Lovci na sirotu decu

Violeta Talović | 26. jul 2012. Više od 2,4 miliona ljudi žrtve trgovine ljudima i organima. U Indiji i Nepalu godišnje se od dece uzme 10.000 organa

Opasnosti vrebaju i prilikom šverca ljudi LJUDSKI život sve manje vredi u svetu, pre svega u siromašnim zemljama, a trgovina organima gotovo se ne razlikuje od trgovine ljudima. Ljudski organi na tržište ne dospevaju samo kupovinom, nego i od žrtava trafikinga. Ujedinjene nacije procenjuju da se oko 10 odsto svih izvedenih presađivanja bubrega obavi sa organima nabavljenim na crnom tržištu. Godišnje, prema podacima UN, više od 2,4 miliona ljudi postanu žrtve trgovine, a više od polovine su deca i maloletnici. Droga, oružje i trgovina ljudima imaju isti švercerski kanal. Trgovina organima kao njegova najbizarnija strana smatra se oblikom trgovine ljudima, što je vid modernog ropstva. Prema podacima Međunarodne organizacije rada i brojnih međunarodnih nevladinih organizacija, procenjeni broj robova u svetu iznosi oko 30 miliona ljudi. Ovo su okvirne brojke. Niko ne može sa sigurnošću reći koliki je stvarni broj robova, kao ni koliki procenat njih su žrtve trgovine organima. PAPA NIJE PREŽIVEO PRVA transplantacija bila je transfuzija krvi obavljena 1490. u Rimu, papi Inoćentiju Osmom, koji je u dubokoj starosti bio na samrti. Lekari su od trojice mladića uzeli krv i ubrizgali je u vene pape. Ishod je bio stravičan - umrli su i papa i nesrećni mladići, a lekar je pobegao daleko od Rima. Ratom zahvaćena područja su idealna mesta za trgovinu organima, jer je tada i najlakše doći do organa. Na tuđoj nesreći se ne bogate samo ratni profiteri, plaćenici i ubice, već i trgovci ljudskim organima. Ovaj problem pogađa i Balkan zbog geografskog položaja i militarizacije regiona u prethodnim decenijama. Trgovina organima naročito cveta u vreme ratnih sukoba, jer je tada i najlakše doći do organa. Povećan kriminal posledica je i teške ekonomske situacije u kojoj ljudi žive, a na tu kartu, znajući kolika je tražnja, igraju i „bosovi“ - trgovci najvrednijeg u ljudima - njihovih organa. Ova vrsta kriminala nema jednu adresu - ima ga svuda u svetu. Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, ilegalna transplantacija se tretira kao teško krivično delo. Nehumani hirurški zahvati s katastrofalnim posledicama rade se u izuzetno lošim uslovima. Operacije izvode lekari sumnjive etike i još sumnjivije stručnosti. Dešava se to na svim meridijanima. S druge strane, mnogo je onih kojima treba novo srce, jetra, bubreg. Samo u Evropi na transplantaciju čeka oko 100.000 ljudi. U Srbiji - oko 3.500. U našoj zemlji se godišnje obavi oko 100 transplantacija bubrega. Za razliku od ovih stotinak srećnika, ostalih 400 sa strahom čeka organ. Novo srce čeka još tridesetak, a jetru oko 200-250 ljudi. Nažalost, mnogo je i dece kojima novi organ znači život! UHAPŠEN DIREKTOR BOLNICE UGLEDNA bolnica u Južnoafričkoj Republici „Netker“, na Interpolovoj mapi označena je kao mesto gde su deci vađeni bubrezi. Posle višegodišnje istrage vođene u strogoj tajnosti, 2003. godine

uhapšen je direktor bolnice i još desetak uglednih lekara. Bio je to prvi veliki obračun sa međunarodnim trgovcima organa. Specijalne jedinice južnoafričke policije otkrile su da je lanac trgovine organima išao preko Brazila i Izraela. Evropski parlament je još jula 1987, na osnovu izveštaja jedne od svojih komisija, saopštio da su u Evropi korišćeni dečji transplantati dostavljeni iz Južne Amerike. Te iste godine, holandske novine „Volkskrant“ objavile su tekst britanskog profesora Mekmastersa o crnom tržištu dečjih organa u Indiji i Centralnoj Americi. Dve godine kasnije uhapšena su dvojica Izraelaca zbog kupovine dečjih organa za američko i izraelsko tržište. Jedan britanski novinar prikazao je dečaka iz Gvatemale kojeg je ulična mafija kidnapovala, ali je uspeo da pobegne. Javno su progovorili dečakovi roditelji, ali i lokalna policija koja je priznala da je dečak otet da bi mu se izvadio bubreg i da bi ga potom prodali bogatoj američkoj porodici za spas njihovog jedinca. Zemlje u kojima se izvodi najveći broj ilegalnih vađenja organa i njihove (pre)prodaje su Kina, Nigerija, Južnoafrička Republika, Izrael. Iznenađuje, ali na „crnoj“ listi su Švajcarska i Turska. Zastrašujući podatak stiže iz Indije i Nepala: iz tela dece u ove dve zemlje godišnje se izvadi više od 10.000 organa. Davaoci organa mogu biti leševi (kadeveri) i živi davaoci, najčešće braća i bliži rođaci, kao i druge osobe podudarnog tkiva. Na to ne utiče rasa. Uobičajene maršrute ilegalne trgovine organima idu preko Latinske Amerike prema Severnoj Americi, Evropi i Srednjem istoku. Druga putanja vodi od zemalja sovjetskog bloka ka baltičkim zemljama i zapadnoj Evropi, od Rumunije ka Italiji, pa preko Turske i Kipra prema Izraelu i Srednjem istoku. Crnom bojom označena je putanja od Kosova i Albanije prema Italiji i Zapadnoj Evropi i Srednjem istoku, od Tajlanda i Filipina prema Austriji, Novom Zelandu i Tajvanu, od Indije i Pakistana prema Srednjem istoku. U Pakistanu više od 40 odsto odraslog seoskog življa ima samo jedan bubreg, a dve trećine osoba koje dobiju organe siromašnih Pakistanaca su stranci, najviše Britanci. Iran je jedina zemlja u kojoj je ozakonjena trgovina ljudskim organima. Iranski stručnjaci tvrde da je tako spaseno hiljade života. Najviše novca za organe spremni su da plate Amerikanci. Na američkom „crnom tržištu“ bubreg košta 30.000, a jetra - 250.000 dolara, dok se za rožnjaču nudi 5.000 dolara. O nesrazmeri crnih tržišta govori podatak da se u siromašnim delovima Indije bubreg prodaje za 1.000 dolara, rožnjača za 2.000, a komad kože za 50 dolara. Primalac za taj bubreg plaća od 10.000-15.000 dolara, pa diler Indijac zaradi nekoliko hiljada dolara po komadu.

Život nije na prodaju
Violeta Talović | 27. jul 2012. Zvaničnici tvrde da u Srbiji nema preprodaje ljudskih organa. Potresna priča o bračnom paru Mircov iz Kovina

Zoran Stanković U jeku hapšenja međunarodnih trgovaca ljudskim organima, među kojima je i „bos“ organizacije, Izraelac Moše Harel, pojavila se reportaža „Internešenel herald tribjuna“ (IHT) o trgovini organima u kojoj je Srbija označena kao jedno od evropskih „crnih tržišta“. Prema pisanju ovog lista, tržište (pre)prodaje organa, sa Dalekog istoka i iz Južne Amerike poslednjih godina se preselilo u Evropu, a Srbija je među zemljama koja je time pogođena. List je objavio potresnu priču bračnog para Pavla i Danijele Mircov iz Kovina koji je zbog siromaštva (po)nudio bubrege na prodaju. Cena po bubregu - 30.000 evra! Ministarstvo zdravlja kategorično je odbacilo navode „Internešenal herald tribjuna“ i istaklo da na evidenciji donora nema ni Pavla, ni Danijele. Nema ih ni na listama zdravstvenih ustanova u kojima se obavlja transplantacija. - Kontrolu medicinske dokumentacije nije teško obaviti jer se ona čuva 30 godina - rekao je tim povodom doskorašnji ministar zdravlja Zoran Stanković. U Srbiji se transplantacija odvija po strogim pravilima. Naš Krivični zakonik ovu trgovinu smatra teškim krivičnim delom. Srpska policija do sada nije procesuirala nijedan slučaj nelegalne prodaje ljudskih organa. Ipak, da li je sve to dovoljno da se srpski bubreg, kad čoveka muka natera, ne „nađe“ na ilegalnom tržištu? Možda u Frankfurtu, ili na Korzici? - Trgovina organima, njihovo nuđenje i transplantacija sa komercijalnom trgovinom izričito su zakonom zabranjeni i za sve učesnike takvog krivičnog dela zaprećena je zatvorska kazna do 10, a u posebnim slučajevima i više godina. Pripadnicima organizovanih kriminalnih grupa koje trguju ljudskim organima zaprećena je kazna od 10 do 40 godina zatvora. Ministar zdravlja je precizirao da se postupak transplantacije organa u Srbiji obavlja u Kliničkom centru Srbije, Kliničkom centru Vojvodine, KC Niš, VMA i na Univerzitetskoj dečjoj klinici. - Kontrola je rigorozna - rekao je dr Zoran Stanković. Sistem organizovanja zdravstvene službe, kao i načela i postupci prema kojima se obavlja transplantacija definisani su strogim evropskim standardima.

- U Srbiji nema zabeleženih slučajeva preprodaje organa u svrhu transplantacije i prema podacima Ministarstva zdravlja nije bilo krivičnih prijava za to krivično delo - potvrdila je i direktorka Uprave za biomedicinu tog ministarstva Danica Mihajlović, posle navoda ovog lista. - Svi slučajevi koji se pominju u medijima su predmet istrage nadležnih organa. ZATVOR DO 40 GODINA ZA trgovinu ljudskim organima srpski zakon predviđa kaznu od tri do 12 godina zatvora. Ako je žrtva maloletna, Zakon kaže: kazna je od pet do 15 godina zatvora. Ako posle transplantacije žrtva ostane povređena, kazna je od pet do 15 godina zatvora. Ako žrtva umre - kazna je od 10 do 40 godina zatvora. Transplantacija nije jednostavan proces i osim davaoca i primaoca organa, uključeno je još puno osoba. Zakon sve njih obavezuje da ako posumnjaju da bi moglo doći do preprodaje organa o tome obaveste nadležne i Upravu za biomedicinu. Proces presađivanja organa sa živog donora je veoma složen i podrazumeva pripremu i procenu zdravstvenog stanja kako davaoca, tako i primaoca, eksplantaciju organa, saglasnost davaoca i primaoca, Etičkog odbora i na kraju transplantaciju. U ovom procesu učestvuje veliki broj profesionalaca, od kojih je svako u obavezi da, ukoliko posumnja da je reč o trgovini organom, slučaj prijavi nadležnim ustanovama. Lekari kažu da se organ ne može vaditi i presađivati „divlje“, jer su moguće velike komplikacije. Zato gotovo neverovatno zvuči da se presađivanje organa u Srbiji vrši ilegalno. U našoj zemlji nema nijedne privatne klinike koja ima uslove za obavljanje tako komplikovanog medicinskog zahvata. U Srbiji organ može dati najbliži srodnik - roditelji, braća i sestre do trećeg stepena srodstva, supružnici, a u izuzetnim slučajevima, koje posebno treba dokazati, i posebno bliska osoba. Saglasnost na taj postupak daje pre svega davalac organa, a zatim i članovi Etičkog odbora zdravstvene ustanove, u kojoj se obavlja transplantacija. Ministarstvo zdravlja ulaže napore kako bi se Nacionalni program transplantacije organa unapredio i ta metoda lečenja učinila dostupnijom onima kojima je potrebna. - Oblast transplantacije nosi sa sobom veliki etički izazov i veoma je važno da se obezbedi transparentnost, tačnost informacija i svih podataka iz te oblasti od strane zdravstvenih institucija, građana, državnih organa i medija, jer samo na taj način se može doprineti razvoju tog programa i pomoći pacijentima kojima je najpotrebnija. Prema pisanju „Internešenel herald tribjuna“ osim Srbije organi se nude na prodaju i u Grčkoj, Španiji, Italiji i na Kosovu. Isti list prenosi i reči osobe koja se samo predstavila kao Milovan, iz jednog malog mesta na jugu Srbije, koji kaže da je dao bubreg jednom bogatom lokalnom političaru, da bi ga on zauzvrat zaposlio u svojoj firmi. U Srbiji nema nijedne privatne klinike koja ima uslove za obavljanje tako komplikovanog medicinskog zahvata. U Srbiji je 2010. godini obavljeno 38 kadaveričnih transplantacija i 41 sa živog davaoca. Prošle godine bilo je 27 kadaveričnih i 31 transplantacija sa živih. U ovoj godini obavljeno je 17 kadaveričnih i 19 transplantacija od živih donora, potvrđeno je „Novostima“ u Institutu za biomedicinu.

Tarifa Moše Harela!
Violeta Talović | 28. jul 2012. Moše Harel, osumnjičeni za organizovanje trgovine organima, koga su vlasti na Kosovu tražile godinama, uhapšen je 19. maja u Izraelu

Prištinska klinika „Medikus“ MOŠE Harel, osumnjičeni za organizovanje trgovine organima, koga su vlasti na Kosovu tražile godinama, uhapšen je 19. maja u Izraelu. Vest o njegovom hapšenju preneli su brojni svetski mediji sa komentarom da bi to mogla biti prekretnica na suđenju sedam osoba, optuženih za trgovinu organima i nelegalne transplantacije u klinici „Medikus“ 2008. godine u Prištini. Dok izraelska policija ćuti, specijalni tužilac EU Džonatan Ratel izjavljuje da je u Izraelu pao „mozak mreže“, glavni organizator šverca ljudskih organa, Moše Harel. Tužioci iz EU sumnjiče Harela da je vukao glavne konce u ilegalnoj trgovini ljudskim organima. Njegovo ime vezuje se za ozloglašenu prištinsku kliniku „Medikus“ u kojoj je, prema optužnici, 2008. obavljeno najmanje 30 nelegalnih vađenja i presađivanja bubrega. Davaoci su bili iz siromašnih istočnoevropskih i centralnoazijskih zemalja, kojima je za organe obećano 15.000 evra. Zajedno sa Harelom u ilegalnoj trgovini organima učestvovao je i Izraelac hirurg Zaki Šapira. Doktor Šapira je još 1999. godine nudio lekarima u Skoplju saradnju na presađivanju bubrega. Taj biznis je potom razvio u Estoniji, Moldaviji i Turskoj, zajedno s turskim hirurgom Jusufom Ercunom Sonmezom, koji je bio glavni operator u prištinskoj klinici za ilegalno presađivanje bubrega. Već tada, Moše Harel uhapšen je u Prištini, ali je pobegao sa Kosova čim je pušten iz pritvora. Kosovske vlasti za njim su izdale međunarodnu poternicu, a u optužnici je naveden kao ključni operativac u iznalaženju „darodavaca“ bubrega i onih koji su ih kupovali po ceni od 12.000 evra. Portparolka Euleksa Irina Gudeljević izjavila je da je Izraelac Moše Harel, glavni osumnjičeni u odvojenoj, paralelnoj istrazi u vezi sa optužnicom, iz juna 2011. godine, koja ga tereti za trgovinu ljudima i organizovani kriminal, u slučaju „Medikus“. MARTI NUDI DOKAZE I bivši švajcarski senator i izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Dik Marti trebalo je da svedoči pred Okružnim sudom u Prištini o slučaju „Medikus“, ali je to odloženo za početak septembra. Sumnja se da je razlog - nedovoljna zaštita svedoka. Osim izveštaja o mračnim događajima oko ove afere, Marti je uspeo da pronađe svedoke - vozače koji su vozili buduće žrtve do improvizovanih sala u kojima su im vađeni organi. Neposredno uoči ovog događaja koji je najavljen kosovskoj policiji, izraelski listovi su izvestili o velikoj akciji hapšenja desetoro ljudi za koje se osnovano sumnja da su pripadnici međunarodne mreže krijumčara ljudskih organa. Ostalo je, međutim, nejasno da li je među njima bio naznačen i Harel ili je njegovo hapšenje teklo odvojeno. Afera u „Medikusu“, da podsetimo, otkrivena je slučajno, kada je jedan turski državljanin kolabirao na prištinskom aerodromu, dok je čekao avion za Istanbul, pošto mu je izvađen bubreg. Policija u Prištini pretresla je kliniku, skupila dokaze, ali je proces predat Euleksu. Harel je tada označen kao jedan od sedmoro ljudi koji su optuženi u vezi sa transplantacijom organa na Kosovu.

Među osumnjičenima kojima se danas sudi su i bivši kosovski funkcioner Ilir Recaj i ugledni prištinski urolog Ljutfi Derviši, vlasnik klinike. Treći osumnjičeni je lekar iz Turske Jusuf Sonmez, koji je optužen da je vršio nelegalne operacije. Protiv njega je optužnica podignuta i u Turskoj. Glavni tužilac Euleksa Džonatan Ratel opisao je Sonmeza kao „glavnog hirurga učesnika“ u operacijama na klinici. Sonmez je prvo uhapšen u Turskoj zbog sumnje da je učestvovao u protivzakonitim transplantacijama bubrega za velike pare. Većina njegovih pacijenata primalaca bili su iz drugih zemalja. Svedoci optužbe su naveli da su dolazili na Kosovo pošto su prethodno ugovorili cenu od oko 30.000 evra za bubreg, koji je kasnije, kako je istragom utvrđeno, prodavan pacijentima sa zapada po ceni i do 100.000 evra. Na suđenju održanom u prištinskom Okružnom sudu u slučaju trgovine organima na prištinskoj klinici „Medikus“ bila su i tri svedoka iz Izraela. Oni su potvrdili da su im organi presađivani u toj klinici, a operacije je navodno vodio turski hirurg Jusuf Sonmez. Jedan od svedoka naveo je da je izraelska kompanija „Edgar“ nalazila ljude koji su bili na dijalizi i nudili im da kupe bubrege. Firma „Edgar“ je u vlasništvu Moše Harela. - Osoba pod imenom Avigal rekla mi je da će transplantacija biti obavljena na Kosovu, a da će me operisati izesni doktor Jusuf Sonmez - rekao je ovaj svedok. - On (Avigal) mi je rekao da će me čekati i kada bude gotova operacija da će mi telefonirati. Tako je i bilo. Pozvao me je i rekao da treba da platim 50.000 evra i dao mi je i jedan broj telefona. Nikada se nismo sreli. Jedini sledeći kontakt je bio kada sam ga obavestio da sam mu prebacio novac na račun. On je rekao da su se u „Medikusu“ lepo starali o njemu, a da je donor bubrega izvesna devojka Ana, za koju pretpostavlja da je iz Rusije ili Ukrajine. Ova izjava svedoka izazvala je, takođe, veliku pažnju javnosti, a izveštaj sa suđenja objavili su mnogi svetski mediji. Još, međutim, nije poznato gde će se suditi „bosu“ čitave operacije Moši Harelu. Iako je Euleks raspisao poternicu za njim, Izrael čije državljanstvo Harel ima, po Ustavu zabranjuje izručenje svojih državljana stranim zemljama tako da se ne očekuje ekstradicija Harela na Kosovo zbog suđenja.

Vampiri “žute kuće“
Violeta Talović | 29. jul 2012 Krvavi tragovi zločina istragu vode na sever Albanije. Tragična sudbina Pećanca Predraga Dragovića

Predrag Dragović KRVAVI trag trgovine ljudskim organima vodi ka - Albaniji. Osim svedočenja bivšeg haškog tužioca Karle del Ponte na to ukazuju i zvanični predstavnici Euleksa. To tvrdi i srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. - Dalji koraci vode u pravcu lokacija u Albaniji gde su se za vreme oružanih sukoba vadili organi koji su se prodavali trećim zemljama - rekao je Vukčević.

On je dodao i da je na Kosovu bilo velikih opstrukcija u slučaju trgovine ljudskim organima, jer da nije tako, „počinioci bi već bili pred sudskim većima“. U Tužilaštvu za ratne zločine Srbije kažu da će veoma brzo javnost biti upoznata sa zapanjujućim podacima i saznanjima o trgovini organima. Istraga se vodi u nekoliko zemalja - u Srbiji, Rusiji, Izraelu, Ukrajini i na Kosovu i Metohiji. Istragu vodi Euleks. Prva istraga, poverena specijalnom tužiocu Klintu Vilijamsu, bavi se događajima u „žutoj kući“ u Albaniji u periodu od 1998. do 1999. godine kada su navodne žrtve bili kidnapovani Srbi s teritorije Kosova. Vilijamsov tim može da uhapsi, privede, otvara pravna pitanja, u skladu sa kojim će se sudskim sporovima voditi dalji sudski procesi. Ali i gde će se voditi. Druga istraga, koju vodi Euleksov tužilac Džonatan Ratel, bavi se trgovinom organima i ilegalnim transplantacijama u bolnici „Medikus“ na putu Priština - Kosovo Polje. POLITIKA KRIJE ZLOČIN - IZVEŠTAJ Dika Martija, a potom i „slučaj ‘Medikus’“ otreznili su svetsku javnost - kaže tužilac Vladimir Vukčević. - Plašim se samo da se politika ne umeša jer je takvih pokušaja već bilo. Ne postoji nijedan racionalni politički interes koji bi mogao da štiti zločince. - Podaci Euleksa se u velikoj meri poklapaju sa našim dokazima i saznanjima, ali nama nije cilj da se ta suđenja odvijaju u Prištini, već da istraga i suđenja odgovornima za trgovinu organa dobije međunarodnu dimenziju i da se formira neki „ad hok“ međunarodni sud za ratne zločine nalik Haškom tribunalu gde može da bude sagledana međunarodna dimenzija zločina - kaže Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine. Vekarić smatra da je ovaj slučaj poprimio političku dimenziju. Zbog istine koja mora da ugleda svetlo dana jer je to dug porodicama žrtava, važan je njegov krivično-pravni aspekt, a brojni dokazi, kako tvrdi Vekarić, upućuju na to da je reč o organizovanom međunarodnom kriminalu. - Ali, za sve što uradimo i dokažemo Albanci kažu: „Tu istinu izriču Srbi!“ - kaže Vekarić. - Salji Beriša je išao toliko daleko da je javno upitao zašto smo dokaze do kojih smo došli dali Diku Martiju? Mi smo ih predali i Albancima, ali oni nisu ništa učinili. Naprotiv, uništili su brojne dokaze, između ostalog i izveštaj o stradanju Predraga Dragovića iz Peći, koji je mučki ubijen 22. juna 1999, i kome su izvađeni organi. Dragović je mrtav slikan u uniformi Oslobodilačke vojske Kosova. Koliko se istraga o trgovini ljudskim organima ozbiljno vodi u Tužilaštvu govori podatak da je u nju, osim predsednika Vladimira Vukčevića, uključeno još troje zamenika i brojni saradnici. - Naš cilj je da u koordinaciji sa Vilijamsonom dođemo do istine i međunarodnog tribunala - kaže Vekarić. - Reč je o organizovanom kriminalu u kojem se obrće ogroman novac. Prema tvrdnjama zvaničnika Euleksa, istraga o „Medikusu“ i sudski postupak su od početka javni, a istraga o zločinima u „žutoj kući“ obavlja se pod oznakama tajnosti zbog bezbednosti specijalnog tužioca i istražioca na terenu. - Sve dok se ne dobiju stoprocentne garancije teško da se može govoriti o stvarnoj istrazi „slučaja ‘žuta kuća’“. Euleks ozbiljno shvata navode koje je u izveštaju Saveta Evrope izneo Dik Marti, ali još nijedna osoba nije pod istragom u vezi s njegovim navodima o trgovini organima na Kosovu i severnoj Albaniji tokom i nakon sukoba 1999 - kažu u Euleksu. Ima, međutim, i naznaka da Euleks dve istrage koje se trenutno vode o trgovini organima na Kosovu spoji u jednu zbog sumnje da je u oba slučaja umešan isti kriminalni klan, a da „piramida“ tog zločina vodi sve do vrha prištinskih vlasti. U Beogradu je boravio i šef specijalnog istražnog tima EU o trgovini organima na Kosovu Klint Vilijamson, s čijim je timom naše tužilaštvo intenziviralo saradnju. Zato je, po oceni Vukčevića, od presudnog značaja jednoglasno odobravanje albanskog parlamenta da Vilijamsonov specijalni istražni tim može da vodi istragu na teritoriji te zemlje.

- Pratićemo dokaze gde god nas oni odvedu - obećao je Vilijamson. Ono što, međutim, ne ohrabruje jeste Vilijamsonova izjava da će istraga o trgovini organima biti gotova (tek) za dve-tri godine. Da je to previše, smatra i tužilac Vukčević, naročito zato što budi strepnju kod porodica žrtava da pravda neće biti zadovoljena. - Pitam se šta bi se dogodilo ukoliko bi neko sutra jasno izneo nezaobilazan dokaz da se tako nešto dešavalo i ukazao na izvršioce? Da li ćemo onda čekati tri godine da ih privedemo pravdi? - upitao se tužilac za ratne zločine. Pitanje saradnje srpskog Tužilaštva sa Euleksom nikada se, međutim, nije postavljalo. To je potvrdila i ministar pravde, Snežana Malović. - Naravno, sarađivaćemo sa predstavnikom Euleksa da bi se rasvetlila trgovina organima, koja je dobila i zvanični pečat posle iznošenja slučaja Savetu Evrope - rekla je Malovićeva ističući da je stav Srbije da bi najbolje bilo da UN formira nezavisno telo koje će se baviti tim problemom, jer se radi o dokazima koji se nalaze na teritoriji više država. Od juna 1999. slučaj je prebačen na Miljka Radosavljevića i Tužilaštvo za organizovani kriminal.

Dokazi protiv Tačija
Violeta Talović | 30. jul 2012. Malo je verovatno da je bilo ko od 300 otetih ljudi preživeo pakao u Albaniji. Piramida zločina vodi sve do vrha prištinske vlasti

Tači sa saborcima Dosije „Žuta kuća“ koji govori o trgovini ljudskim organima u Albaniji i na Kosovu tokom 1999. godine otvoren je po objavljivanju knjige bivše tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, „Lov: Ja i ratni zločinci“. U svojoj knjizi, Karla del Ponte je iznela podatke da je 1999. godine saznala od novinara da su 300 Srba i drugih nealbanaca poslužili kao zamorčići: oteti su i transportovani u Albaniju, gde su im vađeni organi, koji su zatim slati u Italiju, a odatle

distribuirani u klinike širom Evrope. Ona posebno spominje naselje Burelj u Albaniji, gde su žrtvama vađeni organi u „žutoj kući“. Afera trovine ljudskim organima na KiM otvorila je pitanje odgovornosti i uloge OVK i drugih kriminalnih grupa koje su bile „dobrovoljni donatori ljudskih organa“. Bio je ovo znak ohrabrenja za srpsko Tužilaštvo za ratne zločine koje je imalo saznanja da su hirurški zahvati nad žrtvama izvođeni ne samo u „žutoj kući“ u selu Ribe, nedaleko od grada Burelja na severu Albanije. Kidnapovanim Srbima su bubrezi, jetre i srca, vađeni u domovima zdravlja ili bolnicama koji su tokom rata korišćeni za lečenje vojnika OVK. Za monstruozne operacije korišćen je i deo bolnice u kasarni „Bajram Curi“, dom zdravlja u fabrici „Koka-kole“ u Tirani, neuropsihijatrijska bolnica u zatvoru broj 320 u mestu Burelj. Pored tih lokacija, srpsko tužilaštvo raspolaže podacima da je postojao i ilegalni zatvor u rudniku Deva koji se nalazi u pograničnom delu između Kosmeta i Albanije - jedan kraj tunela je na Kosmetu, a drugi u Albaniji. Srpsko Tužilaštvo i međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava „Hjuman rajts voč“, posle ovih navoda, zatražili su od Albanije da pokrene istragu i javnosti saopšti istinu o otetim Srbima. „Zahtevamo punu istinu o sudbini kidnapovanih Srba i trgovini ljudskim organima“, stajalo je u zahtevu Srskog tužilaštva za ratne zločine. Haški tribunal pokrenuo je još 13. januara 2005. godine istragu o trgovini organima, na osnovu predmeta koji su pronađeni u „žutoj kući“, u selu Ribe. Istraga Tribunala nosila je naziv „Don Kihot“. Istražitelji Haškog tribunala pronašli su u „žutoj kući“ razne predmete, za koje je postojala osnovana sumnja da su korišćeni za vađenje organa otetim Srbima i nealbancima. Na zločin su ukazivali tragovi krvi po podu i zidovima, plastične posude, prazne boce s nazivima lekova koji se koriste pri hirurškim intervencijama kao i metalni delovi prekriveni blatom koji su podsećali na ostatke hirurških instrumenata. U neposrednoj blizini kuće pronađene su prazne flaše od infuzione tečnosti, sa sredstvima za opuštanje mišića, zavoji, igle... Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević 22. aprila 2008. pokrenuo je istragu povodom utvrđivanja istinitosti navoda iz knjige Karle del Ponte. SRPSKO SRCE ŠEIKU Prvi podaci koji su poslužili Karli del Ponte za pisanje knjige, stigli su u Izveštaju jedne bliskoistočne obaveštajne službe. U izveštaju se navodi izjava šeika koji se javno pohvalio da je dobio srpsko srce. - Žalim što je srce srpsko. Ali sam živ, rekao je šeik. U periodu od 1999. do 2001. pripadnici OVK su otimali Srbe, Rome i Albance i prebacivali ih u Albaniju. Njihova tela su najverovatnije u masovnim grobnicama na ovom području. U izveštaju koji je 12. decembra 2010. pred Savetom Evrope podneo Dik Marti, kao organizator otimanja ljudi i trgovine ljudskim organima označen je Hašim Tači, vođa mafijaške „dreničke grupe“. Za Tačijeve plaćenike postojala je osnovana sumnja da su odgovorni i za trgovinu oružjem, drogom i ljudima. Posle ovog ozbiljnog izveštaja koji je bio „prst u oko“ zloglasnoj „dreničkoj grupi“ i njihovom vođi, EU i Euleks su zatražili još dokaza. Tači je, kako se i očekivalo, opovrgao sve optužbe i najavio tužbu protiv Dika Martija. Ubrzo posle Martijevih optužbi, u Istanbulu je 11. januara 2011. godine uhapšen doktor Jusuf Sonmez, „glavni hirurg“ u operacijama vađenja organa na Kosovu. Euleks je već 4. marta iste godine doneo odluku o pokretanju krivičnog procesa protiv optuženih za trgovinu ljudskim organima na Kosovu i Metohiji. Optužnice su podnete protiv Luftija Dervišija, Dritona Džilte, Sokola Hajdinija i Ilira Rečaja vezano za njihove aktivnosti u prištinskoj klinici „Medikus“. Među osumnjičenima su i bivši sekretar za zdravlje Rečaj koji je, kako je navedeno, protivzakonito izdao licencu prištinskoj klinici „Medikus“ za transplantaciju ljudskih organa. Na listi osumnjičenih našao se i „dr Mengele“, Jusuf Sonmez.

Zvaničnici Euleksa gotovo su pred odlukom da dve istrage koje se trenutno vode o trgovini organima na Kosovu spoje u jednu zbog sumnje da je u oba slučaja umešan isti kriminalni klan, a da „piramida“ tog zločina vodi sve do vrha prištinskih vlasti. Vilijams Berns, zamenik američkog državnog sekretara, i Euleks trenutno vodi dve istrage. Prva, poverena specijalnom tužiocu Klintu Vilijamsonu, bavi se događajima u „žutoj kući“ u Albaniji u periodu od 1998. do 1999. godine kada su navodne žrtve bili kidnapovani Srbi s teritorije Kosova. Druga istraga, koju vodi Euleksov tužilac Džonatan Ratel, bavi se trgovinom organima i ilegalnim transplantacijama u bolnici „Medikus“ na putu Priština - Kosovo Polje. Istraga o „Medikusu“ i sudski postupak su od početka javni, a istraga o zločinima u „žutoj kući“ obavlja se pod oznakom „tajno“ zbog bezbednosti specijalnog tužioca i istražioca na terenu. Zvanične albanske institucije nikada nisu sprovele ozbiljnu istragu o trgovini organima.

Dželati u belom mantilu
Violeta Talović | 31. jul 2012. Iz bolnice pri zatvoru broj 320, posle operacija sklanjani oteti ljudi. Najmlađi zatvorenici dobro hranjeni i nisu batinani

„Žuta kuća“ kod gradića Burel U BLIZINI gradića Burel nalazila se „žuta kuća“. Jedna prostorija unutar „žute kuće“ bila je opremljena kao operaciona sala. U njoj su hirurzi vadili organe zatvorenicima, napisala je Karla del Ponte u svojoj knjizi „Lov: Ja i ratni zločinci“. Kidnapovanim nealbancima sa Kosova, prema navodima Karle del Ponte, uzimani su organi radi trgovine na crnom tržištu, a zatim su bubrege, srca, jetre... slali preko aerodroma Rinaz, u blizini Tirane, hirurškim klinikama u inostranstvu. Tako su organe dobijali pacijenti koji su za to platili. - Kancelarija Tužilaštva dobila je informaciju da su istražitelji i funkcioneri UNMIK, preko grupe poverljivih novinara, došli do podataka da su tokom leta 1999. godine kosovski Albanci kamionima transportovali do severne granice Albanije 300 otetih ljudi. Oni su prvo bili zatvoreni u jednom hangaru u Kukešu i Tropoji. Najmlađi zatvorenici bili su u dobroj fizičkoj formi, hranjeni su, obilazili su ih lekari i nikada nisu udarani. Oni su bili prebačeni i na druga mesta, u Burel i okolinu, gde su potom zatvarani - napisala je del Ponte.

U knjizi se navodi da su istražitelji Haškog tribunala i UNMIK, krajem 2003. posetili kuću u kojoj su pronađeni materijalni tragovi koji „mogu ukazivati na to da su u prostorijama te kuće obavljene nekakve hirurške intervencije“. Iako su na licu mesta istražitelji pronašli i komadiće gaze, iskorišćenu iglu, dve plastične kese špriceva, prazne bočice za lekove, od kojih su neki bili miorelaksanti, koji se obično koriste tokom hirurških intervencija, ove navode opovrgao je lokalni tužilac Arben Dulja. - Ne, nije istina. Grupa eksperta iz Haga pronašla je nekoliko dokaza, ali ne i špriceve - rekao je Dulja. A na pitanje novinara i istražitelja o špricevima, Dašuri Katući, unuka vlasnika kuće je rekla: - Mi ih svi koristimo. Deda je star i bolestan, majka je stara, svi ih koristimo kada moramo, a bacamo ih kod ostalog đubreta. Dolazi medicinska sestra iz sela, pa nam ona daje. Igle, špricevi, gaza, svakako su materijali koji potvrđuju, ali su nažalost kao čvrsti dokazi nedovoljni. Istražitelji nisu bili u stanju da odrede da li su ti tragovi poticali od ljudske krvi - napisala je Karla del Ponte. Osim sanitetskog materijala i lekova, u jednoj od prostorija „žute kuće“ istražitelji su pronašli i tragove krvi, za koje je vlasnik ponudio nekoliko različitih objašnjenja: najpre je rekao da se njegova supruga godinama ranije porodila u toj prostoriji, zatim, kada je supruga rekla da su se deca rodila na drugom mestu, rekao je da je porodica koristila to mesto za klanje životinja za muslimanske praznike. FASADA DRUGE BOJE KARLA del Ponte piše: „Kuća je sada bela, a vlasnik (Abdulah Katući) negira da je ona ikada prethodno menjala boju, iako su izdvojeni tragove žutog u osnovi zida“. I Dašuri Katući, unuka vlasnika kuće, beogradskim novinarima B 92 koji su ih prvi posetili, potvrdila je da je samo jedan pojas kuće u visini od metra bio žute boje. Inače, cela nikada nije bila žuta. - Imali smo svadbu 2001. godine i zato smo bili malo uredili kuću - rekla je ona. Navodne operacije obavljene su u neuropsihijatrijskoj bolnici pri zatvoru broj 320, udaljenoj dvadesetak kilometara od Burela. U „žutu kuću“, koju opisuje Karla del Ponte, privremeno su iz bolnice u zatvoru 320 sklanjane operisane osobe, koje su tu držane na infuziji. Inače, i zatvor broj 320, u kojem su bili teški neuropsihijatrijski zatvorenici i „žuta kuća“ nalaze se nadomak ovog mesta koje je bilo vojni centar. Tokom istraga o navodima Karle del Ponte domaće tužilaštvo za ratne zločine došlo je i do informacije o postojanju masovne grobnice u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci otetih. Sumnja se da je na toj lokaciji u blizini Tropoja ubijeno i sahranjeno najmanje 70 Srba, Roma i Albanaca. Prilikom posete Tirani predstavnici Tužilaštva za ratne zločine su o prikupljenim podacima obavestili svoje albanske kolege. Zatraženo je da se omogući kontakt sa svedocima i da se dostave spiskovi imena lekara i medicinskog osoblja sa Kosova koji su radili u Albaniji. Među zahtevima je i onaj koji se odnosi na lociranje mesta i uviđaj masovnih grobnica. Srpsko tužilaštvo tražilo je i da mu se ustupi dokumentacija u vezi sa osobama koje su primljene, otpuštene i umrle u zatvoru broj 320, a posebno je insistiralo na dokumentaciji o uzimanju organa radi transplantacije. O svemu je obavešten i Dik Marti, švajcarski senator, koji je ispred Saveta Evrope pokrenuo istragu o navodima zločina o kojima je u svojoj knjizi prvi put javno progovorila Karla del Ponte. Bivša tužiteljka Haškog tribunala je u knjizi zaključila da haško tužilaštvo nije moglo da nastavi istraživanja o navodnoj trgovini ljudskim organima i o otmicama koje su se dogodile nakon dolaska mirovnih snaga na Kosovo, jer je mandat suda bio ograničen na period do njihovog raspoređivanja. Osim toga, tragovi pronađeni u „žutoj kući“ pokazali su se kao nedovoljni za dokaze. - Biće to zadatak za UNMIK ili za lokalne kosovske albanske vlasti da ispitaju ove događaje i, ako bude moguće, da gone idejne tvorce - napisala je del Ponte. - UNMIK je posle obilaska „žute kuće“ u Burelu, u centralnoj Albaniji, o tome sačinio izveštaj pod oznakom „poverljivo“, pa je on za javnost ostao tajna.

O „žutoj kući“ odavno nema tajni. Iako je UNMIK o tome sačinio izveštaj koji, istina, ni danas nije dostupan javnosti, izvesno je da će međunarodni sud iznova otvoriti „fajl“ ovog monstruoznog mesta zločina.

Računi Saljija Beriše
Violeta Talović | 01. avgust 2012. Kidnapovani Srbi su prvo prebacivani u sabirne centre u Tropoju i Kukeš, a odatle u jednu privatnu bolnicu u Tirani gde su im vađeni organi

Tači i Beriša prilikom otvaranja auto-puta KIDNAPOVANI Srbi su prvo kamionima preko prelaza Ćafa Prušit i Vrbnica prebacivani u sabirne centre u Tropoju i Kukeš, a odatle posle sistematskog pregleda odvođeni u jednu privatnu bolnicu u Tirani gde su im vađeni organi. U ratnim uslovima žrtve su postajale donori. Zlu sudbinu „dobrovoljaca“ imali su najzdraviji, oni koji su prošli sve preglede. U neadekvatnim uslovima, uzimana im je krv radi tipizacije tkiva. „Odabrani“ su na osnovu karakteristika pripremani za dalji tretman. Prema podacima Tužilaštva za ratne zločine Srbije u bolnicu „Majka Tereza“ u Tirani tokom 1999. godine primljeno je 75 osoba sa Kosova i Metohije. Njih 25 poslato je na transplantaciju u Italiju, 15 u Austriju, dok sudbina ostalih nije poznata. Tokom kosovske krize, aprila 1999. dr Norbert Lemijer, uticajni nefrolog, šef Katedre za internu medicinu u Gentu (Belgija), podneo je izveštaj u kome se navodi da je zbog pomoći obolelim izbeglicama sa KiM, osnovan Međunarodni tim koji se stacionirao u Makedoniji. Evakuisani pacijenti, kako stoji u izveštaju, prebacivani su na dijalizu u Belgiju, Švedsku, Holandiju i Francusku, Dansku i Veliku Britaniju. Navodi se i da su brojni pacijenti emigrirali u Albaniju. Uporedo sa Međunarodnim timom u Albaniji je osnovan medicinski odsek vladine komisije za krizni menadžment koji je vršio skrining i izbegle pacijente sa KiM upućivao na „dalji medicinski tretman“. U timu koji je odlučivao o njihovoj sudbini bili su: Ruki Kondaj, blizak saradnik Saljija Beriše, Stefan Vanda, predstavnik SZO, Vinćent Riboni i Slavica Nartini, predstavnici Ministarstva zdravlja Italije i Albanije. Transport izbeglica-pacijenata sa Kosova vršen je sa severa Albanije do bolnice „Majka Tereza“ u Tirani.

IZJAVA SVEDOKA K-144 SVEDOK K-144 potvrdio je u Haškom tribunalu da su Srbima, koje je kidnapovao OVK, vađeni organi. On je pred sudijama Tribunala, pod zakletvom, izjavio da je upoznat sa činjenicom da je ljudima sa Kosova i Metohije izvađeno više od 300 bubrega i bar još 100 drugih organa. - Hašimu Tačiju redovno su dostavljani izveštaji o prodatim organima. Bubrezi su prodavani od 10.000 do 50.000 nemačkih maraka, a više od 80 odsto profita išlo je na Tačijeve račune - rekao je svedok. Na kriminalnoj mapi Evrope, britanski novinari označili su Kosovo i Metohiju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju zemljama „hirurškog turizma za sakupljanje organa“. Nije više bila tajna da se organi distribuiraju u Nemačku, Skandinaviju, SAD, Izrael, Veliku Britaniju. U međunarodnom lancu trgovine organima našli su se doktori iz Turske, Izraela, Brazila i Filipina koji „pustoše“ Balkan u potrazi za tkivima. Početkom 2001. na Univerzitetskoj klinici u Jerusalimu oporavljalo se 60 od 244 pacijenta posle ugradnje transplanta (bubrega nabavljenih od nepoznatih donora). U potrazi za unosnim poslom, mnogi Izarelci među kojima i nekoliko uglednih lekara, u jeku ratnih dejstava, posetili su Makedoniju, Bugarsku i Kosovo i pokušali da se sa lokalnim lekarima dogovore za saradnju o osnivanju klinika za transplantaciju. Najveće interesovanje za ulaganje pokazali su bogati Arapi i Izraelci. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije došlo je do podataka o bankovnim računima pojedinaca koji su potraživali donore. Deo novca određenih organizacija koje su finansirale OVK, Vladu u egzilu Kosova i kosovskih Albanaca koji su pomagali oružane formacije na Kosovu i Albaniji, korišćen je za trgovinu ljudskim organima. Jedan od tih računa bio je u banci „Dardanija“ u Tirani. Račun na koji su donori uplaćivali novac bio je na ime Salji Beriše i Adreasa Šulca. Transakcija od dva miliona dolara povučenih sa računa banke u Bazelu, koji su prebačeni na kiparsku banku, vezana je za ime Edžetea Borije. Otkriveni su i računi fantomskih nevladinih organizacija, između ostalih i NVO arapskog biznismena Jasina Kvajdija koji je 2000. deportovan iz Albanije pod sumnjom da je član Al kaide. U igru trgovine organima bili su uključeni najviši funkcioneri OVK koji su imali dobre veze u regionu, ali i strane organizacije i službe bez čije logistike to ne bi bilo moguće izvesti. Jer, svaki organ koji se transplantira mora da bude precizno evidentiran. Bar u regularnim bolnicama u kojima je moguće izvršiti operacije. Kosovska policija je tek 2008. godine uhapsila urologa Ljutvija Dervišija, zajedno sa bratom Arbanom, zbog ilegalnih transplantacija u klinici „Medikus“, u Prištini. Ime ovog urologa i ranije je bilo poznato policiji jer se pojavljivalo u iskazima svedoka vezanih za trgovinu organima 1999. godine. GROBNICA U MOČVARI U MOČVARI nedaleko od Tropoja sahranjeno je najmanje 70 leševa ubijenih Srba, Roma i Albanaca. Tužilaštvo za ratne zločine došlo je i do informacija o postojanju masovne grobnice u blizini „žute kuće“ i pored rudnika Deva. Uhapšeni su i dr Tun Pervorfaj i Arben Dervišaj, menadžer klinike „Medikus“ u Prištini, koji su izvršili ilegalnu transplantaciju bubrega zajedno sa turskim lekarom dr Jusufom Eršinom Sonmezom. Tada je prvi put uhapšen i Moše Harel, glavni bos operacije ilegalne transplantacije organa. Srpsko tužilaštvo kao jedan od dokaza za tvrdnju o sumnjivim organima navodi izjavu doktora Sulejmana Kodrija, šefa odeljenja za transplantacije KBC „Majka Tereza“ u Tirani. Dr Kodri je priznao albanskoj novinarki Bljerini Moki da su u ovoj bolnici zabeleženi slučajevi presađivanja organa od nepoznatih donora. - Da, istina je - rekao je Kodri. - Ali, ne mogu se hirurzi smatrati odgovornim za to.

Mafija Hašima Tačija
Violeta Talović | 02. avgust 2012. Kosovski premijer odgovoran za šverc heroina, oružja i ljudi. Ljudski organi uzimani uz znanje bivših vođa OVK

Tači na čelu nove kosovske vojske Kosovski premijer Hašim Tači nalazi se na čelu „organizacije nalik mafiji“ koja je odgovorna za krijumčarenje oružja, narkotika i ljudskih organa. Teške optužbe koje je na Tačijev račun izrekao Dik Marti, izvestilac Saveta Evrope, decembra 2010, nisu ostale nezapažene. Nemački mediji su upitali: Da li je Tači šef mafije odgovoran za krijumčarenje heroina, oružja i ljudi, kao i za trgovinu ljudskim organima? Hašim Tači identifikovan je kao šef opasne mafijaške mreže koja je počela sa kriminalnim radom neposredno pred rat na Kosovu 1999. godine. Od tada on ima moćan uticaj na upravljanje zemljom, navodi Marti. Tačijeve veze sa organizovanim albanskim kriminalom traju duže od jedne decenije, od kada su oni lojalni grupi „Drenica“ (odakle je Tači) postali dominantni u takozvanoj Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Drenička grupa preuzela je premoć nad ostalim grupama u neujedinjenom gerilskom pokretu. Od 1998. godine zauzeli su kontrolu nad većinom „ilegalnih kriminalnih preduzeća“ u koja su „Kosovari“ bili uključeni u Albaniji. U Martijevom izveštaju koji je sačinjen posle dvogodišnje istrage uz dostupnost podataka Ef-Bi-Aj-a i drugih bezbednosnoobaveštajnih izvora, stoji da je Tači tokom poslednje decenije nasilno kontrolisao trgovinu heroinom. Agencije za borbu protiv trgovine narkoticima u poverljivim dokumentima u pet država imenovale su bivšeg komandanta OVK i ostale članove dreničke grupe za nasilnu kontrolu trgovine heroinom i drugim narkoticima. Unutrašnji Tačijev krug, u kojem su i članovi njegove porodice, osumnjičen je za kidnapovanje ljudi i njihovo odvođenje u Albaniju, gde je navodno nekoliko Srba ubijeno, a njihovi bubrezi su izvađeni i prodati na crnom tržištu ljudskih organa. - Tokom rata na Kosovu i godinu dana posle Tačijeve snage svetile su se Srbima, Romima i kosovskim Albancima koji su „sarađivali“ sa neprijateljem - napisao je Marti, imenujući Tačija i još četiri pripadnika dreničke grupe kao počinioce zlodela - ubistava, hapšenja, premlaćivanja i ispitivanja. Na crnoj listi su Džavit Haljiti, Kadri Veseli, Azem Sulja i Fatmir Ljimaj. Ova tvrdokorna frakcija OVK imala je značajnu moć u vladi Kosova tokom poslednje decenije, uz podršku zapadnih sila koje su želele da obezbede stabilnost mlade države, navodi Marti.

Dik Marti vođu Tačija i ostale članove dreničke grupe imenuje kao „ključne igrače“ u obaveštajnim izveštajima o kosovskim strukturama organizovanog kriminala - nalik mafijaškim. - Ispitao sam različite i obimne izveštaje sa osećajem zaprepašćenja i moralne sramote - naveo je Marti. „Zbog svoje prošlosti Hašim Tači mogao je da bude najuren“ - napisao je povodom ovog izveštaja ugledni nemački list „Hamburger abendblat“, uz tvrdnju da su i dalje neizmireni mnogi računi od rata 1999. godine. DVE CENE BUBREGA Svedoci optužbe su naveli da su dolazili na Kosovo pošto su prethodno ugovorili cenu od oko 30.000 evra za bubreg koji je kasnije, kako je istragom utvrđeno, prodavan pacijentima sa zapada po ceni i do 100.000 evra. Optužnicom iz 2011. godine su obuhvaćeni profesor medicinskih nauka na Univerzitetu u Prištini Ljutfi Derviši, osnivač „Medikusa“ Ilir Recaj, turski hirurg Jusuf Somnez i Izraelac Moše Harel, kome se sudi u odsustvu. - Američki stručnjaci vode istražni postupak protiv Tačija i on mora da računa s tim da bi i kao aktuelni premijer mogao da bude optužen za ratne zločine - piše ovaj list. Sve više je glasova o umešanosti Tačija u nelegalnu trgovinu i transplantaciju organa na KiM. Izvesni tragovi upućuju na to da je uzimanje organa u zloglasnoj „žutoj kući“ bilo uz znanje bivših vođa OVK predvođenih Hašimom Tačijem, a da su se transplantacije u „Medikusu“ odvijale uz „blagoslov“ privremene vlade Kosova i njenih zvaničnika. - Istrage o trgovini organima i ilegalnoj transplantaciji temelje se na dokazima koji su prikupljeni u Moldaviji, Rusiji, Turskoj i na Kosovu - tvrdi za „Novosti“ i Bruno Vekarić. Još krajem 2010. godine, portparol Stejt dipartmenta Pi Džej Krouli zatražio je da svi dokazi i izvori navedeni u izveštaju Dika Martija o trgovini organima na Kosovu i u Albaniji devedesetih godina treba da budu prosleđeni nadležnim organima radi istrage. - Uzimamo veoma ozbiljno u obzir sve verodostojne tvrdnje o kriminalnim aktivnostima. Vladavina prava je osnov stabilnosti i napretka na Balkanu - rekao je Krouli povodom tvrdnji Dika Martija o tome da su pripadnici OVK tokom 1999. organizovali otmice ljudi čijim su organima trgovali u Albaniji. I Ministarstvo spoljnih poslova Francuske je navelo da misija Euleksa na Kosovu treba da istraži tvrdnje Martija. Služba šefice diplomatije EU Ketrin Ešton više puta je iz Brisela poručila da Marti treba da podnese Euleksu opipljive dokaze o tvrdnjama da je kosovski premijer Hašim Tači počinio ratne zločine. Isti zahtev je postavila i međunarodna humanitarna organizacija „Amnesti internešenel“ zahtevajući od Euleksa da „smesta pokrene istragu“. Euleks je zatražio „čvrste činjenice“ o trgovini organima, a predstavnica te misije Karin Limdal ukazala da ranije istraga EU nije donela dokaze. - Ukoliko ima bilo kakvih dokaza za bilo koju od tvrdnji iznetih u tom izveštaju, ljudi koji imaju te dokaze treba da ih iznesu - rekla je Limdalova. - Bez dokaza nema krivičnog gonjenja. Ako dobijemo takve informacije, naši tužioci su spremni da odmah počnu da rade.

Predraga prepoznao sin
Violeta Talović | 03. avgust 2012. Odlazak do prodavnice u Peći, tog 22. juna 1999. godine, za Predraga Dragovića bio je fatalan

Vojnici OVK iznad tela otetog Dragovića ODLAZAK do prodavnice u Peći, tog 22. juna 1999. godine, za Predraga Dragovića bio je fatalan. Nesrećni čovek se kući nije vratio, a od 2002. vodio se kao nestao, sve do marta 2009, kada je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine identifikovalo Dragovića kao jednu od žrtava albanskog terora. Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević izjavio je tada da je osim Dragovića identifikovano i desetak pripadnika nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), za koje se sumnja da su počinili zločine nad otetim Srbima na severu Albanije 1999. godine. Zato je upućen novi zahtev Tirani da pokrene istragu. Prvu identifikovanu žrtvu, Predraga Dragovića, prepoznao je njegov sin Rade, na osnovu fotografije „iz koje se može zaključiti da je žrtva naterana da pred egzekuciju obuče uniformu, da se ne bi videlo da je ubijen civil“. - Moj otac je bio civil. Nikada nije učestvovao ni u jednom ratu. On nije imao oružje - rekao je Rade, sin ubijenog Predraga Dragovića. Slika je snimljena na severu Albanije, a na poleđini fotografije piše „Agim Ramadani, 138. brigada OVK“. Ovaj slučaj iznova je pokrenuo sumnje u nelegalno vađenje organa kidnapovanim Srbima na Kosovu. Osim „žute kuće“, Vukčević je naveo još tri lokacije za koje se osnovano sumnja da su u njima vršene transplantacije organa, potvrdivši, istovremeno, ranije nalaze istrage da je kroz te objekte na severu Albanije prošlo najmanje 300 ljudi, većinom Srba. Vukčević je potvrdio da je Tužilaštvo ponovo poslalo dopis albanskom tužilaštvu, u kome poziva na saradnju na predmetu trgovine ljudskim organima. To nije bio prvi put da je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine tražilo saradnju od albanske strane. Albanski ministar pravde Enkelejd Alibeaj, u pismu Vukčeviću od 13. oktobra 2008, odbio je da pruži pravnu pomoć zatraženu od srpskih vlasti. U obrazloženju svoje odluke Alibeaj kaže da on „nema pouzdanih saznanja o načinima i vidovima mučenja“ i da „bez uverljivijih dokaza koje nudi srpska strana on sumnja da je taj zahtev politički obojen“, jer „srpski tužilac označava pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova kao izvršioce naredbi svojih pretpostavljenih koji su danas vodeće ličnosti u političkom životu Kosova“. ZAJEDNIČKE JAME CITAT iz knjige „Lov, ja i ratni zločinci“ o susretu Karle del Ponte i komandanta Kfora Fabija Minija u Prištini 22. oktobra 2002: „Pričamo o nestalima, o indicijama da su postojale zajedničke jame u tri oblasti u severnoj Albaniji i o mogućoj umešanosti albanskih tajnih službi. Mini svojima daje uputstva da organizuju vazdušnu pretragu sa infracrvenim zracima, u potrazi za mogućim lokacijama tih zajedničkih jama pre nego što dođu zima i sneg. U Unmiku smo saznali da je jedan izvor tražio 50.000 evra za svaku od tih zajedničkih jama pojedinačno da ih identifikuje na severu Albanije“! I međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava „Hjuman rajts voč“ zatražila je od Albanije da pokrene istragu o navodima o trgovini organima otetih Srba, ali su tužioci iz Tirane, kao i zvaničnici vlasti u Prištini, odbacili te zahteve tvrdeći da je „čitava priča deo prljave kampanje protiv kosovskih lidera“.

- Neki ljudi su oteti, u najvećem broju Srbi, ali je bilo i Albanaca i osoba drugih nacionalnosti - rekao je Fred Abrahams iz organizacije „Hjuman rajts voč“. - Odvedeni su sa Kosova u Albaniju, u Kukeš. To je prva optužba - transport ljudi sa Kosova. Druga optužba se tiče trgovine organima u Burelu ili u drugim mestima. Nemamo kompletne dokaze o transportu organa, ali se nadam da će se istina saznati. U Tužilaštvo svakodnevno stižu materijali o zločinima koji su počinjeni na severu Albanije. Tužilaštvo je došlo i do kompletnog izveštaja Unmika iz 2004. godine o medicinskim stvarima pronađenim u „žutoj kući“. - Uputili smo zvaničan zahtev UN da se kompletan izveštaj dostavi Srbiji - rekao je tada, za „Novosti“, Bruno Vekarić i dodao da istraga ne sme da stane, a počinioci ostanu nekažnjeni. Portparol Tužilaštva je takođe rekao da postoje neoborivi dokazi da su postojali privatni zatvori, odakle su ljudi odvođeni na mesta gde su rađene monstruozne hirurške intervencije. Ni Međunarodni krivični sud nije davao naročita ohrabrenja. U pismu šefa Regionalne delegacije za Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i Albaniju Pol-Anri Arnea kaže se da ovaj sud nije našao nijednu relevantnu informaciju u vezi sa logorima u Tropiji i Kukešu i rudniku Deva u Albaniji, gde su „eventualno prebacivani nealbanci koje su, navodno, oteli pripadnici OVK“. I Robert Din, v. d. direktora Odeljenja pravde Administrativne misije na KiM pri UN, pismeno je potvrdio da „međunarodni tužilac nije bio umešan u istragu u nekom predmetu koji se tiče kidnapovanja nealbanaca i uzimanju vitalnih organa koji su kasnije prodavani.“ Bivša glavna tužiteljka Karla del Ponte optužila je zvaničnike Unmika da nisu valjano istražili navode o albanskim zločinima na Kosovu 1999. godine. Navodi Del Ponteove o uzimanju organa od otetih Srba izazvali su izvesnu dozu uznemirenja u Švajcarskoj, odakle je ona otišla za ambasadora u Argentinu. Nekadašnjoj glavnoj tužiteljki sugerisano je da više ne reklamira svoju knjigu „Lov, ja i ratni zločinci“. Bez obzira na ova upozorenja, njen blizak saradnik, novinar „Njujork tajmsa“ Čak Sudetić, nastavio je u SAD da promoviše knjigu bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala. - Sve je istina - tvrdi on. - Slučaj uzimanja organa zasnovan je na čvrstim, uverljivim dokazima, jer su istražitelji pronašli tragove krvi i medikamenata na mestu koje su im prethodno otkrili izvori. Biće tu još novih frapantnih dokaza.

Monstrum mirne ruke!
Violeta Talović | 04. avgust 2012. Turčin Jusuf Sonmez ključni hirurg u privatnoj klinici „Medikus“ u Prištini. Tačija pominju i svedoci i prevareni pacijenti

Privođenje Jusufa Sonmeza

SVEDOČENjE Dika Martija u Prištini povodom navoda o trgovini organima u slučaju „Medikus“, odloženo je za početak septembra. Bivši švajcarski senator i izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Dik Marti trebalo je da svedoči 18. juna pred Okružnim sudom u Prištini o slučaju klinike „Medikus“, u kojoj je obavljeno najmanje 30 nelegalnih vađenja i presađivanja bubrega. Među žrtvama ove „nelegalne transplantacije“ bili su siromašni državljani Rusije, Kazahstana, Moldavije, Azerbejdžana, Turske i ostalih država istočne Evrope i Azije, zatočenih u tajnim zatvorima OVK, na severu Albanije. Bilo je i onih koji su prodavali svoje bubrege, ali nisu dobijali obećane pare. Njihovi organi su prodavani i ilegalno presađivani pacijentima iz drugih zemalja. Aferu „Medikus“ su pokrenuli kosovski i policajci Unmika u novembru 2008. godine, a preuzeli su ga policija i tužilaštvo misije Euleks. Pod sumnjom se našlo devet lica, među kojima i „glavni hirurg“ Jusuf Sonmez, poznat kao „doktor Frankenštajn“. - Sonmez je bio ključni hirurg u operacijama koje su obavljane na privatnoj klinici „Medikus“ u Prištini - rekao je sudija Euleksa Džonatan Ratel. Sonmez (55), poznat i pod nadimkom „doktor monstrum“, učestvovao je i u operacijama vađenja organa u Azerbejdžanu kao deo međunarodne mreže trgovaca ljudskim organima. Ali, kako je rekao njegov advokat Husein Sevim, na dušu mu se stavljaju gresi zbog „optužbi na Kosovu“. „Dr monstrum“ je operisao u klinici u centru Istanbula, opremljenoj najsavremenijim instrumentima. Govorilo se da samo hirurška sala vredi 2,5 miliona dolara. On je ugovarao operacije. Ljudima je obećavao da mogu da prodaju bubrege - za 20.000 dolara, a „pacijenti“ su bili uglavnom siromašni državljani Turske ili bivših sovjetskih republika. Najviše je bilo Azerbejdžanaca i Kazahstanaca.

MINISTAR SE SAŽALIO BIVŠI ministar zdravlja Aluš Gaši izjavio je na sudu da je trpeo veliki pritisak od poslanika Šaipa Muje za izdavanje dozvole za rad klinici „Medikus“. - Otac jednog dečaka koji je bio na dijalizi molio je za pomoć, a ja sam imao moralnu obavezu da se raspitam šta se događa sa dozvolom za kliniku - branio se Muja. Za Somneza je dokazano da je tesno sarađivao sa Hašimom Tačijem, premijerom „države“ Kosovo, kojeg je Dik Marti optužio za trgovinu ljudskim organima. U izveštajima o „Frankeštajnu“, koji su napravile turske vlasti, a preneli svi turski mediji, ime Hašima Tačija pominje se čak - 27 puta. Pominjali su ga i svedoci, i prevareni pacijenti, ali i saradnici Jusufa Sonmeza. - Nijedna ovakva operacija na Kosovu nije mogla da prođe bez znanja Hašima Tačija - pisao je, još u novembru prošle godine, tiražni turski dnevnik „Milijet“. Koliko je tačno operacija sigurnom rukom doktora Sonmeza i pod zaštitom kosovske vlasti i Hašima Tačija izvedeno na Kosovu, ne zna se, ali se pretpostavlja da se taj broj meri - stotinama. Zbog oštrijih turskih zakona i mogućnosti da bude uhvaćen, posebno zato što mu je još pre nekoliko godina oduzeta dozvola za rad, Sonmez je nesrećnike upućivao na Kosovo - pravu meku za kriminal i ilegalnu trgovinu organima - a operacije je najčešće izvodio sam. U privatnoj klinici „Medikus“, nadomak Prištine, asistirao mu je i Ilir Rečaj, bivši zvaničnik kosovskog ministarstva zdravlja. Uz još četvoricu Albanaca, u ekipi je bio i nedavno uhapšeni Izraelac Moše Harel. Somnez je, prema navodima sudije Ratela, do 2006. izvršio više od 3.500 transplantacija bubrega i drugih organa. Godine 1993. izvršio je i prvu transplantaciju od živog davaoca u Turskoj.

U Prištini je, kako su „Novosti“ pisale, pokrenuta istraga protiv devet osoba koje se dovode u vezu sa „Medikusom“. Sudija Džonatan Ratel je početkom godine u Prištini saslušavao optužene da pripadaju međunarodnoj mreži uključenoj u trgovinu ljudskim organima. Svi su označili Sonmeza kao „glavnog hirurga“, odnosno kao „doktora strvinara i vampira“. - Kada je bilo potvrđeno da su hirurzi spremni za operacije, zatočenici su pojedinačno izvođeni iz sigurnih kuća, ubijani, a njihova tela su brzo prebacivana u kliniku - rekao je jedan od osumnjičenih. Posle saslušanja, Ratel je naveo da su u slučaj klinike „Medikus“ u Prištini i u ta ubistva umešane iste osobe. Sonmez je u više navrata privođen u Turskoj zbog nelegalne transplantacije organa i sumnjivih radnji, ali je 2005. izbegao zatvor pošto je te godine stupila na snagu amnestija. Turski lekar je 2008. u odsustvu osuđen na osam godina zatvora. Posle interesovanja turskog, ali i tužilaštva EU, poternice Interpola i pretnje kaznom od najmanje deset godina zatvora, Sonmez je pobegao iz Turske. Bio je u bekstvu godinu i po. Klinika u centru Istanbula u kojoj su ljudima vađeni bubrezi je zatvorena. Hirurg se krio uglavnom u Litvaniji, iz koje je njegova supruga. Ne zna se kada se vratio u Tursku. Lisice su mu stavljene u januaru prošle godine. Tada je uhapšen i urolog Ljutfi Derviši, profesor na Prištinskom univerzitetu. Prvi čovek klinike bio je njegov sin Arban, a među uhapšenima je i bivši zvaničnik kosovskog ministarstva zdravlja Ilir Rečaj. Svedok u slučaju „Medikus“ bio je i Šaip Muja, poslanik u skupštini Kosova, jedan od ključnih igrača u mreži trgovaca organima, koji je rekao da klinika nije posedovala ispravnu dozvolu za rad, kao ni dozvolu za presađivanje organa. Muja, član vladajuće Demokratske partije Kosova (DPK), rekao je da ga je sa Sonmezom upoznao vlasnik klinike „Medikus“ Lutfi Derviši. - Upoznali smo se na venčanju sina Lutfija Dervišija. Bilo je mnogo gostiju, ličnosti iz političkog života i doktora... a običaji nalažu da se upoznate sa svakim gostom - rekao je Muja.

Moskva traži istinu
Violeta Talović | 05. avgust 2012. Žrtvama obećano po 15.000 evra za bubreg, isplaćeno im daleko manje. Hirurg Sonmez i Hašim Tači se oslovljavali sa „Zver“ i „Zmija“

Iz Prištine su vučeni konci trgovine organima DVOJICA Rusa zvanično su priznata kao žrtve trgovine organima na Kosovu. Njima su u avgustu 2008. u klinici „Medikus“ izvađeni levi bubrezi. - U oštužnici u slučaju „Medikus“ dve osobe iz Rusije evidentirane su kao žrtve. Njima su oduzeti bubrezi - rekao je Nikolas Hoton, portparol Euleksa. Rusija, koja je veoma zaintersovana da istina o kosovskom zločinu izađe na videlo, od 4. oktobra prošle godine vodi svoju istragu i, kako se čuje iz ruskih diplomatskih krugova, prikupljen je značajan materijal, koji ukazuje da je na Kosovu postajala jedinstvena mreža, koja je funkcionisala uz podršku kosovskog rukovodstva i lokalnih državnih činovnika. Među osumnjičenima u ruskoj istrazi je nekoliko bivših radnika klinike „Medikus“. Lekara Jusufa Erdžina Sonmeza, poznatijeg kao „dr Frankenštajn“, Rusi su označili glavnim izvršiteljem u „klinici smrti“. Ruski novinari, puni sumnji, postavljali su pitanje o Sonmezovom hapšenju i iznenadnom puštanju na slobodu. Veliki broj ruskih medija, dovodi Sonmeza u direktnu vezu sa Hašimom Tačijem, označenim kao „broj 1“ u organizovanju trgovine organima na teritoriji Kosova. „Zver“ i „Zmija“ kako su se Sonmez i Tači međusobno oslovljavali, bili su upoznati sa nestankom 300 kosovskih Srba, Roma i državljana drugih zemalja, koji su 1999. godine tajno prebačeni na sever Albanije do kampova Kukeš i Tropoja, gde su im izvađeni organi. Tada ih je, prema ruskim saznanjima, preuzimala ekipa „Medikusa“, čija je centrala bila na periferiji Prištine. Mnogi su ubijeni ili umrli, a njihovi organi završili su na crnom tržištu, na Zapadu. FUNKCIONERI U LANCU I ruski izvori se slažu da je u ovaj međunarodni kriminalni lanac umešan nedavno uhapšeni Izraelac Moše Harel,osumnjičen da je pregovarao i organizovao ilegalnu transplantaciju organa. Tu su i Ilir Recaj, bivši visoki funkcioner Ministarstva zdravlja Kosova, zatim dr Tun Pervorfaj i Arben Dervišaj, menadžer klinike. Istraga o „Medikusu“ i informacije do kojih su došli ruski eksperti nedvosmisleno ukazuju da se iza svih zlodela krije ime Hašima Tačija. „U poverljivim izveštajima obaveštajnih službi o mafijaškim grupama na Kosmetu, Hašim Tači i ostali iz „dreničke grupe“, stalno su pominjani kao ključni igrači. Sa gađenjem sam proučavao te obimne i različite izveštaje. Znaci saradnje kriminalaca i najviših zvaničnika su isuviše brojni da bi bili ignorisani“. Ovoj izjavi Dika Martija, ruski mediji posvetili su veliki značaj. Na zahtev ministarstva spoljnih poslova, Istražni komitet Rusije pokrenuo je krivičnu istragu i došao do nekoliko žrtava ilegalne transplantacije. Portparol Istražnog komiteta Vladimir Markin, pre tačno godinu dana, potvrdio je da je Rusija pokrenula krivični prostupak protiv nepoznatih učesnika transnacionalne kriminalne grupe za trgovinu ljudima i namerno ugrožavanje zdravlja ljudi. U Istražnom komitetu navode da su ti ljudi prevareni, pošto im je plaćeno manje od obećane sume i dodaju da se planira kompleksna ekspertiza tog slučaja. - Žrtvama, među kojima su i državljani Srbije, Rusije, Turske, Moldavije, Kazahstana i Belorusije, obećano je po 15.000 evra za svaki izvađeni organ, ali im je isplaćena mnogo manja suma, iako je utvrđeno da su njihovi organi za transplataciju prodati na crnom tržištu po ceni od 80.000 do 100.000 evra - izjavio je portparol Markin. Kako je početkom godine pisao ugledni „Komersant“, koji pažljivo prati prištinski proces, klinika „Medikus“ otvara ozbiljna politička pitanja. - Rusija je dobila mogućnost da dokaže da su vlasti Kosova nelegitimne i da mogu biti povezane sa ozbiljnim kriminalom, odnosno trgovinom ljudskim organima - piše list, ukazujući da do kraja treba istražiti njihova kriminalna dela i dodaje: „Ako sud presudi da su krivi, to će biti jak dokaz da na Kosovu postoji praksa obavljanja ilegalnih transplantacija“. Potvrda da su i Rusi žrtve dobijena je i u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine.

- U istrazi o trgovini ljudskim organima na Kosovu, za koju se tereti bivši komandant OVK i kosovski premijer Hašim Tači, došlo se do novih i dramatičnih činjenica - izjavio je zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić, najavljujući da ima novih detalja i da će u tome pomoći saradnja sa Rusijom. KRVAVI BIZNIS ILEGALNA trgovina organima je unosan (krvavi) biznis. Ruski mediji procenjuje da godišnja trgovina ljudskim organima u svetu dostiže 1,2 milijarde dolara! Zainteresovanost Rusije da se slučaj istraži do kraja potvrdio je i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Afera „Medikus“ našla se i na dnevnom redu Skupštine UN. Vitalij Čurkin, stalni predstavnik Rusije u UN, izrazio je zabrinutost zbog načina na koji Euleks istražuje navode iz izveštaja Dika Martija o trgovini organima i umešanosti nekih lidera kosmetskih Albanaca u tu trgovinu i založio se da Savet bezbednosti preuzme vodeću ulogu u toj istrazi. Ruski zvaničnik pozvao je nestalne članice Saveta bezbednosti da podrže inicijativu da se istraga o trgovini organima na KiM prenese na Savet bezbednosti UN. Ruski izvori navode da trgovinu ljudskim organima u Albaniji i na Kosmetu nije otkrila Karla del Ponte. Albanska policija je 2004. godine uhapsila hirurga Marija Spalonea, koji je otvorio nekoliko klinika u Draču i Fijeru, kako bi u njima nelegalno uzimao ljudske organe, namenjene zapadnom tržitu. Albanska policija otkrila je i umešanost bolnice „Ksut“. Potencijalni „davaoci“ organa bili su smešteni u Fijeri, Kruji, Kuksu, Mati, Berati, Durešu i Tirani, a „obezbeđivala“ ih je albanska kriminalna grupa povezana sa „ispostavama“ u Makedoniji, Grčkoj, Italiji i Nemačkoj. Među žrtvama su se našla i deca. Više od hiljadu dece nestalo je sa teritorije Albanije. Sumnja se da su mnogi bili žrtve trgovine organima.

Biznis braće Beriša
Violeta Talović | 06. avgust 2012. Tropoja, Kuks i Bajram Curi, nisu bili samo mesta za obuku Oslobodilačke vojske Kosova

Bolnica u Štimlju TROPOJA, Kuks i Bajram Curi, nisu bili samo mesta za obuku Oslobodilačke vojske Kosova. U hangarima nedaleko od napuštenih kasarni i poligona smeštani su oteti Srbi, Romi i nelojalni Albanci. Postojao je i ilegalni zatvor u rudniku Deva, koji se nalazi u pograničnom rejonu na Kosovu, a čiji tuneli vode sa druge strane granice. I u njemu su zatvorenici podvrgavani torturi i mučenju, a "odabranima", onim najzdravijim, najsnažnijim, vađeni su organi. Prema informacijama do kojih je došlo tužilaštvo za ratne zločine, štab OVK se nalazio u selima Prifč i Tropoli. U selo Vuči Dolj, kod Tropoje, na severu Albanije, u aprilu 1998. sa Kosova je stiglo rukovodstvo OVK. Oni su bili smešteni u kuću porodice albanskog premijera Saljija Beriše. Glavni koordinator njihovog prihvata i veze sa OVK na Kosovu bio je Sulejman Beriša, brat od strica albanskog premijera. On je bio i veza sa ambasadom Kosova u Tirani. Osim što su svakodnevno na Kosovo terenskim vozilima prebacivali oružje do sela Junik i Borovina, u blizini Dečana, članovi uže porodice Beriša, kako se osnovano sumnja, bili su upleteni u mrežu monstruoznih zločina vađenja organa zatvorenicima. Bubrezi, jetre, srca, prodavani su i do 120.000 evra na evropskom tržištu.

U štabu u Bajram Curiju kojim je rukovodio Jašar Salihu iz Batuša nalazila se bolnica za lečenje ranjenih pripadnika OVK. Ima sumnji da su i u ovoj bolnici vršene nelegalne operacije. Prema informacijama domaćeg Tužilaštva za ratne zločine, kampovi za obuku OVK nisu bili isključivo na severu zemlje, a jedan od najvećih bio je smešten u glavnom gradu Albanije. U centru, u Tirani, bilo je oko dve stotine ljudi, a u okviru kampa se nalazio i dom zdravlja, u kojem su lečeni pripadnici OVK. Tužilaštvo raspolaže informacijom da je za potrebe finansiranja rukovodstvo OVK sa Kosova otvorilo banku "Dardanija" u Tirani, a novac se slivao iz drugih banaka, najviše švajcarskih. Tužilaštvo dalje ima podatke da su u obuci pripadnika OVK učestvovali bivši oficiri JNA albanske nacionalnosti, kojima su u tome pomagali pripadnici Vojske Albanije. Centralni vojni štab OVK nalazio se u Tropoji i bio je prihvatno mesto za mudžahedine koji su upućivani u redove OVK na Kosovo. Jedan od vodiča i organizatora ilegalnih prelazaka sa Kosova bio je Fadilj Nimanaj zvani Tigar (pripadao je jedinici pod komandom Ramuša Haradinaja). U prvom odredu Tigrovih pomagača bili su Ljahi Brahimaj, Zejneljaj Agim i Mehmetaj Faik. Bolnicu u Tropoji za koju se osnovano sumnja da je bila mesto nelegalnih vađenja organa, obilazila su i braća Haradinaj Nasim, Škeljzem, Daut i Ramuš. Sastanci, kupovina oružja i prebacivnje naoružanja za potrebe Narodnog pokreta Republike Kosovo (NPRK) koja je delovala paralelno sa OVK obavljani su u Kuksu, u restoranu braće Sulje i Bajrama Kovačija (poznato je da su oni održavali vezu sa članovima NPRK u Švajcarskoj i Nemačkoj). Za sastanke su koristili i hotel "Arberia" u Tirani i privatnu iznajmljenu kuću na periferiji Drača, a glavni organizatori i stratezi bili su Dževat Beriša, Hajrim Čengaj, Naim Krasnići, Jašar Seljijaj, Seljim i Đimšit Krasnići, Krueziju Ismailj. PET TAJNIH LOKACIJA Veoma je moguće da su postojali ilegalni pritvorski centri, pod rukovodstvom bivših pripadnika OVK. O tome svedoče izveštaji "Hjuman rajts voča", kao i Helsinškog komiteta za ljudska prava čiji je tim uspeo da poseti pet takvih lokacija - rečeno je "Novostima" u Tužilaštvu za ratne zločine. Prema informacijama do kojih je došlo Tužilaštvo za ratne zločine u vreme ratnih dejstava mnogi ljudi srpske nacionalnosti su sa KiM odvoženi kamionima u Albaniju, a jedini pravac je bio preko graničnih prelaza Ćafa Prušit i Vrbnica, koje su kontrolisale albanske granične službe. Ahmet Kadriju iz Draganca i Ahmet Isufi iz Gnjilana, pripadnici OVK, kontaktirali su porodicu kidnapovanog Dragana Ristića iz Gnjilana (otet 22. juna 1999.) i tražili novac. Ucenjivali su i porodice Jovice Paunovića i Dragana Arsića (kidnapovani zajedno 23. jula u Gnjilanu). Isufi je tada rekao da se Paunović i Arsić nalaze sa još 280 kidnapovanih Srba u logoru u Burelju u Albaniji, da je upravnik logora izvesni Raif Aliju i da će, uz odštetu, biti na slobodi. I psiholozi se slažu da zločine ne treba upoređivati - svaki je, na svoj način, monstruozan, težak, zapanjujući. Ali, sumnja da su ubijani teški psihički bolesnici iz psihijatrijske klinike u Štimlju na Kosovu i da su im vađeni organi teško da se sa bilo čime može porediti. Podaci do kojih su došli istražitelji govore da je marta 2001. grupa od 40 ljudi prebačena iz psihijatrijske bolnice u Štimlju kombi vozilima u pravcu Vrbnice u Albaniju i to nekoliko dana posle posete UNMIK policije. U bolnici su bili pacijenti srpske, romske i albanske nacionalnosti, a pristup bolnici nije bio moguć od 12. juna 1999. Američka organizacija "Mental disabiliti rajts internacional" uputila je niz oštrih reakcija na loše uslove i postupanje sa pacijentima, među kojima je bilo 200 Srba. Izvršni direktor ove organizacije Erik Rosental izjavio je tada za Bi-Bi-Si da istraga o Štimlju nije pokrenuta iako se u njoj nalaze i mentalno zdrave osobe. Pripadnici UNMIK policije i KFOR-a koji su sredinom 2002. godine pretresli bolnicu, nisu pronašli sve pacijente sa ranije evidencije. Među 48 bolesnika koji su nedostajali bile su i Ljiljana Selim Jovanović iz Bora i Mirjana Paunović iz okoline Knjaževca. Od 1999. godine o njihovoj sudbini se ništa ne zna. Ova američka organizacija zvanično je saopštila da su svi mentalno oboleli pacijenti na KiM (koji su lečeni stacionarno) bili žrtve nasilja, torture, silovanja i da među njima ima i onih kojima su nelegalno vađeni organi

I trauma teška rana!
Violeta Talović | 07. avgust 2012. Čovek više vredi mrtav nego živ! na crnom tržištu organa razvio se opasan biznis

Transplantacije samo u vrhunskim uslovima ČOVEK više vredi mrtav nego živ! Na crnom tržištu organa razvio se opasan biznis gde ukupna vrednost delova tela prosečnog odraslog čoveka iznosi čak 615.547 evra. I građani Srbije kupuju organe na crnom tržištu. Lekari tvrde da se na crnom tržištu mogu naći gotovo svi delovi ljudskog tela - organi, kosti, koža, krv... Cene se razlikuju, pa tako, recimo, bubreg u Americi dostiže cenu od 198.124 evra, jetra 118.000 evra, dok je želudac i slezinu u Kini moguće kupiti za svega 384 evra. - U Srbiji nelegalne transplantacije nisu moguće - tvrdi za "Novosti" profesor dr Tomislav Jovanović, klinički fiziolog, specijalista hiperbarične medicine. - Transplantacija organa podrazumeva vrhunske kliničke uslove. Ona je spoj fundamentalne nauke, kliničke prakse i savremene tehnologije. U "divljim" uslovima transplantacije ljudskih organa su nemoguće. U transplantaciju organa uključen je tim vrhunskih stručnjaka, imunologa, genetičara, lekara. U složenoj proceduri u kojoj se određuje i tipizacija tkiva, pribavljaju se sve karakteristike ili živih ili kadaveričnih donora i odabira se osoba sa najmanjim genetskim razlikama. Prvo, organ sa davaoca uzimaju visokoobučeni lekari, potom se radi prezervacija (zaštita) tog organa. Za svaki organ koji se transplantira tačno se zna koliko može biti u "posebnim" uslovima. - Presađivanje organa može se obavljati u tehnički opremljenim zdravstvenim centrima sa skupom opremom - kaže dr Jovanović. - "U podrumu ili na livadi" moguće je samo uzeti deo tkiva, najčešće krv, radi određivanja tipizacije eventualnog donora. Svaka druga intervencija u neadekvatnim tehnološkim uslovima je nemoguća. Otuda i priče o nelegalnim presađivanjima organa u primitivnim, neodgovarajućim uslovima deluju kao naučna fantastika. - Zdravstvene ustanove u Srbiji, koje su osposobljene za ovako velike hirurške intervencije, u državnom su vlasništvu. I u onim ustanovama koje nisu državne, nije moguće transplantirati organ tajno - tvrdi profesor Jovanović. Transplantacija organa ima i svoje psihosocijalno naličje. Ovako velike i složene operacije ne mogu se obaviti bez učešća socijalnog radnika, psihologa i psihijatra, posebno kada je reč o kadaveričnim transplantacijama. - Odluku da se od najbližeg srodnika za kojeg više nema spasa uzme organ, prate i psihološke predrasude. I primaoca treba psihološki pripremiti da prihvati organ od osobe koju nije poznavao. To je posebno teško kada je reč o transplantaciji srca središta naše duše - kaže dr Jovanović. Psihološki aspekt naročito je važan kod doniranja organa. Zato o svakoj odluci da se ustupi deo tela odlučuje i Etički odbor.

- Naš zadatak je da odredimo etičnost svih procedura, uz poštovanje zakona - kaže za "Novosti" predsednik Etičkog odbora na VMA, profesor pukovnik Ranko Raičević. - Ali, i ono što je zakonski, ne mora biti etički. Etički odbor VMA broji 11 članova. To su ugledni lekari, pravnici, novinari, ekonomisti, sudije. Sastaju se jednom mesečno. Odbor radi po poslovniku, mora da ima kvorum i moraju da glasaju svi članovi. Svaki glas iste je važnosti. STRAH OD NEUSPEHA U ZEMLjAMA u kojima je zdravstvo organizovano dobro, a tu ubrajam i Srbiju, i gde postoje visoko specijalizovani stručni timovi rizici su minimalni, a opasnosti nema - kaže profesor Tomislav Jovanović. - Imam utisak da nas je negde zaustavila preterana kritičnost i bojazan od neuspeha. Neosnovano, jer po broju transplantiranih organa, krajem 1990. bili smo ako ne ravni ono bliski najrazvijenijim zemljama sveta. - Da bi slučaj došao do Etičkog odbora nadležna klinika za transplantaciju, mora da prijavi par - donora i primaoca kada se rade žive transplantacije - objašnjava profesor Raičević. - Uslov je da moraju biti provereni svi podaci o njihovom identitetu. Ponekad se ide i do trećeg kolena unazad. Pre pismenog pristanka, i donora i primaoca, utvrđuje se njihova kompletna zdravstvena sposobnost i određuje tkivna podudarnost. - Tek kad se steknu ti uslovi, kad je sve kompatibilno i tačno, zahtev se prosleđuje Etičkom odboru - kaže profesor Raičević. - Nadležni lekar podnosi referat posle čega se pozivaju obe strane na "intervju". Članovi Odbora su u obavezi da ih upoznaju sa rizicima transplantacije. Naš zadatak je da, prvenstveno, zaštitimo donora. U prošloj godini Odbor je odlučivao o transplantaciji 20 bubrega i pet jetri. Odluke se ne donose brzo. Svaku prate etičke dileme. Na jugu Srbije i u pojedinim krajevima Crne Gore još su jaki običajni zakoni po kojima je dokaz ljubavi, poštovanja i patrijarhalne tradicije ako se bliskom bolesnom srodniku, sestri, ocu, bratu, ponudi bubreg, deo jetre, rožnjače. Na ovaj korak nekada pristaju i pored straha za sopstveni život. Tada Etički odbor preuzima ulogu i procenjuje sve aspekte ove krupne odluke. I neretko kaže: "Ne!" Oprez je potreban i u supružničkim odnosima, jer kako dodaje dr Raičević, kada jedan supružnik daje organ drugome, može da upadne u takozvani "emotivni kavez". - Dileme su velike i kad odbijate ljude spremne da doniraju organ, ali radimo po zakonu i savesti - kaže dr Raičević. - Odbor ne daje saglasnost ako proceni da ima elemenata po kojima primarna porodica može da bude ugrožena. Kod kadaveričnih transplantacija prvo se utvrđuje moždana smrt, a potom se obavlja razgovor sa porodicom. - Zakon nalaže saglasnost porodice - kaže dr Raičević. - Stručnjaci pokušavaju da ubede porodicu, jer je to pravi način da se pomogne. Jedan čovek u stanju moždane smrti može da spase sedmoro ljudi. Moždana smrt nije koma. To je stanje u kome je, praktično, mozak umro, a u roku od 24 do 48 sati umiru i drugi organi. U tom stanju pacijent najduže može da preživi dva dana pod uslovom da je na aparatima.

Život na dugoj listi
Violeta Talović | 08. avgust 2012 U Srbiji se 3.800 bubrežnih bolesnika nalazi na dijalizi, oko 1.500 njih čeka transplantaciju bubrega

Profesor Đoko Maksić, nefrolog U SRBIJI se 3.800 bubrežnih bolesnika nalazi na dijalizi, oko 1.500 njih čeka transplantaciju bubrega, a najmanje još toliko je onih kojima bi presađena jetra, srce ili neki drugi organ spasao život. Lekari upozoravaju da se svake godine njihov broj povećava. I dok većina zemalja ovakve pacijente zbrinjava zahvaljujući kadaveričnim davaocima (pacijentima u stanju moždane smrti) posle dobijanja pismene saglasnosti porodice, Srbija je po ovim intervencijama poslednja u Evropi. Za razliku od Španaca ili Italijana, koji saglasnost o davanju organa nose uz lična dokumenta, Srbi još imaju sumnju i strah od doniranja organa. - U VMA, od osnivanja Transplantacionog centra 1996. godine, obavljeno je 350 transplantacija bubrega - kaže, za "Novosti", pukovnik profesor dr Đoko Maksić, nefrolog. - Taj broj daleko je ispod stvarnih potreba naših pacijenata. Liste čekanja su neprimereno duge. To je razlog da jedan broj pacijenata pomoć potraži u inostranstvu, najveći broj u Rusiji, a što se tiče dečjih transplantacija - u Italiji. Sve se radi u dogovoru dve zemlje poštujući strogu zakonsku regulativu i ove transplantacije nisu predmet medicinskog turizma. Od 2010. godine, kada je profesor Maksić postavljen na dužnost koordinatora za transplantacuju solidnih organa u VMA, urađene su 24 kadaverične transplantacije bubrega i od 2005. godine 26 transplantacija jetri. - Na našoj klinici rade se žive srodne i besrodne transplantacije bubrega, kao i transplantacije bubrega i jetre od osoba koje su doživele moždanu smrt - kaže profesor Maksić. Usvajanjem zakona od 2009. godine, VMA je ustanovila koordinatore za transplantaciju solidnih organa, koji su zaduženi da koordiniraju celokupan proces kako kadaverične transplantacije tako i živih srodnih i nesrodnih transplantacija. Ovim složenim procesom rada koordinira Uprava za biomedicinu. Ideja je da u narednom periodu budu deo nekog većeg sistema poput Eurotransplanta. - Sve postupke sprovodimo strogo poštujući zakon o transplantaciji organa i tkiva - kaže profesor Maksić. - Proces je transparentan. Odgovorno tvrdim da je nemoguće da se obavi ilegalna operacija bilo da je vezana za srodnu ili nesrodnu transplantaciju, bilo transplantacije sa preminulih osoba sa moždanom smrću. Građanin Srbije može dobiti organ od živog srodnika ili žive nesrodne osobe, koja je najčešće supružnik. Ove porodične veze strogo se proveravaju uvidom u dokumenta o srodstvu, koja izdaju nadležni republički organi, a i svaki par za transplantaciju prikazuje se na Etičkom odboru VMA, koji daje definitivnu saglasnost o podobnosti za ovu složenu hiruršku intervenciju. - Žive srodne ili nesrodne transplantacije se rade kod pacijenata kod kojih se obavlja transplantacija bubrega (parni organ), a samo izuzetno, u hitnim stanjima, može se od živog srodnika uzeti režanj jetre, uz veliki hirurški rizik za davaoca i primaoca, i transplantirati živom srodniku - tvrdi profesor. - U svim drugim slučajevima kada se radi o transplantaciji drugih organa (srce, pluća, pankreas), transplantacija se, po našem zakonu, može uraditi od preminule osobe kod koje je dijagnostikovana moždana smrt. Bolnički koordinatori zasad su uspostavljeni samo u većim kliničkim centrima (KC Srbije, Niš, Kragujevac, VMA), ali ne i u regionalnim, što je jedan od razloga malog broja kadaveričnih transplantacija u našoj zemlji.

NEDOSTATAK DONORA U SRBIJI imamo manje od pet donora na milion stanovnika - kaže profesor Maksić. - To je značajno manje od broja donora u zemljama Eurotransplanta, gde je 20-35 donora na milion stanovnika. U Španiji, koja je na vrhu po broju kadaveričnih transplantacija, na milion stanovnika obavi se 50 ovih najsloženijih hirurških operacija, u Hrvatskoj i Sloveniji obavi se i više, čak 100 kadaveričnih operacija bubrega. - Transplantacija je složen hirurški zahvat - kaže prof. Maksić. - Kada je reč o transplantaciji bubrega u kojima učestvujem, sama hirurška intervencija izvodi se tek posle složene procedure obrade, potvrde krvnogrupne i tkivne podudarnosti, kao i isključenja svih medicinskih kontraindikacija za transplantaciju. Svrha transplantacije organa je, po rečima profesora, da se pacijentima pruži najbolji metod lečenja, koji će im omogućiti kvalitetan i dug život, a nikako intervenciju koja će dovesti do brzog odbacivanja organa, ili smrti. - Tek po ispunjenju svih ovih uslova, hirurški timovi VMA pristupaju složenim hirurškim procedurama eksplantacije organa i njihovoj perfuziji specijalnim rastvorima, koji nam pomažu da se sačuva vitalnost organa do same transplantacije - kaže profesor. - Taj period zavisi od same transplantacije organa i iznosi od četiri sata (srce, pluća) do 24 časa (bubreg). Eksplantirani organ presađuje druga grupa hirurga i ova hirurška intervencija traje od 3 do 6 sati. Posle operacije pacijenti ostaju u intenzivnoj nezi do 24 časa, a potom nastavljaju lečenje u centru za transplantaciju organa VMA. U ranom posttransplantacionom periodu nastavlja se timsko praćenje bolesnika, rešavanje ranih i kasnih hirurških komplikacija i sprovođenje imunosupresivne terapije protiv odbacivanja organa. U drugoj i trećoj nedelji, posle uspostavljanja hronične terapije, bolesnici se otpuštaju na kućno lečenje. U daljem toku kontrole su na sedam dana, a tek od trećeg meseca na mesec dana. - Preživaljavanje pacijenata nakon prve godine je 98 odsto - kaže dr Maksić. - Preživljavanje transplantiranog bubrega je 95 odsto. Rezultati presađivanja jetre su lošiji, kao i u celom svetu. Preživljavanje grafta jetre u prvoj godini je oko 85 odsto.

Bubreg preko oglasa!
Violeta Talović | 09. avgust 2012. Očajni Srbi prodaju organe da bi preživeli, objavio je nedavno američki "Njujork tajms"

U operacionoj sali OČAJNI Srbi prodaju organe da bi preživeli, objavio je nedavno američki "Njujork tajms". U tekstu koji govori o ilegalnoj trgovini organima, među osiromašenim evropskim zemljama u kojima "cveta" (pre)prodaja bubrega i drugih vitalnih organa, našla se i Srbija. Suočeni sa sve većim siromaštvom neki Evropljani, među kojima su i Srbi, pokušavaju da prodaju pluća, koštanu srž, bubreg, deo jetre ili rožnjače, piše "Njujork tajms".

Trgovina organima u Srbiji je zakonom zabranjena ali to, kako navodi ovaj list, ne sprečava siromašne Srbe da i pod pretnjom zatvorom od deset godina, tržištu ponude ono najvrednije što imaju - deo tela, a s njim i pomalo duše! Dugo u Srbiji traje ova ponuda. Na domaćim portalima svoje organe nude svakodnevno desetine Srba. Oglašavaju se i na ruskim, ukrajinskim mrežama. Sve češće na turskim i bugarskim. Jedan moli da mu se zainteresovani kupac javi što pre, jer su mu se naglomilale rate za stan, pa nema vremena za čekanje. "Zdrava muška osoba, 53 godine daje bubreg u zamenu za garsonjeru"; " Muškarac star 59 godina odličnog zdravlja daje deo jetre za boravišnu vizu na Zapadu"; "Nudim bubreg - povoljno!", deo je bogate internet ponude. - Beda je naterala ljude da jetru ili bubreg prodaju da bi platili školovanje, vratili dugove, kupili stan, čak i lekove objašnjava sociolog Sreten Dabić. - Siromaštvo urušava ljudsko dostojanstvo. A svedoci smo da postaje opasno i po život. Zabeležen je slučaj da je 1999. preko sajta najveće aukcijske kuće "Ibej" ponuda za jedan bubreg dostigla neverovatnih - 5,7 miliona dolara. Ne zna se ko mu je vlasnik i šta je odredilo vrhunsku cenu, ali Srbi su neuporedivo skromniji: delove jetre i bubrege nude po ceni od (svega) 20.000 do 50.000 evra. Jedne dnevne novine odbile su nedavno da objave oglas: "Prodajem bubreg, cena po dogovoru", ali Nišlija koji je odlučio da ustupi svoj zdrav organ za pare, ne odustaje. - Nemam šta da jedem - kaže. - Ovo je jedini način da preživim. Hoću da pomognem nekom, a da istovremeno i on pomogne meni. Ako sam kriv, neka dođu da me hapse! Priču o ilegalnoj trgovini ljudskim organima u Srbiji pokrenuo je novinar "Njujork tajmsa" Den Bilefski. On je u specijalnom izdanju ovog lista "Internešenel herald tribjun" otvorio aferu o srpskim trgovcima ljudskim organima koji "povoljno" kupuju delove tela i potom ih preprodaju po Evropi. Bilefski je, navodno, mesecima istraživao tu temu i zbog otkrića do kojih je došao očekuje da će se afera produbiti. On čak navodi jednog Srbina koji je svoj bubreg dao bogatom lokalnom političaru da bi ga ovaj zaposlio u svojoj firmi. Ilegalna transplantacija je, kako navodi novinarov neimenovani izvor, izvršena u jednoj beogradskoj klinici i primalac i davalac se osećaju dobro. Najnoviji tekst "Njujork tajmsa" ponovo je aktuelizovao bizarnu ideju siromašnih Doljevaca, na jugu Srbije, da registruju agenciju za prodaju organa i krvi u inostranstvu. Navodni zahtev 3.000 žitelja ovog mesta vlasti su, kako navodi američki novinar, odbile. Portparol ovog neregistrovanog udruženja, izvesna Violeta Čavac, požalila se reporteru "Njujork tajmsa" da, pritisnuti bedom koja im odavno kuca na vrata, Doljevčani neće odustati - organe će ponuditi susedima, Bugarima. Možda i Albancima s Kosova. Ponuda će, kaže portparolka, ići nelegalnim kanalima. DUŠANU TUĐE SRCE PRVA transplantacija bubrega urađena je 1954. godine u američkoj bolnici u Bostonu. Presađeni organ bio je u funkciji narednih dvadeset godina. Dr Tomas E. Starlz prvi je u bolnici u Denveru, 1963. transplantirao jetru. Četiri godine kasnije, Kristijan Bernard presadio je prvo srce u Kejptaunu. Sa tuđim srcem najduže je živeo jedan Francuz, čak dvadeset godina. Prvom Jugoslovenu srce je presađeno u Hjustonu 1969. godine. Dušan Vlačo (19) dobio je srce 40. godišnjaka i živeo je još šest godina. Inicijativa doljevačkih očajnika, da hleb plate i krvlju, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić im je poručio da je to - nezakonito! - Srbija jeste siromašna zemlja, ali ne u toj meri da bi ljudi prodavali svoje organe kako bi preživeli - rekao je ministar i obećao još 400 novih obroka za doljevačku narodnu kuhinju. Stojan Vuletić (54), zemljoradnik iz Doljevca, pristao je da za "Novosti" otkrije svoju muku: - Beda me toliko pritisla da sam se iz očaja odlučio da prodam bubreg. Dajem i krvnu plazmu. Imam ženu i troje dece, sin je student. Muku mučimo da preživimo. Supruga me odvraća, govori "nemoj", ali nemam drugog načina da ih prehranim. Gladni smo, a i kuća je stara, samo što se nije srušila. Nudim bubreg za 50.000 evra. Znam da je operacija teška, rizik je

veliki. Pre nego što legnem na sto, tražiću da mi uplate 80 odsto iznosa. Voleo bih i da neko poznat bude pored mene, da mi ne uzmu oba bubrega. Dr Vlajko Panović, socijalni psiholog i psihoterapeut, kaže da je prodaja organa za materijalnu nadoknadu izraz socijalne bede i krize u kojoj se društvo nalazi. - Takvo ponašanje čoveka da se samooštećuje nije uobičajeno - kaže dr Panović. - Ako su ljudi spremni da prodaju deo tela da se prehrane to je, svakako, alarm državi. Nemaština, neki kažu, ima dobre strane jer podstiče maštu i motiviše ljude da pobeđuju krize. Ali, opasna je kada potpiruje bizarne trgovine poput (pre)prodaje tela. "Novosti" su pozvale nekoliko oglašivača koji prodaju bubreg i krvnu plazmu. Razlozi su isti, a cene šarolike - od 1.000 pa sve do 100.000 evra koliko (po komadu) nude dva "snažna" kuma iz Stare Pazove. - Najozbiljnije mi je delovao jedan Slovenac - kaže M. V. (36), zidar. - Trebaju mi pare za ženidbu. Znam da je kažnjivo, zato bubreg prodajem strancu. Pretpostavlja se da više od petine organa koji se transplantiraju u legalnim transplantacionim centrima širom Evrope stiže sa crnog tržišta.

Strah i posle smrti!
Violeta Talović | 10. avgust 2012. Srbija na dnu evropske lestvice po korišćenju organa pokojnika. Svako može da donira između 24 i 27 organa i tkiva

Kampanja za doniranje organa SRBIJA je, prema statistici, na samom dnu u Evropi po broju kadaveričnih transplantacija. Dok se u većini evropskih zemalja obavi od 50 do čak 100 presađivanja organa pacijenata u stanju moždane smrti, u našoj zemlji ove transplantacije mogu se izbrojati na prste jedne ruke. Na jednom hrvatskom sajtu nedavno se pojavila vest da se u Srbiji godišnje dogodi više od 1.200 moždanih smrti, što bi omogućilo bar 400 transplantacija. Tako bi, po hrvatskoj računici, toliko Srba više ostalo u životu. Srbi na zaveštanje organa ne pristaju lako. U Srbiji u svakom trenutku na transplantaciju bubrega čeka između 400 i 500 bubrežnih bolesnika. Njih samo desetak dobije novi bubreg i novu šansu. Drugima život visi o koncu! Skepsa i strah osnovni su razlozi za izostajanje masovnijeg odziva donora. Srbija ima pet vrhunskih zdravstvenih centara sa najsavremenijom opremom. Imamo i vrhunske eksperte koji mogu da obave transplantaciju, ali je najveći problem što nema davalaca i mreže koja bi ih okupila. Organa nema!

Sa tim problemom suočava se čitav svet, ali se kod nas od donatorstva još zazire. Stručnjaci iz transplantacionih timova upozoravaju da bez omasovljavanja donatorstva u programu lečenja organima ne možemo napraviti veliki korak. PRVO SRCE TRANSPLANTACIJA bubrega se u Srbiji radi od 1975, a jetre i srca od 1995. godine. Prvu uspešnu transplantaciju srca u Beogradu je uradio dr Sava Petković 1975. godine. U Srbiji su prvo srce i jetra presađeni 1995. godine. Presađivanje organa omogućilo je pobedu nad najtežim oboljenjima i spasavanje života, ali upravo su transplantacije ona oblast medicine koja ne bi postojala bez solidarnosti među ljudima. Kod nas je, nažalost, za većinu ljudi razgovor o smrti tabu tema, pa otud i zaveštanje organa nema tradiciju. - Svako se može naći u situaciji da mu zatreba bubreg, srce, jetra. Nažalost, u takvoj situaciji počinje problem - gde naći organ od kojeg zavisi život. Tada se pozivaju članovi bliže i dalje porodice, na donora se čeka s neizvesnošću, upisuje se na liste... Sve bi to bilo lakše da je u Srbiji više onih koji su dobrovoljno zaveštali organe. Treba se, zato, izdići iznad emocija i otvoriti mogućnost da u datom momentu, koji niko od nas ne želi, pomognemo drugome. Procedura za zaveštanje organa u Srbiji je jednostavna: prema zakonskoj regulativ, svi punoletni građani koji nemaju malignu bolest, HIV, dijabetes, kao i oni koji nisu psihijatrijski bolesnici, mogu dobrovoljno da zaveštaju organe. Svaki davalac može da donira između 24 i 27 organa i tkiva: bubrege, srce, pluća, kosti, tetive, rožnjaču, jetru, pankreas, kožu... - Organi dobrovoljnih zaveštalaca mogu spasiti život najmanje četvorici bolesnika čiji su organi nepovratno izgubili funkciju - kaže pukovnik profesor Ranko Raičević iz VMA. Građani koji se za života odluče da zaveštaju svoje organe, dobijaju donatorsku karticu i nalaze se u registru Nacionalnog centra za donaciju organa. Donori mogu biti i lica posle čije smrti najbliža rodbina daje pristanak da se njenom srodniku uzmu organi (ukoliko nije bio protiv toga za života). VMA je prva 2002. godine započela program zaveštanja organa i počela sa izdavanjem donorskih kartica. Do sada je 75.000 građana zaveštalo svoje organe. Cilj je da se u bazi skupi bar dva miliona donora. To je realan broj za 40 do 50 operacija jetre godišnje, 15-20 transplantacija srca i do 350 transplantacija bubrega. ZARADILI HEPATITIS AGENCIJA za biomedicinu u Ministarstvu zdravlja upoznata je da ljudi iz Srbije odlaze u zemlje u kojima postoji crno tržište organa radi transplantacije, jer su se mnogi vraćali sa infekcijama poput hepatitisa C. Nema, međutim, preciznih podataka koliko je Srba u inostranstvu potražilo (i dobilo) novi bubreg, jetru, srce, rožnjaču... - Kod nas još kadaverične transplantacije nisu zaživele u punoj meri - kaže profesor Raičević. - Nedostatak organa je problem u celom svetu, a u Srbiji posebno. Imamo samo jednu donatorsku bolnicu. Slovenija, na primer, ima čak devet donatorskih bolnica i izrazito razvijenu svest o zaveštanju organa. Svih 75.000 donora svoje organe u slučaju moždane smrti zaveštalo je u Vojnomedicinskoj akademiji i u kliničkim centrima u Novom Sadu i Nišu. Ali, da bi se program transplantacije, koju čeka 2.000 ljudi, omasovio, bar kada je reč o organima, našoj zemlji je, prema procenama stručnjaka, potrebno oko dva miliona potencijalnih donora. Do tog broja ne dolazi se podelom donorskih kartica. Evropski model bio bi jedno od rešenja. To znači da se prilikom uzimanja lične karte opredeljujemo za donatorstvo. Ima i sugestija da bi Srbija, poput mnogih drugih zemalja u Evropi, sa zaveštanja organa trebalo da pređe na tzv. pretpostavljeni pristanak. To zapravo podrazumeva da mogući donori budu svi koji se za života nisu izjasnili da su izričito protiv davanja organa. Procedura za doniranje organa je jednostavna: građani koji se odluče da zaveštaju svoj bubreg, srce, jetru, rožnjaču... mogu da dođu u Centar za transplantaciju organa u VMA (četvrti sprat) ili da se jave na telefon (011) 3670-784.

Sa svakim potencijalnim donorom stručnjak obavi razgovor. Ako se proceni da je to dobrovoljna, svesna odluka, popunjava se pristupni obrazac. U centru je evidentiran spisak svih dobrovoljnih davalaca. Osim u Beogradu, otvoren je i Donatorski informativni centar u Novom Sadu. Donorske kartice nisu uslov da bi neko bio donor organa. Svako može biti davalac organa ako je izrazio takvu želju u razgovoru sa svojom porodicom. Donorska kartica u slučajevima kada se organi uzimaju sa tela preminulog znači samo volju koju je neko za života iskazao, a saglasnost o uzimanju organa mora dati porodica.

Masakr u selu Sijekovcu
Violeta Talović | 11. avgust 2012 Hrvati masakrirali 25O Roma od kojih 116 mališana. Sudski veštak zapisao da su žrtvama povađeni vitalni organi

Otkopavanje žrtava u Sijekovcu NAJSUROVIJI zločin na prostoru bivše SFRJ dogodio se u selu Sijekovac, kod Bosanskog Broda, 26. marta 1992. godine. Hrvatska vojska masakrirala je 250 Roma, od kojih 116 mališana. Najmlađem su bile dve, najstarijem 15 godina. Oni su u konvoju od četiri autobusa pokušali da odu u Italiju i postoje dokazi da su propušteni kroz srpske linije. Niko nije znao šta se s putnicima desilo sve do 2004. kada su ekshumirana 23 dečja tela u Sijekovcu. Svim žrtvama bili su izvađeni organi, a većina je bila obezglavljena! - Po monstruoznosti ovo je najstrašniji zločin koji baca senku na građanski rat i događaje u BiH. Kada bi se on istražio i uperio prst u krivce, niko više ne bi pričao o Srebrenici. Zato se sve zataškavalo - kaže za "Novosti" Darko Trifunović, profesor Fakulteta bezbednosti u Beogradu. Da je Sijekovac zločin koji je do danas ostao bez kazne tvrdi i Goran Krčmar, rukovodilac Operativnog tima za traženje nestalih lica RS. On ističe da je od kraja rata u BiH učestvovao u iskopavanju 3.500 leševa, ali nikad nije video ništa monstruoznije od onoga što je pronađeno u Sijekovcu. - Sva tela bila su skeletizovana, bez odeće i nekompletna - kaže Krčmar. - Nigde nije bilo ni najmanjih ostataka organa, a gornji i donji ekstremiteti bili su razdvojeni od trupa. Prvi put smo videli rastavljeno dete od 12 godina. Izveštaj o ovom zločinu (koji je dostupan "Novostima"), a potpisuje ga tužilac Kantonalnog tužilaštva Zenice Enisa Adović, potvrđuje svu monstruoznost stradanja nedužnih žrtava. U opširnoj sudsko-medicinskoj ekspertizi na osnovu sudskog veštačenja dr Sabihe Silajdžić Brkić piše da su većini žrtava izvađeni svi vitalni organi. Istraga o Sijekovcu od početka je bila pod velom tajne. Dok su na drugim "otkopavanjima istine" prisustvovali brojni novinari, visoki predstavnici Federacije i ambasadori, ovo je jedina ekshumaciji u BiH na kojoj je bilo zabranjeno prisustvo medija. Iako je ekshumacija obavljena u RS, njom su rukovodili Federalna komisija za nestale iz Sarajeva i tužilac iz Zenice, koji su prvobitno tvrdili da je reč o žrtvama iz Drugog svetskog rata. Međutim, rezultati britanske DNK laboratorije potvrdili su da je reč o žrtvama rata s početka devedesetih.

NAREDBA ANTE PRKAČINA SVEDOK zločina u Sijekovcu Sakib Balić, koji je uhapšen u SAD, otkrio je da je bivši poslanik Hrvatske stranke prava u hrvatskom Saboru Ante Prkačin, glavni organizator likvidacije civila. - Tu su još bile jedinice HOS-a iz Ljubuškog, Konjica, "Handžar divizije" s muslimanskim dobrovoljcima - rekao je Balić. - "Hosovci" su presreli i likvidirali Rome koji su na početku rata bežali s područja Srebrenice, a Prkačin je naredio da autobusi, kojima su bili prevoženi Romi iz Srebrenice i Skelana, ne smeju preći na teritoriju Hrvatske. Ljudi iz četiri autobusa, među kojima je bilo najviše dece i žena, likvidirani su i zakopani u masovne grobnice. Najsuroviji su bili borci "Handžar divizije". Potraga za nestalim Romima traje još od 1993. godine. Pretpostavlja se da su ubijeni iz ostala tri autobusa zakopani u neku od masovnih grobnica. - Za ostalima još tragamo, ali se istraga na sve načine ometa, ne samo iz Federacije BiH već i iz inostranstva - kaže Krčmar. Udruženja za traženje zarobljenih boraca i nestalih civila iz Broda došlo je do svedoka zločina, među kojima su i bivši hrvatski i muslimanski vojnici, koji su priznali da su žrtve u Sijekovcu masakrirane zbog trgovine organima. - Sumnja se da se iza ovog zločina krije ista ekipa koja je vadila organe i kosovskim Srbima u "žutoj kući" u Albaniji - tvrdi Marko Grabovac, predsednik ovog Udruženja. - Organi su transportovani belim helikopterima kakve su imale samo međunarodne posmatračke ekipe u Hrvatskoj. Profesor Darko Trifunović apelovao je na poslanika BiH u Savetu Evrope da se "slučaj Sijekovac" nađe pred specijalnim izvestiocem Saveta Evrope Dikom Martijem. Spona između zločina na Kosovu i u RS je zloglasna jedinica "Handžar divizija" u kojoj su mahom bili kosovski Albanci. - U okviru hrvatske vojske postojala je jedinica "Handžar divizija", specijalni odred MUP Hrvatske. U toj jedinici redom su bili Albanci - kaže Trifunović. Srpski istražitelji iz Broda godinama pokušavaju da ukažu na umešanost stranih ekipa u trgovinu ljudskim organima. Prema izjavama svedoka ovaj zločin nije mogao da se obavi bez znanja Sfora. Postoje i čvrsti dokazi da su pripadnici Sfora nasuli i zaravnali teren za saobraćajnicu baš preko masovne grobnice. - Raskomadane leševe nismo ukopavali u zemlju, već smo ih samo zatrpali šljakom - rekao je jedan svedok. Masakr u Sijekovcu nije jedini u ovom posavskom selu na granici s Hrvatskom. - Tim RS poseduje obimna dokumenta koji jasno ukazuju da su i srpskoj deci pre likvidacije vađeni organi - kaže prof. Trifunović. - Razumljiv je strah svedoka, jer ni protiv jednog zločinca nije pokrenuta istraga. Oni i dalje mirno žive s druge strane Save.

(Kraj)

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful