ARHIMANDRIT SOFRONIJE

DUHOVNE BESEDE
@ITIJE I DELO U tri kwige

KWIGA PRVA

Arhimandrit Sofronije 1896–1993.

ARHIMANDRIT SOFRONIJE

DUHOVNE BESEDE
TIJE I DELO
KWIGA PRVA

predgovor JERO\AKON NIKOLAJ SAHAROV

prevod MATEJ ARSENIJEVI]

za izdava~a SABOR STARACA MANASTIRA HILANDARA

BIBLIOTEKA TAVOR
SVETI MANASTIR

HILANDAR

BIBLIOTEKA TAVOR 6
Naslov izvornika: Iz: Arhimandrit Sofroniy (Saharov), DUHOVN¤E BESED¤, Tom I, Svæto–Ioanno–Predte~enskiy monastÿrý – Palomnikþ, Essex–Moskva, 2003. ISBN 1 874679 26 6 Arhimandrit Sofronije DUHOVNE BESEDE, kwiga prva, 1. izdawe – Manastir Hilandar – 2008. – 288. str.

Urednik: monah Romilo Hilandarac

Prilo`nici: Manastir Sv. Jovana Prete~e, Eseks, Velika Britanija, 2003.

© Sva prava na originalni tekst zadr`ava manastir Sv. Jovana Prete~e. Kwiga se ne mo`e prevoditi, bilo sa ruskog izvornika ili srpskog jezika, bez pismene saglasnosti izdava~a. © Sva prava za izdawe na srpskom jeziku zadr`ava Sveti Manastir Hilandar, Sveta Gora, Gr~ka. Kwiga ne mo`e biti navo|ena, u celosti niti u delovima, niti se fotografije iz we mogu koristiti bez pismene dozvole izdava~a.

Adresa izdava~a: I. M. CILANDARIOU KARUES 63086 AGION OROS GREECE

SADR@AJ

PREDGOVOR ............................................................................

17

Beseda 1: O savr{enstvu mona{tva i preporodu Ruske Crkve ..................................................... Pitawe o savr{enstvu Ruske Crkve. Primer Hristov: On se molio za celoga Adama i umro za sve qude. Mona{tvo: predavati `ivot drugima i prihvatati smrt. Ciq mona{tva – upodobqewe Hristu u Wegovome smirewu. Ograni~eno vi|ewe savr{enstva. Monah – nosilac celoga Adama. Od malih stvari do prihvatawa celoga Adama. Mona{tvo i mu~eni{tvo: `ivot po zapovestima Hristovim. Put preporoda u Rusiji: objediwewe oko Patrijarha. Propoved savr{enstva je nemogu}a u palom svetu. Beseda 2: O riziku u duhovnom `ivotu, o nacionalizmu i sve~ove{tvu .......................................... O riziku svedo~anstva o samome sebi. O Bogu “poznatome”. O naslovu kwige “Videti Boga”. Svekoliki `ivot u Hristu povezan je sa opasno{}u. O strahu od gre{ke. O opitu Prep. Siluana i wegovom nasle|u. O opasnosti koja preti od nacionalizma. O blagodati i bogoostavqenosti. Mona{tvo je kadro da “`ivi sve~ove{tvom”. O neprimetnom duhovnom uzrastawu. Beseda 3: O samoispra`wewu (kenosisu) ........................... O progonima u Rusiji i privilegiji stradawa za Hrista. Samoispra`wewe (kenosis) je Bogoizabrawe.

29

40

24

Beseda 4: O strukturi manastira ......................................... Nacionalizam i sve~ove~anski Hristos. Ograni~avawe Hrista kao pad u tamu. O neprihvatawu manastira zbog nenacionalizma. Projavqewe sve~ove~anskog saznawa u manastirskom `ivotu. Univerzalizam hri{}anski i nehri{}anski. Duh `ivota, a ne disciplina – “pitawe (ne)reda nije najva`nije”. Poznawe Hrista kao osnova strukture manastira. ^ista molitva uzdi`e ~oveka od banalnosti. Unutarweg podvi`ni{tva je [danas] malo. Beseda 5: Lik Isusa Hrista ................................................... O upisivawu Lika Hristovog u srce. Podvig–misao Hristova: razru{iti prokletstvo Adamovo. [irewe srca kroz zapovesti Hristove. Sledovati i upodobqavati se Hristu – zna~i izmeniti saznawe. Opit Prep. Siluana: nepresu{no nadahnu}e koje nadilazi svaki tipik. Nadahnu}e ne zavisi samo od Boga, ve} i od na{ega raspolo`ewa. Hristopodobni opit Prep. Siluana. O duhovni{tvu i srda~nom prihvatawu. Prebivati umom sa Hristom. Kako se boriti protiv pomisli. Beseda 6: O prelesti ............................................................... O susretu sa pojmom “prelesti”. [ta je to prelest i “zvezda neprelestna”. Kriterijum neprelestnoga `ivota: “Udostoj nas, Gospode, u ovaj dan...”. U apstraktnom bogoslovqu su pre mogu}e gre{ke. Na{ ciq – “onaj koji `ivi jednostavno...” Prep. Siluan – jedinstvena pojava: ne treba sebe upore|ivati sa wim. Bog vidi nas, a ne mi Boga. O nepoimawu da greh jeste osu|ivawe Boga. O smiravawu sebe i o bogoostavqenosti. Beseda 7: O ve~nosti .............................................................. Na{ ciq – dosti}i Bo`ansku ve~nost. Se}awe na smrt i vreme. Pripremawe za Ve~nost. Ve~nost

24

24

24

24

kao preobiqe `ivota u Hristu. Kako se `ivi u ve~nosti. Ve~no bitovawe se poznaje u potpunosti iskqu~ivo posle smrti. O `ivotu posle smrti. Beseda 8: O na~elima mona{koga `ivota .......................... O vi|ewu istinitoga kriterijuma. Poznawe se daje u jedinstvu qubavi. O putevima Starca Josifa i Prep. Siluana. O smirenomudrenosti u Bogopoznawu. “Po~iwemo od azbuke”. Ideja jedinstva Prep. Siluana: kako je vaplo}ivati u na{oj “porodici”. Kako prihvatati na~elo `ivota i nadahnu}e. Budite “umetnici”. Na{ Bog je @ivi, Ipostasni Bog. Beseda 9: O ustrojstvu manastirskoga `ivota po na~elu li~nosti ............................................................... Manastirski ustav i li~nost. Molitva u crkvi, u keliji i za svet. O `ivqewu sa qudima. O svakodnevnoj borbi protiv greha na putu ka spasewu. O neizbe`nosti trvewa. Hristov primer: kako videti kona~ni ciq. Na{a “porodica” je od Boga. Prep. Siluan i Svetiteqi su tamo gde je i Hristos. Beseda 10: Kako `iveti tokom Velikog Posta .................. Kako pro`iveti Post u vi|ewu kona~noga ciqa. O golgotskoj pobedi Hristovoj. O velikoposnim bogoslu`benim tekstovima. O `ivom Predawu Crkve. O razli~itoj meri uzdr`qivosti kod svakoga ~oveka. Radost se kratko zadr`ava. O nekim podrobnostima Posta. O Nedeqi pra{tawa. Kako pobe|ivati isku{ewa. Drvo poznawa i podele me|u qudima. Umawiti sebe je veliko pred Bogom, jer se time privla~i blagodat. Apokalipti~ka nastrojewa. Jedinstvo u Bitiju kao obo`ewe. O molitvi Prep. Isaaka Sirijskog. 24

134

124

Beseda 11: Post i borba protiv isku{ewa na putu ka Vaskrsewu ............................................................. O ku{awima Hristovim u pustiwi. Isku{ewe mo`e da nam do|e i kroz Post. Neprijateq nas ku{a mawe nego {to je ku{ao Hrista. Post je ku{awe na svim planovima na{ega bitovawa. Ciq Posta je pro`ivqavawe Vaskrsewa kroz “i{~ekivawe” koje je isto~nik energije. O dvema pobedama i dvama porazima. Hristos je put za sinove paloga Adama. O fizi~koj borbi protiv greha, do bola srca. O preimu}stvu umne duhovne borbe protiv greha. O telesnoj borbi i se}awu na smrt. Beseda 12: Bogopoznawe kroz podvig samoispra`wewa i pla~a ............................. O spasewu i jalovosti bogoslovske nauke: kroz wu se ne mo`e `iveti Bogom. O bitijnoj vezi sa Bogom kroz uzdr`avawe od greha. O ipostasi u u~ewu i primeru Prep. Siluana. Kroz borbu protiv greha dolazi Bogopoznawe. Suze su put Svetih, pokoravawe drugih je put sveta. Spasewe je sledovati Hristu u Wegovom samoispra`wewu: prihvatiti smrt od brata. Mi se spasavamo u epohi bogoostavqenosti. Bogoslovqe kao molitva i kao stawe. O padu Adamovom, o otkrivewu “Ja Sam [Su{ti]” i propovedi “Pokajte se!”. Gde nema qubavi, nema ni pla~a. Beseda 13: Bogopoznawe kroz upodobqewe Hristu u Wegovom sve~ove{tvu ........................................................ Akademsko obrazovawe i vera. Opit Hrista kao osnova `ivota Prep. Siluana. [ta zna~i biti “obraz Bo`iji”. Hristos kao ideal ~ovekov. O istinitom bogoslovqu. “Ne ~initi greh” – kao put ka Bogoprijem~ivosti po primeru Prep. Siluana. Bratstvo kao put ka `ivotu u Bogu i Bogom. Upo-

134

134

134

dobqavawe Hristu u Wegovom univerzalizmu. Rezultati nau~noga bogoslovqa. O ekumenizmu kao `ivotu bez svesti o grehu. Savremeno bogoslovqe – autour du pot [okolo–naokolo]. “O~e na{“ je istinska patrologija. Beseda 14: O ~uvawu uma u Bogu ............................................. O sili i dubini smisla svakodnevnih molitava. O Prep. Siluanu: gde je on prebivao umom po Hristovom primeru. Odbacivawe pomisli kroz ~uvawe uma u Bogu. ^ovek je ~udo: “zemqa” koja `ivi i misli Bogom. Ose}awe veze sa Bogom – osnovni ciq na{ega podviga. Od se}awa na Stra{ni Sud do pokajawa kojim se upodobqavamo Hristu. Kako se umom uzdizati k Bogu. O Svetogorcu Serafimu: “~oveka poni`ava iskqu~ivo greh”. O beskrajnom pokajawu. O preporoditeqskoj sili re~i po molitvi. Poslu{nost privodi ka istinitome Bitovawu. Beseda 15: Na{e spasewe je u na{em jedinstvu .................. O ra|awu besede, upu}ene prisutnima. O sjediwewu beskrajno velikoga sa onim najjednostavnijim u na{em `ivotu. Zakon nije propisan za pravednika: treba slu{ati glas Boga. O nesporazumima. Prep. Siluan – primer slobode od svakoga nadmetawa. Na{e spasewe je u jedinstvu. Od molitve za manastir do molitve za celoga Adama. Sledujte duhovnicima. O te{ko}ama zbog delimi~noga poimawa kod nekih qudi. O ~uvawu op{tega na~ela. O nadslikovnoj molitvi. Te{ko je na}i prave re~i za besedu. Beseda 16: Bogopoznawe i postawe li~nosti ..................... Molitva spasava od pritiska ve{tastva. Tragedija nepoznavawa Boga. O duhovnome siroma{tvu. 131

123

156

O granicama tvarnih mogu}nosti. Li~nosnost Apsoluta kao osnova bogopodobnosti ~ovekove. O preve~noj zamisli Boga o ~oveku u Hristu. Pitawe ponavqawa molitava. Bogovi|ewe kao ciq mona{tva (Isa. 11, 1–2). Problem li~nosti jo{ uvek nije re{en. Molitva za celoga Adama jeste izraz li~nosti. Mona{tvo i “{kole proroka”. O smawivawu dimenzija Hri{}anstva. O dve vrste smirewa. O ~uvawu nadahnu}a. Beseda 17: Put ka Bogopoznawu ........................................... O qubavi prema Bogu. Jedino Bog jeste istinito Bitije. O re~ima “bez Mene ne mo`ete ~initi ni{ta”. Na{e je da se ukqu~imo u reku Bo`anskoga @ivota. Bitije je jedno. Pobeda nad prao~evim grehom. Bitijni sadr`aj zapovesti Hristovih. Smrt se pobe|uje kroz samoispra`wewe. Sledovawe Hristu putem stradawa. O primawu Bo`anskih energija. O “zvanima i izabranima” i o predodre|ewu. Beseda 18: Put ka upodobqenosti Bogu ............................... Mogu li telesna qubav i umetni~ko nadahnu}e da postanu duhovni? Prep. Siluan o borbi protiv sopstvenoga karaktera. O izna~alnoj svetosti Bogorodice. Pobeda nad pomislima je nadkozmi~ka. O strasnoj i Bo`anskoj qubavi. Kako je Prep. Siluan pre{ao u ve~nost. Nemo} filosofije i nauke u duhovnom `ivotu. Duh zapovesti kao stawe. “[to je savr{enija qubav, to je svetiji `ivot”. Beseda 19: O na{oj prvobitnoj bogopodobnosti i o padu .................................................................................... Na{a osnova je Otkrivewe, a ne dedukcija (Mk. 9, 23; Lk. 8, 48 i Jn. 10, 34). O spasewu verom. Vera je 184

174

180

dejstveno projavqivawe sile Bo`ije u nama. Opasno je govoriti o “obo`ewu” (Jn. 10, 34). Mi smo obraz Bo`iji, ali izranavqen grehom. O usvajawu saznawa “bogosinovstva” i o stvarnosti pada. Beseda 20: Spasewe kroz qubav, a ne kroz bogatstvo intelektualnih saznawa ................... Spasewe se dosti`e kroz qubav. O posledwoj re~i Starca Siluana (up. 1. Kor. 13, i: Sv. Jovan Kron{tatski). Podele u Hri{}anstvu posledica su nepotpunog poimawa zapovesti o qubavi. Mona{tvo kao {kola qubavi i spasewa. O ispuwavawu zapovesti. O ~uvawu od greha. Zapovesti Hristove su nadkozmi~ke. O otkrivewu preve~ne ideje o ~oveku u Hristu. O neophodnosti poznawa krajweg ciqa mona{tva. Beseda 21: Uzvi{enost mona{koga prizvawa .................. Mona{tvo je najuzvi{enija kultura na Zemqi, borba protiv strasti i `ivot pred Licem Bo`ijim. Iskustvo slikarstva kao otkrivawe unutarwe krasote. O Liturgiji. O porobqenosti grehom. @ivot bez greha kroz podvig. Zapovesti Hristove razotkrivaju greh. “Nemogu}ost” zapovesti Hristovih. O umnom podvigu: svaka pomisao koja nije po Evangeliju jeste greh. Kako se boriti protiv pomisli. Beseda 22: O borbi za prebivawe umom u Bogu .................. Strast ima svoj lik. Borba za nesagla{avawe uma sa pomi{qu kroz stvarala~ku molitvu. Opasnost od telesnih pomisli. Dr`ati um u Bogu mogu}e je iskqu~ivo silom Samoga Boga. Dolazak Boga kao oslobo|ewe od robovawa ve{tastvu. Metodi borbe za oslobo|ewe uma od pomisli. Bilo je potrebno da nam do|e li~no Bog. Tragedija sveta – greh

186

192

202

samoobogotvorewa. Obo`ewe kroz prebivawe umom u Qubavi Bo`ijoj. Beseda 23: O `ivotu u svetogorskoj pustiwi .................... O odlasku u pustiwu. O molitvi, pri kojoj se zaboravqa na svet. O saboru Staraca 1938. godine. O re~i Arhiepiskopa Vasilija Krivo{eina. O svom duhovni~kom slu`ewu. O razgovoru sa monahom. O Nestvorenoj Svetlosti. Beseda 24: “O kako bih `eleo da ste svi vi pesnici” .... O Velikome Postu. O neophodnosti nadahnu}a. O Hristovome Postu u pustiwi. O upodobqavawu Hristu u Ve~nosti. Mi moramo da postanemo nadahnuti pesnici i hrabri podvi`nici. O primawu nestvorenoga `ivota Bo`ijega. Intelekt i “bezumqe vere”. O mr`wi prema sebi u qubavi prema Bogu i prema bli`wemu. O stradawima Hristovim iz qubavi prema ~oveku. Primer Sv. Jovana Prete~e. O se}awu na Posledwi sud. Od maloga ka beskrajnome. Beseda 25: Nedeqa pra{tawa: “Bla`en um koji ne ide na sabor bezbo`ni~ki” .............. Pra{tawe: od hrama do kozmi~kih dimenzija. “Bla`en um koji ne ide na sabor zlih pomisli”. O prebivawu u Bogu. Moramo `iveti re~ju Hristovom, ali bez ikakve uobraziqe. Uloga na{e voqe. Bog je smirewe. O uzajamnom pra{tawu. Triod i kenoti~ki aspekt. “^ekam vaskrsewe mrtvih”. Beseda 26: O ciqu duhovnoga `ivota ................................. O zabludama onih koji govore: “Danas nema staraca”. Rusija mora da se objedini oko Patrijarha. Istorija roda qudskog. O razarawima u Rusiji. Hristos je jedan isti u vekove. O duhovnom ruko208

216

222

228

vo|ewu. Poslu{nost kao kultura bogopoznawa. O trima periodima duhovnoga `ivota. Poslu{nost – put ka ~istoj molitvi. Ne pripisuj sebi ni{ta! O re~i igumana Misaila. O [duhovnim] stawima bez opita Golgote. O onima koji misle da su duhovni darovi u na{e vreme nemogu}i. Beseda 27: Stradawa kroz koja se poznaje jedinstvo roda qudskoga, kao put spasewa u na{e vreme ................... O poimawu roda qudskog kroz sastradawe. Na{e vreme je dvostruko te{ko. O molitequ za ~itav svet. O adu nequbavi. O na{oj nesposobnosti za tihovateqski `ivot. O na{em spasewu kroz `alosti, karakteristi~ne za ovaj vek. O odsustvu kulture srca uprkos svekolikom obiqu kulture intelekta. Beseda 28: O sinovskom stawu ............................................... Svako mesto je na spasewe. Smisao ikonografskog prikaza “Lestvice”. “Sada zapo~eh”. O razli~itim duhovnim uzrastima u jednom manastiru i o te{ko}ama. O predlo`enoj molitvi. Na{e na~elo – zapovesti Hristove. O sinovskom stawu: “Tvoj sam”. O dve vrste skru{enosti srca. O gowewu savr{enstva. Na{ put – sastradawe i jedinstvo. Beseda 29: Od etike ka ontologiji ....................................... “Pokajte se!”: od etike ka ontologiji. Evangelski primer bogatoga mladi}a. O razli~itim ravnima: Marija i Marta. O pitawu li~nosti. “Od velikoga Boga i{ti samo ono {to je veliko”. O stradawima Adamovim: “Hristos kao odgovor na ta stradawa. O poimawu “jezika” Hristovog kroz sledovawe Wemu. Kroz trpewe se daje ose}awe bitovawa. O sinovskome stawu: “Tvoj sam”.

237

245

254

Beseda 30: O bogoudaqenosti ................................................ O re~i Bo`ijoj. Ikonografija i obraz Bo`iji u ~oveku. O slu~aju sa ocem N. O bogoudaqenosti na{e epohe: “Tako je neophodno da bude Ve~nosti radi”. Kolebawa i nemo} su na{ put. O odustupawu energije radosti [od ~oveka]. O bolu iz koga se ra|a molitva za ~itav svet. Opro{tajna beseda ............................................................... O bogodanoj re~i. O bogoizabranosti za mona{ki `ivot. O jedinstvu sa bratijom i po [telesnoj] kon~ini. O stradawima kao usvajawu `ivota Hristovog. O savr{enstvu hri{}anske vere. O na{em `ivotu kao bolu Hristovom. O grobnici: “I po smrti, osta}emo nerazdvojni...” Zave{tawe ..............................................................................

262

268

273

Prilog Molitva za jedinstvo ............................................................ 345

Pogovor Svedo~anstvo duha – otac Sofronije i Ruska Crkva ............................................

345

PREDGOVOR

Se}ajte se svojih stare{ina, koji vam propoveda{e re~ Bo`iju; gledaju}i na svr{etak wihova `ivota, ugledajte se na veru wihovu. Jevr. 13, 7 Arhimandrit Sofronije Saharov (1896–1993) je, danas, jedan od najpoznatijih i naj~itanijih pisaca–podvi`nika iz pro{loga stole}a. Wegove kwige Prepodobni Siluan Svetogorac, O molitvi i druge ve} su odavno u{le u riznicu pravoslavnoga Predawa. U ovoj kwizi su objavqeni razgovori koje je Starac Sofronije vodio sa bratijom i poklonicima u Manastiru Sv. Jovana Prete~e od 1989. do 1993. godine. Ovi razgovori izra`avaju duhovno iskustvo Star~evo, koje je on sticao tokom vi{e od pola veka mona{koga podviga i koje je te`io da preda svojoj mladoj sabra}i–monasima. *** Otac Sofronije je zapo~eo svoj `ivotni put u Moskvi. On se od mladosti posvetio ikonopisu. Budu}i podvi`nik je 1922. godine oti{ao na Zapad, da bi tamo produ`io da se bavi umetno{}u, daleko od smutwe poslerevolucionarnih godina. Wegove mladi}ske godine su protekle u napregnutoj unutarwoj potrazi: kako ~ovek mo`e da dostigne Ve~nost? U Parizu mu je bilo dato da do`ivi posetu Bo`iju, koja je, potom, preokrenula ~itav wegov `ivot: napustiv{i bavqewe slikarstvo, on je 1925. godine oti{ao na Svetu Goru da postane monah. Posle {est godina, on se sreo sa Prep. Starcem Siluanom. Taj susret se pretvorio u istorijski doga|aj, koji je izvr{io uticaj na ~itavu na{u epohu. Kroz Prep. Siluana hri{}anski svet je primio bo-

15
PREDGOVOR

Duhovne besede

16
DUHOVNE BESEDE I

gootkrivenu re~ spasewa: “Dr`i um svoj u adu i ne o~ajavaj”.1 U~ewe i opit Prepodobnoga su postali duhovna osnova za uobli~ewe samoga oca Sofronija. Od svoga velikoga nastavnika otac Sofronije je nasledio i veliko u~ewe o tome kako se iznedruje duhovna re~. Jednom prilikom se na Svetoj Gori poveo razgovor o tome kako govore savr{eni. Starac Siluan je rekao: “Oni ne govore ni{ta od sebe... Govore samo ono {to im daje Duh”.2 Sleduju}i ovom drevnom pravoslavnom Predawu, otac Sofronije se, sa sve{tenim trepetom, odnosio prema svakoj svojoj re~i, kako izgovorenoj tako i napisanoj. Jer, upravo nam je Sâm Gospod otkrio prevashodno zna~ewe svake izgovorene re~i: za svaku praznu re~ koju ka`u, qudi }e dati odgovor u dan Suda”.3 Hristos nam je dao “primer”4: On nikada nije praznoslovio. [tavi{e, Sin – budu}i da jeste Slovo–Logos Oca, nije govorio ni{ta od Samoga Sebe. Re~i koje vam Ja govorim ne govorim od Samoga Sebe5... ve} samo ono {to sam ~uo od Oca Mojega6. Kroz ovo umawewe sopstvenoga “Ja” Isus Hristos je i projavio Sebe kao sijawe slave i obraz Ipostasi Oca7 – qubav nikada ne tra`i svoje.8 Odgovornost za svaku svoju re~ otac Sofronije je osetio jo{ dubqe kada je postao duhovnik na Svetoj Gori pri Manastiru Svetoga Pavla. “Duhovnik mora da oseti ritam unutarweg sveta svih i svakoga ko mu se obra}a. U tom ciqu, on se moli Duhu Svetome da rukovodi wime, daju}i svakome re~ koja mu je neophodna”.9 Starac se kasnije se}ao: “Svestan da sam daleko od [duhovniku] dolikuju}ega savr{enstva, dugo sam i u bolu srca umo-

Arhimandrit Sofronije

1. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, Eseks, 1991, str. 20. 2. Videti: Isto, str. 27. 3. Mt. 12, 36. 4. Uporediti: Jn. 13, 15. 5. Jn. 14, 10. 6. Jn. 15, 15. 7. Jevr. 1, 3. 8. 1. Kor. 13, 5. 9. Arhimandrit Sofronije, O molitvi, 2. izdawe, Eseks, 2002, str. 101.

qavao Gospoda da ne dopusti da pogre{im, da me odr`i na putevima Wegove stvarne voqe, da mi poda re~i korisne za bratiju. U samom onom trenutku kada sam razgovarao sa ~ovekom, trudio sam se da dr`im ‘sluh’ moga uma u srcu, da bih ulovio Bo`iju misao, a ~esto, ~ak, i re~i koje je neophodno re}i”.10 Monasi su voleli wegove re~i i dolazili k wemu za duhovni savet i podr{ku iz mnogih manastira. On je, nekom prilikom, rekao: “Ako je ~ovek pe{a~io osam ~asova da bi ~uo re~, zar je mogu}e biti nemaran prema wemu?”. On se prema svakome ko mu je dolazio odnosio sa najve}om mogu}om pa`wom i brigom, i na to su mu uzvra}ali dubokom blagodarno{}u. U mnogoqudnim svetogorskim manastirima, ~esto se kao prva briga manstirske uprave ispostavqalo prakti~ko ustrojstvo `ivota. Duhovnim nastavnicima povremeno je bilo te{ko da potrebnu pa`wu uka`u svakome. Rukovo|ewe bratije re~ju ~esto se ograni~avalo na ~itawe u trpezariji, ispovest i bogoslu`ewe. Bratija je retko me|u sobom vodila duhovne razgovore, a i to je bivalo samo me|u malobrojnima. Zato je Starac, iz iskustva, znao u kojoj meri je neophodna duhovna re~ mladim monasima i koliko je va`no u~iti ih borbi protiv strasti. Kada se Starac Sofronije vratio u Zapadnu Evropu, Bog mu je poverio slu`ewe re~ju radi spasewa mnogih qudi. Me|utim, on nije vi{e ose}ao tu slobodu u re~i. Starac je kasnije napisao: “Psihologija monaha, wihovo trpewe i uzdr`awe su toliko prevashodili svakoga i sve koje sam sreo u Evropi, da ja, naprosto, nisam mogao da izna|em re~i, ni spoqa{we oblike op{tewa. Ono {to su monasi prihvatali sa blagodarno{}u, u Evropi je slamalo qude”.11 Starac je, po molitvi, znao potrebe qudske, a da mu qudi nisu ni govorili o wima. Bivalo je i ovakvih slu~ajeva: Starac je razgovarao sa nekim, ali je, posle molitve, re~ bila upu}ena

17
PREDGOVOR

Duhovne besede

9. Arhimandrit Sofronije, O molitvi, 2. izdawe, Eseks, 2002, str. 101. 10. Isto, str. 103. 11. Isto, str. 106.

18
DUHOVNE BESEDE I

ne neposredno tom sabesedniku, ve} posredno nekome od prisutnih koji su slu{ali razgovor. Tako ga je, jednom prilikom, posetila `ena iz Rumunije. Desilo se da je ona prisustvovala razgovoru oca Sofronija sa drugim qudima za trpezom. I ona je odjednom shvatila da sve {to on govori jeste, zapravo, odgovor na sva wena najskrivenija pitawa. Po zavr{etku trpeze, ona se, pora`ena, obratila Starcu i, pre nego {to je nastavila, Starac joj je, sa qubavqu, rekao: “Have I not answered all your questions?”.12 Oko wega je po~ela da se sabira mona{ka zajednica jo{ od vremena wegovoga slu`ewa u Sent–@enevjev–de–Bua u Francuskoj. Starac je mnogo vremena posve}ivao razgovorima sa bratijom. U po~etku su to bile zasebne pouke bratiji, koje su nastale po dikatatu `ivotnih okolnosti, ove ili one potrebe, u konkretnoj situaciji. Starac je, sa strahom, osaznavao silu re~i Bo`ije, koja je o{trija od svakoga dvosekloga ma~a, i prodire sve do razdeobe du{e i duha, zglobova i sr`i, i sudi namere i pomisli srca.13 Neki od sabra}e, po svojoj nemo}i, nisu bili u stawu da podnesu takvu “tvrdost”14 re~i Bo`ije, jer ona, po pravilu, nije re~ po ~oveku i nadilazi meru ~ovekove pale prirode. Me|utim, Starac je, iz duboke qubavi prema svakome od sabra}e, `eleo spasewe svih i radi toga je pribegavao ovakvome na~inu: on bi govorio strogu pouku nekome od “jakih”, dok je re~, u su{tini, bila upu}ena nekome od “slabih” koji su prisustvovali razgovoru. Ponekad bi u trpezariji, u vreme ~itawa duhovnih spisa, Starac obra}ao pa`wu bratiji na ovu ili onu misao kod Svetih Otaca. Zastav{i u ~itawu, on bi obja{wavao ono {to je pro~itano. U trenucima naro~itoga nadahnu}a, razgovor bi se produ`avao satima, sve do idu}e trpeze. Ovakvo {to se neretko de{avalo kako u Sent–@enevjev–de–Bua, tako i u Velikoj Britaniji, gde se zajednica preselila 1959. godine. Tako je nastao Manastir Sv. Jovana Prete~e u engleskoj grofoviji

Arhimandrit Sofronije

12. Na engleskom: “Nisam li odgovorio na sva Va{a pitawa?”. 13. Jevr. 4, 12. 14. Videti: Jn. 6, 60.

Eseks. Posledwih godina Star~evog `ivota, razgovori su poprimili mnogo redovniji karakter: bratija se sabirala u bureau–u – kabinetu, gde je Starac radio i sretao se sa qudima. Kada je, pak, broj `iteqa Manastira narastao, Starac je razgovore po~eo da odr`ava u manastirskom hramu posve}enom Prep. Siluanu Svetogorcu. Atmosfera hrama je bila najprikladnija za wegove besede. Jednom sve{teniku, pokloniku koji je do{ao u Manastir, Starac je predlo`io da slu`i Liturgiju. Po{to se pri~estio, Starac je, po zavr{etku, slu`be, rekao ovom sve{teniku: “Bio sam na Va{oj Liturgiji, a sada Vi do|ite na moju”.15 Starac je mislio na razgovor koji je toga dana trebalo da ima sa bratijom. Ove re~i – “liturgija posle Liturgije” najvernije odra`avaju istinski karakter Star~evih beseda: re~i koje je on izgovarao su postajale blagodatno tajnovodstvo, svojevrsno produ`avawe liturgijskoga stajawa pred Licem Gospodwim. U tim besedama se, sa naro~itom snagom, ose}a u kojoj meri je wegovo dogmati~ko vi|ewe bilo nerazdvojno od svekolikog toka wegovoga unutarwega duhovnoga `ivota. Dogmati Crkve su stajali u stvarnom i neposrednom odnosu sa svakodnevnim manastirskim `ivotom, sa najmawim sitnicama svakodnevnoga `ivota svakoga monaha. U takvom okru`ewu se `ivot op{te`i}a osve{tavao kroz Star~evu re~, a svaki, i najmawi ~in je zadobijao zna~ewe kozmi~kih razmera. Tako je u `ivotu op{te`i}a Starac, pre svega, video obraz Bo`anskoga bitovawa – po podobiju Svete Trojice.16 “Tamo” [u Boga] se uzajamna qubav javqa kao sadr`aj `ivota Svake od Tri Bo`anske Ipostasi. Zato su qubav i jedinstvo bili glavna tema wegovih beseda: “Ako se, dakle, u na{em mona{kom `ivotu ne bismo u~ili qubavi, ne znam kako bi se, onda, uop{te moglo opravdati na{e mona{tvo”.17

19
PREDGOVOR

Duhovne besede

15. Videti: Episkop Ilarion Alfejev, Pravoslavno bogoslovqe na razme|i stole}â, Moskva, 1999, str. 338. 16. Videti: “Zave{tawe”, u ovoj kwizi, str. 273–275. 17. Beseda 20. od 2. decembra 1991. (Br. S–16, po numeraciji MTII), u ovoj kwizi, str. 186–191.

20
DUHOVNE BESEDE I

Takvo dogmati~ko vi|ewe nije bilo nekakva intelektualna izmi{qotina. Iz beseda je o~igledno da je bogoslovqe ve} postalo Star~evo stawe. To stawe je Starac ~eznuo da prenese, da saop{ti drugima: “Molim se Bogu da se u vama utvrdi upravo ovo stawe. I to jeste na{a ‘gnoseologija’18 na Bo`anskom putu. To je put ka istinitom poznawu istinitoga Boga – bogoslovqe kao stawe na{ega duha koji `ivi neprestano u Bogu Duhom Svetim”.19 Besede koje su pred ~itaocima naro~ito su va`ne zbog toga {to obuhvataju period od posledwe ~etiri godine Star~evoga `ivota. Na pragu smrti Bog mu je dao smelost da govori o sebi ono {to je do toga vremena bilo tajna wegove du{e pred Bogom. Tih godina je otac Sofronije napisao: “Pribli`avaju}i se kon~ini svojoj, kao starac, pritisnut danono}no telesnim nemo}ima, postajem sve mawe osetqiv na to {to qudi misle o meni. Zbog toga sam odlu~io da jo{ vi{e razotkrivam, sada ve} pred mnogima, ono {to sam, do sada, revnosno ~uvao od tu|ih o~iju”.20 Ovo uop{te nije bio plod nekakvog jeftinog samoqubqa ili strasne okrenutosti ka samome sebi. Starac je vrlo dobro znao koliko brzo blagodat Bo`ija napu{ta ~oveka zbog sli~nih pokreta du{e. U wemu je buktala ~e`wa da vidi i svoju bratiju i sve qude kao pri~asnike istih duhovnih darova kojih ga je udostojio Bog: uo~i svoga upokojewa, on se `urio da im preda sve, do kraja. Zato je re~ Star~eva, pro{av{i kroz ogaw pokajawa, na tako delotvoran na~in ispuwavala sve prisutne osve{tuju}om Bo`anskom energijom – delotvornom silom koja preobra`ava qudska srcâ. U opro{tajnoj besedi sa Svojim u~enicima, Gospod im je rekao: Vi ste ve} o~i{}eni zbog re~i koju sam vam govorio.21 U Predawu Crkve su ~esti primeri da je re~ Svetih nizvodila blagodat Bo`iju na one koji su je slu{ali, predaju}i wihovim du{ama stawe svetosti. Dovoqno je samo prisetiti se, kako se

Arhimandrit Sofronije

18. Gr~ki: “nauka o poznawu”. 19. Beseda 12. od 6. maja 1991 (Br. V–33, po numeraciji MTI), u ovoj kwizi, str. 115–122. 20. Arhimandrit Sofronije, Videti Boga kakav On jeste, Eseks, 1985, str. 5. 21. Jn. 15, 3.

re~ju, po molitvi (Apostolâ) zatreslo mesto gde bejahu sabrani, i ispuni{e se svi Duha Svetoga.22 Evo i drugih primera: razgovor Motovilova sa Prep. Serafimom Sarovskim, kada je Motovilov okusio sladost Duha Bo`anskoga i video Svetiteqa u Nestvorenoj Svetlosti, ili, pak, susret Prep. Siluana sa ocem Stratonikom, kada je, tokom razgovora, otac Stratonik do`iveo ono stawe o kome mu je govorio Prep. Siluan.23 Sli~nu blagodatnu posetu je do`iveo 1932. godine i David Balfur kada je razgovarao sa ocem Sofronijem u biblioteci Manastira Sv. Pantelejmona. Starac, koji je svoje dane provodio i ogwenom pla~u, u tom trenutku je, kroz jednostavne re~i besede, preneo Balfuru svoje stawe. Balfur je do`iveo to stawe kao prikosnu}e besmrtnim dihawem [Duha)]. Trepetno ose}awe je preispunilo svecelu wegovu du{u, tako da on nije mogao da progovori ni re~, a bojao se, ~ak, i da se pokrene. Sve {to je vremensko izbledelo je i izgubilo svoj zna~aj. U takvom bezmolvnom izumqewu Balfur je proveo oko dvadesetak minuta.24 Star~evi razgovori sa bratijom su bili provodnik tog blagodatnog stawa u kome je sâm Starac prebivao posle mnogogodi{wega mona{koga podviga: “Moramo da usredsredimo svu na{u pa`wu iskqu~ivo na to da ne sagre{imo ni pred Bogom, ni pred ~ovekom, ni pred stvarima” – govorio je on. “I iz takvog `ivota, jednostavnog ali usredsre|enog na tu zapovest, ra|a se stawe ~oveka u kome je on ve} bitijno povezan sa Bogom.”25 Te{ko je na}i re~i kojim bi se izrazilo to stawe koje prevazilazi sve {to je zemaqsko. “Re~ju ne mo`emo da izrazimo to stawe”, rekao je on u jednoj od svojih beseda – “mi moramo da ‘dospemo’ u to stawe. I mi ‘dospevamo’ u to stawe kada Sâm Bog do|e i useli se u nas – nepojmivo veliki, i svemo}ni, i nepojmivo smireni”.26

21
PREDGOVOR

Duhovne besede

22. Del. ap. 4, 31. 23. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 27. 24. Videti: Arhimandrit Sofronije, Podvig bogopoznawa: pisma sa Svete Gore D. Balfuru, Eseks–Moskva, 2002, str. 59. 25. Beseda 17. od 30. septembra 1991. (Br. S–4, po numeraciji MTII), u ovoj kwizi, str. 158–169.

22
DUHOVNE BESEDE I

Starac za osnov manastira nije postavio nikakvu spoqa{wu strukturu, ni tipik, niti administrativno ustrojstvo, ve} upravo re~ koje mu je Bog poverio kroz Prep. Siluana. Jer re~ Gospodwa i jeste ono {to ostaje vavek,27 ~ak i kada Nebo i zemqa budu pro{li.28 Re~, data od Boga, najsilnije je oru`je u domostroju spasewa. Ve~nodejstvuju}a sila takve re~i predobjavqena nam je kroz usta proroka Isaije: re~ Moja koja ishodi iz usta Mojih... ne}e se vratiti Meni prazna, nego }e u~initi ono {to je Meni ugodno, i savr{iti ono radi ~ega sam je i poslao.29 Gospod je, svedocima Svoje re~i, zapovedio: Ne brinite se unapred {ta }ete govoriti, niti se pripremajte, nego {to vam se dade u onaj ~as ono govorite; jer ne}ete vi govoriti nego Duh Sveti.30 Starac se zato, gotovo nikada, nije pripremao za besedu: nije sastavqao nikakve prethodne bele{ke, nije prou~avao bogoslovske kwige. On je svaki put dolazio na susret sa bratijom sa strahom i verom, molitveno stoje}i umom pred Prestolom Bo`ijim, u nadi da Bog ne}e prezreti wegove molitve i da }e ga Sveti Duh nau~iti... {ta treba da govori u onaj ~as.31 Wega su dovodili polubolesnoga, poluslepoga, povijenoga od starosti. U hramu bi ga bratija ve} ~ekala, ponekad i gosti–poklonici, u atmosferi ose}awa krajwe va`nosti tog sabrawa u Ime Hristovo. Starac bi zapo~iwao molitvu, mole}i od Boga da mu poda re~ du{espasonosnu za sve prisutne. U molitvenom pojawu svi su prizivali Onoga “Koji je svugde prisutan i sve ispuwava”. Zatim bi se Starac obra}ao Majci Bo`ijoj ovim re~ima: “Presveta Vladi~ice Bogorodice, Koja si rodila najpresvetijega Logosa, podaj nam sada re~ blagougodnu Gospodu”. Zatim – Svetima, pokroviteqima manastira: “Sveti veliki Jovane, Prete~o Gospodwi i prijatequ Hrista Boga, pogledaj milostivo na nas koji smo tebi poverili

Arhimandrit Sofronije

27. 1. Petr. 1, 25. 28. Mk. 13, 31. 29. Isa. 55, 10–11. 30. Mk. 13, 11. 31. Lk. 12, 12.

`ivot na{ i spasewe, i sa~uvaj nas... od svake nevoqe duhovne, da i mi nasledimo Carstvo Hrista Boga na{ega”. “Prepodobni o~e na{, Siluane sveti, primi nas, ~eda svoja, i umoli Boga da primimo u~ewe tvoje, koje jeste u~ewe Samoga Boga Duha Svetoga”. Potom bi usledila du`a pauza: Starac se iznutra sabirao svim svojim bi}em i napregnuto molitvom iskao re~. Srce Star~evo, istan~ano mnogogodi{wim pla~em i stradawem je, poput kakvoga ~ulnoga radara, bilo kadro da ulovi i najtatanije pokrete Duha koji di{e gde ho}e.32 I pogruziv{i se u tu reku ve~nosti, on bi po~iwao da govori, odjednom se preobra`avaju}i i razotkrivaju}i se u carskoj uzvi{enosti svoje re~i. On je govorio brzo, iz srca. Starac se, pritom, dr`ao sasvim prirodno i jednostavno. Nije u wemu bilo ni~ega nadmenoga, neistinitoga, ni~ega {to bi podse}alo na proroka koja izgovara proro~anstvo. Ne, naprosto bi zamah usrdne molitve Bogu, kroz wegovu re~, zahvatao prisutne i uznosio wihovo poznawe u onaj svet gde se Bo`anske stvarnosti sazrcavaju kao o~iglednosti. Sâm Starac je, jednom prilikom, priznao bratiji u jednoj besedi, kada nije bilo gostiju: “Sve vreme sam poku{avao da vam objasnim kako se ra|a re~ Bo`ija u srcu ~ovekovom. Taj proces nije tako jednostavan i, istovremeno, vrlo jasan i razgovetan. Na koji na~in umesto na{ega ostra{}enoga glasa ~uti glas Boga na{ega u srcu na{em? Uprkos svekolikom neizrazivo velikom zadatku koji stoji pred nama, na{ `ivot, ipak, ostaje vrlo jednostavan u svojoj spoqa{woj pojavnosti. Kada smo vodili na{e razgovore u prisustvu gostiju, zapazio sam da – iako je moja re~ upu}ena novoprido{lima – molitva za re~, na neki ~udan na~in, ukqu~uje i wih. A ukqu~iti wih, zna~i: izmeniti sadr`aj razgovora. Jer, kada smo sami, govorim slobodnije, bez obzira na razli~ite reakcije i stawa qudi koji su ovde prisutni. Me|utim, mi se ni u tom slu~aju ne osloba|amo sasvim i ne dosti`emo jedinstvo re~i, budu}i da na{a beseda

23
PREDGOVOR

Duhovne besede

32. Jn. 3, 8.

24
DUHOVNE BESEDE I

ne mo`e da se ti~e jedne iste ravni za sve nas, jer se svako od nas nalazi na razli~itoj ravni”.33 Starac je veoma ~eznuo da vidi da i wegovi vaspitanici zaimaju “svu punotu Bo`iju”.34 Zato je wega svagda zanimalo pitawe: kako predati ovaj unutarwi opit narednim pokolewima, da li je mogu}e “vaspitati” u drugima dar re~i? Wega su, zato, naro~itom nadom ispuwavale re~i Staroga Zaveta, gde se govori o “{kolama proroka”.35 On je govorio bratiji: “Neophodno je da svi uzrastemo do toga da bez pogre{ke slu{amo glas Gospodwi. Taj podvig zahteva postojanu, danono}nu unutarwu pa`wu. Tako }e `ivot, jednostavan po spoqa{wosti, postati postojano op{tewe sa Bogom”.36 Starac je verovao da dveri ka najvi{im stepenima savr{enstva nisu zatvorene ni za koga: Gospod – kroz duboko pokajawe ~ovekovo, ~iji ogaw sa`i`e sve {to je ne~isto u ~oveku, i kroz postojano ~ovekovo prebivawe umom u Bogu – mo`e, po Svojoj milosti, da do|e ~oveku i da u wemu savr{i sve Sâm. Star~eva re~ je bila naro~itoga “ukusa”. Kao i svaka duhovna re~, koja je u Bogu ro|ena, wegova re~ je bila istoga svojstva: ~ovek je u woj intuitivno prepoznavao Istinu. Tu re~ je nemogu}e krivotvoriti, zameniv{i istinu spoqa{wom erudicijom ili maskom pobo`nosti. ^ovek slu{a glas ve~nosti srcem, ne putem logi~kih dokaza, ve} kroz unutarwe svedo~anstvo koje se ne podaje nikakvoj analizi. Pro{av{i kroz umni podvig – dugi, bolni i mnogotrudni – Starac je umom ve} neodstupno prebivao u Bogu i nevidivo sazrcavao Wegovu uzvi{enost i premudrost, ulivaju}i se u reku Wegove ve~ne voqe. Se}awe na Boga je osve{tavalo svaki wegov ~in i svaku re~, i Starcu je ve} postalo nemogu}e da ne voli Boga svim srcem i svim umom, i svom du{om, i svom silom svojom.37

Arhimandrit Sofronije

33. Beseda 15. od 1. jula 1991. (Br. V–42, po numeraciji MTI), u ovoj kwizi: str. 139–145. 34. Videti: Kol. 2, 9. 35. Videti: 1. Car. 19, 20; 4. Car. 2, 3. 36. Beseda 15. od 1. jula 1991, u ovoj kwizi: str. 139–145. 37. Mk. 12, 33.

Drevno svetogorsko predawe nala`e mladim monasima da `ive mi{qu: “Svi Starci su sveti, ali moj Starac je jo{ svetiji”. Onima koji su bili sa Starcem Sofronijem nije bilo te{ko da se pridr`avaju ovoga pravila. Me|utim, wegova jednostavnost i pristupa~nost su skrivali od umnoga pogleda savremenika wegove istinske dimenzije, koje qudi po~iwu postepeno da poimaju tek danas, kada on vi{e nije sa nama. U li~nom primerku wegove posledwe kwige “Videti Boga kakav On jeste”, tek po wegovom upokojewu, na{li su bri`no sa~iweni zapis koji je bio upu}en svima onima koje je tako zavolela wegova du{a: “Nije mi lako da Vas napustim, ali imam izvesnu nadu da }ete kroz ovu kwigu, zajedno sa drugim mojim kwigama, mo}i da vidite moje ‘dubqe’ srce i moju misao, koje sam poku{ao da izrazim kroz moju re~, ro|enu u usrdnoj molitvi sa suzama. Svaki put kada budete po`eleli mo`ete, ~itaju}i, da budete sa mnom u Duhu, a naro~ito ako takvo op{tewe podr`avate, istovremeno, i molitvom”. Jeromonah Nikolaj Saharov

25
PREDGOVOR

Duhovne besede

26
Arhimandrit Sofronije

DUHOVNE BESEDE I

Starac Sofronije

DUHOVNE BESEDE

28
Arhimandrit Sofronije

DUHOVNE BESEDE I

1 O SAVR[ENSTVU MONA[TVA I PREPORODU RUSKE CRKVE1

Pitawe o savr{enstvu Ruske Crkve. Hristov primer: On se molio za celoga Adama i umro za sve qude. Mona{tvo: predavati `ivot drugima i prihvatati smrt. Ciq mona{tva – upodobqewe Hristu u Wegovome smirewu. Ograni~eno vi|ewe savr{enstva. Monah – nosilac celoga Adama. Od malih stvari do prihvatawa celoga Adama. Mona{tvo i mu~eni{tvo: `ivot po zapovestima Hristovim. Put preporoda u Rusiji: objediwewe oko Patrijarha. Propoved savr{enstva je nemogu}a u na{em palom svetu.

29
BESEDA 1

Duhovne besede

Na{e dana{we sabrawe ima naro~iti karakter zbog toga {to me je na{ dragi gost iz Rusije, sada, na kraju svoje posete zamolio da mu, na rastanku, ka`em opro{tajnu re~ o mona{tvu. Po svojoj dubini, qudima nepojmivi, Promisao Bo`iji je dao Ruskoj Crkvi opit ispovedni{tva i mu~eni{tva. Humanizam marksisti~koga tipa bio je bespo{tedan u svojoj borbi protiv vere u Boga, i nikakva `rtva i nikakva qubav nisu bili u stawu da prevladaju zlobu gowewa od strane boq{evika. Ruska Crkva je pro`ivela krajwe ispra`wewe u stradawima za Ime Hristovo. I ta ~iwenica nas dovodi do toga da se, danas, pred Ruskom Crkvom postavqa pitawe o savr{enstvu, koje ishodi iz ve~nova`e}ega duhovnoga zakona: “Punota ispra`wewa predobjavquje punotu savr{enstva”.2

1. Broj S–43 (od 31. avgusta 1992. godine), po numeraciji MTII. 2. Videti: Arhimandrit Sofronije, Videti Boga kakav On jeste, str. 50.

30
DUHOVNE BESEDE I

Kada je ve} preda mnom zadatak da govorim o savr{enstvu, kome stremi mona{tvo, moram da pomenem da o tome govori Apostol Pavle: I ja, bra}o, ne mogoh vam govoriti kao duhovnima nego kao telesnima, kao maloj deci u Hristu. Mlekom vas napojih a ne jelom, jer jo{ ne mogaste. Ali, ni sad jo{ ne mo`ete.3 Jer koji god se hrani mlekom, neiskusan je u znawu pravednosti, jer je dete. A jaka hrana je za savr{ene, ~ija su ~ula navikom izve`bana za razlikovawe i dobra i zla.4 A mudrost govorimo me|u savr{enima.5 O~igledno je da je Apostol predao veliko i uzvi{eno u~ewe, a da o wemu govori, ipak, kao o mleku. A gde je, onda, savr{enstvo? O tome se razgovara me|u savr{enima. Ako “tvrda hrana” savr{enih nije bila data Korin}anima i drugima, pa ~ak ni Jevrejima, {ta onda tek da ka`emo za nas, za na{e vreme? Sâm Hristos je rekao: Do|oh da donesem ogaw na zemqu, i kako bih `eleo da se ve} razbuktao.6 Ako Sâm Gospod govori o Svome u~ewu kao o “ogwu donesenom sa Neba na zemqu”, kako da se, onda, uop{te usudimo da govorimo o savr{enstvu? Ne}e li nas u tome spre~iti strah od tog ogwa svegutaju}ega? Kako ja shvatam stawe stvari, kakvo se ono uobli~ava tokom posledwih desetle}a, mi nemamo drugoga puta osim da proniknemo u tajnu u~ewa Hristovoga, da – koliko je to ~oveku mogu}e – savr{eno poznamo Hrista. Zato }emo, sa strahom i trepetom, ipak, poku{ati da govorimo o mona{tvu kao o iskawu uistinu savr{enoga poznawa Hri{}anstva. U pro{lome veku, u Kijevu je `iveo poznati podvi`nik Partenije, prijateq Mitrpolita Filareta Kijevskog. Primiv{i [veliku] shimu, on se molio Majci Bo`ijoj da mu otkrije smisao velike shime. I Majka Bo`ija mu se javila i rekla: “Shimnik je molitvenik za celi svet”. Polaze}i od tog otkrivewa, mi }emo, daqe, govoriti o putevima ka tom savr{enstvu.

Arhimandrit Sofronije

2. Videti: Arhimandrit Sofronije, Videti Boga kakav On jeste, str. 50. 3. 1. Kor. 3, 1–2. 4. Jevr. 5, 13–14. 5. 1. Kor. 2, 6. 6. Lk. 12, 49.

Sâm Gospod je na Tajnoj Ve~eri rekao u~enicima: Dadoh vam primer da, kao {to Ja u~inih vama, i vi ~inite.7 A {ta mi to vidimo u Hristu? Ne znam kako stoji stvar sa drugima, ali mene potresa i privla~i upravo Lik Hrista Koji ushodi na Golgotu: kako je On, jedini od svih qudi, koji su ikada `iveli na Zemqi, ushteo da uzme na Sebe grehe celoga sveta i da preda Svoj `ivot na krajwa stradawa da bismo se mi oslobodili od “kletve zakona”,8 od prokletstva koje je palo na rod qudski posle prvorodnoga greha u Raju.9 Nose}i u Samome Sebi sveceloga Adama, sve narode svih vremena, Gospod je umro za sve.10 Niko od qudi, naravno, nije mogao da Mu pomogne, i mi, u evangelskom opisu, vidimo da je svaka Wegova misao bila usmerena iskqu~ivo ka Ocu.11 Kakav zakqu~ak mo`emo da izvedemo iz na{eg vi|ewa Hrista Koji ushodi na Golgotu, da bi predao Svoj `ivot i primio smrt koja pora`ava qude, daruju}i im Bo`anski @ivot, po re~ima Wegovim: Zapovest novu dajem vam – da volite jedni druge kao {to i Ja zavoleh vas...12 Od ove qubavi niko nema ve}e, da ko `ivot svoj polo`i za prijateqe svoje. Vi ste prijateqi Moji ako tvorite ono {to vam Ja zapovedam. Vi{e vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna {ta radi gospodar wegov; nego sam vas nazvao prijateqima, jer sve {to ~uh od Oca Svojega, objavih vam.13 Vidimo da je Gospod, uo~i Svoga polaska na golgotsku smrt, odlu~io da Svojim u~enicima govori o savr{enstvu. U ~emu se sastoji na{ sada{wi zadatak? U tome da objasnimo kako je uop{te nastao mona{ki na~in `ivota. Mona{tvo nije ~ovekova izmi{qotina: mona{tvo je kategori~ki imperativ na{ega duha po{to ga se prikosne Duh Sveti, po{to ga se prikosne ogaw qubavi Hristove – Qubavi Koja predaje Svoj

31
BESEDA 1

Duhovne besede

7. Jn. 13, 15. 8. Videti: Gal. 3, 13. 9. Videti: 1. Mojs. 3, 17. 10. Videti: 2. Kor. 5, 14–15; Jevr. 2, 9. 11. Videti: Mt. 26, 39 i 42; Mk. 14, 36; Lk. 23, 34. 12. Jn. 13, 34. 13. Jn. 15, 13–15.

32
DUHOVNE BESEDE I

`ivot da bi drugi `iveli, i koji od wih prima smrt. A to, uistinu, i jeste mona{tvo u svojoj najsavr{enijoj dubini, shva}eno onako kako o wemu govori Sâm Gospod: Ako neko do|e Meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i `enu, i decu, i bra}u, i sestre, pa i `ivot svoj, ne mo`e biti Moj u~enik. Jer ko ho}e `ivot svoj da sa~uva, izgubi}e ga; a ko izgubi `ivot svoj Mene radi, taj }e ga sa~uvati.14 Prema tome, ovakva qubav, koju je projavio Sâm Hristos,15 jeste savr{enstvo. Ali, mi, zbog gordosti svoje, nismo sposobni za tu qubav. I do na{ih dana me|u Hri{}anima vlada neznawe o ovome {to je zapovedio Hristos. Gospod o~ekuje od nas da “ponovimo” Wegov `ivot na Zemqi. A koliko se samo qudi protivi ovome! No, ako bismo stvar izveli do kraja, spasewe sveta bi se, u su{tini, sastojalo u tome da sveceli svet zajedno krene putem podra`avawa Hristu – “predavawa (svoga) `ivota da bi drugi `iveli”.16 U svetu se uobi~ajeno vodi borba za dominaciju17 nad slabima. Qudi uspostavqaju svoju vlast nad svetom kroz ubistva, ~esto i masovna, i to jeste put sveta u svim vekovima, to je istorija na{ega ~ove~anskoga `ivota. Ali, dominacija putem fizi~ke sile nad bratom svojim ni u kom slu~aju nije projava veli~ine ~oveka. Veli~ina ~oveka se projavquje upravo u onom hri{}anskom nastrojewu o kome govori Gospod: Nema ve}e qubavi od ove – da ko `ivot svoj polo`i za prijateqe svoje. I to je kona~ni ciq mona{tva – upodobqewe Hristu, po mogu}nosti – potpuno. Hristos, Koji jeste uistinu bespo~etni Bog, u Svojoj Prirodi obuhvata sve {to postoji, {to je stvorio Otac kroz Wega i Duha Svetoga. Zbog toga, svekoliki kozmi~ki `ivot, u svim oblicima svoga projavqivawa, ~ini jedno zajedni~no bitije, ali u razli~itim stepenima savr{enstva. I kao {to, saznavaju}i kozmi~ko bitije, u wemu vidimo beskona~nu koli~inu

Arhimandrit Sofronije

14. Lk. 14, 26; 9, 24. 15. Uporediti: Jn. 13, 1. 16. Mt. 20, 28; Mk. 10, 45. 17. Na francuskom: gospodarewe, vladawe.

slojeva, od okom nevidivoga atoma sve do ~udesnoga sistema galaksijâ, tako i u mona{tvu – koje za svoj kona~ni ciq ima potpuno upodobqewe Hristu, “Kroz Koga je sve postalo” – postoje razli~iti stepeni savr{enstva u razli~itim wegovim projavama. I ono {to monah nosi u svome umu jeste pokazateq mere wegove prijem~ivosti za Otkrivewe koje nishodi od Boga. U mona{tvo mogu da do|u qudi iz svih slojeva stanovni{tva i zato se zapa`aju razlike me|u monasima, jer je razli~ito wihovo pronicawe u nebeske tajne. Gospod je, obitavaju}i sa nama na Zemqi, razgovarao sa narodom na jednostavnom jeziku, punom slika iz svakodnevnoga `ivota, da bi i najprostodu{niji qudi mogli da Ga razumeju. On je to i objasnio Apostolima: Vama je dato da znate tajne Carstva Bo`ijega, a ostalima biva u pri~ama.18 Ali, mi sa velikim stradawem [du{e] pro`ivqavamo tu bolnu pojavu u `ivotu Crkve da onaj koji se nalazi na ni`em stepenu poimawa ne mo`e da pojmi ni misli, ni molitve, ni silu, ni sazrcawe, niti qubav kojima `ive oni koji su najkadriji za primawe Otkrivewa koje dolazi svi{e. I Apostol Pavle je, u svom apostolskom slu`ewu, vrlo zao{treno iskusio ovaj moment: kada oni koji pli}e ulaze u poznawe Bo`anskih stvari, svoje vi|ewe progla{avaju za vrhunac savr{enstva i bore se za to da ~itavo ustrojstvo Crkve treba da bude zasnovano na tom wihovom vi|ewu. Zato je on i govorio o tome da “qude poji duhovnim mlekom”. A o onome {to qude nadilazi, {to je dostupno iskqu~ivo poimawu savr{enih, on je govorio samo u krugu savr{enih. I tome dodaje, da }e svi koji `ele da `ive pobo`no... biti goweni19, ~ak i unutar Crkve, budu}i da ima qudi koji ne samo da odbacuju savr{enstvo, nego se i bore protiv wega. I otuda na{a bojazan da govorimo o savr{enstvu. Na{a iskvarena priroda nam ne daje snage da sledujemo primeru Hristovom. Zato se i ra|a mona{tvo kao naro~iti vid

33
BESEDA 1

Duhovne besede

18. Lk. 8, 10. 19. 2. Tim. 3, 12.

34
DUHOVNE BESEDE I

`ivota u ovome svetu, kao stremqewe ka upodobqewu Hristu Koji na Golgoti umire za sve da bi rasejana ~eda Bo`ija sabrao ujedno.20 Na taj na~in, ~ovek kroz ispuwavawe zapovesti Bo`ijih, postepeno dolazi do toga da sebe prepoznaje kao Adama. Nose}i tu misao u svojoj du{i godinama, mi se – iz dana u dan, iz ~asa u ~as – postepeno osposobqavamo da, zaista, usvojimo zapovest Hristovu, u svekolikoj wenoj bitijnoj istinitosti. Kroz tu zapovest mi postajemo univerzalni nosioci kozmi~koga bitija i Bo`anskoga @ivota. To {to od nas o~ekuje Gospod bezmerno je uzvi{eno, bezmerno je veliko. I na{a vera mora da se opi{e kao vera apsolutnoga reda. Hristos – savr{eni Bog, Tvorac svega postoje}eg – si{ao je sa Nebesa. I Hri{}anin kroz svoju poslu{nost Hristu, postaje prijem~iv za sve {to se zbiva u ~ove~anskom svetu. Na neki ~udan na~in, ali de{ava se da Hri{}anin, ~itaju}i Otkrivewe o padu ~oveka, odjednom oseti da i on [li~no] u sebi nosi taj greh i u tom smislu on, zaista, postaje ~edo paloga Adama. Mona{tvo po~iwe od vrlo malih stvari, ali se zavr{ava time da se ~ovek moli za celoga Adama kao za sebe samoga. Tako }e Gospod, na Stra{nome Sudu, re}i da onaj posledwi i najmawi ~ovek jeste upravo On Sâm, osu|uju}i one koji Mu nisu pomogli kada je bio u nevoqi.21 Ono o ~emu sada govorimo prevashodi meru sredwega poimawa i to se ~ini potpuno nedostupnim, nemogu}im. No, to je posledica ne`eqewa da se, zaista, po|e za Hristom, ma koliko bilo bolno to ho|ewe. Mnogi qudi su za vreme komunisti~ke revolucije umrli mu~eni~kom smr}u. A kada nema gowewa, onda u zamenu za mu~ni{tvo dolazi mona{tvo. Tako je bilo kada je pobedio car Konstantin i kada je Hri{}anstvo postala dr`avna vera, kada je, posle tri stole}a mu~eni{tva za Hrista, nastupio mir, najboqi me|u Hri{}anima su oti{li u pustiwu. I ako stvari budemo razmatrali sa stanovi{ta povla~ewa ana-

Arhimandrit Sofronije

20. Jn. 11, 52. 21. Videti: Mt. 25, 31–46.

logije odnosno ponavqawa u istoriji, trebalo bi da su i danas, upravo, najboqi oti{li u mona{tvo. Mi koji smo ovde, mala skupina monaha, ispovedamo upravo ovo {to govorim, ali mi nismo dostigli savr{enstvo. Sâm duhovni otac na{ Siluan pi{e: “Samo u retkim trenucima dosti`em zapovest Bo`iju”.22 Me|utim, ima trenutaka kada se nakratko pribli`avamo tom savr{enstvu. Mona{tvo jeste, pre svega, onakav duhovni `ivot kakvim ga nam je opisao Gospod. Ako u starosti svojoj i dozvoqavam sebi da idem do tih granica, to nije zbog toga {to sam to dostigao, ve} zato {to sada upravo tako poimam stvari: da drugoga puta za spasewe roda qudskoga osim Evangelija – nema! Da drugoga Spasiteqa osim Hrista – nema! Mnogi govore ovako: “Ali, ako bi svi postali monasi, {ta bi onda bilo: svet bi odumro? Ne, ne bi umro, ve} bi se zbilo sveop{te vaskrsewe, i istorija sveta se ne bi okon~ala sveop{tom katastrofom, ve} radosnim tor`estvom i bezbolnim prelaskom u besmrtni `ivot. Sada, na kraju ove moje re~i, a imaju}i u vidu sve {to sam kazao, sa ne mawim strahom i trepetom, dozvoqavam sebi da iska`em i svoje mi{qewe o tome na koji na~in bi Ruska Crkva mogla da se podigne iz pepela, i to u jo{ ve}em duhovnom veli~anstvu nego {to ga je imala na kraju sinodskoga perioda. Preporodu svekolikoga bogatstva Ruske Crkve danas preti opasnost zbog toga {to mnogi uop{te ne shvataju kako se sazdava `ivot Hristove Crkve i delaju uz potpuno odsusutvo stvarnoga opita Bo`anske blagodati. Pre svega, neophodno je da svi postanu svesni da je, zaista, po dobrom Bo`ijem Promislu o Ruskoj Crkvi u na{e vreme rukovo|ewe wome povereno Svjatje{em Patrijarhu Alekseju II. Li~no smatram da pogodnijega ~oveka od Patrijarha Alekseja II nema u ovome trenutku! Taj skromni ~ovek je proveo desetine godina kao jedan od najbli`ih

35
BESEDA 1

Duhovne besede

22. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 181.

36
DUHOVNE BESEDE I

saradnika velikoga Patrijarha Alekseja I i slu`io za sve vreme patrijarhovawa velikoga molitvenika Pimena. Na taj na~in, sara|uju}i sa wim, u svim wegovim poduhvatima, mi }emo bogodanome Patrijarhu pomo}i da ostvari obnovu Crkve u svekolikoj wenoj sili. Neka bi se svaki hram, svaki manastir, svaka {kola – sve {to je pripadalo Ruskoj Crkvi i {to je bilo oteto – sve {to sada dr`ava vra}a Crkvi, prisajedinilo sveruskoj pastvi koju danas vodi Patrijarh Aleksej II i neka bi se objedinilo oko wega. I kada se, sa Bo`ijom pomo}ju, sabere sa~uvano materijalno bogatstvo, usrdno }emo se moliti Bogu da na{im arhijerejima pomogne da boqe organizuju bogoslovske {kole i fakultete. I kada na tom planu bude postignuto jedinstvo posta}e mogu} i veliki Sabor Ruske Pravoslavne Crkve, kao i obnova i ispravqawe svega onoga {to se mora ispraviti. Nepoznat je za mene Promisao Bo`iji, koji mi je dao u zadatak da poslu`im velikome podvi`niku Prep. Siluanu Svetogorcu. Bilo mi je dato da, sede}i kraj wegovih nogu, slu{am duhovne re~i tog izabranika Bo`ijeg. Nau~en od wega, uspeo sam da napi{em wegovo `itije. Moju kwigu je, sa qubavqu, prihvatila velika ve}ina svetogorskih podvi`nika kao i mnoge hiqade drugih qudi. Zatim je usledila moja delatnost kao osniva~a manastira u kome kao ideal va`i u~ewe Prep. Siluana Svetogorca. I, gle, bez obzira na sve moje bolesti i nemo}i fizi~ke, Gospod me je sa~uvao do duboke starosti. Ako uzmemo u obzir godine moga `ivota (devedeset i {est godina) i du`inu moga slu`ewa u mona{tvu ({ezdeset i sedam godina), ja sam danas de facto jedan od najstarijih duhovnika Pravoslavne Crkve. Zbog toga }u, sada, prevladav{i svoj stid pred samim sobom, ipak, progovoriti o onome {to bi moralo da ostane samo izme|u Boga i mene. Vi{e od pola veka i na Svetoj Gori, i na Zapadu, molio sam se, sa usrdnim pla~em, za spasewe Ruske Crkve, kao {to se i danas molim za svekoliku Crkvu Pravoslavnu, svugde. Ovo ka`em da bi oni koji slu{aju moje re~i bili blagi u svome sudu prema meni. A, evo, jo{ jednoga moga derznovewa: re}i }u da me Duh Bo`iji obave{tava o istinitosti mojih re~i u vezi sa Ruskom Crkvom i wenim bogodan-

Arhimandrit Sofronije

im Patrijarhom. Sve vas umoqavam: ~ujte re~ koju mi daje Bog i za koju svu odgovornost snosim ja!23 Jer se Ruska Pravoslavna Crkva mo`e spasiti samo na taj na~in... Ono {to govorim danas, sasvim mogu}e, makar i u najmawoj meri, doprinosi preporodu Ruske Crkve. Zamolio sam vas da se molite za mene da bih taj zadatak ispunio bez nedostatka. A sa vama, naravno, imam naro~it odnos. U svojim bele{kama Prep. Siluan govori o stvarnom mona{tvu, koje je ve}ini nedostupno.24 On to izra`ava na ovakav na~in: “To nije za sve”25, i zapa`a da kada mona{tvo slu`i qudima na spoqa{wi na~in, “i to je dobro, ali je to jo{ uvek daleko od mona{tva”.26 Re}i }u vam ovo: u re~i koju sam vam danas izgovorio, usudio sam se da govorim o “velikoj tajni” Apostola Pavla.27 On nam nije rekao kakvi su to wegovi razgovori sa savr{enima. I, po svojoj su{tini, moja re~ vama jeste, naravno, derznovewe nat~ove~ansko. Ali, mi polazimo od re~i Samoga Hrista da “nam je On dao primer, da bismo i mi ~inili ono {to je On ~inio”,28 i da bismo “Mu sledovali”.29 A u ~emu se sastoji to delo? U tome da je On “predao `ivot Svoj” da bi spasao `ivot sveta.30 Propovedati ovo savr{eno Hri{}anstvo u na{em podivqalom svetu je nemogu}e. ^ak je i u manastirima, ono dostupno samo malobrojnima. U mojoj kwizi se opisuje kako me je u keliji posetio jedan pustiwak, kada sam jo{ bio u manastiru. I on mi je kazao re~i Hristove. Pomilova}u svakoga ~oveka koji je makar jedanput prizvao Ime Bo`ije: “Ali, oni koji ispuwavaju Moje za-

37
BESEDA 1

Duhovne besede

23. Videti: “Svedo~anstvo Duha Svetoga: otac Sofronije i Ruska Crkva”. “Prilog”, u ovoj kwizi, str. 283–287. 24. Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 169–173. 25. Isto, str. 61. 26. Isto, str. 169. 27. Videti: 1. Tim. 3, 16. 28. Videti: Jn. 13, 15. 29. Videti: Mt. 16, 24. 30. Videti: Jn. 6, 51.

38
DUHOVNE BESEDE I

povesti, u Carstvu }e biti Moji prijateqi. A ostale }u samo pomilovati”.31 Nisam o tome izrekao svoj stav u kwizi, ali re}i }u da je, u izvesnom smislu, to, po svoj prilici, bilo stvarno javqewe Hrista. Prema tome, molite se za ~itavu Crkvu Pravoslavnu: bilo u Jugoslaviji, u Bugarskoj, u Rumuniji, bilo u Rusiji, u Gr~koj, u Americi. Svugde gde postoji Pravoslavna Crkva, ona svojim duhom izaziva ozloje|enost sveta, i protiv we se vodi velika borba, iako boqu re~ od one koje objavquje Pravoslavna Crkva niko drugi ne govori. Shvatate li, dakle, dana{we derznovewe moje? Pred svakim od nas? Svako od nas mo`e da postavi ovo pitawe: “Zaista, gde je savr{enstvo?”. ^itaju}i Star~eve bele{ke, koje je on napisao ubrzo posle Prvog svetskog rata, nalazimo re~i o tom savr{enstvu: “Moliti se za svet jeste – krv prolivati”.32 O ~emu god da je pisao, on gotovo posvuda, u krajwem ishodu, govori o molitvi za celoga Adama... poznaju}i to duhovno stawe kada, po re~i Prep. Simeona Novog Bogoslova, svaki od nas mora sebe da prepozna kao Adama i nosioca prvorodnoga greha...33 Svoju ideju sam, uop{te uzev{i, iskazao. I sâmo no{ewe u sebi te ideje, uz sveto }utawe o woj (zato {to je ona nepodonosiva za qude), ve} jeste veliko delo. I ma gde bila izgovorena – makar se govorila na ovaj ili onaj na~in, onde ili onde izvan puteva ovoga sveta – ta re~, ipak, mora da bude kazana. I kada to poznawe koje vidimo u Bogu Isusu Hristu postane na{a misao34, to zna~i da nam je predat netvarni `ivot Samoga Boga. U tome jeste spasewe ~oveka. Govorim o potpunom spasewu. Mo`da }e ova re~ biti objavqena u ~asopisu. Ne `elim da se ona na|e u novinama, ~ak ni u patrijar{ijskim. Novina,

Arhimandrit Sofronije

31. Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 87. 32. Videti: Isto, str. 103. 33. Videti: Prep. Simeon Novi Bogoslov, Beseda 38, BESEDE PREP. SIMEONA NOVOGA BOGOSLOVA, u prevodu Ep. Teofana, Tom 1, Moskva, 1892, str. 316. 34. Uporediti: Filipq. 2, 5; 1. Kor. 2, 16.

ipak, ima karakter “informacije”. A ova re~, po su{tini, jeste ispovedawe na{ega poimawa `ivota u Hristu i, naro~ito, mona{tva. I to ispovedawe tajne Bo`ije je za nas sveto... Kako se sve ~udno zbiva i [kako ~udno] proti~e `ivot u svetu. U su{tini govore}i, dovoqno je samo pogledati duh koji pokre}e ~oveka. Tokom dve hiqade godina Duh je govorio qudima o Bo`anstvu Hristovom, i to je svima bilo jasno. A, danas, odjednom qudi odbijaju da poimaju Hrista kao Boga! Iako re~i, koje je On izgovorio, jasno pokazuju da je sa nama bio Bog, a ne nekakav bezumni fantazer. Hvala vam {to ste me saslu{ali. Hvala za vam molitve... Za danas sam zavr{io svoju re~, i neka blagoslov Bo`iji bude na svima vama. Prema tome, mi zapo~iwemo mona{ki `ivot ne molitvom za svecelu Pravoslavnu Crkvu, ma gde ona bila, ve} iskqu~ivo pokajawem za na{e neznawe, za na{e nepoznavawe zakona Bo`anskoga `ivota. Delajmo mâlo delo, svakodnevno: sadimo ili sabirajmo krompir, ispuwavajmo poslu{awa, sazdavajmo dom i tome sli~no – tako se zapo~iwe. Ali, to je jedna strana `ivota. A druga – kako je re~eno u `itiju Prep. Siluana: “I hodi taj ~ovek nogama po ovoj zemqi, i rukama svojim radi, ali niko ne zna da on duhom `ivi u Bogu”.35 To je, dakle, na{e mona{tvo.

39
BESEDA 1

Duhovne besede

35. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 170, 204.

2

O RIZIKU U DUHOVNOME @IVOTU, O NACIONALIZMU I SVE^OVE[TVU 1

40
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

O riziku svedo~anstva o samome sebi. O Bogu “poznatome”. O naslovu kwige “Videti Boga”. Svekoliki `ivot u Hristu povezan je sa opasno{}u. O strahu od gre{ke. O opitu Prep. Siluana i wegovom nasle|u. O opasnosti od nacionalizma. O blagodati i bogoostavqenosti. Mona{tvo je kadro da “`ivi sve~ove{tvom”. O neprimetnom duhovnom uzrastawu.

Starac Siluan pi{e o jednom monahu koji mu je rekao: “^itavog svog `ivota nisam nikoga uvredio, niti o`alostio”,2 i o drugome, koji je rekao: “Svi me vole zato {to sam poslu{an svima”.3 Postavqa se pitawe: nije li opasno govoriti tako o samome sebi, i ne}e{ li time navu}i na sebe veliko isku{ewe? Da, naravno da }e{ navu}i! I to je nemogu}e izbe}i. Ali, i u samim po~ecima na{e vere, Apostoli su bili prinu|eni da, u svojoj propovedi, govore o tome koliko su dugo vremena pro`iveli sa Samim Bogom!4 I, naravno, svakome monahu se savetuje da ne govori o takvim stvarima da ne bi na sebe navukao nepo-

1. Br. A–13 (4. decembar 1989.) po numeraciji MTI. 2. Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 198. 3. Videti: Isto, str. 197. 4. Videti: 1. Jn. 1, 1.

trebni napad neprijateqev. Negativna strana ovoga sastoji se u slede}em: ako sav `ivot u Hristu mora da bude skriven, kako onda nau~iti decu i dolaze}e novo pokolewe u~ewu Hristovom? Sâm sam na sebe preuzeo stra{ni rizik (zbog ~ega sam ve} pretrpeo mnogo, veoma surovih re~i upu}enih protiv mene), time {to sam napisao te dve kwige: o Starcu Siluanu i, jo{ gore, o sebi samome – kwigu “Videti Boga kakav On jeste”. Me|utim, na to sam se odva`io na pragu same smrti: ~ekam wen dolazak ve} mnogo godina (u predgovoru kwige sam o tome pisao). Me|utim, niti je bilo niti ima drugoga puta zemaqskog, gde je sna`niji neprijateq Hristov, a nemogu}e je izbe}i taj ~in – “re}i”. Kada sam preuzeo na sebe tu odgovornost da osnujem neveliku mona{ku obiteq, u du{i sam imao `equ da predam ono {to mi je Bog dao da vidim na Svetoj Gori Atonskoj i to, uglavnom, kroz Svoga ugodnika Siluana. U svojim kwigama sam napisao da se suzdr`avam da govorim o darovima Bo`ijim, ali da nema drugoga puta osim tog. Svi vi me znate: i tokom sveceloga moga `ivota vi ste se, naravno, uverili u to da uop{te nisam pretendovao na mesto starca, ve} da sam svagda sebe smatrao samo va{im bratom, a nikada starcem. I svako ko je dobre voqe mogao je to da primeti kod mene. Nisam smatrao da imam pravo da bilo kome od vas govorim autoritetnu star~esku re~, ve} sam govorio jednostavno o mome `ivotu i, pre svega, o `ivotu Starca Siluana. I ja, kao i svi vi, kao svako od vas, `elim da se klawam Bogu Koga znam, a ne Koga ne znam. U Trojice–Sergijevskoj Lavri na jednom hramu je napisano “Poznatome Bogu” kao protivte`a re~ima Svetoga Pisma, koje govore o oltaru u Atini, podignutom u ime “Nepoznatoga Boga”.5 Pitawe – “Mo`emo li da znamo Boga kakav On jeste i kakav On nije?” – za mene nema smisla, jer sam ja Hri{}anin. A to zna~i da Isusa Hrista prihvatam kao Tvorca svega {to postoji u kozmosu, kao na{ega Boga. Ako je On bio sa nama u na{em obliku bitovawa i govo-

41
BESEDA 2

Duhovne besede

5. Videti: Del. ap. 17, 23.

42
DUHOVNE BESEDE I

rio na na{em jeziku, zar je mogu}e da je Wegov ciq bio da nas obmane i da poka`e Boga kakav On nije? On nam je dao zapovest: Bla`eni ~isti srcem, jer }e Boga videti.6 Ako bih pridodao re~i: “onakvoga kakav On nije”, onda bih predstavio Hrista kao obmaniteqa. Zna~i, bla`eni ~isti srcem, jer }e videti Boga kakav On jeste u Samome Sebi. I kada je na{ prijateq i sapodvi`nik otac N. dao naslov mojoj kwizi “Videti Boga kakav On jeste”, moja prva reakcija je bila da procenim da li je to bogoslovski pravilno. I, naravno, otac N. nije neobrazovan ~ovek: ono {to je on rekao je bilo bogoslovski potpuno pravilno. Sâm oblik – “videti Boga kakav On jeste” – govori naprosto o na{em stremqewu da poznamo Boga, kakav On jeste.7 Nigde nisam napisao: “Video sam Boga kakav On jeste! Do|ite k meni!” (kako su neki u Parizu protuma~ili moju kwigu), ali sam napisao ono {to mi je bilo dato, to jest da sam `iveo svoje pokajawe pred Bogom u onim granicama u kojima mi je On to dao. Pokajawe – to je veliki dar! I kada razgovaram sa vama – kao brat, a ne kao nekakav u~iteq koji sedi na katedri – vi ste, naravno, i daqe slobodni: ili da primite re~, ne kao moju ve} kao Predawe Crkve,8 ili da odbacite moje svedo~ewe, zato {to vidite mene “`ivoga”, kakav jesam. No, ipak, kako sam uop{te mogao da ispunim ono o ~emu sam govorio u svojoj kwizi? Tako mi je neko od onih u visokom ~inu napisao: “Vi svedo~ite sami o sebi, i Va{e svedo~anstvo

Arhimandrit Sofronije

6. Mt. 5, 8. 7. 1. Jn. 3, 2. 8. Otac Sofronije misli na predawe otaca–tihovateqa, “bogovidaca”, naro~ito na Prep. Simeona Novog Bogoslova (949–1022). Ovaj veliki Svetiteq je, zbog toga {to je govorio o svom opitu Bogovi|ewa, nejednom bio osu|en od strane onih koji su ga – pozivaju}i se na re~i: Boga niko nije video nikada (Jn. 1, 18) – optu`ivali za prelest. O wegovom odgovoru o tome da “nam je mogu}e da vidimo Boga” i da “svako ko je ~istoga srca jo{ u ovome `ivotu vidi Boga”, videti u: Prep. Simeon Novi Bogoslov, Slovo 63, Isto, tom 2, Moskva, 1890, str. 110–112. Uporediti: Himna XXXII u kojoj Prep. Simeon “u izumqewu govori o tome kako je video Boga...”, Himne Bo`anske qubavi, u prevodu jeromonaha Pantelejmona, Sergijev Posad, 1917, str. 136.

je neistinito”. Prema tome, odgovaraju}i na pitawe: “Da li je opasno govoriti ili, pak, nije opasno?”, re}i }u: “Naravno da je opasno!”. Ali, sav `ivot u Hristu je sve vreme povezan sa opasno{}u. Glavna, prva i neizbe`na opasnost jeste da ~ovek sagre{i, makar i u misli. Starac Siluan mi je predlo`io da do|em kod wega po{to me je [prethodno] posetio pustiwak otac Vladimir. I ja sam po{ao k Starcu sa velikim trepetom. Misleno sam celivao zemqu po kojoj je hodio taj ~ovek i, mo`da, zbog toga nijedna wegova re~ nikada u meni nije izazvala protivqewe, ve} sam je prihvatao sa velikom blagodarno{}u i pobo`nim trepetom. I zato sam odlu~io da napi{em o tome da se u takvim slu~ajevima duhovnik ili starac otkriva, mo`da, do kraja.9 Tako sam i ja, oprostite, napisao mnogo toga u kwizi “Videti Boga kakav On jeste”. Ideja mi je bila da joj dam naslov “Opit jednoga pravoslavnoga monaha”, ali otac N. je nastojao [da to bude] – “Videti Boga kakav On jeste”. Naravno, otac N. svagda te`i tome – vi|ewu Boga kakav On jeste. I on, i svi mi }emo, u pogledu ovoga, polo`iti ra~une... Du`an sam da vam saop{tim ono {to je meni bilo dato, nezavisno od toga da li se vi odnosite prema mojoj re~i onako kako sam se ja odnosio prema re~i Svetoga Siluana, ili ne. Sebe sam predao na sud svima. I sada vam, ne bez trepeta, govorim da sam do danas ispuwen strahom da nisam u~inio kakvu gre{ku u toj kwizi. Sâm ja sam pre tip pokajnika, nego onoga koji bilo {ta tvrdi, i ne verujem u nepogre{ivost ~oveka, i zato, prirodno, tra`im gre{ke u svojoj kwizi. Predla`em vam, kao svojim naslednicima, ovaj zadatak: posle moga odlaska, na|ite na~ina da kroz tuma~ewe proverite da li ni u jednoj jedinoj mojoj re~i nema nikakve la`nosti, to jest, da li je ta kwiga – bez obzira na wen potpuno novi oblik, koji ne nalazimo nigde u pro{losti – potpuno u duhu pravoslav-

43
BESEDA 2

Duhovne besede

9. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 38.

44
DUHOVNE BESEDE I

noga Predawa. Moja je pretpostavka da su i pojmovi i sva moja poja{wewa, sa pravoslavne ta~ke gledi{ta, bogoslovski ta~ni. Jedna od najva`nijih strana onoga {to sam ~uo od Starca Siluana jeste opis wegove molitve, u kojoj je on od Hrista dobio odgovor: “Dr`i um svoj u adu i ne o~ajavaj”10. Dve su me stvari potpuno porazile od samoga po~etka, kada je on govorio o tome kako mu se javio Gospod. Vi|ewe je potrajalo samo trenutak, ali u tom trenutku se otkrila ve~nost. Za{to sam poverovao u to da mu se javio i govorio Sve~isti Hristos, a ne ~ovek ili nekakav drugi duh? Zato {to je on – budu}i potpuno prostosrda~ni, gotovo nepismeni, ruski seqak – odjednom primio duh molitve za celoga Adama, {to je ne{to {to nemaju ni najznamenitiji bogoslovi. Bilo mi je jasno da mu se javio Sâm Gospod, zato {to mu je Gospod predao Svoje sopstveno stawe, ono o kome Siluan govori u svojim zapisima: “Gospodu je `ao svih qudi...”11 I zato, mislim, on daqe i pi{e: “Po~eo sam da ~inim ono {to me je nau~io Gospod... i moj um se o~istio... i Duh je svedo~io spasewe”.12 Neko je upitao Sv. Filareta Moskovskog, genijalnog ruskog jerarha: “Kako prepoznajete da li su kwige ili u~ewa – pravoslavna ili, pak, nepravoslavna?” i on je odgovorio: “Po duhu samoga spisa”. ^itaju}i zapise Starca [Siluana] na svakom koraku sre}emo se sa “delom naive” qudskoga saznawa i, istovremeno, sa najuzvi{enijim poznawem, skrivenim u tom “delu naive”. Slu{aju}i Starca, ja sam, prirodno, primao wegove re~i, pogru`avaju}i se u wihov dogmati~ki sadr`aj. I wegovo svedo~ewe je za mene bilo va`nije od svih drugih koje sam primio, jo{ od detiwstva, kako od u~iteqa i profesora, tako i od svih drugih, bez izuzetka. Poku{ao sam da vam govorim o tom `ivotu, naravno, u nadi, koja ispuwava moje srce, da }ete vi produ`iti u~ewe

Arhimandrit Sofronije

10. Videti: Isto, str. 178–179. 11. Videti: Isto, str. 29, 46, 86, 119, 149... 12. Videti: Isto, str. 124, 179, 187...

Starca [Siluana], kao i wegov uticaj. A {to se ti~e mene, zave{tavam vam da poku{ate da izna|ete jo{ prikladnije i ta~nije re~i za izra`avawe toga opita koji je bio plod moga susreta sa Starcem. [ta je to {to sam prepoznao u wemu, a {to nisam na{ao ni u jednom od profesora koje sam, kako mi je bilo dato, sretao kao student? Niko od wih nije govorio sa takvom jednostavno{}u i sa takvom uvereno{}u u Istinu. Bila mi je `eqa da osnujem manastir u duhu Prepodobnog Siluana. I do danas slu{am od nekih da je moj poku{aj bio ~isto utopijskoga karaktera. Qudi mi govore: Nemogu}e je u sebi prevladati nacionalizam”. “A onda je” – mislim se ja – “nemogu}e spasewe”. Ako sam ja nacionalista i Hri{}anin po veri, onda su`avam Hrista do pojma “nacionalnosti”. Shvatate, onda, za{to mi je nemogu}e da prihvatim takvo su`avawe i za{to je za mene velika uteha to {to u na{oj maloj zajednici ima pripadnika jedanaest nacionalnosti! U molitvi Starca Siluana, koji sve vreme poziva da se molimo za sveceli rod qudski od po~etka do kraja, naravno, nema nacionalnosti. Sve nacionalne podele nastale su usled grehopada. Mi nigde ne vidimo da Hri{}anstvo propoveda o mr`wi. To zna~i da se u Hri{}anstvu ne radi o odbacivawu drugih nacionalnosti, ve} o prevladavawu ove ograni~enosti kroz usho|ewe ka getsimanskoj molitvi. Drugo pitawe: pri promisliteqskom oduzimawu blagodati moramo da `ivimo kao da je blagodat svagda sa nama, iako nas je ona ostavila na opaziv na~in. Sâm Siluan je rekao ovako: “Sve ~emu nas je nau~ila blagodat, du`ni smo da ~uvamo do kraja”.13 I kada, na taj na~in, projavimo na{u vernost, tada nam se ova blagodat daje u neotu|ivo imawe za svu ve~nost. Prema tome, kada u prvom periodu blagodat u~i [~oveka] svemu, tada sve ide lako, “kao po loju”: ~ovek voli svakoga, smirava se pred svima, ni na koga ne nasr}e da bi ga iskori{}avao, nikoga ne vre|a, ve} se pona{a kao onaj monah koji tokom ~itavog svog

45
BESEDA 2

Duhovne besede

13. Videti: Isto, str. 103.

46
DUHOVNE BESEDE I

`ivota nije uvredio nikoga. Ali, taj monah je jo{ bio mlad, imao je trideset godina. Poznavao sam i wega, i onog drugog monaha koji je rekao da ga svi vole zato {to je svima poslu{an. Naravno, ja nisam pisac, ve} naprosto monah koji se kaje, ali sada, se}aju}i se ovih i drugih qudi, mogao bih da napi{em ogromnu kwigu – “Veli~ina ~ovekovoga duha u Hristu”. Ako nas, dakle, blagodat u~i u samome po~etku da volimo i da `elimo da svakome ~inimo dobro vi{e nego samome sebi, kako pi{e Siluan,14 onda mi moramo – kada nas blagodat napusti – da to ~uvamo kao obrazac na{ega `ivota, kao da je blagodat sa nama. I mi }emo kroz to ~uvawe pokazati svoju vernost, ~ak, i onda kada sve postane “bolno”. I tada }emo shvatiti re~i Hristove: Ako ko ho}e za Mnom da ide, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i neka po|e za Mnom.15 Krst Hristov je, uistinu, vrlo slo`ena tajna. Hri{}anin ne mo`e, a da ne strada u ovome svetu. Ve} samo sagledawe onoga duha koji caruje u svetovnome `ivotu pri~iwava Hri{}aninu veliko stradawe. Svet `ivi u skladu sa ciqem koji je potpuno razli~it od ciqa Hristovoga. I mi moramo da `ivimo u tom svetu, da bismo, ipak, na neki na~in, savr{avali na{ hri{}anski put. To se mnogo vi{e daje u op{te`i}u, nego u pustiwi. Kada se nau~imo da `ivimo sa drugim ~ovekom, nau~i}emo se da `ivimo i sa milionima wemu sli~nih qudi. Kada upoznam deset ili petnaest qudi koji `ive ovde, onda }u znati i mnoge milione qudi u dubinama vekova pro{losti i savremenosti: wihov `ivot prolazi kroz mene! Prema tome, blagodat [nas] u~i ovome. I to, kako je govorio Siluan, moramo da ~uvamo do kraja na{ega `ivota. A tada }e nam biti darovano spasewe. Drugi period se naziva “oduzimawem blagodati u wenom opazivom obliku” – kada ~oveku svaki hri{}anski ~in postaje te`ak. Taj period je stra{no bolan i te`ak, ali je potpuno neophodan za svakoga od nas na putu spasewa. Zato {to se u toj ver-

Arhimandrit Sofronije

14. Videti: Isto, str. 129. 15. Mt. 16, 24.

nosti zavetima Hristovim projavquje na{ karakter, na{a odlu~nost, na{a vera. I kako Gospod ka`e, u po~etku se daje blagodat ~oveku bez ozbira na to da li on i{ta ~ini ili ne. Potom se ta blagodat oduzima da bi ~ovek projavio svoju vernost. I, potom, kada ~ovek projavi “vernost u malome”, wemu se daje u imawe veliko bogatstvo – ve~nost.16 U svojim spoqa{wim oblicima mona{tvo ~uva izvesnu jednostavnost “bez ikakvih pretenzija”, ali ono je, po svojoj su{tini, neverovatno veli~anstveno. To mora da ostane u du{i svakoga od nas. Ako `elimo da u manastiru sazdavamo na{e spasewe, manastir nam daje najve}e preimu}stvo koje se sastoji u tome {to mo`emo da, sa poverewem, `ivimo hri{}anskim `ivotom. U svetu je to pra}eno ve}im opasnostima, zato {to ~ovek neizbe`no i odmah biva pretvoren u predmet iskori{}avawa i porobqavawa. Neophodno je sa~uvati u sebi ovakvo poimawe Hrista: sveceli rod qudski jeste jedno drvo, i svi mi smo ili grane, ili listovi, ili plodovi toga drveta. Prirodno je za svakoga Hri{}anina da u sebi postane nosilac celoga Adama. Svako od nas mora da te`i da `ivi svecelu istoriju ~oveka od stvarawa sveta do posledwe sudbe wegove. I [tek] tada }emo postati Hri{}ani. Govorim o ovome sa derznovewem, izla`u}i se opasnosti, kao i svagda, kada je re~ o ovom aspektu – o univerzalnosti hri{}anskoga `ivota. Evo, opet do|osmo do obala tog okeana... Na{e srce, bez na{ega nadzora, uzrasta pred Bogom.17 Mi ne mo`emo da objasnimo na logi~ki na~in kako se ono razvija, kako po~iwe da misli sebe i da “voli bli`wega kao samoga sebe”18 – onako kako ka`e Prep. Siluan: “Brat je `ivot na{”.19 Mi ne znamo kako se to zbiva, ali srce se postepeno tome nau~i. Mi ne mo`emo da “kontroli{emo” sami sebe. Ne logi~ki, ve}

47
BESEDA 2

Duhovne besede

16. Videti: Lk. 16, 10. 17. Uporediti: Lk. 17, 20. 18. Videti: Mt. 22, 39. 19. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 22.

iskqu~ivo po stawu na{ega srca mi sudimo o tome kada smo i u kojoj meri smo pogre{ili. Kada izgubimo blagodat, to ose}amo kao posledicu na{ega postupka koji je prethodio [gubitku blagodati]. A na{ zadatak je – boriti se protiv greha!

48
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

3 O SAMOISPRA@WEWU (KENOSISU)1

O progonima u Rusiji i privilegiji stradawa za Hrista. Samoispra`wewe (kenosis) je – Bogoizabrawe.

Na samome po~etku ovoga [XX] stole}a, kada sam bio jo{ de~ki} u {koli, raspolo`ewe u svetu je, u to vreme, bilo druga~ije. I u Rusiji se ose}ao duboki mir. Bez obzira na to, kada je jedan mladi, ali nadahnuti sve{tenik govorio nama deci o Mu~enicima prvih vekova, Bogu je bilo ugodno da mi poda da do`ivim ~udnu i neo~ekivanu stvar – bilo mi je `ao {to `ivim u vremenu kada se ne mo`e stradati za Hrista! I to ose}awe je bilo veoma sna`no, iako sam bio jo{ sasvim mali de~ak. Pro{lo je deset–petnaest godina i u Rusiji je zapo~elo gowewe, najstra{nije od sviju gowewa u istoriji hri{}anskoga sveta. ^udno je dejstvo blagodati – Apostol Pavle govori da on sâm `eli da bude odlu~en od Hrista,2 samo da bi se spasila wegova bra}a. I kada sam ja, kao de~ki}, do`iveo to stawe `aqewa, to je, naravno, bilo u Duhu Svetome. Hristos je rekao da }e, u posledwa vremena, “mnogi od vas biti predati na sudove”,3 i na muke, i “ubi}e vas”,4 ali da ni vlas kose ne}e pasti sa va{e glave bez voqe Bo`ije.5 Prema tome, ja sam to zbitije – tih dugih sedamdeset godina gowewa – do`iveo kao Promisao Bo`iji. I

49
BESEDA 3

Duhovne besede

1. Tekst ove besede predstavqa odlomak besede br. A–41 (7. avgust 1990.) po numeraciji MTI, u kojoj se otac Sofronije obra}a sve{tenoslu`iteqima iz Libana, koji su trpeli gowewe Hrista radi. 2. Rimq. 9, 3. 3. Videti: Mk. 13, 9. 4. Videti: Mt. 24, 9. 5. Uporediti: Lk. 12, 7.

50
DUHOVNE BESEDE I

mnogomilionska Rusija je, sa svojim duboko pobo`nim narodom, dobila tu privilegiju o kojoj govori Apostol: vama je darovano za Hrista, ne samo da verujete u Wega, ve} i da stradate za Wega.6 Odgovaraju}i na va{e re~i, ka`em vam: mi vas razumemo, vi pro`ivqavate isto ispra`ewe (kenosis) kao i Ruska Crkva. Apostol Pavle govori o tome da je Hristos – kada je Wegovo ispra`wewe do{lo do nama nedostupnoga stepena – primio Ime koje je iznad svakoga imena i u ovom i u budu}em veku.7 Svedoci smo potpunog razorewa u Rusiji – sve je bilo razru{eno i spaqeno. ^etrdeset miliona Hri{}ana je mu~eno i ubijeno na varvarski na~in. I vi ste, kao i [Ruska] Crkva, u va{em ispra`wewu, iskrvarili do posledwe kapi krvi. Ali u tome i jeste stvar, da mi to u na{em hri{}anskom `ivotu moramo da shvatimo kao bogoizabrawe. Na{ Simvol vere se zavr{ava ovako: “^ekam vaskrsewe mrtvih i `ivot budu}ega veka”. Ono {to be{e posejano u be{~a{}u i poni`ewu, preobrati}e se u ve~nu slavu.8 Znam da nisam prorok, ali ose}am da se epoha promenila: sa promenom polo`aja Crkve i Hri{}anstva u Rusiji nastupio je prelom i na ~itavom zemaqskom {aru. Va{ polo`aj }e jo{ zadugo biti te`ak, ali, preporod i obnova su, ipak, ve} zapo~eli! Stradawe na krstu raspetih se pretvara u bogoslovqe i isto~nik darova, nedosti`nih za druge qude. Novi Sveti Episkop Ignatije Brjan~aninov je, u svoje vreme govorio, da je “Krst – katedra najuzvi{enijega bogoslovqa”.9 Prema tome, sreli smo se vama, imaju}i ovo na umu, i do`ivqavamo vas kao svoje najro|enije, i molimo se za vas u istom duhu kao i za Rusiju, Jugoslaviju, Rumuniju, Bugarsku i svaku drugu zemqu koja prolazi kroz crkvenu katastrofu. I sada, kada – po{to ste proboravili sa nama – kre}ete natrag, pun sam nade

Arhimandrit Sofronije

6. Filipq. 1, 29. 8. Uporediti: 1. Kor. 15, 43. 9. Videti: Sv. Ignatije Brjan~aninov, Krst svoj i Krst Hristov, ASKETI~KI OGLEDI, DELA Episkopa Ignatija Brjan~aninova, Tom 1, Wujork, 1957, str. 233.

da nijedan ~as va{ega stradawa ne}e biti uzaludan, da upravo sada po~iwe iz pepela da se obnavqa na{a Crkva, ali u jo{ ve}oj duhovnoj slavi od one u prethodnim stole}ima. I sa tom mi{qu, sa tom molitvom vas otpu{tamo. Ponovo }emo biti razdvojeni geografskim rastojawem, ali jedinstvo u Duhu ne zavisi od tih ni{tavnih rastojawa. Neka vas, dakle, sa~uva Bog i neka vam poda da slu`ite [drugima].10 Gospod je rekao: Ko ho}e me|u vama prvi da bude neka vam bude kao sluga.11 Takav je karakter na{ega slu`ewa, i u tom smislu hri{}anska vera se razlikuje od svake druge. [to se vi{e budemo smiravali, to }emo se vi{e pribli`avati Onome Koji je smirio Sebe... do smrti, i to smrti na Krstu.12 I neka vas blagoslovi Bog. Va{e suze ne}e propasti...

51
BESEDA 3

Duhovne besede

10. Videti: Mk. 10, 45. 11. Mt. 20, 27. 12. Filipq. 2, 8.

4 O STRUKTURI MANASTIRA1

52 K o je video Svetlost Nestvorenu i u toj Svetlosti poznao Hrista, nikada se vi{e ne mo`e odre}i poznawa da Hristos jeste Istiniti Bog, Tvorac ovoga sveta. Ako On jeste Tvorac ovoga sveta “Kroz Koga je sve postalo”, kako se onda na{e poimawe Hrista uni`ava do ideje nacionalnosti, mesta ro|ewa, vremena, epohe i tome sli~no? On je stvorio sve vekove. Ko ~ita zapise oca na{ega Siluana, taj zna da se wemu javio Hristos. Jer, u wegovom saznawu je svagda bio sveceli rod qudski: on nije mogao da ograni~i Hrista i da Ga pretvori ni u Amerikanca, ni u Azijata, ni u Evropqanina, ni u Afrikanca. Sveceli svet, sveceli kozmos jeste Wegovo disawe, delo Wegovog tvora~kog Uma. Molim se za to da se svima vama koji ste do{li ovde otkrije takvo vi|ewe Hrista. I tada }e prestati sve ni{tavne strasti, tada }e u svome duhu svako od vas poneti sveceli rod qudski, kao otac na{ Siluan koji se pri
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Nacionalizam i sve~ove~anski Hristos. Ograni~avawe Hrista kao pad u tamu. O neprihvatawu manastira zbog nenacionalizma. Projavqewe sve~ove~anskog saznawa u manastirskom `ivotu. Univerzalizam hri{}anski i nehri{}anski. Duh `ivota, a ne disciplina: “pitawe (ne)reda nije najva`nije”. Poznawe Hrista kao osnova strukture manastira. ^ista molitva uzdi`e ~oveka od banalnosti. Unutarweg podvi`ni{tva je [danas] malo.

1. Br. B–3 (10. septembar 1990.), po numeraciji MTI.

susretu sa bilo kojim grehom, molio za spasewe celoga sveta. I mi do`ivqavamo Hrista kao Boga–Tvorca i Boga–Spasiteqa sveta. Do{ao sam da vam, danas, govorim o strukturi na{ega manastira. U svemu se trudim da imam za osnovu Bla`enoga Starca Siluana, velikoga bogoslova. Posle vi|ewa Hrista, wemu je bilo dato da se moli za ~itav svet kao za sebe samoga.2 Mi koji smo smrvqeni i svedeni do ni{tavila saznawem individualnosti, ne mo`emo da ga shvatimo: mi se borimo za ni{tavnosti. Ali, treba ste}i Hrista–Boga Koji je ravan Ocu,3 Koji nas jedini privodi Ocu; i nema drugoga puta osim kroz Wega i u Wemu.4 Govorim na ruskom jeziku, zato {to mi je tako lak{e i moj um se ne zadr`ava na iznala`ewu re~i, ali [to {to govorim], ipak, treba prevesti. Te{ko}a sa kojom se suo~ava na{ manastir jeste u tome {to mi `elimo da sa~uvamo vaselensko, “svekozmi~ko” vi|ewe. I na kom jeziku }emo govoriti o tome?! Grubo govore}i, ja sada ne znam ni Hrista gr~koga, ni ruskoga, ni engleskoga, ni arapskoga, “ni... niti... niti...” Hristos je za mene sve – i svekozmi~ko, i nadkozmi~ko bitije. Na pragu smrti sam i umoqavam vas: ostavite se svake ni{tavnosti i ustremqujte um svoj jedino ka takvome Hristu. I tada }e na{ manastir biti ono {to bismo mi `eleli da on bude: mesto i {kola ve~noga spasewa, gde se mi u~imo da se upodobqavamo Hristu. U Svetom Pismu se na mnogo mesta govori o tome da je Gospod umro za celi svet, za grehe ~itavoga sveta.5 I kada unesemo ograni~ewa u takvoga Hrista, mi gubimo apsolutno sve i upadamo u tamu. Po~iwe [da dejstvuje] tama mr`we me|u nacionalnostima, neprijateqstvo me|u dru{tvenim stale`ima i tome sli~no. ^itajte Starca Siluana, gde on govori da u ovome svetu svi imaju svoje poslu{awe: jedno – car, drugo – patrijarh, tre}e

53
BESEDA 4

Duhovne besede

2. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 23. 3. Videti: Jn. 10, 30. 4. Videti: Jn. 14, 6. 5. Videti: Jn. 1, 29.

54
DUHOVNE BESEDE I

– u~iteq ili profesor, ~etvrto – radnik.6 “I sve je to neva`no”7: biti car ili biti radnik – za Starca nema nikakve razlike. Va`no je ko vi{e voli Hrista, ko “usvaja” Hrista, po re~ima Apostolovim: Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu.8 To jest svi mi moramo da nosimo duboko u sebi saznawe koje vidimo u Hristu, i da do`ivqavamo svet kao Adama, i da se molimo za celoga Adama. To je istinsko pravoslavno Hri{}anstvo! I molim vas: ne dajte ni za {ta Hrista istinitoga, Tvorca svega i Spasiteqa Boga! Ako Hrista svedete na nivo nacionalnosti, znajte da ste u tami. Svedoci smo `ivotnih stvarnosti koje nas razdvajaju, ali te razdvojenosti mogu da se prevladaju qudskim naporima, dok se poznawe Hrista Boga daje Duhom Svetim. Za{to danas govorim o ovome, imaju}i u vidu strukturu na{ega manastira? Vi, iz iskustva, vidite kako nas malo qudi priznaje... Otkuda takvo odbacivawe? Zar otuda {to je na{ Hristos beskrajni Bog? Zar otuda {to se On razapeo ne samo za veruju}e, nego i za sve qude od Adama, sve do posledwega koji }e se roditi od `ene? Zar nas zbog toga odbacuju? Ali, znajte i ovo: {to smo bli`i stopama Hrista Koji ide na Golgotu da bi polo`io `ivot Svoj za celi svet, to je oko nas mawe qudi. I vide}i vas, nekoliko qudi, koji ste do{li ovde privu~eni duhom Starca, Bla`enoga Siluana, radujem se dubokom rado{}u. Me|utim, bi}u jo{ dubqe radostan i to onom neprolaznom rado{}u, ako vi budete usvojili ono {to je javqewem Hrista bilo dato Bla`enome Siluanu. Zadatak na{ega manastira shvatam kao pru`awe pomo}i qudima koji slepo ~itaju kwigu “Starac Siluan”, neshvataju}i uop{te da je taj ~ovek dobio dar ipostasne molitve i da se svagda molio za celi svet. Prema tome, to u~ewe Star~evo le`i u osnovi na{ega manastira. One koji dolaze ovde molim: usvojite duh na{ega oca Siluana! Tada }e vas oseniti Nestvorena Svetlost, i u toj }ete

Arhimandrit Sofronije

6. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 126. 7. Videti: Isto, str. 144. 8. Filipq. 2, 5.

Svetlosti poznati Bo`ansku beskrajnost [Hrista] i nemogu}nost bilo kakvog svo|ewa Hrista, jer je On – Bog Apsolut, Tvorac sveta, Neba i zemqe. Stoje}i pred zadatkom da sazdamo takav manastir, u koji }e dolaziti qudi ro|eni u razli~itim zemqama, koji govore razli~itim jezicima, mi }emo se prakti~no susreti sa mnogim te{ko}ama. Ali, svi vi i svako od vas pomozite mi da sazdam manastir takve svesti! ^itajte Sv. Jovana Bogoslova koji govori da je Hristos umro za celi svet, za grehe ~itavoga sveta!9 U Evangeliju su Samarjani rekli: Jer sami smo ~uli i znamo da je ovo zaista Spasiteq sveta, Hristos.10 Isto vidite i kod Apostola Pavla koji govori o tome da vi{e nema Judejca, ni neznabo{ca... nema mu{koga ni `enskoga11, ve} da ako je u Hristu, nova je tvar.12 Taj ciq stoji pred nama. I kada tu misao polo`imo u osnovu na{ega manastira, kod qudi, koji se odri~u toga na~ela i na{e vere, po~nu da se mno`e bezbrojni sitni~arski nesporazumi. Koliko sam samo puta slu{ao o tome da je neko od bra}e ili sestara nezadovoqan zbog toga {to je slu`ba na ovom ili onom jeziku, umesto da se potrudi da shvati Liturgiju u celini i da nau~i jezike. Tada bi otpala svako sitni~arewe. Tada bi bilo mogu}e na{e jedinstvo u Hristu. U suprotnom, ne}emo primiti onakvoga Hrista, kakvog Sâm On `eli: Ko je video Mene, video je Oca.13 Kada “vidimo Oca u Hristu”, tada u Wemu vidimo Tvorca ovoga sveta – kozmosa, i na{e mi{qewe se u potpunosti preizmewuje. Nisam jo{ sreo ikoga ko bi Prep. Simeonu Novom Bogoslovu prigovorio kada ovaj ka`e da se, kroz pokajawe, postepeno za nas otvaraju dveri poznawa Bo`anskoga sveta.14 Prema

55
BESEDA 4

Duhovne besede

9. 1. Jn. 2, 2. 10. Jn. 4, 42. 11. Gal. 3, 28. Uporediti: Kol. 3, 11. 12. 2. Kor. 5, 17. 13. Jn. 14, 9. 14. Videti: Prep. Simeon Novi Bogoslov, Slovo 65, ISTO, Tom 2, str. 133. Uporediti: Slovo 80, ISTO, str. 330.

56
DUHOVNE BESEDE I

tome, put ka poznawu tog Bo`anskog sveta vodi, pre svega, kroz veru i qubav prema Hristu, kroz pokajawe. Kada vidimo Hrista kakav On jeste, tada po~iwemo da sagledavamo i sebe same kako smo mali i ni{tavni gre{nici, i tada po~iwemo da ridamo nad sobom. I u nama se, po meri na{ega ridawa, ra|a qubav prema celom svetu, koja prevladava sve podele, i sve postaje jedno u Hristu. Mi smo, dakle, iz na{ega iskustva shvatili da u sebi treba da nosimo, pre svega, upravo to saznawe pa tek, potom, da govorimo o drugim stvarima. U suprotnom, ako ~ak i budemo ispunili svaku spoqa{wu disciplinu i poredak, na{e saznawe }e ostati i daqe “judejsko”. To jest: Judejci ne u|o{e u sudnicu da se ne bi oskvrnili, nego da bi mogli jesti Pashu.15 Oni su odbacili Hrista kao Mesiju i Spasiteqa sveta, zato {to je On do{ao radi celoga sveta, a ne samo zbog wih – Jevreja. Kako su otpali od Hrista? Hteli su Hrista iskqu~ivo za sebe. Govorim sada sa bolom u srcu, ali ne `elim da vas boli srce kao mene, ve} ho}u da se radujete tome {to ste na{li mesto gde mo`emo slobodno da razgovaramo o velikome Bogu na{em – Hristu. Postoji takozvani “univerzalizam vi|ewa” koji u “jedan ko{“ trpa i Hrista, i Budu, i Muhameda, i Konfu~ija, i druge – kao velike i male “u~iteqe roda qudskog”. Jedno vreme sam se i ja zanosio ovom idejom. Ali, ja ~eznem za poznawem Hrista,16 Koji u Sebi nosi sveceli ovaj svet. I u tome jeste univerzalizam hri{}anske li~nosti. Prema tome, trudite se da u strukturu na{ega `ivota pola`ete ono o ~emu sam vam sada govorio. Re~ o Hristu nema kraja, nema granice,17 i danas sam `eleo da ka`em samo nekoliko jednostavnih i shvativih re~i, da bismo mogli da `ivimo na hri{}anski na~in. Qudi se u op{te`i}u u~e da, kroz poslu{awe, po~nu da shvataju psihologiju drugih qudi. Nau~iti se, dakle, da `ivite

Arhimandrit Sofronije

15. Jn. 18, 28. 16. Uporediti: 1. Kor. 2, 16. 17. Uporediti: Jn. 21, 25.

sa jednom mati N. ili sa drugom mati M. zna~i – nau~iti se da se `ivi sa milionima sli~nih joj qudi, zato {to me|u milijardama qudi ima mnogo qudi sli~nih wima. Na taj na~in je u op{te`i}u mogu}e prevazi}i sve sitnice: car ili stolar – potpuno je neva`no! Va`no je saznawe da je Hristos – Bog i da }e onaj koji ga voli u Ve~nosti biti zajedno sa Wim, “tamo gde je i On”.18 Kada u na{ manastir do|e neko ko ima iskustvo drugih manastira, kod wega mo`e da se javi pomisao da kod nas vlada nered i da nema discipline. I ja se ne hvalim niti time da kod nas nema discipline niti time da kod nas ima discipline: to je sporedno pitawe. Pitawe koje stoji pred nama jeste: kako sa~uvati duh `ivota... Sve dane i no}i provodim u i{~ekivawu dana moga odlaska. Ne znam {ta me zadr`ava, ali mislim da je to zbog toga {to vi jo{ uvek niste u dovoqnoj meri postali pravoslavni Hri{}ani i me|u vama su podele, trvewa i sporewa. Apostol Pavle govori o tome da mora da bude sporewa u kojima qudi pritiskaju i pobe|uju [jedni druge], ali da je, ipak, boqe pretrpeti uvredu, nego drugoga uvrediti.19 I, naravno, ako u nama bude smelosti da nosimo nemo}i na{ega brata20, uprkos takvome duhu [sporewa], sa~uva}e se jedinstvo. Prema tome, ma ko od vas da pomisli da kod nas vlada veliki nered, neka se seti da to nije va`no! Va`no je da u sebi imamo punu svest o tome da smo u Duhu Hrista Boga. I tada }e, kako veli Sv. Jovan Bogoslov, me|u nama vladati jedinstvo u duhovnom op{tewu.21 U suprotnom, sa nama }e se zbiti ono {to se de{ava u svetu, a naro~ito me|u obrazovanim qudima, gde caruje stra{na samo}a. Tamo svaki ~ovek `ivi sopstvenim pogledom na svet. I kada se taj pogled na svet ne poklapa sa pogledom na svet nekog drugog, oni ne mogu da `ive zajedno. Ali, vi “budite kao deca”22 koja, ~im ih spoje zajedno, odmah po~nu da se dru`e.

57
BESEDA 4

Duhovne besede

18. Videti: Jn. 12, 26. 19. Videti: 1. Kor. 6, 7. 20. Uporediti: Gal. 6, 2. 21. Videti: Jn. 17, 23. 22. Videti: Mt. 18, 3.

58
DUHOVNE BESEDE I

Dakle, sada{wa unutarwa struktura se sazdava na slede}i na~in: mi verujemo u Hrista Raspetoga za grehe celoga sveta, kao vaplo}enoga Sina O~evoga, Koji je primio na{e bitijno obli~je, i volimo Ga. I `ele}i da ispuwavamo zapovesti Wegove, mi }emo Ga, ridaju}i svake no}i, moliti da nam poda silu da idemo za Wim, a ne za ovim svetom. Mi smo oti{li iz tog sveta zato {to taj svet `ivi u mr`wi, u mraku... Glavno sam rekao: kakvo u nas treba da bude duhovno nastrojewe. I tada }e, ~ak, i na{ neorganizovani `ivot, ipak, biti pogodan za molitvu i pla~. A ako bismo uveli nekakvu disciplinu, i po~eli da se odvajamo jedni od drugih, zato {to se nekome ne svi|a ne~iji karakter, na{ manastir bi postao potpuno bezvredan. A ja uop{te nisam `eleo da sazdam takav manastir gde bi vladali sporovi i sitni~ava qudska prepucavawa... Kada sam vam predlo`io da me bilo {ta priupitate, iz va{eg }utawa–odgovora sam shvatio smisao re~i Hrista Koji je rekao: I u onaj dan Me ne}ete pitati ni{ta.23 Kada je sveceli um na{ usmeren k Bogu, tada otpadaju sva pitawa. Pitawe je samo jedno: “Kako zaimati u sebi taj duh i kako ga nositi?”. Ustremquju}i na{ um k jedinome Bogu, mo`emo da dostignemo stawe ~iste molitve. A kada molitva postane ~ista, tada se u ~oveku ra|a vi|ewe druga~ijega reda: sve {to je on shvatao u ovom svetu – bilo na osnovu li~noga iskustva ili iz {kolskoga u~ewa – sve se to ostavqa, sve se to “prekora~uje”. U stawu ~iste molitve ~ovek ne zna ni za svoj uzrast, ni za svoj dru{tveni, kao ni za jerarhijski polo`aj. On se moli kao ve~ni um Prvome Ve~nome Umu. I sve te sitnice bivaju prevladane.... Kada bivamo uvedeni u druga~iji oblik bitovawa, mi `ivimo u wemu i to znamo kroz sami `ivot. Siluan je video Hrista, a bio je gotovo nepismeni vojnik. I u kakvom se stawu, potom, on nalazio? Pola veka se molio za celi svet: “Gospode, daj da Te celi svet pozna Duhom Svetim”.24

Arhimandrit Sofronije

23. Jn. 16, 23. 24. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 22.

Ali, mi ne mo`emo da dostignemo ~istu molitvu na drugi na~in osim kroz pokajawe. Svaki ~in, kojim smo odbacili Hrista, kojim smo odstupili od Wega, za nas postaje povod za duboki pla~ i pokajawe. I o~i{}uju}i se od svake grehovne strasti, kroz ho|ewe putem pokajawa, mi postajemo kadri da u|emo u oblast Bo`anske Svetlosti. I tada se odjednom otkriva druga~ija slika. Nemam nameru da vam, za ovo kratko vreme, predstavim sve ovo. Postoje mnogi aspekti u bogoslovskoj oblasti o kojima mo`emo da govorimo. Ali, pre svega, vi, koji ste do{li ovde, imajte u umu svome i u srcu svome ~e`wu za Hristom Koji uzlazi na Golgotu, da bi razru{io prokletstvo paloga Adama – celoga Adama, a ne samo Jevreja, i ne samo Rusa, ili Francuza, ili nekog drugog naroda, ve} celoga sveta. I tada vas ni{ta drugo vi{e ne}e privla~iti [osim Hrista]... I neka bi dao Bog svima vama i svakome da se dr`ite te stvarne vere. Ne dajte nikome da vam ukrade to saznawe! Ono nam je dato Duhom Svetim. Moliti se za celi svet i voleti neprijateqe uop{te nije jeres, kako to ~esto ~ujemo od qudi, koji pobo`nost svode na ispuwavawe postova ili na bilo koju drugu spoqa{wu projavu podvi`ni{tva. To je i malo i sasvim nedovoqno... Treba da se preporodimo u samoj osnovi na{oj...

59
BESEDA 4

Duhovne besede

5
LIK ISUSA HRISTA1

O upisivawu Lika Hristovog u srce. Podvig–misao Hristova: razru{iti prokletstvo Adamovo. [irewe srca kroz zapovesti Hristove. Sledovati i upodobqavati se Hristu – zna~i izmeniti saznawe. Opit Prep. Siluana: nepresu{no nadahnu}e koje nadilazi svaki tipik. Nadahnu}e ne zavisi samo od Boga, ve} i od na{ega raspolo`ewa. Hristopodobni opit Prep. Siluana. O duhovni{tvu i srda~nom prihvatawu. Prebivati umom sa Hristom. Kako se boriti protiv pomisli.

60
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Evo, preda mnom se sada nalazi mnogo prisutnih qudi, ali moja je re~, po prvoj mojoj misli, usmerena ka onim novim, mladim qudima koji su nam do{li i koji `ele da sa nama podele trud mona{koga puta. Molim vas, imajte u vidu da je moja dana{wa re~ namewena monasima–po~etnicima, a ne onima koji su ve} mnogo toga pre`iveli i znaju i sami boqe od mene. Moja dana{wa misao je da upi{em Lik Isusa Hrista u va{e umove i va{a srca. O nerazumni Galati, ko vas op~ini da se ne pokoravate istini, vi kojima je pred o~ima Isus Hristos naslikan razapet me|u vama? Ovo samo ho}u od vas da doznam, da li Duha primiste kroz dela zakona ili kroz propoved vere?2 Ovim re~ima Apostol

1. Br. B–7 (26. septembar 1990.), po numeraciji MTI 2. Gal. 3, 1–2.

Pavle govori o svojoj nameri da upi{e Lik Hristov u umove i srca Gala}ana.3 Naravno, voleo bih da sam tada bio tamo, kada je nadahnuti Apostol Pavle govorio o Hristu. U svojoj Poslanici, on ne ponavqa ono {to im je prethodno rekao, ali mi shvatamo da je on nebeskim ogwem razbuktao srca Gala}ana, tako da je gala}anska Crkva postala jedan od va`nih kamenova u sazdavawu Hri{}anske Crkve. I sada bih, na pragu smrti, `eleo da svojoj mladoj bra}i i sestrama upi{em u srca i umove wihove Lik Hristov, onakav kakvog mi ga je dao Bog. Vi znate za re~ Psalmopoj~evu: Re~ je Tvoja veoma ~ista.4 Vidite me, svakodnevno, kakav sam – razvalina, ali, ipak, moram da se poslu`im re~ima Svetoga Pisma, a re~i Svetoga Pisma su kao u`areno gvo`|e. Sa strahom govorim o onome {to `elim da ~inim, misle}i na Boga–Oca Koji nas, po re~ima Samoga Isusa Hrista, priziva k Sinu Svome. Kako veli Sam Hristos: Niko ne mo`e do}i Meni ako ga ne privu~e Otac Koji Me posla; i Ja }u ga vaskrsnuti u posqedwi dan.5 Prema tome, u onim okvirima u kojima je Gospod Bog, Otac na{, naslikao u meni Lik Hristov, i ja se odva`avam da vam govorim. Kao i svagda, preda mnom stoji neprevladiva te{ko}a da govorim o Bogu, zato {to je to – bezobalni okean. Hteo–ne hteo moram da uzmem samo nekolike trenutke iz svetoga `ivota koji nam daje Duh Sveti u Crkvi Hristovoj. I, gle, sada sam u vlasti re~i koju Crkva govori o Hristu: “Koji si u {esti dan i ~as na Krstu prigvozdio, u Raju [po~iweni] drski greh Adamov”. Tako re~i Crkve slikaju “^oveka Isusa Hrista”6 Koji ushodi na Golgotu. Jedan od, na{em srcu dragih, Svetiteqa, Episkop Ignatije Brjan~aninov nagla{ava zna~ajnu ~iwenicu: da je Gospod, ushode}i ka Golgoti, imao pred Sobom iskqu~ivo Oca. I kada se molio da Ga mimoi|e ~a{a7, On time nije mislio na qude

61
BESEDA 5

Duhovne besede

3. Uporediti: Gal. 4, 19. 4. Ps. 118, 140. 5. Jn. 6, 44. 6. Uporediti: Rimq. 5, 15. 7. Videti: Mt. 26, 39; Mk. 14, 36; Lk. 22, 42.

62
DUHOVNE BESEDE I

koji su Mu pripremili svaku nevoqu, `alost, porugu, bol, raspe}e, sramnu smrt, ve} je sve to nazvao ~a{om koju Mu daje Otac.8 Imajte na umu da je Gospod u te dane, najveli~anstvenije u istoriji sveta, razmi{qao iskqu~ivo o Ocu, i razgovorao je samo sa Ocem, ali Wegov podvig je bio za celoga Adama. Sada mo`emo da razmi{qamo o Hristu kao “^oveku”, jedinstvenome na ~itavoj Zemqi. Mene su ove re~i, kada sam ih ~uo u crkvi, porazile. U tom trenutku neprimetno, ali, ipak, video sam, kao ^oveka, Hrista Koji ushodi na Golgotu sa tom mi{qu. Sa kojom mi{qu? Da razru{i prokletstvo koje je na svu Zemqu navukao greh Adamov.9 Adama shvatamo kao po~etak sveceloga roda qudskoga.10 I Apostol ka`e da moramo da zaimamo iste misli kakve vidimo u Isusu Hristu,11 da bismo sagledali o~ima Hristovim sveceli svet u vremenu i prostoru, od Adama do posledwega ~oveka koji }e se roditi od `ene na ovaj svet.12 Pre|imo na drugi aspekt. I “primer” Hristov, i zapovesti Wegove, a naro~ito ona – qubite neprijateqe va{e14 jesu ono {to {iri na{e srce i na{ um, i mi tada sagledavamo ~itav rod qudski kao jednu jedinstvenu istoriju sa kojom je tesno povezan i na{ li~ni `ivot. I kada nam Gospod pomogne da ra{irimo na{e srce tako da ponesemo u sebi sav rod qudski, onda }emo pre}i u stawe Bogom stvorenoga ~oveka. Kako i ka`e Gospod u Svetom Pismu: Stvorimo ~oveka po obrazu Na{em i podobiju!15 U svoje vreme Apostol Pavle je, govore}i o takvom Hristu Koji uzima na Sebe grehe celoga sveta, razbuktao srca

Arhimandrit Sofronije

8. Videti: Sv. Ignatije Brjan~aninov, ^a{a Hristova, ISTO, str. 387–388. 9. Videti: Rimq. 5, 18; 1. Kor. 15, 21–22. 10. Videti: 1. kor. 15, 45. 11. Videti: Filipq. 2, 5. 12. Uporediti: Gal. 4, 4. 13. Videti: Jn. 13, 15. 14. Videti: Mt. 5, 44; Lk. 6, 27–28. 15. 1. Mojs. 1, 26.

Gala}ana za ceo `ivot pa, ~ak, i posle smrti. Samim tim on je polo`io kamen–temeqac i na{ega `ivota: i u na{im srcima mora da se, silom Duha Svetoga, za~uje priziv Oca, saglasno re~ima Hristovim: Niko ne mo`e do}i k Meni ako ga ne privu~e Otac.16 To jest, da bismo uistinu zaimali hri{}ansko saznawe mi, naravno, moramo da sledujemo Hristu, da sledujemo mole}i se Bogu, Duhu Svetome, Caru Nebeskome: “Do|i i useli se u nas, i uputi nas na svaku istinu, privuci srca na{a k gorwoj qubavi, i spasi, Dobri, du{e na{e”. Pre Hrista i izvan Hrista, tokom ~itave istorije sveta, niko drugi nas tome ne u~i. @elim da vam ka`em da su se u jednom trenutku te re~i prikosnule moga srca na na~in “druga~ijega reda”, koji ishodi od Samoga Boga... O kada bih uspeo da vam, uprkos mom sada{wem `alosnom stawu, koje i znate i vidite, pomognem da duboko u srce primite taj Lik, da bi se va{ mona{ki `ivot zanavek preispunio nadahnu}em svi{e! Sav na{ `ivot [tada] postaje druga~iji: ne po svojoj spoqa{wosti – jer se spoqa ne vidi ni{ta – ve} iskqu~ivo po unutarwem saznawu na{em, koje nam se daje blagoda}u Duha Svetoga. Do`iveti celoga Adama se mnogima ~ini kao kakva filosofska fantazija, ali, naravno, u Evangeliju nije re~ o takvoj filosofiji. To je stawe Hrista Koji je li~no, budu}i i Tvorac ~oveka i Onaj Koji se obukao u ropski oblik bitovawa, dejstvovao u izvesnim trenucima kao ^ovek...17 I kada ugledamo “takvoga” ^oveka, onda se, prirodno, i u nama ra|a `eqa da Mu se upodobimo, i tada poimamo re~i Sv. Jovana Zlatoustog: “Ad primi telo, i Bogu se priop{ti. Primi zemqu i obrete Nebo”.18 Taj `ivot sam nazvao “nadahnu}em svi{e”. Na{a beseda o ovom pitawu se poklapa sa danima kada se naro~ito se}amo na{ega duhovnoga oca Svetoga Siluana. Bog je wemu, od samoga po~etka wegovih mona{kih dana, dao molitvu za celi svet, za

63
BESEDA 5

Duhovne besede

16. Jn. 6, 44. 17. Uporediti: Filipq. 2, 5–7. 18. Sv. Jovan Zlatousti, Beseda na Svetu Pashu, TRIOD 1847, str. 8.

CVETNI,

Moskva,

64
DUHOVNE BESEDE I

celoga Adama, sa usrdnim pla~em: i to ve}im nego za sebe samoga. I opet nagla{avam: ovde se ima u vidu “stawe” na{ega duha koje je mogu}e iskqu~ivo po dejstvu blagodati Bo`ije, i ono se po tome kakvotno razlikuje od svake filosofije pa ~ak – izre}i }u smelu re~! – i od svake intelektualne teologije. Ako se takvo nadahnu}e prikosne na{ega srca, draga moja bra}o i sestre, onda }e se to nadahnu}e, ponavqam, ispostaviti kao nepresu{no, jer se u wemu nalazi po~etak ve~noga `ivota, i – iako }e se telesni na{ sastav razlo`iti – ovo nadahnu}e }e `iveti u nama na mo}an na~in, mo}nom silom. I tada ono {to se naziva uninijem te{ko da mo`e da nas se prikosne, ma koliko mi stradali. Naravno, `ive}i u zajednici, ima}emo mnogo spoqa{wih ograni~ewa, kao “dnevni red”, kao svojevrsni “ustav”, svojevrsna “pravila” i tome sli~no. Ali, Duh Koji ishodi od Boga Oca prevashodi sve te oblike i pravila. Spoqa smo du`ni da sve ovo ispuwavamo, jer }e nas to utvrditi, a mislim na poslu{awe i druge metode vaspitawa monaha. Oni su neophodni da bi nas postepeno uvodili u duhovno stawe u kome je bio i Sâm Hristos. Tada }emo shvatiti da ni~ega banalnoga, ni sitnoga, niti ni{tavnoga nema u `ivotu. Bla`eni Siluan, veoma jednostavnim i potresnim re~ima, govori o monahu: “Ovaj ~ovek hodi nogama po zemqi, i radi rukama, i niko ne zna i ne vidi da on duhom prebiva u Bogu ve~nome”.19 I ako je ono najva`nije – obitavati duhom u Bogu, lako }e se ispuniti svaki zakon, svako spoqa{we pravilo, jer ~ovek tada ne}e biti rob nikakvog ograni~ewa. O, kako bih `eleo da vam svojim re~ima omogu}im da pojmite na {ta, u dubini du{e, mislim kada govorim o “nadahnu}u svi{e”. Naravno, mislim na nadahnu}e od Duha Svetoga, ali ono ne zavisi samo od Boga. Mo`da }ete re}i: “Kakva je to ~udna re~?”20, ali smisao te re~i je ovaj: Bog ni{ta ne ~ini na silu sa

Arhimandrit Sofronije

19. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 204. 20. Uporediti: Jn. 6, 60.

~ovekom. Bog nam otkriva Lik Hristov i zatim nas ostavqa u slobodi – da Mu sledujemo ili, pak, ne. U kwizi sam napisao: “U Hristu, Vaplo}enome Logosu nam je dato da sazrcavamo preve~nu ideju Boga o ~oveku”.21 Kada nam Bog dâ da vidimo lik ~oveka, kakvim ga je zamislio Bog, tada se u nama javqa duhovna ~e`wa da se upodobimo Hristu. Tada Bogu dajemo mesta u nama. I u tom smislu govorimo da izlivawe blagodati na nas ne zavisi samo od Boga, iako samo On ima @ivot22, ve} delimi~no i od na{ega nastrojewa – da li }emo to da prihvatimo ili, pak, ne. Prema tome, `eleo bih da vam, draga moja bra}o i sestre, a naro~ito vama koji ste nedavno do{li, predam slede}e: otvorite svoje umove i srca da bi Duh Sveti mogao da upi{e u vas Lik Hristov, i tada }e svekoliki mona{ki `ivot va{ biti ne{to {to je potpuno neopisivo qudskim re~ima. Hristos je i u Getsimaniji, i na Golgoti sve vreme `iveo misle}i na Oca, i tako i mi treba da `ivimo, ali mi }emo `iveti pre Hristom nego Ocem. Otac i Hristos su nerazdelivi, ali sa nama se Hristos nalazi jo{ uvek u “delu”23 – kako da nas spasi i mi kroz Wega dolazimo Ocu.24 Duha Svetoga prepoznajemo po tome {to nam On govori, a On govori isto {to je govorio Hristos. A ako govori suprotno, onda to nije Duh,25 Tre}a Li~nost Svete Trojice. Na{ `ivot prakti~ki postaje hristousredi{ten, tako da u prvome planu pred nama stoji, pre svega, Lik Hristov. Neka, dakle, Gospod blagoslovi va{u parohiju, moja mlada bra}o i sestre! Spreman sam da vam slu`im do svoga posledwega daha.

65
BESEDA 5

Duhovne besede

21. Arhimandrit Sofronije, Videti Boga kakav On jeste, str. 183. 22. Videti: Jn. 1, 4. 23. Videti: Jn. 17, 4. 24. Uporediti: Jn. 14, 6. 25. Uporediti: 1. Jn. 2, 22; 4, 1–3; 1. Kor. 12, 3.

6 O PRELESTI1

66
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

O susretu sa pojmom “prelesti”. [ta je to prelest i “zvezda neprelestna”. Kriterijum neprelestnoga `ivota: “Udostoj nas, Gospode, u ovaj dan...”. U apstraktnom bogoslovqu su pre mogu}e gre{ke. Na{ ciq – “onaj koji `ivi jednostavno...” Prep. Siluan – jedinstvena pojava: ne treba sebe upore|ivati sa wim. Bog vidi nas, a ne mi Boga. O nepoimawu da greh jeste osu|ivawe Boga. O smiravawu sebe i o bogoostavqenosti.

Prirodno je da se radujem kada god se sretnem sa vama. Za{to je Bog produ`io moj `ivot, to je jedino Wemu poznato. I do danas svakoga dana do`ivqavam to neshvativo stawe: kako `ivim, za{to `ivim, zbog ~ega? No, ose}am da je smisao u tome {to `elim da vam predam svekoliki svoj opit. Pre svega, tvrditeqski, a ne odricateqski opit. Taj opit je zapo~eo jo{ pre nego {to se bilo ko od vas rodio na ovaj svet. Kada sam, vrativ{i se Hristu, zapo~eo svoj put, do`ivqavao sam [naro~ito] stawe uma, srca i tela moga, to jest sveceloga moga bitija, u koje me je Bog dovodio kroz molitvu. Tada jo{ nisam shvatao da ~ovek mo`e da pogre{i i da te gre{ke mogu da budu krajwe ozbiqne i tragi~ne. Tako je sva istorija roda qudskoga – gre{ka Adamova. No, te gre{ke mogu biti i male, jedva primetne, sa jedva zapazivim posledicama na na{e zemaqsko bitovawe.

1. Br. V–10 (8. oktobar 1990.), po numeraciji MTI

Sa pojmom “prelesti” (gr~ki pl…nh, francuski égarement ili illumination) sreo sam se na [Sveto]Sergijevskom institutu, kada sam postao jedan od wegovih prvih studenata. Tu re~ sam prvi put ~uo iz usta Mitropolita Antonija Hrapovickog. Bio je to znameniti jerarh i, mo`da, prvi kandidat za obnovqeni patrijara{ki tron u Rusiji, ali wemu po `rebu nije zapalo da postane Patrijarh, i on je oti{ao u inostranstvo, u Jugoslaviju, i postao poglavar Zagrani~ne Crkve. Mitropolit Antonije Hrapovicki je govorio o tome da su, ~ak, i na Svetoj Gori neki starci – u prelesti. To se desilo kada se u meni ve} javila `eqa da napustim Institut i da odem u manastir: ili u Valaam, ili na Svetu Goru. U to vreme ta re~ [prelest] je imala nekakvo misti~ko zna~ewe. Zaista, qudi su se bojali da ne padnu u prelest, i mnogi su ba{ zbog tog straha odstupili od pravilnoga mi{qewa. Ako se mirni qudi ponekad napiju i prave gluposti, to ne zna~i da su oni “u prelesti”. Ali, ako ka`e{ da te je posetila Nestvorena Svetlost, onda ti istoga trenutka odgovaraju: “Ah, to je prelest!”. I bio je to vrlo ozbiqan trenutak u mom pariskom `ivotu, i to ne samo za mene, ve} i za mnoge druge. Uprkos tome {to je rekao Antonije Hrapovicki, taj znameniti jerarh, po dolasku na Svetu Goru ja sam celivao zemqu i rekao: ”Primi}u sve {to me budu u~ili oci. Postavqam svoj um u polo`aj primaoca, a ne sudije”. Na Svetoj Gori je, tako|e, vladao strah da se ne upadne u prelest. Zbog toga sam morao sebi da objasnim {ta je to, zaista, “prelest” i kako je shvatati. @ive}i na Svetoj Gori, ose}ao sam da se nalazim pod molitvenom za{titom Otaca i Majke Bo`ije i Svih Svetih. Zato sam spokojno mogao da rasu|ujem o tome kako da pojmim re~ “prelest”. Ruska re~ “prelest” je sasvim druga~ijega reda od gr~ke re~i pl…nh, ali radi se o jednoj istoj pojavi. Razlika je u tome {to je gr~ki um – filosofski, i on iznedruje bogoslovske pojmove kao filosofske. Na primer, pokajawe (na gr~kom – met…noia) jeste – “promena umnoga vi|ewa” [preumqewe], a prelest (pl…nh) – “zabluda”. Rusi su govorili o pokajawu kao du{evnom ose}awu. To je “`aqewe zbog u~iwe-

67
BESEDA 6

Duhovne besede

68
DUHOVNE BESEDE I

noga”, zbog onoga {to smo rekli ili u~inili, kada ka`emo Bogu: “Oprosti mi!”. Re~ “prelest” ozna~ava ono {to ne dolazi od Jedinoga Istinitoga Boga, ali nam se magnoveno u~ini velikim i svetim, i mi otvaramo na{e srce za tu pogre{ku. Kada Sveti Oci govore o prelesti, oni imaju u vidu, tako|e, i svoje iskustvo. Mi ne mo`emo da izbegnemo prelest: ne govorim o ~itavom na{em `ivotu, ve} o zasebnim `ivotnim slu~ajevima. Shvatio sam re~ “prelest” ovako: [prelest je] kada me neka duhovna pojava privu~e k sebi i ja joj otvorim srce, posle ~ega mogu da saznam da li sam pogre{io ili nisam, i da se, kroz pokajawe vratim istini... Svaki put kada po~inimo ili padnemo u greh bilo koje vrste ili stepena – u greh misleni, srda~ni, telesni – mi smo bili `rtva prelesti. Mi greh i ~inimo zbog toga {to nas on privla~i. U troparu Mu~enicima postoji izraz “zvezda neprelestna”. Taj izraz je za mene postao va`an. U stawu u kome sve svoje bitije predaju Bogu, Mu~enici postaju “zvezde neprelestne”, to jest zvezde “potpuno istinite, u kojima nema ni trunke neistine”. Govorim vam o tome zato {to je do danas prelest mogu}a svugde – i na Svetoj Gori, i u Gr~koj, i u Francuskoj, i kod nas u Toleshant Najtsu. Ali, kako da budemo sigurni u to da sve ono {to usvajamo, a {to nadilazi meru na{ega poimawa jeste potpuno istinito? Gde je taj kriterijum koji mo`emo da izaberemo da bismo utvrdili da li se nalazimo u prelesti ili, pak, na istinitom putu? Tako se u molitvi Angelu–^uvaru ka`e: “Angele Bo`iji, ^uvaru moj sveti, `ivot moj u strahu Hrista Boga sa~uvaj, um moj utvrdi na putu istinitom”. Izlaz je u molitvi: “Um moj utvrdi na putu istinitom”, ili, kako se ka`e u Psalmu: Duh Tvoj Dobri neka me vodi stazom pravom. Poka`i mi put, kojim da idem, jer k Tebi podi`em du{u svoju.2

Arhimandrit Sofronije

2. Ps. 142, 10 i 8.

O tome se mo`e govoriti naduga~ko. Pre}i }u neposredno na to {to za nas mora da bude ono {to }e nas ~uvati od pada i od skretawa na puteve tu|e duhu Hristovom. Za to se svakoga dana molimo po nekoliko puta: “Udostoj nas, Gospode, da dan ovaj, i ve~e ovo, i no} ovu bez greha pro`ivimo”. Svaki put kada padnemo u greh, mi smo [prethodno] bili privu~eni nekim aspektom tog greha i po~inili smo ga u mislima, u pokretima srca na{eg, u na{im postupcima telesnim. Shvatiti ovo zna~i stra`iti tokom ~itavoga dana i tokom ~itave no}i, da ne bismo sagre{ili. I to je karakteristi~no za mona{ki put... U Poslanicama koje je pisao novovernim Hri{}anima, biv{im neznabo{cima–idolopoklonicima, Apostol Pavle je otkrivao neverovatno veliku sliku hri{}anskoga poimawa bitija i Boga, govore}i, uz to, i o svakodnevnom `ivotu qudi... I mi moramo da spajamo oba ova aspekta u na{em umnom vi|ewu, u na{em sazrcawu bitija kozmi~koga i Bitija Bo`anskoga, to jest stvorenoga i Nestvorenoga. Kako treba da `ivi monah–po~etnik ili, uop{te govore}i, Hri{}anin–po~etnik? Kako treba da provodimo dan? Ima onih koji umom te`e apstraktnome bogoslovqu, a tu su mogu}e gre{ke. Zato sva na{a pa`wa mora da bude usmerena na to da nijednom ru`nom pomi{qu ili ru`nim pokretom srca ne o`alostimo blagodat Duha Svetoga... na to da se, svaki put kada op{timo sa bratom ili sestrom, trudimo da izbegnemo svaki greh, a pre svega da nikoga ne o`alostimo. Kada nam Bog sadejstvuje u na{oj “stradalnoj” borbi da pro`ivimo dan bez greha, tada [nam] dolazi blagodat Duha Svetoga: mi na{im `ivqewem bez greha u sebi sazdajemo slobodnu oblast gde mo`e Duh Sveti da se useli Svojom blagoda}u. A kada On do|e, mi opitujemo `ivo opa`awe onoga ~emu nas On u~i. I, kako je govorio Starac Siluan, “sve ~emu nas je nau~ila blagodat od samoga po-

69
BESEDA 6

Duhovne besede

3. Uporediti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 103.

70
DUHOVNE BESEDE I

~etka, treba ~uvati ~itavoga svoga `ivota, do kraja”.3 Neophodni su i periodi kada nas Bog ostavqa. Tada se mi, u stradalnoj napregnutosti, trudimo da delamo kao da je Bog sa nama, premda je On uzeo od nas Svoje opazivo dejstvovawe [u nama]... Monah se, u po~etku, ne bavi ni~im drugim osim [trudom] kako da ~itav dan provede bez greha. I tada dolazi Duh Bo`iji i otkriva nam tajne Bo`anskoga Bitija, {to ~ovek ne mo`e dosti}i na putevima apstraktnoga bogoslovqa. Kada ka`em da mona{ka {kola u pogledu ovoga ima preimu}stvo, to ni u kom slu~aju ne zna~i da je moj stav prema bogoslovskoj nauci ~isto negativan. Ne, ja to ne ka`em, i u istorijskim uslovima na{e palosti, bogoslovska nauka je neophodna. Samo mi je `ao zbog toga {to mnogi, koji tro{e ogromnu energiju na izu~avawe bogoslovskoga Predawa Crkve, svoje intelektualno znawe smatraju ve} dostignutim savr{enstvom. Nemogu}e je dosti}i savr{enstvo kroz apstraktno bogoslovqe. U istorijskom `ivotu vlast je u Crkvi data ne Svetima, ve} u~enima, i u tome i jeste tragedija sveta i Crkve. @ivot monahov zapo~iwe onako kako je o tome u~io Prepodobni Starac Amvrosije Optinski. On je govorio: “Ko `ivi jednostavno, sa wim je Angela sto, a ko `ivi visokoumno, sa wim nema nijednoga [Angela]”. Zato sam i ja `eleo da vam ka`em da je na{ `ivot sasvim jednostavan. Ovo je veoma va`no – nikada se ne sme postavqati sebi zadatak da se dostignu bilo kakvi o~igledni znaci Bo`ijega blagovoqewa: ~udotvorewe ili bilo {ta sli~no tome. To nikada ne ulazi u na{ plan! A na{ plan se izra`ava iskqu~ivo u ovome – “da ne po~inimo greh”. Ponekad poku{avam da vam govorim o veli~anstvenoj slici koju nam je otkrio Bog u stvarawu kozmosa, u stvarawu ~oveka “po obrazu i podobiju Wegovom”.4 To ~inim da biste imali u vidu ne samo onaj svakodnevni tri~avi `ivot na{, ve} bitovawe sa Bogom i zaimavawe `ivota u svekolikom wegovom obimu: i kozmi~kom, i Bo`anskom. Ali, ja govorim i o

Arhimandrit Sofronije

4. Videti: 1. Mojs. 1, 26.

tome da ne smemo da uobra`avamo da se ve} nalazimo tamo, i ne smemo sebi da postavqamo takav ciq. Na{ ciq je: “ko `ivi jednostavno, sa wim je Angela sto”. Za{to danas govorim kao da sam zabrinut? Da zabrinut sam, zato {to, razmi{qaju}i o ve} projavqenim blagovoqewima Bo`ijim prema nama, u sebi mo`emo da podstaknemo `equ za onim {to nije neophodno, {to je neistinito, la`no, pogibeqno, tj. da dostignemo onakve darove kakvi su bili darovani Starcu Siluanu. Shvatite za{to sam oprezan: nalazimo se u opasnosti zbog toga {to imamo uistinu prevelikoga oca – Prepodobnoga Siluana. To {to se sa wim zbilo, jedna je od najre|ih pojava uop{te u istoriji roda qudskog. I ako bismo te`ili takvim darovima koji su bili darovani wemu, to }e biti pogre{no. Nikada ne treba sebe upore|ivati ni sa kim drugim.5 Ma kako bio veliki ili mali pred Bogom svako od nas, Bog se “bavi” svakim ~ovekom nasamo, op{te}i [sa wim] u srcu. Onaj put koji vidimo kod Prepodobnoga Siluana nije obi~ni put. On je, kao i Prepodobni Serafim Sarovski, u samom po~etku do`iveo da mu se javi Hristos. A mi moramo da imamo druga~iji stav: Hri{}anin po pravilu mora da razmi{qa o tome kako }e da umre, o~istiv{i se kroz pokajawe. A Hristos }e se, onda, javiti ~oveku u Ve~nosti... Jedna od najve}ih opasnosti le`i u na{oj sposobnosti uobra`avawa. Ne treba u `ivotu da umi{qamo da je Bog sa nama i da Ga mi vidimo: treba da budemo svesni da Bog vidi nas. Takav pristup }e nas spasiti od zastrawewa u umi{qawe [tipa]: “ja sam prorok”, “ ja sam apostol”, “ja sam svetiteq”, “ja sam takav”, “ja sam onakav”. Mi se podvizavamo, slobodni od svakog uobra`avawa o sebi, i ono {to Bog `eli, On to i savr{ava kroz nas, bez nas. Govorim vam o tome kako treba `iveti da bi se izbegla prelest. I – obitavaju}i u stradalnom stawu svekolikog na{eg bitija (i duha, i uma, i srca, i tela), potpuno stradaju}i u borbi da ne sagre{imo – mi i ne znamo

71
BESEDA 6

Duhovne besede

5. Uporediti: 2. Kor. 10, 12–14.

72
DUHOVNE BESEDE I

da time sau~estvujemo u stradawima Hristovim... Ali, Bog, to mo`e da nam prizna kao sau~estvovawe u stradawima Hristovim6 i mo`e to da nam ura~una, sleduju}i Svome Rasu|ivawu, a ne na{em. Na{ put je da se neprestano smiravamo, a Bogu7 pripada da uznese i proslavi [~oveka]. Zato ne treba da sami sebe preuznosimo.* Treba `iveti sa krajwe smirenom sve{}u. A ako Bog i podari ne{to, to biva u tako vidivom obliku da pora`ava svaku ubraziqu ~ovekovu. Me|utim, to je od Boga, a ne od nas. Najte`i put je kada se ~oveku, u samom po~etku, dâ javqewe Boga u velikoj Svetlosti. Takav ~ovek dobija svojevrsnu “injekciju” (ubod) koja ga upodobquje Hristu u samome mi{qewu8, u samome poimawu `ivota. Sâm Hristos je i{ao na Golgotu sa najdubqim stradawem da bi savr{io ~in, suprotan onome koji je u~inio Adam. I kao {to je Bog, zbog Adamovog prestupa, prokleo ovaj svet9, tako je i Hristos Svojim usho|ewem na golgotski Krst ukinuo to prokletstvo10 i omogu}io slobodan ulazak u Carstvo Boga Oca. Prema tome, mi treba da, istovremeno, nosimo u sebi i tu sliku iskupqewa na{eg kroz golgotsko stradawe i vaskrsewe, i da budemo svesni da moramo da idemo tim putem koji je suprotan onome {to je Adam po~inio u Raju. I tada }e na{ `ivot postati saglasan re~i Prepodobnoga Amvrosija Optinskog: “`ive}emo jednostavno i sa nama }e biti Angela sto, a sa onim koji `ivi visokoumno – koji uobra`ava da je prorok, da je svetiteq – ne}e biti nijednoga”. Ovo je vrlo va`no shvatiti, zato {to je u svetu uobi~ajeno da jedva koji ~ovek uop{te shvata {ta je to greh. Gospod je govorio Judejcima: “Ako ne poverujete da sam Ja Onaj Koji se otkrio Mojseju na Sinaju [rekav{i] JA JESAM, pomre}ete u gres-

Arhimandrit Sofronije

6. Uporediti: 2. Kor. 1, 5. 7. Uporediti: Mt. 23, 12. * Bukvalno: “da sami sebe uzdi`emo [vuku}i se] za kosu”. 8. Uporediti: 1. Kor. 2, 16; Filip1. 2, 5. 9. Videti: 1. Mojs. 3, 17. 10. Uporediti: Gal. 3, 13.

ima svojim”.11* Qudi ne mogu da shvate kada gre{e, a kada ne gre{e – to nam otkriva iskqu~ivo Gospod Duhom Svetim. Zbog toga se, u celom svetu, de{ava ono {to {to se desilo Adamu u Raju, kada je sa wim razgovarao Gospod Isus Hristos. Adam nije `eleo da bide okrivqen: “@ena koju si mi dao, ona mi dade [sa drveta], te jedoh”.12 Mi, pak, treba da se trudimo da ne okrivqujemo Boga i da Mu ne govorimo: “‘Od Lica Tvoga ishodi sud moj’.13 [ta ho}e{ od mene?”. Gospod ho}e, da Mu se upodobimo u Wegovoj qubavi. A Qubav Bo`ija je qubav smirena. Prema tome, molim vas, draga moja bra}o i sestre, podvucite i zapamtite ovo za ~itav `ivot: na{e je delo da se neprestano smiravamo. O tome Gospod govori: “Svaki koji sebe ponizuje uzvisi}e se”.14 A jedino Bog15 mo`e da uzvisi [~oveka]. U protivnom, dobija se slika koja je suprotna na{oj uobraziqi: pomislimo da smo se uzvinuli k Bogu, a zapravo se nismo ni pomerili sa mesta na kome smo... A ako se ne budemo predavali uobraziqi, Sâm Gospod }e nam do}i... Moj zadatak je te`ak i odgovoran, i `eleo bih da svoju du`nost prema vama ispunim, zaista, besprekorno. I, molim vas da ono {to sam vam danas govorio upi{ete u srce va{e i u um va{, i tada }ete savr{avati put va{ u velikom smirewu i ~vrstini. A neizbe`no }e biti ~asova, sedmica, godina... kada }emo `iveti bez `ivoga ose}awa dejstvovawa Duha u nama. To su va`ni periodi. Tada mi treba da projavqujemo na{u vernost u qubavi prema Bogu: da, nemaju}i opazivoga dejstva blagodati [u sebi], `ivimo kao da je blagodat sa nama. U kwizi o Starcu Siluanu pi{em o tome da je on razmi{qao ovako: “Ako verno ispu-

73
BESEDA 6

Duhovne besede

11. Videti: Jn. 8, 24. * U Svetom Pismu Novoga Zaveta, u prevodu Komisije Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, stoji u Jn. 8, 24: “Jer, ako ne povjerujete da Ja jesam, pomrije}ete u grijesima svojim. 12. Videti: 1. Mojs. 3, 12. 13. Uporediti: Ps. 16, 2. 14. Videti: Lk. 14, 11. 15. Uporediti: Jakovq. 4, 6.

wavamo zapovesti Bo`ije, nastupi}e vreme, kada }e blagodat do}i i zasvagda ostati sa nama”.16 Ne treba dakle, `uriti. Neki oci na Svetoj Gori su tek posle ~etrdeset i vi{e godina primili veliku blagodat i tek su je tada upoznali, uo~i smrti. I to je najistinitiji put. Zna~i stvari bivaju ovako: blagodat savr{enstva se daje ili na samom po~etku, ili u sredini, ili na kraju. A to stawe je naj~vr{}e, kada se [blagodat] daje na kraju. I mi }emo dugotrpeti tokom ~itavog `ivota na{eg, kao da smo tek na po~etku.17
Arhimandrit Sofronije

74
DUHOVNE BESEDE I

16. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 22. 17. Uporediti: Mt. 24, 13; Lk. 21, 19; 1. Petr. 5, 6.

7 O VE^NOSTI 1

Ciq – dosti}i Bo`ansku Ve~nost. Se}awe na smrt i vreme. Pripremawe za ve~nost. Ve~nost kao preobiqe `ivota u Hristu. Kako se `ivi u Ve~nosti. Ve~no bitovawe se poznaje u potpunosti iskqu~ivo posle smrti. O `ivotu posle smrti.
Duhovne besede

Kada moramo da govorimo o Bogu – o Bogu Ve~nome, Koji jeste pre svih vekova – svaka na{a re~ nekako kao da ne dosti`e ciq koji je postavqen pred nama. Ovde (u manastiru) `ivimo i podnosimo sve te{ko}e ovoga `ivota da bismo dostigli Bo`ansku Ve~nost. Pre vi{e od sedamdeset godina, dok sam jo{ bio nerazuman, do`iveo sam [blagodatnu] posetu svi{e. Bio je to naro~iti dar Bo`iji – se}awe na smrt. Pri se}awu na smrt, karakteristi~no je slede}e: ako }e sve umreti, svaka stvar ili do`ivqaj gube svoju vrednost. Ako }e smrt progutati sve, onda svako stradawe ~ovekovo – i na{e, i na{e bra}e i sestara – gubi svoju vrednost. I to je tako jasno! I tako silovito deluje na du{u da ~ovek, zbog smrti, zaista do`ivqava da je `ivot besmislen. Ako sve mora da se sunovrati u neki bezdan zaborava, za{to onda stradati? A meni je zapalo da `ivim mnogo godina. Protiv te blagodati koja kao da mi je “smetala” da `ivim, nisam se borio stalno, ve} samo ponekad. Ona je obezvre|ivala svaki moj trud u oblasti umetnosti, ona je obezvre|ivala sve moje odnose sa

75
BESEDA 7

1. Br. V–15 (5. novembar 1990.), po numeraciji MTI.

76
DUHOVNE BESEDE I

qudima, zato {to }e ti odnosi – umreti, i{~eznuti! I tada je to bilo tako o~igledno: sve {to ne `ivi ve~no – bezvredno je! Me|utim, Hristos i svekoliko Otkrivewe Novoga Zaveta govore nam, uglavnom, o Ve~nosti i o putevima k Ve~nosti. Nama koji smo stvoreni “iz ni~ega” te{ko je da mislimo o onome {to je ve~no. Ali, mi se sre}emo sa tom Ve~no{}u, zato {to `ivimo u Crkvi, a Crkva je pripremawe za Ve~nost. Za{to? Zato {to postoje proro{tva i predskazawa o na{em vremenu, izre~ena pre dve hiqade godina, da }e tako biti. To zna~i da se svekoliko na{e “bitovawe” savr{ava po nekakvom ve} gotovom planu, po nekakvom programu. I u tim predskazawima je mnogo rokova koji su se ve} ispunili u istoriji. Zna~i, postoji ono {to je ve~no. Ako molitva Bogu, Majci Bo`ijoj i Svetima dobija od wih odgovor, onda je jasno da su oni `ivi. Ali, kako oni `ive, mi sada ne mo`emo da pojmimo. Dok me je rastrzalo se}awe na smrt, dolazile su mi misli o Ve~nosti: kako misliti Ve~nost? Da li kao nekakvo postepeno kretawe koje nema kraja? Tako misle mnogi, ~ak, i bogoslovi. Oni govore o na{em ve~nom spasewu kao o neprestanom usho|ewu k Bogu – Beskrajnome, Beskona~nome. Ali, Sveto Pismo ne govori tako. Sveto Pismo govori o tome da postoji mogu}nost prelaska iz dimenzija vremenskih u Ve~nost (pojam “dimenzije” je ve} neprimeniv na Ve~nost). I kada Onoga Koji je oduvek i pre svih vekova nazivamo “Ocem na{im”, to ne ostaje bez odgovora. I onaj kome je dato da do`ivi re~i – “O~e na{“, koji oseti da smo deca ve~noga Oca, poima da mi ne mo`emo a da, svaki put, ne pro`ivqavamo taj “udar” Ve~nosti u na{e bitije. U vreme, dok sam jo{ bio pod dejstvovawem se}awa na smrt, poku{avao sam naivno da pi{em o Ve~nosti. I, evo, `elim da vam pro~itam te moje naivne misli o onome {to je ve~no: “Hristos je Nositeq krajwih stradawa, kao i najvi{e svetosti i bla`enstva. I to je ono naro~ito obele`je Hri{}anstva. U srcu veruju}ega sa`ive na{e tvarno na~elo i netvarna sila Bo`ija, na{e svakodnevno ispra`wewe i sila, uni`ewe i slava, vreme i Ve~nost, bol i radost, i to u krajwoj, za na{e

Arhimandrit Sofronije

bitije, napregnutosti”.2 To je bilo napisano u stawu, prepunom energije, veoma razli~itom od stawa uninija kada se ~oveku ne razmi{qa ni o ~emu. “Ve~nost shvatam kao neprostorni ~in neopisivo bogatoga sadr`aja Bitija u punoti koja se nikada ne umawuje. Ve~nost je preobiqe `ivota. Ono {to ovde shvatamo kao stradawe i, ~ak, kao umirawe, u Carstvu Bo`ijem }e se javiti kao samoizlivaju}a qubav – qubav savr{ena, neusmerena na sebe, qubav koja obuhvata sveceli svet, i Boga, i sabor Svetih. Qubav koja likuje {to vidi sve ovo kao svoje bogatstvo: ona do`ivqava kao svoju radost {to vidi druge u slavi, sijaju}e poput sunca (Mt. 13, 43)”.3 I o toj Ve~nosti smo primili otkrivewe koje govori da Bog jeste Qubav.4 U na{em zemaqskom `ivotu qubav jeste najdragocenija sre}a i bla`enstvo. A “Bo`ijoj qubavi je svojstvena nenasitivost”.5 Mnogo puta sam se sreo sa mi{qu da bi – kada bi se qubavqu moglo nasititi – morao postajati i onaj trenutak zasi}ewa. Ali, stvar i jeste u tome {to je Qubavi Bo`ijoj svojstvena nenasitivost, ~ime se iskqu~uje svako zasi}ewe. I ta nenasitivost ukazuje na ~iwenicu da ta krajwa napregnutost ne slabi ni na jedan jedini trenutak. “U Qubavi Bo`ijoj nema i ne mo`e biti zasi}ewa. Nema mesta ni umawewu, niti bilo kakvim kolebawima u energiji `ivota istinitoga. I upravo ova istinitost jeste su{tina bla`enstva. I na{a muka na Zemqi nije u tome {to bolujemo i stradamo, ve} {to umiremo od tih projava qubavi. Sastavni element dolaze}eg Carstva Hristovog bi}e neugasivo buktawe ogwa blagodarnosti Gospodu Isusu, Koji nas je spasao Svojim stradawima... Na{e ushi}ewe pred Wim }e pre}i u Ve~nost. Tamo }e Wegovo snisho|ewe, Wegovo samoispra`wewe, Wegova tragi~na smrt odjednom postati projavqewe

77
BESEDA 7

Duhovne besede

2. Arhimandrit Sofronije, Ro|ewe za Carstvo Nepokolebivo, Eseks–Moskva, 2000, str. 100. 3. Isto. 4. Videti: 1. Jn. 4, 8. 5. Arhimandrit Sofronije, Ro|ewe za Carstvo nepokolebivo, str. 100.

78
DUHOVNE BESEDE I

beskrajne qubavi Bo`ije. I mi }emo u Ve~nosti `iveti tom Qubavqu Hristovom. Tamo }emo ve~no obitavati u ushi}ewu zbog sazrcawa svekolikoga “dela”6 Hristovog: Vaplo}ewa, bekstva u Egipat, dobre vesti o spasewu, Tavora, Tajne Ve~ere, Molitve u Getsimaniji, `e|i na Krstu i umirawa. Sve ovo stoji u neraskidovoj vezi sa Wegovim ~udima, beskrajnom Premudro{}u Wegove propovedi i svega {to je On savr{io”.7 Kada sam govorio o Ve~nosti, neki su me upitali: “A {ta }emo mi da radimo u Ve~nosti i koji je smisao Ve~nosti?”. Tada se u meni veoma zao{treno postavilo pitawe: “Otkuda bitije?”. Mi znamo, kao ~iwenicu, da Bog postoji. Mo`emo da ustvrdimo da Bitije postoji, da je ono istinito. Mi obitavamo u tom Bitiju. Ali, kako je ono mogu}e, mi to ne poimamo i mislimo ga kao ~istu ~iwenicu. Sve {to sam sada rekao, prevashodi na{e iskustvo, zato {to mi tek treba da pre|emo u taj druga~iji oblik `ivota, koji je sa one strane groba. I tek tada }emo saznati, ali bez mogu}nosti da to saop{timo onima koji su ostali, kako se i {ta se zbiva u Ve~nosti. Napustiv{i utrobu materwu i do{av{i u ovaj svet, mi primamo misli, ose}awa i sve ostalo od onih koji su pre nas bili u ovome `ivotu – mi se u~imo da `ivimo. Tako je i u Ve~nosti. Kada budemo umrli, do}i }emo u zajednicu bi}a koja ne poznaju smrt i za koja nema smrti. I kako to objasniti drugim qudima koji [jo{ uvek] `ive na Zemqi, bore}i se sa svim mogu}im bolestima i mu~e}i se na svakom koraku zbog pretwe smrti? I ostaje samo to udivqewe pred ~iwenicom da Bitije jeste stvarnost, ali – otkuda ono, mi ne mo`emo da znamo. Govorim, dakle, o tome na izrazit na~in zato {to ose}am da svake sedmice u meni sve vi{e gasne `ivot. Gledam vas i tek u ponekom slu~aju po licu naslu}ujem o kome se radi, a u drugim slu~ajevima ne mogu vi{e, ~ak, ni da naslutim. Oslepqujem, ogluvqujem i neprestano se sve vi{e postepeno izolu-

Arhimandrit Sofronije

6. Videti: Jn. 16, 4. 7. Arhimandrit Sofronije, Ro|ewe za Carstvo nepokolebivo, str. 100–101.

jem od `ivota. Ali, prolazi ko zna koji rok, i ta postepenost po~iwe da me pla{i. I, pro`ivqavaju}i sada taj proces postepenoga umirawa, ja upravo i `elim da razgovaram sa vama. Ako Bog bude primio moju du{u onako kako je prihvatio i milione drugih [du{a], ja }u u Wemu biti `ivo bi}e, i moja veza sa vama se ne}e prekinuti, i vi }ete biti u mome srcu – sadr`aj moje molitve. U nas je ve} toliko mnogo svedo~anstava o `ivotu posle telesne smrti. I sa Siluanom je bilo toliko o~iglednih projava da on ~uje [na{e] molitve i da nas vidi. Mnogi na Svetoj Gori su se udivili kako brzo i ta~no on predvi|a, ~ak, i misao na{u. On je mnogo stro`iji prema meni, a “bla`i” prema drugima. Moja majka je umrla u vreme Drugog svetskog rata, ~etrdesetih godina [XX veka]. Moja sestra Ekaterina je umrla {ezdesetih godina [XX veka] od raka. Druga moja sestra, Marija, bila je u bolnici zajedno sa Ekaterinom, kada se ova usled stra{nih bolova nalazila u komatoznom stawu. I Ekaterina se, odjednom, uspravila na posteqi i sasvim razgovetno rekla: “Videla sam sada mamu i ona je kazala da `eli da svi umremo kao veruju}i”.8 Ekaterina nija bila crkveni ~ovek. Ne znam da li je ona verovala ili nije verovala, ali ovo je ~iwenica: ona je izgovorila ove re~i. I kada je ovo izgovorila, pala je ponovo na postequ i umrla. To zna~i da je op{tewe sa umrlima mogu}e. To op{tewe nije jednostavno, nije lako, ali je, naravno, stvarno. I koliko je samo bilo slu~ajeva da je molitva za umrle mewala posmrtno stawe umrlih. Jednom sam slu`io panihidu na grobu jedne rumunske gospo|e, koja je bila bliska italijanskom kraqevskom dvoru, kada sam bio u gostima kod wene porodice. Mi smo se molili za wu, i ona je bila sa nama u molitvi. Stajali smo pored wenoga groba. Molitvi je prisustvovala i gospo|a N. Kasnije je, u Engleskoj, gospo|i N. pri{la neka rumunska poznanica i rekla: “Videla sam gospo|u za koju ste se molili. Ona

79
BESEDA 7

Duhovne besede

8. Videti: Arhimandrit Sofronije, Pisma u Rusiju, Moskva, 1997, str. 9.

80
DUHOVNE BESEDE I

je pri{la sva likuju}i, radosna, i sve se promenilo”. I rekla je da se to dogodilo u dan i ~as kada smo se mi molili. Zamislite: umrla `ena je, u istom tom ~asu, to saop{tila svojoj prijateqici! Tako su nepojmivo povezane sve te niti! I na{ `ivot je povezan sa Siluanom. O, kakvoga nam je Bog dao oca! Sve je tako `ivo. I premda i u ovome trenutku polagano umirem, ne znam kada }u umreti, ali ve} sam iznemogao od `ivota. I, molim vas, i{tem od vas da se molite da mi Gospod poda kon~inu mirnu, hri{}ansku i bezbolnu. A tada }u, mo`da, biti jo{ povezaniji sa vama nego {to sam to sada. U svome `ivotu sam se udivqavao pred time {to se ve~ni Bog odenuo u privremeni oblik bitovawa: govorim o Vaplo}ewu Boga. Kako je to uop{te mogu}e? Ali, to je ~iwenica i niko ju pore}i ne mo`e. Molim vas, dakle, molite se za mene, a ja }u se moliti za vas, ako mi bude dato, zato {to je spasewe – stvar prevelika! Razmislite samo: ako ~ovek–li~nost obitava ve~no sa Bogom, onda je to tako veliko da, zaista, mo`emo samo da divimo Premudrosti Bo`ijoj. I neka vas ~uva Gospod! Pojte Bogu na{emu, pojte, pojte Caru na{em, pojte!9

Arhimandrit Sofronije

9. Ps. 46, 7–8.

8 O NA^ELIMA MONA[KOGA @IVOTA1

O vi|ewu istinitoga kriterijuma. Poznawe se daje u jedinstvu qubavi. O putevima Starca Josifa i Prepodobnoga Siluana. O smirenomudrenosti u Bogopoznawu. “Po~iwemo od azbuke”. Ideja jedinstva Prepodobnoga Siluana: kako je vaplo}avati u na{oj “porodici”. Kako prihvatati na~elo `ivota i nadahnu}e. Budite “umetnici”. Na{ Bog je @ivi, Ipostasni Bog.

Kao i uvek preda mnom je bezmerni okean Boga Koji nam se otkriva! Kao i uvek, Wegov svet poimam sferi~no, jer u sferi, kao i u krugu, nema po~etka, nema kraja: svaka ta~ka je od istoga zna~aja. Zato ne o~ekujte od mene dobro sastavqenu re~. Danas }u se potruditi da na|em na~in da objasnim neke prakti~ke puteve mona{koga `ivota. Ne `elim da budem originalan. @elim da sledujem primeru neospornih Svetiteqa, predstavnika na{ega u~ewa: Ako, dakle, imate neku utehu u Hristu, ako imate toplinu qubavi, ako imate zajednicu Duha, ako imate saose}awe i samilost, upotpunite moju radost, da isto mislite, da istu qubav imate, budite jednodu{ni, jednomisleni: ni{ta ne ~inite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirewem smatrajte jedan drugoga ve}im od sebe. Ne starajte se svako samo za svoje, nego svako i za ono

81
BESEDA 8

Duhovne besede

1. Br. V–20 (23. januar 1991.), po numeraciji MTI. 2. Filipq. 2, 1–5.

82
DUHOVNE BESEDE I

{to je drugih. Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu.2 Ove re~i Apostola Pavla sam spreman danas da ponovim od re~i do re~i. Po tome }ete shvatiti da ne dozvoqavam sebi ni{ta novo, niti ekstravagantno. Moj metod je takav. U samom po~etku mog svetogorskog mona{tva obratio sam se jednom pustiwaku sa molbom da mi ka`e ne{to o molitvi, i evo kako sam pisao o tome. Taj podvi`nik, “prepoznav{i u mojoj molbi `equ da ne{to ~ujem o velikoj molitvi, odgovori: ‘Govori}emo o onome {to je u okvirima na{e mere. Razgovor o onome {to je iznad nas, mo`e da se izmetne u praznoslovqe’. Ja sam se postideo od tih re~i, ali sam se, ipak, usudio da ka`em: ‘Zaista, `elim da saznam o onom savr{enijem, {to me nadilazi, {to prevashodi moju meru, ali ne zato {to pretendujem na ono {to je iznad mene, ve} zato {to mi se ~ini neophodnim da imam putevodnu zvezdu da bih proveravao sebe – da li sam na istinitom putu. U drevnim vremenima, moreplovci su se orijentisali po nedosti`no dalekoj zvezdi. Tako sam i ja `eleo da imam u duhu vi|ewe istinskoga kriterijuma, makar i krajwe uzvi{enoga, da se ne bih zadovoqio onim malim {to sam do toga ~asa poznao’. Taj sveti ~ovek se saglasio da je ne samo dopustivo, nego i obavezno tako misliti”.3 Vi znate kakve su sklonosti ~ovekove: tek {to mu se pone{to otkrilo, a on ve} po~iwe da se gordi, i on uprkos svem svom neznawu mo`e da bude gordeqivac. Tako, imaju}i pred sobom na~elo nezamislivo veliko, {ta god da budemo poznali, mi }emo se smiravati. I to je neophodno po prvoj zapovesti Hristovoj: Bla`eni ni{ti duhom.4 U svom Zave{tawu5 izabrao sam [da naglasim] ono {to li~no smatram najuzvi{enijom, najtajanstvenijom, najusrdnijom `eqom Hristovom. Na Tajnoj Ve~eri On je rekao: Ovo vam zapovedam, da volite jedni druge... Po tome }e svi poznati da ste u~enici Moji, ako budete imali qu-

Arhimandrit Sofronije

3. Arhimandrit Sofronije Saharov, Videti Boga kakav On jeste, str. 61. 4. Mt. 5, 3. 5. Videti u ovoj kwizi Zave{tawe, str. 273.

bavi me|u sobom.6 U samom Zave{tawu, naravno, samo sam ukazao na ono najuzvi{enije, {to po veri na{oj mo`e da bude sa nama: jedinstvo po obrascu Svete Trojice. Gospod nam ovo nije ostavio u vidu zapovesti. Me|utim, ono {to je On izgovorio u molitvi Ocu pred samu Svoju golgotsku smrt bilo je, kako mislim, zaista, najkrajwe i najuzvi{enije: Da svi jedno budu, kao Ti, O~e, {to si u Meni i Ja u Tebi, tako da i oni u Nama jedno budu. 7 Ali, znaju}i koliko nam je, posle pada Adamovog, nedosti`na ova najvi{a visota i punota obo`ewa, predlo`io sam vam to kao kriterijum da biste mogli da rasu|ujete gde ste: da li ste zaista postali u~enici Hristovi ili ste, pak, zastali negde na sredini puta. Kod nas je nedavno bio jedan starac, u~enik znamenitog bezmolvnika Josifa Svetogorca. Zamolio sam ga da nam ka`e re~ o uzvi{enoj molitvi i on nam je govorio o svojim metodima vaspitawa monaha – o disciplini u molitvama, postovima, poslu{awima, o razli~itim podvizima i drugim delawima mona{kim, koja vode ka tome da se svaki monah pretvori u molitvu pred Bogom. I to je veliko delo. Me|utim, kada sam upitao pustiwaka, mislio sam na ono {to mora da bude prisutno u umu i u duhu na{em kao vi|ewe krajwega ciqa. Imaju}i iskustvo mona{koga `ivota na Svetoj Gori, pro{ao sam tu {kolu onako kako je o woj govorio taj starac. Pa ipak, tek kada sam se sreo sa ocem Siluanom, dobio sam pravi odgovor na moje pitawe o savr{enoj molitvi. Od oca Siluana sam ~uo: “A ja `elim samo smirewe Hristovo i da se molim za celoga Adama kao za sebe samoga”.8 Oni koji znaju put po stopama Hristovim na Golgotu, u stawu su da procene ovu re~. Mi, kao sinovi Adamovi, moramo u sebi da nosimo saznawe sve~ove~ansko. Me|utim, Adam je pao i mi smo postali nesposobni da primamo taj visoki `ivot – Bo`anski i ve~ni, `ivot saglasan

83
BESEDA 8

Duhovne besede

6. Jn. 15, 17; Jn. 13, 35. 7. Jn. 17, 21. 8. Videti: Arhimandrit Sofronije Saharov, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 111.

84
DUHOVNE BESEDE I

onome zakonu koji vidimo u Bogu: “U preve~nome Ro|ewu Sina Otac je Sinu dao svu punotu Svoga Bitija”.9 Onoj dragoj bra}i i sestrama, koje dobismo po daru Bo`ijem, tek predstoji da dostignu umno sagledawe krajwe ta~ke na{ega puta. Za{to nam je neophodno vi|ewe kona~noga ciqa? Ako budemo imali tu “Polarnu zvezdu”, tu nedosti`no daleku osovinu sveta, zna}emo pravac i zna}emo koliko smo daleko od na{ega ciqa. Tada }emo izbe}i onu ru`notu koja pogubquje mnoge velike qude: ma kakva bila na{a poznawa, ma koliko dubok bio na{ opit, nikada se ne}emo preuznositi u mislima svojim, nikada ne}emo padati u samozadovoqstvo koje je duhovna paraliza pa, ~ak, i smrt. Za{to `urim da vam, [nalaze}i se] na korak od smrti, ka`em ove re~i? @ivimo u velikoj epohi istorije roda qudskog. Iako to ne znamo u potpunosti, ali ima mnogo osnova da mislimo da istoriji ~ovekovoj na Zemqi preti opasnost kraja. Takvo eshatolo{ko raspolo`ewe je, danas, svojstveno celom svetu. Zato sa vama, koji ste primili obrazovawe ovoga sveta, treba ozbiqno da razgovaram o ovome putu. Na{ put je, sa jedne strane, ono krajwe i najvi{e vi|ewe: “Da budemo jedno, kao {to su [jedno] Otac i Sin”, a sa druge, poznawe na{e krajwe nemo}i, jer ne mo`emo da ispunimo, ~ak, ni male zapovesti Hristove. Kako, onda, da se usudimo da govorimo toj visoti? Li~no stojim pred ovakvom pojavom: iako je to vi|ewe bezmerno uzvi{eno i premda daleko prevashodi svaku moju misao, ono je za mene svagda bilo na~elo smirewa i sve vreme je ra|alo u meni ose}awe moje ni{tavnosti. Sa druge strane, mi ne mo`emo da odustanemo od vere u to da }e nam Bog, stvoriv{i nas po Svome obrazu radi punoga upodobqewa Wemu, dati to upodobqewe. Sâm telesni `ivot dolazi od Tvorca na{ega, a tim vi{e izve~ni `ivot Bo`anstva ishodi iskqu~ivo od Tvorca10, i mi

Arhimandrit Sofronije

9. Uporediti: Kol. 1, 19. Videti: Arhimandrit Sofronije Saharov, Videti Boga kakav On jeste, str. 83. 10. Uporediti: Jn. 10, 28; 14, 6.

ni{ta ne mo`emo sami ~initi.11 Otuda, dakle, proizlazi da u mona{tvu zapo~iwemo od azbuke, kao {to se to obi~no ~ini u {kolskom obrazovawu u ~itavome svetu. Mi kre}emo od podviga, vrlo jednostavnih po svome karakteru: od poslu{awa (odsecawa svoje individualne voqe, koja nije kadra da zaima karakter potoka ve~noga `ivota u nama), od molitve (kao jedinstvenoga, najboqega puta sjediwewa sa Bogom), kao i od drugih – uzdr`awa, posta, bdewa i tome sli~no. Sve je to usmereno na pobedu nad grehovnim strastima koje su nasle|e Adamovo, kao i da bi nas u~inilo sposobnima da primimo `ivot od Samoga Boga. Prema tome, znaju}i koja je najkrajwa visota, ne}emo nikada zaboraviti da smo tek u po~etnoj {koli. I kada budemo ispuwavali sva ta mona{ka pravila i kada se budemo trudili da taj opit sprovedemo u na{ `ivot, u na{e srce – da volimo, makar, svoju [mona{ku] “porodicu” kao svoj sopstveni `ivot – to }e u nama sazdati nastrojewe za primawe beskrajne blagodati Bo`ije. Otkuda mi takva misao? Od onoga isto~nika koga svi znate: od Prepodobnoga Siluana. U kwizi* opisujem `ivot polupismenoga ~oveka–vojnika Siluana, u kome je Gospod prepoznao onoga kome mo`e da preda to Svoje “najkrajwe”. I u onom trenutku kada se Siluanu otkrila Ve~nost, wemu je bilo predato neobi~no uzvi{eno stawe duha. On je po~eo da se moli za celoga Adama kao za samoga sebe. Svi mi smo }elije velikoga tela celoga roda qudskog. Kroz nas struji kozmi~ki i, ~ak, nadkozmi~ki Bo`anski `ivot. I mi moramo da se pripremimo da ovo primimo, jer }emo tada, makar delimi~no, postati sli~ni Adamu pre Pada, i po~e}emo da nosimo u sebi sav rod qudski, celoga Adama, kao ono {to je jedno, a {to je stvorio Bog. Sada bih `eleo da vam govorim o ne~em mnogo “skromnijem”. Ako nam je nedostupno ili ako nam nije dato ono {to je primio Siluan, na{ najprisniji otac, {ta da radimo? I od-

85
BESEDA 8

Duhovne besede

11. Uporediti: Jn. 15, 5. * Starac Sofronije ovde misli na kwigu “Prepodobni Siluan Svetogorac”.

86
DUHOVNE BESEDE I

lu~io sam da vam predlo`im na{ “porodi~ni” `ivot. Nas je malo: dvadesetak i ne{to qudi. Znaju}i da svi imamo jedan isti ciq, poku{ajmo svi da poznamo na{ `ivot kao jednu porodicu jednoga ~oveka. Gospod je govorio Ocu u Svojoj posledwoj molitvi: “Da svi budu jedno, kao Mi”.12 I to jeste stawe na{e: da do`ivqavamo na{u porodicu tako da svako bude na{ brat i tada }emo osetiti sebe u Bogu na takav na~in da je sve i sva za svakoga od vas. I kao {to u Svetoj Trojici nema ni ve}ega, ni mawega, tako mora da bude i sa nama. Mo`da je ovde prikladno da se poslu`im psiholo{kim primerom da bih objasnio {ta `elim da ka`em – primerom majke. Majka voli svoju decu i radi za wih kao robiwa. I premda wen opit `ivota nadilazi opit wene dece, ona ih ni na koji na~in ne poni`ava. Ako deca prevashode majku po svojim darovima, ona to wihovo prevasho|ewe ose}a kao svoje sopstveno imawe i sre}u. Tako i mi moramo da postupamo prema na{oj bra}i. Neophodno je da svi ustanovimo za sebe pravilo takvoga `ivqewa. Kada primamo bilo koga da bude ~lan bratstva, mi na sebe primamo du`nost da se tokom celoga wegovoga `ivota brinemo o wemu, do smrti. To nije – “sad uzmi, a posle odbaci”. Ne! To je ~in kojim mi postajemo ro|aci, ~lanovi jedne iste porodice. To se u izrazitoj meri ostvaruje u molitvi: svakoga za celo bratstvo i celoga bratstva za svakoga. Za{to sam ja blagodaran Bogu, kada u ovom manastiru vidim vas koji ste razli~itih nacionalnosti i background–ova?13 Zato {to je to u skladu sa mojom idejom: “Kako da volim celoga Adama? A evo kako: bavi}u se malenim delom – vole}u te qude, tih dvadeset i ne{to qudi, kao svoju bra}u i sestre”. To {to sam vam predlo`io u svom Zave{tawu bilo je vrlo ukratko [iskazano]. Sada }u to da objasnim da biste, se}aju}i se

Arhimandrit Sofronije

12. Videti: Jn. 17, 21. 13. Background – na engleskom: “sredina u kojoj se ~ovek rodio i odrastao”, {ire shva}eno – “poreklo”.

onog najuzvi{enijeg vi|ewa na{eg ciqa, sa~uvali smirewe, i ako ne i qubav, onda makar dobrosrda~nost prema svakome ko nam do|e. Tada }e na{ podvig biti zaista razuman i koristan. Iskazao sam vam svoju misao onako kako se ona izliva u re~i koje su svagda razli~ite... Re}i }u vam sada ono {to se, svagda, ustru~avam da govorim: ~itajte kwigu o Starcu [Siluanu] i wegove zapise! ^itajte, ~ak, i ono {to sam napisao u drugoj kwizi! Zamorno je to zato {to svagda nadilazi na{ um, kao kada ~itate vi{u matematiku, a ne znate, ~ak, ni sredwu. Ipak, ~itajte! Tako }e, postepeno, izvesni izrazi koji se ti~u samoga na~ela na{ega `ivota u}i u na{e saznawe, kao {to jezik majke ulazi u saznawe deteta, postaju}i wegov sopstveni jezik. Sveto Pismo Novoga Zaveta nam je dao Sâm Hristos, ali ono postaje na{ jezik, na{e mi{qewe. Zato i mo`emo da ka`emo da }emo – ako budemo mislili kao {to misli Hristos u Evangeliju,14 formuli{u}i Svoje zapovesti – zadobiti poznawe kroz op{tewe u mudrosti tih zapovesti sa premudro{}u Samoga Boga. [ta je vrlo va`no za nas? U kwizi sam napisao da mi je Gospod, dobri Otac, otkrio Sina Svoga i da sam Ga zavoleo svim svojim bi}em.15 I ta qubav se pretvorila u nadahnu}e koje me ne napu{ta (~ak ni u mojoj slabosti i bolesti). Kako bih `eleo da svi vi primite to nadahnu}e! Kada se u~enici dohvate kwige koja nije za wihov uzrast, oni se vrlo brzo zamaraju i odustaju. Tako }ete i vi odustajati. Me|utim, produ`avajte! I usvajajte to kroz ponavqawe i umno`avawe opita svakodnevnoga `ivota. Pri tom je va`no da, u na{em `ivotu, ne smemo da `urimo. Bog dejstvuje na nas na razli~ite na~ine. Najre|a vrsta podvi`nika jesu oni kojima Bog od samoga po~etka otkriva savr{enstvo. Tada se svekoliki `ivot wihov pretvara u te{ko mu~eni{tvo. ^ovek koji je iskusio qubav

87
BESEDA 8

Duhovne besede

14. Videti: Filipq. 2, 5; 1. Kor. 2, 16. 15. Videti: Arhimandrit Sofronije Saharov, Videti Boga kakav On jeste, str. 45.

88
DUHOVNE BESEDE I

Bo`iju neizbe`no }e i te{ko stradavati u ovom svetu gde caruju mr`wa, bratoubistvo, egoizam i te`wa za uni{tewem brata svoga da bi se masnije `dralo. Sve te na{e stvari kojima, na`alost, mnogi qudi iz neznawa `ive, pri~iwavaju nam stradawa. Ali, ne be`ite od tih stradawa. Oni me|u vama koji su se pripremali da postanu muzi~ari znaju da umetnost zahteva celoga ~oveka. Kada sam bio slikar, ako bih spavao bez snova, ujutru nisam znao {ta da radim: jer sam uvek morao da nastavim da slikam i u vreme sna. I kada sam no}u u snu nastavqao da radim, ujutru sam ustajao i kretao, pun nove snage, da slikam ono {to sam morao. Zato sam mnogo puta govorio o tome da je dobro biti umetnik16 po karakteru, da bi na{ `ivot svagda bio nadahnut: mo`emo i da stradamo, i tada ponestaje snage, ali nadahnu}e je tu negde kao nekakav potok energije koji neprestano te~e. I tada na{ `ivot ne zna za uninije. Tako i svi vi budite umetnici svoga `ivota i ~uvajte nadahnu}e, zato {to ni~ega boqega u svecelom bitiju nema od Hrista i Wegovoga u~ewa! Sve ostalo ~ime se gordi rod qudski, bledi u pore|ewu sa onim {to nam je dao Hristos. On je govorio Svojim u~enicima: Blago o~ima koje vide ono {to vi vidite. Jer vam ka`em da su mnogi proroci i carevi `eleli videti ono {to vi vidite, i ne vide{e; i ~uti ono {to vi ~ujete, i ne ~u{e.17 Ja, koji sam sada ve} “razvalina”, nikada nisam bio bogat ~ovek – ve} bednik, gre{na zemqa – ali Bog je, ipak, blagoizvoleo da mi poda mesto kraj nogu velikoga Siluana. I to {to govorim, iako se nekako pretvorilo i u moje poznawe (i predstavqa, na neki na~in, “moje poznawe”), ipak, ishodi iz wegovoga opita... Da biste lak{e shvatili moje re~i o li~nosnoj, ipostasnoj Ve~nosti, ~itajte moj ~lanak o na~elu li~nosti u Bitiju Bo`anskome i u bitiju ~ove~anskom.18 Li~nost ili, jo{ boqe na

Arhimandrit Sofronije

16. Otac Sofronije upotrebqava re~ “artist” u engleskom zna~ewu te re~i “stvaralac, umetnik”. 17. Lk. 10, 23–24. 18. Videti: Arhimandrit Sofronije Saharov, Videti Boga kakav On jeste, str. 180–214.

gr~kom, “ipostas”, nosi u sebi svecelo bitije. I da bih ovo izrazio, to sam nazvao “ipostasnim stawem” po obrazu Ipostasi Jedinorodnoga Sina Bo`ijega. I kada se budete sreli sa tim pojmovima, znajte da se radi o tome. Postoji izraz “Bog @ivi” – to je Bog li~nosni, ipostasni. Kod mnogih filosofa, Bo`anstvo se pretvara u ne{to {to se mo`e iskqu~ivo misliti, ali {to ne postoji stvarno, a Bog je rekao Mojseju: “Bitije to sam Ja. Ti `eli{ da zna{ {ta je to bitije? To sam Ja i osim Mene ni{ta ne bituje. Ja stvorih sve”. I to je Bog @ivi, Bog qubavi, a ne apstraktno bo`anstvo koje ide “daqe” od ipostasnog na~ela i koje je “bog filosofa”. A mi }emo slu`iti Bogu @ivome, dok i sami ne budemo postali ipostas, li~nost, lice, kao {to je to i Hristos. I ve~ni `ivot je obe}an upravo toj li~nosti, toj ipostasi.20 Neka vas ~uva Bog!

89
BESEDA 8

Duhovne besede

19. Videti: 2. Mojs. 3, 14. 20. Uporediti: Jn. 14, 19.

9 O USTROJSTVU MANASTIRSKOG @IVOTA PO NA^ELU LI^NOSTI1

Arhimandrit Sofronije

Manastirski ustav i li~nost. Molitva u crkvi, u keliji i za svet. O `ivqewu sa qudima. O svakodnevnoj borbi protiv greha na putu ka spasewu. O neizbe`nosti trvewa. Hristov primer: kako videti kona~ni ciq. Na{a “porodica” je od Boga. Prepodobni Siluan i Svetiteqi su tamo gde je i Hristos.

90
DUHOVNE BESEDE I

Ako se beseda ~ita iz bele`aka, ona gubi svoj `ivot. A budu}i da govorim bez bele`aka, potrpite moje nedostatke, jer sada preda mnom stoje dve teme, neobi~no te{ke i vrlo va`ne za sav `ivot na{ega bratstva. I ranije i sada, neretko, ~ujem izvesna ukazivawa od strane bra}e i sestara na nedostatke u na{em [manastirskom] ustrojstvu. I ja bih `eleo da vam objasnim jedno od najva`nijih pitawa: u osnovi svakoga ustrojstva le`i odre|ena ideja. Meni je zapalo da [neko vreme] po`ivim na Svetoj Gori, ispuwavaju}i stole}ima ustanovqenu disciplinu. I treba da ka`em da se ja, sa dubokim trepetnim po{tovawem, odnosim prema predawu Svete Gore. Me|utim, ako je va`no predawe Svete Gore, onda se mo`e re}i i to da je Zakon Mojsejev, ipak, bio od ve}ega zna~aja od discipline mona{koga `ivota, ~ak, i one na Svetoj Gori. A o Zakonu Mojsejevom, opet, Apostol Pavle govori da nikakav zakon ne dovodi do savr{enstva.2 Zakoni, ustavi, pravila mogu da

1. Br. V–22 (1. februar 1991.), po numeraciji MTI. 2. Videti: Rimq. 3, 20; Uporediti: Gal. 3, 11.

pomognu u po~etku, ali oni, potom, ko~e napredovawe. Svaki zakon ima svoje granice. A zadatak koji stoji pred ~ovekom, koji je po obrazu Bo`ijem, prevashodi sve granice. Se}am se da sam pre trideset godina boravio u jednom manastiru kraj Oksforda, i tamo su me duhovnik i igumanija upitali o ustrojstvu na{ega manastira. Ja sam im rekao da ono najte`e u ustrojstvu `ivota mona{koga op{te`i}a jeste u tome da se odr`i jedinstvo discipline i da se, istovremeno, ostavi sloboda za projavqivawe li~noga karaktera svakoga od bra}e. Govorim o toj li~nosnosti, zato {to mi je Bog dao da na svom putu sretnem Bla`enoga i Svetoga oca Siluana, ~iji je `ivot prevashodio zakone i predawe Svete Gore. Prema tome, se}aju}i se Apostola Pavla, koji je genijalno pojmio da je nemogu}e duh ~ovekov okovati bilo kojim pisanim zakonom, i, sa druge strane, primera Prepodobnoga Siluana koga mi je Bog dao da gledam osam godina (kroz ~este kontakte i razgovore sa wim koji su u mene utisnuli taj pe~at), nisam se brinuo oko tipika pri ustrojstvu na{ega `ivota. Postoji odre|eni minimum: na primer, potrebno je moliti se u jedno isto vreme, dobro je u jedno i isto vreme i jesti, isto va`i i za rad. U protivnom – do}i }e do potpunog raspada, budu}i da je, uop{te uzev{i, vrlo te{ko organizovati fiziolo{ki `ivot ~ovekov. Odlu~io sam da po|em od opita na{ih velikih otaca, [koji glasi] da su dva ~asa pa`qive molitve – mera savr{enih. Zato sam i predlo`io bra}i da se dva puta dnevno molimo dva ~asa dnevno takvom molitvom. Nisam, naravno, uop{te ni za trenutak pomislio da je svako od nas sposoban da se tokom ~itava ta dva ~asa moli umom tako da se um ni za trenutak ne odvoji od se}awa na prisustvo Bo`ije. I premda je pravilo koje sam predlo`io – dva ~asa umne molitve – bilo ustanovqeno u spoqa{wem smislu, nisam o~ekivao da }e ono u potpunosti biti i ispuwavano. Me|utim, nadam se da }ete svi vi, moja bra}o i sestre, postepeno zaista dosti}i tu savr{enu meru, koja je mogu}a za ~oveka. Osim ta ~etiri ~asa umne molitve, svako od vas, po meri svojih snaga, mo`e i mora da se moli nasamo u keliji. I osim toga: svako delawe tokom dana treba da bude propra}eno mi{qu o Bogu.

91
BESEDA 9

Duhovne besede

92
DUHOVNE BESEDE I

To nije savr{eni, ve} sveti oblik svakodnevnoga `ivota: kada se za svaki trud izmoqava blagoslov Bo`iji. Svaki postupak treba da bude propra}en molitvom. Primer: izlaze}i iz kelije, mo`e se, otvaraji}i vrata, re}i: “Pokajawa dveri otvori mi, @ivotodav~e. Jutrewuje duh moj k hramu svetome Tvome”. I, na taj na~in, taj jednostavni izlazak, obi~ni postupak biva pun se}awa na Boga. Tako mo`emo da usavr{avamo svekoliki na{ `ivot. Kada ustajemo sa posteqe na molitvu posle kratkog mona{kog predaha, mo`emo da se pomolimo: “Gospode, podigni me, lenivoga, sa posteqe i od sna mojega. I podaj mi snage da provedem dan u se}awu na Tebe”, i tako daqe. Kako god da ustrojimo na{u molitvu, kada je re~ o zajedni~kom `ivqewu qudi koji se, neizbe`no, me|usobno razlikuju, svagda }e biti izvesnih neprijatnosti za jednog, ili za drugog, ili za obojicu. Savgda }e biti izvesnih trvewa. Ali, pouku o tome kako mo`emo da otklonimo taj nedostatak nalazimo u zapisima Starca Siluana: “Svi ho}e da imaju mir, ali ne znaju kako da do|u do wega. Pajsije Veliki se razgnevio i molio Gospoda da ga izbavi od gnevivosti. Gospod mu se javio i rekao: ‘Pajsije, ako ho}e{ da se ne gnevi{, nemoj ni{ta `eleti, nikoga ne osu|uj i ne mrzi, i ne}e{ se vi{e gneviti’. Tako }e svaki ~ovek, ako odse~e svoju voqu pred Bogom i qudima, svagda biti miran u du{i, a ko voli voqu svoju, taj nikada ne}e biti miran. Du{a, koja se predala voqi Bo`ijoj, lako podnosi svaku `alost i svaku bolest, zato {to se i u bolesti ona moli i sazrcava Boga: “Gospode, Ti vidi{ moju bolest. Ti zna{ da sam ja gre{an i nemo}an, pomozi mi da trpim i blagodarim Tvojoj dobroti’. Gospod }e olak{ati bolest, i du{a }e osetiti Bo`iju pomo} i bi}e vesela pred Bogom i blagodarna. Ako te sna|e nekakva nevoqa, misli ovako: ‘Gospod vidi moje srce, i ako je Wemu ugodno, bi}e dobro i meni i drugima”, i tako }e du{a tvoja svagda obitavati u miru. A ako ~ovek po~ne da rop}e – “za{to je to tako, za{to nije druga~ije”, nikada ne}e biti mira u du{i wegovoj, ~ak i ako on bude postio i mnogo se molio.

Arhimandrit Sofronije

Apostoli su bili veoma predani voqi Bo`ijoj; time se ~uva mir. Isto tako su i svi Sveti veliki qudi trpeli sve `alosti, predaju}i se voqi Bo`ijoj. Gospod nas voli, i zato mi i mo`emo da se ni~ega ne bojimo, osim greha, zato {to se zbog greha gubi blagodat, a bez blagodati Bo`ije neprijateq vitla du{u, kao {to vetar nosi suvi list i dim. Treba se ~vrsto se}ati da su sami neprijateqi pali zbog gordosti i svagda poku{avaju da nas navuku na taj isti put, i oni su mnoge prelestili. Gospod je rekao: ‘Nau~ite se od Mene krotosti i smirewu, i na}i }ete mir du{ama Va{im’.3 O, milostivi Gospode, daruj nam mir Tvoj, kao {to si dao mir Svetim Apostolima: Mir Svoj dajem vam.4 Gospode, daj i nama da se naslado{}ujemo mirom Tvojim. Sveti Apostoli su primili mir Tvoj, i izlili ga na ~itav svet, i, spasavaju}i narod, nisu gubili mir, i on se u wima nije umawivao. Slava Gospodu i Wegovom milosr|u {to nas mnogo voli i daje nam mir Svoj i blagodat Svetoga Duha. Kako sa~uvati mir du{evni usred sablazni na{ih dana? Sude}i po Svetom Pismu i po karakteru dana{wih qudi, mi `ivimo u posledwa vremena, ali, ipak, treba sa~uvati mir du{evni bez koga je nemogu}e spasiti se, kako je rekao veliki molitvenik ruske zemqe Prepodobni Serafim. Za vreme `ivota Prepodobnoga Serafima, Gospod je, zbog wegovih molitava, ~uvao Rusiju, a posle wega je bio drugi stub koji se uzdigao od zemqe do Neba, otac Jovan Kron{tadski. Na wemu }emo se zadr`ati, on je na{ savremenik, i mi smo ga videli kako se moli, a druge nismo videli. Se}amo se, kako su mu, posle Liturgije, dovezli kowe (ko~ije) i on je krenuo da sedne, narod se tiskao oko wega, tra`e}i blagoslov, i u takvoj gu`vi wegova du{a je neprestano

93
BESEDA 9

Duhovne besede

3. Videti: Mt. 11, 29. 4. Jn. 14, 6.

94
DUHOVNE BESEDE I

prebivala u Bogu, i u takvom mno{tvu qudi on se nije rasejavao i nije gubio du{evni mir. Kakoje on to dostigao? Evo na{ega odgovora. On je to dostigao i nije se rasejavao zato {to je voleo qude i nije prestajao da se za wih moli Bogu: ‘Gospode, daruj mir Tvoj qudima Tvojim. Gospode, daruj slugama Tvojim Duha Tvoga Svetoga da bi On zgrevao srca wihova qubavqu Tvojom i da bi ih nau~io svakoj istini i dobru. Gospode, `elim da mir Tvoj bude u svim qudima Tvojim, Koje si zavoleo do kraja i dao im Sina Tvoga Jedinorodnoga da spasi svet. Gospode, daruj im blagodat Tvoju, da bi u miru i qubavi poznali Tebe, i da bi [Te] zavoleli, i da bi rekli poput Apostola na Tavoru: ‘Dobro nam je ovde biti sa Tobom’.”5 Mole}i se neprestano za qude na ovaj na~in, on je sa~uvao mir du{evni, a mi ga gubimo, zato {to u nama nema qubavi prema qudima. Sveti Apostoli i svi Sveti su `eleli qudima spasewe i, prebivaju}i me|u qudima, ogweno su se molili za wih. Duh Sveti im je davao silu da vole qude. I mi ne}emo mo}i da imamo mir, ako ne budemo voleli brata. Neka svako porazmisli o ovome. Slava Gospodu {to nas nije ostavio sirote, ve} nam je na zemqi dao Duha Svetoga. Duh Sveti u~i du{u neizrecivoj qubavi prema qudima i sa`aqewu prema svima zabludelima. Gospod se sa`alio na zabludele i poslao Sina Svoga Jedinorodnoga da ih spasi. I Duh Sveti (nas) u~i istom sa`aqewu prema zabludelima koji }e oti}i u ad. A onaj ko nije stekao Duha Svetoga, taj ne `eli da se moli za neprijateqe. Prepodobni Pajsije Veliki se molio za svoga u~enika koji se odrekao Hrista i, dok se molio, javimo mu se Gospod i rekao: ‘Pajsije, za koga se to moli{, pa on se odrekao Mene?’, ali Prepodobni je nastavio da `ali svoga u~e-

Arhimandrit Sofronije

5. Videti: Mt. 17, 4.

nika, i tada mu je Gospod rekao: ‘Pajsije, ti si se u qubavi upodobio Meni’.” 6 I daqe na{ Bla`eni otac govori o tome da treba voleti i `aliti neprijateqe, i moliti se za ~itav svet, za celoga Adama. Upravo to i jeste ono o ~emu `elim da vam govorim pre nego {to se okon~aju moji dani. To je ono o ~emu pi{em nespretnim re~ima u vezi sa na~elom li~nosti u ~oveku. To je ono o ~emu su me pitali u onom manastiru kraj Oksforda: kako spojiti disciplinu mona{koga `ivota, celodnevni trud, poslu{awe i sve druge potrebe? Primer koji mi je dao Gospod da gledam svojim o~ima – ~oveka koji je dostigao ovu meru7, stoji preda mnom svagda kao ciq za sve nas i za svakoga od nas. Ali, put ka tome ide kroz dugotrpnu i upornu borbu protiv svake projave greha u nama. U na{em molitvenom pravilu mi nekoliko puta [tokom dana] na bogoslu`ewu u crkvi ~ujemo re~i: “Udostoj nas, Gospode, da dan ovaj, ili ve~e ovo, ili no} ovu bez greha pro`ivimo”. Sve na{e starawe, dakle, treba da bude o tome da {to mawe mogu}e gre{imo. Ma kako mi `iveli, u nama ostaje nekakva senka nesavr{enosti. No, ipak, `ivqewe u takvom starawu nas priprema za primawe blagodati od Boga, onda kada ~ovek po~ne da se moli za sav rod qudski kao za sebe samoga. I to je mera Bo`anskoga savr{enstva. Mi to vidimo u bele{kama oca Siluana. Treba ustrojiti `ivot tako da se obezbedi duhovno napredovawe sve dok od Boga ne do|e potvrda kao svedo~anstvo Duha o na{em spasewu. Prema tome, kada zapazite izvesne nedostatke u ustrojstvu na{ega [manastirskoga] `ivota, nemojte misliti da iguman ili duhovnici manastirski to ne znaju. Oni znaju, ali, pri ustrojstvu zajedni~koga `ivota, nemogu}e je izbe}i sva ta trvewa. Me|utim, {ta treba ~initi da bi se, ipak, umawila ta trvewa? Evo {ta: treba zatvoriti o~i za sve nezgrapnosti i te{-

95
BESEDA 9

Duhovne besede

6. Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 132–133. 7. Misli se na Prep. Siluana Svetogorca.

96
DUHOVNE BESEDE I

ko}e svakodnevnoga `ivota, i dan i no} razmi{qati o na{em kona~nom ciqu – o spasewu. Sve vreme }emo, dakle, imati pred sobom Lik Hrista Koji ushodi na Golgotu da bi raskinuo okove prokletstva kome je rod qudski bio podvrgnut zbog greha Adamovog. Naravno, sve ovo prevashodi na{u snagu, ali ako sam ve} sebi dopustio da danas, kao i drugih dana, govorim o tome, {ta je, onda, to {to me nagoni da to ~inim? Ne budite strogi prema meni, ali ja svagda i u svemu `elim da imam “primer” u na{em Gospodu i Bogu Isusu Hristu. U Evangeliju po Marku govori se o slu~aju kada je neki otac doveo Apostolima sina svoga – |avoimanog de~aka. Me|utim, Apostoli nisu mogli da mu pomognu, i |avoimano dete je ostalo bolesno kao {to je to bilo i pre toga. Tada se otac usudio da se obrati Samome Hristu i rekao Mu: “Evo moje nesre}e, sin mi je bolestan. Isceli ga Ti. Doveo sam ga k Tvojim u~enicima, ali oni nisu mogli da ga izle~e”. I Gospod tada ka`e: O rode neverni, dokle }u sa vama biti? Dokle }u vas trpeti?8 I iz tih re~i je o~igledno da se Bog Gospod o`alostio zbog toga {to Wegovi u~enici nisu mogli da izvr{e to delo. On je [ve}] hitao ka Golgoti i zato govori: “Dokle }u jo{ biti sa vama? Moram da izvr{im mnogo va`nije delo”. Zato neka svako od nas bude svestan da pred nama stoji mnogo va`nije delo od svih tih trica svakodnevnoga `ivota. I to je jedan od na~ina borbe za savr{enstvo. Svakoga dana, svake no}i, na svakom bogoslu`ewu u hramu ponavqajte molitvu va{u za sve i za svakoga od ~lanova na{ega bratstva. I tada }e va{ duh da uzrasta i svi mi }emo da `ivimo kao jedna bratska i sestrinska porodica. Umesto pisanoga ustava neophodno je da se na{e srce ra{iri do onih granica kada }emo po~eti da se staramo o svakome od na{e bra}e i sestara. Nama samima je nemogu}e da pri|emo Bogu, ali Bog mo`e da do|e k nama, kada se za to pripremimo u ovim malim manastirskim razmerama. Mi, gre{ni i unaka`eni, le`imo na

Arhimandrit Sofronije

8. Mk. 9, 17–19.

zemqi, ali On mo`e da se spusti do nas i da nas osve{ta. Upodobiti se Hristu u svemu: u mi{qewu, u reagovawu, u pona{awu – to je savr{enstvo za ~oveka. Ako se Sin O~ev vaplotio, jasno je da `ivot Hristov, sav oblik Wegov jeste otkrivewe za nas o preve~noj zamisli Boga o nama. I tada }e se na{ `ivot preispuniti smislom i blagoslovom Bo`ijim. Na{a beseda se pribli`ava kraju, ali nadam se da }ete paziti na ovu re~, zato {to se sabrasmo ovde iz razli~itih zemaqa sveta i svi na razli~it na~in poimamo `ivot. A kako da se, po{av{i iz na{ega ogrehovqenoga stawa, vratimo Hristu? Re}i }u vam: svako od nas mora da nosi misao da na{a porodica nije slu~ajno sabrawe, ve} da nam je ona data od Boga. I tu porodicu mi moramo da zavolimo. Svi mi se ve} toliko godina pri~e{}ujemo iz jedne ^a{e, molimo se jednim istim re~ima, imaju}i pred sobom Lik Hristov i zapovesti Wegove! Naravno, moramo da se usavr{avamo da bismo dostigli (stra{no mi je o tome i da govorim!) do stawa koje vidimo kod Siluana! I blagodarite Bogu {to nam je Gospod dao takvoga velikoga oca. ^itajte {to ~e{}e wegove re~i! Se}am se da sam dobio nekoliko pisama sa Svete Gore Atonske i sa drugih mesta od qudi koji su mi pisali da za wih kwiga Starca Siluana stoji rame uz rame sa Evangelijem, i da je ~itaju svaki dan. Ti qudi su [pored Evangelija] imali samo bele{ke Star~eve i po wima su `iveli, a mi, danas, imamo wegovu ikonu na ikonostasu pored Hristove, po re~i Gospodwoj: Gde sam Ja, tamo }e i sluga Moj biti.9 I evo ih, na ikonostasu i na freskama – Bog i svi oni koji su Mu se upodobili: i Majka Wegova Sveta, i Krstiteq, i Apostoli, i svi na{i Oci... Eto vam moje nezgrapne re~i, e da bismo obitavali zajedno i `iveli jednom idejom. I neka vas blagoslovi Gospod!

97
BESEDA 9

Duhovne besede

9. Jn. 12, 26.

10

KAKO @IVETI TOKOM VELIKOG POSTA1

98
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Kako pro`iveti Post u vi|ewu kona~noga ciqa. O golgotskoj pobedi Hristovoj. O velikoposnim bogoslu`benim tekstovima. O `ivom Predawu Crkve. O razli~itoj meri uzdr`qivosti kod svakoga ~oveka. Radost se kratko zadr`ava. O nekim podrobnostima Posta. O Nedeqi pra{tawa. Kako pobe|ivati isku{ewa. Drvo poznawa i podele me|u qudima. Umawiti sebe je veliko pred Bogom, jer se time privla~i blagodat. Apokalipti~ka nastrojewa. Jedinstvo u Bitiju kao obo`ewe. O molitvi Prepodobnog Isaaka Sirijskog.

Danas i ju~e probada me srce, probada na neki ~udan na~in... Molio sam se Bogu: “Ne sada. Daj mi da zavr{im delo `ivota moga”. I, evo, na zavr{etku dela moga `ivota, zapo~iwem razgovor sa vama o tome kako treba `iveti tokom Posta. Govorio sam vam ve} o mom metodu koji vam savetujem da usvojite. To je slede}i metod: treba pojmiti na{ kona~ni ciq i ka wemu i}i, po~ev{i od azbuke. [to se ti~e Posta, sebi trebi postaviti isto to na~elo, ali u umawenim razmerama. Treba shvatiti da su nam pedeset dana Posta dati da se pripremimo za poznawe [tajne] Vaskrsewa iz mrtvih. I mi }emo na{e vi|ewe da sazdamo ovako: sada zapo~iwe podvig. Na{e nadahnu}e se umno`ava mi{qu da }e stotine miliona qudiHri{}ana postiti ovaj Post. Put ka Vaskrsewu za Samoga Va-

1. Br. V–25 (11. februar 1991.), po numeraciji MTI. 2. Videti: Jn. 4, 34; 17, 4.

plo}enoga Boga i{ao je kroz stradawe. Tajnu stradawa }emo pojmiti tek na kraju. U po~etku mi to primamo kao preduslov na{ega uzrastawa u Bogu, kao preduslov na{ega [duhovnoga] razvoja za poznawe Logosa Bo`ijeg i za usvajawe puteva Wegovih kroz delatni `ivot. Mi }emo, dakle, sebi, tokom Velikog Posta, predstaviti takvu sliku i vide}emo da je jedan ^ovek na Zemqi odlu~io, u Samom Sebi, da po|e na Golgotu i raskine gvozdeni obru~ prokletstva zbog Adamovog greha, da pretrpi apsolutno sve, [^ovek] Koga niko na ~itavoj zemqi nije shvatio, Koga niko nije, zaista, prihvatio. I kada je zavr{io to ”delo”2, On je rekao: Ne bojte se, jer pobedih svet.3 “Kroz jednoga ~oveka, u|e greh u svet”4 – govori Apostol Pavle – i kroz jednoga ^oveka do|e spasewe. Ako pred nama bude stajao takav ciq, mi }emo prihvatiti Veliki Post kao sveti period u `ivotu ~itave [crkvene] godine. I kada sa rado{}u budemo nosili telesni podvig uzdr`awa od hrane, to nam ne}e na{koditi, ve} }e nam pomo}i na svim planovima: i na duhovnom, i na fizi~kom. Istina, ja sada u starosti mogu da ka`em da je od mene uzeta ta sladost Velikoga Posta. Na Svetoj Gori, `ive}i u manastiru, koji je bio najsiroma{niji i najte`i u smislu posta, podnosio sam Veliki Post sa rado{}u i lako. Sada to ne mogu da ~inim. Li{en sam tog blagoslova i te sre}e. U genijalnom ustrojstvu godi{wega bogoslu`benoga kruga, Veliki Post zauzima najizuzetnije mesto. Slu`be Velikoga Posta, u koje – u zna~ajnoj meri – ulaze tekstovi iz Staroga Zaveta, jesu u~ewe koje je, ~esto, izra`eno sa izuzetno sna`nim poetskim darom. Kao primer nave{}u irmos kanona koji }e se pojati [u Velikom Postu]: Pomo}nik i Pokroviteq bi mi na spasewe, ovaj Bog moj, i proslavi}u Ga, Boga Oca mojega i ushvali}u Ga, jer se

99
BESEDA 10

Duhovne besede

3. Jn. 16, 33. 4. Rimq. 5, 12.

100
DUHOVNE BESEDE I

slavno proslavi. Ovo su nadahnute re~i koje u sebi sadr`e veliki smisao, ono {to nazivamo Predawem. @ivo Predawe se, pre svega, prenosi u duhu `ivota. Dogmati~ko u~ewe dolazi kasnije. U po~etku srce voli Gospoda i ide za Wim, gde god On da po|e.5 A potom se, postepeno, dodaje i neuporedivo naslado{}ewe poimawem [Bo`ijih] na~ina za spasewe ovoga sveta... Ponavqa}u vam ovo, dakle, sve dok se u na{e srce i na{ um ne bude ukorenila svest da taj put jeste put spasewa. I premda to jeste tako, u na{e vreme, na`alost, izdr`qivost na{eg organizma, od detiwstva potresanog na planu nervnoga sistema, stra{no se umawila. U prethodna vremena bilo je mnogo podvi`nika koji su bez hrane mogli da provode nedeqe i mesece podra`avaju}i uzdr`awu Hristovom, Wegovome ~etrdesetodnevnome postu u pustiwi pred izlazak na propoved.6 Sada je to srazmerno retka pojava me|u podvi`nicima. Zapa`am, pritom, sa bolom u srcu jednu sasvim `alosnu pojavu: qudi su iz medicinskih razloga sposobni da dr`e post, ali Boga radi to nikako ne ide, zato {to postoji izvestan duh koji ometa svako delo u sledovawu Hristu. U prethodnim godinama u na{em manastiru, oni koji su to mogli, uzdr`avali su se do petka ili, ~ak, do subote. Ali, to nije va`ilo za sve. Prvoga dana uop{te nema nikakvog kuvanog jela. Od drugoga dana po~iwe da se kuva ~aj. Neki tri dana nisu ni{ta jeli. Neki, pak, samo dva. Tu je, pritom, i jedna ~udna pojava: prvih dana vrlo te{ko ide. Drugoga dana, u utorak, ~oveku po~iwe da se vrti u glavi. Posle toga, u sredu, mo`e se prekinuti i ubla`iti post organizma radi. No, oni koji su bolesni ne treba da poste, ~ak, ni jedan dan zbog svoje bolesti. Na Svetoj Gori prvi dan Post je za mnoge bio te`ak, zato {to je tamo bilo sna`nih seqaka. Usled lu~ewa `lezdi za varewe, dolazilo je do o{te}ewa samog `eluca, budu}i da on nije imao {ta da vari. U takvim slu~ajevima bilo je potrebno da i u

Arhimandrit Sofronije

5. Otkr. 14, 4. 6. Videti: Mt. 4, 2.

ponedeqak pojedu pone{to da ne bi naru{ili zdravqe. Ne}u sada nabrajati sve mogu}e organske varijacije, tj. {ta je kome neophodno i {ta je kome mogu}e. I mi se dr`imo takvoga metoda: nije obavezno potpuno uzdr`awe tokom cele [prve] nedeqe; nije obavezno, ~ak, ni do srede, do prve Liturgije Prethodnoosve{tanih Darova; nije obavezno, ~ak, ni prvoga dana provesti sasvim bez hrane. Neka svako izabere po svojoj snazi. Neka svako dobrovoqno krene u taj podvig koji se pred nama otkriva. I tako }e biti u stawu da pro|e kroz Post a da pritom ne proma{i stvarni ciq posta: da se, u na{em trule`nom telu, sretne sa blagoda}u Vaskrsewa. Svake godine }e vam biti dato da pro`ivqavate paradoksalnu stvar: [Veliki] Post – sa svim podvizima pla~a, pokajawa, bdewa i tome sli~no – mi mo`emo da izdr`imo tokom pedeset dana. A Pashu – radost pashalnu – mo`emo da pro`ivqavamo vrlo kratko, i, potom, vi{e nemamo snage za radost! ^inilo bi se da je prirodno obrnuto: u Postu – skru{enost, a potom – ushi}ena radost Vaskrsewa koja je o`ivquje ~oveka! Ne}u vam, dakle, govoriti o podrobnostima ustrojstva Posta. Kod Otaca Crkve zapisana su izvesna karakteristi~na uputstva o tome kako se treba podvizavati tokom Posta. No, suo~avaju}i se sa ~iwenicom da je to te{ko, mi }emo postupati ovako: tokom prve, ~etvrte i sedme sedmice Posta praktikova}emo ve}e uzdr`awe, nego u ostale sedmice. A budu}i da neaktivnost mo`e da na{kodi na{em telu, crkvena praksa preporu~uju zemne poklone. Takve poklone ~ovek treba da ~ini dawu i no}u, da bi telo obitavalo u pokretu i napregnutosti. U protivnom, odsustvo kretawa za mlado telo biva i nepodonosivo i {tetno. Zato se u Crkvi ~itaju molitve sa zemnim poklonima. To je, sa jedne strane, izraz na{ega smirewa u pokajni~koj molitvi, a sa druge ti fizi~ki pokreti su neophodni u odsustvu rada. Apostol Pavle govori: “Ko ne radi, neka ne jede”.7 A u pismu egzarhu Mitropolitu Nikolaju jednom prilikom sam na-

101
BESEDA 10

Duhovne besede

7. Uporediti: 2. Sol. 3, 10; i: 1. Tim. 5, 18: Radnik je dostojan svoje plate.

102
DUHOVNE BESEDE I

pisao: “...A mi smo, kao i sve drugo, to promenili u: ko ne jede, taj i ne radi”. Kada ti ne daju hranu, nemoj ni da radi{! Nama je Bog dao naro~itu privilegiju: slobodni smo da sebi odredimo sopstvene uslove. Mi nemamo rasko{no ure|ene konake. Kod nas, zaista, nema mesta za udobni `ivot. Ali, ipak, ako budemo ispuwavali zapovesti Hristove, blagodat nas ne}e ostaviti. A kada nas blagodat ne ostavqa, onda molitva napreduje u svim uslovima: i u trudu–radu, i nasamo u keliji, i u hramu. Kazah vam, dakle, tek nekoliko re~i o predstoje}em Velikom Postu. Vrati}u se ponovo na isto, da bi se ono {to smatram na~elno neophodnim {to dubqe urezalo u va{e saznawe: treba da imamo kona~ni ciq i ka wemu da stremimo. Tada }e trice na{ega svakodnevnoga `ivota prolaziti [kraj nas], ne potresaju}i naro~ito ni na{ organizam, ni na{u psihu. I mi moramo da se se}amo ciqa i smisla na{eg obitavawa ovde, ne samo tokom Posta, ve} i posle wega, i svagda, svakoga dana. Sabrali smo se zajedno da bismo, u jednome duhu qubavi prema Hristu, u stopu i{li za Wim, podr`avaju}i jedni druge. Se}ajte se da je u Evangeliju zapisano: A kad uzla`ahu putem u Jerusalim, Isus i|a{e ispred wih, a oni [u~enici] se ~u|ahu, i za Wim i|ahu sa strahom.8 Tako }emo i mi, tokom ~itavog ovog Velikog Posta, sa strahom i}i za Hristom, da bi, potom, pojawe “Hristos vaskrse!” po~elo da brizga kao “preobiqe `ivota”9 u nama. Vrlo je dobar obi~aj da se uve~e na Nedequ Pra{tawa poje pashalno slavoslovqe. O Nedeqi Pra{tawa treba re}i nekoliko re~i. Taj dan, u koji iskreno tra`imo jedni od drugih opro{taj, ima izuzetnu va`nost. Kada obe strane daju taj opro{taj, du{a se ose}a slobodnom i punom mira. I taj preduslov slobode i mira veoma olak{ava Post... I zato treba da se pripremite za taj dan, da biste iz srca i uma izbacili svaku senku qutwe na brata...

Arhimandrit Sofronije

8. Mk. 10, 32. 9. Videti: Jn. 10, 10.

Na samom po~etku Posta poje se o Adamu, izgnanome iz Raja, i to ima svoj [duboki] smisao. U istorijskom poretku gledano, kasnije }e se [tokom Posta] govoriti o grehopadu Adamovom i odluci Hristovoj da razru{i to prokletstvo. U tom genijalnom poretku sveceloga godi{wega kruga bogoslu`ewa – u tom zbiru bogoslovqa, molitava i u~ewa ({to kwige Velikoga Posta i jesu) – zapisano je svekoliko Predawe, ali je svemu dat oblik molitve, tako da bogoslovqe postaje sadr`aj svih molitava na{ih... Oprostite mi {to govorim o podrobnostima na{ega `ivota. O glavnom ciqu sam vam govorio u svome Zave{tawu. I molim vas da zaboravite na moju ni{tavnost i da ~uvate ovo Zave{tawe. Rekao sam tamo da to nije lako. Me|utim, mi }emo svaki put u odre|ene dane, kao i u dolaze}u Nedequ Pra{tawa, savr{avati taj podvig i zaboravqati sve rane koje su nam nanesene u `ivotu! I kada budemo od srca oprostili na{oj bra}i za sve {to se nakupilo u svakodnevici punoj napora i nesporazuma, teskobe i li{enosti, sve to }e biti izbrisano i na{ duh }e se osloboditi i zadobiti slobodu ~oveka kome je opro{teno, koji je izbavqen od svih posledica greha i koji je nadahnut novom nadom. Ne treba se ~uditi {to u `ivotu, a naro~ito tokom Posta, dolazi do nesporazuma. Ali, treba da se nau~imo da prevladavamo te te{ko}e da bismo ispuwavali Zakon Hrista Koji je kazao: Pra{tajte ako {ta imate protiv koga; da i Otac va{ Koji je na Nebesima oprosti vama sagre{ewa va{a.10 Opra{taju}i grehe na{em bratu ili na{oj sestri, mi, samim tim, ulazimo u proces spasewa celoga roda qudskoga. Svaki put kada se javi neko isku{ewe ili te{ko}a (jer nemogu}e je izbe}i trvewa [do kojih dolazi] usled ograni~enosti na{ega tela), treba to neprestano prevladavati i u tome }e se projaviti mudrost. Evo jedne mogu}e misli: A od Drveta poznawa dobra i zla 11 ne jedi zato {to to povla~i za sobom razdeqewe svih qudi. Pr-

103
BESEDA 10

Duhovne besede

10. Mk. 11, 25. 11. 1. Mojs. 2, 17.

104
DUHOVNE BESEDE I

vi stra{ni greh – Kainovo ubistvo Aveqa12 – zbio se na samom po~etku `ivota roda qudskog. Siluan, na{ bla`eni za{titnik, govori da je sve upravo “tako po~elo”. I Adam je plakao zbog toga {to }e svekoliki rod qudski `iveti u razdorima, ratovima, uzajamnim ubijawima, uzajamnim ugwetavawima i tome sli~no – {to }e svi ustati protiv zakona qubavi.13 Kakvu pripremu nam Starac Siluan predla`e za primawe Pashe? [to je silniji Duh u nama, tim lak{e zaboravqamo svaku ranu i pra{tamo svaku `alost koju nam nanese brat, i tim }e se bogatije na nas izliti radost ve~noga `ivota. Umawiti sebe jeste veliki duhovni ~in pred Bogom. Sâm Gospod je Sebe umawio.14 I mi kod na{eg oca Siluana ~itamo ove re~i: “Blagodat `ivi u malima, a ne u velikima”.15 Gospod mu je dao ovo poznawe: {to se vi{e ~ovek smirava, {to vi{e napreduje u podvigu samoumawewa, tim ve}i biva pred Bogom i tim se vi{e uve}ava wegova sposobnost da primi veliku blagodat”.16 Naivno bi bilo da mislimo da je to {to smo se sabrali – ~ove~ansko delo : Sâm Gospod nas je sabrao. A ako nas je Gospod sabrao, onda }emo podra`avati Starcu Siluanu. On je, u po~etku, prazni~nim danima, slu`io u trpezariji ocima i bra}i, i razmi{qao o tome kakvo mu je bla`enstvo dato – “da slu`i onima koje voli Gospod”. I jednom prilikom, kako pi{e, slu`e}i bra}u u trpezi, on je drugi put iskusio blagodat javqewa Hristovog.17 A budu}i da, po duhovnome zakonu, ta najvi{a stawa ~ovekovo telo ne mo`e da podnese, ona se daju jedanput, najvi{e dva puta u `ivotu,18 i potom za nas ostaju kao se}awe i kao poz-

Arhimandrit Sofronije

12. Videti: 1. Mojs. 4, 8. 13. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 185. 14. Videti: Filipq. 2, 8. 15. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 128. 16. Uporediti: Lk. 14, 11. 17. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 17. 18. Videti: Isto, str. 93.

nawe u obliku se}awa, ali sama sila blagodati, stvarno, odstupa [od ~oveka]. Prepodobni Makarije Veliki je govorio da je oduzimawe blagodati neophodno da bi ~ovek produ`io svoj zemaqski `ivot i delatnost19... Svi vi ste me sa qubavqu saslu{ali i [molim vas:] potrudite se da sve ovo ispunite u ovom Postu. Za{to ka`em: “u ovom Postu”? Zato {to danas, na neki ~udan na~in, u svetu vlada napregnuta atmosfera. I veruju}ima i neveruju}ima sa usta ne silazi re~ “apokalipsa”, “apokalipti~ka zbivawa”, “apokalipti~ka o~ekivawa”. U kakvom }e obliku do}i kraj, mi to jo{ uvek ne znamo, ali ove godine ta napregnutost je jo{ sna`nija nego ranije. Poku{ajmo da ovaj Post u~inimo postom borbe za ono za {ta vas molim: za jedinstvo koje }e biti jedinstvo po slici Svete Trojice. Za{to je molitva Isusa Hrista Ocu, uo~i same golgotske smrti, sadr`ala u sebi moqewe da nam bude dato jedinstvo koje jeste u Bitiju Samoga Boga? To je najvi{i oblik obo`ewa ~oveka. Ali, naivno je misliti da se jedinstvo mo`e ostvariti bez bola, bez raspe}a. Kroz velika stradawa i trpewa svih stradawa }emo zadobiti dar blagodati sveobuhvatne qubavi. I tada }emo poznati Boga kakav On jeste, to jest – kao Qubav.20 Eto to je ono {to treba da do`ivimo. Mogao bih naduga~ko da razgovaram sa vama o ~udnoj pojavi: qudi ne prime}uju svoje gre{ke i osu|uju drugoga ~oveka. Tako se ru{i jedinstvo. Izbegavajte svaku pomisao protiv brata ili sestre, zato {to svaka pomisao unosi pukotinu u zidove tvr|ave. A to ni u kom slu~aju nije bezazlena stvar! I kada pomislimo ne{to r|avo o nekome i, po{to iza|emo iz svoje kelije, sretnemo tog ~oveka, tragovi te ru`ne pomisli po~iwu da dejstvuju u nama. A tada nam i taj drugi ~ovek uzvra}a zbog te pomisli. I nikada se ne mo`e saznati ko je “prvi po~eo”. Zato se i molimo: “Daruj mi da

105
BESEDA 10

Duhovne besede

19. Videti: Prep. Makarije Egipatski, Slovo {esto (o qubavi), Gl. 10, DUHOVNE BESEDE, POSLANICE I BESEDE, Sergijev Posad, 1904. str. 425. 20. Videti: 1. Jn. 4, 8.

106
DUHOVNE BESEDE I

vidim sopstvena pregre{ewa”. Odsustvo ovoga vi|ewa [greha] nas dovodi do toga da svaki ~ovek misli da je u pravu i ne prime}uje svoje gre{ke. To ~ine, ~ak, i jerarsi, i svi mi. Zato se ~uvajte svake r|ave pomisli u svom domu, i tada }e na{ dom opstati i mi }emo zadobiti spasewe. A ako budemo sebi pra{tali svoje grehe, a ne budemo imali razumevawa za brata, tada }e se sve razvaliti. Nedavno je kod mene bio neki mlad ~ovek koji je do{ao u sukob sa `enom. A imaju dvoje dece. I ja sam mu rekao: “Smiri se i tako }e{ izbe}i tragediju raspada porodice. I de~icu }e{ spasiti od tragi~nog oblika `ivota koji poga|a decu razvedenih roditeqa”. Tako je i u na{oj porodici: be`a}emo od svake senke raspada kao od vatre, kao od zmijskog otrova. Sazdava}emo na{ `ivot da bismo se, zaista, spasili i da bismo usvojili taj dar Bo`iji koji imamo u na{oj slobodi duha – da se saberemo i da `ivimo kao jedna porodica. Oprostite mi. Govorim od srca probadanog bolovima, i mnogo toga govorim nepovezano. Me|utim, ipak, poslu{ajte moju re~ i pojmite dobri plod na{ega `ivota. Prepodobni Serafim Sarovski je govorio: “Stekni mir i oko tebe }e se spasiti hiqadu qudi”. Nas je dvadeset i {estoro. Ako nam Bog bude pomogao da, ovde, prevladamo na{e strasti i ako, na taj na~in, svako [od nas] bude spasao jo{ hiqadu qudi, to zna~i da }e dvadeset i {est hiqada qudi u}i u Raj!

Arhimandrit Sofronije

11

POST I BORBA PROTIV ISKU[EWA NA PUTU KA VASKRSEWU1

O ku{awima Hristovim u pustiwi. Isku{ewe mo`e da nam do|e i kroz Post. Neprijateq nas ku{a mawe nego {to je ku{ao Hrista. Post je ku{awe na svim planovima na{ega bitovawa. Ciq Posta je pro`ivqavawe Vaskrsewa kroz “i{~ekivawe” koje je isto~nik energije. O dvema pobedama i dvama porazima. Hristos je put za sinove paloga Adama. O fizi~koj borbi protiv greha, do bola srca. O preimu}stvu umne duhovne borbe protiv greha. O telesnoj borbi i se}awu na smrt.

107
BESEDA 11

Duhovne besede

U na{em Predawu je, po primeru Hrista Koji se udaqio u pustiwu, ustanovqen ~etrdesetodnevni Veliki Post: Tada Isusa odvede Duh u pustiwu da Ga |avo ku{a. I postiv{i dana ~etrdeset i no}i ~etrdeset, naposletku ogladne. I pristupi k wemu ku{a~ i re~e: Ako si Sin Bo`iji, reci da kamewe ovo postanu hqebovi. A on odgovori i re~e: Pisano je: Ne `ivi ~ovek o samom hlebu, no o svakoj re~i koja izlazi iz usta Bo`ijih. Tada ga |avo odvede u Sveti Grad i postavi Ga na krilo hrama, pa Mu re~e: Ako si Sin Bo`iji, sko~i dole, jer je pisano: An|elima Svojim zapovedi}e za Tebe, i uze}e Te na ruke, da kako ne zapne{ za kamen nogom svojom. A Isus mu re~e: i ovo je napisano – nemoj ku{ati Gospoda Boga svojega. Opet Ga uze |avo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza Mu sva carstva ovoga sveta i slavu wihovu, i re~e Mu: sve ovo da}u Tebi ako padne{ i pokloni{ mi se.

1. Br. V–30 (8. april 1991.), po numeraciji MTI.

108
DUHOVNE BESEDE I

Tada mu Isus re~e: idi od Mene, Satano, jer je napisano – Gospodu Bogu svome klawaj se i Wemu jedinome slu`i! Tada Ga |avo ostavi, i gle, An|eli pristupi{e i slu`ahu Mu.2 Ne smatram da je danas mogu}e da se dotaknemo svekolikog sadr`aja ovoga isku{ewa, ali, iz svega, vidimo da je to bilo isku{ewe na najvi{em “spratu”. \avo jo{ uvek nije znao sa Kim govori, ali ^ovek sa Kojim je on govorio bio je meta tih ku{awa: “Ako si Ti – Sin Bo`iji, u~ini ovo ~udo...”. “Ako si Ti – Sin Bo`iji, sko~i i Angeli }e Te sa~uvati...”. Odvev{i Ga na goru visoku i, pokazav{i Mu svekoliko bogatstvo ovoga sveta, on Mu je rekao: “Data mi je vlast nad svim ovim svetom, ako mi se pokloni{ da}u Ti je...”. I Gospod je pobedio sva tri ku{awa i rekao: “Idi od Mene, satano!”. Tako je ^ovek–Hristos3 pobedio svet. I On je, kasnije, pred kraj Svoga zemaqskoga puta, rekao u~enicima: Ne bojte se, Ja pobedih svet!4 [ta je karakteristi~no za ovo ku{awe? Gospod je postio ~etrdeset dana, prebivaju}i u stalnoj nepregnutosti duha. Kada je, pak, iznemogao i kada su snage Wegovoga tela, na prirodni na~in, oslabile, tada Mu je pristupio |avo. A to zna~i da, kada postimo i iznemognemo od posta, postajemo lako podlo`ni ku{awima neprijateqa. Mi, naravno, ne mo`emo da se poredimo sa Hristom. Wegovo poznawe sveta je bilo apsolutno, Bo`ansko. No, i nakon {to je, u Svome Vaplo}ewu, primio ~ove~ansku prirodu, Hristos nije bio samo ~ovek, {to je i o~igledno iz razgovora |avolovog sa Wim: “Ako si Ti Sin Bo`iji – u~ini ~udesa... sko~i... pokloni se i da}u Ti vlast”. Nas, pak, neprijateq isku{ava mawim stvarima, ali stvarima koje nas potresaju, ~ak, i ako iskusimo mnogo mawu borbu od Gospoda. Kozmi~ki zakoni i energije su svugde iste: one struje kroz nas. Kada je Gospod rekao – Ja pobedih svet, to zna~i da su se ta ku{awa “prikosnula” i Wega,

Arhimandrit Sofronije

2. Mt. 4, 1–11. 3. Videti: 1. Tim. 2, 5. 4. Jn. 16, 33.

i da ih je On odbacio i pobedio. Ali, isti taj kozmi~ki duh pristupa i k nama, i rawava nas. Tako da je ta borba i kozmi~ka i, ~ak, nadkozmi~ka. A kada Gospod ka`e – Ja pobedih svet, to zna~i da je On postao nadkozmi~an. Sada bih `eleo da sa vama razgovaram u vezi sa ovim, zato {to je mogu}e da pro`ivimo ovaj Post, a da sami pred sobom ne polo`imo nikakve ra~une. I tada }e, u umnome poznawu, ovaj Post [za nas] pro}i bez koristi. Govorim “u umnome poznawu” zato {to sâm Post jeste borba protiv strasti, i to borba koja nije beskorisna i neplodonosna... Onoliko koliko znam (a znam vrlo malo od onoga {to ste vi pro`iveli), to }u vam i re}i: bila su, kako se se}am, dva slu~aja stradawa usled va{ih podviga tokom ovoga Posta. Osetio sam, mole}i se za vas, da je u dva slu~aja do{lo do gubqewa trpewa. I mi treba da budemo veoma oprezni zato {to je ta borba veoma opasna... Trpewe je neizbe`no u svim oblicima na{ega `ivota: i u telesnim bolestima, i u na{oj mislenoj borbi, i u na{em duhovnom stawu – obuhva}ena su, dakle, sva tri plana, zato {to Post u spomen na Post Hristov i jeste takvo ku{awe na svim ravnima. Na primer, te{ko nam je da shvatimo za{to telesne sladosti oduzimaju od nas smelost u molitvi pa, ~ak, i samu energiju molitve. Ali, post je jedan od oblika borbe protiv strasti. Kada po~nemo da postimo, za nas zapo~iwe te{ki period na planu ose}awa svekolikoga na{ega sastava. U nas je najslabije telo: ono vrlo brzo iznemogne i vi{e ne mo`e da trpi. Gospod je odredio ~etrdeset dana kao meru ~ovekovu. I to je savr{ena mera. U drugim asketi~kim kulturama postoje na~ini da se posti i du`e od ~etrdeset dana. Ali, tamo se borba vodi po druga~ijim zakonima i na drugoj ravni. Postoje i drugi na~ini [borbe]. Mi nikada nismo slobodni od borbe protiv strasti. Zbog telesne borbe moramo sve vreme da obitavamo u velikoj napregnutosti pa`we da na{e telo ne bi zahtevalo od nas ono {to spre~ava na{ duh da ushodi k Bogu. Mogu}e je, dakle, da nam pristupe pomisli i to, gotovo, na onom nivou na kome je, kako vidimo iz Evangelija, Hristos bio ku{an, ali su takva ku{awa za nas krajwe retka pojava.

109
BESEDA 11

Duhovne besede

110
DUHOVNE BESEDE I

A druga~iji je i zadatak na{eg dolaska u svet, jer Gospod je do{ao da spasi svet,5 da nas, pobediv{i sve kozmi~ke energije, uzvede na ravan Bo`anskoga `ivota, kao ve} izvangrani~ne, onostrane za sile Kozmosa. Mi `ivimo na ni`em planu, ali se, ipak, postepeno vaspitavamo za taj `ivot. I kada iznova do|e Post (ako Bog produ`i do tada `ivot svima nama), pazite na ovo! Ovde se ne re{ava samo pitawe tela, ve}, pre svega, na{ega ve~noga duha. I tada }e va{i postovi donositi plodove na svim ravnima borbe: i protiv telesnih strasti, i za du{evnu silu trpewa, i za uzvi{eno poznawe uma o bitiju. O tome sam, dakle, `eleo danas da razgovaram sa vama, da ovaj Post ne bi pro{ao bez ploda za na{e poznawe. Plod ovoga jeste da se postom i molitvom pripremamo za ono {to nam je obe}ano, to jest za vaskrsewe. Mi sre}emo Pashu: “Hristos vaskrse!” – i praznujemo na{e op{te vaskrsewe, a ne samo Vaskrsewe Hristovo. Kako veli Sv. Jovan Zlatousti u svojoj “Vaskr{woj re~i”: “Vaskrse Hristos i nijednoga mrtvoga u grobu”.6 Oprostite mi {to sam dozvolio sebi da govorim o ovome: meni je bilo dato se}awe na smrt, usled ~ega je svekoliko kozmi~ko bitije (u meni) bilo podvrgnuto smrti i svome kraju. Ali, po{to je na mene si{la milost Bo`ija i kada sam osetio mogu}nost ve~noga `ivota, za mene je vaskrsao sveceli Kozmos. I odricateqski opit se}awa na smrt se odjednom pretvorio u poznawe da za nas nema smrti. Mi smo sazdani “po obrazu i podobiju” Bespo~etnoga i Besmrtnoga Boga.7 Kada smo govorili o vaskrsewu, obratili smo pa`wu na posledwe re~i Simvola vere: “^ekam vaskrsewe mrtvih...” To ~ekawe–i{~ekivawe u nama jeste ona energija koja }e nas vaskrsnuti na nepoznat na~in. Oni koji su oti{li od Hrista8 i koji su potpuno u vlasti smrti, to ne mogu da ~ine, jer ne veruju u vaskrsewe.

Arhimandrit Sofronije

5. Jn. 12, 47. 6. Sv. Jovan Zlatousti, Beseda na Svetu Pashu, TRIOD CVETNI, str. 8. 7. Videti: 1. Mojs. 1, 26. 8. Jn. 6, 66.

@eleo sam da vam ka`em ovih nekoliko re~i da biste Veliki Post opitovali na plodonosni na~in, kako na planu poznawa, tako i na planu saznawa, kao svesni podvig na svim nivoima: i na nivou borbe protiv telesnih strasti, i na nivou du{evnoga iskustva trpewa, i na nivou ispitivawa na{e vere. A ku{awa mogu biti razli~itog intenziteta: ona, zaista, mogu da nas dovedu na rub propasti. Ali, kada iza|emo iz tog stawa i do`ivimo Vaskrsewe, tada ose}amo tu pobedu: Hristos je pobedio svet9 i Hristos vaskrse iz mrtvih.10 Postoje qudi koji se izbore protiv strasti jedanput ili dvaput u vreme neprijateqskog napada. Na primer, strast se sto puta pribli`ila ~oveku, a on se samo u dva slu~aja usprotivio. I wemu, onda, po~iwe da se pri~iwava da je podvi`nik. I takav se osmequje da drugima govori o vrlinama, a sâm je devedeset i osam puta poklekao [pred stra{}u]. I, zato, kada govorimo o “mraku u kome `ivi svet”, mi imamo u vidu upravo to da svet `ivi strastima i ne shvata na{ [hri{}anski] `ivot. Qudi odlaze od Hrista i od stvarnoga otkrivewa o tome ko je ~ovek. Iz evangelskoga slu~aja kada je |avo pristupio Hristu i rekao: “Ako si Ti – Sin Bo`iji...”, o~igledno je da smo svi mi deca Boga Koji je rekao: Hajde da stvorimo ~oveka po obrazu Na{em i po podobiju. I neprijateq je razgovarao sa Hristom odmah o onom najkrajwem! Postoje qudi koji se podvizavaju, koji istrajavaju u podvigu i koji od sto ku{awa strasnim nasladama u devedeset i osam slu~ajeva uspe{no odbace isku{ewe, a samo jedanput ili dvaput, na izvestan na~in, pokleknu [pred stra{}u]. I podvi`nik taj jedan ili ta dva puta do`ivqava kao ko{mar. On i ne pomi{qa da pou~ava druge, zato {to samoga sebe uop{te ne ose}a kao onoga ko je pobedio strasti. No, i pored toga, moram da vas podsetim slede}e: molim vas, molite se svaki put, ako je mogu}e, sa punom sve{}u – “Udo-

111
BESEDA 11

Duhovne besede

9. Jn. 16, 33. 10. Mt. 28, 7.

112
DUHOVNE BESEDE I

stoj nas, Gospode, da ovaj dan, ovo ve~e, ovu no} bez greha pro`ivimo!” Po ~emu se na{ `ivot razlikuje od [`ivota] ostaloga sveta? Po tome {to odbacujemo strasne naslade da bismo obitavali u savezu sa Bogom. Gospod je do{ao i rekao: Ja sam Put.11 Kakav je to put? Posle pada Adamovog, kada je sve bilo izgubqeno, Gospod je obnovio u nama obraz Bo`iji, koji be{e pomra~en padom. Sada, kada znamo Hrista, trudimo se da `ivimo kao i On. Me|utim, snalaze nas ku{awa koja su kadra da unakaze na{u voqu. Zato je u po~etku potrebno imati veliku i bolno napregnutu pa`wu. Mnogi podvi`nici su voleli bolesti zato {to bolest olak{ava borbu protiv telesnih strasti. A budu}i da jo{ uvek nismo pobedili strasti, mi ne mo`emo da potpuno do`ivimo radost vaskrsewa. No, mi, makar i delimi~no, ipak do`ivqavamo tu radost. I mnogo puta sam se susreo sa slede}om pojavom: ima onih koji su Pashu do`iveli kao vreme ku{awa, tokom kojega su ose}ali kao nekakav pad u bitovawu. “Hristos vaskrse i nijednoga mrtvoga u grobu”, a ja se odjednom ose}am kao da sam u vlasti smrti!” Se}ajte se da ni~ega izvesnoga nema osim Hrista i oslawajte se na Wega, ne samo kada budete ose}ali da strasti fakti~ki vladaju nad vama, ve} i tokom same borbe. U ~oveku mo`e da se javi ose}awe: “Evo, do{la je Pasha, a ja i daqe prebivam u smrti strasti”. Ali, ne treba se podavati ovom isku{ewu, ve} treba verovati da }emo mi, zaista, vaskrsnuti; i treba ne samo naprosto verovati, ve} i ~ekati, kako nagla{eno govore Sveti Oci u Simvolu vere. Ja ne samo da verujem da }e mrtvi vaskrsnuti – ne! – ve} ja i ~ekam to vaskrsewe. Izgovarajte ove re~i sa sna`nim ose}awem, proveravajte sebe i raspoznavajte karakter tih pojava! Kada u Simvolu vere ka`emo – “~ekam vaskrsewe mrtvih” i u molitvi za upokojene – “u nadi na `ivot ve~ni usnuloga raba Svoga upokoj”, mi ustvari nagla{avamo da }emo, umrev{i, ~ekati na{e vaskr-

Arhimandrit Sofronije

11. Jn. 14, 6.

sewe, a dotle: u ruke Tvoje predajem duh svoj.12 Svima vam `elim da, zaista, do`ivite Pashu u tom i{~ekivawu na{eg op{teg vaskrsewa... Ima perioda kada smo, uistinu, raspeti u borbi za to da provedemo dan bez greha, to jest da ne padnemo pod vlast greha... Ova borba mo`e da dostigne krajwe napregnute oblike, o ~emu nisam govorio ni u kwigama, niti sa vama. Jer, nemaju svi dovoqno [razvijeno] poimawe da bi to mogli da pojme na pravilan na~in. Ali, mnogi podvi`nici su se borili protiv telesnih strasti tako {to su sebi [namerno] nanosili bol. ^itaju}i @itija Svetih, vide}ete da su oni, kada su bili izlo`eni takvom isku{ewu, znali da sebe opeku da bi tim bolom ugu{ili u sebi plotsko ose}awe. (Jedan Svetiteq je, ~ak, spalio svoj palac da bi pobedio isku{ewe telesne naslade). Kada bi takva strast po~ela da dejstvuje u wima, oni bi se grizli za palac, nanosili sebi bol, tako {to bi se istinski udarali po sopstvenom telu (pre svega, po nogama, tj. gde nema organa). Ovaj na~in – nanositi sebi udarce sve dotle dok bol ne do|e do srca – veoma je opasan za neke qude. Isku{ewa plotske naslade imaju neobi~nu snagu: kada u nama silovito dejstvuje takva strast, tada uop{te i ne ose}amo bol od udaraca. I tek kada bol do|e do srca, strast prestaje. Za{to je to neophodno? Zato {to svaki put kada se podamo strasti, strast odnosi pobedu nad na{om voqom. I svaki put kada plotsku nasladu pobedimo udarcima, mewa se svekoliko ustrojstvo na{e i telo po~iwe da se pot~iwava nastrojewu duha. To jest, svaki put kada uspemo da takvim bolom pobedimo strast, na{e telo se “saobra`ava” sledovawu zahtevima duha. Me|utim, naju~inkovitija borba jeste, zaista, borba koja se vodi u duhu. A ovakvo samonano{ewe udaraca jeste jedan od na~ina podvi`ni~ke borbe, na koji mo`emo u sebi da ugu{imo dejstvovawe strasti, to jest da ne primimo strast i da joj ne dopustimo da ovlada nama. I ja sam morao da nanosim bol svome

113
BESEDA 11

Duhovne besede

12. Lk. 23, 46.

114
DUHOVNE BESEDE I

srcu da bih zaustavio strasnu pohotu, ali sam vi{e praktikovao drugi na~in borbe: meni je pomoglo se}awe na smrt. Porazno dejstvo se}awa na smrt je u tome {to ~ovek poima drugo [qudsko] telo kao le{, i time se isku{ewe prekra}uje bez udaraca. Sveti Oci su vrlo cenili se}awe na smrt, zato {to ono ubija u nama telesnu strast. Ima trenutaka smrtnog rvawa sa stra{}u: “Ili ti ili ja, pa ko od nas pre`ivi!”. I pobeda u tim kriti~nim trenucima, svaki put, prepora|a na{e telo i na{ um. Potom um lako odbacuje od sebe svaku strasnu predstavu. Mi zadobijamo “vlast” ne zbog posta, ve} zbog vaspitawa uma. Kultura uma jeste ono {to predstavqa naju~inkovitiji na~in borbe protiv strasti. Pi{em o tome u kwizi o Starcu Siluanu13 – kako se boriti protiv strasti, kako da se “um ne preda” i kako da nau~imo na{ um da odbacuje svaku strasnu predstavu. I kada ~ovek kultivi{e svoj um na tom planu, tako da se on vi{e ne sagla{ava sa predlogom strasti, tada strast umire. Ovo se odnosi ne samo na telesna isku{ewa, ve} i na svaku drugu strast... Iz moje prakse na Svetoj Gori, na samom sebi sam primetio da se u meni umawuje borba protiv tela onda kada me o`alo{}uju, kada me li{avaju ne~ega i kada se prema meni grubo ophode. Ali, bilo je i slu~ajeva kada su mladi monasi (a bilo ih je vrlo malo) zbog `alosti, naprotiv, tra`ili utehu u tom nervno–prijatnom plotskom ose}awu. Zato je neophodno biti vrlo oprezan u svemu tome. Veoma se bojim da r|avo govorim, pa, ipak, bez obzira na svu neskladnost mojih re~i, nadam se da }e pone{to ostati u va{em umu. Svi vi ste moja draga bra}a i sestre, i za sve vas se molim. I budite trpeqivi. Bog svakoga od nas ispituje u ~emu blagoizvoli... I oprostite mi.

Arhimandrit Sofronije

13. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 64.

12

BOGOPOZNAWE KROZ PODVIG SAMOISPRA@WEWA I PLA^A1

O spasewu i jalovosti bogoslovske nauke: kroz wu se ne mo`e `iveti Bogom. O bitijnoj vezi sa Bogom kroz uzdr`avawe od greha. O ipostasi u u~ewu i primeru Prepodobnog Siluana. Kroz borbu protiv greha dolazi Bogopoznawe. Suze su put Svetih, pokoravawe drugih je put sveta. Spasewe je sledovati Hristu u Wegovom samoispra`wewu: prihvatiti smrt od brata. Mi se spasavamo u epohi bogoostavqenosti. Bogoslovqe kao molitva i kao stawe. O padu Adamovom, o otkrivewu “Ja Sam [Su{ti]” i o propovedi – “Pokajte se!”. Gde nema qubavi, nema ni pla~a.

115
BESEDA 12

Duhovne besede

Veliki otac Crkve, Sv. Atanasije Aleksandrijski veli da je neophodno da ponavqamo sve ono {to stoji u tesnoj vezi sa na{im spasewem.2 Gubitak onih najsu{tinskijih momenata mo`e da postane prepreka [na putu] ka na{em spasewu. Spasewe je, uistinu, velika tajna. Spasewe zna~i: pretvoriti se od privremene pojave, “fenomena”, u bi}e bogopodobno i ve~no. A ako je tako, kakav zadatak stoji pred nama u svakodnevnom `ivotu? ^iwenica je da u Crkvi postoji jedan put obrazovawa: kroz {kole i bogoslovsku nauku. Ali, neka mi bude dozvoqeno da ka`em da je taj put, ipak, samo pomo}nog karaktera. Na{e vreme naro~ito pokazuje svu “besputnost” bogoslovske nauke.

1. Br. V–33 (6. maj 1991.), po numeraciji MTI. 2. Videti: Sv. Atanasije Aleksandrijski, Simvol vere, SLEDOVNI PSALTIR, Kijev, 1907, str. 1.

116
DUHOVNE BESEDE I

Kroz nauku je nemogu}e bitijno pojmiti Boga i `iveti Wime. A spasewe kao preporod [~oveka] iz stawa privremenog “fenomena” zna~i – upodobiti se Bogu, tj. ispuniti molitvu Isusa Hrista, upu}enu Ocu: Ho}u da i oni koje si Mi dao budu sa Mnom gde sam Ja3... i: tamo gde sam Ja, tamo }e i sluga Moj biti4. “Tamo” – to ni u kom slu~aju nije geografski pojam, ve} ~isto duhovni. “Tamo” – u Bo`anskoj Ve~nosti – “biti sa Wim i videti slavu Wegovu”,5 zna~i i sâm biti u toj Slavi. @ive}i u ovom svetu, gde je napu{ten put molitve i `ivqewa po zapovestima [Bo`ijim], gde qudi ho}e da slu`ewe Bogu i `ivot u Bogu zamene razgovorima o Bogu, mi se sve vreme nalazimo izlo`eni uticaju takvih nastrojewa qudskih, zbog ~ega nam preti opasnost da izgubimo istiniti put ka Bogopoznawu i spasewu, koji jeste jedini ciq manastirskog `ivota. ^oveka ne spasava mno{tvo nau~nih podataka. Ti podaci nam ni u kom slu~aju ne omogu}avaju da “vidimo Boga kakav On jeste”.6 Zato ve}ina u~enih ne mo`e da podnese ovakvu re~. Me|utim, u Evangeliju vidimo ne{to drugo. Gospod govori: Bla`eni ~isti srcem, jer }e Boga videti.7 Potpuno je pravilno da se zamislimo nad ovim re~ima Hristovim: “Kako }e ~isti srcem videti Boga? Onakvoga kakav On jeste ili kakav On nije?”. U~eni um }e, naravno, da skrene ka misli: “Kakav On nije”. Ali, Hristos misli druga~ije, i mi }emo se potruditi da sledujemo Hristu. Koji je smisao onoga o ~emu govorim? Mi moramo da svu na{u pa`wu usredsredimo iskqu~ivo na to da ne sagre{imo ni pred Bogom, ni pred ~ovekom, ni pred stvarima. A iz ovakvoga `ivota – jednostavnoga, ali usredsre|enoga na ovu zapovest – ra|a se stawe ~ovekovo, kada se on ve} bitijno “povezuje” sa Bogom. [ta zna~i `iveti bez greha? To zna~i `iveti po zapovestima Hristovim. I ko se do kraja potrudi, taj }e se kroz taj

Arhimandrit Sofronije

3. Jn. 17, 24. 4. Jn. 12, 26. 5. Videti: Jn. 17, 24. 6. Videti: 1. Jn. 3,2. 7. Mt. 5, 8.

trud udostojiti Bo`ije pomo}i – blagodati, i `ive}e onako kako to `eli Bog. Na{ blagoslov je u tome {to smo deca velikoga Siluana. On je i{ao tim putem. I on nam je projavio obraz Bo`iji, ostvaren u `ivotu. U savremenom pravoslavnom bogoslovqu, kao i u savremenoj nauci, u psihologiji i filosofiji, qudi se bave pitawem “li~nosti”. Svagda sam vi{e voleo drugi pojam: ipostas. U gr~kom jeziku se to jo{ ka`e i pr™swpon (“lice”). Ali, boqe je, ipak, koristiti pojam “ipostas” kao bogoslovski pojam koji ozna~ava ostvarewe upodobqenosti Bogu, zato je re~ “lice” (pr™swpon), u psiholo{kom smislu, problemati~na, budu}i da je upotrebqavamo svakodnevno. I mi, u tom ~oveku, Prepodobnom Siluanu vidimo ostvarewe onoga {to nam Bog daje kao mogu}nost. Sveto Pismo o tome govori na slede}i na~in: Hajde da stvorimo ~oveka po obrazu Na{em, i zatim dodaje: i po podobiju Na{em.8 Da bi se moglo sazdati podobije, da bismo se, po duhu i po sadr`aju svoga `ivota, upodobili Bogu, potpuno je neophodno da u “obrazu” prethodno bude zalo`ena ~ista mogu}nost [upodobqewa]. Iz te mogu}nosti se, kroz podvig `ivota po zapovestima Hristovim, sazdava i “podobije”. Za na{e spasewe neophodno je da dostignemo makar i senku podobija, makar da u sebi sazdamo te`wu ka Bogu uprkos svekolikoj na{oj ograni~enosti. U svojoj kwizi sam napisao – rukovode}i se onim {to mi je Bog pokazao kroz Siluana – {ta zna~i postati ipostas po obrazu Ipostasi Vaplo}enoga Logosa i kako reaguje li~nost–ipostas na svaku `ivotnu pojavu u svetu. Kao duhovnik i ranije sam se vrlo ~esto susretao upravo sa takvim pitawima: kako je mogu}e ne sagre{iti, kako se boriti protiv strasti, koji put vodi ka Bogu da bismo mogli da Ga poznamo upravo onakvog kakav On jeste, a ne onako, kako (su ga znali) drevni Jelini, koji su u Atini podigli oltar nepoznatome Bogu.9 U Trojice–Sergijevskoj Lavri video sam crkvu i natpis na woj: “Poznatome Bogu”. Ta te`wa je potpuno zakonita za

117
BESEDA 12

Duhovne besede

8. 1. Mojs. 1, 26. 9. Videti: Del. ap. 17, 23.

118
DUHOVNE BESEDE I

~oveka. Ali, posle duhovnoga Pada ~ovekovog, ra|amo se u gresima10 i `ivimo u svetu koji se ne moli, koji se boji Hrista vi{e od bilo ~ega drugoga. Zato Hristos i ka`e: Ako budete i{li za Mnom, svi }e vas narodi omrznuti zbog Imena Moga.11 Mi sve vreme moramo sebe da postavqamo u tu perspektivu: kako da izbegnemo greh. U svojoj osnovi, svekoliki tragizam istorije je posledica gordosti. Tvar koja umisli da je Bog pretvara se u |avola usled samoobogotvorewa i to je su{tina Pada. Adamu je bio predlo`en upravo taj put,12 a Gospod, na{ Stvoriteq, govori suprotno. Ako, dakle, u na{em `ivotu budemo stremili da se svake sekunde trudimo da ispuwavamo zapovest Bo`iju, i ako budemo u na{im molitvama govorili: “Udostoj nas, Gospode, da dan ovaj, ve~e ovo i no} ovu bez greha pro`ivimo”, tada }e ovo “bez greha” omogu}iti Duhu Svetome da do|e u nas i da nam otkrije svako znawe o Bogu kakav On jeste. Odakle Jovanu Bogoslovu to da Bog jeste Qubav13, da Bog jeste Svetlost i da u Wemu nema tame?14 On nije imao nikakvu akademsku bogoslovsku diplomu. Ali, on je izgovorio ove re~i i te re~i predstavqaju osnovne dogmate na{ega `ivota. Govorim o ovome zato {to }u ubrzo umreti na potpuno prirodni na~in. Ne znam kako sam uop{te `iv do sada: ve} nekoliko puta sam bio na ivici smrti. Me|utim `elim da budete, zaista, ~vrsti [u veri] i da se ne kolebate kada se susretnete sa krasnore~ivo{}u brojnih doktora bogoslovqa koji dokazuju sve {to `ele, sa velikim jezi~kim ume}em. Sada ne mogu da se setim gde sam i kada sam ~uo za jedan takav slu~aj. Jedan profesor bogoslovqa na Akademiji je pred svojim slu{aocima–studentima, na genijalan na~in, predstavio dogmat o Svetoj Trojici, a zatim je sve to sru{io jednom jedinom re~enicom: “Ko `eli da veruje, neka veruje!”. Time je on uni{tio sopstvenu re~.

Arhimandrit Sofronije

10. Uporediti; Ps. 50, 7. 11. Mt. 24, 9. 12. Videti: 1. Mojs. 3, 5. 13. 1. Jn. 4, 8. 14. 1. Jn. 1, 15.

Pred nama stoji pitawe: na koji na~in mo`emo da se spasimo? Kao odgovor }u navesti re~i na{eg bla`enog oca Siluana: “Blagodarim Ti, Gospode i Sazdatequ moj, {to si milostivo smirio du{u moju i otkrio mi put kojim su i{li Sveti Tvoji. Ti voli{ one koji pla~u i putem pla~a su svi Sveti i{li k Tebi. Daj i meni, milostivi Gospode, da idem k Tebi putem Svetih Tvojih, putem smirenoga pla~a, koji si mi pokazao”.15 U ~emu je izopa~enost savremenoga dru{tva? Pogledajte kuda vode sve te {kole! ^im ~ovek do|e do visokih akademskih zvawa, on sa visine, ta~nije sa prezirom i nepo{tovawem gleda sve one koji su ispod wega. Svaki ~ovek, koji se rodio u ovom svetu, gordi se i zbog najmaweg svog preimu}stva na nau~nom planu. I iz te gordosti se ra|a sklonost ka pokoravawu slabijih. I tako ~itava istorija ~oveka dolazi do ishodâ, zaista, ko{marnih. Uzmite na{u epohu. Tehni~ka otkri}a bi, bar kako se to ~ini, trebalo da u~ine ~oveka sre}nijim, da zadovoqe ~ovekovu `equ da sazna sve, da ovlada zakonima prirode. Ali, nikada ranije nije bilo toliko mnogo samoubistava kao danas! I nijedna politi~ka strategija nije dovela do dru{tvenoga poretka koji bi uspeo da spre~i porobqavawe qudi od strane onih koji raspola`u sredstvima za ~iwewe nasiqa. A {ta nam je Gospod pokazao? – “Ko ho}e da se spasi i da do|e Ocu, neka ide za Mnom”.16 I {ta je On u~inio? – On se obna`io od Svoje svemo}i i odenuo se u oblik bitovawa (upravo “bitovawa”, a ne “Bitija”), koji je Sâm stvorio.17 On je pro{ao kroz samoispra`wewe do kraja, koje mi ne mo`emo da dostignemo, i predao je Sebe da bude ubijen i razapet. I zbog toga je dobio Ime koje je iznad svakog drugog imena u zemaqskoj isto-

119
BESEDA 12

Duhovne besede

15. Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 197. 16. Uporediti: Jn. 14, 6. 17. Otac Sofronije se ovde koristi filosofskom terminologijom preuzetom iz dijalektike ontologije. “Bitovawe” predstavqa dijalekti~ku sintezu dva pojma: “Bitija” – kao teze, i “Nebitija” – kao antiteze.

120
DUHOVNE BESEDE I

riji i na Nebesima.18 I On nam je predlo`io taj put.19 Mi, Hri{}ani, ispovedamo Hrista kao “jednorodnoga” od Oca, onako kako i ka`e Hristos20: mi Ga ne upore|ujemo ni sa jednim u~iteqem qudskim, kao {to su Buda, Muhamed pa, ~ak, ni Mojsej. Hristos po Svome Ro|ewu nije ~ove~anski sin, On je po Svome snisho|ewu i Vaplo}ewu postao “Sin ^ove~iji”21, ostaju}i po Su{tini Tvorac svega postoje}eg. U Simvolu Vere se ka`e: “Kroz Koga sve postade”. I u prologu Evangelija po Jovanu je re~eno: Sve kroz Wega postade, i bez Wega ni{ta ne postade {to je postalo.22 I, gle, On se obna`io od svega toga i predao Sebe na raspe}e. Otuda dolazi zakon koga moramo da se se}amo u svakome trenutku: ako predamo drugima svoj `ivot, od wih }emo zauzvrat primiti klevetu, gowewe, siroma{tvo, odbacivawe pa, ~ak, i smrt. Mi qudima dajemo svoj `ivot, a qudi nam uzvra}aju time {to nam tovare svoju smrt. I to je na{ put. Gospod o tome ka`e: Ono {to je veliko pred qudima, gadost je pred Bogom.23 Kako da se preporodimo i da sve “ono {to je veliko pred qudima” po~nemo da smatramo za “gadost pred Bogom”? Kako postati ~ovek koji nije rob ni gordosti, ni sujete, ni nosilac `eqe da gazi brata svoga? Kroz qubav Hristovu koja je raspeta u ovome svetu! I zbog tog puta nas i mrzi svet, jer to nije put “ovoga sveta”. U na{oj epohi te`e je spasiti se nego ranije. Ranije su svedo~anstva Boga Koji tvori velika ~udesa bila svakodnevna pojava. Kako je Petar, prosti ribar bez obrazovawa, odjednom postao u~iteq roda qudskog? Gospod mu je dao vlast da svojom molitvom vaskrsava, ~ak, i mrtve. Postoji proro{tvo Svetih Otaca iz ~etvrtoga veka o tome da }e, u posledwa vremena, Bog sakriti ta svedo~anstva od qudi, od vernih Svojih. Oni ne}e tvoriti ~udesa i ose}a}e se kao da ih je Bog napustio, kao da su

Arhimandrit Sofronije

18. Videti: Filipq. 2, 7–9. 19. Uporediti: Jn. 14, 6. 20. Videti: Jn. 1, 18. 21. Videti: Mt. 11, 19. 22. Jn. 1, 3. 23. Lk. 16, 15.

u stawu ispra`wewa [kenosisa].24 I to je jedini istiniti put – kako pi{e Prepodobni Siluan – put suza.25 Najva`nija borba jeste borba protiv strasti gordosti. Svi koji ho}e da vladaju nad [drugim] qudima – gre{e: oni ne poimaju da je vlast data od Boga. Sâm Bog ne `eli da vlada nad ~ovekom, o~ekuju}i da se ~ovek – u slobodi svoje qubavi prema Bogu – projavi kao bog. U ~emu je, dakle, zadatak moje dana{we re~i? Gre{i svako ko, na osnovu mojih re~i, zakqu~i da sam protiv bogoslovske nauke. Mi i sada govorimo, u su{tini, o “bogoslovqu”. I svako drugo poimawe, koje mo`emo da zadobijemo kroz bogoslovsku nauku, ulazi u sastav na{e molitve. Tada }e na{e bogoslovqe postati sadr`aj na{e molitve. A kada dostignemo takvo stawe (to jest kada bogoslovqe postane sadr`aj na{e molitve), sledi novo i mnogo uzvi{enije stawe – bogoslovqe kao stawe na{ega duha koji neprestano `ivi u Bogu i u Duhu Svetome. Molim se Bogu da se u vama utvrdi upravo takvo stawe. I to je na{a “gnoseologija”...26 To je put ka istinitom poznawu istinitoga Boga. Svaka re~ koju izgovara Jovan Bogoslov u Evangeliju za nas postaje dogmat. On govori kao da pri~a, ali sve wegovo u~ewe u potpunosti ima karakter odre|enoga i nesumwivoga znawa. On se ne spori ni sa kim, ali “saop{tava” tvrdwe koje mi danas ispovedamo o Gospodu Isusu Hristu: U po~etku be{e Logos, i Logos be{e u Boga, i Logos be{e Bog... Sve kroz Wega postade, i bez Wega ni{ta ne postade {to je postalo.27 Zato, na{e Hri{}anstvo nikada ne sme da se me{a ni sa kakvim drugim u~ewem, postoje}im u svetu: za nas postoji samo Evangelije. Gospod nije odbacio Stari Zavet. On je do{ao da ispuni otkrivewe koje je bilo dato Mojseju: Ja Jesam Su{ti.28 A tu

121
BESEDA 12

Duhovne besede

24. Videti: Prep. Varsanufije i Jovan, Rukovodstvo za duhovni `ivot, Moskva, 1995, str. 495. 25. Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 197. 26. Na jelinskom: “nauka o poznawu”. 27. Jn. 1. 1–3. 28. 2. Mojs. 3, 14.

122
DUHOVNE BESEDE I

je i Pad ~ovekov – drugi moment Staroga Zaveta, koji je Gospod imao u vidu. Gospod je do{ao i zapo~eo Svoju misiju spasewa ~oveka propove|u: “Pokajte se!29 Eto, u~iniste prestup na koji sa vas upozorio. Jedoste plodove drveta za koje sam vam zapovedio da ih ne jedete!”.30 [ta je to “drvo poznawa Dobra i Zla”, ~iji su plod oni [Adam i Eva] jeli? Biblijsko “poznawe” je analogno pojmu “op{tewa u bitiju” i, kao takvo, bitijnoga je karaktera. To zna~i da su praroditeqi pojeli plod i po~inili zlo na stvaran na~in. Otuda Pad i odvajawe od Boga. Otuda, tokom svekolike mnogohiqadugodi{we istorije roda qudskog, svi ti ko{mari i u`asi koje gledamo svakoga dana. To je posledica [Pada]. I mi danas mo`emo jasno da vidimo da }e svet neizbe`no umreti. Mi, dakle, moramo da do|emo do stawa kada ~ovek po~iwe da “vidi Boga kakav On jeste”, ne kroz “nau~no” saznawe bogoslovskih disciplina, ve} kroz sveti `ivot bez greha. I molim se da poslu{ate re~ Starca Siluana: put Svetih jeste put pla~a qubavi. Gde je qubav, tamo je i pla~. A gde nema qubavi, tamo nema ni pla~a: ~ak i u velikim stradawima i mukama, na primer, u vremenu rata, kada smo bili svedoci svakovrsnih i`ivqavawa [pobednika] nad pobe|enima, kada je sadizam postao svakodnevna pojava u ~itavom svetu, i tamo – nema pla~a. ^uo sam, ~ak, i za ovakav na~in borbe: da bi se prevladala i`ivqavawa pobednika, neophodno je mrzeti pobednike svim svojim bi}em. Ta mr`wa umawuje bol, i tada pobednik, navodno, pobe|enome ne mo`e ni{ta. A Gospod govori: Volite neprijateqe svoje.32 Od takve qubavi ra|a se pla~ za gre{nike, za mu~iteqe koji nisu poznali put ka Spasewu i ka `ivotu istinitome po obrazu Bo`ijem.

Arhimandrit Sofronije

29. Mt. 4, 17. 30. Uporediti: 1. Mojs. 3, 17. 31. 1. Jn. 3, 2. 32. Mt. 5, 44.

13

BOGOPOZNAWE KROZ UPODOBQEWE HRISTU U WEGOVOM SVE^OVE[TVU1

Akademsko obrazovawe i vera. Opit Hrista kao osnova `ivota Prepodobnog Siluana. [ta zna~i biti “obraz Bo`iji”. Hristos kao ideal ~ovekov. O istinitom bogoslovqu. “Ne ~initi greh” – kao put ka Bogoprijem~ivosti po primeru Prepodobnog Siluana. Bratstvo kao put ka `ivotu u Bogu i Bogom. Upodobqavawe Hristu u Wegovom univerzalizmu. Rezultati nau~noga bogoslovqa. O ekumenizmu kao `ivotu bez svesti o grehu. Savremeno bogoslovqe – autour du pot [okolo–naokolo]. “O~e na{“ je istinska patrologija.

123
BESEDA 13

Duhovne besede

Neko mi re~e da }e danas na razgovor do}i na{i gosti, draga nam bra}a i sestre u Hristu. Mnogi od dana{wih gostiju znaju ruski jezik. I meni li~no je, od kada sam oslabio od velike starosti, ipak najlak{e da govorim na ruskom. Moram da upozorim goste da na{ razgovor, po obi~aju, traje dugo. A i to {to budete ~uli, bi}e tek kao neki ise~ak, odlomak iz novina, mali deo, ili neka stranica [istrgnuta] iz kwige. No, ja, ipak, moram da govorim mojoj bra}i i mojim sestrama, koji su nedavno do{li. Zbog ~ega se, dakle, brinem za moju bra}u i sestre, moje drage u Hristu? Brinem se za to da oni, `ive}i u ovom svetu, ne postanu `rtve nikakvog zastrawewa koje ometa put na{ega spasewa u Bogu. U drevna vremena vera u Hrista je bila op{tera-

1. Br. V–35 (13. maj 1991.), po numeraciji MTI.

124
DUHOVNE BESEDE I

sprostrawena, i de~ica su se od najmla|ih godina u~ila da se mole Bogu i `ivela su Bogom. Ranije je bilo mogu}e dr`ati ovakav “poredak”: ~ovek je i{ao u {kolu gde se predavalo nau~no bogoslovqe, za to ve} pripremqen ne samo verom u Isusa Hrista, ve} i qubavqu prema Wemu. Qudi, poput Sv. Jovana Kron{tadskog, zavr{avali su Akademiju, ne gube}i veru, puni opita blagodati koja im je bila data jo{ u detiwstvu. U na{e vreme, pak, vaspitawe dece je vrlo te{ka stvar. Na{e {kole su postale zavisne od logike qudskih i zemaqskih interesa. Roditeqi su izgubili veru i zato wihova deca dolaze u {kolu i u~e bogoslovqe kao {to se u~i svaki drugi predmet – hemija, fizika, geografija, lingvistika i tome sli~no. I to nanosi stra{nu {tetu, zato {to se deca navikavaju da Boga do`ivqavaju logi~ki. A oni kojima je poznato dihawe Duha Svetoga, shvataju da je Aristotelova logika nepogodna za bogoslovqe, da stvarnost koja nam se otkriva zahteva da se udaqimo od formalne logike i da pre|emo na logiku kategorija samoga Bitija koje nam Bog otkriva Svojim dolaskom. Do ovog zastrawewa danas dolazi zbog toga {to qudi nisu pripremqeni od svoje mladosti (a ja bih rekao, i od “od utrobe matere svoje”) da opituju Boga. Kako oni, ro|eni od tela, shvataju ono {to im se predaje u bogoslovskim {kolama? U vidu apstraktnih pojmova o Bogu: “okolo–naokolo”. Odatle proizlazi da je najpogodniji metod ovaj – u po~etku opitovati `ivot u Bogu, onakav kakav se on predaje u manastiru.... Zato }u, dragocena moja bra}o i sestre, ponovo govoriti o istom: najuzvi{enije Bogoslovqe o ipostasnom na~elu u Bitiju Bo`anskom i u bitiju ~ove~anskom ostaje na{a osnovna tema. I na{a pa`wa se, pritom, usredsre|uje na pitawe: koji put vodi k poznawu Boga u Wegovom li~nosnom, ipostasnom Bitiju? Za{to nam je tako dragocen Prepodobni Siluan kao na{ veliki duhovni otac? Nama je data privilegija, ve}a od bilo koje privilegije koju su ikada imali qudi posle gubitka velike blagodati prvih vekova [Hri{}anstva]: taj, gotovo sasvim nepismeni ~ovek je, napustiv{i vojnu kasarnu, do{ao na Svetu

Arhimandrit Sofronije

Goru i, na samom po~etku, bio udostojen da vidi @ivoga Gospoda. Ali, pre tog vi|ewa, on je pro`iveo jedan sat u jasnom poznawu ve~ne propasti. To stawe [je iskusio]! Sâm on se bojao o tome, ~ak, i da govori – tako je to stawe te{ko! I kada je pao u o~ajawe, po{ao je u crkvu pri manastirskom mlinu gde je radio. I samo {to je izgovorio molitvu: “Gospode, Isuse Hriste, Sine Bo`iji”, ugledao je @ivoga Hrista.2 Vi|ewe je potrajalo samo trenutak, bez re~i, ali je ~itav wegov `ivot, posle toga bio pro`et onim o ~emu `elimo [sada] da bogoslovstvujemo. Otkrivewe o Bogu nam govori o tome da je, posle Stvarawa Kozmosa, sa svim ve{tastvenim i `ivim svetom, Bog rekao: Hajde da stvorimo ~oveka po obrazu Na{em i po podobiju.3 Prema tome, obraz [Bo`iji] `ivi u nama od samoga ro|ewa na{eg. Ali, {ta zna~i ono – “po podobiju”? “Po podobiju” jeste na{ ciq. I kakvo je to “podobije” [upodobqenost]: tek delimi~no ili je, pak, to podobije – duboko, veliko i ve~no? Naravno, istinito je ovo drugo. ^ovek, u jedinstvu `ivqewa sa Bogom, treba da postane bog. Sadr`aj izraza “po podobiju” jeste tema na{eg najkrajweg i najva`nijeg Bogoslovqa, koje su qudi izgubili: kako u svetu [treba da] `ivi ostvareni obraz Bo`iji, kako [treba da] reaguje takva ipostas koja je po obrazu Ipostasi Vaplo}enoga Logosa Bo`ijeg, gde [treba da] obitava um takvoga ~oveka, i dawu i no}u, ma {ta on ~inio? Kako dosti}i i poznati taj sadr`aj upodobqenosti Bogu? Upodobquju}i se Bogu do istovetnosti, mi zadobijamo ve~ni `ivot. Ve~ni `ivot u Bogu – to jeste Sami Bog.4 Wegov `ivot postaje na{ `ivot. Gospod se otkrio Mojseju kao: Ja Jesam Su{ti [Onaj Koji Jesam, Bituju}i].5 Smisao ovoga otkrivewa je u tome da Bitije jeste jedino Bog Koji nam se otkriva: ovo Bitije je bitovalo i pre pojave kozmi~koga `ivota koji je stvoren od

125
BESEDA 13

Duhovne besede

2. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 13. 3. 1. Mojs. 1, 26. 4. Uporediti: Jn. 14, 6. 5. 2. Mojs. 3, 17.

126
DUHOVNE BESEDE I

strane ve~noga, bespo~etnoga Boga. I, naravno, nas prirodno obuzima u`as: kako mi, koji smo stvoreni “iz ni~ega”, koji smo podlo`ni svakoj bolesti, mo`emo da zaimamo ve~ni i bespo~etni `ivot Bo`anstva i da postanemo nositeqi istoga? Ovo se ne mo`e proveriti nikakvom ~ove~anskom logikom. Me|utim, mi smo u Hristu dobili upravo ovo otkrivewe i mi naslu}ujemo kakvu je preve~nu ideju o ~oveku imao Bog, kada je rekao: “Hajde da stvorimo ~oveka po obrazu Na{em i po podobiju”.6 Nama Hri{}anima, Vaplo}eni Sin Bo`iji daje Otkrivewe o preve~noj ideji Boga o ~oveku. Razdaqina koja nas, koji smo ro|eni u grehu, deli od Boga Svetoga i Bespo~etnoga, neizmerivo je velika, ~ak, i za astronome koji se bave kosmi~kim bitijem sa svim wegovim nezamislivim rastojawima. Kako da “presko~imo” tu prepreku? Ako se ra|amo u vremenu, onda je prirodno i logi~no da moramo i da umremo. Ali, Gospod ka`e: “@elim da tamo gde sam Ja, bude i sluga Moj”.7 A On Sâm jeste Bespo~etni Bog, i du{a bi `elela da govori samo o tom na~elu li~nosti, ipostasi u Boga, i da se na{e srce i um naslado{}uju tim vi|ewem Otkrivewa. No, sada }emo najpre da obratimo pa`wu na pitawe: kako dosti}i to na~elo? To je logi~ki nemogu}e: matemati~ki um govori da ma koliko nekom broju budemo dodavali nula, on, ipak, ne}e postati ni bespo~etan, niti beskona~an. A mi ka`emo da treba da “prekora~imo” ovu prepreku i da smo stvoreni da bismo u sebi nosili ve~nog Boga. Prema tome, iz ovog programa najvi{ega bogoslovqa mi prelazimo u na{ prakti~ki `ivot. [ta treba da ~inimo svakoga dana da bismo se pribli`ili tom ciqu – beskona~nom, Bo`anskom `ivotu? Od ~ega treba da zapo~nemo na{ mona{ki `ivot? Od toga da svakoga dana na{a prva briga bude da ne ~inimo greh. Kroz tu podvi`ni~ku borbu – “ne ~initi greh” – o~i{}uje se na{ um i srce i svekoliko na{e bi}e od mraka greha. I

Arhimandrit Sofronije

6. 1. Mojs. 1, 26. 7. Uporediti: Jn. 12, 26; 17, 24.

~ovek postaje sposoban za neposredno primawe onoga {to dolazi od Boga. Za{to, opet, navodim na{ omiqeni primer – Siluana? Zato {to je on primio najuzvi{enije bogoslovsko stawe (ne kao obrazovawe, ve} kao stawe), i to u jednome trenutku. Kako da, poput Siluana, postanemo prijem~ivi za ono {to ishodi od Duha Svetoga kao poznawe o Bogu istinitom? Moramo da se ~uvamo svake negativne misli o na{em bli`wem u malom krugu qudi manastirskog bratstva... Svaki ~ovek sve prihvata na razli~it na~in, i ako svakome [od sabra}e] otvorimo srce u na{oj postojanoj molitvi, mo}i }emo da “prihvatimo” tih dvadesetak qudi, da bismo tako mogli da `ivimo sa wima kao sa bra}om i sestrama. Ako je, pak, svako od nas predstavnik izvesne mnogomilionske grupe sli~nih karaktera u rodu qudskom (od nekoliko milijardi qudi), to zna~i da }emo tada ve} mo}i da `ivimo i sa svim tim milionima qudi. [ta zna~i `iveti sa wima? [To zna~i] nositi ih u svojoj molitvi kao, za nas, dragocena bi}a. I to dovodi do toga da se na{e saznawe prepora|a kroz op{tewe sa Hristom Koji je Bog Bespo~etni i Bog Ipostasni, i Ovaj Li~nosni Bog predaje nam Svoj @ivot. Koristim ovakav pojam “bogoslovqa”: Prepodobni Siluan je postao bogoslov ne u {kolskom smislu te re~i, to jest tako {to je stekao diplomu bogoslovije, Akademije ili ne~eg tome sli~nog – ne! – ve} u smislu bogoslovqa kada ono jeste stawe ~oveka koji `ivi Bogom i u Bogu. I Bog tada dejstvuje u nama, i ~ovek `ivi u Bogu. Mi mo`emo da do`ivimo to bogoslovqe–stawe, kada ~itamo Evangelije po Jovanu. Kakvo je to prirodno stawe kojim se ~ovek upodobquje Bogu–Hristu? Krst je simvol na{e vere, zato {to je Hristos, ushode}i na Golgotu, da bi, iz qubavi prema svetu, bio raspet zbog greha sveta, nosio u sebi ne jevrejski rod (kako bi to hteli Jevreji), niti Rimqane, niti Jeline, niti Skite, ve} sveceli rod qudski. I rod qudski se, zato, naziva “celi Adam”: Hristos je nosio celoga Adama. I molitva za celoga Adama, koja je bila data Siluanu u vi|ewu Hrista, bila je ovakva: “Gospode, daj da Te ceo svet pozna Duhom Svetim”. Sre}u}i se, svakoga trenutka, sa nedostacima qudskim, on je smatrao da je celi rod qudski na smrt

127
BESEDA 13

Duhovne besede

128
DUHOVNE BESEDE I

oboleo od one bolesti koju je Apostol Pavle nazvao “zakonom greha”.8 I Siluan je – svaki put, kada se susretao sa [qudskim] prestupima, sumwama, gowewima, razvratom ili sa bilo ~im drugim – mislio: “To je zato {to oni nisu poznali Boga Duhom Svetim”. A kada bi poznao Boga Duhom Svetim, rod qudski bi, naravno, po~eo da `ivi druga~ijim `ivotom. I to bi bilo neopisiva harmonija ve~ne qubavi. Ta “nauka”, dakle, zapo~iwe od onoga {to je vrlo jednostavno: od trpeqivoga odnosa prema svakome ~oveku. Iskustvo je pokazalo da je, ~ak, i u braku, gde postoji najdubqa qudska qubav, nemogu}e izbe}i sukobe. A sukoba nema u Bo`anskome Bitiju. Kada, dakle, budem oti{ao od vas, molim vas, spasavajte se od ovoga zastrawewa – od akademskih diploma. Jednom prilikom sam sreo ovde na manastirskom putu ~oveka koji je rekao da je stekao zvawe doktora bogoslovqa. I ja sam mu odgovorio: “[ta da se radi, to se ceni vi{e od svetosti u na{em pomra~enom svetu”. A do ~ega su nas dovele sve te [bogoslovske] {kole? Da se proizvode {ablonizovana bi}a koja govore o onome {to nikada nisu do`ivela. Otkuda takva tama u na{oj Crkvi? Otkuda ti raskoli? Ve} sam vam [o ovome] nejednom govorio, ali Duh me podsti~e da to ponavqam. Pre nego {to odem od vas – a kraj moga `ivota je, naravno, blizu – `eleo bih da se izbavite od zastrawewa od koga strada savremeni svet na planu bogoslovqa, da niko od vas ne izmi{qa nikakve neistinite teorije o Bogu, koje su podelile hri{}anski svet. Zamislite, u `enevskom Centru za svetsko objediwewe Crkve ima vi{e od dve stotine doktora bogoslovqa sa razli~itim [bogoslovskim] mwewima! Otkuda to, kada je Bog jedan?! I kako danas postoje [hri{}anske] konfesije koje mrze i gone jedna drugu? Pravoslavqe je, danas, progoweno po ~itavom svetu. A ~ime smo mi izazvali tu mr`wu? Mi se pazimo da “ni

Arhimandrit Sofronije

8. Videti: Rimq. 7, 25.

muvu ne uvredimo”, a mrze nas vi{e nego kriminalce. I to uop{te nije nekakvo uobra`avawe, mi to znamo iz iskustva. Ali, “neka se ne smu}uje srce va{e: verujte u Hrista Boga”9 i `ivite ovaj `ivot. Hristos je rekao: “Kao {to Mene omrznu{e ni za {ta10, tako }e omrznuti i vas Imena Moga radi”.11 Prema tome, nemojte izgubiti to osnovno vi|ewe: [trud za] `ivot bez greha! Ne u~estvujem u ekumenskom pokretu. Ali, moja ideja je bila ovakva: saberite se i rasu|ujte o tome kako da `ivite bez greha. Do|e dve stotine doktora bogoslovqa i svaki govori svoje gluposti, razotrkrivaju}i sopstveno neznawe i neznavenost. Pomenimo samo jednu od takvih zabluda: qudi izu~avaju sve religije i u tom teorijskom znawu o istorijatu svih religija i sadr`aju [religijskih] u~ewa oni vide svoju “univerzalnost”. A Gospod nam ka`e: “Jedan je va{ Otac i jedan U~iteq – Hristos”.12 I taj U~iteq–Hristos nosi u Sebi svekoliku tvar. I}i }emo, dakle, u stopu za Hristom Koji u Svom umu nosi tu tragediju i Koji umire za Svoju veru. U Rusiji su, ~itavih sedamdeset godina, na vlasti bili humanisti marksisti~kog tipa koji su mislili da }e spasiti svet od zablude. Oni su hteli da nasilno iskorene Boga iz qudske svesti. To duhovno ropstvo je potrajalo sedamdeset godina. Praslika tog ropstva bilo je sedamdesetogodi{we vavilonsko ropstvo Jevrejskoga naroda – nosioca prvih na~ela Otkrivewa. Ta sasvim jednostavna molitva: “Gospode, udostoj nas da bez greha pro`ivimo ovaj dan i ovu no}!” jeste istiniti put. Tada }emo pravilno sagledavati nauku: nauka sama po sebi ni u kom slu~aju i nikoga ne spasava, niti daje bitijno poznawe o Bogu, ve} predstavqa iskqu~ivo ono toujorus autour du pot13 – “stalno okolo–naokolo”.

129
BESEDA 13

Duhovne besede

9. Videti: Jn. 14, 1. 10. Videti: Jn. 15, 25. 11. Videti: Mk. 13, 13. 12. Videti: Mt. 23, 8–9. 13. Na fracuskom: “stalno okolo–naokolo”.

130
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Qudi se spore oko sitnica: kada razabere{ oko ~ega se spore, ne mo`e{ da shvati{ kako ti u~eni qudi mogu da budu takve neznalice. Ne}u govoriti o onome {to je, kako mi se ~ini, o~igledno iz Otkrivewa. Kako qudi to ne shvataju? Ali, meni je dragoceno da vi to znate i da se prelestite i da ne zalutate. Vidimo da qudi, koji su duhovno neznaveni i koji `ive protivno duhu Hrista, Raspetoga iz qubavi, ponekad stoje na ~elu crkvenih tokova. U tome i jeste tragedija istorije. Da bi se, dakle, u nama otkrilo istinito poznawe, dr`a}emo se ovoga na~ela: “Udostoj nas, Gospode, da ovaj dan, pro`ivimo bez greha”... Prema tome, “Our Father...” is our true Patrology.14

14. Na engleskom: “O~e na{ je na{a istinita Patrologija”.

14

O ^UVAWU UMA U BOGU1

O sili i dubini smisla svakodnevnih molitava. O Prepodobnom Siluanu: gde je on prebivao umom po Hristovom primeru. Odbacivawe pomisli kroz ~uvawe uma u Bogu. ^ovek je ~udo: “zemqa” koja `ivi i misli Bogom. Ose}awe veze sa Bogom – osnovni ciq na{ega podviga. Od se}awa na Stra{ni Sud do pokajawa kojim se upodobqavamo Hristu. Kako se umom uzdizati k Bogu? O Svetogorcu Serafimu: “^oveka poni`ava iskqu~ivo greh”. O beskrajnom pokajawu. O preporoditeqskoj sili re~i po molitvi. Poslu{nost privodi ka istinitome Bitovawu.

131
BESEDA 14

Duhovne besede

Nejednom sam vam govorio da blagodarim Bogu Koji je produ`io moj `ivot i Koji mi daje radost op{tewa sa vama, iako sam ja, kako sâm sebe ose}am, potpuna razvalina. No, ipak, primoravam se da sa vama razgovaram o putevima ka spasewu. Ma koliko da pro`ivimo na Zemqi, svakoga dana ponavqamo mnoge molitve. Mislim na istoriju Crkve koja ~uva molitve {to nam ih je dao Sâm Gospod Isus Hristos, kao {to je, na primer, “O~e na{“. I sada }emo, opet, da govorimo o na~inima za dostizawe molitve: “O~e na{, Koji si na Nebesima”. Mi smo svakoga dana tako slabi i raslabqeni da nam je te{ko da se podignemo od zemqe. I kako onda mi, raslabqeni, mo`emo da pristupimo Bogu? Kako mi, koji dole na zemqi le`imo, mo`emo od Boga da dobijemo dar ve~noga `ivota? Naravno, mi treba –

1. Br. V–39 (3. jun 1991.), po numeraciji MTI.

132
DUHOVNE BESEDE I

kako veli Apostol Pavle – da budemo “bezumni”2 da bismo poverovali u Otkrivewe o budu}em veku, koje nam je dato kroz Isusa Hrista Duhom Svetim. Simvol na{e vere zavr{ava se ovako: “^ekam (to jest – i{~ekujem “sa trpewem i sa nestrpqewem”) vaskrsewe mrtvih i `ivot budu}ega veka. Amin”. Ponavqajte ovu molitvu i, molim vas, ne dopustite nikome da od nas ukrade stvarni smisao onoga {to izgovaramo u hramu! Kada izgovaramo “O~e na{“ – tu trepetnu re~! – i kada nam dolazi stvarno ~uvstvovawe Wegovoga prisustva, mi se tada ose}amo uistinu tako ni{tavnim, tako malenim! Kada izgovaramo re~i “~ekam vaskrsewe mrtvih”, u tom o~ekivawu jeste `iva sila koja }e nas vaskrsnuti – sila Vere. Tako, pred nama monasima – ma koliko dugo potrajao na{ `ivot – stoji, svakoga dana, jedan isti zadatak. Ako budemo `iveli razumno i svesno pred Licem Bo`ijim, primi}emo stvarno dejstvo Bo`ije – Blagodat. Blagodarim Bogu za to {to me je doveo k nogama bla`enoga oca na{ega Siluana. Se}am se svagda wegovoga `ivota, u kome je bilo vrlo izuzetnih trenutaka i ~asova. Zamislite: kod nepismenoga oca, u siroma{nom ruskom selu, ~etvorogodi{wi de~ak je ~uo re~i u~iteqa koji nije verovao u Boga i upitao oca: “Kako ti mene u~i{ da se molim, a on ka`e da Boga nema?”. Nepismeni de~a~i}, u ubogoj seqa~koj ruskoj porodici, kad – odjednom [u wega] takva misao! I wegov otac, pun mudrosti, odgovorio mu je ovako: “Ne slu{aj tog u~iteqa, on je glup ~ovek (otac je rekao jednostavno: “glupak”), a ja mislio da je on u~en i na~itan ~ovek”. Pro{lo je od tada petnaest godina, i Siluan je, jednom prilikom, ~uo od `ene koja je kuvala za wihovu zadrugu, a koja je odlazila u Sezenovo na grob podvi`nika Jovana Sezenovskog, da je ovaj bio ~ovek svetoga `ivota. I neki od starijih qudi su to potvrdili: “Da, on je bio sveti ~ovek”. I u umu i srcu Siluanovom javila se misao: “Ako je on sveti ~ovek, onda je Bog sa nama!”. I on se, kroz tu naivnu misao, odjednom ispunio blagoda}u...3

Arhimandrit Sofronije

2. Videti: 1. Kor. 3, 18. 3. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 8.

Jednom drugom prilikom, on je sa svojim drugarima po uniformi bio u Peterburgu, u jedoj prestoni~koj kafani, gde je svirala muzika i gde je bilo mnogo qudi. Oni su naru~ili dobru ve~eru sa votkom i veselo su razgovarali. A Siluan je }utao. Tada je jedan od wegovih drugara rekao: “Semjone (kako se tada zvao Siluan), za{to }uti{?”. A Semjon je odgovario: “Mi sada sedimo ovde, slu{amo muziku, pijemo votku, a ja razmi{qam o Svetoj Gori: ve~eras }e se tamo ~itave no}i moliti. Kakav }emo odgovor dati na Stra{nome Sudu mi, a kakav – oni?” A jedan od vojnika tada re~e: “Kakav je ~ovek taj Semjon! Mi se ovde veselimo, pijemo votku, slu{amo muziku, a on je umom na Svetoj Gori i na Stra{nom Sudu”. Ovu pri~u navodim kao nastavak onoga o ~emu smo ve} govorili: kako da raspola`emo sopstvenim umom? Kada ~itamo Evangelije, mi, po re~i Apostola Pavla, moramo da [se trudimo] da mislimo isto i na isti na~in kao {to je mislio i `iveo Sâm Hristos.4 A kako je On `iveo? Uzmimo bilo koji primer. Kada je Hristos, Koji je [pre toga] vaskrsao Lazara, boravio u Vitaniji u domu Marijinom, Martinom i Lazarevom, Marija je skupocenim mirisom pomazala noge Wegove.5 A Juda se ve} bio sablaznio kada je, kod fariseja Simona, Hristos dopustio `eni da Mu celiva noge6 – bio je to stra{an trenutak za Hrista! I u drugoj prilici, kada su `enske du{e i srcâ projavila sli~nu qubav prema Hristu, u~enici su se sablaznili, a Juda odlu~io da Ga izda.7 Ali, o ~emu je Gospod razmi{qao dok je Marija izlivala na Wega taj skupoceni miris: gde je tada bio Wegov um? On je rekao Apostolima: Pomazala je unapred telo Moje za pogreb.8 Sude}i po ovom odgovoru, On je tada razmi{qao o predstoje}im Mu stradawima i o smrti.

133
BESEDA 14

Duhovne besede

4. Videti: Filipq. 2, 5. 5. Videti: Jn. 12, 3. 6. Videti: Lk. 7, 37–50. 7. Videti: Jn. 12, 4; 13, 2. 8. Videti: 14, 8.

134
DUHOVNE BESEDE I

Kada nas spopadnu niske strasne pomisli, moramo da se nau~imo da umom prelazimo u svet Bo`anski, koji nam se otkrio kroz Isusa Hrista Duhom Svetim. Ono {to je neophodno nama monasima jeste da ~uvamo na{ um postojano u Bogu! Tako moramo da `ivimo i tome treba da se nau~imo. Zato je na{ mona{ki `ivot ustrojen na takav na~in da se sve zbiva oko hrama i u hramu, ~ime na{u misao ~uvamo u Bogu. Mi, kao de~ica, stojimo na obali velikoga, beskrajnoga okeana i boja`qivo ulazimo u wega i plivamo kroz plitku priobalnu vodu. Mi i sada `elimo da se pogruzimo u te okeanske vode. Ali, i na obali je voda ista kao i bilo gde na pu~ini. Svaki put kada nas telesne pomisli ili `itejske brige unize do zemqe, pa, ~ak, i do gneva na brata ili sestru – kako tome da se suprotstavimo? Moramo da dr`imo um svoj u Bogu i da se se}amo Stra{noga Suda. Tada }e sveceli na{ `ivot i svaki trenutak wegov prolaziti u sasvim druga~ijem ozra~ju. To razvija u nama odgovornost pred Bogom Koji je stvorio sve – sav ovaj Kozmos, kao i [odgovornost] pred svekolikom tvari Bo`ijom. I u~inak tih malenih, svakodnevnih delawa na{ih bi}e taj da }e Duh Sveti mo}i da se useli u nas. O tome je Prepodobni Isaak Sirijski rekao: “O~isti mesto [u sebi] i Duh Sveti }e do}i i nau~iti te”.9 Tako je Duh Sveti nau~io i takve nepismene seqake kakav je bio otac Starca Siluana i sâm Prepodobni Siluan. Imaju}i takve primere, i mi }emo poku{ati da svakoga dana `ivimo u takvom ozra~ju, i tada }emo primiti ono {to i{temo. Mnogim qudima je te{ko da poveruju u sve ovo. Oni, na neki ~udan na~in, ne shvataju ovo ~udo: ~ovek je uzet od zemqe, a o ~emu samo razmi{qa taj ~ovek – on zaboravqa Zemqu i `ivi duhom u ve~nome Bogu! To ve} jeste ~udo. ^ak i u molitvama i u re~ima Otkrivewa Bo`ijeg govori se o ~oveku: “Od zemqe si uzet i u zemqu }e{ oti}i”.10 I, gle, ta “zemqa” razmi{qa upravo o onome o ~emu danas razgovaramo.

Arhimandrit Sofronije

9. Videti: Prepodobni Isaak Sirijski, Podvi`ni~ko slovo 58, Sergijev Posad, 1893, str. 311. 10. Uporediti: 1. Mojs. 3, 19.

Znate da govorim bez ikakve pripreme, da je sva moja priprema iskqu~ivo u molitvi. Ni sâm ne znam unapred {ta }u vam re}i. Ali, mi imamo jedan osnovni ciq: mi, uprkos svemu, moramo da pobedimo prisustvo smrti u nama. Prema tome, ~ovek koji je uzet od zemqe prima dah od Tvorca i postaje du{a `iva, a potom i – sli~an Vaplo}enome Sinu Bo`ijem: li~nost, ipostas. Molim vas, zaista vas umoqavam, dr`ite se ovoga [ipostasnoga] na~elo. Sada }emo govoriti o tome kako treba da usmerimo na{ um da bi on neprestano obitavao u Bogu. @ivot ~ovekov tada postaje kao da ga je neko malo pridigao u vazduh, a dr`i ga privezanog iznad zemqe. U svakom slu~aju, ja to ose}am na takav na~in. Sâm se podi}i ne mogu, ali neko drugi me podi`e. I ra|a se ovakvo ose}awe: `ivimo kao da smo nekako privezani... Jedan od osnovnih ciqeva na{ega podviga nije apstraktno razmi{qawe o Bogu, ve} postojano ose}awe na{e veze sa Wim. U jednoj od na{ih narednih beseda, ako Bog blagoizvoli, govori}emo o tome kakav u na{em duhu biva u~inak od na{ega se}awa na Stra{ni Sud. Uvi|aju}i u kojoj meri ne ispuwavamo zapovesti Bo`ije, mi se ne usu|ujemo, ~ak, ni da pogledamo ka Nebu. Ali, ne mo`emo ni da odustanemo od toga. Kada razmi{qamo o Stra{nome Sudu, sagledavamo sebe – u kojoj meri smo prizemni, u kojoj meri sve vreme `ivimo na zemaqski na~in: ^ovek je kao trava, kao cvet u poqu, tako cveta.11 Ali, do}i }e nam Duh Sveti i da}e nam ono o ~emu, sa takvom tajnom qubavqu, razmi{qamo svakoga dana i svakoga ~asa. Kroz pokajawe se u nama ra|a naro~ita blagodat: `aqewe zbog svega {to smo u~inili u na{em svakodnevnom `ivotu. Pokajawe mora da bude jedini na{ put ka Bogu. Pokajawe nas prepora|a i upodobquje Samome Hristu. Me|utim, meru Wegovu mi dosti}i ne mo`emo. I, zato, pokajawu na Zemqi nema kraja.12

135
BESEDA 14

Duhovne besede

11. Ps. 102, 15. 12. Videti: Arhimandit Sofornije, Videti Boga kakav On jeste, str. 63.

136
DUHOVNE BESEDE I

Na{ zadatak je, dakle, da usredsre|eno pazimo na sebe i da ne dopustimo da iko zavede na{ um da se bavi i~im drugim osim onim Bitijem koje nam je doneo Gospod Isus Hristos od Oca Svoga. Vidite kako sam onemo}ao od starosti i od bolesti, a to i sâm shvatam. Ali, kada razgovaram sa vama, taj razgovor se ne svodi na krasnore~ivost, niti na to da o bilo ~emu govorim kao pesnik, ne! Na{ `ivot je jednostavan, ali je postojan u Bogu. Sada }u da vam uka`em samo na jedan mali prakti~ki na~in na koji treba umom prelaziti na misao bogougodnu. Kada nam do|e bilo koja pomisao koja ne odgovara evangelskom zakonu, treba da ka`emo: “Gospode, isceli moj um!”. Kada se u na{em srcu javi gnev ili {ta tome sli~no, treba da ka`emo: “Gospode, isceli moje srce!”. To [vremenom] prerasta u pravu borbu i mi, bez re~i, iznutra vapijemo: “Gospode, isceli me celoga... Do|i k meni koji le`im na zemqi, i podigni me od mojih niskih pomisli i strasti, od niskih pokreta srca moga!”. Tako treba da se odvija na{a borba. I ma {ta da radimo, ako budemo voleli Boga, se}awe na Boga }e u nama prebivati neodstupno. Siluan je govorio: “Nikakav rad ne spre~ava nas da volimo Boga”.13 Jedan drugi monah, otac Serafim mi je rekao: “Nijedan rad ne poni`ava ~oveka!”, to jest, ~ak, i ako se radi o prostom poslu kao {to je ~i{}ewe ku}e, kuvawe ka{e, prawe posu|a ili tome sli~no. Nema ni~ega u ovim poslovima {to bi poni`avalo ~oveka. ^oveka poni`ava iskqu~ivo greh. Se}am se jedne pouke tog monaha, oca Serafima. Wegova kelija je bila nedaleko od moje i ja sam ~esto prolazio pored wega. Sretali smo se dosta ~esto. Jednom prilikom je bio bolestan. Video me je i rekao: “Gledam te. Ubrzo }e{ umreti”. Upitao sam:

Arhimandrit Sofronije

13. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 126.

“Koliko ubrzo?” “Pretpostavqam” – odgovorio je on – “da ti je ostalo jo{ dve godine `ivota”. “O~e Serafime” – rekao sam mu – “to zna~i da vi mene ne smatrate monahom?”. “Za{to to ka`e{?”. “Bojim se da me navodite na zabludu, zato {to svaki dan razmi{qam o smrti, a vi mi ka`ete da }u `iveti jo{ dve godine”. Tada mi je on odgovorio: “I da sam ti rekao: ‘jo{ {est godina’, ~ak ni tada nam ne bi bilo dovoqno dana za pokajawe”. Tako je on dostojno odgovorio na moj “prekor”. Bilo bi zanimqivo kazivati o mnogo ~emu {to sam do`iveo na Svetoj Gori. Brinuo sam se samo za jedno: kako da preizmenim svekoliko svoje bi}e, da bih postao istinski Hri{}anin. A da sam bio pisac i da sam zapisivao sve slu~ajeve i razgovore, ~ak i u moje vreme na Svetoj Gori bilo je mogu}e napisati Ota~nik, ni po ~emu mawe vredan od drevnih Ota~nika. Ali, za tim vi{e ne treba `aliti. Desilo mi se slede}e. Ispalo je nekako da sam odre|eno vreme proboravio u `enskom manastiru u Luvenu u Belgiji. Kada sam do{ao tamo, imao sam ~udno ose}awe: nisam mogao ni{ta da probesedim tim monahiwama sa kojima je trebalo da razgovaram. Po mom dolasku, sabralo se mnogo monahiwa, a do{la je, ~ak, i stara igumanija, i svi su od mene o~ekivali besedu. Rekao sam im: “Nemam {ta da vam besedim, nemam nikakvu misao, ali ako `elite da porazgovaramo o bilo ~emu {to je aktualno za va{ `ivot, postavite mi pitawe!”. I jedna monahiwa, koja je bila u~iteqica u {koli, kazala je: “Recite nam re~ o poslu{nosti”. I kada sam po~eo da govorim o poslu{nosti, pro{lo je vi{e od sat vremena, a ja jo{ nisam mogao da zavr{im svoju besedu. Sve one su sedele nepomi~no i slu{ale sa pa`wom. I ja bih, ponekad, `eleo da mi i vi, isto tako, postavite pitawe. Jer, kako je iskustvo pokazalo, kada ~itamo ve} pripremqenu besedu, u woj odjednom i{~ezava `ivot i ona prestaje da dejstvuje. A

137
BESEDA 14

Duhovne besede

138
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

kada se re~ ra|a iz same potrebe `ivota, tada ona u sebi nosi energiju koja zaista mo`e da prepora|a qude. Po~eo sam, dakle, da govorim monahiwama o poslu{nosti: koji su weni plodovi; kako nas poslu{nost, kao mona{ki podvig, uzvodi u tok Bo`ije voqe. I vrhunac samoga podviga jeste kada ~ovek mo`e da ponovi re~i Hristove: “Ja jesam”. Tada nam se daje opit Bitija, opit “bitovawa”, a ne samo “postojawa”. I Bitije, koje ishodi od Samoga Boga, postaje na{ `ivot. Tako mi i vi, pokatkad, pomozite... Molim vas, molite se svaki za svakoga i za sve. I hajde da se svi zajedno molimo za svakoga ~oveka, za svakoga brata...

15

NA[E SPASEWE JE U NA[EM JEDINSTVU1

O ra|awu besede, upu}ene prisutnima. O sjediwewu beskrajno velikoga sa onim najjednostavnijim u na{em `ivotu. Zakon nije propisan za pravednika: treba slu{ati glas Boga. O nesporazumima. Prepodobni Siluan – primer slobode od svakog nadmetawa. Na{e spasewe je u jedinstvu. Od molitve za manastir do molitve za celoga Adama. Sledujte duhovnicima. O te{ko}ama zbog delimi~noga poimawa kod nekih qudi. O ~uvawu op{tega na~ela. O nadslikovnoj molitvi. Te{ko je na}i prave re~i za besedu.

139
BESEDA 15

Duhovne besede

Danas sam vas zamolio da do|ete na na{, unutarmanastirski razgovor. Sada primamo goste na na{a sabrawa, koja su svagda vrlo prisna, kao {to je prisna i zapovest Bo`ija. Sve vreme sam poku{avao da vam objasnim kako se ra|a re~ Bo`ija u srcu ~ovekovom. Taj proces nije tako jednostavan, a istovremeno je i tako jasan i ~ist. Na koji na~in mo`emo da, umesto na{eg ostra{}enog glasa, za~ujemo glas Boga na{ega u srcu na{em? Uprkos svekolikom neizrazivo velikom zadatku koji stoji pred nama, na{ `ivot, ipak, ostaje vrlo jednostavan u svojoj spoqa{woj pojavnosti. Besede}i u prisustvu gostiju, primetio sam slede}e: kada je moja beseda bila upu}ena novoprido{lima, molitva za re~ je, na neki ~udan na~in, ukqu~ivala i wih. A ukqu~iti wih zna~i:

1. Br. V–42 (1. jul 1991.), po numeraciji MTI.

140
DUHOVNE BESEDE I

izmeniti sadr`aj besede. Kada smo sami, slobodnije govorim, bez obzira na nejednake reakcije i stawa qudi koji su ovde prisutni. Me|utim, u datom slu~aju, mi nemamo potpunu slobodu i ne posti`emo jedinstvo re~i, budu}i da se na{a beseda ne mo`e doticati svih nas u istoj meri, jer se svi mi nalazimo na razli~itim stepenima. Ose}am – naro~ito danas, kada na{ manastir izrasta u zna~ajno veliku grupu qudi – da je neophodno da vam opet i iznova ponavqam: sazdavajte ovaj manastir va{om molitvom, ne zaboravqaju}i na veliki ciq spasewa, ~ak i ako u svakodnevnom `ivotu vr{ite najjednostavnije poslove. Ovo beskrajno veliko se, na prirodan na~in, sjediwuje sa onim najjednostavnijim svakodnevnim [poslovima]. Kada je na{ um potpuno usmeren k Bogu i kada nemamo drugoga `ivota osim Boga, tada se osloba|amo od onih spoqa{wih oblika koji se uobi~ajeno nazivaju “kanonom” ili “pravilom”. Pravilo, kao ono {to smo obavezni da ponavqamo godinama i desetle}ima, kako je pokazao opit, naravno, i nadaqe ostaje i neophodno, i ograni~avaju}e. Apostol Pavle jednostavno govori: “zakon nije propisan za pravednika”.2 Ko ho}e da se kre}e Duhom Svetim, taj ne sme da bude svezan i ne mo`e da bude svezan pravilima. O ~emu god da govorim u prisustvu qudi sa strane, svagda dolazim do slede}e misli: da li oni, uop{te, shvataju {ta je to mona{tvo? Ali, pojam mona{tva u svesti qudi, treba to re}i, ni iz daleka ne odgovara istinskoj veli~ini mona{ke kulture. Ta kultura duha jeste na{ podvig. Svi mi moramo da uzrastemo dotle da nepogre{ivo slu{amo glas Gospodwi. Taj podvig zahteva postojanu, danono}nu unutarwu pa`wu. Na taj na~in }e se `ivot, koji je jednostavan po spoqa{wosti, pretvoriti u postojano op{tewe sa Bogom. Oni koji dolaze od spoqa ne mogu da uvide stvarne procese na{ega `ivota. ^ak ni onda kada se mi [monasi] sami sabiramo, mi, ipak, ne dosti`emo

Arhimandrit Sofronije

2. Videti: 1. Tim. 1, 9.

jedinstvo duha: ne zato {to nemamo `eqe, ve} zato {to imamo razli~ito iskustvo. I svako poima stvari u okvirima svoga iskustva. [to se ti~e novoprido{lih, mi u wima prepoznajemo qude koji su nam srodni po duhu. I, naravno, na{ zadatak je da i wih ukqu~imo u na{ `ivot e da bi na{a zajednica postala kao jedan ~ovek. Kada usvojimo tu misao, uklawa se mnogo razli~itih nedoumica. Tada i{~ezava “nadmetawe” i tada svako dobro delo i svaka dobra re~ po~iwu da sazdavaju i osna`uju na{ manastir. I, obrnuto, svaka re~ koja je projava na{e nemo}i i na{ih strasti, a ne Bo`ije voqe, razru{uje na{ manastir. Molim vas, se}ajte se ovoga! Primoravam se i usiqavam se da vam govorim o tome, zato {to, ma kako to ~udno zvu~alo, jo{ uvek ne ose}am da svi postupate onako kako vas molim, to jest ne molite se, jo{ uvek, za sve i za svakoga, i za na{ zajedni~ki `ivot, i za svakoga ~oveka. Kada biste usvojili moju misao, na{ `ivot bi po~eo da te~e sasvim druga~ije. Poku{avam da izna|em re~ kojom bih jasnije objasnio svoju misao. I re}i }u istinu: sada ne nalazim takvu re~. Jer, mi jo{ uvek nismo dostigli do svesti da `ivot op{te`iteqnoga manastira izra`ava idealni oblik ~ovekovoga `ivota na Zemqi. Uzmimo jedan primer iz re~i beskrajno nam dragoga oca na{ega duhovnoga Siluana. On govori da se nekim qudima daje u poslu{awe da budu carevi, drugima – da budu patrijarsi, tre}ima – da ispuwavaju neki drugi, mawe op{ti i specijalizvani posao, a nekima, kona~no, ~ak, da budu jednostavne drvodeqe. On daqe pi{e: “A sve je to neva`no”.3 Vi vidite slobodu ovoga ~oveka od svake zavisti, od svakog nadmetawa, od svakog odbacivawa drugih. Neka bi mi pomogao Bog da objasnim ovu misao. Kada se, kroz va{u molitvu za sve i za svakoga, u vama bude razrasla svest o neophodnosti na{ega jedinstva u Bogu, vi }ete iza}i na put is-

141
BESEDA 15

Duhovne besede

3. Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 144.

142
DUHOVNE BESEDE I

tiniti. Molite se i u keliji, molite se i u vreme na{ih bogoslu`ewa. Neprestano se molite! Poku{ao sam to da napi{em i u svojim kwigama, po~ev{i od prve koja je najva`anija – o Svetom Siluanu. Kada svako isupuwava svoje delo u skladu sa svojim darovima, tada i{~ezava povod za bilo kakvo nadmetawe, ili zavist, ili bilo {ta sli~no ovome. Kada hodimo putem spasewa, svako dobro delo, ma ko da ga u~ini, postaje na{ `ivot. Neka bi mi Gospod pomogao da na|em prave re~i, a vama neka pomogne Gospod da usvojite neka na~ela ove velike [mona{ke] kulture, a, rekao bih, i najve}e od svih kultura koje su poznate ~oveku na Zemqi. Sa zadovoqstvom sam slu{ao re~i jednoga od novih ~lanova na{ega bratstva, koji je rekao: “Zajedni~ki `ivot zahteva od svakoga od nas veliku mudrost”. Mladi ~ovek, mlada du{a, a, eto, shvatio koliko je to zna~ajna stvar! Zamislite, Gospod govori u~enicima Svojim: “Ako budete imali qubav me|u sobom, Moji ste u~enici, i svi }e vas prepoznati da ste takvi, to jest da ste Moji u~enici”.4 Molim vas, zato da shvatite izuzetnu va`nost nadila`ewa egoizma. Sve {to svako od vas u~ini, mora da se ukqu~i u na{ spaseni `ivot. I ako zadobijete tu svest, shvati}ete da `ivot po~iwe da te~e potpuno druga~ijim tokom. Na Zemqi ima vi{e od ~etiri milijarde qudi. A Gospod nam je dao da budemo mala grupa qudi koji su se sabrali kroz jedinstvo na{e vere u Isusa Hrista. I neka taj mali deo roda qudskog, [taj ud] celoga tela roda qudskog bude predmet starawa svakoga od vas: to je moja porodica, to je moj `ivot, i sve ono {to ~inim – ~inim da bih osna`io taj `ivot. Iz jedinstva, i to sna`noga jedinstva me|u nama, rodi}e se veliko spasewe. Molim vas, usvojite taj princip, usvojite to na~elo, usvojite to pravilo! I o sebi rasu|ujte na ovaj na~in: ako `ivimo u maloj grupi qudi, a u nama i daqe ima tragova bilo kakvog pore|ewa sa drugima, takmi~arstva, nadmetawa i tome sli~no, mi jo{ uvek nismo na dobrom putu. Borite se protiv svega {to unosi podelu u na{ `ivot!

Arhimandrit Sofronije

4. Uporediti: Jn. 13, 35.

Svaki ~ovek, uprkos svekolikoj svojoj neponivivoj li~nosnosti, ipak, jeste svojevrsni predstavnik odre|ene klase ili vrste qudi. I kada se, u okvirima manastira, budemo nau~ili jedinstvu, tada }u ja biti blagodaran Bogu, jer }u tada ispuniti svoju du`nost prema vama. Prema tome, ako u molitvi za `ivot na{ega manastira budete dostigli do toga da se na{ `ivot, makar i delimi~no, ali, ipak, saobrazi zapovestima Hristovim, Bog }e nam otvoriti dveri i mi }emo mo}i da u na{e srce primimo neuporedivo vi{e qudi i sa neuporedivo ve}om qubavqu. U ~emu je tegobnost moga polo`aja? Postavio sam sebi nemogu} zadatak – da budem provodnik duha na{ega duhovnoga oca Siluana, a da sâm nisam dostigao do wegovoga stawa. Ali, ja `elim da svi vi dostignete upravo stawe Siluanovo: ne nekakvo intelektualno, puko apstraktno mi{qewe, ve} stvarno stawe na{ega duha. Otuda se, iz te qubavi prema svakome ~lanu na{e porodice, i ra|a `eqa da budemo poslu{ni drugome. Mi ne mo`emo da izbegnemo zakone zajedni~noga `ivota roda qudskog na Zemqi. A jedna od projava tih zakona jeste i to {to se mi, i onda kada se molimo za sve, ipak, u ve}oj meri molimo za one koji imaju ve}u odgovornost, to jest za igumana i za duhovnika. Poku{ajte da u va{oj svesti imate ovakvu misao: “Takvog igumana i takve duhovnike nam je dao Bog”. I u~ite se da im postepeno sledujete, da nas na{a savest ne bi prekorevala ni u ~emu. I tada }e nam Duh Bo`iji dati do znawa da se nalazimo na putu spasewa. Starac Siluan je o tome govorio ovako: “Po~eo sam da ~inim kako me je nau~io Gospod i moj um se o~istio, i Duh je svedo~io spasewe”.5 [ta je naro~ito te{ko u na{em crkvenom `ivotu? To {to, ~esto, qudi koji zauzimaju odgovorne polo`aje nastoje na svom tek delimi~nom poimawu kao na ne~emu {to je, u kona~nom smislu, potpuno i, stoga, odbacuju sve drugo. Apostol Pa-

143
BESEDA 15

Duhovne besede

5. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 176, 179. 6. Videti: 1. Kor. 12, 6 i daqe.

144
DUHOVNE BESEDE I

vle pi{e da me|u qudima postoje razli~ita slu`ewa, ali da sve treba da bude po Bogu i da dovodi do jedinstva i qubavi.6 Svaka pojava podele naru{ava na{ `ivot i onemogu}ava nam spasewe. Ako se molimo Bogu u molitvi za bilo {ta, a ispostavi se da neko drugi – a ne mi! – bude onaj ko je “ostvario” tu molitvu, mi treba da odbacimo svaku pomisao [koja ka`e]: “Za{to to nisam bio ja?”. Bog je usli{io moju molitvu i u~inio delo za koje sam se molio, iako je to ostvario neko drugi. I ako je to delo proslavilo drugoga, ja ne}u zavideti drugome na wegovoj slavi: neka on pobere lovorike za ono {to je u~iweno, a za mene je va`no ostvarewe na{eg zajedni~kog ciqa. A na{ ciq je jedinstvo duha u ve~nom dvigawu qubavi prema Bogu ve~nome, kada vi{e ne bude vremena, saglasno zakletvi Angelovoj u Otkrivewu: I zakle se Angeo da vremena vi{e ne}e biti.7 I tada vi{e ne}e biti nikakvih kolebawa, ve} }e sveceli `ivot – i Bo`iji, i svih qudi – biti moj `ivot, iako sâm tome ni{ta nisam doprineo. Shvatite ovu nijansu: jedna je stvar “da bude po mome”, kako diktira na{a strast ~astoqubqa ili vlastoqubqa, ili pak te`wa ka dominaciji8, a druga je – kada je ~ovek slobodan od te te`we ka dominaciji, i kada, ma ko da u~ini dobro delo, [on ka`e] – “neka je ve~no blagosloveno Ime Boga na{ega!” Mo`da }ete re}i da govorim nejasno i da bi trebalo da uka`em na konrektne slu~ajeve. Ali, ako se usredsredimo [iskqu~ivo] na konkretne slu~ajeve izgubi}emo iz vida samo na~elo `ivota. Kako sam i napisao u kwizi: Starac Siluan, otac na{ duhovni, dr`ao se ovakvoga pravila – budu}i da mu je posle vi|ewa Hrista bilo dato da do`ivi u svome srcu sveceli rod qudski, on je to `eleo da sa~uva za ceo `ivot.9 Tako i mi, uprkos na{im slabostima, uprkos na{em razmi{qawu o samima sebi, moramo da se oslobodimo od svakoga egoizma.. Ne mislim da je

Arhimandrit Sofronije

7. Videti: Otkr. 10, 5–6. 8. Gospodarewe, vlast. 9. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 103.

to mogu}e ostvariti za nekoliko minuta. Potrebno je mnogo i moliti se, i stradati, i `iveti da bi to u{lo u na{e bi}e kao wegovo svojstvo i stawe... Sve vreme poku{avam da govorim, mole}i se Bogu da vam otkrije stvarni sadr`aj moje re~i. Molite se i Bog }e vam otkriti stvarni smisao onoga {to sam rekao. Molite se i trudite se da to usvojite... Ako su tokom molitve prisutne konkretne slike, onda se mi, su{tinski govore}i, jo{ uvek molimo nesavr{eno. Molitva koja je iznad konkretnih slika – delawe je ~istoga uma. Kada pre|emo u druga~iju oblast i kada ve} po~nemo da `ivimo izvan vremena i izvan prostora, to jest nadvremeno i natprostorno, tamo vi{e nema konkretnih slika, ve} postoji iskqu~ivo stawe koje prevashodi svaki oblik. Eto zbog nam ~ega je tako te{ko da govorimo, poku{avaju}i da ono o ~emu govorimo izrazimo re~ju... Molim vas, dakle, molite se neprestano i za one koji dolaze, i za `ive, i uop{te za svekoliko na{e postojawe, ali tako da to ne primete oni koji nam dolaze, to jest bez ikakvog spoqa{weg pokazivawa. I tada }e molitva – od molitve za jednostavne, male i svakdonevne stvari – da uzraste do molitve za celi svet. Molite se i za mene. Trideset godina sam }utao i tek sada, pred odlazak, odlu~io sam da govorim. I neka svako od vas radi sve, kao za svoju porodicu. Otac ili majka porodice nose celu porodicu u svome srcu, svu decu zajedno, sve dru{tvene okolnosti, dok se deca [za to vreme] bezbri`no bave ovim ili onim pojedina~nim stvarima...

145
BESEDA 15

Duhovne besede

16

BOGOPOZNAWE I POSTAWE LI^NOSTI1

146
DUHOVNE BESEDE I

Molitva spasava od pritiska ve{tastva. Tragedija nepoznawa Boga. O duhovnome siroma{tvu. O granicama tvarnih mogu}nosti. Li~nosnost Apsoluta kao osnova bogopodobnosti ~ovekove. O preve~noj zamisli Boga o ~oveku u Hristu. Pitawe ponavqawa molitava. Bogovi|ewe kao ciq mona{tva (Isa. 11, 1–2). Problem li~nosti jo{ uvek nije re{en. Molitva za celoga Adama jeste izraz li~nosti. Mona{tvo i “{kole proroka”. O umawivawu dimenzija Hri{}anstva. O dve vrste smirewa. O ~uvawu nadahnu}a.

Arhimandrit Sofronije

Ponovo mi Gospod, mimo svakoga o~ekivawa, daje radost da budem sa vama. Kakav je na{ `ivot na Zemqi? Sve to ve{tastvo [materija] koje nas okru`uje i koje omogu}ava `ivot, podsti~e nas na to da previ{e pa`we posve}ujemo svemu {to je zemaqsko. I taj neprestani pritisak na{e svakodnevice gu{i um i on postaje sve mawe prijem~iv i za ono {to sami izgovaramo. Stotine i hiqade puta ponavqamo “O~e na{“. Ali, da li mi `ivimo tim saznawem, ili je, pak, na{e saznawe zagu{eno tri~avim strastima? Ili, uzmimo, na primer, re~i molitve “Care Nebeski”. Ovde se radi o Samome Bogu – Duhu Svetome. A kako se na{e srce odnosi prema re~ima: “Care Nebeski, do|i i useli se u nas, i uputi nas u svaku istinu, i spasi du{e na{e”? To je vapaj du{e

1. Br. S–42 (16. septembar 1991.), po numeraciji MTII.

na{e! Ovo ne smemo da zaboravimo nikada: to bi trebalo da bude lajt–motiv na{ega mona{koga `ivota. Mi smo naslednici najve}ega i najdragocenijega Predawa. Oci na{i su nas nau~ili kako da nadilazimo svakodnevne ni{tavnosti: treba da svako na{e zemaqsko delawe, kroz molitvu, pretvaramo u duhovno op{tewe sa Bogom. Ustaju}i od sna, molimo se Bogu: “Podigni me2 silom Tvojom, blagoda}u Duha Svetoga, na delawe duhovno; da ni{ta ne naru{i moje ~uvstvovawe Tebe, Boga moga!”... Po~iwemo da se obla~imo i govorimo: “Gospode, Ti vidi{ da sam obna`en od svakog poznawa Istine Tvoje! Molim Ti se, ne ostavi me obna`enim, ve} me odeni u svetlost poznawa Tvoga, Ti Koji `ivi{ u Svetlosti nepristupnoj!”. Po~iwemo da se umivamo: “Gospode, omij svaku ne~istotu sa celoga tela `ivota moga u ovome svetu”. Omivamo o~i i govorimo: “Daj mi o~i da vidim Carstvo Tvoje, Svetlost Tvoju!”. Otaramo dveri [kelije] i govorimo: “Pokajawa dveri otvori mi, @ivotodav~e. Jutrewuje duh moj k Tebi, Bogu mome!”. I tako sve vreme. U tome je na{e neveliko delawe, ali i kroz to “neveliko delo” mi uspostavqamo neprestano op{tewe sa Bogom Koji je Duh. Tako se postepeno preobra`ava na{a svakodnevica, prepuna truda, iznemoglosti, teskobnosti, uninija, bola, nesporazuma, stradawa. A najte`e od tih stradawa jeste neznawe: “Ne `ivim [Gospode] Svetlo{}u Bo`anstva.. A Ti si mi dao Svetost Tvoga poznawa!”. Nedavno je otac N., ispuwavaju}i svoje duhovni~ko slu`ewe, ~uo od jedne `ene: “@elim da znam {ta `eli Gospod. Do{la sam ovde u manastir da bih to saznala. Ne}u da govorim ni o mom bolu, ni o mojoj slabosti, niti o mojoj snazi. @elim da saznam voqu Bo`iju, i to }e mi biti dovoqno. ^eznem da poznam Boga, ali nalazim se u tami neznawa, i to me ubija”. Svi mi stradamo od tog neznawa. Do|e nam ~ovek bolestan od smrtonosne bolesti, i {ta mi da radimo? Da se molimo! Dolazi do borbe u duhu. Bolest

147
BESEDA 16

Duhovne besede

2. Uporediti: Ps. 40, 11.

148
DUHOVNE BESEDE I

nije samo fiziolo{ka pojava, ve} i duhovno ispitivawe ~oveka. Prema tome, budu}i da smo stvoreni po obrazu i podobiju Bo`ijem, mi u ovom svetu sve vreme stradamo, postaju}i svesni svoje nedostatnosti i svoga neznawa. Pribli`avam se kraju svojih zemaqskih dana – ne znam, kako sam uop{te jo{ uvek `iv – pa, ipak, to stradawe zbog neznawa mu~i i mene! To neznawe me je mu~ilo od samoga po~etka. I smatram da ova pojava ima svoj odjek u re~ima Hristovim: Bla`eni siroma{ni duhom, jer je va{e Carstvo Bo`ije.3 Gospod je jo{ rekao: “Svi koji u Mene verujete, u svetu }ete imati `alost”.4 A jedna od najstra{nijih `alosti, jeste – ne znati voqu Bo`iju. Ali, ako smo ve} do{li u manastir, u tu {kolu ve~noga `ivota, po}i }emo putem Otaca koji su se, tokom ~itavog svog `ivota, zlopatili da bi zadobili siroma{tvo duha. Jer, javqewe Boga u telu nas je postavilo pred @ivoga Apsoluta Boga. Jedna od na{ih nedoumica, kojom se danas bavi mno{tvo umova qudskih, jeste razre{ewe pitawa na{ega nastanka: otkuda ~ovek, koje su wegove mogu}nosti, da li je ludost i}i za Hristom Koji nas priziva da budemo sa Wim u ve~nome Carstvu kao deca Oca Nebeskoga5 i, u tom smislu, kao bra}a Samoga Hrista. Pro{li put smo govorili o ikoni, na kojoj je ikonopisac poku{ao da prika`e onaj trenutak kada je veliki prorok Mojsej dobio Otkrivewe od Boga: Ja Jesam Su{ti [Bituju}i]6 (na gr~kom – 'Eg® e”m“ – #Wn). To je bio odgovor na ~e`wu velikoga Proroka. Na ikoni, koja je ikonopisana kod nas, prikazana je napregnutost Proroka pred tim Otkrivewem. I Gospod na{ Isusu Hristos nije odbacio ovo Otkrivewe, ve} ga je ispunio. Prema tome, {ta je to {to je izuzetno u Sinajskom

Arhimandrit Sofronije

3. Lk. 6, 20. 4. Videti: Jn. 16, 33. 5. Videti: Jn. 11, 52. 6. Videti: 2. Mojs. 3, 14.

Otkrivewu? Onaj Koji je stvorio celi ovaj svet, odjednom ka`e: “To sam Ja”, i predstavqa Se ~oveku, i razgovara sa wim! Ova re~ – “Ja” zna~i da Bog, Koji je Svojom zapove{}u stvorio svecelo kozmi~ko bitije i, potom, ~oveka, jeste Lice [Koje ka`e] – “Ja sam”. I kada ~itamo Bibliju, tu divnu kwigu, vidimo da ono {to se otkriva na wenim prvim stranicima le`i u osnovi svega do pojave Hrista i ispuwewa Otkrivewa. Kada je bio stvoren celi svet, sa `ivotiwama i biqkama, Gospod je rekao: Hajde da stvorimo ~oveka po obrazu Na{em i po podobiju.7 I tu se javqa na{e bogoslovsko pitawe o li~nosti: {ta je to li~nost? Na{i gr~ki Oci su izna{li re~ koja pojam li~nosti istan~ava druga~ijim imenom – “ipostas” (latinski – “substantia”), to jest “osnova svega {to postoji”. A {ta zna~i biti stvoren po obrazu i po podobiju Bo`ijem? Kako mo`emo da postanemo li~nosti–ipostasi, upodobqene Ipostasi Vaplo}enoga Sina O~evog? Moram re}i da je to onaj bogoslovski problem o kome smo govorili ve} mnogo puta... Bog nam se otkrio kao Li~nost: Ja Jesam Su{ti, i On je nas stvorio ne kao {to je stvorio svu ostalu tvar: “Neka bude svetlost... neka bude svod... – i bi svetlost... i bi svod...” itd.8, ve} je ~ovek bio sazdan od ne~ega ve} postoje}ega, i to je bio dovr{etak Stvarawa. Posle Otkrivewa koje je ispunio Isus Hristos Duhom Svetim, mi vi{e ne ~ekamo nikakvo drugo [Otkrivewe]. I mi se pitamo: kako ostvariti ono {to nam je otkrio Bog – “Ako Ti [Gospode] bituje{ kao Li~nost, kao Ipostas, kako ja mogu da se upodobim Tebi?”. Kada nam je ve} data ta re~ Otkrivewa o Li~nosti, mi `elimo da saznamo i wen sadr`aj kako bismo na{ podvig pretvorili u podvig razumni: [treba da znamo] kuda stremimo. Ako ne budemo ~inili tako, odnosno ako budemo davali prednost svakodnevnim brigama o jelu, o ode}i, o toploti, o kelijama, o susretima i tome sli~no – o svemu onome {to nas na Zemqi

149
BESEDA 16

Duhovne besede

7. 1. Mojs. 1, 26. 8. Videti: 1. Mojs. 1, 3 i daqe.

150
DUHOVNE BESEDE I

svakodnevno okru`uje, kako onda da se, kroz svu tu zbrku psihi~kog i fizi~koga `ivota, probijemo do apsolutnoga Duha? Neko }e re}i: “Da, ali ve} ste nam govorili o tome i mi to znamo”. No, jedna je stvar razumeti re~i, a druga stvar – ostvariti ih u sopstvenom podvigu. Ako se napregnuto trudimo da se vratimo Bogu posle pada i da postanemo, uistinu, ve~na deca Oca Nebeskoga, mi }emo se neizbe`no susresti sa tim pitawima. I mi razmi{qamo: “Ako Bog jeste Li~nost, kako se onda Otkrivewe odra`ava u na{em zemaqskom bitiju?”. Govorim “u na{em”, zato {to se na nas, a ne ne ostalu tvar, odnose re~i – “po obrazu i po podobiju”. Kada govorimo o tome kako mo`emo da se upodobimo [Bogu] i gde su granice ~ovekovih mogu}nosti, re}i }u vam, ne bez bola, da je rod qudski isuvi{e nepravedan u odnosu prema Bogu. Sveti Grigorije Bogoslov pi{e: “Mi smo tvar, ali ova tvar je dobila zapovest od Tvorca da postane bog”.9 Ne smemo, ne treba nikada da zaboravimo ovo Bogoprizvawe. Pitamo se: do koje mere se mi mo`emo upodobiti Bogu? I mi odgovor na ovo ne nalazimo u Starom, ve} u Novom Zavetu, u re~ima Svetoga Jovana Bogoslova: upodobi}emo se Wemu, jer }emo Ga videti kakav On jeste.10 O, ~udesan li je taj Jovan! Mladi} koji je i{ao za Hristom i koji je tu Istinu doticao rukama, koji je tu Istinu gledao o~ima!11... I on govori da mi jo{ uvek nismo dostigli to stawe koje nam je zapove|eno, ali da }emo se, kada nam bude bilo dato otkrivewe od Duha Svetoga o tome kakav Bog jeste, upodobiti Bogu... A svi mi `elimo da poznamo kakav On jeste (a ne kakav On nije, ne kao “nepoznatoga Boga”12), i da Ga vidimo, da bismo Mu podra`avali. Prema tome, nama su date te re~i, na{im srcima najdragocenijega, Jovana Bogoslova: upodobi}emo se Wemu. U ~emu }emo se upo-

Arhimandrit Sofronije

9. Videti: Sv. Grigorije Bogoslov, Slovo 43, DELA SV. OCA NA{EG GRIGORIJA BOGOSLOVA, ARHIEPSIKOPA KONSTANTINOPOQSKOGA, Tom 1, Sankt Peterburg, 1912, str. 633. 10. 1. Jn. 3, 2. 11. Videti: 1. Jn. 1, 1. 12. Videti: Del. ap. 17, 23.

dobiti? U na~inu bitovawa, kako i Apostol Pavle govori o Hristu: Koji je budu}i u obli~ju Bo`ijem... uzeo obli~je sluge...13 Shvatate li, dakle, na~elo mona{koga `ivota, kada [znate da] ciq mona{koga `ivota jeste “videti Boga kakav On jeste”?14 Mnogi bogoslovi govore o tome da je nemogu}e da vidimo Boga “kakav On jeste”. Ali, opet, pred vama, ponavqam re~i koje je izgovorio Gospod: Bla`eni ~isti srcem, jer }e Boga videti.15 ^itaju}i radove bogoslova, ~ije su ideje prepune apofatizma, i ~itaju}i ove re~i: bla`eni ~isti srcem, razmi{qam o tome da treba da o~istim svoje srce od svake misli koja Bogu nije ugodna, od svakoga pokreta na{ega srca, koji je protivan zakonu qubavi O~eve. Jer kada se na{e srce bude oslobodilo od svake zle misli, da li }emo tada videti Boga, na na~in bogoslovâ, tj. “kakav On nije”, ili, pak, “kakav On jeste”? Za mene je nesumwivo [da }emo Ga videti] “kakav On jeste”. U protivnom, do{lo bi do apsurda: “Bla`eni ~isti srcem, jer }e videti Boga kakav On nije”. Ispalo bi, onda, da je ~itav svet u zabludi – svi oni koji veruju u to da je Bog stvorio Kozmos. Postoje i drugi, nehri{}anski oblici poimawa Otkrivewa Bo`ijeg. ^ak i u biblijskom Starom Zavetu jo{ uvek postoji izvesna nezrelost i i{~ekivawe ispuwewa tog otkrivewa u svesti Izraiqa.16 Tako se sazdava Bogopoznawe, vrlo postepeno pro`imaju}i svekoliko na{e bi}e, i ~ovek se “ra|a odozgo”17: ne od zemaqskoga tela, ve} odozgo od Boga. I kada Bog ~oveku daruje da prekora~i prag neznawa Boga, Koji je kod Starih Grka bio @gnöstà QeÆ,18 tada zapo~iwe potpuno druga~iji `ivot u svim wegovim projavama, kao kod Proroka Isaije: Ali, izni}i }e {i-

151
BESEDA 16

Duhovne besede

13. Filipq. 2, 6–7. 14. 1. Jn. 3, 2. 15. Mt. 5, 8. 16. Misli se na to da je za Mojseja Lice (gr~ki – pr™swpon to¡ Qeo¡) Boga ostalo skriveno (2. Mojs. 33, 23), zbog ~ega je i bio Izraiqu obe}an “drugi Prorok” kao ispuwewe Otkrivewa (Ponovq. zak. 18, 15–19). 17. Videti: Jn. 3, 3. 18. Na gr~kom: “Nepoznatome Bogu”. Videti: Del. ap. 17, 23.

152
DUHOVNE BESEDE I

bqika iz stabla Jesejeva i izdanak iz korena wegovoga izni}i }e. I na wemu }e po~ivati Duh Gospodwi, Duh premudrosti i razuma, Duh saveta i sile, Duh znawa i straha Gospodwega...19 To zna~i, da }e nam, kada se “upodobimo”20 [Bogu], biti predate sve te projave @ivoga i Li~noga Apsoluta: “Duh mudrosti, Duh qubavi, Duh znawa”. I kada imamo pred sobom takav ciq, zar i{ta drugo mo`e da nas privu~e? Ali, prelazak iz na{eg zemaqskog stawa u stawe “videti Boga kakav On jeste” jeste ono {to [u nama] savr{ava Sâm Bog. On dolazi i daje nam da Ga opitujemo kakav On jeste. Ovde }emo, u vezi sa ovom mi{qu, primetiti da se ~ovek ne upodobquje Bogu do kraja, to jest da ~ovek ne postaje jednosu{tan Bogu. Me|utim, ~oveku se, ipak, predaju sva svojstva Bo`ija, osim na~ina postawa: mi smo stvoreni “iz ni~ega”*. Iako, ako `elimo da budemo sasvim precizni, ne treba govoriti “iz ni~ega”, jer je ~ovek bio sazdan iz ne~ega {to je ve} postojalo.21 I suo~avamo se sa slede}im pitawima: kako pojmiti ~oveka kao “ipostas” po obrazu Ipostasi Vaplo}enoga Sina Bo`ijega, to jest kao “li~nost”? Gde se projavquje ta li~nost? Kako ~ovek mo`e da pre|e iz individualnoga u li~no stawe: u ipostasni oblik bitija? (Oprostite mi, postajem pomalo kao “bezuman” kada govorim o svemu ovome). Do danas odgovor na pitawe hri{}anskog poimawa li~nosti jo{ uvek nije dat u Crkvi u svom dovr{enom obliku. Jo{ uvek se mnogi bogoslovski umovi mu~e nad time kako pojmiti taj ipostasni oblik bitija. Li~no sam se usudio da ka`em da se malo kome na Zemqi daje opit ipostasnoga bitija.22 Jedna od su{tinskih projava ipostasnoga bitija, koja se daje ~oveku, jeste molitva za celoga Adama sa pla~em, sli~nim Pla~u Hristovom u Getsimanskom vrtu. Mi ne

Arhimandrit Sofronije

19. Isa. 11, 1–2. 20. 1. Jn. 3, 2. * Za razliku od Boga Koji je Nestvoreni. 21. Videti: I stvori Gospod Bog ~oveka OD PRAHA ZEMAQSKOGA i udahnu mu u lice DAH `IVOTA (1. Mojs. 2, 7). 22. Videti: Arhimandrit Sofronije, Videti Boga kakav On jeste, str. 190.

mo`emo da dostignemo napregnutost Samoga Isusa Hrista, ali mora da postoji analogija. I zato nam je va`no da znamo, iako u po~etku samo na razumski na~in, koji zadatak stoji pred nama, i {ta zna~i “obo`ewe” ~oveka. Sve vreme nagla{avam postepenost usho|ewa ka tom stawu, ali ta tvrdwa ne iscrpquje sve [o ~emu govorim]. U na{em ocu Siluanu vidimo primer “izokrenutog” poretka. Wemu je bilo dato da do`ivi poznawe ve~ne odvojenosti od Boga. I to poznawe o kome on govori, da je tada “jasno video ve~nu propast”,23 bilo je za wega – opit ada. I Gospod mu se javio bez re~i i bez re~i mu je predao Svoje stawe.24 Nagla{avam opet i iznova da je jedna stvar – intelektualno poimawe te molitve, sli~ne Getsimanskoj, a drugo – javqewe te molitve u nama. [ta je karakteristi~no za to otkrivewe o getsimanskoj molitvi? To {to je Siluan, koji je po na{im obrazovnim merilima bio nepismen ~ovek, po{to mu se javio Hristos, odjednom po~eo da se moli za celi rod qudski sa velikim pla~em. I to ve} nije psiholo{ko stawe intelektualnoga ~oveka, niti filosofska misao, ve} bitijno stawe, ~iwenica bitija. I ono o ~emu mi govorimo kao o na{em krajwem ciqu wemu je bilo dato na taj na~in! Wega je u wegovoj molitvi vodio Duh Sveti. Naravno, on svoju molitvu nije prekidao ni dawu, ni no}u. Ta molitva mu nije davala da spava, i on je spavao, sede}i na stoli~ici bez naslona! ^etiri–pet puta dnevno, on je sedao [na stoli~icu] i pogru`avao se, na dvadesetak minuta do pola ~asa, u stawe sna i, potom, iznova ustajao na molitvu. Mi ne mo`emo da budemo kao on: on je bio div i po fizi~koj snazi. Pored molitve za celoga Adama, za celi rod qudski, u wemu se projavilo jo{ ne{to. On pi{e da mu je, posle prvoga wegovoga pada u telesnu pomisao, duhovnik rekao: “Nikada ne

153
BESEDA 16

Duhovne besede

23. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 188. 24. Isto.

154
DUHOVNE BESEDE I

primaj telesne pomisli!”. I on, tokom ~etredeset i {est godina, svoga mona{tva vi{e nikada nije primio nijednu pomisao! [ta sam sreo u Prepodobnom Siluanu, a {ta je, potom, porazilo moje saznawe? U Starcu nam je dat opit li~nosti i u onome {to pi{e taj otac ve} se projavquje ipostasni lik bitija. Maskal, veliki profesor–teolog Anglikanske crkve, sa ogromnom erudicijom u oblasti dela Otaca – i zapadnih, i isto~nih – u svom ~lanku o Siluanu govori o tome da wegovim zapisima, u kojima se, na tako ubedqiv na~in, govori o neophodnosti qubavi prema neprijateqima, nema ni~eg sli~nog u spisima koje su nam ostavili Oci.25 Mi, dakle, po reakciji li~nosti na neki doga|aj, rasu|ujemo o tome kakva je to li~nost. U datom slu~aju, u svojim kwigama dajem opis te li~nosti, ali, kao i u Evangeliju, tamo je mnogo toga sakriveno od qudi koji ne shvataju. I mi se molimo za poimawe Evangelija: Gospode, udostoj nas da ~ujemo Evangelije Tvoje – to jest, ono {to je skriveno u evangelskim re~ima. Ta li~nost–ipostas, Siluan se sa suzama molio za goniteqe [Crkve] {to je bila, za wega prirodna, reakcija na teku}a gowewa Ruske Crkve, kao i na gowewe Hrista na drugim mestima {irom sveta: “Daj, Gospode, da Te svi ti qudi poznaju Duhom Svetim!”. Eto, to je molitva li~nosti–ipostasi! Mi znamo da je Gospod, kada je rekao: Budite savr{eni kao {to je savr{en Otac va{ Nebeski26, te re~i doveo u vezu sa zapove{}u: A ja vam ka`em – volite neprijateqe svoje.27 Onaj “ko je ve} pre{ao [iz smrti] u `ivot ve~ni”,28 prelazi ve} ovde i sada, i zato su wegove reakcije na doga|aje – druga~ije. [ta me je zadivqavalo kod tog ~oveka – Siluana? Istin-

Arhimandrit Sofronije

25. E. L. Mascal, Archimandrite Sophrony – The Monk of Mount Athos: Staretz Silouan 1866–1938, Religious Studies, Vol. II, No 3, September, Cambridge, 1975, pp. 370–372. 26. Mt. 5, 48. 27. Mt. 5, 44. 28. Videti: Jn. 5, 24.

ska upodobqenost Bogu: on je do`ivqavao stradawe svakoga ~oveka sa kojim je razgovarao ili op{tio. On je, u svim te{ko}ama ovoga `ivota, sastradavao ~oveku. Ali, kada je ostajao nasamo, molio se za celoga Adama. On je smatrao da je nemogu}e “sazdati” spasewe na Zemqi ukoliko svi ne poznaju Boga Duhom Svetim... Oprostite {to govorim na ovakav na~in, ali kada sam se sreo sa wim i kada je on rekao: ”Do|ite kod mene da porazgovaramo”, ja sam pomislio da taj ~ovek, koji je od Boga dobio takve darove, jeste dar svecelome rodu qudskom. U svom bogoslovskom poku{aju da opi{em sliku li~nosti rukovodim se onim {to mi je Bog dao da vidim konkretno u tom ~oveku. To nije nikakva uobraziqa, nipo{to! To su bile bitijne ~iwenice. Kao {to i bogoslovqe Otaca ~esto jeste “kazivawe” o onome {to im je bilo dato da vide ili da opituju. Takvo “kazivawe” imamo u Evangeliju po Jovanu: Jer Bog tako zavole svet, da Sina Svoga Jednorodnoga dade...29 Evangelista govori o tome kao o ~iwenici koja ne podle`e nikakvoj sumwi, niti razmatrawu. I to jeste bogoslovqe kao stawe ~oveka. Kada govorim o Starcu Siluanu, blagodarim Bogu: bez obzira na to {to sam svagda bolovao, Bog je produ`io moj `ivot da bih mogao da razgovaram sa vama. I pre nego {to legnem u svoju “novu postequ”30 u zemqi, koja je ve} pripremqena na nekih dvadesetak metara od moje sada{we posteqe, `elim da vam predam wegovo u~ewe. I kada se budete ispunili tom sve{}u, tada }ete iza}i na istiniti put mona{ki koji jeste najuzvi{enije otkrivewe o na~inu na{ega `ivota za dostizawe spasewa. U tom pogledu, mona{ka {kola stoji iznad svih drugih zemaqskih {kola. Kada se u biblijskom Svetom Pismu govori o “{kolama za proroke”, nije nam jasno kako je bio ustrojen `ivot u tim “{kolama za proroke”.31 U na{em, pak, vremenu, `eleo bih – pre nego {to odem – da poz-

155
BESEDA 16

Duhovne besede

29. Jn. 3, 16. 30. Misli se na grob koji je, po molbi Starca Sofronija, bio pripremqen nedaleko od wegove kelije. 31. Videti: 1. Car. 19, 20.

156
DUHOVNE BESEDE I

nate i pojmite plod javqewa Hrista Siluanu, a to je – molitva za celi svet sa pla~em ve}im nego za samoga sebe... Ima qudi koji isuvi{e sni`avaju meru Hri{}anstva, saobra`avaju}i ga zemaqskim merama. Ali, istinito hri{}ansko saznawe je, naravno, ovakvo: Nebo i zemqa }e pro}i, a re~i Moje ne}e pro}i,32 kako govori Gospod. To je potpuno druga~ija ravan mi{qewa i sagledawa `ivota. [ta je bilo dato Siluanu da vidi? Razliku izme|u podvi`ni~kog poimawa smirewa i Hristovog Smirewa. Podvi`ni~ko poimawe smirewa – “ja sam najgori od sviju”, mi sre}emo i kod Otaca... Ali, o Hristovom Smirewu, koje je svojstveno Samome Bogu kao svojstvo Bo`ije, govori iskqu~ivo Siluan. Nigde nisam sreo sli~no poimawe. “Ali, druga~ije je” – govori on – “neopisivo Smirewe Gospodwe”.33 I kada je umirao, upitao sam ga: “Star~e, da li }ete umreti?”. A on mi je odgovorio ovako: “Jo{ se nisam smirio!”.34 On pi{e: “Tuguje du{a moja za Gospodom!”35– stawe takvoga Smirewa Hristovoga qudsko telo ne mo`e da podnese. Siluan je do`iveo to Hristovo Smirewe, ali ne u punoti. U punoti [ga je do`iveo] – iskqu~ivo u vreme otkrivewa, a da se to stawe produ`ilo, zemaqsko telo to ne bi izdr`alo.36 Ta nova crta u wegovom bogoslovqu je neobi~no uzvi{enoga reda: “Jedno je smirewe ~ovekovo, a drugo – neopisivo Smirewe Hristovo”. “Neopisivo” – za{to? Zato {to je Hristos projavio mnogo toga {to govori o Wegovoj Bo`anskoj apsolutnosti. Ali, qudi su videli samo ono {to je telesno, a um wihov nije poimao {ta se tu, zaista, zbilo. Sâm Gospod je kazao: “Da ne tvorih me|u vama dela koja niko drugi nije tvorio, ne biste greha imali”.37 Ali, budu}i da su nam ta dela objavqena, mi sto-

Arhimandrit Sofronije

32. Mt. 24, 35. 33. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 131. 34. Isto, str. 106. 35. Isto, str. 117. 36. Uporediti: Isto, str. 170.

jimo u istini i poimamo Ko jeste Hristos. Tako sa Hristom biva ~udna stvar: On je i nepojmivi, i On, zajedno sa nama, “ide ruku pod ruku”. I neka bi blagoslov Wegov bio na vama, qubqena moja bra}o i sestre! Pamtite ovo i ne dajte nikome da vam, oduzme to vi|ewe, da se va{ `ivot – koji je neprestano te`ak, ~ak, i do o~ajawa – ne bi za vas pretvorio u duhovnu smrt. Ali, nama je nemogu}e da se do kraja upodobimo Hristu, ~ak i kada bismo spoqa ~inili isto {to i Hristos, a to je zato {to Hristos ima druga~iji oblik poimawa. [ta je `alosno u na{e vreme? To {to su mnogi qudi, koji se nalaze na, qudski govore}i, visokom stepenu kulture, slepi za Hrista i {to ne poznaju Wegovo Bo`anstvo. [tavi{e, {to su qudi u~eniji, to im je te`e da prihvate da Hristos jeste Onaj Koji je rekao: “Neka bude svetlost! I bi svetlost”38, da je On – Onaj “kroz Koga sve postade”, kako govore Sveti Oci u Simvolu vere, i da “kroz Wega sve postade i bez Wega ni{ta ne postade {to je nastalo”.39 Moj osnovni zadatak se sastoji u tome da primite to nadahnu}e koje se nikada ne umawuje. Nas te{ko}e `ivotne mogu potpuno da slome, ali mi moramo da ~uvamo nadahnu}e koje nam je dao Hristos, o kome On govori kao o ogwu.40 Tada }e va{e mona{tvo biti stvarno. A ako budemo samo ~uvali spoqa{we delawe i ustav – to }e, jo{ uvek, biti nedovoqno. I to sasvim nedovoqno...

157
BESEDA 16

Duhovne besede

37. Videti: Jn. 15, 24. 38. 1. Mojs. 1, 3. 39. Jn. 1, 3. 40. Videti: Lk. 12, 49.

17

PUT KA BOGOPOZNAWU1

158
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

O qubavi prema Bogu. Jedino Bog jeste istinito Bitije. O re~ima “bez Mene ne mo`ete ~initi ni{ta”. Na{e starawe je da se ukqu~imo u reku Bo`anskoga @ivota. Bitije je jedno. Pobeda nad prao~evim grehom. Bitijni sadr`aj zapovesti Hristovih. Smrt se pobe|uje kroz samoispra`wewe. Sledovawe Hristu putem stradawa. O primawu Bo`anskih energija. O “zvanima i izabranima” i o predodre|ewu.
Svaki put zapo~iwem razgovor sa vama, izra`avaju}i svoju radost zbog na{ega susreta. ^udni su putevi Bo`iji: nekoliko proteklih dana nalazio sam se u stawu potpune slabosti i mislio sam da se ne}e produ`iti moji dani. Ali, evo, opet sam sa vama i ponovo se radujem na{em razgovoru. Gospod nas je Svojim javqewem postavio pred ono {to On jeste u Svojoj su{tini: On jeste istiniti Bog – Bespo~etni, Beskona~ni. I kada smo udostojeni da poverujemo u Wega, qubav na{a prema Wemu nas postepeno vodi putem Wegovih zapovesti. Vole}i Wega, mi ispuwavamo zapovesti Wegove.2 I kada ispuwavamo zapovesti, mi tada stojimo pred sazrcawem velikoga bezobalnoga okeana. Svi mi, prirodno, `elimo da poznamo na{ega Boga. Drevni Grci su bili podigli oltar “Nepoznatome Bogu”.3 A svi

1. Br. S–4 (30. septembar 1991.), po numeraciji MTII. 2. Videti: Jn. 14, 21. 3. Del. ap. 17, 23.

mi `elimo da poznamo na{ega Boga i da u na{oj veri hodimo kao po sun~evoj svetlosti, kada vidimo ne samo ono {to je blizu, ve} i ono {to je daleko. I ma koliko dugo da `ivimo na Zemqi, vidokrug na{ega sagledawa neprestano se {iri, a na{a qubav prema Onome Koji nas je stvorio se [neprestano] produbquje. Posle Pada `ivimo na{u smrt. U Raju je bilo re~eno: “Ako budete jeli od ploda ovoga drveta, umre}ete!”.4 I ta smrt je u{la u bitije na{eg ~ove~anskog sveta jo{ od prvih dana. I zato, kada se saberemo zajedno i `elimo da govorimo o Bespo~etnome Bogu, zahvata nas dvojno ose}awe: sa jedne strane – [`elimo] da zanemimo, da se pogruzimo u sebe i da u ushi}ewu sazrcavamo ono {to tvori na{ Bog i Otac; a sa druge – pred nama stoji zadatak da sazdavamo na{ ve~ni dom, na{ ve~ni hram. A kako da sazdavamo taj dom? Koji osnov da polo`imo za to zdawe? Bilo kako bilo, mi sami sopstvenim snagama ne mo`emo da se i{~upamo iz tog negativnog iskustva u koje nas je postavio prao~ev greh. Kada po~nemo da volimo Oca na{ega Koji je na Nebesima, kroz Sina, Koga nam je darovao Otac, i Duha Svetoga, tada, zajedno sa tom qubavqu, budu}i da jo{ uvek nismo slobodni od strasti, mi do`ivqavamo i ushi}ewe i stradawe na{e, zato {to je na{e spasewe [jo{ uvek] neverodostojno. U nama “dejstvuje smrt”5 koja je posledica greha. Tokom [svih onih] danâ koje sam proveo stoje}i na rubu smrti moj um je privuklo iskqu~ivo to vi|ewe. Obra}am se, kao i svagda, mojoj dragoj bra}i i sestrama, koji su nam ponovo do{li: na{i razgovori su neophodni za na{e op{tewe ~iji je ciq da zajedno, {to je mogu}e dubqe, do`ivimo dato nam Otkrivewe. Vi ste mladi i tek zapo~iwete `ivot: vi ste qudi druga~ijega reda i imate druga~ije misli od mene. Danas bih `eleo da u|em u va{e stawe da bih razgovarao sa vama

159
BESEDA 17

Duhovne besede

4. Uporediti: 1. Mojs. 2, 17. 5.Uporediti: 2. Kor. 4, 12.

ne o onome {to ja do`ivqavam na samom kraju svoga `ivota, ve} o tome sa ~im se vi susre}ete na svome putu. @eleo bih, zato, da mi bilo ko od vas postavi pitawe sa kojim se wegova du{a suo~ava u ovom trenutku, a koje `eli da razre{i na dobar na~in. I ja bih, onda, odgovaraju}i [na to pitawe], mogao da govorim o onome {to sam i sâm do`iveo tokom svojih, gotovo, sedamdeset godina mona{tva...
(Pitawe oca N.: Kako shvatiti re~i Hristove iz Evangelija po Jovanu: “Bez Mene ne mo`ete ~initi ni{ta”6; i: “Niko ne mo`e do}i k Meni, ako ga ne privu~e Otac Koji Me je poslao”7 – u pogledu slobode ~ovekove i mogu}nosti ~ovekovog samoopredeqewa?)

Arhimandrit Sofronije

160
DUHOVNE BESEDE I

Naravno, to je su{tinsko pitawe sa kojim }emo da se nosimo do kraja na{ega zemaqskoga puta. Za{to je Gospod rekao: “A bez Mene ne mo`ete ~initi ni{ta”? Kada mislimo o bitiju uop{te – i o Bogu, i o tvari – na neki ~udan na~in u nama `ivi intuicija da bitije jeste jedno, a ne mno{tvo razli~itih vrsta bitijâ. I, veruju}i u Boga Koga nam je otkrio Sin O~ev Svojim javqewem i Otac nisposlawem Duha Svoga, mi se pitamo: {ta treba da ~inimo da bismo, uop{te uzev{i, pojmili smisao na{ega dolaska u ovaj svet. “Bitovawe” je re~ koja se danas retko upotrebqava, ali wime se izra`ava pojam egzistencije. Taj pojam je uzet iz hegelovskog sistema mi{qewa: teza, antiteza, sinteza. Bitije ve~no i apsolutno jeste teza, a potpuno nebitije jeste antiteza. Sinteza je prolazna pojava: ~ovek. I mi upotrebqavamo re~ “bitovati”, “bitovawe”. @ive}i u oblasti takvoga “bitovawa”, neprestano se trudimo da se ukqu~imo u reku ve~noga Bo`anskoga @ivota. I ako nema drugoga `ivota, drugoga Bitija osim onoga koje je opisano re~ju Sina Bo`ijega u Wegovome Otkrivewu Mojseju: Ja Jesam Su{ti [Ja Sam Onaj Koji Jesam]8, iako je, jo{ u

6. Jn. 15, 5. 7. Jn. 6, 44.

Starom Zavetu, bilo ukazano na to da Bog jeste jedan i da `ivot jeste jedan, onda ja shvatam re~i Hristove kao re~i Onoga Koji nam je do{ao iz apsolutnoga Bo`anskoga Bitija i Koji je primio na{ oblik bitovawa. I kako, onda, da ispunimo Wegovu zapovest? Mi mo`emo da razmi{qamo [o zapovestima] i, ~ak, da volimo zapovesti zbog wihovoga savr{enstva, a da nam wihov bitijni sadr`aj izmi~e. I budu}i da nema drugoga Boga osim Onoga Koji nam se otkrio – Oca, Sina i Duha Svetoga – re~i Hristove treba shvatiti tako da nam On, Su{ti Bog, daje Svoj `ivot. A ako nam On ne dâ [Svoj `ivot], mi smo onda – budu}i u na{em polo`aju tvari – li{eni mogu}nosti da tvorimo druga~ije bitije koje je iznad stvarnosti. Mi mo`emo da pobedimo smrt koja nas je sna{la iskqu~ivo ako postanemo obitali{te Oca, Sina i Svetoga Duha. A ako Bog nije sa nama, mi smo nemo}ni, mi smo u tami, mi smo u vlasti smrti. Eto za{to, bar kako ja mislim, Hristos govori: Bez Mene ne mo`ete ~initi ni{ta.9 Zato {to nema drugoga `ivota osim onoga o kome se govori u Prologu Evangelija po Jovanu: Sve kroz Wega postade, i bez Wega ni{ta ne postade, {to je nastalo,10 i nema drugoga Boga, drugoga Bitija. Mi ne mo`emo sami sazdati novo bitije, tako da je sav smisao na{ iskqu~ivo u tome da primimo ve~no Bitije od Bespo~etnoga Boga Koji nam se otkrio. Naravno, ja ne mogu da ~inim ni{ta od onoga {to je Bo`ije [da ~ini]. Isti Bo`anski Jovan govori da }emo se, kada budemo videli Boga, upodobiti Wemu, zato {to }emo Ga videti kakav On jeste.11 I ~itav put biva ovakav: moramo da postanemo “sasud Duha Svetoga” i “obitali{te Oca i Sina”12 i, mo`emo dodati, Duha Svetoga. Ovim se nadilazi prolazno postojawe: kada postanemo obitali{te ve~noga Boga Bespo~etnoga, u nas se,

161
BESEDA 17

Duhovne besede

8. 2. Mojs. 3, 14. 9. Jn. 15, 5. 10. Jn. 1, 3. 11. 1. Jn. 3, 2. 12. Uporediti: Jn. 14, 23.

162
DUHOVNE BESEDE I

naravno, zauvek useqavaju Otac i Sin i Duh Sveti. To je ~isto tvrditeqsko [katafati~ko] poimawe evangelskih re~i. Me|utim, sav na{ opit nam je pokazao da mi moramo da pro|emo i kroz negativni opit ispra`wewa [kenosisa], kroz na{ negativni opit smrti. Kada `ivimo hri{}anski, mi opitujemo punotu bespo~etnoga i beskona~noga Bitija, i mi smo, u isto vreme, neprestano u ovom telu koje nas svezuje. I mi ne dosti`emo ni{ta apsolutno, ve} je sve u nama relativno. Gospod, Tvorac na{, Sveta Trojica, dr`ao je Savet Preve~ni: Hajde da stvorimo ~oveka po obrazu Na{em i po podobiju,13 – i mi, Hri{}ani, sazdavamo `ivot na tom Otkrivewu: na{e bitije je ikona Bo`anskoga Bitija. Prvorodni greh je uneo negativni moment u na{ `ivot. I Hrista Koji se javio u ovom svetu, naravno, nije mogao da shvati niko. Kako je `iveo taj ^ovek? On nije hteo da ima nikakvu imovinu na Zemqi: On nije imao dom, niti bilo {ta drugo14... Wegovo javqewe, Ro|ewe Wegovo se zbilo u najubogijim okolnostima.15 I kako u tom javqewu prepoznati apsolutnoga Boga, Tvorca Kozmosa? Hristos govori o tome da kada Otac dejstvuje u nama,16 mi tada po~iwemo da uvi|amo veli~anstvenost Bo`iju u tom [Bo`ijem] ispra`wewu. Da bismo i{li za Hristom17, kako On ka`e, treba zaista da se pripremimo da istrpimo svaku `alost i bolest, svako mogu}e stradawe. Ali, kako ~ovek da izabere to stradawe i tu bolest? Niko ne mo`e sâm da ide za Hristom, zato {to je prvi preduslov ovaj: treba uzeti na ple}a svoja krst svoj. Ali, ko }e da izabere taj stra{ni put stradawa Hristovih? Neophodna je, dakle, izvesna intuicija, darovana svi{e, koja privla~i ~oveka k Hristu. Apostol Pavle je dobro rekao da je Hri{}anin, ako nema vaskrsewa, najnesre}nije bi}e na Zemqi.18 Qudski govore}i, niko

Arhimandrit Sofronije

13. 1. Mojs. 1, 26. 14. Lk. 9, 58. 15. Videti: Lk. 2, 7. 16. Uporediti: Jn. 6, 44. 17. Videti: Jn. 12, 26. 18. Videti: 1. Kor. 15, 13–19.

ne mo`e da pristane da krene za Hristom, ako mu ne bi bilo otkriveno da je [Hristos] – qubqeni Sin O~ev. ^ini mi se da u tom pitawu ima izvesnog kolebawa: ako bez Wega ne mo`emo da ~inimo ni{ta i ako Ga mi molimo da ~ini, a On ne ~ini, kako onda da shvatimo tvrdwu: I{tite i da}e vam se?19 Mi i{temo i vrlo dugo ne dobijamo, ~ak, ni ono najmawe. Prema tome, potencijalno u nama `ivi Sâm Bog i mi dobijamo bitije–`ivot Samoga Boga, tako da su tu i Bog i ~ovek potpuno zajedno. Kada govorimo o Vaplo}ewu Sina Bo`ijeg, pred nama stoji pitawe: kako je bilo mogu}e da se apsolutno Bi}e vaploti u ovo, bolestima sklono, telo? Bog je stvorio na{u prirodu. Hristos se obukao i uzeo na Sebe, u Svoju Ipostas na{u prirodu, sposobnu za stradawe, ali prirodu koju je On Sâm stvorio. Ta priroda nije ne{to tu|e za Wega. U Svome Ro|ewu od Djeve, On je izbegao sve {to ima veze sa grehom. Ako je Sâm On stvorio tu prirodu i ako je mogao da se javi u toj prirodi, biva i obrnuto: da i mi, koji smo ro|eni u toj prirodi, mo`emo da primimo Boga – Tvorca. I kada Gospod na Svome preve~nome Savetu govori: Hajde da stvorimo ~oveka po obrazu Na{em i po podobiju,20 mi stojimo pred Apsolutom. I svakodnevno iskustvo nam pokazuje na{u nemo}, na{u smrtnost, odsustvo qubavi u nama, odsustvo jasnog ~uvstvovawa {ta je dobro, a {ta je zlo. Udaramo kao riba o led u ovome svetu. Vekovni `ivot Pravoslavqa, kao i Hri{}anstva uop{te, povezan je sa neprestanim tragawem. I kada `elimo da poznamo Boga, u nama se javqa pitawe: kako je mogu}e da je apsolutno Bi}e primilo takav relativni oblik bitovawa? I uz to: kako mi koji smo se rodili u ovom zemaqskom telu mo`emo da postanemo nositeqi Bo`anske mo}i? Ako `elimo da rasu|ujemo o ovome, na svakome koraku mo`emo da se uverimo u nedostatnost na{ega intelekta koji nije u stawu da re{i ova pitawa. Ali, ta pitawa

163
BESEDA 17

Duhovne besede

19. Videti: Mt. 7, 7. 20. 1. Mojs. 1, 26.

164
DUHOVNE BESEDE I

se re{avaju samim `ivotom. Nalazimo se jo{ uvek u periodu stvarawa o ~emu je Gospod rekao: Otac Moj do sada dela i Ja delam.21 Jo{ se nije do kraja zavr{ilo “delo”22 Boga Koji spasava svet. Na{a priroda je sazdana po obrazu bespo~etnoga Apsoluta Koji govori: Ja Jesam Su{ti, “Bitije – to sam Ja, i ni~ega drugoga nema osim Mene”. Ako Bog za Sebe ka`e: “Ja”, to zna~i da On jeste Li~nost, Ipostas. Kako se to Otkrivewe odra`ava u nama? Kako mi mo`emo da postanemo li~nosti upodobqene Bogu? Kada, [duhovno] pa`qivo, `ivimo na{e dane, mi sve vreme stojimo pred izvesnim jo{ neotkrivenim za nas tajnama. Ali, kroz sami trud da `ivimo po zapovestima Hrista–Boga mi poimamo da nam niko drugi nije dao ni{ta savr{enije [od ovoga]... Opet se u misli svojoj vra}am na na{ega oca Siluana. On pi{e da mi, i onda kada ne shvatamo puteve Bo`ije, ipak, govorimo Bogu: “Neka bude voqa Tvoja!”.23 I onda kada se – u na{em `ivotu na Zemqi, prepunom stradawa, bolova, smrti, mraka – predamo voqi Bo`ijoj, koju jo{ uvek ne shvatamo, tada k nama dolazi blagodat Svetoga Duha i mi do`ivqavamo Boga kao Oca, najdra`ega i najbli`ega. Prema tome, u tom trenutku nije mogu}e logi~ko razre{ewe, ve} je neophodan opit samoga bitija. Ako smo mi sazdani po obrazu i po podobiju [Bo`ijem], to zna~i da je za nas pripremqeno Carstvo beskona~no. I Hri{}anin savr{ava svoj put u velikom stradawu. Tako, na Zemqi, Hristos nije te`io da druge pritiska Svojom svemo}ju,24 ve} je uzimao na Sebe wihove nemo}i. Hri{}anstvo koje mi, Pravoslavni, `ivimo, zaista jeste neprekidno stradawe. Ali, i u tom se stradawu neo~ekivano pokazuje zlatna nit najistan~anije intuicije o na{oj srodnosti sa bespo~etnim Bogom.

Arhimandrit Sofronije

21. Jn. 5, 17. 22. Videti: Jn. 4, 34; 17, 4. 23. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 123, 140. 24. Videti: Mt. 20, 28; Mk. 10, 45.

Prema tome, stvarawe ~oveka jo{ uvek nije zavr{eno. Ono se, mo`da, dovr{ava u opitu Svetih kao {to je Prepodobni Siluan. On govori da Boga do`ivqavamo kao Oca, najdra`ega, najbli`ega. To je veoma te{ko izraziti qudskim re~ima. Bo`ansko Bitije je bestrasno. I kako nas, onda, rawava ta “bolest qubavi”? Hristos je rekao: Nema ve}e qubavi od ove, da ko du{u svoju polo`i za prijateqe svoje,25 tj. za druge qude. To je put na kome ~ovek mo`e da postane li~nost, upodobqena Li~nosti Vaplo}enoga Sina Bo`ijega. I mi `elimo da usvojimo misli Hristove, na Zemqi, reakcije koje vidimo u Wemu, svekoliko ustrojstvo Wegove misli i ose}awa26, ali to ne mo`emo zato {to je to isuvi{e bolno. Duhovno poimawe u hri{}anskom `ivotu je vrlo duboko i neobjasnivo tanano. Su{tinski govore}i, mi tu qubav Oca i Sina i Duha Svetoga uop{te ne mo`emo da pojmimo intelektom... Qudska re~, ro|ena u tvari, nije kadra da to, zaista, izrazi. Ali, kada istinski verujemo u Hrista, tada se u nas useqava Duh Sveti i negde u dubini najtananija intuicija nam otkriva da je to na{ Bog, da je to na{ Otac. Mi re~ju to ne mo`emo da izrazimo, mi moramo da “dospemo” u to stawe. I mi “dospevamo” u to stawe, i to ako nam Sâm Bog – nepojmivo veliki i svemo}ni i nepojmivo smireni! – do|e i useli u nas. Kako ka`e na{ otac Siluan, postoji smirewe podvi`ni~ko: mi `ivimo i sebe ose}amo nesposobnima da `ivimo po zapovestima, i po~iwemo da mrzimo sebe i da govorimo: “Gori sam od sviju”. I to ve} jeste smirewe. “Ali” – govori Prepodobni Siluan – druga~ije je Smirewe Hristovo. Ono je apsolutno, u wemu nema pore|ewa, ni razlikovawa – ni~ega. To je apsolutno Smirewe Bo`ije”.27 I kada se to Smirewe Bo`ije dotakne nas, ta radost ~ini nemogu}im da povredimo brata svoga, ve} nam daje qubav prema bratu koja postaje sadr`aj na{ega `ivota.

165
BESEDA 17

Duhovne besede

25. Jn. 15, 13. 26. Filipq. 2, 5. 27. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 131.

166
DUHOVNE BESEDE I

I dolazi ~udno ose}awe “sladosti”, koje je sada ve} duhovnoga, Bo`anskoga reda zbog toga {to ~ovek ose}a sebe mawim od drugih i ne te`i k vlasti. To je Smirewe Bo`ansko, za koje Prepodobni Siluan veli: “Ono je neobjasnivo”, i zato kada ga izrazimo na na{em qudskom jeziku ono postaje protivre~no. [ta treba da ~inimo u stawu u kome se nalazimo? Treba da nastavimo da se trpeqivo u~imo `ivotu Hristovom u Wegovom ispra`wewu [kenosisu]. I tada }e do}i odgovor, ne u re~ima, ve} odgovor bitijni, zato {to ~ovek mora da, u Hristu, do|e u stawe kada }e re}i: “Sada jesam u Tebi i Tobom jesam”. I tada }e se u nama ispuniti preve~na zamisao: upodobi}emo se Onome Koji je rekao – “Ja Jesam Su{ti”. “Ja jesam” – govori [tada] i ~ovek. Za{to govorimo o tom `ivotu koji nadilazi onaj “sredwi” stepen Hri{}anstva? Zato {to moramo da znamo na {ta smo prizvani. U tome i jeste mona{tvo. Ispuwavaju}i zapovesti Hristove, mi osposobqujemo sebe za primawe same energije Bo`anstva – Blagodati. Tako re~i Hristove: Niko ne mo`e do}i k Meni, ako ga ne privu~e Otac,28 stoje u vezi sa idejom da je Bog stvorio prirodu ~ovekovu kao sposobnu za poznawe [Boga]. I uprkos na{oj stvorenosti, ta sposobnost za poznawe Boga ~ini zapovest Bo`iju obavezuju}om, zato {to zapovest i jeste ono {to odgovara Bo`anskome Bitiju. I tada mi, kroz na{ trud da `ivimo po zapovestima Hristovim, uvi|amo da na{ um postaje sposoban da pojmi smisao re~i Apostola Pavla da “bejasmo izabrani jo{ pre stvarawa sveta”.29 Hri{}ansko `ivqewe zahteva od nas da pazimo gde obitava na{ um. A um na{ mo`e da se pogruzi u ono {to jeste pre stvarawa sveta (ne ka`em {to je “bilo”, ve} {to “jeste”) i to se ne ra|a od Zemqe, ve} to jeste ono {to ishodi od Boga.
(Pitawe oca N.N.: Da li svi qudi dobijaju to prizvawe od Boga, bez koga je nemogu}e na}i Boga, biti sa Hristom ili poznati Hrista?)

Arhimandrit Sofronije

28. Jn. 6, 44. 29. Videti: Efes. 1, 4.

Smatram, o~e dragi, da mi ne mo`emo do kraja da izrazimo postojawe uzajamno iskqu~uju}ih stavova. U normalnoj logici gde postoji “ili – ili”, iskqu~uje se ono tre}e, a ovde se ono tre}e ne iskqu~uje i zato ka`emo da se mora odustati od izra`avawa re~ima na{e formalne logike... Moramo ovde da se prisetimo da je Gospod, stvaraju}i ~oveka, imao odre|eni plan. I u samu prirodu normalnoga ~oveka zalo`eno je stremqewe da tra`i Apsolut. Zato su “zvani” – svi qudi, jer mi smo stvoreni da bismo bitovali sa Bogom, ali “izabranih”, koji primaju to prizvawe, jeste malo.30 I ovde se javqa za~u|uju}e te{ko pitawe. [ta se de{ava kada sretnemo qude koji su nesposobni da veruju: da li je to ista priroda ili neka druga? Ali, biti ikona [obraz] Apsoluta, a zadovoqiti se iskqu~ivo ukusnim ru~kom ili udobnom posteqom nije svojstveno ~oveku koji u sebi ~uva ikonu Bo`iju. Prema tome, svi su prizvani iskqu~ivo na to; svi su – “zvani” po samoj prirodi svojoj, od samoga sazdawa. I mi stojimo pred tim pitawem koje nikako ne mo`emo da re{imo u re~ima... Mi ne mo`emo to da izrazimo re~ima i zbog toga {to reakcija svakoga ~oveka, svakoga srca jeste potpuno li~noga reda: Bog je sazdao srce [~ovekovo] nasamo i razgovara sa ~ovekom u srcu. U ~emu mo`emo da vidimo {ta je savr{io Hristos ve} kao ^ovek? U tome {to Ga je Otac predao pod punu vlast neprijateqa. Hristos je dozivao Oca u Getsimanskom vrtu, Hristos Ga je dozivao i na Golgoti: Otac nije do{ao da Mu pomogne.31 Ali, kasnije Mu je, kako Apostol Pavle govori, dao Ime iznad svakoga drugoga imena32 i na zemqi i na Nebu. [ta, dakle, mo`emo da zakqu~imo? Prihvatam svaku `alost, zato {to znam da je Otac na{ zaista Dobar. I ako budemo pretrpeli sve, ~ak do smrti, ~uvaju}i punu veru u to da je Otac moj – Dobar, tada }e po na{oj veri da sa nama bude isto {to i sa Hristom: Otac }e proslaviti ~oveka slavom bespo~etnom. ^ovek je na to prizvan. Prema

167
BESEDA 17

Duhovne besede

30. Videti: Mt. 22, 14. 31. Videti: Mt. 26, 36 i daqe; 27, 46... 32. Filipq. 2, 9.

168
DUHOVNE BESEDE I

tome, zvani su svi od samoga stvarawa sveta. Sva deca Adamova su prizvana na to. Ali, izabrawe ve} zavisi od nas: ako trpimo i idemo za Bogom, bez obzira na sva stradawa. Taj put je neobjasniv qudskim re~ima. Molite se za mene zato {to ja, kako vidite, nisam u stawu da dam odgovor, ve} mislim da tog odgovora i nema. Do Posledwega Suda kozmi~koga mi ne}emo mo}i da damo pozitivni odgovor. Mi hodimo verom, a ne jasnim sagledawem stawa stvari,33 kao i Apostol Pavle, genijalni ~ovek, koji je, uistinu, pro`iveo opit Boga i koji za nas, do danas, predstavqa primer. Ima bogoslova koji misle ovako: Bog je stvorio svet i u wega zalo`io mo`nost [potenciju], tako da svet, potom, naprosto mora, prirodno, da ide svojim putem i da `ivi bez Boga, ba{ kao {to maleno seme, u kome se nalazi ~itav “program”, izrasta u ogromno drvo. Takav je “program” sveta bio zapisan od trenutka stvarawa Adama. I po{to je napustio ~oveka, Bog smatra da mi sami moramo da re{avamo probleme u pogledu onoga {to nam je bilo dato u stvarawu. I Bog odugovla~i i ne odgovara, jer ~eka da mi sami to postignemo. Tako, neki bogoslovi smatraju da se ~ovek potencijalno ra|a sa mogu}no{}u prirodnoga razvoja u Bogu, ako prihvatimo da je ~ovek sazdan po obrazu i podobiju Bo`ijem. U ~emu je {tetnost savremene nauke za `ivot ve~ni? U tome {to nau~nici odbacuju Otkrivewe. A ono nam je neophodno zato {to na osnovu na{ega iskustva ne mo`emo da re{imo pitawa o Bogu: Bog mora da nam se otkrije. I tu se javqa te{ko}a: kako izraziti do kojih granica ide ta, u nas polo`ena, mo`na [potencijalna] sila – “dokle” i “za{to”? Li~no `ivim ovako: “Sâm ni{ta ne mogu u~initi”.34 Ruski narod ima izvanrednu izreku: “Bez Boga – ni do praga!” U Daqevom Re~niku se navodi dobar primer. Predstavnik plemi}skog dru{tvenog stale`a ka`e: “Iako smo umniji od seqaka, mi, u moralnom pogledu, mo`emo da budemo ispod seqa-

Arhimandrit Sofronije

33. Uporediti: 2. Kor. 5, 7. 34. Uporediti: Jn. 15, 5.

ka”. I to je nemogu}e oduzeti od ~oveka. Kada je va`ilo kmetsko pravo, qudi su nosili to breme sa trpewem. Otac na{ega duhovnoga pokroviteqa Siluana je bio kmet, to jest sluga. Zna~i, nikakav dru{tveni polo`aj ne smeta ~oveku da ide ka Bogu. I, ~ak, postoji ovakav kontrast: oni koji se zadovoqavaju svojim polo`ajem najvi{ega statusa u dru{tvu, mawe su sposobni da zavole Boga, od stradaju}ega sluge. Zato, mi, Hri{}ani, u na{em pristupu `ivotu ne smemo da mislimo onako kako je mislio, na primer, Marks. Bog ima Svoju istinu. I Siluan govori: “Jedan ima poslu{awe da bude car, drugi ima poslu{awe da bude patrijarh, tre}i – bilo koje drugo dostojanstvo, ~etvrti je obi~ni radnik”. I dodaje: “A to je neva`no”.35 On sam je bio radnik i nije zavideo caru. On je slu`io vojsku u carskoj gardi i video je, u~estvuju}i na paradama, Aleksandra III. I u wemu nije bilo ni trunke zavisti, ve} je on jednostavno govorio: “To je neva`no. Ali, onaj koji vi{e voli, taj }e u ve~nosti biti bli`i Bogu, Ocu i Hristu”. I tada se ispuwavaju re~i Hristove: “@elim da tamo gde sam Ja, bude i sluga Moj”36, ili, na drugom mestu, “da se sluga–veruju}i upodobi Wemu u svemu kao prijateq”.37 Oprostite i molite se za mene. Ne ispitujte puteve Bo`ije, sa strahom i oprezno{}u, zato {to su putevi Bo`iji nepojmivi za ~oveka. Oni su ~esto sasvim naro~itoga karaktera i u Svetom Pismu je kazano: “Putevi Moji, nisu putevi va{i”.38 Tako se i mi osloba|amo od op{teprihva}enoga mi{qewa koje je svojstveno, na primer, izgradwi `ivota dr`ave. Za nas je najva`nije da volimo Boga svim srcem, svim umom, svom snagom – svim bi}em svojim39...

169
BESEDA 17

Duhovne besede

35. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 144. 36. Videti: Jn. 12, 26; 17, 24. 37. Uporediti: Jn. 15, 14. 38. Videti: Isa. 55, 8. 39. Videti: Mk. 12, 30.

18

PUT KA UPODOBQENOSTI BOGU1

170
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Mogu li telesna qubav i umetni~ko nadahnu}e da postanu duhovni? Prepodobni Siluan o borbi protiv sopstvenoga karaktera. O izna~alnoj svetosti Bogorodice. Pobeda nad pomislima je nadkozmi~ka. O strasnoj i Bo`anskoj qubavi. Kako je Prepodobni Siluan pre{ao u ve~nost. Nemo} filosofije i nauke u duhovnom `ivotu. Duh zapovesti kao stawe. “[to je savr{enija qubav, to je svetiji `ivot”.

Ponovo se radujem {to sam sa vama, iako me je snaga potpuno napustila. Neko od vas mi je nedavno postavio mnogo pitawa, na koje nemam snage da odgovorim, jer mi “ne hodimo ~vrstim znawem, ve} verom”2 – u Bo`anstvo Hristovo. U Francuskoj me je neki de~ak, koji }e kasnije postati sve{tenik, pitao: “A za{to je to tako?”. Ne znaju}i {ta da mu odgovorim, rekao sam: “Zato!”, i on se zadovoqio tim odgovorom. I mi se ~esto sre}emo sa tom slo`eno{}u, budu}i da smo dovedeni pred svr{eni ~in koji je i vidiv i opaziv. I kada nas neko upita: “A za{to je to tako?”, mi nismo kadri da na to damo odgovor. Jer svagda stojimo pred ~udom, pred ~inom stvarawa ovoga sveta, koji nadilazi ~oveka. ^ovek mora da se priop{ti Bogu zanavek i da nasledi punotu Bo`anstva. Prema tome, svaki put

1. Br. S–11 (11. novembar 1991.), po numeraciji MTII. 2. Uporediti: 2. kor. 5, 7.

kada nas pritiska na{e neznawe i nepoimawe, isti je odgovor: Bog stvara svet saglasno Svojoj zamisli koja je za nas nepojmiva. Ako znamo kona~ni ciq Bo`iji, ako verujemo u Hrista kao na{ega Tvorca, kao Boga Koji je Duh Apsolutni, Bespo~etni, mi }emo se ose}ati kao da hodimo u svetlosti koja nam poma`e da se ne spoti~emo o razno kamewe – surovo kamewe svakojakih sumwi.3 I, sleduju}i zapovestima Hristovim, mi savr{avamo slovesno pokloni{tvo, koje, ipak, po svojoj su{tini, ostaje tajna.
(Pitawe: Na koji na~in se telesni, prirodni darovi ~ovekovi pretvaraju u duhovne?)
Duhovne besede

Ovo pitawe se javqa u vezi sa onim {to pi{e Prepodobni Jovan Lestvi~nik. On je zapazio ovakve pojave: neki qudi, koji su stradali od robovawa strasnim pokretima i strastima, na kraju su, ipak, uspeli da ih pobede.4 Ispostavqa se, dakle, da onaj koji nije imao tu borbu, kao da i ne zna o ~emu su tu radi. Kako to objasniti? Kako se, na primer, kod Prepodobne Marije Egipatske, Svete Marije Magdaline i drugih, telesna qubav, [hipertrofirana] do stepena opsednutosti, neo~ekivano pretvorila u Bo`ansku? A koliko je samo qudi – mo`da se radi, ~ak, i ve}ini! – koji ostaju zacementirani u svome neznawu! Na ovo pitawe ja, dakle, ne mogu da vam odgovorim, kao {to ne mogu da odgovorim i na neka druga pitawa kao {to su: “Za{to?” i “[ta ~initi?”. I sâm sam primetio da se oni koji su obdareni bilo kojim umetni~kim darom br`e nadahwuju u duhovnom `ivotu od onih koji te darove nemaju i koji, ~ak, ponekad i ne znaju {ta zna~i nadahnu}e. Ali, kada sam se dotakao tih pitawa u razgovoru sa Prepodobnim Siluanom, sve teorije su pale u vodu. Postavio sam slede}e pitawe: “^ovek mo`e da ima izvesne sposobnosti i ta-

171
BESEDA 18

3. Uporediti: Jn. 11, 9. 4. Videti: Prepodobni Jovan Sinajski (Lestvi~nik), Lestvica V, 27, str. 82.

172
DUHOVNE BESEDE I

lente. A {ta da radi ako nema ta talente? On tada ni{ta ne shvata, ni za ~im ne traga, ni za ~im ne ~ezne...” Tada sam se, sa Starcem Siluanom, zadr`ao na pitawu o qudima koji su opsednuti strastima. Kod nekih qudi strasti poprimaju krajwe burni oblik koji pomra~uje um, i ~ovek tada ”~ini ono {to ne}e”,5 kako i govori Apostol Pavle. I pomenuli smo neke slu~ajeve monaha koji su, kroz podvi`ni~ki `ivot, uspeli da slome svoj – neobuzdani, burni, strasni – karakter i da postanu qudi krotki i tihi, ~ak, i vi{e od onih koji su po prirodi bili takvi. U tom razgovoru sam upitao Starca Siluana: “Zar, onda, zaista ispada da je boqe u po~etku biti opsednut strastima, pa tek, potom, zapo~eti bitku za ~istotu `ivota koju zahtevaju zapovesti Hristove?” On mi je rekao: “Oni koji se bore protiv svoje ostra{}ene prirode imaju izvesnu prednost, zato {to za wih to pitawe poprima tragi~ni oblik i napregnutost. Ali, ako uzmemo primer Majke Bo`ije, onda sve na{e teorije padaju u vodu. Ona je po prirodi svagda bila krotka i tiha i, budu}i takva, ona je dostigla do sposobnosti da primi Bo`anskoga Logosa. Bez ikakve strasne neuravnote`enosti, Ona se od detiwstva pogruzila u molitvu i dostigla najvi{u meru savr{enstva”. Ako je Majka Bo`ija, Koja uop{te nije bila podlo`na strastima i Koja nije stradala ni od kakve neobuzdanosti, uzi{la na takav stepen krotosti i svetosti, onda proizlazi da uop{te i ne treba biti nosilac velikih strasti, sumwi i, uop{te uzev{i, tragi~nih unutarwih sukoba, to jest onoga stawa zbog koga jadikuje A. S. Pu{kin: Ko me neprijateqskom vla{}u Iz ni{tavila pozva,

Arhimandrit Sofronije

5. Videti: Rimq. 7, 16. 6. A. S. Pu{kin, “Dar izli{ni...” (1828), Dela u tri toma, Tom 1, Moskva, 1985, str. 421.

Ko mi du{u ispuni stra{}u, Um mi sumwom rastrza?6 To je predivni opis strasnoga ~oveka! Prema tome, mi stojimo pred tajnom stvarawa ve~nih bogova* koji }e ve~no bitovati kao prijateqi i srodnici–bra}a Isusa Hrista7 i kao ~ada Nebeskoga Oca, i u tome je ciq. Ali, mi se ra|amo, kao oni koji su uzeti od zemqe. Pogruzimo se u ovu tajnu: kako to mi, koji smo “uzeti od zemqe”, sada razmi{qamo o onome {to pripada oblasti duha? [ta se dogodilo samome Siluanu? Tokom burnih godina [mladosti] on je sagre{io sa nekom `enom. U po~etku mona{tva, po dolasku u manastir, on je imao isku{ewe. Mi ne znamo u kom obliku i koje snage, ali duhovnik mu je rekao: “Ne primaj strasne telesne pomisli”, i on je po~eo da se bori protiv toga. I tokom ~etrdeset i {est godina, on nije primio nijednu strasnu pomisao.8 Kako je to moglo da se desi mi ne shvatamo. U wegovom `itiju sam smatrao neophodnim da uka`em na to da je on bio ~ovek izuzetne snage.9 I budu}i da je bio normalan i zdrav ~ovek, kako je mogu}e da on, tokom pola veka, nije primio nijednu telesnu pomisao? Mi to ne mo`emo da ni da naslutimo. Ali, wemu se to dogodilo, kako je neko pravilno primetio, nakon {to mu se javio Hristos. Po{to je, u magnovewu, do`iveo to vi|ewe, Siluan je rekao da je ~itavo telo wegovo bilo ispuweno Duhom Svetim. A kojom }e qubavqu da pobede svoje telesne strasti oni koji nisu imali taj opit, kada sama priroda [~ove~anska] kao da prinu|ava ~oveka na izvesne ~inove? Zakon razmno`avawa (detera|awa) je kozmi~ki zakon. I zato onaj ko pobe|uje taj zakon u sebi, u izvesnim aspektima svoga `ivota ve} postaje “nadkozmi~an”, to jest – ve~an. Jedan Englez, vrlo obrazovan i dobar ~ovek mi je rekao: “Ne mogu da shvatim za{to je greh da volim `enu koja mi nije

173
BESEDA 18

Duhovne besede

* To jest, qudi koji su svi – prizvani da, u Hristu, postanu bogovi po blagodati Bo`ijoj. 7. Videti: Jn. 15, 14; 20, 17. 8. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 12.

174
DUHOVNE BESEDE I

supruga? Ne vidim greha u takvoj qubavi”. I kako mu to objasniti? Ali, vidimo da Apostol Pavle, nabrajaju}i sve grehe koji nas odvajaju od Boga, najvi{e govori o telesnoj strasti.10 Kako je do{lo do toga da takva vrsta qubavi protivre~i qubavi Bo`ijoj? Mi to mo`emo da potvrdimo, ~ak i na sopstvenom iskustvu, ali da objasnimo “za{to je to tako? – to ne mo`emo. Za{to je u ~inu stvarawa ve~nih bogova bio potreban i taj negativni opit, mi to ne shvatamo. Ipak, Otkrivewe govori da ima onih koji }e za}i za koprenu Osmoga Dana. Do sada nismo dostigli do tog stawa da budemo slobodni od svega – od strasti i svih zemaqskih oblika, od na{ega “tela” – da budemo sposobni za Bo`anski `ivot. Siluan je na trenutak predokusio Qubav Hristovu, i to u toj meri da je za`eleo da strada za Hrista. Drugim re~ima, to naslado{}ewe Bo`anskom Qubavqu je tako silno da ~ovek treba da pro|e, ~ak, kroz mu~eni~ku kon~inu da bi ga umerio i uspokojio... I, opet, mi ne shvatamo ni{ta. I mo`emo samo da }utimo kada razmatramo pitawe – “kako se telesno pretvara u duhovno?” A evo {ta se de{ava: u `itiju Starca [Siluana], na osnovu wegovih bele`aka, pi{em da je on `eleo da se moli ~isto, ali da je video demone koji su ispunili wegovu keliju. I kada je hteo da se pokloni Bogu pred ikonom, izme|u wega i ikone se ispre~ila demonska prikaza ogromnih razmera, koja je o~ekivala da joj se Siluan pokloni. I on je seo na stoli~icu i po~eo da se moli: “Gospode, u ~emu je stvar? Ho}u da Ti se molim, a ne mogu?” Gospod mu je ukazao na to da je gordost uzrok wegovoga stradawa. Tada je Siluan po~eo da se moli, vapiju}i k Bogu: “Ali, pomozi mi! [ta da mislim i ~inim da bih se smirio!”. Gospod mu odgovara: “Dr`i um svoj u adu i ne o~ajavaj!”.11 [ta da ka`emo o ovim re~ima? Samo jedno: u su{tini, ovde ni{te nije shvativo – {ta uop{te zna~i “dr`ati um u adu?”. Me|u-

Arhimandrit Sofronije

10. Videti: 1. Kor 6, 9: Gal. 5, 19; Efes. 5, 3; Kol 3, 5. 11. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 20.

tim, mi daqe kod Siluana ~itamo: “Po~eo sam da ~inim kako me je nau~io Gospod, i um se moj o~istio... i Duh je svedo~io spasewe”.12 Tako je on pre{ao u druga~ije [duhovno] stawe, koje je retko ko dostigao u istoriji hri{}anske Crkve. On je pre{ao u to stawe, blagodare}i svojoj veri i daru da ~uje re~ Samoga Hrista. Tako i mi `ivimo iskqu~ivo verom u Hrista, ali ni{ta ne mo`emo zaista da objasnimo ni nau~no, ni filosofski, ni asketi~ki. Po~etkom Revolucije u Rusiji 1917. godine vodile su se rasprave o bezbo`ju i ministar prosvete Luna~arski je rekao: “Mnogo sam proputovao, posetio mnoge saborne hramove, video sam velika dela slikarstva, ~udesnu arhitekturu, slu{ao sam pojawe u kome sam u`ivao, ali Boga nisam video!”. Tada je ustao jedan stari lekar i rekao: ”Ja sam hirurg. Sada sam u penziji, ali re}i }u vam ne{to iz moje pro{losti. Izvr{io sam mnogo operacija i trepanacija lobawe, otvarao sam grudni ko{, i video srce, i dr`ao u rukama mozak ~ovekov, ali tamo nisam na{ao misao”. Vidite, kakva tajna! [ta je to mozak? “Komad tkiva” – i kako se, onda, u wemu ra|a misao o Ve~nosti? Ali, to je pojava sasvim druga~ijega reda! Prema tome, na koji na~in se strasna qubav pretvara u Bo`ansku? Mi znamo da su oni koji su bili opsednuti strasnom qubavqu umirali kao wene `rtve, a da su samo malobrojni su pokajawem prelazili na ravan Bo`anske qubavi. I taj prelazak od prirodne, fizi~ke qubavi ka qubavi Bo`anskoj skop~an je sa bolnim procesom dugogodi{we podvi`ni~ke borbe. Za{to kod nekih borba protiv te strasti, koju svaki monah odavno ve} ne `eli, traje trideset–~etrdeset godina, a kod Siluana je ta strast bila odse~ena za jednu sekundu? Kako da objasnimo tu pojavu? Sa ocem N. sam ne jednom, {etaju}i ili sede}i, razgovarao o tome da nam se, kada pogledamo oko sebe, sve oko nas ~ini neverovatnim, “nemogu}im”. Tako i jeste: mi ni{ta ne shvatamo – sve je “nemogu}e”.

175
BESEDA 18

Duhovne besede

12. Videti: Isto, str. 179, 129.

176
DUHOVNE BESEDE I

Ali, koji zakqu~ak da izvedemo iz svega toga? Starac Siluan govori: “Po~eo sam da ~inim kako me je nau~io Gospod... i um se moj o~istio... i Duh je svedo~io spasewe”,13 koje je prelazak iz dimenzije vremena u dimenziju ve~nosti. Tako je, danas, i za nas: mi ne mo`emo, uistinu, ni{ta da objasnimo, ali kada zapovest Hristovu primimo kao jedini zakon celoga na{ega bitija – i vremenskoga, i ve~noga – tada po~iwemo da hodimo putem ka onome {to ve}ina qudi, koji ne ispuwavaju zapovesti, ne mo`e da shvati. A biva ovako: kada ispuwavamo ove zapovesti, duh koji one sadr`e, na neki ~udan na~in, postaje na{e stawe. I tada se sve u nama mewa i svi procesi na{eg unutarweg bitija postaju druga~iji. Ali, najte`i moment ovoga pitawa, ipak, ostaje: ako je Siluana posetio Gospod i dao mu takvu silu da, tokom pola veka, uprkos izuzetno sna`nome telu, on nikada nije primio telesnu pomisao, {ta mi da radimo? Neki ka`u: “Treba Sâm Gospod da do|e k nama, useli se u nas i dela [u nama] kako je zapovedio, zato {to mi, po svojoj voqi i svojim podvigom, ne mo`emo da do|emo u to stawe”. A ako, pak, to ne mo`emo sami, kakva bi to bila, onda, nepravda od strane Boga da nas osudi i to, ~ak, na ve~ne muke! Kako nam to pokazuje svako~asovni opit na{ega `ivota kroz nas struje energije koje su nam nepoznate, koje prouzrokuju ove ili one pokrete. ^ovek je bi}e “pokretano od strane drugoga”, ili na gr~kom ‰terok’nhtoV. Ako smo mi takvi ‰terok’nhtoi, za{to, onda, potpadamo pod Bo`iju osudu? To qudi ne mogu da shvate. Ako bi ~ovek bio lutak koga, u potpunosti, pokre}e tu|a voqa, onda bi Bog bio ne~astan. Ako se Prepodobni Siluan molio za celi svet sa usrdnim pla~em, za{to drugi nemaju takvu molitvu, ve} se samo on molio na taj na~in? Filosofski gledano, mi ne mo`emo sami da pre|emo od na{ega telesnoga `ivqewa ka `ivotu ~istoga duha... Kada krenete istinitim putem – kojim je Sâm Gospod zapovedio [da se ide] – “ne sapli}u}i se ni o kakvo kamewe” (kako ina~e biva kada hodimo

Arhimandrit Sofronije

13. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 179, 124.

van svetlosti zapovesti14), na{ `ivot zadobija druga~iji karakter. I tada na{e telesno stawe prelazi u duhovno. Kako je to mogu}e, ja ne shvatam. Kako telo postaje duh – to je za mene neobjasnivo! Zapalo mi je da budem duhovnik na Svetoj Gori gde se podvizavaju hiqade qudi da bi ispunili zapovesti Hristove. Video sam najprostije qude, koji nisu imali nikakvo spoqa{we ovosvetovno obrazovawe, ali koji su obitavali u stawu blagodati: i wihovi pokreti, i wihove reakcije na doga|aje bili su druga~iji, ne kao u drugih qudi. Kada se monah susretne sa bilo kojim grubim ~ovekom, taj ~ovek u wemu izaziva sastradawe, i monah se moli za wega: “Gospode, isceli ~oveka, raba Tvoga”. I on molitvom prelazi sa jednoga ~oveka na mnoge qude i od mnogih qudi na celoga Adama. Taj proces mo`emo da prepoznajemo i primewujemo, ~ak, i u na{em `ivotu. Ali, kako se to ostvaruje? Naravno, prisustvovawem Bo`ijim [u nama]. Ako se uzdr`avamo od ne~istote koju Bog ne voli, onda nam On dolazi i Wemu je tada prijatnije da bude sa nama. No, ako primamo r|ave pomisli, Bogu je te{ko da bude sa nama, budu}i da nema nikakve saglasnosti i nikakve harmonije izme|u Duha na{ega Boga i nas samih. Danas }emo se, zato, zadr`ati na ovoj nedoumici – mi, zaista, ni{ta ne znamo. @iveo je genijalni ~ovek u [Staroj] Gr~koj – Sokrat koji je rekao: O²da ˜ti o›dün o²da (“Znam da ni{ta ne znam”). Tako i mi, Hri{}ani, znamo samo da ispuwavawe zapovesti Hristovih dovodi do odre|enih u~inaka: upravo do toga da ~ovek prelazi od zemaqskih dimenzija ka dimenzijama ve~noga `ivota spasenih. I kada vidi ~oveka koji ~ini zlo, u wemu se prirodno ra|a sastradawe prema ovome kao prema ~oveku koji je obuzet smr}u. Mi poznajemo to stawe, ali ne mo`emo da objasnimo na koji na~in ono biva. Prema tome, mogu}e je izvu}i slede}i zakqu~ak iz na{e dana{we besede: “Znam da ni{ta ne znam. Me|utim, ako `ivim po zapovestima Hristovim, obuzima me ogaw Wegove qubavi”. Tako se telesna qubav pret-

177
BESEDA 18

Duhovne besede

14. Videti: Jn. 12, 35.

178
DUHOVNE BESEDE I

vara u qubav Bo`ansku upravo kroz veru u Hrista i kroz ispuwavawe Wegovih zapovesti. Siluan je govorio da mi malo toga znamo iz `ivota Majke Bo`ije na zemqi i da ne mo`emo da razumemo punotu Wene qubavi prema Sinu i Bogu Wenom. “Ali, mi znamo, da {to je ve}a qubav, to je ve}e stradawe du{e”.15 Prema tome, ako stupamo na mona{ki put sa qubavqu prema Hristu, na potpuno prirodan na~in biva da na{ duh strada od bola. I daqe Siluan govori: “[to je punija qubav, to je punije poznawe Boga”. To zna~i da mi u stawu qubavi poznajemo Boga–Qubav. I nastavqa: “[to je `arkija qubav, to je plamenija molitva”.16 I sve te tri tvrdwe me pora`avaju kada ih ~itam, ali najsna`niji utisak prozivodi posledwa, ~etvrta tvrdwa, koja je, zaista, ve} nat~ove~anska: “[to je savr{enija qubav, to je svetiji `ivot”.17 Ako je Majka Bo`ija bila zahva}ena ogwem savr{ene qubavi, onda otuda prirodno sledi da su svi Weni pokreti misli i srca bili sveti. I, na taj na~in, mi postajemo ‰terok’nhtoi zato {to takva qubav vi{e nije ~ove~anska, ve} bespo~etna qubav Samoga Boga. Ta Bo`anska Qubav postaje sadr`aj na{eg sopstvenog `ivota. I kada poznamo ovo i kada dostignemo ovo stawe, tada od nas odstupaju sve nedoumice. I kako je rekao Gospod: “Kada Me budete videli, u taj dan Me ne}ete pitati ni{ta”.18 Me|utim, mi smo za sada u procesu borbe protiv strasti. I ne treba sebe da pravdamo ni za kakve svoje postupke i re~i: monah treba da bude strog prema sebi. Kada znamo misli Hristove, svako odstupawe od Hristovih zapovesti smatramo prestupom. Mi }emo opet i iznova govoriti o tome na koji se na~in u nama sazdaje upodobqenost Hristu. U troparu Prepodobnima

Arhimandrit Sofronije

15. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 152. 16. Isto. 17. Isto. 18. Jn. 16, 23.

se ka`e: “U tebi, o~e, spase se ono {to je po obrazu; primi{vi krst, po{ao si za Hristom, u~io si preziru prema prolaznome telu i brizi o du{i besmrtnoj; stoga se, prepodobni o~e, duh tvoj raduje sa Angelima...” Kada ka`emo: “Prepodobni o~e Siluane, moli se Bogu za nas!”, mi govorimo da se on upodobio Hristu, i to veoma upodobio, postav{i “prepodoban”. U gr~kom jeziku ta re~ ne postoji i, u tom smislu, vi{e volim tropar na crkvenoslovenskom nego na gr~kom, zato {to “...ˆn so’, ˜sie p…ter” – “˜sioV” ne nosi u sebi tu ideju: u po~etku po obrazu sazdani i, potom, po podobiju. Kako mo`emo da postanemo “podobni”, i jo{ vi{e od toga – “prepodobni”, “veoma podobni”? Ovaj tropar u sebi nosi veliki smisao – tako mi treba da `ivimo: monasi treba da `ive “prepodobnim” `ivotom... Svaki ~ovek ima svoj sopstveni put, ali svako – po planu Bo`ijem – treba da se upodobi Hristu u svemu i da postane prepodoban. I ja se zato molim da svi vi postanete prepodobni oci i prepodobne matere... Ku{awa su drugo pitawe. I mi }emo poku{ati da se tog pitawe dotaknemo sa velikim trepetom, jer ku{awa prestaju tek na visotama krajwih odluka. Kada se `ivot ~ovekov na|e na samome kraju, ~ovek je odgovoran za sva svoja dela. I wemu predstoji da se odlu~i i da se opredeli za svu Ve~nost...

179
BESEDA 18

Duhovne besede

19

O NA[OJ PRVOBITNOJ BOGOPODOBNOSTI I O PADU1

Arhimandrit Sofronije

Na{a osnova je Otkrivewe, a ne dedukcija (Mk. 9, 23; Lk. 8, 48 i Jn. 10, 34). O spasewu verom. Vera je dejstveno projavqivawe sile Bo`ije u nama. Opasno je govoriti o “obo`ewu” (Jn. 10, 34). Mi smo obraz Bo`iji, ali izranavqen grehom. O usvajawu saznawa “bogosinovstva” i o stvarnosti pada.

180
DUHOVNE BESEDE I

Danas `elim da sa vama razgovaram o vrlo va`nom pitawu: kako treba da `ivimo. I molim vas da budete veoma pa`qivi. Pro{li put smo, kada smo se dotakli problema li~nosti, rekli da polazimo od biblijskoga Otkrivewa, a ne od dostignu}a na{ega uma koji ide k Bogu odozdo. Na{e iskustvo je nedovoqno da bismo tvrdili da smo deca Bo`ija. To je mogu}e iskqu~ivo kroz Otkrivewe, gde Bog govori o Sebi, [govore}i] da On Sebe smatra na{im Ocem, i gde nam je dao molitvu “O~e na{“. Danas, dakle, `elim da produ`imo na{ razgovor o tome da je neophodno imati istinito i pravilno dogmati~ko vi|ewe, da bismo, sa jedne strane, savr{avali na{ put dostojno zvawa2, a sa druge, [~ine}i to] uistinu, neporo~no. Taj put vodi kroz neobjasnive bezdane. Me|utim, kada [~oveku] bude dato vi|ewe tog bezdana Bo`ijeg, o kakvim, onda, putevima govoriti? U toj oblasti nema ni onoga napred, ni onoga nazad, ni onoga desno,

1. Br. S–15 (27. novembar 1991.), po numeraciji MTII. 2. Efes. 4, 1.

ni onoga levo, ni onoga navi{e, ni onoga nani`e: tu nema nikakvih [takvih] odnosa. Uzvi{enost hri{}anskoga puta se, dakle, ne poima tek tako jednostavno. Za{to vas molim da veoma pazite na svaku re~? Zato {to je nama sve va`no. I zato svima i svakome govorim: “Do not be in a hurry!” – “Nemojte `uriti!”. (Ja treba da `urim, zato {to ne znam kada }e u meni ugasiti `ivot). Danas }emo, dakle, da ka`emo ne{to o tome kakvu osnovnu misao moramo da imamo u sebi da bismo savr{avali na{ put bezbedno i u~inkovito. Pro~ita}emo neke odlomke iz Evangelija, koje za nas, naravno, jeste par excellence Otkrivewe: A Isus mu re~e: “Ako mo`e{ verovati, sve je mogu}e onome koji veruje. I odmah, povikav{i, otac deteta sa suzama govora{e: Verujem, Gospode, pomozi mojemu neverju!”3 A On joj re~e: “Ne boj se, k}eri, vera tvoja spasla te je; idi u miru”.4 Odgovori im Isus: “Nije li napisano u Zakonu va{emu: ‘Ja rekoh: bogovi ste?’ Kad one nazva bogovima, kojima re~ Bo`ija bi data, a Pismo se ne mo`e ukinuti, kako vi govorite Onome Koga Otac posveti i posla na svet: ‘Huli{‘, zato {to rekoh: Ja sam Sin Bo`iji?”5 Ovi evangelski stihovi jesu osnova moje re~i. Vera nije ne{to ontolo{ki nedejstveno niti, pak, neko puko psiholo{ko stawe ~oveka. U protivnom, mole}i se Bogu u takvom stawu, mi ne bismo ni{ta ni dobili, zato {to takva vera ne bi bila ni{ta drugo do psihologija. Takvo mwewe imaju mnogi u savremenom `ivotu, pa, ~ak, i oni koji su se naro~ito posvetili psihologiji kao nau~nom poku{aju da se razotkrije bitije Boga i smisao bitija. Ako, bra}o moja i sestre moje, `elite istinski da sazdavate svoj `ivot na hri{}anski na~in, izbegavajte dvosmislene re~i nau~ne psihologije. Verujte u to da Otkrivewe, koje je Bog

181
BESEDA 19

Duhovne besede

3. Mk. 9, 23–24. 4. Lk. 8, 48. 5 .Jn. 10, 34–36.

182
DUHOVNE BESEDE I

dao ~oveku, jeste ne{to {to, uistinu, odgovara stvarnosti ve~noga Bitija Bo`ijeg. Vera je, na primer, kod bolesnika, sposobnost da se proizvede unutarwa energija koja pobe|uje bolest. Vi znate da je vrlo lako predati se bolesti i izgubiti svaku hrabrost u borbi protiv we. Ali, vi, tako|e, znate i za slu~ajeve ozdravqewa, kada va`i ono [evangelsko] – “vera tvoja spasla te je”, od svake bolesti, pa ~ak i od slepila. Vera je, dakle, dejstveno projavqivawe sile Bo`ije u nama. Navode}i Psalmopoj~eve re~i, Gospod nam daje Otkrivewe: bogovi ste.6 I mi moramo da verujemo onome {to je napisano. Tada mo`emo istinski da sazdavamo svoj `ivot kao Hri{}ani. U protivnom ne}emo mo}i da sagledamo ciq na{ih postupaka. Ali, neko }e re}i: “Opasno je poverovati da smo svi mi – bogovi!”. I to je potpuno ta~no. Znamo za mnogo slu~ajeva kada su qudi u pogledu ovoga gubili meru. Tako sam jednom pro~itao ovo: u Americi se grupa Indijanaca krstila i primila Hri{}anstvo. I, vra}aju}i se ku}i posle toga, oni su ushteli da pre|u reku, kora~aju}i po vodi. I oni su, u nastupu vere, svi u{li u vodu i udavili se! Bio sam i sâm, na`alost, svedok da su qudi, poverovav{i u to da smo mi – bogovi, pre{li meru i izgubili stvarno saznawe. I te re~i su im nanele [duhovnu] {tetu. Ali, gde je, onda, izlaz za nas? O tom “izlazu” `elim danas da vam govorim. Ako prihvatimo Otkrivewe da smo sazdani “po obrazu i podobiju Bo`ijem”7, ako prihvatimo izraz Staroga Zaveta da “~ovek jeste bog”, kako onda da se, uprkos takvome saznawu, sa~uvamo u meri koja nas ne bi otrovala gordo{}u? Da, mi verujemo da nas je Bog stvorio po Svome obrazu i podobiju. Da, mi verujemo u to da On Sâm `eli da se zove “Otac na{“ i daje nam tu molitvu da bismo mi poznali da smo deca Boga @ivoga. Ali, kako, onda, ostati u smirewu? Jedan od upe~ativih izraza na~ina [za to] nalazimo kod Prepodobnog Jovana

Arhimandrit Sofronije

6. Ps. 81, 6. 7. 1. Mojs. 1, 26.

Damaskina, u Panihidi wegove Slu`be za upokojene: Ikona sam Tvoje [neizrecive] slave, iako rane svojih pregre{ewa nosim”. I to jeste ona mera koje moramo da se dr`imo. A ako u na{em srcu govorimo da smo, zaista, udostojeni od Boga da budemo Wegov obraz i podobije, a pritom stvarnost na{ega `ivota ne odgovara toj veri, kako, onda, da ne naru{imo tu veru i kako da, sa druge strane, ne izgubimo smirewe? Neophodno je nositi to saznawe, gorko saznawe na{e da `ivimo nesaglasno voqi Bo`ijoj, koja nas je pozvala u bitovawe, da smo grehom pomra~ili obraz Bo`iji [u nama]. Umesto sveobuhvatnom qubavqu mi `ivimo u razdorima i podelama; i iz vidokruga ~ovekovog tada i{~ezava stvarni ciq Bo`iji. Mi kao da nismo sposobni da primimo poznawe, a da se pritom ne pogordimo. Me|utim, pri hri{}anskom pristupu, ~ovek ostaje smiren, ~ak i onda kada obitava u najvi{em stawu koje je mogu}e ostvariti na ovoj zemqi. Tada se ~ovek ne}e pogoroditi ni zbog kakvog zbira saznawa, ni zbog kakvih uzvi{enih stawa na{ega duha – istinitih stawa [koja su data] od Boga. Kako Sâm Hristos – Sveznaju}i, Svemogu}i – govori: Nau~ite se od Mene, jer sam krotak i smiren srcem.8 Tako mi je bilo dato da, na Svetoj Gori, vidim, a ponekad i u svetu, qude koji su obitavali u visokoj meri blagodati i, istovremeno, bili prepuni smirewa. Ako pogledamo svoj `ivot, vide}emo da on, ontolo{ki, ne odgovara na{em nastanku. Me|utim, znati, pritom, da rane svojih pregre{ewa nosim – zna~i: sjediniti veru u veli~anstvenost na{ega postawa sa poznawem da mi jo{ uvek nismo “tamo”, tj. da smo izgubili to dostojanstvo. I tada, `ive}i po evangelskim zapovestima Hristovim, mi do`ivqavamo to stawe kao najistinitije ose}awe, da Bog jeste na{ dragoceni Otac. To stawe dolazi kao smireno ose}awe, a ne kao gordost koja ho}e da slomi svoga brata. Tada `ivimo u pokajawu, a “pokajawu”, kako sam se usudio da napi{em u svojoj kwizi, “na zemqi nema kraja”.9 Jer, go-

183
BESEDA 19

Duhovne besede

8. Mt. 11, 29. 9. Videti: Arhimandrit Sofronije, Videti Boga kakav On jeste, str. 157.

184
DUHOVNE BESEDE I

voriti o kraju pokajawa zna~i govoriti o na{em potpunom upodobqewu Hristu Koji je vaskrsao iz mrtvih i Koji se vazneo k Ocu. Tu meru dosti`e jedva po koji pojedinac u celim pokolewima. Kada postanemo svesni svoga postawa, kako o wemu govori Otkrivewe, i kada [smo svesni da] rane svojih pregre{ewa nosimo na sebi, tada se u nama ra|a duboki pla~ pokajawa i ose}awe da sopstvenim snagama ne mo`emo da se iscelimo od na{e [duhovne] obolelosti; i mi se molimo da Sâm Bog do|e i isceli nas, da Svojom silom pobedi sve poroke i sve smrtonosne strasti u nama. I, molim vas, imajte sve to u vidu da se ne biste udavili u “preteranoj” veri: “Mogu da hodam po vodi kao {to je Gospod hodao!”, da se ne biste uznosili u svome umu: “O, ja sam sin Bo`iji!”. Sve to dolazi sasvim druga~ije, na jedan normalni i istiniti na~in, kroz pokajawe i pla~. I na{e srce tada dolazi do stawa kada Bog mo`e da mu govori o Svojoj qubavi. Tada du{a ose}a da je Bog – najprisniji i najdragoceniji Otac na{. O tome prekrasno pi{e na{ Starac Siluan, danas ve} proslavqen kao Svetiteq. Danas, dakle, `elim da se ograni~im samo na re~ o toj dvojstvenosti na{ega stawa. Da, ja sam, ontolo{ki, po svome postawu sin Bo`iji, ali “stvoreni a ne ro|eni”, za razliku od Hrista Koji je “Ro|eni, a ne stvoreni”.10 I Hristos jeste Bog po su{tini, a mi smo bogovi iskqu~ivo po blagodati, kao obraz i podobije Wegove slave. Molim vas, upi{ite to u srca va{a i sa~uvajte to za ~itav svoj `ivot, sve do kraja. Tada }e vam se iz samoga `ivota otkriti put kojim nas vodi Gospod. I mi }emo izbe}i da se pogordimo, kada se neo~ekivano dogodi ono {to je [~oveku] sasvim nemogu}e: slava ~udotvorewa, prozorqivost i drugi darovi. Kada je to Bo`iji dar, tu nema gordosti, niti sujete, ve} postoji ne{to sasvim druga~ije: stawe koje se daje svi{e po blagodati. Zna~i, na{ program jeste ono – obraz sam neizrecive Tvoje slave, ako i rane svojih pregre{ewa nosim. I tako }emo sa~uvati Predawe na{ih Otaca.

Arhimandrit Sofronije

10. Simvol vere.

Gospod je rekao: Ko ho}e prvi da bude, neka bude svima sluga i svima rab.11 Gospod nam, na taj na~in, ukazuje na ono stawe koje niko drugi pre Wega nije iskusio i mi, sada, te tajne znamo preko Wega. To je tako jasno! Na{ `ivot u svemu mora da se zasniva na biblijskom, a pre svega, evangelskom Otkrivewu. I nikakve nam druge filosofije, koje polaze odozdo, nisu potrebne... Ako, zaista, verujemo Otkrivewu da smo deca Bo`ija, onda du{a – kada otpadnemo od neizrecive slave i `ivimo u sramoti strasti – mnogo strada zbog toga! I mi tada pla~emo neiskazivim pla~em zbog toga {to smo izgubili tu Bo`ansku krasotu i {to smo se, poput beslovesnih `ivotiwa, uvaqali u blato! Za{to [ka`em] – neiskazivim? Zato {to je `alost tog saznawa toliko velika da re~i presu{uju. Starac [Siluan] ka`e da ~ovek – kada, u sili, do|e qubav Bo`ija – ostaje bez re~i.12 Od velike qubavi re~i presu{uju. I ovde, od velikoga pokajawa, re~i – i{~ezavaju... Molite se za mene! Molite se jedni za druge!” Molite za svakoga brata i za svaku sestru! I tada }emo, u na{oj maloj qudskoj zajednici, neo~ekivano po~eti da poimamo ve~ni beskraj. A ako budemo krenuli od kraja, bi}e onako kako mi je rekao jedan duhovnik: “Ko zapo~ne od krajwih stupweva Bo`ije qubavi, ne sti`e nigde. A ko zapo~ne od pokajawa i ~vrsto se dr`i pokajawa, taj }e primiti stawe slave Bo`anske qubavi i upokoji}e se u wemu”...

185
BESEDA 19

Duhovne besede

11. Uporediti: Mk. 9, 35; 10, 44. 12. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 138.

20

SPASEWE KROZ QUBAV, A NE KROZ BOGATSTVO INTELEKTUALNIH SAZNAWA1

186 Opet i opet blagodarim Bogu Koji mi je dao radost da se sre}em sa vama... Ma koliko bio dobar put, voza~ automobila mora sve vreme da upravqa kretawem svoga automobila: da mewa brzinu, da pomalo mewa pravac, da zaokre}e i tome sli~no. Tako je i u na{em `ivotu: iako je pred nama put, koji su utabali Oci, Apostoli i Sâm Hristos, mi, ipak, sve vreme moramo da vozimo na{a kola [upravqaju}i se] po liniji koje se moramo pridr`avati da bismo do{li do na{ega krajwega ciqa. I, evo, danas `elim da ka`em na{oj novoj bra}i i sestrama da sila spasewa nije u koli~ini znawa, ve} u na~inu `ivota: ono {to spasava nije gnosti~ki, ve} eti~ki na~in na{ega `ivota. Spasava ona qubav koju nam je zapovedio Gospod, kada je, na Tajnoj Ve~eri, rekao: Volite jedini druge.2 To ni u kom slu~aju ne zna~i da smo mi protiv bilo kakvog znawa.
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Spasewe se dosti`e kroz qubav. O posledwoj re~i Starca Siluana (up. 1. Kor. 13, i Sv. Jovan Kron{tatski). Podele u Hri{}anstvu posledica su nepotpunog poimawa zapovesti o qubavi. Mona{tvo kao {kola qubavi i spasewa. O ispuwavawu zapovesti. O ~uvawu od greha. Zapovesti Hristove su nadkozmi~ke. O otkrivewu preve~ne ideje o ~oveku u Hristu. O neophodnosti poznawa krajweg ciqa mona{tva.

1. Br. S–16 (2. decembar 1991.), po numeraciji MTII.

Naprotiv, zapovest Bo`ija nas podsti~e da “i{temo”3 i da zaimavamo punotu znawa, onu punotu koja jeste Sâm Gospod.4 Me|utim, ma kako apsolutno bilo na{e znawe, spasewe, ipak, nije u znawu, ve} je spasewe u na~inu `ivota. Ve} ste primetili da se – u razgovorima koje sa vama vodim na odre|ene, unapred postavqene teme – ne dr`im hronolo{koga reda kao {to to biva u bogoslovskim {kolama. Ali, `ivot te~e tako... Danas `elim da ka`em bra}i i sestrama slede}e: iako trud delimo na fizi~ki i intelektualni trud, jedinstvo i spasewe, ipak, dolaze iskqu~ivo kroz qubav. I sa gor~inom zapa`amo da u nama `ivi u`asna sklonost ka gospodarewu i nadmo}i, tj. da drugoga u~inimo ni`im od sebe, a to je ono {to pogubquje ~oveka. ^esto se sre}emo sa qudima koji, na spoqa{wem planu, znaju mnogo podataka iz svake mogu}e oblasti znawa, ali se iznutra nisu nau~ili da vole. U mojoj kwizi o Starcu Siluanu, na kraju wegovog `ivotopisa, navodim wegovu posledwu re~. Rekao sam mu: “@ao mi je {to sam neprestano bolestan i {to nemam snage da se vi{e posvetim bogoslovqu”. On me je, sa svojstvenom mu kroto{}u i tiho{}u, upitao: “I vi to smatrate ne~im velikim?” Dr`ao sam se wega, svestan da je on najvi{i dar blagovoqewa Bo`ijeg prema meni. I, naravno, nisam mogao da odgovorim na wegovo pitawe. Posle izvesnog }utawa, on je rekao: “Veliko je samo jedno: smiriti se, nizvrgnuti gordost koja je ono jedino {to nas spre~ava da volimo.5 Nazvao sam ovo posledwom re~ju [Star~evom] zato {to i Gospod govori o istom na Tajnoj Ve~eri. I Apostol Pavle govori o tome: ...I pokaza}u vam jo{ uzvi{eniji put. Ako jezike ~ove-

187
BESEDA 20

Duhovne besede

2. Jn. 15, 17. 3. Videti: Mt. 7, 7. 4. Videti: Jn. 17, 3. 5. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 100.

188
DUHOVNE BESEDE I

~ije i angelske govorim, a qubavi nemam, onda sam kao zvono koje je~i, ili kimval koji zve~i. I ako imam dar proro{tva i znam sve tajne i sve znawe, i ako imam svu veru da i gore preme{tam, a qubavi nemam, ni{ta sam. I ako razdam sve imawe svoje, i ako predam telo svoje da se sa`e`e, a qubavi nemam, ni{ta mi ne koristi. Qubav dugo trpi, blagotvorna je, qubav ne zavidi, qubav se ne gordi, ne nadima se, ne ~ini {to ne pristoji, ne tra`i svoje, ne razdra`uje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Qubav nikad ne prestaje, dok }e proro{tva nestati, jezici }e zamuknuti, znawe }e prestati. Jer delimi~no znamo, i delimi~no prorokujemo; a kada do|e savr{eno, onda }e prestati {to je delimi~no. Kad bejah dete, kao dete govorah, kao dete mi{qah, kao dete razmi{qah, a kada sam postao ~ovek odbacio sam {to je detiwsko. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda }emo licem u lice; sad znam delimi~no, a onda }u poznati kao {to bejah poznat. A sad ostaje vera, nada, qubav, ovo troje; ali od wih najve}a je qubav.6 Sna`nije re~i od ovih nemogu}e je izre}i. I u re~i Prepodobnoga Siluana, koju sam nazvao “posledwom re~ju”, u vrlo kratkoj formuli sadr`i se ista sila spasonosne qubavi koja jeste sredi{te `ivota i Samoga Boga. U spisima Svetoga Jovana Kron{tatskoga govori se iskqu~ivo o tome. I kod mnogih drugih Svetih, koga god da uzmemo, sve se svodi na to. Zato mi, pre svega, moramo da ~uvamo qubav i da te`imo qubavi. Kada bi zavladala qubav, celokupni hri{}anski svet bi bio jedan po slici jedinstva Svete Trojice. Hri{}anski svet se raspao na delove iskqu~ivo zato {to Hri{}ani ne ispuwavaju zapovesti Gospodwe. Svi ti razgovori, svi ti intelektualni napori, koje je ulo`ila svaka od strana da bi dokazala da je upravo ona u pravu, nisu doveli ni do ~ega u na{em veku, u kome su nastali ekumenski pokreti Hri{}ana.

Arhimandrit Sofronije

6. 1. Kor. 12, 31 – 13, 13.

Ako se, u na{em mona{kom `ivotu, ne budemo u~ili qubavi, onda ne znam kakvo bi se opravdawe uop{te moglo izre}i u korist mona{tva. Nema takvog opravdawa! Qubav do `eqe da se strada za Hrista i da se prolije sopstvena krv [za Hrista] mogu}a je i van mona{tva. Ali, na{e mona{tvo je naro~ito ustrojstvo svekolikoga vremena u skladu sa na{om ~e`wom za spasewem, to jest da se osposobimo za primawe ve~noga `ivota od Boga. Kada se ispunimo takvim poimawem [mona{tva], tada nam dolazi ono nadahnu}e koje nikada ne napu{ta ~oveka, ~ak, i onda kada spoqa{wi ~ovek bude doveden do krajwega poni`ewa ili, ~ak, bude ubijen, po re~i Gospodwoj: Ne bojte se onih koji ubijaju telo i, potom, ne mogu ni{ta vi{e u~initi.7 ^oveka ne spasavaju nikakve funkcije u zemaqskom `ivotu, ve} ~oveka spasava iskqu~ivo `ivqewe po zapovestima Bo`ijim. Kada ~ovek ispuwava te zapovesti, kada ih ispuwava istinski, sa ose}awem da je Gospod izrekao te zapovesti kao krajwe otkrivewe qudima o tome kako `ivi Sâm Bog, tada se preizmewuje sveceli na{ `ivot, iako se, pritom, spoqa ni{ta ne vidi, ve} je sva krasota i sila, sva mo} ve~noga `ivota unutra u ~oveku. Mi se toj velikoj tajni qubavi Bo`ije u~imo postepeno. Na{e mona{tvo je zasnovano na tim na~elima koja vode ka tom ciqu. Na{ `ivot je pun napora: svi dani i sve no}i prolaze u trudu da izbegnemo greh. Nedavno nam je do{la jedna du{a i rekla: “Dok jo{ nisam verovala i dok sam `ivela bez Boga, nisam imala problema i `ivot je tekao jednostavno. A danas ni dawu, ni no}u nemam mira”. I du{a po~etni~ka to izra`ava, na jednostavan na~in, u molitvi pred Bogom: “Gospode, {ta si to u~inio sa mnom? Nema sada ni mesta, ni trenutka gde bih imala mira!”. Mona{ki `ivot je, dakle, krajwe naprezawe ~ove~anskih snaga i pa`we. Me|utim, monaha je spoqa mogu}e uporediti sa provodnikom struje visokog napona, na koji mogu da slete i na kome mogu mirno da stoje malene ptice, iako kroz te

189
BESEDA 20

Duhovne besede

7. Lk. 12, 4.

190
DUHOVNE BESEDE I

provodnike te~e energija koja pokre}e vozove, osvetqava ku}e, koja sve zagreva, koja pokre}e ~itav `ivot... Danas sam, dakle, po`eleo da vas posavetujem da biste – trude}i se da izu~ite pravoslavno bogoslovqe i da se obogatite saznawima o opitu Otaca, kroz ~itawe wihovih spisa i delâ – shvatili da ~oveka, ipak, ne spasava obiqe takvih saznawa, ve} qubav, i to ona qubav koju je zapovedio Gospod.8 @elim ovde da zavr{im svoju besedicu i da vam skrenem pa`wu na ovo, da biste istrajavali ~vrsto na tom putu, jer je to najboqi metod za usvajawe zapovesti Hristovih. Kada smo ispuweni verom da Gospod Isus Hristos jeste Tvorac na{ega sveta i da su zapovesti Wegove nadkozmi~koga sadr`aja, tada nas trepet pred uzvi{eno{}u zapovesti uzvodi ka tome da vi{e ne mo`emo da se odvojimo od popravnoga dejstva tih zapovesti na nas. Kako sam ve} rekao, ~ovek koji vozi automobil, sve vreme mora da upravqa kretawem vozila, ~ak, i na dobrome putu: isto tako i na{e zapovesti, koje nam je dao Gospod, jesu na{ putevoditeq... Jedna monahiwa iz Jugoslavije pi{e: “O, kako sam blagodarna Bogu!” Ta monahiwa je napustila Univerzitet, prekinula svoj rad i oti{la u manastir. “I sada sam” – pi{e ona – “do{la na vi{u {kolu, na najvi{u {kolu, i moje srce je puno ~e`we da mi Gospod dâ snage da do kraja obitavam u ovome stawu”. Ona daqe pi{e: “Zamislite, kraj ovoga `ivota jeste ve~ni `ivot u Bogu! [ta ~ovek vi{e mo`e da o~ekuje?” @elim da svi vi do`ivite iskustvo koje sam do`iveo ja kao i mnogi drugi me|u vama. I vi, novodo{li, treba da do`ivite isto iskustvo... Nemam vi{e snage da govorim, a vi sa~uvajte ovu re~ koju mi je dao Bog. I `ivite u miru! I kada va{e srce bude prevladalo sve ni{tavne psiholo{ke prepreke i kada budete dostigli do ove qubavi u na{im malim razmerama, ma kako to ~udno zvu~alo, bi}ete spremni za primawe stawa blagodati, i tada ~ovek u svojoj qubavi obuhvata ~itav svet. Ali, to stawe ne mo`e da se postigne na ve{ta~ki na~in. Mi svagda hodimo tim putem kao

Arhimandrit Sofronije

8. Videti: 15, 13.

osnovci. Ali, mi se pritom preizmewujemo i na{e srce prestaje da voli sve ono {to je protivno zapovesti Gospodwoj. I premda sam sada ve} razvalina i ru{evina, sve {to vam govorim, ipak ostaje na snazi: to je istina na{ega `ivota u Bogu velikome, Tvorcu Neba i Zemqe, Koji se odenuo u na{e telo i Koji nam je otkrio Sebe i [Koji nam je otkrio] kakvi mi treba da budemo. Kada vidimo Hrista Vaplo}enoga, mi sazrcavamo preve~nu ideju Boga o ~oveku.9 Vidite, kako Gospod Svojim javqewem, Svojim zapovestima uzvodi na{ um u takve oblasti kao {to je stawe Samoga Boga pre stvarawa sveta! O tome je stra{no i govoriti, ali to zapo~iwe od najednostavnijih ~inova. Iguman ka`e: “Donesite, molim vas, ugaq u kuhiwu!”. Vi napunite vedricu i nosite. I taj ~in vas priprema za veliko primawe qubavi. A ako ne ne budete tako postupili, ne}ete posti}i ni{ta. Ali, mi moramo da znamo koji je krajwi ciq mona{koga `ivota od samoga po~etka. I tek tada mo`emo da hodimo pravilnim putem. Mi se pripremamo za primawe tog uzvi{enog stawa ne time {to umi{qamo da se ve} nalazimo na visoti [ispuwavawa] zapovesti, to jest u stawu obo`ewa – ne! – ve}, postepeno, kroz poslu{awe, kroz slu`ewe drugima, kroz projavqivawe qubavi i trpewa, ve} sada dok smo jo{ uvek prepuni strasti i greha... Neka vas ~uva Gospod. I molim se da vi, uistinu, primite nadahnu}e svi{e.

191
BESEDA 20

Duhovne besede

9. Videti: Arhimandrit Sofronije, Videti Boga kakav On jeste, str. 183.

21

UZVI[ENOST MONA[KOGA PRIZVAWA1

192 Navika da `ivimo u Bogu omogu}ava nam da `ivimo tako kao da smo svagda okru`eni beskrajnim i bezobalnim okeanom. To je duhovna “sfera”, koju zami{qamo na ovakav na~in: svugde je sredi{te – sve je i po~etak, i kraj, i sredina. A kada treba da govorimo o na{em `ivotu, primorani smo da, na izvestan na~in, suzimo sve te horizonte i da svoju pa`wu usmerimo samo na neke aspekte `ivota. Tokom moga, relativno dugoga, mona{koga `ivota susretao sam se sa mnogim besmislenim pa, ~ak, i glupim predstavama o mona{tvu. Mona{tvo je kultura kojoj, po mome dubokome ube|ewu, nema ravne u ovome svetu. Me|utim, ~ovek ne dospeva brzo do stawa kada je kadar da prepozna tu krasotu, “i dubinu, i visinu”,2 kako govori Apostol Pavle; do stawa o kome je veliki, genijalni pesnik, nau~nik i podvi`nik Prepodobni Jovan DaDUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Mona{tvo je najuzvi{enija kultura na Zemqi, borba protiv strasti i `ivot pred Licem Bo`ijim. Iskustvo slikarstva kao otkrivawe unutarwe krasote. O Liturgiji. O porobqenosti grehom. @ivot bez greha kroz podvig. Zapovesti Hristove razotkrivaju greh. “Nemogu}ost” zapovesti Hristovih. O umnome podvigu: svaka pomisao koja nije po Evangeliju jeste greh. Kako se boriti protiv pomisli.

1. Br. S–18 (9. decembar 1991.), po numeraciji MTII. 2. Videti: Efes. 3, 18.

maskin govorio: Ikona sam Tvoje neizrecive slave, iako rane svojih pregre{ewa nosim. Zamislite samo: kakva li su molitvena stawa, kakva li su stawa naitija Netvarne Svetlosti morala da prethode takvome pesni~kome izrazu, da bi ~ovek uop{te bio kadar da izrekne takve re~i u prisustvu Samoga Boga, da bi mogao da ka`e: “Ja sam ikona Tvoje velikolepne slave”! I kada ~ovek bude udostojen da vidi takvu krasotu, on tada upoznaje i stradawa za kakva svet ne zna. Posle vi|ewa neizrecive slave Bo`ije, monah sagledava sebe kao onoga ko je ophrvan niskim i ni{tavnim strastima, [sagledava] svoj pomra~eni `ivot, udaqen od Bo`anske Svetlosti. I tada taj isti Prepodobni Jovan Damaskin ka`e: Pla~em i ridam, misle}i o smrti. To je pla~ zbog smrti – rugobne smrti koja je porazila rod qudski. I onaj ko je [prethodno] video neizrecivu slavu, sada po~iwe da pla~e i da rida, gledaju}i tu smrtnu rugobnost na{u. Govorim danas o tome zato {to sam, isuvi{e ~esto, tokom moga mona{koga `ivota, slu{ao ru`ne pri~e o mona{tvu, ~ak i u javnom crkvenom `ivotu, od onih koji nisu poznali – u meri u kojoj je to u~inio Prepodobni Teodor Studit – da je mona{ki na~in `ivot krajwa i najvi{a blagodat...3 Jer, tu se sve vreme radi o `ivotu pred Licem Boga Velikoga i Svetoga, iako ima onih koji misle da je mona{ki `ivot besmislen i nekoristan za svet... Da, to je `ivot nekoristan za svet, ako se radi o pripremawu hrane za sviwe! Ali, mona{tvo “priprema hranu” za Angele. No, kako mi je pokazalo iskustvo, mi moramo da zapo~nemo od azbuke. I tek potom Bog daje sazrcawe najvi{e krasote i krajwih stepena neizrecive slave. To sazrcawe ne dolazi od na{ega podviga. Mnogi misle da je mona{tvo iskqu~ivo za nepismene seqake i siroma{ne `ene – za one koji su “otpaci sveta”. Oprostite {to se danas izra`avam tako grubo i o{tro, ali to govorim na osnovu sopstvenoga iskustva.

193
BESEDA 21

Duhovne besede

TOQUBQE,

3. Videti: Prepodobni Teodor Studit, Saveti monasima, Glava 1, DOBROTom 4, Moskva, 1901, str. 19.

194
DUHOVNE BESEDE I

Kada sam bio slikar i te`io istinskoj umetnosti, koja nadilazi vidivi svet i pred~uvstvuje druga~iji, umni svet koji se ne mo`e videti o~ima, ta moja napregnutost je bila neprestana, danono}na. Za ~oveka tada svaka re~, svaka misao, svaki pokret wegov govore o prisustvu Bo`ijem. Oni koji `ive izvan Boga ne mogu da vide tu krasotu. Tu krasotu sazrcavamo u velikoj sili upravo onda kada na nas silazi Netvarna Svetlost Bo`ija. Po{to sam vam kazao ovih nekoliko re~i, vra}am se, ipak, na na{ svakodnevni `ivot. Iz ostra{}enog stawa u kome se ra|amo, mi moramo da pre|emo u stawe ~oveka, onakvog kakvog ga je zamislio Bog pre nego {to je stvorio svet. Me|utim, stvarnost na{ega `ivota je, ipak, takva da mi neprestano ose}amo sebe kao one koji su skoqeni svim mogu}im strastima. Mona{ki `ivot je umni `ivot. Pod dejstvom blagodati Bo`ije um ~ovekov se o~i{}uje i postaje nosilac najuzvi{enijih vi|ewa, i naziva se najvi{im umom. I taj najvi{i um je kod monaha u neprestanom delawu. Jedna od naj~e{}ih pojava koju opitujemo kada `ivimo umnim vi|ewem jeste savr{avawe Liturgije: kako je mogu}e da se hlep~i}, zgotovqen qudskim trudom i prinesen u Oltaru, pretvara u Telo Samoga Boga Isusa Hrista? Mi prizivamo Oca da nispo{qe Duha Svetoga na predlo`ene Darove i verujemo da se to prizivawe svih ovih [Bo`ijih] Imena i molitveno o~ekivawe od Boga pretvara u zbitije duhovnoga reda. I vidivi Hleb, ne mewaju}i svoje, o~ima vidivo, bi}e postaje ontolo{ki potpuno druga~ija stvarnost. Jer mi primamo Telo i Krv Samoga Boga ne kao qudsko telo, kakvo ono sada jeste, i ne kao qudsku krv, ve} pod vidom Hleba i Vina. I mi `ivimo Svetim Darovima, sazrcavaju}i ih verom. Tako mi, na Liturgiji, telesno vidimo Hleb kao pojavu, “fenomen”, a kao ono {to je dato po vi{em poimawu, po veri na{oj (jer to nadilazi na{e umno poimawe), mi sazrcavamo Telo Samoga Boga. Ovo je jedan od najsna`nijih momenata onoga o ~emu `elim da vam govorim: na koji na~in mi koji se rodismo u gresima, kako i govori David u Psalmu: u bezakowima se za~eh i u gres-

Arhimandrit Sofronije

ima me rodi mati moja,4 mo`emo da dostignemo osve{tawe sveceloga na{ega bitija – i duha, i uma, ~ak i tela? Kada se borimo protiv strasti, mi u sferi umnoga vi|ewa prelazimo na drugi plan. Mona{ki `ivot nije – podi}i obrve, otvoriti o~i bez ikakvoga razmi{qawa, sme{kati se i “staviti mozak na otavu”. Ne! Mona{tvo je neprestani napor i borba protiv neprijateqa, a neprijateq je – um kozmi~kih razmera. Karakter na{ih razgovora je porodi~ni, [mi razgovaramo] u na{oj mona{koj porodici. Na{i prisutni prijateqi su nam veoma bliski i mi se ne stidimo da govorimo u wihovom prisustvu. Neki neznalica }e re}i: “Kako su gordi ovi monasi!”. Nagla{avam, neznalica, zato {to je Sâm Bog, uprkos svojoj bezgrani~noj uzvi{enosti – smiren! A ako `ivimo istinito u Bogu Istinitome, bi}emo smireni ma koliko da nas On uzdigne i ma kakva znawa da zaimamo, kako o tome izvanredno govori otac Siluan Svetogorac: “Makar me Bog svakodnevno uzvodio u sazrcawe nebeske sladosti, ja }u, ipak, plakati zbog svojih greha”5... Po~etak mona{koga `ivota jeste borba protiv strasti, koja zahteva ne samo umnost, ve} i mudrost. Se}am se da sam govorio o tome kako treba da prelazimo od pomisli, koje nas skoquju, ka stawu neophodne, ~iste molitve. I danas }emo, besede}i o borbi protiv strasti kao po~etku duhovnoga `ivota, da govorimo o umnome sagledawu dejstvovawa strasti u na{em `ivotu. Kada se unutarwa pa`wa ~oveka–monaha nalazi u neprestanoj krajwoj napregnutosti, ~ovek se tada prirodno razvija i postaje izuzetno osetqiv na svaki pokret misli unutar sebe. Prepodobni Nikodim Svetogorac, sastavqa~ velikoga “Dobrotoqubqa”, nazvao je svoju kwigu “Nevidiva borba”. Mi, dakle, `ivimo na{ `ivot u onoj umnoj sferi, gde – kako govori Prepo-

195
BESEDA 21

Duhovne besede

4. Ps. 50, 7. 5. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 185.

196
DUHOVNE BESEDE I

dobni Siluan – na{ um vodu borbu protiv uma neprijateqevog.6 Ima mnogo [mislenih] pokreta koji nam se ~ine potpuno normalnim, ali koji, u su{tini, umrtvquju ~oveka, i mi se borimo protiv wih, “protiv strasti”, od kojih ~ovek “strada”. Kada postane rob greha, ~ovek, po re~i Samoga Hrista, gubi mogu}nost da `ivi u domu O~evom. U Evangeliju Gospod govori ovako: Svaki koji ~ini greh, rob je grehu. A rob ne ostaje u domu zauvek, sin ostaje zauvek.7 Za{to se toliko puta na dan molimo: “Udostoj nas, Gospode, da ovaj dan bez greha pro`ivimo”? Oci su izrekli ovo veliko moqewe, zato {to ~ovek ne bi bio ~ist od greha, ~ak i kada bi pro`iveo samo jedan jedini ~as. Zbog toga je pro`iveti dan, ili ve~e, ili no}, ili jutro bez greha – veliko postignu}e. Takva postignu}a se ne posti`u bez truda i bez bola. Zbog toga je mona{ki `ivot, po svojoj prirodi, svagda `ivot prepun napora, prepun bola, prepun `alosti. To je zbog toga {to zapovesti Boga na{ega Isusa Hrista prevashode svaku ~ove~ansku, relativnu meru, jer imaju karakter apsolutnosti, i zato {to monah nikada ne zna za odmor. ^ak i kada bi tvorio ~udesa, monah bi, ipak, sebe smatrao gre{nim ~ovekom. Ali, koji su na~ini borbe protiv strasti? Ovome moramo da se u~imo godinama... To nije univerzitetesko ~etvorogodi{we–petogodi{we {kolovawe, to je {kolovawe koje traje ~itavoga `ivota, sve do kraja. [ezdeset i sedam godina sam monah i re}i }u vam istinu: mnoge godine nisam pro`iveo u lenosti, a ne znam {ta }e sa mnom biti. Ose}am se nedostojnim Boga. Ako govorimo o tome kako se treba boriti protiv strasti, u na{em umnom vi|ewu }emo rasu|ivati {ta je greh iskqu~ivo posredtsvom zapovesti Hristovih. Sâm ~ovek ne mo`e da prepozna svoj greh. I zato je Gospod u Evangeliju kazao: “Ako ne povjerujete da sam Ja Onaj Koji se otkrio Mojseju na Sinaju,

Arhimandrit Sofronije

6. Videti: Isto, str. 7. 7. Jn. 8, 34–35.

rekav{i: Ja Jesam Su{ti [Bituju}i, Onaj Koji Jesam], pomre}ete u gresima svojim”.8 Kada je, dakle, re~ o Bo`anskoj Svetosti, to je ono {to sve nas prevashodi. I zato monah, kada je u normalnom stawu svesti, sve prima, na prirodni na~in, onako kako je zapovedio Sâm Gospod: I vi kad izvr{ite sve {to vam je zapove|eno, govorite: ‘Mi smo nepotrebne sluge, jer smo u~inili {to smo bili du`ni u~initi’.9 I ako – iz godine i godinu, iz dana u dan – budete ~itali Evangelije, postepeno }ete poimati da nas zapovest Hristova nadilazi, ali da mi, istovremeno, moramo da je ispuwavamo. Ispada da je takvo mi{qewe protivre~no: sa jedne strane, to je nemogu}e, a sa druge – to nam je zadato kao du`nost. To nam je nemogu}e kada `ivimo sami po svome umu i svojim snagama. Ali, kada je Bog sa nama, to nam postaje mogu}e.10 Bla`eni Siluan ka`e: “No, ni tada to jo{ uvek nije savr{enstvo”,11 jer je savr{enstvo na zemqi nedostupno i neostvarivo. Naro~ito obele`je mona{koga `ivota jesu mudrost i rasu|ivawe: mona{tvo je sve{teni `ivot. Qudi to ne vide i ne znaju. Me|utim, mona{tvo je, po Teodoru Studitu, tre}i stepen blagodati – najvi{a blagodat.12 I kako da u sebi objedinimo ove logi~ke protivre~nosti? Ovde dolazi do izvesnog nepoklapawa sa normalnom logikom, jer na{a formalna logika nije pogodna da wome izrazimo na{ [mona{ki] `ivot. Ako je Gospod rekao: Bez Mene ne mo`ete ~initi ni{ta,13 mi Ga, onda, pitamo: “Da li je, u tom slu~aju, Tvoja kriv-

197
BESEDA 21

Duhovne besede

8. Uporediti: Jn. 8, 24, gde stoji: “Zato vam i rekoh da }ete pomreti u gresima svojim; jer ako ne poverujete da Ja jesam, pomre}ete u grijesima svojim. 9. Lk. 17, 10. 10. Uporediti: Lk. 18, 27. 11. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 136, 144, 156... 12. Videti: Prepodobni Teodor Studit, Saveti monasima, Glava 1, DOBROTOQUBQE, Tom 4, Moskva, 1901, str. 19. 13. Videti: Jn. 15, 5.

198
DUHOVNE BESEDE I

ica kada mi ne ~inimo ni{ta? Ti mi ne poma`e{, a ja sâm to ne mogu. Ti jedini ima{ @ivot, a Ti odbija{ [da mi pomogne{], zar }e{ meni to da stavi{ u odgovornost?”. Ispada kao da ovde u ne~emu ne dolazi do spoja. Ali, Bitije ka kome se kre}emo, nije podlo`no istim tim kategorijama relativnosti i iskqu~ivosti, kako to zahteva formalna logika. Mi moramo da ose}amo da je na{a obaveza da `ivimo sveto, to jest bez greha. I ~im nam pristupi bilo koja strast, a to je, u po~etku, u obliku misli–pomisli, mi zapo~iwemo borbu [protiv we]. Pro{li put sam govorio o borbi protiv pomisli koje nas napadaju. Danas bih `eleo da govorim na jedan op{tiji na~in. Svaka misao koja po duhu ne odgovara zapovestima Evangelija jeste greh. I mi moramo da je izbegavamo. A kako da je izbegnemo? Kada se u nama javi bilo kakva pomisao, mi tada treba da zavapimo: “Gospode, isceli moj um! Gospode, isceli moje srce! Gospode, isceli me celoga! Vidi{ kako se koprcam kada me, kao crva, mu~i besmislena pomisao! Molim te, za{tite me! Ti zna{ da nemam druge `eqe osim da `ivim po zapovestima Tvojim. Zapovest Tvoja je najvi{i zakon svekolikoga moga bitovawa: i vremenskoga i ve~noga. Ti si mi dao da zavolim zapovesti Tvoje. Ti si mi dao Svetlost Tvoju da vidim krasotu Bo`anskoga `ivota. Ti me sada spasi od vlasti strasne pohote!” Tako mo`emo da zapo~nemo razgovor sa Bogom, [u borbi] protiv strasti. Ponekad to mo`e biti monolog, a ponekad to poprima i oblik dijaloga. Primer jednog od najre|ih dijaloga u `ivotu vaselenske Crkve nalazimo kod Prepodobnoga Siluana. Kada su ga mu~ili demonski napadi, on je, `ele}i svom snagom svoje du{e da se ~isto moli Bogu, rekao Hristu: “Ti vidi{ da `elim da Ti se molim, ali me neprijateqi u tome spre~avaju!” Gospod mu je odgovorio: “Gordi uvek tako stradaju”. I tada je usledio dijalog: “Gospode, nau~i me kako da se smirim!”.

Arhimandrit Sofronije

I usledio je kratki, ali uistinu tragi~ki i nadtragi~ki odgovor: “Dr`i um svoj u adu i ne o~ajavaj!”14 I to se odnosi na ovaj nauk: kako da pro`ivimo dan ili no} bez greha. Svaka ~ovekova strast, budu}i da pripada stvorenome svetu, ima svoj oblik, izgled i energiju. Vrhovni um rukovodi nama u toj nevidivoj borbi protiv neprijateqa uz pomo} blagodati i, na taj na~in, takvom molitvom – monolo{kom ili dijalo{kom – mi izlazimo iz razgovora sa neprijateqem i zapo~iwemo razgovor sa Samim Bogom. Taj prelazak od “razgovora sa strastima” na razgovor sa Bogom jeste ono {to je va`no! I ako sve vreme razgovaramo sa Bogom, Bog }e, naravno, postati sadr`aj na{ega `ivota. A Bog Sâm u Sebi jeste ve~ni @ivot, koji se nikada ne umawuje.15 I bez obzira na to protiv koje strasti se borimo: bilo da se radi o telesnoj strasti, bilo o srebroqubqu, bilo o vlastoqubqu, bilo o slastoqubqu i tome sli~no – na~elo, u su{tini, ostaje isto: ne dati svoj um neprijatequ... @ivot monaha je, dakle, umni `ivot, preispuwen mudro{}u. Mona{tvo nije protivno prirodi ~ovekovoj, ve} je iznad prirode ~ovekove. Kada pravilno, sa podvi`ni~kog i duhovnog stanovi{ta, savr{avamo ovaj podvig, ne dolazi do psihi~kih oboqewa. Qudi [u mona{tvu] uzrastaju u svome poznawu bitija u wegovim dubinama. Oci su ovo telesno uzdr`awe nazvali “celomudreno{}u” (na gr~kom – swfros’nh)! Za{to su Oci nazvali celomudreno{}u, to jest punotom mudrosti upravo ovaj moment, a ne najvi{u u~enost? Mi u mona{tvu po Bogu, na planu umnoga vi|ewa, prevladavamo ono {to predstavqa kozmi~ki zakon (ponekad ga prevladavamo, a ponekad – padamo). Ako ~ovek u tome podvigu nadvladava kozmi~ki zakon, onda on postaje nadkozmi~an. Me|utim, ono {to je vidivo, tj. “pojavnost” (upravo kao i Sveti Darovi u Liturgiji), u monaha ostaje vrlo skromna. “Fenomen” je ono {to

199
BESEDA 21

Duhovne besede

14. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 20.

200
DUHOVNE BESEDE I

vidimo. “Numen” jeste ono {to je u nama. Tako je svekoliki na{ `ivot, sa jedne strane, pro`et “fenomenalnim” pojavama koje vidimo, a sa druge – ono {to se zbiva u na{em umu (ono “numenalno”) jeste ne{to sasvim drugo. Zato qudi koji sude o mona{tvu, a ne znaju sve ovo, ni{ta ne znaju o mona{tvu. A takvo neznawe je, na`alost, prisutno i u crkvenim krugovima. I, opet, u borbi protiv strasti na{ um }e padati, zapiwu}i o zemqu kao trono`ac. Ali, do}i }e vreme kada }emo se, zbog na{ega truda da `ivimo po zapovesti Bo`ijoj, uzrasti i postati istan~ani kao Angeli. Tada monah–~ovek ose}a svaki i najmawi pokret [duhovnoga] ozra~ja, svaku misao protivnu Bogu, pre svega, u sebi, a, kada je potrebno, i u drugima. Za{to sve ispada tako neskladno? Zato {to ja u sebi vidim grehe i borim se protiv wih, a u bratu svome ne vidim grehe. No, uz to, kako da budem duhovnik ako ne vidim greh brata moga? Zna~i, mora da se spoji vi|ewe greha svoga, ali i iste te [grehovne] bolesti i u bratu mome. Zato je, na po~etku, najboqe, jasno sagledati svoje grehe: “Udostoj nas, Gospode, da ovaj dan bez greha pro`ivimo”, i sve ostalo }e vam se dodati.16 A na~elo borbe protiv strasti jeste – ne predati um i srce strasnim pomislima, ve} prelaziti od ovih pomisli, koje nam nudi neprijateq, na razgovor sa Bogom i molitvu Bogu. U mojoj nevelikoj novoj kwizi pi{em da je “molitva – beskrajno stvarala{tvo”.17 Ovo {to sam vam danas govorio je tek mali nagove{taj o pone~emu iz [riznice] tog boja kome nema kraja. To je zaista boj, to je borba! Gospod je rekao: Ne bojte se – Ja pobedih svet.18 Opet i opet: moramo da se se}amo re~i Apostola Pavla, upu}enih Filipqanima, kao jednog od najva`nijih na~ela na-

Arhimandrit Sofronije

15. Uporediti: Jn. 14, 6. 16. Mt. 6, 33. 17. Arhimandrit Sofronije, O molitvi, str. 5. 18. Jn. 16, 33.

{ega `ivota: “Zato neka je u vama ista misao, isto ose}awe koje je i u Hristu Isusu”19 – to jest da bi se na{ um upodobio umu Apostola Pavla20, koji govori: A mi imamo um Hristov.21 Kada je na{a misao potpuno saglasna sa onim {to sadr`e zapovesti, tada na{im umom ~uvstvujemo da ushodimo u sferu Bo`anskoga mi{qewa. Mi moramo da znamo ovo, da bismo tome i te`ili, i da ne bismo dopustili da, zbog neznawa, sve to pro|e [mimo nas], ne ostaviv{i ni traga u nama. Posle mnogih godina upornoga truda podvi`ni~koga mona{koga `ivota, to umno vi|ewe }e po~eti neprestano da obitava u nama...

201
BESEDA 21

Duhovne besede

19. Uporediti: Filipq. 2, 5. 20. Uporediti: 1. Kor. 4, 16. 21. 1. Kor. 2, 16.

22

O BORBI ZA OBITAVAWE UMOM U BOGU1

202 Kada smo govorili o tome kako mo`emo da pobedimo pojedina~nu pomisao koja nas napada, koja nam zarobquje um i oskvrwuje sve {to je unutra u nama, to je bila re~ samo o podrobnostima na{ega zajedni~koga podviga. @eleo bih da izna|em najjednostavniju formulu da bih vam objasnio to duboko i, za nas, veoma va`no pitawe. Ispada ovako: kada bilo {ta izla`emo na teorijski na~in, to nam se ~ini jednostavno i jasno. Ali, u na{em stvarnom `ivotu stvari uop{te nisu jednostavne. I moramo ~itav na{ `ivot `iveti u podvi`ni~koj napregnutosti i, pre svega, u umnom trezvewu i umnoj molitvi. Posle pada i “ispadawa” Adamovog iz sveta Bo`anskog u stvoreni svet svaka strast je dobila svoj oblik. A kada nas zarobi bilo koja pojedina~na [strasna] pomisao, mi tada treba da pre|emo na razmi{qawe o tome kako se treba boriti protiv svih strasti, zajedno uzetih. Ve} sam vam govorio o na~elu: ne
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Strast ima svoj oblik. Borba za nesagla{avawe uma sa pomi{qu, kroz stvarala~ku molitvu. Opasnost od telesnih pomisli. Dr`ati um u Bogu mogu}e je iskqu~ivo silom Samoga Boga. Dolazak Boga kao oslobo|ewe od robovawa ve{tastvu. Metodi borbe za oslobo|ewe uma od pomisli. Bilo je potrebno da nam do|e li~no Bog. Tragedija sveta – greh samoobogotvorewa. Obo`ewe kroz prebivawe umom u Qubavi Bo`ijoj.

1. Br. S–20 (8. januar 1992.), po numeraciji MTII.

predati um kada nam se predla`e bilo koja strast i kada nas ona navodi na greh. Monah mora da nau~i da upravqa svojim umom i da neprestano pazi gde se wegov um nalazi. Ako um prima strasne slike, to onda oskvrwuje celoga ~oveka: i um, i du{u, ~ak i telo. I obrnuto, kada na{ um, ulovqen po blagodati svi{e qubavqu Hristovom, ~ezne da bude tamo gde je Hristos, tada se zbiva suprotno: um na{ i svekoliko bi}e na{e se osve{tava, uzvisuje, pribli`ava Bogu, i tokom godina um postaje kadar da se saobra`ava Bogu, a ~ovek da, svagda, dan i no}, obitava u Bogu. Tu je, pritom, i jedna tanana podrobnost: nijedna strast ne mo`e da dejstvuje u nama, ako je na{ um slobodan od slika te strasti. Tek kada se na{im umom dotaknemo strasnih predstava i po~nemo da `ivimo wima, strasna pomisao zadobija vlast nad nama. Velika je nauka nau~iti se da odvra}amo na{ um od svake pomisli koja navodi na greh. Takva misao zapo~iwe vrlo jednostavno. Vi ve} znate da je mogu}e na razli~ite na~ine prevesti pa`wu na{ega uma na neki drugi predmet. Najboqi na~in je kada je Gospod sa nama. Tada se sve pretvara u molitvu trepetne qubavi prema Bogu i ~ovek u suzama pokajawa zaboravqa na strasni svet greha. Ali, ne daje nam se svagda da budemo u takvoj molitvi. Bog se udaqava od nas da bismo se sami potrudili. I kada nas napadne bilo koja strasna predstava, neophodno je da na{ um otrgnemo i “otkinemo” od te strasne predstave. Tada strasne predstave ne poprimaju stvarnu, dejstvuju}u snagu, ve} ostaju u pasivnom stawu. Ima mnogo molitava koje je dobro znati, ali ~ovek mo`e i sâm da sastavi molitvu, budu}i da je “molitva neprestano stvarala{tvo”.2 I kada u sebi ne nalazimo snage da odmah odvojimo pa`wu uma od strasti, najboqi na~in za to jeste ogweno pokajawe, vapijawe k Bogu: Oslobodi me od vlasti ovih duhova! Uzvedi um moj na Nebo, gde obitava{, Bo`e moj! Izbavi me od adskoga robovawa strastima!

203
BESEDA 22

Duhovne besede

2. Videti: Arhimandrit Sofronije, O molitvi, str. 5.

204
DUHOVNE BESEDE I

Mo`emo se moliti i onako kako se veli u molitvi koja se pripisuje Prep. Isaaku Sirijskom: “Uzvedi um moj koji bludi po nizini dowoj, k Tebi na Nebesa, gde `ivi{, Gospode!”. Postoji kratka molitva Angelu–^uvaru: Angele Bo`iji, ^uvaru moj sveti, `ivot moj u strahu Hrista Boga sa~uvaj, um moj utvrdi na putu istinitom, i na qubav gorwu podstakni du{u moju. Ta molitva veoma poma`e da odmah na{ um zaokupimo ovim re~ima: um moj utvrdi na putu istinitom, i na qubav gorwu podstakni du{u moju. I ako tako budemo provodili vreme, ne dopu{taju}i na{em vrhovnodejstvuju}em umu da se sjediwuje sa ne~istim strastima, koje oskvrwuju celoga ~oveka, mo}i }emo da, sa neuporedivo mawim trudom, vodimo borbu protiv strasnih pomisli. Oblast gde naro~ito moramo da pazimo na sebe jeste fiziologija na{ega `ivota i mo} razmno`avawa koja je zalo`ena u na{ organizam kao na~in za ra|awe na ovaj svet nama sli~nih bi}a. Monah se, ~ak, i onda kada se ti pokreti zbivaju u wemu kao ono {to je fiziolo{ki prirodno, bori protiv wih. I kada monah hodi ovim putem, wegov um se o~i{}uje i osve{tava, postaju}i postepeno kao istan~ani “radar” koji opa`a i najmawe pokrete strasti u ozra~ju koje ga okru`uje. Do toga stawa, podvi`nik ushodi postepeno, kroz dugotrajni opit. I on se, na taj na~in, ~uva od greha. Uop{te uzev{i, na{ `ivot u Bogu zahteva neobi~no duboko pronicawe u tajne Bitija Bo`ijeg. Pritom, nije nam dato da u to proni~emo na{im sopstvenim snagama. Ali, kada nam Bog daruje blagodat Svoju, On nas priop{tava Svome `ivotu. Kao oni koji su sazdani “iz ni~ega”, koji su uzeti od 3 zemqe, mi nismo sposobni da poznamo Boga. I bilo je potpuno neophodno da nam Sâm Bog otkrije Sebe. Ako, posle Pada, neprijateq raspola`e mogu}no{}u da u|e u na{ unutarwi `ivot i da nas tamo porobi, tim vi{e Bog mo`e da se useli u nas i da dejstvuje u nama. Samo na taj na~in, ~uvaju}i se od svakoga greha,

Arhimandrit Sofronije

3. Videti: 1. Mojs. 2, 7.

na{ um mo`e neprestano da uzrasta u svojoj sposobnosti za poznawe Boga kroz Bo`ansku qubav. Zapamtite, draga bra}o moja i sestre moje, da nijedna strast ne mo`e delatno da dejstvuje u nama ukoliko um svoj ~uvamo u Bogu. Ve{tastvena stvarnost koja nas okru`uje gu{i nas svojim neprestanim prisustvom. I, naravno, mi klizimo “nadole”. Ali, ako se budemo postojano dr`ali pravila i ~uvali na{ um na putevima istine, u zapovestima Hrista Boga, onda }e, naravno, na{e duhovno napredovawe biti veoma brzo. Ni{ta, uistinu ni{ta nije predodre|eno. ^udno je to: Bog Koji nas beskrajno prevashodi, Koji je od nas neshvativo udaqen, daqi od zvezdanih svetova, mo`e da nas poseti i da u nama dejstvuje punom silom! No, kako sam to poku{ao da objasnim u kwizi o Starcu [Siluanu],4 Bog retko dejstvuje na takav na~in. Za{to? Zato {to put [za ~oveka] postaje stra{no te`ak, onda kada du{a biva istinski ulovqena qubavqu Bo`ijom (kako pi{e na{ bla`eni pokroviteq Prepodobni Siluan: “Ti si mi dao da se nasladim Duhom Tvojim Svetim i du{a moja Te je zavolela!”5) i kada ~ovek, na samom po~etku, primi veliku blagodat (koja je, mogu}a, su{tinski govore}i, samo savr{enima). U tom stawu ~ovek ne mo`e da ispuwava svoje du`nosti u na{em zemaqskom svetu. On obitava u neprestanom ushi}ewu. Me|utim, Bog se, potom, udaqava od ~oveka, i on sa bolom po~iwe da ~ezne za Bogom da bi Bog iznova dejstvovao u wemu svom Svojom silom. Kao oni koji su skloni zemaqskom `ivotarewu, mi treba da tra`imo i moramo da iznalazimo mnoge razli~ite na~ine za osloba|awe na{e pa`we. Kada ne uspemo da molitvom pobedimo strasne pomisli, treba da ~itamo. Ako ne mo`emo da ~itamo, onda treba da razmi{qamo, da na|emo neki posao ili nekog drugog ~oveka da sa wim porazgovaramo: samo da se oslobodimo te strasti! A to je bolno i dugotrajno podvi`ni{tvo: osloba|ati na{ um i prenositi pa`wu u drugu oblast, pre svega, tamo gde

205
BESEDA 22

Duhovne besede

4. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 14. 5. Isto, str. 117.

206
DUHOVNE BESEDE I

obitava Gospod, po savetu i zapovesti Apostolola Pavla.6 Prema tome, um koji je porobqen “zemqom”, to jest niskim zemaqskim strastima nemo}an je da se sopstvenim snagama uzdigne do Neba. Ali, treba se boriti na sve na~ine: trudom, {etwom, bilo kojim radom, intelektualnim ili telesnim, razgovorom sa bratom i tome sli~no. Sve su to same po sebi male stvari, ali u~inak takve vrste borbe je neobi~no dragocen. Prirodno je da, posle gotovo sedamdeset godina mona{tva, znam pone{to o tome. I mogu da vam ka`em, moja mlada bra}o i sestre, da ne treba da `urimo u na{em [duhovnom] `ivotu. Na{e uzrastawe zavisi od Promi{qawa Bo`ijeg o nama. Ponekad se de{ava da monah po`ivi kao monah dugo, pola veka, a da i daqe ne zna u ~emu je smisao mona{tva. Vidite sa kakvim naporom tra`im na~ine da vam objasnim {ta je to {to se zbiva u stvorenom bitiju. U svekolikom bitiju koje nas okru`uje, ~ak i ono {to je vidivo jeste neobi~no duboka tajna. I moramo da `ivimo sve vreme pred licem te tajne, o~ekuju}i da nam se ta tajna, ta sveta tajna Samoga Boga, sama otkrije. Znaju}i iz sopstvenoga iskustva da je to, zaista, ne{to veliko i da se, stoga, ne daje lako, ipak, govorim o tome zato {to treba da znate od samoga po~etka {ta je to {to Bog mo`e da u~ini sa ~ovekom; to jest kako mo`emo da dostignemo do bla`enstva kroz obitavawe u Bogu. Na{im prirodnim umom ili rasu|ivawem, mi ne mo`emo da proniknemo u te tajne. To se nalazi izvan spsobnosti na{ega duha, i zato je svagda neophodno da nam se Gospod Sâm otkrije. Na{ `ivot treba da sazdavamo ne na na{im naga|awima, ve} na Otkrivewu Bo`ijem. Tragizam doga|aja sveta koji nas okru`uje povezan je sa odbacivawem ovoga puta. Greh samoobogotvorewa jeste ono {to mu~i ~oveka i {to ga ubija. U mojoj kwizi, izdatoj u Parizu, postoji nevelika glava “O molitvi koja prevashodi svaki tragizam”.7 Ono {to je, zaista, gorko

Arhimandrit Sofronije

6. Videti: Filipq. 4, 7; Kol. 3, 2; Rimq. 12, 2; Efes. 4, 22. 7. Videti: Arhimandrit Sofronije, O molitvi, str. 69.

videti, {to zaista pogru`ava na{u du{u u veliku `alost jeste ~iwenica da su qudi odbacili put koji su nam otkrili Hristos i Duh Sveti, zaboraviv{i da samo Onaj Koji nas je stvorio zna istinski sve. Nikakva ~ove~anska nauka nije sposobna da pronikne “tamo”, ve} samo na{ jednostavni `ivot, koji je, uz to, krajwe dubok i koji nas bogoslovski uzvodi na visotu. Kada govorimo o na~inima borbe na sa`et na~in: “ne predati um”, “upravqati svojim umom”, “kontrolisati um, sve vreme ga usmeravaju}i ka svetlosti zapovesti Hristovih” – od ovih sitnih stvari (koji, u wihovom ostvarewu, izgledaju kao sitnice) sazdaje se veliki i ve~ni `ivot. A to i jeste ciq monahov. Ali, mona{tvo jeste, od samoga po~etka do posledwega daha, napregnuta pa`wa: kako da izbegnemo greh, kako da nau~imo na{ duh da obitava u atmosferi qubavi Bo`ije. A budu}i da spasewe jeste obo`ewe, u ~emu se, onda, sastoji obo`ewe? U tome {to se ~oveku, uzetome od zemqe, sazdanome “iz ni~ega”, daje vlast, mogu}nost, `ivot – da `ivi @ivotom Samoga Boga... A vi, draga moja bra}o i sestre, potrudite se da, od samoga po~etka va{ega podviga, ne izgubite ni jedan jedini dan za sazdavawe na{ega spasewa.

207
BESEDA 22

Duhovne besede

23

O @IVOTU U SVETOGORSKOJ PUSTIWI1

Arhimandrit Sofronije

O odlasku u pustiwu. O molitvi, pri kojoj se zaboravqa na svet. O saboru Staraca 1938. godine. O re~i Arhiepiskopa Vasilija Krivo{eina. O svom duhovni~kom slu`ewu. O razgovoru sa monahom. O Nestvorenoj Svetlosti.

208
DUHOVNE BESEDE I

Neka je Slava Gospodwa blagoslovena od sada pa doveka! Iznova se, u ovaj dan, usredsre|ujem u svome umu, na odlazak odavde. Snage moje se umawuju i postepeno se uve}ava moja izolovanost, na koju sam osu|en zbog svoje starosti, jer ne mogu ni da ~itam, niti da slu{am, i zbog toga smatram da je moje “delo” zavr{eno... Zato sam odlu~io da vam ka`em koju re~ o posledwim danima Starca [Siluana] i o prvim danima moga `ivota po wegovome upokojewu. Kada je otac Siluan jo{ bio mlad, on se ozbiqno razboleo i, u o~ekivawu svoga kraja, zamolio je igumana Misaila da mu dâ blagoslov za veliku shimu. Iguman Misail, taj neobi~ni ~ovek, mu je odgovorio: “Bog }e te blagosloviti za shimu, ali ne}e{ umreti ubrzo”, i kazao mu {ta }e sa wim biti, ali sada se ne se}am ta~no {ta. Ali, kada je zapo~ela [hiqadu devesto] trideset i osma godina, Siluan je rekao: “Po re~ima igumanovim, ove godine }u umreti”. Nedugo pre toga, zatra`io sam blagoslov od igumana, tog istog svetoga i neobi~noga ~oveka Misaila, da mi dopusti da se

1. Br. S–25 (17. februar 1992.), po numeraciji MTII.

naselim u kalivu. To je, zapravo, bila dobra ku}a za `ivot ostarelih qudi koji su `eleli da okon~aju svoj `ivot na Svetoj Gori. Kaliva se nalazila na pribli`no petnaestak minuta hoda u pravcu juga, prema Dafniju, luci Svete Gore. I tamo sam boravio, kada sam bio slobodan od bogoslu`ewa. (U manastiru nas je bilo dvojica |akona. Kada je bilo neophodno da slu`imo na svim bogoslu`ewima, ostajalo je malo slobodnoga vremena, a kada sam bio slobodan od svoje ~rede, vi{e vremena sam provodio tamo). Moj `ivot u toj kalivi je bio slo`en. Bio sam mla|i od ve}ine otaca. I mnogi su smatrali da je `ivot u takvoj kalivi – privilegija. Ali, kako znate iz moje kwige, Bog mi je dao skru{enost zbog mojih greha, o~ajavawa u pogledu sebe samoga, i dugotrajni i obilni pla~. Tamo sam vodio mnoge razgovore o kojima bih `eleo da razgovaram sa vama. Jednom me je Starac Siluan upitao: “Da li Vam odgovara da se molite u toj kalivi?”. Odgovorio sam: “Da, odgovara mi. Povremeno mi se ~ini da zaboravqam svet. Ali, se}am se svoga tela”. Reakcija moga oca Siluana me je za~udila: “A telo, {ta je to telo? Nije li to svet?”. Stajao sam pred tom ~udnom pojavom, i do{ao sam do ovoga pore|ewa: nalazim se u podno`ju velike planine, ~iji je vrh skriven u oblacima. Te re~i: “A {ta je telo, ako ne svet?” – podstakle su me na tu misao. No, ja ga nisam gwavio pitawima, ve} sam primio wegovu re~ u nadi da }e do}i trenutak kada }e mi Bog dati da pojmim wihov stvarni smisao. U svome poznawu, kroz moqewe za celoga Adama, otac Siluan je do{ao do toga da nas na{e telo svezuje – sveceli rod qudski – u jednoga Adama. Na{i razgovori koje nam je dao Gospod, sve vreme su

209
BESEDA 23

Duhovne besede

2. Videti: Arhimandrit Sofronije, Videti Boga kakav On jeste, str. 56.

210
DUHOVNE BESEDE I

bili prepuni divqewa mome Starcu: kako je on postao, uistinu `iva li~nost, uistinu istinski Hri{}anin! Po~etkom [hiqadu devesto] trideset i osme godine, Starac mi je rekao: “Kada umrem, boqe Vam je da zatra`ite blagoslov i da po|ete u pustiwu, zato {to smatram da ste slabi i da `ivot u manastiru prevazilazi Va{e snage”. Potrudi}u se da se uzdr`im od razmatrawa suvi{nih podrobnosti. Re}i }u samo to da sam, kada se Starac Siluan upokojio, zaista oti{ao duhovniku i rekao: “Mo`da je boqe da `ivim u pustiwi, kao svotogorski pustiwaci na Karuqi?”. I duhovnik, otac Sergije mi je odgovorio: “Da, o~e Sofronije, idite u pustiwu. Bog vas blagoslovio”. Oca Sergija je za sve{tenika rukopolo`io Episkop Nikolaj Ohridski, veliki ~ovek koji je i mene rukopolo`io za |akona. I otac Sergije, koji se vrlo dobro i plemenito odnosio prema meni, dao mi je blagoslov da krenem u pustiwu, ali je rekao: “Vi, naravno, shvatate da moj blagoslov nije dovoqan. Morate da odete kod igumana i da od wega zatra`ite blagoslov”. Po{ao sam do igumana Misaila – Bog neka bi me pomilovao wegovim molitvama! – i iguman mi je rekao: “Bog neka blagoslovi, o~e Sofronije. Idite i molite se u pustiwi. Ali, znajte, da moj blagoslov nije dovoqan, morate da dobijete saglasnost i manastirskog saveta Staraca”. Iguman je bio bolestan i nije dolazio na sabrawa manastirskih Staraca, a umesto wega je predsedavao zamenik igumana. Rekao sam mu da bih `eleo da odem u pustiwu i da sebe [u tome pogledu] predajem sudu otaca. On se saglasio i ubrzo je usledio sabor Staraca, na koji sam bio pozvan. Na tom sabrawu Staraca – koje i danas jasno vidim, onako kako se tada urezalo u moju svest – prvi je ustao jeromonah Visarion, sekretar igumanov, blag, tanani, oprezni ~ovek. On je rekao: “O~e Sofronije, korak u vezi sa kojim ste postavili pitawe savetu Staraca vrlo je veliki i va`an. I evo moga mi{qewa: ostanite jo{ godinu dana u manastiru i ako se do tada Va{a misao ne izmeni, idite u pustiwu”. Kod oca Visariona sam ~esto bivao, jer je on imao zasebnu keliju kao kancelariju

Arhimandrit Sofronije

sekretara igumana. Uprkos svekolikom mom uva`avawu prema ocu Visarionu, nisam odgovorio ni{ta na wegove re~i. Drugi je ustao otac Matej. On je bio malo stariji po godinama od oca Siluana i iz istoga sela kao i otac Siluan... Ali, on se, na neki ~udan na~in, dr`ao prema ocu Siluanu kao neko ko je ve}i i autoritetniji. No, sada, posle smrti Starca [Siluana], on mi je, pri{av{i mi kroz ~itavu prostoriju, neo~ekivano rekao ove re~i: “O~e Sofronije, kuda bi Vi da idete? Mislite li Vi da }ete na}i ne{to ve}e od Siluana? Ako se, dakle, Siluan spasavao u manastiru, spasavajte se i Vi u manastiru!”. Opet ni{ta nisam odgovorio. Ustao je vrlo strogi Starac Josif, na~elnik manastirske biblioteke, koji je izuzetno mnogo ~itao i sebe smatrao velikim znalcem duhovnoga `ivota. (Ja sam bio pomo}nik bibliotekara). I on mi je strogo rekao: “O~e Sofronije, ako budete oti{li, ne}ete imati blagoslov od igumana da slu`ite”. Ja sam rekao ocu Josifu: “Ako je Ba}u{ka rekao da ne slu`im, re}i }u Vam da u pustiwu ne idem da bih slu`io. Ne{to drugo mislim da ~inim u pustiwi. No, recite mi: da li mi iguman zabrawuje i da se pri~e{}ujem?”. Moj mirni odgovor je izbacio oca Josifa iz koloseka. On je rekao: “Ne, o~e Sofronije, nisam pitao oca igumana, ve} sam, da bih Vas ispitao, ja izrekao ove re~i. A iguman mi nije ni{ta rekao, jer nismo o tome razgovarali”. Tada je jeromonah Justin, krotki, tihi ~ovek koji je bio zamenik igumana, odlu~io da ka`e re~ (on je sedeo na zasebnoj foteqi u sredini velike prostorije, gde su se odr`avala sabrawa Staraca). I on je, obrativ{i se ocu Visarionu, rekao: “O~e Visarione, smatram da je za ispitivawe misli oca Sofronija godina dana isuvi{e mnogo”. Potom se obratio meni: “Evo kako }emo, o~e Sofronije – budite do Pashe ovde u manastiru, i ako se Va{a misao do tada ne izmeni, onda s Bogom idite u pustiwu!”. ^im je zamenik igumana rekao ove re~i, ustao sam sa svoje stolice, u~inio metaniju pred wim i rekao: “Blagoslovite, Ba}u{ka!”. Time je okon~ano razmatrawe mog pitawa na saboru

211
BESEDA 23

Duhovne besede

212
DUHOVNE BESEDE I

Staraca. Sabor mi je odredio da ostanem u manastiru od po~etka oktobra 1938. do Pashe 1939. godine. Re}i }u vam da mi je dru`ewe [sa monasima] u manastiru bilo ne{to strano. Tamo sam pro`iveo ~etrnaest godina i nisam nikada imao vremena ni sa kim da razgovaram. Sa svih mojih poslu{awa `urio sam da se vratim u keliju da bi tamo oplakivao samoga sebe. I moj odlazak iz manastira je proizveo ~udan utisak: oci–monasi su se naqutili na mene, misle}i: ‘“Evo, odlazi iz manastira, kao da je ovde nepogodno spasavati se”. Posle ovoga su, tokom tih pola godine, od oktobra do aprila, k meni dolazili mnogi. Me|u onima koji su do{li da me ube|uju, bio je i otac Vasilije, koji }e kasnije postati Arhiepiskop Briselski. On je do{ao u moju keliju i rekao: “O~e Sofronije, u Lestvici Svetoga Jovana na{ao sam mesto iz koga se jasno vidi da Vi ne treba da idete u pustiwu”. No, ja sam svima koji su dolazili da me ube|uju, govorio: “I sâm i{tem da saznam voqu Bo`iju. Bojim se da idem u pustiwu. Mislim da sam malodu{an i slab. Ako bi me sna{li takvi demonski napadi, kakve je do`iveo Starac Siluan, ja to ne bih mogao da izdr`im”. I taj strah me je prisiqavao da tra`im {to je vi{e mogu}e blagoslova, ali blagoslova zakonitih: duhovnika, igumana i sabora Staraca. Rekao sam ocu Vasiliju: “O~e Vasilije, makar do{li k meni i doneli mi pet hiqada mesta iz dela Svetih Otaca, i velikih i malih, ja }u Vam ukazati samo na jedno, moje mesto – i moje mesto }e biti ja~e od Va{ih pet hiqada”. Smisao ovoga odgovora je bio u slede}em: tra`io sam blagoslove na zakonit na~in, od “nadle`nih”, od onih koji su, predawski gledano, opunomo}eni da daju takav blagoslov: od duhovnika, igumana i sabora Staraca. Mislio sam da taj blagoslov suprotstavim svima i svakome. I, istinu govore}i, Bog mi je dao blagoslovenu pustiwu. A Bog me je izgnao iz pustiwe na prili~no surov na~in. Kada sam ve} vratio moju staru kalivu–pustiwu, koju su videli neki od na{ih otaca koji su posetili Svetu Goru, a vi{e nisam imao sredstava da uzmem neku drugu, pre{ao sam na Karuqu, u drugu pustiwu – pe}inu pri Manastiru Svetoga Pavla.

Arhimandrit Sofronije

Iguman Manastira Svetoga Pavla je `eleo da ima duhovnika. Na Svetoj Gori nije obavezno da duhovnik bude pri manastiru. Da bi ispovest bila iskrena i ~ista, a ne – ulagivawe radi zadobijawa naklonosti duhovnika potrebno je da duhovnik nema nikakve veze sa upravnom vla{}u manastira. Jo{ 1938. godine Starac Siluan mi je rekao: “Kada budete bili duhovnik, primajte qude, ne li{avajte ih re~i Bo`ije, potrpite ih”. Ja sam tada bio jedva `iv i pomislio sam da Starac ne zna da ne}u mo}i da po`ivim jo{ toliko godina. Bio sam jo{ mlad da bih bio duhovnik na Svetoj Gori. I na tu misao sam potpuno zaboravio. I, tek kada sam ve} bio u pustiwi, setio sam se re~i Starca Siluana... U to vreme Gr~ka se nalazila pod nema~kom okupacijom. U pustiwu sam do{ao uo~i [II svetskog] rata, na Pashu, a ve} u avgustu je izbio rat. Kada je k meni do{ao o. Teodosije, sekretar igumana [Manastira] Svetoga Pavla – vrlo uman, obziran i ozbiqan ~ovek – i saop{tio mi da wihov iguman `eli da me postavi za duhovnika u manastiru, setio sam se re~i Starca Siluana:” Kada budete duhovnik...” Ali, u trenutku moga razgovora sa Starcem meni se ta re~ u~inila nekako suvi{nom, zato {to ni sâm nisam znao da li }u tog trenutka uspeti da se dovu~em do svoje kelije. (Trebalo je da se popnem uz vi{e od sto pedeset stepenika da bih se popeo od Siluanove do moje kelije). I tako sam postao duhovnik i pre{ao u pe}inu nedaleko od Manastira Svetoga Pavla. O, kakva su to blagoslovena mesta! Posle velikih ki{a, voda je prodrla kroz stene masiva gde se nalazila moja pe}ina. Pe}ina koja je ranije bila suva tokom te zime je bila puna vode. Sama po sebi zima u Gr~koj je blaga, ali ja sam, ipak, {est meseci `iveo u pe}ini gde je bilo previ{e vode. Iz svoje kelije sam iznosio po sto vedrica vode na dan, a spavao sam ispod dva gvozdena pleha da bih svoj krevet za{titio od vode koja je kapala sa tavanice... Brzo pro|e trenutak ovih uspomena o Svetoj Gori... Da sam pripadao Ruskoj Crkvi, kako je obi~aj, nosio bih shimu sa re~ima: “Svet, Svet, Svet...” i kada bi me videli iz daqine govorili bi: “Evo ih, idu shimnici!” Ali, ja sam vaspitan na Svetoj Gori. Bilo je mi je prijatno tamo da vidim da ~esto nije mo-

213
BESEDA 23

Duhovne besede

214
DUHOVNE BESEDE I

gu}e razlikovati igumana od poslu{nika. U svojoj kwizi “O osnovama pravoslavnoga podvi`ni{tva” pi{em da na Svetoj Gori vlada potpuno druga~iji poredak. Vi{e od pedeset godina sam shimnik, to jest od 1935. godine, i trebalo bi da hodam unaokolo kao shimnici u Rusiji, ali ja, evo, hodam slobodno... Eto, ispri~ah vam, pred svoje upokojewe, pone{to iz svoga `ivota na Svetoj Gori. Ali, ja ne znam kada }u umreti... I razmi{qam o ovome: u ~emu nisam ispunio svoju du`nost prema vama? Sada kada se umawuje moja sposobnost da shvatam `ivot, kada mi je pam}ewe oslabilo, kada se pogor{ava moje slepilo (zbog ~ega ne mogu da ~itam), a gluvo}a me primorava da nosim slu{ni aparat, tako da su mi u{i pune {umova – {ta je to jo{ uvek nisam dovr{io? No, ja }u razgovarati sa vama do posledwega dana moga, do posledwega izdaha moga... @eleo sam da danas razgovaram sa vama povodom jo{ jedne stvari. Nedavno je kod nas u poseti bio jedan ruski sve{tenik. I on mi je u privatnom razgovoru rekao: “O~e Sofronije, da li je mogu}e u na{em vremenu videti Nestvorenu Svetlost?”. “Pisao sam o tome. Da li ste ~itali?” ”Ne”. “Dobro, uzmite od na{ih otaca moje kwige u kojima sam pisao o tome”. Sâm na~in na koji je bilo postavqeno pitawe je na mene ostavio utisak da sve{tenik ima ovakav stav: u prva tri veka gowewa [Crkve], Bog je ~inio ~uda i pomagao na o~igledan na~in, a potom je obustavio takva dejstva, i od tada ih ve} vekovima – nema. Taj sve{tenik spada u onu vrstu qudi koji logi~ki zakqu~uju da se u na{e vreme Bog vi{e ne javqa kao Svetlost. Prema tome, ko vidi Svetlost taj zapravo vidi ne{to drugo, a ne istinsku tavorsku Nestvorenu Svetlost. I, naravno, kada me pitaju na takav na~in, {ta mogu da ka`em? Primoran sam da za}utim... I otac N., kada je bio u Rusiji, sreo je neku `enu koja je govorilo isto ovo, da je Bog prestao da dejstvuje onako kako je dejstvovao ranije, i da danas vi{e nema Staraca i da sve to predstavqa op{tu pojavu, jer “Bog danas dejstvuje na takav na~in”.

Arhimandrit Sofronije

Govorim vam o ovome zato {to takav pristup nije put ka poznawu. Iste re~i i isti na~in mi{qewa su bili prisutni i u vreme Simeona Novoga Bogoslova...3 Sveti Simeon, u Himni ~etrdeset i petoj, govori o tome da oni koji pori~u Svetlost, u kojoj se javqa Bog i koja jeste Sâm Bog, nepravilno misle i da, su{tinski gledano, padaju u jeres.4 A kod Semjona [Simeona] koji je, potom, ostao Siluan, u glavi “O smirewu” pi{e: “Neki govore da je ranije toga bilo, a da je danas sve to zastarelo”. I, sa svojstvenom mu skromno{}u, Starac govori da je to nepravilno mi{qewe: “U Gospoda se ni{ta ne umawuje, ve} se iskqu~ivo mi mewamo, postajemo lo{iji i, na taj na~in, gubimo blagodat”.5 Da li je taj blagoslov meni bio od Boga ili ne – i meni samome je te{ko, pa i nemogu}e da ka`em. No, smatram ovako: ako nas Svetlost, o kojoj sam pisao, privodi ~uvstvovawu ve~noga Boga Hrista, kao {to se to zbilo sa Apostolom Pavlom na putu za Damask,6 onda ta Svetlost jeste ona Bo`anska Svetlost koja se javila i na Tavoru.7 Isuvi{e sam mali ~ovek da bih daqe govorio o tome, ali, ipak, `elim da ka`em: ako ta Svetlost svedo~i o Bo`anstvu Vaplo}enoga Logosa O~evog, kako onda priznati kao istinito ube|ewe da onaj ko danas vidi tu Svetlost upada u veliku zabludu, u prelest? O mnogo jo{ ~emu tek treba da govorimo, a danas je tek deli} onoga {to sam pro`iveo u{ao u moje kazivawe i moju ispovest pred vama, draga moja bra}o i sestre... Molite se za mene i neka vas ~uva Gospod...

215
BESEDA 23

Duhovne besede

3. Videti: Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo 64, “O Bogohuqewu. Onaj koji govori da je u dana{we vreme nemogu}e primiti Duha Svetoga i koji huli na dejstvovawe Duha Svetoga, govore}i da su takva dejstva od |avola, taj uvodi novu jeres u Crkvu Bo`iju”, SLOVA PREPODOBNOGA SIMEONA NOVOGA BOGOSLOVA, Tom 2, str. 125 i daqe. 4. Videti: Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Himna XLV, BO`ANSKE HIMNE, str. 209. 5. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 127. 6. Videti: Del. ap. 22, 6 i 22, 8. 7. Videti: Mt. 17, 2.

24

“O, KAKO BIH @ELEO DA STE SVI VI PESNICI!”1

O Velikome Postu. O neophodnosti nadahnu}a. O Hristovome Postu u pustiwi. O upodobqavawu Hristu u Ve~nosti. Mi moramo da postanemo nadahnuti pesnici i hrabri podvi`nici. O primawu nestvorenoga `ivota Bo`ijega. Intelekt i “bezumqe vere”. O mr`wi prema sebi u qubavi prema Bogu i prema bli`wemu. O stradawima Hristovim iz qubavi prema ~oveku. Primer Sv. Jovana Prete~e. O se}awu na Posledwi sud. Od maloga ka beskrajnome.

216
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Danas se, ponovo, obra}am vama, bra}o moja i sestre, koji ste nam do{li nedavno. Za dve nedeqe po~iwe Veliki Post i danas `elim da vam ka`em pone{to o Postu. Koliko se puta govorilo o tome da mi na{im postupcima i na{im re~ima mo`emo da pridamo ovaj ili onaj smisao. [ta i kako mo`emo da u~inimo da bismo ovaj Veliki Post pretvorili od posta punog straha u post nadahwuju}i? Ako monah u|e u Veliki Post sa nadahnu}em, post }e za wega biti period nadahnu}a, priprema za primawe svetlosti Vaskrsewa. A ako se ~ovek boji, onda on mo`e da naru{i svoje zdravqe, i post }e za wega biti mu~ewe. Zato neka svako od vas usredsredi svoj duh, svoj um na bilo koju svetu misao, da bi se nadahnuo...

1. Br. S–26 (24. februar 1992.), po numeraciji MTII.

Re}i }u vam ne{to o mislima koje su za mene dragocene. [ta sam zapazio u `ivotu sveta, sveta qudskog i sveta uop{te, to jest svekolikog carstva `ivota? Jedino je ~ovek sposoban da se obuzda kroz uzdr`awe kada se pred wim nalazi hrana: dakle, jedino ~ovek kome je dat duh kao obraz Boga Ve~noga Koji je sve stvorio iz ni~ega. Zadr`ite se na toj misli. Ako se uzdr`avamo od hrane, ili od sna, ili od bilo ~ega drugog – sve to sadejstvuje uzrastawu u nama onoga {to pripada “obrazu Bo`ijem”. O~istiti “obraz Bo`iji” u nama, koji je pomra~en grehom – to je zadatak koji je pred nama! Kada u nama za`ivi ta ideja, na{e uzdr`awe ne}e biti besmisleno. Prema tome, veliki zadatak koji pred nas postavqa na{ mona{ki `ivot jeste – upodobiti se Samome Hristu, kao {to je i On primio qudsko obli~je, projaviv{i Svoje Bo`anstvo. Ovaj Post je ustanovqen u se}awe na ~etrdesetodnevni Post Samoga Gospoda u pustiwi, gde je On boravio sa zverima i gde je On, na kraju, dopustio da Mu pri|e, ~ak, i |avo, i gde je On razgovarao sa wim.2 [ta da izaberemo iz `ivota Samoga Hrista, i kako da taj `ivot odgonetamo na osnovu Evangelija, Predawa, Poslanica apostolskih? Apostol Pavle, genijalni pesnik, veli da mi qudi “treba da imamo istu misao, isto ose}awe kao i Hristos”.3 U ~emu je tajna? Tajna je u ovome: ako se upodobimo Bogu Vaplo}enome, prelazimo i u Ve~nost koja jeste pre Stvarawa sveta. Mi treba da u sebi razvijemo ~ove~ansku li~nost i da u sebi zaimamo misao Samoga Hrista. [ta treba da dr`imo u svome umu da se ne bismo pomeli zbog [naizgled] bezna~ajnog karaktera mnogih na{ih ~inova koji stoje u vezi sa postom i, uop{te uzev, sa podvigom mona{koga na~ina `ivota? Potrebno je da zaimamo u sebi onaj “smisao”4 koji smo prepoznali u Hristu. Kod Jovana Bogoslova postoji ovakav

217
BESEDA 24

Duhovne besede

2. Videti: Mk. 1, 13. 3. Videti: Filipq. 2, 5. 4. Misao, um.

218
DUHOVNE BESEDE I

izuzetan izraz: mi znamo da smo “sada deca Bo`ija, ali jo{ se ne otkri {ta }emo biti (po odlasku iz ovoga sveta). Znamo samo – govori on – da }emo, kada Ga budemo videli kakav On jeste”, i mi mo}i da postanemo kakav je On: sli~ni Wemu.5 Molim vas, moja mlada bra}o i sestre, se}ajte se ovoga i budite “tvorci” sebe samih, kako i savetuje Sveti Grigorije Bogoslov – tvorci svega, koji zapo~iwu od onog najmaweg. I mi }emo, krenuv{i od nevelikih delawa na{ih neprimetno da pripremimo duh na{ i na{e bi}e za primawe nestvorenoga Bo`anskoga dihawa. I mi }emo, poput genijalnoga pesnika, genijalnoga bogoslova, genijalnoga filosofa6 – Apostola Pavla postati sazdateqi na{ega ve~noga spasewa u Bogu. “^ekam vaskrsewe mrtvih”. Izgovaraju}i te re~i Simvola vere, mi moramo da se se}amo da je to stawe duhovnog i{~ekivawa dolaska Hristovog. I to na{e i{~ekivawe jeste u~inak na{ega stvarala{tva. To jeste i to }e biti ta energija koja }e nas uistinu vaskrsnuti. O, kako bih `eleo da svi vi postanete pesnici! Bez stvarala~koga nadahnu}a te{ko je pro`iveti jedan jedini dan kako prili~i Hri{}aninu. Prema tome, pribli`avaju}i se ovome Postu, otvorimo srce svoje i um svoj za predstoje}e nam Vaskrsewe, kao {to je i Gospod, pred po~etak Svoje propovedi, postio ~etrdeset dana u pustiwi, obitavaju}i sa zverima. Danas sam vam, dakle, rekao nekoliko re~i [o tome] kako biste usredsredili va{ um na podvig koji nam predstoji. Tome `elim da dodam i to da treba da budemo ne samo pesnici, ve} i hrabri borci. Gospod je rekao da se “Carstvo Bo`ije sa naporom osvaja, i podvi`nici ga zadobijaju”.7 Na{e iskustvo zemaqskoga `ivota u ovome telu pokazuje da je neophodno stalno piti, jesti, spavati i odmarati se da bi se telo napunilo nove biolo{ke energije za `ivot. Tako je i na du-

Arhimandrit Sofronije

5. Uporediti: 1. Jn. 3, 2. 6. Uporediti: 1. Kor. 4, 16. 7. Videti: Mt. 11, 12.

hovnome planu: mi moramo sa naporom da hranimo svoju du{u i svoj um. Znate za izraz koji se ~esto upotrebqava u ironi~nom smislu: “O, on je u mukama stvarala{tva!” Tako se mo`e govoriti o svakom umetniku u svakoj oblasti umetnosti. Na taj na~in }emo se, zapo~ev{i od sasvim nevelikoga, otvoriti za javqewe Samoga Boga u nama. I mi verujemo u to da mi, zaista, primamo nestvoreni `ivot Samoga Boga. Kada “podra`avamo Bogu”8 Vaplo}enome – govorim o Hristu – to, potom, prelazi i na plan duha, posle na{e [telesne] smrti. Ako Mu se upodobimo, ovde na Zemqi, [postav{i] kakav je On bio, bi}emo Mu podobni i u Wegovoj bespo~etnoj Ve~nosti. ^ujte, {ta govorim: nama }e biti darovana bespo~etna Ve~nost Bo`ija! Nije li takva smelost znak na{ega bezumqa? A, genijalni Pavle govori da takvo “bezumqe” – spasava svet.9 Zemaqski um ne mo`e da shvati ono {to nam je obe}ao Hristos. Na{ um mo`e da bude veoma obdaren sposobno{}u za nau~no mi{qewe ili delawe, za filosofiju i za mnogo {ta drugo, ali, pritom, ne i za veru u Ve~nost. A u Ve~nost mogu da poveruju, ~ak, i deca, kako je govorio Gospod.10 Dakle, i danas postoji ista ~e`wa na{a za Bogom Nebeskim, isti Duh nas privla~i da sledujemo Hristu. Nije pro{lo mnogo vremena od dana kada sam od jednoga ~oveka ~uo: “Umorio sam se od stradawa, vi{e ne `elim da stradam. Tra`im mir, radost, zemaqsku sre}u, i du{a moja ne}e vi{e da strada”. Iako je ovo izrekao ~ovek–Pravoslavac, on, su{tinski govore}i, nije mislio na pravoslavni na~in. Da bismo bili u stawu da qubavqu obuhvatimo svekoliku tvar, mi moramo da pro`ivimo mnogo bolnih stawa i mnogo stradawa. Ali, energiju za stradawa nam daje zapovest Hristova o mr`wi prema sebi11, i qubavi prema Bogu i prema bli`wem.

219
BESEDA 24

Duhovne besede

8. Videti: Efes. 5, 1. 9. Videti: 1. Kor. 1, 23. 10. Lk. 10, 21. 11. Videti: Lk. 14, 26.

220
DUHOVNE BESEDE I

Govorio sam vam o stvarnostima koje su, u su{tini, stra{ne. U dane Svoga zemaqskoga `ivota, Vaplo}enogi Bog, Isus Hristos je bio jedini ^ovek Koji je, dav{i zapovest o mr`wi prema sebi iz qubavi prema Bogu i bli`wem, po{ao na Golgotu ne da bi spasao Sebe, ve} je po{ao na sva stradawa, prepun qubavi prema ~oveku i rodu qudskom. O, taj Lik – ^ovek [Isus]! I oni koji su do`iveli ovo vi|ewe, nigde vi{e ne mogu da na|u ni{ta sli~no ovome. Gospod nam je zapovedio ono {to nam je On Sâm ispunio: On je, iz qubavi prema bli`wem, predao Sebe na sva stradawa,12 i ne samo na smrt, ve} na onu smrt koja se u Starom Zavetu do`ivqavala kao prokletstvo: Proklet svaki koji visi na drvetu.13 Mi ne dosti`emo meru koju vidimo u Hristu, i poimamo za{to su na{i oci – a, pre svih, Jovan Krstiteq – prepoznali Boga u Hristu. Jovan [Krstiteq] – taj ~udesni primer! Kada su qudi bili spremni da ga priznaju za i{~ekivanoga Mesiju, on im je rekao: “Ne! Tu je Drugi, Koji dolazi za mnom, koji preda mnom bi, On je Spasiteq sveta!”.14 Kako su ~esto qudi na Zemqi, dobiv{i veliku vlast nad mnogim drugim qudima, skloni da iskqu~ivo sebe smatraju dostojnim takve vlasti! A, evo, Sveti Jovan je na{ao u sebi snage da se odrekne te uloge i da ka`e da on `ivi iskqu~ivo time {to je nadahnut vi|ewem Hrista.15 Kada na{ um ushodi ka sazrcawu Hrista Koji uzlazi na Golgotu, onda u nama, sasvim razumivo, presahwuje svaka re~. I mi Ga tada, u }utawu, po{tujemo kao Boga. Tokom predstoje}ih pedeset dana Posta svako od nas }e do`iveti te{ke trenutke, i tada }emo se se}ati Hrista Koji je proveo u pustiwi ~etrdeset dana i ~etrdeset no}i. Pred sâm po~etak Velikoga Posta slu`i se slu`ba “velikoga pra{tawa”. Kada, u na{em malom krugu, budemo smireno

Arhimandrit Sofronije

12. Videti: Jn. 15, 13. 13. Gal. 3, 13. 14. Videti: Jn. 1, 27; 1, 29. 15. Videti: Jn. 3, 26–36.

iskali od na{e bra}e da nam oproste za sve {to smo zgre{ili prema wima u na{im mislima, treba da se setimo i Stra{noga Suda. Re~eno je da }e Gospod do}i u slavi. I kada bude seo na Svoj Presto, sabra}e se pred Wim svi narodi, od stvarawa ~oveka do posledwega ~oveka, ro|enoga od `ene.16 Tako treba da prenosite va{ um od stvari nevelikih koje, pak, predstavqaju sliku onih drugih, beskrajnih stvari – to je ono {to je potrebno! U petoj glavi Evangelija po Mateju ima mnogo re~i Hristovih, koje predstavqaju ispuwewe Mojsejevog zakona: ^uli ste kako je kazano starima: Ne ubij... A ja vam ka`em... ^uli ste kako je kazano starima: Ne ~ini prequbu... A ja vam ka`em... i tome sli~no. I svaki put On sa starozavetnih zapovesti prelazi na beskrajni [novozavetni] smisao svake od wih.17 Tako i sada poku{avam da vam predlo`im, kao va{ brat, da se koristite tim na~inom da biste svoj `ivot u~inili plodonosnim: od malih stvari prelazite na beskrajne!

221
BESEDA 24

Duhovne besede

16. Videti: Mt. 25, 31–32. 17. Videti: Mt. 5, 22, 28, 32...

25

NEDEQA PRA[TAWA – “BLA@EN UM KOJI NE IDE NA VE]E BEZBO@NIK”1

222
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

Pra{tawe: od hrama do kozmi~kih dimenzija. “Bla`en um koji ne ide na sabor zlih pomisli”. O prebivawu u Bogu. Moramo `iveti re~ju Hristovom, ali bez ikakve uobraziqe. Uloga na{e voqe. Bog je smirewe. O uzajamnom pra{tawu. Triod i kenoti~ki aspekt. “^ekam vaskrsewe mrtvih”.

U pro{loj besedi Gospod nam je dao re~ o predstoje}em podvigu Velikoga Posta. Danas bih `eleo da vam ka`em nekoliko re~i o onoj sve{tenoj molitvi, koja }e se ~itati krajem ove nedeqe, sa moqewem da oprostimo sve {to smo zgre{ili jedni prema drugima. Da bih svoju re~ potvrdio Svetim Pismom, nave{}u re~i prvoga Psalma: Bla`en ~ovek koji ne ide na ve}e bezbo`nikâ, i na put gre{nikâ ne stade, i na sedali{te pogubnikâ ne sede. Nego je u zakonu Gospodwem voqa wegova i u zakonu Wegovome pou~ava se dan i no}! I bi}e kao drvo zasa|eno kraj izvora vodâ, koje plod svoj donosi u vreme svoje, i list wegov ne}e otpasti, i sve {to radi preuspe}e2. Ove psalamske re~i ponavqaju se ~esto na bogoslu`ewima. Oslawaju}i se, dakle, na ove re~i, re}i }u da }emo se ovde, u malenom domu, u malenom hramu, uskoro pomoliti da nam sva

1. Br. S–27 (2. mart 1992.), po numeraciji MTII. 2. Ps. 1, 1–3.

bra}a i sestre oproste grehove na{e. Ali, kao i svagda [va`i slede}e]: iako zadobijamo iskustvo u malim razmerama, umom moramo da prelazimo na kozmi~ke razmere. Podra`avaju}i ovom psalmu, rekao bih ovako: “Bla`en um na{, kada odbija da ide na razgovor sa ru`nim pomislima, koje nas nagovaraju na ovaj ili onaj oblik greha”. Ali, nije dovoqno samo odbaciti razgovor sa strasnim pomislima koje oskvrwuju svecelo na{e bitije, ve} je neophodno i pre}i od tih malih rezmera do – usu|ujem se da ka`em – do razmera Stra{noga Suda. Na bogoslu`ewima prve sedmice Posta mnogo }e se govoriti o Adamu i Sudu. Treba, zato, da se prenosimo [umom] na plan velike sudbine sveta, iako nam se opit toga daje u sasvim malim razmerama. Uop{te uzev{i, treba da se, na mona{ki na~in, naviknemo da svaku okolnost iskoristimo za usho|ewe na{ega uma ka Bogu. Neophodno je nau~iti na{ um na to da on svagda `ivi u Bogu. U Svome razgovoru sa u~enicima na Tajanstvenoj Ve~eri, Hristos je rekao da je “On – istinski ~okot, i Otac Wegov – Vinogradar”, Koji sve one koji `ive Wegovim Sinom o~i{}uje od svakoga greha. Apostolima, pak, Gospod ka`e: Vi ste ve} o~i{}eni kroz re~ koju sam vam govorio.3 Vidite: ako budemo odbacivali r|ave pomisli, ako sve vreme um na{ bude prebivao u op{tewu sa bespo~etnom Ve~no{}u Boga na{ega, onda }e nas same re~i o Wemu osve{tavati i o~i{}avati od svake ne~istote. Kada u du{i ~ovekovoj postoji te`wa da se udaqi od greha, da prestane da gre{i, wemu je otvoren put ka Bogu kroz re~. A Re~, pre svega, jeste Vaplo}eni Logos Oca, Isus Hristos.4 Kada ~itamo Evangelije po Jovanu, sve vreme ose}amo priziv da `ivimo sa Hristom, Wegovim Imenom i Wegovim re~ima.5

223
BESEDA 25

Duhovne besede

3. Uporediti: Jn. 15, 1–3. 4. Uporediti: Jn. 14, 6. 5. Videti: Jn. 6, 33; 15, 7; 17, 8; 1, 12; 3, 18, kao i mnoga druga mesta.

224
DUHOVNE BESEDE I

Duhovno prela`ewe sa malih pojava na velika zbitija ~ovek savr{ava u svome umu. Ako `elimo da se o~istimo re~ju [Hristovom], onda treba da otvorimo srce svoje za re~ Hristovu i da se “pou~avamo u zakonu Wegovom i dan i no}”. Nama je, dakle, kako vidite, data mogu}nost za preveliko delawe: iako smo ro|eni [od tela], uzeti od zemqe, mi ipak mo`emo da pre|emo u oblike i razmere Bo`anske Ve~nosti. To je logi~ki nemogu}e, ali Bog je tako sazdao ~oveka. I svi mi moramo da sazdavamo na{e spasewe kroz `ivqewe po zapovestima Hristovim, kroz ispuwavawe Wegovih re~i, kojim se obo`uje ~ovek. Pomenuto prela`ewe ne sme da se savr{ava kao ~in zami{qawa doga|aja iz `ivota Hristovog, kao uobra`avawa koje predstavqa Hrista u na{em umu onako kako Ga mi zami{qamo. Na{i Oci nam preporu~uju da to ne ~inimo. Ali, {ta Sâm Gospod govori? Da Ga volimo. A “ako Ga volimo, onda }emo i re~ Wegovu dr`ati”,6 ogra|uju}i se samim tim od svake pomisli, koja oskvrwuje svekoliko bi}e na{e. Mi treba da se uzdi`emo od oskvrwenosti ka ve~nom spasewu bez ikakvog uobra`avawa, kroz se}awe na re~i Hristove. I to je ono {to pripada na{oj voqi: to je ono {to zavisi od nas. I ako budemo savr{avali to neveliko delo, saglasno na{im malim snagama, do}i }e nam velika sila Bo`ija. A mi se za to pripremamo iskqu~ivo time {to se “re~i Hristovoj pou~avamo dan i no}”, time {to ~uvamo na{ um od svakoga saveza sa pomislima koje nas nagovaraju na ~iwewe greha. Svetost je velika stvar. I mi se u~imo da sebe ose}amo kao gre{nike. I to je dobro. Ali, i pored toga, re~ Bo`ija ~ini da, ~ak, i mi mo`emo da postanemo sveti. Nama nije zatvoren put ka ve~noj svetosti velikoga na{ega Tvorca. Bog preve~ni, Kome je svojstvena velika preve~na qubav, dao nam je sve! Tako }emo, kroz mala dela, stati na put qubavi prema Hristu. I mi govorimo da qubav Hristova, koju je Prepodobni Siluan odbio da opi{e, budu}i da ona prevasahodi svaki razum

Arhimandrit Sofronije

6. Videti: Jn. 14, 23.

i svaku re~,7 ishodi od Boga Koji je smiren. Izra`avaju}i se na na~in Svetoga Pisma, mo`emo da ka`emo da “Bog jeste Smirewe”.8 I Smirenome Bogu je svojstvena smirena qubav, a ne qubav “sa visine”. A kada je re~ o takvom smirewu, tada je re~ o samoispra`wewu (kenosisu). Smirena qubav Bo`ija – zato {to Bog jeste smireni – ~ini samu qubav kenoti~kom. Bog Koji je Svojom Re~ju stvorio sve {to postoji, vaplotio se i `iveo, samouniziv{i Sebe do nama nedostupne mere. To je karakteristi~no obele`je qubavi Bo`ije: ona je samoispra`wuju}a, kenoti~ka. Zato je Gospod, da bi Apostoli primili Wegovu re~, pre Svoga Raspe}a na Golgoti, oprao noge Apostolima i rekao: Jer sam vam dao primer da, kao {to Ja u~inih vama, i vi ~inite.9 Me|u qubavima qudskim postoji jedna qubav koja je unekoliko sna`nija od svih drugih qudskih projava qubavi, koja se pribli`ava tom kenoti~kom obliku Bo`anske qubavi – to je maj~inska qubav: majka sve podnosi zbog svoga deteta, ona je spremna na sve poni`avaju}e oblike slu`ewa svome detetu. To je kenoti~ka qubav majke. I Gospod se smirava pred nama kao majka pred svojim detetom. Kada bi nam se on javio u Svojoj svemo}i, mi bismo se bojali da Mu pri|emo, mi bismo se bojali, ~ak, i da Ga pogledamo. A da ne bi upla{io ~oveka, On je primio na Sebe na{e telesno bi}e, egzistenciju, to jest “bitovawe” (ova malokori{}ena re~, kao filosofski pojam, odgovara pojmu egzistencije). I kada se, iz qubavi prema Hristu, neo~ekivano ispunimo vi|ewem uzvi{enosti Bo`anskoga Smirewa, tada se u nas utiskuje Bo`iji pe~at, i na{ `ivot mo`e da postane sveti i preispuwen uzvi{eno{}u [Bo`anskoga Smirewa] uprkos svim svojim ropskim oblicima kroz koje se izra`ava taj kenosis–samoispra`wewe.

225
BESEDA 25

Duhovne besede

7. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 181. 8. Uporediti: 1. Jn. 4, 8. 9. Jn. 13, 15.

226
DUHOVNE BESEDE I

Eto, ja vam bez ikakvoga reda govorim o mnogim stvarima, ali vi sve to dovedite u red, ne prezrite ove re~ i zapamtite: “Bla`en ~ovek koji ne ide na ve}e bezbo`nikâ”, i to preina~ite na ovakav na~in: “Bla`en um na{, koji ne ide na razgovor sa r|avim pomislima; bla`en um koji se dan i no} pou~ava u qubavi Bo`ijoj”.10 Sveto Pismo govori o pou~avawu “u Zakonu”, ali, su{tinski govore}i, Evangelije ve} vi{e nije zakon, ve} ne{to sasvim druga~ije. Zato se mo`e govoriti da se um na{ pou~ava ne u Zakonu Gospodwem, ve} u qubavi Gospodwoj. Prema tome, pripremajte se, draga moja bra}o i sestre, za takvu molitvu [pra{tawa] koju savr{avamo, ovde, u manastiru, u subotu, samo za bra}u i sestre, a u nedequ – zajedni~ku molitvu sa bogomoliteqima koji nam dolaze. Molim vas, razmislite dubqe o ovome i molite se za sveop{ti opro{taj za celi svet, se}aju}i se Hrista Koji veli: “Dao sam vam primer, da kao {to u~inih Ja, ~inite i vi”.11 A koji to primer? On je uzeo na Sebe grehe celoga sveta. I mi treba da, u trepetu, idemo za Hristom Koji ide pred nama, kako se i to opisuje u Evangeliju: Isus i|a{e ispred wih, a oni se u`asavahu, i za Wim i|ahu sa strahom,12 zato {to je On i{ao u Jerusalim da pretrpi su|ewe pred Sinedrionom, bijewe, pquvawe i smrt. Obuzima nas sve{teni trepet kada se, u vreme Velikoga Posta, u bogoslu`ewima sna`no nagla{ava da ta qubav – koja ide do potpunoga samoispra`wewa, samo`rtvovawa – izaziva mr`wu i gowewe od strane qudi ovoga sveta. To je neshvativa tajna, ali mi znamo da je to tako. Mi znamo da ne `elimo nikome zla, a da je Gospod, ipak, rekao: Omrznu}e vas svi narodi.13 I kada nas mrze, mi se upodobqujemo Hristu Stradaju}em na Golgoti. Prema tome, dragocena moja bra}o i sestre, rekao sam vam nekoliko re~i, a vi razmi{qajte o tome tokom svih ovih

Arhimandrit Sofronije

10. Uporediti: Ps. 1, 1–2. 11. Vidite: Jn. 13, 15. 12. Uporediti: Mk. 10, 32. 13. Mt. 24, 9.

dana do Strasne Sedmice i, zatim, do Svete Pashe, Svetoga Vaskrsewa Hristovoga, o kome Simvol vere govori: “^ekam vaskrsewe mrtvih”. Sve to treba da nosimo u srcu na{em. I tada }e nam do}i energija ve~noga `ivota koja dejstvuje u re~i Bo`ijoj. I mi }emo svagda biti pod dejstvovawem te energije, ~ak i kada spavamo...

227
BESEDA 25

Duhovne besede

26

O CIQU DUHOVNOGA @IVOTA1

228
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

O zabludama onih koji govore: “Danas nema Staraca”. Rusija mora da se objedini oko Patrijarha. Istorija roda qudskog. O razarawima u Rusiji. Hristos je jedan isti u vekove. O duhovnom rukovo|ewu. Poslu{nost kao kultura bogopoznawa. O trima periodima duhovnoga `ivota. Poslu{nost – put ka ~istoj molitvi. Ne pripisuj sebi ni{ta! O re~i igumana Misaila. O [duhovnim] stawima bez opita Golgote. O onima koji misle da su duhovni darovi u na{e vreme nemogu}i.

Opet i opet blagodarim Bogu Koji mi je dao radost da vas vidim i da razgovaram sa vama. Tokom ovih nekoliko posledwih godina, od kada su savremenim [medicinskim] ure|ajima otkrili u meni stra{ne bolesti – delimi~no ili, ~ak, uglavnom, usled moje starosti – gubim vid i sluh. I to moju izolaciju ~ini sve potpunijom. Ali, re}i }u vam ovo: ono {to sam zadobio, ne bez bola, tokom proteklih godina, a naro~ito, kada sam po blagovoqewu Bo`ijem, bio u pustiwi, su{tinski ostaje u meni. Vi{e nemam snage da sve to predstavim na na~in na koji bi to trebalo. Svaka re~ zahteva poseban napor. Opet ponavqam, obra}am se novodo{av{oj bra}i i sestrama, a ako su tu prisutni i stariji, neka su i oni tu radi jedinstva `ivota i predavawa `ivota. Vi ve} mnogo ~inite, ali nikada nije mogu}e dosti}i onu ta~ku gde, iznenada, sve postaje suvi{no. Po svoj prilici, moraju se stalno ponavqati one tvrdwe koje su – usled Vaplo-

1. Br. S–34 (8. jun 1992.), po numeraciji MT2.

}ewa Jednorodnoga Sina i Logosa O~evog, i silaska Duha Svetoga na Crkvu – postale na{e poznawe. A kada govorimo o na{oj veri, ne treba zaboravqati na to da svaka re~ ima veliku va`nost. Jer Gospod ka`e: Nebo i zemqa }e pro}i, a re~i Moje ne}e pro}i.2 Svi mi, na neki na~in, posle dugotrajnoga podviga, treba da obitavamo u stawu kada po~iwemo da ose}amo istinitost ovih re~i, to jest dihawe Bo`anske bespo~etne Ve~nosti i kona~nu istoriju ~oveka na Zemqi. Danas, draga i dragocena za mene bra}o i sestre, `elim da govorim o duhovnom `ivotu, ~ija na~ela od prvih dana Hri{}anstva ostaju nepromeniva i nepokolebiva. Danas sam naumio da vam uka`em i da utvrdim u va{em saznawu ono zlatno predawe koje mi je Bog dao da poznam na Svetoj Gori. Do{ao sam u manastir u periodu kada su se tamo nalazili qudi velikoga duha. Mislim na igumana Misaila, Starca Siluana, mnoge duhovnike i neduhovnike, koji su se zaista nalazili na visotama hri{}anskoga duha. I to jeste predawe `ivota. Ono {to je Gospod savr{io u istorijskom vremenu, kada je obitavao sa nama na Zemqi, ostaje `ivo i potpuno dejstveno u sve vekove: Nebo i zemqa }e pro}i, a re~i Moje ne}e pro}i – i ne samo re~i, ve} i Wegov primer. Hristos nam je Svojim javqewem dao otkrivewe o preve~nome naumu Bo`ijem o ~oveku. Jo{ su Apostoli, na samim po~ecima `ivota Crkve, po Vaskrsewu i Vaznesewu Gospodwem, izrazili mnoga osnovna na~ela na{eg duhovnog `ivota. Gospod obuhvata i nosi u Sebi svu Ve~nost. On obuhvata, na neprostoran na~in, sve vekove. Kako vele mnogi Sveti Oci, Bog nije zavidan i ~ezne da Mu qudi postanu ravni.3 Kada govorimo o na{em `ivotu u Hristu danas, na{a re~ se ti~e kako savremenog stawa stvari, tako i onoga {to je bezvremeno, ve~no. U posledwe vreme ~ujem vesti o pojavi veli-

229
BESEDA 26

Duhovne besede

2. Mt. 24, 35. 3. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Himna XXXIV, BO`ANSKE HIMNE, str. 151.

230
DUHOVNE BESEDE I

kih zabluda u velikoj zemqi Rusiji. Na{a dva brata su provela neko vreme u savremenoj Rusiji. Razorni doga|aji – prouzrokovani sedamdesetogodi{wim, najbezumnijim gowewima protiv Hrista – zaista su opusto{ili Crkvu. I budu}i da je tokom sedamdeset godina narod bio odvojen od stvarnoga u~ewa i mnogovekovnog iskustva Crkve, danas u du{i tamo{wih qudi vlada velika zbrka. Na pitawe jednoga Starca iz Rusije: “[ta da ~inim u vezi sa svim tim vrtlogom svih mogu}ih r|avih ideja?”, ja sam mu, na osnovu svog `ivotnog iskustva, odgovorio [govore}i] ne o podrobnostima, ve} o ustrojstvu Crkve, i predlo`io mu da se ukqu~i u to ustrojstvo, na ~ijem ~elu, u na{e vreme, stoji Patrijarh Aleksej II. Svi koji se vra}aju istinskoj Crkvi, {koli i tome sli~no, treba da se priqube tom stubu i utvr|ewu. A Crkva }e na}i svoj put... Razru{iv{i svu podvi`ni~ku i bogoslovsku kulturu, boq{evici – bezumni u svom zabludno shva}enom humanizmu! – spalili su biblioteke i sve izopa~ili. Ali, po Promislu Bo`ijem, jedno su ostavili netaknutim – ustrojstvo Crkve. Jedinstvo i celovitost Crkve je mogu}e ostvariti iskqu~ivo kroz prisajediwewe tom ustrojstvu. Govorim o ovome, zato {to su se pojavile ~udne ideje u tom velikom moru Rusa koji vole Hrista, ali ne svagda sa razumnom qubavqu, kao {to to treba da se ~ini. Jedna od ideja jeste da Gospod navodno u na{e vreme ne dejstvuje vi{e onako kako je delovao ranije, tj. da se Sâm Gospod izmenio! Ja sam, tako, ~uo ideju da u na{e vreme nema vi{e Staraca, da je Gospod prestao da daje Starce Crkvi. A put Star~estva stoji u vezi sa velikom naukom o Ve~nosti – sa naukom poslu{nosti. Oni mladi qudi koji su, danas, postavqeni na mesta, sa kojih mogu da vr{e uticaj, na`alost, pokazuju nepotrebnu samouverenost, pretpostavqaju}i da jedino oni vide istinu. Pro~itav{i tek nekolike kwige koje su objavili nepravoslavni bogoslovi i istori~ari, oni su skrenuli u potpuno druga~ije poimawe, ~ak, i samoga ustrojstva Crkve. Sveceli duhovni `ivot jeste jedan i daje ose}awe jednostavnosti. Kada se, kroz zapovest Bo`iju, koju ispuwavamo sa velikim podvigom, ~ak, i do krvi, dostigne bestrasnost, to stawe je tako jed-

Arhimandrit Sofronije

nostavno i jasno. Kada nema te bestrasnosti i tog poznawa Boga problemi se sve vi{e umno`avaju. Me|utim, Gospod se ne mewa: Se}ajte se svojih stare{ina, koji vam propoveda{e re~ Bo`iju; gledaju}i na svr{etak wihova `ivota, ugledajte se na veru wihovu. Isus Hristos je isti ju~e i danas i u vekove.4 Starac Siluan isto pi{e u poglavqu “O smirewu”: “Gospod se veoma sa`alio na mene i dao mi je da pojmim da celoga `ivota treba plakati. Takav je put Gospodwi. I, evo, sada pi{em, `ale}i one qude koji su, poput mene, gordi i koji, zato, stradaju. Pi{em da bi se oni nau~ili smirewu i na{li mir u Bogu. Neki ka`u da je to nekada bilo tako, a da je danas sve to zastarelo. Ali, u Gospoda se ni{ta nikada ne umawuje, ve} smo samo mi ti koji se mewamo, tako {to postajemo r|avi, ~ime gubimo blagodat. A Gospod onome koji tra`i daje sve, ne zato {to smo mi to zaslu`ili, ve} zato {to je Gospod milostiv i zato {to nas voli. Pi{em o tome, zato {to du{a moja zna Gospoda”5... Po svojoj `estini nebivalo gowewe razru{ilo je [crkvenu] kulturu u Rusiji: i kulturu podvi`ni~ku, i kulturu bogoslovsku. Tri nara{taja su bila li{ena svake mogu}nosti da se vaspitavaju u Crkvi. I danas se pojavila ~udna ideja da Gospod u na{e vreme ne daje vi{e Starce, da svako od nas mora da ~ita i da po svome razumu sazdava svoje spasewe, pa, ~ak, i `ivot u Crkvi. Oni se, pritom, pozivaju na Episkopa Ignatija Brjan~aninova. On je bio naro~iti slu~aj u `ivotu Crkve. Brjan~aninov je, budu}i da je bio plemi}, ve} u dvadeset i {estoj godini postao iguman, iako je prethodno svega dve godine bio poslu{nik. On je, nesumwivo, bio blagodatni ~ovek. Me|utim, budu}i da je bio plemi}, on se nije u~io od “seqaka”, ve} tako {to je ~itao Oce–Podvi`nike. I danas su mogu}i takvi slu~ajevi, kada `ivimo rasejani, tamo gde nema duhovnika, opitnoga u [duhovnome] `ivotu; i, naravno, qudi koji su postavqeni na upravne polo`aje

231
BESEDA 26

Duhovne besede

4. Jevr. 13, 7–8. 5. Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 127.

232
DUHOVNE BESEDE I

moraju da ~itaju kwige, ali, ipak, treba izbegavati misao da oni mogu iz kwiga da se nau~e i da rukovode Crkvom. Jer, ostaje jednako da va`i osnovno na~elo na{ega `ivota: “Neka bude voqa Tvoja, i na zemqi kao {to je na Nebesima”. Kako }emo poznati voqu Bo`iju? Upravo se time bavi velika nauka Pravoslavne Crkve. O toj kulturi, kojoj nema ravne na ovoj zemqi, `eleo bih da govorim ogwenom re~ju! Kada sam stupio u Manastir Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, tamo sam slu{ao slede}e re~i: stari monasi su smatrali bezumnim onoga ko bi, pro`iveve{i u manastiru mawe od deset godina, ve} govorio o duhovnim stvarima. Opit je nau~io te monahe da postoje tri perioda u duhovnom `ivotu: po~etni – prva blagodat, drugi – oduzimawe opazive blagodati i prepu{tawe ~oveku da projavi svoju slobdnu voqu, i tre}i – povratak blagodati, ali sada u savr{enijem obliku, kao onoga {to je neotu|ivo imawe. U su{tini, duhovnik bi morao da bude onaj ko je pro{ao sva tri perioda. Ko zna samo jedan period, to jest samo blagodat Bo`iju, taj je jo{ uvek daleko od savr{enstva. Bogu je ugodno da ~oveka uvede u neposrednu borbu protiv neprijateqa, kao {to je i On Sâm bio u pustiwi bio ku{an od strane |avola i [kao {to se On Sâm] ophodio se prema wemu, onako kako je svojstveno Gospodu, uistinu sveto dejstvuju}i, ~ak, i prema neprijatequ.6 ^ovek, dakle, mora da se nau~i toj borbi pre nego {to postane poglavar manastira, eparhije ili svekolike Crkve. A utisak kod onih koji prvi put primaju blagodat jeste kao da oni zaista prvi put otkrivaju svetlost Hristovu. Ja ih ne optu`ujem, zato {to je [u palom svetu] sve razbijeno. I u ovom stra{nom kovitlacu ne treba o~ekivati ni od koga da ima ~isto poimawe. I zato sam ja za ustrojstvo [Crkve], jer }e Crkva na taj na~in zanavek ostati pravilno ustrojena, i postepeno }e iza}i na put poznawa Boga.

Arhimandrit Sofronije

6. Videti: Mt. 4, 1–11.

U toj poslu{nosti se sadr`e mnogi aspekti na{ega `ivota. U mojoj kwi`ici o “Osnovama pravoslavnoga podvi`ni{tva” govorim o tome da poslu{nost Starcu omogu}ava poslu{niku da uzi|e u sferu ~iste molitve. Svaka strasna privezanost za ono {to je zemaqsko se kod poslu{nika umawuje kroz wegovu poslu{nost i poverewe u igumana. U kwizi govorim o tome da je Starac Siluan upitao igumana: “Kako monah mo`e da pozna voqu Bo`iju?”. I taj blagosloveni izabranik, veliki ~ovek, Misail je rekao: “On mora moju prvu re~ da prihvati kao izraz Bo`ije voqe i, sledstveno tome, da dejstvuje na taj na~in”.7 Re~ Star~eva se pretvara u re~ koja ishodi od Boga i mora da se ispuni. Zapovest Bo`ija nas prevashodi. Mi nikada ne mo`emo da dostignemo weno ve~no savr{enstvo. I ko pojmi taj aspekt, `ive}e u strahu – da nikako ne sagre{i ni u ~emu. I taj put poslu{nosti je najboqi. Na wemu ~ovek postaje slobodan za neposredno dejstvovawe Blagodati Bo`ije na wegovo srce. Ali, zadobijaju}i, kroz poslu{awe, ~ak, i veliki dar, sve do dara ~udotvorewa, on sebi ne pripisuje ni{ta i sve ~uva kao dar svi{e, kao {to je i Majka Bo`ija u srce Svoje slagala svaku re~.8 Oprostite mi: govorim o onome o ~emu sam ve} pisao. ^itajte, {to ~e{}e te re~i, zato {to je ono {to je tamo napisano – napisano u skladu sa zlatnim, drevnim, osnovnim Predawem. To uop{te nije moja izmi{qotina, ve} je to – Predawe `ivota, koje je takvo od prvih vekova. [ta je to {to se zapa`a i {to le`i u osnovi [pokajni~kog] ispravqawa u `ivotu svakoga Hri{}anina i svake Crkve? Treba bezuslovno `iveti po zapovesti Bo`ijim. I ~ovek se prepora|a kroz taj trud da `ivi po zapovestima [Bo`ijim]. On postaje neobi~no osetqiv za duhovnu atmosferu, ograni~avaju}i se u po~etku na manastir, na zajednicu li~nosti, potom – na Crkvu, da bi na kraju do{ao do granica bezgrani~nih.

233
BESEDA 26

Duhovne besede

7. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 36. 8. Videti: Lk. 2, 19.

234
DUHOVNE BESEDE I

Iguman Misail je rekao Starcu Siluanu: “Prvu moju re~ monah treba da primi kao izraz voqe Bo`ije”. Iz kwige je jasno da se on neprestano molio. Taj ~ovek, koji je u~inio mnoga ~uda i koji je, kako se pri~alo, projavqivao redak oblik prozorqivosti, rekao je jo{ Starcu [Siluanu]: “Ali, ako ~ovek, ipak, ne}e da prihvati moju re~, ja kao ~ovek odustajem i ka`em: ‘^inite kako sami smatrate da treba!”. I u wega nije bilo “druge re~i”. Bio sam, po Promislu Bo`ijem, postavqen u neobi~no dobroprijatne uslove za [mona{ki] `ivot. To o ~emu vam govorim bila je posledica onoga dara Bo`ijeg, koji mi je dao Gospod (za{to, to ne znam!). [ta se sa mnom desilo? Ispri~a}u vam jedan upe~ativi slu~aj. Iguman je rekao: “Zaista je prevelika ~ast ukqu~iti se u tok ve~ne voqe Bo`ije”. To je ve} priprema za Ve~nost. Jednom prilikom me je iguman pozvao i rekao da su manastiru potrebni qudi koji znaju gr~ki jezik: “Prema tome, o~e Sofronije, u~ite gr~ki jezik”. Ja sam u~inio metaniju, kako se to ~ini na Svetoj Gori, i krenuo ka vratima. On me pozva: “O~e Sofronije!”. Ja se okrenuh i stajah nepomi~no. On re~e: “Bog ne sudi dvaput. Ako budete to u~inili iz poslu{nosti meni, ja }u odgovarati pred Bogom za to. A vi idite u miru i radite”.9 Kada mi je taj ~ovek – izabranik Bo`iji! – rekao ovo, svih onih {est meseci, koje sam potro{io na u~ewe gr~koga jezika, meni – ~oveku koji nije znao za stvarni mir – doneli su mir. U jednom trenutku sam se razboleo i pomislio da }u umreti. I tada se u meni javilo slede}e ose}awe: “Ako me sada Gospod prizove, ja }u u pola re~i prekinuti svoj rad i po}i na sud”. Meni nije bila svojstvena takva smelost pred Bogom, ali ona mi je bila data po re~i igumanovoj. Tako i vi imajte ove `ive primere kao ono ~ime }ete se rukovoditi u na{em manastirskom `ivotu, i sazna}ete o ~emu govorim. Starac izgo-

Arhimandrit Sofronije

9. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 36.

vara mnoge izuzetne re~i koje se mnogim nerazumnim qudima mogu u~initi kao re~i gorde ili, ~ak, kao re~i zabludne. Starac [Siluan] je govorio ovako: “Pi{em ovo zato {to sam poznao Boga”.10 A svako od nas `eli da slu`i Bogu Koga poznaje, a ne da slu`i Bogu “nepoznatome” i “nepoznativome”. 11 Star~estvo je kao proro{tvo: ono ne podle`e administrativnom delovawu jerarhije. Starac je ~ovek koji je mnogo godina pro`iveo u zapovestima Bo`ijim i on mo`e da govori drugima kako on poima stvari. I to je dobro. A oni koji su tek odnedavno po~eli da ose}aju blagodat Bo`iju moraju da budu oprezni dotle dok i sami ne pro|u kroz “dolinu smrti”12 ku{awa i isku{ewa. Tek tada }e zadobiti silu rasu|ivawa. U suprotnom, oni izgovaraju nekakve re~i ~ije stvarno zna~ewe ne znaju ni sami. Mogao bih da vam pri~am i o drugim slu~ajevima, sli~nim ovome. Ali, ~itajte kwigu o Starcu i ne}ete postati `rtve te naivne ideje da je Bog prestao da daje Starce. U Ota~nicima je napisano da je jedan mladi brat rekao da vi{e nema Staraca i da je dobio odgovor da Staraca ima, ali da poslu{nika vi{e nema.13 Gordi mladi} prezire stare monahe i za wega, naravno, nema Starca, niti duhovnoga oca. I ma koliko da ~itaju Prepodobnog Isaaka Sirijskog, Jefrema Sirijskog, Simeona Novog Bogoslova, Svetog Grigorija Palamu oni, ipak, ne}e poznati ono {to se daje za poslu{nost: ~istu molitvu, slobodnu od svih strasti grehovnih. Nijedna [bogoslovska] akademija ne daje ovo svojim studentima, ve} [to daje] samo mona{ki `ivot, gde monah, sa punim poverewem u igumana i duhovnika, sleduje wihovim zapovestima. Kada ~ovek po~ne da `ivi po zapovestima Bo`ijim, on ushodi najpre na Golgotu, a potom i na Goru Maslinsku da bi

235
BESEDA 26

Duhovne besede

10. Videti: Isto, str. 127. 11. Videti: Del. ap. 17, 23. 12. Uporediti: Ps. 22, 4. 13. Otac Kliment Zederholm dovodi ovo kazivawe u vezu sa usmenim svetogorskim predawem. Videti: K. Zederholm, Starac Leonid Optinski, Platina, 1990, str. 81.

236
DUHOVNE BESEDE I

uzeo u~e{}a u Vaznesewu. Qudima koji nisu opitno pro{li ova stawa nije dato da ispravno rasu|uju.14 Mnogi Sveti su ovo do`iveli, ali u pogledu ovoga kao naro~iti primer isti~e se Prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Wemu je bilo dato da vidi Nestvorenu Svetlost jo{ pre nego {to se zamona{io. I mnogi su ve} tada, krajem desetoga stole}a, pre hiqadu godina, razmi{qali kao i dana{wi qudi: da je Gospod u prvim vekovima dejstvovao sa naro~itom silom, onda kada su qudi, koji su poverovali u Wega, sa ~e`wom te`ili da umru za Wega, a da ve} u desetom stole}u toga vi{e nije bilo.15 A Prepodobni Simeon govori ono {to zaista jeste, zato {to se Gospod ne mewa, ve} sve vreme ostaje Isti, kako je i pisao Apostol Pavle,16 i kako je, posle hiqadu godina, pisao i Prepodobni Siluan, na{ veliki otac. Naravno, ~itajte kwige, obrazujte se! Ali, najve}e delo u mona{tvu jeste – kroz poslu{nost predati se voqi Bo`ijoj. Tada Gospod daje ono {to ne poznaju nikakvi akademci: ~istu molitvu. I o tom stvarnom mona{tvu bih `eleo da sa vama beskrajno razgovaram. Iako moram da vam ka`em da sam – odvojen usled slepila od kwiga, sede}i u mom svojevrsnom zatvorni{tvu, jer su mi se umawile mogu}nosti za op{tewe sa onima koji dolaze u manastir – posledwih godina, zaista, mnogo toga izgubio. Ali, ono {to pi{e Prst Bo`iji, kada se Bog prigiwe k nama na na{e pokajawe – to se nikada ne zaboravqa! Vi ste, zaista, ve} osetili da je `ivot u Hristu veli~anstveniji od velikoga okeana! Otpustite me, dakle, danas sa mirom. Molim se da vam Gospod da taj mir koji je i meni dao po molitvama igumana Misaila, ~iju pamjat duboko po{tujem. I neka vas ~uva Gospod!

Arhimandrit Sofronije

14. Uporediti: 1. Kor. 2, 15. 15. Videti: Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo 47, SLOVA PREP. SIMEONA NOVOGA BOGOSLOVA, Tom 1, str. 424. Uporediti: Slovo 64, ISTO, Tom 2, str. 125 i daqe. 16. Isus Hristos je i ju~e i danas i sutra Isti (Jevr. 13, 8).

27

STRADAWA KROZ KOJA POZNAJEMO JEDINSTVO RODA QUDSKOGA, KAO PUT SPASEWA U NA[E VREME1

O poimawu roda qudskog kroz sastradawe. Na{e vreme je dvostruko te{ko. O molitequ za ~itav svet. O adu nequbavi. O na{oj nesposobnosti za tihovateqski `ivot. O na{em spasewu kroz `alosti, karakteristi~ne za ovaj vek. O odsustvu kulture srca uprkos svekolikom obiqu kulture intelekta.

237
BESEDA 27

Duhovne besede

Blagosloveno Ime Boga na{ega, Boga u Trojici: Oca i Sina i Svetoga Duha! U posledwe vreme, kao {to znate, ~esto bivam sa vama, potpuno nemo}an i li{en op{tewa sa vama. Sada se – okon~avaju}i `ivot, i svakoga dana i svakoga ~asa i{~ekuju}i svoj odlazak – na neki ~udan (a mo`da i na prirodni!) na~in, se}am prvih godina svoga mona{tva. Na Svetu Goru sam do{ao 1925. godine, da bih tamo ostao kao monah. To je bilo pre {ezdeset i sedam godina. Po{to sam do`iveo stradawa Prvog svetskog rata i katastrofe koje su, potom, usledile – pojedina~ne i op{te, qudske i kozmi~ke – danas mogu da ka`em da je taj rat u meni, na prirodan na~in, rodio misao o celokupnosti roda qudskog, jer je ~itav rod qudski u~estvovao u Svetskom ratu. U proro{tvima

1. Br. D–11 (28. decembar 1992.), po numeraciji MT2.

238
DUHOVNE BESEDE I

Samoga Hrista u Evangelijima2 mnogo se govori o kraju sveta i o te{kim nevoqama koje }e, tokom mnogih godina, snalaziti ~itav svet. Kao slikar, do{ao sam u Francusku koja je, u tom istorijskom trenutku, bila vode}a zemqa u sferi umetnosti kojom sam se bavio. I premda se rat zavr{io pobedonosno za Francusku, u woj je zavladalo ose}awe ni{tavnosti rezultata rata na moralnom planu: rat je sru{io mnoge vrednosti i mnogi qudi su poginuli. Gospod govori na ~udan na~in: A kada ~ujete za sve ovo... uspravite glave svoje.... ne pla{ite se, jer sve to treba da se zbude.3 Me|utim, nesre}a tada nije bila tako stra{nih razmera kao {to je to danas. Stradawe i o~ajawe su u to vreme bili zna~ajno mawi i podnosiviji, nego {to su to danas. Za{to sada govorim o tome? Zato {to pred nama, monasima na{ih dana, stoji pitawe: kako ustrojiti na{ mona{ki `ivot da ne bismo izgubili spasewe u Bogu? Jer smisao ~itave istorije i jeste u tome da se qudi spasavaju u Bogu Duhom Svetim. U vreme prvoga izdawa “Dobrotoqubqa”, zbornika ota~kih spisa, qudi su imali neuporedivo ve}e trpewe, neuporedivo ve}u nadu na spasewe nego danas. Okolnosti svetovnoga `ivota su se promenile, i qudi stupaju u brak i ra|aju decu u uslovima koji se razlikuju od nekada{wih. U mnogim pogledima je lak{e, ali roditi se u ovaj svet danas je mnogo te`e nego ranije. Intelektualno stawe sveta u trenutku kada sam stupio u mona{tvo se neuporedivo razlikovalo od onoga koje danas vidim. No, Apostol Pavle je izrekao re~ da ni nekada{wi oci Staroga Zaveta – ti velikani duha, ti divovi vere – nisu dostigli ona otkrivewa koja su dostigli Apostoli: Da ne bi oni bez nas savr{enstvo primili.4 Kao onaj koji je, po blagovoqewu Bo`ijem, pro{ao kroz sve oblike mona{tva, tvrdim vam da mi, pri [dana{wem] ustrojstvu na{ega mona{koga `ivota nismo

Arhimandrit Sofronije

2. Mt. 24, 6: Lk. 21, 9. 3. Uporediti: Mt. 24, 6; Lk. 21, 28. 4. Jevr. 11, 39–40. U izvorniku: “da ne bi oni bez nas dostigli savr{enstvo”.

kadri da odr`imo na~in `ivota na{ih otaca. @ivot treba neprestano procewivati da bi se `ivelo po meri svojih snaga. Posle Prvog svetskog rata prirodno se javila misao o `ivotu sveta: duh ~ovekov je po~eo da razmi{qa o svecelom rodu qudskom na mnogo prisniji na~in nego ranije. Na Svetoj Gori sam zatekao stawe kao iz vremena “Doborotoqubqa”. To vreme se [na Svetoj Gori] nije prekinulo do danas. Iz mnogih slu~ajeva molitve za celi svet, koji su me potresli, izvukao sam veliku radost i blagodarnost Bogu zbog toga {to su qudi po~eli da razmi{qaju o celom rodu qudskom. Se}am se jednog izuzetnog trenutka koji se zasvagda urezao u moje svest. Bilo je to na samom po~etku moga mona{tva, 1925. ili 1926. godine. Do{ao sam na obalu mora i tamo video Starca sa duga~kom brojanicom od trista ~vori}a. Pri{ao sam mu blizu, sa strahom, svojstvenim po~etniku, i }ute}i stajao, gledaju}i kako se on moli. A on je sedao na velikom kamenu i okretao brojanicu. Na kraju, sam skupio smelosti da ga, ipak, upitam: “O~e, pomoli se za mene!”. Zamolio sam ga za to, zato {to je, kada sam 1925. godine napustio Francusku, duh “o~ajawa” ve} bio ovladao mnome, premda u mawe te{kom obliku nego danas. I ja sam ga, skoqen tim o~ajawem, zamolio: “O~e, pomoli se za mene!”. On me je pogledao i rekao: “Vidi{ ovu brojanicu. Okre}em je za celi svet. Molim se za celi svet. I ti si tu, u mojoj molitvi”. Te{ko je objasniti, za{to je i koliko vremena nam je neophodno za ovu ili onu reakciju, ali, uop{te uzev{i, ja nisam oti{ao posle te prve re~i. I posle nekog vremena, budu}i da sam tih dana u sebi opitovao o~ajawe, rekao sam mu: “O~e, pomoli se za mene”. On mi je odgovorio: “Ve} sam ti rekao da se molim za celi svet. I ti si tu, u toj molitvi”. Kroz nekoliko trenutaka iznova sam ponovio svoju molbu, zato {to je moja tuga bila duboka, i ponovo sam, tre}i put, boja`qivo prozborio: “O~e, pomoli se za mene”. On me je dobro pogledao i kazao: “Ve} sam ti rekao da si i ti tu – pokazuju}i na brojanicu – {ta ti jo{ treba? Ti si tu, u mojoj molitvi za celi svet”. Oti{ao sam pora`en stawem duha tog Starca: “Molim se za celi svet, ti si tu, ne treba se ‘rasipati’ na sitnice, na podrobnosti”.

239
BESEDA 27

Duhovne besede

240
DUHOVNE BESEDE I

Tek {to sam bio stigao na Svetu Goru i, naravno, da sam, susrev{i sa takvim oblikom molitve, bio pora`en. Mislio sam: “Da li taj Starac, koji se moli za celi svet, u vremenu i u prostoru, misli na celi rod qudski od Adama do na{ih dana? Ili je wegova misao bila jo{ dubqa i sveobuhvatnija?”. Tokom ovih, evo ve} gotovo, sedamdeset godina mona{tva pre`ivao sam mnoge te{ke trenutke, zato {to nas, kada se molimo za nekoga, ta molitva uvodi u onu duhovnu sferu u kojoj `ivi onaj za koga se molimo. Draga moja bra}o i sestre, sve vreme se trudim da u va{em umu odr`im misao o tome da mi nismo nekakvi zasebni entiteti (entités)5, odvojeni od drugih. Ne! Mi `ivimo u ovome svetu, gde je sve sjediweno, gde je sve povezano jedno sa drugim. Zato sam vam i predlo`io uslove `ivota koji bi odgovarali telesnom i intelektualnom ustrojstvu savremenih qudi koji dolaze u mona{tvo. I kako sam se samo obradovao kada sam nedavno razgovarao sa jednim ~ovekom o `ivotnim okolnostima koje natovaruju te{ko breme na na{a ple}a! Posavetovao sam ga da se moli Bogu ovako: “Ti nas, Gospode, za{titi! Ti vidi koliko smo nemo}ni da se suprotstavimo tim talasima kozmi~kih stradawa!” Rekao sam mu: “I kada se molite za sebe, za manastir, za bra}u ili sestre, molite se do one ta~ke kada }ete govoriti samo: “Gospode, za{titi NAS!”. I to zato {to, u pogledu mnogo ~ega, u potpunosti imamo pravo da ka`emo da ad jeste ne{to {to je proizvod odsustva qubavi u qudima. Qudi ne `ive qubavqu, ve} mr`wom. I tada sam rekao tom ~oveku: “Molite se za manastir, za sve nas ovako: za{titi nas, Gospode, i daj nam maleni kutak na zemqi, gde mo`emo da Ti savr{avamo Liturgiju, da Ti prinosimo Molitvu Getsimansku. I molite se samo do ovoga: Za{titi nas, zato {to mi ne `elimo ni{ta r|avo nikome”. I obradovao sam se [wegovom] odgovoru: “Ako se mi ovde trudimo da se molimo za celoga Adama, za celi rod qudski, onda

Arhimandrit Sofronije

5. Na francuskom – “individualnosti”.

je sasvim prirodno da je nemogu}e da, istovremeno, `elimo bilo {ta r|avo onima koji nam nanose smrtonosnu `alost”. Pogledajte u kakvom odnosu stoje onaj svetogorski Starac koji mi je rekao: “Ti si tu, u toj brojanici”, i savremeni ~ovek koji govori: “Ako se molimo za celoga Adama, kako onda bilo kome da po`elimo i{ta r|avo?”. ]utim, tra`im re~i da bih objasnio uzvi{enost toga momenta. Mi smo nesposobni za one podvige o kojima se pi{e u “Dobrotoqubqu”. Ali, i mi, tako|e, moramo da tvorimo na{e spasewe u svoj wegovoj punoti – spasewe koje nam je doneo Hristos Duhom Svetim. Na samim po~ecima svoga mona{koga `ivota bio sam naprosto satrven zbog stradawa sveta, koje je izazvao Svetski rat. Sada su se ta stradawa samo uve}ala. I mi smo ve} mawe sposobni za onaj oblik isihazma – tihovawa, u kome su prebivali na{i oci i dedovi. A to je pokazalo i savremeno iskustvo. Kada usredsre|ujemo na{ um na jedno isto prizivawe Imena, on se zamara stajawem u tom obliku molitve. Prema tome, ako smo danas nesposobni za takvo tihovawe, za takvo mona{tvo, da li to, onda, zna~i da smo izgubili spasewe? Ne. U prvim godinama svoga mona{tva ~itao sam o proro{tvima otaca najstarijih vremena, od tre}eg do petog stole}a. U jednom od tih proro{tava se govori da }e qudi u posledwim vremenima postati nesposobni za podvi`ni~ki `ivot kakvim su `iveli qudi drevnih vremena. “Ali” – dodaje jedan od otaca – “monasima }e biti poslate velike `alosti. I koji budu pretrpeli te `alosti, bi}e ve}i u Carstvu od onih koji su u drevnosti vaskrsavali mrtve”.6 Sila zla savremenog organizovanog sveta je tako velika da uprkos svekolikoj molitvi, uprkos svim naporima na{ega duha mi ne mo`emo da ostvarimo pobedu nad tim duhom sveta. Mi smo satrveni stradawima koja na nas nahrupquju od spoqa.

241
BESEDA 27

Duhovne besede

6. Uporediti: Po{tovawa dostojna kazivawa o podvi`ni{tvu Svetih i bla`enih Otaca, Sergijev Posad, 1993, str. 76.

242
DUHOVNE BESEDE I

Ali, takav oblik stradawa je, mo`da, Gospod dao tek danas, a ne ranije. Molitva za celoga Adama – po zavetu Starca [Siluana] na{ega, proslavqenoga Svetoga – uznosi nas u razli~ite sfere. U vreme kada sam do{ao na Svetu Goru, tamo je bilo izuzetno malo obrazovanih qudi. Mnogi su, kada bi do{li na Svetu Goru, sa mukom ~itali i pisali, a potom su se razvijali, ~itaju}i Svete Oce. Ali, oni su se, upravo zbog toga {to su tako malo znali o delima ovoga sveta, molili za celi svet. I onaj Starac nije hteo da prekine svoju molitvu zbog molbi jednoga poslu{nika. U kojoj je sferi obitavao taj Starac, a u kojoj sferi obitava savremeni intelektualno razvijeni ~ovek? Ako uporedimo nivoe [wihovih] duhovnih stawa, kakve koristi }emo imati od takvoga pore|ewa? Oni su mawe `iveli doga|ajima ovoga sveta, jer nisu poznavali savremena dostignu}a nauke, tehnike i tome sli~no, ali je wihov duh obitavao u Ve~nosti i molili su se za ve~no spasewe. I budu}i da um savremenih intelektualaca ne mo`e, ~ak, ni na nekoliko trenutaka ili minuta da se zadr`i u onome {to je ve~no, ko onda `ivi u uzvi{enijem svetu? Kakvo je stawe duha ~ovekovog, koji do`ivqava celoga Adama na prirodni na~in, neprestano prizivaju}i Ime: “Gospode, Isuse Hriste, Sine Bo`iji, pomiluj me gre{noga”? Takva li~na molitva se uliva u molitvu kozmi~ke sile, kao {to to vidimo na primeru Prepodobnog Serafima Sarovskog. Mi danas `ivimo u svetu neuporedivo bogatijem na planu tehnike i obrazovawa, ali – da li je takav oblik `ivota uzvi{eniji? Ako to uporedimo, u krajwem ishodu moramo da priznamo da na{i drevni oci stoje iznad nas ne samo u oblasti umne molitve, ve} i na planu op{teg stawa duha. Kroz prizivawe Imena Hristovog, mi ulazimo u taj stradaju}i svet, i to je veliko delo. Prema tome, zapamtite: mi moramo da sazdavamo na{e spasewe u druga~ijim okolnostima, i mi ga sazdavamo, kako nam se ~ini, razumno, a ne lakomisleno. Povodom smrti jednoga pesnika jedan drugi ruski pesnik je u XIX stole}u napisao: “Al’ odziva ne}e na}i ta re~ {to

Arhimandrit Sofronije

strasnu zemqu obi|e”.7 Mi `ivimo u svetu veoma obrazovanih qudi, ali qudi koji su u oblasti duha isuvi{e daleko od onoga stawa u kojem bi oni trebalo da budu. Da bismo pojmili stawe onog star~i}a–tihovateqa koji se molio za celi svet trebalo bi da i sami iskusimo to stawe. ^ovek–intelektualac svoju obave{tenost o doga|ajima, nau~nim dostignu}ima i tome sli~no, smatra svojim bogatstvom, uprkos u`asno niskoj kulturi svoga srca. A Gospod veli da }e u posledwa vremena ohladneti qubav.8 I mi ne vidimo da se u svetu umno`ava qubav. Naprotiv, govori On, umno`i}e se `alost i stradawe.9 Prema tome, kada stupate u ovaj mona{ki `ivot sa velikim trpewem i smirewem, zapamtite da ulazite u Stradawa Samoga Hrista Boga na{ega u Getsimanskom vrtu. I oni koji ne iskuse tu molitvu, koji ne uzridaju usrdnim pla~em u molitvi za celi svet, nas smatraju suma{ed{ima: to za wih predstavqa bezumqe! Svet koji nas okru`uje je, dakle, postigao ogromni napredak u smislu tehni~kom, ali ne i na planu kulture srca u hri{}anskom smislu te re~i – srca koje je otvoreno za stradawe sveceloga roda qudskog, i u vremenu i u prostoru. Dogmati~ke i teorijske formulacije koje koristimo u na{em razgovoru neophodne su da bismo razumski postali svesni ciqa na{ega podviga. Neko ko je istinski mudar ~ovek mo`e da mi ka`e: “O~e, vi ste bezuman ~ovek! Po~etnicima govorite o takvim stvarima! Taj Ogaw je Gospod doneo sa Nebesa,10 i kada je do{ao na zemqu, jedino je On bio Nositeq toga Duha. Kako vi, onda, monasima–po~etnicima govorite o tome?!” Da, znam da je to pomalo bezumno – govoriti po~etnicima o takvim stawima. U prvim danima Hri{}anstva, kada su re~i Hristove jo{ bile tako sve`e, Apostol Pavle je rekao da je

243
BESEDA 27

Duhovne besede

7. Videti: E. A. Baratinski, Jesen (1836–1837), PESME, POEME, PROZA, PISMA, Moskva, 1951, str. 283. 8. Videti: Mt. 24, 12. 9. Uporediti, Mt. 24, 21. 10. Videti: Lk. 12, 49.

244
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

“Hristos za{ao za zavesu” Osmoga Dana i da tamo gde je Hristos mora da bude i na{ um.11 Dakle, kao {to vidite, i Apostol Pavle pravi tu “gre{ku” koju pravim i ja: on govori po~etnicima i naziva “mlekom” ono {to, su{tinski govore}i, mi opitujemo kao ogaw nebeski. No, mi }emo se, ipak, moliti za sav stradaju}i svet, spremni da i sami do`ivimo ta stradawa. Molite se, tako|e, i za mene... Razmi{qajte i o tome u koje duhovne sfere mora da se vrati na{ um. Tako, draga moja bra}o i sestre, dr`ite ~vrsto tu liniju molitve. Se}ajte se svagda Hrista Koji se, u Svoje vreme, Sâm uspiwao na Golgotu, nose}i svu `alost sveceloga sveta...

11. Videti: Jevr. 6, 19.

28

O SINOVSKOME STAWU1

Svako mesto je na spasewe. Smisao ikonografskoga prikaza “Lestvice”. “Sada zapo~eh...” O razli~itim duhovnim uzrastima u jednom manastiru i o te{ko}ama. O predlo`enoj molitvi. Na{e na~elo – zapovesti Hristove. O sinovskome stawu: “Tvoj sam”. O dve vrste skru{enosti srca. O gowewu savr{enstva. Na{ put – sastradawe i jedinstvo.

245
BESEDA 28

Duhovne besede

Neka je Ime Gospodwe blagosloveno i proslavqeno u vekove vekova! Iznova blagodarim Bogu, Koji mi omogu}ava da razgovaram sa vama. U na{oj duhovnoj slobodi danas }e najboqe biti da govorimo o onome {to nam je neophodno i {to nam mo`e biti potrebno u budu}nosti. U izvesnom smislu, to su ~isto prakti~ki problemi koji stoje pred nama, kao {to je problem izbora mesta gde mo`emo da sazdavamo na{e spasewe u svetlosti Boga na{ega. Tokom ovog vremena imao sam nekoliko susreta, a jedan od wih me je naveo na misao da razgovaram sa vama o vrlo va`nom problemu: gde i kako da se spasavamo? Naravno, najglavnije je da to mesto koje smo izabrali ili kuda su nas “skrajnuli” bude upravo ono koje odgovara na-

1. Br. D–12 (11. januar 1992.), po numeraciji MTII.

246
DUHOVNE BESEDE I

{im `eqama i na{oj potrebi da, na prikladan na~in, sazdavamo svoje spasewe. Gde god da do|emo, mo`emo da se na|emo u situaciji koja nam je, u mnogim svojim aspektima, neshvativa. Ali, ako je ne shvatamo, to jo{ uop{te ne zna~i da nam mesto koje nam je dao Bog ne odgovara. Jer, mi se, na samim po~ecima svoga [duhovnoga] `ivota, ni u kom slu~aju ne mo`emo pouzdati u svoje sopstveno rasu|ivawe. I ako u po~etku nismo sposobni da se sna|emo, treba da, sa suzama, padnemo pred Bogom i ka`emo: “Ti me postavi na pravo mesto, gde mogu da sazdavam svoje spasewe”. A Gospod svako mesto mo`e da ustroji tako da nam ono bude na spasewe. Tako }emo, na samom po~etku, prevladavati na{a kolebawa. Me|utim, kada na{ `ivot uznapreduje na svim planovima, postavqa se vrlo va`no pitawe: koliko je daleko dopu{teno i}i na putu duhovnoga napredovawa upravo na datom mestu? Jedna od neprolaznih kwiga za na{e mona{tvo jeste “Lestvica” Svetoga Jovana Sinajskoga. U ikonografiji postoje prikazi na kojima vidimo da Gospod pru`a ruku onome ko je dostigao najvi{i stepen, posledwu pre~agu lestvice. Na drugim, pak, ikonama, na kojima je prikazana ista ta “Lestvica”, mi ne vidimo da je prikazano da se ruka ~ovekova ve} nalazi u ruci Hrista Spasiteqa, kao ruka onoga ko je spasen. Tu postoji izvesna uzdr`anost: nemogu}e je ~oveku–monahu da dostigne te stupweve savr{enstva. I, prakti~ki govore}i, ako bismo obi{li sve manastire na svetu, videli bismo da kod “predvodnika” – igumana postoje razli~iti stupwevi duhovne smelosti. Gde su granice duhovne smelosti? Tih granica, ustvari, i nema, ali se, u svekolikom tom bezgrani~nom okeanu, ~oveku pokatkad postavqaju izvesna ograni~ewa. Uop{te ne govorim danas o ovome zbog toga {to bilo ko od vas u sebi sumwa: nisam li, mo`da, pogre{io u izboru mesta? Ne, ve} [govorim] zato {to `elim da vi, koji dolazite u dodir sa mnogim qudima koji dolaze ovde, budete kadri da na|ete upori{te u odre|enim na~elima i da mo`ete da date neophodni odgovor. Primetili ste od samoga po~etka, da je na{e na~elo – sve vreme dr`ati u umu svome: Sada zapo~eh, to jest tek sada zapo~i-

Arhimandrit Sofronije

wem da `ivim po zapovestima Hristovim,2 ~ine}i prve korake na duhovnim stepenicima, na koje nam je u Evangeliju ukazao Sâm Hristos. I ovde je neophodno objasniti gde nam je dopu{teno da se zadr`imo, odnosno – dokle nam je dozvoqeno da idemo. Kao i obi~no, sve zasnivam na svojoj `ivotnoj praksi. Na kraju prvoga dela kwige o Bla`enome Siluanu, govorim o svome susretu sa ocem Trofimom. On je tokom mnogih godina vr{io poslu{awe ba{tovana. Bio je veliki qubiteq pokajni~koga pla~a i `iveo je sveto. No, u razgovoru, koji sam naveo u kwizi, ka`em: “O~e Trofime, zar tokom pola veka `ivota sa Siluanom, niste primetili gde je on bio3, {ta je on znao, kako ga je voleo Gospod?” Sâm otac Trofim se, sa oprezno{}u, odnosio prema svakom vi|ewu i svemu {to nadilazi meru ~oveka–pokajnika koji jo{ uvek `ivi u borbi protiv greha, koji jo{ uvek nije pobedio sopstvene strasti... I on mi je odgovorio ovako: “Voleo sam oca Siluana dok je bio `iv”. Potom smo razgovarali i on mi je rekao da je pro~itao Siluanove zapise koje sam mu dao: on je, ~itaju}i te zapise, stekao utisak da je Siluan dostigao meru velikih Otaca. Tada sam ga upitao: “I {ta Vas je dovelo do takvog zakqu~ka?”. “Wegova smrt me je u to uverila”. Tada sam mu rekao: “Pola veka Vam nije bilo dovoqno da ga upoznate i tek Vam je wegova smrt pokazala da je taj ~ovek dostigao savr{enstvo?”.4 Prema tome, ja sam, kao kakvim silnim vetrom bio donesen, po meni neshvativom Bo`ijem Promislu, u Manastir Sve-

247
BESEDA 28

Duhovne besede

2. Uporediti: Ps. 75, 11. 3. To jest: “Koja je bila wegova mera”. 4. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 109.

248
DUHOVNE BESEDE I

toga Pantelejmona i tamo sam zapo~eo svoj mona{ki put. Upoznao sam [Starca] Siluana po{to je on ~uo za moj odgovor ocu Vladimiru na pitawe [koje mi je postavio] – “Kako se spasavati?”: “Stoj na granici o~ajawa, a kada postane nepodnosivo, popij {oqicu ~aja”. Ta re~ moga o~ajawa je, o~igledno, uverila Siluana da mo`e sa mnom da razgovara o onome o ~emu nije mogao sa drugim ocima. To jest, ~ak ni sa ocem Trofimom – jednim od najboqih otaca, bla`enim i, naravno, spasenim – koji je bio u pravu kada nije `eleo da izlazi izvan granica pokajawa. I vi{e od toga on nije mogao da ponese i vi{e od toga on nije mogao da primi. Onaj stupaw na kome je `iveo Bla`eni Siluan, odnosno taj planinski vis po kome je on hodio, slu`e}i Bogu, nalazio se na mnogo ve}oj visini od onog stupwa koji je dostigao otac Trofim tokom svoga zemaqskoga `ivota. Tako je, u jednom istom manastiru mogu}e na}i i najvi{e stepene poznawa koje ~ovek mo`e da postigne; i “sredwe” mere svetosti (ne i savr{enstva, ali, ipak, svetosti), pa ~ak i neznawe. Primer za to jeste otac Vladimir, u~enik oca Trofima, koji je, kako je to govorio Starac Siluan, nedovoqno poimao ono {to prevashodi meru pokajawa. I Siluan je, ~itavoga `ivota, bio, na izvestan na~in, “prigwe~en” u svome manastiru. “Prigwe~en” zbog osobine svojstvene qudima uistinu bestrasnim: oni se pot~iwavaju drugima i ne poku{avaju da gospodare [drugima]. Iguman mora da se brine o li~nostima razli~itoga duhovnoga uzrasta. On ima posla sa svakom vrstom duhovnoga uzrasta: kako treba da postupa, {ta mo`e da o~ekuje, {ta mo`e da zahteva od ~oveka koji mu je poveren Bo`ijim Promislom. Jer u manastiru mora da postoji mogu}nost za `ivot qudi svih duhovnih uzrasta: od po~etnih do krajwih. Mnogo toga sam video za vreme svoga `ivota i na Svetoj Gori i van Svete Gore. Se}ate li se one ikone na kojoj je prikazano usho|ewe gre{nih qudi k Bogu? Na woj je ikonografski predstavqeno kako monah dosti`e do vrha lestvice gde ga ruka Gospodwa uzima za ruku, {to ozna~ava da je on “spasen”, da je “dostigao savr{enstvo”. I ove re~i koje prevazilaze ravan gre-

Arhimandrit Sofronije

hovnih strasti za qude su neshvative. “Kako to mo`e biti i za{to?”. Qudi ovo ne mogu da izdr`e. I mnogo je manastira gde, usled nesavr{enstva igumanskoga rukovo|ewa, dolazi do ograni~avawa duhovnoga usho|ewa. Ako u svome srcu po~nemo da mislimo da su nam zatvorene dveri ka savr{enstvu, onda }e, zaista, mnogima biti nemogu}e da ne propadnu pod te`inom o~ajawa. Prema tome, dragocena moja bra}o i sestre, molitvu koju sam vam predlo`io,5 [molitvu] bogoslovsku, izgovarajte svim svojim srcem i sa plamenom verom. I tada }ete videti da se otvaraju one dveri koje su ranije bile zatvorene. Otvori}e vam se put koji je bio zakr~en preprekama. Na{e stawe je obele`eno time {to, u datim nam uslovima, mo`emo da istinski sazdavamo na{ `ivot i na{e spasewe, imaju}i takvoga nastavnika kao {to je Bla`eni Siluan. Monah Juvenalije, o kome sam govorio u kwizi “Videti Boga kakav On jeste”,6 jednom prilikom je rekao: “Volim da ~itam @itija Svetih, o tome kako qudi od gre{nika iznenada postaju ve~no bla`eni, dobijaju dar usinovqewa, postaju veliki Svetiteqi”. Tako i mi – svako od nas mo`e da ka`e: “Gre{an sam ~ovek, ni iz daleka nisam dostigao savr{enstvo, ali trudi}u se da to u~inim na datom mi mestu”. Tako govorim ne zato {to se bilo ko od vas koleba. Ne! To je ona ve~na bojazan za na{e spasewe: gde mi moramo da budemo, kako mo`emo da savr{imo taj put. Na{e na~elo je ovakvo: ~uvati zapovesti Hristove zna~i pobediti grehovne strasti i dosti}i Bo`ansko bestra{}e. [ta je bilo to {to je obremewivalo Bla`enoga Siluana, k ~ijim nogama me je doveo Gospod? On je po{tovao i, zaista, uva`avao svakoga ~oveka, ali do kraja o Bogu nije mogao da govori, iako je du{a wegova ~eznula “za onim {to znaju sva Nebesa”, kako on pi{e u svojim zapisima.7

249
BESEDA 28

Duhovne besede

5. Videti: Arhimandrit Sofronije, Molitva za jedinstvo, PRILOG, u ovoj kwizi str. 279-280. 6. Videti: Arhimandrit Sofronije, Videti Boga kakav On jeste, str. 175. 7. Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 197.

250
DUHOVNE BESEDE I

I kada se na|emo pred tim primerima, postavqa se pitawe: odakle pocrpsti nadahnu}e da bi se `ivelo na hri{}anski na~in? Na koji na~in, ~ovek, to gre{no i slabo bi}e, iznenada postaje kadar da govori o usinovqewu? U Psaltiru se ka`e: Tvoj sam, spasi me.8 Kada izgovaram ove re~i, ose}am neku podvojenost u sebi. Jer, obra}aju}i se Bogu: Tvoj sam, govorim sam o sebi. Iza ovoga izraza skriva se i jedna druga, nedovoqno izra`ena misao: “Sve dotle dokle Sâm Ti, Bo`e, ne ka`e{: ‘Da, ti si sin Moj,9 ja ne mogu da budem ube|en u svoje re~i: Tvoj sam... Moje re~i su nedovoqne: neophodno je da Ti posvedo~i{ i mojoj du{i i, ako ho}e{, onima oko mene da ja jesam sin Tvoj”. Jednom prilikom sam posetio jednoga Starca, koji je mnogo godina rukovodio Starim Rusikom,10 i proveo sam prili~no vremena u wegovoj keliji. On mi je pripovedao o svom `ivotu i ispri~ao jedno od vi|ewa. On je bio bole{qivo dete i nije mogao da podnosi te{ko}e te`a~koga `ivota. I, zaista, te`ak je rad te`a~ki. I on je jednom prilikom rekao svojim roditeqima: “Dajte me u manastir”. Oni su mu odgovorili: “Golup~i}u, to ti ne}e odgovarati. U manastiru mora da se radi”. “Svejedno, dajte me u manastir”. I majka je uzela tog de~ki}a, privela ga ikoni Majke Bo`ije i rekla Joj: “Od sada mu Ti budi Majka, ja ne mogu; predajem Ti na starawe ovoga de~ki}a, sina moga”. I posle te molitve koju je wegova majka prinela za svoga sina Bogorodici, on je zaspao. I u snu je video veliku dvoranu i Presto Cara, u dnu te dvorane. I [na Prestolu] sedi Vladika Car, a oko Wega stoji mno-

Arhimandrit Sofronije

8. Ps. 118, 94. 9. Uporediti: Ps. 2, 7. 10. Stari Rusik – manastirski Skit, gde je Prepodobni Siluan razgovarao sa ocem Stratonikom. (Videti: Arhimandrit Sofronije, Prepodobni Siluan Svetogorac, str. 26).

{tvo va`nih qudi, bliskih Caru. I wega tu privodi @ena Koja je Majka Bo`ija i ostavqa ga u kolenopreklonom polo`aju pred Carem. I Car govori nekome od onih koji tu stoje [pored Wega]: “Pri|i i vidi {ta to de~ak ima u zave`qaju”. Taj ~ovek uzima iz ruku tog de~aka taj zave`qaj, razvezuje ga i govori: “Ovde su dva srca skru{ena”. Tada Car ustaje sa Svoga Prestola, prilazi de~aku i govori: “Ti si, dakle, sin Moj”. Zamislite kakva je sila molitve i majke, i de~aka, i Same Bo`ije Majke? Bog ustaje sa Prestola i govori: “Ti si sin Moj!”. Oni koji nisu do`iveli sli~na iskustva, ne mogu da ih pojme. Prepodobni Jovan Lestvi~nik pi{e da ~ovek ono {to mu ne bude dato da do`ivi Duhom Svetim ne mo`e ni da pojmi. Sa drugim qudima, koji nisu dostigli do tog stepena, ve} `ive podvi`ni~kim `ivotom biva ovako: budu}i da nisu dostigli te visine, oni ne prihvataju re~i svoje bra}e i govore: “Pustite ga, on je u prelesti”. I ono {to jeste dar Duha Svetoga, ti pobo`ni qudi pretuma~uju i pretvaraju u bolesno i r|avo [duhovno] stawe. Ima qudi koji su dostigli stawe u kome im Gospod progovora: “Da, ti si sin Moj”, a kada ~ovek Bogu uzvrati: “Tvoj sam, spasi me!”, Bog mu odgovara: “Da, ti si Moj”. I tada re~i “Tvoj sam”, koje izgovara onaj koji se moli, postaju ve} ~iwenica [~ovekovoga] ve~noga bitovawa. Mnogo bi se moglo govoriti o takvim slu~ajevima koji potresaju srce. Ali, dovoqno je ovo: qudi dosti`u do usinovqewa bespo~etnome Bogu kroz Sina [Koji to jeste] po Bo`anskoj Prirodi. Prepodobni Jovan Lestvi~nik ka`e da su ove tri re~i jednozna~ne: bestra{}e, qubav i usinovqewe.11 Prema tome, kada obitavate me|u qudima koji `ive u Bogu, ovo se pretvara u privla~nu silu, tako da i mi po~iwemo da ~eznemo za tim stawem. Ali, put ka tom stawu je, zaista, te`ak i slo`en. Neophodni su nam pomo}nici – igumani i duhovni oci koji treba da nam pomognu da hodimo [tim putem].

251
BESEDA 28

Duhovne besede

11. Videti: Prepodobni Jovan Lestvi~nik, Lestvica, Glava 30, 9, str. 260.

252
DUHOVNE BESEDE I

Za{to je Gospod u odre|enom trenutku iznenada rekao: “Ti si sin Moj”? Kako taj monah uop{te mo`e da `ivi na zemqi? Vrlo jednostavno i prirodno! I kada se to savr{ava u istinitom smislu, tada vi{e nema ni “pozori{ta”, niti bilo ~ega izve{ta~enoga, ve} je sve jednostavno i uistinu izvan greha. Zato, mi, na{e maleno ovda{we bratstvo, mo`emo i moramo da se koristimo tim darom Bo`ijim i da `ivimo tako da nas Gospod prihvati kao Svoju decu. Govoriti o ovome je krajwe te{ko, zato {to monasi, na mnogim mestima, ~itaju Svete Oce bez poimawa, a i zabrawuje im se da razmi{qaju o usinovqewu. Me|utim, `ivi primer usinovqewa jeste Serafim Sarovski. U mawoj meri i u sasvim druga~ijem spoqa{wem obliku to je bilo dato i Siluanu, kome je od po~etka bilo dato da vidi Gospoda. Ali, budu}i da mu niko ne bi poverovao, on je `iveo gotovo pola veka skrivaju}i ovo vi|ewe. Mo`da vam se moja dana{wa beseda ~ini nekako banalnom, ali re~i koje su nam danas bile date mi, zapravo, svi moramo da prihvatimo sa pa`wom. Svi }emo se mi boriti za to da dostignemo do ispuwewa zapovesti Hristovih. Molitva koju sam vam predlo`io ima za ciq da u~ini bogoslovqe na{im stawem, da svakoga od vas u~ini “satrudnikom” Samoga Ve~noga Boga, “satrudnikom” u spasewu qudi. U Sveto–Pantelejmonovskome manastiru bio je jedan stari monah vrlo niskoga rasta. I on je ~etrdeset godina, i ujutru i uve~e radio u kuhiwi, likuju}i: on je pripremao hranu za qude koje voli Sâm Bog. Vidite da je mogu}e dovesti svoj um u takvo raspolo`ewe kada se i najobi~niji poslovi pretvaraju u ve~ne zasluge ~ovekove. Na{ dobri iguman se trudi da svakome od vas dâ ono {to je najprihvativije i da, na taj na~in, olak{a na{ te{ki `ivot. A na{ ovda{wi `ivot je te`i nego [`ivot] na Svetoj Gori. I kada vas ovde skoli velika `alost, ta `alost nije samo u vama samima: ona nastaje usled [dejstvovawa] Blagodati Bo`ije, kao sastradavawe qudima i celome svetu. I ako se budemo zaista borili za jedinstvo, za koje se Sâm Hristos molio Svome Ocu, pokaza}emo se kao satrudnici Samoga Boga. Kakav nam je posao zapove|en – potpuno je neva`no: da li da

Arhimandrit Sofronije

kuvamo hranu u kuhiwi, da li da pevamo Bo`anske himne na klirosu ili, kona~no, da u sve{teni~kom ~inu slu`imo Liturgiju – Bo`ansku Svetu Tajnu Pretvarawa hleba i vina u Telo i Krv Samoga Boga. Prema tome, setite se kako je onog sirotog de~ki}a Gospod podigao, rekav{i mu: “Ti si sin Moj!” Ako se dr`imo pravilne misli, koju smo na na{e spasewe nasledili od oca Silauana, mi }emo, onda – ma gde se nalazili, kuda god i{li, {ta god radili – svagda ulaziti u ozra~je “Bo`anskoga Stradawa” Hristovoga. Bog je Bestrasni i, zajedno sa tim, Qubav Bo`anska u ovome svetu svagda jeste Qubav stradaju}a. I kada vas sna|u `alosti, kada vam se bilo ko obrati u svojoj nevoqi, dajte svakome ~oveku sve ono najboqe {to imate u svojoj du{i, i tada }ete na}i mir du{ama svojim. I ovaj put mi oprostite i blagoslovite me, i neka vas ~uva Gospod...

253
BESEDA 28

Duhovne besede

29

OD ETIKE KA ONTOLOGIJI1

Arhimandrit Sofronije

“Pokajte se!”: od etike ka ontologiji. Evangelski primer bogatoga mladi}a. O razli~itim ravnima: Marija i Marta. O pitawu li~nosti. “Od velikoga Boga i{ti samo ono {to je veliko”. O stradawima Adamovim: “Hristos kao odgovor na ta stradawa. O poimawu “jezika” Hristovog kroz sledovawe Wemu. Kroz trpewe se daje ose}awe bitovawa. O sinovskome stawu: “Tvoj sam”.

254
DUHOVNE BESEDE I

Neka je blagosloven ovaj ~as koji nam daje na{ dobri Gospod. U miru i spokoju mo`emo da razgovaramo o zasebnim stupwevima na{ega dugoga puta. ^udesan je na{ put – on prevashodi na{ um, a duh na{ posr}e, jer ne mo`e da sleduje “primeru” Hrista,2 Boga na{ega, “Koji je na zemqu doneo ogaw” qubave O~eve.3 Danas }u se zadr`ati na pitawu pokajawa i usinovqewa. bez obzira na to {to u svojim krajwim oblicima ta stawa nadilaze svaku qudsku re~, mi }emo, ipak, “bezumstvovati” i govori}emo, po snazi na{oj, o stvarima koje su beskrajno i neobjasnivo velike i veli~anstvene. Koliko je ve} puta ponovqeno da mi na{ put zapo~iwemo malim korakom pokajawa. Ali, kraj toga puta, po na{em poimawu, jeste obo`ewe ~oveka. Kada se i usudimo da govorimo o

1. Br. D–13 (1. februar 1993.), po numeraciji MTII. 2. Uporediti: Jn. 13, 15. 3. Videti: Lk. 12, 49.

takvim stvarima, mnogi stra{qivi qudi se uste`u i stide. Ali, kada bi oni znali kakvim je strahom preispuwena na{a du{a da ne pogre{imo ni u jednoj jedinoj re~i koja se ti~e onoga {to je najsvetije od sviju i svega – Qubavi O~eve! Ali, kako pristupiti toj temi? Odlo`iv{i na neko vreme razmatrawe podrobnosti, govori}emo o su{tini stvari. Po~etak propovedi Hristove jeste re~ – “pokajte se!”.4 I kada razmatramo ovu re~, mi u toj re~i, kao i u mnogim drugim re~ima Hristovim nalazimo izuzetno mnogo, rekao bih, “ravni”, i mi tek treba da na|emo jezik za sve to. Ja bih, dakle, imenovao dve ravni pokajawa: jedna ravan je u okvirima etike, a druga – kada se vi{e ne govori o eti~kim stvarima, ve} o samoj Ve~nosti, to jest o Bogu. Prva ravan se ti~e ~ovekovog stvarala~kog razuma, i ~ovek ne mo`e da pojmi i ne poima kako je mogu}e razlikovati ova dva vida pokajawa. Prvo bih nazvao “eti~kim ~inom”, a drugi – “prelaskom iz jedne orbite u drugu, ve~nu orbitu”. Sada ne}emo poku{avati da objasnimo da li je mogu}e ili nemogu}e pre}i od onoga {to je privremeno na ono {to je ve~no, odnosno sa onoga {to je eti~ko na ontologiju. Primer dubokoga i prelepoga ~ina pokajawa mo`e se videti u onom mladi}u iz Evangelija, koji je ~eznuo za Bo`ijom Ve~no{}u i koji je pitao Hrista {ta treba da ~ini da bi pre{ao od vremena ka Ve~nosti. Gospod je sa qubavqu pogledao na tog mladi}a i rekao: “Ispuwavaj zapovesti...” “Koje?” “Ne ubij, ne ~ini preqube, ne kradi...” Mladi} je odgovorio: “Od mladosti svoje sa~uvah sve to, {ta jo{ treba da ~inim?” Tada mu je Gospod odgovorio: “Ako ho}e{ savr{en da bude{, ostavi sve drugo, sve tvoje imawe, sva tvoja znawa i, kao ni{ti, hodi za Mnom”.

255
BESEDA 29

Duhovne besede

4. Mt. 4, 17.

256
DUHOVNE BESEDE I

Mladi} ovo nije mogao da ponese.5 Iz evangelskoga kazivawa vidimo da je taj mladi} bio pobo`ni jevrejski mladi} onoga vremena u kome se okon~alo ~ove~ansko i{~ekivawe Mesije. On se – u eti~kom, moralnom smislu – nalazio na visokom stepenu, ali postoji jedan drugi, vi{i stepen koji se ve} odnosi na sferu Bo`anskoga, Nestvorenoga i Preve~noga Bitija. Ovaj primer, dakle, pokazuje da postoji mnogo razli~itih stepena duhovnih stawa ~ovekovih. I prelazak od privremenog ka ve~nom se ~ini nemogu}im kao {to je nemogu} i prelazak od broja ka beskona~nome u matematici. To su dve nesvodive stvarnosti. Evo i drugoga primera: u Vitaniji su `ivele dve sestre – Marta i Marija. Hristos je voleo obe i obe su volele Hrista i verovale da On jeste Mesija. I kada je On do{ao k wima, Marta se brinulo oko mnogih stvari, ukazuju}i gostoprimstvo i bave}i se doma}instvom, a Marija je, kada joj se pribli`io Hristos – Nositeq Duha, sela kraj nogu Wegovih u ~e`wi da ~uje svaku Wegovu re~. I {ta se desilo? Kada se Marta – preoptere}ena svakodnevnim poslovima i brigama, i svim onim neugodnim aspektima doma}i~kog posla – obratila Hristu i rekla: “Reci Mariji da mi pomogne”, Gospod joj je odgovorio sa qubavqu: “Marta, Marta, trudi{ se, sa velikom qubavqu, oko gostoprimstva, ali Marija je izabrala boqi udeo. Taj se udeo ne}e oduzeti od we”.6 Vidite, kakva je razlika: to je plan qubavi eti~ke ili vidive, plan na{ih normalnih qudskih odnosa, {to je pohvale vredno, ali nam to jo{ uvek ne daje Bo`ansku Ve~nost. A Gospod ka`e: Nebo i zemqa }e pro}i, a re~i Moje ne}e pro}i.7 ^itaju}i ove re~i Hristove mi se spontano se}amo [slede}ih re~i]: U po~etku be{e Logos, i Logos be{e u Boga, i Logos be{e Bog.8 Vidite

Arhimandrit Sofronije

5. Videti: Mt. 19, 16–22. 6. Videti: Lk. 10, 38–42. 7. Mt. 24, 35. 8. Jn. 1, 1.

kako su blisko, me|u sobom, `ivele ove dve sestre, a u kojoj su meru, istovremeno, me|usobno bile udaqene wihove ~e`we. Marija je spremna da primi [re~ Bo`iju] u situaciji nemnogobri`nosti i nemarewa za svakodnevicu, dok Marta pokazuje svu svoju qubav u svim wenim spoqa{wim projavama. Vidite koja je razlika u ravnima: jedna je ravan – “u po~etku be{e Logos”, a druga – “qubav “svim srcem i svim umom”,9 ali qubav koja jo{ uvek ne nadilazi okvire duhovnoga uzrasta koji smo nazvali eti~kim. Tako i u drugim nemnogobrojnim primerima iz Evangelija nalazimo najdubqe misli, ideje i projave `ivota, o kojima, prelaze}i na ravan druga~ije terminologije, ka`emo da su oni “druga~ijega stepena”, to jest da to vi{e nije etika, ve} ontologija. U posledwe vreme na zemqi se sre}emo sa protivre~nom pojavom: sa jedne strane, sa uni{tavawem – najkrajwim po svojoj `estini – svega qudskoga, i, sa druge, sa te`wom da se pojmi ~ovekova li~nost: {ta je to ~ovek kao li~nost, gde obitava um li~nosti? Kada u nama po~ne da uzrasta ipostasno na~elo, mi tada, makar `iveli i u tamnici, ve} ushodimo duhom u bezgrani~na prostranstva stvorenoga Komzosa. ^ovek tada vi{e ne gleda ono {to je spoqa{we, ve} `ivi onim unutarwim. I wegovo sagledawe bezgrani~nih i bezdanih ponora ne mo`e se izraziti nikakvom qudskom re~ju. [ta re}i o tim bezdanima koji se otkrivaju ~oveku koji se pogru`ava u qubav Hristovu? Ti ambisni bezdani – kakvoga su oni karaktera, odakle su? Da li su unutarwi ili spoqa{wi? Mi to ne mo`emo ni da pojmimo, niti da odredimo, i samo kroz pokajawe ontolo{koga reda mo`emo da u|emo u taj svet. Ali, i tada ~oveku ostaje nepoznato: da li ta bezgrani~nost koja se otkriva pred wim postoji “objektivno” ili, pak, to jeste stawe na{ega uma, sazdanoga po obrazu Uma Tvor~evog, Uma Bo`ijeg?

257
BESEDA 29

Duhovne besede

9. Uporediti: Mt. 22, 37. 10. Jn. 4, 24

258
DUHOVNE BESEDE I

Gospod je ovaj Um, ovaj Duh nazvao – Ocem: Bog jeste Duh.10 I mi se pitamo: kako nas se Duh prikoswuje, a da nas pritom ne ubije? U po~etku moga `ivota na Svetoj Gori, moj duhovni otac je izrekao slede}e re~i: “Vidi, ne obra}aj se Bogu sa malim moqewima, ve} od velikoga Boga i{ti samo ono {to je veliko”. Tu se suo~avamo sa paradoksom: ~ovek, najsirotiji i najni{tiji, iznenada sebe opituje kao onoga ko [mo`e da] ima beskrajna bogatstva Bo`ija u svekolikom stvarala{tvu Wegovom. Pristup ovome [stawu] se zbiva potpuno mirno, u uobi~ajenim `ivotnim oblicima, a ako postoji mogu}nost, i fizi~ki ~ovek se osloba|a od svega i `ivi iskqu~ivo Bogom. Da, mi mo`emo da osetimo da je ovaj svet stvoren Umom i Voqom Onoga Duha Koji mi nazivamo Bogom i Bogom–Ocem: “Hajde da stvorimo ~oveka po obrazu i podobiju Na{em”.11 I te{ko nam je da izaberemo ta~ku od koje bismo po~eli da govorimo o toj velikoj tragediji koja nas je sve pogodila. Sve to stradawe celoga sveta, svi ti milenijumi postaju ne{to neshvativo: kako je Bog mogao da stvori ne{to tako, kada ve}ih od ovih stradawa ne mo`e biti? U ~emu je stvar? [ta je to u~inio Adam? @eleo bih da govorim o toj velikoj tragediji koja je mene samoga ve} satirala na hiqade puta. Kako je mogu}i istrpeti sva ta stradawa tokom svih tih milenijuma koji su pro{li od trenutka kada je bilo re~eno: Neka bude svetlost? U hri{}anskoj etici nas pora`ava slika ^oveka, jednoga ^oveka12 Koji ushodi na Golgotu da bi uzeo na Svoja ple}a svu te`inu prokletstva zemaqskog i breme svih strasti. Prema tome, eti~ki gledano, mi ne vidimo ni{ta veli~anstvenije, ni{ta svetije od Hrista. Govorim o ovome zato {to na{ um mo`e da shvati stvarnost Bo`ijega bitovawa, ali i daqe ne znaju}i kakvoga je karaktera taj Veliki Duh. U svojoj mladosti sam pro~itao Pu{kinove re~i: “Ko me to neprijateqskom vla{}u iz nebi}a pozva?” Pesnik je razmi{qao ovako: svet strada, a ako svet strada, kakav je onda to Stvo-

Arhimandrit Sofronije

11. 1. Mojs. 1, 26. 12. Uporediti: 1. Tim. 2, 5.

riteq takvoga sveta? Ali, dolazi Sin Wegov da bi razgovarao sa ~ovekom koji je stvoren po obrazu i podobiju Bo`ijem. I mi sazrcavamo preve~nu misao Boga–Tvorca na{ega o ~oveku. A ako ~ovek vidi sebe u Hristu prvobitno onako dobrim kao {to je dobar Sâm Bog Koji se javio, onda mi, naravno, kada nam Duh Sveti to projavi, vi{e ne mo`emo nikuda da odemo od tog velikog ^ina Boga Bituju}ega. To zna~i da uzro~nik stradawa nije na{ Stvoriteq, ve} to jeste bi}e koje je potencijalno sli~no Wemu – ~ovek koji je obraz Boga–Apsoluta. I mi prizivamo Boga: “Gospode Isuse Hriste, Sine O~ev, Koji si uzeo grehe sveta, pomiluj nas. Ti Koji si uzeo grehe sveta, primi molitvu na{u. Ti Koji sedi{ s desne strane Oca, Ti si uistinu jedini Sveti”. I nema kraja na{em kolenopreklonom klawawu pred tim Obrazom po Kome je sazdan ~ovek. Kada, dakle, ~ovek svojim umom i srcem uzlazi u Bo`ansku sferu, wegov um, posle toga, sve vreme [`eli da] obitava u tim sferama. I kako se uop{te mo`e oti}i “odatle”? Sve to prevashodi na{ um, na{e mogu}nosti, i nijedan poku{aj na{ega uma ne dovodi do toga da dostignemo do otkrivewa o dubinama Samoga Bo`anstva. Oprostite mi, dragi moji. Ostali mi je jo{ malo vremena da vam govorim i zato se `urim. Govore}i vam o ovome, ne `elim ni{ta drugo osim da vam predam to damarawe svoga srca. Jer, daqe nam je stra{no govoriti, zato {to nas Gospod priziva da Mu sledujemo. A kuda On ide? U Getsimanski vrt, u no}, a posle toga – na Golgotu. Kada, dakle, postanemo Hri{}ani i kada vidimo stradawa ovoga sveta, mi, na neki na~in, po~iwemo da shvatamo “jezik” Hristov. Apostoli Jovan i Jakov su zatra`ili od Hrista da im dâ da sednu sa desne i leve strane Wegove. A Hristos im je rekao: “A mo`ete li piti ~a{u [koju Ja pijem] i krstiti se kr{tewem kojim se Ja kr{tavam?” Oni su mu odgovorili: “Mo`emo”. Kao Otac sviju nas, Hristos odgovara sa qubavqu: “Da, pi-

259
BESEDA 29

Duhovne besede

13. Videti: Mk. 10, 35–39.

260
DUHOVNE BESEDE I

}ete ~a{u i primi}ete kr{tewe koje sam Ja primio”.13 I mi, kao duhovna bi}a, “pijemo ^a{u i kr{tavamo se kr{tewem kojim se Gospod krstio”. Kako to mudro ustroji{e Oci u Crkvi: mi, postepeno, od nevelikih stvari uzlazimo do vi|ewa onoga {to je veliko, ~ak, i u tim nevelikim stvarima. A to jeste stvarni ^ovek, obraz Bo`iji. I na{a borba – podvi`ni~ka mona{ka borba ima za ciq da se obnovi u nama taj, grehom i niskim strastima pomra~eni, obraz [Bo`iji]. Tada se um na{ prepora|a i po~iwe da sagledava svari u druga~ijem poretku i druga~ijem svetlu. Me|utim, to uop{te ne zna~i da se on oslobodio od strasti... U sada{woj epohi spoqa{wi svet se udaqava od Hrista, i to je najbolniji, najtragi~niji i naju`asniji aspekt doga|aja na{ega vremena: po drugi put izgubiti Hrista, kao {to ga je negda izgubio Adam u Raju – kako je to mogu}e? Ali, mi }emo trpeti sva ta malena trvewa u svakodnevnom `ivotu na{em i prelazi}emo preko na{ih sklonosti ka gnevu, neprijateqstvu, ka bilo ~emu sli~nom – zato {to je neophodno videti stradawe ~ovekovo, a ne samo ~ovekove r|ave strane. Su{tinski govore}i, to je “materijal” za ono veliko bitovawe [~ovekovo] o kome mi jo{ uvek ne mo`e da govorimo. A na{ put zapo~iwe onim ~ime zavr{avam gotovo svaku svoju besedu: [`ive}i] u svakodnevnim bezna~ajnostima, prebivajte umom tamo gde je Gospod, “iza zavese”14 Osmoga Dana – prebivajte umom tamo, a telom se nau~ite da `ivite u ovozemaqskim uslovima. Duh ~ovekov je postavqen u te uslove da bi zapo~eo da ~uvstvuje bitovawe. I Gospod nam se ~esto obra}a kao da, ~ak, i ne shvata na{e nemo}i. I da Hristos nije Bog takav svet uop{te i ne bi trebalo trpeti. A ako Hristos jeste Bog, onda je sve mogu}e.15 I mi Ocu na{em, uprkos svim stradawima, govorimo: “Slava Tebi, Bogu Vi{wemu, slava Tebi u vekove vekova!”.

Arhimandrit Sofronije

14. Videti: Jevr. 9, 3. 15. Mk. 9, 23.

Kada je [starozavetni] Izraiq primio sinovsko stawe? Kada se molimo Bogu, po zavetu svetogorskoga duhovnika, ne}emo se obra}ati Bogu sa malim moqewima, ve} }emo od Velikoga Boga iskati samo ono {to je veliko. Me|utim, treba ovde razlikovati dva momenta: onaj gde prestaje eti~ki svet i onaj gde zapo~iwe Bo`anska ontologija. Postoji u Psalmima ovakav izraz: Tvoj sam, spasi me. Kada izgovorimo ove re~i, one nam se mogu u~initi preteranim u svojoj duhovnoj smelosti. Kako ti, ~ove~e, uop{te mo`e{ da ka`e{: Tvoj sam, spasi me? Zar Bog ima ikakvu potrebu za tobom? Zar je to {to ti ~ini{ tako veliko da je Sâm Bog du`an da ti iza|e u susret? Ali, nastupa trenutak kada Bog iznenada progovara ~oveku: Ti si sin Moj, danas te rodih.16 Kada se molimo: Tvoj sam, spasi me, mi ne treba da preska~emo eti~ki plan. Mo`emo da se molimo za istinsko usinovqewe, ali mi ne mo`emo sami da savr{imo to usinovqewe, to je mogu}e samo Bogu Samome. Na{ praotac je u Raju u~inio bezumni korak: poku{ao je da dostigne obo`ewe mimo Boga – korak naivni, nezreli... Prema tome, kada Sâm Bog izvr{i tu “ispravku” i ka`e: “Da, ti si sin Moj”, tada na{e usinovqewe [Bogu] ve} poprima ve~ni karakter. A ako ka`em: “Ja sam Tvoj”, to onda govorim iskqu~ivo u granicama moje eti~ke prirode: “Ja ne vidim ni{ta {to je boqe od Tebe. Ali, Ti me spasi. To jo{ uop{te ne zna~i da sam ja Tvoj sin, sve dotle dok Ti Sâm ne posvedo~i{ o meni da jesam Tvoj sin”. Mi ~itamo u Evangeliju da se [na Tavoru] ~uo Glas O~ev: “Ovo je Sin Moj... Wega poslu{ajte”.17 Prema tome, bilo je potrebno svedo~anstvo Samoga Oca da bi se potvrdila krajwa sila stvarnosti toga stawa da Isus Hristos jeste Sin O~ev.18

261
BESEDA 29

Duhovne besede

16. Ps. 2, 7. 17. Videti: Mt. 3, 17; Mt. 17, 5. 18. Videti: Jn. 12, 38.

30

O BOGOUDAQENOSTI1

Arhimandrit Sofronije

O re~i Bo`ijoj. Ikonografija i obraz Bo`iji u ~oveku. O slu~aju sa ocem N. O bogoudaqenosti na{e epohe: “Tako je neophodno da bude Ve~nosti radi”. Kolebawa i nemo} su na{ put. O odustupawu energije radosti [od ~oveka]. O bolu iz koga se ra|a molitva za ~itav svet.

262
DUHOVNE BESEDE I

Ne mo`emo svaki put da obja{wavamo novoprido{licama {ta, ustvari, predstavqaju na{i “praznici susretawa” – na{a zajedni~na sabrawa. Na{a `eqa je da Duhom Svetim `ivimo tamo gde se priziva Wegovo Ime. Kada se doti~emo Re~i Bo`ije, naravno, ne mo`emo da izbegnemo strah, ali ni radost. Koliko puta smo samo rekli, i jo{ jednom }emo to da ponovimo, da se svaki dan i u svako vreme i u svakome ~asu trudimo da `ivimo na svetome mestu, a to mesto jeste hram. ^ime se osve{tava hram? Time {to se, trude}i se da ne o`alostimo Duha Svetoga, podvizavamo da ulovimo svaku Wegovu re~. Te re~i su sada upisane u srca na{a: Hri{}ani moraju svagda da govore na osnovu onoga {to im daje Duh, a ne da filosofiraju. Ako prou~ite kako su Crkva i mno{tvo qudi reagovali na propoved Svetih Apostola, onda, naravno, i vi `elite da sa~uvate tu radost i tu bolnu qubav prema svetu. Za{to govorim sa strahom o Re~i Bo`ijoj? Zato {to Evangelije zapo~iwe

1. Br. D–14 (8. februar 1993.), po numeraciji MTII.

re~ima: U po~etku be{e Logos, i Logos be{e u Boga, i Logos be{e Bog.2 Svi koji imaju sposobnost da prepoznaju u kakvom duhu ~ovek besedi, re}i }e da ~ovek ne govori onako kako se govori u Prologu Evangelija po Svetom Jovanu Bogoslovu. I beskorisno je istra`ivati, kako se poku{avalo u nekim, to jest svim, filosofskim delima, odakle te re~i Jovanu Bogoslovu. Da li odatle {to se on kretao u filosofskim krugovima i me|u najumnijim qudima svoga vremena? Ne, ~ak ni najumniji qudi ne bi mogli tako da govore. Smisao ovih re~i se ne otkriva kroz qudska tuma~ewa, ve} kroz ~uvstvovawe `ivota koji u sebi sadr`e ove re~i. Dopustio sam sebi da, danas, govorim o ovome, zato {to, kod nas u manastiru, imamo novoga gosta, vrlo dragoga nam gosta – ikonopisca N. On je tu [ikonopisa~ku] umetnost ili zanat sâm izabrao za svoj duhovni `ivot. To zna~i da kada ikonopi{e ikonu, razmi{qao on o tome neposredno ili ne, on, u su{tini, `ivi saznawem da je ~ovek sazdan po obrazu Bo`ijem. “Ikona” u prevodu sa gr~koga jezika zna~i “obraz” [slika]. Jedan profesor Sveto–Sergijevskoga instituta mi je ispri~ao jedan zanimqivi doga|aj. On sâm je patrolog i pobo`an ~ovek. I on mi je rekao da je, gledaju}i jednostavne `ene koje su dolazile da celivaju ikonu, zapazio izvesnu srodnost du{e onih koji celivaju i onoga ko je [na ikoni] izobra`en. Prema tome, to i takvo projavqewe duha ~ovekovog u sferi na{eg zemaqskog `ivota `ivi u ikonopiscu kada se on trudi na stvarawu ikone Hrista Boga, Majke Bo`ije ili Svetih. Vi znate da ima ve} sedam ili osam godina kako vi{e nisam u stawu da ~itam, zato {to moje o~i vi{e ne vide od{tampana slova. Sve vreme razmi{qam, i{~ekuju}i onaj trenutak kada }e se prekinuti moja veza sa ovim svetom. Jo{ `ivim energijom koja se nahodi u drvetu celoga Adama. Doga|aji na{ega vremena ~ine na{e stole}e izuzetno va`nim. Meni se ponekad ~ini da nas Gospod Bog – odstupaju}i

263
BESEDA 30

Duhovne besede

2. Jn. 1, 1.

264
DUHOVNE BESEDE I

od nas – samim tim kretawem li{avaju}eg odstupawa pripu{ta u na{e sopstvene strasti, i mi tada `ivimo strastima ovoga sveta. A du{a ~ovekova mnogo strada kada od nas odstupi dejstvuju}a, opaziva blagodat Duha Svetoga. Udaqewe Boga posle dva u`asno te{ka svetska rata – Prvog i Drugog – dovelo je do toga da se ~itav svet nalazi u krizi i nigde ne mo`e da na|e izlaza. I mi se molimo Bogu za celi svet, a On nam, uprkos tome, odgovara: “Da, strada ~ovek. I du{a Moja qubi one koji se mole za druge qude, za one koji stradaju, za celoga Adama. Ali, ostavite to kako jeste, ne smu}ujte se zbog toga {to su neizbe`ni ratovi, ne smu}ujte se zbog toga {to qudi, u stradawu, zaista dolaze do ta~ke koja se mo`e nazvati krajwom granicom trpewa bola”. Evo u ~emu je, onda, moje pitawe: “Gospode, toliki qudi pla~u i sa uzdasima Ti se mole: ‘Pomiluj nas! Pomiluj nas i pomiluj Tvoj svet!’, a Ti okleva{ da ih pomiluje{... A Gospod govori u Evangeliju: “A kada ~ujete za sve ovo, podignite glave svoje, jer to treba da bude”.3 Na{ zemaqski `ivot je privremen, mi ovde ne dosti`emo do svoga vrhunca, do ostvarewa sebe kao li~nosti, kao obraza Bo`ijeg u wegovoj punoti. Da, to je silno pitawe, upu}eno Hristu i Ocu i Duhu Svetome... “Do|i i useli se u nas, Du{e Sveti, Ute{itequ Blagi”. Pred na{im o~ima se raspadaju imperije, umiru milioni qudi od gladi i bolesti... “Gde si, Ti Koji si nas stvorio?”. I Gospod odgovara: “To tako treba da bude Ve~nosti radi”. ^ovek je sazdan po obrazu i podobiju [Bo`ijem]. I ~ovek mora da obuhvati svojom qubavqu ne samo rod qudski, ve} i svu tvar. I Gospod se raduje kada se molimo za one koji stradaju, ali Sâm kao da okleva da do|e i da isceli. Za{to je to tako? Zato {to On sve mo`e. On ka`e: “Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a potom vi{e ni{ta ne mogu da u~ine [du{i], nego se bojte onoga koji mo`e i po ubistvu [tela] i du{u da pogubi”.4 To zna~i da Gospod

Arhimandrit Sofronije

3. Videti: Mk. 13, 7; Lk. 21, 28. 4. Videti: Mt. 10, 28.

mo`e da nas – i kada nas ubiju i posle na{e smrti – podigne u jo{ ve}oj slavi. Mo`da, ~ak, nikada vi{e ne}emo biti ovakvi kakve sada sebe do`ivqavamo: kao one koji su li{eni qubavi i svetlosti. Moja du{a se raduje kada vas vidim kako, draga bra}o i sestre, dajete svoju radost, svoju silu i svoju molitvu onima koji [ovde] dolaze. Ali, posle smrti, {ta mo`emo da u~inimo? A Gospod mo`e da ~ini sve svagda. I te re~i – “to treba da bude”5, mi dok ne budemo umrli i dok ne budemo dostigli do Posledwega suda ne}emo mo}i do kraja da pojmimo. Bilo bi bezumno pomisliti da Gospod voli stradawa [qudska]. On Sâm je projavio takvu qubav koja }e nas potresati u vekove vekova i u Ve~nosti. I kada nam Gospod do|e, mi Mu govorimo: “Gospode, gde si bio ju~e ili pre sat vremena?”. No, ~udno, On dolazi i ute{uje nas svedo~anstvom Svoga prisustva i mi vi{e nemamo {ta da zapitkujemo Gospoda. Tako mi do`ivqavamo nemo} na{ega tvarnoga bi}a: kroz neprestana kolebawa, neprestano umno`avawe ili umawivawe bola i stradawa, tame i svetlosti. No, budu}i da znamo taj put, mi }emo da se potrudimo da vapijemo i k Majci Bo`ijoj, i k svima Svetima, i k Samome Bogu da nam dâ trpewe i snagu za to trpewe. Neka mi oprosti Bog {to `elim da govorim o sebi samome. Pre vi{e od pola veka, dok sam jo{ bio na Svetoj Gori, mnogo sam bolovao i trpeo bolove, i hvalio sam Boga, ~ude}i se kako je On mogao da stvori to telo od koga sam stradao. Sada nije tako. Umom mogu da se radujem zbog Bo`ijih puteva, ali vi{e [u meni] nema energije radosti. I `ao mi je {to ne mogu da vam prenesem tu radost. Pozivam vas na trpewe, na pa`qivo molitveno stawe sa neprestanim iskawem voqe Bo`ije. Neka nam pomogne Gospod Duhom Svetim da obitavamo u svetlosti Wegovih zapovesti. I, pozivaju}i vas na sve to, zamoli}u vas da se se}ate svih ~udesa Bo`ijega Promisla koji nas je “potrpeo” do danas.

265
BESEDA 30

Duhovne besede

5. Videti: Mk. 13, 7.

266
DUHOVNE BESEDE I

Na{e vreme je nepodnosivo. Ja sam ~ovek koji gre{i, mogu da pogre{im na svakome koraku, i... gre{im. Me|utim, re}i }u vam jedno: ~esto razmi{qam o tome da su, ipak, nastupila apokalipti~ka vremena. I mi }emo, sa velikim trudom, da sazdavamo na{ neveliki dom, dom ubogi u pore|ewu sa drugima, da bismo uznosili hvalu Bogu, Spasitequ na{em. Ju~e se vratio iz Gr~ke otac N., na{ stari satrudnik u gradwi manastira, koji je u to ulo`io sve svoje snage. On je oti{ao u Gr~ku, u vezi sa gradwom na{ega manastira. Re}i }u vam: sreo sam ga sa naro~itim trepetom zato {to je on, kako su nam to opisali, pao sa pribli`no ~etiri metra visine na svakojako kamewe i ogradu. On se isprevrtao preko tog kamewa, sa jedne na drugu stranu, i ~udom, ostao nepovre|en. Udar i pad su, nesumwivo, bili smrtonosni, ali, evo, ga sa nama iznova! Neki od vas se se}aju kako me je iznenada neka nepoznata sila bacila sa visine amvona na zemqu. I ja bih, zaista, poginuo da nekako nisam uspeo da se palcem uhvatim za kraj jednog gvozdenog dela i, na taj na~in, za{titim glavu od smrtonosnog udara. Eto, vidite, kako smo skupo do{li do ovog malenog hrama, ali zbog toga {to ga gradimo sa takvim trudom, Gospod }e nam dati dihawe koje obuima svekoliku tvorevinu Bo`iju. I mi }emo pamtiti ta ~udesa zato {to }emo se, pamte}i ih, naviknuti da duhom svojim `ivimo u tom ozra~ju i svako drugo ozra~je koja ne dolazi od Boga nam se ne}e vi{e dopasti... Ja, ~ini se, izgovorim uzvi{ene re~i, ali o wima }ete ~itati i ve} ~itate kod Svetih Otaca, kod Prepodobnog Isaaka Sirijskog, kada se ~ovek – sa sna`nim, o{trim i dubokim bolom [srca] – moli za svecelu tvar.6 Ali, kada to stawe do|e po daru Duha Svetoga, zapamtite, onda je Duh Sveti tada sa nama i mi nismo sami. Mi ne mo`emo sami u sebi da izazovemo na ve{ta~ki na~in ta uzvi{ena stawa, ali kada nam Bog, zbog smirene misli, daruje istinski uzvi{ene misli i stawa, to onda dolazi tako tiho, tako jednostavno da [u nama] nema nikakvog

Arhimandrit Sofronije

6. Videti: Prepodobni Isaak Sirijski, Podvi`ni~ko slovo 48, str. 209.

pokreta kao sujeti, niti bilo ~emu sli~nome. To je [onda] prirodni, jestestveni za duh ~ovekov, `ivot – `ivot po obrazu Bo`ijem, sli~an `ivotu Samoga Boga. Eto, vidite, kako je to ~udno: tokom posledwih mesec dana tako sam te{ko bolovao, a sada ne mogu da se odvojim od vas i sve jednako govorim, i govorim, i govorim... Ali, ipak, odmorite se od mene... I Gospod Bog neka blagoslovi sve vas...

267
3BESEDA 30

Duhovne besede

31

OPRO[TAJNA BESEDA1

Arhimandrit Sofronije

O bogodanoj re~i. O bogoizabranosti za mona{ki `ivot. O jedinstvu sa bratijom i po telesnoj kon~ini. O stradawima kao usvajawu `ivota Hristovog. O savr{enstvu hri{}anske vere. O na{em `ivotu kao bolu Hristovom. O grobnici: “I po smrti, osta}emo nerazdvojni...”

268
DUHOVNE BESEDE I

Neka je Ime Gospodwe blagosloveno od sada i do veka! Gospod je rekao, kao zapovest Svoju: “Qubite Me i u toj qubavi ~uvajte zapovesti Moje”.2 Kroz ispuwavawe zapovesti mi sti~emo naviku, navikavamo se da `ivimo u neprestanom se}awu na Hrista: na Wegov `ivot, na Wegov primer, na Wegove zapovesti. Molim vas, dakle, draga bra}o i sestre, primite lako i sa mirom ove re~i, ne kao moje re~i, ve} kao odgovor na onaj priziv kojim nas Gospod priziva. Ako sada ~ujete pone{to od onoga o ~emu je govorio Gospod na Tajanstvenoj Ve~eri, uo~i Svoje smrti, molim vas, ne `alostite se zbog toga, jer je Gospod kazao: “Ne pripremajte se {ta }ete re}i, jer }e vam se to dati od Duha Svetoga. Jer, ne}ete govoriti vi, ve} Duh Koji od Oca ishodi”.3 Izabrav{i Pre~istu Djevu i u~iniv{i Ju na~inom za Svoje Vaplo}ewe, Gospod se sjedinio sa svima nama i u na~inu mi{qewa. Dakle, to je tako: vi mi dajete pravo da govorim, sleduju}i primeru Gospodwem, zato

1. Br. D–16 (8. jun 1992.), po numeraciji MTII. 2. Uporediti: Jn. 14, 23. 3. Uporediti: Mk. 13, 11.

{to je Gospod rekao: Jer sam vam dao primer da, kao {to Ja u~inih vama, i vi ~inite.4 Re}i }u vam da su mi ovi posledwi meseci bili velika pouka. Te{ko mi je da se rastanem sa vama. Uz to, iako je Gospod sasvim neo~ekivano produ`io moje zemaqske dane, imao sam `equ da se vidim sa svakim od vas pojedina~no, da pogovorimo makar dve tri–re~i. Ali, to nam se iz nekog razloga nije dalo, i mi poimamo ovaj Promisao Bo`iji kao put Krsta. Vi, koji ste do{li ovde – vi ste izabrali nas, a ne mi vas. Gospod je, za Svoje u~enike, rekao: Ne izabraste vi Mene, ve} Ja izabrah vas.5 Taj put je ovakav: Duh Gospodwi vas izabira i dejstvuje u vama mimo nas. [ta zna~i “mimo nas”? To zna~i da mi `ivimo “ne kre}u}i se”: ne trudimo se da privu~emo nikoga ni na koji na~in. Mi `ivimo u na{oj jednostavnosti, i vi dolazite ovde, vo|eni Duhom Svetim, zato {to na{ `ivot, koji je spoqa vidiv qudima, jeste jednostavan i ni{ta od spoqa [u wemu] nije vidivo, ali taj `ivot jeste – potpuno raspe}e. No, bez obzira na to da li ste vi izabrali nas – i zbog toga Duh Bo`iji po~iva na vama – ili smo mi [izabrali] vas: sada smo svi – jedno i govorim to svakome od vas, smelo ponavqaju}i ove re~i Hristove.6 Mi ovde `ivimo, i kao da ni~ega naro~itog u tome nema, ali ono {to nadilazi sve ostalo – nevidivo je za o~i ovoga sveta. Ne smatram da telesna smrt mo`e za nas biti rastanak. Ne! Moja smrt je, po mi{qewu lekara, i tako ve}, gotovo, o~igledna. Ima onih koji mi daju samo jo{ nekoliko dana... Gre{ili su do sada, mo`da gre{e i sada. Na{e delo, na{ podvig sada jeste u tome da prevladamo granice vremena i materije, ve{tastva na{ega tela da bismo ostali jedno i posle moga odlaska. I to nije zato {to sam ja ne{to “posebno”. Ali, Duh mi tako govori u mome srcu. Gre{an sam ~ovek. Nisam ispunio zapovest Boga @ivoga, zato

269
OPRO[TAJNA BESEDA

Duhovne besede

4. Jn. 13, 5. Uporediti: ...Ugledajte se na mene, kao ja na Hrista (1. Kor. 4, 16); Ugledajte se, dakle, na Boga kao deca voqena (Efes. 5, 1). 5. Jn. 15, 16. 6. Videti: Jn. 17, 21.

270
DUHOVNE BESEDE I

{to ta zapovest obuhvata sveceli svet, i sve {to postoji van vremena i van prostora. Gospod je rekao na Tajanstvenoj Ve~eri: Ja `ivim i vi }ete `iveti7. Tako i ja moram, sa vama, da ostanem `iv. Na{em qubqenom duhovnom ocu Siluanu se Bog bez re~i otkrio u vi|ewu na po~etku mona{koga podviga. Nastavite da podnosite na{ ogromni trud, koji je svima nama bez Hrista nemogu}. Na{ put je da predamo `ivot svoj radi `ivota drugoga. I nema ve}e qubavi od one kada je du{a ~ovekova spremna na svaku smrt za dobro bli`wega. Gospod je rekao da “nema ve}e qubavi od te qubavi”.8 Dopu{tam, dakle, sebi da tako govorim budu}i da ste iskazali spremnost da prebivate u re~i i u sjediwewu na{ih umova i na{ih srcâ. Stotine je svedo~anstava o tome da Gospod slu{a molitve koje se uzdi`u sa ovoga mesta. Budite spokojni u svome srcu: i [sada] kada sam sa vama, i onda kada budem od vas oti{ao,9 ne}emo se razdvojiti... Da, ja }utim, ne zato {to nemam {ta da ka`em, ve} zato {to mi je te{ko da izgovorim te re~i. Gospod je, za Svoje u~enike, u molitvi Ocu rekao: “Ja se sada za wih molim, ne molim se za svet, nego za wih10... koje {aqem kao ovce me|u vukove.11 Tako i vi, potrpite ovaj [na{] `ivot! On je sazdan na ~udan na~in – kao da u wemu nema ni~ega naro~itoga. Ali, uistinu postoji [u wemu] ne{to najuzvi{enije i najve}e – Qubav Oca, Qubav Sina, Qubav Duha Svetoga, koja je sa nama. Mole}i se za svakoga od vas po imenu, ja sam, naravno, vezan za svakoga od vas onim uzama o kojima se mo`e govoriti kao o uzama Carstva Bo`ijega – uzama qubavi ve~ne i nepokolebive u vekove vekova. I to je nama te{ko da shvatimo. Apostoli su o tome govorili sa mnogo ve}om smelo{}u nego {to mi to mo`emo sebi da dozvolimo. No, i ono malo {to postigosmo jeste, ipak, dejstvo Samoga Boga, kako

Arhimandrit Sofronije

7. Jn. 14, 19. 8. Videti: Jn. 15, 13. 9. Uporediti: Jn. 14, 1 i 14, 27. 10. Videti: Jn. 17, 9 11. Videti: Mt. 10, 16.

i ka`u arhijereji na slu`bi: “I utvrdi vinograd ovaj, koji nasadi desnica Tvoja!”. Ja sam u bezizlaznom polo`aju: netrpeqiv sam, iako sam svoj `ivot posvetio slu`ewu drugima. Koliko sam samo dana i no}i proveo sa Bogom na molitvi koja te{ko da se uop{te mo`e nazvati molitvom, budu}i da nije bila ni{ta drugo do “{krgut zuba”! Zato vam, dragocena moja bra}o i sestre, na kraju svoga puta govorim: u qubavi svojoj prema Hristu budite nepokolebivi! Svaku nedoumicu i svako stradawe svoje podnosite, `ive}i u Hristu. Mnogi su putevi ka “Apsolutnome” u `ivotu roda qudskoga, ali nema nikoga ko bi se moglo uporediti sa Hristom. Zato, ne odstupajte od Hrista bez obzira na sve te{ko}e. Ako nam Gospod dâ da umremo, umre}emo sa sve{}u o Wegovoj qubavi koja Ga je uzvela na Krst. Nadam se da }e u nama istinski dejstvovati re~i Hristove: Jer Ja `ivim i vi }ete `iveti.12 Svaka re~ Hristova jeste sama Bo`anska Ve~nost. Hrista ne dajte ni za {ta! Neka on bude jedini Car na{ega srca, sa Ocem i Duhom Svetim. Verovati u Hrista – to je stvarni `ivot, `ivot Samoga Hrista. I kao {to je Hristos stradao za svaku tvar i za sveceli svet, tako }emo se i mi moliti Bogu. U te{kim trenucima pogru`avajmo se u pla~ getsimanski! A biva da posle pla~a sli~nog getsimanskom pla~u, kada nas se prikosne Duh Ve~ni, mi `ivimo istinito. Tada zapo~iwe na{ besmrtni `ivot i tada nam se Apsolutni Bog javqa u sasvim druga~ijem svetlu. Na{a hri{}anska vera je krajwe savr{enstvo i neka nas niko ne bi odvojio od Qubavi Hristove, kako je i Pavle govorio.13 Sada sam izgovorio ove re~i nezavisno od apostola Pavla. Ali, vidite, mi govorimo istim jezikom i o istom `ivotu kao Apostoli i svi Sveti – svedoci Bo`anstva Hristovoga. Blagodaran sam Bogu {to sam ovde, posve}en svojoj mladoj bra}i. Molim Boga da mi dâ re~, i re~i naviru, i `eleo bih da

271
OPRO[TAJNA BESEDA

Duhovne besede

12. Jn. 14, 19. 13. Videti: Rimq. 8, 39.

272
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

izaberem ono {to, po svojoj prirodi, jeste Ve~ni @ivot: kada po~nemo da, poput Hrista, stradamo za svecelu tvar, mi tada u Hristu i sa Hristom `ivimo Ve~nim @ivotom. Blagodarim vam {to ste saslu{ali moje re~i. Odlazim uveren u to da je Gospod svakoga od vas doveo ovde Svojom rukom. A na{ `ivot nije lak. Ko ne zna na{ `ivot, taj ne zna bol Hristov. Danas zavr{avam razgovor sa vama trima re~ima: predavati svoj `ivot da bi drugi `iveli; te{iti sve koji dolaze, sirote, koji nemaju druge ute{iteqe u ovome svetu; i tako }emo se, slu`e}i Bogu kroz slu`ewe Wegovoj stradaju}oj bra}i i sestrama na{im, sjediniti u toj qubavi sa Samim Hristom zanavek... Blagoslov Gospodwi na vas i na sve, bra}o moja i sestre!

ZAVE[TAWE1

Uznosim slavoslovqe Bogu na{em, Koji mi je dao radost da vas danas vidim sabrane zajedno. Ne znam kada }u umreti, ali iskustvo ovih nekoliko posledwih godina me je nau~ilo da kraj moga `ivota i{~ekujem svakoga dana. Po voqi Gospodwoj, meni je pripala du`nost da svedo~im o na{em duhovnom ocu Siluanu, koga mi je On pokazao u wegovoj istinskoj veli~ini. Preispuwen sve{}u o sopstvenoj patuqastosti, prepun straha izgovaram ove re~i. Ono {to sam nau~io kraj wegovih nogu, tokom wegovoga `ivota, ne `elim da sa~uvam samo za sebe, ve} gorim od `eqe da svima vama to predam u onoj punoti u kojoj je Gospod blagoizvoleo da mi otkrije Svoga izabranika. @elim i molim se Bogu da vam otkrije ~e`wu moga srca: da vam predam ono {to sam primio kao moje Zave{tawe. U mona{kom op{te`i}u, u idealnom poretku, ciq je dostizawe onoga jedinstva, za koje se molio Hristos: Da svi jedno budu, kao Ti, O~e, {to si u Meni i Ja u tebi, da i oni u Nama jedno budu;2 to jest po slici jedinstva Svete Trojice. Bog jeste Jedan, ali Jedan u Tri Li~nosti–Ipostasi, i po re~ima Otkrivewa Svete Biblije: Hajde da stvorima ~oveka po obrazu i po podobiju Na{em,3 i neophodno je da shvatimo da je u bespo~etnom umu Tvorca na{ega ~ovek bio naumqen kao jedan i jedinstven, ali u velikom broju li~nosti. U tom ~udnom jedinstvu svako, u izvesnom smislu, unutar svoje li~nosti jeste sredi{te svega: svi i sve jesu – za wega. On, pak, sve svoje i celoga sebe daje za sve i za svakoga. Nema ni ve}ega, ni mawega. Svako, nose}i u svojoj molitvi sve ~lanove zajednice, te`i da dostigne ono {to je pred nas postavqeno kao zapovest: “Volite bli`wega svoga kao samoga sebe”,4 to

273
ZAVE[TAWE

Duhovne besede

1. Br. B–19 (17. januar 1990.), po numeraciji MTII. 2. Jn. 17, 21. 3. 1. Mojs. 1, 26. 4. Videti: Mt. 22, 39.

274
DUHOVNE BESEDE I

jest kao “svoj” `ivot. Ako ~lanovi mona{ke zajednice zaista razumno nose u sebi ovaj zadatak, oni }e blagotvorno uticati jedan na drugoga u zajedni~kom podvigu dostizawa jedinstva u Bogu. Pri tome se izgra|uje zdru`enost napora, prisno satrudni{tvo, spregnutost u zamahu pobo`noga stvarala{tva, kojim se savr{ava usho|ewe u duhovnu sferu Carstva Svete Trojice. Mona{ko op{te`i}e predstavqa najblagoprijatniji preduslov za {irewe na{ega poznawa do onih granica koje su nam zadate kao kona~ni ciq, kao ostvarewe obraza i podobija Bo`ijeg u “~oveku–rodu qudskom”: Da i oni budu jedno kao Mi.5 Ovaj podvig, budu}i neizmerno veliki, naravno, ne mo`e da bude lak. To i jeste onaj “uski put”, prepun velikih stradawa, o kome govori Hristos.6 Mi ~itavoga svoga `ivota treba da uzrastamo, pokretani re~ju i primerom Samoga Hrista, dok ne dostignemo do jedinstva vere i poznawa Sina Bo`ijega, u ~oveka savr{enoga, u meru rasta punote Hristove.7 Spasewe se sastoji u primawu dara Bo`anskoga `ivota u wegovoj izve~noj punoti. Kada ka`emo “punota”, imamo u vidu ipostasni oblik bitovawa. Punotu mislimo kao qubav kojoj je svojstveno savr{enstvo poznawa, a ovo zbog op{tewa u samom bitovawu. Nije naodmet ponoviti da qubav preme{ta `ivot onoga koji voli u li~nost voqenoga: bitovawe onih koje volim postaje sadr`aj moga `ivota. Ako svim svojim bi}em volim Boga, u smislu prve zapovesti: Voli Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom du{om svojom, i svim umom svojim,8 onda sav ja u celosti prebivam u Wemu. I jedino na taj na~in Wegovo bitovawe postaje moje. Ako, poput Hrista, do kraja9 budem voleo sve, onda bitovawe svih silom te qubavi postaje moje bitovawe. I to ne

Arhimandrit Sofronije

5. Jn. 17, 11. 6. Videti: Mt. 7, 14. 7. Efes. 4, 13. 8. Mt. 22, 37. 9. Jn. 13, 1.11. Videti: Mt. 10, 16.

samo u smislu opsega sadr`aja, ve} i u smislu svojstva, kroz preobra`ewe moga ~ove{tva blagoda}u Bo`ijom. I to }e, na taj na~in, postati naro~ita vrsta na{ega obitavawa u Bogu i Boga u nama. A to i jeste `iva ve~nost, to jest [ve~nost] ipostasna, li~na.

275
ZAVE[TAWE

Duhovne besede

276
Arhimandrit Sofronije

DUHOVNE BESEDE I

PRILOG

278
Arhimandrit Sofronije

DUHOVNE BESEDE I

MOLITVA ZA JEDINSTVO1

Gospode Isuse Hriste, Agne~e Bo`iji, Koji uzima{ na Sebe grehe sveta, ushodom Tvojim na Golgotsku goru iskupio si nas od prokletstva Zakona i obnovio Tvoj pali obraz; Ti Koji su na Krstu pre~iste ruke Svoje ra{irio, da rasejana ~ada Bo`ija sabere{ u jedno, Ti Koji Si nisposlawem Duha sve prizvao da se sjedine, jer si Ti sijawe Oca; pred odlazak Svoj na ovo veliko sve{tenodejstvo za iskupqewe sveta, pomolio se se Ocu Svome, da budemo svi jedno, kao {to si i Ti jedno sa Ocem i Duhom Svetim, podaj nam blagodat i mudrost da svakodnevno ispuwavamo ovu zapovest, i ukrepi nas za podvig takve qubavi, koju si nam zapovedio, rekav{i: volite jedni druge, kao {to iJa zavoleh vas. Duhom Svojim Svetim podaj nam snage da se smiravamo jedni pred drugima u trpewu, i objedini nas svezom nerazru{ive qubavi u jedno stado poslu{nih ov~ica oko qubqenog oca na{eg igumana, daruju}i nam da u svakom bratu svome i sestri svojoj prepoznamo obraz Tvoje neizrecive slave i da ne zaboravimo da je brat na{ – `ivot na{. Gospode Koji si nas blagovqewem Svojim sabrao sa svih strana zemaqskih, u~ini da uistinu postanemo jedna porodica, koja `ivi jednim srcem, jednom voqom, jednom qubavqu, kao jedan ~ovek, po preve~nom savetu Tvome o prvorodnome Adamu. Utvrdi, za{titi i pokrij ovo sveto mesto, koje nasadi desnica Tvoja, i pokrij ga pokrovom Pre~iste Tvoje Majke, ~asnoga Krstiteqa Tvoga Jovana, prepodobnoga oca na{ega Siluana, blagosiqaju}i i zastupaju}i svakoga ko ovde `ivi (imena), ~uvaju}i nas od svih trule`notvornih pomisli, od neprili~nih re~i ili pokreta srca, mo}nih da razru{e sve{teno delo na{ega slu`ewa, e da bi se manastir ovaj sazdavao na kamenu evangel-

279
MOLITVA ZA JEDINSTVO

Duhovne besede

1. Videti: Arhimandrit Sofronije, Beseda br. 28 od 11. januara 1992. godine (br. D–12 po numeraciji MTII). U ovoj kwizi str. 245.

skih zapovesti Tvojih, kao mesto iscelewa, osve{tawa i spasewa, radi nas samih i radi sve obremewene bra}e i sestara na{ih koji, trude}i se, pribegavaju ovde, da svi na|emo mir u Tebi, krotkome i smirenome Caru na{em, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

280
DUHOVNE BESEDE I

Arhimandrit Sofronije

POGOVOR

282
Arhimandrit Sofronije

DUHOVNE BESEDE I

SVEDO^ANSTVO DUHA – OTAC SOFRONIJE I RUSKA CRKVA

Po~etkom devedesetih godina [XX veka] u Manastir su do{li gosti iz Rusije: to je, tih godina, bila sasvim retka pojava. Prisustvuju}i jednom od redovnih razgovora Star~evih sa manastirskom bratijom, neko od gostiju je zamolio Starca da ka`e posledwu re~ o mona{tvu. Starac je, prepoznav{i u tom va`nom susretu Promisao Bo`iji, po~eo da govori, obra}aju}i se celoj Ruskoj Crkvi. Za Starca je ovaj susret bio naro~ito potresan, jer je, tokom svekolikog svog hri{}anskog puta, Starac imao najdubqe po{tovawe prema mu~eni~kom podvigu Ruske Crkve u XX veku. Budu}i na pragu svoje smrti, Starac je, u tom trenutku, odlu~io da otkrije ono {to mu je bilo dato da iskusi tokom mnogih desetle}a u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele re~i: “Duh Bo`iji me obave{tava od istinitosti mojih re~i u vezi sa Ruskom Crkvom i wenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslu{ajte re~ koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.1 Ove re~i su zvu~ale kao wegova ispovest pred svekolikom Ruskom Crkvom i kao wegov zavet svim veruju}im Rusima. Za Starca Sofronija, kao i za wegovoga duhovnoga nastavnika Prepodobnoga Siluana Svetogorca, progowena Ruska Crkva je ~itavom hri{}anskom svetu projavila primer mu~eni~koga podviga u svojim stradawima za veru. Tokom poslerevolucionarnih godina, sagledavaju}i duhovnu borbu na svetskom nivou – borbu neverja protiv vere u Hrista Boga, Starac je ose}ao da se najnapetija bitka vodi u Rusiji. Zato se naro~ito usrdno molio za veruju}e u toj zemqi. Me|utim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije

283
POGOVOR

Duhovne besede

1. Videti: Arhimandrit Sofronije, Beseda I od 31. avgusta 1992. godine (broj C–43 po MTII). U ovom izdawe u na str. .

284
DUHOVNE BESEDE I

zapo~eo svoj mona{ki put, odnosi sa Ruskom Patrijar{ijskom Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u nekim jerarsima i sve{tenicima [Moskovske Patrijar{ije] videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sara|uju sa ateisti~kim re`imom. U pismu Dimitriju Balfuru Starac je tada pisao: “Svetogorski Starci se nedobronamerno odnose prema Mitropolitu Sergiju... Ja nisam skrivao svoju naklonost prema Ruskoj Patrijar{ijskoj Crkvi i zato sam pretpreo izvesno gowewe”.2 Starac se se}ao kako su ga jednom prilikom pozvali na sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ube|ewa u vezi sa Ruskom Crkvom. On je }utao, slu{aju}i wihove optu`be i molio se, i{tu}i od Boga urazumqewe i neophodnu re~. U jednom trenutku on je ~uo u srcu: “Sada ka`i!”. I otac Sofronije je po~eo da govori. Wegove re~i su bile jednostavne, ali budu}i da su bile plod, svi{e mu datoga, opita, one su izlo`ile istinu kao o~iglednu ~iwenicu koja ne podle`e daqem razmatrawu. Posle ovoga doga|aja, u Manastiru [Sv. Pantelejmona] se, donekle, promenio odnos prema Ruskoj Crkvi. Danas, na po~etku tre}ega milenijuma, stojim pred vidivim dokazom istinitosti wegovih re~i, koju je posvedo~ila sama istorija. Posle nekoliko desetle}a oslobo|ena od komunisti~kog jarma, Ruska Crkva je ustala iz pepela kao jedini i nepogre{ivi svedok istine Pravoslavqa u Rusiji, sa~uvav{i vernost Svome Osniva~u – Hristu. Tokom sedamdeset godina ateisti~ke vlasti, “vrata ada nisu ju nadvladala”.3 Tokom godina Drugog svetskog rata, kada je ve} bio u pustiwi, otac Sofronije se, ~esto, tokom ~itavih no}i molio za sve narode, “kao u nekom bezumqu”: bilo je to unutarwe vapijawe za mir celoga sveta. Me|utim, progoweni u Rusiji su, kao i ranije, zauzmali prvo mesto u wegovoj pa`wi. Molitva za wih je bila po~etak, sredina i kraj svih wegovih molitava. Ta mo-

Arhimandrit Sofronije

2. Arhimandrig Sofronije, Podvig bogopoznawa, str. 214. 3. Videti: Mt. 16, 18.

litva je zasvagda vezala Starca nevidivim duhovnim nitima za sudbinu Ruske Crkve. Po dolasku u Francusku po [zavr{etku Drugog svetskog] rata, Starac je, prirodno, podneo molbu da bude primqen u sve{tenstvo Egzarhata Ruske Crkve. Starcu je bio tu| stav onih emigranata koji su raskinuli liturgijsko op{tewe sa Patrijar{ijskom Crkvom zbog svoga protivqewa aktualnoj politi~koj situaciji u Rusiji, smatraju}i borbu protiv sovjetskih vlasti najsu{tinskijim i najva`nijim momentom svoga `ivota. Pripadati jurisdikciji Moskovske Patrijar{ije u Francuskoj, i uop{te na Zapadu, tih godina je bilo skop~ano sa velikim te{ko}ama. Svi koji su dolazili u ruski hram Moskovske Patrijar{ije bili su smatrani “Staqinovim agentima” i neizbe`no su bili izlo`eni moralnoj osudi. Starac je zbog svoje privr`enosti Ruskoj Patrijar{ijskoj Crkvi bio prinu|en da napusti Sveto–Sergijevski institut u Parizu. Me|utim, ta isku{ewa je Starac trpeo sa blagodarno{}u Bogu: u wima je on prepoznao “izvesnu normu sau~estvovawa” u stradawima ruskoga pravoslavnoga naroda. Starac je govorio: ”Crkva u Rusiji jeste Crkva u adu”. A on je silno ~eznuo da bude upravo sa wima, “u adu”, da se moli zajedno sa wima. Otac Sofronije je 1958. godine, po zvani~nom pozivu Moskovske Patrijar{ije, po{ao u Rusiju sa tajnom namerom da ostane u Trojice–Sergijevskoj Lavri i da podeli sudbinu stradaju}e Crkve. Tokom prijema kod Svjatjej{eg Patrijarha Alekseja I i kada mu je saop{tio svoju `equ, Svjatjej{i mu je odgovorio ovako: “O~e Sofronije, do|ite sutra i ja }u vam dati odgovor”. Slede}ega dana Patrijarh mu je rekao: “O~e Sofronije, to, ipak, ne}e mo}i”. Starac je bio prinu|en da se vrati na Zapad, ali `ivo sau~estvovawe u molitvi sa stradaju}im narodom duboko se urezalo u wegovu du{u. Starca je potresao ogromni kontrast unutar `ivota u sovjetskoj Rusiji. Sa jedne strane, bio je tu duboko veruju}i narod: qudi koji su stradali gledaju}i neverje drugih, pla~u}i zbog onih koji su odbijali da vide toliko javno, “o~igledno” Bitovawe i prisustvo Bo`ije, do`ivqavaju}i stawe neveru-

285
POGOVOR

Duhovne besede

286
DUHOVNE BESEDE I

ju}ih kao najve}u nesre}u. Sa druge, pak, strane, bili su tu i neveruju}i koji su se stideli {to me|u wima jo{ uvek ima toliko mnogo “predrasuda” i koji su ~inili sve da bi izbavili “naprednu” zemqu od tih zaostataka staroga “neznawa”. Starac je naro~ito zapamtio jedan slu~aj u hramu Moskovske duhovne akademije, gde je slu`io Liturgiju. Po zavr{etku slu`be narod je celivao krst. Mnogi su plakali. Ali, jedna postarija `ena je plakala, premda tiho i nekako naro~ito, sa cepawem bolnoga srca. Starca je od sastradawa zabolela du{a i on je osetio kako se weno srce cepa od bola. Uzeo je krst u levu ruku, a desnom je zagrlio glavu uplakane `ene i tiho je upito na uho: “Koja vas nevoqa mu~i?” “Imam neveruju}ega sina”, odgovorila je ona i oti{la sa jo{ ve}im pla~em. Starac se potresao zbog dubine wenoga stradawa: ono nije bilo ni{ta mawe od stradawa majke koja je izgubila sina jedinca. Posle pada komunisti~koga sistema zapo~eo je duhovni preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim te{kim godinama, okrepqen unutarwem svedo~anstvom o istinitosti Ruske Crkve, Starac je pozivao wena ~ada da se nepokolebivo dr`e wenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumwi, izazvanih izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovaraju}i na ovo, napisao: “...Umoqavam Va{u Svetiwu da ~uje moj glas, glas gre{noga ~oveka: svim snagama se dr`ite samo Patrijar{ijske Crkve. Dr`ite se, ~ak, do “ispovedni{tva” (da ne ka`em “mu~eni{tva”, to jest do smrti). Spasewe jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobo`ni po svojoj spoqa{wosti, neprijateqeva su obmana. Kroz wih }e do}i samo raskol, mr`wa, op{ta propast. Pi{em Vam ovom sa velikom sve{}u o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupqenom dragocenom Krvqu Vaplo}enoga Sina Bo`ijega.

Arhimandrit Sofronije

Ma kakvi bili weni neizbe`ni nedostaci – Crkva i jedino Ona }e na}i svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme, Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski. Tako misle podvi`nici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne gre{e”.4 Jeromonah Nikolaj Saharov

287
POGOVOR

Duhovne besede

4. Arhimandrit Sofronije, Pismo igumanu N. od 27. aprila 1991, str. 1.

BIBLIOTEKA TAVOR
SVETI MANASTIR

HILANDAR

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful