvoga  vrednovanja. on se može izraziti sljedećim riječima: “Ne sparuj se sa svojim rođacima. a kamoli temeljno.  ako  želi  da  njegova  vizija  reforme  morala  uopće  ima  smisla.  time što prezentira naše evolutivno izgrađene želje.  a  s  druge  strane  određene  teze  o  dopuštenosti pobačaja (tvrdnje o jednom vrlo teškom moralnom pitanju).  Socio‐biologija  uopće  nema  odgovore  na  pitanje  kako  odvagnuti  te  potencijalno  sukobljene  interese.    .  prava  i  odgovornosti.”    Kada  je  riječ  o  tome  kako  formulirati  ta  temeljna  moralna  načela.  No.  Ni  u  kasnijim  radovima  Wilson. kako tvrdi Wilsonova retorika. Da je Wilson utilitarist. pomoći u reformiranju naših moralnih sustava. nipošto nije središnje.  Ruse  i  Wilson  su  začuđujuće  suzdržljivi. pokazuje bit ljudske sreće. Kao što smo već rekli  glede strategije (B) imamo dovoljno razloga za sumnju u to.    Najdublji  problemi  za  Wilsonove. koje će moći vrednovati zadovoljenje različitih želja u životu pojedinca. onda vidimo kako je nužno  procijeniti  prava.  Njihov  jedini  primjer  etičke  maksime  nije  eksplicitno  formuliran.  Čak  i  da  smo  uvjereni  u  sposobnost  sociobiologije  da  označi  najdublje  ljudske  porive  i  kada  bismo  iz  toga  mogli  pokazati kako treba postići trajnu sreću nekog pojedinca.    . on bi mogao priznati da to  temeljno  moralno  načelo  stoji  izvan  sociobiološke  etike  i  istodobno  tvrditi.  Kada  s  jedne  strane  imamo  na  umu  John  Rawlsova  načela  pravednosti.  interese  i  odgovornosti  različitih  strana. pruža li nam sociobiologija uopće uvid u  naše  “najdublje  porive”.  U  svakom  slučaju  svođenje  sociobiologije  na  utilitarizam  još  nije  potpuna  naturalizacija etike.    Kako  bismo  mogli  predočiti  ono  što  najjače  pokreće  Wilsonova  razmišljanja. on bi na pitanje o procjeni konkurentnih ciljeva mogao odgovoriti tako  da kaže da se moralno dobro sastoji u maksimiranju ukupne ljudske sreće. čiju bijedu često optužuje. Ruse i Wilson se zanose nadom da će nam biološka istraživanja i njihova  jasna slika o nama samima.  bez  obzira  je  li  neki  takav  odgovor  primjeren. takve reforme moraju  se rukovoditi načelom.  U  jezgri  sociobiološke  etike  postoji  jedna  velika  rupa.  Lumsden  i  Wilson  pišu:  “Tek  kada  će  ljudi  shvatiti  fizikalni  temelj  moralnoga  mišljenja  i  kada  će  uzeti  u  obzir  njegovo  evoluciono  značenje.

  Prva  zadaća  svake  sociobiološke  etike  sastoji  se  u  tome  da  nam  u  potpunosti  objasni  koji  od  tih  projekata  treba  slijediti.  najbolje  će  zastupati  svoju  stvar  ako  navedu  takva  načela.  Oni  koji  vjeruju  da  se  moralni  sudovi  osoba  izražavaju  pomoću  njihovih  trenutnih  impulsa.. Da bismo imali uspjeha. kritiku  moramo  uzeti  ozbiljno  i  ne  smijemo  je  zanemariti.  Prava  razmjena  biologije  i  moralne  filozofije  moći će se postići tek kada se ti vrsni biolozi potrude da odrede što misle pod “biologizacijom” etike.  Bez pozivanja na neko  posebno moralno načelo.    Bilo bi budalasto od filozofa tvrditi da sociobiologija ništa ne može pružiti etici. kao da je argument kojim se moral izvodi iz biologije uopće bio pružen.      Preveo: Darko Polšek  . šuplje će zvučati tvrdnja da je “naturalistički pogrešan zaključak posljednjih  godina izgubio na snazi”.       Sada  kada  sam  razmotrio  četiri  načina  “biologizacije”  etike.    6.  znanstvenici  koji  slijede  projekt  (D).  da  su  neki  moralni  sudovi  istiniti  a  drugi  pogrešni.  vjeruju  li. Upotrebom empirijskih informacija.  dobro  bi  učinili  kada  bi  se  pitali  koriste  li  najbolje  metode  artikulacije koevolutivnih procesa i izbjegavaju li adapcionističke zamke vulgarnoga darvinizma.  Ako  vjeruju  u  moralnu istinitost i pogrešnost. No.     Projekt (A) vrlo je blizak suvremenim biološkim i antropološkim istraživanjima.  postavit  ću  nekoliko  pitanja  sociobiološkim  etičarima.  Ako  pak  pretpostavimo  da  moral  izražava  “najdublje”  ljudske  želje. moraju nam objasniti kako treba postupati s osobama koje imaju te promjenljive impulse. filozofi i stručnjaci iz drugih disciplina  artikulirali  su  različite  tipove  moralnih  teorija  kojima  rješavaju  urgentne  konkretne  probleme.  ako  za  njih  pruže  biološke potvrde i ako jasno izlože kako treba izvesti vrijednosti iz činjenica.    Varijante refrena “nema morala bez biologije” navode socio‐biologe na zanimljiv projekt (C). Povijest znanosti  puna je primjera da su se ideje koje su ispočetka izgledale besmislene. oni moraju biti spremni da kažu u čemu se temelji takva istinitost i  pogrešnost.    Projekt  (B)  nadovezuje  se  na  brojne  vrijedne  radove  objavljene  na  području  normativne  etike  tijekom zadnjih desetljeća. Bilo  je naravno još i više besmislenih ideja koje smo s pravom zaboravili. Tu se  etičari  moraju  pitati. Ljudska sposobnost  moralne refleksije predstavlja fenotipsku karakteristiku čiju povijest možemo smisleno istraživati.  znanstvenici  koji  je  žele  rekonstruirati. Oni također moraju razmisliti za koje su etičke probleme sociobiološke informacije  korisne  i  je  li  ljudska  sociobiologija  uopće  u  stanju  pružiti  takve  informacije.  No. naposljetku ipak isplatile.  u  svojoj  sam  knjizi  Sociobiologija:  potraga  za  ljudskom  prirodom  obrazložio  zašto  sumnjam  da  je  ljudska  sociobiologija  u  stanju  to  učiniti.  Premda  je  projekt  (B)  puno  skromniji  od  projekata  Edwarda  Wilsona  i  njegovih  kolega.  oni  koji  smatraju  da  je  biologija  izvor  temeljnih  normativnih  načela.  Ako  sociobiološki etičari žele tom istraživanju nešto pridonijeti.    Napokon.  onda  bez  pozivanja  na  izvanbiološka moralna načela moramo pokazati zašto određene želje pojedinca imaju prednost i kako  treba vrednovati sukobljene želje različitih pojedinaca.  znanstvenici  koje  inspirira  Wilsonova  vizija  reformacije moralnih kodeksa pomoću biologije imaju pred sobom još velik posao.. oni moraju priznati nužnost izvanbioloških  moralnih načela.

 ali on može čak biti i egoistično djelovanje kada je riječ o šteti za ukupnu bilancu.  u etici je riječ o djelovanju  jednoga  bića  pred  kojim  stoji  problem  odluke. “slobodno”. naime. moramo nešto reći o pojmu “altruizma”. onda se čini da  je etici oduzeto tlo na kojemu se temelji.  I  o  tome  će  još  biti  riječi.  barem  u  određenom  vremenu  nakon  takvoga  ponašanja. kada svjesno i  voljno podrazumijeva recipročno djelovanje drugoga.    Pojmovi  se  još  više  udaljavaju  jedni  od  drugih  kada  uzmemo  u  obzir  “podvrste”  sociobiološkog  altruizma. dakle. altruističkoga ponašanja nema ili ako takvo  ponašanje nije “slobodno” zato što je određeno samo nekim pravilima i naredbama. naprotiv.  sastoji  se  u  rezultatima koji će djelatnome pojedincu kasnije sami donijeti koristi. u etici se ubraja u postupanja prema vlastitome  interesu.  “Altruističko”  ponašanje  u  etičkom  smislu zasigurno pripada načinima ponašanja koje gotovo uvijek nazivamo “dobrim” ili “ispravnim”. U etici je.  Stoga  se  “altruizmom”  u  sociobiologiji  definiraju  načini  ponašanja.  naime.  O  namjerama.  razlozima  ponašanja  toga  pojedinca  tu  ne  može  biti  riječi. Takav altruizam.  Nasuprot  tome.  motivima. Sasvim je moguće da  sociobiologija  i  filozofska  etika  istom  riječju  govore  o  dvije  posve  različite  stvari.  zato  što  ono  može  procijeniti  alternative  i  imati  potrebu  da  razložno  odluči  o  tome  za  koju  da  se  opredijeli.  naprotiv.  onda  kada  su  prednosti  za  drugoga  plod  namjere  i  cilja.  Naravno.  upravo  od  onih  od  kojih  polazi etika.  prvenstveno  govori  o  ponašanju  živih  bića  kojima  takva  obilježja  ne  možemo  pripisati  bez  izvjesnog  “antropomorfizma”.  moguće  je  da  je  barem  ovo  potonje  iluzija.  ta  tvrdnja  može  sama  imati  posljedice  za  naše  djelovanje.       Kakvo je značenje sociobioloških istraživanja o “altruističkom” ponašanju za filozofsku etiku? Etika  je tradicionalno učenje o pravilnom postupanju.  kako  se  to  obično  u  običnom  govoru  u  etici  i  radi. još ćemo vidjeti.  Drugi. da li je takav  zahtjev postavljen s pravom. On može biti moralno neutralan. kada u ukupnoj bilanci ne šteti drugome ili kada se štetu  ne uzima u obzir.  Ako  “djelovanjem”  nazivamo  samo  svjesno  ponašanje  za  koje  možemo  pružiti  razloge  i  ciljeve.  ali  da  bismo  to  utvrdili  potrebni  su  nam  jaki  dokazi  i  drugo.  tzv.  “recipročni”  altruizam. Tvrdi li sociobiologija tako nešto i ako da. ona  mora  apstrahirati  od  specifično  ljudskih  karakteristika  ponašanja.  a  ne  kada  se  one  samo  uzimaju u obzir. a ne samo nagonski. Ako.  interesima. razlikujemo “jaki” i “slabi” altruizam.  etika  djelovanje  naziva  “altruističkim”  upravo  zbog  njegovih  razloga. riječ o ponašanju jednog svjesnog bića koje može procijeniti buduće  posljedice svoga djelovanja i zbog  toga on zna  da ga se budućnost tiče.  koji  “objektivno”  drugome  pojedincu  pružaju  više  koristi  negoli  prvome. kakva opravdanja  pruža za to?    Prije negoli razjasnimo to pitanje. Samo “jaki” altruizam definitivno šteti  pojedincu  time  što  donosi  prednosti  drugome. a filozofska etika preispituje kriterije i razloge zbog  kojih  određene  preporuke  za  djelovanje  nazivamo  “ispravnim”.  onda  sociobiologija  uobičajene  pojmove  djelovanja  mora  najprije  očistiti  od  njihovih  “intencionalnih”  značenja.Ludwig Siep   ŠTO JE ALTRUIZAM?*          1.  Budući da se nagonski postupci često izjednačavaju s egoizmom.  Budući  da  sociobiologija tim pojmom označava načine ponašanja koji su zajednički posve različitim bićima. kada su nenamjeravane ili čak kada su postignute bez želje onoga koji djeluje. altruističko ponašanje treba pružiti  potvrdu za to da možemo postupati i drukčije.  .  a  ne  zbog  rezultata:  naime. Često naime.  Sociobiologija.

  a  drugima  je  stalo  do  razloga  i  ciljeva  djelovanja.  No.  a  možda  i  dugoročnog  raspoređivanja  koristi  iz  djelovanja. zasigurno od Aristotela.  da  se  te  nasljedne  karakteristike  mogu  proširiti  i  na  utjecaj  na  ne‐srodne  jedinke  ili  čak  na  jedinke  različitih  vrsta. a odgovor na njih postaje.Kada  površno  promatramo.  o  istome  tj.  riječ  je  o  djelovanjima koja će u pravilu donijeti recipročnu korist za prvu jedinku.  Čak  i  kada  se  neko  vrlo  prošireno  ponašanje  dobro  uklapa  u  biološko  objašnjenje.  tjelesnih. odnosno susreta s okolinom.  religiozni) razlozi ili  uzroci. u  čemu se onda sastoji filozofski zanimljiv spor o altruizmu? Prvo: što tvrdi sociobiologija? Bez sumnje  to  da  postoje  urođene  i  nasljedne  karakteristike  načina  ponašanja  jedinke. u njegovoj sposobnosti razvoja i učenja.  prirodni  nagon  za  reprodukcijom vlastitih gena. recimo. započinje sticanje jezika i od tada će “njegova iskustva  bitno  odrediti  tradicijom  nasljeđeni  pojmovi.  herojsko  nadilaženje  samih  sebe.  postaje  veliki  metodološki  problem. Da po prirodi imamo dispoziciju za brigu za potomstvo i srodnike.  naučenih.  a  koliko  je  pod utjecajem odgoja i tradicije. onda je  teza  genetskog  determinizma  u  ljudskome  ponašanju  neodrživa.    Pa  ipak.  naime.  odnosi  među  značenjima  i  tehnike. U fazi.  ljudskom  načinu  ponašanja.  To  ne  isključuje  mogućnost  da  “nasljedni  faktori  u  grubim  crtama  ne  određuju  rubne  uvjete  učenja  (posebno  motivacije)  ili  da  ne  određuju  tendenciozne  procese  razvoja  jedinke.  treba  tražiti  nasljedne  tendencije  tj.  “kvantitativno”  određenje  urođenih.  osim  pojmovnog  razlikovanja. učenje i promjena tradicija. Pomoću tako izgrađenih organa.  Čovjek bi.  sociobiolozi  i  filozofi.     Ako sociobiologija ne tvrdi ili ne uspijeva utvrditi.    Pojašnjenje  ili  čak  odluka  u  tome  sporu  predpostavlja. točnije svojih kopija. naime. da postoji potpuni determinizam u ponašanju.  ali  ne  i  s  obzirom  na  njihov  sadržaj.  svjesnih  i  drugih  faktora  koji  određuju  ponašanje. Suvremena je biologija potvrdila  da  je  čovjek  u  svakom  slučaju  jedno  “plastično”  biće.  još  nešto.  Nadalje. kao i pomoću hormona.  pri  čemu  ga  prvi  tumače  kao  svjesno. znala je već antička etika. Još Rousseau je smatrao da se ono specifično u čovjeku sastoji u njegovoj “perfektabilnosti”.  spor  između  sociobiologa  i  etičara  ne  može  se  izjednačiti  s  “kabinetskom”  tezom.  Čak  je  i  razvoj  ljudskoga mozga (izgradnja sinapsi) pod utjecajem “iskustva”.  isto  ponašanje  nazivaju  suprotnim  pojmovima.  napjeva ili upotrebe oruđa.”  Isto  tako.  sve teži.  dakle.  koja  kaže da je naprosto riječ o tomu da biolozi i etičari govore o različitim stvarima.  geni  su  biokemijske jedinice.   žalovanja  odraslih  prilikom  smrti  njihove  djece.  sposobnosti usavršavanja.    Obje  su  teze  nove  s  obzirom  na  svoj  genetski  i  biokemijski  temelj.  Isto je tako već dugo.  urođene  dispozicije  za  interkulturalnu  predaju  o  ponašanju  među  odraslima.  biće  sposobno  za  učenje.  recimo.  I  bez  “ega”. Postavit ćemo si dakle zadatak (o kojemu je riječ u sljedećem poglavlju) da provjerimo koje  su  to  već  utvrđene  vrste  altruizma  u  etici  i  kakvu  imaju  relevanciju  za  etiku.  koje  mu  njegova  kultura pruža za njihovo savladavanje.” Ako se čak i kod životinja bez genetskog determinizma može  dokazati da postoji poduka. Možda oba tabora  govore  o  istome  “predmetu”. Ta pitanja još uopće nisu riješena. u  kojoj razvoj djeteta još nije potpuno završen.  Temeljno  obilježje  sociobiologije  moglo  bi  se  dakle  sastojati  u  tome  da  sve  u  etici  utvrđene  oblike  altruizma  izvede  iz  gorenavedenih  dviju  teza.  koliko  je  pod  utjecajem  učenja  i  iskustva  pojedinca. čini se.  To  je  zbog  toga  što  je  njima  stalo  do  različitih  stvari:  jednima  je  stalo  do  faktičnog. Oni sadrže određeni program za proizvodnju proteina koji izgrađuju i održavaju  organizam. oni mogu  .  to  ne  znači  da  u  objašnjenju  . morao znati koliko je urođenoga u ljudskome ponašanju ili djelovanju ili koliko je  pod  utjecajem  urođenih  dispozicija.  a  time  naposljetku  iz  “genetičkog  egoizma”. Tako barem tvrde mnogi sociobiolozi. da ne postoje još bitniji kulturni (recimo. to još nikako ne dokazuje.  a  drugi  kao  diktirani.  koje  genetski  srodnoj  jedinki  mogu  donijeti  više  prednosti  negoli  njoj  samoj. poznata ljudska sklonost prema “obostrano korisnom  partnerstvu”. enzima i drugih tvari.

 zadržavaju taj primat altruizma.  za  razliku  od  .    grčke. Tek kada ćemo naša buduća djelovanja moći  izračunati  džepnim  računalom.  Možemo  ih  razlikovati  prema  stupnju  izvjesnosti  i  prema  “adresatima”.  a  ta  korist  može  biti  i  samo  “posmrtna  slava”.    Postoji i druga perspektiva.  Bilo  kako  mu  drago  iz  etičke  perspektive  postoje  različiti  oblici  altruizma.  Problemi  odlučivanja  nisu samo konkretni problemi: kako izabrati poziv. možemo razlikovati djelovanja koja imaju za cilj  korist  zajednice  kojoj  pripada  i  djelatni  pojedinac  od  onih  djelovanja  koja  su  učinjena  zbog  koristi  nekog drugog pojedinca. moram li na nešto obratiti pažnju.  možemo  li  s  našim  dosadašnjim  pojmovima  i  jezičnim  oblicima  uopće  predočiti  jedno  takvo  stanje.utjecati  na  dispozicije  za  ponašanje. obostrano  korisnom partnerstvu.  Njima  ne  preostaje  ništa  drugo  doli  praćenja  biokemijskih  naredbi.  već  je  dugo  sporno.  hoću  li  “nasukati  svoje  lađe”. kao što su pitanja.  sve  su  to  još  “deskriptivna”  razlikovanja. Prvoj vrsti pripadaju . poput Kantove i utilitarističke. geni sadrže i prenose samo biokemijske informacije. To će nam biti još jasnije kada etičke  maksime  promotrimo  u  povijesnoj  perspektivi:  zapovjed  “ljubi  bližnjega  svoga”.    Međutim. Da mi  unatoč tomu gotovo uvijek imamo posla sa smijesom onoga “što se čini zbog drugoga” i onoga “što  se čini radi sebe samih”. mjesto stanovanja.  naravno. itd.  možemo  posumnjati  u  to. drugoj vrsti pripadaju dobročinstva za prijatelje ili strance. spontane reakcije osjećaja najprije se  moraju  razlikovati  prema  izračunljivoj  svrhovitosti. dakle pitanja altruizma. U tom drugom smislu.  drukčije negoli u pojmu prijateljstva. za koji je već Aristotel rekao da pripada pravednom.      Etika postoji sve otkad postoje problemi odlučivanja.            2.  reagirajućim  ili  puko  vegetirajućim  bićem.  uključujući  i  neprijatelja.  No. pri tome igraju veliku ulogu. recimo. partnera.  Naravno  da  takvim  razlikovanjima  ne  možemo razvrstati sva djelovanja. trebam li sljediti zlatno pravilo.  No. Na razini djelovanja s  namjerama i razlozima.  Mogu  li  se  te  naredbe  ispuniti  i  mogu  li  one  uopće  motivirati  djelovanja.  Samo  onoga  tko  može  odgovoriti  na  pitanje  “Zašto  si  to  učinio”.  strogi  će  determinizam  postati  nešto  više  od  misaone  igre.  možemo  nazvati  djelujućim.  Pitanja  vlastite  koristi  odnosno  obzira  ili  davanja  prednosti  drugome.  Čak  je  i  izraz  “naredba”  samo  jedna  metafora  iz  područja  ljudskoga  djelovanja i govora.  Altruizam.  a  po  utilitaristima  treba  tražiti  maksimalizaciju  blagostanja  svih  (anticipirano)  uključenih  pojedinaca.  Dosad  su  ljudi  za  odluke  tražili  svakodnevne  kao  i  životne  razloge  tj.  oni  sami.  a  onda  iz  altruističkih  djelovanja  prema  dobro  promišljenim  razlozima.  a  ne  puko  refleksnim. Po Kantu.  itd.  ovisi  o  tomu  je  li  nam  .  koja  nemaju  nikakve  veze  s  etičkim  procjenama. U prvome smislu.  “domoljubna” djela i drugi oblici djelovanja  za solidarnost grupe.  treba  izgraditi  vlastiti  etički  “sustav”.  Hoćemo  li  spontana  “herojska”  djela  zbog  sućuti  ili  “nereflektiranog  domoljublja”  više  vrednovati  od  dobropromišljenih  i  utemeljenih  djela  koja  se  odriču  koristi. nužno treba  zahtijevati  “tuđe”.  I  “prosvjetiteljske”  filozofske etike. već su određeni i  općim pravilima.  ne  posjeduju  sposobnost  ponašanja  ili  biranja  različitih  ponašanja. ne djeluje “samo za  volju  reprodukcije  gena”. kada subjekt sam na  neki  način  profitira  od  toga  djelovanja. doći će do izražaja u problemu mogućnosti čistog altruizma. prvi oblik predstavlja jednu vrstu recipročnog altruizma.  recimo.  A  ponašanje organizama. sadrži izvjesnu “asimetriju” između vlastitoga žrtvovanja i zahvalnosti.  opravdanja. zbog čijeg se dobra djeluje.  ali  ne  i  svoje  blaženstvo. time što je nagonski određeno ka reproduciranju gena. spontanitet i razmišljanje katkada se ne isključuju.  prema drugima.  stoji  u  središtu  kršćanske  tradicije.

  Barem  sposobnost  za  nju. te sposobnost nadređivanja tuđeg  dobra  vlastitom.  novovjekovna  je  znanost  zamijenila  pojmom  kauzalnih  sila.  tu  je  sposobnost  “racionalizacije”:  obzirnost.  Kritičarima altruizma možemo priznati da djelatni subjekt očito želi postići to stanje kako bi pomogao  ili kako barem ne bi spriječio neko stanje. da taj altruistički postupak po “teoriji motivacije” nužno podrazumijeva nešto što  se  odnosi  i  na  sam  subjekt.  sućut  će  biti  ili  temelj  razvoja  naklonosti. Ostavit ću otvorenim pitanje. a najteže  kod utemeljenih radnji za dobrobit pojedinca ili svih drugih.  Mi  imamo  “normativnu  sliku  samih  sebe”.  sućut  se  smatra  nečim  specifično  ljudskim.  altruistički  motivirane  postupke  svrstavaju u “hedonističke”. afektivnim radnjama u prilog druge osobe ili zajednice.  Spomenimo  samo  jedan  svakodnevni  primjer:  za  staru  “teleološku”  etiku. ukoliko takve radnje uopće postoje.  Čini  se  da  je  na  nj  najlakše odgovoriti pri spontanim.    Sućut  je  altruistički  afekt. Humea.  koji  od  antike  ima  posebnu  važnost  za  etiku. nije li njezin razvoj bolje objasniti  grupnom  selekcijom.  katkada  čak  i  kroz  .    Zbog  toga  najutjecajnije  etike.  No.  Sućut  možemo  smatrati  pozitivnom  i  negativnom. Da nije dobar u smislu poželjnosti.  postupak  koji  će  najčešće  voditi  k  poricanju  ostvarenja  ili  barem  do  njegove  “čistoće”. Schopenhauera).  tj.  Platonički  i  dijelom  aristotelijanski  pojam  svrsishodnog  ponašanja. u pravilu ćemo biti zainteresirani za tuđe altruističko ponašanje  prema  nama  samima.  pristupačna  je  sociobiološkom  objašnjenju.  obzira  prema  svim  ljudima  (recimo.  bila  je  dovoljna  da  se  uzdržimo  od  predmeta ili šanse.  pa  čak  i  prema  ne‐ljudskim  bićima. kada se može  svesti  na  želju  za  zakonitim  poretkom  ljudskih  pravila  ponašanja  (na  tzv.  pomoć  i  dobronamjernost mogu postati kulturne obaveze koje neovisno o bilo kakvim spontanim sklonostima  očekujemo ili zahtijevamo od drugih.temelj vrednovanja pojedinačno djelo ili “opće važenje” pravila na kojemu je ono utemeljeno.  primjerenim  stanjem.    Iz toga je jasno. bez sumnje znači odluku za stvaranje  stanja koje je dobro za djelatni subjekt. pitanje može li nam  uspjeti  izvođenje  svih  vrsta  altruističkog  ponašanja  iz  “genetskog  egoizma”.  misao  “žena  X  treba  to  hitnije  od  mene”.  sućut  pretpostavlja  barem  empatiju. kako mi nismo sposobni registrirati reakcije na naše djelo i procijeniti je  li naše djelo više ili manje poželjno. kada je riječ o izboru među alternativama.  Spinoze  i  Kanta).  Sociobiologija se uopće ne tiče jedne  takve etike.  kod Rousseaua.  od  afekta  neovisne  spoznaje  o  ispravnosti  (primjerice  kod  Platona. do njega ne bi ni došlo.  u ovom slučaju ili češće.  No.  Ovisno  o  tome  na  koji  način  promatramo  odnos  afekata  i  nepristrano  ispravnih  djelovanja.  O  toj  mogućnosti  postoji  tradicionalno  bogata  filozofska  rasprava.  poput  Kantove. Altruistički postupak je prema tome moralan samo onda.  Prema  suvremenom  stanju  etioloških  i  razvojnopsiholoških  istraživanja. O toj  razlici etičkih pozicija ovdje nije riječ.  razradu  altruizma  ne  moramo  slijediti  tako  daleko  kao  Kant.  vrijede  samo  nagoni.  a  kod  djece  se  razvija  na  predjezičnome  stupnju  (između  16  i  24  mjeseca). eventualno čak i prema svim osjetilno sposobnim bićima ili  će  pak  biti  poremećaj  jasne.  koje  određuje  želja  pojedinca  za  samoodržanjem  i  ukus.  upravo  je  ono  što  filozofsku  etiku  doista  zanima. jer altruizam  koji objašnjava sociobiologija za nju  uopće  nije  moralan.  Empatija  očito  služi  socijalnoj  kompetenciji a time i statusu skupine. Ključno je pitanje za filozofsku etiku uopće. Dakle on ima i interes da on bude taj koji djeluje altruistički.  ogrnut  dobrim  tj.  U  stvarnosti  navedena  teorija  motivacije  počiva  na  “monokauzalnom”  pojednostavljenju.  U  pravilu.  Drugo. No.  Od  tada.  čije  priznanje.  ljudi  pokazuju  spontano  uživljavanje  i  sućut  i  prema  članovima  drugih  rasa.  ona  se  pojavljuje  vjerojatno  kod  nekih  primata  (čimpanzi  i  orangutana).  poteškoće  za  sociobiološko  objašnjenje  mogu  se  proširiti:  prvo.  sposobnost  uživljavanja  u  osjećaje  drugih.  Odluka  za  jedan  altruistički postupak.  kao  motivirajuće  sile  djelovanja.  “ćudoredni  zakon”). a u najvećem broju novovjekovnih etika. ako žena X dobije tu prednost umjesto mene”. tu misao prati i sljedeća predodžba “za  mene će biti puno ugodnije stanje.  umjesto  genetskom.    Sposobnost ispunjavanja takvih zahtjeva zbog vlastitih stavova.

  mnijenja  o  stvarima. Već je  Aristotel  znao  da  se  emocije  ne  pokazuju  zbog  podražaja. motivaciji koja se prvenstveno oslanja na osobnu korist pojedinca. neintendirani cilj. On  ima i interese prema samome sebi ili tzv. već i kod samih sebe.  na  osjećaju  za  primjerene  reakcije  i  na  naknadnoj  refleksiji  o  tome.osporavanje (recimo. želimo od drugih.  ali  isto  tako  i  o  tome  koliko  ih  podupiru  ili  priječe  različita  mišljenja.  već  poželjna  stanja  koja  se  odnose  na  želje  i  druge  odnose  prema  nečemu. “pravi” motivi. u kojoj katkada čak prevladavaju prvi.  Pri  našoj  procjeni.        3.  U  kojoj  će  mjeri  tjelesne  potrebe.  da bismo dokazali tezu o nemogućnosti altruizma (u etičkom smislu) dovoljno je pokazati mogućnost  postojanja smjese altruističkih i egoističkih motiva. da od drugih zahtijevamo itd.  skupnoj  solidarnosti i prema partnerstvu zbog koristi. da pazimo na druge. možda znače nešto sasvim drugo. Nemoguć je  samo onaj postupak.  osjećaje. može ukazati na to da imamo altruističke motive i  razloge. I sama činjenica da želimo biti pažljivi.  sklonosti  i  emocije  postati  djelatne. nema  ničega dobrog.  ovisi  naravno  o  njihovoj  jačini.  svaka  etika  mora  računati  s  jakom  prirodnom  tendencijom  prema  srodničkoj.  kako  bi  postale  razlozi  za  djelovanje.    Na  sličnoj  varci  počiva  i  kritika  prema  kojoj  mi  ne  možemo  željeti  ništa  dobra  za  nekog  drugog.    Drugo. Mi znamo kako je teško  identificirati.  pomoću  tumačenja  koja  nisu  neovisna  o  kulturnim  vrijednostima  i  o  obrascima  ponašanja.  uvijek bismo se postavili u ulogu drugoga kojemu bismo istodobno pripisali vlastite perspektive. No. ne samo kod drugih.    Morali  bismo  još  malo  raspraviti  o  tomu.  A  to  opet  uključuje  da  i  verbalni i neverbalni izrazi interesa drugih.  prevladavajući  motiv ili jedini razlog za djelovanje. pravi. to ne mora biti primarni. rituala i osobnih maksima (poput: “vrijeme je da nešto pojedem”). Kod asketa će tjelesne potrebe  . No.  djelatni razlog.  interese  drugih  uopće  ne  možemo  spoznati.  Recimo.  na  koji  je  način  nastala  ta  normativna  slika  o  samima  sebi. Tjelesne potrebe i dispozicije moraju istodobno proći  kroz  filter  interpretacija  i  mnijenja...  ne  postoji  nikakav  biološki  tj.  zato  što  uvijek  kada  govorimo  o  dobrome.  načini  prehrane  rijetko postoje bez navika. osjetljivi.    Što to znači da etičke zapovjedi moraju računati s prirodnim tendencijama ponašanja? Moramo se  podsjetiti. sve to ne  isključuje  da  radnju  poduzimamo. uvijek za sebe izvlači nešto dobro.  već  pomoću  interpretacija  predodžbi  (poput:  “to  je  bila  uvreda”).  kao  i  “proračunatu”  izradu  koraka (tjelesnih pokreta i duhovnih aktivnosti). To može biti i podređeni. ne‐teleološkoj teoriji motivacije. da pod “postupkom” ne podrazumijevamo puke tjelesne reflekse poput “primijetio sam da  sam  pomaknuo  ruku”  ili  s  nekontroliranim  izljevima  temperamenta.  primjenjujemo  vlastite  vrijednosti. od pomoći.  primarno.  uglavnom  ili  čak  gotovo  isključivo  s  ciljem  da  drugima  učinimo dobro.  zbog  čega  je  onda  sociobiološka  teza  o  altruizmu značajna za etiku? Po mom mišljenju u sljedeća dva stava:    Prvo. koji su to prevladavajući. No. Pri tome će u igri biti potreba za priznanjem i za samopotvrđivanjem.       Ukoliko  ne  postoji  nikakav  načelni  razlog  koji  bi  ukazivao  na  istinitost  teze  o  altruističnim  postupcima  kao  predradnjama  za  egoistična  očekivanja. O čisto prividnom altruizmu može  biti  riječi  samo  kada  je  sticanje  ili  potvrda  normativne  slike  o  samome  sebi  “pravi”. To bi  značilo  da  želje. može počivati na uvidu u zahtjeve  drugih. u kojemu za djelatnika. Jer djelatnik koji ima samosvjest i preferencije.  u slučaju kada želimo šokirati ili provocirati).  Drugim  riječima.  sama  egzistencija naše želje za postajanjem altruistima.  Tim  mišljenjima mogu pripadati i mnijenja o načelima životnog ponašanja. prema kauzalnoj. “brigu za samoga sebe”.  genetski  razlog  da  sve  postupke  potčinimo  onom  “egoističnom”.

 kako bismo uvidjeli što treba drugi.  Konverzije  tog  tipa  rijetko  se  održavaju  cijeli  život.  No.  a  još  rjeđe  traju generacijama.    Biologija ponašanja. to je posljedica  znanstvene  sekularizacije  i  socijalne  emancipacije.    Približavanje  etičkoga  mišljenja  znanstvenoj  spoznaji  koja  je  započela  već  s  grčkom  filozofijom.  a  dijelom  braniti. to manje može graditi na  ekstremnim  mišljenjima  i  na  njima  izgrađenim  motivacijama. univerzalan i trajan zaborav pojedinačnih i “genetski egoističnih” koristi.  na  duge  je  staze  još  manje  koristan  od  zaštite  privatnih.  to  su  prije  svega  članovi  vlastite  skupine. što im hitnije  treba  negoli  meni.  ne  može  nas  u  potpunosti  podučiti  s  kojim  prirodnim  dispozicijama  moraju  računati  moralne  zapovjedi  ili  prijedlozi.  to  više  mora  računati  s  čovjekovim  prirodnim  dispozicijama.  čega  se  mogu  odreći  itd.  mogu  izbalansirati jakim tjelesnim sklonostima. Kada se ne krše  temeljna prava i pravno stečeni zahtjevi drugoga. Čak i kada bi se pojedinac razvio u asketskog altruistu.  te  uvjeravanju  pojedinaca  u  to. prijatelja i partnera.    te  “barbara”. vladari). U povijesnom razvoju etike ogleda se upravo oslobođenje pojedinca od  takvoga pritiska.  One  to  međutim čine kada atruizam načelno nadređuju zaštiti obitelji. druga skupina ili čovječanstvo. koje drugi trebaju  ispuniti.  nižih  ljudi. koji bi dobro za druge ili sve mogao  trajno nadrediti vlastitoj koristi iz toga bi se teško mogla razviti tradicija.  U  tom  smislu  etika  može  u  potpunosti pretpostaviti altruističke dispozicije.  njihovi  navodni  interesi  pred  čovjekovu prirodu postavljaju još jedno altruističko pretjerivanje.  “Moralni  heroizam”  možemo  očekivati  samo  kod  jedne  male  skupine  samodiscipliniranih  pojedinaca  ili  pod  velikim  disciplinskim  pritiskom  izvana  (“seljački  moral”)  ili  odozgo (svećenici.  kako  stalno  iznova  pokazuju  socijalni  eksperimenti  ovoga  stoljeća.    Etičke  zapovjedi  i  pravila  ne  smiju  pretjerivati  sa  zahtjevima  prema  čovjekovoj  prirodi.  pokazuje. preferencije prema bližnjemu nisu nelegitimne. a ne čvrste determinacije ljudskih tendencija u  postupanju.  kao  što  je  slučaj  s  utilitarističkom  kritikom  “speciesizma”.  bezgranično  korisnim  stvarima  za  ljude. krajnje  je upitno.ili  sklonosti  teže  postati  razlozi  za  djelovanje  negoli  kod  hedonista.  s  onima  s  kojima  pojedinac  u  svom  životu  često  ima  posla.  Zasigurno  moramo  poći  od  jakih  tendencija  koje  podupiru  genetski  srodne  pojedince  i  partnere  razmjene. Što više se neka etika želi proširiti. stabilni životni oblik koji će  slijediti  njegove  buduće  generacije. b) prava koja pripadaju svim ljudima na isti način i c) potrebe.  u  proširivanju  kruga  adresata  altruističkog  ponašanja.  to  je  ne  priječi  u  traganju  za  temeljima  takvih  dispozicija.  No.    .  Postupno  prevladavanje  razlike  između  “ljudi”  (članova  vlastite  skupine)  s  jedne  strane.  kada  ih  suprotstavimo  prirodnoj  sklonosti  prema  interesima  bližnjih.  etika  se  neposredno  emocionalnom. Riječ je međutim o tomu da se: a)  zahtjevi živih bića.  I  zbog  toga  postoji  moralna  refleksija  i  filozofska  etika. biološkom i socijalnom pojedincu obraća drukčije negoli teorijska znanost.  Doduše  ne  postoje  razlozi  zbog  kojih  bismo  druge  vrste  tretirali  kao  dosad. kao teorija genetskog utjecaja.  nevjernika”.  zainteresiranom.  (stranaca)  s  druge. kao i u znanosti treba apstrahirati od vlastite. Možemo  li zahtijevati načelan.  dijelom  trebaju  odmjeriti. premda s mnogo “padova”.  Kod  pojedinca  koji  živi  u  skupini.  A  prisilni  altruizam.  osobne perspektive. prava i moralnih apela.  To  očito  nije  stalno  prevladavanje  sklonosti  prema  vlastitoj  koristi  “pod  svaku  cijenu”.  a  pri  tome  ona  mogu naučiti nešto i iz biologije ponašanja.  Za  nepristranog  promatrača  ljudskog  ponašanja  isto  tako  nema  sumnje  da  se  “ekstremna  mišljenja”  poput  asketskih  ili  jako  altruističkih  religija  i  svjetonazora  o  svojstvima  svijeta  i  o  njegovim  poželjnim  stanjima.     No. da se u potrazi za “pravilnim djelovanjem”. posebno kada nade za onostrano obeštećenje postaju sve slabije.  obiteljskih i grupnih interesa pomoću zakona. u povijesti ćudoređa i religije jedna je od nesumnjivih tendencija. Još  je  jedno  takvo  pretjerivanje  kada  se  preferencije  jedne  vrste  kritizira  drugom.

  Preveo: Darko Polšek    .

      Charles Robert Darwin (1809‐1882).). umirovljeni profesor Sveučilišta u Sussexu. Zec  i  kornjača.  Recepti  za  našu  budućnost  (1993). U njegovoj knjizi Disperzija životinja prema socijalnom ponašanju (1962) prvi je put eksplicirana u  to vrijeme dominantna teorija selekcije grupa.  Da  sam  bogat. Svakodnevna etika (1990).  od  1962. medicini.  a  do  kraja  života  na  Kalifornijskom  sveučilištu  u  Davisu. stabilnost nekih ekoloških sustava.  posebno  u  medicini.  Osam  smrtnih grijeha civiliziranoga čovječanstva. paleontologiji i genetici prirodnih populacija. te Varijacije životinja i biljaka u uvjetima domestifikacije (1868). Godina sive guske i mnogih drugih. najvažniji znanstvenik u povijesti znanosti.  Glavna  su  mu  djela:  Vrijedno  razmišljanja:  sporovi  u  doba  medicinskih  čuda  (1997.  biologija  i  ljudska  priroda.  Socijalno  ponašanje  i  ekologija  svizaca.  Najvažnija  djela:  O  podrijetlu  vrsta  pomoću prirodne selekcije (1859).      John Maynard‐Smith biolog.  Autor  knjiga  O  takozvanom  zlu. ekologiji i politici: Sociobiologija i ponašanje.      Bilješke o autorima:      Arthur  Caplan  (1950‐  )  bio  je  voditelj  Hastings  Centra  u  New  Yorku.  utemeljitelj  etiologije. Postanak čovjeka i selekcija s obzirom na spolnost (1871) iz koje donosimo  neke isječke. Pod naslovom Genetika prirodnih populacija objavio je  seriju  od  43  studije.      Vero  Copner  Wynne‐Edwards  (1906‐  ). Brighton.  predaje  na  Sveučilištu  Columbia  (1940). postaje asistent na Kijevskom sveučilištu.  discipline  za  proučavanje  ponašanja  životinja.    Konrad  Lorenz  (1903‐1989)  austrijski  zoolog.  da  li  bih  mogao kupiti gušteraču? (1992).  Objavio  je  više  od  20  knjiga  i  600  znanstvenih  radova  o  usporednoj  anatomiji.  i  ustanovio  pravila  tzv.  Utemeljitelj  teorije  evolucije  po  načelima  prirodne  i  spolne  selekcije.  Uvod u mirovne studije.  Bavio  se  raznim  disciplinama  i  problemskim  područjima. autor je brojnih knjiga o sociobiologiji.  za  fiziologiju/medicinu.  dobitnik  Nobelove  nagrade  1973. a trenutno je ravnatelj Centra za bioetiku.      David Barash.  Kultura. plovi brodom Beagle oko svijeta.  Stražnja  strana  zrcala.  Centra  biomedicinske  etike  Sveučilišta  u  Minnesoti.  i  znanstvenim  sukobima. prvi je primijenio teoriju igara  Von  Neumanna  i  Morgensterna  na  životinjsko  ponašanje  i  populacijsku  dinamiku. Za neke. Bavio se etikom u znanosti.      Theodosius Dobzhansky (1900‐1975) nakon studija biologije. i docent  na  Sveučilištu  u  Lenjingradu  (do  1927).  . i spontano smanjenje prirodnog priraštaja određenih vrsta.  a  u  ovome  zborniku  navodimo  primjer  njegove  teorije  (koja  se  danas  smatra  pogrešnom)  o  grupnoj  selekciji. O istoj  teoriji riječ je i u knjizi Evolucija pomoću grupne selekcije (1986).  O  agresivnosti. Spiljski čovjek i bomba.  Istraživanje  starenja. Pennsylvanijskog sveučilišta.  Osobito  su  značajne  još  knjige  Genetika  i  postanak  vrsta  (1937)  i  Evolucija  čovječanstva  (1962). i dr. studirao medicinu na Sveučilištu u Edinburghu i teologiju na Sveučilištu u  Cambridgeu.  Nakon  specijalizacije  u  SAD.). Od 1831‐36.  ostaje  na  Sveučilištu  u  Pasadeni  (1929).  Moralne  stvari  (1995. kojom se pokušala objasniti evolucija ponašanja u životinjskim  bitkama.  na  Rockefellerovom  sveučilištu.  umirovljeni  profesor  na  Odsjeku  prirodne  povijesti  sa  Sveučilišta  u  Aberdeenu.

  “Izvanredni omjeri spolova” (1967).  te  formalizirao  teoriju  o  “recipročnom  altruizmu”.  “otac  sociobiologije”. “Sukob roditelja i potomaka” (1974).  Uz  djelo  Warts  and  All. Edwarda Wilsona i Kennetha Bouldinga.      William D.  Objavio  je  brojne  utjecajne  članke:  “Altruizam  i  srodni  fenomeni”  (1972). Uspon na nevjerojatnu planinu. Uredio je i vrijedan zbornik o sporu oko kreacionizma i evolucije pod naslovom But is it Science?  (1988). From Monad to  Man (1997).  a  danas  predavač  zoologije  na  Sveučilištu  Rutgers  (New  Jersey). popularizator Hamiltonove. Mravi i Raznovrsnost života. Evolucija spolnosti (1978). “Oblikovanje starenja pomoću prirodne  selekcije” (1966) i dr. Osim navedenih knjiga poznatije su  mu knjige O ljudskoj prirodi.  jedan  od  najpoznatijih  suvremenih američkih i svjetskih prirodnjaka i erudita. te “Roditeljski ulog i spolna selekcija” (1972).  za  nagradu  Rhone‐Poulenc.      Robert Wright. Je li Darwin bio u pravu (1988). 1986). Dobitnih brojnih uglednih nagrada za svoje  knjige i televizijske programe.  izradio  je  teoriju  “roditeljskog  uloga”  i  matematičku  raspodjelu  “genetičkog  interesa”  u  odnosu  između  roditelja  i  nasljednika. novinar i urednik znanstvene rubrike The New Republic.      Matt Ridley. (1958‐ ).  objavio  je  knjigu  Crvena  kraljica.  Njegova  najnovija knjiga o sociobiologiji nosi naslov Podrijetlo vrline (1996). te vrlo utjecajni članci “Evolucija recipročnog altruizma”  (1971). Autor je knjiga Teorija evolucije (1956). diplomirao zoologiju u Oxfordu. Evolucija i  teorija igara (1982).  jedan  od  začetnika  “evolucione  psihologije”. doktorirao je 1955.  Autor je svojedobno vrlo hvaljene knjige Tri znanstvenika i njihovi bogovi (1988). profesor Odsjeka za zoologiju Imperial College u Londonu. “Geometrija sebičnog krda” (1971).  (Vidi  detaljniju  biografiju u članku Roberta Wrighta).       Robert  Trivers.  voditelj  Muzeja  usporedne  zoologije  na  Sveučilištu  Harvard. uglavnom prati trendove u informatici.  Urednik  časopisa  Biology  and  Philosophy. Dugogodišnji urednik za znanost u tjedniku Economist. Kanada).  i  izumitelj  kompjutorskog  programa  za  simulaciju prirodne evolucije (Slijepi urar.  po  nekima  vodeći  teoretičar  tzv. Glavna su mu djela Social Evolution (1985). U ovome zborniku objavljujemo poglavlje iz njegove možda najznačajnije knjige Sociobiologija: smisao  ili besmisao (1979). a danas umirovljeni  profesor  Sveučilišta  u  Oxfordu.      Michael Ruse (1940‐ ) profesor filozofije na Sveučilištu Guelph (Ontario.      Edward  Osborne  Wilson  (1929‐  ). Philosophy of  Biology Today (1988). Hamilton.  jedan  je  od  najpoznatijih  darvinista  današnjice.  Poput  Triversa. vjerojatno najpoznatiji zoolog današnjice. u kojoj obrađuje biografije i  ideje Edwarda Fredkina. Rijeka  što teče iz raja. (Danas stvara  kompjutorski program za simulaciju buduće evolucije ljudskog lica).  . Williamsove i  Fisherove  teorije  o  genskoj  selekciji  ili  točnije  o  “sebičnom  genu”. Iz te knjige donosimo jedno poglavlje.  tvorac  “velike  sinteze”.  Taking  Darwin Seriously (1986). U novije vrijeme bavi se ekologijom. Član Kanadskog kraljevskog  društva. Problemi biologije (1986).  iz  koje  donosimo  dva  poglavlja.  Ta  je  knjiga  nominirana  1994.  Kao  publicist  dobio  je  nagradu  Glaxo  za  pisanje  o  znanosti. Biofilija. a 1971.  Svjetsku  slavu  donijela  mu  je  knjiga  Sociobiologija  iz  1976. The Darwinian Paradigm (1989). Donedavno predavač na Sveučilištu u Oxfordu. na Harvardu.  “evolucione  psihologije”.  Primijenjivao  je  teoriju  igara  na  odnose  među  spolovima.“evoluciono stabilnih strategija”. Uz Sebični gen (1976) i Slijepi urar (1986) autor je knjiga Produženi fenotip. objavljuje svoju  prvu  veliku  knjigu  Društva  kukaca.    Richard Dawkins (1941‐ ). (1936‐ ).  Najvažnije  knjige:    Darwinism  Defended  (1982).

 Bravo za brontosaura. da  se  vrste  mijenjaju  gradualistički.  odnosno  nepromjenljivosti. Teorija znanosti u primjeni (1993). godine po članku objavljenom zajedno s Nilesom Eldredgeom “Punktuirana ravnoteža: alternativa  gradualizmu  vrsta”.  Nadilaženje  ambicije:  Sociobiologija  i  pitanje  ljudske  prirode  (1985). i Darwinovsku dogmu. Proslavio se proširujući značaj tzv. Postao je  poznat 1972.  Gould  i  Eldredge  napadaju  dvije  evolucione  i  paleontološke  dogme:  da  su  geofizičke  sile  koje su oblikovale život na zemlji bile tijekom prirodne povijesti uglavnom konstante. predaje na Sveučilištu u Braunschweigu.  Praktična filozofija u Njemačkome idealizmu (1992). Sveučilištu Minnesota. Berlinu i Freiburgu.  došao  do  dalekosežnih  zaključaka o prirodi suradnje u politici i biologiji. i napokon.  “zatvorenikove  dileme”. Najznačajnija djela: Etika u znanosti (1988).  i  suvremenoj filozofiji prirode (drugi tom).    Stephen Jay Gould (1942‐ ).  Kao  suradnici  Američkoga  muzeja  prirodne  povijesti. i zbirku eseja Misliti usput (1995). Smijeh plamenca.  tom).  Jedan  od  najcitiranijih  teoretičara suvremene teorije igara.  na  kojemu  su  sudionici  igrali  “ponovljenu  zatvorenikovu  dilemu”. Pogrešna mjera čovjeka.    .  na Sveučilištu u Giessenu.  Axelrod  je  vrlo  rano.      Robert  Axelrod. iz koje je  preveden članak u ovoj knjizi. Bavi se praktičnom filozofijom.  Priroda  matematičke  spoznaje  (1983). promovira  iz fizike i filozofije.  Ontogeneza i filogeneza.  Strijela vremena. i o evoluciji etičkih normi.      Gerhard Vollmer (1943‐ ) nakon studija matematike. vremenski krug.  kao  postdiplomac  (1980).        Philip  Kitcher  (1947‐  )  nakon  studija  matematike. a potom u vrlo cijenjenim zbirkama eseja kao što su: Od vremena Darwina.  povijesti  i  filozofije  znanosti  u  Cambridgeu  i  Princetonu.  i  da  nakon  razdoblja  te  nagle  specijacije  slijedi  dugo  razdoblje  stabilnosti  ili  ravnoteže  vrste. na temu evolucione spoznajne teorije.  Objavio  je  knjige  Zloupotreba  znanosti  ‐  protiv  kreacionizma  (1982). Osam malih praščića. profesor Sveučilišta u Duisburgu. a od 1991.  profesor  političkih  znanosti  na  Sveučilištu  Michigan.  Gould  i  Eldredge  su  tvrdili  kako  fosilni  ostaci  pokazuju  začudnu  količinu  konstantnosti. Pandin palac.  Gould  je  kao  najpoznatiji  popularizator  bioloških  ideja  autor  brojnih  članaka u časopisu Natural History.  upućujući  na  zaključak  da  nove  vrste  nastaju  naglo. Od 1986.  tj. Najvažnije publikacije: Evoluciona  spoznajna  teorija  (1975).  Ann  Arbor.  predaje na Vassar College. ravnatelj Instituta za filozofiju na Sveučilištu u  Munsteru. Osobni identitet (1983).  dvotomna  knjiga  Što  možemo  znati. predaje na Kalifornijskom  sveučilištu  u  San  Diegu. te Životi koji dolaze (1996).  Unaprijeđenje znanosti (1993). fizike i kemije u Münchenu. Divni život.  o  evolucionoj  spoznajnoj  teoriji  (1. Kokošji zub i konjski palac.  postupno.  Na  temelju  rezultata  kompjutorskog  natjecanja. Predaje filozofiju znanosti na Sveučilištu u Hannoveru. profesor evolucione biologije i paleontologije sa Harvardskog sveučilišta. Sveučilištu u Vermontu. autor knjige Evolucija suradnje (1984).      Ludwig Siep (1942‐ ). a od 1986.