Slobodan Stanišić Stanje redovno Čim se prepune poslovnih briga, po podne moji stari se nađu, osećam, ceo stan

miriše na dobro znanu njihovu svađu. U početku ih slušam mirno, na svome krevetu ćutim i ležim... Onda ustajem, hvatam kvaku, tiho otvaram i - već bežim. U mrak zaronim, ja, rezultat negdašnje ljubavi žene i muža, besciljno lutam, sam sebi ličim na praznu ljušturu morskog puža. Predugo sedim u bioskopu, i ne uživam u filmskom lomu, kad svi izađu poslednji krenem, bez žurbe svome slatkom domu. Tamo - zatišje. Gledaju kako malim ekranom slika skakuće, čak i ne znaju da ja nisam cele večeri bio kod kuće.