Opasnost pojma "kulturni identitet

"
N ajefektniji argumenti protiv globalizacije obično nisu u vezi sa ekonomijom. Uspešniji su napadi koji potegnu socijalne i etičke teme, i, nadasve, kulturne. Takvi argumenti izronili su iz one gužve u Sijetlu 1999. godine, a u novije vreme čuli smo njihove rezonance i u Davosu, Bangkoku i Pragu. Oni kažu sledeće: Nestanak nacionalnih granica i uspostavljanje tržišno povezanog sveta značiće smrtni udarac regionalnim i nacionalnim kulturama, kao i tradicijama, običajima, mitovima i načinima ponašanja koji čine kulturni identitet svake zemlje ili regije. Pošto je glavnina sveta nemoćna da se odupre invaziji kulturnih proizvoda iz razvijenih zemalja — ili, budimo konkretniji, iz supersile, SAD, koja za sobom vuče velike transnacionalne korporacije — uskoro će se svima nametnuti severnoamerička kultura, koja će standardizovati svet i uništiti njegovu bogatu floru raznolikih kultura. Na taj način će svi narodi, a ne samo maleni i slabi, izgubiti svoj identitet, svoju dušu, i svešće se na kolonije 21. veka — na zombije ili karikature izvajane po kulturnim normama jednog novog imperijalizma koji, osim što vlada planetom i planetarnim kapitalom, vojnom silom, a i naučnim znanjem, teži da nametne drugima i svoj jezik, kao i svoje načine razmišljanja, verovanja, uživanja i sanjanja. Ovaj košmar ili negativna utopija o svetu koji, zbog globalizacije, gubi svoju lingvističku i kulturnu šarolikost i postaje kulturna svojina Sjedinjenih Američkih Država, nije ekskluzivni domen levičarskih političara koji se nostalgično osvrću ka Marksu, Maou, ili Če Gevari. Ovaj delirijum progonjenosti — podstaknut mržnjom i zavidljivom zlobom prema severnoameričkom džinu — primetan je i u razvijenim zemljama sa visokom kulturom, i ne samo u jednom političkom sektoru, levici, nego i u centru i na desnici. U ovom pogledu najčuveniji slučaj (ali ne po dobru) je Francuska, u kojoj vidimo česte državne kampanje u odbranu francuskog “kulturnog identiteta” koji je navodno ugrožen globalizacijom. Ogromna galerija intelektualaca i političara nalazi se u stanju alarma zbog opasnosti da područje koje je svojevremeno proizvelo Montenja, Dekarta, Rasina, i Bodlera — a i država koja je dugo bila arbitar u odevanju, likovnim umetnostima, hrani, i u mislilaštvu i svim duhovnim domenima — može dospeti pod okupaciju “Mekdonaldsa”, “Pica hat”, “Kentaki-prženih-pilića”, rok i rep muzike, holivudskih filmova, farmerica, teniskih patika, i T-majica. Posledice ovog straha su, između ostalih, velike novčane dotacije francuske vlade lokalnoj filmskoj industriji, kao i zahtevi da se bioskopima zakonom naredi da moraju prikazivati određenu kvotu domaćih filmova i da ne smeju prikazivati više od određene kvote američkih filmova. Taj strah je i razlog zbog koga opštinske vlasti u Francuskoj objavljuju stroge direktive i propisuju visoke kazne svakome ko na javnom mestu upotrebi Molijerov jezik zasut smećem anglicizama. (Doduše, kad se šetate kroz Pariz, stičete utisak da se ti opštinski propisi baš i ne poštuju dosledno.) Iz tog razloga je Hoze Bove, farmer-krstaš protiv la malbouffe (očajno loše hrane), postao ni manje ni više nego heroj naroda. Nedavno je osuđen na tri meseca zatvora, a njegova popularnost će zbog toga, po svoj prilici, porasti. Iako verujem da je ovaj kulturni argument protiv globalizacije neprihvatljiv, trebalo bi da konstatujemo da duboko unutar njega ipak postoji jedna neosporna istina. Ovaj vek, kao i svet u kome ćemo živeti, biće manje živopisan i manje natopljen društvenim šarenilom nego što je to bio prošli, dvadeseti vek. Festivali, nošnja, običaji, ceremonije, verovanja i rituali koji su u prošlosti davali ljudskom rodu folklornu i etnološku raznovrsnost postepeno nestaju ili se ograničavaju na manjine, a većina društva ih napušta i prihvata druge, podesnije za realnost našeg vremena. Sve zemlje na planeti Zemlji doživljavaju ovaj proces, neke brže a neke sporije; ali, to nije zbog globalizacije. To je zbog modernizacije, kojoj globalizacija nije uzrok, nego posledica. Svakako da je moguće lamentima propratiti činjenicu da se taj proces događa, biti nostalgičan zato što u senku padaju oni nekadašnji, drevni načini života koji, naročito kad ih mi iz svoje današnje pozicije gledamo, izgledaju prepuni zabave, originalnosti i boje. Ali ovaj proces je neizbežan. Totalitarni režimi u zemljama kao što su Kuba ili Severna Koreja, u silnom strahu da će ih ma kakvo otvaranje uništiti, podižu zidine oko sebe i uvode svakojake cenzure i zabrane protiv modernosti. Ali čak ni oni nisu u stanju da zaustave sporu infiltraciju modernosti i postupno potkopavanje njihovog takozvanog kulturnog identiteta. U teoriji je možda moguće da neka država zadrži taj svoj identitet, ali samo ako odluči — poput nekih plemena u Africi ili u Amazoniji — da živi u totalnoj izolaciji, da preseče

tradicija. a individualne razlike preovladavaju nad kolektivnim crtama čim počnete da razmatrate nekog pojedinca kao takvog. nedotaknute vremenom? Da bismo ih našli. to je istina. globalizaciju moramo dočekati dobrodošlicom. osim kada se primenjuje samo na pojedince i ni na šta drugo. a ne kao “člana” koji je puki periferni element jednog kolektiviteta. Praktikovanje istih postupaka i običaja može biti od bitnog značaja za odbranu jedne društvene grupe. geografijom ili društvenim pritiskom. Kakav bi mogao biti kulturni identitet Latinske Amerike? Šta bi to bilo uključeno u jednu koherentnu zbirku verovanja. svojom sopstvenom voljnom akcijom. zbog svoje primitivnosti. i kad je. Sve druge kulture.sve veze sa drugim nacijama. Po mišljenju mnogih etnologa i antropologa. postala deo Zapadne civilizacije. Ali. on samo ukida ili baca na neku prezrenu drugorazrednu ravan sve one jedinstvene atribute i crte po kojima se jedan član grupe razlikuje od ostalih. kad im se ostavi mogućnost slobodnog izbora. Koncept identiteta. gde su promene tokom poslednjih pedeset godina bile tako duboke i spektakularne da bi danas jedan Marsel Prust. inherentno je redukcionistički i dehumanizujući. svega onoga što nije nametnuto nasleđem. moramo tragati među malenim i primitivnim magijskoreligijskim zajednicama koje žive u pećinama. zahvaljujući Otkriću i Osvajanju. Španija i Engleska. O ptužbe protiv globalizacije a u korist kulturnog identiteta otkrivaju jednu statičnu koncepciju kulture. ali. jer ona primetno širi horizonte individualne slobode. Iz tog razloga narodi. Hispanisti nisu . U tom smislu. u skladu sa svojim preferencijama i intimnim motivacijama. uvek preostane i jedna široka margina inicijative i kreativnosti među članovima grupe. Ovu evoluciju lako je uočiti u zemljama kao što su Francuska. običaja. obožavaju grom i pojedine zveri. Za hispaniste kao što su Hoze De La Riva Aguero. Globalizacija radikalno širi i stavlja na raspolaganje svim građanima ove planete mogućnost da svako konstuiše svoj lični kulturni identitet. i to biraju jasno i glasno. vidimo da on ugrožava najdragocenije dostignuće čovečanstva: slobodu. Istinski identitet proističe iz sposobnosti ljudskih bića da se odupru takvim pritiscima i da im protivstave slobodne postupke koje sami izmisle. Viktor Andres Belaunde. koji se suočavaju sa istim problemima i praktikuju istu religiju i običaje imaju i neke zajedničke osobine. Koje su to kulture ostale za sva vremena nepromenljive. prihvatanjem hrišćanstva. Frederiko Garsija Lorka ili Virdžinija Vulf teško prepoznali društva u kojima su rođeni — i čijoj obnovi su svojim delima toliko doprineli. Ne poričem ja da ljudi koji govore istim jezikom. pripojena španskom i portugalskom jeziku. i koje su. evoluirale su do te mere da su sada samo mutni odsjaji onoga što su bile pre samo dve-tri generacije. ne više od toga. unikatan i neprenosiv? Naša istorija je iskovana u intelektualnim polemikama — od kojih su neke bile veoma žestoke — koje su pokušavale da odgovore na ovo pitanje. P ojam “kolektivnog identiteta” je ideološka fikcija i temelj nacionalizma. Ali taj zajednički imenitelj ne može nikada u potpunosti definisati nijednog of njih. ali. crkvu i običaje mesta gde su se rodili. sve manje sposobne da se odupru eksploataciji ili čak istrebljenju. on je jedna kolektivistička i ideološka apstrakcija izvučena iz svega onoga što je originalno i kreativno u ljudskom biću. Istina je da zbog modernizacije nestaju mnogi tradicionalni načini života. u isto vreme ona otvara nove mogućnosti. kao u prošlosti i kao na još mnogim mestima i u sadašnjosti. postupaka i mitologija koja navodno daje ovom regionu neki objedinjeni personalitet. koji su rođeni i žive na istoj teritoriji. da respektuju jedan identitet koji ih zatvara u koncentracioni logor iz koga nema bežanja — identitet koji im se nameće kroz jezik. kad se gleda iz političke perspektive. Latinska Amerika je rođena onda kada je. Pojam “kulturnog identiteta” je opasan. ponekad i nasuprot onome što bi se sviđalo njihovim liderima ili intelektualnim tradicionalistima. bez ikakve dvosmislenosti. a naročito one koje imaju pravo da se nazivaju modernim i živim. Građani više nisu pod obavezom. naciju. međutim. i Francisko Garsija Kalderon. Sa društvene tačke gledišta. ona je važan korak napred za celokupno ljudsko društvo. ona je imala odjeke širom kontinenta. a sa druge strane zastupnici domorodaca. ipak za modernizaciju. Kulturni identitet sačuvan u tom obliku vratio bi tu ljudsku zajednicu na preistorijski životni standard. ako se opredeli za samodovoljnost. kolektivni identitet nije istina čak ni kod najarhaičnijih ljudskih zajednica. Najslavnija je ona koja je započela rano u dvadesetom veku i u kojoj su se u areni našli s jedne strane hispanisti. Dve istorije jednog kontinenta Možda je Latinska Amerika najbolji primer do koje mere su veštački i apsurdni svi pokušaji uspostavljanja kolektivnog identiteta. opredeljuju se. on je sumnjiv i veštački. Ta koncepcija nije zasnovana na istorijskoj istini.

cenzurom.omalovažavali pre-hispanske kulture. Imamo mi kulturnih identiteta toliko mnogo. projektovali smo sebe samo na nekoliko vrlo ograničenih načina izvan naših tradicionalnih lingvističkih okvira. Valkarel. takozvani indigenisti. opstanku uprkos gušećem i izobličujućem prisustvu Zapada. globalna čujnost Strah od amerikanizacije planete Zemlje više je ideološka paranoja. redukcionističke. Nema sumnje. Hoze Maria Aguedas. da je to kao i da nemamo nijedan. Ali Latinska Amerika je takođe ogroman roj govornika španskog i portugalskog jezika. nijedan od njih ne može sebi pripisivati neku veću legitimnost ili čistotu nego ostali. Činjenica da u Sjedinjenim Američkim Državama živi nekih 25 do 30 miliona onih . naš identitet nalazi svoje korene i svoju dušu u pre-hispanskim kulturama i civilizacijama. koje u Meksiku. jer je danas sposobnost da se govori nekoliko jezika i da se uspešno plovi kroz razne kulture postala ključna za profesionalni uspeh. on se bujno razvija. jer je on danas instrument bez koga se ne može u međunarodnim transakcijama i komunikacijama. našu muziku. ali su smatrali da te kulture sačinjavaju samo jedan sloj — i to ne primaran — jedne socijalne i istorijskle realnosti koja je svoju prirodu i svoj personalitet upotpunila tek zahvaljujući oživljavajućem uticaju Zapada. ispričao je ep o opstanku kulture Kvečua u andskom svetu. obe te doktrine izgledaju jednako sektaške. čak je rekao da sve crkve. ali. kredibilitet koji nam omogućuje da se osećamo kao punopravni građani našeg globalizovanog sveta. Gvatemali i andskim zemljama imaju i danas tako veliku socijalnu snagu. Zastupnici domorodaca. Po mišljenju indigenista. čiji su razvoj i modernizacija brutalno sasečeni i zgaženi nasiljem pridošlica. naše idiosinkrazije. sa političkim i intelektualnim žarom koji bi zasluživao da bude usmeren ka nekim dostojnijim ciljevima. A jedan od najoriginalnijih romanopisaca u Latinskoj Americi. naravno. i lažne. nasuprot onome što nacionalisti veruju. ne samo tokom tri veka kolonijalizma. ocenjivane iz naše sadašnje perspektive. Peruanac po imenu Luis E. da li to mora biti na štetu drugih velikih jezika? Apsolutno ne. Lokalni glasovi. i što je na naše obale stiglo u isto vreme kad i Evropa? Zar nije afričko prisustvo neizbrisivo utkano u našu kožu. Latinska Amerika ima ne jedan. Iščezavanje granica i sve veća međuzavisnost sveta jesu elementi koji podstiču nove generacije da uče o drugim kulturama i da se međusobno asimiluju sa njima. Zapravo je istina suprotna. Ni jedna ni druga ne mogu uklopiti ekspanzivnu raznovrsnost Latinske Amerike u svoje pripremljene ludačke košulje. Hispanizam i indigenizam dali su odlične istorijske eseje i veoma kreativna književna dela. da je sa globalizacijom engleski postao generalni jezik našeg vremena. represijom i marginalizacijom. rituala. etnički i socijalni sastojci koji čine Latinsku Ameriku povezuju nas sa gotovo svim regionima i kulturama sveta. Danas je španski jezik dinamičan. nego i kasnije. Latinska Amerika je u sebe uključila i pre-hispanski svet i njegove kulture. Ali. manastire i druge spomenike kolonijalne arhitekture treba spaliti zato što predstavljaju “Anti-Peru”. autentični “američki izraz” tj. Jedan ugledni istoričar naklonjen ovoj tački gledišta. nego mnogo kulturnih identiteta. uspostavlja svoje mostobrane ili čak ogromne nove teritorije na svih pet kontinenata. Ona je takođe i odlična legitimacija. “američka ekspresija” (da upotrebimo naslov jedne knjige Hozea Lezame Lime) leži u svim onim kulturnim manifestacijama — od domorodačkih jezika do verovanja. naše društvo? Kulturni. odbacili su sa moralnom indignacijom te blagodeti koje su Evropljani navodno doneli u Latinsku Ameriku. Razmotrite slučaj španskog jezika. likovnih umetnosti i popularnih načina ponašanja — koje su se opirale zapadnjačkoj kulturnoj opresiji i koje su izdržale do naših dana. A zar nije Latinska Amerika jednim delom sačinjena i od onog što je afričko. Naravno. Uspon engleskog će se nastaviti. Pokušaji da se jednom narodu nametne kulturni identitet ekvivalent su zaključavanja tog naroda u zatvor i uskraćivanja tim ljudima upravo one jedne slobode koja je od svih najdragocenija — a to je sloboda da biraju šta. naše najveće bogatstvo. koji iza sebe imaju pet vekova tradicije i koji su svojim prisustvom i delovanjem svakako odlučujuće uticali na izgled i odlike ovog kontinenta. ko i kako žele da budu. Sve su to lažne stvari. Ta stvarnost je. nego realnost. kaže on. Ko bi se danas usudio da tvrdi da su jedini legitimni predstavnici Latinske Amerike “Hispanici” ili “Indijanci”? Pa ipak. ne samo iz hobija nego zato što to moraju. negacije čistog izvornog američkog identiteta koji se zasniva isključivo na indigenim korenima. Pre pola veka. oni koji su govorili španski bili su zajednica koja gleda “ka unutra”. obe imaju zadah rasizma. kao što je latinski bio u Srednjem veku. nastojanja da se iskuje i izoluje naš distinktni “kulturni identitet” nastavljaju se. Po indigenskim misliocima. posle uvođenja republikanskog uređenja. čije priče se odlikuju velikom delikatnošću i vibrantnim moralnim protestom.

U toj zemlji je na snazi režim autonomija. Neće od globalizacije iščeznuti lokalne kulture. zabranama da se u školi predaje ili ma šta objavljuje na lokalnim narodnim dijalektima ili da ma ko praktikuje religiju ili običaje u ma kakvom raskoraku sa onim što je nacija-država smatrala idealnim. naročito u Kataloniji. preuzeto sa http://atorwithme. zbrkana vizija koju nacionalisti. ne smemo mešati ove regionalne kulturne preporode. kantonški. Na taj način je u mnogim zemljama sveta nacija-država nasilno nametala lokalnim kulturama jednu kulturu. dominantnu. zatim. Ovo se dešava u Evropi.com/ . koji je ozbiljna pretnja kulturi slobode. Ništa nije toliko u raskoraku sa univerzalizmom kulture kao ta lokalistička. naprotiv. ali takođe i u ostalim delovima Španije. Preporod malih. kulturama. što je stvarno dobro. da bi ostale žive i bujne. oslobođeno je bogato kulturno šarenilo Španije. svojim postojanjem kažu mnogo o kulturi. to im dopušta da evoluiraju i da se prilagođavaju neprestanom toku života. Oni koji su za odbrambeno zatvaranje. marginalizovanih i ućutkivanih lokalnih kultura koje pokazuju znake novog dinamičnog života u velikom koncertu ove globalizovane planete. a to je nacionalizam. a njih je suzbijala i eliminisala iz zvaničnog života. od takvih pokušaja zaštite kultura se samo sparuši ili čak trivijalizuje. generala Franciska Franka. latinski nije ubio kulturu Grka. U antici. i naročito u 19. a ne da se odbrambeno zgurimo da bismo “odoleli” u naivnom verovanju da postoji neka vakcina protiv opasnosti zvane engleski jezik. ova tendencija će se u dolazećim godinama pojačavati. Eliot je 1948. ruski ili francuski? Na sreću. suprotno upozorenjima onih koji se plaše globalizacije. vidimo povratak zaboravljenih. u stalnom tiskanju i rvanju sa drugim kulturama. Ali globalizacijom će se ono najverovatnije ostvariti već u 21. guverner Teksasa Džordž Buš i potpredsednik Al Gor. lokalnih kultura vratiće ljudskom rodu onu bogatu mnogostrukost ponašanja i iskazivanja koju je nacionalna država uništila u pokušaju da stvori takozvane nacionalne identitete krajem 18. veku. sa fenomenom nacionalizma. umetnička originalnost i intelektualna dubina helenske kulture prožela je i natopila rimsku civilizaciju kroz koju su. nije potrebno da ih štite ni birokrati ni komesari.) Nacionalne kulture su u mnogim slučajevima iskivane u krvi i ognju. u opštoj svetskoj otvorenosti. koji su pozitivni i obogaćujući.blogspot. kome je sad dozvoljeno da se razvija slobodno. Engleski pisac T. filozofije Platona i Aristotela i Homerovi spevovi stigli do celog sveta. Zato se najbolja odbrana naših kultura i jezika sastoji u tome da ih promovišemo žustro svud po ovom novom svetu. preživeće i naći će nove plodne teritorije za procvat. svuda. Naročito vredi zapaziti Španiju. a mi zbog toga treba da budemo srećni. Naravno. Koliko miliona mladih ljudi širom planete je odgovorilo na izazove globalizacije tako što su naučili japanski. A danas. nije lako u potpunosti izbrisati kulture — ma koliko malene one bile — ako iza njih stoji bogata tradicija i narod koji ih praktikuje. U to vreme činilo se da je ovo proročanstvo veoma smelo. Ali. nemački. isključiteljska. (Na ovaj fakt se lako zaboravi. To ih renovira i podmlađuje. makar i tajno. Kulture moraju živeti slobodno. pokušavaju nametnuti kulturnom životu. sa dolaskom demokratije. ali oni su u većini slučajeva neznalice. ni gvozdene rešetke. Ali. veku. naprotiv. Galiciji i Baskiji. oni prikrivaju svoju pravu vokaciju.koji govore španski objašnjava zašto su dvojica nedavnih predsedničkih kandidata u SAD. u kojoj se sada događa izraziti procvat tamošnjih regionalnih kultura. mandarin-kineski. nastupajući iz svojih perspektiva. ni carinska izolacija. godine u svom proslavljenom eseju “Beleške za definiciju kulture” predskazao da će ljudski rod doživeti renesansu lokalnih i regionalnih kultura. Najlepša lekcija koju od kultura možemo naučiti jeste ona koja kaže da njima samim. pod kojim su lokalne kulture izvanredno procvetale. suzbijane i osuđivane da se drže u tajnosti. sve ono iz ma koje lokalne kulture što zaista vredi. ili ga mi i sami pokušavamo zaboraviti zato što ima vrlo sumorne moralne konotacije. svoje kampanje vodili ne samo na engleskom nego i na španskom. zahvaljujući slabljenju nacionalne države. S. One su u vreme diktatora.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful