Lazar Janić

Oni su ovde, sa nama
roman

UniBook, Puurs, Belgija 2011. Ilustracija na koricama: “Mile Desertić”, 2011. Lazar Janić

Izdavač:

‘A kada petli najave zoru, ja psujem tada u praznom stanu, i kao ludak smejem se stvoru, sto laže noću, a kune danju…’ “Smejem se”, Aleksa Lakić 1986. ‘A vozovi idu, ne haju za tugu, starca koji stoji i dugo ih gleda… Pre poslednjeg voza leći će na prugu, usamljeni čovek, umoran od svega.’ “Vozovi idu”, Aleksa Lakić 1995.

Prva knjiga

KUĆA OBRASLA BRŠLJANOM

PROLOG Duboko dole, u čestaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Ležao je licem prema blatnjavoj stazi, krkljajući, pokušavajući da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala kao kod ribe na suvom, a u pluća vise ništa nije ulazilo, osim mozda, trulog lišća i raskvašene zemlje, koji su mu napunili ždrelo. Zadnjim atomima snage pokušavao je da progrize tu opnu koja ga je sprečavala da diše... Ništa mu drugo više nije ulazilo u glavu, ni noć na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima žbunja, ni hladnoća koja ga je stresala do kostiju, ništa, samo da još jednom udahne, još jednom, a onda će sve biti dobro, i ustaće, obrisaće blatnjavo lice rukama, i otiće pravo do majke, koja ga sigurno već sa zebnjom pogleda kroz prozorčić sa čipkanom zavesicom... Samo jos jedan dah, i sutra će se opet smejati, a njegov brat Lazar će ga povesti u šumu da zajedno love zečeve, ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obećao, ma samo da udahne kroz ovu ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo... Dok je septembarska noć 196o. godine sve više padala na obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u šumu, trista metara od male kućice zidova obraslih bršljanom, osvetljene kroz dva prozorčića kao kroz dva oka, samo lojanom lampom, petnaestogodišnji dečak je umirao.

1.

Kad je otvorio oči, samo je nejasno pomislio na san koji mu je navukao nekakvu zebnju oko srca... Mile je otvorio svoj lap-top i vešto, sa par udaraca prstima po tastaturi, pregledao svoju elektronsku poštu. Ništa narocito nije bilo, osim što se Ivan, njegov drugar, trenutno nalazio na mreži. I ne razmisljajući, uputio mu je video poziv. “Ej ti majmune, jel ti nekad jebeš nešto uživo, osim sto po ceo dan chatuješ sa nekim jadnicama, koje su u svom ljubavnom životu spale na tebe?”, rekao mu je smejući se. Ivan se cerekao sa ekrana zavaljen u svojoj stolici u studentskoj sobi, u studenjaku, iza njega se video neuredan krevet i polica sa nabacanim knjigama. Bio je to smedj, štrkljast momak u ranim dvadesetim, sa nebo plavim očima koje su mamile devojke. “Ma nemaš ti pojma, ludače, koliko nesrećnica sa fejsa bi isekle vene samo da budem sa njima, ali, znaš ti mene, ja opslužujem samo moju Natašu... Sad sam se i ja uključio, treba da skinem nesto o nelinearnim jednačinama za fax... Jel se vidimo večeras u Floku?” “Pa kako?”, to je u njihovom žargonu značilo ‘pa naravno’, viđali su se skoro svakodnevno, a najviše u klubu “Flok” u zgradi ispod Milovog stana. “Imam nešto samo da obavim u gradu, a u Floku sam do šestice...” “Opet ti keva šalje pare iz Čikaga, ti ništa drugo danju ne obavljaš u gradu, osim sto dižeš dolare...” “Ne seri, ne dižem nikakve pare, ja za razliku od tebe radim, a ne čekam samo da mi nešto padne sa neba, kao ti.” Ivanu je tek to bilo smešno, hvatao se za stomak dok se cerio. “A ti zoveš radom to sto se šepuriš kao obezbeđenje pred ribama po splavovima, izigravaš žestokog momka, a u stvari gledaš samo šta ćeš u sitne sate da privedeš u stan!” “Ej, majmune, rad je sve što ti donosi kintu, a ako jos spojiš lepo sa korisnim, tim bolje,” smejao se i Mile. Ovakvi razgovori su bili karakteristični za njih dvojicu, i jedan i drugi su voleli da se zezaju, ali, kad bi jednom od njih nešto bilo potrebno, onaj drugi bi prevrnuo svet da mu pomogne. “Hajde, brate, vidimo se onda kod Lakija u Floku?”, pitao je pomirljivo. “Ako se ne vidimo, upalićemo svetlo”, Ivan se primakao veb kameri i na ekranu se videle samo njegove usne nameštene za poljubac. Cmoknuo je kameru i odmakao se, široko se cereći. U istom momentu Mile je skočio, ispružio ruku, i, kobojagi, uhvatio poljubac prstima, a onda ga polako stavio sebi na obraz. To je bio njihov štos kojim su uveseljavali drugove i pravili ribe ljubomornim. Kad je ugasio lap-top, Mile je ustao sa troseda i istegao se. Bilo je vreme za njegovu jutarnju gimnastiku, sklekove, trbušnjake, i sve ostalo čime je sebe mučio kako bi odrzao kondiciju, i svoje lepo oblikovane misiće. Bio je to lep, crnokos dečko, sa žućkasto-mrkim očima, koje je on voleo da zove zelenim. Falio mu je koji centimetar do 180, i zbog toga je često voleo da kaže da je ocu ponestalo materijala kad ga je pravio. Ali zato je svojih sedamdeset i nešto kilograma lepo oblikovao u sklad bicepsa, tricepsa, pločica, i to uglavnom vežbama. Nije voleo teretane, smatrao je da su momci koji se tamo nabilduju samo “naduvani”. Pomerio je malo stočić sa tepiha, i počeo prvu seriju sklekova. Živeo je sam u trosobnom stanu u širem centru grada. Stan je bio majčin, koja je vec nekoliko godina bila u Americi. Otac mu je bio advokat, imao je veliku kancelariju i novu porodicu. Razveli su se kad je Mile napunio osamnaest. On im to nikada nije oprostio, bilo ga je stid od društva zbog te činjenice. Ostao je sa majkom, doduše, samo par meseci, a onda je ona otišla sa svojom novom ljubavi u Čikago. Dobio je stan, i svoju slobodu. Roditelji su svoju krivicu pokušali da mu nadoknade parama i poklonima, ali on je to primao bez ikakve želje. Više je voleo da sam zaradi svoj dinar. Iako je bio prirodno inteligentan, škola ga nije nešto zanimala, i jedva je čekao da završi nekakvu srednju školu učenika u privredi, nešto za parne kotlove, ni sam više nije znao kako mu se zove zanimanje. Za život je zarađivao radeći u firmi za obezbeđenje imovine i lica “Protekta”, kao izbacivač u diskotekama ili klubovima. Odgovaralo mu je radno vreme, radio je od četvrtka do nedelje od 20h do 04h. Danas je bio tek utorak i bio je slobodan. Oznojan, završivši sa poslednjom serijom sklekova, ušao je u kupatilo i podesio toplu vodu. Za trenutak je stao ispred ogledala, samo u gaćama, i posmatrao učinak vežbi naduvavši mišiće u stavu kako bi to napravio Mister Univerzum. Zadovoljan, hitrim pokretom je svukao bokserice, i ušao pod tuš. I sada, dok mu je mlaka voda spirala znoj sa tela, ponovo se setio sna. Nije to bila nekakva noćna mora, bože sačuvaj, jedina jeziva stvar u vezi ovog sna je bilo to što ga je već mnogo puta, i to u dlaku isto, odsanjao... ...Bila je to kuća, delimično zaklonjena drvećem, do koje je vodio uzan pošljunčen put, zarastao travom. Predeo mu je bio nepoznat. Iza njega je bila šuma, kroz koju je takodje prolazio isti ovaj put. Odande sam valjda došao, mislio je, mada nikad nije znao odakle je došao, jer san je uvek počinjao odavde. Tu, na izlasku iz šume. Ispred njega je bila padina brežuljka. Napred, visoka, nikad košena, već požutela livadska trava, i, na samom vrhu, stara kuća čiji su zidovi bili zaklonjeni divljim bršljanom. Kasno popodne, sunce samo što nije zašlo. Njegovo potamnelo lice gledalo ga je iza tamnih oblaka pri horizontu sa njegove desne strane. Bilo je kasno leto, ili rana jesen. Lišće jos nije počelo da žuti, ali je bilo prohladno, nekakav hladan vetar duvao mu je u lice. Pošao bi pošljunčenom stazom, vukući polako noge, i milujući desnom rukom vrhove izdjiklalih visokih travki. Kuća se činila daleko, i, kako je prilazio, činilo mu se da se još više odaljavala. Na kosoj liniji brežuljka sa leve strane, na par desetina metara od puta, ćutke je stajalo usamljeno, veliko suvo drvo, sa tek po kojim listom na gornjim granama. Središnja, najdeblja grana bila je prelomljena, i nebo je parala njegova oštrica, poput nekog klina. Kao da ga je nekad davno pogodila munja, i prepolovila ga. Drvo je bilo bolesno, skoro mrtvo. Čak je i gnezdo, koje je video u račvi jedno grane bilo prazno. Kad je ponovo pogledao prema kući, video je da mu je dosta izmakla. Imao je osećaj da je sve oko njega mnogo šire, u svakom pogledu beskrajno šire... I tu se san završavao. Nekada bi se na ovom mestu budio, a nekada je san prelazio u nešto drugo, kao kad, na primer, sanjaš da voziš helikopter, i uživaš u osećaju lebdenja, a onda se san zaverenički okrene, i vidiš sebe kako sa mukom okreceš pedale bicikla kroz neko blato. “Pa, dobro,” rekao je poluglasno dok se brisao. Moje sećanje nije od papira, dodao je u sebi, pomislivši na svog prijatelja Lakija. Jer da, pomislio je, Laki je živeo okružen tonama papira, starih knjižurina, časopisa, stripova, od čega je, bar dve trećine, bio i pročitao…

2. Klub stripoteka “Flok” se nalazio u prizemlju ružne zgrade arhitekture real socijalizma pedesetih, u kojoj je Mile u potkrovlju imao stan. Nekada je to bila samoposluga, velika ružna prostorija visokih zidova od oko stotinjak kvadrata. Kad je lanac trgovinskih kuća sredinom devedesetih godina prošlog veka propao, Laki je, uloživši skoro svu ušteđevinu, kupio jevtino lokal od firme u stečaju, i tu se uselio. On je prostoriju preuredio napravivši iznad galeriju, na kojoj je stanovao. Do galerije su vodile jake drvene stepenice od hrastovih greda i fosni, koje su bile u dnu desnog ugla prostorije. Sa obe strane od ulaze bile su police do poda galerije ispunjene knjigama, stripovima, DVD-ima, časopisima i mnogim drugim zaboravljenim stvarima koje si mogao kupiti samo tu, i nigde više u celom gradu. Po sredini prostorije nalazile su se manje police, u dva reda, ispunjene sličnim sadržajem. Tu si mogao kupiti egzotične poklone za rođendan, indijske majmune od drveta i tkanine, ukrasne sveće i dimne štapiće. Veći deo prostorije je bio ispunjen DVD i VHS filmovima, koji su se tu rentirali ili prodavali. U jednoj polici se nalazilo nekoliko hiljada starih gramofonskih ploča, već zaboravljenog pretka CD-a. Pa onda maske, indijanske, ili Majkla Majersa, pa slike minijaturne i one veće, reprodukcije i originali od poznatih i nepoznatih slikara, pa kolekcija tabakera i Zipo upaljača, sa svim mogućim reljefnim ilustracijama. Tu nije bilo nečego čega nema. Kad bi, možda, neka zalutala mušterija ušla i zatražila komplet cevi za WC šolju, Laki bi se, možda, samo malo zamislio, a onda rekao, dobro, to nemam, ali imam knjižicu u kojoj možete pročitati sve o tome kako se postavljaju cevi u kupatilu. Pa bi onda zaronio u policu, i istu pronašao i stavio pred zabezeknutu mušteriju. U sredini kluba, desno od pulta za kasu, odmah ispod stepeništa, nalazio se mali drveni stočić u starinskom stilu i oko njega isti takav dvosed i dve fotelje za ljuljanje. Tu je mušterija mogao dobiti kafu iz automata u plastičnoj čaši i jedno dugačko predavanje Lakijevo o temi koja ga je, ili ga nije zanimala. Tu je on bio kralj zemlje izgubljenih stvari u vremenu i prostoru. Kasnih četrdesetih godina, širokih ramena, obučen u stilu sedamdesetih u džins, sa licem na kome se nisu videle godine, ali jeste nekakvo veliko životno iskustvo iz prohujalog vremena. Kratko ošišan, na keca, sa isto tako kratkom bradicom skoro sasvim sedom, izgledao je kao nekakav profesor koji uči osnovce jednačinama. Mile je znao da je Laki završio Pedagošku akademiju, ali nije ni jedan čas održao učenicima, ako se ne računa to sto je uvek imao da rasčini neku temu mušteriji koja je imala vremena da to sasluša. Upisao je on i Pravni fakultet , ali ga je zabatalio i, još dok je bio mlad, otisnuo se u svet. Radio je svašta, konobarisao, radio na građevini, ali i bio mornar, doduše na reci... I sada se vratio u svoju luku, i odatle ga više niko nije mogao isterati. Kao da se umorio od takvog života, šta li... Oženjen nije bio, a da li ga je neko čekao tamo u belom svetu, to je samo on znao. Galerija je bila replika donje prostorije, sa izuzetkom, što se na sredini nalazila ogromna ugaona garnitura okrenuta prema policama sa TV-om, kompjuterom i muzičkom linijom. Zidovi su bili ispunjeni ormanima sa sličnim sadržajem kao i dole, u klubu. Valjda sve što nije moglo da stane dole, Laki je kao hrčak vukao gore, u galeriju. Na podu su bile naslagane gomile knjiga i kompleta časopisa i stripova, kao svojevrstan lavirint između ulaza i ugaone garniture. A ona je bila posebna priča. Tapacirana u tamnocrvenoj vestačkoj koži, sa dva lakta, na koju je moglo sesti desetak ljudi, a bogami, kad se izvuče, i polovina njih i da prespava. Tu se odvijao društveni život posle osam uveče, kad je klub bio zatvoren. Koliko noći je Mile tu proveo u brojnom društvu, gde se slušala muzika šesdesetih, pilo Lav pivo i pušilo toliko, da su se posetioci mogli videti samo ako bi razgrtali dim rukama. Mala kuhinja, u kojoj je dominirala rashladna vitrina sa staklenim vratima, u uglu galerije, sa velikim šankom. Pored kuhinje bila su dvoja hrastova vrata, od kojih su jedna vodila u malo kupatilo, a druga u malu spavaću sobu, kojom je dominirao veliki francuski ležaj. Sve to upotpunjavalo je sliku staništa Lakijevog, kao iz nekog starog filma o muzeju odbačenih stvari. Lakija je upoznao još kad je bio klinac i dolazio sa mamom da kupi neku knjigu koja mu je bila potrebna za školu. Laki mu se smešio, nazvao ga je Mishelin, a jednom mu je čak i poklonio veliki strip album tvrdih korica o indijancima i osvajanju Divljeg zapada. Kasnije, kad je bio stariji, dolazio je i sam posle škole, dok su mu roditelji bili na poslu. Fascinirao ga je taj nestvarni svet kluba, a još više ga je fascinirao Laki, koji mu je izgledao kao vođa karavana pionira što su išli u osvajanje divljeg zapada, iz stripa koji je pročitao. Bio je rešio da prelista i rukom opipa svaki eksponat u klubu, ali, valjda zato što je Laki godinama sve više toga skupljao, sve ove godine mu nisu bile dovoljne za takav podvig. I danas bi pronašao nešto što još nije video, a kad bi pitao je li to nešto novo, Laki bi mu, smejući se, rekao da to tu stoji još od ’99-te... Vraćajući se iz grada, zaustavio je motor Suzuki, očev poklon za osamnaesti rođendan, i, razmislivši malo da li da ga ostavi u garažu iza zgrade, ipak odlučio da ga ostavi ispred kluba. Nije još bilo pet sati, i mislio je da ako Ivan bude ranije prolazio gradskim busom iz Studentskog doma, videće motor i sići će na narednoj stanici. Tri stanice dalje, na istoj liniji, živela je i Ivanova devojka Nataša, pa bi on mogao i da produži do nje, ako ne bude video da je Mile vec stigao. Kad je otvorio vrata, veselo ga je pozdravilo zvonce, znak da je neko ušao. Sa sterea se čuo nekakav stari rock. Odmah je čuo Lakijev glas kako nešto objašnjava neuglednom ćelavom liku, koji je sedeo ivicom dupeta na fotelji, sa obe ruke držao plastičnu čašu sa vrućom kafom ili čajem, i znojio se po ćeli. Žmirkajući, slušao je Lakijevu recenziju nekoliko DVD filmova koje je ovaj držao u ruci, jedan po jedan odvajao i objašnjavao zašto baš taj ne treba da kupi. Mile je video da su to, uglavnom, akcioni filmovi, ali mu je kupac izgledao kao neko ko se, u stvari, više razume u porniće. “E, vidiš, ovde je Van Dam mator, a ribe su kao izvađene iz kace sa kupusom. Tu je, naravno, i zla banda, i to ne jedna, nego dve, hogani i pogani, društvo kao, otprilike, oni u skupštinskom restoranu, samo što još ovi imaju i pištolje. On je, kao, umoran od života, ali mu se još ne umire, naročito od kako ga prebiju, ukradu mu motor i ostave da istruli u pustinji. Dobro, ne bi baš istrulio, ima tu i nekakvih ptičurina lešinara, ali mu se priviđa i neki indijanski vrač, pa se oni udruže da ubijaju od batina te motorokradice. Najjaca scena je kad se ribe upišaju u gaće kad vide ošamućenog Van Dama kako udara glavom u odškrinuta vrata... U ovom drugom se matori Van Dam povampirio, ne zna ni gde ide ni gde udara, ali srećom, povampirio se i Dolf Lundgrin, pa se oni zajedno ponovo prisećaju slavnih dana iz prvog dela Univerzalnog vojnika,” nabrajao je Laki ređajući jedan po jedan DVD pred skupljenog ćelavka, koji je izgledao kao neko ko je baš hteo da ponudi na prodaju Kirbi usisivač, ali, nekako, ne može da dođe do reči. Tada je Laki registrovao Mila, preko lica mu je prešao otvoren osmeh, i udarivši lako zatvorenom šakom o Milovu ispruženu pesnicu, rekao, samo na momemenat prekidajući koncentraciju: “Gde si, Mishelin, sedi, sad ću ja časkom ovde završiti.” Rekao je to tonom kao da misli na dovršavanje pogurenog ćelavka, a ne na prepričavanje sadržaja filmova, pa se Mile u sebi nasmejao. Seo je na stolicu za ljuljanje, uzeo nekakav otvoren filmski časopis sa stočića, i počeo da ga prelistava, znajući da je to Lakijevo časkom, još barem četvrt sata. “Pazi sad, oni misle da smo svi mi bez pola mozga, pa da mozemo da progutamo ova njihova sranja od scenarija, režije i trećerazrednih glumaca, koji glume kao u porniću,” nastavio je Laki, a i ćelavko se malo lecnuo, kao da je hteo nešto da doda, ali mu je zafalila baš ta polovina mozga u kojoj se formiraju rečenice. “Valjda misle da je dovoljno da pronađu neku ribu sa većim brojem brusa nego kvocijenta inteligencije, pa ćemo se mi polomiti da im napunimo bioskopske blagajne, radi tamo nekih sisa. Pa, ako hoću da gledam sise, ima toliko toga u švedskim filmovima. Sisa i golih dupeta ima valjda vise nego gaća, a takve slike uz, obavezne, razbijene njuske, pljušte iz ove nove produkcije. Evo, na primer, ovaj...” i Laki je nastavio da analizira sledeći film koji mu je došao pod ruku. Pola pročitanog časopisa i dvadesetak minuta kasnije, Laki je završio kratak pregled preporuka ćelavku za gledanje, i ovaj je sramežljivo odabrao jedan, valjda od sramote da ne uzme ništa, posle tako iscrpnog predgovora. “Odličan izbor!” kratko je prokomentarisao prodavac, kao da malopre nije i taj, baš kao i sve ostale filmove iz ponude, popljuvao. Ubacio je DVD u kesicu, uzeo ispeglane pare koje mu je ćelavko pružio i skoro ga otpratio do vrata, kroz koja je ovaj, maltene izvinjavajući se zbog svog lošeg filmskog ukusa, trapavo izašao. “Ti si lud,” smejao se Mile dok mu je Laki prilazio. “Da nismo zajedno odgledali većinu od tih filmova, još bih mogao i pomisliti da su takvo sranje!” “Treba sve posmatrati i sa ružnije strane, tako se dobija kompletan uvid u celinu slike.” Laki se ponovo široko osmehivao. “Nećeš skoro ovog debeljka-ćelavka videti, samleo si ga kao teškaš protivnika u muva kategoriji.” “O, ne sekiraj se ti, nije njemu ovoliko vremena posvetila ni rođena mama, doće on ponovo da diskutujemo o filmovima!” “Da tako nešto već nisam viđao, ne bih ti poverovao!” nasmejao se Mile. “Samo mi nikad neće biti jasno kako možeš toliko vremena da potrošiš na takve gubitnike!” “Svakakvog cveća u božijoj bašti...”, tiho je prokomentarisao Laki, i kao da mu je nekakva senka načas preletela preko lica. A odmah zatim, ponovo se okrenuo Milu, i veselo upitao:

“Je li, molim te, reci mi samo odakle ti ona od juče ujutru, čim je izašla iz zgrade znao sam da je noćila kod tebe, šljapkala je bosa po baricama koje su ostale posle perača ulice, jednu cipelu sa štiklom je držala u džepu od jakne, a drugom je mahala na putu i zustavljala taksi? Uz sve to je još nesto i psovala, neku avliju ili nekakvu rakiju, nisam dobro cuo šta od starog dobrog Mik Džegera, koga sam upravo slušao. Uvek si dovodio fine ribe, sve su nekako uvijale ustima dok pričaju, ali ova je sve nešto vikala, baš kao da je kćerka ciganina kočijaša...” “Htela je da je vozim motorom kući, a ja sam joj dao za taksi i rekao da mi je motor na farbanju”, cerekao se i Mile. Čulo se zvono kad su se otvorila vrata, i Mile je pogledao da vidi da nije to slučajno Ivan, ali nije bio, bila je to jedna gospođa koja je htela da razgleda figurice za poklon. Dok se Laki bavio svojim poslom, ustao je i otišao do automata za kafu, i ne razmišljajući, odmah odabrao ono što uvek pije, kratki espreso, prethodno ubacivši u aparat novčanicu od 20 dinara. Dok je čekao, slušao je Lakija kako hvali određeni artikal na taj način sto bi iskritikovao onaj koji se nalazio pored njega. Pomislio je da će opet, možda, prisustvovati dugačkom monologu, ali je gospođa brzo uzela onu prvu figuricu koju je i htela, platila i otišla. “Doći će večeras i Ivan, možda i sa devojkom”, rekao je kratko Lakiju kad se ovaj vratio. On je slegnuo ramenima, u stilu, svejedno mi je, malo poćutao, pa rekao: “Čini mi se da devojka nije samo lepa, nego je i pametna. Šta ono studira? Istoriju umetnosti?” “Valjda arheologiju. Šta ja znam. Meni je sve to isto.” “Tvoje ribe uglavnom studiraju pušenje kurca i jebanje na sto načina,” osetio je prekor u njegovom glasu. “Kad ćeš naći jednu pravu, zar se ne umoriš od toliko glupača, kako im samo popamtiš i imena?” Da mu neko drugi to kaže Mile bi se naljutio, ali je znao da je Laki u pravu, i ovaj mu je tako nešto i mogao da kaže. Uzdahnuo je i tiho još jednom rekao: “Šta ja znam...” A onda, želeći da promeni temu, rekao: “Opet sam sanjao onaj san...” Laki ga je prodorno pogledao. “Zar još niko nije pokosio tu prokletu livadu?” A onda se na trenutak zamislio i počeo: “Jebiga, ti znaš da ja nisam neki psihoanalitičar i tumač snova, ali sam listao malo literaturu od kako si mi prošli put ispričao za taj tvoj san... Snovi su svojstveni svakom čoveku, pa čak i životinje sanjaju. Samo spavanje je mehanizam opuštanja mišića i odmaranje nervnog sistema, kako bi čovek sakupio snagu za sve ono što ga čeka kad se probudi. Čovek provede trećinu svog života u spavanju, pa prema tome, to je jedna važna stvar u njegovom životu. E sad, najveći deo spavanja celokupna aktivnost organizma je umanjena, osim u jednoj fazi, takozvanoj REM fazi kad je povećana moždana aktivnost. Ta faza traje od osam do trideset minuta i ponavlja se više puta u toku noći. To je faza ‘kolutanja očiju’, kad se oči ispod kapaka brzo pomeraju. Tada sanjamo...” Laki je malo zastao, uzeo cigaretu iz paklice sa stočića i polako pripalio. “E sad, ljudi su oduvek pokušavali da protumače snove, naročito kad bi sanjali neke strašne stvari, poput veštica, vremenskih neprilika, i, što ne reći, svoje ili nečije smrti. Uglavnom, pravilo je da, što su snovi ružniji, njihovo značenje je povoljnije. Na primer, sanjati nečiju smrt, znači produžiti mu život... Snovi su najčešće odraz nekog snevačevog iskustva, njegovih želja i razmišljanja...” Malo zastavši, da povuče još jedan dubok dim, opet nastavi: “ Ovaj tvoj san je malo drukčiji od drugih, jer se stalno ponavlja, i, može se reci, da te opseda. Ovde se ne može prosto tumačiti san na osnovu nekog tvog iskustva. Frojd, koji se mnogo bavio snovima, takve snove je nazvao ‘arhaičnim ostacima’, koji cine nekakvo duhovno nasleđe. Jung je to nazvao “kolektivnim nesvesnim’, kao nekakvim ljudskim praiskustvom koje leži u svesti pojedinca.” U tom se čulo zvonce, i jedan lik je ušao u klub. Laki je zastao, pridigao se sa dvoseda, pogledavši u pridošlicu. Ovaj na nikog nije obraćao pažnju, nego se odmah uputio polici sa stripovima. Laki je imao ogromnu kolekciju stripova počev od ovih novih izdanja “Veseli četvrtak”, svaka sveska u celofanu, od po 190 dinara, pa onda nekoliko stotina polovnih stripova “Zlatne serije” i “Lunovog magnus stripa”. Cena ovih stripova je bila različita, zavisno od stanja u kojoj se nalazio strip i od toga koliko je bio redak na tržištu, i kretala se i do 250 dinara po svesci. Tu su onda bile i cele kolekcije strip revija “Stripoteke”,”Denisa”,”Eks almanaha”, pa strip albumi tvrdih korica najboljih crtača sveta. Pridošlica je uronio u taj svet, i Laki je znao da je ovaj zaboravio na vreme, i da ce proći dosta dok se za nesto ne odluči. Rekao mu je samo: “Komšija, ako Vam zatreba pomoć, slobodno zovi,” i ponovo se okrenuo Milu. “Kad bi tvoj san rasčlanili da bi mu videli značenje po ‘sanovniku’,” nastavio je Laki, “dobili bi nekoliko slika, koja svaka za sebe, ima neko značenje: stara kuća, bršljan, hodanje uvelom livadom, staro drvo precepljeno munjom, prazno gnezdo, zalazeće sunce, vetar koji duva u lice... Neću da te plašim, ali mogu ti reći, da mi se kosa digla na glavi, kad sam video u sanovniku da svaka ova slika sama za sebe znači neku nevolju... Naravno, može biti, i da je to samo nekakav pejzaž koji si video na nekoj slici, ili deo nekog filma koji si gledao, pa na to zaboravio...” Laki je zaćutao. Lice mu je bilo zamišljeno, gledao je odsutno negde prema izlogu, ali Mile je znao da je on sad odlutao negde daleko u svoju prošlost. Izgledao je kao da razmišlja o nečem što je hteo da zaboravi, o nekoj tajni koju sa nikim još nije podelio, i nikad ni neće... Onaj što je razgledao stripove, uputio se prema kasi noseći u ruci nekoliko komada. Laki se prenuo, ustao, pregledao ih, sabrao cene i naplatio. Mile je video da je ovaj izabrao nekoliko svesaka Marti Misterije, doktora za onostrano. Sa sterea se čula obrada stare stvari od Nazareth “Love hurts” Nan Vernon. Odličan ženski vokal u prvom planu i tiha muzika koja se probijala iz daljine. Mile je zagonento gledao u veliku uramljenu sliku na zidu iza dvoseda, nekakva zimska idila sa kućom na brežuljku zaklonjenom čempresima. Na trenutak je pomislio na kuću iz svog sna, ali ova je bila veća, brvnara od drveta, sa potkrovljem. Iz odžaka je veselo izlazio dim. Ne, to nije bila ta kuća. I Laki je posmatrao neku sliku. Samo, ta slika je bila u njegovoj glavi i stigla je iz davne prošlosti. Valjda, iz prohujalog vremena kad je on bio mlad.

3. Tog leta 1985. godine nešto ga je vuklo da se vrati kući. Tamo nije bio skoro tri godine, od kako je iznenada odlučio da se otisne u svet. Tad je bio još student Beograskog univerziteta i pomoću indeksa je otišao najpre u Nemačku, a posle i u druge zemlje Evrope. Zadnje dve godine je bio u Iraku, radio je na građevini. Imao je ugovor još do kraja godine, ali je iznenada, krajem septembra uzeo neplaćeno i vratio se u Srbiju. Kad je izašao iz autobusa na Valjevskom putu, do zaseoka Lakića imao je još nekoliko kilometara da prepešači. Bilo je toplo, pretoplo za ovo doba godine. Put je bio kolski, pošljunčen, ali neravan. Ovde su se još mogle videti zaprege sa volovima ili konjima, mada je bilo i traktora. Krivudao je između brda, prolazeći pored retkih kuća, pored kukuruznih polja, a najviše pored livada i pašnjaka, gde su se još napasala goveda. Ponegde pored puta uzdizali su se spomenici na grobovima vlasnika imanja. Ovde je tek odnedavno prestao običaj sahranjivanja na imanju pokojnika, ali su ovi krajputaši jos merkali prolaznike. Nije nosio puno stvari, jedna putna torba sa najpotrebnijom garderobom i poklon za majku. U kaubojkama i farmerkama, i samo majici bez rukava, zategnutoj preko širokih preplanulih ramena, sa dugom kosom vezanom u rep, više je ličio na nekog zalutalog hipija, nego na nekog iz ovih krajeva. Mislio je da ga niko neće prepoznati, par seljaka je video, nazvao im dobar dan, i oni njemu, ali su ga gledali ispod oka. Ni on njih nije poznavao, ali dobro, bio je još daleko od kuće. Iza njega je naišao stojadin, vukao se polako, izbegavajući rupe na putu. Za njim se vijorio oblak prašine. Baš lepo, pomislio je, samo mi je još to trebalo, i sklonio se malo da ga propusti. Auto je iznenada zakočio pored njega, oblak prašine ga je sustigao i obišao, otvorio se prozor i kroz njega se pojavila jedna čupava glava, koja je viknula: “Aleksa Lakiću! Jel si to ti, Aleksa?!”, smejao se neko kroz svoje požutele zube. Tek kad se malo razišla prašina koju je podigao auto, prepoznao ga je. Bio je to njegov drugar iz detinjstva Mihajlo Luković, zvani Kameni. “Ej, Kameni, ja sam, Laki!” “Nije te bilo više od deset godina u ovim krajevima”, zamislio se, “Nisam te video još od osnovne škole... Nego, ‘ajde, ulazi, da te bacim do kuće, i ja se vraćam iz Valjeva.” Otvorio mu je desna vrata. Laki je obišao spreda auto i seo na mesto suvozača. Kameni je živeo par stotina metara niže od Lakijeve kuće. Bili su komšije i nerazdvojni u ranom detinjstvu. Kad je završio osnovnu školu, Laki je otišao u Beograd, tu je živeo u Učeničkom domu. Retko je viđao Kamenog, jer je retko dolazio kući, radio je preko raspusta u gradu. Od onda se više nisu družili, životi su im se razišli svojim tokovima. Laki je bio ljut na sebe što je svog druga Kamenog skoro i zaboravio... “Ej, Kameni, Kameni, pa šta mi ti radiš?” pitao je. “Radim zemlju sa ocem, šta bi’? Nisam ja završio nikak’e vel’ke škole, k’o ti!” Gledao ga je pa dodade:” I nisam ja više Kameni, sad me više niko tako ne zove.” “E, ja ću tako da te zovem, uvek sam te tako i zvao!”, nasmeja se Laki. Malo poćuta, pa upita: “Jel viđaš moje?” Kameni ga je gledao. Bio je to krupan momak, od sto kila što bi se reklo, čupave crne kose nikad češljane, obučen u štofane pantalone i košulju, odelo koje je oblačio kad ide u grad. Nije to bila baš prikladna odeća za ovu vrućinu, košulja mu je do pola struka ispod pazuha bila mokra. Polako, porazmislivši, reče: “Viđam, i nisam čuo da dolaziš. Jel’ oni znaju da dolaziš?” Auto je polako plovio nizbrdicom. “Nisam stigao da javim. Odjednom mi je iskrslo.” Kameni je neko vreme ćutao, i gledao ispred sebe. Nesto je mrmljao sebi u bradu. Odjednom se prenu, pa ga oprezno upita: “A jel ti majka pisala?” Laki ga pogleda. Neko teško osećanje mu preplavi telo, baš kao i tamo u Iraku, kad ga je nešto vuklo kući. “Reci mi, ako nešto imaš da kažeš. Kako su moji?” Kameni se predade. “Pa, dobro, kad ja već moram biti taj koji će ti reći loše vesti! Aleksa, otac ti je na samrti. Poj’o ga rak.” Laki preblede. Nije mogao da progovori. I Kameni je ćutao i gledao put. Laki mu je zbog toga bio zahvalan. Otac mi je na samrti, pomisli. To me je vuklo. To me je vuklo kući. Zbog toga sam danima imao isto ovakvo osećanje zebnje kakvo sam imao malopre... Ali, stani, to ne može biti moguće. Majka je pre mesec dana pisala i ništa mi nije pomenula. Kakav je to rak da čoveka pojede za mesec dana? Onakvog čoveka? Skoro se nasmejao pomislivši, pa Lazar Lakić bi mogao ovog tu Kamenog da nosi na leđima sav ovaj put kojim se klackamo...? Pročistio je grlo i tiho upitao: “Koliko dugo je bolestan?” “Od prošle zime. Ja sam ga vozao po lekarima. Istopio se. Im’o je stodva’es’ kila, a sad nema cetr’es’.” To nije moglo da ima smisla, pomisli. Pa od prošle zime sam dobio od majke nekoliko pisama. U svakom je pisala da su svi dobro?! U svakom slučaju, stižemo, sad će mi sve razjasniti. Stizali su. Pošljunčen put se peo uzbrdo kroz šumicu. Još par stotina metara, pa će se pojaviti i njegova kuća. Gledao je kroz prozor u šumu. Prisetio se kako je sa ocem tu sakupljao drva. Prvo bi došao šumar i bojom obojio stabla koja su se smela rušiti. Šuma je bila njihova, ali nisu smeli obarati zdrava i jaka stabla, samo ona starija i oronula. Otac bi pljunuo u šake, uzeo sekiru, i obarao jedno po jedno. Nije mu dozvoljavao da bude tu kad ih obara. On bi kasnije došao i vukao odsečene grane. Tako bi spremali ogrev za celu zimu. Nekad bi bilo viška i za prodaju. Ko li je ovog leta spremio drva, sad kad je otac bio bolestan?, pomislio je. Čim su izašli iz šume, ugledao je. Izgledala mu je manja nego što se sećao. Oronula, mala kućica, na vrhu brežuljka, zarasla u bršljan. Izgledala je i ona bolesna. Kameni je zaustavio auto na vrhu brežuljka, ispred neugledne kapije. Udario je sa obe ruke po volanu, pogledao Lakija praznim pogledom i rekao: “Sad, šta je, tu je. ‘Aj’, pa se vidimo kasnije, navrati ako stigneš kod mene na rakiju.” Kad je izašao, Kameni je malo brže nego što treba poterao stojadina dole niz put, i nestao iza krivine koja je savijala iza njegovog ambara. Kao da je bežao od bolesti. Stao je na kapiju. Kuća je stajala levo od njega, malo uvučena iza čardaklije, ispruzena dužom stranom prema dvorištu. Tri sobe, sa ulazom u srednju. Ispred, celom dužinom dugačka veranda. Desno, naspram kuće, bio je ambar i iza njega drugo dvorište za kokoši.Ni one se nisu čule. Pravo je bila štala i iza nje senik. Noge su mu bile teške, i samo je stajao. Tada se na vratima kuće pojavila sitna ženica, sa maramom. Njegova majka Lenka. Majko, pomislio je, ali nije mogao da izgovori. “Aleksa, sine,” rekla je to tiho da je jedva čuo. A onda jače: “Aleksa, sine! Stigao si majku da obraduješ! Oca da vidiš! Lazare, stigao nam Aleksa,” ovo zadnje je doviknula okrenuvši se prema vratima. A onda je poletela prema kapiji. Odigao je od zemlje kao da je i ona imala četrdeset kila. Zagrljeni, ništa nisu govorili, osetio je samo kako joj se telo grči, dok je jecala. “Dobro, de, de ...” govorio je, ne znajuci šta drugo da kaže. Naglo se odvojila od njega, pogledala ga uvis, i krajičkom marame brisala suzu. “Kako si lep, da te se majka nagleda! Mislila je majka na tebe sve ove čamotne godine od kako si u belom svetu!” A onda se zamislila i tiho prošaptala:

“A otac ti je nešto bolestan...” I sad je htela to da umanji, rekla je to kao da ga je uhvatila prehlada, ništa strašno... “Zašto mi nista nisi o tome pisala?,” upitao je prekorno, skoro oštro. Malo se trgla, i tiho prošaptala: “Lazar mi nije dao. Svako pismo sam morala prvo da mu pročitam pre nego što ga pošaljem tebi...” Pomislio je na oca. Istina, bio je to ponosan čovek. Ali ovo? Da zabrani da mu išta kaže? I neka sumnja, kao crv, ušunjala mu se u glavu... Polako su krenuli prema ulazu. Dva stepenika, odškrinuta vrata i u sobi je. Na sredini sobe veliki drveni sto sa hoklicama. Pravo, mala vitrina sa posuđem. Na njoj su stajale dunje. Pravo desno smederevac na drva, pored otoman. Na njemu je sedela jedna baka u crnini, pognuta, i nešto šaptala, kao da se molila. Njegova baka Ilinka. Podigla je lice i pogledala ga. Prišao joj je i poljubio je. Nije se pomerila, samo ga je gledala. A onda je ponovo počela nešto da mrmlja usnama. “To je tvoj unuk, Ilinka, postao je pravi čovek!” ponosno joj je rekla Lenka, a njemu objasnila: “Baka je počela pomalo da se gubi. Samo tako odluta...” Levo i desno su bila vrata od druge dve sobe. “Gde...?,” zaustio je, a majka mu pogledom pokaže na desnu, zadnju sobu. Ušao je polako. Soba je bila zamračena. Bila su tu dva kreveta. Kad su mu se oči privikle na mrak, primetio je na jednom krevetu nešto malo, zgrčeno ispod pokrivača. Videla mu se samo glava. U stvari, videle su mu se samo oči. Sive, ugasle, tupo su gledale u plafon. Prišao je, i nagnuo se da mu bude u vidokrugu. Oči su ga gledale, i u njima se video samo užas! Trnci su mu prošli niz kičmu. Sve što je hteo da kaže, zaboravio je pred tim očima. To jeste bio Lazar Lakić, njegov otac. Bar oči su bile njegove.

4. Sedeli su u velikoj garnituri na galeriji, slušali muziku, pričali i, šta bi drugo, pili pivo i pušili. Ivan je došao sa Natašom nekoliko minuta pre osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli na galeriju. Ivan je pričao, a ostali su se smejali. “E, sad ću da vam ispričam kako sam bio na informativnom razgovoru sa policijom u subotu!’”, kaže Ivan pa nastavi: “Znaš onog klinca, Mile, što smo ga upoznali u “Riju”, kad nam je nudio onu narukvicu na prodaju?” “Joj, znam, onaj ružni, žut ko da ga je tata pravio sa dvadeset jaja, a ne sa dva!”, smejao se Mile. “Krenem ja u petak popodne kod Nataše u stan, i sretnem njega. Pozdravimo se, i priča on kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan lanac sa priveskom. Sad, nije važno, kaže kako plaćaju 900 dinara gram, i zove mene da odemo negde na pivo, kad proda.” Smeje se, a Nataša ga gurka, i moli: “Ćuti, nemoj...!” “Pričaj sad kad si počeo,” ubeđuje ga Mile. “Elem, kažem ja, ne mogu, žurim, krenuo sam kod Nataše u stan, ona me čeka. On se ponudi da dođe i on, i da donese pivo, pa da tamo pijemo... Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da neće ni doći...” “Polakomila se budala na pivo,” smeje se Mile “Nataša za vikend bila sama u garsonjeri, cimerka joj na selu, mi tako pričamo, kad oko deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci, i okačenom nekom ribom, na drugoj ruci. Zvoni, mislim, probudiće pola komšiluka. “A ta njegova riba nema šesnaest godina!”, ubacuje se Nataša. “Uvučem ih unutra, da ne bude komšije, a naročito baba Tažvaku, što živi u dvorišnom stanu pored Natašinog. I tu se mi porazmestimo, njih dvoje na jedan, ja i Nataša na drugi krevet, otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio i dop, izvukao nekoliko crta, ponudi i nas, mi odbijemo, i oni pošmrču sami...” “Sve se bojim da bi ti odbio, da te ja nisam klepila,” kaže Nataša. “Što, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj,” brani se Ivan. “Nije ti dobro od dopa,” cereka se Mile. “I nastavimo da pijemo,” nastavlja i Ivan da priča, “karton se prazni, čak i ova moja se napila, i daje mi signale očima. Pitam ga, kad mu ide zadnji gradski, kaže ima vremena, u dvanaest. Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga podsetim na autobus, oni ustanu, ona njegova sve zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvorištu, vidim ljube se. Kažem mu požuri, on meni, nema frke brate, a ja budala, dodam, da ako zakasne, mogu da se vrate ovamo... Jebiga, već sam se i ja napio... Ne znam šta mi je bilo, udarilo mi pivo u glavu.” Svi se smeju, Ivan nastavlja: “Posle dvadesetak minuta, ja i Nataša taman hteli, znaš, kad opet neko legao na zvono, ne prekida. Izađem, oni su, ko bi drugi, zakasnili su na gradski. Kreten kupio u dragstoru još jedan karton piva, nije se ni setio da postoji i taksi. Šta ću, uvučem ih unutra, Nataša obesila nos, mislim, strelja me očima. Oni seli ponovo na svoj krevet, opet priča, opet pivo, srećom, nema više dopa. Jebiga, mislim, propalo veče, nema cimerke, a ovi se uvalili, šta ću, udri tugu na alkohol. Ugasili smo svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube, a Nataša, besna, neće ni da me pogleda. Odjednom, on na njoj, svukao pantalone samo do pola dupeta. Nataša ode u kupatilo, a ja ostao da im držim sveću. Posle se okrenu, sad je ona gore, jaše ga, samo je u majici, na mene ni ne gledaju. Otišao bi i ja u kupatilo, ali Nataša zaključala. Da izađem napolje, probudiću baba Tažvaku, a Nataša nema više soba, to je garsonjera. Sedim tako, pijem pivo, ćutim i sam sebi pušim od muke.” Opšti smeh, smeje se i Laki. “Mogao si bar telefonom da snimiš pornić, pa da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u klubu,” kaze Mile. “Ne prodajem dečju pornografiju,” smeje se Laki. “Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti i režiser i kamerman, nazvao bi film “Bitanga i princeza”... Sad, koliko je ona princeza, to nije bitno, važno je da je on bitanga, jer je problematičan.” “I kako se to završilo?”, pita Mile. “Radili su to do četiri ujutro, kasnije su se pokrili. Nataša se vratila u krevet, legla i okrenula mi leđa. Ja sam pio i gledao noćni program na televiziji. U pet su otišli, ovaj mi kaže, brate, vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu više...” Provala smeha, smeje se i Nataša. “I kakve to veze ima sa informativnim razgovorom?” pita Mile. “Primila me Nataša da prespavam kod nje, kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni telefon, zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li poznajem tog i tog, i kad sam ga zadnji put video, on im je dao moj broj. Kažem, poznajem ga, video sam ga sinoć u gradu. On mi kaže, priče vam se ne slžu. Kažem, nisam još završio, kasnije je došao sa svojom devojkom kod moje devojke u stan, pili smo pivo, otišao je u pet ujutru. Pandur mi kaže kako je tip izjavio da smo nas dvojica sami celu noć proveli napolju na trgu i pričali. Kažem, nije tako, rekao sam kako je bilo. “Sta bi ti sam sa njim radio celu noć na trgu?”, pita Mile. “Ne znam u kom je lik tripu, ne bi ni sa devojkom provodio sam celu noć na trgu, a ne sa njim. Pandur me na kraju pita, da li mi je nudio neku tehniku, i zahvali mi se na saradnji. Kasnije me zove on, kaže, brate, bio si o-key, imam neke probleme sa pandurima. Najebem mu se keve, i uz to poskidam mu i svu ostalu rodbinu po spisku, i kažem mu da me više ne zove.” “Sad možeš da platiš sledeću turu piva, pošto si se kod pandura tako jevtino izvukao,” kaže Mile. “Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao ni tehniku ni zlatni lanac!” “Ma, šalim se, ja ću, ko još hoće pivo?” Laki je odmahnuo rukom da neće. Ivan je guzvao svoju praznu limenku. “Hoćeš ti, šećeru?” pitao je Natašu, a onda je rekao Milu: “Ma, donesi i nama dva.” Mile je otišao do šanka, uzeo iz rasladne vitrine tri limenke piva, i ostavio u novčanik na sanku 300 dinara. “Zadrži kusur,” rekao je novčaniku. Bacio je još sa šanka jednu limenku u Ivanove otvorene šake. Uz put mu je bacio još jednu, kad je Ivan prvu pružio Nataši. “Hej, nisi mi rekao kako je na vožnji?, “ upita Mile Ivana. Ivan je išao na obuku za vozača B kategorije. “Juče sam tek prvi put sa poligona izašao u grad. Pita me Dragoslav, instruktor, pre toga, jel imam tremu. Kažem nemam, pre nego što sam došao već sam omanuo tri piva! On pita, jel znam ja koliko je dozvoljeno po novom zakonu da imam alkohola u krvi? Znam, kažem, ali znam i da neću duvati pandurima dok sam u auto školi. On kaže, sledeći put ću duvati njemu, pa ako budem imao više od o,30 promila alkohola mogu slobodno da idem kući...” “Neki drkadžija,” kaže Mile. “Čuj ovo, samo što sam izašao na ulicu, pojuri auto neki pas lutalica lajući za točkovima. Kaže mi on, pazi da ne udariš psa. Kažem, jebe mi se za psa, ko mu je kriv ako podleti pod točkove. A on će, ako zgaziš psa, to ti se računa kao da si zgazio pešaka, pašćeš na polaganju. Kažem, neću zgaziti pešaka, pešaci ne trče i ne laju za autima.” “I, jesu preživeli svi pešaci tvoj prvi čas na ulici?”, smeje se Mile. “Pešaci jesu svi preživeli, ali Dragoslava zamalo da udari kap kad na semaforu nisam stao na crveno svetlo!” “A što nisi stao?”, pita Mile, i već se hvata za stomak od smeha. “Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno treba stati, ali, pravo da ti kažem, semafor nisam ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledećoj raskrsnici napravi polukružno okretanje. Mislim, daj odluči se, kažem, čekaj, jel si mislio na ovu raskrsnicu, ili onu sledeću, i u tom proletim kroz crveno”. “Ti nisi normalan!”, rekla je Nataša. “Slušaj ovo...,” nastavljao je Ivan da priča svoje dogodovštine sa obuke za voznju. Mile i Nataša su se smejali, dok je Laki sedeo zamišljen u svojoj fotelji, vrlo retko učestvujući u razgovoru, kad bi ga neko nešto direktno upitao.

Nešto pre deset Nataša i Ivan su odlučili da odu ponovo do Natašine garsonjere. Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su se, i oni su otrčali prema stanici, jer je upravo nailazio autobus. Mile je stao pored svog crnog suzukija od hiljadu konja. Laki je na vratima široko udisao svež vazduh. “Nisi nešto večeras raspoložen?” konstatovao je Mile. Laki se pravio da je prečuo pitanje. Odlutao je mislima negde daleko, mnogo dalje od ovog mesta i ovog trenutka ovde. Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz ulicu. Laki je stajao još na vratima kluba. Mislio je na svoju kuću u rodnim Lakićima, praznu, napuštenu već mnogo godina, iz koje je pobegao u jezivom užasu, on, koji se ničeg nije plašio, sa željom da se više nikad ne vrati... Pomislio je u sebi, bože, kako da kažem Milu, da je ta kuća iz njegovog sna, možda moja kuća…

5. Običaj je bio da kad je u kući bolesnik na samrti, komšije i rodbina dolaze da sede preko cele noći, da ga čuvaju. Lazar je imao rak grla. Već duze vreme nije mogao da priča. Otpustili su ga iz bolnice pre desetak dana da umre kod kuće. Od pre dva-tri dana nije uzimao ni vodu ni hranu. Samo su mu vlaznom maramicom kvasili usne. To veče, na dan kad je Aleksa stigao, u kući je bilo desetak ljudi i žena. Po dvoje-troje sedelo je pored Lazarevog kreveta, a ostali su sedeli u srednjoj sobi, pili kafu i rakiju i pričali. Ovog trenutka kod Lazara je bio Ilija Luković, otac Kamenog, prvi komšija i najbliži prijatelj. Sa njim je bila i njegova majka Velebita Luković, žena od preko sedamdeset godina, ali još uvek visprena. Povremeno je ulazila i Aleksina majka Lenka, da vidi da li nešto treba, da donese sveže pokvašenu maramicu, ili dospe Iliji rakiju. U srednjoj sobi se vodio neobavezan razgovor, pričalo se o vremenu, letini, i svakodnevnim poslovima. Pričao je Milutin Jevđić, valjda najstariji žitelj zaseoka Lakići, starac koji je pamtio i lepa i ružna vremena, čak i vreme pre Balkanskih ratova. “E, kažete ljudi, velika je vrućina, ali kakve ja vrućine pamtim, kad sunce siđe sa neba i pogori svu letinu, da govedo nema gde živu travku isčupati... Sećam se da sam kao dečak pravio kule od šljunka u koritu Jadra, jer preko leta nije bilo ni kapi vode da poteče. Ne znate vi deco,” obraćajući se Aleksi i Mihajlu “Kamenom”, “ kakva je vrućina bila one godine kad ste se vi rodili, a jadni rab božji Marko, brat Lazarov, i stric tvoj Aleksa, ispust’o bogu dušu svoju, tamo dole u šumi, na stazi kozjoj prema potoku, bog da mu dušu prosti.” “Stric Marko je umro od astme kad je imao petnaest godina,” rekao je Aleksa. Milutin ga je zagonetno gledao pa je nastavio: “Da, da, od asme... od smrta, što bi se reklo, nije tom detetu od početka bilo suđeno da živi, takav se rodio, evo je Ilinke, tu žive, može da kaže, bio je bolešljiv od kolevke.” Baba Ilinka je sedela na otomanu i nije ga čula, ljuljkala se napred nazad i nešto mrmljala, kao da je baš pevala uspavanku tom istom Marku. “A bilo je i tak’o vreme, kad se Marko rodio, nije bilo lekara, rat je još traj’o, a otac mu Gavro je pogin’o tamo kod Valjeva a da ga nije ni vid’o. Pogin’o zajedno sa ocem svojim a mojim saborcem još iz prvog velikog rata, mojim imenjakom Milutinom, da da... Ubili ih dušmani, našli ih posle zajedno zagrljene i jedva ih razdvojili kad su ih sa’ranjivali..” Milutin nije pomenuo da su i Gavra i Milutin, kao i on sam, bili u četnicima, kao i uostalom većina seljaka iz ovog kraja, ali Aleksa je to znao. “E jadna nam je ova naša mučenica Ilinka, namučila se kroz život, kako, samo ona zna. I čovek i svekar od početka u ratu, njoj na pleća nekoliko sitne dečice, samo je Lazar rat preživeo... I na kraju, dobi još jednu nesretnu dušu, Marka, da se muči s njim, šta je jadna preturila preko glave, dobro je i živa!” Aleksa je gledao u svoju baku Ilinku, i bi mu nešto teško oko srca. Uzdrža se da ne pusti suzu. “Jedino joj je Lazar bio uzdanica, izrast’o je u pravog čoveka, na dedu, vodio je kuću k’o pravi domaćin još od kako je dorast’o za motiku...” Aleksi se činilo da ga Milutin gleda nekako prekorno, kao da je hteo reći, a ti, Aleksa, čim si odrastao, otišao si i ostavio svoje da se sami muče. “Lazar je Marku bio k’o otac, pazio ga je k’o svoje dete...’ Aleksa je spustio glavu i gledao u svoju čašicu sa rakijom. Milutin je nastavio svoj monolog: “E, mnogo izgibosmo u ovim ratovima, eto, iz prvog rata u selo smo se vratili ja i Milutin i Savatije i još samo nekoliko ljudi. Pa selo se zove Lakići, a u njemu samo jedna kuća Lakića, tvoja Aleksa, a ostalo sve izumrlo u bedi i ratovima ...” “Imao je Milutin još jednog sina, Radovana, junačinu, pogin’o je hrabro jos četr’es druge braneći srpstvo.” Malo poćuta, pa dodade: “Treći sin otide pred rat na škole, pa ga ovi nekrsti što i na svoju krsnu slavu pljuju, preludiše i prevukoše na svoju stranu, streljale ga vlasti u Beogradu, jer je propagir’o nekakvu revoluciju... Sećam se, kad je Milutin čuo za Jovana, plako je više od muke što ovaj pogibe za komuniste!” “Moj deda-stric Jovan je ranjen kad je uništavao gorivo za nemačke tenkove. I on se borio protiv okupatora. Uhvatili su ga i mučili, ali nikoga nije odao. Posle su ga Nemci streljali,” stao je u odbranu svog dede-strica Aleksa. Milutin na to ništa nije odgovorio, nego je nastavio: “Pričam ti kako i Radovan i Jovan pogiboše mladi, još se ni ne oženivši ...I tako, od cele loze Lakića ostade samo Lazar.” Malo poćuta, pa dodade: “A iza njega ti, Aleksa.” Malo je poćutao, pa tiho dodao: “Eh, šta ti je život, koliko god da doživiš, kratko je, a posle se u sanduku dugo leži..." Baka Ilinka, koja je svo vreme pogruženo sedela na otomanu i ćutala, odjednom je ustala i vikala, smejući se: “Oni su ovde, sa mnom! Oni su ovde, sa mnom! Lenka, pogledaj, oni su ovde, sa nama!” i veselo pokazivala majci prema lusteru. U sobi je nastao tajac. Svi su pogledali prema plafonu, i ugledali dva leptira, koji su lepršali oko sijalice. U tom su se otvorila vrata od sobe. Tu je stajao Ilija Luković, i gužvao svoju kapu. Pogledao je u Aleksu i rekao: “Aleksa, Lazar je upravo izumro...”

6. Bilo je tek deset uveče, i za njega je to još bilo rano. Rešio je da se odveze do kluba u kojem je preko vikenda radio. Još jedno-dva piva, da malo proćaska sa drugarima, ako ih bude, i, što ne reći, da odvoji neku malu da mu ispuni noć. Kafe klub “Scilla” se nalazio u strogom centru gradu, u jednoj od uličica koje su presecale pešačku zonu. Od četvrtka do nedelje klub je radio kao diskoteka, gostovali su prenaduvani gradski high tech di-džejevi. Od ponedeljka do srede atmosfera je bila mirnija, čak si ponekad mogao naći i slobodan sto. Otišao je pravo za šank. Radio je novi dečko, znao mu je ime, ali ga nije dobro poznavao. Ali, on je poznavao Mila, bar je znao šta ovaj pije. Bez reči mu je doneo mali Lav, i pokazao mu, sačekao da on klimne glavom, i onda ga otvorio. Mile je voleo da pije iz flaše. U klubu večeras nije bilo neke gužve, bilo je zauzeto par stolova, uglavnom u bašti, a veći deo prostora unutra je bio prazan. Samo neke goste je znao iz viđenja, jer su često dolazili. Pretpostavio je da je još rano, današnji klinci su izlazili tek u jedanaest. Otpio je u cugu jednu trećinu piva iz flaše, zapalio jedan Winston 100s iz paklice, i duboko uvukao prvi dim, uživajuci u osećaju koji mu je preplavio celo telo. “Gde je Zukić?”, upitao je konobara. Draško Zukić je bio njegov kolega iz obezbeđenja, koji je trebao raditi večeras. “Izašao je nesto da kupi,” odgovorio mu je konobar, a onda, pogledavši prema vratima, dodao: “Evo ga, vratio se!” Zukić je bio krupan, malo više prosed nego što bi se očekivalo za njegovih trideset sedam godina, ali čovek pun snage, energije, i neke vesele prostodušnosti, koja je izbijala iz njegovog stava. Poreklom iz Kljuca, u Bosni, živeo je u Beogradu zadnjih petnaestak godina, tu se i oženio i napravio dvoje dece, jednog dečkića i jednu curicu. Mile ga je znao zadnje dve godine, radili su zajedno u Protekti. Mile se ceo okrenuo na stolici, podigao uvis obe ruke i veselo mu viknuo: “Pa gde si ti, brate, gde lutaš?” Zukić mu je prilazio, široko se osmehujući. Pozdravili su se udarivši jedan drugom šakom o šaku. Zukic je primakao jednu šank stolicu sebi pod dupe i seo. “Jesi opet malo blb-blb blb-bll…?” udarao je svojim prstom po usnama, ispuštajući suglasnike, što je njemu značilo, nešto, kao, opet si malo više popio? “Ma, neee, tri piva…” smejao se Mile. “A šta je to, za šampiona! Šta radiš?” “Došao sam tebe da vidim. Može pivo?” Zukić se smejao. “Mogu misliti, mene da gledaš!” Pa se uozbiljio, videvši da Mile pokretom ruke zove konobara: “Ej, nemoj, hvala ti, moram da popijem diklofenak, uhvatilo me nešto u leđima…” “Jebe te godina proizvodnje, a?” “Više kilometraža,” ispravio ga je Zukić. “Jebi ga, brate, šta da ti kažem, doći ću i ja u tvoje godine,” smejao se Mile. “Mada, sad kad te gledam, boju imaš, još samo da se ukočiš!” “Idi, beži, pa, nisam baš na umoru! Miki, daj to pivo!” “E, takvog te volim,” obradova se Mile, pa rece konobaru. “Donesi dva, !” Kucnuli su se i ispili. Mile je dokrajčio prvu flašu. “Kako su ti klinci?” pitao je Mile. “Ej, dobro su, šta da ti kažem, lepi na mamu, pametni na tatu… Ma, pametniji od tate, ovi danjašnji klinci se rađaju sa fakultetom, eto, moj Laki, on je stariji, namešta mi sve na mobilnom, igra igrice na kompjuteru, a ja znam samo da ga ugasim, i to kad izvadim utikač iz struje… a nema još sedam!...” Zukić je volio da se raspriča o klincima. “Lepo je to imati klince…” zamislio se Mile. “Pa, šta čekaš, mlad si, imaš stan, imaš para…?” “Još samo da nadjem neku ozbiljnu devojku…” “E, pa brate, ovde je nećeš naći. Video si i sam, kakve si sve odavde vodio u stan!” “Ti si danas drugi koji mi je to rekao,” setio se Mile Lakija. Zukicu je zvonio mobilni. “Gde si, čoveče?... Šta?... Kad…? Radim… da… da… Da vidim, sačekaj!” Spustio je telefon, i, ozbiljan, okrenuo se Milu: “Mogu li da te zamolim da me zameniš ovde pola sata, jedan prijatelj mi je imao saobraćajku, udario ga neki ludak izlazeći na ulicu iz haustora, da skočim do tamo, da vidim je li mu treba pomoć?” Izgovorio je sve to brzo, u jednom dahu. “Naravno, tu sam, samo ti idi!” Mile je znao da je bilo dana i kad je Zukić njega menjao. Zukic je rekao svom sagovorniku da odmah dolazi, ustao, kucnuo Mila po ramenu, i pošao brzo prema vratima. Na ulazu se skoro sudario sa jednim starim gostom kafea, poznanikom, koji ga upita: “Gde ćes, Zukiću?” Zukić je zastao, podigao prst u visini lica, smišljajući kako na brzinu da odgovori, a onda, uvidevši da nema vremena da mu sad sve otpočetka objašnjava, samo odmahnuo rukom, rekao: “Ma, jebi se, ne zadržavaj me, eno, neka ti Mile kaže gde ću!” i istrčao napolje, do auta. Poznanik je gledao za njim u čudu! Mile se za šankom zacenio od smeha. Ostavši sam, Mile je zapalio cigaretu i zamislio se. Razmišljao je o tome kako mu je Laki danas bio čudan, od trenutka kad mu je ponovo ispričao za svoj san. Nije se on mnogo uzbuđivao zbog tog svog sna, bio je momak koji je čvrsto stajao na zemlji obema nogama, i ništa takvo kao što su snovi, nije ga moglo izbaciti iz ravnoteže. Sanjao ih je on, valjda, već milion, svakakvih gluposti, bilo je čak i karakondžula koje su pokušavale da ga uplaše, ali nikad nije tražio nekog da mu tumači snove iz tamo nekakvog sanovnika. Najčešće ih je zaboravljao odmah pošto bi se probudio. Za ovaj je onako, usput, ispričao Lakiju jednom prilikom kada se na galeriji povela priča o jednom filmu, vezanom za snove kojima je glavni lik predviđao nekakve strašne nesreće i katastrofe. Jedina stvar koja ga je navela da to ispriča, je to, što se san, u malim prekidima, već nedeljama ponavljao. U kafe klub je ušla jedna devojka, malo zastala i uputila se pravo prema šanku. Trojica pijanih mladića, koji su sedeli za prvim stolom do vrata, i do tada glasno razgovarali, na trenutak su zaćutali, a onda je jedan od njih glasno zazviždao za njom. Sedajući na sank stolicu, lagano je mahnula konobaru, koga je , verovatno, poznavala. U Milov vidokrug je ušla dok se primicala šanku, i on je počeo otvoreno da je posmatra. Prvi put je video ovde, u ovom lokalu. U stvari, ovakvu devojku, mislio je, prvi put je video u životu. Imala je oko dvadeset godina, i, verovatno je bila njegove visine, ako nije bila u štiklama. Tanka crna letnja haljina, sa niskim dekolteom, bila joj je iznad kolena, taman toliko, da se to ne bi moglo nazvati nepristojnim. Nosila je i malu kožnu jaknicu, raskopčanu, koja joj je dopirala do iznad kukova. Po ispupčenjima na haljinici videlo se da nije nosila ništa ispod nje, osim gaćica. Njih je na trenutak video dok je prekrštala nogu preko noge sedajući. Duboke, letnje čizme, od crne kože, sa visokim potpeticama, dosegnule su joj do kolena. Ono što ga je na njoj zadivilo, bile su krupne, zelene oči, kojima ga je na trenutak pogledala, odvažno, ne sklanjajuci pogled pred njegovim. Dugu, talasastu, crnu kosu je nehajno vezala u rep. Tek crnilo za trepavice i diskretan ruž boje usana je bilo sve što je imala od šminke. Ipak, njeno lice je odisalo svežinom, i sve je bilo tu na mestu, ravan nos, predivne, malo napućene usne, i dva reda ravnih belih zuba, koje je pokazala kad mu se osmehnula. Bilo je to najlepše stvorenje koje je on uživo video. Preduhitrio je konobara i obratio joj se: “Izvini, mogu li da ti ja ponudim piće?”

Klimnula je glavom, kao da je to nešto najnormalnije, i pristala. “Smirnoff vodku sa ledom.” rekla je konobaru. Kad je dobila piće, Mile je podigao svoju flašu i bez reči joj nazdravio. Ona je uzvratila, blago liznuvši visoku čašicu. “Ja sam Mile,” predstavio se. A onda dodao, “nisam te ovde viđao.” “Magdalena.” “Mogu li da ti se pridružim?” Delile su ih tri stolice. “Što da ne? Nemam ništa protiv da bolje upoznam kavaljera koji me časti pićem!” Premestio je sa sobom samo cigarete i upaljač, a konobar mu je, uslužno, premestio i piće. “Magdalena, izvini ako sam malo nepristojan, ali kako to da te nikad ovde nisam viđao?” “Nisam odavde. U poseti sam kod brata, a to je, inače, ovaj klipan ovde,” pokazala je na konobara, koji se nacerio. “Miki, pa ti se ni ne hvališ da imaš ovakvu lepoticu za sestru,” namignuo je konobaru. Ovaj se jos cerio, dok je iza šanka glancao čašu. “Ona je slobodna devojka,” rekao je, i to je zazvučalo kao da nema ništa protiv toga da Mile krene u akciju. Bio je dve-tri godine mlađi od nje. “Lepo ti mene čuvaš,” rekla je, kobajagi, prekorno, i ponovo se nasmejala. “Odakle si?” pitao je Mile. “Ja sam devojka sa sela!” rekla je prkosno, zabacivši glavu. “Ne izgledaš mi tako.” “A što, po tebi devojka sa sela treba da nosi opanke i maramu?” “Nisam tako mislio. Ne znam, u stvari ni šta sam mislio, ja ni ne poznajem ni jednu devojku sa sela,” nasmejao se Mile. “Eto, sad poznaješ!” Mile je otpio gutljaj piva. Magdalena je potražila u svojoj maloj tašnici cigarete, izvukla iz paklice jedan Eve 120s , i on joj je uslužno pripalio svojim zipo upaljačem. “Pa, kakvi su ti utisci odavde?” “Nemam ih još. Stigla sam danas popodne. Upisala sam Psihologiju i ovde ću od oktobra studirati...” “Pa lepo, imaćeš ovde mnogo kandidata da proanaliziraš. Eto, možeš poceti od mene,” pokazao joj je i svoje bele zube. Dok se smejao, pojavile su mu se iznad usana dve male jamice. “Ne znam baš, imaš lep osmeh, a to je možda samo zato što planiraš da me večeras odvučeš u auto.” Rekla je to, kao da u stvari, i ne bi imala ništa protiv. “Mogao bih samo da te provozam na motoru.” “Mislim da bih se smrzla od straha!” “Ne boj se, za prvi čas ne bih vozio vise od šesdeset!” “Ti izgleda planiraš više od jednog časa,” pogledala ga je svojim krupnim očima, i njemu je srce postalo ogromno. Momci oko prvog stola do vrata su zvali konobara. Mile ih je samo ovlaš pogledao, profesionalna deformacija. Namirisao je nevolju. Odgovorio je Magdaleni: “Ako ti se svidi.” “A ako mi se ne svidi, obećavaš da ćeš me ostaviti kod prvog taksija?” “Ako baš insistiraš, obećavam, očiju mi!” “Lažes.” Bilo joj je to zabavno. “Kad kažem majke mi, ja lažem. A kad kažem očiju mi, ne lažem, majke mi!” smejao se Mile. “Ti si jedan vrlo duhovit dečko, to ti priznajem.” Smejala se a zatim je dodala: “A šta ti studiraš?” “Studirao sam za bika, ali sam pao na rikanju. Od tada studiram TOF.” “A šta ti je to, TOF?” “Trčanje oko fakulteta.” “Dobro, ne moraš da mi kažeš.” “A sad ozbiljno, ne studiram ništa. Radim kao obezbeđenje.” “Ti si onda neki žestok dečko,” gledala ga je znatiželjno. “Baš bih volela da te vidim kako praviš red.” Miki, koji je u međuvremenu odneo piće za prvi sto, nešto se bučno raspravljao sa onim momcima. Jedan od njih, očigledno pijan, je stajao i pružao ruku preko stola, pokušavajući da ga dohvati. Flaše i čaše na stolu su bile prevrnute. “Gledaj sad!” Mile je ustao, i skinuo jaknu. Ispod je često nosio majicu na kojoj je pisalo Obezbeđenje, iako nije radio. To mu je često pomagalo da bez velikog uplitanja smiri klince koji su malo više popili. I ovo su bili klinci, imali su manje od osamnaest godina. Sećao se da ih je viđao vikendom u klubu. Prišao im je. Onaj koji je stajao, glasno je psovao konobara. Druga dvojica su sedela i posmatrala. “Slušaj, debilu, ne znaš ti kome se obraćaš! Mogu sad da te pocepam kao svinja masnu krpu, ej, klipane! Očisti ovo sranje i donesi nam ponovo piće, kad ti kažem!” “U čemu je problem?” upitao je Mikija. Stajao je blago raširenih nogu, sa opuštenim rukama, ali spreman da u svakom trenutku skoči. “Namerno je izdigao sto i prevrnuo sve sa njega,” kratko je objasnio Miki. “Jesu ti platili?” pitao je. “Nisu.” Galamdžija je sada stajao i gledao Mila. Videlo mu se po očima da nije samo pijan, nego da je još na nečemu. I druga dvojica su ga gledali, očigledno su ga prepoznali. “Momci, platite piće i napustite lokal,” rekao je mirnim, dubokim, oštrim glasom. “U redu je, nema problema, koliko treba?” brzo je upitao jedan od ove dvojice koji su do sada samo sedeli, izvadio dve novčanice od po 1000 dinara i spustio na sto. “Biće dovoljno, nije ništa polupano, zadrži kusur!” A onda je hitro uhvatio za ruku onog što je stajao i pokusavao da dohvati i zgužva novčanice sa stola, ustao i zagrlio ga: “Idemo sada.” “Za šta mu plaćaš, jebe mi se za njegovu pišljivu sestru, hoću da pijem!” “U redu je, brate, mi sada idemo, nema nikakvih problema,” govorio je Milu dok je vukao svog drugara prema izlazu. I treći je ustao, polako izlazio licem okrenut prema Milu, i mrko ga gledao. “Videćemo se mi još!” vikao je galamdžija dok je izlazio. “Kad god poželiš!” odgovorio mu je Mile. Kad su se vrata za njima zatvorila, Mile je upitao Mikija. “Zašto pominje tvoju sestru?” “Ovaj naduvani je tražio da zovem Magdalenu da sedne za njihov sto. Vređao me je kad sam mu rekao da mi je to sestra i da nije slobodna.” “Ima li dovoljno novca za ceh?” Klimnuo je glavom. Uzeo je novac, i počeo da kupi prevrnute čaše i flaše sa stola. Mile se okrenuo prema Magdaleni. Bila je vesela, smejala se i tapšala mu. “Bravo, sredio si ih bez ijednog ispaljenog metka!” “To su samo pijani klinci. Dovoljno je samo da malo podignem obrve i oštro ih pogledam, pa da ih smirim.” Obukao je ponovo svoju jaknu.

”Mada, onaj mali, naduvani, verovatno neće biti miran dok jednom ne dobije i batine!” Nastavili su pričati još jedno pola sata, a onda je Mile video Zukića, ulazio je u kafić i pokazivao mu znake licem i rukama Magdaleni iza leđa, u smislu, dobra ti ova večerašnja. “Je li sve u redu, brate?” pitao ga je Mile. “Jeste, ma, neki penzioner, ulubio je sebi branik, drugaru napravio štetu na krilu od trista evra, a nema para ni za bolje naočare, naravno, deblje od starih!” Zukić se cerio prilazeći im. “Kažem mu ja, što vozi noću kad ne vidi ni danju… “ “Ka-sta-strofa!”, smeje se Mile. “Poštovanje, ja sam Draško Zukić,” predstavio se on Magdaleni. Mile ih je upoznao, a Magdalena je Zukiću poklonila još jedan svoj osmeh za padanje u nesvest. Onda je pogledala u sat na displeju svog mobilnog telefona. “Moram ići,” rekla je, i okrenuvsi se Milu, upitala: ”Hoces da me donekle otpratiš?” “Naravno.” Pokupio je cigarete u džep, izvadio par novcanica i platio. “Zukiću, ostavljam ti sad radnju u ispravnom stanju. Miki, vidimo se. Ako te neko ponovo bude gnjavio, tu ti je sad profesionalac!” Zukić je pitao: “A šta je to bilo?” “Ništa naročito, reći će ti Miki.” Nasmejao se, setivši se Zukićevih reči kad je izlazio. “Vidimo se, brate, sutra!” Izašli su na ulicu. Noć je bila topla, iako je bio početak septembra. Krenuli su prema pešackoj ulici, udaljenoj stotinjak metara. Primetio ih je čim je izašao. Stajali su pedesetak metara od kafića. Naduvani se nešto raspravljao sa onim sto ga je odvukao. Treći je posmatrao ulaz kafića. Kad ih je ugledao, nesšto je viknuo drugoj dvojici. Mile nije čuo šta, od muzike u bašti, ali se to verovatno odnosilo na njihov izlazak. “Ne plaši se,” rekao je Magdalenii, koja je na trenutak zastala kad ih je uočila. Naduvani se odjednom otrgao od druga koji ga je pokušao da zadrži, i krenuo prema njima. Pratio ga je osmatrač. Mile je rukom zaustavio Maju i polako pošao prema ovoj dvojici. Treći je ostao gde je i bio i odande gledao. Naduvani je sa urlikom poleteo. Mile je primetio da na ruci ima nešto, kao bokser. Drugi ga je pratio na korak-dva. U istom trenutku, kada su stigli do njega, uradio je dve stvari. Uhvatio je ispruženu desnu ruku naduvanog u zamahu za udarac, i okrenuvši ga u zaletu, zavrnuo mu je na leđa. Istovremeno, sa osloncem na levu nogu, podigao je desnu i drugog napadača strahovitim udarcem pogodio u grudi, od čega je ovaj odleteo unazad par metara i udario leđima o kontejner za smeće. Ostao je da leži, kao riba na suvom, pokusavajići da povrati istisnut vazduh iz pluća. Naduvanom je podigao ruku toliko visoko iznad leđa, dok nije čuo kako je njegov zglob izleteo iz časice. Svukao mu je drugom rukom bokser sa ruke i onda ga je snažno odgurnuo od sebe, da je ovaj tresnuo glavom u taj isti kontejner, i pao pored drugara. Stao je pored njih, i kad je video da se ni jedan ne diže, ubacio je bokser u kontejner. Obratio se trećem, koji je stajao desetak metara dalje, sav ukočen. “Nosi ih odavde. I reci im da neću više da ih vidim u blizini.” Okrenuo se i vratio Magdaleni, koja je drhtala. “Vodi me negde odavde,” samo je tiho rekla.

7. Bilo je proslo vise od šesdeset sati kako nije spavao. Sve do sada, čini se, nije bio ni svestan praznine u sebi, poslovi oko sahrane su mu bili zaokupili svu pažnju. Od kako je juče ujutro u ranu zoru otisao do crkve da pozove paroha Nikodija Stefanovica, pa sve do večeras, kada je na kapiji ispratio poslednje prijatelje Lazareve, koji su sa okolnih brda došli danas da mu iskažu poslednju poštu, sve mu je prošlo u magnovenju, kao u nekom filmu u kom on nije svesno učestvovao. Stao je na kapiji, zapalio cigaretu, i, duboko uvukavši prvi dim, kao da je pokušao dimom da ispuni tu prazninu, koja mu je odjednom preplavila grudi. Tada je pokušao da se priseti svog oca Lazara, kakav je bio u njegovoj svesti sve dok ga prekjuče ponovo nije video, čoveka ogromne snage i energije, ali mu je u pamet stalno dolazila slika bledog upalog lica, tanke, prozirne kože zategnute samo preko kostiju, i sivih, ugaslih očiju, koje su ga gledale sa samrtne postelje. Seosko groblje, zajedničko za više zaseoka, bilo je na par kilometara niz put kojim je neki dan došao sa Kamenim do kuće. Nije bilo veliko, par desetina razasutih spomenika novijeg datuma grupisanih po familijama, smeštenih na vrhu brežuljka, u hladu dvoreda kestenova, do koga se stizalo krivudavim pošljunčenim putem. Grobovi Lakića su bili najbrojniji, i on pomisli kako je tačna opaska starog Milutina Jevdjića o tome kako u Lakićima vise nema Lakića, skoro svi su se već bili premestili ovde, u mir i senku kestenova. Putem od svoje kuće polako mu je prilazio Ilija Luković. Laki je stajao na kapiji i posmatrao ga. Sunce je već bilo zašlo iza šumovitog obzorja i mrak je polako padao. U jednom trenutku, učini mu se da to nije Ilijino lice, nego nečije drugo, iskeženo i sa nekim grozničavim sjajem u očima, i neka jeza prostruji mu telom. Ali, kad se bolje zagledao, video je samo skrušeno lice starog čoveka, pomalo umorno i skrhanom nekom tugom. Pripisao je svoje pređasnje viđenje umoru i igri senki koje su padale u predvečerje. Treba da se naspavam, pomislio je. “Zahladnelo je,” rekao je Iliji kad je prišao, ne znajući šta da mu kaže. I stvarno, iznenada je osećao nekakvu hladnoću. Ilija ga je gledao pravo u oči. Učinilo mu se malo čudan taj pogled, kao da ga nekako procenjuje. Osetio je da se Ilija sprema nešto važno da mu kaže. “Aleksa,” počeo je Ilija i dalje ga gledajući pravo u oči. “Lazar ti je ovo ostavio.” Tada je video u njegovoj ruci jednu kovertu. Ilija mu je polako pružio rukom. Laki je pružio ruku da je uzme, ali Ilija je nije ispuštao. I dalje ga je gledao u oči i zatim je rekao: “Lazar je bio dobar čovek, zapamti to, Aleksa!” Onda je pustio pismo, okrenuo se i polako se vratio odakle je došao. Laki je pogledao pismo. Bila je to debela bela koverta, bez marke, i na njoj je stajalo par redaka napisanih čitkim Lazarevim rukopisom. Dok je razgledao kovertu, pomisli na to da se ne seća da je danas uopšte razgovarao sa Ilijom. Kao da ga je ovaj ceo dan nešto izbegavao. I, iako je koverta bila zatvorena, obuze ga osećaj da Ilija zna šta se nalazi unutra. Polako je otcepio jedan kraj pisma. Izvadio je nekoliko stranica papira ispisanih Lazarevom rukom. Mrak je sve brže padao i nije bilo dovoljno svetla za čitanje. Usao je u kuću. Baka Ilinka je sedela na istom mestu kao i noć kada je Lazar umro. Lenka je pospremala šolje i čaše ostale na stolu. Ušao je u Lazarevu sobu i seo na njegov krevet, u kome je proveo poslednje dane. Na sredini sobe su još stajale dve hoklice na kojima je, još pre samo nekoliko sati, stajao Lazarev sanduk. Pročitao je pismo jednom, pa još jednom…

8. Miris sopstvenog znoja, baš kao posle nekoliko serija sklekova, i miris njenog tela, tako prijatan, mešali su se, stvarajući eksplozije u njegovoj svesti, u ritmu pokreta njihovih pripijenih tela. Osećao ju je svakim čulom, do granica neizdrživog zadovoljstva. Ljubio je njena ramena, grudi, vrat, grizao je, plazio je, gutao slatkast ukus njenih usana. Dolazio je do ivice ambisa, i opet se odmicao, odlažući neizbežno, burno, skoro električno pražnjenje... Njegova soba u polumraku, električna rasveta u prozoru, svetlucanje led-dioda sa sterea, igra senki na plafonu, probijali su se između njegovih trepavica. Sklanjao je rukom njenu kosu sa svoga lica i pokušavao da joj vidi lice, ali video je samo tamnu senku. Ali znao je da je tu, osećao je njen pogled uperen u njega. A onda se izmicala, osećao je njene zube i usne na svojim bradavicama, stomaku, preponama. Vukao ju je ka sebi, ali njena glava je vec bila između negovih nogu, i on se prepustio. Gledao je senke koje su treperile na plafonu, u seriji fleševa, i, odjednom mu se činilo, to više nije bio taj plafon, nego neki drugi, i to više nije bila njegova soba, nego nečija tuđa... Ali, nije mu to bilo važno, jer zadovoljstvo se pojačavalo... Zatvorio je oči, i samo uživao. Sad je on gurao rukama njenu glavu jos niže, klizao se preko zgužvane posteljine i glava mu je padala preko ivice kreveta. Otvorio je oči, ali ispred njega je bio mrak, opet ih je zatvorio, ali glava mu je padala, ivica kreveta mu je sad bila ispod ramena... Osećao je pritisak u slepoočnicama , bljeskovi boja titrali su mu ispod zatvorenih kapaka. Otvorio je ponovo oči, ali u prvi mah nije ništa drugo video osim senki, koje su pulsirale, u ritmu krvi koja je pulsirala u njegovim grudima. Senke su se igrale sa njegovim očima, spajale se i razdvajale u ništa prepoznatljivo, ali je osećao da nečeg tamo ima, nečeg što ih posmatra, ali nije mogao da vidi šta je to... A opet, ona je još bila tu, držao je njenu kosu i stezao u svojim rukama. Osećao je njenu kožu na svojim butinama, a njeni nokti su ga grabili po slabinama. Skoro da je bolelo koliko je prijalo. I nije mu bilo važno da li nečega ima tamo u tami, jer vrhunac je stizao, u naletima, dok su mu leđa polako klizila niz ivicu kreveta, ukopao se polusavijenim nogama u zgužvanu posteljinu... A onda su se senke ispomerale, i sad je video da je nešto stvarno tu, i to nešto mu je prilazilo, ali on je bio paralisan, ne od straha, nego od isčekivanja... Skoro odjednom, osetio je da se sve oko njega izmenilo, to više nije bila njegova soba iznad Lakijevog kluba, nego neka druga, glava mu je pala na nekakve krpare, a telo mu je bilo na nekom starinskom drvenom krevetu, i, činilo mu se da je to san, da je zaspao vodeći ljubav sa Magdalenom. Protrljao je oči i okrenuo glavu u svim pravcima. Ona je još bila tu, video je njenu kosu izmedju svojih nogu, drzala ga je za bokove da ne spadne skroz, i osecao je njene usne koje su ga uvlačile. Ali, enterijer definitivno nije bio taj, video je u polumraku, i ona senka iza njegove glave, je bila neka ljudska prilika, stajala je na vratima i posmatrala ga. Sad je bio paralisan, hteo je da vikne, da se probudi, ali iz grla mu je sa ogromnim naporom izlazilo samo nekakvo tiho krkljanje. A ona je nastavljala sve jače da ga uvlači u sebe, počela je da grize, skoro da je bolelo. Držala ga je za bokove da mu telo ne spadne sa kreveta i uvlačila u sebe cele njegove genitalije. Pokušao je da se otrgne, ali telo ga nije slušalo. Hteo je da vikne, ali grlo ga nije slušalo. Hteo je da se probudi, ali razum ga nije slušao. Grozničavo je razmišljao, ovo je san, šta bi drugo bilo, ma kakav san, jebena noćna mora.... A onda se prilika sa vrata naglo pomerila, urliknula i skočila prema njima. Na trenutak je zatvorio oči, isčekujući udarac, osetio je vetar iznad sebe, ali ništa ga nije dotaklo. Kad je otvorio oči, video je da je prilika već bila na krevetu, i vukla za kosu Magdalenu, i osetio je snažan bol kad se njena glava otkidala od njegovih prepona... i dalje je bio mrak, i video je samo siluete dve prilike koje su se borile iznad njega, a on je, oslobođen, tresnuo dupetom na pod... Dve prilike su skočile sa kreveta i poletele prema vratima, sad više nije mogao da prepozna koja je od nih Magdalena, jedna je ispuštala zvukove nalik životinjskim urlicima. Još trenutak, i nestali su iza vrata, a urlici su su prerasli u histerično smejanje, koje se polako odaljavalo... Krv je polako počela da se vraća u njegove odrvenele udove, i sa teškom mukom, počeo je da se pomera. Trljao je rukama svoje nabrekle genitalije, koje su ga užasno bolele. Dao je sebi par sekundi, i polako ustao, hvatajući se za krevet. Kroz mali starinski prozor desno od vrata dopirala je mesečeva svetlost. Seo je na krevet, i razgledao oko sebe. Soba je bila mala, u njoj samo dva kreveta i između njih orman, na suprotnom zidu od od prozora, na njemu neki okrugli predmeti. Odjednom, sa užasom, ucinilo mu se da je prepoznao da su to male ljudske lobanje, koje su ga gledale svojim praznim očima... Ti sanjaš, pomislio je, ovo nije ništa drugo nego nekakav užasan san, i sad je vreme da se probudiš. Zatvorio je oči, i naglo ih otvorio, u želji da se probudi, ali prizor se nije promenio... samo je mesec izašao iza nekog oblaka i u sobi je bilo još malo svetlije. Sad je video da na ormanu nisu lobanje, nego dunje, i uzdahnuo je sa olakšanjem... Spolja se više ništa nije čulo, i odjednom je odlučio da izađe iz ove sobe, da pobegne što dalje iz ovih loše omalterisanih zidova, i vidi šta je to iza njih. I ne razmisljajući, poleteo je kroz vrata, ušao u još jednu prostoriju, ali nije imao želje da je razgleda, jer je desno video još jedna otvorena vrata, koja su vodila napolje, u noć! Proleteo je i kroz njih, i preko neke dugačke terase, izleteo u neko dvorište. Sad kad je bio napolju, osetio je hladnoću septembarske noći, jer je bio go i skoro sav mokar od znoja, ali se nije obazirao na to, nego je desno od sebe ugledao neki put i počeo je da trči niz njega... da se što više udalji od ove kuće. Trčao je koliko ga noge nose, put je bio zatravljen, noge su mu se zaplitale o nekakvo rastinje, i odjednom, zapeo je za nešto, i pao, kotrljajući se niz brdo. Zaustavio se na leđima, trava ga je bola po goloj koži. Video je čisto noćno nebo, i veliki okrugli pun mesec, koji je obasjavao livadu na kojoj je ležao... Oko njega je strčala uvis skoro suva, izdjiklala livadska trava, i nisući se na vetru, nešto mu šaputala... Odjednom, učini mu se ovaj predeo poznat, i on se pridiže da ga razgleda. Pravo ispred nega stajalo je ono staro, mrtvo, suvo drvo, bodući noćno nebo svojim rakljama! Polako se okrenuo i pogledao prema vrhu brdašca, i bila je tamo, sakrivena iza bršljana, mala, stara kućica, iz njegovog sna...! I tada se probudio.

9. Ponovo se setio Lazarevog pisma. Zaključao je ulazna vrata kluba, pošto je Mile otišao motorom niz ulicu, i popeo se na galeriju. Najvažnije dokumente držao je u drvenom sandučetu, nalik na mornarsko, samo manje. Otključao je katanac i otvorio poklopac. Među važnim dokumentima, raznim izvodima iz matičnih knjiga rođenih, venčanih i umrlih, koji su pripadali njegovoj porodici, pronašao je požuteli koverat, koji mu je uručio Ilija Luković na dan Lazareve sahrane. Očevo pismo, adresirano na njega Lazarevim krupnim i čitkim rukopisom. Na kovertu je pisalo: “Uručiti mom sinu, Aleksi Lakiću, posle moje smrti.” U potpisu, Lazar Lakić. Na trenutak, dok je prevrtao u ruci požuteli koverat, ophrvele su ga emocije. Ljubav i divljenje prema tom izuzetnom čoveku, njegovom ocu, koji je, suočen sa neumitnim svojim krajem, smogao snage da ne dozove sina kući, i da ga na taj način zaštiti. Izvadio je iz koverte nekoliko ispisanih papira i počeo da čita: “Aleksa, sine! Sada kad bih hteo da te vidim barem na jedan dan, pre nego što napustim ovaj svet, i kad nema trenutka a da ne pomislim na tebe, tamo negde u belom svetu, jedino što me još sprečava da vrisnem ne bih li te dozvao, to je ovo prokletstvo koje se nad sve nas nadvilo, a za koga nikad nisam smogao snage da ti ispričam! Evo, već pet meseci se lečim od kancera, i doktori nemaju povoljne prognoze o mom ozdravljenju. Bogu hvala, prevelik je teret koji nosim na duši, i jedva čekam dan kad ću otići pred boga, da mi ga skine i pošalje me na pročišćenje! Jer sine moj, tvoj otac je imao u životu samo jednu želju, a to je da tebe zaštitim, i, da bih to ostvario, učinio sam jednu užasnu stvar, o kojoj ti ni sad neću govoriti, u sebičnoj želji da me ne zamrzisš! Ali, svemu je krivo to prokletstvo koje je bačeno na našu kuću Lakića još pre više generacija. Naša loza ostala je samo na tebi, i moja jedina želja je da se na tebi i završi. Ne zato što ja ne želim da ime Lakića traje još generacijama, nego zato što nad nasem imenu nadvija se zločin koji je počinio jedan naš predak, i, zbog toga, iako svi nismo krivi, ispaštamo već decenijama. Ni u jednoj familiji koju ja poznajem, nije bilo toliko nasilnih smrti, ubistava i samoubistava, i prirodnih smrti pod nerazjašnjenim okolnostima. To je zato što smo kažnjeni da svi ispaštamo dok nam se loza ne zatre. Znam da sada, dok čitas ove redove, ne možeš da dođeš sebi, i misliš da je sve ovo lupetanje jednog bolesnog i umirućeg čoveka! Zapitaj se samo zbog čega sam te vrlo rano odvojio od kuće, i poslao te da se školuješ u Beogradu? Zato da bih te spasao od zla koje vreba u našoj kući sve muške potomke, koji mogu da produže lozu. Sada ću ti ispričati jednu priču. Tvoj pradeda, Aleksa Lakić, rodio se još u prošlom veku, i kao jedini muški potomak bogate kuće Arenđela Lakica bio je držan kao malo vode na dlanu. Dopuštano mu je sve još od malih nogu. Obasut pažnjom i obasipan poklonima izrastao je u vrlo razmaženog i svojeglavog mladića. Imao je sve što je poželeo. Šta nije bilo njegovo uzimao je na silu. Njegov otac, Arandjel, bio je cenjen i mogao je novcem da kupi sve nestašluke koje bi mu sin napravio i zbog kojih bi došao u sukob sa zakonom. Da bi ga malo smirio, oženio ga je Milicom, devojkom iz bogate kuće, sa kojom je ubrzo dobio i sina Milutina, tvog pradedu, jer je mlada bila već dobro zašla u trudnoću kad su je doveli. On je po tome bio poznat u kraju, očijukao je sa mnogo devojaka i sve ih je varao. Samo jednu stvar otac nije mogao da mu kupi. Aleksa se zaljubio u jednu lepu devojku iz siromašne kuće, Lelu Simonović, ali ona ga nije htela. Jednog dana Lela je nestala, zajedno sa svojim još maloletnim bratom. Nestao je i Aleksa. Danima su ih tražili žandarmi iz Valjeva, ali i pola sela. Deset dana kasnije, u kući se iznenada pojavio Aleksa, raskrvavljen, polulud, danima je pre toga negde lutao, čupao kosu i nanosio sebi povrede. Sumnjali su da ih je on ubio, ali od njega se nikakvo razumljivo objašnjenje niti priznanje nije moglo dobiti, a njihova tela nikad nisu pronađena… Arandjel ga je smestio u duševnu bolnicu, ali se on tamo, iskoristivši nepaznju bolničara, obesio krevetskim čaršavom. I od tada počinje propast kuće Lakića. Nekakvi duhovi i sablasti počeli su da progone skoro sve ukućane, tražeći osvetu, krv za krv. Stvari u kući su se same pomerale, u mraku se čuo smeh i glasovi, noćne more su progonile ukućane. Najpre su pobegle služavke. Siromašni čoban, koji je radio kod Aranđela, hranio i čuvao krave, i spavao noću na seniku, nekim slučajem prevrnuo je lampu u štali i u požaru izgoreo sa kravama. Arandjel se posle toga i sam ubio, lovačkim karabinom na livadi pored kuće, prethodno je zapalivši. U kući je izgorela i njegova žena Radica, a Milica se jedva spasila sa Milutinom u naručju. Vratila se kod svojih roditelja sa sinom, i ovde je dugo godina bilo samo zgarište. Izgorela je ne samo kuca, nego svo bogatstvo Lakića, i novac i hartije od vrednosti. Kad se vratio iz prvog rata, Milutin je na zgarištu sazidao ovu kuću, posle smrti majke i finansijskog bankrotstva njene porodice. Ovde se oženio i izrodio decu. Živeo je teško, bogatstva više nije bilo, veliki deo zemlje i šume uzele su mu banke, za neke nevraćene dedine kredite. Imao je samo par krava i stado ovaca, i želju da radi i izdržava decu. U poslu su mu pomagali i žena i deca, ona koja su preživela… Od osmoro dece, odrasla su mu samo tri sina. Na poslednjem porodjaju umrla mu je i žena Stojanka… Najstariji, Gavrilo, tvoj deda, oženio se Ilinkom, a Radovana i Jovana zatekao je novi rat neoženjene… Ali, duhovi su se vratili. O tome bi ti mogla posvedočiti Ilinka, da je pri sebi, ali ona vec dugo godina živi u nekom drugom svetu. Rat je odneo i Milutina i njegove sinove, i moja dva brata i sestru, koji su poumirali još dok su bili bebe. Nemam dokaza, ali sumnjam da je i u njihovim tragičnim sudbinama uplelo svoje kandže ovo prokletstvo! Duhovi su se smejali nad iskopanim rakama! Taj smeh, i te glasove i sam sam imao priliku čuti i tražili su od mene da i tebe zadavim, još u kolevci. Iznenadna smrt moga brata Marka čini mi se da je malo primirila duhove, i sve je neko vreme bilo normalno. Kad si ti napunio petnaest godina, sve je počelo da se ponavlja. Zato sam te poslao u Beograd da te odvojim od toga svega. I zato, molim te, i kunem te svojim posmrtnim krstom, Aleksa, nemoj se nikad, ni za živu glavu, vraćati u ovu kuću! Molim ti se, sveti bože, i sveti Gavrilo, zaštitniče ove kuće, iako ste oboje od nas okrenuli glave, da zaštitite bar moga sina Aleksu, od ovog pakla i ovog prokletstva. Svoje kosti predajem da njima platim svoj dug ubijenoj devojci, a svoju dušu pokorno stavljam na božji tas da izmeri moju krivicu. Zbogom, jedini sine moj Aleksa, oprosti svom ocu ako možes sto ti nije sagradio dobru kuću, nego ti ostavlja ovu prokletu, da je nikad više ne vidiš!” Dugo nije zaspao. Razmišljao je o svojoj kući u Lakićima u kojoj već petnaest godina niko ne boravi, osim duhova… Razmišljao je o svojoj porodici, o tome koliko su propatili dok su bili živi. Razmišljao je o svojim precima i zlom semenu koje su zasejali. O svom pra-pradedi čije ime nosi, Aleksi Lakiću, mladiću koji je okrvavio svoje ruke ne samo krvlju Lele Simonović i njenog brata, već i krvlju cele svoje loze. Čoveku koji je zapoceo ovo prokletstvo, koje se, mislio je, na njemu završava. Ali, odkud sad Mile počinje da sanja bas tu njegovu prokletu kuću? Nešto se tu debelo ne uklapa… Kad je zaspao, sanjao je svoju kuću. Stajao je u dvorištu, ispred verande. Bilo je kasno leto, ali je jos bila nesnosna vrućina. Pogledao je u ulazna vrata na kući. Bila su otvorena. Iznutra se čuo plač bebe. Polako je ušao. U srednjoj sobi nikog nije bilo. Plač je dolazio iz desne, majčine i očeve sobe. Taman kad je hteo i tamo da uđe, iznenada, u kuću je utrčao Lazar. Brzo je prošao pored njega ne primećujući ga, a zamalo su se sudarili! Utrčao je u zadnju sobu. Provirio je za njim. Video ga je kako stoji pored kolevke, ljulja je i tiho peva neku dečju pesmicu. Lazar je sad bio mlad, imao je samo oko dvadeset pet godina. Krupan, visok više od stodevedeset, širokih ramena, stajao je bez majice, dok su mu mišići poigravali na leđima. U kolevci je bio on, Aleksa! Prestao je plakati i sad je gugutao ocu, i pružao mu ručice. Lazar se nasmejao, podigao ga je iz kolevke, i počeo da ga baca uvis. Beba se smejala i uživala. A onda ju je privio na grudi i počeo da njiše… Lazar joj je nešto šaputao. Primakao se korak da čuje. “Neće tebe tata dati nikom… Nikom!... Neće tebe tata dati nikom... Nikom!...“ To je stalno ponavljao. Beba mu je zaspala u naručju. Lagano je spustio u kolevku i pokrio. Onda se uspravi. Sad mu je video lice! Bilo je to lice izmučeno od brige, i nekakvog unutrašnjeg bola! Stajao je neko vreme zamišljen, a onda je polako izašao iz kuće... Pošao je za Lazarom. Lazar je izasao iz dvorišta i pošao desno, prema livadi. Polako je pošao za njim. Kad ga je stigao, video je da Lazar sad kosi travu na livadi, pored kuće… Gledao je svog oca sa puta, golog do pojasa, oznojenog, kako vešto kosi ručnom kosom. Onda je zastao, kao da je osetio da ga neko gleda, okrenuo se i pogledao pravo u njega. Ali, iako je stajao na desetak metara,

Lazar ga nije video! Ponovo je nastavio da kosi. Laki je pogledom prešao preko livade. Video je usamljeno staro drvo, koje je sad bilo celo, nije imalo prelomljenu krošnju. Tu je video i jednog dečaka kako sedi ispod njega, leđima naslonjen na stablo. Polako je krenuo prema njemu, preko livade, radoznalo ga posmatrajući… Bio je to jedan petnaestogodišnji dečak, kao ugljen crne kose sa razdeljkom na desnoj strani, u majici i kratkim pantalonicama. Rezbario je malim džepnim nožićem neki štap. Kad mu je prišao, podigao je glavu i pogledao ga. Dečak ga je, za razliku od Lazara, video! Nasmejao mu se i rekao: “Naši svetovi su se pomešali.” Sad je znao, iako nije imao ni jednu njegovu sliku, da je to njegov stric Marko. Onda je dečak ustao, i pokazao mu štap. Tek sad je video da je to frulica. Bila je vrlo lepo izrezbarena. Rekao mu je: “Moraš da je slušaš. Ako budeš slušao, videćes tajne.” značajno ga pogledao, i dodao “Nemoj da se plašiš!” Laki je upitao: “Šta ću to videti?” Dećak se nasmejao: “O, velike tajne!, Ali, ne sada, jer moraš doći ovde !” Pokazao mu je na kuću. “Ja cu te čekati!” Onda je strpao frulu u zadnji džep pantalonica, mahnuo mu i otrčao preko livade prema šumi. Okrenuo se prema kući. Lazara nije bilo. Odjednom je bila noć i kuća se iza drveća jedva nazirala. Pošao je prema njoj. Bilo mu je hladno. Kako je prilazio kući, bilo mu je sve hladnije. Hladnoća mu je prodirala do kostiju i on se strese. Stao je ispred kuće. Bila je mračna i nekako, zlokobna. Noge su mu bile teške tonu i nije mogao da se pomeri. Ali, znao je da mora da uđe. Nešto neobjašnjivo ga je vuklo unutra. Nešto se iznutra čulo. Nekakvo stenjanje, kao kad nekome staviš šake na usta da ne može da viče. Odjednom prolomi se zloban ženski smeh. Pošao je svojim nogama od tone prema ulazu. Vrata su bila otvorena. Kad je ušao u kuću, čuo je da nekog ima u desnoj, očevoj i majčinoj sobi. Osetio je prisustvo neke neprirodne sile, i osetio je kako mu se ježi svaka dlaka na telu. U njemu je vrištalo, ne ulazi, beži, ali video je svoju ruku kako otvara vrata. Bila je to Ona, žena u belom, duge kovrdžave kose. Bila je na krevetu njegove majke, glave zagnjurene ispod stomaka golog mladića koji je dopola, glavom nadole, visio sa kreveta, kidala ga svojim krvavim zubima i jela. Užas mu je zaledio telo. Nije mogao da se pomakne ni da uđe, ni da pobegne. Kad ga je videla, podigla je glavu, sa lica joj je kapala krv i zasmejala se. “Uuuđi, Aleeeksa…! Probaj i ti kakav je ukus Lakića krvi!” Onda je podigla glavu prema plafonu i ponovo se sa urlikom zasmejala. Tada je video koga je to proždirala. Sa užasom je prepoznao da je to Mile. “Ali… on nije… on nije…!”, promucao je. Pogledala ga je: “To ti misliš da on nije Lakić! Ja znam da jeste!” I onda je ponovo spustila glavu među Milove noge i počela da ga kida zubima…! Iznenada ga je spopao nekontrolisan bes. Težina mu je nestala sa nogu i on poleti prema ženi u belom, sa željom da je zadavi, da jednom za sva vremena okonča sa njom! Dobio je nadljudsku snagu, i, skočivsi na krevet, zgrabi je za kosu. Otrgnu je sa Mila i on spade sa kreveta. Dok ju je grabio, ona mu se histerično smejala! Onda se otrgnu od njega i preleti preko sobe ka vratima. Trčao je za njom kroz kuću, pa kroz dvorište, pa na put. Ali ona je letela, kao veštica, i brzo mu je izmicala. Čuo je kako se smeje i kako mu dovikuje: “Nije još vreme, ali uskoro ćete biti moji, obojica!” Zadnje što je čuo, bio je ponovo njen smeh koji se gubio u noći…

10. Probudio se mokar iz košmarnog sna. Laki je pogledao na sat. Bilo je pola četiri ujutro. Ustao je i došao do šanka. Otvorio je rashladnu vitrinu, na trenutak razmislio i uzeo iz nje flašu rakije od kruške. Bila je načeta i u njoj je ostalo još oko tri četvrtine tečnosti. Potražio je pogledom čašu ali najbliža mu je bila časa za vodu. Usuo je skoro polovinu čase i potegao u cugu. Samo se malo stresao dok mu se hladna rakija slivala niz grlo. Ostavio je času u sudoperu, i polako se okrenuo sa flašom u ruci. Sad je video čaše za viski, uzeo je jednu i vratio se do ugaone garniture. Seo je i polako nasuo sebi trećinu čaše rakije od kruške. Uzeo je telefon sa stola i bez mnogo razmišljanja okrenuo broj koji je znao napamet, ali nije ga okrenuo zadnjih petnaest godina. Čekao je da zvoni skoro do kraja. Tek kad je već hteo da prekine vezu i zove ponovo, čuo je u slušalici pospan ženski glas, glas koga nije čuo petnaest godina, ali koga bi uvek prepoznao. “Halo…?” “Marija, “ rekao je tiho. Iz slušalice se čulo samo šuštanje a onda uzdah prepoznavanja. “Aleksa…!” Ophrvale su ga emocije. Mnogo puta je želeo da joj ponovo čuje glas, ali je svaki put sam sebe sprečio da je pozove. Sve ove godine odricanja od nje, znao je sad, bile su uzaludne. “Marija,” govorio je polako, “želim da ti čujem glas. Ne, lažem, želim da te vidim kraj sebe. Znam, prošle su godine od naseg zadnjeg viđenja, znam, ja sam tražio od tebe da se udaljiš od mene, i znam koliko je to teško palo oboma…” “Da li ti se nešto dogodilo?” pitala je uzbuđeno. “Jesi li dobro?” “Dobro sam. Koliko god mogu biti dobro ovde sam, daleko od tebe, koja si mi značila sve u životu!” Poćutala je pa onda skoro prošaptala: “Da nije sad malo kasno da me opet zoveš? I ne mislim na to da je tri ujutro…” “Znaš šta je bilo razlog da se raziđemo. Molim te, nemoj mene kriviiti zato što je do toga došlo.” “A da li sam kriva ja? Znaš li da sam godinama plakala dok mi suze nisu presušile, i dok sebe nisam naterala da nastavim da živim? Šta sada hoceš od mene? Šta se sad promenilo, da li je to tvoje prokletstvo sada otkazano, ili je sve bila samo šala?” “Znaš da nije bila šala. Bili smo zajedno u kući moje majke kad se sve dogodilo”. Zaćutao je a onda tiho dodao: “Mislim da se ponovo dešava!” Sa druge strane slušalice nije se čulo nista. Ali osećao je njeno prisustvo, i ona je ponovo počela da mu prenosi svoju snagu. “Kako to misliš? Ja i ti smo poslednji preostali iz naših prokletih loza. A nismo se videli petnaest godina da ne bi ponovo oživeli sve te stare duhove! Pa, živimo razdvojeni i nikad se više nismo približili jedno drugom bliže od hiljadu kilometara! Prodala sam kuću i pobegla u Pariz?! I ti misliš sad da to nije dovoljno?” “Mislim da nismo poslednji. Bojim se da nam se nešto potkralo i da ima još nekih pobobocnih srodnika. Zapravo, sumnjam ko je jedan, ali moram to da proverim. On je ovde, u Beogradu, i neko mu se približio, a to nisi ti. Ne znam ko je. Ali znam, počelo je ponovo isto da se dešava.” “Aleksa,” skoro je plakala, “hoćeš da kažeš da ništa nije vredelo to što smo se mi jedno drugog odrekli, i da se stara prokletinja ponovo probudila?!” “Video sam je noćas. Naravno, u snu, i još nema dovoljno snage da obuzme nekog toliko da ubije. Ali, crpi svoju snagu iz nove krvi i neće se smiriti dok to ne dobije.” “Aleksa,” skoro da je plakala, “zašto nas bog kažnjava zbog grehova naših predaka? Zašto, zašto uživa u našem mučenju? U stvari, on i nije nikakav bog, već jedan matori pokvarenjak koji sedi gore sam i smišlja pakosti!” “Nije to bog, Marija! Ne znam sta je Ona, ali sam siguran da to nije bog.” Malo je poćutala. “Šta ćemo da radimo, Aleksa?”, upita ga tiho. “Moram proveriti u opštini u Valjevu i u crkvi u Lakićima maticne knjige da vidim da li ja imam još nekog živog srodnika iz moje loze. Mošda neko iz ženske linije… Tebe bih zamolio da uradiš malo istraživanje u tvojoj lozi Simonovića. Znaš i sama da je Ona najjaca kad neki pripadnici naših loza dođu jedni drugima u blizinu. Tad je toliko jaka da može preko svoje krvi da obuzme nekog toliko da ubije…” “Dobro… Uradiću to, mada ne znam odakle da počnem… Mislila sam da sam ja poslednja, baš kao i ti…” Iskapio je rakiju iz časice i nasuo sebi ponovo. “Marija, nemaš pojma koliko želim ponovo da te vidim. Ali, tek sada, to neće biti moguće. Nisam hteo godinama da te zovem, ali sam duboko u sebi bio sretan jer sam znao da si bezbedna sve dok si daleko od mene. Noću bih se budio i mislio da li sada spavaš i da li nešto lepo sanjaš, ali bih bio siguran da to nije toliko lepo, koliko ja tebe sanjam širom otvorenih očiju. I pitao se gde ćes biti do kraja mog života. Bio bih srećan da si ti srećna, ali znao sam da nisi. “ Malo je poćutao, pa nastavio: “I zato ni ja nisam mogao biti srećan! Poslednjih godina sakrio sam se ovde u ovom zamku od papira, pobegao od svega, ali nisam mogao da pobegnem od sebe, svojih uspomena i sećanja… Godinama sam razmišljao o tome šta nam se to desilo, pokušavao da prodrem do odgovora, ali njih nije bilo… Obmotao sam oko sebe pokrov, pokušavao da nastavim živeti dalje, ali znam sad da u tome nisam uspevao. Promenio sam se, povukao se u svoj svet, oko koga sam sagradio barijere, enigme zamotao u zagonetke. I istrulio u sebi… Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tužne oči. Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!” “Nemoj, Aleksa, rasplakaćes me.” Otpio je ponovo iz čase: “Marija, reci mi nešto lepo?” “Šta god poželiš!”, rekla je. “Evo, da ti pomognem. Kaži mi da se diviš mome umu, ali ne toliko koliko želis da osetiš moju kožu na tvom telu. Kazi mi da sam pesnik učlanjen u društvo mrtvih pesnika, ali da je dodir moje ruke snažniji od bilo kojeg napisanog stiha. Kazi mi da sam Artur Rembo, ali da si ti Sigmund Frojd i da na tvom kauču mogu dobiti lek za moju dušu. Kazi mi da me još uvek voliš, više zbog mene nego zbog sebe, i da mi nećeš davati samo mrlje ljubavi, kao prosjaku! Kazi mi da ćes mi usnama začepiti usta ako opet počnem da plačem!” “Prestani, “ rekla je to tiho, ali neubedljivo. ”Želim da legnem pored tebe, da osetim tvoju kožu na mojim butinama i tvoju kosu na mojim grudima. Želim dodir tvoje ruke, da me pomaziš po kosi i da mi na uho šapućes uspavanku. Želim da tako zaspim san bez snova, i da se nikada više ne probudim!” Nije ništa govorila. Čuo je kako tiho jeca. A onda je prekinula vezu. Malo je sedeo bez ikakvih misli. Znao je šta treba da uradi. Poslušaće Marka. Sad kad je doneo odluku, bio je miran i pribran. Morao je da se vrati tamo gde je sve započelo, i da se ponovo suoči sa svojim ponovo vaskrslim demonima iz prošlosti. Morao je prvo da se vrati u svoju rodnu kuću.

11. Sadržaj očevog pisma, koje mu je malopre uručio Ilija Luković, potpuno ga je izbacio iz koloseka. Popušio je još nekoliko cigareta sedeći na očevom krevetu, dok mu je pismo stajalo u ruci. Prevrtao ga je i počinjao ponovo da čita. Onda je ustao, ubacio ga u torbu i ušao u srednju sobu. Hteo je da pita majku šta ona o ovome svemu zna. Baka Ilinka je spavala na otomanu. Lenka je sedela nalakćena za stolom. Seo je naspram nje. Uhvatio je za ruke i okrenuo joj glavu prema sebi. Pogledala ga očima punim straha, ne od njega, nego od nečeg o čemu je razmišljala. “Ilija ti je rekao,” promucala je. “Šta mi je rekao?”, upitao je ozbiljno, naglašavajući svaku reč. Spustila je glavu prema stolu. Ćutala je. Prodrmao je za ruke i pitao: “Šta se ovde dešava, majko?” “Nije sad tako strašno. Samo ponekad noću čujemo korake, i nekakvo smejanje. Ranije su se stvari pomerale. Nalazila sam tanjire ujutru na stolu, sa sve priborom, postavljene kao za neku gozbu, sta li, iako sam bila sigurna da sam sve uveče sa stola spakovala u kredenac. I Lazar je sve to slušao. Bio je kao u nekom transu još zadnjih nekoliko godina. Molila sam ga da zovemo nekog, baba-Radu, koja skida vradžbine, ili bar popa Nikodija da okadi kuću, ali on nije hteo ni da čuje. A kad bih pomenula da zovemo tebe, poludeo bi, samo što me ne bi udario… Zakleo me da ti nikad, nikad to ne pričam, da se ne bi vratio… Ali, sad znaš, pa je, valjda, svejedno…” Ućutala je. Gledala je u jednu tačku mušeme na stolu. Rekao joj je: “Otac mi je ostavio jedno pismo, Ilija mi ga je sad dao. Piše o prokletstvu. Ko o tome još zna?” “Zna Ilinka, valjda je zbog toga i skrenula pameću… Zna Ilija, i verovatno, Mihajlo… Zna baba-Rada, jednom sam tajno, da ne zna Lazar otišla u njeno selo da tražim pomoć. Dala mi je neke zamotuljke da sakrivam po kući, ali nije pomoglo…” “Od kad se sve to dešava?” Duboko je uzdahnula. “Oduvek,” prošaptala je. “Kako se ja toga ne sećam?” “Jednih godina bi prestalo. Kad si napunio petnaest ponovo je počelo, budio bi se i ti, ali sam ti lagala da to šeta Ilinka u drugoj sobi, da su joj došle prijateljice, da se one smeju… I Lazar bi, da te zavara, grdio Ilinku i lupao šakom u zid… Ubrzo te je poslao na škole u Beograd.” Srce mu odjednom preplavi neka tuga dok je gledao svoju majku, ovako sitnu, i razmišljao o tome koliko je propatila u ovoj kući, dok njega nije bilo. “Sad sam ovde, majko, biće sve dobro… Zajedno ćemo se izboriti protiv tih šaljivdžija i servirki tanjira …” Pogledala ga je uplašeno: “ A, ne, ti nikako ne smeš ostati u ovoj kući… To se dešava samo kad u kući ima nekih muških čeljadi! Ja i Ilinka same bićemo sigurne!” Zgrabila ga je za ruku: “Obećaj mi da ćes već sutra otići odavde?” Gledao je u nju i nije znao šta da kaže. Kako da je napusti sad kad joj je najpotrebniji. Sad kad Lazara nema? “Obećaj mi!”, ponovila je. “Dobro, de, sutra ćemo se sve dogovoriti,” rekao je da je umiri. “Jutra su pametnija od noći…” Naglo je ustala od stola, okrenula se od njega i brisala suzu rukavom. “Dobro, onda,” rekla je tiho. Više od dva dana i dve noći nespavanja učinilo je svoje. Otišao je u prednju, gostinjsku sobu, i obučen legao na trosed. Nije ni palio svetlo, kroz prozor se videlo svetlo sa terase, i osvetljavalo je dovoljno sobu da ne zakači fotelju ili stočič na sredini. Ležao je na leđima par sekundi, pokušavao da usredsredi misli na očevo pismo i majčinu čudnu želju da ode odavde, ali umor je bio tako jak, da je skoro odmah zaspao. Spavao je san bez snova. Nije video kad je pola sata kasnije Lenka ugasila sva svetla i legla i sama u Lazarevu sobu. Nije je čuo kako se tiho molila niti je čuo Ilinku kad je par minuta kasnije ustala na svom otomanu i posmatrala belu priliku koja se materijalizovala u srednjoj sobi i kroz zatvorena vrata ušla u njegovu. Nije je čuo dok ga je sa vrata dozivala jezivim šapatom: “Aleeeksaa…! Aleeeksaa…! Čekala sam te duugoo da se vratiš, Aleksaaa…

12. Mile se probudio na podu kod vrata u svojoj sobi, go i drhteći od hladnoće i jeze. Bio je još mrak pa je ustao i napipao na zidu prekidač za svetlo. Pogledom je potražio Magdalenu. Nije je bilo ni na krevetu, ni u sobi. Potražio je u kupatilu. Bilo je prazno. Naslonio se na lavabo i pogledao svoj odraz u ogledalu. Njegove krupne zelene oči grozničavo su ga gledale. Tanak trag pljuvačke curio mu je sa ugla usne. Pustio je hladnu vodu i ispljuskao se po licu. Osetio je odjednom ogromnu zeđ, pa se halaplivo nagutao hladne vode iz slavine. Još se tresao razmišljajući o tome šta mu se to upravo dogodilo. Ako je to bio samo jebeni san, onda je bio neverovatno stvaran, pomislio je. Celo telo ga je bolelo, čak je imao i osećaj ogrebotina od trave po leđima. Okrenuo je leđa ogledalu da vidi. Bila su crvena, ali nisu izgledala izgrebana. To je od tepiha, rekao mu je glas razuma u njemu, nema ovde nikakve jebene trave, ni u sobi, ni u zgradi, a bogami ni van zgrade, svuda je samo beton i asfalt, najbliža trava je dve stanice autobusom niže kod parka. Stao je pod tuš i pustio vodu na najjace. Voda mu je prijatno masirala telo. Svi bolovi polako su se spirali sa njega, odlazeći sa prljavom vodom u kanalizaciju. Još su ga samo prepone malo bolele na dodir. Pregledao je svoje genitalije, ali tu je sve bilo na svojem mestu. Glasno se nasmejao, setivši se Magdalene. Magdalena, ljubavi, iscrpela si me totalno! Ali, kad je ona otišla? Brišući se velikim frotirskim peškirom, prošetao je do ulaznih vrata stana. Bila su otključana. Sećao se da ih je zaključao kad su došli. Obmotao je peškir oko struka, i izašao u hodnik. Svetla u hodniku i na stepeništu su bila popaljena. Jasno je sad, Magdalena je izašla noćas dok sam ja spavao i otišla kući, pomislio je. Mile je oduvek bio racionalan. Nikakvi snovi, pa makar bili i košmarni, njemu nisu ništa značili. Vratio se u sobu, upalio kablovsku i prebacio kanal na MTV. Posteljina na krevetu je bila sva zgužvana. Dok je zatezao čarsav, primetio je na njemu mali srebrni lančić sa priveskom. Nije bio njegov, sigurno ga je Magdalena izgubila. Pogledao je privezak. Bio je to mali pentagram. Čudan ukus imaš Magdalena, pomislio je. Ipak, jedan razlog više da se ponovo vide, da joj vrati lančić! Bilo je tek četiri sata izjutra, pa je ponovo legao, skinuvši samo mokar peškir sa sebe. Na MTV je bio neki stari pop, iz osamdesetih i devedesetih, i, uz muziku koja mu je prijala, počelo je ponovo da mu se drema. Pre nego što će zaspati, pomislio je samo, konačno sam video iznutra onu staru kuću… Probudio ga je zvuk interfona. Uporno je tandrkao već drugi put. Izvukao se iz kreveta i trljajući oči, izašao u predsoblje. Pritisnuo je dugme da se javi: “Šta god da prodaješ, ne kupujem! Briši!” “Ne prodajem, ja poklanjam celog sebe, sve, osim buljsona!”, smejao se Ivan. “Za tebe sve, ljubavi,” otključao je pritiskom na dugme interfona ulazna vrata. “Popuši mi, majmune!” Otključao je i vrata na stanu i ušao u kupatilo, dok se Ivan penjao stepeništem. Dok se umivao, čuo je da je Ivan ušao u stan. “Draga, kod kuće sam!”, cerio se Ivan iz predsoblja. “Skuvaj nam kafu!,” doviknuo mu je iz kupatila. Uzeo je iz ormančića u kupatilu čiste bokserice, crvene, sa širokim crnim prugama sa strane i navukao ih. Kad je ušao u sobu, počeo je sa prvom serijom sklekova. Čuo je Ivana u kuhinji kako lupka šoljama. Par minuta kasnije pojavio se u sobi sa dve velike šolje za čaj pune kafe. “Isuse, zar baš moraš da mi mlatiš pred očima tim tvojim zgodnim crvenim dupetom?”, cerio se posmatrajući oznojanog Mila kako radi sklekove. “Hajde, naduvao si se već kao žabac pred parenje, evo ti kafa.” “A? Šta kažeš?” podigao se Mile i sad mu je pokazivao svoje uvećane mišiće na telu. “Mogao bi i ti, štreberu, ponekad da uradiš koju seriju sklekova.” “Hvala, ne pušim!” Ivan je seo na fotelju. “Uostalom, Nataši se sviđa ovo moje zmijsko telo, ovakvo kakvo je.” “Ravan si, kao daska,” kaže Mile sedajući preko puta Ivana. Uzeo je sa stočića cigaretu, zapalio je, i otpio gutljaj kafe. “Šta tu ima nekom da se sviđa?”, smejao se Mile. “Pa, šta ima?” Ivan se uozbiljio. “Ima deset sati pre podne, a Laki još nije otvorio klub. Sad sam bio ispred, još uvek je zaključano.” “Ne liči to na Lakija. Uvek otvara na vreme,” zamislio se Mile. Dohvatio je mobilni telefon sa stočića i pozvao Lakijev broj. Automat sa druge strane obavestio ga je da mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Pozvao je fiksni broj. Zvonilo je do kraja, niko nije podigao slušalicu. “Čudno, na mobilni nije dostupan, u stanu se ne javlja.” Mile je ustao, obukao farmerice i majicu. “Hajdemo dole da vidimo da li su mu kola tu. Možda je negde otišao?” Garaža je bila zaključana. Provirili su kroz rupe između dasaka od vrata, i videli da Lakijev stari, žuti golf kec, kabriolet, nije u garaži. “Kuda je otišao, a da nije poneo mobilni?” pitao se Ivan. “Možda ga je poneo, ali tamo gde je sada nema signala…” rekao je Mile.

13. Dok je plovio svojim kabrioletom starim dvadeset godina, autoputem od Beograda prema Rumi, gde će se isključiti na put M-21 prema Šapcu i Valjevu, pa uputiti ponovo, posle petnaest godina u rodne Lakiće, Laki se sećao vremena kad je upoznao Mariju… … Tog leta 1995. godine, navršilo se bilo dve godine od kako se trajno naselio u Beogradu, posle osmogodišnjeg potucanja po svetu od očeve smrti. Njegova majka Lenka i baka Ilinka još su živele u Lakićima. Lenka je imala pedeset pet godina i još je bila zdrava, koliko je znao, što se ne bi moglo reći za njegovu osamdesetogodišnju baku, koja je sad već bila skoro nepokretna. Iako ih je potpomagao finansijski i više nego što im je to bilo potrebno, osećao je stalno krivicu što ih nije posećivao, ili bar što one ni za živu glavu nisu pristajale na njegovu ideju da se presele kod njega u Beograd. Majčina čudna želja, a i želja njegovog oca izrečena u neobičnom oproštajnom pismu, ponovo su ga oterali u izgnanstvo od rodne kuće. Kad god bi u nekom pismu, koja je često pisao majci, izrazio želju da ponovo svrati, još brže, skoro ekspresno, dobijao bi pismo od majke u kojem ga ona preklinje da to ne uradi. Ali, sada, konačno se zaustavio na jednom mestu. Nije bio bogat ali je tokom godina rada u inostranstvu uštedio lepu sumu dolara, pa je dao sebi voljno. Kupio je mali supermarket u Beogradu 1993. godine, u vreme velike hiperinflacije u Srbiji, koja je obezvredila domaću valutu toliko, da su cene nekretnina dostigle istorijsku najnižu vrednost. Bila je to visoka, ružna prostorija blizu centra grada, u prometnoj ulici kojom je prolazio i gradski saobraćaj. Veliki trgovinski lanac bio je propao, pa je politički postavljen vd direktor došao na glupu ideju da preduzeće izvuče prodajom manjih delova imovine, prvenstveno manjih prodavnica i supermarketa, kako bi obezbedio likvidnost za isplatu minimalnih plata za oko dve hiljade radnika. Nije mnogo ljudi, čak ni po tim minimalnim cenama od par hiljada maraka po objektu, moglo da obezbedi sredstva za kupovinu. Srećom po Lakija, tih dana je slučajno bio u Beogradu, oko sređivanja vize, pa je u dnevnim novinama pročitao oglas o licitaciji. Odlučio se, pomalo umoran od lutanja, i pojavio se sa ponudom. Bio je jedini koji je bio zainteresovan za taj supermarket, pa ga je dobio po početnoj ceni. Zakupio je garsonjeru u blizini, i sledećih par meseci potrošio još par hiljada dolara na uređenje lokala sa velikom galerijom, po svom ukusu. Iznenadio se koliko ga je sve to jeftino izašlo, standard u Srbiji tih meseci je toliko opao, da je prosečna porodica mogla ceo mesec da preživi sa nekoliko desetina maraka. Cene su bile smešno male, naravno, računajući kurs dolara. Više nije mogao ni da se snalazi sa vrednosću domaće valute, centralna banka je već svake nedelje izbacivala po još jednu novu novčanicu sa sve više nula…! Kad je sve radove završio, častio je sebe kupovinom skoro novog, tri godine starog golfa kabrioleta. Ovo mu je bio prvi auto koji je sebi kupio, do sada nije bio u prilici da sebi priušti auto, jer se stalno selio… Najpre je pomišljao da otvari video klub, ali, lokal je bio prevelik za taj obim posla, a svaka trgovina bila je skoro onemogućena vrtoglavim padom dinara. Prvog januara 1994. godine tadašnji guverner narodne banke, koga su svi od milja zvali deda Avram, uspeo je konačno da spasi domaću valutu vezujući je za nemačku marku i zamrzavajući joj kurs. Tada je osetio da je došlo vreme za otvaranje radnje, tako da je odmah posle novogodišnjih praznika otvorio strip klub “Flok”, koji je dobio ime po psu strip junaka Žalosne Sove. “Flok” je bio video klub ali i knjižara, i prodavnica najrazličitijih proizvoda. Najveći deo robe nabavljao je otkupom od građana, koji su, finansijski iscrpljeni, prodavali cele svoje kućne biblioteke knjiga, stripova, časopisa, gramofonskih ploča, kako bi došli do novca za hranu i komunalije. Robu je prodavao komisiono, i bio je umereno zadovoljan zaradom. Za te uslove, kada su skoro svi propadali, on je opstajao… Kada se jednom na njegov oglas, koji je je stalno bio otvoren u oglasniku, pod imenom “Nemojte da Vam novac skuplja prašinu”, aluzija na to da za knjige i časopise koji ljudi poseduju na tavanima i u podrumima on daje novac, javio jedan ženski glas i ponudio mu na prodaju kolekciju starih časopisa i knjiga, nije tada mogao da pomisli koliko će mu taj glas značiti u životu… Otisao je svojim kabrioletom na datu adresu u starom delu Dorćola. Bio je početak leta, ali vrućine su već bile nesnosne, pa mu je prijala vožnja u otvorenom autu. Našao je uličicu koja je izlazila na Francusku ulicu. Zgrada je bila manja, imala je i sopstveno malo dvorište. Pozvonio je. Posle nekoliko minuta vrata mu je otvorila jedna devojka u kasnim dvadesetim, dovoljno zgodna koliko se to moglo videti od tankih radničkih pantalona podsavrnutih nogavica, i u širokoj beloj majici. Odeća joj je bila sva umazana bojama, kao da je upravo krečila kuću. Imala je dugu plavu kosu vezanu u rep, i lice, ne toliko lepo, ali koga su krasile ogromne plave oči i širok osmeh. “Dobar dan, došao sam u vezi časopisa, čuli smo se telefonom. Jeste li Vi Marija?”, upitao je kulturno. “Ako Vam sada nije zgodno, možemo to i neki drugi put?” “Izvolite, izvolite, Aleksa, je li tako, nemojte da se čudite mojoj odeći, ja sam, naime, slikar i ovo je moje radno odelo!” nasmejala se, jer je dobro protumačila njegov zbunjen pogled. “A, tako…”, reče ulazeći u dvorište. Dvorište je bilo uredno podšišano, sa sivim kamenim pločama u zemlji umesto trotoara, i sa oazama cveća ograđenog belim kamenom. Bilo je tu i jedno veliko drvo, ispod koga je stajala baštenska garniture od pruća. U hladu je sedela i jedna stara gospođa u invalidskim kolicima i dremala. “To je moja baka Magda,” objasnila mu je Marija. “Vreme je za njenu popodnevnu dremku i ona voli da je provede na otvorenom kad god je lepo vreme.” “Dobar dan, gospođo,” rekao joj je Laki, ali ona ga nije čula. “Hajdemo unutra,” pozvala ga je Marija u kuću. Unutra je bila prijatna hladovina iza debelih zidova. Uvela ga je u veliku sobu, čija je očigledna namena bila da bude atelje. Zidovi su bili ispunjeni gotovim platnima, u jednom ćošku stajao je štafelaj a na sredini mali stočić sa dve fotelje. Sa zanimanjem je počeo da razgleda platna. Bio je to nadrealizam, preovlađivale su tamne boje, uglavnom plavo-zelene, iz kojih su se probijali stilizovani ljudi samo osenčeni crnom bojom. Bio je to skoro sve isti motiv, kao da su sve slike zajedno činile jednu veliku. “Sa ove slike prosto kulja bol,” prokomentarisao je Laki gledajući jednu sliku žene koja plače otvorenih usta, dok joj je na ramenu naslonjena glava tužnog dečaka. Iza njih stajale su dve stilizovane spodobe bez lica, samo sa tačkama naznačenim očima. “Ne mogu da zamislim kakvo te je loše osecanje navelo da naslikaš ovu sliku. Baš mi je upečatljiva!” “Pogodio si, slika se i zove ‘Bol’. Svako od nas ima neke svoje demone koje ga teraju da se na neki način izrazi…”, odgovorila mu je Marija. “Jesi li izlagala ova platna?”, okrenuo se prema njoj. “Jesam. Uglavnom na grupnim izložbama, član sam ULUSa, uglavnom na njihovim godišnjim izložbama… Samostalno još nisam imala izložbu. Sad je to skup hobi, slabo ide prodaja, a veliki novac, koji ja nemam, treba dati samo za zakup galerije. Nije u ovoj zemlji sada vreme za slike. Da sam rođena bar u Parizu, ili negde u Evropi…” Laki je nastavio da razgleda, dok je Marija pričala: “Ja sam akademski slikar bez stalnog zaposlenja, živim sama sa bakom izdržavamo se, uglavnom, od njene ne tako velike penzije. Mnogo novca trošim na boje i platna, srećom da smo skromne, pa nam ne treba puno za život…” “Želeo bih da kupim jednu tvoju sliku!” reče joj Laki okrenuvši se ponovo prema njoj. Oči su joj bljesnule i široko se osmehnula: “Stvarno? Koju?” “Evo, na primer, ovu!”, pokazao joj je sliku na kojoj jedan goli muškarac leži na boku, leđima okrenut posmatraču i u ruci drži ram od manje slike. Kroz ram se providi lepa gola devojka zagonetno osmehnuta, osmehom Mona Lize. Unutračnji ram je reljefno urađen, i oštro odvaja dva dela slike, unutrašnji, naslikan toplim bojama, i spoljašnji, naslikan onim uobicajenim crno-plavo-zelenim tonovima sa ostalih slika. Izgledalo je kao da u slici ima još jedna slika… “Pa, može, slika je trista maraka, ako ti to nije mnogo…?”, zastala je, upitno ga pogledavši, pomalo uplašeno isčekujući odgovor. “Nije,” osmehnuo se Laki, “u stvari, u ovom slučaju ja pljačkam tebe, jer verujem da će ova slika puno više vredeti kad se proslaviš!” Oduševljeno je skočila i pljesnula rukama, kao dete kad joj neko kupi sladoled. A onda se brzo pribrala, pa reče: “Pa ja ti nisam ponudila ni kafu?! Može kafa i hladna limunada?” “Može,” reče. Okrenula se da izađe, ali se brzo nešto dosetila, pa se ponovo okrete njemu: “E, da, ako još hoceš te časopise, spakovani su tu u ćosku pored

zida, samo mi smetaju, već sam htela da ih prodam kao stari papir, kad sam videla oglas. Vidi šta ti odgovara, to ti je gratis…” Okrenuo se prema ćosku koji mu je pokazala. Časopisi su bili spakovani u pakete, uvezani kanapom. Bilo je tu Politikinih zabavnika, Duge, Galaksije, Misterije, Kekeca i Dečjih novina. To ga je zanimalo. Bilo je tu i nekoliko paketa dnevne štampe. To ga nije zanimalo. Uz sve to i pedesetak knjiga, uglavnom lektira za niže razrede. I to je odvojio. Sve u svemu, brzo je procenio, najviše što može za ovo sve platiti je pedesetak maraka. Toliko bi platio i drugima. Većina toga neće se nikad prodati, kad bi prodao dvadeset posto, izvukao bi svoj novac. Ali, ni sam ne znajući zašto, valjda zato sto mu se ova devojka svidela, odlučio je da joj za sve plati veću cenu. Gratis nije dolazilo u obzir! Vratila se posle par minuta i sa vrata mu reče: “Nisam mogla da izdržim, morala sam da probudim baku i da joj kažem za prodatu sliku. Ona bi htela da te upozna, kafa i limunada su u baštici. Ako bi hteo…?” “Naravno,” rekao je, a zatim dodao: “Izabrao sam časopise i knjige koje me zanimaju. Ne dolazi u obzir da mi ih poklanjaš. Mogu da ti ih platim sto maraka… Sa slikom, ukupno četristo…” Pružio joj je novac. Zastala je. Brzo se premišljala, ali novac joj je bio potreban. Nasmejala se i strpala ga u prednji džep na grudima od radnih pantalona. “Ali, pod jednim uslovom… Pozivam te na otvaranje moje grupne izložbe u gradskoj kući sledeće subote? Biće koktel i besplatni sendviči, sve finansira grad,” brzo je dodala. “Može, mislim da baš te subote nemam ništa zakazano,” nasmejao se. Gospođa Magda Ranitijević bila je stara predratna dama, udata za jednog inzinjera i bogatog kućevlasnika. Posle rata svu imovinu vlast mu je konfiskovala, osim ove kuće. Umro je pedesetih. Magda je bila doktor u gradskoj bolnici, otišla je u penziju pre dvadesetak godina. Bila je vrlo pametna i prijatna žena, ali ga je gledala nekako procenjivački, činilo mu se, od kako joj se predstavio. Kad je ispričala svoju tužnu biografiju, detaljno je ispitala njega ko je, šta je, čime se bavi, i to na prefinjen način, da mu to uopšte nije bilo neprijatno. Svo vreme Marija je upadala u razgovor sa ponekom pametnom primedbom, ponekad duhovitom, naročito kad je gospođa Magda prešla na temu o unukinom detinjstvu i školovanju na Fakultetu primenjenih umetnosti. Lagano su prešli i na ozbiljnije teme, vezane za pad svih društvenih vrednosti i morala, sve veću neobrazovanost današnje omladine, i tu se Laki našao kao riba u vodi, započevsi jedno od svojih omiljenih predavanja… “Našu omladinu danas ne uči skola, jer je obrazovni sistem takav da ne doprinosi želji za obrazovanjem. Prvo, nastavnici su danas prosečni, nema više onih gromada od profesora, koji svojim ogromnim znanjem i iskustvom inspirišu decu da budu gladni znanja, znanja kao takvog, a ne da se samo provlače kroz razrede da bi se dobila nekakva diploma, koja, usput budi rečeno, više ništa ni ne znači… Drugo, danas je znanje roba koja se malo vrednuje, u poplavi kriminala i drugih lakih načina sticanja materijalnih dobara. Pa, ova deca ne mogu ni na prste jedne ruke nabrojati današnje naučnike, filozofe, književnike, ali zato znaju sve žestoke momke sa ovih ulica, vođe paravojnih formacija i loše političare koji su ovom narodu doneli samo bedu… Pa onda, mediji, koji vrve od vašarske zabave i samozvanih proročica, koje podvaljuju špekulacije umesto istina… Danas deca stiču znanje na ulici, u kafićima, čitaju žutu štampu i gledaju ružičastu televiziju… Dogadja se to, draga gospođo, da znanje danas negde iscuri usput dok dođe do njih… Ono malo što do njih dokaplje uglavnom je pseudoznanje koje vrvi od izmišjotina, zbrke i jeftine imitacije…” Marija ga je gledala širom otvorenih očiju, klimajući potvrdno glavom i upijajući svaku njegovu reč. I on je nastavljao u istom nadahnutom ritmu, sve dok stara gospođa, vec umorna od priče, nije se izvinila i zamolila Mariju da je odgura do kuće. Pre nego što je pošla, primakla je kolica Lakiju, nagnula se prema njemu, uhvatila ga za mišicu, i, gledajući ga ravno u oči, rekla: “Dragi mladiću, navratite nam ponovo, drago mi je slušati Vas, nas dve ionako nemamo neko veliko društvo, a naročito ne takvo da se može reći da je uglađeno i načitano. Sad, ja Vas pozdravljam, i ostavljam sa mojom unukom da Vam pravi društvo, a stara dama bi morala da se malo počešlja i osveži, pre nego pogleda na drugom kanalu snimak koncerta Dragana Stojnića!” I na to mu je namignula! Marija se brzo vratila, dok je on pogledao na sat. Prošlo je više od sata u prijatnom razgovoru, ali, video je, sad je vec morao da žuri da bi stigao na neku drugu adresu. “Molim Vas da izvinete mojoj baki, ako Vas je malo udavila njenom radoznalošću…”, započe Marija. “Nikako, nema razloga, bilo mi je vrlo prijatno u Vašem društvu,” prekinuo je Laki njeno izvinjenje. “Ali, meni je veoma žao, vec kasnim na jedan drugi poziv, i moraću da se odjavim,” nasmejao se ustajući. Pomogla mu je da ponese sliku i pakete do auta. “Nemojte zaboraviti da mi pošaljete poziv za izložbu,” reče pozdravljajući se. “A, to nikako neću zaboraviti!” I nije zaboravila…

14. Kad je sišao sa Valjevskog puta koji je vodio prema Loznici, na lokalni put prema Lakićima, bilo je već prošlo osam sati izjutra. Par kilometara od glavnog puta izgubio je i signal na mobilnom telefonu. Ovde nije bilo predajnika, a okolna brda su zaklanjala signal koji je dolazio iz Draginjca. Ništa se ovde nije promenilo u zadnjih trideset godina, čak je i asfaltni put išao samo par kilometara, do crkve, a onda se naglo prekidao, kao da iza, tamo u Lakićima, više niko i ne živi… Pomislio je, nije samo on napustio ovaj kraj, napustila ga je i država, i lokalna samouprava, ostavili su ga na upravu samo njegovim duhovima i ponekom, čudom prezivelom njegovom žitelju… Pitao se da li je stari paroh Nikodije Stefanović još uvek živ. Sumnjao je u to, bio je star i tada kada ga je zadnji put video pre mnogo godina, na očevoj sahrani. Odustao je da sada svrati do crkve, hteo je prvo da vidi svoju prokletu kuću… Provezao se autom kroz šumu i izašao na livadu koja je vodila na brdo. Put je bio ravan, ali zatravljen. Malo ko je sada ovuda prolazio. Sa leve strane ćutke ga je dočekalo staro drvo. Kuća se skoro više nije videla od divljeg rastinja i bršljana. Parkirao se ispred kapije. Kad je izašao iz auta, video je da se do kuće skoro ne moze stići od izraslog korova i žbunja. Trula drvena ograda ograđivala je godinama ljudskom nogom negaženu teritoriju. Pokušao je da otvori kapiju. Bila je urasla u žbunje i nije mogla da se pomeri. Povukao je snažnije i trula letva mu je pukla u rukama . Nije mislio da će biti ovako, inače bi bar poneo neku sekiru. Ali sad šta je, tu je… Rukama je polomio još nekoliko letava i provukao se unutra… Odjednom ga je je obuzela nekakva tupost, maglilo mu se pred očima. I tišina… Nije čuo ni pticu. Šiblje ga je grebalo, ali nije hteo da odustane. Sa mukom se provlačio, video je da je raskrvavio podlakticu, ali je išao napred. Odjednom, pred njim se pojavila veranda. Popeo se preko dva stepenika i pred njim se ukazao slobodan prostor. Samo je divlji bršljan zauzeo ceo dugački pravougaonik zida ispred njega. Nije video ni ulazna vrata, preko svega je obrastao bršljan. Tu je zastao. Šta ja ovde radim, pomislio je. Neću ovde naći nikakve odgovore. Bolje ostaviti ovu kuću njenim duhovima… Ali, stajao je kao hipnotisan pred ulazom… A onda, iznenada, začuo je glasove. Najpre tihe, poput žubora vode, a onda sve glasnije! I to ne jedan, bezbroj glasova sve jače je šaputalo tamo, unutra, iza bršljana! Ništa nije mogao da razume, ničiji glas nije mogao da prepozna. Ali, kao hipnotisan, slušao je te šapate koji su ga prizivali da provali unutra! To više nije bila njegova slobodna volja, ali nije bilo ni tog straha koji bi mogao da ga zaustavi! Glasovi su ga zvali! Nudili su mu odgovore! Sada će se sve razjasniti! Sada će se sve završiti! Ispružio je ruke da pokida bršljan srastao sa vratima. Nisu ga bolele izgrebane ruke. Pokidao je bršljan ispod koga su se ukazala vrata! Čitav krešendo glasova sada ga je zvao da učini i taj poslednji napor, da provali unutra! Sada je znao da će ih sve videti! I bio je spreman da vidi bilo koga unutra, Aleksu Lakića, poludelog zbog zločina koji je učinio, njegovog oca Aranđela sa karabinom, Milutina i Gavrila sa bradama u četničkim uniformama, zadavljenu decu u kolevkama, od raka pojedenog Lazara, ili Lenku i Ilinku u samrtnom ropcu, pa čak, da, bio je spreman da vidi i nju, Belu prikazu, kako ih sve proždire! Samo na jedno nije bio spreman, samo jedna stvar bi mogla da ga užasne, a samo na to nije ni pomislio! I dok su vrata pod njegovim tezinom iz trećeg puta popustila, i kad je kroz njih propao unutra, upravo to se i dogodilo! Užasnulo ga je to što unutra nije bilo nikog! I glasovi su svi odjednom zamukli…! Dnevna svetlost prvi put posle niza godina obasjala je unutrašnjost kuće. Sve je bilo isto, koliko se sećao, kao pre petnaest godina, kad je zadnji put ovde boravio. Sve, osim prašine i paučine, koja je premrežila sve zidove. Otvorio je i leva i desna vrata. I sobe su bile iste. Vratio se u srednju sobu, podigao prevrnutu stolicu, krpom koju je našao u kredencu obrisao malo prašinu sa nje i prašinu sa stola. Odjednom se nečega setio. Ponovo je otvorio kredenac, i zaista, bio je tu, satljik sa čepom od plute, dopola pun rakije… Nasmejao se, uzeo ga je, i jednu časicu koja je stajala pored njega, i stavio na sto. Seo je za sto, otvorio satljik i nasuo rakiju u časicu. Prineo je nosu, malo pomirisao, i sručio u grlo. Bila je dobra, bolja nego što je se sećao! Šta je on uopšte i očekivao da će zateci ovde? Odgovore? Rešenja? Pomoć? Nije sad bio u ništa siguran. Otpio je još jedan gutljaj rakije… Sad, u tišini koja ga je okružila, nije više bio siguran ni da je malopre čuo šapat i glasove… Sve se to moglo pripisati prevelikom uzbuđenju što se našao ovde posle toliko godina… Sručio je jos jednu časicu rakije u grlo. Slatko-ljuta tečnost razlila je toplinu po njegovom telu i on se potpuno opustio. Razmišljao je o svojoj majci. Pred očima je video njeno sitno, tužno lice, i mogao je samo da zamisli sve one tužne godine koje je provela ovde, održavajući kuću njenim sitnim, oštrim pokretima, i dvoreći bolesnu i nepokretnu Ilinku… I kako je svaki dan mislila na njega, tamo negde, u belom svetu, kako bi to ona rekla. Kako razgovara sa njim čitajuci tek pristigla pisma, i pišući njena, evo, baš za ovim istim stolom! Znao je da su joj ti trenuci bili najvažniji u njenom životu, trenuci kad joj je izbegli sin bio najbliži… Osetio je da je u ovome bio u pravu, jer mu se celo telo preplavilo tugom, velikom i veličanstvenom, u ovoj tišini koju je upotpunjavao samo tužan zvuk frule negde iz daljine… I dugo je još sedeo i slušao tužnu melodiju u svojoj glavi. Odjednom se prenuo, naćulio uši… Ne, ta melodija ipak nije bila u njegovoj glavi, dolazila je spolja, izvan kuće. Ustao je i krenuo za zvukom. Brzo se probio kroz šiprazje u dvorištu i izašao na put. Zvuk je dolazio desno, sa livade. Pošao je za njim iščekujuci da vidi ko je to što tako lepo i tužno svira. Bilo je nekog tamo, preko livade, kod prelomljenog drveta. Polako se približavao zanesen melodijom. Sad je video. Bio je to onaj isti dečak iz njegovog sna, sedeo je na istom mestu i svirao na fruli… Bio je to Marko. Kad mu je prišao, Marko ga je pogledao i rekao: “Čekao sam te.” Pored njega je ležala jedna debela knjiga, korica iskrzanih i požutelih od starosti. Upitao ga je: “Šta to čitaš?”. Nasmejao se: “Ja nista! Vidiš, moja knjiga je prazna…” Marko je uzeo knjigu u ruke, otvorio je i počeo da je lista. Sve stranice su bile prazne. “Ali, tvoja knjiga je ispisana. Nju moras ti da pročitas! To je jedna važna stvar.” Ustao je, a zatim dodao: “A sada ću da ti pokažem drugu važnu stvar!” Onda ga je pokretom ruke pozvao da ga sledi. Okrenuo se i brzo krenuo preko livade, niz brdo, udaljavajući se i od kuće i od puta. Ušao je u šumu trista metara niže od puta. Pošao je niz jedan puteljak između stabala, dole, prema potoku. Laki je znao za taj potok u šumi, igrao se sa Kamenim kod njega kad su bili deca. Nije imao ime, zvao se prosto – potok. Stigavši do potoka, dečak se brzo sagnuo i isčeprkao na obali nesto malo, nešto što se presijavalo na suncu. Ispružio je ruku i pokazao mu to što je našao. Sad je video da je to mali srebrni lančić, sa priveskom u obliku pentagrama. Privezak se ljuljao u dečakovoj ruci. Onda je dečak ozbiljno klimnuo glavom i rekao: “Pronađi lančić. On će ti reći ko je Ona ! A sad sačekaj ovde. Uskoro će neko da dodje.” Strpao je lančić u džep, okrenuo se i potrčao u šumu. “Čekaj, Marko,” doviknuo ga je. Dečak je zastao, još jednom se okrenuo prema njemu i rekao: “Ja se ne zovem Marko.” I, nestao je u šumi… Laki je stajao neko vreme zamišljen. Ko je onda ovaj dečak, ako nije Marko, pitao se. On mu, u svakom slučaju, pomaže. Prošli put mu je pokazao frulu. Zvuk frule ga je ponovo prizvao do njega. Sada mu je pokazao knjigu i lančić. To su novi tragovi u njegovoj potrazi. Ali šta to znači? Ovakav lančić kod nikog nije video. Treba da prati trag lančića, do nove karike u odgonetanju ove zagonetke. I knjiga? Mnogo novih pitanja bez odgovora… Rekao mu je da čeka ovde. Dobro, čekaće… Okrenuo se prema stazi. Na stazi ispred njega, na desetak koračaja, stajao je Lazar! U ruci je držao lovačku pušku dvocevku i punio je patronama. Ali, Lazar, jer to jeste bio on, imao je ponovo dvadeset pet godina! Da, bio je ponovo mlad. Okačio je pušku na rame i krenuo prema njemu. Kad je vec došao na korak od njega, Laki je zaključio da ga Lazar opet uopšte ne vidi! Išao je žustro, pravo na njega, i gledao kroz njega, prema potoku! Laki je zakoračio korak u stranu, da se ne sudare. Lazar je prišao potoku, skinuo pušku sa ramena, kleknuo i ostavio je pored sebe. Onda je zahvatio sa obe šake vode, i ispljuskao se po licu. Ostao je da kleči i gleda u vodu. Laki ga je samo gledao. Lazar je duboko disao, i izgledao je zabrinut. Klečao je tako dugo pored vode, ne pomerajući se. Laki je vec hteo da se okrene i vrati u kuću, kada se Lazar, verovatno čuvši nešto, odjednom okrenuo i pogledao pravo u njega. Imao je izmučen izraz na licu, izgledao je kao da se oko nečega lomi. Laki je pomislio da ga je Lazar konacno primetio, ali, onda je video da on gleda, nekako, kroz njega! U nešto, iza njega što se nalazilo na stazi!

Odjednom, Lazar je brzo ustao, dohvatio pušku i potrčao stazom. Laki više nije imao vremena da se skloni, i Lazar mu se primakao na korak, licem u lice, i… Prošao kroz njega! Bio je to jeziv i neopisiv osećaj, u tom jednom deliću sekunde, kad su se njihova tela nalazila u istom prostoru! Laki je , u tom trenutku, mogao da oseti i očevu svest, njegove misli, njegov očaj, ali i odlučnost! I na trenutak, to ga je zaprepastilo! Lazar je išao da ubije Marka! Tu njegovu misao on je osetio! Stajao je paralizovan nekoliko trenutaka. Zatvorio je oči, naterao sebe da broji do pet, a onda se okrenuo i pošao za Lazarom. Sad je video da se vreme promenilo. Bilo je hladno, i u šumi je padao mrak. Požurio je uzbrdo stazom, saplićući se. Sustigao ga je na desetak koraka od izlaska iz šume. Lazar je stajao pored staze, iza drveta, i držao pušku ispred lica, cevi naslonjene na granu. Nije se pomerao, čekao je kao lovac na čeki! Laki je pogledao u pravcu u kome je Lazar nišanio. Na stazi, na samom ulasku u šumu, stajao je jedan dečak, visok, ali mršav, jednom rukom se naslonio na drvo, a drugu je stavio na grudi, i široko otvorenih usta, pokušavao da uzme vazduh, brzim kratkim, plitkim udisajima! Marko je imao astmu, setio se Laki. Onda je Marko počeo da trazi nešto po džepovima, i dalje pokusavajući da diše. Nije to našao. Njegova pumpica, pomislio je Laki. Marko se polako rušio na blatnjavu stazu. Jednom rukom i dalje se držao za drvo, grebao noktima, pokušavajući da se uspravi. Moram mu pomoći, pomislio je Laki. Potrčao je prema Marku, i, stigavši, pokušao je da ga uhvati i podigne. Desna ruka mu je bez otpora prošla kroz Markovo telo, a leva, kojom je hteo da ga uhvatu za ruku oslonjenu na stablo, prošla je i kroz drvo, i on se smrzao od straha! Marko je bio stvaran, ali on, Laki, bio je duh! Okrenuo se prema Lazaru i povikao: “Pomozi mu! O, za ime boga, pomozi mu!” Lazar je nepomično stajao u mraku. Sad je spustio pušku. Nije pucao, ali nije se ni pomerao. Laki je zavrištao: “To je ta tvoja tajna! To je ono što nisi hteo da napišeđ u pismu!” Onda je, posrćući, pošao prema njemu. Tada je video. Iako je bio mrak, video je Lazarevo lice, iskrivljeno u očaju. Lazar je plakao! Ali, video je još nešto! Lazar je odložio pušku, ali je u ruci držao Markovu pumpicu…. A onda ga je čuo kako šapuće. Samo sedam reči ponavljao je u nedogled. Tupo, mehanički… Laki se stresao od iznenadne jeze, kad je, konačno, shvatio smisao tih reči! Lazar je šaptao: “Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu…! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu …! Učinilo mu se da se, iz daljine, negde iz šume, čuo histeričan ženski smeh… Ali, možda se to samo vetar igrao njegovim nervima! … … Trenutak kasnije, kad se probudio sa naslonjenom glavom na svojim rukama na stolu, pored dopola ispijenog satljika i časice sa rakijom, u svojoj rodnoj kući, i Laki je plakao…

15. Tako je upoznao Mariju Ranitijević. Sledećih nedelja nastavili su da se viđaju, najpre na njenoj grupnoj izložbi u Gradskoj kući. Poslala mu je pozivnicu nekoliko dana ranije, a na dan izložbe telefonom proverila da li će doći. Nekako se u isto vreme dogodilo da je tih dana počeo skoro svaku noć da sanja svoju rodnu kuću. Nije tome pripisivao neki veliki značaj, osim neke čeznje da se ponovo vrati da je vidi… Na izlobi je blistala! U tesnoj letnjoj haljini pastelnih boja do kolena, kose vezane u punđu, iz koje je samo jedan čuperak padao sa strane do dna lica, blago našminkana, smejala se skoro svo vreme Lakijevim šalama, pokazujuci zube bele i ravne kao na reklami za zubnu pastu. Držala ga je blago ispod ruke dok su šetali i posmatrali izložene slike. Laki ih je, naravno, sve komentarisao na njegov, ironično duhovit način. Usput ga je par puta upoznala sa nekim njenim poznanicima slikarima. Ona je izložila dve slike. Odlučila se za ‘Bol’, sliku koju je on pohvalio, i još jednu, veliku sliku na kojoj je na liniji zlatnog preseka stajala grupa njenih plavičastih spodoba, amorfnih likova, naznačenih samo potezima četkice crnom bojom. Nebo je bilo tamno-petrol, a čistina ispred njih, tek, naznatno svetlija… Laki nije bio neki poznavalac savremene umetnosti, a i kako bi komentarisao većinu izloženih apstraktnih slika, zbrku tehnika, boja, tema, jednom rečju brljotina! Marijine slike su njemu, mada je on bio pomalo pristrasan, bile ubedljivo najbolje… Koktel su posluzili u belim plastičnim čašama, uglavnom sokove, mada je Laki naleteo i na male plastične čaše za kafu sa vinjakom, i odmah presuo dve u svoju čašu sa kolom. Sendviči su bili mali trouglasto isečeni hlebovi sa parčetom sira i šnitom čajne kobasice, veličine jednog zalogaja. Laki je pojeo količinu koju su organizatori predvideli za, najmanje, dvanaest ljudi! Mariji je i to bilo smešno. Posle izložbe odveo je na ‘Bermudski trougao’. Bio je to trougao kafana ‘Šumatovac’-, ‘Lipa’- ‘Grgeč’, između Radio Beograda i PGP-a. Tu su se skupljali novinari, književnici, javni radnici, uglavnom, kulturna elita Beograda. Trougao te tri kafane nazvan je ‘Bermudski trougao’, jer onaj ko tu zaiđe, ‘izgubi’ se po ceo dan, i nema ga na poslu. Ušli su u ‘Šumatovac’. Laki je tu ranije upoznao nekoliko književnika i novinara, Momu Kapora, Bogdana Tirnanića, i još neke, javnosti manje poznate, ali u ovim krugovima dokazane boeme… Pozdravio je nekoliko prijatelja koji su tu sedeli, ali je sa Marijom seo odvojeno, za poseban sto. Razgovarali su o utiscima sa izložbe, pa su polako prešli na ličnije teme, o sebi… Laki je Mariji ispričao skoro sve o sebi, što nije stigao prvi put, u njenoj baštici, kad su sedeli sa gospođom Magdom, njenom bakom. Kad je ona počela svoju priču, upitao je za njene roditelje. “Oca, nemam, nisam ga nikad ni imala, majka nikad nije rekla sa kim me je začela… A majka….,” tu je Marija malo zastala, “u stvari, nemam ni majku, ne znam šta se sa njom desilo, bila je bolesna, lečila se u bolnici na psihijatriji, a onda je nekud pobegla, i nikad je nismo našli… odgajila me baka, skoro od mog ranog detinjstva…” “Žao mi je,” rekao je Laki “nisam trebao ni spominjati…” “Ne, u redu je, želim da znaš sve o meni odmah, da ne bude tema koje bih pred tobom izbegavala.” Gledala ga je oči, pomalo tužnim, ali prekrasnim očima, i on shvati koliko mu se svidela! Nastavili su da se viđaju tokom leta, i lagano, to je prešlo u ozbiljnu vezu. Ljubav ga je, osećao je, ošinula sa million volti, a i ona je isto prema njemu osećala… Jedino, a što je malo bacalo senku na njihovu vezu, primetio da je gospođa Magda počela da ga gleda nekako podozrivo, svaki put kad bi svratio. Mislio je, da je to zbog brige za Mariju, pa je pokušavao da je pridobije ljubaznošću. Jednom prilikom, sedeli su ponovo u baštici, u divno avgustovsko popodne, Laki i Marija su pričali o jednoj knjizi; bio je to ‘Idiot’ od Dostojevskog, Marija ga je upravo pročitala. Gospođa Magda je dremala, blago se ljuljkajući u stolici. Laki je upravo iznosio svoje mišljenje o knezu Miškinom, o njegovoj preteranoj naivnosti i dobroti, zbog čega su ga svi, imajući u vidu sopstvenu pokvarenost, smatrali idiotom; i taman se upustio u analizu tananih društvenih odnosa u Rusiji devetnaestog veka, kad ga je Magda iznenada prekinula, kao s neba, upitavši ga: “A, kažeš, slabo posećuješ majku u Lakićima?” Laki joj je ranije već bio ispričao odakle je, i da se retko viđa sa majkom. Malo se lecnuo, ali je odgovorio iskreno: “Pišem joj pisma, šaljem joj novac, ali nisam bio tamo od očeve sahrane…” Nastupila je neprijatna tišina. Laki je čekao da Magda još nešto upita, ali ona je ponovo zatvorila oči i nastavila da se ljulja. Laki se ponovo okrenuo Mariji. Ona se nemo čudila šireci ruke i podižući ramena, osećala se neprijatno zbog bakine upadice. I Laki je slegnuo ramenima, blago joj se nasmešivši, i upravo je hteo da nastavi priču tamo gde je zastao, kad Magda ponovo progovori, i ne otvarajući oči. “Bezdušno je staru majku ne posećivati, takva su današnja deca, nezahvalna!” “Ali, bako…,” pokušala je da se umeša Marija. “Ćuti,” presekla ju je Magda. “Ni ti nisi bolja!” I nastavila je da drema. Lakiju je bilo neprijatno, i to ne zbog sebe. Svoju situaciju nije želeo da objašnjava, to, da mu je majka tražila da ne dolazi. Bilo mu je žao Marije, koja svoje najbolje godine provodi uz nepokretnu baku, ali je oćutao. Hteo je da brani Mariju, ali, pomislio je, Magda to možda više misli na sopstvenu ćerku, koja je negde otišla još pre mnogo godina, i nikad se više nije javila. Ali, prijatan razgovor se prekinuo. Laki je video da se Marija uzrujala, još malo su nešto nategnuto pričali, i ubrzo je otišao. Zato su to nadoknadili dva dana kasnije, vodeći ljubav kod Lakija na galeriji. Uostalom, pomislio je tada Laki mrseći Marijinu kosu, dok je ležala gola pored njega, važno je da se nas dvoje razumemo, a Magda je tu samo kao nekakav neželjen prtljag. Ipak, ubedio je sebe, moraću sa matorom da i dalje budem ljubazan. Ali, načas je pomislio na kneza Miškina, i učinilo mu se da je i sam možda isto tako naivan. Krajem leta, kad je po ko zna koji put svratio kod Marije, pomislio je da bi mogao možda da je odobrovolji učinivši joj jednu uslugu. Naime, gospođa Magda je pričala kako ima želju da poseti neke njene prijatelje u unutrašnjosti, ali zbog njene bolesti, nije u stanju da putuje autobusom. Laki se ponudio da je on odveze i vrati svojim autom zajedno sa Marijom, i gospođa Magda je prihvatila… Dogovorili su se da pođu jedan vikend, krajem septembra… Pokazalo se, da mu je to bila vrla tragična odluka.

16 . Dok je parkirao auto na prilaznom putu prema crkvi u Lakićima, njegov mobilni telefon je dobio signal, i u istom trenutku stigla mu je poruka o propuštenom pozivu dok je bio nedostupan. Bio je to poziv od Mila. Pozvao ga je. “Pa, gde si ti, čovece?”, pitao ga je Mile. “Nisam u gradu. Vratiću se, verovatno, večeras. Moram sa tobom da razgovaram o nečem važnom. Pozvaću te kad stignem, makar bilo i kasno. Molim te, budi budan…” “Pa, znaš mene, ja ne ležem pre dva ujutro… O čemu hoćeš da razgovaramo?” “Dugačka je to priča. Ali, da te zainteresujem, reći ću ti samo da sam pronašao kuću koju stalno sanjaš…”, zagonetno mu odgovori Laki. “…Dobro. Čekacu te. Ako nisam u stanu, biću u klubu u kojem radim,” reče Mile. “Radiš li i večeras?” “Ne, samo ubijam vreme. Društvo, ribe, znaš već…!” “Dobro, Mishelin, vidimo se. Moram sad još nešto da uradim. Čuvaj se…!” Laki prekide vezu. Jer, nije hteo telefonom Milu ništa da priča o svojim sumnjama da je i on, na neki način, uključen u porodično prokletstvo Lakića. To je bila toliko neverovatna priča, i želeo je, prvo, da nađe neki dokaz, i drugo, da ga gleda u oči dok mu bude pričao, kako bi Mile shvatio ozbiljnost situacije. Sećao se kako ni on sam, sve do 1995. godine, iako je već imao očevo pismo, i čuo majčina upozorenja, nije ozbiljno shvatio celu priču. Ta njegova greška, pokazalo se, bila je fatalna za njegovu majku i baku, kada se, uprkos majčinim upozorenjima, ponovo vratio, zajedno sa Marijom, u svoju rodnu kuću, pre petnaest godina… Parohijska crkva u Lakićima bila je stara građevina, sagrađena pre skoro vek i po, u osnovi u obliku krsta, fasade već oljuštene zubom vremena. Pored crkve bila je isto toliko stara kuća, u kojoj je živeo paroh sa porodicom. Nije bilo zvona, pa je pokucao na vrata kuće. Nekoliko minuta kasnije otvorio mu je mlad čovek, od oko tridest pet godina, kratke kose i negovane brade, u mantiji. Znači, pomislio je Laki, stari paroh Nikodije Stefanović, nije više među živima. “Dobar dan,” počeo je Laki, “zovem se Aleksa Lakić i hteo bih da Vas zamolim za pomoć. Naime, želeo bih da rekonstruišem svoje porodično stablo, pa bi mi u tome pomoglo ako bi mi dozvolili uvid u Vaše knjige kšstenih, venčanih i umrlih, koje imate za ovu parohiju.” “Dobar dan, ja sam Luka Jevremović, ovdašnji paroh,” predstavio se čovek, pružajući Lakiju ruku. “… Kažete Lakić, hm, jedan Vaš predak pre više od sto trideset godina zadužio je ovu parohiju, bio je glavni donator kada se ova crkva gradila. Bio je to Arandjel Lakić, i on još uvek ima svoju stolicu u loži, na centralnom mestu… Nego, samo da uzmem ključeve, odvešću Vas u crkvu da Vam pokažem knjige koje ovde imamo.” Na trenutak paroh se ponovo vratio u kuću, ali je odmah izašao držeći u ruci svežanj ključeva. Dok su išli prema ulazu u crkvu, Laki ga upita za starog paroha Nikodija Stefanovića. “Da, nije više na ovom svetu, upokojio se u leto 2000. godine, imao je osamdeset dve godine, od kojih je više od pedest proveo na službi u ovoj crkvi,” pričao mu je Luka Jevremović. “Sad je sa svojom pastvom na nebesima, i to, slobodno mogu reći, većom pastvom od one koja je ostala meni. Po zadnjem popisu, u Lakićima je ostalo manje od sto pedeset duša, uglavnom starih osoba. I previše ima napuštenih kuća i imanja, a u ovima u kojima još gori vatra u ognjištu, nema mladih, oni su pobegli u grad za boljim životom…” U crkvi je vladao polumrak i prijatna hladnoća. Paroh je poveo Lakija u malu prostoriju, desno od oltara, gde je držao knjige. Mali sto, sa dve stolice i orman sa spisima. “Odakle da počnemo? Ovde čuvamo knjige od osvećenja crkve, 1884. godine. Imali smo srecu, tri rata su prohujala ovim prostorima, ali crkva nije dirnuta. Mnoge crkve po Srbiji imale su goru sudbinu. U njima je sva arhiva spaljena a često i one same. Mnogo novih crkava obnovljeno je u zadnjih dvadeset godina, na njihovim zgarištima, ali knjige nisu mogle biti rekonstruisane…” Laki je izvadio iz džepa jedan presavijen papir, i raširio ga. Na njemu je bilo njegovo porodično stablo, počev od Arandjela Lakića, pa sve do njega. Sam ga je bio napravio pre petnaest godina, posle tragičnih događaja u kući njegove majke. “Ovo je moje porodično stablo koje sam ja skicirao, na osnovu razgovora sa ljudima koji su poznavali moje pretke. Međutim, imam razloga da sumnjam da ono nije potpuno, odnosno da postoji još neka grana na ovom stablu, koja mi nije bila tada poznata. Želeo bih da pokušam, uz pomoc vaših knjiga, da pronađem i dodam tu izgubljenu granu, kako bih kompletirao stablo. Hm, kažete da vi imate knige od 1884. godine. A ko je vodio knjige ranije, pre izgradnje crkve?”

ADAM LAKIĆ

1942-1944

ALEKSA LAKIĆ 1960-

“Valjevska eparhija, ali, bojim se, da te knjige nisu sačuvane, jer je eparhija u dva navrata bila spaljena…,” reče paroh, razgledajući porodično stablo Lakića, koje mu je Laki pokazao. Potom je paroh Luka Jevremović otvorio orman i odatle izvukao tri debele knjige, tvrdih korica, požutelih od starosti. “Pošto danas nemam nekih velikih obaveza, bice mi drago da ti pomognem u prelistavanju ovih knjiga… Počećemo od 1895. godine, tada je kršten Milutin Lakić, tvoj pradeda. Ovo je knjiga u koju se upisuju krštenja. U ovoj drugoj upisivano je upokojenje, koliko vidim, isto ćemo početi od 1895. godine, tada je umro Aleksa Lakic, tvoj čukundeda… Sva venčanja u ovoj crkvi posle 1884. godine naći ćemo u ovoj trećoj knjizi… Ali, pošto vidim da ćemo na ovom poslu ostati dobrih par sati, najpre, da nam moja žena skuva po šoljicu kafe i da iznesem vino, da isperemo iz grla ovu prašinu sa starih knjižurina…”, nasmeja se paroh i izađe napolje. Laki se udubio u listanje starih knjiga, da nije ni čuo kada se paroh, malo kasnije, vratio sa kafom i vinom. Kad su nazdravili, i otpili par gutljaja slatkog crnog vina, i Luka se pridružio u potrazi za nekim podatkom, koji bi im otkrio tu izgubljenu granu Lakijevog porodičnog stabla. “Moguće je da nećemo naći podatke o krštenjima i smrti svih, jer neko, možda nije kršten, ili je umro na nekom drugom mestu, pa ovde nije sahranjen,” objašnjavao je paroh Luka Jevremović. “Crkvene knjige od drugog svetskog rata naovamo nisu obavezne, važeće su matične knjige koje vode matičari u državnoj upravi. A to je za ovu opštinu u Valjevu…” Toliko smrti, pomislio je Laki par sati kasnije, dok je prelistavao, valjda, desetu knjigu od početka potrage. Nisu našli nista novo, poneki podatak je prepravio, npr. da je Milutinov sin Velizar pokopan 1929. godine, a ne dve godine ranije kako je mislio… Mrtvorođeno Milutinovo dete, koje je ubilo i svoju majku na porođaju, nije bilo kršteno. Nije bilo podatka ni o Jovanovoj smrti, jer je on sahranjen u Beogradu… Ali, ničeg nije bilo što bi mu pokazalo da ima još nekog iz njegove loze! Već je hteo da se zahvali parohu i da odustane, prošlo je već dosta vremena a da nije ništa otkrio, kad paroh Luka Jevremović, čitajuci nešto iz knjige, promrmlja: “… Zanimljivo…!” A onda pruži Lakiju knjigu iz koje je čitao. “Ovo bi mogao da bude neki trag!” Bio je to izvod iz krštenja izvesne Eleonore Davidović, 15. septembra 1965. godine. Godina njenog rođenja je bila 1943. “Nije mi jasno,” reče Laki parohu. “Ova devojka krštena je u ovoj crkvi u svojoj dvadesetdrugoj godini života. Nije to bilo neuobičajeno za vreme posle drugog svetskog rata, mnogo ljudi nije dolazilo u crkvu, i nikada nisu kršteni, upisani su samo u matične knjige optšine gde su rođeni. Ova devojka je ipak krštena, u kasnijoj dobi života. Možda je to želela, ili je trebala da se venča u crkvi, pa to ne bi mogla da nije nikad krštena. E sad, ona je to mogla da uradi u bilo kojoj crkvi, ali je izabrala da se krsti baš ovde, u Lakićima, iako nije odavde…” “I šta…?,” pitao je Laki, ne shvatajući. “Pogledaj ime njenog oca!” Paroh kucne prstom ispod imena u knjizi, smeskajući se. Nije mogao da poveruje svojim očima. Bilo je upisano da je ime njenog oca … Jovan Lakić?! Da li bi to mogao biti Jovan Lakić, njegov dedastric, koji je streljan u Beogradu 1943. godine? Ime njene majke je bilo … Gorica Davidović. Nosila je majčino prezime, prirodno, ako je rođena vanbračno, posle smrti oca. Adresa stanovanja je bila … Gledao je podatak o adresi tupo, ne progovarajući ni jednu reč. Ta adresa mu je bila dobro poznata … zadnjih osamnaest godina! Jer, to je bila adresa zgrade u Beogradu u kojoj je imao klub i na kojoj je stanovao! I, što je sve objašnjavalo, bila je to i Milova adresa!

17. Luka Jevremović nije hteo ni da čuje Lakijeve razloge da ne ostane na ručku, koji je popadija Slavka Jevremović za njih dvojicu pripremila. Laki je žurio da se vrati u Beograd, ali krčanje njegovih creva, a bilo je već četiri popodne, podsetilo ga je da ništa nije jeo još od juče u podne, i on, mada nevoljno, pristade. Slavka je bila vredna domaćica, a uz to i dobra kuvarica, i on zahvalno prionu na jelo. Kisela čorba, podvarak, mlad sir, i prošlogodišnja dimnjena pršuta, tanko nasečena, bilo je to praznik za njegov prazan stomak. Luka je izneo još jednu litru istog onog vina, i oni zališe… Kad je Slavka iznela još i gibanicu, još uvek vruću, Laki više nije mogao ni da zine, a ne da jede. Laki je pohvalio domaćicu za njene kulinarske veštine, a onda, na navaljivanje njegovog domaćina da proba i gibanicu, uzeo jedno parče, prelomio ga na dva dela, i sa obe ruke prineo ih očima: “Jedite, oči, najedite se!” rekao je, praćen veselim smehom i Luke i Slavke. Luka je pričao o svom nameštenju u ovoj parohiji, o ljudima u Lakićima, o njihovom teškom i siromašnom životu. Nekako, usput, on pomenu i praznoverje ovih ljudi, pravdajući to njihovom neobrazovanošću i izolovanošću, i Lakiju se upali alarm, te ga upita: “Na kakvo praznoverje mislis? Na veštice, vradžbine i duhove?” “Pa, mogu reći, na sve to zajedno… Ovde ima žena koje, kobajagi, skidaju čini, neke besplatno, iz uverenja, a ima ih i kojima je to porodični posao…,” odgovori Luka. “Da li poznaješ neke od tih, takozvanih, veštica?” “Pa, hipotetički govoreći, vestice se kriju, tako da one nisu optepoznate. Kad nekome u kući nesto ne ide od ruke, stoka ugine, ili suša prepolovi useve, taj obično ne ide kod veterinara, ili kopa bunare na njivama, nego za svoj gubitak okrivi neku, samo njemu poznatu, vešticu, i pomoć trazi od vračare, koja otklanja čini. Te vračare, sad navodno, nisu veštice, nego beli magovi koji uklanjaju zle čini. Ja, naravno, u te stvari ne verujem!” Laki se zamisli, pa oprezno upita: “Da li ti je poznata familija Simonović?” Paroh ga ozbiljno pogleda. Nastade, duža, neprijatna tišina, i Laki skoro požali što je pitao. Slavka se tiho izgubi iz sobe. “Simonovića nema ovde, u Lakićima, “ poče Luka. “Ima ih, koliko je meni poznato, tamo prema Loznici, u Nedeljicama i Brezjaku, nisu brojni, možda nekoliko kuća… Ali…,” i tu zastade, premišljajući se, ali odjednom, iznenada odlučivši, nastavi: “… Naslućujem zašto postavljaš ovo pitanje. Ime Simonovića je, na neki način, povezano sa tvojom porodicom, i to još od davnih vremena, još od Arandjela Lakića, i njegovog sina Alekse…” Laki se začudi odakle je taj podatak Luki poznat, i Luka to primeti. “Sad ti moram reći i ono što nisam hteo, jer vidim da se čudiš odakle mi takva informacija?” “Poznat mi je jedan deo naše porodične istorije, i ime Simonović igra u njoj veliku ulogu,” reče Laki. Luka se zamisli, pa poče da priča. “Pitao si me za prethodnog sveštenika Nikodija Stefanovića. On je rukopoložen za paroha u ovoj crkvi, neposredno pred drugi svetski rat, 1941. godine. Bio je to jedan neobičan čovek, neću da kažem da je bio loš sveštenik, taman posla, bio je on odličan sveštenik, živeo je sa ovim narodom u teško vreme, najpre rat, pa onda komunisti, u svakom slučaju, teško vreme i za njega i za crkvu. Ali, bio je on, tražim prave reči, i čovek otvoren za neke stvari, koje nemaju veze sa verom. Eto, naprimer, to veštičarenje. Rekao bih da je on verovao u postojanje takvih stvari…” “Kako si to zaključio? Jesi li ga poznavao?” pitao je Laki. Luka je ustao, otišao do ormana, i sa njega skinuo jednu veliku kartonsku kutiju. Doneo je tu kutiju i stavio na sto. “Nikodije Stefanović,” nastavio je Luka Jevremović, otvarajući kutiju, “je napisao jednu knjigu od oko petstotina pisaćom mašinom kucanih strana, koja se zove ‘Letopis Lakićke parohije’, u jednom primerku, a koju sam ja pronašao na jednom skrovitom mestu u crkvi. Najpre sam mislio da je to pravi letopis, jer opisuje vreme od izgradnje crkve, i obradovao se, ali, kad sam je celu pročitao, bilo mi je jasno zasto je Nikodije ovu knjigu sakrio. Jer, ono što ne štima u ovoj knjizi, pored onih silnih, tačnih podataka o istoriji ove crkve i ovog kraja, koji imaju istorijsku vrednost, jesu delovi teksta, zbog kojih bi paroh Nikodije Stefanović bio, u najmanju ruku, rasčinjen od strane eparhijskih crkvenih vlasti… “ Luka je izvadio knjigu iz kutije, stavio je pred sebe, i poklopio rukama. Onda je pogledao Lakija. “Moraš mi sada obećati da ovu knjigu nećeš obelodanjivati. Daću ti je da je pročitaš, jer u njoj ćeš naći neke tajne o svojoj familiji, koje ni u snu ne bi pretpostavio…” Mnogo ti podcenjuješ moje snove, pomislio je Laki, a glasno rekao: “To ti mogu obećati!” Luka mu je pružio knjigu, Laki je prihvati. “Što više o svemu razmišljam, “ nastavi tišim glasom paroh Luka Jevremović, “sve više mislim, da je stari sveštenik Nikodije Stefanović, ovu knjigu upravo za tebe i napisao…”

18. Na dan kada su krenuli u posetu Magdinim prijateljima, bila je strašna omorina, i videlo se da se sprema vrlo dramatična promena vremena. Vrlo je loše spavao prethodnu noć, imao je neke neobične noćne more vezane za njegovu kuću, kao da ga je nesto upozoravalo na nekakvu opasnost. Ustao je sav slomljen, skoro bolestan, pa je čak poželeo da se izvini, i da ne pođe na put. Ali nije. Ipak, sad nije mogao da odustane, to bi pokvarilo sve sto je postigao u odobrovljavanju gospođe Magde da prihvati negovu ljubav sa Marijom. Gospođa Magda je insistirala da krenu u dva popodne, kod njenih prijatelja su trebali da prenoće, i da se vrate sutra. Došao je u petnaest minuta pre dva pred njihovu kuću, u napetom i mračnom raspoloženju. Mislio je da će se oraspoloziti kad vidi Mariju, ali i Marija je bila nekako ćutljiva, a gospođa Magda ozbiljna. To ga je još više dotuklo. Podigao je krov na autu i pomogao Magdi, unevši je sa kolica na sedište. Kolica je sklopio i ostavio u gepeku. Krenuli su autoputem prema Nišu, cilj im je bio neko selo u okolini Niša. Laki ga je prethodno pronašao na auto karti i bio je siguran da će pogoditi put… Marija je sedela pored njega napred i ćutala, dok gospođa Magda odpozadi nije prestajala da priča. U početku joj je kulturno odgovarao, ali je posle nekog vremena prešao u nekakvu tupost, samo je mehanički vozio, ne razmisljajući ni o čemu. Mnogo puta narednih petnaest godina je razmišljao o tome šta mu se taj dan desilo, da je potpuno promašio put i nikada nije stigao do Magdinih prijatela u okolini Niša. Nije mu bilo jasno ni kojim putevima je on to išao, da je, iznenada, posle par sati vožnje, odjednom se prenuo, prepoznavši da vozi pošljunčanim putem koji, izlazeći iz šume, vodi uzbrdo prema njegovoj kući!!! Tek sad je primetio da je napolju duvao olujni vetar, i nebo je bilo mračno, oblaci su su nisko stajali iznad njegove kuće na brdu. Kao omađijan dovezao je auto do vrha brda, pred kapiju. U tom trenutku, auto se sam ugasio, kao da ga je kontrolisala neka tuđa sila. Pokušao je ponovo da ga upali, ali starter je samo zakrčao. Tada, odjednom, vetar je utihnuo i nastupila je grobna tišina. Laki se okrenuo prema Mariji. Ona je samo staklasto gledala napred, ne pomerajući se. Onda se okrenuo prema Magdi. Gledala je pravo u njega, odjednom mračnim, prodornim pogledom, ucinilo mu se, punim mržnje?! “Ne znam… šta se desilo…” promucao je, “ali, ovo je moja kuća?!” “Pa, upoznaj nas onda sa porodicom!” rekla je odlučno. Odjednom ga je preplavila jeza, i odmah zatim, osetio je da više ne kontroliše ni svoje pokrete! Video je sebe kako otvara vrata auta i izlazi. Otvorio je kapiju, okrenuo se, i, skoro bez imalo iznenađenja gledao kako je Magda sama izašla iz auta, i koračala odlučno, i prošla pored njega, kroz kapiju, u dvorište! Nisu joj trebala invalidska kolica, sa kojih ih je on podigao i smestio na zadnje sedište, tamo u Beogradu. Kolica su ležala sklopljena u gepeku. Iza Magde, pored njega je, kao hipnotisana, nesigurnog koraka, prošla i Marija. I dalje je imala onaj staklast i prazan pogled. Pošao je mehanički za njima. Na vratima se pojavila njegova majka Lenka. Prvo sa iznenađenjem, a onda sa sve većim užasom gledala je čas u Lakija, čas u Magdu i Mariju, kako joj prilaze. “Znala sam da ćete doći. Sve ovo sam već sanjala,” rekla je tiho Lenka. “Pa, hoceš nas pozvati u kuću, Aleksa Lakiću?” rekla je Magda zapovedničkim glasom. “Hoću…” čuo je sebe Laki kako odgovara. Lenka se, činilo se pobeđena, pomerila u stranu. “A, da, još nekog treba da sačekamo,” rekla je Magda sa demonskim osmehom. Onda se okrenula Mariji: “Marija, ovo je tvoja majka, Roksanda!” I pokazala je prema kapiji! Svi su se, kao po komandi, okrenuli prema kapiji. Nebom je eksplodirala svetlost munje, i, samo sekundu kasnije, prolomio se tresak grmljavine. Na kapiji je stajala skoro demonska žena, u beloj haljini do zemlje, duge crne, raspuštene kose, koja joj je pokrivala celo lice… U tom trenutku, prve, krupne kapi kiše, počele su da padaju.

19. Iz kuće Luke Jevremovića je krenuo posle pet sati, popodne. Za nešto više od dva sata brze vošnje biće u Beogradu. Dok je vozio, pogled mu je stalno bežao na prednje sedište, na kome je ležala knjiga Nikodija Stefanovića. Tu staru, od vlage skoro uništenu, požutelu knjigu, uspeo je samo da prelistao na brzinu, u kući Luke Jevremovića. Nije imao vremena za čitanje, i sad je silno žalio zbog toga, ali morao je da se vrati u Beograd, kako bi upozorio Mila na opasnost. Golicalo ga je da započne sa čitanjem, ne bi li saznao kakve to tajne o njegovoj porodici ona otkriva. Pomislio je na krštenje Eleonore Davidović u crkvi u Lakićima. Pretpostavljao je da bi Eleonora mogla biti Milova baka sa majčine strane. Jer, stan je bio u posedu porodice njegove majke. Milov otac, Stole Desertic, bio je poreklom iz Krajine, u Beogradu je osamdesetih godina studirao prava, i oženio se Milovom majkom Marijanom. Studirali su, i on i Stole, otprilike, u isto vreme. Samo, Laki je bio vanredan student, redovan je bio na Pedagoškoj akademiji, a i Pravni fakultet je samo u prvoj godini upisivao hiljadudvesta brucoša, pa ga zato nije poznavao. Sećao se, kad se tu doselio devedesetih, oni su živeli sami sa sinom, pa se pitao šta se to desilo sa Eleonorom. Mile je nikad nije pominjao. Pre pet-šest godina Stole i Marijana su se razveli, Laki nije znao zašto. Mile nije hteo da prica o toj temi… Odlučio se, i pozvao Mila mobilnim telefonom. Nije se zaustavljao, jer je imao blutut slušalicu. “Gde si Lakiša, šta ima? Jel stižeš ovamo?”, veselo se javio Mile. “Propuštaš zabavu, evo baš sakupljamo deliće jednog tanjira, od ukupno dva, koja je ovaj smotani Ivan prao posle ručka, i samo on zna kako, uspeo da ga razbije…” U pozadini se čuo Ivanov smeh. “Malo sam se zadržao, ali stižem za oko dva sata… Bićeš u stanu?”, upitao je. “Bićemo, nabavili smo pivo, gledamo neki film i pijemo…” “Čuj, možda će te začuditi ovo pitanje, ali kako se zove tvoja baba po majci?” Mile se zamislio: “Lena… zapravo, Eleonora, ne pamtim je, ona i deda su poginuli u saobraćajnoj nesreći dosta pre mog rođenja…” Zatim je dodao: “I mama je bila sa njima u autu, ali, nekim čudom, izvukla se nepovređena! … Zašto pitaš?” To je bilo to. Nije bilo sumnje, Mile je bio iz loze Lakića… A i prokletstvo je, izgleda, već imalo posla sa njegovim precima! “Dobro, Mishelin, sve ću ti objasniti kad dođem… Budi sa Ivanom u stanu. Vidimo se…” Hteo je još da doda ‘čuvaj se’, ali kako bi mu objasnio od čega da se čuva, od prokletstva Lakića za koje nije ni čuo, i ne reče ništa. Nije hteo da ga plaši… Sad je grozničavo razmišljao šta da učini da spreči da se i Milu nešto dogodi. Najvažnija stvar je bila da mu Mile poveruje ono što mu ispriča o prokletstvu. Mile nije verovao u takve stvari. Ali, sad je znao, neko iz loze Lele Simonović mu se približio. Neka žena, ili devojka, koja je u srodstvu sa Magdom i Roksandom. Koja je u srodstvu sa Marijom. I to ne može biti dobro… Mile mora da mu poveruje! Setio se lančića. Dečak, za koga je mislio da je Marko, pokazao mu je lančić sa pentagramom. Pentagram je vikanski simbol. Nose ga veštice. Možda Mile zna nekog ko ima takav lančić? Teško, one ga kriju… Dečak mu je pokazao i knjigu. Knjigu je pronašao kod Luke Jevremovića. Kako je ono Luka rekao? Mislim da je stari paroh Nikodije Stefanović ovu knjigu za tebe i napisao…? O, kako se nadam da jeste! Knjigu, znači, imam. Još da pronađem i lančić… Ali, nije sad važan lančić. Mile mora da se skloni iz Beograda. Ima majku u Čikagu. Mora da ga nagovori da ode kod nje. Tamo će biti bezbedan. Bar privremeno, dok on, Laki, ne otkrije kako da izbegne prokletstvo. Možda ova knjiga otkriva kako to da učini? Bože, pomislio je, nemam mnogo vremena, ali moram da pročitam tu knjigu. Ključ je u njoj! Luka je rekao da je Nikodije Stefanović u njoj pisao o vešticama! Možda ima neki recept, kao ono, kolac za vampire, pa da zabijem u crno srce Lele Simonović! Ali, morao bih prvo da nađem telo! Njeno telo nikada nije pronađeno! Ona nema označen grob! Bože, toliko pitanja bez odgovora, a tako malo vremena! Vozio je zamišljen. Nesvesno je povećavao brzinu na preko sto dvadeset kilometara na sat… Odjednom se dosetio, pa je pozvao Mariju. Javila se posle prvog zvona, kao da je, tamo u Parizu, sedela pored telefona i čekala njegov poziv. “Marija, klupko se razmotava. Pronašao sam dokaz da ima još nekog u mojoj loži, to je Mile Desertić, živi u Beogradu. On je praunuk mog dedestrica Jovana Lakića, koji je za vreme rata živeo isto u Beogradu. Imao je vezu sa nekom Goricom Davidović, iz koje mu se, a posle njegove smrti, rodila ćerka, Eleonora, koja je Milova baba po majci… Jesi li ti nešto pronašla?” Duboko je uzdahnula: “… Nisam. Ono što znamo, to je da je Lela Simonović imala kćerku Mariju, koju je rodila sa sedamnaest godina i dala na usvojenje, bilo je nemoguće u ono vreme da je zadrži, jer je rodila vanbračno… Marija je rodila moju babu Magdalenu, Magdalena je rodila moju majku Roksandu, a iza njih sam ja… U našoj lozi nije bilo mnogo potomstva, svi su imali samo po jednu kćerku…” “Da li je moguće da je tvoja majka , možda, rodila još jedno dete, a da ti za njega ne znaš?” upitao je. “Moja majka je, tako sam ja mislila, bila bolesna od šizofrenije, još od mog rođenja lečena je u psihijatrijskoj bolnici zatvorenog tipa, istoj onoj u kojoj je radila i Magdalena, sve dok, sredinom sedamdesetih, nekako u isto vreme kad se baba penzionisala, nije nestala… Mislim da joj je baba sredila da pobegne, i da su ostale u kontaktu sve naredne godine… Ali, ja ne znam šta je ona radila, i gde je bila do 1995. godine, to sad niko više ne zna… Moguće je. Kad bi znali gde se krila tih godina, možda bi saznali i da li je rodila još dece…” Marija je zastala, bilo joj je teško o tome da priča. I Laki se sećao tog kasnog leta 1995. godine, i užasa koji je nastao kad su se svi oni, on i Marija, Magdalena i Roksanda, Lenka i Ilinka, susreli zajedno, u njegovoj kući obrasloj bršljanom, u Lakićima…

20. Sedeli su u srednjoj sobi Aleksine kuće. Zapravo, nisu svi sedeli. Ilinka je ležala na otomanu, pokrivena tankim ćebetom, i posmatrala neku tačku na plafonu, otprilike u pravcu sijalice na dugačkom, krivom kablu. Nemo je pomerala usne, kao da je pričala sa nekim koga samo ona može da vidi. Lenka je stajala pored njenih nogu, naslonjena na zid između otomana i vrata od zadnje sobe i netremice gledala u Magdu. Magda je sedela na stolici koju je privukla vratima, njene staračke, bledoplave oči, sa podsmehom su gledale u Aleksu. Pored nje, blago raširenih nogu i skrštenih ruku na grudima, uspravna kao rimska statua, stajala je Roksanda, poput nekog telohranitelja. Na ukočeno lice u zlurad osmeh, koje je okrenula Aleksi, padala joj je gusta crna, talasasta kosa. Nije je sklanjala, iako joj je sužavala vidik, jer ono što je htela da vidi, bio je Aleksa, zgrčen na stolici, praznog pogleda, zamrznotog na Magdi. Pored njega je sedela Marija, oduzeta, u transu. Magda je sada pričala Mariji. Napolju je padala kiša, njen monotoni šum prekidala je samo udaljena grmljavina. “…sagradila zid oko sebe iza koga nikog nisi puštala. Otvarala bi čelicna vrata na tom zidu samo kada bi slikala one tvoje odvratne slike. Sve moje misli tebi upućene, završavale bi ružno predstavljene u košmaru boja na tvojim platnima. Ja sam odavno mislila da si ti izgubljena, ali Roksanda mi je stalno pričala, još od kada je bila u… ustanovi, da ćeš se jednom urazumiti. Da je u tebi naša vikanska krv, da će te dotaći duh Magdalene Simonović, tvoje pra-prabake…” Aleksa je razmišljao. Dobro, sa Ilinkom će biti lako, dovoljno je samo da joj izvučem jastuk ispod glave i poklopim ga na nju par minuta. Ali, Lenka je žilavija. Moraću prvo Lenku. Skočicu na nju i sa ovim rukama obuhvatiti taj njen kržljavi vrat. Puće kao stara suva grana… A onda je na redu Aleksa… “… Prokleta im je loza, seme Alekse Lakića mora biti uništeno, kao što je on pokušao da uništi Magdalenu. Još i danas se budim sa užasom, sanjajuci njegove ruke na Magdaleninom vratu, koje je dave, i guraju u hladnu vodu potoka. Vidim njen strah, ali i moć da nam svima prenese tu sliku, dok joj svest otiče niz hladnu vodu. Zadnjim atomima snage, kriknula je u sebi, i prenela svoju svest, kao svetlost kad se prenosi na fotografiju, na svoju usvojenu ćerku, koja je tada imala šest godina…” Da, mislio je Aleksa, u pravo je Magda, proklet je taj Aleksa! Ali, rešiću se ja i njega, izgoreće u ovoj kući zajedno sa svim duhovima loze Lakića… Aranđel je pokušao isto da učini, pre nego što se ubio, ali je zaboravio da zaključa vrata, i ona prokletnica Milica spasla je to zlo seme, spašavajući Milutina iz plamena… Ali ja ću zaključati, da, vatrom ću pročistiti ovo leglo Lakića… Vatra je dobra, ona pročišćava. I vazduh će pomoći da plamen razgori… Ali, voda…? Dobro, moraću sačekati da prestane kiša… Zemlja će pokrivati grobove Lakića i duh Magdalene Simonović će biti osvećen… “… Ti ćeš Aleksa biti naš nož koji će konacno doneti mir Magdaleni Simonović,” nastavljala je Magda gledajući sad u Aleksu. Onda je pružila ruku u nedra i odatle, ispod bluze izvukla nož, dugačak, sa dvostranim sečivom, okrugle drške na čijem je vrhu bila lopta sa urezanim pentagramom. Dok ga je izvlačila, pokidala je dugme na bluzi, i ogolela staračke, mlohave grudi, ali nije se potrudila, da ih ponovo pokrije. Pružala je nož Aleksi. O, da, bio je srećan Aleksa, biće lakše sa nožem, kako je lep, pravi ratnički. I hteo je da ustane, da primi taj nož, kao dar, i da ga upotrebi, baš kako je tražila Magda! U tom trenutku zastao je zaprepašćen. Video je Lenku, koja je iskoristila priliku, i sad je izlazila iz zadnje sobe sa Lazarevom puškom. I Magda je videla njegov pogled, i počela je da se okreće prema Lenki. Okrenula se taman dovoljno da vidi usta dve cevi, i u sledećem trenutku iz jedne je bljesnula eksplozija plamena i gasova, i njeno lice je nestalo u hrpi krvi i mesa. Samo se skljokala u stolici, glava joj je pala na grudi, a ruka, koja je pružala nož Aleksi, pala pored stolice ispustajući ga. Roksanda je sa životinjskim krikom skočila prema nožu. Zgrabila ga je i okrenula se prema Lenki. Bila je brza. Ali, Lenka je bila brža. Hladna, pribrana kao nikad do sada, okrenula je cev puške prema Roksandi, i u trenutku kad se ona bacala na nju, sa visoko podignutom rukom u kojoj je bljesnula oštrica, njena bela haljina na grudima se rascvetala u ogroman krvavi cvet. Aleksa je odjednom izašao iz hipnoze. Tog trenutka nije se više sećao da je još malopre planirao da ubije i Lenku i Ilinku, a zatim i sebe! Gledao je kako Roksanda pada na Lenku i ruši je, poslednjim atomima snage zarivajuci joj oštro sečivo u grudi. Skočio je prema njima, grubo odgurnuvši Roksandino telo, i klekao pored Lenke. Kiša je stala. Sunce se pojavilo iza nekog oblaka. Marija je plakala iza njega. Ilinka je gledala u Magdin leš na stolici i smejala se. Ali, Aleksa ništa nije čuo ni video, osim majke u čijim grudima je još stajala drška noža sa pentagramom. Uhvatio je nežno ispod glave, i izdigao prema sebi. “Aleksa…” prošaptala je Lenka. “Ja sam sve ovo sanjala… i sve sam pripremila…” Iz ugla usne curila joj je tanka linija krvi. “Majko, biće sve dobro, sad ću da te odvezem doktoru…” “Ne!” Lenka ga je grčevito stegla za ruku. “Slušaj…pitaj Iliju…. On zna… sve sam mu rekla…” A onda su joj sitno telo potresli trzaji, iz usta su joj nahrupili kasalj i krv. Još ga je gledala, učinilo mu se da je htela još nešto da kaže, a onda je još jednom udahnula i prestala da diše. Video je u njenim očima, koje su se gasile, svoju sliku u odrazu. I znao je šta je htela da mu kaže, jer je isto i on osećao dok je privijao njeno krhko telo na svoje grudi… Ilinka je ponovo gledala u plafon i sad ih je videla! Videla je i Lazara i Marka, pored njih Gavrila i Milutina. Oni su joj se smešili. Evo, sad vidi i Lenku, i ona se smeje. Oni su je dozivali. Htela je da podigne ruku da ih pozdravi, ali, kao da se predomislila, samo im se nasmešila, i… umrla. Otisla je tiho njima. Marija je i dalje sedela na istoj stolici i plakala. Njen svet se rušio… Odjednom, ulazna vrata su se širom otvorila. Kroz njih je jurnula sunčeva svetlost. Na vratima je stajao Ilija Luković, mokar, i u rukama gužvao svoju kapu.

EPILOG
“Nisam smeo ranije da uđem, da i mene ne bi omađijale. Te veštice imaju moć da hipnotišu čoveka,” govorio je Ilija Luković Aleksi. “Lenka mi je sve rekla. Ona je sve to već sanjala. I bila je spremna. Rekla mi je da će to biti jednog ovakvog dana, i kad sam video oblake, znao sam da je to danas. Došao sam ovamo i video tvoja kola. Stajao sam kod kapije i čekao. Lenka mi je rekla da ne ulazim dok ne čujem pucnjeve…”

Aleksa je još sedeo na podu, držeći mrtvu majku u naručju. Polako mu je dolazilo do svesti značenje reči koje je Ilija izgovarao. Prenuo se i pogledao ga. “Kako to mislis, znala?!” upitao je. “E, to ni sam ne znam. U snu je unapred videla ceo događaj. Da ćeš doći sa… njima! Zato je spremila Lazarevu pušku u njihovu sobu kod vrata, na dohvat ruke. Lenka je bila kod baba Rade, ona joj je nešto dala, ne znam, valjda tri zrna soli, i ona je to zamotano držala u nedrima. Kad to imaš veštica nema na tebe uticaja. Bila je spremna. Čekala je priliku. Znala je šta će se desiti. Znala je da će obadve biti ovde, i…,” Ilija je zastao i gledao u Mariju. “…njihova unuka i ćerka. Aleksa, ovo su Lenkine reci. Slučaj me, Lenka zna da ovu devojku voliš, ali vi se odmah morate razdvojiti, inače će zlo i nju obuzeti. Ona je tvoje, ali i ti si njeno prokletstvo! Bezbedni ste samo ako niste zajedno!” Aleksa ga je gledao ne shvatajući. Onda je polako ustao, prethodno nežno spustivši Lenku na pod. Gledao je u Iliju. “To ti je sve rekla Lenka da mi poručiš?” “Da. Rekla mi je da je poslušaš. Jer, sve ovo, kazem ti, ona je već z n a l a ! Rekla mi je da će umreti i ona, i … Ilinka!” Aleksa se okrenuo prema otomanu. Ilinka je nepomicno ležala. Prisao joj je i uzeo za ruku. Nije čuo otkucaje srca, ali odmah je znao da više nije živa. Gledala je prema sijalici licem ukocenim osmehom. Zatvorio joj je oči i poljubio u čelo. “Zbogom, bako…,” prošaptao je. Okrenuo se prema Mariji. Ona je sedela skupljena na stolici i tiho jecala. Prišao joj je i zagrlio je. Drhtala je u njegovom naručju kao pokislo pile. Stajali su neko vreme ćuteći. A onda je Aleksa osetio Ilijinu ruku na svom ramenu. Okrenuo se. “Ti sad moras otići, Aleksa. Kao da nisi ni bio ovde. Ja ću sve srediti. Doći ćeš sutra na sahranu. A devojka neka ide kod mene. Mihajlo će je odvesti u Beograd.” “Kako ćeš srediti?,” pitao je Aleksa. “Treba zvati policiju, i hitnu pomoć…” “Nećemo nikoga zvati. Sve će biti urađeno. Samo ti sad moraš otići!” “Kako samo da odem. Pogledaj sve o v o ! Neko će posumnjati, zvaće policiju…” “E, moj Aleksa Lakiću, iako si iz ovog sela, ne znaš ti ljude iz Lakića! Niko neće ništa prijaviti. Niko neće ništa pričati. Ono što ne treba da se priča, niko nikad neće pominjati. Naše tajne saznaće samo naši grobovi!” rekao je Ilija Luković. Platičevo, Serbia, 14. februar 2011. Kraj prvog dela trilogije ‘ONI SU OVDE, SA NAMA’ ‘Kuća obrasla bršljanom’

Aleksa Lakić Ili putovanje alternativnom stvarnošću
Šta reći o Lazaru Janiću? Lazar Janić je autor trilogije ‘Oni su ovde, sa nama’, sastavljene od tri knjige: ‘Kuća obrasla bršljanom’, ‘Veštičje ludilo’, i ‘Sam, ispod šljive’, i oličene u arhetipskom anti-junaku Aleksi Lakiću, koji nas vodi, u serijama flešbekova, kroz period dug više od četristo godina alternativne istorije i budućnosti Srbije. I to je, za sada, dovoljno. Onda, šta reći o Aleksi Lakiću? Aleksa Lakić je njegov bezvremeni alter-ego, ali i nije samo to. Mnogo autorovih biografskih podataka nasledio je i njegov anti-junak, mnogo od karaktera, iskuvstava, razmišljanja i htenja. Ali, on, u mnogo čemu, nadilazi svog autora. Jer, Aleksa Lakić, u trilogiji ‘Oni su ovde, sa nama’, nije jedan čovek, nego, najmanje, tri. U prvoj knjizi trilogije ‘Kuća obrasla bršljanom’, Aleksa Lakić je Laki, pedesetogodišnji vlasnik klub-stripoteke u Beogradu, koji, osim Mila Desertića, ima još prijatelja koliko ih ima i jedan vuk samotnjak. Pobegao je od užasne tajne iz svoje prošlosti, koja mu je razorila život, ljubav, porodicu… Sakrio se u svom svetu, okružen knjigama, stripovima, filmovima i drugim beznačajnim stvarima i tu tavori, ne čekajući više ništa. On je, u stvari, kukavica, koji nije imao hrabrosti da se suoči sa pretnjom koja mu je ugrožavala porodicu, nego se od nje sakrio. I sada, ostalo mu je samo da žali. Ali, opasnost sada preti njegovom najbližem prijatelju, Milu Desertiću, koji je i sam, na neki način, povezan sa mračnim tajnama iz Lakijeve prošlosti. I, Laki, jer nema šta više da izgubi, konačno se prenuo, i otisnuo na put na koji dugo nije išao, u rodne Lakiće, u svoju rodnu kuću, u kojoj je sve i započelo. Hvata se u koštac sa tajnama svoje propasti, otkrivajuci prve delove slagalice, koja će dovesti do njegovog otrežnjenja. Prva knjiga trilogije pokriva period od pedest godina, od 1960. do 2010. godine. Kroz svojevrsne, isprekidane slike, mešavinu snova i stvarnosti, kroz flešbekove, pred čitaocem se pomaljaju konture starog zločina, koji je uzrok Lakijevog prokletstva. Prvih pedeset godina, od 1895. do 1945. godine, vremenski je okvir druge knjige trilogije ‘Veštičje ludilo’. Aleksa Lakić je dvadesetogodišnji sin bogataša, koji zivot provodi po krčmama i konacima, sa bulumentom lažnih prijatelja koji se provode na njegov račun, opijajici se do besvesti i jureći suknje. Ali, on je mladić koji ima i svojevrsne psihičke probleme, periode prazne svesti i padanja u trans. Očajnički se zaljubljuje u jednu lepu siromašnu, ali opasnu devojku. Ona ga odbija, i on stvari rešava na najgori mogući način, postajući tako uzrok propasti cele njegove loze. Najveći deo kockica slagalice otkriva se u drugom delu trilogije ‘Oni su ovde, sa nama’. Ali, ostalo je još nekoliko kamenčića koji se ne uklapaju nigde? Te kamenčiće posejao je Aleksa Lakić treće knjige, ‘Sam ispod šljive’, dvadesetpetogodišnji Tehničar virtuelnog adaptiranja stvarnosti. On dolazi iz daleke budućnosti, iz 2311. godine. U svetu bez nacija, koji živi u skladu sa prirodom, u svetu nezamislivih tehnoloških mogućnosti, ali svetu koji je lišen istorije, tradicije, pa čak, i slobode, Aleksa Lakić je romantični pobunjenik, koji koristi svoje veze i rupe u sistemu, kako bi pomogao svojim precima, i svom narodu pokazujući moć alternativne istorije. I, šta reći na kraju? Ne pretendujući na velike umetničke domete, autor ovih redova se iskreno nada da će ove knjige privući čitaoce da se zabave i uživaju, bar onoliko koliko je sam isto to radio dok ih je pisao. I da, molim čitaoce da menjaju svoju stvarnost sami, ne čekajući da im je neko drugi menja, svojim rukama, svojim radom, i svojim znanjem. Jer, sve drugo je, jelda, fantazija? Lazar Janić

Table of Contents
Start