RENESANSA U XV veku Humanizam i renesansa raskidaju sa srednjevekovnom sholastičkom tradicijom.

Obnavlja se zanimanje za jezik, književnost i čuda antičkog sveta. U Italiji se umetnici okreću rimskoj umetnosti,a u flamanskim gradovima Obnova se izražava u jačoj sklonosti ka naturalizmu. Iz spoja ova dva tumačenja se zapravo rodila modernaevropska umetnost. Svest o renesansi se rodila u Italiji. 1330 g. Petrarka – italijanski pesnik i humanista. Renesansa u arhitekturi se javlja ubrzo posle 1400 g. Renesansa u slikarstvu se javlja oko 1420 g. istovremeno u Firenci i Holandiji, dok neki istoričari smatraju da počinje sa Đotom. Cilj renesanse nije bio da se dela antike podražavaju, već da se dostignu i prevaziđu. Homo universal je umetnik renesanse. On je i arhitekta i slikar i skulptor i pesnik i naučnik.Umetnik poseduje veliku individualnost, lični stil i izraz. Prvi je put spomenut termin renesansa u knjizi «Životi najslavnijih slikara, skulptora i arhitekata» Giorgio Vasaria (1511–1574 g). Renesansa je prvi period u istoriji koji je svestan svog postojanja i koji je sam sebi dao ime. Postoji spremnost da se posumnja u tradicionalno verovanje i običaje. U umetnosti preovlađuje problem proporcije ljudskog tela, istražuje se pokret i perspektiva. Renesansa se deli na: RANA RENESANSA kraj XIV – početak XV veka ( 1495 godina). VISOKA RENESANSA 1495 -1520 godine MANIRIZAM (i drugi pravci) 1525 – 1600 RANA RENESANSA NA SEVERU – POZNA GOTIKA SLIKARSTVO - počinje u Flandriji 1420 godine. Naziv «pozna gotika» ne odgovara u potpunosti karakteru severnjačkog slikrstva XV veka.Za razliku od Italijana oni nisu odbacili međunarodni stil, on im je polazna tačka. U Flandrijskom slikarstvu nema naglog raskida sa prošlošću. U očima Italijana pozno gotičko slikarstvo javlja se kao postmedijevalno. Prvu fazu slikarske revolucije u Flandriji odlikuju: neograničena dubina, stabilnost, povezanost i potpunost, dok slikari međunarodnog stila nikad nisu težili tolikoj doslednosti. Prvu fazu slikarske revolucije u Flandriji predstavlja jedan umetnik poznat kao: MAJSTOR IZ FLEMALLEUA - To je verovatno bio Robert Campin. On je podražavao istinu i potpunu istinu. Svakom detalju pa i najmanjem daje maksimalnu konkretnost, individualni oblik i veličinu, boju,materijal, fakturu površine, stepen elastičnosti i tretman osvetljenja. Na svojim slikama čak pravi tačnu razliku između direktnog I difuznog osvetljenja. Smelo napuštanje tradicije (religiozne predstave nadprirodnih događaja iz simboličnihokvira stavlja u svakodnevni ambijent) nameće mu problem kako da svakodnevni ambijent ne bude trivijalan. Zato on koristi tzv «prerušeni simbolizam», čime on svakoj pojedinosti naslici i daje simboličnu poruku. Majstor iz Flemallea se držao istovremeno realizma i simbolizma. Dela: Oltar Merode, triptih, slika na drvetu, 1425 – 1428 g., svakodnevni ambijent + prerušeni simbolizam (sveća, mišolovka i dr.) Dok je osnovna tehnika u srednjevekovnom slikarstvu bila tempera (mešavina fino samlevene boje sa razblaženim žumancetom), u poznoj gotici to je tehnika ulja. Ova tehnika omogućava: bolji tonalitet, skale boja su elastičnije i prelivi su mekši I širi, omogućava tzv «glazuru» - tanke providne premaze, pa sve do impasta (debele naslage guste teške boje), omogućuje baršunasto tamne prelaze, te žive prikaze (naturalistične) vidljive stvarnosti. Zato flamanske majstore zovemo «očevima modernog slikarstva». Posle njih, ulje ostaje osnovni medijum slikanja. BRAĆA HUBERT I JAN VAN EYCK Oni su usavršili razne efekte tehnike ulja. Optički efekat «atmosferska perspektiva» je magličast zastor koji pravi vazduh, čini da nam udaljeniji likovi nejasnije izgledaju. Kad se približimo granici vidljivosti on ih sve prekrije. Takođe pozadina se stapa sa nebom. Braća van Eyck su prvi u potpunosti sistematski upotrebili atmosfersku perspektivu. Ona je za naše opažanje dubine prostora bitnija od linearne perspektive (prividno smanjenje dimenzija saudaljenošću). Meka, jasna svetlost razblažuje ivice senke. Oni su realisti skoro mikroskopski precizni. Dela: Ganski oltar - slika na drvetu, poliptih, 1432 g., najveći spomenik ranog flamanskog slikarstva Raspeće i Strašni Sud - 1420 – 1425 g. Čovek u crvenom turbanu - 1433 g. slika na drvetu (Jan van Eyck)

Giovanni Arnolfini i njegova žena - 1434 g. slika na drvetu (Jan van Eyck) Triptih je osnovni oblik slike novog stila. Tek od Majstora iz Flemallea portret igra važnu ulogu u slikrstvu severa – realistično portretisanje. Pored donatora u sve većem broju srećemo nezavisne likove. U delu Jan van Eycka istraživanje stvarnosti i njeno prikazivanje pomoću svetlosti i senke je dostiglo granicu koja neće biti prevaziđena za naredna dva veka. ROGIER VAN DER WEYDEN On je treći veliki slikar flamanskog slikarstva. Ponovo je obuhvatio osećajnu dramatiku – patos gotičke umetnosti. Uči od prethodne dvojice slikara. Više ga interesuje svet ljudskih osećanja, nego spoljašnji vid događaja. Rogierova umetnost je opisana kao fizički čistija iduhovno bogatija od Jan van Eyckove, pa je postala uzor mnogim umetnicima. Sve ovo što važi za Rogierova religiozna dela, važi i za njegove portrete. Kod njih ne naglašava neke crte,a ističe druge da bi naglasio karakter. Dela: Francesco d'Este, portret na drvetu, 1455 g. Skidanje sa krsta, slika na drvetu, 1435 g. HUGO VAN DER GOES On je Rogierov sledbenik. Nesrećni genije, tragično je završio, umro je kao fratar. Dela: Portinarijev oltar, 1476 g., poliptih, slika na drvetu, na njemu se vidi Goesovo interesovanje za nadprirodno, javljaju se razlike u veličini figura GEERTGEN TOT SINT JANS Holanđanin. Snažna realnost teme. Likovi su blagi i uproščeni. Dela: Rođenje Hristovo, 1490 g., slika na drvetu, ideja ponoćnog rođenja HIERONIMUS BOSCH Holanđanin. Dela puna tajanstvenih i naizgled iracionalnih prizora. Dela: Vrt uživanja, triptih, slika na drvetu, 1500 g. čudno iracionalno delo kao iz sveta snova. Egzotične životinje ali ihibridna i deformisana čudovišta. Osnovna dvosmislenost vrta: u prikazu grešnog čovečanstva ima čednosti, pačak i čudno poetske lepote. CONRAD WITZ Iz Basela je. Dela: Petrov ribolov, 1444 g., slika na drvetu, prikazan optički izgled vode, to je najraniji «portret» pejsaža. Avinjonska Pieta je najčuvenija francuska slika XV veka, slika na drvetu, 1470 g. Slikarstvo XV veka severno od Alpa možemo nazvati «prvi vek slikarstva na drvetu». VAJARSTVO Vajari su često bili i slikari, pa su figure često i reprodukovali sa svojih slika. Tako je bilo do 1500 godine. Najkarakterističnija dela vajara «pozne gotike» su drveni oltari u obliku škrinje, često ogromnih dimenzija I neverovatno zamršenih detalja. Dela: Anđeo koji lebdi, 1518 g. crkva St. Lorenz, Nurnberg, Veit Stosz Krunisanje Bogorodice, 1471 – 1481 g. drveni oltar, parohijska crkva St. Wolfgang, Austria, Michael Pacher GRAFIČKA UMETNOST Severno od Alpa razvila se štamparska veština ne samo za knjige već i za slike. Najranije štampane knjige pojavile su se u oblasti Rajne 1450 god. Drvorezi sa početka XV veka su drvene ploče sa kojim su se štampale slike. Rani drvorezi imaju ornamentalnu šemu. Konture su izvedene jednostavnim punim linijama. «Block-buch» su popularne slikovnice u XV veku. Čine kombinaciju slike i teksta. 1450 god. su se pojavila metalna slova. Gravure oko 1430. godine su modelovane finim šrafiranim linijama. Prvi graveri su bilizlatari. Može se pratiti individualni stil. MARTIN SHONGAUER (1430 – 1491. godine) Bio je poznati štampar i slikar koji je stekao međunarodnu slavu. Njegove gravure imaju složenu kompoziciju, prostornu dubinu i bogatstvo fakture. Neobuzdana izražajnost i formalna preciznost, snažni pokreti. Dela: Iskušenje Sv. Antonija (1480 – 1490. godine), gravura.

MAJSTOR HAUSBUCHA Njegovi otisci su mali, intimne atmosfere i spontani, gotovo da su skice. Svoje crteže u bakarnu ploču je urezivao finom čeličnim iglom– tehnika «prost bod». Ova tehnika dozvoljava veoma tanke linije, kao perom. Ona dopušta meke, vazdušaste efekte, baršunaste senke i drug koje se rezaljkom ne mogu postići. Dela: Sveta Bogorodica, 1480 – 1490. godine, suva igla

RANA RENESANSA U ITALIJI Rana renesansa se razvila u Firenci – «Novoj Atini» kao jedan vid borbe protiv Milanskog vojvodstva, koje je htelo da je osvoji. Likovne umetnosti su smatrane bitnim za podizanje firentinskog duha i one dobijaju status slobodnih umetnosti. Umetnik više nije zanatlija kao do tad, već je čovek mislilac, obrazovan, u društvu naučnika i pesnika. Razvile su se dve vrste umetnika: tip svetskog čoveka i tip usamljenog genija, ćudljivog osobenjaka. VARSTVO Vajarstvo se služilo primerima antike više nego druge umetnosti. Antički primeri direktno utiču na renesansu. U XV veku i pored crkvenih zabrana počela se izučavati anatomija. Što se tiče klasične nagote, gde se god srećemo sa nagim telom od 800 – 1400 godine možemo reći da počiva iz klasičnog izvora. U XV veku ponovo se otkriva čulna lepota akta. Masvnost i monumentalnost sasvim prevazilazi okvire srednjovekovne skulpture. Sjedinjuju se klasični oblik i sadržina. Umetnost rane renesanse za razliku od pozne gotike teži stavu prema ljudskom telu koji je bio sličan klasičnoj sredini. Vajarstvo rane renesanse u Italiji je delovalo kao zbir različitih pojedinaca. Zadnji deo statue obrađuje se kao i prednji. Primećuje se uticaj antike u dobroj proporciji, položaju, kopoziciji, detalju. Primetan je uticaj i romanike i gotike. Za vreme renesanse skulptura se odvaja od arhitekture, mada postoje i dela vezana zaarhitekturu. Obnavlja se antički duh, polazi se od prirode i proučava se anatomija. LORENCO GHIBERTI Dela: Rajska vrata, 1435 g. reljef, pozlaćena bronza, krstionica Firenca NANNI DI BANCO Prevazilazi srednjevekovni klasicizam. Sjedinjuje klasični oblik i sadržinu. Dela: Četiri sveca, 1410 – 1414 g. mermer, crkva Or San Michele, Firenca Uspenje Bogorodice, 1420 g., reljef, Porta della Mandorla DONATELLO (1386) On je najveći vajar Italije posle Mikelanđela. Učio je kod Ghibertija. Rešio je većinu problema u vajarstvu. Njegova najbolja dela su rađena u bronzi. Težio je jačanju realizma I pristupačnosti umetničkom delu, što postiže dajući svojim figurama izraženija lična obilježja. U njegovom realizmu neki vide prefinjenost. Preuzima oblike iz prirode, ne idealizuje ihtoliko, a likovi su realistični i brutalni. Služi se kontrastima svetlosti i senke. Kroz izraz lica postiže unutrašnju dinamiku. Vlada perspektivom I naglašava treću dimenziju. Krajnji individualizam Donatelovog stila potvrđuje činjenicu usamljenog genija. Dela: Sv. Marko, 1411 – 1413 g., mermerna statua, crkva Or San Michele, Firenca, prva statua posle antike saklasičnim kontrapostom Sv. Đorđe, 1415 – 1417 g., mermerna statua, crkva Or San Michele, Firenca Prorok (Zuccone), 1423 – 1425 g., mermer, zvonik firentinske katedrale. Donatello: “Govori, govori inače će te Đavo odneti!” Irodova gozba, 1425 g., reljef na ploči od pozlaćene bronze, S. Giovanni, Siena, koristi na linearnu perspektivu David, 1430 – 1432 g., bronzana statua, prvi muški akt posle antike u prirodnoj veličini Gattamelata, 1445 – 1450 g., konjanička statua, bronza FILIPPO BRUNNELESHI Bio je arhitekta. Pronašao je sistem linearne perspektive. To je geometijski postupak kojim se prostor projektuje na jednu ravan. Pošto taj postupak pretpostavlja da posmatračevo oko zauzima određen položaj u prostoru, slika u perspektivi nam automatski kazuje gde trebada stanemo da bi smo je pravilno posmatrali. SLIKARSTVO

Odlike slikarstva rane renesanse su: nema jakih kontrasta svetlosti i senke, forma sedeformiše linijom i jakom konturom, boja je sekundarni element, slikari su oslobođenikanona. Naglašava se psihologija likova. Obnavlja se antički duh i proučava se anatomija.Sredinom XV veka su pronađene uljane boje – nov kvalitet se prenosi sa freske na platno. U prvoj polovini XV veka boja modeluje tematiku– vrhunac je Venecijansko slikarstvo .Kompozicije fresaka su velike i monumentalne. Prostor je predstavljen što vernije.Crkvene ličnosti se rade kao obični ljudi sa individualnim karakteristikama, sve više se ističu portreti. Osnova je promatranje čoveka, a ne imitiranje. TOMMASO DI GIOVANNI – MASACCIO (1401 – 1428 g.) On je mladi genije koji je pokretač novog pravca i Đotov naslednik. Potpuno je ovladao naučnom perspektivom. Dostiže jedinstvo I povezanost prostora. Takođe rešava probleme svetlog-tamnog i modelovanja. Figure su mu masivnije, stabilne, plastične i prirodno stoje u prostoru. U njegovoj kompoziciji postoji red i dostojanstvo. Njegova dela su monumentalne veličine, likovi su odeveni aktovi, čija draperija pada kao prava tkanina. Njegovi likovi stoje u divno uravnoteženom contrapostu. Najveća sačuvana grupa dela su mu freske u Brancacciovoj kapeli u Sta Maria del Carmine. Bio je freskista, ali i vičan i u slikarstvu nadrvetu. Ne koristi oštre kontrase svetlosti i senke. Blage polusenke stvaraju čitavu skalu prelaznih varijanti. Dela: Sveta trojica sa Bogorodicom i Sv. Jovanom, 1425 g., freska, crkva Sta Maria Novella, Firenca Poreski novčić, 1427 g. freska, kapela Brancacci, Firenza Izgnjanje iz raja, 1427 g. freska, kapela Brancacci – Sta Maria del Carmine Firenza Madona na prestrolu, 1426 g. slika na drvetu FRA FILIPPO LIPPI (1406 – 1469 g.) Likovi su mu masivni, trodimenzionalni, perspektiva je nedisciplinovana, istražuje pokret. Dela: Madona na prestolu, 1437 g. slika na drvetu FRA GIOVANNI DA FIESOLE - FRA ANGELICO On je glavni slikar firentinske renesanse posle Masaccia. Posle 1430g., njegova dela znače temeljnu novinu u pogledu kopozicije, boje i perspektive. Dela: Blagovesti, 1440 – 1450 g. freska, manastir Sv. Marko, Firenca DOMENICO VENEZIANO (1410) 1439 g. iz Venecije dolazi u Firenzu. Stvara novi tip oltarske slike Sacra Conversazione – Sveti razgovori. Likovi opšte među sobom, dozvoljavaju da budemo u njihovom prisustvu, ali ne i da im priđemo, kao u pozorištu. Oseća se Donatelov uticaj. Kolorit je integralni deo dela. Dela: Madona sa detetom i svecima, 1445 g. slika na drvetu, Firenca, značajno delo po koloritu i kompoziciji PIERO DELLA FRANCESCA (1415 – 1492 g.) Ovaj toskanac je bio najbolji Domenicov učenik. Spaja Masacciovu plastičnost, geometriju urbinskog dvora, Fra Angelicove žarke boje I severni naturalizam. Stvara dela koja izgledaju zaista moderno. Verovao je u naučnu perspektivu kao osnovu slikarstva i pokazao kako se ona primenjuje na stereometrijska tela, arhitektonske oblike i ljudsku figuru. Dok je slikao glavu, ruku ili komad draperije on je u njima vidio varijacije ili spojeve lopte, kupe, kocke, cilindra i piramide. Dela: Otkrivanje Časnog Krsta, 1460g., freska, crkva San Fracesco, Arezzo ANDREA DEL CASTAGNA Dela: Tajna večera, 1445 – 1450 g., freska, Firenca David, 1450 – 1457 g., slika na koži, prikazan je pokret LUCA DELLA ROBBIA (1400 – 1482 g.) Jedini je vajar u Firenzi posle Donatelovog odlaska. Bio je poznat po reljefima u mermeru. Dela: Anđeli koji pevaju, 1435 g. reljef, katedrala Firenca Madona sa anđelima, 1460 g. gleđosana terakota BERNARDO ROSSELLINO (1409 – 1464 g.) 1436 g. dolazi u Firencu. Dela: Grobnica Leonarda Brunija, 1445 – 1450 g., mermer, smatrana je za prvi spomenik koji potpuno označavaduh nove ere, ovim spomenikom su izmirena dva suprotna stava prema smrti: retrospektivni, komemorativni, klasicistički i hrišćanska briga o zagrobnom životu, spasenju Bernardo Rossellino i njegovi sledbenici najviše rade crkveni mobilijar, dok su slobodnestatue potpuno retke. Oko 1450 godine, razvija se tradicija realističnog portretnog vajarstva i sve više raste popularnost među mecenama.

ANTONIO ROSSELLINO Dela: Portretna bista Giovanni Cellinija, 1456 g., mermer ANTONIO DEL PALLAIUOLO Prvi je umetnik koji je secirao leševe zbog izučavanja anatomije i pored crkvenih zabrana. Dela: Herkul i Antej, 1476 g. bronzana statuetea, Firenca, snažan centrifugalni zamah Bitka desetorice nagih ljudi, 1465 – 1470 g. gravura, anatomija tela u pokretu NICCOLO DELL'ARCA Dela: Oplakivanje Hrista, 1485 – 1490 g., terakota, spoj pokreta i emocija, slikno kao kod Nike sa Samotrake ANDREA DEL VERROCCHIO Bio je Leonardov učitelj. Dela: Putto sa delfinima, 1470 g., bronza, Palata Vechio, Firenza Konjanička statua Colleonija, 1483 – 1488 g., bronza, Venecija Putto (mn. Putti) – naga deca sa krilima, predstavljaju duhove raznih vrsta (ako predstavljaju duhove ljubavi, zovemo ih kupidonima) obično na veseo i šaljiv način.

ANDREA MANTEGNA On je posle Masaccia najznačajniji predstavnik rane renesanse. Bio je mladi genije. On je istaknuti predstavnik Padovanske škole. Radio je freske. Njegove figure, pejsaži i arhitektura izgledaju kao da su izliveni u bronzi. Voli patos, veliki prizor, tvrdu, čvrstonacrtanu, jasno konstruisanu formu. Beleži svaki detalj. Koristi žablju perspektivu. Boje su hladne. Dela: Sv. Jakova vode na pogubljenje, 1455 g., freska, kapela Oretari, Padova, srušena 1944 g. Sv. Sebastian, 1455 – 1460 g., slika na drvetu Freske u Camera degli Sposi, 1471 – 1474 g., Mantova Oculus, 1473 g., freska, Camera degli Sposi, Mantova GIOVANNI BELLINI Bio je Mantegnin šurjak. Istaknuti je predstavnih Venecijanskog slikarstva, naslikao jeizvestan broj svečanih oltarskih slika tipa Sacra Conversazione. Dela: Madona sa svecima, 1505 g., slika na drvetu, crkva S. Zaccaria, Venice, umesto razgovora osećamo duboku povezanost likova Preobraženje, 1480 g., slika na drvetu, Napulj SANDRO FILIPEPI – BOTTICELI (1445 – 1510 g.) Bio jefirentinski slikar. Sa njegovim delom se otvaraju vrata zrele renesanse. Bolesno osećajan umetnik, zanet paganskom lepotom, a bio je hrišćanin, sklon misticizmu, ispaštanju i kajanju. Ova mešavina misticizma i paganskog osećanja je odlika njegovog slikarstva. Boje su mu jednostavne, a kasnije koristi jače boje i naglašava emocije. Nema jakog kontrasta, senčenje je ravnomerno. Koristio je kompoziciju karakterističnu za Firencu ( tri dela – centralni deo sa dva krila). Simetričnost postiže rasporedom masa. Preokupacija mu je istraživanje ljudskog tela, naročito ženskog. Slabo se interesuje za dubinu prostora. Figure sumu istinski nage i uživaju punu slobodu kretanja. Figure mu «lebde», čak i kad stoje. Dela: Rođenje Venere, 1480 g., slika na platnu, Galerija Ufizzi, Firenza Rim krajem XV veka postaje značajan pokrovitelj umetnosti. Bio je zanemaren papskim izgnanstvom u Avionjon. PIETRO PERUGINO Dela: Predaja ključeva, 1482 g., freska, Sikstinska kapela Vatikan, jasnoća prostora, matematički tačna perspektiva VISOKA RENESANSA U ITALIJI (1495 – 1520) Trajala je kratko i dala je mali broj umetnika. Smatra se da su veliki geniji XVI veka: Leonardo, Bramante, Mikelanđelo, Rafaelo, Giorgione, Tizian imali iste ideale kao i njihovi prethodnici. Njihova imena su postala sinonim za savršenstvo. Oni predstavljaju vrhunac, klasičnu fazu renesansne umetnosti. Platonovo shvatanje genija, duha koji obuzima pesnika i navodi ga da stvara u «Božanskom zanosu», su proširili neoplatonisti, pa seshvatanje duha genija proširio i na likovne umetnosti (arhitekturu, vajarstvo i slikarstrvo). Kult genija je imao velikog uticaja na duhove visoke renesanse. Vera u božansko poreklogenija, navodila je umetnikagenija na subjektivna, a ne na objektivna merila istine i lepote. Dok su umetnici rane renesanse bili sputani pravilima

univerzalno važećim, umetnici visokerenesanse su manje zaintersovani za racionalni red, a više za vizuelni efekat. Oni utiču naosećanja posmatrača. Teže idealnoj lepoti kompozicije koja je mirna, statična i simetrična. LEONARDO DA VINCI(1452 – 1519 g.) Bio je Verrocchijev učenik. Jedan od najuniverzalnijih umetnika visoke renesanse. Bio je genije u pravom smislu reči (slikar, matematičar, fizičar, arhitekta, proučavao je mehaniku, botaniku, anatomiju i dr.). Sa 30 godina dolazi u Milano gde otvara slikarsku školu. Posle odlazi u Firenzu u kojoj je bila prihvaćena filozofija neoplatonista. Napušta je, jer je bio aristotelovac. U slikarstvu polazi od prirode koju proučava. Kompozicioni postupak dovodi dosavršenstva. Kod njega postoji načelo subordinacije (postoji jezgro slike na koje je usmerena pažnja posmatrača). Njegova kompozicija se odlikuje geometrijskim redom, precizno izgrađenim prostorom u perspektivi i trodimenzionalnim telima. Bio je sjajan crtač. Bio je oprezan kao slikar, radio je dugo i sporo. Njegova svetlost uobličuje formu i daje joj prelaze. Koristi svetlost onog dela dana kad Sunce zađe – difuznu. Oblici su nedovršeni i njihovi oblici se mogu samo naslutiti. Figure suobavijene senkama i polusenkama, koje ih utapaju uprostor. To je Leonardov sfumato (fine izmaglica), koji u prvi plan ističe način modelovanja (svetlo-tamno) – chiaroscuro, te likoviviše nisu oštro dovojeni jedni od drugih. Zbog ovakvog načina prikazivanja, slika više liči na poetsku viziju, nego na običnu sliku stvarnosti. Slikao je verske teme, a nije bio vernik. U njegovom delu nema traga hrišćanskoj potištenosti, asketizmu, mistici. Antiku je voleo, ali je nije podražavao. Stvorio je sopstveni tip lepote. Rekao je: “Najviši i najteži cilj slikarstva je da gestovima i pokretima udova predstavi nameru čovečije duše”. Dela: Monaliza, 1503 – 1505 g., slika na drvetu, Louvre, Paris, usavršeni sfumato Tajna večera, 1495 – 1498 g., freska, Sta Maria delle Grazie, Milano Poklonjenje Mudraca, 1481 – 1482 g., slika na drvetu, Firenza Bogorodica u Pećini, 1465 g., slika na drvetu Prvi greh i izgnjanje iz Raja, 1508 – 1512 g., freska, Sikstinska kapela, Vatikan Začetak u materici, 1510 g., crtež perom, Dvorac u Windsoru

MICHELANGELO BUONAROTTI (1475 – 1564 g.) Toskanski vajar – klesar mermernih statua, slikar, arhitekta, pesnik. Takođe je biogenije. Izrazita stvaralačka snaga, nažalost bio je ciničan i nesrećan, izolovan od sveta. Zadojen teorijama neoplatonizma priznavao je autoritet samo svog genija. Nijedno njegovo veliko delo nije završeno. Stalno se vraćao svojim delima. Još kao mlad opredelio se za skulpturu. Stvaralački rad je usmerio ka čoveku. Teži da iskaže čovekove strasti, fizičku snagu, mudrost i bol. Vezao se za klasičnu antiku V veka. Da bi postigao dinamiku uvlači dijagonale. Oseća se psihološka akcija, a forma joj je podređena. Zamišljao je da su njegove statue tela oslobođena iz mermernih tamnica, a telo je bilo zemaljska tamnica duše. Dvojstvo između duše i tela daje njegovim statuama patos. Njegove skulpture odišu napetošću. Za njega su govorili da je kao slikar loš kolorista, možda nepravično, njegovi narativni prizori su slikarski pandan reljefima, a ne iluzionistiške predstave. Dela: David (1501 – 04.) mermer, Firenca, najranija monumentalna statua visoke renesanse, sabijena energija, radnja u mirovanju Rob na umoru, 1513 – 1516 g., mermerna statua Freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan: Stvaranje Adama (1508 – 12 g.), Strašni Sud (1534 – 41 g.), Delfska Sibila proročica (1509 – 10 g.) Grobnica Giuliana Medicija, mermer, S. Lorenzo, Firenza Campidoglio, 1545 g. najlepši trg na svetu Kupola crkve Sv. Petra, 1546 – 1564 g. Rim Mojsije, 1513 – 1515 g., mermerna statua, «terribilita» - strahovita duhovna snaga RAFFAELLO SANZIO – RAFAEL (1483 – 1520 g.) Bio je učenik Pietra Peruginoa. Bio je tip svetskog čoveka. On je glavni slikar visoke renesanse. Njegova umetnost je istovremeno i lirska i dramska, slikarski bogata, a vajarski solidna. Portretista i slikar Bogorodice, Rafaelo je u Vatikanskim lođama i stancama stvorio monumentalne fresko-kompozicije u kojim je grupisao veliki broj figura, tako da ni jedna ne smeta drugoj. Mikelanđelu duguje za izražajnost, fizičku snagu i dramatično grupisanje likova. Takođe koristi i Leonardovski sfumato, ali sve ovo on utapa u svoj lični stil i daje mu drugo značenje. Intenzivna svetlost i faktura. Da bi stvorio slikarski prostor on se više oslanjao na pokrete figura, nego na perspektivne vidike. Od početka svoje karijere pokazao je isobit talenat za portretisanje, kombinujući realizam portreta XV veka sa ljudskim idealom visoke renesanse. Dela: Madona del Granduca, 1505 g., slika na drvetu, Firenca

Ciklusi fresaka u Vatikanskim stancama: «Atinska škola», 1510 – 1511 g., freska, remek-delo, oličenje klasičnog duha visoke renesanse, harmoničnouravnoteženo telo i duh, akcija i emocija, sjajno postavljena arhitektonska pozornica, Stanca della Segnatura (papina biblioteka); Galatea, 1513 g., freska, Villa Farensina, Rim, spiralni i dinamični pokreti figura VENECIJA U Veneciji je manje uočljiva razlika između rane i visoke renesanse, nego u Firenci i Rimu. Dva glavna slikara visoke renesanse u Veneciji su Giorgione i Tizian. Izloženi uticajima vizantijske umetnosti kroz ceo srednji vek, u gradu u kom su sunčeva svetlost injeni odblesci na vodi stalno prisutne pojave, a poznavajući i usavršavajući tehniku uljanih boja, venecijanski slikari posebno ističu intenzitet boja i atmosferu pejsaža i prirode. GIORGIONE (1477 – 1510 g.) Tek u poslednjim godinama svoje karijere izlazi iz senke Giovanni Bellinija. Koristi istu paletu boja kao i Bellini. On se toliko pouzdavao u svoju sposobnost izgradnje kopozicije da je često slikao bez prethodne skice, služeći se samo bojom i svetlošću. Osećajem za atmosferu koju slika Giogione pokazuje vezu sa Leonardovskom školom. «Tajanstveni» Giorgione nekoliko vekova pothranjuje se tajna koje obavija venecijanskog umetnika. Razlozi su brojni: prerana smrt, živa rasprava o atribuciji njegovih dela i sad, uništenje fresaka u Fondacio dei Tedeschi, suparništvo sa Tizianom, pretpostavlja se da je bio Jevrej. Dva najpoznatija dela: Oluja, 1505 – 1506 g., platno, Galerija Akademije Venecija, erotska alegorija Tri filozofa, 1057 – 1510 g., slika na platnu, Beč, aluzija na tri čovekova doba TIZIANO VECELLI – TIZIAN (1485 – 1576 g.) Najveći venecijanski slikar XVI veka. Bio je pod presudnim Giorgionea, a i završio je imnoga njegova nedovršena dela. On prikazuje svet klasičnih motiva kao deo prirodnog sveta, koji nije nastanjen živim statuama, već bićima od krvi i mesa. Svojstvo vedre živahnosti pojavljuje se na mnogim njegovim religioznim slikama. Temu Sacra Conversazione potpuno je preobrazio zamenjujući uobičajen pogled en face pogledom pod kosim uglom. Posle Rafaelove smrti Ticijan je postao najtraženji portetista. Imao je strašnu moć zapažanja ljudskog karaktera. Portreti su blagih kontura i oštrih senki. U snažnom i izražajnom baratanju boja nije mu bilo premca. Tehnika u ulju (tople imeke osvetljene površine, duboki tamni tonovi, koji su ipak prozračni i fino modelovani) dobila je puno ostvarenje. Pojedinačni potezi četkice, do tada jedva vidljivi postali su znatno slobodniji. Dela: Čovek sa rukavicom, 1520. g., Louvre, Paris Madona sa članovima porodice Pesaro, 1526. g., freska, crkva Frari, Venecija Pavle III sa unucima, 1546. g., Narodni muzej u Napulju Hristos sa trnovim vencem, 1570. g., Pinakoteka Minhe

MANIRIZAM I DRUGI PRAVCI (1525 – 1600) U umetnosti posle visoke renesanse (1525 – 1600 g.) je poniklo nekoliko suparničkih stilova, dok se o manirizmu danas najviše raspravlja. Manirizam se najpre razvio u Italiji, pazatim u Francuskoj i Šaniji. Nova umetnost je izraz krize evropskog društva izazvanereformacijom crkve i versko političkim ratovima .Uznemirenost jednog sveta u previranju, u kom je vera bila zamenjena sumnjom, asigurnost isčekivanjem, odrazila se u novoj umetnosti kroz čudesno,izobličeno, dvosmisleno,kroz dosetku i iluziju. Tanki izduženi oblici, napregnut i uznemiravajući ili pak hladan i bezličan izraz likova i perspektivne proizvoljnosti, glavne su odlike ovog stila. Slike susubjektivne, svetlost nema izvor i svojstva. Drugačiji je odnos prema boji – individualnakoncepcija. Maniera(ital.=stil). Manirizam predstavlja raskid sa klasičnom umetnošću, a njegovo prvobitno značenje je usko i puno potcenjivanja, jer je označavalo grupu slikara sredine XVIvek u Rimu i Firenzi čiji je samouvereni, «izveštačeni», usiljeni stil izveden iz izvesnih crtaRafaela i Mikelanđela. U novije vreme hladan i gotovo prazan fomalizam njihovog dela priznat je kao specijalan oblik šireg pokreta koji je «unutrašnju viziju» ma kako subjektivnuili fantastičnu stavljao iznad prirode ili klasika. ANTIKLASIČNA FAZA MANIRIZMA ROSSO FIORENTINO U Firenci je najekstremniji član novog stila. Antiklasični, duboko uznemirujući, ćudljivivizionarski stil, ukazuje na unutrašnju zebnju. Dela: Skidanje sa krsta , 1521 g., jedna od prvih manirističkih slika JACOPO PONTORMO Bio je Rossov prijatelj. Pokazuje isto tako čudne osobine. Introspektan i snebljiv zazire odspoljnog sveta. Čudesno osećajni crteži. Dela: Maijin pohod Elizabeti , 1528 g., San Michel, Itali

Studija mlade devojke , 1526 g., crtež crvenom pisaljkom ELEGANTNA FAZA MANIRIZMA Ubrzo zamenjuje prethodnu fazu. Elegantna faza je bio stil koji je manje bio opterećensubjektivnim osećanjima, ali je takođe bio udaljen i od stila visoke renesanse. Ovaj stil se posebno obraćao aristokratskim mecenama, kao npr: Toskanskom vojvodi ili Francuskomkralju. Ubrzo zatim je postao međunarodni. Ovaj stil je dao sjajne potrete. PARMIGIANINO (1503 – 1540 g.) Na njega je uticala ritmična ljupkost Rafaelove umetnosti. Figure su visoke, izduženihudova, vitke, kao posebna vrsta ljudi. Dela: Autoportret , 1524 g., slika na drvetu Madona dugog vrata , 1535 g., slika na drvetu, Galerija Uffizi, Firenza AGNOLO BRONZINO Bio je dvorski slikar Cosimo I Medičija. Dela: Eleonora od Toleda sa sinom Giovannijem Medičijem , 1550 g., slika na drvetu, Galerija Uffizi, Firenza MANIRIZAM U VENECIJI Sjedinjavao je antiklasičnu i elegantnu fazu. JACOPO ROBUSTI – TINTORETTO (1518 – 1594 g.) Venecijanski majstor dramatičnog manirizma, te se njegovi portreti odlikuju velikom psihološkom dubinom. Umetnik čudesne energije i pronalazačkog duha. Žestokimkontrastima tamno-svetlo, izduženim figurama, smelim perspektivnim skraćenjima, koji iz prvog plana dijagonalno probijaju u dubinu prostora negira vrednosti renesanse. Grozničava,nerealna svetlost. Dela: Hristos pred Pilatom , 1566 – 1567, platno, Scuola di San Rocco, Venic Na Mojsijevu zapovjed voda izlazi iz stene , 1575 – 1577 g., platno, Scuola di San Rocco, Venice Tajna večera , 1592 – 1594, freska, crkva S. Giorgio Maggiore, Venice, negira sve vrednosti klasičnekomozicije DOMENIKOS THEOTOCOPOULOS – EL GRECO (1541 – 1614 g.) Najveći maniristički slikar. 1567 g. dolazi sa Krita u Veneciju. Podučava se Ticijanom iTintoretom. 1570 g. ide u Rim, a 1576 g. u Madrid i u Španiji ostaje do kraja života. Nikadnije zaboravio svoje vizantijsko poreklo, ali je ove uticaje podredio jakom ekspresionizmuunutrašnje vizije, koja je težila da izrazi nezamislivo i apstraktno. Krajnje subjektivno koristiliniju, boju, svetlost. Dela: Sahrana grofa Orgaza , 1586 g., platno, Santo Tome, Toledo, Španija Fray Felix Hortensio Paravicino , 1605 g., platno PROTOBAROKNI STIL Pojavio se oko 1520 g.

CORREGGIO (1589/94 – 1534 g.) Bio je fenomenalno obdaren slikar. Živeo je u Parmi i bio je pod uticajem Leonarda iVenecijanaca, Mikelanđela i Rafaela. Leonardovski sfumato je kombinovao sa venecijanskimosećajem za boju i fakturu. Tek od 1600 g. muse dive i cene njegovo delo do 1750 g. Dela: Uspenje Bogorodice , 1525 g., freska, kupola katedrale u Parmi, remek-delo iluzionističke perspektive,blistavo osvetljen prostor ispunjen likovima koji lebde Jupiter i Jo , 1532g., slika na platnu, jednak je duhovni i telesni zanos UMETNOST BRESCIE I VERONE To je oblast severnog ruba Lombardijske nizije. Umetnici, izvestan broj, oslanjaju naGiorgionea i Tiziana, ali imaju mnogo veće interesovanje za stvarnost sadašnjice – realisti. GIROLAMO SAVOLDO

Teži da svete događaje prikaže u okviru trošnih kuća i običnog naroda, to je bilakarakteristika i pozne gotike. Široki fluidni potezi kista odaju uticaj Ticijana. Punoća, svetlost je utcaj Geertgen tot Sint Jansa. Dela. Sv. Mateja , 1535 g. PAOLO CALLARI – VERONESE (1528 – 1588 g.) Najklasičniji umetnik svoga vremena. Bio je kolorista velike obdarenosti sa živim prikazom detalja i oblika. Severnoitalijanski realizam je dobio sjaj raskošne pozorišne predstave. Posle Tintoreta je n ajznačajniji slikar Venecije. Izbegava svaku vezu sanatpirrodnim. Dela: Hristos u Levijevoj kući , 1573 g., Venecija VAJARSTVO Vajari XVI veka ne mogu da se porede sa slikarima toga doba. Mikelanđelova divovskaličnost je obeshrabrila nove talente sa kraja XVI veka.Prva faza manirizma nije imala pandana u vajarstvu. Druga faza manirizma pojvljuje sena bezbrojnim skulpturama u Italiji i vanj nje. BENEVUTO CELLINI (1500 – 1571) Najpoznatiji umetnik druge fazr manirizma. Bio je firentinski zlatar i vajar. Pustolov.Oseća se uticaj Parmigianina. Dela: Slanik Fransoa I , 1539 – 1543 g., zlato i emajl, alegorično značenje kompozicije FRANCESCO PRIMATICCIO Cellinijev suparnik na dvoru Fransoa I. Dela: Dekoracija u štuku, Fontainbleau , 1541 – 1545 g. FRANCUSKA U Francuskoj se vajarstvo javlja pod Italijanskim uticajem i biva dominantan stil XVIveka. JEAN DE BOULOGNE (GIOVANI BOLOGNA) , 1529 – 1608 g.Radio je u Firenzi. On je italijanizirani francuz. Uradio je monumentalne skulpture umermeru velikih razmera uz mogućnost sagledavanja sa svih stana, što je do tad bilomogućno samo u bronzi. Divimo se disciplini, ali nema pravog patosa. Dela: Otmica Sabinjanke , 1583 g., mermer, Loggia dei Lanzi, Firenca

RENESANSA NA SEVERU U XV veku umetnici severno od Alpa ostaju ravnopdušni prema italijanskim stilovima iidejama. Ta izolacija naglo prestaje 1500 g. Na severu se javlja raznolikost pravaca u XVIveku koja je veća nego u Italiji. Uticaji su bili razni: ranorenesansni, visoko renesansni, maniristički. Reoformacija je mnogo neposrednije delovala na umetnost severno od Alpa,nego u Italiji. NEMAČKA Zavičaj reformacije, gdje su se odigrale glavne bitke “rata stilova”. MATTHIAS GRÜNEWALD (MATHIS GOTHARD NITHARTT– 1528 g.Pored Durera najznačajniji je umetnik rene sanse u Nemačkoj. Kao i El Greko postao jeslavan tek u našem veku. Od slikarstva pozne gotike preuzeo je osećanje za pokret (sve treperii kreće se kao da živi svojim životom). Grunewaldovi oblici su meki, elastični i meki. Svetlosti kolorit upotrebljava sa besprimerenom smelošću i prilagodljivošću. Skala njegovih boja bogata je i sa njenim raponom jedva se mogu meriti Venecijanci. Takođe je vrhunskiupotrebljavao obojenu svetlost. Dostigao je čuda pomoću svetlosti koja ni danas nisu prevaziđena. Poznavanje perspektive i fizička bujnost njegovih likova je italijanski uticaj. Bio je genije i arhitekta i slikar i inžinjer. Takođe je od Italijana nasledio individualistički duh.Dela: Izenhajmski oltar , 1510 – 1515 g., slika na drvetu, najznačajnije je delo, deluje silinom na nas koja je ravna silini Sikstinske tavanice Raspeće sa Izenhajmskog oltara , sjedinjuje vremena i večnosti, realnosti i simbolizam Blagovesti Koncert Anđela ( Apoteoza Marije)Vaskrsenje

ALBRECHT DÜRER (1471 – 1528 g.) Bio je protestant i najveći prdstavnik nemačke renesanse. Veoma je brzo stekaomeđunarodnu slavu. Još kao mlad posećuje Veneciju 1494 – 1495 g. za njega je renesansaimala bogato značenje. Prihvatajući italijansko mišljenje da likovne umetnosti spadaju uslobodne umetnosti, on je prihvatio ideal umetnka kao plemića i humanističkog naučnika.Bio je najveći graver svog doba i vršio je velik uticaj svojim drvorezima i gravuramakoji su kružili čitavim zapadnim svetom. Njegovi drvorezi imaju preciznu raščlanjenostzrelog grafičkog stila. On je reprodukovao razne umetnike. Bio je prvi umetnik očaran svojim portretom.On je u slikarstvu, kao i u grafici pretežno umetnik crtanja. Lepotu oblika i materije Direr segladava u jasnoj, nepomućenoj liniji, u spletu i tkanju linija. Dela. Italijanske planine , 1495 g., akvarel Četiri jahača Apojkalipse , 1497 - -1498 g., drvorez, Autoportret , 1500g., slika na drvetu Adam i Eva , 1504 g., gravura Vitez, Smrt i Đavo , 1513 g., gravura Četiri Apostola , 1523 – 1526 g., slika na drvetu LUCAS CARNACH STARIJI (1472 – 1553 g.) Danas je poznat po svojim portretima i čarobno naslikanim mitološkim prizorima.«Ekspresionistički manirizam». Dela: Parisov sud , 1530 g., slika na drvetu Rapeće , 1503 g., slika na drvetu ALBRECHT ALTDORFER (1480 – 1538 g.) Bio je bavarski slikar, nadareni pejsažista. Naslikao je najraniji “čist” pejsaž Dobar je poznavalac perspektive i italijanskog slikarskog rečnika. Njegove slike pokazuju neobuzdanumaštu. Dela: Bitka kod Isa , 1529 g., slika na drvetu, ptičija perspektiva, bitniji je pejsaž HANS HOLBEIN MLAĐI (1497 – 1453 g.) Iz Augsberga. Predstavnik je “linearnog stila”, kao i Direr. Istražuje dekorativne vrednostilinije i površine. Bio je dvorski slikar Henrija VIII. Pokazuje izvanredno interesovanje za jasnoću detalja. Poznat je i kao portretista. Dela: Erazmo Roterdamski , 1523 g., portret na drvetu Henri VIII , 1540g., portret na drvetu, nepogrešiva karakterizacija nemilosrdne i tiranske ličnosti ENGLESKA NICHOLAS HILLIARD (1547 – 1619 g.) Bio je zlatar koji se specijalizovao u minijaturnim portretima na pergamentu. To su tzv.“portable portreti”. Oni su izmišljeni još u antici, a oživljeni su u XV veku. Koristiravnomerno osvetljenje i preterano, brižljivo urađene detalje. Dela: Mladić među ružama , 1588 g., slika na pergamentu HOLANDIJA Holandsko slikarstvo XVI veka, usled teške istorijske političko-verske krize, nije ravno po sjaju slikarstvu XV veka. Prihvatanje italijanskih elemenata je bilo sporije nego u Nemačkoj. U doba 1550 – 1600 g. Holandija je dala najveće slikare severne Evrope i porednemira u zemlji, koji su utrli put velikm holandskim i flamanskim majstorima sledećeg veka – u baroku.Dva glavna nastojanja karakterišu Holandsko slikarstvo XVI veka:asimilacija italijanske umetnosti od Rafaela do Tintoretarazvoj repertoara tema koje će dopuniti, a eventualno i zameniti tradicionalne religiozne teme(pejsaž, mrtva priroda, žanr-scene – prizori iz svakodnevnog života) PIETER AERTSEN Bio je pionir samostalne mrtve prirode. Dela: Mesarnica , 1551 g., slika na drvetu PIETER BRUEGEL STARIJI (1525/30 – 1569 g.)Jedini je genije među holandskim slikarima. Slikao je pejsaže i žanr-scene. Njegovo interesovanje za narodne običaje i svakidašnji život prostih ljudi proizašao jeiz jednog složenog filozofskog stava. No je bio visoko obrazovan, prijatelj humanista i prijatelj Habsburškog dvora. Nikada nije radio za crkvu, a i kad je radio religiozne teme bilesu dvosmislene.Putovanje na jug 1552 – 1553 g, u Rim, Napulj i Mesinsku prevlaku prouzrokovalo jedivne pejsaže

posebno alpskih predela.Koristi monoton kolorit, i minimum oblikovanja i senki. Perspektiva je smela, akopozicija je monumentalna i uravnotežena. Dela: Seljačka svadba , 1565 g., slika na drvetu Povratak lovaca , 1565 g., slika na drvetu Slepac vodi slepca , 1586 g., slika na drvetu VAJARSTVO Do 1520 g. italijanski uticaji su bili veoma slabi severno od Alpa. Renesansni stil senajpre i najviše razvio u vajarstvu Francuske. JEAN GOUJON Najsjajniji francuski vajar sredine tog veka. Rado je reljefe u Luvru. Oni su bogati ineplastični. Ljupki likovi podsjećaju na manirizam Cellinija. Dela: Reljefi sa česme Nevinih , 1548 1549 g., Pariz GERMAIN PILON 1535 – 1539 g. Najznačajniji je vajar XVI veka. Mnogo je naučo od Francesco Primaticcioa . ubrzorazvija sopstveni jezik, spojivši manirizam Fontainbleaua sa elementima antičke skulptureMikelanđela i gotičke tradicije. Njegova glavna dela su monumentalne grognice. Dela: Grobnica Henrija II , 1563 – 1570 g., St. Denis, Paris Ležeći kipovi kralja i kraljice (grobnica Henrija II) , patos i lepota koji traju i u smrt BAROK (1600 – 1750) Barok je poslednji, veliki evropski stil. Iako je , uglavnom, zapadnoevropski stil, on nema opšti zajednički karate kao renesansa ili manirizam. U baroku se nacionalneosobenosti jače ističu:u Italiji, Španiji i Flandriji barok je umetnost kontrareformacije (verskog karaktera, anaručilac je bila katolička crkva, sa temom da se izazove poštovanje i vrati vernik u crkvu) u Francuskoj, koja je pod Lujem XIV u XVII veku postala najizrazitiji primer apsolutističke monarhije , barokna umetnost se razvijala kao stroga klasicistička varijanta u Holandiji, građanskoj i protestantskoj, umetnost, a najviše slikarstvo izražava ukus buržoazije u prikazivanju malih i građanskih tema: pejsaž, mrtva priroda, žanr-scene i portretBarokni stil se razvio u Rimu krajem XVI veka iz umetnosti renesanse i manirizma, bez radikalnog prevrata. Barokna umetnost razvija i prenaglašava vrednosti visoke renesanse ,tako da one postaju nove vrednosti: simetrija renesansne slike se zamenjuje asimetijom nemamo dve (levu i desnu uravnotežene polovine slikesigurni i jaki smerovi – vodoravni i uspravni, karakteristični za visoku renesansu podređujuse u barokudijagonalnom i ovalnom usmeravanju . Takvim smerovima prostor se produbljuje, a presecanjem oblika okvira slike, prizor teži da nastavi i izvan nje nestaje renesansni odnos glavnih i podređenih delova, mnoštvo masa i oblika se međusobno prožimaju i prepliću , tako da delo ostavlja utisak kao celina , a ne kao pojedinost pojačava se izraz lica, dramatičan je, patetičan, a grimasa ide do neukusa. Pojačava se gestikulacijapojačava se odnos svetlo-tamno. Svetlo je neprirodno i veoma naglašeno, a senka je tamnai teška, ako je nešto naglašeno osvetljava se skulpture su jakih i izvijenih pokreta. U izrazu lica se iskazuju jake strasti: zanos, bol,mržnja. Pod uticajem pozorišne i scenske umetnosti u vajarstvo ulaze patetika i teatralnostdekorativnom skulpturom su ukrašeni zidovi, oltari, balkoni, stepeništa i nameštaj. Najčešćese radi u štuku, bronzi, raznobojnom mermeru, pozlaćuje se i boji radi sjaja i živopisnosti prepliću se arhitektura, skulptur i slikarstvo i čine jedinstveno delo. BAROK U ITALIJI U italijanskom baroku teži se naturalizmu i patetičnosti .Postoje dve velike škole: Rimska (Karavađo) – realistični pristup Bolonjska (Anibale Karači) – kolasični pristup SLIKARSTVO MICHELANGEL O MERISIA DA

CARAVAGGIO (1571 – 1610 g.)

1593 g. dolazi u Rim. Predstavnik je rimske škole. Bio je beskompromisan revolucionarnirealista. Njegov realizam je brutalan i surov – odgovara izraz naturalizam. Zagovarao je povratak prirodi sirovoj i ružnoj. Zanima ga stvarnost tela, masa izapremina. Njegove knjige su svetovno-hrišćanske , netaknute teološkim dogmama, a isto seobraćaju i katolicima i protestantima. Teloške teme su prikazane u svetovnom ambijentu .Radi u novom obliku svetlo-tamnog, snažni chiaroscuro=Stil Tenebrozo, tamno., mračno.To je tzv.stil podrumskog osvetljenja. Figure postavlja u jako zamračenu atmosferu koju reflektorski osvetljava odozgo i puštaveštački mlaz svetlosti na glave ličnosti, koje najboljeobrađuje.Daje utisak velike plastičnosti pomoću kontrasta jako tamnih i jako osvetljenih masa.Veštačko svetlo daje njegovim slikama veliku dramatičnost. Potpuno izbacuje pozadinu, pretvarajući je u tamnu masu. Figure gusto grupiše, a komponuje po takonu dijagonaliteta, suprotno renesansi. Karavađizam je tamno slikarstvo, jakih kontrasta, dramatične kopozicije i velikih emocija.Uticao je na mnoge umetnike širom Evrope. Dela: Pozivanje Sv. Mateje , 1597 – 1601 g., crkva S. Luigi dei Francesci, Rim Raspeće Sv. Petra , 1600 – 1601 g., Cerasijeva kapelica, Santa Maria del Popolo, Rim ANNIBALE CARRACCI (1560 – 1609 g.) Bio je više reformator, nego revolucionar. Predstavnik je Bolonjske škole. U Bolonji sa još dva člana svoje porodice 1580 g. Stvara antimaniristički stil. 1595 g. dolazi u Rim. Spajaklasične i savremene osobine u slikarstvu. Na njega utiče Mikelanđelo, kopozicijsko rešenje,kao i Rafaelo i Venecijanci. U poređenju sa Karavađovim religioznim slikama, on nemasavremenih odela, ni osećaj za tkanine i nema dramatike svetlosti. Njegove slike su doterane: Freska na tavanici palate Farnese , 1597 – 1601 g.Rim, Beg u Egipat , 1604 g., Rim, pejsaž «civilizovan», likovi su manje važni, delo koje najavljuje pejsaže Nicolasa Poussina i Claudea Lorraina GIOVANNI FRANCESCO BARBIERI – GUERCINO (1591 – 1666 g.) U njegovim slikama je dostignut vrhunac dinamizma baroknog stila. Na njegovimfreskama, na tavanicama, arhitektonska perspektiva kombinovana sa slikarskim iluzionizmomCorreggia i jakom svetlošću i bojom Tiziana, pretvara čitavu površinu u jedan bezgraničan prostor. Likovi proleću kao da ih nose stratosferski vetrovi. Dela: Aurora , 1621 – 1623 g., detalj stropne freske Vila Ludovisi, Rim VAJARSTVO U vajarstvu se kombinuju razni materijali: kamen, raznobojni mermer, bronza, a u obradise često mešaju glatke, krajnje polirane površine sa grublje obrađenim površinama. Tako seobradom postižu i najzahtevniji efekti: tkanina, svila, vuna, sjaj u očima i dr. GIANLORENZO BERNINI (1598 – 1680 g.) Bio je najveći barokni vajar XVII veka. Kao kiparev sin bio je pod uticajem antičkegrčke i rimske umetnosti, kao i talijanskih majstora XVI veka. Bio je vajar i arhitekta.Zahvaljući njemu zavladao je barokni stil u vajarstvu. II generacija je burnija (sa kontrastima koji stvaraju napetost, Tizianov način boja, tipičan potez) FRANS HALS (1580 – 1666 g.) Bio je predstavnik Harlemske slikarske škole. Bio je portretista. Slikajući model, Halsnije isticao njegove stalne osobine, već realnost trenutnog izraza, pokreta i osvetljenja sa živoizraženim karakteristikama. On je «slikar osmeha».U ranim delima se oseća uticaj Rubensa, dok je zreli stil kombinacija Rubensove snage iširine, sa usresređenošću u «dramatičnom trenutku» - karavađovski uticaj. On slikaspontanim širokim potezima kista koji njegovim slikama daje utisak skice. Pastozna faktura, brzi potezi kista, interesovanje za trenutno, čini da njegove slike deluju neposredno, akoisečak iz života i kao trenutna impresija viđenog. On je preteča impresionizma. Dela: Veseli pijanica , 1627 g., slika na platnu, Državni muzej Amsterda Malle Babbe , 1650 g. Članice Upravnog odbora u Domu staraca u Harlemu , 1664 g., Muzej Fransa Halsa, Haarlem REMBRANDT VAN RIJN (1606 – 1669 g.) Bio je najveći genije holandske umetnosti. Bio je slikar, crtač i bakropisac . PristalicaKaravađa i najbarokniji majstor među holanđanima. Preokupiran je portretom (uradio jeoko 80-tak autoportreta). U centru pažnje mu je odnos između ljudske figure i prostora.Prostor je neutralan. Ličnosti ne miruju, nego su uvek u nekoj akciji.Radio je mitološke teme, grupne

portrete, dok pejsaže radi tek u zrelom dobu. Svetlost na Rembrandtovim slikama ne dolazi iz jednog određenog ugla, ona zrači iz samih boja, čiji je pigment nanosio čas u debelim, ispupčenim, čas u tankim, prozirnimnamazima. Subjektivni tretman svetlosti dostiže krajnju slobodu u poznijim delima. Onfenomenalno gradira svetlost. Svetlost obasjava lica, eksperimentiše sa različitimosvetljenima lica. Razvojne tri etape njegove ličnosti obeležavaju njegova tri dela: I etapa- Noćna straža, II etapa- Čas anatomije, III etpa- Suknari. I etapa– je eksperimentalan stil. Naročito ispituje svetlost, tj. kako ona ističe oblike. Njegove najranije slike (Lajdensko doba, 1625 – 1631 g.) su malih dimenzija, dubokorealistične i jako osvetljene. Mnoge od njih obrađuju starozavetne teme, koje je slikar tokomsvog veka najviše voleo. II etapa– 1631 g. dolazi u Amsterdam ,1636g. razvija stil visokog baroka, bestidno prerušen, teatralan i dramatičan. Stvara dramatične dubine u slici, daje dublji smisao svetlo-tamnom. Izraz je ličniji.Tada je bio najtraženiji slikar portreta i veoma imućan čovek. III etapa– posle 1650 g. nakon desetogodišnje krize (dosta je osiromašio) i unutrašnjenesigurnosti, njegov stil izbegava retoriku visokog baroka i zamenjuje ga lirskomistančanošću i slikarskom širinom. Produbljuje psihološku studiju i postaje iskren isamoanalitičan.Kaografički umetnik Rembrandt stoji odmah iza Direra. Kao i kod ostalih umetnikaXVII veka, najčešće njegovi drvorezi i bakrorezi predstavljaju reproduckije. Radi sakiselinom u kombinaciji sa suvom iglom.Umro je siromašan i nepriznat. Dela: Tobija i Ana sa jaretom ,1626 g., slika na drvetu, kolekcija baronice Bentinck, Pariz Čas anatomije dr. Tulpa , 1632 g., Mauritshuis, Haag Oslepljivanje Samsona , 1636 g., Institut Staedel, Frakkfurt Noćna straža , 1642 g., Državni muzej, Amsterdam Hristos propoveda , 1652 g., gravura Poljak na konju , 1655 g., zbirka Frick, NY Jakov blagosilja Josifove sinove , 1656 g., slika na platnu, Galerija slika Kasel Čas anatomije dr Deymana , 1656 g., ulje na platnu, Rijkmuseum, Amsterdam Povratak bludnog sina , 1665 g., Muzej Ermitraž, Lenjingrad JAN VERMEER VAN DELFT (1632 – 1675 g.) Najčešće je radio žanr-scene na kojima najčešće prikazuje kućne enterijere i likove,najčešće žene, obično zabavljene nekim poslom i razbibrigom. U enterijeru Vermer prikazuje jednu ili dve figure prilikom slikanja, čitanja pisma, sipanja mleka, sviranja ilistavljanja ogrlice. Njegovi enterijeri odišu osećajem vedrine zbog čistih boja i senzualne,izvanredne svetlosti. Nijedan slikar posle Van Eycka nije video tako intezivno kao Vermer. On opaža stvarnostkao mozaik obojenih površina. Vermer ističe kontrast toplih i hladnih boja, kontrast različitihfaktura predmeta, širenje i rasipanje svetlosti od njenog izvora. Dela: Devojka sa turbanom , 1660 – 1663 g., Mauritshuis, Hag Pismo , 1666 g., slika na platnu, Državni muzej Amsterdam Astronom , 1668 g., Louvre, Paris Čipkarica , 1669 – 1670 g., Muzej Luvr, Pariz

BAROK U FRANCUSKOJ (klasika XVII veka) Od 1624 – 1642 g. je vladao Luj XIII (kardinal Rišelje).Od 1643 – 1661 g. je vladao kardinal Mazaren (Luj XIV je bio meloletan).Od 1660 – 1685g. je vladao Luj XIV, ovaj period je bio vrhunac vladavine i apsolutizma.Za vreme Luja XIV Francuska postaje najmoćnija nacija u Evropi na vojnom i kulturnom polju. Krajem XVII veka Pariz zamenjuje Rim kao metropola likovnih umetnosti.U umetnosti Francuske XVII veka nema baroka. Razlozi su: 1) kraljevski apsolutiza – Luj XIV je nametnuo svoj ukus, 2)postojanje tradicionalnog manirističkog duha– publika nije spremna za nove ideje, 3) nije bilo kontrareformacije. Ovaj period u francuskojumetnosti Francuzi nerado zovu barokom. To je za njih Stil Luja XIV. Oni umetnost iknjiževnost toga doba zovu «klasičnim», kao paralela Rimskoj renesansi i Periklovoj Ateni. Naziv klasičan ima tri značenja:sinonim za «vrhunsko ostvarenje»takmičenje forme i sadržine Klasične antike i Visoke renesansesvojstvo

uravnoteženosti i uzdržanosti. Vladao je osećaj za meru, pa se nisu mogli razviti prenaglašeni i kitnjasti barokni oblici.«Klasicizam» Francuske XVII veka je vek kulturnog uzdizanja. To je epoha Luja XIV,vreme čuvene Versajske uglađenosti, reprezentativne umetnosti dvora. Taj klasični dvorskistil proistekao je iz tradicije XVI veka u Francuskoj. Razlikuju se dva perioda: Stil Luja XIII, Stil Luja XIV(Versajska umetnost, koja prestaje 1690g.)Što se likovnih umetnosti tiče, XVII vek u Francuskoj nije onoliko značajan, koliko uŠpaniji, Italiji, Holandiji i Flandriji.U slikarsrvu ovog perioda svuda se oseća italijanski uticaj u dva pravca: Rafaeliti (umetnost pod uticajem Rafaela:Nikola Pusen, Klod Loren) Karavađovci (po ugledu na Karavađa: Žorž de La Tur) GEORGES DE LA TOUR (1593 – 1652 g.) Karavađovski uticaj se oseća samo po koncepciji osvetlenja. La Tour se bavio efektimasvetla, ali za razliku od Karavađa, on u središte slike stavlja izvor svetlosti– veštački, koji je vidljiv (sveća, baklja i sl.). slika scene u noći i mraku, sa jakim kontrastima svetlih i tamnih(osvetljenih) partija.On jerealista, ali nije naturalista. Originalan je u shvatanju forme (nema anatomskihdetalja). Forma je geometrijski pročišćena, telo svodi na detalje lopte, kupe, valjka.Slika verske teme, kao da se radi o temama iz svakodnevnog života, tako da bi se moglo pomisliti da radi žanr-scene. Kolorit je sveden, tj. na tamnoj podlozi kontrastira crvenetonove. Dela: Magdalena Pokajnica , 1640 – 1644 g., ulje na platnu, Metropolitan museum, NY Josif drvodelja , 1645 g., Luvr, Pariz BRAĆA LE NAIN Antonie, Louis, Mathieu– još kao mladi rade u Parizu. Radili su portrete, religiozne imitološke teme. Njihova dela se izdižu iznad žanr slike. Dok su holandske žanr-scenesatirične i humoristične, Louis Le Nain im daje ljudsko dostojanstvo i monumentalnu težinu.Bili su i pod Karavađovskim uticajem. Dela: Seljačka porodica , 1640 g., Luj Le Nain, Louvre, Pariz Seljački obed , 1642 g., Luj Le Nain, Luvr, Pariz, NICOLAS POUSSIN(1594 – 1665 g.) Nikola Pusen je bio najistaknutiji predstavnik klasične umetnosti. Skoro čitavo jevreme radio u Rimu, a bio je učenik i Venecijanske škole. Između 1630 – 1640 g. napuštabarokni stil i prihvata strogo klasični. 1640 g. dolazi u Pariz, a 1642 g. odlazi u Rim i tamoostaje. Komponuje po horizontalama i vertikalama, što su odlike Renesanse i Klasicizma, anema baroknih dijagonala. Svetlost je ravnomerno raspodeljena na slici, a koristi jak kolorit.Ima osećaj za meru, jasnoću i red. u njegovom delu je sve namerno i sračunato. Teme su mu: mitološke, biblijske scene i pejsaži koje spaja sa mitološkim. Forme pejsažasu idealizovane, drveće je brižljivo postavljeno.Cilj slikarstva po njegovom mišljenju je da predstavi ozbiljna i plemenita ljudskadela. Ona se moraju prikazati na logičan i sređen način, ne onako kako bi se stvarno dogodilo,nego onako kako bi se dogodilo da je priroda savršena. U tu svrhu umetnik treba da teži zaopštim i tipičnim, treba da izbegne jeftina sredstva, kao što su žive boje, i da naglasi oblik ikompoziciju.Pre Pusena niko ne podvlači takvu bliskost slikarstva i književnosti. Dela: Cefalus i Aurora , 1630 godina, narodna galerija, London Otmica Sabinjanki , 1636 – 1637 g., Metropolitan museum, NY Pejzaž sa pogrebom Fokiona , 1648 g., Luvr, Pariz CLAUDE LORRAINE (1600 – 1882 g.) Klod Loren je bio pejzažista. Radio je «idilične» vidove pejzaža. Takođe, provodi skoročitav život u Rimu i sa puno ljubavi istražuje predele Kampanje, okoline Rima. Praveći bezbrojene crteže na licu mesta koji služe kao građa za njegove slike, u kojima ne teži zatopografskom tačnošću, već pruža poetsku suštinu predela ispunjenim oblicima antike.Slike su doterane i udešene sa arhitekturom koja je pomalo neprijatna i sa figurama koje je zapostavljao. Pejzaži imaju nestvarnu svetlost koja obasjava prostor, magličasto svetlo koje preliva atmosferu ranog jutra ili popodneva. Taj interes za svetlost, dovodi kasnijeimpresionizma. Svetlo izbija iz pozadine slike. Prostor se prostire ravnomerno i dah nostalgijelebdi nad takvim vidicima. Dela: Pejzaž sa Apolonom i Merkurom, 1645, galerija Doria Pamphili, Rim Pejzaž iz Kampanje, 1650, crtež tušem, British museum, London Pastorala , 1650. g., bakrorez VAJARSTVO Do zvaničnog stila u vajarstvu –«Kraljevski stil» dolazi se kao i u arhitekturi.

Bernini vaja bistu Luja XIV koja biva odbačena kao suvišno dinamična da bi sačuvaladostojanstvo kralja. Konjaničke statue Luja XIV koje se kasnije postavljaju širom Francuske bivaju srušeneu vreme francuske revolucije, koje znamo sa reprodukcija i modela koji deluju ukočeno.Barokna svojstva se ističu u plastičnom modelovanju, kraljev plašt je nošen vetrom u poređenju sa njegovim antičkim prototipom. FRANCOIS GIRARDON Radiomodele Luja XIV i statue u Versaju. Klasicista. ANTONIE COYSEVOX Lebrun ga je zaposlio u Versaju. Približio se baroku u arhitekturi onoliko koliko mu jeLebrun dozvolio. Realiza i utančanost lica. Dela: Veliki reljef u štuko-malteru u Salonu rata u Versaju PIERRE PUGET (1620 – 1694 g.) On je najveći i najbarokniji vajar 17 veka u Francuskoj. Kompozicija mu je uzdržanijaod Berninijeve. Radio je rafinirane reljefe. Dela: Milo iz Krotone , 1671 – 1683 g., mermer, Luvr, Pariz Tokom cele antike srednjeg veka i renesanse umetnici su učili šegrtovanjem, ali kad sulikovne umetnosti dobile status «slobodnih umetnosti» umetnici su hteli da praksu potkrepeteorijskim znanjem. U tu svrhu se osnivaju umetničke akademije. Prva takva se pojavila uItaliji u drugoj polovini XVI veka, a Kraljevska akademija slikarstva i vajarstva u Parizu1648 godine ROKOKO (XVIII vek) FRANCUSKA 1648godine u Parizu se osniva Kraljevska akademija slikarstva i vajarstva. Učenje uakademijama se zasnivalo na klasicima, Rafaelu, Pusenu. Od 1663 g.Lebrunpostaje njen direktor. Tad centralnu kontrolu nad likovnim umetnostima vrše Colbert i Lebrun., ne samozahvaljujući novcu, već i novom sistemu školovanja u odobrenom stilu.Krajem XVII veka javljaju se dve struje na akademiji povodom spornog pitanja crteža i boje: «Konzervativci»– crtež stoji iznad boje , koja deluje na čula «Rubensovci» -boja je bitnija od crteža jer je vernija prirodiLebrunov autoritet opada, 1715 g. umire Luj XIV, a sa tim je savladana diktatorska moć akademije. 1717 g. «Rubensovci» su izvojevali definitivnu podbedu, kada je u akademiju primljen Vato, na osnovu svog «Hodočašća na Kiteru». Svuda se oseća uticaj Rubensa ivenecijanaca.Inače, umetnost XVIII veka u Francuskoj se dosta razlikuje od XVII veka. Ona više nijemonarhistička ni versajska. Više se ne radi za « Kralja Sunca», već za novu klijentelu – obogaćenu buržoaziju, krupne trgovce. Pariz, iz kog se za vreme Luja XIV umetnost preselila u Versaj, ponovo postaje centar.Umetnost rokokoa se javlja posle smrti Kralja Sunca i traje do 60-tih godina XVIII veka.Zovu ga i stilom Luja XV. Rokoko= vesela dekoracija pećina školjkama i kamenjem.Slikarstvo rokokoa je stvorilo novi stil inspirisan Rubensom i venecijancima. To su galantneslike sa prizorima pastoralnih zabava, svakodnevnog života i scena iz pozorišta. Grupemuškaraca i žena u nestvarnim, idiličnim pejzažima udvaraju se rečima, igrom i muzikom.Radi se i portret. Boje su svetle, ružičasta i plava, nanete u sitnim mrljama lakim dodiromčetkice sugerišu oblike pokret i atmosferu. Ovo slikarstvo pokazuje ukus visokog pariskogdruštva za vreme Luja XV,društva zabave i dokolice. Tada i francuska aristokratija teži za lakom zabavom, ljubav je neobavezna-flert, lišena dubine i strasti. Sve je lako, neobaveznoi površno. Slike su malih formata. Umetnost teži da osvoji posmatrača, puno je površnelepote i elegancije. Bitna jedopadljivost. Nova tehnika u slikarstvu je pastel. Slikarstvo jeljupkoičulno, bez emocionalne dubine. JEAN–ANTOINE WATTEAU (1684 – 1721 g.) Antoan Vato je tvorac i tipičan predstavnik rokokoa stila. Pod uticajem je Rubensa,koristi njegovu paletu boja, gradi slike svetlošću i bogatim koloritom, konture ne postoje.Teme sufetes galantes– galantne zabave (uvodi ih na Akademiju) ljudi iz visokog društva i pozorišne glumice u vrtu.Stavio je eleganciju iznad lepote i dopadljivost iznad snage. Njegovi pejzaži podsećaju na pozorišne kulise. Svet posmatra kao «pozorište prirode» ukom pripadnici mondenskih društvenih krugova uživaju u dokolici. Dela: Hodočašće na Kiteru , 1717 g., Slika na platnu, Luvr Pariz, na osnovu nje došao na Akademiju, mada je slikarušila sva akademska pravila.

L'indifferent ( Nonšalantni mladić ), 1717 g., Slika na platnu Luvr, Pariz FRANCOIS BOUCHER (1703-1770 g.) Bio je pod uticajem Vatoa i ljubimac Markize Pompadour (1721 – 1764) -ljubavnicaLuja XIV, koja je imala veliki uticaj na dvorsku umetnost i po kojoj je umetnost razvijeg baroka dobila ime stil Pompadur .Bio je i dvorski portretista .Slika vedra životna zadovoljstva, često prelazeći granicu dobrog ukusa. Ima težnju da sedopadne. Radio je i mnoge mitološke predstave Venere, ženski akt. Najviše voli svetloružičastu i plavu boju. Slike mu se graniče sa pornografijom. Radio je portrete, pejzaže,dizajnirao je porcelan tapiserije, radio je scenografije. Dela: Gospođa de Pompadour , 1756 g., Alte Pinakothek, Minhen Porodica za doručkom , 1739 g., Luvr, Pariz JEAN BAPTISTE SIMEON CHARDIN (1699 – 1779 g.) Žan Batista Šarden-ov stil se uslovno može nazvati rokokoom. On sadrži flamanski realizam. Počeo je kao slikar mrtve prirode, a kasnije i prizora iz građanskoga porodičnogživota. Bio je majstor i žanr-scena i mrtve prirode.Suprostavlja se rokokou i pod uticajem holandskog slikarstva (bio je realista) slika slike izživota običnih ljudi.Preovlađuju smeđi i zagasiti tonovi. To su skromna platna sa toplim ružičastim tonovimauz prigodan naturalizam. Dela: Kuhinjska mrtva priroda, 1730 – 1735 g., Ashmoleov muzej Oxford0 Guvernanta , 1738 g., Kanadska nacionalna galerija, Otava Povratak sa pijace , 1739, slika na platnu Luvr, Pariz JEAN HONORE FRAGONARD(1732 – 1806 g.) Od svojih dvaju učitelja Bouchera i Chardina, veći uticaj na njega Buše. Sa nadahnutom lakoćom, spontanošću stila i elengatnom pristupu temama udahnjuje nov život pokreturokokoa.Slika brzim pokretima kista sa nanošenjem bogatih slojeva boje. Odlučno postupanje sa bojom i snažan naturalizam podsećaju na Halsa i Rembrandta, a slike mu prikazuju prekrasne pastoralne predele, erotske prizore i ljubavne susrete.Fragonard je nadživeo svoju eru , njegove slike izlaze iz mode približavanjemRevolucije. Umro je siromašan i zaboravljen. Dela: «Kupačice» 1765 g., slika na platnu, Luvr, Pariz, spontanost podseća na Rubensa. Elipsasti pokret, jakaatmosferska magla. Muzika , 1769 g., ulje na platnu, Pariz Buđenje Ljubavi , 1771 – 1773 g., zbirka Frick, NY, naručila gospođa Barry – ljubavnica posle de Pompadour-ove. Sumrak , 1778 g., Luvr, Pariz

ENGLESKA Engleska arhitektura XVII veka u opštim crtama ide za razvojem francuske arhitekture.Oko 1700 godine, visoki barok pobeđuje klasicističku tradiciju, ali Engleska nikad nijeprihvatila rokoko koji je došao zanjim.Francusko rokoko slikarstvo ipak ima presudan, ali nepriznat, uticaj na engleskoslikarstvo XVIII veka i doprinosi osnivanju prve engleske slikarske škole posle srednjeg veka,od većeg značaja.Engleski slikari nisu prihvatili ekstravaganciju i lakomislenost, koje su kao tipične zarokoko, preovlađivale u Evropi. Pokazivali su veću sklonost ka formalizmu i naglašavali sutradiciju što u Engleskoj dovodi do ranog prihvatanja klasicizma, mada još uvek sa nekimvrednostima rokokoa, koji će prerasti u svojevrstan oblik romantizma. Najviše se radi portret, građanski i jednostavan i pejzaži. Slikarstvo je zasnovano na liniji,manja je plastičnost oblika. WILLIAM HOGARTH (1697 – 1764 g.) Radio je novu vrstu slika koje sam opisuje kao «moderne moralne teme». Bio je kritičar engleskog društva sa ironičnim humorom. On je verovatno prvi umetnik u istoriji koji je postao kritičar društva po svom sopstvenom pravu. Svojim «moralitetima» podučavavrlinama srednjeg staleža. Dela: Orgija– Prizor III iz puta razvratnika , 1734 g., Muzej Sir Joshua Sonaea, London THOMAS GAINSBOROUGH (1727 – 1788 g.) Gejnzboro je počeo da radi kao pejzažista, a završio kao omiljeni portretista toga doba britanskog viskog društva. Ima prozirnu tehniku i lakoću poteza. Dela: Robert Andrews i njegova žena , 1749 – 1750 g., ulje na platnu, Nacionalna galerija, London Gđa Siddons , 1785 g., ulje na platnu, Nacionalna galerija, London JOSHUA REYNOLDS (1723 –1792 g.)

Bio je predsednik Kraljevske Akademije od njenog osnivanja 1768 godine i protagoniste akademskog pristupa umetnosti, koje je stekao tokom dve godine provedene uRimu.U njegovom stilu se oseća uticaj venecijanaca, flamanaca i Rembrandta više nego što jehteo da prizna u teoriji.Većinu svojih portreta «oplemenjuje» aligorijskim dodacima ili prerušavanjima. Dela: Portret Johna Campbella , 1778 g., Dvorac Cawdor, Škotska Gđa Siddons ,kao muza tragedije , 1784 g., San Marino, Kalifornija Humanizam i renesansa raskidaju sa srednjevekovnom sholastičkomtradicijom. Obnavlja se zanimanje za jezik, književnost i čuda antičkog sveta. U Italiji se umetnici okreću rimskoj umetnosti,a u flamanskim gradovima Obnova se izražava u jačoj sklonosti ka naturalizmu . Iz spoja ova dva tumačenja se zapravo rodila modernaevropska umetnost. Svest o renesansi se rodila u Italiji. 1330 g. Petrarka

– italijanski pesnik ihumanista.Renesansa u arhitekturi se javlja ubrzo posle 1400 g.Renesansa
u slikarstvu se javlja oko 1420 g. istovremeno u Firenci i Holandiji, dok neki istoričari smatraju da počinje sa Đotom.Cilj renesanse nije bio da se dela antike podražavaju, već da se dostignu i prevaziđu. Homo universal je umetnik renesanse. On je i arhitekta i slikar i skulptor i pesnik i naučnik.Umetnik poseduje veliku individualnost, lični stil i izraz.Prvi je put spomenut termin renesansa u knjizi «Životi najslavnijih slikara, skulptora iarhitekata» Giorgio Vasaria (1511 – 1574 g.). Renesansa je prvi period u istoriji koji je svestan svog postojanja i koji je sam sebi dao ime. Postoji spremnost da se posumnja u tradicionalno verovanje i običaje. U umetnosti preovlađuje problem proporcije ljudskog tela, istražuje se pokret i perspektiva. Renesansa se deli na: RANA RENESANSA

– kraj XIV - početak XV veka ( 1495 godina).
VISOKA RENESANSA

– 1495 -1520 godine
MANIRIZAM (i drugi pravci) – 1525 – 1600 RANA RENESANSA NA SEVERU – POZNA GOTIKA SLIKARSTVO počinje u Flandriji 1420 godine . Naziv «pozna gotika» ne odgovara u potpunosti karakteru severnjačkog slikrstva XV veka.Za razlikuodItalijana oni nisu odbacili međunarodni stil, on im je polazna tačka. U Flandrijskom slikarstvu nema naglog raskida sa prošlošću. U očima Italijana pozno gotičko slikarstvo javlja se kao postmedijevalno. Prvu fazu slikarske revolucije u Flandriji odlikuju: neograničena dubina, stabilnost, povezanost i potpunost, dok slikari međunarodnog stila nikad nisu težili tolikoj doslednosti.Prvu fazu slikarske revolucije u Flandriji predstavlja jedan umetnik poznat kao: MAJSTOR I Z FLEMALLEUA To je verovatno bio Robert Campin. On je podražavao istinu i potpunu istinu. Svakom detalju pa i najmanjem daje maksimalnu konkretnost, individualni oblik i veličinu, boju,materijal, fakturu površine, stepen elastičnosti i tretman osvetljenja. Na svojim slikama čak pravi tačnu razliku između direktnog i difuznog osvetljenja.Smelo napuštanje tradicije (religiozne predstave nadprirodnih događaja iz simboličnihokvira stavlja u svakodnevni ambijent) nameće mu problem kako da svakodnevni ambijent ne bude trivijalan. Zato on koristi tzv. «prerušeni simbolizam», čime on svakoj pojedinosti naslicii daje simboličnu poruku. Majstor iz Flemallea se držao istovremeno realizma isimbolizma. Dela: Oltar Merode , triptih, slika na drvetu, 1425 – 1428 g., svakodnevni ambijent + prerušeni simbolizam (sveća,mišolovka i dr.) Dok je osnovna tehnika u srednjevekovnom slikarstvu bila tempera (mešavina finosamlevene boje sa razblaženim žumancetom), u poznoj gotici to je tehnika ulja. Ova tehnikaomogućava: bolji tonalitet, skale boja su elastičnije i prelivi su mekši i širi, omogućava tzv.«glazuru» - tanke providne premaze, pa sve do impasta (debele naslage guste teške boje),omogućuje baršunasto tamne prelaze, te žive prikaze (naturalistične) vidljive stvarnosti. Zatoflamanske majstore zovemo «očevima modernog slikarstva». Posle njih, ulje postajeosnovni medijum slikanja. BRAĆA HUBERT I JAN VAN EYCK Oni su usavršili razne efekte tehnike ulja. Optički efekat, «atmosferska perspektiva» je magličast zastor koji pravi vazduh, čini da nam udaljeniji likovi nejasnije izgledaju. Kad se približimo granici vidljivosti on ih sve prekrije. Takođe pozadina se

stapa sa nebom. Braćavan Eyck su prvi u potpunosti sistematski upotrebili atmosfersku perspektivu. Ona je za naše opažanje dubine prostora bitnija od linearne perspektive (prividno smanjenje dimenzija saudaljenošću). Meka, jasna svetlost razblažuje ivice senke. Oni su realisti skoro mikroskopski precizni. Dela: Ganski oltar , slika na drvetu, poliptih, 1432 g., najveći spomenik ranog flamanskog slikarstva Raspeće i Strašni Sud , 1420 – 1425 g. Čovek u crvenom turbanu , 1433 g.,slika na drvetu, Jan van Eyck Giovanni Arnolfini i njegova žena ,1434 g., slika na drvetu Jan van Eyck Triptih je osnovni oblik slike novog stila.Tek od Majstora iz Flemallea portret igra važnu ulogu u slikrstvu severa – realistično portretisanje. Pored donatora u sve većem broju srećemo nezavisne likove. U delu Jan vanEycka istraživanje stvarnosti i njeno prikazivanje pomoću svetlosti i senke je dostiglo granicukoja neće biti prevaziđena za naredna dva veka. ROGIER VAN DER WEYDEN On je treći veliki slikar flamanskog slikarstva. Ponovo je obuhvatio osećajnu dramatiku – patos gotičke umetnosti. Uči od prethodne dvojice slikara. Više ga interesuje svet ljudskihosećanja, nego spoljašnji vid događaja. Rogierova umetnost je opisana kao fizički čistija iduhovno bogatija od Jan van Eyckove, pa je postala uzor mnogim umetnicima. Sve ovo štovaži za Rogierova religiozna dela, važi i za njegove portrete. Kod njih nenaglašava neke crte,a ističe druge da bi naglasio karakter. Dela: Francesco d'Este, portret na drvetu, 1455 g. Skidanje sa krsta , slika na drvetu, 1435 g. HUGO VAN DER GOES On je Rogierov sledbenik. Nesrećni genije, tragično je završio, umro je kao fratar. Dela: Portinarijev oltar , 1476 g., poliptih, slika na drvetu, na njemu se vidi Goesovo interesovanje za nadprirodno, javljaju se razlike u veličini figura GEERTGEN TOT SINT JANS Holanđanin. Snažna realnost teme. Likovi su blagi i uproščeni. Dela: Rođenje Hristovo, 1490 g., slika na drvetu, ideja ponoćnog rođenja HIERONIMUS BOSCH Holanđanin. Dela puna tajanstvenih i naizgled iracionalnih prizora. Dela: Vrt uživanja , triptih, slika na drvetu, 1500 g., čudno iracionalno delo kao iz sveta snova. Egzotične životinje ali ihibridna i deformisana čudovišta. Osnovna dvosmislenost vrta: u prikazu grešnog čovečanstva ima čednosti, pačak i čudno poetske lepote. CONRAD WITZ Iz Basela je. Dela: Petrov ribolov , 1444 g., slika na drvetu, prikazan optički izgled vode, to je najraniji «portret» pejsaža. Avinjonska Pieta je najčuvenija francuska slika XV veka, slika na drvetu, 1470 g..Slikarstvo XV veka severno od Alpa možemo nazvati «prvi vek slikarstva na drvetu». VAJARSTVO Vajari su često bili i slikari, pa su figure često i reprodukovali sa svojih slika. Tako je bilodo 1500 godine. Najkarakterističnija dela vajara «pozne gotike» su drveni oltari u oblikuškrinje, često ogromnih dimenzija i neverovatno zamršenih detalja. Dela: Anđeo koji lebdi , 1518 g., crkva St. Lorenz, Nurnberg, Veit Stosz Krunisanje Bogorodice , 1471 – 1481 g., drveni oltar, parohijska crkva St. Wolfgang, Austria, Michael Pacher

GRAFIČKA UMETNOST Severno od Alpa razvila se štamparska veština ne samo za knjige već i za slike. Najraniještampane knjige pojavile su se u oblasti Rajne 1450 god..(a Gutenberg?) Drvorezi sa početka XV veka su drvene ploče sa kojim su se štampale slike. Rani drvorezi imaju ornamentalnu šemu. Konture su izvedene jednostavnim punim linijama.«Block-buch» su popularne slikovnice u XV veku. Čine kombinaciju slike i teksta.1450 god. su se pojavila metalna slova.Gravure oko 1430. godine su modelovane finim šrafiranim linijama. Prvi graveri su bilizlatari. Može se pratiti individualni stil. MARTIN SHONGAUER (1430 – 1491. godine)Bio je poznati štampar i slikar koji je stekao međunarodnu slavu. Njegove gravure imajusloženu kompoziciju, prostornu dubinu i bogatstvo fakture. Neobuzdana izražajnost iformalna preciznost, snažni pokreti itd u delu: Iskušenje Sv. Antonija(1480 – 1490. godine), gravura. MAJSTOR HAUSBUCHA Njegovi otisci su mali, intimne atmosfere i spontani, gotovo da su skice. Svoje crteže u bakarnu ploču je urezivao finom čeličnim iglom– tehnika «prost bod». Ova tehnikadozvoljava veoma tanke linije, kao perom. Ona dopušta meke, vazdušaste efekte, baršunastesenke i drug koje se rezaljkom ne mogu postići. Dela: Sveta Bogorodica , 1480 – 1490. godine, suva igla RANA RENESANSA U ITALIJI Rana renesansa se razvila u Firenci – «Novoj Atini» kao jedan vid borbe protivMilanskog vojvodstva, koje je htelo da je osvoji. Likovne umetnosti su smatrane bitnim za podizanje firentinskog duha i one dobijaju status slobodnih umetnosti. Umetnik više nijezanatlija kao do tad, već je čovek mislilac, obrazovan, u društvu naučnika i pesnika. Razvilesu se dve vrste umetnika: tip svetskog čoveka i tip usamljenog genija, ćudljivog osobenjaka. VARSTVO Vajarstvo se služilo primerima antike više nego druge umetnosti. Antički primeridirektno utiču na renesansu. U XV veku i pored crkvenih zabrana počela se izučavatianatomija. Što se tiče klasične nagote, gde se god srećemo sa nagim telom od 800 – 1400godine možemo reći da počiva iz klasičnog izvora. U XV veku ponovo se otkriva čulna lepota akta. Masvnost i monumentalnost sasvim prevazilazi okvire srednjovekovne skulpture. Sjedinjuju se klasični oblik i sadržina. Umetnost rane renesanse za razliku od pozne gotike teži stavu prema ljudskom telu koji je bio sličan klasičnoj sredini.Vajarstvo rane renesanse u Italiji je delovalo kao zbir različitih pojedinaca.Zadnji deo statue obrađuje se kao i prednji. Primećuje se uticaj antike u dobroj proporciji, položaju, kopoziciji, detalju. Primetan je uticaj i romanike i gotike.Za vreme renesanse skulptura se odvaja od arhitekture, mada postoje i dela vezana zaarhitekturu. Obnavlja se antički duh, polazi se od prirode i proučava se anatomija. LORENCO GHIBERTI Dela: Rajska vrata , 1435 g., reljef, pozlaćena bronza, krstionica Firenca NANNI DI BANCO Prevazilazi srednjevekovni klasicizam. Sjedinjuje klasični oblik i sadržinu. Dela: Četiri sveca, 1410 – 1414 g., mermer, crkva Or San Michele,Firenca Uspenje Bogorodice , 1420 g., reljef, Porta della Mandorla DONATELLO (1386 - ) On je najveći vajar Italije posle Mikelanđela. Učio je kod Ghibertija. Rešio je većinu problema u vajarstvu. Njegova najbolja dela su rađena u bronzi. Težio je jačanju realizma i pristupačnosti umetničkom delu, što postiže dajući svojim figurama izraženija lična obilježja.U njegovom realizmu neki vide prefinjenost. Preuzima oblike iz prirode, ne idealizuje ihtoliko, a likovi su realistični i brutalni. Služi se kontrastima svetlosti i senke. Kroz izraz lica postiže unutrašnju dinamiku. Vlada perspektivom i naglašava treću dimenziju. Krajnjiindividualizam Donatelovog stila potvrđuje činjenicu usamljenog genija. Dela:

Sv. Marko, 1411 – 1413 g., mermerna statua, crkva Or San Michele,Firenca, prva statua posle antike saklasičnim kontrapostom Sv. Đorđe, 1415 – 1417 g., mermerna statua, crkva Or San Michele,Firenca Prorok (Zuccone ), 1423 – 1425 g., mermer, zvonik firentinske katedrale, Donatello je govorio statui: «Govori, govori inače će te Đavo odneti»! Irodova gozba , 1425 g., reljef na ploči od pozlaćene bronze, S. Giovanni, Siena, koristi na linearnu perspektivu David, 1430 – 1432 g., bronzana statua, prvi muški akt posle antike u prirodnoj veličini Gattamelata, 1445 – 1450 g., konjanička statua, bronza FILIPPO BRUNNELESHI Bio je arhitekta. Pronašao je sistem linearne perspektive. To je geometijski postupak kojim se prostor projektuje na jednu ravan. Pošto taj postupak pretpostavlja da posmatračevooko zauzima određen položaj u prostoru, slika u perspektivi nam automatski kazuje gde trebada stanemo da bi smo je pravilno posmatrali. SLIKARSTVO Odlike slikarstva rane renesanse su: nema jakih kontrasta svetlosti i senke, forma sedeformiše linijom i jakom konturom, boja je sekundarni element, slikari su oslobođenikanona. Naglašava se psihologija likova. Obnavlja se antički duh i proučava se anatomija.Sredinom XV veka su pronađene uljane boje – nov kvalitet se prenosi sa freske na platno. U prvoj polovini XV veka boja modeluje tematiku– vrhunac je Venecijansko slikarstvo .Kompozicije fresaka su velike i monumentalne. Prostor je predstavljen što vernije.Crkvene ličnosti se rade kao obični ljudi sa individualnim karakteristikama, sve više se ističu portreti. Osnova je promatranje čoveka, a ne imitiranje. TOMMASO DI GIOVANNI – MASACCIO (1401 – 1428 g.) On je mladi genije koji je pokretač novog pravca i Đotov naslednik . Potpuno jeovladaonaučnom perspektivom. Dostiže jedinstvo i povezanost prostora. Takođe rešava problemesvetlog-tamnog i modelovanja. Figure su mu masivnije, stabilne, plastične i prirodno stoje u prostoru. U njegovoj kompoziciji postoji red i dostojanstvo. Njegova dela su monumentalneveličine, likovi su odeveni aktovi, čija draperija pada kao prava tkanina. Njegovi likovi stoje u divno uravnoteženom contrapostu. Najveća sačuvana grupa dela su mu freske uBrancacciovoj kapeli u Sta Maria del Carmine. Bio je freskista, ali i vičan i u slikarstvu nadrvetu. Ne koristi oštre kontrase svetlosti i senke. Blage polusenke stvaraju čitavu skalu prelaznih varijanti. Dela: Sveta trojica sa Bogorodicom i Sv. Jovanom , 1425 g., freska, crkva Sta Maria Novella, Firenca Poreski novčić , 1427 g., freska, kapela Brancacci, Firenza Izgnjanje iz raja , 1427 g., freska, ela Brancacci – Sta Maria del Carmine Firenza Madona na prestrolu , 1426 g., slika na drvetu FRA FILIPPO LIPPI(1406 – 1469 g.) Likovi su mu masivni, trodimenzionalni, perspektiva je nedisciplinovana, istražuje pokret.Dela: Madona na prestolu , 1437 g., slika na drvetu FRA GIOVANNI DA FIESOLE - FRA ANGELICO On je glavni slikar firentinske renesanse posle Masaccia. Posle 1430g., njegova delaznače temeljnu novinu u pogledu kopozicije, boje i perspektive. Dela: Blagovesti , 1440 – 1450 g., freska, manastir Sv. Marko, Firenca DOMENICO VENEZIANO (1410 )1439 g. iz Venecije dolazi uFirenzu. Stvara nonovi tip oltarsk slike SacraConversazione– Sveti razgovori. Likovi opšte među sobom, dozvoljavaju da budemo unjihovom prisustvu, ali ne i da im priđemo, kao u pozorištu. Oseća se Donatelov uticaj.Kolorit je integralni deo dela. Dela: Madona sa detetom i svecima, 1445 g., slika na drvetu, Firenca, značajno delo po koloritu i kompoziciji PIERO DELLA FRANCESCA (1415 – 1492 g.) Ovaj toskanac je bio najbolji Domenicov učenik. Spaja Masacciovu plastičnost,geometriju urbinskog dvora, Fra Angelicove žarke boje i severni naturalizam. Stvara dela kojaizgledaju zaista moderno. Verovao je u naučnu perspektivu kao osnovu slikarstva i

pokazaokako se ona primenjuje na stereometrijska tela, arhitektonske oblike i ljudsku figuru. Dok jeslikao glavu, ruku ili komad draperije on je u njima vidio varijacije ili spojeve lopte, kupe,kocke, cilindra i piramide. Dela: Otkrivanje Časnog Krsta, 1460g., freska, crkva San Fracesco, Arezzo ANDREA DEL CASTAGNA Dela: Tajna večera, 1445 – 1450 g., freska, Firenca David , 1450 – 1457 g., slika na koži, prikazan je pokret LUCA DELLA ROBBIA (1400 – 1482 g.) Jedini je vajar u Firenzi posle Donatelovog odlaska. Bio je poznat po reljefima umermeru. Dela: Anđeli koji pevaju , 1435 g., reljef, katedrala Firenca Madona sa anđelima, 1460 g., gleđosanaterakota BERNARDO ROSSELLINO (1409 – 1464 g.)1436 g. dolazi u Firencu. Dela: Grobnica Leonarda Brunija , 1445 – 1450 g., mermer, smatrana je za prvi spomenik koji potpuno označavaduh nove ere, ovim spomenikom su izmirena dva suprotna stava prema smrti: retrospektivni,komemorativni, klasicistički i hrišćanska briga o zagrobnom životu, spasenju Bernardo Rossellino i njegovi sledbenici najviše rade crkveni mobilijar, dok su slobodnestatue potpuno retke.Oko 1450 g. razvija se tradicija realističnog portretnog vajarstva i sve više raste popularnost među mecenama. ANTONIO ROSSELLINO Dela: Portretna bista Giovanni Cellinija , 1456 g., mermer ANTONIO DEL PALLAIUOLO Prvi je umetnik koji je secirao leševe zbog izučavanja anatomije i pored crkvenih zabrana.Dela: Herkul i Antej , 1476 g., bronzana statuetea, Firenca, snažan centrifugalni zamah Bitka desetorice nagih ljudi , 1465 – 1470 g., gravura, anatomija tela u pokretu NICCOLO DELL'ARCA Dela: Oplakivanje Hrista , 1485 – 1490 g., terakota, spoj pokreta i emocija, slikno kao kod Nike sa Samotrake ANDREA DEL VERROCCHIO Bio je Leonardov učitelj. Dela: Putto sa delfinima , 1470 g., bronza, Palata Vechio, Firenza Konjanička statua Colleonija , 1483 – 1488 g., bronza, Venecija Putto (mn. Putti) – naga deca sa krilima, predstavljaju duhove raznih vrsta (ako predstavljaju duhove ljubavi, zovemo ih kupidonima) obično na veseo i šaljiv način. ANDREA MANTEGNA On je posle Masaccia najznačajniji predstavnik rane renesanse. Bio je mladi genije. On je istaknuti predstavnik Padovanske škole. Radio jefreske. Njegove figure, pejsaži iarhitektura izgledaju kao da su izliveni u bronzi. Voli patos, veliki prizor, tvrdu, čvrstonacrtanu, jasno konstruisanu formu. Beleži svaki detalj. Koristi žablju perspektivu. Boje suhladne. Dela: Sv. Jakova vode na pogubljenje, 1455 g., freska, kapela Oretari, Padova, srušena 1944 g. Sv. Sebastian , 1455 – 1460 g., slika na drvetu Freske u Camera degli Sposi , 1471 – 1474 g., Mantova, Oculus , 1473 g., freska, Camera degli Sposi, Mantova GIOVANNI BELLINI Bio je Mantegnin šurjak. Istaknuti je predstavnih Venecijanskog slikarstva, naslikao jeizvestan broj svečanih oltarskih slika tipa Sacra Conversazione. Dela:

Madona sa svecima , 1505 g., slika na drvetu, crkva S. Zaccaria, Venice, umesto razgovora osećamo duboku povezanost likova, tako da su svi govornički gestovi nepotrebni Preobraženje , 1480 g., slika na drvetu, napulj SANDRO FILIPEPI – BOTTICELI (1445 – 1510 g.) Bio jefirentinski slikar. Sa njegovim delom se otvaraju vrata zrele renesanse. Bolesnoosećajan umetnik, zanet paganskom lepotom, a bio je hrišćanin, sklon misticizmu, ispaštanju ikajanju. Ova mešavina misti cizma i paganskog osećanja je odlika njegovog slikarstva.Boje su mu jednostavne, a kasnije koristi jače boje i naglašava emocije. Nema jakogkontrasta, senčenje je ravnomerno. Koristio je kompoziciju karakterističnu za Firencu ( tridela – centralni deo sa dva krila). Simetričnost postiže rasporedom masa. Preokupacija mu jeistraživanje ljudskog tela, naročito ženskog. Slabo se interesuje za dubinu prostora. Figure sumu istinski nage i uživaju punu slobodu kretanja. Figure mu «lebde», čak i kad stoje. Dela: Rođenje Venere , 1480 g., slika na platnu, Galerija Ufizzi, Firenza Rim krajem XV veka postaje značajan pokrovitelj umetnosti. Bio je zanemaren papskimizgnanstvom u Avionjon. PIETRO PERUGINO Dela: Predaja ključeva , 1482 g., freska, Sikstinska kapela Vatikan, jasnoća prostora, matematički tačna perspektiva VISOKA RENESANSA U ITALIJI (1495 – 1520) Trajala je kratko i dala je mali broj umetnika. Smatra se da su veliki geniji XVI veka: Leonardo, Bramante, Mikelanđelo, Rafaelo, Giorgione, Tizian imali iste ideale kao i njihovi prethodnici. Njihova imena su postala sinonim za savršenstvo. Oni predstavljajuvrhunac, klasičnu fazu renesansne umetnosti. Platonovo shvatanje genija, duha koji obuzima pesnika i navodi ga da stvara u «Božanskom zanosu» , su proširili neoplatonisti, pa seshvatanje duha genija proširio i na likovne umetnosti (arhitekturu, vajarstvo i slikarstrvo). Kult genija je imao velikog uticaja na duhove visoke renesanse. Vera u božansko poreklogenija, navodila je umetnikagenija na subjektivna a ne na objektivna merila istine i lepote.Dok su umetnici rane renesanse bili sputani pravilima univerzalno važećim, umetnici visokerenesanse su manje zaintersovani za racionalni red, a više za vizuelni efekat. Oni utiču naosećanja posmatrača. Teže idealnoj lepoti kompozicije koja je mirna, statična i simetrična. LEONARDO DA VINCI(1452 – 1519 g.) Bio je Verrocchijev učenik.Jedan od najuniverzalnijih umetnika visoke renesanse. Bio je genije u pravom smislu reči(slikar,matematičar, fizičar, arhitekta, proučavao je mehaniku, botaniku, anatomiju i dr.). sa30 godina dolazi u Milano gde otvara slikarsku školu. Posle odlazi u Firenzu u kojoj je bila prihvaćena filozofija neoplatonista. Napušta je, jer je bio aristotelovac. U slikarstvu polazi od prirode koju proučava. Kompozicioni postupak dovodi dosavršenstva. Kod njega postoji načelo subordinacije (postoji jezgro slike na koje je usmerena pažnja posmatrača). Njegova kompozicija se odlikuje geometrijskim redom, preciznoizgrađenim prostorom u perspektivi i trodimenzionalnim telima. Bio je sjajan crtač. Bio jeoprezan kao slikar, radio je dugo i isporo. Njegova svetlost uobličuje formu i daje joj prelaze. Koristi svetlost onog dela dana kadSunce zađe – difuznu. Oblici su nedovršeni i njihovi oblici se mogu samo naslutiti. Figure suobavijene senkama i polusenkama, koje ih utapaju uprostor. To je Leonardov sfumato (fineizmaglica), koji u prvi plan ističe način modelovanja (svetlo-tamno) – chiaroscuro, te likoviviše nisu oštro dovojeni jedni od drugih. Zbog ovakvog načina prikazivanja, slika više liči na poetsku viziju, nego na običnu sliku stvarnosti.Slikao je verske teme, a nije bio vernik. U njegovom delu nema traga hrišćanskoj potištenosti, asketizmu, mistici. Antiku je voleo, aki je nije podražavao. Stvorio je sopstvenitip lepote. Rekao je: «Najviši i najteži cilj slikarstva je da gestovima i pokretima udovapredstavi« nameru čovečije duše»». Dela: Monaliza , 1503 – 1505 g., slika na drvetu, Louvre, Paris, usavršeni sfumatoTajna večera, 1495 – 1498 g., freska, Sta Maria delle Grazie, Milano Poklonjenje Mudraca , 1481 – 1482 g., slika na drvetu, Firenza Bogorodica u Pećini , 1465 g., slika na drvetu Prvi greh i Izgnjanje iz Raja , 1508 – 1512 g., freska, Sikstinska kapela, Vatikan Začetak u materici , 1510 g., crtež perom, Dvorac u Windsoru MICHELANGELO BUONAROTTI(1475 – 1564 g.)

Toskanski vajar– klesar mermernih statua, slikar, arhitekta, pesnik. Takođe je biogenije. Izrazita stvaralačka snaga, nažalost bio je ciničan i nesrećan, izolovan od sveta.Zadojen teorijama neoplatonizma priznavao je autoritet samo svog genija. Nijedno njegovovelliko delo nije završeno. Stalno se vraćao svojim delima. Još kao mlad opredelio se zaskulpturu. Stvaralački rad je usmerio ka čoveku. Teži da iskaže čovekove strasti, fizičkusnagu, mudrost i bol. Vezao se za klasičnu antiku V veka. Da bi postigao dinamiku uvlačidijagonale. Oseća se psihološka akcija, a forma joj je podređena. Zamišljao je da su njegovestatue tela oslobođena iz mermernih tamnica, a telo je bilo zemaljska tamnica duše. Dvojstvo između duše i teladaje njegovim statuama patos. Njegove skulpture odišunapetošću. Za njega su govorili da je kao slikar loš kolorista, možda nepravično, njegovinarativni prizori su slikarski pandan reljefima, a ne iluzionistiške predstave. Dela: David , 1501 – 1504 g., skulptura, mermer, Firenca, najranija monumentalna statua visoke renesanse, sabijena energija, radnja u mirovanju Rob na umoru , 1513 – 1516 g., mermerna statua Freske u Sikstinskoj kapeli , Vatikan, Rim: Stvaranje Adama , 1508 – 1512 g. Strašni Sud , 1534 – 1541 g. Delfska Sibila (proročica) , 1509 – 1510 g. Grobnica Giuliana Medicija , mermer, S. Lorenzo, Firenza Campidoglio , 1545 g., najlepši trg na svetu Kupola crkve Sv. Petra , 1546 – 1564 g., Rim Mojsije , 1513 – 1515 g., mermerna statua, «terribilita» - strahovita duhovna snaga RAFFAELLO SANZIO – RAFAEL ( 1483 – 1520 g.)Bio je učenik Pietra Peruginoa.Bio je tip svetskog čoveka. On je glavni slikar visoke renesanse. Njegova umetnost je istovremeno i lirska i dramska, slikarski bogata, a vajarski solidna.Portretista i slikar Bogorodice, Rafaelo je u Vatikanskim lođama i stancama stvorio monumentalne fresko-kompozicije u kojim je grupisao veliki broj figura, tako da ni jedna ne smeta drugoj.Mikelanđelu duguje za izražajnost, fizičku snagu i dramatično grupisanje likova. Takođekoristi i Leonardovski sfumato, ali sve ovo on utapa u svoj lični stil i daje mu drugo značenje.Intenzivna svetlost i faktura.Da bi stvorio slikarski prostor on se više oslanjao na pokrete figura, nego na perspektivnevidike. Od početka svoje karijere pokazao je isobit talenat za portretisanje, kombinujući realizam portreta XV veka sa ljudskim idealom visoke renesanse. Dela: Madona del Granduca , 1505 g., slika na drvetu, Firenca Ciklusi fresaka u Vatikanskim stancama: «Atinska škola» , 1510 – 1511 g., freska, remek-delo, oličenje klasičnog duha visoke renesanse, harmoničnouravnoteženo telo i duh, akcija i emocija, sjajno postavljena arhitektonska pozornica, Stanca della Segnatura(papina biblioteka) Galatea , 1513 g., freska, Villa Farensina, Rim, spiralni i dinamični pokreti figura VENECIJA U Veneciji je manje uočljiva razlika između rane i visoke renesanse, nego u Firenci iRimu. Dva glavna slikara visoke renesanse u Veneciji su Giorgione i Tizian. Izloženiuticajima vizantijske umetnosti kroz ceo srednji vek, u gradu u kom su sunčeva svetlost injeni odblesci na vodi stalno prisutne pojave, a poznavajući i usavršavajući tehniku uljanih boja, venecijanski slikari posebno ističu intenzitet boja i atmosferu pejsaža i prirode. GIORGIONE (1477 – 1510 g.)Tek u poslednjim godinama svoje karijere izlazi iz senke Giovanni Bellinija. Koristi istu paletu boja kao i Bellini. On se toliko pouzdavao u svoju sposobnost izgradnje kopozicije da je često slikao bez prethodne skice, služeći se samo bojom i svetlošću.Osećajem za atmosferu koju slika Giogione pokazuje vezu sa Leonardovskom školom.«Tajanstveni» Giorgione nekoliko vekova pothranjuje se tajna koja obavijavenecijanskog umetnika. Razlozi su brojni: prerana smrt, živa rasprava o atribuciji njegovihdela i sad, uništenje fresaka u Fondacio dei Tedeschi, suparništvo sa Tizianom, pretpostavljase da je bio Jevrej. Dva najpoznatija dela: Oluja , 1505 – 1506 g., platno, Galerija Akademije Venecija, erotska alegorija Tri filozofa , 1057 – 1510 g., slika na platnu, Beč, aluzija na tri čovekova doba TIZIANO VECELLI – TIZIAN (1485 – 1576 g.)

Najveći venecijanski slikar XVI veka. Bio je pod presudnim Giorgionea, a i završio je imnoga njegova nedovršena dela. On prikazuje svet klasičnih motiva kao deo prirodnog sveta,koji nije nastanjen živim statuama, već bićima od krvi i mesa.Svojstvo vedre živahnosti pojavljuje se na mnogim njegovim religioznim slikama. TemuSacra Conversazione potpuno je preobrazio zamenjujući uobičajen pogled en face pogledom pod kosim uglom.Posle Rafaelove smrti Ticijan je postao najtraženji portetista. Imao je strašnu moćzapažanja ljudskog karaktera. Portreti su blagih kontura i oštrih senki. U snažnom i izražajnom baratanju boja nije mu bilo premca. Tehnika u ulju (tople imeke osvetljene površine, duboki tamni tonovi, koji su ipak prozračni i fino modelovani)dobila je puno ostvarenje. Pojedinačni potezi četkice, do tada jedva vidljivi postali su znatnoslobodniji. Dela: Čovek sa rukavicom , 1520. g., Louvre, Paris Madona sa članovima porodice Pesaro , 1526. g., freska, crkva Frari, Venecija Pavle III sa unucima , 1546. g., Narodni muzej u Napulju Hristos sa trnovim vencem , 1570. g., Pinakoteka Minhe MANIRIZAM I DRUGI PRAVCI (1525 – 1600) U umetnosti posle visoke renesanse (1525 – 1600 g.) je poniklonekoliko suparničkihstilova, dok se o manirizmu danas najviše raspravlja. Manirizamse najpre razvio u Italiji, pazatim u Francuskoj i Šaniji. Nova umetnost je izraz krize evropskog društva izazvanereformacijom crkve i versko političkim ratovima .Uznemirenost jednog sveta u previranju, u kom je vera bila zamenjena sumnjom, asigurnost isčekivanjem, odrazila se u novoj umetnosti kroz čudesno,izobličeno, dvosmisleno,kroz dosetku i iluziju. Tanki izduženi oblici, napregnut i uznemiravajući ili pak hladan i bezličan izraz likova i perspektivne proizvoljnosti, glavne su odlike ovog stila. Slike susubjektivne, svetlost nema izvor i svojstva. Drugačiji je odnos prema boji – individualnakoncepcija. Maniera(ital.=stil). Manirizam predstavlja raskid sa klasičnom umetnošću, a njegovo prvobitno značenje je usko i puno potcenjivanja, jer je označavalo grupu slikara sredine XVIvek u Rimu i Firenzi čiji je samouvereni, «izveštačeni», usiljeni stil izveden iz izvesnih crtaRafaela i Mikelanđela. U novije vreme hladan i gotovo prazan fomalizam njihovog dela priznat je kao specijalan oblik šireg pokreta koji je «unutrašnju viziju» ma kako subjektivnuili fantastičnu stavljao iznad prirode ili klasika. ANTIKLASIČNA FAZA MANIRIZMA ROSSO FIORENTINO U Firenci je najekstremniji član novog stila. Antiklasični, duboko uznemirujući, ćudljivivizionarski stil, ukazuje na unutrašnju zebnju. Dela: Skidanje sa krsta , 1521 g., jedna od prvih manirističkih slika JACOPO PONTORMO Bio je Rossov prijatelj. Pokazuje isto tako čudne osobine. Introspektan i snebljiv zazire odspoljnog sveta. Čudesno osećajni crteži. Dela: Maijin pohod Elizabeti , 1528 g., San Michel, Itali Studija mlade devojke , 1526 g., crtež crvenom pisaljkom ELEGANTNA FAZA MANIRIZMA Ubrzo zamenjuje prethodnu fazu. Elegantna faza je bio stil koji je manje bio opterećensubjektivnim osećanjima, ali je takođe bio udaljen i od stila visoke renesanse. Ovaj stil se posebno obraćao aristokratskim mecenama, kao npr: Toskanskom vojvodi ili Francuskomkralju. Ubrzo zatim je postao međunarodni. Ovaj stil je dao sjajne potrete. PARMIGIANINO (1503 – 1540 g.) Na njega je uticala ritmična ljupkost Rafaelove umetnosti. Figure su visoke, izduženihudova, vitke, kao posebna vrsta ljudi. Dela: Autoportret , 1524 g., slika na drvetu Madona dugog vrata , 1535 g., slika na drvetu, Galerija Uffizi, Firenza AGNOLO BRONZINO Bio je dvorski slikar Cosimo I Medičija. Dela:

Eleonora od Toleda sa sinom Giovannijem Medičijem , 1550 g., slika na drvetu, Galerija Uffizi, Firenza MANIRIZAM U VENECIJI Sjedinjavao je antiklasičnu i elegantnu fazu. JACOPO ROBUSTI – TINTORETTO (1518 – 1594 g.) Venecijanski majstor dramatičnog manirizma, te se njegovi portreti odlikuju velikom psihološkom dubinom. Umetnik čudesne energije i pronalazačkog duha. Žestokimkontrastima tamno-svetlo, izduženim figurama, smelim perspektivnim skraćenjima, koji iz prvog plana dijagonalno probijaju u dubinu prostora negira vrednosti renesanse. Grozničava,nerealna svetlost. Dela: Hristos pred Pilatom , 1566 – 1567, platno, Scuola di San Rocco, Venic Na Mojsijevu zapovjed voda izlazi iz stene , 1575 – 1577 g., platno, Scuola di San Rocco, Venice Tajna večera , 1592 – 1594, freska, crkva S. Giorgio Maggiore, Venice, negira sve vrednosti klasičnekomozicije DOMENIKOS THEOTOCOPOULOS – EL GRECO (1541 – 1614 g.) Najveći maniristički slikar. 1567 g. dolazi sa Krita u Veneciju. Podučava se Ticijanom iTintoretom. 1570 g. ide u Rim, a 1576 g. u Madrid i u Španiji ostaje do kraja života. Nikadnije zaboravio svoje vizantijsko poreklo, ali je ove uticaje podredio jakom ekspresionizmuunutrašnje vizije, koja je težila da izrazi nezamislivo i apstraktno. Krajnje subjektivno koristiliniju, boju, svetlost. Dela: Sahrana grofa Orgaza , 1586 g., platno, Santo Tome, Toledo, Španija Fray Felix Hortensio Paravicino , 1605 g., platno PROTOBAROKNI STIL Pojavio se oko 1520 g.

CORREGGIO (1589/94 – 1534 g.) Bio je fenomenalno obdaren slikar. Živeo je u Parmi i bio je pod uticajem Leonarda iVenecijanaca, Mikelanđela i Rafaela. Leonardovski sfumato je kombinovao sa venecijanskimosećajem za boju i fakturu. Tek od 1600 g. muse dive i cene njegovo delo do 1750 g. Dela: Uspenje Bogorodice , 1525 g., freska, kupola katedrale u Parmi, remek-delo iluzionističke perspektive,blistavo osvetljen prostor ispunjen likovima koji lebde Jupiter i Jo , 1532g., slika na platnu, jednak je duhovni i telesni zanos UMETNOST BRESCIE I VERONE To je oblast severnog ruba Lombardijske nizije. Umetnici, izvestan broj, oslanjaju naGiorgionea i Tiziana, ali imaju mnogo veće interesovanje za stvarnost sadašnjice – realisti. GIROLAMO SAVOLDO Teži da svete događaje prikaže u okviru trošnih kuća i običnog naroda, to je bilakarakteristika i pozne gotike. Široki fluidni potezi kista odaju uticaj Ticijana. Punoća, svetlost je utcaj Geertgen tot Sint Jansa. Dela. Sv. Mateja , 1535 g. PAOLO CALLARI – VERONESE (1528 – 1588 g.) Najklasičniji umetnik svoga vremena. Bio je kolorista velike obdarenosti sa živim prikazom detalja i oblika. Severnoitalijanski realizam je dobio sjaj raskošne pozorišne predstave. Posle Tintoreta je n ajznačajniji slikar Venecije. Izbegava svaku vezu sanatpirrodnim. Dela: Hristos u Levijevoj kući , 1573 g., Venecija VAJARSTVO Vajari XVI veka ne mogu da se porede sa slikarima toga doba. Mikelanđelova divovskaličnost je obeshrabrila nove talente sa kraja XVI veka.Prva faza manirizma nije imala pandana u vajarstvu. Druga faza manirizma pojvljuje sena bezbrojnim skulpturama u Italiji i vanj nje. BENEVUTO CELLINI (1500 – 1571) Najpoznatiji umetnik druge fazr manirizma. Bio je firentinski zlatar i vajar. Pustolov.Oseća se uticaj Parmigianina. Dela:

Slanik Fransoa I , 1539 – 1543 g., zlato i emajl, alegorično značenje kompozicije FRANCESCO PRIMATICCIO Cellinijev suparnik na dvoru Fransoa I. Dela: Dekoracija u štuku, Fontainbleau , 1541 – 1545 g. FRANCUSKA U Francuskoj se vajarstvo javlja pod Italijanskim uticajem i biva dominantan stil XVIveka. JEAN DE BOULOGNE (GIOVANI BOLOGNA) , 1529 – 1608 g.Radio je u Firenzi. On je italijanizirani francuz. Uradio je monumentalne skulpture umermeru velikih razmera uz mogućnost sagledavanja sa svih stana, što je do tad bilomogućno samo u bronzi. Divimo se disciplini, ali nema pravog patosa. Dela: Otmica Sabinjanke , 1583 g., mermer, Loggia dei Lanzi, Firenca

RENESANSA NA SEVERU U XV veku umetnici severno od Alpa ostaju ravnopdušni prema italijanskim stilovima iidejama. Ta izolacija naglo prestaje 1500 g. Na severu se javlja raznolikost pravaca u XVIveku koja je veća nego u Italiji. Uticaji su bili razni: ranorenesansni, visoko renesansni, maniristički. Reoformacija je mnogo neposrednije delovala na umetnost severno od Alpa,nego u Italiji. NEMAČKA Zavičaj reformacije, gdje su se odigrale glavne bitke “rata stilova”. MATTHIAS GRÜNEWALD (MATHIS GOTHARD NITHARTT– 1528 g.Pored Durera najznačajniji je umetnik rene sanse u Nemačkoj. Kao i El Greko postao jeslavan tek u našem veku. Od slikarstva pozne gotike preuzeo je osećanje za pokret (sve treperii kreće se kao da živi svojim životom). Grunewaldovi oblici su meki, elastični i meki. Svetlosti kolorit upotrebljava sa besprimerenom smelošću i prilagodljivošću. Skala njegovih boja bogata je i sa njenim raponom jedva se mogu meriti Venecijanci. Takođe je vrhunskiupotrebljavao obojenu svetlost. Dostigao je čuda pomoću svetlosti koja ni danas nisu prevaziđena. Poznavanje perspektive i fizička bujnost njegovih likova je italijanski uticaj. Bio je genije i arhitekta i slikar i inžinjer. Takođe je od Italijana nasledio individualistički duh.Dela: Izenhajmski oltar , 1510 – 1515 g., slika na drvetu, najznačajnije je delo, deluje silinom na nas koja je ravna silini Sikstinske tavanice Raspeće sa Izenhajmskog oltara , sjedinjuje vremena i večnosti, realnosti i simbolizam Blagovesti Koncert Anđela ( Apoteoza Marije)Vaskrsenje ALBRECHT DÜRER (1471 – 1528 g.) Bio je protestant i najveći prdstavnik nemačke renesanse. Veoma je brzo stekaomeđunarodnu slavu. Još kao mlad posećuje Veneciju 1494 – 1495 g. za njega je renesansaimala bogato značenje. Prihvatajući italijansko mišljenje da likovne umetnosti spadaju uslobodne umetnosti, on je prihvatio ideal umetnka kao plemića i humanističkog naučnika.Bio je najveći graver svog doba i vršio je velik uticaj svojim drvorezima i gravuramakoji su kružili čitavim zapadnim svetom. Njegovi drvorezi imaju preciznu raščlanjenostzrelog grafičkog stila. On je reprodukovao razne umetnike. Bio je prvi umetnik očaran svojim portretom.On je u slikarstvu, kao i u grafici pretežno umetnik crtanja. Lepotu oblika i materije Direr segladava u jasnoj, nepomućenoj liniji, u spletu i tkanju linija. Dela. Italijanske planine , 1495 g., akvarel Četiri jahača Apojkalipse , 1497 - -1498 g., drvorez, Autoportret , 1500g., slika na drvetu Adam i Eva , 1504 g., gravura Vitez, Smrt i Đavo , 1513 g., gravura Četiri Apostola , 1523 – 1526 g., slika na drvetu LUCAS CARNACH STARIJI (1472 – 1553 g.) Danas je poznat po svojim portretima i čarobno naslikanim mitološkim prizorima.«Ekspresionistički manirizam». Dela:

Parisov sud , 1530 g., slika na drvetu Rapeće , 1503 g., slika na drvetu ALBRECHT ALTDORFER (1480 – 1538 g.) Bio je bavarski slikar, nadareni pejsažista. Naslikao je najraniji “čist” pejsaž Dobar je poznavalac perspektive i italijanskog slikarskog rečnika. Njegove slike pokazuju neobuzdanumaštu. Dela: Bitka kod Isa , 1529 g., slika na drvetu, ptičija perspektiva, bitniji je pejsaž HANS HOLBEIN MLAĐI (1497 – 1453 g.) Iz Augsberga. Predstavnik je “linearnog stila”, kao i Direr. Istražuje dekorativne vrednostilinije i površine. Bio je dvorski slikar Henrija VIII. Pokazuje izvanredno interesovanje za jasnoću detalja. Poznat je i kao portretista. Dela: Erazmo Roterdamski , 1523 g., portret na drvetu Henri VIII , 1540g., portret na drvetu, nepogrešiva karakterizacija nemilosrdne i tiranske ličnosti ENGLESKA NICHOLAS HILLIARD (1547 – 1619 g.) Bio je zlatar koji se specijalizovao u minijaturnim portretima na pergamentu. To su tzv.“portable portreti”. Oni su izmišljeni još u antici, a oživljeni su u XV veku. Koristiravnomerno osvetljenje i preterano, brižljivo urađene detalje. Dela: Mladić među ružama , 1588 g., slika na pergamentu HOLANDIJA Holandsko slikarstvo XVI veka, usled teške istorijske političko-verske krize, nije ravno po sjaju slikarstvu XV veka. Prihvatanje italijanskih elemenata je bilo sporije nego u Nemačkoj. U doba 1550 – 1600 g. Holandija je dala najveće slikare severne Evrope i porednemira u zemlji, koji su utrli put velikm holandskim i flamanskim majstorima sledećeg veka – u baroku.Dva glavna nastojanja karakterišu Holandsko slikarstvo XVI veka:asimilacija italijanske umetnosti od Rafaela do Tintoretarazvoj repertoara tema koje će dopuniti, a eventualno i zameniti tradicionalne religiozne teme(pejsaž, mrtva priroda, žanr-scene – prizori iz svakodnevnog života) PIETER AERTSEN Bio je pionir samostalne mrtve prirode. Dela: Mesarnica , 1551 g., slika na drvetu PIETER BRUEGEL STARIJI (1525/30 – 1569 g.)Jedini je genije među holandskim slikarima. Slikao je pejsaže i žanr-scene. Njegovo interesovanje za narodne običaje i svakidašnji život prostih ljudi proizašao jeiz jednog složenog filozofskog stava. No je bio visoko obrazovan, prijatelj humanista i prijatelj Habsburškog dvora. Nikada nije radio za crkvu, a i kad je radio religiozne teme bilesu dvosmislene.Putovanje na jug 1552 – 1553 g, u Rim, Napulj i Mesinsku prevlaku prouzrokovalo jedivne pejsaže posebno alpskih predela.Koristi monoton kolorit, i minimum oblikovanja i senki. Perspektiva je smela, akopozicija je monumentalna i uravnotežena. Dela: Seljačka svadba , 1565 g., slika na drvetu Povratak lovaca , 1565 g., slika na drvetu Slepac vodi slepca , 1586 g., slika na drvetu VAJARSTVO Do 1520 g. italijanski uticaji su bili veoma slabi severno od Alpa. Renesansni stil senajpre i najviše razvio u vajarstvu Francuske. JEAN GOUJON Najsjajniji francuski vajar sredine tog veka. Rado je reljefe u Luvru. Oni su bogati ineplastični. Ljupki likovi podsjećaju na manirizam Cellinija. Dela: Reljefi sa česme Nevinih , 1548 1549 g., Pariz GERMAIN PILON

1535 – 1539 g. Najznačajniji je vajar XVI veka. Mnogo je naučo od Francesco Primaticcioa . ubrzorazvija sopstveni jezik, spojivši manirizam Fontainbleaua sa elementima antičke skulptureMikelanđela i gotičke tradicije. Njegova glavna dela su monumentalne grognice. Dela: Grobnica Henrija II , 1563 – 1570 g., St. Denis, Paris Ležeći kipovi kralja i kraljice (grobnica Henrija II) , patos i lepota koji traju i u smrt BAROK (1600 – 1750) Barok je poslednji, veliki evropski stil. Iako je , uglavnom, zapadnoevropski stil, on nema opšti zajednički karate kao renesansa ili manirizam. U baroku se nacionalneosobenosti jače ističu:u Italiji, Španiji i Flandriji barok je umetnost kontrareformacije (verskog karaktera, anaručilac je bila katolička crkva, sa temom da se izazove poštovanje i vrati vernik u crkvu) u Francuskoj, koja je pod Lujem XIV u XVII veku postala najizrazitiji primer apsolutističke monarhije , barokna umetnost se razvijala kao stroga klasicistička varijanta u Holandiji, građanskoj i protestantskoj, umetnost, a najviše slikarstvo izražava ukus buržoazije u prikazivanju malih i građanskih tema: pejsaž, mrtva priroda, žanr-scene i portretBarokni stil se razvio u Rimu krajem XVI veka iz umetnosti renesanse i manirizma, bez radikalnog prevrata. Barokna umetnost razvija i prenaglašava vrednosti visoke renesanse ,tako da one postaju nove vrednosti: simetrija renesansne slike se zamenjuje asimetijom nemamo dve (levu i desnu uravnotežene polovine slikesigurni i jaki smerovi – vodoravni i uspravni, karakteristični za visoku renesansu podređujuse u barokudijagonalnom i ovalnom usmeravanju . Takvim smerovima prostor se produbljuje, a presecanjem oblika okvira slike, prizor teži da nastavi i izvan nje nestaje renesansni odnos glavnih i podređenih delova, mnoštvo masa i oblika se međusobno prožimaju i prepliću , tako da delo ostavlja utisak kao celina , a ne kao pojedinost pojačava se izraz lica, dramatičan je, patetičan, a grimasa ide do neukusa. Pojačava se gestikulacijapojačava se odnos svetlo-tamno. Svetlo je neprirodno i veoma naglašeno, a senka je tamnai teška, ako je nešto naglašeno osvetljava se skulpture su jakih i izvijenih pokreta. U izrazu lica se iskazuju jake strasti: zanos, bol,mržnja. Pod uticajem pozorišne i scenske umetnosti u vajarstvo ulaze patetika i teatralnostdekorativnom skulpturom su ukrašeni zidovi, oltari, balkoni, stepeništa i nameštaj. Najčešćese radi u štuku, bronzi, raznobojnom mermeru, pozlaćuje se i boji radi sjaja i živopisnosti prepliću se arhitektura, skulptur i slikarstvo i čine jedinstveno delo. BAROK U ITALIJI U italijanskom baroku teži se naturalizmu i patetičnosti .Postoje dve velike škole: Rimska (Karavađo) – realistični pristup Bolonjska (Anibale Karači) – kolasični pristup SLIKARSTVO MICHELANGEL O MERISIA DA CARAVAGGIO (1571 – 1610 g.) 1593 g. dolazi u Rim. Predstavnik je rimske škole. Bio je beskompromisan revolucionarnirealista. Njegov realizam je brutalan i surov – odgovara izraz naturalizam. Zagovarao je povratak prirodi sirovoj i ružnoj. Zanima ga stvarnost tela, masa izapremina. Njegove knjige su svetovno-hrišćanske , netaknute teološkim dogmama, a isto seobraćaju i katolicima i protestantima. Teloške teme su prikazane u svetovnom ambijentu .Radi u novom obliku svetlo-tamnog, snažni chiaroscuro=Stil Tenebrozo, tamno., mračno.To je tzv.stil podrumskog osvetljenja. Figure postavlja u jako zamračenu atmosferu koju reflektorski osvetljava odozgo i puštaveštački mlaz svetlosti na glave ličnosti, koje najboljeobrađuje.Daje utisak velike plastičnosti pomoću kontrasta jako tamnih i jako osvetljenih masa.Veštačko svetlo daje njegovim slikama veliku dramatičnost. Potpuno izbacuje pozadinu, pretvarajući je u tamnu masu. Figure gusto grupiše, a komponuje po takonu dijagonaliteta, suprotno renesansi. Karavađizam je tamno slikarstvo, jakih kontrasta, dramatične kopozicije i velikih emocija.Uticao je na mnoge umetnike širom Evrope. Dela: Pozivanje Sv. Mateje , 1597 – 1601 g., crkva S. Luigi dei Francesci, Rim Raspeće Sv. Petra , 1600 – 1601 g., Cerasijeva kapelica, Santa Maria del Popolo, Rim ANNIBALE CARRACCI (1560 – 1609 g.) Bio je više reformator, nego revolucionar. Predstavnik je

Bolonjske škole. U Bolonji sa još dva člana svoje porodice 1580 g. Stvara antimaniristički stil. 1595 g. dolazi u Rim. Spajaklasične i savremene osobine u slikarstvu. Na njega utiče Mikelanđelo, kopozicijsko rešenje,kao i Rafaelo i Venecijanci. U poređenju sa Karavađovim religioznim slikama, on nemasavremenih odela, ni osećaj za tkanine i nema dramatike svetlosti. Njegove slike su doterane: Freska na tavanici palate Farnese , 1597 – 1601 g.Rim, Beg u Egipat , 1604 g., Rim, pejsaž «civilizovan», likovi su manje važni, delo koje najavljuje pejsaže Nicolasa Poussina i Claudea Lorraina GIOVANNI FRANCESCO BARBIERI – GUERCINO (1591 – 1666 g.) U njegovim slikama je dostignut vrhunac dinamizma baroknog stila. Na njegovimfreskama, na tavanicama, arhitektonska perspektiva kombinovana sa slikarskim iluzionizmomCorreggia i jakom svetlošću i bojom Tiziana, pretvara čitavu površinu u jedan bezgraničan prostor. Likovi proleću kao da ih nose stratosferski vetrovi. Dela: Aurora , 1621 – 1623 g., detalj stropne freske Vila Ludovisi, Rim VAJARSTVO U vajarstvu se kombinuju razni materijali: kamen, raznobojni mermer, bronza, a u obradise često mešaju glatke, krajnje polirane površine sa grublje obrađenim površinama. Tako seobradom postižu i najzahtevniji efekti: tkanina, svila, vuna, sjaj u očima i dr. GIANLORENZO BERNINI (1598 – 1680 g.) Bio je najveći barokni vajar XVII veka. Kao kiparev sin bio je pod uticajem antičkegrčke i rimske umetnosti, kao i talijanskih majstora XVI veka. Bio je vajar i arhitekta.Zahvaljući njemu zavladao je barokni stil u vajarstvu. II generacija je burnija (sa kontrastima koji stvaraju napetost, Tizianov način boja, tipičan potez) FRANS HALS (1580 – 1666 g.) Bio je predstavnik Harlemske slikarske škole. Bio je portretista. Slikajući model, Halsnije isticao njegove stalne osobine, već realnost trenutnog izraza, pokreta i osvetljenja sa živoizraženim karakteristikama. On je «slikar osmeha».U ranim delima se oseća uticaj Rubensa, dok je zreli stil kombinacija Rubensove snage iširine, sa usresređenošću u «dramatičnom trenutku» - karavađovski uticaj. On slikaspontanim širokim potezima kista koji njegovim slikama daje utisak skice. Pastozna faktura, brzi potezi kista, interesovanje za trenutno, čini da njegove slike deluju neposredno, akoisečak iz života i kao trenutna impresija viđenog. On je preteča impresionizma. Dela: Veseli pijanica , 1627 g., slika na platnu, Državni muzej Amsterda Malle Babbe , 1650 g. Članice Upravnog odbora u Domu staraca u Harlemu , 1664 g., Muzej Fransa Halsa, Haarlem REMBRANDT VAN RIJN (1606 – 1669 g.) Bio je najveći genije holandske umetnosti. Bio je slikar, crtač i bakropisac . PristalicaKaravađa i najbarokniji majstor među holanđanima. Preokupiran je portretom (uradio jeoko 80-tak autoportreta). U centru pažnje mu je odnos između ljudske figure i prostora.Prostor je neutralan. Ličnosti ne miruju, nego su uvek u nekoj akciji.Radio je mitološke teme, grupne portrete, dok pejsaže radi tek u zrelom dobu. Svetlost na Rembrandtovim slikama ne dolazi iz jednog određenog ugla, ona zrači iz samih boja, čiji je pigment nanosio čas u debelim, ispupčenim, čas u tankim, prozirnimnamazima. Subjektivni tretman svetlosti dostiže krajnju slobodu u poznijim delima. Onfenomenalno gradira svetlost. Svetlost obasjava lica, eksperimentiše sa različitimosvetljenima lica. Razvojne tri etape njegove ličnosti obeležavaju njegova tri dela: I etapa- Noćna straža, II etapa- Čas anatomije, III etpa- Suknari. I etapa– je eksperimentalan stil. Naročito ispituje svetlost, tj. kako ona ističe oblike. Njegove najranije slike (Lajdensko doba, 1625 – 1631 g.) su malih dimenzija, dubokorealistične i jako osvetljene. Mnoge od njih obrađuju starozavetne teme, koje je slikar tokomsvog veka najviše voleo. II etapa– 1631 g. dolazi u Amsterdam ,1636g. razvija stil visokog baroka, bestidno prerušen, teatralan i dramatičan. Stvara dramatične dubine u slici, daje dublji smisao svetlo-tamnom. Izraz je ličniji.Tada je bio najtraženiji slikar portreta i veoma imućan čovek. III etapa– posle 1650 g. nakon desetogodišnje krize (dosta je osiromašio) i unutrašnjenesigurnosti, njegov stil izbegava retoriku visokog baroka i zamenjuje ga lirskomistančanošću i slikarskom širinom. Produbljuje psihološku studiju i postaje iskren isamoanalitičan.Kaografički umetnik Rembrandt stoji odmah iza

Direra. Kao i kod ostalih umetnikaXVII veka, najčešće njegovi drvorezi i bakrorezi predstavljaju reproduckije. Radi sakiselinom u kombinaciji sa suvom iglom.Umro je siromašan i nepriznat. Dela: Tobija i Ana sa jaretom ,1626 g., slika na drvetu, kolekcija baronice Bentinck, Pariz Čas anatomije dr. Tulpa , 1632 g., Mauritshuis, Haag Oslepljivanje Samsona , 1636 g., Institut Staedel, Frakkfurt Noćna straža , 1642 g., Državni muzej, Amsterdam Hristos propoveda , 1652 g., gravura Poljak na konju , 1655 g., zbirka Frick, NY Jakov blagosilja Josifove sinove , 1656 g., slika na platnu, Galerija slika Kasel Čas anatomije dr Deymana , 1656 g., ulje na platnu, Rijkmuseum, Amsterdam Povratak bludnog sina , 1665 g., Muzej Ermitraž, Lenjingrad JAN VERMEER VAN DELFT (1632 – 1675 g.) Najčešće je radio žanr-scene na kojima najčešće prikazuje kućne enterijere i likove,najčešće žene, obično zabavljene nekim poslom i razbibrigom. U enterijeru Vermer prikazuje jednu ili dve figure prilikom slikanja, čitanja pisma, sipanja mleka, sviranja ilistavljanja ogrlice. Njegovi enterijeri odišu osećajem vedrine zbog čistih boja i senzualne,izvanredne svetlosti. Nijedan slikar posle Van Eycka nije video tako intezivno kao Vermer. On opaža stvarnostkao mozaik obojenih površina. Vermer ističe kontrast toplih i hladnih boja, kontrast različitihfaktura predmeta, širenje i rasipanje svetlosti od njenog izvora. Dela: Devojka sa turbanom , 1660 – 1663 g., Mauritshuis, Hag Pismo , 1666 g., slika na platnu, Državni muzej Amsterdam Astronom , 1668 g., Louvre, Paris Čipkarica , 1669 – 1670 g., Muzej Luvr, Pariz

BAROK U FRANCUSKOJ (klasika XVII veka) Od 1624 – 1642 g. je vladao Luj XIII (kardinal Rišelje).Od 1643 – 1661 g. je vladao kardinal Mazaren (Luj XIV je bio meloletan).Od 1660 – 1685g. je vladao Luj XIV, ovaj period je bio vrhunac vladavine i apsolutizma.Za vreme Luja XIV Francuska postaje najmoćnija nacija u Evropi na vojnom i kulturnom polju. Krajem XVII veka Pariz zamenjuje Rim kao metropola likovnih umetnosti.U umetnosti Francuske XVII veka nema baroka. Razlozi su: 1) kraljevski apsolutiza – Luj XIV je nametnuo svoj ukus, 2)postojanje tradicionalnog manirističkog duha– publika nije spremna za nove ideje, 3) nije bilo kontrareformacije. Ovaj period u francuskojumetnosti Francuzi nerado zovu barokom. To je za njih Stil Luja XIV. Oni umetnost iknjiževnost toga doba zovu «klasičnim», kao paralela Rimskoj renesansi i Periklovoj Ateni. Naziv klasičan ima tri značenja:sinonim za «vrhunsko ostvarenje»takmičenje forme i sadržine Klasične antike i Visoke renesansesvojstvo uravnoteženosti i uzdržanosti. Vladao je osećaj za meru, pa se nisu mogli razviti prenaglašeni i kitnjasti barokni oblici.«Klasicizam» Francuske XVII veka je vek kulturnog uzdizanja. To je epoha Luja XIV,vreme čuvene Versajske uglađenosti, reprezentativne umetnosti dvora. Taj klasični dvorskistil proistekao je iz tradicije XVI veka u Francuskoj. Razlikuju se dva perioda: Stil Luja XIII, Stil Luja XIV(Versajska umetnost, koja prestaje 1690g.)Što se likovnih umetnosti tiče, XVII vek u Francuskoj nije onoliko značajan, koliko uŠpaniji, Italiji, Holandiji i Flandriji.U slikarsrvu ovog perioda svuda se oseća italijanski uticaj u dva pravca: Rafaeliti (umetnost pod uticajem Rafaela:Nikola Pusen, Klod Loren) Karavađovci (po ugledu na Karavađa: Žorž de La Tur) GEORGES DE LA TOUR (1593 – 1652 g.) Karavađovski uticaj se oseća samo po koncepciji osvetlenja. La Tour se bavio efektimasvetla, ali za razliku od Karavađa, on u središte slike stavlja izvor svetlosti– veštački, koji je vidljiv (sveća, baklja i sl.). slika scene u noći i mraku, sa jakim kontrastima svetlih i tamnih(osvetljenih) partija.On jerealista, ali nije naturalista. Originalan je u shvatanju forme (nema anatomskihdetalja). Forma je geometrijski pročišćena, telo svodi na detalje lopte, kupe, valjka.Slika verske teme, kao da se radi o temama iz svakodnevnog života, tako da bi se moglo pomisliti da radi žanr-scene. Kolorit je sveden, tj. na tamnoj podlozi kontrastira crvenetonove. Dela: Magdalena Pokajnica , 1640 – 1644 g., ulje na platnu, Metropolitan museum, NY Josif drvodelja , 1645 g., Luvr, Pariz

BRAĆA LE NAIN Antonie, Louis, Mathieu– još kao mladi rade u Parizu. Radili su portrete, religiozne imitološke teme. Njihova dela se izdižu iznad žanr slike. Dok su holandske žanr-scenesatirične i humoristične, Louis Le Nain im daje ljudsko dostojanstvo i monumentalnu težinu.Bili su i pod Karavađovskim uticajem. Dela: Seljačka porodica , 1640 g., Luj Le Nain, Louvre, Pariz Seljački obed , 1642 g., Luj Le Nain, Luvr, Pariz, NICOLAS POUSSIN(1594 – 1665 g.) Nikola Pusen je bio najistaknutiji predstavnik klasične umetnosti. Skoro čitavo jevreme radio u Rimu, a bio je učenik i Venecijanske škole. Između 1630 – 1640 g. napuštabarokni stil i prihvata strogo klasični. 1640 g. dolazi u Pariz, a 1642 g. odlazi u Rim i tamoostaje. Komponuje po horizontalama i vertikalama, što su odlike Renesanse i Klasicizma, anema baroknih dijagonala. Svetlost je ravnomerno raspodeljena na slici, a koristi jak kolorit.Ima osećaj za meru, jasnoću i red. u njegovom delu je sve namerno i sračunato. Teme su mu: mitološke, biblijske scene i pejsaži koje spaja sa mitološkim. Forme pejsažasu idealizovane, drveće je brižljivo postavljeno.Cilj slikarstva po njegovom mišljenju je da predstavi ozbiljna i plemenita ljudskadela. Ona se moraju prikazati na logičan i sređen način, ne onako kako bi se stvarno dogodilo,nego onako kako bi se dogodilo da je priroda savršena. U tu svrhu umetnik treba da teži zaopštim i tipičnim, treba da izbegne jeftina sredstva, kao što su žive boje, i da naglasi oblik ikompoziciju.Pre Pusena niko ne podvlači takvu bliskost slikarstva i književnosti. Dela: Cefalus i Aurora , 1630 godina, narodna galerija, London Otmica Sabinjanki , 1636 – 1637 g., Metropolitan museum, NY Pejzaž sa pogrebom Fokiona , 1648 g., Luvr, Pariz CLAUDE LORRAINE (1600 – 1882 g.) Klod Loren je bio pejzažista. Radio je «idilične» vidove pejzaža. Takođe, provodi skoročitav život u Rimu i sa puno ljubavi istražuje predele Kampanje, okoline Rima. Praveći bezbrojene crteže na licu mesta koji služe kao građa za njegove slike, u kojima ne teži zatopografskom tačnošću, već pruža poetsku suštinu predela ispunjenim oblicima antike.Slike su doterane i udešene sa arhitekturom koja je pomalo neprijatna i sa figurama koje je zapostavljao. Pejzaži imaju nestvarnu svetlost koja obasjava prostor, magličasto svetlo koje preliva atmosferu ranog jutra ili popodneva. Taj interes za svetlost, dovodi kasnijeimpresionizma. Svetlo izbija iz pozadine slike. Prostor se prostire ravnomerno i dah nostalgijelebdi nad takvim vidicima. Dela: Pejzaž sa Apolonom i Merkurom, 1645, galerija Doria Pamphili, Rim Pejzaž iz Kampanje, 1650, crtež tušem, British museum, London Pastorala , 1650. g., bakrorez VAJARSTVO Do zvaničnog stila u vajarstvu –«Kraljevski stil» dolazi se kao i u arhitekturi. Bernini vaja bistu Luja XIV koja biva odbačena kao suvišno dinamična da bi sačuvaladostojanstvo kralja. Konjaničke statue Luja XIV koje se kasnije postavljaju širom Francuske bivaju srušeneu vreme francuske revolucije, koje znamo sa reprodukcija i modela koji deluju ukočeno.Barokna svojstva se ističu u plastičnom modelovanju, kraljev plašt je nošen vetrom u poređenju sa njegovim antičkim prototipom. FRANCOIS GIRARDON Radiomodele Luja XIV i statue u Versaju. Klasicista. ANTONIE COYSEVOX Lebrun ga je zaposlio u Versaju. Približio se baroku u arhitekturi onoliko koliko mu jeLebrun dozvolio. Realiza i utančanost lica. Dela: Veliki reljef u štuko-malteru u Salonu rata u Versaju PIERRE PUGET (1620 – 1694 g.) On je najveći i najbarokniji vajar 17 veka u Francuskoj. Kompozicija mu je uzdržanijaod Berninijeve. Radio je rafinirane reljefe. Dela: Milo iz Krotone , 1671 – 1683 g., mermer, Luvr, Pariz

Tokom cele antike srednjeg veka i renesanse umetnici su učili šegrtovanjem, ali kad sulikovne umetnosti dobile status «slobodnih umetnosti» umetnici su hteli da praksu potkrepeteorijskim znanjem. U tu svrhu se osnivaju umetničke akademije. Prva takva se pojavila uItaliji u drugoj polovini XVI veka, a Kraljevska akademija slikarstva i vajarstva u Parizu1648 godine ROKOKO (XVIII vek) FRANCUSKA 1648godine u Parizu se osniva Kraljevska akademija slikarstva i vajarstva. Učenje uakademijama se zasnivalo na klasicima, Rafaelu, Pusenu. Od 1663 g.Lebrunpostaje njen direktor. Tad centralnu kontrolu nad likovnim umetnostima vrše Colbert i Lebrun., ne samozahvaljujući novcu, već i novom sistemu školovanja u odobrenom stilu.Krajem XVII veka javljaju se dve struje na akademiji povodom spornog pitanja crteža i boje: «Konzervativci»– crtež stoji iznad boje , koja deluje na čula «Rubensovci» -boja je bitnija od crteža jer je vernija prirodiLebrunov autoritet opada, 1715 g. umire Luj XIV, a sa tim je savladana diktatorska moć akademije. 1717 g. «Rubensovci» su izvojevali definitivnu podbedu, kada je u akademiju primljen Vato, na osnovu svog «Hodočašća na Kiteru». Svuda se oseća uticaj Rubensa ivenecijanaca.Inače, umetnost XVIII veka u Francuskoj se dosta razlikuje od XVII veka. Ona više nijemonarhistička ni versajska. Više se ne radi za « Kralja Sunca», već za novu klijentelu – obogaćenu buržoaziju, krupne trgovce. Pariz, iz kog se za vreme Luja XIV umetnost preselila u Versaj, ponovo postaje centar.Umetnost rokokoa se javlja posle smrti Kralja Sunca i traje do 60-tih godina XVIII veka.Zovu ga i stilom Luja XV. Rokoko= vesela dekoracija pećina školjkama i kamenjem.Slikarstvo rokokoa je stvorilo novi stil inspirisan Rubensom i venecijancima. To su galantneslike sa prizorima pastoralnih zabava, svakodnevnog života i scena iz pozorišta. Grupemuškaraca i žena u nestvarnim, idiličnim pejzažima udvaraju se rečima, igrom i muzikom.Radi se i portret. Boje su svetle, ružičasta i plava, nanete u sitnim mrljama lakim dodiromčetkice sugerišu oblike pokret i atmosferu. Ovo slikarstvo pokazuje ukus visokog pariskogdruštva za vreme Luja XV,društva zabave i dokolice. Tada i francuska aristokratija teži za lakom zabavom, ljubav je neobavezna-flert, lišena dubine i strasti. Sve je lako, neobaveznoi površno. Slike su malih formata. Umetnost teži da osvoji posmatrača, puno je površnelepote i elegancije. Bitna jedopadljivost. Nova tehnika u slikarstvu je pastel. Slikarstvo jeljupkoičulno, bez emocionalne dubine. JEAN–ANTOINE WATTEAU (1684 – 1721 g.) Antoan Vato je tvorac i tipičan predstavnik rokokoa stila. Pod uticajem je Rubensa,koristi njegovu paletu boja, gradi slike svetlošću i bogatim koloritom, konture ne postoje.Teme sufetes galantes– galantne zabave (uvodi ih na Akademiju) ljudi iz visokog društva i pozorišne glumice u vrtu.Stavio je eleganciju iznad lepote i dopadljivost iznad snage. Njegovi pejzaži podsećaju na pozorišne kulise. Svet posmatra kao «pozorište prirode» ukom pripadnici mondenskih društvenih krugova uživaju u dokolici. Dela: Hodočašće na Kiteru , 1717 g., Slika na platnu, Luvr Pariz, na osnovu nje došao na Akademiju, mada je slikarušila sva akademska pravila. L'indifferent ( Nonšalantni mladić ), 1717 g., Slika na platnu Luvr, Pariz FRANCOIS BOUCHER (1703-1770 g.) Bio je pod uticajem Vatoa i ljubimac Markize Pompadour (1721 – 1764) -ljubavnicaLuja XIV, koja je imala veliki uticaj na dvorsku umetnost i po kojoj je umetnost razvijeg baroka dobila ime stil Pompadur .Bio je i dvorski portretista .Slika vedra životna zadovoljstva, često prelazeći granicu dobrog ukusa. Ima težnju da sedopadne. Radio je i mnoge mitološke predstave Venere, ženski akt. Najviše voli svetloružičastu i plavu boju. Slike mu se graniče sa pornografijom. Radio je portrete, pejzaže,dizajnirao je porcelan tapiserije, radio je scenografije. Dela: Gospođa de Pompadour , 1756 g., Alte Pinakothek, Minhen Porodica za doručkom , 1739 g., Luvr, Pariz JEAN BAPTISTE SIMEON CHARDIN (1699 – 1779 g.) Žan Batista Šarden-ov stil se uslovno može nazvati rokokoom. On sadrži flamanski realizam. Počeo je kao slikar mrtve prirode, a kasnije i prizora iz građanskoga porodičnogživota. Bio je majstor i žanr-scena i mrtve prirode.Suprostavlja se rokokou i pod uticajem holandskog slikarstva (bio je realista) slika slike izživota običnih ljudi.Preovlađuju smeđi i zagasiti tonovi. To su skromna platna sa toplim ružičastim tonovimauz prigodan naturalizam. Dela: Kuhinjska mrtva priroda, 1730 – 1735 g., Ashmoleov muzej Oxford0 Guvernanta , 1738 g., Kanadska nacionalna galerija, Otava

Povratak sa pijace , 1739, slika na platnu Luvr, Pariz JEAN HONORE FRAGONARD(1732 – 1806 g.) Od svojih dvaju učitelja Bouchera i Chardina, veći uticaj na njega Buše. Sa nadahnutom lakoćom, spontanošću stila i elengatnom pristupu temama udahnjuje nov život pokreturokokoa.Slika brzim pokretima kista sa nanošenjem bogatih slojeva boje. Odlučno postupanje sa bojom i snažan naturalizam podsećaju na Halsa i Rembrandta, a slike mu prikazuju prekrasne pastoralne predele, erotske prizore i ljubavne susrete.Fragonard je nadživeo svoju eru , njegove slike izlaze iz mode približavanjemRevolucije. Umro je siromašan i zaboravljen. Dela: «Kupačice» 1765 g., slika na platnu, Luvr, Pariz, spontanost podseća na Rubensa. Elipsasti pokret, jakaatmosferska magla. Muzika , 1769 g., ulje na platnu, Pariz Buđenje Ljubavi , 1771 – 1773 g., zbirka Frick, NY, naručila gospođa Barry – ljubavnica posle de Pompadour-ove. Sumrak , 1778 g., Luvr, Pariz

ENGLESKA Engleska arhitektura XVII veka u opštim crtama ide za razvojem francuske arhitekture.Oko 1700 godine, visoki barok pobeđuje klasicističku tradiciju, ali Engleska nikad nijeprihvatila rokoko koji je došao zanjim.Francusko rokoko slikarstvo ipak ima presudan, ali nepriznat, uticaj na engleskoslikarstvo XVIII veka i doprinosi osnivanju prve engleske slikarske škole posle srednjeg veka,od većeg značaja.Engleski slikari nisu prihvatili ekstravaganciju i lakomislenost, koje su kao tipične zarokoko, preovlađivale u Evropi. Pokazivali su veću sklonost ka formalizmu i naglašavali sutradiciju što u Engleskoj dovodi do ranog prihvatanja klasicizma, mada još uvek sa nekimvrednostima rokokoa, koji će prerasti u svojevrstan oblik romantizma. Najviše se radi portret, građanski i jednostavan i pejzaži. Slikarstvo je zasnovano na liniji,manja je plastičnost oblika. WILLIAM HOGARTH (1697 – 1764 g.) Radio je novu vrstu slika koje sam opisuje kao «moderne moralne teme». Bio je kritičar engleskog društva sa ironičnim humorom. On je verovatno prvi umetnik u istoriji koji je postao kritičar društva po svom sopstvenom pravu. Svojim «moralitetima» podučavavrlinama srednjeg staleža. Dela: Orgija– Prizor III iz puta razvratnika , 1734 g., Muzej Sir Joshua Sonaea, London THOMAS GAINSBOROUGH (1727 – 1788 g.) Gejnzboro je počeo da radi kao pejzažista, a završio kao omiljeni portretista toga doba britanskog viskog društva. Ima prozirnu tehniku i lakoću poteza. Dela: Robert Andrews i njegova žena , 1749 – 1750 g., ulje na platnu, Nacionalna galerija, London Gđa Siddons , 1785 g., ulje na platnu, Nacionalna galerija, London JOSHUA REYNOLDS (1723 –1792 g.) Bio je predsednik Kraljevske Akademije od njenog osnivanja 1768 godine i protagoniste akademskog pristupa umetnosti, koje je stekao tokom dve godine provedene uRimu.U njegovom stilu se oseća uticaj venecijanaca, flamanaca i Rembrandta više nego što jehteo da prizna u teoriji.Većinu svojih portreta «oplemenjuje» aligorijskim dodacima ili prerušavanjima. Dela: Portret Johna Campbella , 1778 g., Dvorac Cawdor, Škotska Gđa Siddons ,kao muza tragedije , 1784 g., San Marino, Kalifornija