OPŠTI DEO 1. Određenje logike Filozofija je nesumnjivo sistem pojmovnog mišljenja, jedna nauka istine o suštini sveta.

U takvoj ideji filozofije, sistem filozofije mišljen je predmetnim mišljenjem apsoluta, gde je totalitet znanja o apsolutnom apsolutno znanje uma o bitku sveg bića. Prema zahtevu pojma apsoluta, i raznolikosti momenata njegovog ospoljena, pretpostavlja se razlaganje misaonih razmatranja bića, pa otuda nužnost filozofskih nauka, njiohovih pitanja i problema, misaonih epoha, pravaca i škola, što onda i sačinjava obilje misli sadržine naučnog pojma filozofije. Filozofske nauke su pojmovno znanje filozofije o vlastitoj sadržini, u njenoj sadržini stoji umno gledanje paradigmi bitka, bića, sveta i duše, gde je metafizika filozofija bitka, ontologija filozofija bića, kosmologija filozofija sveta a psihologija filozofija duše. Nauma filozofije mišljenja nije ništa drugo do logika, koja je jednovremeno ontologika, gnoseologika i metodologika mišljenja. U Helenskom i helenističkom dobu, a kod nekih filozofa i kasnije održala se podela filozofije na logiku, fiziku i etiku. Može se zaključiti da raznolikost sistematike jedne filozofije potiče iz unutrašnjeg poretka vlastitog sistema filozofije tog filozofa. U svim bitnim sistematikama filozofije stavljena je i nauka logike, sasvim nezavisno od njenog pojma, premda je mišljena i kao pretpostavka sveg mišljenja. Kod Platona je to dijalektika, naučno znanje metafizike ideja, nauka nad naukama kojom se umno gleda paradigma bića, te je ona zapravo ontologika. Aristotelova analitika je isto tako ontologika, logičko znanje o formama bića, metafizika mišljenja. Hegel je Aristotelovu logiku sa pravom nazvao u svojim predavanjima istorije filozofije „prirodnom istorijom duhovnih formi“, jer doista se sa Aristotelom stupa u sistem znanja o prirodi logosa: logika je već svojim postanjem ontologija logosa i logika bitka, jedna dakle nauka ontologike. Kod Aristotela nema reči logika, već analitika, a reči logičko/logično i slične, stoje u značenjima sledovanja, istraživanja i to poglavito kada je reč o proizilaženju zaključka iz premisa u silogizmu. Pobliže gledano logikos je onaj koji se tiče logosa, logičan, logosan, obdaren logosom, uman, pametan, razuman: logičko je dakle ono što je prema logosu, što iz njega i na osnovi njega jeste, što sleduje, što je logično. Dakle, logika ide od reči logos u skupinama značenja kao reč, govor, misao, um, razum, račun, zakon, princip, znanje, nauka, rasuđivanje, a isto je tako i slovenska reč slovo višeznačna, mada ne i jednakoznačna sa rečju logos. Logika je znanje logosa, logos filozofije, filozofska nauka o mišljenju. Stoičari je misle kao filozofsko znanje o ljudskom saznanju, a Epikur je misli kao kanoniku razumskog mišljenja, nauku filozofije o kriterijumima istine. Bekon

induktivnu logiku određuje kao naučno znanje o načelima, određenjima i uputstvima za delovanje, te je ona nauka o saznanju istine metodom istraživanja. Hobs je određuje kao nauku o imenima kao nazivima pojedinačnih stvari, Lok kao nauku o znakovima, semiotiku, a Hjum kao nauku koja objašnjava principe i radnje moći mišljenja i prirodu ideja. Ali od Aristotelovog vremena, od sasvim bitnog značaja je tek Kantova odredba logike, kako formalne tako i transcedentalne. U Logici logika je kod Kanta shvaćena kao umna nauka po formi, apriorna nauka o nužnim zakonima mišljenja svih predmeta uopšte, dakle nauka o pravilnoj upotrebi razuma i uma, i to objektivno, po apriori principima kako razum treba da misli. Formalna logika ispituje opšta i nužna pravila sveukupnog mišljenja, empirijskog i čistog, analitičkog i sintetičkog, apstrahujući pritom od svake sadržine ili materije mišljenja. Transcedentalna logika proučava pravila sintetičkog apriornog mišljenja, apstrahujući čisto empirijska saznanja: otuda je ona nauka o čistom razumu, o čistom racionalnom saznanju, o njegovim čistim apriornim formama. Takva trancedentalna logika razdeljuje se, kako je već rečeno na trancedentalnu analitiku, ili logiku istine, kojom se izlažu elementi čistog apriornog saznanja razuma, i transcedentalnu dijalektiku, ili logiku privida, kojom se prekoračuju granice mogućeg iskustva. Transcedentalna logika zapravo je metafizika čistog mišljenja, jedna dakle transcedentalna ontologika. Hegel logiku određuje kao „nauku o čistoj ideji, tj. ideji u apstraktnom elementu mišljenja“, tj. kao spekulativnu filozofiju ili ontologiju, kojoj je zadatak da vlastiti rad uma stvari dovede do svesti, postajući tako filozofska nauka o prirodi mišljenja. Bitak, suština i pojam stupnjevi su logičke ideje, pa to sačivanja i strukturu nauke logike (logika pojma kao bitka i logika pojma kao pojma, objektivna i subjektivna logika). Prema tome, „logiku treba shvatiti kao sistem čistog uma, kao carstvo čiste misli“, gde onda ova sadržina predstavlja „izlaganje Boga kakav je on u svojoj večnoj suštini pre stvaranja prirode i jednog konačnog duha“. Sva razlikovanja misaonih tendencija uređivanja konačnog pojma logike određena su pojmovnim zahtevom filozofije, da prema samoj stvari filozofije, dobnim mišljenjem priređuje ponovna otpočinjanja zasnivanja logičke nauke. Istorijski, i teorijski, ova zasnivanja događala su se, između ostalog, kao ontologizam, formalizam, psihologizam, matematicizam, gnoseologizam, lingvisticizam, zatim kao apriorizam, realizam, intuitivizam, operacionalizam, pragmaticizam, prema čemu su onda građeni kategorijalni sistemi logičkih nauka nauke logike. 2. Logičke nauke 3. Pojam metalogike

4. Pojam ontologike 5. Određenje istorije (filozofije)logike POSEBNA FILOZOFSKA UČENJA 6. Platonova podela znanja Shvatanje bitka bića I nije ništa drugo do saznanje, znanje, mišljenje: znanje je sećanje duše na svet ideja, čovek se dakle rađa sa pojmovima o istini bića. Platon je ispitivanjem odnosa znanja, razboritosti I uma ustanovio merilo mišljenja, a to je spajanje I razdvajanje pojmova, što je odlika znanja slobodnih ljudi, vičnih dijalektici, dakle filozofa, koji jasno vide ono razdvojeno I kao spojeno, a ono spojeno I kao razdvojeno, što je po Hegelovom sudu spekulativna misao. To se ispitivanje razlike između istinitog znanja filozofa I prividnog znanja sofista događa preko pojmova bitak I biće. U osnovi Platonove teorije saznanja stoji uzdignuće svesti nad čulnim postojanjem neposrednih stvari sveta. Teorija ideja je ontološki horizont teorije saznanja kao teorije sećanja, gde ideje nisu mišljene kao idealiteti I ideali umske svesti, nego kao istina koja je jednost sveg mnoštva I bitak sveg bića. Dušom se zna svet ideja, znanje je sećanje, a sećanje rekonstrukcija sveta ideja u njenoj preegzistenciji. Noesis, dianoia, pistis I ekasia temeljne su moći duše u njenom odnošenju prema idealitetu I realitetu sveta. što zapravo I odgovara poretku sveta: noesis I dianoia stupnjevi su mišljenja, a pistis I ekasia stupnjevi menja (doxa). Razum nije um, on stoji između uma I mnjenja, čulnog saznanja, pa otuda on nije teorijsko mišljenje već mišljenje koje se zasniva na čulnom iskustvu o predmetima I pojavama neposrednog postojanja stvari. To je mišljenje iz pretpostavki, premda ide ka bitku stvari njemu nije poznat početak bića. Um prekoračuje razumsku mož uviđanja, stoga je on onda moć principa. Razum nema moć da posmatra bitnost stvari, njemu nije poznat početak stvari, a time ni ono što je posle početka, I tek je um moć principa, ili princip razuma. (o ovom pitanju više ima u todorovićevim predavanjima iz Uvoda 1) 7. Aristotelova podela znanja U vrline razumske moći duše Aristotel ubraja tehne, episteme, fronesis, sofia I nus, gde episteme I nous pripadaju saznajnim vrlinama, čiju skupnost sačinjava teorijska mudrost, sofia, dok se u rasuđivačke vrline uvršćuju tehne I fronesis. Iskustvo je saznanje pojedinačnog, te na temelju toga postaju episteme I tehne, gde je episteme znanje uzroka stvari a tehne je opšta pretpostavka o sličnim stvarima, koja je dobijena iz mnogi misli stečenih iskustvom: dalje, sofia je znanje prvih uzroka I počela svih stvari, što pretpostavlja prevlađvanje znanja o onome

pojedinačnom, stoga je to znanje radi samog znanja, istinska I istinita nauka o opštem, dakle, filozofija, koja je nauka koja posmatra biće kao biće I njegova svojstva po sebi. (više o ovome pronaći u Koplstonu, ali I u todorovićevim predvanjaima iz Uvoda 2) 8. Kant o Aristotelovoj logici Po Kantovom sudu logika je od Aristotela išla sigurnim putem, pa nije morala ni za jedan korak da se vrati, budući da sva poboljšanja spadaju više u eleganciju nego u sigurnost nauke, stoga je logika zatvorena I završena, tačno određena time što je ona nauka koja samo iscrpno izlaže I strogo dokazuje formalna pravila svog mišljenja. “Premda je Aristotelov način proučavanja veoma sholastičan, jer ide na razvijanje opštih pojmova koji leže u osnovi logike, od čega nema nikakve koristi, ipak on nije ispustio nijedan momenat razuma, može se sada biti samo tačniji metodičniji I sređeniji, u pogledu sadržine logika se dakle ne može menjati. 9. Transcendentalna i formalna logika 10. Hegelova nauka logika BITAK I LOGOS 11. Bitak i biće 12. Suština i supstancija 13. Logos 14. Zakoni logike BIĆE I MIŠLJENJE 15. Telo i duša 16. Ja mislim

POJAM Oblici sadržine misaonih odredbi, ili forme mišljenja bića, jesu pojam sud I zaključak, a poimanje, suđenje I zaključivanje procesi su mišljenja kojima se shvata suština predmeta mišljenja. Sam proces neposrednog logičkog mišljenja ne počinje niti pojmom niti sudom niti zaključkom, jer ništa ovde ničemu nije ontološki prvo, to su samo neposredno međusobno oposredovani oblici mišljenja.

Pojmovna odredba pojma jeste sud, sudom je iskazan pojam pojma, zaključivanje je misaoni proces stvaranja novih sudova iz prethodnih sudova kao odredaba pojmova, dakle pojmovno mišljenje o mišljenju pojma. 17. Teorije pojma Pojam je misao o suštini predmeta mišljenja. U tradicionalnoj logici postavljene su raznolike teorije pojma, shodno ontološkoj pitanosti o mišljenu onoga mišljenja kojim se misli suština predmeta mišljenja. Formalistička teorija određuje pojam kao element suda, gde se pretpostavlja strukturno prethođenje pojma svim misaonim odredbama formalnog mišljenja. Pojam je dakle najelementarnija I najjednostavnija forma mišljenja, ono sa čim ima da se otpočne u procesu mišljenja, prosta I logički neraščlanljiva misao mišljenja, prvi elementarni koncept logičkog mišljenja uopšte. Ali ovo nijed dovoljno da bi se pojam logički odredio. Realistička teorija misli pojam kao odraz realnih stvari, njihovih procesa, svojstava I odnosa gde se pod realnim podrazumeva ono što stvar kao stvar postoji nezavisno od ljudske svesti I njegovog mišljenja. Po nekim intepretacijama pojam je odraz samih materijalnih stvari, po nekim materijalnih stvari I psihičkih procesa, svojstva I odnosi materijalnih stvari. Greška ove teorije je što se misli da se može misliti nešto što postoji nezavisno od našeg mišljenja I u pretpostavci da je naša misao samo pasivan odraz onoga što postoji nezavisno od nje. Problem ove teorije su takozvani “idealni” predmeti… Nominalistika teorija: Pojam, dakle, nije stvar, ali nije ni reč za stvar. Po ovoj teoriji pojam je samo reč, ime za stvar ili skupinu stvari, njihovih svojstava, procesa I odnosa. Ime mišljeno kao oznaka stvari, ime ima značenje, to značenje značenje je stvari čije je ono ime. I misli o suštini stvari su takođe imena, pa bi tako logika bila lingvistička nauka, jer su misli stvar jezika, one bez njega ne postoje. Reči po sebi jesu pojmovi, mišljenje je govorenje, imenovanje, označavanje, značenje. Znati pojam znači znati smisao termina I jezičkih izraza, znati znake, simbole I značenje. - Pojam vremena nije reč vreme, niti je fizička realnost koje je vreme, nego misao o biti onoga fizičkog realiteta koje se imenuje rečju vreme, misao o suštini vremena. Pojam vremena takođe nije ni predstava vremena. Psihologistička teorija: Pojam za njih jeste predstava o bitnim svojstvima stvari, mišljenje je onda psihički proces predstavljanja stvari u svesti, slika sveta u svesti. Predstava je psihička slika stvari, može biti pojedinčna, posebna I opšta, prema svojstvima predmeta predstavljanja, pa se na osnovu toga grade pojmovi u

njihovoj opštosti. Ovo shvatanje javlja se kao: teorija reprezentacije, teorija asocijacije, teorija apercepcije I teorija negacije. Instrumentalistička I operacionalistička orjentacija: misli pod pojmom sažetost upustava za postupke pri praktičkoj upotrebi predmeta (Džon Djui). Ovde se radi o tome da se pojam shvati kao instrument za objašnjavanje I predviđanje iskustva I kao kriterijum za smislenu upotrebu termina kojima se stvar izražava u jednom jeziku, što je opet reč o postojanju reči ali ne I pojmova stvari. - Pojam, dakle, nije ni reč, ni njeno značenje, nije ni stvar ni slika stvari, ali on pretpostavlja reč, stvar I predstavu stvari. On je misaona sadržina reči, misao o biti predmeta, elementarni oblik mišljenja. Reč je govorna forma pojma, termin pojma, predmet je ontološki sadržaj pojma, a mišljenje logički proces stvaranja pojma kojim onda mišljenje misli. Početak postanka pojma jeste misaono shvatanje čulnog, logička svest mišljenja počinje dakle s podignućem prirodne svest u svest o biti prirode, pojmovno mišljenje je način na koji priroda jeste u svesti o sebi. 18. Struktura pojma Po tradicionalnoj formalnoj logici svaki pojam se sastoji iz obima, sadržaja i dosega pojma. Obim, sadržaj I doseg takođe su pojmovi, pa je, dakle, pojam sačinjen od pojmova. Sadržaj pojma je skup pojmova o bitnim svojstvima I odnosima predmeta pojma, pojmovi o onome šta stvar zaista jeste, skup bitnih oznaka pojma – zapravo, definicija predmeta pojma. Sadržaj pojma trougao jeste da je on “geometrijski lik koji ima tri strane I tri ugla”. Ili, sadržaj pojma trougao jeste misao o trostranosti I trouglosti realnog trougla kao geometrijskog lika. Svaki pojam koji ulazi u sadržaj takođe ima svoj sadržaj sačinjen opet od pojmova koji imaju svoj sadržaj itd. Obim pojma jeste skup pojmova obuhvaćenih datim pojmom, nižih pojmova koji ulaze u obim pojma. Nisu predmeti pojma u obimu pojma nego pojmovi predmeta pojma. Obim pojma trougao čine pojam ravnostranog trougla, pojam raznostranog trougla, pojam ravnokraki trougao, pojam oštrougli trougao, pojam tupougli trougao I pojam pravougli trougao itd… Klasifikacija je metod određenja obima pojma, kao što je definicija metod određenja sadržaja pojma (logički sud kojim se određuje sadržaj pojma). Doseg pojma: Pojmovi predmeta pojma čine obim pojma, a predmeti pojma doseg pojma, ili područje primene pojma u njegovom obimu. Tako u doseg pojma trougao spadaju: ravnostrani trougao, ravnokraki trougao, raznostrani trougao, oštrougli trougao, tupougli trougao, pravougli trougao itd… Ovo nisu pojmovi nego geometrijski likovi, njihovi pojmovi ulaze u sastav obima pojma…

Jednom rečju, za formalnu logiku: sadržaj pojma čine bitne misaone odredbe predmeta pojma, a obim pojma pojmovi predmeta pojma, doseg pojma, pak, čine sami predmeti pojma. Sadržaj I obim pojma su u obrnutom proporcionalnom odnosu, što je manji sadržaj veći je obim, a što je veći sadržaj manji je obim. (što je veći sadržaj to je veća specifičnost pojma pa mu je područje primene sve manje, a što je apstraktniji pojam, odnosno što mu je manji sadržaj veće mu je područje primene). Ni sadržaj ni obim pojma nisu bitniji deo pojma, već samo različite strane istog pojma. Hegel je, pak mislio da je sadržaj primaran a obim sekundaran po važnosti u pojmu. Kod kategorija I individualnih pojmova ne važi ovaj formalnologički zakon odnosa sadržaja I obima jer su kategorije najopštiji pojmovi sa najvećim obimom a najmanjim sadržajem, a individualni pojmovi imaju najmanji obim a samim tim I najveći sadržaj. U modernoj logici umesto sadržaja I obima misli se ekstenzija I koprehenzija. Pojam je termin, njegov sadržaj intenzija pojma, a obim pojma je ekstenzija pojma. Takođe, konotacija je sadržaj pojma a denotacija obim pojma (termina). Termini nisu reči već elementi stavova, a stavovi su iskazi kojima se tvrdi ili poriče neka veza među terminima. Pojmovi svojim odredbama, ili vrstama, momentima, pojavnim oblicima, stupaju mišljenjem u uzajamnu određenost, u različitost međusobnih odnosa, koje onda formalna logika razvrstava prema jednakosti I različitosti kategorija, prema obimu I sadržaju, ili prema stvarima, pojavama I procesima na koje se pojmovi odnose: 19. Ekvipolentni pojmovi Su pojmovi koji imaju različit sadržaj ali isti opseg. Primeri: pojmovi “pisac Države” I “Aristotelov učitelj”, pojmovi “glavni grad Srbije” I “grad na ušću Save u Dunav”, itd. 20. Superordinirani I subordinirani pojmovi Drugačije se obeležavaju kao rodni(viši) I vrsni(niži) pojmovi. Opseg manjeg pojma deo je opsega većeg a sadržaj većeg pojma je deo sadržaja manjeg pojma. Odnosno superordinirani pojam obuhvata u potpunosti subordinirani pojam. Primeri: Opseg pojma “biljka” deo je opsega pojma “živo biće”, a sadržaj pojma “živo biće” deo je sadržaja pojma “biljka”. Ostali primeri: pojmovi “student” I “brucoš”, pojmovi “sport” I “fudbal” I sl. 21. Interferirajuci pojmovi Su pojmovi koji imaju delimično zajednički sadržaj I delimično zajednički opseg.

Primeri: Pojmovi “filozof” I “političar” imaju delimično zajednički sadržaj (oba u svom sadržaju imaju opšte oznake pojma “čovek”) a delimično im se I razlikuje sadržaj. Međutim, nema ni jedne oznake ni u jednom od ova dva pojma koja je nespojiva sa oznakama drugog pojma. Zato filozofi mogu (a ne moraju) biti političari, kao što neki od njih I jesu, a neki nisu. Zajednički deo njihovog sadržaja su, dakle, oznake pojma “čovek”, a zajednički deo njihovog opsega čini opseg pojma “filozof-političar”. Ostali primeri: pojmovi “Srbin”, “sportista”, “demokrata” I sl. 22. Koordinirani pojmovi Su pojmovi koji imaju delimično zajednički sadržaj I po svom opsegu podpadaju pod opseg istog višeg pojma, ali se u njihovom sadržaju nalaze takve oznake koje su međusobno isključive, pa ni delimično ne mogu posedovati zajednički opseg. Razlikuju se pojmovi disjunktivne koordinacije (npr. Bilja I životinja u pojmu živo biće), korelativne koordinacije (međusobno uslovljeni pojmovi, gospodar I rob), kontigentne koordinacije (odnos pojmova istog roda koji se međusobno dodiruju: jedan, dva, tri …), kontrarne koordinacije, interferirajuce koordinacije itd. Primeri: pojmovi “ajkula” I “šaran” (delimično zajednički sadržaj je sadržaj pojma “riba” kojem su oba ova pojma subordinirana, ali nijedna ajkula ne može nikada biti šaran, odnosno poseduju određene oznake koje su međusobno nespojive u jednom pojmu). Ostali primeri: pojmovi “pas” I “mačka” (subordinirani pojmu “životinja”), pojmovi “katolik” I “protestant” (subordinirani pojmu “hrišćanin”) I sl. 23. Kontrarni pojmovi Dva pojma subordinirana istom višem pojmu koji stoje na “suprotnim polovima”, odnosno najviše se međusobno razlikuju od svih koordiniranih pojmova koje taj viši pojam obuhvata. Isti pojam može obuhvatati više koordiniranih pojmova, ali ona dva koja se izdvajaju kao međusobno najudaljeniji predstavljaju kontrarne pojmove. Primeri: među pojmovima o bojama to su pojmovi “crno” I “belo” (pojam “boja” pored njih obuhvata i druge koordinirane pojmove: “plavo”, “crveno”, “zeleno”), među pojmovima o stepenu toplote to su pojmovi “vreo” I “leden” I sl. 24. Kontradiktorno koordinirani pojmovi Su dva pojma koja su subordinirana istom višem pojmu, ali tako da opsezi ova dva pojma u potpunosti iscrpljuju opseg tog višeg pojma I to tako da jedan predstavlja negaciju onog drugog. Dakle, poseduju delimično zajednički sadržaj koji je sadržaj superordiniranog pojma, ali ostali deo sadržaja jednog kontradiktornog pojma

predstavlja potpuno negiranje sadržaja suprotnog mu pojma. Ne mogu ni delimično imati zajednički opseg, ali, spojena, njihova dva opsega čine ceo opseg rodnog im pojma. Primeri: Viši pojam “boja” superordiniran je pojmovima raznih boja, ali pojmovi “beo” I “ne-beo” potpuno iscrpljuju njegov opseg, jer opseg pojma “ne-beo” obuhvata ceo opseg pojma “boja” osim dela koji je opseg pojma “beo”, naime taj pojam se odnosi na sve boje sem bele, on označava pozitivno prisustvo boje ali svih sem bele. Ostali primeri: pojmovi “genijalan” I “negenijalan”, pojmovi “brz” I “nebrz” I slično. 25. Kontradiktorni pojmovi Su dva pojma od kojih jedan potpuno negira sadržaj drugog (nemaju ni delimično zajednički sadržaj ni opseg) i svojim opsegom obuhvata opsege svih drugih pojmova koji postoje osim opsega pojma koji negira. Dakle, spojeni opsezi ta dva pojma ne iscrpljuju opseg nekog njima višeg pojma, takvog i nema, jer nemaju nimalo zajednički sadržaj, već potpuno iscrpljuju opsege svih mogućih mislivih pojmova. Primeri: pojam “nezelen” (u ovom smislu shvaćen, ovaj pojam ne obuhvata svojim opsegom opsege pojmova svih drugih boja, već I svih ostalih pojmova koji su mislivi, odnosno on ne označava pozitivno pristutvo bilo koje boje sem zelene, već samo odsustvo zelenosti, ne mora dakle nešto “nezeleno” biti crveno ili slično, može biti I vruće, konj, kuća I sl.). 26. Disparatni pojmovi Su pojmovi koji nemaju nimalo zajednički sadržaj (kao ni kontradiktorni) ali nisu ni u međusobnom odnosu negacije, odnosno njihovi opsezi uzeti zajedno ne iscrpljuju opsege svih moguće mislivih pojmova. Oni su jednostavno neuporedljivi jer nemaju zajednički rodni pojam, dok su svi ostali navedeni pojmovi donekle uporedljivi. Primeri: pojmovi “crno” I “umiljato”, “slon” I “kocka” I sl. Napomena: Moguće je da I pojmovi koji naizgled deluju neuporedivi mogu biti svedeni pod neke najopštije pojmove (npr. Pojmovi “crno” I “umiljato” mogu biti podvedeni pod pojam “svojstvo”) I na taj način poređeni. 27. Platon o Kategorijama Raspravljanje o kategorijama počinje deobom svega postojanja na ono po sebi I na ono po drugom, koje se potom deli prema suprotnostima i prema nečemu, itd. U dijalozima Teetet i Sofist postoji razlika u načinu privođenja mišljenja ka

kategorijama, s obzirom na razliku u gledanju na to šta je uopšte logos: U Teetetu logos je shvaćen kao govor sastavljen od znakova, u Sofistu logos je govor koji je logički logos kojim se tek iskazuje misao o biti bića, i koji tek nosi stvarnost kategorijalnog mišljenja. Ousia je ono što čini opštost predikata, u značenju čiste pojedinačnosti za sebe. Biće je ousia, najopštije biće, to on kao umom dohvatljivo i u samome sebi identično biće, ono što jeste koje je samome sebi jednako. Ideje su večna i nepromenljiva bića. O najvišim rodovima Platon govori u Sofistu i Parmenidu, osobito o biću, kretanju, mirovanju, identitetu, razlikovanju, ali je bitku i nebitku pripisana najopštija opštost. Mirovanje, kretanje, jedno, mnoštvo, ne mogu se istodobno pripisati svim bićima i rodovima, jer je, naime, neko biće ili jedno ili mnoštvo, ili se kreće ili se ne kreće: ono što je sasvim jasno kod kategorija, kako ih je Platon razumeo, to je da su opšti pojmovi svih sadržaja ono zajedničko kod svih stvari, ono jeste i nije koje se ne opaža nikakvim telesnim moćima, budući da sama duša kroz sebe razmatranjem zahvata istinu bića poimanjem njegovog bitka. Na temelju razlikovanja čulnog I beskonačnog, privida I istine, Platon razlikuje sledeće kategorije: kategoriju ideje (biće, mirovanje) I kategoriju opažaja (privid, kretanje). Mada se sa pravom može reći da je Platon najopštiju opštost pripisao bitku I nebitku, pa shodno tome mirovanju-kretanju, jednom-mnoštvu, istinineistini… Koji se ne mogu istovremeno pripisati svim rodovima I bićima već samo jedno od njih. Svako biće ili je jedno ili je mnoštvo, ili je u kretanju ili je u mirovanju, ili je u stalnosti ili u promeni… 28. Aristotel o Kategorijama Aristotelova nauka ontologike postavljena je u Organonu kao sistem logike. U prvom spisu, Kategorije, Aristotel ispituje forme mišljenja I bića, ili kategorije.Po Aristotelu su Kategorije forme saznanja bića koje jesu I stvarni način postojanja bića (biće jeste na način kategorijalnog sistema, I mi ga saznajemo na način kategorijalnog sistema). Kategorije su opšte logičke odredbe bića, pojmovi o najvišim rodovima, najviše apstrakcije kojima se obuhvata sveobuhvatnost bitka bića. Način na koji sve što jeste jeste. Kategorije su s obzirom na stvarne forme bića. Kategorije nisu samo najopštije forme mišljenja nego su I logički iskazi o sveopštem objektivitetu raznolikosti pojmova bića kao pojavnih oblika I načina bića do bitka bića. Kategorije su, dakle, najopštije forme mišljenja bića, ali I najopštije vrste bića. U različitim delima navodi se različit broj kategorija ali uglavnom se uzima sledećih deset: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, mesto, vreme, položaj, posedovanje, delanje, trpljenje. Kategorije nisu slučajna svojstva bića, one su njihovi najviši rodovoi.

29. Problem Univerzalija Središnji problem srednjevekovnog sholastičkog interesa za logička pitanja filozofije kretao se poglavito oko spora o univerzalijama, ili spora o poreklu I prirodi postojanja opštih pojmova. (1) Taj spor neposredno je počeo Boetijevim komentarom Porfirijevog spisa Isagoge gde se kaže kako je Porfirije bio zapitan da li su rodovi I vrste postojeće stvari, da li dakle realno postoje, ili su to samo pojmovi, izvedeni mišljenjem; a ako postoje, da li su telesni ili netelesni, te da li su u telima ili izvan njih? Porfirije se nije trudio oko odgovora na ova pitanja, a Boetije je primetio kako univerzalije, opšti pojmovi, rodovi I vrste, postoje u čulnim stvarima ali se misle bez tela. Drugim rečima, čulno saznanje odnose se na materijalni predmet, predstavljanje se potom događa nezavisno od predmeta, razum onda sabira pojedinačnost u celini, što je opšti pojam neke stvari, a um, na kraju čistim duhom gleda ideju stvari, poimajući I obuhvatajući sve prethodne stupnjeve saznanja. Po Boetiju, međutim, Aristotelov spis O Kategorijama ispituje reči, a ne stvari: dakle, rekli su potom neki logičari I sholastički logičari, logika je nauka o rečima, jer stvari ne mogu biti iskazane. Tako se u logici u doba sholastike dospelo do pet kategorija: genus, species, differentia, proprium i accidens. Pitanje je sada, kako uopšte postoje opšti pojmovi, da li oni prethode biću I mišljenju, ili su delo mišljenja? Na temelju ovoga rasprava o univerzalijama potekla je uglavnom u tri različita smera, kao realizam, nominalizam I konceptualizam. (2) Realisti su tvrdili da su opšti pojmovi realni, te da oni postoje pre i nezavisno od ljudskog mišljenja (platonovski realizam, Vilim od Šampoa) I u samim stvarima (aristotelovski realizam, Toma Akvinski). Glavni predstavnik ovog uverenja, Anselmo, rekao je da opšti pojmovi postoje u stvarima. Pošavši od stava da se verom dolazi do razuma, Anselmo je postavio ontološki dokaz postojanja Boga, a to znači da iz postojanja pojma Boga zaključuje postojanje samog Boga. (3) Roscelin, glavni predstavnik nominalizma, sa druge strane, mislio je da su opšti pojmovi samo imena, prazni zvuci, te postoje samo pojedinačni predmeti. Ne postoji opšte pre stvari, zapravo, opšte se ne nalazi u poretku bitka bića, već samo u mišljenju. Opšti pojmovi bića nisu saobrazni opštem bitku, nije dato umu da zna istinu, suštinu bića, on jedino spoznaje pojedinačnost. Iz ovoga sledi logičnost uverenja da ne postoji jedan Bog nego tri Boga, jer nije moguće da postoji opšti pojam Boga ako dogma kaže da sveto trojstvo čini jedinsvo Boga. Roscelin je zapazio nelogičnost hrišćanskih dogmi, te je rekao da dogma ima smisla samo ako je logična (ako se prihvate tri Boga). (4) Ideja oposredovanja ovih gledišta, realizma I nominalizma, pojavila se u koncepciji Pjera Abelara. Njegov konceptualizam sastoji se u uverenju da je opšti pojam, univerzalija, doista ime,

reč, ali ne kao prazan zvuk (flatus vocis), nego kao ono što je iskazano, koje se odnosi na mnoštvo pojedinačnog, sabrano u ideji, pojmu (konceptu). Opšti pojmovi nisu prazne misli, to su sadržajni izrazi nastali mišljenjem, razumom, u odvojenosti od realnih stvari na koje se odnose apstrakcijom. Tako su univerzalije oni rodovi ili opšti pojmovi koji postoje u Bogu pre stvari, za prirodnu nauku u stvarima a za ljudsko saznanje posle stvari. Opšti pojmovi koje proizvodi razum jesu izrazu koji imaju svoj sadržaj u predmetima kojima su ti pojmovi slični. Svet univerzalija nije nikakva posebna realnost nego realnost predstava kao fikcija razuma. Opštost, dakle, nije prazan zvuk, ni prazna misao, ali nije ni stvar, već pojam, subjektivni izraz. Spor oko univerzalija, kako je predočen u ovim smerovima mišljenja, zapravo je spor oko ontologije logike I logike ontologije, dakle spor o temeljima ontologike, o odnosu logosa I bitka, mišljenja I bića, pojma I predmeta, subjekta I objekta. (5) Toma Akvinski smatra da saznanje započinje čulnim opažanjem materijalnih stvari koje deluju na čula, onda se stvara čulna slika, odraz u uobrazilji, zatim postaje intelektualno saznanje aprehendiranjem formi predmeta u apstrakciji, što je zapravo saznanje opšteg: prelazak iz čulnog u intelektualno saznanje događa se neposrednom delatnošću u duhovnoj I razumskoj duši kojom se, rasvetljavanjem čulne slike, izdvaja univerzalan ili inteligibilan pojam. To je delatnost aktivnog razuma, on jedino može intelektualno izdvojiti opštost od pojedinačnog, te tako utisnuti pasivnom razumu lik kojim ovaj, potom, stvara istinski pojam, ili univerzaliju. (6) Dunsk Skot mislio je da univerzalije postoje pre stvari, u stvarima I posle stvari. Svako saznanje počinje od čulnog oseta, onog pojedinačnog, što poseduje najvišu realnost, onda saznanje ide prema razumu I umu. 30. Kant o Kategorijama Kant prigovara tradicionalnom postavljanju sistema kategorija, Aristotelu, da nije imao princip postavljanja kategorija. Kant nudi sistem kategorija kao potpunu listu svih elementarnih pojmova sinteze koje razum sadrži u sebi apriori. Kategorije su, dakle, čisti pojmovi razuma. Razumske misli, pak, bez opažaja su prazne, a čula bez ovih čistih misli slepa. Pošto je razum moć suđenja, kategorije se izvode iz sudova. Kantov princip podele kategorija proveden je principom podele sudova po kvalitetu, kvantitetu, relaciji I modalitetu I ima ukupno 12 kategorija. Sistem kategorija podeljen je po: - Kvantitetu: jedno, mnogo, sve; - Kvalitetu: realitet, negacija, limitacija; - Relaciji: supstancija-akcidencija, uzrok-posledica, uzajamna zavisnost;

-

Modalitetu: mogućnost, stvarnost, nužnost.

subjekt predikat, pri čemu kopula je dolazi od prirode pojma jer su pojedinačnost I opštost njegovi momenti. 32. Egzistencijalna teorija suda – S postoji / S ne postoji Neke sudove je teško objasniti predikacionom ili relacionom teorijom suda (npr. “Veštice ne postoje”). Zato, po ovoj teoriji u svakom sudu imamo samo jedan pojam (subjekt). Predikata nema jer egzistencija ne može biti predicirana. Bit je suda u tome da se tvrdi ili poriče egzistencija onoga što se pod tim pojmom misli. Tvrdi se ili se poriče datost subjekta sa svim oznakama koje mu pripadaju. Dakle, ne pridaje se biću postojanje nego se priznaje datost postojanja bića. Primeri: Bog postoji; Vile ne postoje; Platon koji je filozof postoji. Napomena: Pristalice ove teorije smatraju da je lažan privid da postoje subjekat I predikat u sudu, zapravo se samo hoće reći da npr. postoje Krvoločni tigrovi, a ne da se Tigru pripisuje da je krvoločan. 33. Relaciona teorija suda – R (x, y, z, ...) Predikacionom i egzistencijalnom teorijom nategnuto bi bilo objasniti recimo sud „Beograd je istočno od Zagreba“, ili „Perica je niži od Marka“. Jer ako bismo ovom poslednjem sudu dodali „Marko je niži od Ivana“ onda ne bismo mogli izvesti zaključak „Perica je niži od Ivana“, jer predikat prvog suda „niži od Marka“ i „Marko“, koji je subjekat u drugom sudu, nisu isti pojam. Ovde se po teoretičarima ove teorije suda pripisuje određena relacija Perici, Marku i Ivanu, odnosno relacija visine. A oni sami jesu članovi odnosa. Zato sud „Perica je niži od Marka“ možemo prikazati formulom pNm, gde su „p“ i „m“ Perica i Marko, a „N“ oznaka za odnos nizine. Ceo odnos njih trojice možemo prikazati ovom formulom i na sledeći način: „N (p, m, i)“. Dakle, može biti i više od dva člana u jednom sudu po ovoj teoriji, dok predikaciona teorija podrazumeva u tom slučaju bar dva jednostavna suda spojena u jedan složen. Relativni sudovi, dakle, iskazuju odnose između subjekta I predikata I njihove materije pojma. Ti odnosi su odnosi: kvaliteta, kvantiteta, uzroka, prostora, vremena, identiteta, sličnosti, ekvivalencije… Po ovoj teoriji, dakle, bitan deo suda je predikat, koji je relacija, a ne subjekt. Dakle, ne postoji sveopšta struktura suda, sud se ne može svesti ni na jedan oblik svoje strukture, postoji međusobno prelaženje sudova po formi sudova. Sud postoji u svojim pojavnim oblicima, formama suda, prema materiji suda: jer, svaki se sud zapravo sastoji iz svoja dva momenta, forme I materije suda, oblika I predmeta suda. To se jedinstvo suda pojavljuje u oblicima koje je tradicionalna

SUD Sud je misaoni oblik veze pojmova koji ima istinosnu vrednost, odnosno, smislena veza pojmova kojima se nešto tvrdi ili poriče. Sud je oblik misli, suđenje je oblik mišljenja, sud je misao, suđenje mišljenje: suđenje je proces mišljenja čiji je rezultat sud, misao. Sud je logički sadržaj suđenja, njegov rezultat. Sudom se subjektu predicira nešto što se potvrđuje ili odriče, te što je stoga istinito ili lažno. S obizirom na raspravo o tome šta je sud I koja je njegova struktura razlikuju se predikaciona, egzistencijalna I relaciona teorija suda: 31. Predikaciona teorija suda – S je P Po ovoj teoriji sud je prediciranje, tvrđenje ili osporavanje pripadnosti predikata subjektu, a to znači da se sud nužno sastoji od dva pojma, od kojih jedan nazivamo „subjektom“, a drugi „predikatom“ i kopule koja ih povezuje. Subjekt je misao o onome o čemu u sudu nešto tvrdimo, a predikat misao o onome šta o subjektu tvrdimo. Rečca „je“ koja povezuje subjekat i predikat naziva se kopulom, to je misao o vezi subjekta i objekta. Postoji afirmativna i negativna kopula. U nekim sudovima kopula je skrivena (npr. Kiša pada), ali se može lako promeniti forma da ona bude vidljiva (Kiša je padajuća). Ne slažu se svi oko toga da je kopula zaseban član suda, već je neki smatraju sastavnim delom predikata, pa bi ovaj sud onda imao opštu formu SP. Za Aristotela kopula je, jeste, nije ništa drugo do biti, biće ili nebiće, postojanje ili nepostojanje onoga po čemu se sustvuje sudom. Predikaciona teorija suda obuhvata četiri podvarijante, u zavisnosti da li se smatra da je u sudu reč o sadržaju ili o opsegu subjekta i prediakta. Zapravo je bitan i sadržaj i opseg. Ove varijante su: 1) teorija supsumcije (podvođenje obima subjekta pod obim predikata); 2) teorija identiteta po opsegu („svi filozofi su neki mudri“); 3) teorija imanencije (pojam predikata sadrži se u subjektu po sadržaju); 4) teoriju identiteta po sadržaju („krvoločni tigar je krvoločan tigar“). Primeri: Tigar je krvoločan; Platon je filozof; Svi slonovi su životinje. Spekulativno razmatranje predikativne strukture suda počinje prigovorom formalnoj logici što je strukturu suda posmatrala kao raspadnutost forme suda na vlastite ekstreme, subjekt, predikat I kopulu, jer oni po Hegelu nisu ekstremi već momenti suda. Sud po njemu izriče postavku da je pojedinačno ono opšte, ili da je

formalna logika smatrala vrstama suda, a oblici su zapravo svojstva, momenti forme suda I njihovih momenata, subjekata I predikata, I onda kopule, ili sveze pojmova suda: 34. Kombinovana podela sudova po kvantitetu i kvalitetu (a, e, i, o sudovi) Po tradicionalnoj podeli sudovi se po kvantitetu dele na univerzalne I partikularne (postoje I pojedinačni koji su zapravo univerzalni), a po kvalitetu na afirmativne I negativne. Tako, kombinovanjem ove dve podele dobijamo četiri osnovne vrste suda: - Univerzalno-afirmativni sud – Svi S su P – SaP ili “a” sud - Univerzalno-negativni sud – Nijedan S nije P – SeP ili “e” sud - Partikularno-afirmativni sud – Neki S su P – SiP ili “i” sud - Partikularno-negativni sud – Neki S nisu P – SoP ili “o” sud Zapravo, ne postoje univerzalni i partikularni pojmovi, to je isti pojam, samo mišljen kao raspodeljen (u celini svog obima) ili neraspodeljen (delom svog obima). Ako se sud odnosi na ceo obim pojma Subjekta onda je on univerzalan, a ako se odnosi na deo obima subjekta onda je partikularan. U univerzalnoafirmativnom sudu samo je subjekt razdeljen, u univerzalno-negativnom su razdeljeni I subjekt I predikat, u partikularno-afirmativnom sudu nisu razdeljeni ni subjekt ni predikat, a u partikularno-negativnom je razdeljen samo predikat. Odnosno, u univerzalnim sudovima je razdeljen pojam subjekta, a u negativnim pojam predikata. Po Kantu sudovi se po kvalitetu dele na: singularne, partikularne i univerzalne, a po kvalitetu na: afirmativne, negativne i limitativne. Limitativni su sudovi sa afirmativnom kopulom I negativnim predikatom: “Lažljivci su nepouzdani”. Po Hamiltonovoj metodi kvantifikacije predikata postoji osam predikativnih formi gde bi I subjekt I predikat bili kvantificirani. 35. Sudovi po modalitetu Po tradicionalnoj podeli, ali i po Kantu, po modalitetu sudovi se dele na problematičke (S je možda P), asertoričke (S jeste P; ili S nije P) I apodiktičke (S je nužno P). Problematički sudovi su samo verovatni sudovi, u većem ili manjem stepenu verovatnoće. U asertoričkim sudovima tvrdi se da nešto zaista jeste takvo kakvo se tvrdi, ali nema naznake da je ta veza uvek apriori nužna, odnosno, tvrdi se deatost nekog činjeničkog odnosa. Konačno, u apodiktičkim sudovima tvrdi se nužnost određenog odnosa između subjekta I predikata. Po nekim logičarima sudove prvo treba podeliti na modalne I nemodalne. Modalni sudovi su problematički I apodiktički (modalnost je “možda” ili “nužno” u tim sudovima), a

nemodalni bi bili asertorički, kategorički, tu se tvrde neke činjenične veze između subjekta I objekta. 36. Sudovi po relaciji – kategorički, hipotetički i disjunktivni (tradicionalna podela) Po relaciji sudovi se dele na „kategoričke“, „hipotetičke“ i „disjunktivne“. Kategorički sud – S je P - njihov odnos nije ničim uslovljen, to se prosto tvrdi. Ovo je jednostavan sud, ostali su složeni sudovi i ima ih više vrsta od dve ovde nabrojane. Hipotetički ili implikativni sud – Ako je AB onda je CD - u ovom sudu CD je uslovljeno istinitošću AB. Ovaj sud je neistinit samo ako je AB a nije CD, u ostalim slučajevima je istinit. Sud koji počinje sa ako naziva se u modernoj logici anticedens, a sud koji počinje sa onda naziva se konsekvens. Disjunktivni sud – S je ili P1 ili P2 / S je P1 ili P2 – može biti i jedan predikat koji se povezuje sa jednim od dva subjekta. Ekskluzivna disjunkcija ili alternacija je vrsta disjunktivnog suda koji svojim logičkim sadržajem izražava međusobnu isključivost predikata u pojmu subjekta koji im je zajednički (ili obrnuto), I njegova forma je “ili p ili q”. Inkluzivna disjunkcija izražava svojim logičkim sadržajem međusobnu neisključivost predikata u jednom subjektu, a forma mu je “p ili q”. Kod alternativnog suda funkcija je istinita ako je bar jedan od argumenata lažan, a inkluzivno disjunktivni sud je istinit ako je bar jedan od argumenata istinit, mada mogu biti I oba. 37. Hipotetički sud – Ako p onda q Naziva se još i implikativnim i predstavlja složeni sud. Sastoji se bar od dva suda koje možemo označiti slovima „p“ i „q“. Istina hipotetičkog suda zavisi od istinosne vrednosti sudova od kojih je sastavljen. Ako su oba jednostavna suda istinita u formi „ako p onda q“ onda je istinit i taj složeni sud. Ako je međutim istinit sud „p“, a sud „q“ neistinit, neistinit je i hipotetički sud. U slučajevima da je sud „p“ neistit, bez obzira na vrednost suda „q“, hipotetički sud se smatra istinitim. Jednom rečju, samo u varijanti da je prvi sud istinit a drugi, koji od njega zavisi neistinit smatra se ceo hipotetički sud neistinitim, svi drugi slučajevi vode ka istinitosti suda „ako p onda q“. Ovo je zato što postoje i drugi mogući uzroci istinitosti suda „q“, jer mi nismo tvrdili „samo ako p onda q“ već „ako p onda q“. Primeri: „Ako kiša pada onda su ulice vlažne“, „Ako dobijem 10 onda ću biti srećan“. Jedino ako kiša pada a ulice nisu vlažne lažan je prvi sud (inače mogu i perači da ih pokvase), i jedino ako dobijem 10 a i dalje ne budem srećan to ukazuje na neistinitost drugog hipotetičkog suda (a mogu biti srećan i ako dobijem 9).

38. Disjuntkivni sud – p ili q Disjunktivni sud u širem smislu obuhvata I alternativni sud. Disjunktivni sud u užem smislu ima formu “p ili q”. Kao I kod drugih složenih sudova istinitost disjunktivnog suda zavisi od istinitosti jednostavnih sudova od kojih je složen. Disjunktivni sud je istinit kada je bar jedan od jednostavnih sudova koji ga čine istinit, mada mogu biti I svi. Neistinit je jedino kada nijedan od sudova koji ulaze u njegov sastav nije istinit. Nazivaju ih još i “inkluzivno disjunktivnim”. Primeri: Petar je glup ili lenj; Ja sam sposoban ili imam srece… 39. Alternativni sud – Ili p ili q Neki ga zovu i „ekskluzivno disjunktivnim“ sudom. Predstavlja složen sud čija istinitost kao i kod svih drugih složenih sudova zavisi od istinosti jednostavnih koji ga čine. Alternativni sud je istinit samo kada je jedan od jednostavnih sudova koji ga čine istinit. U slučaju da su oba istinita ili nijedan (ili ako ih ima i više) alternativni sud je neistinit. Primeri: „Ili grmi il' se zemlja trese“, „Ili ona ili Ja“... 40. Konjuktivni sud – p i q Forma složenog suda koji je istinit jedino ako su istiniti svi jednostavni sudovi koji ga čine. U slučaju da u sudu „p i q“, jedan od ova dva bude istinit a drugi neistinit ceo sud je neistinit, a isto važi i ako su oba suda neistinita. Primeri: „Petar i Miloš su išli na skijanje“, „Sneg pada i hladno je“... (npr. ako je samo petar ili samo miloš bio na skijanju sud je neistinit, kao i kada nijedan od njih nije bio na skijanju) 41. Binegativni sud – ni p ni q Forma složenog suda koji je istinit samo kada nijedan od dva jednostavna suda nisu istinita. Ako je makar i jedan od sudova koji ga čine istinit, binegativni sud je neistinit, a to takođe važi i ako su oba jednostavna suda istinita. Primeri: „Niti grmi nit' se zemlja trese“, „Niti ću doći niti planiram“ ... 42. Kontrarni sudovi – a-e. Su dva suda koja imaju isti subjekat i isti predikat i oba su univerzalna, ali je jedan afirmativan (a sud) a drugi negativan (e sud). Dakle, imaju isti kvantitet ali se razlikuju po kvalitetu. Nemoguće je da oba ova suda budu istinita. Odnosno, bar jedan mora biti neistinit, a mogu biti i oba neistinita.

Primeri: „Svi političari su lažljivci“ (a sud) i „Nijedan političar nije lažljivac“ (e sud). Bar jedan od ova dva kontrarna suda mora biti lažan. U ovom slučaju lažna su oba, mada je moguće da jedan od njih bude istinit kao u primeru „Svi ljudi su smrtni“ i „Nijedan čovek nije smrtan“. Napomena: Pogledati dole ilustraciju logičkog kvadrata na kome su prikazani odnosi a, e, i, o sudova o kojima se ovde govori. 43. Kontradiktorni sudovi – a-o ; e-i ; Su sudovi koji imaju isti subjekat i predikat ali se razlikuju i po kvalitetu i po kvantitetu. U uzajamnom odnosu kontradiktornosti su sudovi „a“ i „o“ i sudovi „e“ i „i“. Oba kontradiktorna suda ne mogu biti istinita, međutim oba ovakva suda ne mogu biti ni neistinita. Jednom rečju: jedan od dva kontradiktorna suda mora uvek biti istinit a drugi neistinit. Zato možemo izvoditi neposredne zaključke na osnovu poznavanja jednog od dva kontradiktorna suda na istinitost drugog, njemu kontradiktornog, suda. Naime, ako je sud „a“ istinit, sud „o“ mora biti neistinit i obrnuto, a isto važu i za odnos e-i sudova, u oba smera. Ne zaboravite samo da je uslov ovakvom zaključku da se u oba suda radi o istim S i P. Primeri: “Svi loši ljudi su lopovi” I “Neki loši ljudi nisu lopovi” (zamislite nekoga ko je zao ali nikada nije ukrao). Poznavanjem istinitosti drugog suda, odnosno da postoje određeni loši ljudi koji ipak nisu samim tim I lopovi mi odmah znamo da je njemu kontradiktoran sud “svi loši ljudi su lopovi” neistinit (kao što I jeste). 44. Subalternirajući i subalternirani sud – a-i ; e-o. Dva suda sa istim subjektom I predikatom koji imaju isti kvalitet ali se razlikuju po kvantitetu u odnosu su subalternacije. Onaj univerzalni zove se subalternirajućim a onaj partikularni zove se subalterniranim sudom. Dakle u ovom odnosu su sudovi a-i (afirmativni) I sudovi e-o (negativni). Napomena: Partikularni sudovi u logici odnose se uvek u smislu “bar neki S su P” (osim ako se ne naglasi da su samo neki S P). Kada je istinit sublaternirajući (univerzalni) istinit je I subalternirani (partikularni), a kada je neistinit subalternirani (partikularni) neistinit je I subalternirajući (univerzalni). Kada je subalternirajući neistinit ili kada je subalternirani istinit ne možemo ništa zaključiti o sudovima koji su sa njima u odnosu subalternacije (mogu biti I istiniti I neistiniti). Dakle moguće je da oba budu istinita ili da oba budu neistinita. Takođe je moguće da subalternirajući bude neistinit a subalternirani istinit, ali nije moguće da subalternirajući bude istinit dok je njemu partikularan, subalternirani neistinit.

Skraćeno: Kada je istina da “Svi S jesu P” onda to mora važiti I za “Neki S jesu P” (jer ti “neki” ulaze u sastav onih “svih”). A kada je laž da “Neki S jesu P”, onda nije moguće ni da “Svi S jesu P” (jer “neki S” koji ulaze u sastav onih “svih” već nisu P!). A moguće je da “neki S jesu P”(subalternirani) iako je neistinito da “Svi S jesu P”(subalternirajući) (jer neki studenti jesu filozofi, ali nije istina da svi studenti jesu filozofi), ali je nemoguće da je istina da “Svi S jesu P” a da bude laž da “Neki S jesu P” (jer ako su svi fudbaleri sportisti ne može biti laž da su I neki fudbaleri takođe sportisti). 45. Subkontrarni sudovi – i-o Dva suda sa istim subjektom i predikatom od kojih je jedan partikularnoafirmativan („i“ sud) a drugi partikularno-negativan („o“ sud) nazivaju se subkontrarnim. Ako je sud „i“ neistinit, mora biti istinit njemu kontradiktoran sud „e“ (pogledati logički kvadrat i deo o kontradiktornosti), a pošto je sud „o“ subalterniran sudom „e“, ako je taj sud „e“ istinit istinit je i sud „o“ (jer je obuhvaćen sudom e). Dakle proces zaključivanja o istinitosti subkontrarnih sudova ide pravcem: neistinit „i“ > istinit „e“ > istinit „o“ (koji je subkontraran sudu „i“). Isto važi i u pravcu „neistinit o“ > „istinit a“ > „istinit i“. Pravilo je da od dva subkontrarna bar jedan mora biti istinit (jer ako je prvi neistinit - drugi mora biti istinit, kao što možemo videti gore, a ako je prvi istinit onda imamo taj jedan neophodan). Mogu biti istinita i oba supkontrarna suda: „neki ljudi su loši“(„i“ sud) i „neki ljudi nisu loši“ („o“ sud). Međutim može biti i jedan neistinit: „neki ljudi nisu smrtni“ a drugi istinit: „neki ljudi su smrtni“. (Sa tom ogradom što ako znamo da je lažan sud „neki ljudi nisu smrtni“ (e sud), znamo da su „svi ljudi smrtni“ („a“ sud, zaključak po kontradikciji), pa onda znamo i da je tačno da „neki ljudi jesu smrtni“.)

ZAKLJUČAK 46. Pojam i struktura zaključka Zaključivanje je misaoni proces izvodjenja suda iz drugih sudova na osnovu logičkog i objektivnog sledovanja razloga i posledice, a zaključak je logički oblik procesa zaključivanja, logički izvedeni sud iz sudova. U tradicionalnoj, formalnoj logici, zaključak i zaključivanje shvataju se kao jedan od elemenata mišljenja koji je dovođenje u takvu vezu sudova iz koje je moguće da se iz jednog ili više sudova izvede jedan novi sud. Pošto je reč o strogom logičkom sledovanju zaključak se još naziva i „teorijom implikacije“. Sudovi iz kojih se u zaključivanju polazi, i iz kojih se izvodi novi sud, nazivaju se premisama, a konkluzija je zaključak koji je sud koji je izveden iz prethodnog suda, ili sudova. Može se reći i ovako: zaključivanje je misaona, logička operacija kojom se istinitost jednog stava, koji je zaključak vezuje za istinitost jednog ili više stavova, koji su premise, ali tako da istinite premise dovode do istinitih zaključaka istinitim zaključivanjem. Istinitost zaključivanja nije isto što i njegova valjanost, jer valjanost zaključivanja postoji ako zaključak sledi iz premisa, pa se, otuda, valjanim zaključivanjem iz istinitih premisa uvek dobija istinit zaključak, ili konkluzija. Slučajno, istinita konkluzija se može dobiti i valjanim zaključivanjem iz neistinitih premisa, nevaljanim zaključivanjem iz istinitih premisa i nevaljanih zaključivanjem iz neistinitih premisa. Tradicionalna logika zaključke deli na neposredne i posredne. Neposredni imaju jednu, a posredni dve ili vise premisa. Prema predmetu i suštini zaključivanja ono je: kvalitativno, procesualno i relaciono, a prema logičkom sadržaju: traduktivno, analogijsko, induktivno i deduktivno. Prema vrstama složenih sudova zaključivanje je: kategoričko, hipotetičko i disjunktivno, te onda hipotetičko kategoričko, hipotetičko disjunktivno, disjunktivno kategoričko, disjunktivno hipotetičko. To su, dakle, vrste zaključaka po tradicionalnoj logici. 47. Neposredan zaključak po konverziji U afirmativnim sudovima predikat nije raspodeljen, dok u negativnim jeste. U univerzalnim raspodeljen je I subjekat. Zato iz suda “Svi S su P” možemo neposredno zaključiti “Neki P su S“, iz suda „Neki S su P“ možemo zaključiti „Neki P su S“ a iz suda „Nijedan S nije P“ može se zaključiti „Nijedan P nije S“. Iz suda „Neki S nisu P“ ne može se izvesti zaključak. U svim ovim sudovima se pojavljuju isti pojmovi, sem što subjekat i predikat menjaju mesta u konkluziji u odnosu na premisu. Konverziju je moguće izvršiti na

sledeće načine: SaP>PiS ; SiP>PiS ; SeP>PeS; iz suda SoP zaključak po konverziji nije moguć. Pri konverziji suda, dakle, kvalitet uvek ostaje isti, a kvantitet može i ne mora da se menja. Ako se menja kvantitet konverzija se zove „nečistom“ (conversio per accidens sive impura), a ako se ne menja zove se „čistom“ (conversio simplex sive pura). 48. Neposredni zaključak po ekvipolenciji U neposrednom zaključku po ekvipolenciji premisa I zaključak imaju isti subjekat, a predikat konkluzije je negacija predikata premise. Kvantitet u oba suda ostaje isti ali se kvalitet menja (afirmacija prelazi u negaciju I negira se predikat premise; odnosno negacija prelazi u afirmaciju I negira se predikat premise). Mogući su zaključci na sledeće načine: SaP>S e ne-P – “Svi ljudi su smrtni. Dakle, Nijedan čovek nije besmrtan.” SeP>S a ne-P – “Nijedan čovek nije Bog. Dakle, svi ljudi su ne-Bogovi” SiP>S o ne-P – “Neki ljudi su sportisti. Dakle, Neki ljudi nisu ne-sportisti” SoP>S i ne-P – “Neki ljudi nisu hrišćani. Dakle, Neki ljudi su ne-hrišćani” 49. Neposredni zaključak po kontrapoziciji Je zaključak u kome subjekt premise postaje predikat konkluzije, a negacija predikata premise subjekat konkluzije. Ovaj zaključak je svojevrsna kombinacija zaključka po konverziji I zaključka po ekvipolenciji. Možemo ovakav zaključak prvo izvesti izvodeći ekvipolentni zaključak, pa iz njega izvesti zaključak po konverziji. Mogući zaključci su: SaP > Ne-P e S – “Svi Bogovi su besmrtni. Dakle, nijedan smrtan nije Bog.” SeP > Ne-P i S – “Nijedan čovek nije Bog. Dakle, neki ne-Bogovi su ljudi.” SoP > Ne-P I S – “Neki ljudi nisu dobri. Dakle, neki ne-dobri su ljudi.” 50. Aksiomi silogizma Mnogi logičari smatraju da svaki silogistički zaključak počiva na jednom nedokažljivom principu ili aksiomu koji se naziva "pravilo o svakom i nijednom". On se ukratko može izraziti rečima "Što važi za svakog važi takođe i za posebne i pojedine, a što ne važi ni za jednog, ne vredi ni ponekim i pojedinim." Ono što tvrdimo za celu klasu, važi, dakle, i za neke ali i za pojednične slučajeve koji su tom klasom obuhvaćeni (svi ljudi su smrtni - srbi su smrtni, petar je smrtan). Takođe, ono što odričemo svim članovima neke klase ne može važiti ni za jedan deo te klase.

Nasuprot ovom shvatanju silogizma stoji drugo, po kojem aksiom silogizma treba formulisati u sledećoj formi: "Oznaka oznake je oznaka same stvari, a što protivreči oznaci protivreči i stvari". Po ovom shvatanju, npr. mi većom premisom pripisujemo čoveku oznaku da je živo biće, a drugom premisom Srbima da su ljudi, dok u konkluziji Srbima pripisujemo oznaku oznake, odnosno da su živa bića. Primer: A je B. B je C. Dakle, A je C. (A je "stvar" čija je oznaka B, a B ima oznaku C, pa je to oznaka oznake od A i zato se i može pripisati A ono što pripada njegovoj oznaci.). Negativan primer: A je B. B nije C. Dakle, A nije C. (A je "stvar" koja nosi oznaku B. Tom B se odriče da je C - dakle, C protivreči B. Zato ono što protivreči B protivreči i A.) Ova dva stanovišta tvrde različite aksiome zato što različito posmatraju sam sud. Po jednima sud je opsegovani a po drugima sadržajni odnos pojmova. Međutim, kao što znamo opseg i sadržaj ne bi trebalo posmatrati razdvojeno, tako da su oba ova aksioma tačna iako posmatraju sud sa dve različite strane. 51. Opšta pravila silogizma Postoje opšta pravila silogizma koja se odnose na sve figure i specijalna koja se odnose samo na pojedine figure. Neka od ovih pravila odnose se na raspodeljenost srednjeg i krajnjih pojmova, neka na kvantitet i kvalitet premisa, a neka na kvantitet i kvalitet konkluzije. Uglavnom se navodi sledećih 8 pravila: A. Za raspodeljenost pojmova: 1. Srednji pojam mora biti raspodeljen bar u jednoj premisi. 2. Krajnji pojam koji nije raspodeljen u premisi ne može biti raspodeljen ni u konkluziji. B. Za kvantitet i kvalitet premisa: 3. Bar jedna premisa mora biti afirmativna; iz dve negativne premise ne sledi ništa. 4. Bar jedna premisa mora biti univerzalna; iz dve partikularne premise ne sledi ništa. 5. Ako je prva premisa partikularna druga ne sme biti negativna. C. Za kvantitet i kvalitet konkluzije: 6. Iz dve afirmativne premise sledi afirmativna konkluzija. 7. Ako je jedna premisa negativna i konkluzija je negativna. 8. Ako je jedna premisa partikularna i konkluzija je partikularna - Sedmo i osmo pravilo može se posmatrati i kao jedno: "konkluzija se uvek povodi za "slabijom" premisom (partikularnom ili negativnom). 52. Figure silogizma

Svaki kategorički silogizam sastoji se od dve premise i konkluzije, dakle, od tri suda. U tim sudovima javljaju se samo tri pojma od kojih se svaki pojavljuje po dva puta. Pojam koji je subjekt konkluzije naziva se "manji pojam" (terminus minor), a pojam koji je predikat konkluzije zove se "veći pojam" (terminus maior). Ova dva pojma zajedno nazivaju se "krajnji pojmovi" (termini extremi). Pojam koji se pojavljuje u obe premise ali ne i u konkluziji zove se "srednji pojam" (terminus medius). Upravo ovaj srednji pojam vezuje dve manji i veći pojam njegovim odnosom sa njima i omogućava zaključak. Premisa u kojoj se uz srednji pojam sadrži i veći pojam naziva se "veća premisa" (propositio maior), a ona koja sadrži manji pojam naziva se "manja premisa" (propositio minor). Uobičajeno je da se veća premisa piše pre manje, mada je potpuno svejedno. Uobičajeno je da se manji pojam oveležava slovom S, veći pojam slovom P, a srednji pojam slovom M. Uobičajena šema silogizma zato je: Svi M su P. Svi S su M. Svi S su P. MP SM SP

Je zaključak u kome su obe premise, pa samim tim i konkluzija, hipotetički sudovi. Njegova šema je: Ako je A B, onda je C D. Ako p onda r. Ako r onda q. Ako je C D onda je E F. odnosno: Ako je A B onda je E F Ako p onda q. 54. Disjunktivni zaključak Je zaključak u kome su obe premise, pa samim tim i konkluzija, disjunktivni ili alternativni sudovi. Šema mu je sledeća: A je B ili M. M je C ili D. A je B ili C ili D 55. Traduktivni zaključak Ako se misaoni proces posredovanog zaključivanja događa na istom nivou opštosti a preko raznovrsnih relacionih sudova kao premisa koje iskazuju relacije predmeta, njihovih svojstava I procesa, onda je reč o traduktivnim zaključcima. Kako su relacije mnogovrsne, moguće je razikovati: traduktivne zaključke o identitetu I neidentitetu, o jednakosti I različitosti, o sličnosti I nesličnosti I o nerefleksivnim odnosima. Opšti princip traduktivnog zaključka može se izraziti kao stav da odnos koji postoji između prvog I drugog I drugog I trećeg predmeta, ili pojma, postoji I između prvog I trećeg predmeta, ili pojma. Odonosno, istovetnost direktnog odnosa tri predmeta u jednom nizu postoji direktno I indirektno između svih tih predmeta. (pogledati knjigu, str. 233, stubac desni). Traduktivni zaključci, osim analogijskih, istiniti su I pouzdani ao su izvedeni iz istinitih premisa, I otuda predstavljaju osnovni oblik opštijih zaključivanja, od posebnog prema posebnom. 56. Induktivni zaključak Nije svako zaključivanje misaoni proces od posebnog prema posebnom ili opšteg prema opštem, pojedinačnom prema pojedinačnom. Ono misaono kretanje kojim se iz pojedinačnih I posebnih premisa zaključuje opšta konkluzija naziva se induktivnim posrednim zaključivanjem, prema logičkom principu da ono što vredi za niz pojedinačnih ili posebnih slučajeva jedne vrste vredi I za sve slučajeve te vrste. Kant ipak smatra da je kod induktivnih zaključaka reč o generalnom a ne o univerzalnom, stoga je to samo logička pretpostavka, ne nužnost umnog zaključivanja. Prema tradicionalnom shvatanju formalne logike induktivno zaključivanje je potpuno I nepotpuno, prostim nabrajanjem I eliminacijom. Zatim postoje kauzalna indukcija, matematička indukcija,

odnosno:

Međutim raspored srednjeg pojma u premisama može da varira, pa u zavisnosti od njegovog položaja moguće je razlikovati četiri figure kategoričkog silogizma. Njihove su šeme: I figura MP SM SP II figura PM SM SP III figura MP MS SP IV figura PM MS SP

Prema kvantitetu i kvalitetu premisa i konkluzije unutar pojedinih figura razlikujemo različite moduse. Moguće kombinacije uslovljene su opštim i specijalnim pravilima silogizama, ali i time kakva konkluzija je moguća iz kakvih premisa. Postoji ukupno 19 pravilnih modusa kategoričkog silogizama i podeljeni po figurama oni su sledeći: I figura: Barbara, Celarent, Darii, Ferio II figura: Cesare, Camestres, Festino, Baroco III figura: Darpati, Datisi, Disamis, Felapton, Ferison, Bocardo IV figura: Bramantip, Camenes, Dimaris, Fesapo, Fresison 53. Hipotetički zaključak

hipotetička indukcija, po nekim podelama uopštena I dopunska, analogijska, intuitivna itd. Potpuna ili savršena indukcija (najbrajanjem svih pojedinačnih slučajeva nekog roda pa zaključivanjem o tom rodu) je moguća samo kada je već poznato da su svi slučajevi opšteg suda u skladu sa njim, odnosno ovde konkluzija nužno sledi iz istinitih premisa, predmda sažeto govori o onome što već tvrde premise. Nepotpuna indukcija se izvodi zaključivanjem o čitavoj klasi predmeta na osnovu premisa koje tvrde samo o pojedinačnim članovima te klase. Kod Nepotpune indukcije zaključuje se I prostim nabrajanjem slučajeva jedne klase I eliminacijom zaključaka sa kojima se činjenice ne slažu u pogledu svojstava. Izvesnost I pouzdanost potpune indukcije je nesumnjiva, dok se kod nepotpune radi o verovatnosti izvedenih zaključaka. Logički problem indukcije pojavljuje se kao pitanje o rešivosti skoka od poznatog ka nepozatom u zaključivanju nepotpunom indukcijom. Preostaje uvođanje važnosti izvesnih uslova za višu saznajnu vrednost induktivnog zaključivanja. Neki od tih uslova odnose se na bitnost broja ispitanih činjenica, tvrđenih premisama, jer što je taj broj veći to je indukcija pouzdanija; isto tako, reprezentativni karakter kvaliteta činjenica povećava saznajnu vrednost indukcije, zatim zasnovanost prethodno utvređenim zakonima date oblasti ispitivanja, te I podudarnost sa logičkim pravilima I principima naučne metodologije obezbeđuje veću pouzdanost induktivnog zaključivanja. 57. Disjunktivno – kategorički silogizam Je silogizam čija je jedna premisa disjunktivni ili alternativni a druga kategorički sud. Javlja se u dva glavna oblika: Modus ponendo tollens: A je ili B ili C. A je B. A nije C. Modus tollendo ponens: A je ili B ili C A nije B. A je C. 58. Hipotetičko-disjunktivni silogizam Je silogizam u kome je veća premisa hipotetički a manja disjunktivni sud ili njegova negacija (binegativni sud). Javlja se u četiri glavna modusa: Jednostavni modus ponens:

Ako je A B, onda je C D; Ako je E F onda je C D. A je B, ili E je F. C je D Složeni modus ponens: Ako je A B, onda je C D; Ako je E F onda je G H. A je B, ili E je F. C je B, ili G je H. Jednostavni modus tollens: Ako je A B, onda je C D: Ako je A B onda je E F. Niti je C D, niti je E F. A nije B. Složeni modus tollens: Ako je A B, onda je C D; ako je E F, onda je G H. Niti je C D, niti je G H. Niti je A B, niti je E F. 59. Hipotetičko-kategorički silogizam Je silogizam u kojem je jedna premisa hipotetički sud a druga kategorički. Konkluzija je samim tim kategorička. Javlja se u dva oblika: Modus ponendo ponens: Ako je A B, onda je C D. A je B. C je D. Modus tollendo tollens: Ako je A B, onda je C D. C nije D. A nije B. 60. Logičke pogreške Pročitati u knjizi!

NAPOMENA: pre ispita pripremiti primere za sve vrste pojmova, sudova i zaključaka. Na ispitu, za veliki broj pitanja, od studenta se traži samo da navede primer.