Univerzitet u Nišu Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja

kandidat: Kamenović Nenad 5/мас Predmet: PSIHOLOGIJA SPORTA

Uticaj kognitivnih sposobnosti na koordinaciju
(seminarski rad)

Мentor:

Ниш,2012.

Uprkos brojnim istraživanjima o ovoj sposobnosti malo je validnih. objektivnih rezultata o njenoj povezanosti sa faktorima ( Prethodna motorička znanja. ukazati na njenu strukturu. Koncentracija). a nabrojaćemo I neke testove za procenu koordinacije (sa objašnjenjima) I tako pokazati das u složene motoričke structure u visokoj korelacij sa inteligencijom . Emotivno stanje. dati opšti mehanizam upravljanja pokretom.1. Uvod Koordinacija kao bazična motorička sposobnost oduvek je privlačila pažnju raznih istraživača zbog svoje kompleksnosti.Ssagledaćemo sve aspekte koordinacije. Kognitivni faktor . Uzrast. U ovom radu ćemo se osvrnuti na uticaj kognicije (inteligencije) na koordinaciju. I nedokučivosti. dati neke teorije o inteligenciji. Motivacija.

Za dobru koordinaciju karakteristično je da se uključuju mišići najprimereniji za određene zadatke po najefikasnijem redu. orijentacija u prostoru. Da bi sportista efikasno i bez poteškoća mogao vladati tehnikom određene sportske grane. sposobnost reakcije. sposobnost kinestetičke diferencijacije. tj. inhibirajući pritom antagoniste i regulišući frekvenciju živčanih impulsa. 2004) na temelju kojih je utvrđeno da se koordinacija sastoji od sledećih komponenata: ritmičnost. Koordinacija bi se najjednostavnije mogla opisati kao sposobnost izvođenja jednostavnih i složenih pokreta. O koordinaciji Koordinacija predstavlja sposobnost da se ispune zadaće kretanja koje zahtijevaju saradnju više delova tela bez mentalnih tenzija ili grešaka i s minimalnim trudom (Drabik. naravno. adekvatnost kretanja i sinkronizacija pokreta u vremenu (Drabik. sportista koji je bolje koordiniran od drugog sportiste. omogućava sportisti primanje informacija o poziciji različitih delova tela. ravnoteža. I što je vrlo bitno. Dobro razvijen osećaj za kretanje (kinestetički oset) važan je za dobru koordinaciju. 1996). 1996). mora imati dobro razvijenu koordinaciju. 2003). Sportisti s dobro razvijenom ovom sposobnošću mogu ispravljati greške tokom samog izvođenja pokreta. Neljak i Višković. Dobro koordiniran sportista uvek usvaja novu veštinu brzo i u stanju ju je dobro izvoditi. Koordinacija je. uz prisutnost vidnih i zvučnih informacija. 2000). za izvođenje istog pokreta troši manje energije (Bompa.2. usko povezana s tehnikom sportske grane. 2003. Za rešavanje koordinacijskih problema nužna je potpuna sinhronizacija viših regulacijskih centara i perifernih delova lokomotornog aparata (Metikoš i sur.. Ovaj osećaj. napetosti i akcijama različitih mišića. O strukturi koordinacije provedena su mnoga istraživanja (vidi Metikoš i sur. ali i brzog učenja novih pokreta i brze izmene jednoga kretanja s drugim (Drabik. 1996). Na koordinaciju utiče više faktora (Drabik.. kao i o telesnoj prostornoj poziciji i dinamici pokreta. 1996): inteligencija . Dobro koordinirani pokreti su ekonomičniji i brži od loše koordiniranih pokreta. sposobnost izvođenja kompleksnih kretanja. Fiziološka baza koordinacije leži u sinhronizaciji nervno-mišićnog sastava i prenosu nadražaja iz jednog motoričkog centra na druge motoričke centre koji upravljaju drugim delovima tela.

pa što pre sportista počinje učiti. a samim tim i sposobnost savladavanja novih elemenata tehnike u izabranom sportu. Svestrani razvoj sportiste i raznovrsnost u daljim etapama sportske specijalizacije razvoja zavisiće o satavnom radu na opštoj koordinaciji. Bompa. obeshrabruju dete i sputavaju ga u daljim pokušajima. baza za razvoj specifične koordinacije. vežbe koje su preteške. odnosno postizanje visokog nivoa funkcija svih kontrola kretnih procesa te adekvatne prilagodljivosti na promenjive situacije. 2000). b) postaviti izazov detetu vežbama za njegov nivo biološkog razvoja. preciznost i brzinu pokreta). što više kretnih veština poseduje. Može se razvijati izvođenjem specifičnih akcija nekog sporta iz neobičnih početnih pozicija i u koordinacijski zahtevnijim uslovima. Vežbe treba primenjivati u skladu sa senzitivnim fazama razvoja pojedinih komponenata koordinacije. 1996. Visok nivo koordinacije omogućuje učenje težih motoričkih zadataka. Specifična koordinacija naročito dolazi do izražaja u onim sportskim granama koje obiluju tehničkim elementima (sportske igre). snage. U sportskim igrama važno je precizno izvođenje jednostavnih i složenih veština što je moguće brže u zadanom vremenu te u kontinuiranom menjanju okoline zbog prisutnosti protivnika. Opšta koordinacija je osnova. c) stalno unapređivati i menjati vežbe . iz ovoga treba zaključiti da detetu treba davati vežbe u skladu s karakteristikama hronološke i biološke dobi te stepenom razvijenosti osobina. Koordinacija se može podeliti na opštu i specifičnu. 1976). izdržljivosti. zatim učenje i stabilizacija novih veština te njihova automatizacija. Zahtevnost tehničkih zadataka u sportskoj se izvedbi progresivno povećava. što je povezano sa savladavanjem tehnike određene sportske grane ili discipline.sportiste (mogućnost rešavanja kompleksnih. 3. intelektualnog kapaciteta i motoričkih sposobnosti Vežbe koje su prelagane. najvažnije. ne razvijaju koordinaciju. sastav trening (unapređuje kinestetičke osćajea i na taj način koordinaciju. fleksibilnosti i drugih motoričkih sposobnosti loše utiče na koordinaciju). S druge strane. odnosno o izloženosti višestrano usmerenim vežbama i veštinama tokom detinjstva i adolescencije (Drabik. precizno i s lakoćom izvodi kompleksne tehničke i taktičke strukture u različitim uslovima. sposobnosti i znanja. nepredvidivih motoričkih zadataka). Dakle. Metodika treninga koordinacije Cilj koordinacijskog treninga treba biti potpuni razvoj svih neuromotoričkih sastava (Hirtz. Specifična koordinacija dozvoljava sportisti da brzo. stečena motorička znanja (motoričko iskustvo) te razina razvijenosti drugih motoričkih sposobnosti (niska razina razvijenosti brzine. bit će bolja njegova koordinacija. U treningu koordinacije treba poštovati nekoliko metodičkih principa: a) povećati detetov potencijal za koordinaciju od najranijeg doba Koordinacija se unapređuje zahvaljujući učenju novih pokreta. dosadne su i monotone i.

Nakon toga treba usavršavati koordinacijske sposobnosti u ekstremnim uslovima I u uslovima u kojima postoji više rešenja motoričkih problema. od poznatih prema nepoznatima. kombinujući razvoj koordinacijskih sposobnosti s učenjem sportskih veština –kombinirati razvoj optimalnih kondicijskih sposobnosti (snaga. osećaj za ritam. skakanje. promene opterećenja (visina prepreke. nadalje na povećanje dometa kretanja.što više vežbi sportista poznaje. treba dodati nove elemente ili pokazati nove vežbe. e) izvoditi savladane vežbe u promenjivim uslovima koji forsiraju promene u prostornoj formi. reakcija na signal) – treba krenuti od jednostavnijih vežbi prema složenijima. 1996): – da trening koordinacije sadrži velik broj raznolikih sadržaja – koristiti različite prirodne oblike kretanja (hodanje. nisu do kraja ispunile svoju svrhu te olakšavaju i ubrzavaju učenje novih. d) učiti koordinacijske veštine kroz tri nivoa Prvo. zato jer i one vežbe koje su poznate. težina opreme…).Upravo prethodna dva principa objašnjavaju ovaj princip . brzina. treba naučiti izvoditi pokret zadanom brzinom i ritmom te treće. bacanje. potrebno je naučiti izvoditi pokret u izmenjenim uslovima. – poznate vežbe izvoditi iz novih pozicija. okoline (veličina terena. treba naučiti spacijalnu (prostornu) formu pokreta. dodavanje zadataka tokom izvođenja vežbe. trčanje. izdržljivost) s koordinacijom – u razvoju koordinacije vrlo dobro je koristiti metodu ponavljanja . – kada dete nauči grubu formu pokreta u zadanim koordinacijskim vežbama. penjanje. precizni pokreti na kraju vežbi kada su deca izmorena). ravnoteža. završnoj poziciji. promene vrste signala u vežbama koje zahtevaju reakciju na signal. tip podloge…). balansiranje. Drugo. Za ostvarivanje ciljeva koordinacijskog treninga predlaže se (Drabik. hvatanje) s ciljem planiranog i sastavnog razvoja ove motoričke veštine – usavršiti osnovne faktore koordinacije (kinestetičko diferenciranje. vremenskoj usklađenosti (timing) i dinamici tih svladanih vežbi To se može odnositi na promene u smeru kretanja. izvođenje koordinacijskih vežbi nakon nekih drugih vežbi (ravnoteža nakon okreta. s dodatnim pokretima te u izmenjenim uslovima. to je bolje. –koristiti odgovarajuće metode učenja tehnike sportske grane. limitiranje vremena izvođenja pokreta. startnoj poziciji. prostorna orjentacija.

ali često raditi na razvoju koordinacije (Drabik. Vežbe treba izabrati prema individualnim sposobnostima i sportskom potencijalu. već je potrebno kratko. promena elemenata poznatih tehnika 5. izvođenje svih vežbi na suprotnoj strani (levaci na desnoj i obratno) 3. 1996). Najbolje vreme za izvođenje koordinacijskih vežbi je završetak zagrevanja ili početak glavnog dela treninga. Ne bi trebalo provoditi treninge koji su u potpunosti posvećeni koordinaciji. Koordinacija se može razvijati u nekoliko osnovnih etapa: 1. povećanje opterećenja u situacijskim vežbama 7. dodavanje novih pokreta poznatim tehnikama 6. izvođenje standardnih tehničkih struktura sportske grane 2. učenje tehničkih veština drugih sportova . promene brzine i ritma u izvođenju vežbi 4. stoga se primenom koordinacijskih vežbi nervni sistem vrlo brzo umara. U dugoročnom razvoju trener svake godine treba zameniti 10 – 20 % koordinacijskih sadržaja novima.Koordinacijske vježbe zahtijevaju najviši nivo koncentracije te postavljaju vrlo visoke zahteve na nervni sistem. Sve mlađe uzrasne kategorije bi na svakom treningu barem 10 – 15 minuta trebale raditi na koordinaciji.

.

.

5b i 5c) 6. 11b i 11c) 12. svaka ruka u suprotnom smeru. ruke na kukovima. ruke su u odručenju. Najbolje razdoblje za razvoj ravnoteže je kod dečaka između 10. godine. stojeći na nestabilnoj površini. godine. 180. ponavljati nekoliko puta za redom (slike 6a i 6b) 7. hodanje po švedskoj klupi i uskoj gredi uz vođenje lopte po tlu (slike 7a i 7b) 8. skokovi u vis. voditi loptu oko tela u oba smera (slike 12a i 12b) . dodavanje fudbalskom loptom u paru (slika 9) 10. i 10. prebacivati loptu iz ruke u ruku (slika 2) 3. 8b i 8c) 9. Za razvoj ravnoteže koriste se različite statičke i dinamičke vežbe: 1. i 11. stojeći na jednoj nozi. stajanje na jednoj nozi. npr. a podignutom nogom kružimo prema unutra ili prema van (slika 1) 2. a kod devojčica između 9.1 Ravnoteža Ravnoteža je sposobnost uspostavljanja i zadržavanja određenog statičkog položaja ili održavanje stabilnog položaja tokom dinamičkih struktura kretanja. različite vrste skokova unazad. oči otvorene ili zatvorene. Rukama kružiti u ramenom zglobu. klečanje na levom kolenu i upor desnom rukom o pod. skokovi unazad s podizanjem kolena na prsa u letu (slika 5a. stajanje na nestabilnim površinama i dodavanje loptom (odbojka) (slike 10a i 10b) 11. prilikom vođenja košarkaške lopte u mestu napraviti poluokret skokom za 180 stepeni i nastaviti voditi loptu drugom rukom (slike 8a. izvoditi simultane pokrete kruženja levom rukom i desnom nogom (slika 4) 5. npr. trčanje po švedskoj klupi. 270 i 360 stepeni (slike 3a i 3b) 4. doskok uvek na isto mesto (slike 11a. uz dodavanje različitih zadataka. stajanje na jednoj nozi.3. jednonožni skokovi s okretima od 90.

.

1.2 Ritam Osećaj za ritam je sposobnost za određivanje dužine ili opsega pokreta u odgovarajućim vremenskim razmacima zadane vežbe. 13b. 15b i 15c) 4. 20c. isto. trčanje preko prepreka koje su jednako udaljene jedna od druge (slike 15a. 20d. 13d i 13e) 2. vođenje lopte .3 Orjentacija u prostoru (spacijalna orjentacija) Spacijalna orjentacija je sposobnost položaja oseta vlastitog tela ili dela tela u prostoru. npr. dečji poskoci (slike 13a. 17b i 17c) 6. Za razvoj ove sposobnosti koriste se sledeće vežbe: 1. različite gimnastičke vježbe koje se izvode uz muziku 8.3. i 14. u trčanju loptu obema rukama bacati iza leđa i hvatati je ispred tela. godine. 1m.slalom tako da su stalci različito udaljeni jedan od drugoga. samo obratno (slike 20a. trčanje preko 4–8 prepreka koje se nalaze na različitim udaljenostima jedna od druge (slike 16a. visoki skip. zabacivanje potkolenica.5 m. 3. 20e i 20f) . niski skip. 13c. 1. a svaki treći ili četvrti korak visoki skip (slike 14a. Ovu sposobnost najbolje je razvijati u senzitivnim fazama. npr. izbacivanje potkolenica. 20b. Za razvoj osećaja za ritam koriste se sledeće vežbe: 1.5 m ili 2 m (slike 18a. vođenje lopte – slalom. ili 2 m (slike 17a. odbijanje lopte od zida nogom bez prekida (slike 19a i 19b) 9. odnosno između 12. tako da su stalci jednako udaljeni jedan od drugoga. 16b i 16c) 5. 14b i 14c) 3. vođenje lopte u mestu s promenom ritma. niski skip. 1m.. 18b i 18c) 7.

izvesti okret za 180 stepeni i hvatati loptice (slike 21a.2. hodati u počučnju. . iz zaklona trupom dodavati loptu partneru koji je hvata na različitim udaljenostima (slika 22) 5. izvesti kolut napred i uhvatiti loptu 7. vežbu izvoditi u paru. izvoditi različite gimnastičke elemente (slike 24a. isto to s loptom 4. a drugom je voditi ili je bacati u vazduh i hvatati je (slika 23) 6. jednom rukom gurati loptu. 24b i 24c) (premet strance – zvijezda. 21b i 21c) 3. iz mesta baciti 2 teniske loptice u vazdug. iz uspravnog stava baciti loptu u vis prema napred. tako da su članovi para okrenuti leđima jedan prema drugome.

kolut nazad. iz uspravnog stava izvodi se kolut napred. Za razvijanje brzine reakcije koriste se sledeće vežbe: . nakon toga kolut nazad te skok s okretom za 180 stepeni 3.4 Brzina reakcije Brzina reakcije je sposobnost brzog odgovora pokretom na određeni nadražajj. skok s okretom za 180 stepeni. poput vidnog. slušnog ili taktilnog nadražaja.kolut napred.

partner drži tenisku lopticu u ruci i ispušta je bez upozorenja. ležanje…) (slike 27a.sportista je mora uhvatiti pre nego li dodirne tlo (slike 25a i 25b) 2. sportista stoji na mestu potpuno opušten i na trenerov znak brzo menja poziciju (npr. sed. isto kao vežba broj dva samo što se izvodi rukometnom loptom koja se baca u stranu (slike 26a i 26b ) 4.1. 27b i 27c) . sklek. isto to samo što se sportista nalazi na određenoj udaljenosti i mora uhvatiti lopticu pre nego li dva puta padne na podlogu 3. dodavanje “lude” loptice u paru 5. čučanj.

levo. sed. start iz različitih pozicija (iz seda. skok. kretanje u stranu. promena ruke kod vođenja lopte (slike 29a i 29b) 8. na trenerov znak rukom. natrag. . a levom nogom voditi fudbalsku loptu istovremeno (slike 31a i 31b).6.10 metara na trenerov znak (slike 28a i 28b) 7. kleka ili ležanja na podlozi) na zvučni ili vizualni signal te kratak sprint 5 . u paru. okret. kretanje u košarkaškom stavu. promena smera napred. desno (slika 30) 9. desnom rukom voditi košarkašku loptu. a drugi treba te pokrete imitirati u što kraćem vremenu (ogledalo) – vođenje lopte. jedan partner izvodi pokrete po vlastitu izboru.

rukama raditi velike krugove(svaka u suprotnu stranu). u bočnom kretanju. jednom rukom raditi čeone krugove. rotacije kukova u jednu stranu. jednom rukom raditi čeone krugove.3. na jednoj nozi. stajanje na jednoj nozi. drugom izbačaj lopte u vis i hvatanje (slika 40) . a glave u drugu stranu (slika 34) 4. i 8. Najbolje je razvijati ovu sposobnost između 6. na način da idu u suprotnom smeru (slika 33) 3. ruke se kreću iz priručenja u predručenje. skakanje s izvođenjem udaraca u vazduhu (slika 36) 6. rukama u odručenju izvoditi velike krugove. godine i koristiti sledeće vežbe: 1. jednom rukom vođenje lopte. dok se nogom kruži (slika 38a i 38b) 9.5 Sinkronizacija pokreta u vremenu Sinhronizacija pokreta u vremenu usavršava se vežbama koje sadrže nepovezane pokrete dva ili više delova tela. a drugom raditi velike krugove u ramenom zglobu (slika 35) 5. voditi loptu jednom rukom. ukrštenim rukama) (slika 39) 10. a nogom kružiti u zglobu kuka prema unutra (slika 32) 2. ali samo iz zgloba ramena 7. a drugom rukom bočni udarac (slika 37) 8. skip u mestu. drugom bočne. preskakivanje vijače (na dve noge.

3. i 7. udaljenosti i vremenu izvođenja (timing).. nogom.6 Kinestetičko diferenciranje Kinestetičko diferenciranje je sposobnost da se koristi odgovarajuća količina snage za određeni pokret te da se korektno proceni razlika u formi.. Ovu sposobnost najbolje je razvijati između 6. bacanje lopti različite veličine ne mete postavljene na različitim mestima na zidu ili tlu (dvema rukama. Mogu se koristiti sledeće vežbe: 1. jednom rukom. i 11.) (slika 41) . i 10. godine.

bacanje medicinke na tačno zadanu udaljenost koja nije maksimalna 3. 45b i 45c) 9. skok u dalj na tačno zadanu udaljenost koja nije udaljenost maksimalnoga skoka (slike 45a.2. dodavanja s dve lopte različite težine i opsega (slike 44a i 44b) 8. bacanje lopte o zid tako da se lopta odbije od zida na tačno zadanu udaljenost (slike 42a i 42b) 5. isto to iz skoka 6. glavom udarati loptu o zid u stajanju ili skakanju (slika 46) . vođenje dve lopte različitih težina i opsega (koje se različito odbijaju) (slika 43) 7. skakanje iz počučnja preko 5–6 prepreka različite udaljenosti i visine 4.

.

i 13. 4. a suština inteligencije se ne može određivati u terminima manifestnog ponašanja Ili učinka na testovima inteligencije.7 Adekvatnost kretanja Adekvatnost kretanja je sposobnost kretanja na način da se zadatak izvede sa što manjim trudom.3. proći poligon prepreka (slalom. Latinski intellegere znači razumevati. Termin je uveden u psihologiju preko Ciceronovog prevoda Aristotelovog pojma razumevanje. Najbolje ju je razvijati između 8. primanje lopte (košarka. preći zadanu udaljenost u zadanom vremenu sa što manjim brojem pokreta 3. Kognitivne sposobnosti Inteligencija je pojam koji je u poslednjih sto godina najčešće I najopsežnije ispitivan. Stankov (1991) navodi nekoliko definicija koje su date pre više od osamdeset godina: Sposobnost za apstraktno mišljenje Sposobnost da se nađu odgovori s obzirom na istinitost ili činjenice Sposobnost da se stekne sposobnost Sposobnost prilagođavanja na relativno nove situacij Sposobnost da se stekne I zadrži enciklopedijsko znanje . provlačenje. U treningu se mogu koristiti sledeće vežbe: 1. i 12. odbojka. odnosno manifestovanje inteligentnog ponašanja. mada bi za taj hipotetski konstrujt adekvatniji izraz bio inteligentno funkcionisanje. preskok. godine kod dečaka i između 9. godine kod devojčica. već je ona nešto što je u osnovi pomenutih aktivnosti. objašnjavan I definisan u psihološkim istraživanjima. Prema Ajzenku većina psiholoških istraživanja inteligencije se odnose na delovanje I ispoljavanje inteligencije. fudbal) tako da je što pre možemo dodati saigraču 4. Latinski pojam intelektus ima dva osnovna značenja um I moć shvatanja. vođenje. bacanje) sa što manjim trudom i u što kraćem vremenu 2. preći zadanu udaljenost na neravnom terenu za što kraće vreme i s minimalnim trudom.

Bert (1949) je među prvima pokušao da Spirmanov monarhijski model razvije u hijerarhijski model sposobnosti. Ovaj faktor je prvi izolovao El KOUSI. na najnižem nivou su senzorni procesi koji odgavaraju nizu specifičnih faktora iz oblasti oseta. I takozvane facet teorije čiji su tvorci Gilford. Prvi od ovih proncipa odražava se u dva grupna faktora. proizvodi I sadržaji. Facet teorije kao što je slučaj sa Gilfordovom. ”Hijerarhijske teorije shvataju sposobnosti kao ugnežđene skupove unutar skupova I mogu se grafički prikazati kao neka vrsta hijerarhijskog sistema. tumačenja tih relacija I zamišljanja novih relacija. U skladu sa njihovom relativnom kompleksnošću vidi se da različite komponente pripadaju nekom od četiri ili pet nivoa koji se mogu razlikovati.sličnost kognitivnih aktivnosti I priroda menatalnog sadržaja kognitivnih aktivnosti. Inteligencija kao integrativna funkcija uma obuhvaćena je na svakom nivou. sa izolovanim rečima I faktora smisaonih jezičkih Celina. vida.sledeći nivo je nivo percepcije koji uključuje perceptine I motorne procese. Grupni factor verbalnih sposobnosti. a drugi se odnosi na asocijativnost mozga. aritmetičke I spacijalne sposobnosti.Struktura kognitivnih sposobnosti Prema Kvaščevu teorije o organizaciji sposobnosti se mogu podeliti u dve grupe I to hijerarhijske čiji su autori Bert. Vernon. Grupni faktor praktičnih sposobnosti izolovan je posle Bertovog iskustva u radu na selekciji učenika. a drugi je grupni factor motornih aktivnosti. ukusa I konestezije. Tu se izdvajaju dva grupna faktora. Katel. Na osnovu prirode mentalnog sadržaja izdvajaju se grupni faktori veralne. praktične. mirisa. Kod Gilforda tri faceta su operacije. retencije I korišćenja asocijacija među neverbalnim simbolima uključujući I brojeve.jedan je za sve forme perceptivne diskriminacije. koja zavisi od fizioloških osobina mozga. potiče iz dva uža grupna faktora. a njene manifestacije se razlikuju ne samo u stepenu. Ovaj faktor je definisan kao sposobnost oblikovanja. empiriski dobro zasnovan. Mentalni procesi I kapaciteti izgleda da se sastoje od sistema u sistemima.prvi je memotija. On piše: “Moje sopstveno gledište je u velikoj meri zasnovano na Šeringtonovim anatomskim I fiziološkim studijama moždanog I nervnog sistema koje pokazuju da je struktura uma u suštini hijerarhijska. C. Gutman. a dihomatiju diktiraju dva principa. nisu dovoljno prediktivni za uspeh učenika u tehničkim školama. Ovde takođe postoje dva uža faktora. zasnivaju se na klasifikaciji fenomena u preseku pojedinih kategorija. Treći nivo je asocijativni nivo. takođe je uključen u Bertov system.faktora operacija. Elkousi. Slično verbalnim I numerički factor se deli na nekoliko užih grupnih faktora. U okviru “g” faktora su dva uža faktora. Bert je pokušao da selekciju vrši pomoću testoava izvođenja I rezultati su pružili pouzdane dokaze o postojanju grupnog faktora praktične sposobnosti. sluha. U njemu se odražava sposobnost opažanja prostornih relacija među objektima.faktor shvatanja relacija I faktor kombinacija relacija. Grupni spacijalni faktor. Pokazalo se da verbalni testovi koji su do tada bili misaono upotrebljavani. .faktor statičkih I faktor kinetičkih relacija Najviši mantalni nivo je nivo relacija koji je u vrhu hijerarhije sposobnosti. već I po svojoj kvalitativnoj prirodi”. Horn. U njegovoj šemi sposobnosti.

To su razrađeni načini ili oblici ispoljavanja informacija I imaju sledeće kategorije: Jedinice . Transformacije. 5. simblički. izolovane celine Klase . Treća dimenzija su produkti. kompleksi strukture ili organizacije međusobno zavisnih delova ili delova koji su u interakciji. Gilford veoma strogo yastupa gledi[ted a su opravdane jedino ortogonalne poyicije faktora iy .nih faktora. promene informacija ili produkata u drugi oblik ili stanje 6. četiri vrste sadržaja testova I šest vrsta produkata Gilford je dobio 120 vrsta nezavisnih sposobnosti. Kognicija. 4. Ukrštajnem pet vrsta mentalnih operacija. ve’ da vi[e predstavlja apriorni sistem ya klasifikaciju testova I jednu vrstu direkcije ya iyradu novih testova. Memorija.ega sledi da u njegovom sistemu nema mesta ya op[tu inteligenciju. grupe predmeta sa zajedničkim odlikama Relacije . pojedinačne stvari. semantički I bihejvioralni sadržaj. Druga dimenzija modela odnosi se na sadržaj I nju čine četiri paralelne kategorije: figuralni. Divergentna produkcija. Evaluacija odluka koje zadovoljavaju logičke kriterijume. produkovanje više informacija iz date informacije 4. razne vrste odnosaizmeđu dva objekta sa specifičnim obeležjima Sistemi. da bi do 1971 objasnio 98 empirijskih utvr]enih sposobnosti. 3. Taj concept structure sposobnosti on je opisao kao morfološki model. zadržavanje informacja u nepromenjenom obliku u kakvom su bile prilikom učenja 3. Dimenzije su predstavljene na sledeći način: 1. Radi potpunijeg opisa svih mogućih posebnih sposobnosti Gilforf je definisao tri dimenzije intelekta čijim se ukrštanjem dobija 120 nezavisnih intelektualnih sposobnosti. Kriti. očekivanja ili predikcija nečega na osnovu date informacije 1. direktno pronalaženje informacija u različitim oblicima 2.ari ka\u da Gilfordov model ne predstavlja opis empirijski yasnovanih bayi. . 2.Gilfordova teorija Nasatavljač tendencije priaznavanja samo grupnih faktora u Americi je Gailford. njihova imena. Implikacije. Međutim prilikom objavljivanja ovog modela (1956) Gilford je opisao samo 40 sposobnosti. On je Terstonovu ideju o postojanju većeg broja primarnih sposobnosti izveo do najsitnijih detalja.

Dakle. zahtevaju visok nivo ove važne sposobnosti. koje obiluju tehničkim i taktičkim elementima. sportista se bolje prilagođava na trenažne i takmičarske zahteve. prema tome. Koordinacija se drugačije zove motorička inteligencija. jer je ona jedna od glavnih sposobnosti koje odvajaju vrhunske sportiste od prosečnih. a istovremeno i najvažnijih sposobnost od kojih zavisi uspešnost u pojedinoj sportskoj grani ili disciplini. U svakom sportu je povezana s tehnikom i taktikom. što će rezultirati ostvarenjem željenih rezultata. jer je od krucijalne važnosti za uspeh u sportu. pa shodno tome može se govoriti o visokoj povezanosti između kognitivnih sposobnosti I koordinacije. Dakle. Upravo zbog toga bitna je višestrana priprema sportista koja će rezultirati poboljšanjem koordinacije. Usput ovo je povrana veza pa samim treningom koordinacije mi utičemo I na intelekt. ne može se očekivati stalni napredak ako se ne posvećuje posebna pažnja ovoj važnoj sposobnosti. S toga predlog svim trenerima je da obučavanje ovog prostora motorike shvate vrlo ozbiljno. tj periode kada je najbitnije raditi na koordinaciji. što je viši nivo kooordinacije. najbitnije je svakom spprtisti dati odgovarajuće informacijsko opterećenje u pravom trenutku. utiče i na celokupni psihosomatski razvoj deteta. no isto tako valja biti oprezan pri oblikovanju programa za razvoj koordinacije zato što će greške u metodici razvoja primarnih koordinacijskih sposobnosti ostaviti trajne posledice na motoričku efikasnost čoveka. sportske igre. koja osim toga. Bez obzira na nivo nasleđene koordinacije.zato treba poznavati senzibilne faze. Vrlo je bitno prepoznati važnost ove motoričke sposobnosti i primenjivati vežbe za njen razvoj od najranije dobi jer se na taj način razvoj mlađih sportista može znatno olakšati i osigurati baza za dalje usavršavanje. .Zaključak Ova motorička sposobnost jedna je od najmanje istraženih.

Literatura 1.php?option=com_content&task=view&id=131&Itemid=278 .sven NIŠ. Psihologija sporta I vežbanja. 2004 2.sportforma. ALEKSANDAR M. MILOJEVIĆ. http://www.com/index.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful