ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

ТЕРАПИЈА
ДУШЕ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ

Светоотачкапсихотерапија
психотерапија
Светоотачка

Неколико речи о књизи
Русија је у 20. веку изгубила сопствене оријентире и покушава да се одене
час у тешко рухо источњачког деспотизма, час у лаку одећу западне
демократије. И ето. век је већ на измаку, а пут се не види. Међутим, пут постоји.
Њега су давно обележили велики подвижници - оци руске православне Цркве.
Управо су ови свети својим страдањима и својом мудрошћу гонили мрак ужаса
и грехова који су притисли руски народ, и показивали му једини пут к спасењу пут духовног усавршавања.
Књига В. К. Невјаровича управо упознаје савременог читаоца са основним
правилима. идејама и размишљања отаца Цркве о оном животу који се може
назвати нормалним и правим, за разлику од ненормалног и греховног. У
последње време појавило се много религиозне литературе, у коју спада и
светоотачка. Али она представља или сложене и обимне текстове, или се,
напротив, своди на навођење кратких поука. Аутору је пошло за руком да
повеже објашњења сложених текстова са упечатљивим афоризмима.
У исто време књига се може посматрати као тематски извор текстова и
мисли. На свакој страници се oceћa присуство аутора прожетост идејама
подвижника, сопствени однос према савременим догађајима, покушај да
издвоји најважнија питања, тежња да обогати званичну психијатрију и тако
даље. Нарочито су занимљива поглавља о кроћењу страсти, о значају молитве,
као и разматрања о духовности, сујети и скврнословљу који се наводе у другом
делу.
Међу спорне проблеме може се убројати мисао аутора о "препороду"
Русије с њеном душевном лепотом. Највероватније да је и у прошлости као и
сада она била искварена и упрљана и да се може говорити не о препороду, већ
о усавршавању н уздизању.
Сама чињеница појаве Невјаровичеве књнге у овом тренутку значи
значајан догађај који доприноси душевном оздрављењу нашег народа и
укључивању у искуство најмудријих.
В. П. Фетисов,
шеф катедре, доктор философских наука, професор

2.
Савремена психотерапија се одликује великом разноликошћу, како по
својим концептуалним основама, тако и по реализацији. Наша домаћа
психотерапија се обично назива клиничком (она је увек била таква) личносно
оријентисаном.
Њу одликују следеће принципијалне поставке:

1

- проучавање историје формирања и развоја личности пацијента;
проучавање проблемских ситуација пацијента (психичких траума,
психолошких стресова и сл.) и особености клиничких реакција понашања на
ове ситуације;
- настојање да болесник постане свестан везе између проблема и болесних
доживљаја или психичке нелагодности - ублажавање или олакшавање стања
оболелог, користећи различите методе (објашњавајућа психотерапија,
сугестија, аутосугестија и сл.);
- рад с личношћу болесника (обично се говори о реконструкцији личности
и о њеном систему односа. Али с овим се не можемо сложити. Овде се ради о
томе да пацијент може да схвати себе, своје тежње у реалном животу и своје
место у њему, однос према себи, људима и болести...).
Страна психотерапија је углавном психолошка. Често се каже да је њена
концептуална основа хуманитарна психологија, али у суштини она је повезана
са психоаналитичким концепцијама (фројдизам, неофројдизам). Ова
психотерапија је независна у односу на личност и болест пацијента, на његово
несвесно, на његове проблеме потиснуте у несвесно. Ради тога користе се
разноврсни специјални методи и поступци.
Најзад, у последње време веома је постала распрострањена надрилекарска
психотерапија. И премда се ту често користе иконе, крстови и позива на Бога,
све се то остварује без одговарајућих сазнања како у области медицине, тако и
религије. Одсуствују и искрена и истинска убеђења. Помисли "исцелитеља" су
ту чисто користољубива.
У Русији се одвајкада придавао велики значај духовној култури, чији је
носилац била Руска Православна Црква која је била и најважннје јемство
душевног и духовног здравља човека (а, уколико би оболео, она се појављивала у
својству исцелитеља).
"Светоотачка терапија", којој је посвећена ова књига, односи се на
психотерапију духовне културе. Интересовање за лечење овакве врсте порасло је
у последње време у читавом свету. Психотерапија духовном културом је
разноврсна. Постоје разни аспекти у њеном изражавању. "Светоотачка
психотерапија" је наш понос, то је још недовољно проучено богато наслеђе
духовне културе и непроцењивих знања, наслеђе у којем огромну улогу имају
наши подвижници светости и благочашћа (побожности). У том значењу
вредност ове књиге је велика.
У реалност нашег живота треба убројати не само губитак културе
религиозне вере, него и наравственог (моралног) васпитања наших људи.
Нажалост, ова књига не садржи јасна разграничења: коме је конкретно
намењена оваква врста духовне психотерапије, и у каквим стањима здравља.
Хтели бисмо да се упознамо и са конкретнијим практичним препорукама о
раду у том правцу.
У целини пак треба високо оценити овај рад који одговара дубокој
потреби нашег времена и у суштини представља популарну систематизацију

2

великог духовног светоотачког наслеђа које се тако мало користи у савременој
психотерапији.
Л. А. Стукалова
доктор медицинских наука, Професор

3

Од аутора
Латите се великог посла самоочишћења и самоусавршавања,
заволите прогрес вере и врлине, а не прогрес овога века.
(Св. Јован Кронштатски)
"Светоотачка психотерапија" није само прерађено наравствено (морално)
богословље или скуп афоризама и поука на етичке теме. Она представља
наравствено-религиозни правац психотерапије - науке о терапији душе (што се
види и из самог њеног назива грч. психе - душа, тхерапиа - лечење) и базира се
на хришћанским непролазним духовним вредностима које су вековима
цементирале темељ државе с њеном самобитном културом, наукама, занатима,
одређујући и целокупан друштвени живот.
Дела великих старих и нових Светих Отаца Цркве, домаћих мислилаца и
лучоноша књижевне речи који су исповедали пре свега руску православну идеју
(идеју Свете Русије), постали су предмет пажљивог и брижљивог истраживања.
Поређење проучаваног материјала с данашњом стварношћу у потпуности је
потврдило истинитост и исправност учења подвижника светости и благочашћа,
као што је, уосталом, и запањило својом пророчком далековидошћу.
Светоотачка психотерапија није покушај модернизма или замене појмова.
Њена појава није вештачка, већ одражава насушну потребу нашег болесног и
дубоко трагичног времена које је до непрепознатљивости искривило не само
духовни лик Русије, него је унело и велики хаос и пометњу у умове целог
човечанства. Страшни, доиста страшни, ако не и апокалиптични период долази
и "близу је, на вратима" (Мт. 24:33). Руше се олтари савести, светости и љубави,
комешају се народи, пропада природа, љуљају се сви људски темељи и државни
поретци, а свим тим не диригује дух кроткости и љубави, већ другачији дух, туђ
души: безочни, лажљиви и бестидни. И поново су нам данас блиске ове речи
древног пророка: "Овако говори Господ: Станите на путевима вашим и
погледајте и питајте за старе путеве који је добар, па идите по њему и наћи ћете
мир души својој" (Јер. 6:16).
Не треба, а и нема никакве потребе ићи у прошлост, али се може и
целисходно је разумети и полазити од онога чистог и благодатног од чега су
живели и чиме су дисали наши преци, да бисмо препородили Свету Русију с
њеном непоновљивом душевном лепотом, с добрим срцем и речју неупрљаном
брбљањем и лажју. Разумети и препородити не по спољашњем облику, већ по
Духу!
Без напора се ништа не може постићи, и, како се изразио дубоки руски
мислилац, професор Духовне академије св. Сергија у Паризу, А. В. Карташов:
"Нико неће направити Свету Русију уместо нас, ако је ми сами не направимо".
И још један библијски стих који је волео да наводи један од последњих
представника руске класичне књижевности Иван Буњин: "Част ће се понизити,

4

а нискост уздигнути... У дом разврата ће се претворити људски скупови... И
лице поколења биће псеће..."
Већ неколико поколења у Русији васпитано је на изопаченој историји,
философији натопљеној лажју, исквареној књижевности, нерелигиозној
псеудокултури. Враћање православној вери које се запажа у последње време
(јединој вредности која нам је још увек преостала) одвија се упадљиво
неспретно, без одговарајућег покајања и искрености осећања, да и не говоримо
о страхопоштовању; узрок томе је мноштво околности. Лаж и даље наставља да
влада умовима. Идол трговине и нечасних начина богаћења стекао је карактер
масовног обожавања и ропства, на штету ономе што је много значајније,
укључујући и духовно богатство. Светост се заједно с благочашћем и поштењем
све више уклања из свести људи, као старомодни појмови који су преживели
своје време. И рађа се поколење са псећим лицем. "Тела је много, а људи је
мало" - писао је св. Јован Златоуст. Сада се већ мора говорити о истинској
опасности изрођавања човека који добровољно продаје свој божански лик за
робну етикету (а ускоро можда и за печат на десној руци и челу).
Све ове тужне речи немају за сврху оцрњивање, нити су последица
песимизма, већ су последица реалности данашњице. Не видети и не бити
свестан озбиљности свега што се догађа одраслом човеку је неопростиво.
Говорећи о медицинском аспекту проблема треба истаћи да је светоотачка
психотерапија антипод било какве врсте насиља над личношћу, баналности,
лажи, мистике, чудоманије, психичких и психолошких трикова, механичких
приступа у лечењу душевних и телесних обољења ван везе са савешћу и
моралом.
Могући неуспех у излагању не може омаловажити и умањити исправност
саме идеје и праведност циља ради којег је и био написан овај рад, већ ће само
сведочити о недовољној ауторовој вештини, што је потпуно објашњиво
скромним људским могућностима унутрашње природе. као и околностима које
су мало допринеле настанку одговарајућег рада на овој теми.
Уједно, правог ауторског текста је веома мало. Обично су то смисаоне споне,
препричавање већ познатих коментара и нека поједностављивања ради
олакшања излагања старих текстова, чији је језик сложен за савременог човека.
Зато би се могло, попут Мишела Монтења, рећи следеће: "У овом букету цвећа
моја је само трака".

5

Мисли о светоотачком наслеђу:
1.Читање отачких списа је родитељ и цар свих врлина (св. Игнатије
Брјанчанинов).
2.Ове књиге су попут богате збирке лекова: у њему душа може да пронађе
за сваку своју болест спасоносни лек (св. Игнатије Брјанчанинов).
3.Сви списи грчких отаца достојни су дубоког поштовања због обиља
благодати и духовног разума који живи у њима и дише из њих; али дела руских
отаца, због особите јасноће и једноставности излагања, због веће временске
блискости, доступније су нам, неголи списи грчких светилника (св. Игнатије
Брјанчанинов).
4.Треба се свим силама борити, треба проучавати начине борбе код
Светих Отаца, треба предвиђати околности које доприносе победи или поразу,
избегавати ове друге, а тражити прве (игуман Никон Воробјов).
5.Што сам више читао Свете Оце, тим ми је постајало јасније да се крећем
у потпуно особитом свету, у кругу појмова који су сасвим другачији у односу на
наше (Сергије Страгородски, патријарх Московски и целе Русије).
6.Шта су сујетна умовања и бајколике измишљотине пред високим
истинама које попут драгог камења сијају у овим светим списима (Антоније,
архиепископ Вороњешки и Задонски).
7.Сваку нашу мисао ћемо поредити с благодатним светоотачким учењем
и све оно што је с њима у складу прихватати, а оно што није, одбацивати у својој
вери и животу (архиепископ Серафим Собољев).

6

Право на постојање
Почеци психотерапије губе се у прастаро доба. Сам термин
"психотерапија" (тј. терапија душе) носи у себи идеју неког дубинског унутарњег
лечења, и то скривеног, префињеног лечења које није физичког плана.
Најправилније је схватати психотерапију као науку о човековом душевном
здрављу. Настанак психотерапије и њено званично признање обично се
смештају у средину 19. века, у периоду започелог процвата практичних наука и
нагло ојачалог утицаја материјалистичких и атеистичких идеја у развијеним
европским земљама. Дуго времена су психотерапеутску мисију с правом
вршили свештеници. Поуздано се може потврдити да је психотерапија упила у
себе и много позајмила од пастирства и духовног лечења (наравствени/морални/
утицај речју, скривеност сусрета, искреност и уживљавање у проблеме
болесника, неопходни савети, морална подршка и други облици; у почетку је
рад психотерапеута умногоме подсећао на свештеников рад, изузев
богослужења и Светих Тајни), само у свету. Мећутим, у последње време многи
психотерапеути се све више изједначавају са средњевековним чаробњацима или
паганским свештеницима; претерано се уздају у чисто техничке поступке
лечења, губећи на тај начин саму суштину н основу науке којој служе. Мешање и
неодређеност граница претворили су психотерапију у некакву аморфну масу
свакојаких сурогата, почев од укорењених хипнотичких техника, до метода
шаманизма, плесова, сексуално обојених трансова и јаловог мудровања у
апстрактним сферама. У препоручиваним поступцима и методикама лечења
много је очигледно лажног, извештаченог, чак н прилично опасног по душевно
здравље пацијената. Обилују методи за развој ионако хипертрофиране
уобразиље код пацијента (што је са светоотачког гледишта потпуно
недопустиво), "терапија прималним криком", "бесконтактни секс", "сеоба у
претходне животе", "инфантилне игре", "кодирања" - али каква је ту терапија
душе? Чак и спољашње опуштање мишићa које је прилично препоручљиво,
јесте. у најбољем случају, само телесна терапија, јер се не тиче суштинских
проблема личности. Ни домаћа патогенетска психотерапија не обухвата многе
дубинске аспекте због свог изразитог материјалистичког карактера, што је
неспојиво са духовним лечењем. Уједно, у светоотачком учењу садрже се толико
дубоко и убедљиво разоткривени аспекти који се тичу терапије душе, да не
обратити се њима и не користити их уместо сумњивих, помодних
психотехника, где је упоредо са капи истине море лажи, било би не само
неразумно, него и преступно, јер је у свету толико оболелих којима може
помоћи само истинска терапија душе, заснована на светости, духовности,
терапија која потиче од Самог Исуса Христа - јединог Лекара душа наших.
Физичке могућности православних свештеника у Русији за одговарајући
индивидуални рад с парохијанима крајње су ограничене, што се објашњава
огромним радовима на обнови храмова, што је последица безбожничког

7

пировања које је трајало преко 70 година. Обављају се и други послови од
прворазредне важности, нарочито катехизација. Највише времена се такође
традиционално троши на припреме и вршење богослужења, требе и друге
свакодневне прилично напорне делатности, које, чини се, понекад захтевају
надљудске напоре. Осим тога, разарање религиозних традиција довело је до
пораста броја људи без вере (тачније, са изопаченом вером, на пример, у култ
богатства, политику, мистику, итд). А и услови садашњег живота са његовом
ужасном суровошћу, огромном ужурбаношћу, емоцнонално-стресним
оптерећењима и другим неповољним чиниоцима изазваним прогресом
технолошке цивилизације, изазвали су насушну потребу за стручњацима за
лечење душевних тешкоћа и поремећаја, који своју делатност заснивају на
неким вишим идеалима, али идеалима доступним и у свету онима који још
нису дошли до праве вере. Неупоредиво више додирних тачака наћи ће
православни свештеник који користи светоотачку терапију и стручна
медицинска знања, и православни пацијент. Лична лекарска пракса је показала
да у духу Христа и учења Светих Отаца и лечење задобија потпуно другачији
карактер и значење, нимало не нарушавајући индивидуални религиозни
живот, већ напротив, потврђујући га. Мало ко ће оспоравати да истински
узроци психичких и соматских (телесних) поремећаја у наше време постају пре
свега, морално-деградацнони процеси у друштву, озбиљни дефекти у
породичном васпитању. губитак идеала. Зато није случајно интересовање оних
стручњака, чија им професија налаже да формирају здраву људску личност
(пре свега педагози, психолози, социолози и психотерапеути) за изворе који
дају дубинску представу о човеку, његовом предназначењу у животу, историји и
перспективи његове еволуције. У највећој мери тим захтевима одговарају
хришћански извори и пре свега светоотачка литература. Међутим, велики
древни Свети Оци, будући да су припадали одређеном периоду времена, нису
истраживали низ проблема с којима се данас суочава савремени човек (узмимо
нпр. екстрасензорику, НЛО, еколошке проблеме и др). Међутим, њих допуњују
нови подвижници светости и озбиљни радови домаћих православних
мислилаца од којих је велики број био принуђен да емигрира након 1917.
године из Русије. Захваљујући верности Отаџбини, њихова изузетно озбиљна
проучавања омогућују, како нам се чини, да попуне вакуум који се образовао у
домаћој наравствено-религиозној и философској мисли у периоду који је трајао
преко 70 година. Сада се Русији враћају и поново јој се откривају имена Ивана
Иљина, Семјона Франка, Николаја Лоског, епископа Јована Шаховскоја,
Александра Семјонова Тјан-Шанског, митрополита Антонија Сурошког,
архиепископа Серафима Собољева и многих других који су били принудни
изгнаници из своје отаџбине.
Такође се мора истаћи и сличност задатака и у хришћанској религији
("спасење душе") и у психотерапији ("терапија душе"). Без терапије душе
вероватно не може бити ни њеног спасења.
Дакле, прилично је очигледно да психотерапија, испуњена духовним

8

смислом, крштена светоотачким и патриотским високо-наравственим
идеалима, не само да има право на постојање, него, ван сваке сумње, пре или
касније треба да заузме одлучујуће место у лечењу људске душе, доприносећи
њеном спасењу кроз истиниту православну веру у окриљу Христове свете
апостолске Цркве.

9

Кратко о особинама светоотачке психотерапије:
1.Служење интересима највише врсте лечења - терапије душе.
2.Исповедање Православља и уношење његове духовне чистоте у лечење.
3.Заснивање на религиозно-философском и медицинском домаћем н
светоотачком наслеђу.
4.Искључивање из лекарске праксе метода повезаних с насиљем над
личношћу, лажју и лицемерјем.
5.Неприхватање окултно-мистичких модификација, механичких техника
(типа програмирања, кодирања и сл.), које срозавају божанску суштину човека
на ниво машине.
6.Обучавање стручним знањима пацијената у аспектима самопознања,
духовног усавршавања и наравственог васпитања.
7.Ограничена примена фармакотерапије.
8.Комплексно коришћење у лечењу: речи, музике, сликарства и других
облика естетског и лековитог дејства.
9.Служење национално-патриотској идеји препорода Свете Русије.
Мисли Семјона Франка поводом настанка нове науке о човековом душевном
здрављу
"Нашем погледу невидљиви прилив стваралачких религиозних снага
оплођује људску мисао и припрема раст нове науке која се слаже са
религиозном свешћу и која је у стању да на њеној основи учврсти ново,
животворно и осмишљујуће, целовито схватање живота".
"У свим областима живота, живи органско, духовно посматрање и
стваралаштво придаје нешто савршено ново и различито свему ономе са чиме
долазе у додир насупрот материјалистичком, машинском и мртвом приступу. "
"Психопатологија се из науке о поремећају механизма душевног живота
претвара у науку о поремећају смисаоних веза, погледа на свет, ослањајући се
на философско-психолошку, и, може се чак рећи, религиозно-философску или
религиозно-психолошку теорију типова људског погледа на постојање".
"Оно што је још недавно за "просвећеног" научника било измишљотина,
плод лаковерности, незнања и шарлатанства - могућност молитвеног исцелења
и уопште утицаја вере и њоме пробуђених духовних моћи на телесно здравље постаје већ научно чврсто установљена чињеница. Лекар нове школе већ
почиње да личи више на исцелитеља из прошлости, него на лекара из недавне
прошлости који је веровао само у пилуле и прашкове".

10

Људска душа
"Постоји само један предмет који је изнад људске душе –
то је њен Створитељ" (бл. Августин).
Постепена замена појмова, у вези са владавином материјалистичких
појмова у 19. веку, довела је до фактичке редукције самог појма душе на ниво
свести и психичког живота.
Зато не чуди то да је уместо терапије душе почео да се развија другачији
правац, у чијој основи се налази исцелење разума и механички приступ. Његове
плодове већ жање 20. век, чији крај, са своје стране, припрема тло за нови
продор у "свест човека". Ради се о истински ђаволској идеји, повезаној са
стварањем вештачке интелигенције, као и радовима и правцима биокомпјутеризације, зомбирања, програмирања и кодирања људске свести. Ови
злокобни планови не само да лебде у ваздуху, него већ почињу и реално да се
примењују не само у медицини, почев од привидно нешкодљивих и
привлачних методика лечења од алкохолизма, скидања сувишних килограма и
сл., помоћу кодирања, него и у политици, у формирању јавног мњења и у
прихватањима свакојаких идеја које попримају епидемијски карактер, услед
вештог дириговања и програмирања.
Међутим, срозавање људске душе на ниво апсурдне категорије, па чак и
њено порицање, уопште не мењају суштину ствари (исто као што и укидање
говора о Богу не значи Његово одсуство или неучествовање у животу свакога од
нас). Оно само доприноси васпитању бездушног покОлења људи који не
схватају смисао свог истинског предназначења у животу, људи који иду
очигледно лажним путем развоја.
Размотримо укратко светоотачку концепцију морфологије људске душе и
њен утицај на цео наш живот.
Многи најауторитетнији учитељи православног учења прихватали су
тросложност човека, други Свети Оци су помињали два слоја - душу и тело, при
чему ова концепција принципијално не противречи првој. Тросложна теорија
утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно умесно
говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава
само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња: сан,
храна, сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе углавном
исцрпљују круг телесних интересовања.
Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти прнроде,
емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним, на пример,
слушањем музике, читањем уметничке књижевности, посматрањем позоришне
представе итд.

11

Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела и увек (у истинском
свом испољавању) води оном бесмртном Извору који је дао живот како човеку,
тако и свему што га окружује.
Највиша, људском разуму недокучива људска дела запањујуће леиоте и
величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом
бићу потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.
Погрешан је раширени појам да је духовни човек само високо
интелектуални човек, или, да се духовни живот састоји у слушању музике,
читању световних књига или посећивању позоришта и музеја. Уопште није
тако. Све то има углавном однос према душевном, а никако духовном животу
који, напротив, може бити (и обично бива) лишен свега тога, али је у целини
потчињен и испуњен другачијим циљевима и смислом. Проблемима духовног
живота посвећено је мноштво стручних истраживања и светоотачке литературе.
Веома истанчано испитује аспекте духовног живота и даје опсежне препоруке
како да се он следи руски св. епископ Теофан Затворник у књигама "Пут к
спасењу" и "Шта је духовни живот и како га усвојити". Ова литература сада
постаје све приступачнија читаоцима.
У грађи душе људске св. Теофан условно издваја три дела:
1. Мисаони;
2. Вољни;
3. Осећања (срце).
Светитељ Димитрије Ростовски говори о разумном, похотном и гневном
делу, што у принципу одражава исте аспекте. У књизи "Тачно изложење
православне вере" св. Јована Дамаскина говори се о разумном и неразумном
делу људске душе, свесном и несвесном. (Било је то много векова пре открића
подсвесне и несвесне сфере човекове психе!)
У категорије мисаоног дела душе (по св. Теофану Затворнику) спадају:
уобразиља и памћење (душевни архив), где се чува усвојени и прихваћени
материјал, као и образност и разумност. Јер мисаони део душе има позитивне
пројаве у виду: знања, формираних мишљења, претпоставки и најзад наука које
представљају круну мисаоне делатности разума. Негативне пројаве овог дела
душе испољавају се као љутња, расејаност мисли, празнословље и празноумље.
У категорије вољног дела душе убрајају се ревност (тј. жудња за делатношћу),
потреба, жеље (душевне, телесне, свакодневне и друштвене), избор средстава.
Све то условљава вршење било којег посла.
Позитивна испољавања вољне стране јесу формирање навика, правила
живота, обичаја, карактера, разборитости (када се разум налази у служби воље
и савести).
Негативна испољавања вољног дела душе су: непостојаност, немарност,
ћудљивост жеља (а услед тога и дела). Међутим, постоје још и пратеће
негативне појаве које се јављају у виду страсти.

12

Део душе који садржи осећања (срце) одражава стање не само душе, него и
тела, тј. целокупне телесно-душевне сфере. Сви људски доживљаји, сва његова
животна дејства као да се филтрирају, таложе и одражавају се на крају крајева у
срцу као најважнијем душевном средишту, а не само као мишићном органу за
пумпање крви. Позитивна осећања у овом делу душе повезана су са духовним
осећањем пријатног, радосног, спокојног, чистог, а негативна, напротив,
повезана су с тугом, љутњом, антипатијом и другим негативним осећањима.
Понекад се људска душа третира и као укупност трију моћи. То су ум,
осећање (срце) и воља. Ове моћи се пореде са запрегом, у којој је осећање животиња која вози човека, ум је возач, а воља су узде. За безбедну и успешну
вожњу зато су неопходни сабрана и будна пажња, трезвеност ума и вешто
управљање помоћу узди.
Карактеристични део људске душе је њена разумност (словесност) која
уздиже човека изнад свега осталог животињског и биљног света. Човек такође
поседује способност за наравствено (морално) усавршавање, поседује свесни
избор (слободу воље), осећање одговорности, способност за говор,
стваралаштво, доживљавање узвишених појмова, почев од лепоте, добра и
љубави до свести о Богу. Код животиња душа се не може одвојити од тела, а
"психа је тако тесно повезана са физичком природом животиња, да је готово
немогуће сазнати: где се она завршава, а где почиње" (из књиге "Душа људска",
с. 15, реп. изд., 1992).
Животиње такође "не поседују способност мишљења, што је својствено само
човеку... оне имају само опажаје и чулне нагоне, али мишљења у правом смислу
речи немају" (с. 15 исте књиге). Да ли биљке поседују душу? Тим поводом
мишљења Светих Отаца се разликују. Али ако је и имају, онда је она у односу
према људској души још мање савршена и дубоко скривена. Св. Григорије
Нисијски је писао: "Добивши овакву природу (тј. чулност и духовност), човек
постаје биће које сједињује цео свет: он има и душу биљну заједничку с
биљкама, и душу животињску; али при томе он има и душу разумну која га
чини господарем земље ... Човек садржи у себи јединство супротности измећу
вишег и нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и
неслободног, духа и материје".
На тај начин, појам људске душе је веома дубок и сложен и не може се
свести на некакву супстанцу, одвојену и унутарње независну од тела, супстанцу
која након завршетка земаљског живота одлеће, напуштајући тело, да би
наставила свој нови живот у другачијем свету. "Она живи у свим деловима тела писао је св. Атанасије Велики - и свугде у њему испољава своју делатност". Појам
душе укључује у себе далеко шири смисао; душа не само да оживљује тело, него
и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом
опажајном природом (према мишљењу истог подвижника светости).
Зауставимо се сада на одређењу душе. Тим поводом бл. Августин пише:
"Душа је суштина саздана, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна,
најбогоподобнија, слика која тражи свог Творца". Њему такође припада и

13

изузетно дубока и тачна мисао, чији се смисао своди на то да човек не налази ни
у чему коначно смирење осим у Богу; а све дотле он се мучи, пати, тражи и
никако не налази смирење.
Св. Јован Дамаскин у књизи "Тачно изложење православне вере" даје овакво
одређење душе: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по
својој природи невидљива, бесмртна, словесно-разумна, безоблична, која
дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење, осећања и силу
рађања".
Узимајући у обзир наведене тврдње, треба међутим имати на уму да тачна
морфологија душе у уобичајеном и прихватљивом земаљском схватању тешко
да је могућа. Исто се може рећи и за питање локализације душе, њене везе с
телом. Ипак се сматра да је срце корен духа који потиче из мозга, и као да
додирује сваки део тела. "Богоподобни дух - пише св. Јефрем Сирин - заузима
небо - главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама" (наведено према књизи
"Душа људска"). Св. Јован Дамаскин каже да душа обухвата тело као ватра
гвожђе.
Говорећи о узајамним односима душе н духа, св. Теофан Затворник пише:
"У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства савест и немогућност задовољења било чиме (што души не приличи, нап.прир).
Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила,
или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква
сила као и душа животиња, али узвишена, да би се њом дух могао да се спаја..."
И још једно објашњење св. Теофана овим поводом: "Правилније је схватати
да човекова душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног истог
духа, два дела једне исте целине (иначе, шта би се догодило после смрти?), те
постоји јединствена душа!" (т. 1. писмо 106).

14

Морфологија људске душе (по св. Теофану Затворнику)

Мисаони
Уобразиља,
памћење,
представе,
разумност
Позит
Нег
ивно
ативно
испољава нспоља
ње
вање

знање,
мншљсње,
претпоста
вка, науке

лута
ње,
расејан
ост.
празнос
ловље,
празноу
мљс

Три дела душе
Вољни
Осећања (срце)
Ревност, жудња за
делом, потреба, жеља.
Опажање стања
избор средстава,
душе и тела
одлука
По
Негатнвно
Позити
Негативн
знтнвн нспољавање
вно
о испољавање
о
испољавањ
нспољ
е
авање
н
ав
пк
е,
об
нч
ајн
,
неи
пр остојан
ав
ост,
непријат
пл немарн
прнјатна: радост,
на: досада,
а
ост,
спокојство.
туга,
жп самово
задовољство,
страх,
во
ља,
спмпатија
антнпатпја
та, нспоља
ка вања
ра страстн
кте
р,
раз
бо
рн
тос
т
Три моћи душе

15

Ум
Осећања (срце)
Воља
Три дела човека
Тело
Душа
Дух

16

Мисли о души:
1.Душа је суштина разумна и духовна, суштина која се брзо креће,
непрестано се налази у делатности, најдрагоценија је на свету, непримерне је и
неописиве лепоте... (св. Јован Златоуст)
2.Душа је природа створена, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна,
боголика, словесни образ свога Творца.(бл. Августин)
3.Цео свет је мањи од душе: свет пролази, а душа је непролазна и остаће
непролазна (св. Јован Лествичник).
4.Сједињење душе с телом је велика тајна. (Инокентије, архиепископ
Херсонски и Тавријски)
5.У души постоје две стране и две свести: нижа, обична, логичка и виша,
необична. (Из књиге "Душа људска", с. 36)
6.Човек мора имати душу као најсјајније огледало. Ако на огледалу има
рђе, онда се у огледалу не може видети људско лице. (Из Богословља епископа
Силвестра, дело "Оглед православног догматског богословља")
7.Што се тиче духа који се, на основу неких места Светог Писма сматра
трећим саставним делом човека, по речима св, Јована Дамаскина он није нешто
различито од душе и попут ње самостално, већ је највиша страна људске душе;
оно што је око телу, то је ум души. (Догматско богословље православне
Католичанске Источне Цркве, 120)
8.Током 19. века, а нарочито у његовој другој половини, владала је тзв.
"емпиријска психологија" која је сама себе прогласила "психологијом без душе".
"Душа" се сматрала метафизичким појмом, појмом не само сувишним, него и
штетним за објективно сазнање душевног живота. Душевни живот се замишљао
као неповезани скуп појединачних елемената ("представа", "осета", итд.). Ова
атомистичка психологија, ова, по оштроумном Џемсовом запажању теорија
"душевне прашине" данас је... одбачена и оповргнута. (Семјон Франк)
9.У животу дух и душа човекова спојени су у јединствену суштину која се
може назвати просто душом. (архиепископ Лука Војно Јасењецки)
10. Дакле, душа се може схватати као укупност органских и чулних
доживљаја, трагова успомена, мисли, осећања и вољних чинова... (архиепископ
Лука Војно-Јасењецки)

17

Душа, енергија и човеково квантно тело
Много тога открива данашња наука,
али једно не открива - материјализам.
Епископ Јован
Сан-Францишки (Шаховској)
Покушај да се духовне категорије третирају у строго научном смислу
изгледају мало оправдане, јер се сама научност обично састоји у некаквој
једностраности, премда се и заснива на логици и доказима људског разума.
Духовни свет пак спада у потпуно другачију раван реалног постојања и мада се
може откривати нашем сазнању, то се не догађа само кроз уобичајене облике
истраживања и закључивања, штавише он себе испољава кроз духовни
доживљај који није развијен код свих истраживача.
Ипак нека научна открића нам дозвољавају да говоримо о могућностима
приближавања у неким ставовима између области физичких наука и
метафизичких дисциплина. Савремена открића у области егзактних наука не
могу оставити без пажње генијална древна тврђења која се тичу природе ствари
и њихових узајамних односа са човеком.
Ту се ради нарочито о светоотачком учењу о енергијама и вибрацијама
(таласним функцијама). Ово учење је најпотпуније формулисано у делима св.
Максима Исповедника и св. Григорија Паламе.
Савремена квантна наука која обухвата квантну механику, квантну статику
и квантну теорију поља (рачунајући ту и квантну електродинамику) по својој
суштини је потврдила генијалне поставке које су изнели пре много столећа
људи који нису поседовали никакве технички прецизне инструменте.
С тачке гледишта квантне теорије најситнији део материје (или енергије)
јесте квантни, а не атомски или молекуларни (како се раније сматрало) ниво, и
управо је квант основна и првобитна његова јединица. На том нивоу долази до
узајамног преласка енергије у материју ("анихилизација" "материјалнзација").
Квант представља у суштини таласну функцнју која садржи одређени део
енергије. У односу на људско тело квантна теорија претпоставља да изван наших
ћелија и молекула постоји тзв. "квантно тело" које има непосредни однос према
материјалном телу и утиче на његове животне функције.
Осим тога, у складу са овом теоријом, квантно тело представља поље које
на одређени начин узајамно дејствује са другим квантним пољима.
Ова теорија донекле подсећа на хришћанско схватање према којем осим
грубог материјалног тела у човеку постоји финија супстанца слична етру која се
назива душом, те за изразито материјалистички оријентисане људе који траже
научне доказе оно може да послужи као начин излагања човекове морфологије
који прихвата Православље. Упоредо с тим, хришћанска антропологија далеко
сложеније представља дати аспект. Прихватајући тросложност човека (тело,

18

душа, дух) - то се међутим не своди на поделу на нивоу схеме. Тим пре лишено
је сваког смисла материјалистичко схватање душе која, према схватању Светих
Отаца, не само што оживотворује тело, него и на недокучив начин одређује сав
смисао нашег постојања, носи на себи печат божанског и вечног.
У својој изврсној књизи "Дух, душа, тело" архиепископ Лука ВојноЈасењецки, говорећи о могућности постојања још невиђених врста енергије,
сматра да је духовна енергија "прародитељка свих физичких облика енергије, а
преко њих и саме материје". "Енергија љубави која се излила по свеблагој Вољи
Божијој, дала је почетак свим другим облицима енергије" - пише овај изврсни
лекар, научник и свештенослужитељ.
По тачном тврђењу једног данашњег мислиоца истинска наука само
потврђује у својим открићима Библију, а не ступа у противречности са њом.
Тематске мисли
1.Енергији је својствено да ствара, а природи је својствено да рађа (са
Григорије Палама).
2.Божанско обасјање и благодат није суштина, већ је енергија Божија (св.
Григорије Палама).
3.Енергија може да се претвара у материју и материја у енергију. Све
елементарне честице се састоје од једног вештаства: енергије. "Честице" су
разноврсни облик који енергија поприма да би постала материја (епископ. Јован
Шаховској).
4.Философија материјализма мора бити преиспитана у самој својој основи
(Вернер Хајзенберг).
5.Обраћајући се људској души налазимо у њој исте законе које је ставио
Творац у сву Своју творевину, само што их налазимо у живом нерукотвореном
облику живог духа... (К.Д. Ушински).

19

Значење срца у човековом душевном телу
Срце је главно у човеку,
сами његов живот.
Св. Јован Кронштатски)
Светоотачком учењу о срцу додељено је једно од средишњих места. Значају
срца у духовном развоју човека посвећено је много литературе, рачунајући ту и
озбиљна истраживања. Нарочито се брижљиво и на најистанчанијем нивоу
посматра ова тема у светоотачким аскетским писаним изворима. Сада ћемо се
зауставити на излагању само неких од најважнијих ставова који се тичу схватања
срца.
У представама старих и нових мислилаца срце није само мишићни орган
или пумпа која разноси крв по судовима, већ представља духовни центар
целокупног човековог живота.
"Телесно срце је мишићни орган - месо - писао је епископ Теофан
Затворник - али не осећа месо, већ душа, чијем осећању меснато срце служи
само као оруђе, као што мозак служи уму".
Срце је у стању да мисли, оно је простор осећања, њему су својствене
емоције радости, туге, страха, одлучности итд. Срце је трон и "седиште душе". У
њему је скривена и таква наравствена супстанција коју је саздао Сам Бог, као
што је савест.
После филтрирања свих спољашњих утисака и целокупног унутрашњег
живота у срцу се таложи и кристализује у јединствено својство - осећање резултат целокупне наше душевно-духовно-физичке делатности.
"Срце обухвата не само појаве психичког, него и физичког живота. Свако
поткрепљење храном и пићем, поткрепљује и срце" (Лк. 21:34). "Сваки напад на
живот је напад на срце" (Изл. 9:16) - писао је у свом чланку "Значај срца у
религији" (Пут", бр. 1; изд. 1925 г. Информ-Прогрес, Москва, 1992. г.) руски
философ Б. П. Вишеславцев, цитирајући затим према тексту из Библије: "Изнад
свега што се чува чувај своје срце, јер из њега исходи живот" (Пр. 4:23).
Као што је средиште ораха у његовом језгру, као што је срж код дрвета, па
чак и сићушни атом садржи у својој језгри своју основу, тако и човек носи у
свом срцу најскривеније сопство, може се рећи истинско "ја".
У дубини срца је скривена љубав. У њему открива Себе Бог. Човек срца је
човек духовни; процесом самопознања повезан је са дубинама срца. Истинска
молитва потиче из чистог срца, у свом савршеном облику њу више не покрећу
речи, већ прелази од једног осећања ка другоме, и све се то догађа у дубинама
пламеног срца које воли.
О скривеном човековом срцу говори ап. Петар у својој Првој посланици.
"Блажени чисти срцем" - гласи једна од заповести Спаситељевих блаженстава.

20

"Срце чисто саздај у мени Боже", "спремно је срце моје, Боже" - пева
псалмопевац Давид.
Духовни живот буди човеково срце из дуготрајног сна и испуњава га новим
осећањем и смислом. У срцу као да се најпре пали мали пламичак, те се задатак
подвижника светости састоји у томе да не угаси ту духовну свећу и да је пронесе
кроз сав свој живот до праведног сусрета са вечним. Овај запаљени огањ у срцу
може се претворити у пламен чисте вере и Божанске љубави (према Богу, а
преко Њега према ближњима и свему што постоји). У том пламену сагорева све
греховно, преображава се сама природа физичког тела. Привидна
непојмљивост доказана је и искупљена крвљу мноштва подвижника свих
времена, почев од Самог Распетог на крсту до последњих светих мученика
земље руске.
Када човек живи само разумом (чему је тако склон данас западни свет), у
њему при томе хладни срце, те човек постаје тврда срца, и самим тим и
промишљен и прорачунат. Губи се божанска целовитост моћи душе, јер ум,
срце и воља морају бити у јединству, а не разједињени. Разум, одвојен од срца
каменом преградом сам по себи не може надокнадити оно што је изгубљено.
Постаје немогућ и духовни живот.
Само умовање и прагматизам веома су непоуздани савезници у животу,
јер се у разумску делатност лако може прокрасти нетачност (типа
компјутерског вируса) што доводи до грешака, па чак и правих трагедија. Само
онда када је ум нераскидиво повезан са срцем, као и када је у савезу са чврстом
вољом у синергији са Највишим Промислом и улагањем огромног
подвижничког рада постаје могуће испуњење основног задатка човековог
земаљског живота: поновно сједињење душе с Богом, путем уклањања свих
препрека (спасење душе).
Духовни живот захтева нарочиту чистоту срца и његово чување од
страсних отровних примеса и страствених испољавања. Али срце је често
повезано са умном делатношћу, те је зато недопустива било каква порочна
мисао која осуђује било кога. Штавише, подвижници придају велики значај и
нехотичним мислима - помислима и примислима. трудећи се да држе под
контролом најистанчаније пројаве целокупног свесног живота.
Древни подвижници светости открили су и искуствено потврдили велико
учење о унутарњем (срдачном) делању кратке Исусове молитве. "Ово делање је
названо уметношћу - писао је св. Теофан Затворник - и оно је веома једноставно.
Налазећи се свом свешћу и пажњом у срцу, изговарај непрестано: Господе Исусе
Христе, Сине Божији, помилуј ме, без икакве слике и лика, али верујући да те
Господ посматра и да те чује".
Технички сличну праксу овој древној хришћанској мистичкој (у смислу
сазрцатељности) пракси покушавају у последњим десетлећима да широко
примене у савременом животу путем са Истока преузетих система типа
трансценденталне медитације (ТМ) различити гуруи и духовни учитељи.
Међутим, упркос спољашњој сличности, метод ТМ, изгледа, у најбољем случају,

21

као бледа сенка умног делања хришћана, иако се широко рекламира као
универзално средство против свих болести (чак СИДЕ, наркоманије и
онколошких обољења).
Привидна техничка једноставност делања Исусове молитве је варљива.
Обучавање у њој мора да се обавља под духовним воћством и уз благослов за то.
Заједно с тим, у светоотачкој психотерапији као веома важан моменат
треба сматрати етапу у чијем процесу је неопходно научити стварање постојане
пажње, усмерене на област срца. Уместо Исусове молитве могу бити
примењене краће, као на пример: "Господи помилуј", "Господи, укрепи", и неке
друге (судећи по поукама Владимира Мономаха, наши древни преци су били
добро упознати са њима: исто то уче мирјане оптински старци и неки други
руски светитељи и подвижници благочашћа).
Путем усредсређивања својих умних, душевних и духовних моћи у
области срца, постиже се концентрација целокупне унутрашње енергије у
средишту организма, чува се од расипања велика залиха животних моћи,
формира се целовитост и чврстина душе. "Држи свој ум у срцу и с напрезањем
сабирај у њему све моћи душе и тела" - писао је св. Теофан Затворник који је
посветио истраживању срца много места у својим делима.
Губљење истинских, духовних знања о значају срца доводи човечанство до
заиста тужних резултата и дубоке духовне кризе, на шта је исправно указивао
Вишеславцев у поменутом чланку "0 значају срца у религији": "Губитак културе
срца у савременом животу, јесте губитак животне силе, наше постојање се
претвара у непрестани губитак енергије, у вењење, склерозу срца којом је
погођена сва савремена цивилизација. Зато њен живот тако личи на смрт, њено
весеље на досаду, она је пуна осећања безизлазне туге која непрестано звучи у
целокупној књижевности последњег столећа. Осећање празнине, осећање
ништавности потиче од тога што је пресахла централна сила личности,
пресахла је њена срж".
Тематске мисли
1.Следи своје срце цео живот и пажљиво мотри и ослушкуј оно што
спречава његово сједињење са свеблагим Богом. (св. Јован Кронштатски)
2.Ми имамо тачан барометар који показује повећање или смањење
духовног живота. То је срце. Може се назвати и компасом. (св. Јован
Кронштатски)
3.Срце види одмах, целовито, тренутно, затим се тај јединствени чин
срдачног гледања преноси на ум и у уму се разлаже на делове, одсеке,
претходне и касније; посматрање срца у уму добија своју анализу. Идеја
припада срцу, а не уму, унутарњем човеку, а не спољњем. (св. Јован
Кронштатски)
4.Где је срце? Где избија и oceћa се туга, гнев и остало, тамо је срце. Тамо и
управите своју пажњу. (св. Теофан Затворник)

22

5.Пада ми на памет да сте ви сви у глави, а не у срцу. Сиђите у срце и
одмах ћете себе оценити. (св. Теофан Затворник)
6.Ум је у глави и умни људи (научници) стално живе у глави. Живе у глави
и пате од непрестаног комешања мисли. (св. Теофан Затворник)
7.У чувању срца од греховних помисли састоји се праузрок и суштина
спасења. (св. Игнатијс Брјанчанинов)
8.Срце је стециште душевног и духовног живота човека. Тако се у срцу
зачиње и рађа човекова одлучност за ове или оне поступке. У њему настају
разноврсне намере и жеље; оно је седиште воље и њених хтења. (П. Д. Јуркевич)
9. Срце је орган највишег сазнања, орган општења с Богом и с целокупним
оностраним светом. (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)

23

Човекове способности
Друга је слава сунца,
а друга слава месеца,
и друга слава звезда.
Јер се звезда од звезде
разликује по слави
(1 Кор. 15:41).
Под човековим способностима се схватају индивидуалне способности
(особине) душе за овај или онај предмет или врсту делатности. Добро је познато
да под једнаким условима неки људи излазе на крај лакше и успешније са овим
или оним задатком. Штавише, постоје такве врсте делатности (предмети, науке,
правци), којима неки људи просто нису у стању да овладају или овладавају с
великим напором, док други, напротив, са њима лако излазе на крај (нпр.
музика, сликарство, математика, кореографија).
Све врсте способности се неоспорно заснивају на човековом интелекту, али
нису условљене само интелектом, већ и другим, још увек непознатим узроцима.
У таквим случајевима у народу се о томе лепо каже: "То му је од Бога",
подразумевајући тиме нарочиту човекову пријемчивост, утемељену у његовој
дубинској исконској природи, за ову или ону специфичну делатност.
По правилу, код људи развијенијих на интелектуалном плану шири је
спектар различитих способности. Али ни најразвијенији и свестрано
образовани људи не обухватају све способности које су својствене човеку.
Уколико постоји висок степен изражености ове или оне способности
говори се о обдарености, а у споју са успешним радом на максималној
реализацији дара ради се о феноменима познатим као "талентованост" или чак
"генијалност". Уосталом, ту су увек присутне компоненте условности,
субјективности и релативности. Ипак, има много случајева који се одликују
безусловношћу и општом прихваћеношћу.
Савремени аутори издвајају различити број способности. Занимљива је
класификација врста човекових способности Анатолија Гармајева, где се описује
15 основних способности: интелектуална, музичка, ликовна, неимарска,
лингвистичка, сточарска, способност гајења биљака, занатска, техничка,
вајарска, педагошка, лекарска, организациона, говорничка и класификациона.
У светоотачком учењу одсуствује детаљна систематизација урођених
човекових способности, али су зато доста јасно одређени духовни дарови
(дарови Духа Светога) о којима је још говорио Апостол (Прва посланица
Коринћанима 14, гл.). Они се дају само као награда људима који воде духовни
живот и не морају да се подударају с некадашњим способностима и
склоностима. У духовне дарове спадају: дар мудрости (софиа, гносис), дар
знања, дар вере, дар исцелитељства, дар чудотворења, дар пророштва

24

(профитиа), дар разликовања духова (диакрисис пневматон), дар служења
(диакониа), дар језика, дар пастирства (кивернисис), и дар љубави (агапи).
Од свих дарова дар љубави је највиши. Осим поменутих, плодови дејства
Духа Светога у човеку јесу: "љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта,
вера, кротост, уздржање" (Гал. 5:22-23).

25

Машта и уобразиља
Уобразиља је огромна стваралачка,
али и злокобна моћ душе
(В. В. Зјенковски).
Из мноштва божанских дарова, датих само човеку, може се издвојити и
нарочита функција која омогућава добијање представа, стварање у мисаоној
сфери конкретних ситуација и пројектовање слика и појава. Од целокупног
тварног света само је човеку дат јединствени дар замишљања (уобразиље);
животиње га, као што је познато, не поседују, као што нису способне ни за
апстрактно мишљење.
У исто време, ова божанска пројекција на човекову природу крије у себи и
прилично конкретну опасност која се испољава у случајевима невештог
коришћења и претераног развоја.
Као и свака функција и уобразиља се може тренирати и развијати. Степен
изражености њене величине (ако се тако можемо изразити) различит је код
људи. Богату уобразиљу неретко поседују стваралачке, како их називају,
уметничке природе: глумци, музичари, проналазачи, архитекте, сликари...
Уосталом, професија само упућује на развој уобразиље у овој или опој равни.
Пре свега то је природно својство душе које је изванредно индивидуално, како
на плану количине, тако и на плану каквоте.
Према светоотачком учењу, уобразиља, као и памћење "нису ништа друго
до одраз свих оних чулних предмета које смо видели, слушали, мирисали,
кушали и опипали" (св. Никодим Светогорац).
Машта често може иступати као неразумна сила која дејствује по закону
асоцијативних веза и подстичу је случајне околности. Ево једног примера из
живота:
Син једне жене је отишао код пријатеља у госте. Обећао је да ће се вратити
пре вечере (рецимо око 19 часова), али већ је 20 часова, а њега нема. Мајка
почиње да се брине. Сећа се трагичног случаја који се недавно догодио, када су
хулигани ноћу убили младог момка. Пред жениним очима, као на филмском
платну, промичу кадрови, један од другог страшнији. Ево на једном сина туку,
он виче, покушава да се ишчупа. А ево, неко му задаје ударац ножем, момак
пада, истиче му крв, нико му не може помоћи, итд, итд, све у истом стилу...
Чује се звоно на вратима. Улази син, жив и здрав, ништа не сумња о
мајчиним страстима-маштањима, а мајка је, како се каже, ван себе, јер она је
управо реално (према психофизиолошким законима) доживела страшну
трагедију.
Описани случај је прилично баналан, али веома је карактеристичан. То
доживљавају, вероватно, сви родитељи, а и не само они.

26

Духовно здравље подразумева јасноћу н чистоту свести са крајњом
оријентисаношћу душе на истинско стање ствари, реалност и истину.
Православна аскетика непосредно усмерава подвижника на неуморну и свесну
борбу са фантазирањем.
Из библијске приче познато је да се први велики пад догодио управо као
резултат маштања и уображења, када је моћни анђео (Деница) умислио да је
раван Богу и био је свргнут због тога на земљу, повукавши за собом бестелесне
силе, заражене истим пороком.
У светоотачкој књижевности ђаво се неретко назива и сликарем.
Просветљени духовни поглед прозире бесмислене, премда и заводљиве,
вештине и лукавства демона и у савременом животу који буквално обилује
његовим стваралаштвом.
Занимљив је опис врста уобразиље који се наводи у изврсној књизи
јеромонаха Софронија (Сахарова) "Старац Силуан", написаној у најбољим
светоотачким традицијама, мада релативно недавно ("Православна општина",
Москва, Ново-Казачје. Минск, 1991. г.). У њој се издвајају четири врсте
уобразиље:
1. Уобразиља, повезана с дејством грубих, телесних страсти.Свака страст се
може заодевати у овај или онај облик. На пример, страст блуда може
пројектовати у свест пријатне еротске слике, повезане са љубавним
доживљајима, а страст стомакоугађања може да слика свакојака јела.
Ако ум одбаци слику страсти која се појавила, ова ће се угасити. И
обрнуто, ако је прихвати са уживањем - енергија ове страсти-слике ће
тиранисати тело.
2.Друга врста уобразиље је маштање. Том приликом човек се удаљава од
реалног стања ствари у свету и живи у сфери фантазије. Колико има маштара и
сањара мећу нама! Колико фантаста н изумитеља, како је много оних који живе
измишљеним, фантастичним, лажним животом, изгубивши осећај реалности,
заплевши се у појмовима, где је истина, а где измишљотина, који верују у своје
снове и маштања на јави! Многи маштари, измисливши и поверовавши у
могућност остварења раја на земљи, уздигли су ту идеју у нешто највредније за
себе, а касније су, будући већ опседнути њоме, попут Луцифера, увукли у њу и
повели за собом многе друге, обмануте као и они сами. То је довело до
небројених страдања и жртава, јер царство Божије на земљи је немогуће
створити.
3.Трећа врста уобразиље повезана је са размишљањима о неким
проблемима помоћу визуелних представа. Ова врста уобразиље има велики
значај у животу. Помоћу ње су се стварала и стварају се многа велика дела
уметности, многа научна открића, изуми, почев од примитивних оруђа у освит
човечанства, па све до невероватних достигнућа савремене науке и технике.
4.Четврта врста је у суштини покушај разума да проникне у тајну
постојања и појми божански свет. У суштини човек често прави Бога по свом
лику и подобију, тј. онако како он схвата и разуме Бога, што је у стварности

27

велика грешка, јер се ограничено тварно упиње да схвати неограничено,
нетварно и трансцендентно.
Светоотачко учење је увек учило "да никаква уобразиља нема места у
односу према Богу, јер Он је изнад сваке мисли". "Свет људске воље и уобразиље
је свет привида истине" - каже се у књизи "Старац Силуан". Тај свет је човеку
заједнички са палим демонима, и зато је машта проводник демонске енергије".
Дакле, сањарење н склоност према јаловом замишљању је noрок и то
нимало безопасан. Према мишљењу читавог низа наших мислилаца. он је
својствен нашој нацији, целом руском народу. "Наша слабост и опасност је
управо обрнута - писао је у књизи "Обнова свете Русије" А. В. Карташов склоност маштању и пасивност, рачунање на то да ће се некако све само од себе
средити".
Навика да човек јалово живи у облацима, фантазира, да се удаљава од
реалности, озбиљна је препрека човековог духовног развоја. "Само нам
садашњост припада - писао је епископ А. Семјонов Тјан-Шански - па ипак,
човек је често склон да је руши ради сна о лажној будућности".
Осим тога, дешавају се периоди вероватно у животу сваког човека, када
душа као да тражи да се преда неким успоменама, да нешто оживи у сећању, да
оживи странице прошлости.
Ако се то догађа природно и органски и није повезано ни са каквим
грубим насиљем над душом, ако је обасјано светлим, духовним осећањем, онда
се мора прихватати као потпуно нормално, јер се чак н окамењено и ледено
срце топи под зрацима драгих успомена из неповратне прошлости. Ко не
познаје стање, када неки случајни мирис или епизода ослобађа читаву скалу
осећања и као да оживљава неке изгубљене везе времена и догађаја.
Опасне могу бити вештачки изазване чулне представе у религиозном
животу, нарочито у молитвеној пракси. Зато, на пример, Свети Оци не
препоручују за време молитве да се замишљају било какве слике, на макар то
били и анђели, светитељи, Мајка Божија н Спаситељ. Друга ствар су ликови
насликани на иконама као оваплоћење највиших људских тежњи, свете љубави
и пламене вере. Човек склон чулним и ватреним фантазијама неретко упада у
замку од стране слика које му се појављују и чије порекло неретко има демонску
природу и доводи до посебног стања које се у Православљу зове "духовна
преласт" (в. поглавље о преласти), која није ништа друго до својеврсна
наркотичка (тачније, наркотику слична) екстаза која приказује постојање у
изопаченом облику.
У психотерапији се, нажалост, настављају да култивишу извесне методике,
усмерене не само на развој чулне уобразиље код пацијената, путем обраћања
вештачким изазваним сликама и фантазијама које се називају "терапијским",
него и трансно-екстатична стања упадљиво обојена сексуалним или мистичним
доживљајима.
Посебну расправу заслужује тема о еротској фантазији код старије деце и
омладине. У последње време у Русији је завладала практично неконтролисана

28

бујица порнографске литературе и филмске продукције која тежи да код човека
изазове управо распаљивање телесних страсти, непрестано фантазирање
срамних сцена које пружају ужитак.
Руски религиозни философ Зјенковски је писао: "Фантазија је кобна и
опасна сила у нама не само зато што нисмо у стању да је регулишемо, него зато
што фантазија нема граница, и зато губимо осећање реалности, губимо
контролу инстинкта самоочувања, предајемо се нашим пороцима и као да се
њима опијамо. Ова власт уобразиље је тим опаснија што она у исто време даје
души највећу насладу" ("На прагу зрелости". Друго прерађено издање. ИмкаПрес Париз).
Следи тим поводом још једна важна, премда не и неоспорна мисао:
"Сузбијати рад уобразиље је опасно, често и немогуће - она се мора само
правилно развијати. Треба дати уобразиљи чисти и светли покрет - управо
уметност по својој суштини може дати уобразиљи ту узвишену и светлу веру.
Међутим, у уметности постоји н двосмисленост. Уздижући душу, она каткад
уноси у њу и отров". Не улазећи у полемику шта је целисходније: сузбијање
уобразиље или њено усмеравање у потребни колосек, задовољићемо се
неоспорношћу чињенице да треба умети управљати уобразиљом ради очувања
разума и јасноће свести. И још један кратки осврт на тему о романтичним
сексуалним маштањима омладине у вези с развојем познатих тајних порока
који се у медицини називају мастурбација (онанија).
Веома је чудно, али у стручној литератури последњих година мастурбација
је у суштини изједначена с природним физиолошким појавама и малтене је
"благословена" од стране славних имена сексологије. Међутим, у томе се крије
озбиљна заблуда, чији се узрок састоји, пре свега, у губитку
религиозно*наравственог осећања савести. Уопште није случајно то што лица
која су склона томе на први поглед безопасном пороку, као да осећају
очигледну душевну нелагодност, грижу савести и доживљај кривице.
Према речима Зјенковског, човек себе доживљава као да је "у власти неке
кобне силе коју не може да победи".
По мишљењу Светих Отаца, мастурбација представља блудну страст која
не представља ништа друго до грех, због тога и тако мучно осећање кривице у
души. Борба против ове страсти изузетно је сложена и тешка, траје годинама и
у одређеним периодима живота избија с новом снагом.
Посматрајући преовлађивање ових или оних заноса мећу апсолутном
већином одраслог становништва Русије, с тугом морамо да констатујемо да они
у већини имају карактер чулних, фантастичних, грубих тема или мелодрама.
У књижевности, на пример, прво место заузимају криминалистика.
фантастика и еротика. Управо ови правци омогућавају данас формирање
масовног погледа на свет и интересовања становништва.
Избор код многобројних наших трговаца књигама је једноличан и
испуњен само књигама на поменуте теме. Веома се ретко може срести
литература наравственог, педагошког и истински уметничког обрасца.

29

Уосталом, религиозна духовна литература последњих година постаје све
доступнија, што радује. Забрињавају само високе цене, што отежава могућност
њеног набављања од стране оних који нису имућни.
Нажалост, светоотачка књижевност се као и пре не предаје у школама, она
још увек није заузела своје достојно место на нашим полицама за књиге, није
постала литература породичног и домаћег читања корисног за душу.
Практично се не штампају савремени аутори који раде у области патристике и
хришћанске антропологије. Поново се треба сетити речи нашег дивног руског
писца Љескова: "Русија је била крштена, али није била просвећена". Колико ће
још отићи времена на просвећивање Русије?
Тематске мисли
1. Бди и изнад свега пази на уобразиљу и памћење (св. Никодим
Светогорац).
2. Како је фантазија сила неразумна која дејствује углавном механички, по
законима спајања слика, док је духовни живот образац чисте слободе, то се по
себи разуме, да је њена делатност неспојива са овим животом (св. Никодим
Светогорац)
3. Онај који пази на себе треба да се одрекне сваког сањарења уопште, ма
колико се она чинила примамљивим и пријатним по спољашњости: свако
маштање је лутање ума, ван истине, у земљи привида који не постоје, који не
могу да се остваре, који ласкају уму и обмањују га (св. Игнатије Брјанчанинов).
4. Ове жељене слике и одвратне фантазије вешају се о душу као читави
гроздови, час помажући, час ометајући сваки доказ, бојећи емоционално и
фантастично умни процес и заклањајући видик душе не мање, ако не и више,
од умних доказа (Иван Иљин).
5. Маштања у облику виђења нипошто не примај, да не будеш прелашћен
(св. Нил Сорски).

30

Невидљива борба
Ова борба је најтежа.
(Свети Никодим Светогорац)
Питањима унутарње (невидљиве) борбе на путевима духовног
усавршавања посвећен је битан део светоотачких трагања. Постоји чак и
истоимена књига старца Ннкодима Светогорца с подробним описом етапа и
начина ове тајне невидљиве битке која одражава вечно супротстављање добра
агресији зла.
Скоро
двехиљадугодишње
практично
искуство
хришћанског
подвижништва сведочи о високој напетости н невероватној интензивности ове
битке, како се каже, "на живот н смрт".
Какав је то рат? Зашто је он невидљив и практично непознат ширим
круговима неверника? А можда су то све доконе измишљотине и фантазије на
духовне теме?
Невидљиви рат је најнеоспорнија реалност и прати као сенка сваки
правилни пут унутарњег развоја и усавршавања на стазама светости и
благочашћа. Дата чињеница је апсолутни закон који је потврђен искуством
многих поколења.
Најстрашнији и најопаснији непријатељ налази се у самом човеку, а не
негде изван. Леност, егоизам, сластољубље, користољубље, ружне навике,
склоности и пороци - све то чини читаву војску невидљивих непријатеља који
непрестано војују с нама.
Али постоји и друга врста непријатеља, која чини мистични, духовни ниво.
Реалност духовног света материјалистичка наука не признаје. Постоје, истина,
неке теорије физичког плана које се тичу лептонских поља, квантних тела,
штетних дејстава, биополарних паразитарних бића која покушавају да помало
прошире устаљене појмове. С друге стране, готово све религије и окултне науке
признају свет духова, али га замишљају на суштински различите начине.
С гледишта Православља, човеку непријатељске духовне суштине су пали
духови (демони, зли дуси). Њихова дејства имају за циљ да погубе људске душе,
они се на све могуће начине супротстављају путевима спасења и истине.
Почев од библијских времена па све до данашњих дана демонски начини
борбе се нису по својој суштини променили, већ се мењају само спољашњи
облици. У основи пак увек се налази: лаж (јер сам је ђаво "отац лажи"), обмана,
искушење славом, богатством. чудесима, влашћу и моћи (сетите се Христових
искушења у пустињи). Демонски утицаји су веома разноврсни: од непосредних
физичких утицаја (овакве нападе су доживели, на пример, Антоније Велики,
један од оснивача монаштва, подвижник из 4. века наше ере, руски св.преп.
Серафим Саровски и многи други). Први је био буквално избијен од стране
невидљивих бића, а у келију преп. Серафима једном је убачено брвно које је

31

следећег дана неколико људи уз велики напор једва изнело (описана су и друга
испољавања чудне и савременом човеку загонетне силе која је званично већ
регистрована и названа "полтергајст" - у преводу с немачког "шумски дух").
У светоотачкој литератури роварења овог духа описана су прилично
подробно. У неким случајевима су то груби испади уз примену силе, уз претње,
псовке, премештања у простору предмета, па чак и људи. У животопису руског
светитеља преп. Нила Сорског наводи се епизода, повезана са случајем када је
непозната сила уграбила дете које је пред очима мноштва људи почело брзо да
се премешта у простору, све док није ишчезло.
Разумљиво је да нема никаквих разлога да се признају савремене
чињенице "полтергајстног" плана, а да се поричу суштински аналогни догађаји
које су забележили древни извори.
Па ипак, зашто већина људи као да не зна и не примећује никакву овакву
борбу, живећи у данашњем свету? Ствар је у томе што се духовни, праведни
живот разликује од "обичног" (премда, заправо, за човека "обичан" живот и
мора бити праведан, духован, а не порочан или животињски), управо по томе
што он као да открива другачије познање (реч "познање" боље него обично
употребљавана реч "знање" одражава суштину дубинског схватања предмета и
појава, док се знање често састоји само у усвајању функционалног, туђег и
недуховног искуства које није дубоко доживљено од стране душе), изоштрава
истанчаност доживљаја и способност опажања, дозвољава да се на време
примете одапете стреле непријатеља и да се човек одбрани од њих.
Осим тога, лица која су огрезла у својим пороцима, уским тежњама и
најнижим нагонима већ су побеђена силама таме, далеко су од спасења и
изгледа да немају нарочиту вредност за човечанству непријатељски духовни
свет. Уосталом и оваквој категорији људи демонски утицаји нису тући. Тако на
пример, неке пијанице и наркомани отворено признају да се осећају као да су у
ропству неке моћне силе којој нису у стању да се супротставе. Ту се не ради само
о уобичајеним порочним навикама, већ о нечем другом, дубљем и
несхватљивијем. Свакако је да се ту ради и о споју природне физиолошке
склоности, психичке зависности са другим утицајима. На крају крајева,
присуство демонског чиниоца у развоју ових порока одвајкада су признавали
сви подвижници светости и Свети Оци који су истраживали овај проблем.
У чему се састоји практични смисао ове невидљиве борбе? Пре свега (за
подвижника) у непрестаној и неуморној пажњи на себе и у непрестаној
спремности да се одмах одбије изненадни напад под каквим год маскама он
долазио (била то мисао, жеља, виђење, рачунајући и виђење у сну, или
спољашњи утицај преко неког човека). Ово неуморно стање непрестане
будности у светоотачкој књижевности се назива термином "трезвеност"
(трезвоумље).
Човек који губи обазривост и који је затечен, по правилу, није спреман на
сукоб и бива побеђен. Сетимо се стања бившег Совјетског Савеза у тренутку
напада Немачке 1941. године. Раздрагано расположење и самоувереност у своју

32

непобедивост довели су најпре до трпљења тешких пораза совјетске велесиле од
бројчано слабијег, али добро организованог, противника који је био опседнут у
суштини ђаволском идејом светске владавине.
Унутарњи и спољњи наши непријатељи о којима је реч, далеко више су
опасни и изврсно припремљени, проучили су нас и нападају наше најслабије,
најрањивије стране, лако пробијајући одбрану на лоше чуваним местима, где
стражари спавају и безбрижно се понашају.
"У мом животу сваког тренутка може да се догоди све: како оно добро и
радосно, тако и тужно, па чак и трагично, како лично мени, тако и мени
блиским људима. Потрудићу се, ако се то догоди, да се суочим са свим што ме
задеси; нећу бежати, већ ћу прихватити свршену чињеницу, храбро и
непоколебиво, као што доликује војнику. Дај, Боже, наравно, да се не догоди оно
најгоре. Али шта сам ја бољи од оних којима се слично догађа. 'Нека буде воља
Твоја'. Потрудићу се да понесем свој крст не просто као дужност, већ са
захвалношћу!"
Отприлике оваква спремност мора увек бити у сваком човеку да би
преживео све изненадне ударце у нашем свакодневном животу.

33

Непријатељски напади
Пре свега, то су мисли које дестабилизују наш унутарњи душевни свет и
подстичу на неке неправедне поступке. Сама по себи се ова или она страст (в.
поглавље о страстима) коју човек није укротио и победно, која није
преображена и које није довољно свестан, лако заодева у чулне слике и мисли
које муче душу н битно утичу на понашање.
На пример, страст чревоугодија (стомакоугађања) може изазивати мисли
и маштања о томе, подстичући особу да задовољава такве жеље. Исто се може
рећи о блудној или другим страстима. Понекад се страсти комбинују, преплићу
се, и човеку је тешко, чак н уз искрену жељу, да их тачно процени и открије
приоритетност оваквих дејстава.
Такође постоје помисли које, како тврди светоотачко учење, имају туђу
(демонску) природу. Оне као да нам се убацују споља, иако их човек доживљава
као своје. То се објашњава тиме што је наша душа лако приступачна оваквим
утицајима, међутим она поседује слободу избора и може, поставши свесна
онога што је за њу неприхватљиво одбацити то од себе и не прихватити.

34

Начини борбе
1.Непожељне и порочне мисли треба одмах одсецати, као што оштрица
бритве одсеца непотребну нит. Ради пресецања непожељног развоја мисли
може се користити заштитна речкочница, типа "стоп".Овај психотерапеутски
метод је веома користан. Након кочења одмах покушајте да пренесете своју
пажњу на другу тему, искористивши психотерапеутски закон потискивања.
Што се брже остварује кочење и преношење пажње на другу тему, тим лакше
човек излази на крај са врхом непријатељске стреле која је додирнула његову
душу.
2.Чување чистоте мисли и јасноће свести.
Ово је основни задатак у оквиру психохигијене, јер тренутни импулс, само
једна нетачна вибрација душе у стању су да измене и покваре све оно што се
постизало дуготрајним напорним радом, попут камена баченог у чисти извор,
који подиже са дна талог и узбуркава површину воде.
Корисно је изједначавати своју свест са површином воде која је попут
огледала, чиста, непомућена и бистра.
3.Контрола својих емоција, жеља и побуда, повезаних с погубним навикама и
унутарњим несавршенствима.
Систематски рад на себи доводи до задивљујућих резултата. Човек се све
више ослобађа таквих негативних појава, као што су гнев, завист, лажљивост,
осветољубивост и љубомора. Јача му воља, стварају се неопходни услови за
стицање ових или оних врлина. Мења се не само унутрашњи, него и спољашњи
човеков лик. Оплемењује се лице. Поглед постаје чист и стиче доброту. Глас
постаје мио и спокојан.
На вишим етапама духовног живота догађа се оно што се у древном
источном богословљу називало "обожење" или "сједињење по природи" по
преп. Макарију Великом. Човек постаје "духопроводив" за Највишу нетварну
енергију која га преображава наравствено, па чак и физички, још док је у
земаљском животу. Ово учење, по речима једног од најстаријих учитеља Цркве,
св. Иринеја Лионског, којн је био ученик св. Поликарпа (ученика ап. Јована
Богослова), "заснива се на томе да се божанство не само наравствено, већ реално,
суштински, по самој својој природи и готово физички снаја с телом и душом
човека и изазива у њима потпуну н свестрану обнову".

њих).

4.Борба против страсти. (В. поглавље о страстима и начинима борбе против

35

5.Борба са искушењима.
Постоји светоотачка мисао чија суштина се своди на то да, када не би било
искушења, не би било ни уметности њиховог превазилажења. Искушавајући
утицаји неретко носе различите маске, тако да их није тешко препознати. По
вештини да одбија и савладава искушења оцењује се истинска снага духа,
издржљивост и степен духовне зрелости.
Искушења се потхрањују сваком човеку својственим тежњама према
насладама, користи, таштини, а преко тога кроз прецењивање својих
могућности и губитак будности. Узрочници таквих утицаја могу бити како
мисли и жеље, тако и људи из најближе околине и околности.
6. Претварање негативних својстава у супротна.
Један од начина борбе са својим недостацима састоји се у свесном раду на
постепеном претварању негативних својстава у њима супротне антиподе. На
пример:
страх - у смелост
гнев - у кротост;
завист - у радовање и саосећање;
обожавање ствари - у задовољство оним што човек има.
7. Обраћање пажње на спољашња чула.
Рад на себи и јачање својих позиција незамисливо је без пажљиве контроле
наших спољашњих чула - тих својеврсних прозора у свет: чула вида, слуха,
мириса, додира и укуса.
Тако на пример, вид мора бити употребљен само за фиксирање
позитивног и божанског, на пример, на посматрање устројства природе и света.
Познат је повољан утицај на човеково здравље природних пејзажа, и, обрнуто,
погубност мучних сцена повезаних са насиљем, хаосом и нередом. Ако је човек
љубитељ телевизијског програма, неоспорно је да је боље и корисније бирати
емисије него гледати све емисије одреда у којима су секс, насиље и ужас
измешани са сликама природе и наравственим проповедима.
Исто тако слух треба одвраћати од ружних речи, празнословља,
злословља, псеудо-музичког безумља ("Треба да чуваш и уши твоје" - пише
старац Никодим Светогорац у књизи "Невидљива борба", помињући чување
слуха од срамног говора, измишљотина, сплеткарења, клевета, празнословља и
свих речи које могу имати штетан утицај.
Свесно усмеравање ка филтрирању најкориснијег и најважнијег односи се
и на органе мириса и додира.

36

Како се припремати пре изласка из куће
Пре него што ујутру изађемо из куће, корисно је проанализирати
("размотрити") све случајеве који се могу десити током дана и који могу
дестабилизовати наш унутарњи духовни свет.
За то је неопходно специјално се припремати, изабравши смишљену
тактику понашања, укључујући све могуће варијанте. Не може се, наравно,
предвидети све могуће до најмањих ситница, али се много може предвидети.
Овај савет се углавном односи на почетне фазе духовног усавршавања. јер на
каснијим ступњевима почиње да делује духовна интуиција савести и искуство.

37

Изненадни напад "невидљиве борбе"
Ако смо доживели изненадни напад, треба да се потрудимо што пре да
"сиђемо у област срца пажњом ума", да покушамо да као бритвом одсечемо
непожељне мисли-стреле или да им се храбро супротставимо до победе, све док
се не повуку.
Верујући хришћани, безусловно, морају одмах, како уче Свети Оци, да
користе молитву, смиравајући се и молећи подршку и снагу од Бога.
Фактори који повољно утичу на развој снажних демонских напада јесу
неискреност, унутрашња пристрасност човека према стварима, догађајима и
лицима, мржња или претерана љубав према пролазном. Леност такође
доприноси разбуктавању "невидљиве борбе", док рад, напротив, квари све
непријатељске смицалице (има се у виду пре свега духовни, а не сујетни рад).

38

Оцена узрока падова и пораза
Веома је важно правилно оценити узрок сопствених падова и грубих
промашаја. Често покушавамо да оправдамо себе и тражимо узроке у другим
људима или спољашњим околностима.
Светоотачка мудрост нас учи да се никад не бавимо самооправдавањем, јер
је човек по својој природи самољубив и увек ће наћи начина да за љубав свог
алибија искриви право стање ствари (на пример, "Но, нека сам и пао у ватру,
али и ја сам жив човек, а, ето, он би требало..." итд., постепено све више
убеђујући себе да је крив други и оправдавајући себе).
Уместо самооправдавања исправније је окривити себе и искрено
покушати да се сагледају узроци пада који се обично крију у нашем
самољубљу, таштини, а нарочито гордости ("где се догађа пад, тамо се пре тога
настањује гордост; јер гордост је весница пада" св. Никодим Светогорац:
"Невидљива борба"). Дакле, не култивишите у себи адвоката, већ се пре
побрините о васпитању непристрасног тужиоца.

39

Суочавање с тешкоћама
Обавезан услов постизања истрајности у супротстављању невидљивом
рату јесте стварање стрпљења у себи. Ради тога не треба избегавати тешкоће,
већ се треба смело и трпљиво суочити с њима, јер се кроз њихово превладавање
рађа истрајност и појављује духовно искуство ("ако желиш да стекнеш навике у
трпљењу, не треба да избегаваш она лица, послове и околности који те највише
раздражују" - св. Никодим).
У психотерапеутском раду с пацијентима неопходно је разјашњење
правилног приступа негативним догађајима и тешкоћама које су се већ збиле.
Најважније је прихватити их, а не бежати од њих главом без обзира у
непознатом правцу (у болест, други град, мењати посао без стварног разлога за
то, итд.).

40

Тематске мисли о невидљивој борби
1. Непријатељ је у нама самима. У нама се води унутрашњи рат. Ако је
унутрашње зло побеђено, онда ће се и спољашње покорити, као слабије (св.
Јован Касијан).
2. У људима који се труде да проводе духовни живот води се најфинији и
најтежи рат преко помисли у сваком тренутку живота - духовни рат (св. Јован
Кронштатски).
3. У нама постоји мисаона борба, тежа од чулне (преп. Филотеј Синајски).
4. Питање главне тачке унутарње борбе решава се на следећи начин: сиђи
пажњом у срце, стани тамо пред Господом и не пуштај тамо ништа греховно. У
томе је сва унутарња борба (св. Теофан Затворник).

41

Самопознање
Ко познаје самога себе,
познаје Бога
(Св. Климент Александријски)
Прастара наука о човековом познању самога себе одавно је привлачила
пажњу највећих мислилаца и трагалаца за истином у свим временима и
народима. Међутим, суштина ове науке се посматра веома различито, па отуда
и различити начини и приступи: од источњачке нирване до хришћанског
затворништва, од секташкпх харизматичних ексцеса до мистичних откривења,
од осмоструког пута у јоги Патанђалија до инјекција дроге типа LSD.
Разуме се да не воде сви набројани начини истинском самопознању, већ
представљају само псеудосамопознању која води преласти и душевној
деградацији.
У светоотачком учењу које је основа за "терапију душе", самопознање
почиње пре свега од пуноте виђења (и познања) сопствених недостатака, мана и
немоћи (као звезда на небу или песка морског) и њиховог увиђања.
Неопходно је непрестано н најдубље пазити на себе, на сваку своју мисао,
реч и поступак. Самопознање мора укључивати скрупулозну и непристрасну
анализу свега што се догађа, вештину да се разликује истина од лажи, добро од
зла, божанска воља од људске и демонске.
Један од оснивача древног монаштва из раног хришћанског периода, св.
Антоније, којег су још за живота савременици прозвали Великим, саветовао је:
"Нека свако сваки дан полаже себи рачуна о својим дневним и ноћним
поступцима".
Свети старци су понекад поредили савест са одећом. Ако се одећа душе
дуже време не прегледа, њу почињу да изједају мољци или почиње да се квари
из других разлога.
Према вечерњем молитвеном правилу православни верници као да своде
рачуне протеклог дана, отворено разоткривајући своје пропусте и грешке, кају
се и моле за опроштај. Јер пре него што легнемо да спавамо, треба да очистимо
из душе сваку прљавштину, да се помиримо са свима ближњима (рачунајући ту
и непријатеље), треба да извучемо поуке из својих поступака. Овај велики
духовни и дубоко психотерапеутски процес (јер испитивање савести човеку је
завештао Сам Бог) ствара претпоставке за спокојан, заслужен и миран ноћни
сан са чистом савешћу и лакоћом на души. Спознаја самог себе је процес доиста
бескрајан. неисцрпан (само крај земаљског жнвота га временски ограничава).
Кроз самопознаље догађа се и духовна еволуција. Према Еванђељу, цело
царство Божије лежи унутра у нама (Лука, 17:21): "Унутар себе имам
Створитеља" кличе св. Симеон Нови Богослов у једној својој химни.

42

Процес самопознања подвижника светости и благочашћа завршава се
последњим и свесним уздахом, који означава исход духовног живота.
Самопознања је незамислива без нарочитог духовног расположења,
праведног живота, посебних знања и непрестаног унутрашњег рада на себи.
Овај процес је строго индивидуалан.
Следи навођење избора неких светоотачких и руских мисли о
самопознању.

43

Кратки светоотачки изводи о самопознању
"Старац је рекао: Човек је онај који је спознао себе" (из древног Патерика).
"Уђи у самога себе, живи у себи, у тишнни своје унутрашњости, умерене и
чисте душе, спокојна и смирена духа" (св. Јефрем Сирин).
"Право самопознање јесте јасно вићење својих недостатака и немоћи до те
мере да је њима испуњено све" (св. Теофан Затворник).
"Ко се удостојио да види самога себе, тај ћe бити достојан да види анђеле"
(св. Исак Cupин).
"Људски род сматра веома важним знање земаљских и небеских ствари,
али је далеко важније имати знање нас самих, далеко је достојнији похвале човек
којем је позната његова сопствена немоћ, него онај ко испитује и спознаје путеве
звезда, а не познаје путеве спасења" (бл. Августин).
"Човек треба сав свој напор да усмери на помисли, и оно што служи као
храна лукавим помислима треба одсецати, треба тежити мислима Богу, и жељу
помисли не испуњавати, већ помисли које се ковитлају треба скупљати са свих
страна у једно, разликујући природне помисли од лукавих" (преп. Макарије
Египатски).
"Најбоље познаје себе само онај ко мисли о себи да је ништа" (св. Јован
Златоусти).
"Не откривај своје мисли пред незналицама, и своју вољу пред
неразборитима. Упознај самога себе и избегавај оно што ти је погубно" (преп. ава
Исаија).
"Ава Пимен је рекао: Чување самог себе, пажња на самог себе и
расуђивање - то су три врлине, путеводитељице душе" (древни Патерик, страна
17).
"Не иди према спољашњости, иди унутар самога себе; и када унутар себе
пронађеш себе ограниченим, пређи преко себе!" (бл. Августин).
"Без највеће пажње над самим собом немогуће је успети ни у једној
врлини" (св. Игнатије Брјанчанинов).

44

"Обрати пажњу и непрестано улази у себе, и пази
изнемогле пред тобом, какве су истребљене и потпуно су те
почеле да нестају услед оздрављења твоје душе, а не само
удаљио оно што их подстиче, и какве си научио да сузбијаш
не само уклањањем узрока страсти" (св. Серафим Саровски).

какве страсти су
оставиле, какве су
због тога што си
својим разумом, а

"Треба умети делити себе на самог себе и непријатеља који се скрпва у
мени" (св. епископ Теофан Затворник).
"Ради самопознања добро је увече вршити као некакву домаћу исповест
својих дела, разговора и мисли" (св. Теофан Затворннк).
"Пази на чула и жеље. Приметивши у себи порочне помисли, жеље и
страсти, познај да је то непријатељ почео рат, ово сазнање пренеси на осећања и
обнови у себи непријатељство према том злу" (св. Теофан Затворник).
"Степени узлажења из мере у меру:
1.Дубока свесност о својој немоћи душевној и телесној.
2.Самопрекоревање и неосуђивање других.
3.Захвално трпљење жалосних искушења са којима се суочавамо и која нас
погађају.
4.Смирење као плод ових трију"
(св. Амвросије Оптински).
"Схвативши своју променљивост, она (душа) уздиже се до самопознања,
одводи мисао од уобичајеног, ослобађа се пометње противречних привиђења,
тежећи да схвати каквом је светлошћу обасјана" (бл. Августин).
"Познај шта си! Познај себе немоћног, познај као грешника, познај да си
упрљан. У твом исповедању ће се открити мрља твог срца, сазнање грехова ће
те приморати да потражиш лекара" (проф. Сквориов).
"Није истина ван тебе, већ у теби, нађи себе у себи, овладај собом - и
угледаћеш истину. Није у стварима та истина, није ван тебе и није негде преко
мора. већ пре свега у твом сопственом раду на себи. Победићеш себе и
постаћеш слободан, као што никада ниси ни могао да помислиш, и почећеш
велико дело, и друге ћеш учинити слободнима, и угледаћеш срећу, јер ће се
испунити твој живот. и схватићеш, најзад, народ свој и свету истину његову" (Ф.
М. Достојевски).
"Познај себе, каква је у теби тајна природе, како ум твој све походи, како се
у теби све управља вољом" (св. Григорије Богослов).

45

"На последњем ступњу развоја самопознања човек се удаљава од свега
искуственог и условног, долази до познања себе као духа који се уздиже изнад
услова простора и времена" (св. Григорије Богослов).
"Ко хоће да спозна истину, пре свега, мора да почне да спознаје у себи оног
човека који је у стању да је спознаје" (епископ Јован Шаховској).

46

Светоотачко учење о борби против страсти
Ове редове пишем на дан националне жалости у Русији (7.10.1993. године)
након крвавих октобарских догађаја у Москви. Живот по ко зна који пут
потврђује тачност светоотачког учења. Не смеју се изазивати ни распаљивати
људске страсти, нарочито у највишим државним структурама. То је увек
бременито опасним последицама, што се и догодило ових трагичних дана
неуспелог пуча. Човек се присећа страшних речи опомена које је још почетком
овог века изрекао руски светитељ Јован Кронштатски: "Ко вас је научио
непокорности и бесмисленим побунама којих пре није било у Русији.
Престаните да лудујете, доста је! Престаните да испијате горку и препуну чашу
ви и Русија".
Никада насиље није доводило до мира, и увек је зло рађало зло, а не
добро. Истинско хришћанство је увек деловало на људе пре свега изнутра,
наравствено, с љубављу, кроз самопожртвовање, а не кроз спољашњу помаму
страсти или физичко покоравање силом.
Идеја кроћења и преображавања људских страсти спада у најважније и
темељне стране светоотачког учења. Нажалост, многи нетачно тумаче сам појам
"страсти", схватајући је као емоционалност, живахност, непосредност и
упечатљивост изражавања људских осећања у пуноћи и природном облику
испољавања.
У светоотачком учењу се под страстима схватају природна осећања и
тежње човекове личности у њиховом појачаном, хипертрофираном и болесном
испољавању.
Ево какво одређење страсти даје древни подвижник преп. ава Исаија:
"Страстима се називају људска својства у њиховом болесном стању
проузрокованом падом. Тако се склоност за храњење претвара у склоност према
преједању и прождрљивости; сила жеље - у ћуди и пожуду; сила гнева или
душевна енергија - у плаховитост, гнев, злобу, мржњу; својство за тугу и жалост
се претвара у малодушност, униније и очајање; природно својство да се презире
грех који понижава природу - у презир према ближњима, у гордост и остало".
У свом зачетку све страсти ("его-нагони", по савременом тумачењу
Анатолија Гармајева) присутне су у сваком човеку. Првенство појављивања ове
или оне страсти (или њиховог споја) код сваког од нас је индивидуално и зависи
од читавог низа околности.
Запањује једнодушност Светих Отаца у оцењивању важности борбе
против страсти и сличност класификације врста страсти, као и начина борбе
(без чега је и сам духовни живот немогућ).
Ово се објашњава тиме што се светоотачко учење стварало на основу
животног пута многих поколења људи и изражава путеве искуственог
богопознања, а не апстрактна закључивања и мудровања.

47

Страсни човек непрестано бива мучен и подјармљиван спољашњим
утицајима, он је роб ружних навика и склоности, рањив је, непостојан,
раздражљив, склон непромишљеним поступцима. Такав човек не може бити
"духопроводив" и "пневматичан" за Највишу нетварну Енергију (о
"пневматизацији" добро каже епископ Јован Шаховској: "Ослобађајући се
животне гордости, 'похоте очију и похоте плоти'... човек постаје све више и
више 'прозиран' за Бога, доступан да се у њега усели најчистији Дух Божији").
Из великог броја светоотачких извора одабрао сам кратке изводе из дела
св. Јована Касијана (350-60-435 г.) и св. Игнатија Брјанчанинова (1807-1867 г.).

48

Прва страст. Чревоугодије (стомакоугађање, преједање)
За различите људе различите су норме хране и степени испосништва. Све
су ово веома индивидуални појмови. Није за све исто тако хранљива и корисна
ова или она врста намирница. Али свако мора имати јединствено правило и
циљ да узима храну у одговарајућoj мери да не би упао у стомакоугађање.
Врсте стомакоугађања
1."Чревобесије" (прождрљивост) тј. претерана количина употребљене
хране. Свети Оци као меру уздржаности у исхрани сматрали су ону да
престанемо да једемо када нам се још једе, устајући од стола са лаким осећањем
глади.
2."Гортанобесије" (наслађивање грла) - то је пре свега преједање у смислу
каквоте разних врста јела, склоност према посластицама, која је појачана до
степена страсти.
3."Раноједење" ("тајноједење" у монаштву) - непоштовање времена које је
одређено за узимање хране.
Треба имати у виду да је могућ и спој свих врста стомакоугађања, што се
неретко запажа и у животу.
Св. Игнатије Брјанчанинов убраја у стомакоугађање ("стомакопреједање"
како га он назива) такође пијанство, недржање постова и уопште нарушавање
уздржаности.

49

Друга страст. Блуд.
Блуд Свети Оци карактеришу као "дуги", "свирепи" рат, именујући га још "падом".
Блуд спада у телесне страсти. По својој природи сексуални нагон је код
човека природна и физиолошка појава. Његова основна сврха је продужење
врсте, а не средство за посебну врсту уживања.
Хришћанство освећује у једнакој мери како брачни и породични живот,
тако и безбрачност и монаштво. Постоји одређена међусобна веза блудне
страсти са стомакоугађањем, тако да је избављење од блуда немогуће без победе
над преједањем.
Блуд се преображава кроз очишћење срца. Корисни су: ручни рад, пост,
молитва, посао уопште.
Један од обележја победе над страшћу блуда и постизања жељене чистоте
Свети Оци су сматрали одсуство у сну и маштањима блудних заводљивих
слика. Уопште, у ноћним сновима се често одражавају унутарњи дубински
доживљаји. На том плану, исправни су покушаји психоаналитичара да повежу
снове-симболе и доведу их у везу с реалним животом; нису исправни само
њихови једнострани пансексуални приступи и усиљеност у покушајима да
доведу добијену информацију у везу са психоаналитичким теоријама.
По својој суштини блуд представља полну распуштеност ("грех
незаконитог полног општења" по св. Јовану Касијану). У исту страст св. Игнатије
Брјанчанинов убраја и "свако прихватање нечистих помисли, разговор с њима,
наслађивање њима, допуштање њих, оклевање у њима. Блудна маштања и
робовања њима, као и нечување чула, скврнословље, читање сладострасних
књига и полне изопачености".
Преп. Исаија Отшелник је сматрао да блудну страст јачају пет повода:
празнословље, таштина, дуго спавање, спољашњи украси, одећа и преједање.
Чување себе од саблажњивих и непристојних утицаја представља суштину
најважнијих и данас тако непопуларних појмова као што су уздржаност и
целомудреност (тј. чистота душе и тела).
Нашој омладини управо недостаје васпитање у духу непорочности тела и
чистоте душе, а уместо тога се култивишу рани сексуални односи; демагошки
звуче поуке о "култури школске еротике", која у стварности доводи до тако
тешко решивих, а понекад и до просто трагичних проблема у животима
младића и девојака, да је, како се каже, после врло тешко да се ту нешто учини.
Светост и правичност, cpeћa у породичним односима и духовно
усавршавање незамисливи су без победе над похотом духа.

50

Трећа страст. Среброљубље.
За разлику од стомакоугађања и блуда, повезаних с телесном природом и
човековим физиолошким потребама, среброљубље је туђе и несвојствено нашој
природи. Извесне појаве гомилања, истина, могу се приметити чак и у
животињском свету: на пример, веверица скупља залихе ораха, кртица гомила
украдени кромпир, шаргарепу и друге намирнице. Па ипак, ова гомилања
имају само смисао прилагођавања, имају карактер нужности и не одликују се
безумним претеривањем и таквим страсним поробљавањем душе, као што се то
догађа човеку који је дословно опседнут духом стицања и умножавања богатства
када то постане основа целог његовог живота.
Том приликом се унакажава сав лик Божији. Шкртошћу, тврдичлуком и
другим испољавањима среброљубља настају и ликови типа чувених Гогољевих
Пљушкиних и Коробочки.
Св. Јован Касијан назива среброљубље "кореном свих зала".
Души која је нападнута овом страшћу намеће се њеној природи
несвојствена потреба гомилања, развија се похлепа и користољубље које човека
често гура у лаж, кривотворење и све могуће преступе. Заслепљен страшћу
среброљубља, човек се не устручава ни од каквих средстава да би стекао жељено
богатство и не зауставља се ни пред чим да би остварио своје планове.
Масовно одушевљавање трговином током последњих година у Русији
довело је за релативно кратко време до упадљиве моралне деградације у
друштву, нарочито мећу омладином, до одливања стручњака из науке,
уметности и производне сфере у трговину, сужавања круга интересовања,
пораста криминала, појаве рекета, мафијашких структура и корупције у досад
невиђеним размерама.
Св. Јован Касијан тачно каже да се треба бојати не толико поседовања
новца или новчаних послова, колико саме жеље да се новац поседује и такву
жељу треба избацивати из душе.
Дешава се да је и човек који нема новца опседнут духом нохлепе и
среброљубља, и обрнуто, онај који поседује прилична богатства нема душевну
страст везивања за њега.
Лик среброљупца Јуде који је постао издајник, а на крају крајева и
самоубица - вечити је пример погубности среброљубља. Градација трагедије
овог човека прати се у оно мало еванђелских редова у којима се саопштава да је
најпре Јуда крао из сандука заједнички новац, да је био шкрт, а затим издао свог
Учитеља и у очајању се обесио.
Св. Јован Касијан среброљупце назива "губавим духом и душом". Св.
Игнатије Брјанчанинов овој врсти страсти додаје такође и шкртост, љубав према
поклонима и даровима, крађу, присвајање и користољубље.

51

Четврта страст. Гнев.
Св. Јован Касијан назива гнев "смртоносним отровом душе". Све док је
човекова душа заражена овом страшћу, он свет доживљава изопачено, а у
разликовању између добра и зла не запажа духовне категорије. У гневу човек се
удаљио од мудрости ("јарост почива у недрима безумних", Проп. 7:10).
Гнев је болест душе. Он не може у принципу бити оправдан ма шта било
његов узрок, изузев светог и праведног гнева против самог зла, греха и порока,
нарочито у самоме себи.
Ако је тренутни гнев краткотрајни отров, хронични гнев (злопамћење) је
већ отров спорог дејства.
Гнев човек може да задржава у себи и да га не испољава речима и
поступцима. То је, како се каже, нека буде што буде (мада и у таквом случају
постоји опасност по здравље самог човека који се гневи, чак и ако му успева да
прикрије у себи наступе гнева).
Прослављени антички лекар Гален целог живота је гајио одвратност према
гневу након мучне сцене коју је угледао у детињству.
Неки човек је откључавао врата и пао је у јарост због безуспешности својих
напора. При томе је почео да гризе зубима кључ, да удара врата и на крају је пао
на земљу у страшним конвулзијама и почео да лупа рукама и ногама као
епилептичар.
"Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула за сваком злобом, нека су
далеко од вас" (Еф. 4:31). "Сунце да не зађе у гневу вашем" - рекао је у Светом
Писму ап. Павле.
Гнев је унутарње својство, својство срца и душе, он је у стању дуго да се
скрива, и човек често сматра да је сузбио гневљивост и достигао потпуно
безгневље. Међутим, некакав спољашњи догађај и повод, одједном, изненадно,
као искра из кремена пали огањ притајене страсти и разгорели пламен поново
подстиче праву јарост, чији узрок обично људи траже у спољним околностима,
а не у себи самима.
У стварности страст гнева није у потпуности била превладана, ни
ишчупана с кореном, ни побеђена.
Спољни чинилац је био само провоцирајући моменат за испољавање
унутарњег притајеног непријатеља. Зато, с једне стране, треба бити увек
захвалан оним ситуацијама које разоткривају наша несавршенства која ми не
подозревамо.
Непрестано безгневље, независно од околности, може да служи као један
од обележја духовне висине, зрелости и савршенства.
Св. Игнатије Брјанчанинов овој страсти додаје такође псовку, мржњу,
освету, клевету, гнев, наношење удараца, па чак и убиство.

52

Пета страст. Туга
Понекад тузи претходи гнев или среброљубље, понекад су узрок
нереализоване (често претеране) тежње, неостварене наде.
Најпогубнија врста туге је очајање, када човек, уместо да побољша и
исправи свој живот, упада у стање потпуног неверовања у боље и у стању је чак
да поништи најјачи биолошки инстинкт самоодржања (тј. да изврши
самоубиство).
Туга може имати и духовни карактер, као резултат самопрекоревања,
размишљања о својим несавршенствима и гриже савести.
Меланхолично стање је каткад својствено стваралачким природама и
служи као својеврсни стимуланс у песничкој, ликовној и музичкој уметности.
Духовна туга се разликује по својим особинама од страсне туге, тиме што је
кротка, смирена, трпељива, па чак и пријатна. Туга-страст је, напротив, жестока,
тврдоглава, брза, па чак и агресивна.
Св. Игнатије Брјанчанинов укључује у ову страст огорчење, потиштеност,
сумњу у божанско, роптање и нека друга стања.
Према томе, туга је последица незадовољења самољубивих жеља и гнева,
што исцрпљује позитивну животну енергију; тугују такође људи склони
световним задовољствима, стварима, раскошној одећи и пословима. "Онај који
воли свет има много брига, а онај који презире све што је у свету, увек је весео" (
"под светом" се подразумевају чулни, страсни опажаји, обичаји, склоности,
послови, а не божански домострој и богоугодно постојање) - писао је преп. Нил
Синајски.
Понекад, како истиче св. Јован Касијан, туга нас спопада без видљивих
узрока (демонолошки аспект). Веома је важно правилно оценити насталу страст
и на време почети борбу против ње.

53

Шеста страст. Униније
Униније (чамотињу) су Свети Оци још називали "досадом" или "тугом
срца", "слабошћу душе" или њеном "малаксалошћу".
Ова страст је сродна тузи. Има често изражену хронолошку зависност
(например, појачава се око поднева), што је пружило повод да се понекад
назива "подневним демоном". Предвече обично ова страст се смањивала или
потпуно стишавала.
Много пре научних психијатријских проучавања депресивних стања Свети
Оци су описали прилично тачно и веродостојно клиничку слику овог душевног
обољења.
Униније рађа осећања: клонулости, одвратности, жаљења због тобоже
изгубљеног времена, сугерише да се човек не може спасти, да су његови напори
узалудни, да му је труд пропао узалуд и сл.; доводи га до физичке изнурености,
изазива немир, пометеност ума, узнемиреност душе која се лишава у исто време
својих стечених врлина и чврстине. Човек постаје малодушан и рањив,
неспособан за духовне напоре и подвиге.
Туговању су нарочито склони људи лени и докони, људи који воле весеља
и забаве.
Свети Оци саветују да се храбро одупремо овом нападу и да не остављамо
рад који је сам по себи спасоносан у таквим стањима. Униније се побеђује
"трпљењем и супротстављањем", а не бекством и уклањањем од њега, што се
често примећује у медицинској пракси када приликом првих депресивних
симптома пацијенти пружају отпор, "беже у болест".
Поучна је прича коју наводи св. Јован Касијан. Један подвижник светости је
признао ави Мојсију да га је јуче спопадало униније и да га је силно мучило; овај
човек је могао да се ослободи мука само тако што је напустио своје усамљено
место и посетио аву Павла. Међутим, ава Мојсије му је приговорио: "Не, ти се
ниси ослободио те страсти, већ напротив, показао си се као кукавица и бегунац,
дозволивши да те она у првом сукобу победи и побегао си с бојног поља. Ако
следећег пута не ступиш у битку с непријатељем и не почнеш да одбијаш
његове жестоке нападе, он ће те побеђивати сваки пут".
Св. Игнатије Брјанчанинов је унинију додавао такође: немарност, бес,
непоштовање, беспосличење, сувишну разнеженост, празнословље, леност за
сваки посао и нека друга стања.

54

Седма страст. Таштина
По одређењу св. Григорија Богослова таштина је тежња ка сујетној слави.
То је доиста разнолика, променљива и подмукла страст. Борба против ње је
изузетно тешка.
Старци пореде таштину са главицом лука. Након скидања и одсецања
једног слоја следи други испод кога се подвижник поново налази. Понекад се
човек размеће својим богатством, угледом, али са истом таквом лакоћом може
касније да се размеће и сиромаштвом, у суштини патећи у оба случаја од једне
те исте страсти.
Таштина и гордост, за разлику од првих шест страсти, подстичу
подвижника управо да прави успехе у духовном животу, па чак и у подвизима и
достизању високих врлина. "Не ласкај себи због врлина и духовним успесима се
не преузноси" - упозорава св. Јован Касијан.
Таштина не престаје да води човека, макар се он и сасвим удаљио из света
у пустињу или пећину (као што су то чинили древни отшелници), јер ова страст
је унутарње обољење (душе), а не спољашње својство.
"Све друге страсти, будући да су сузбијане, сахну и будући да су
побеђиване, сваким даном постају све слабије; такође под утицајем места или
времена оне слабе и стишавају се. Ова пак страст још жешће притиска
победника" - пише св. Јован Касијан.
Примера за таштину у овом нашем свакодневном животу је толико много
да заиста не би вредело задржавати се на њиховом подробном описивању.
Људи се размећу одећом, накитом, чиновима, положајем у друштву, колима,
викендицама, спољашњим изгледом, интелектуалним развојем, знањима,
успесима своје деце и чиме све не! Руски језик веома тачно преноси суштину ове
страсти: празна (ташта) слава, тј. таштина јесте тежња за славом, али та слава је
узалудна, испразна, ташта, непотребна, и чак погубна за душу.
Таштина је опасна због тога што је у стању да брзо разори све претходне
успехе у духовном животу. Само једна ташта мисао типа "гле, како сам добар",
или "сви ме воле" у стању је да обори човека или да га "уздигне" још више до
најопасније страсти којом се сматра гордост.
Св. Игнатије Брјанчанинов у таштину убраја још и: хвалисање, тражење
успеха у наукама и уметности ради стицања славе, скривање својих грехова,
препирање,
лицемерје,
лукавство,
самооправдавање,
лаж,
ласкање,
човекоугађање, завист, притворство, несавесност и друге.

55

Осма страст. Гордост (охолост)
Како се чини, узимајући у обзир наше данашње схватање, боље је
употребљавати термин охолост, јер "гордост" има у себи и неку позитивну
конотацију, на пример, праведна гордост (понос) на своју земљу, отаџбину, веру
и друго.
"Охолост" и у самом звуку има нечег хипертрофираног, ружног, вештачки
надувеног.
"Најсвирепија и најнеукротивија звер", тако назива ову страст св. Јован
Касијан, и премда је он описује као последњу, по свом значају она је прва. "Нема
никакве друге страсти која би тако уништавала све врлине, и тако обнажавала и
лишавала човека сваке праведности и светости" - пише св. Јован.
Свима је вероватно позната библијска прича о паду због гopдости и
преузношењу најмоћнијег анђела ("Денице") који је касније постао због тога
ђаво, "кнез овога света".
На највишем ступњу свог испољавања гордост доводи човека који јој робује
у стање "самообожавања". У том стању човек акценат читавог живота преноси
на себе. Он себе претвара као у некакав центар васионе и више није у стању (а и
не жели) да осећа, схвата друге и да воли било кога осим себе (или ако воли
друге, воли их егоистичном љубављу, тј. само ради самог себе).
Такви људи су обично убеђени у своју потпуну непогрешивост, не
признају никакве ауторитете, надмени су, умишљени, увредљиви и често
злопамтиви. Али уопште не треба сматрати да гордост погађа само ограничене
или приглупе људе. Уопште не. Чешће је обрнуто.
Жртве ове страсти постају људи високог интелекта и натиросечних
способности, људи који су често достигли реалне успехе како у спољашњем,
тако можда и у духовном животу.
На пример, Лав Толстој је био генијални уметник речи, изузетно дубок
мислилац. имао је и мноштво других дарова. Имао је: храброст, смелост,
невероватну радну способност и човекољубље. Али као последица духовне
охолости које је он ипак био свестан и трудио се да се бори против ње, изабрао
је дубоко погрешан пут, чију је неодрживост показало време (имам у виду крах
"толстојевства" као друштвене појаве која претендује на исправност и свеопште
признање).
Осим тога, Лав Толстој се латио да преправља и исправља Еванђеље.
Прихватио се мисије учитеља не само Русије, него и целог човечанства. Ето како
се запањујуће спајала у једном човеку генијалност и охолост. Прозорљивог
оптинског старца Амвросија након разговора с Лавом Толстојем, затекли су у
сузама: "Какав горди човек!" - неколико пута је рекао старац.
Погрешност и погубност правца који је Толстој изабрао пророчки је
осетио и други генијални руски писац Достојевски који се неколико недеља
уочи смрти упознао с неким писмима Лава Толстоја у којима је овај излагао

56

нове концепције о хришћанској вери. "Као да још увек пред собом видим
Достојевског, како се хватао за главу и очајничким гласом понављао: "Немогуће,
немогуће!" - сећала се рођака Лава Толстоја, грофица Александра Андрејевна
Толстој. Утисак Достојевског о Толстојевим мислима био је ужасан. Није имао
разумевања ни за једно тврђење и изразио је жељу да оспорава лажна грофова
убеђења. Међутим, смрт која је ускоро уследила није му дозволила да то и
оствари.
Подвижници светости свих времена увек су се бојали гордости као ватре.
Они су бежали од славе, чинова, звања, искрено су сматрали себе за ништа.
Приликом најмањег дејства гордости молили су се, сећајући се краткотрајности
живота и смртног часа.
Веома је тешка борба против ове страсти и она траје до последњих
тренутака нашег живота.
Св. Игнатије Брјанчанинов убраја у гордост: презир према ближњему,
уздизање себе изнад других, дрскост, губитак једноставности, губитак љубави
према Богу и ближњему. Јерес. Незнање. Безбожност.
*****
Завршавајући преглед о страстима, треба поменути да смо навели кратки
опис само основних страсти. Осим набројаних постоји мноштво других. Неке од
њих наступају под разним привлачним маскама, као на пример, неуморна
тежња да се зна све и да се зна много ван духовног живота (или чак у питањима
самог духовног живота). У страсти се могу убројати и одушевљавања разним
представама и приредбама, политиком, музиком (меломанија) и другим
стварима.

57

Општи начини борбе против страсти
Свако противљење дејству страсти слаби је, а стално супротстављање
побеђује страст. Сваки подстицај страсти, заношење и уживање у њој, напротив,
јача страст, паралишући вољу и побеђујући човека. Размажено и разнежено
тело представља "станиште страсти". Испољавање саме страсти није ништа
друго до грех. Страсти код духовног човека изазивају осећање одвратности, а
код телесног, напротив, - задовољство и насладу.
Страсти морају да подстичу човека да увек буде приправан и на стражи.
По великом и недокучивом највишем закону у борби са страстима рађају се и
стичу врлине.
Човек не треба да се чуди, ако примећује избијање страсти, на каквој год се
етапи духовног развоја налазио. Само је смрт ослобађала (чак и свете) од дејства
страсти.
Мора постојати стална спремност за супротстављање свим страстима, а не
само за супротстављање оној најпознатијој из искуства. Неке страсти, како
рекосмо, служе као узрок развоја других.
У духовном животу се треба одлучно супротстављати самом почетку
испољавања страсти, јер страст се тешко лечи у поодмаклом стадију. "Вођа свих
страсти је неверовање" (св. И. Брјанчанинов).
Вођа истинских врлина је, напротив, вера!
Често страсти живе у човеку неприметно и прикривено. Па ипак се оне
испољавају у помислима, маштањима и одговарајућим осећајима. Потребна је
само непрестана пажња на себе и контрола својих чула и уобразиље. Страст која
је изазвала нашу склоност према себи стиче власт над нама.
Немогуће је да се страсти које живе у човеку не испоље у мислима, речима
и делима. Важно средство лечења јесте откривање страсти (у религији је то
тренутно покајање).
Не треба падати у пометеност и униније приликом разоткривања страсти.
Не треба такође лаковерно веровати својим победама, јер страсти су веома
лукаве, и зато, умисливши да смо победници, можемо лако ући у гордељиво
стање, а затим бити побеђени изненадним новим нападом. Такође постоји
велика разлика између свесне склоности према овој или оној страсти и, због
људске слабости случајног, незнања начина борбе или услед губитка будности.
Као одговарајуће стање у циљу противдејства страстима Свети Оци су сматрали
смиреноумље.
Тематске мисли
1. Све оне (страсти) потичу из самоугађања, себичности, самољубља и на
њима се држе (св. Теофан Затворник).

58

2. Страсти живе и у светима, само што их ови обуздавају (ава Аврамије).
3.Страсти се држе једна за другу као карике у ланцу (ава Исаuja).
4.Нема веће победе него победити свој гнев и љутњу (св. Tuхон Задонски).
5.Таштина и добра људска дела чини бескориснима (св. Јован Златоуст).
6.Сви греси су мрски пред Богом, али најмрскији је гордост (св. Антоније
Велики).
7.Дај телу оно што му је потребно, а не што оно хоће да добије (ce. Нил
Синајски).
8.Не осуђују се богати. већ они који служе богатству (ce. Јован Златоуст).

59

Кратки извод учења о страстима по св. Јовану Касијану
Осам главних страсти:
1.Стомакоугађање.
2.Блуд.
3.Среброљубље.
4.Гнев.
5.Туга.
6.Ушшије.
7.Таштина.
8.Гордост.
Постоје две врсте страсти:
1) од природних потреба (стомакоугађање и блуд);
2) страсти које немају корен у нашој природи (на пример, среброљубље).
Шест првих страсти су често спојене међусобно (повезане), те их зато треба
савладавати поступно (на пример, блуд је често повезан са стомакоугађањем, а
униније са тугом).
Седма и осма страст су такође међусобно повезане. Претерана таштина
рађа гордост.
I.

Стомакоугађање има трн врсте:

1. Једење ван установљеног реда и времена ("раноједење").
2. Количинска страна: преједање ("чревобесије").
3. По каквоти: обожавање укусних јела, уживање у јелу ("гортанобесије").
II.Блуд - три врсте:
1. Са другим полом.
2. Самозадовољавање, "нечистота" (мастурбација).
3. Умом и срцем (упореди: "ко погледа жену са жељом, већ је учинио
прељубу с њом у срцу свом" - Мт. 5:28).
III.Среброљубље - три врсте:
1.Жеља да добијемо оно што претходно нисмо имали (као Гијезије - 4.
Цар. 5).
2.Жеља да нам се врати оно чега смо се раније одрекли (као Јуда издајник).

60

3.Прикривање и задржавање за себе извесног дела (као Ананнја и
Сапфира, Д. ап. 5).
IV.Гнев - три врсте:
1. Унутарњи (пламти изнутра).
2. Спољашњи (у речи и делу),
3. Злопамћење (хронични).
V. Туга - две врсте:
1. Након престанка гнева, због губитака, неиспуњених жеља.
2. Због бојазни, страхова, неразумних брига.
VI. Униније - две врсте:
1.Тера у сан.
2.Тера из куће.
VII.Таштипа (много врста). Две главне врсте:
1.Одушевљавање видљивим стварима и телом.
2.Жеља са сујетном славом.
VIII.Гордост - две врсте:
1. Телесна.
2. Духовна.
Циљ борбе са страстима је чистота срца.

61

Грех
"Грех је човеков самовољни прелазак границе
која му је дата одозго,
напуштање круга датог му закона".
(епископ Јован Шаховској)
Према одређењу ап. Јована, грех је безакоње (Јн. 3:4). Наравствено
богословље схвата грех као свако одступање од заповести Божије и нарушавање
закона Божијих (речју, делом, мишљу; хотимично или нехотично). Након што је
1917. године у Русији укинут Бог, званичне власти су покушале да истовремено
укину или суштински преиначе многе појмове који су на овај или онај начин
повезани с религијом. Ствар је дошла дотле да су у неким совјетским речницима
речи попут "светиња", "грех", "благодат" и неке друге, биле увршћене међу
застареле. Овакво схватање уврежено је и сада у свести многих људи. Реч "грех"
данас звучи као одјек далеке старине и понекад се чак употребљава у шаљивом
тону, а не у тону дубоког страхопоштовања.
Међутим, грех представља једну од најважнијих категорија духовног живота.
Он је реалан. Он се никако не може укинути никаквим указима или људским
декретима, као што се сличним документима никако не може укинути закон
гравитације или, рецимо, смрт. Та мала, али чудесно многозначна и тачна реч
по звуку је помало слична другој речи у руском језику: тутњава1. Као гром усред
ведра неба она понекад погађа наш живот, трујући отровним испарењима
душу, помућујући разум, утичући на сан, расположење, апетит, здравље, па чак
и однос према животу. Има нечег осуђујуће прекорног у звучању ове речи. Грех!
Шта си то, брате, учинио!
Како тврди хришћанска вера, грех је потекао од злоупотребе људске воље и
одбацивања Божије воље, што је довело до унакажености људске природе (идеја
прародитељског греха).
Међутим, осим прародитељског греха, током нашег живота ми правимо
мноштво грехова услед гордости, егоизма, безбрижности, слабе воље,
сластољубља и услед других узрока, чији је део непосредно повезан са
демонологијом. Представа о греху се у различитим периодима развоја
човечанства битно мењала. Најважнији путоказ било је учење о искупитељској
Христовој мисији и путевима човековог спасења (тачније, сам тај, по свом
значењу недокучиви, догађај!).
У духовном животу веома се важним сматра развој изоштрености чула
виђења човековог греха. То није нимало лако постићи, сметају самољубље,
страсти, као и одсуство духовног искуства и стручних знања. Сваки човек

1

Руски: грохот - прим. прев.

62

практично има високо мишљење о себи, сматрајући да "барем није гори од
других".
Осим тога, оштрина виђења својих грехова, по светоотачком учењу, јесте дар
Божији. Када човек почиње да види своје грехове, чији је број "као звезде на небу
или као песак морски". тада он заиста почиње да гледа духовно.
Грех не само што не може бити укинут, него је и, будући да спада у
наравствено-духовне категорије, ванвременски појам који нам је нужан. У
савременом животу који све више деградира и у којем оскудева светост и
благочашће, он мора стећи одлучујући и првостепени значај, ако желимо
духовну обнову. Грех има и дубоко личносни, сакрално-скривени садржај. Пут
према истинском спасењу (као и терапија душе) пролази кроз индивидуалне
напоре слободне личности, а не кроз спољашње насиље. Латити се посла да се
други поучава, а тим пре спасавати и духовно лечити друге, будући и сам
"преко главе" у гресима - савршено је бескористан, апсурдан, па и грешан посао.
Светоотачко учење упозорава на сваку врсту поучавања без одговарајућег
начина живота. И заиста, дела су много важнија од речи. И када греховни човек
поучава друге како треба да живе и да не греше у ономе што он сам чини, од
тога је врло мала корист.
Може се, наравно, порицати хришћанска концепција прародитељског
греха, али како онда објаснити узроке трагичности земаљске судбине
човечанства и огроман напор који треба уложити за стварање добра?
По својој природи ми нисмо целовити, то има везе и са телесно-душевнодуховним структурама и са непрестаним сукобом двеју сила у нама. Упоредо са
чистим гласом савести и срдачне љубави како се често чује други глас пун
мржње, лукавства, злурадости и лажи. Отровне примесе користољубља, зависти
и осуђивања неретко осећамо у себи упоредо с најбољим осећањима и
племенитим тежњама (упоредите с речима ап. Павла: "Не чиним оно што хоћу,
већ оно што мрзим, то чиним", Рим. 7:15).
Грех није својствен природи душе, напротив, он јој је туђ и у њу га уносе
страсти. Грех је духовна болест и узрок многих физичких болести, о чему људи
често заборављају (или не знају), и зато се мора лечити.
Савест (ако није "пригушена" или уништена) веома је осетљива на сваки. па
чак и најмањи грех. Ова осетљивост се не сме пригушивати, напротив, треба је
истанчавати и развијати кроз честе исповести и свакодневна испитивања своје
савести. Том приликом чак и смета присуство логичког размишљања, јер оно
омета целовитост и непосредност духовног осећања, тим више омета тачну
оцену самооправдања које пригушује истанчаност осећања и смањује
пријемчивост свега греховног.
Нажалост, медицинска наука и психологија неопростиво мали значај
придају самом проблему греха, замењујући га другим категоријама које уопште
нису истоветне по својој суштини. Стога грех као да почиње да ишчезава,
растварајући се у појмовима као што су погрешни поступак, психотраума, стрес
и други.

63

Напротив, грех мора бити довољно јасно појмљен од стране човека и
исправљен путем разумевања, порицања, искреног покајања (најбоље у светој
Тајни Исповести) и у свом највишем исцељујућем разрешењу савладан кроз
Божанско Причешће Светим Тајнама.
Грех је најчешће свесно нарушавање духовних закона и заповести Божијих,
иако постоје греси и из незнања и из лакомислености, који се могу уврстити у
категорију немарности и грешака (Свети Оци истичу да ће казна за грехе који су
учињсни из незнања бити другачија неголи за свесне).
Грех који се налази у души која није изгубила савесност, ствара нелагодност
која се не може изразити речима, при чему снага отровног дејства може бити
толико велика, да човек доживљава неподношљиве патње (сетимо се Катарине
из комада Островског "Олуја" или Ане Карењине из истоименог романа Лава
Толстоја). "Греховност" може стварати осећање безизлазности и безнадежности,
што неретко подстиче човека на чин насиља над самим собом и својим животом
да би се избавио душевних мука.
И обрнуто, после искреног покајања и исповести у душу се враћају
изгубљени мир и спокојство (што се није могло постићи никаквим другим
средствима!), те човек хоће понекад да попут познатих пасхалних речи
уксликне: "Греху, где ти је жалац!"
Савремени човек не само што мало зна о греху, него и нема праву представу
о његовим жалосним последицама.
У прилогу овом поглављу дата је својеврсна класификација грехова које је у
19. веку саставио један од најауторитативнијих Отаца Руске Православне Цркве
св. Игнатије Брјанчанинов.
Приликом читања обратите пажњу на јасноћу и складност излагања. а
такође упоредите свој живот са оним који претпоставља одсуство набројаних
грехова.
Мишљења о теми
1.Од свих зала људских само је грех право зло (св. Јован Златоуст).
2.Грех је сладак краће време, а горак на дуже време (св. Димитрије
Ростовски).
3.Сваки нови грех ставља нову мрљу на душу нашу (Цветник Духовни).
4.Гаси искру, док се ватра није распламсала и убијај непријатеља док је мали
(св. Тихон Задонски).
5.Душа се може противити греху, али не може без Бога победити или
искоренити зло (св. Макарије Велики).

64

6.Не може угледати свој грех онај који се наслађује грехом... (cв. Игнатије
Брјанчанинов).
7.Онај ко учини велико дело - успостави непријатељство с грехом. насилно
отргнувши од њега ум, срце и тело, томе ће Бог дати велики дар: виђење свог
греха (cв. Игнатије Брјанчанинов).
8.Грех мрзи, а грешника љуби (ce. Јован Кронштатски).

65

Стадији развоја греха
У светоотачком учењу се веома суптилно разоткрива развој греховног
процеса, почев од првог импулса мисли која пада на памет ("притајене намере",
"помисли") до самог греховног чина у правом смислу.
У човековом срцу обутава зло, управо оно јесте извор помисли и њена
основа. Најмања (најчешће гордељива) мисао која промакне уму назива се
"притајена намера".
"Помисао" је обична мисао на ову или ону тему.
"Предлог" (или "сукоб") је већ помисао који је дотакао душу и изазвао у њој
пристанак или чак кретање у правцу овог или оног (греховног) дејства. Предлог
још увек није грех. Ако га човек на време не одсече и ступа у разговор с њим,
тим пре ако се наслађује греховном уобразиљом, настаје "сједињење"
("зближење" "спајање" - ступање у разговор са помислима, обраћање пажње на
њих)).
Ако се овај разговор благонаклоно доживљава и човекова пажња се
усмерава искључиво на насталу представу долази до "пристанка", до
заплењености помишљу. Затим наступа "поробљеност", тј. заједнички живот с
греховним помислом и поробљеност њиме.
Човекова воља се приклања пристанку на оно што изазива помисао, човек
чезне да испуни насталу жељу, сања да доживи насладу, распаљује се. Затим
настаје страст као пројава ропства греху, за чије чињење је човек већ спреман да
употреби сва могућа средства.
Најлакше се одсеца помисао у самом зачетку, ради чега је важно на време
распознати оно чему нас он приклања.
Што се више развија описани процес, то је теже спречити његово коначно
испољавање: греховно дејство (када се навика укорени - "порок").
Проанализирајте све што је речено и упоредите са својим греховним
поступцима н поривима и уверићете се у тачност свега што је речено.
Схема развоја греха
Помисао —> Предлог (сукоб) —> Поробљеност (пристанак) —> Сједињење
(зближење) —> Пристанак (поробљеност) —> страст —> греховно дејство —>
порок (греховно дејство које је постало навика)

66

Скица исповести по св. Игнатију Брјанчанинову
Греси против Бога. Веровање сновима, чарањима, "срећним" и
"несрећним" сусретима и другим знацима. Сумње у веру. Леност и расејаност у
молитви. Неодлажење у цркву. Дуготрајно неисповедање и непричешћивање.
Лицемерје у Богопоштовању. Хуљење или само роптање на Бога у души и на
речима. Намера да се дигне рука на себе. Узалудно заклињање Богом.
Неиспуњено обећање Богу. Хуљење светих предмета. Гнев с помињањем
нечисте силе (ђавола). Једење и пијење недељом и празником пре завршетка
Литургије. Нарушавање и нетачно држање постова.
Греси против ближњег. Неусрдност према својој дужности или пак
према свом послу. Непоштовање виших и старијих од себе. Неиспуњење
обећања датог човеку. Неплаћање дугова. Одузимање силом или тајно
присвајање туђега. Шкртост за милостињу. Лична увреда ближњег. Сплетке.
Клеветање. Проклињање других. Узалудна сумњичења. Небрањење невиног
човека или праведне ствари што им доноси губитак. Убиство. Непоштовање
родитеља. Непостојање хришћанске бриге о деци. Гнев, непријатељство у
породичном или домаћем животу.
Греси против самог себе. Испразне и прљаве мисли. Жеља да се догоди
зло ближњему. Лажљивост. Раздражљивост. Тврдоглавост или самољубље.
Завист. Немилосрдност. Преосетљивост на огорчења или увреде. Освета.
Среброљубље. Страст према уживањима. Скврнословље (говорење ружних
речи). Саблажњиве песме. Пијанство и преједање. Блуд. Прељуба. Неприродни
блуд. Неисправљање свог живота.
Међу гресима неки се, достижући у човеку највиши ступањ развоја н
погађајући његово срце непокајаношћу, сматрају посебно тешким и гнусним
Богу.
Смртни греси који воде пропасти душе. 1. Гордост која презире све, која
захтева од других улагивање, спремна да допре до неба и постане слична
Свевишњем, једном речју, све до самообожавања.
2.Незасита душа или Јудина похлепа за новцем, често повезана са
неправедним стицањем, похлепа која не даје човеку ни тренутка да помислн на
духовно.
3.Блуд. Развратан живот блудног сина који је расуо све своје имање (Лк.
15:11-32).
4.Завист која доводи до сваког могућег злодела учињеног ближњему.
5.Стомакоугађање или телоугађање које не познаје никаквих постова,
повезано са страсном везаношћу за забаве, као код еванђелског богаташа (Лк.
16:19—31).

67

6.Непомирљиви гнев који се одлучује на страшне поступке као у Ирода
који је у гневу наредио да се побију витлејемска деца.
7.Леност и савршена безбрижност у души, немарност за покајање до
последњих дана живота.
Греси хуљења на Духа Светога. Претерано уздање у Бога - настављање
греховног живота у нади на милосрђе Божије. Очајање у односу према
милосрђу Божијем супротно осећање које пориче Богу очинску доброту и које
доводи до самоубиства. Упорно неверовање које не могу убедити никакви
докази истине, чак ни чудеса. неверовање које одбацује и саму доказану истину.
Греси који вапију на небо за осветом. То су: смишљено човекоубиство
(побачај), а нарочито оцеубиство (братеубиство, цареубиство). Содомски грех.
Неоправдано угњетавање убогога, незаштићеног, удовице, малолетне деце и
сиротих. Задржавање и неисплаћивање радницима њихове заслужене плате.
Одузимање човеку последњег парчета хлеба или последњег новца које је овај
зарадио крвљу и знојем, као и присвајање од затвореника милостиње, хране,
топлоте или одеће који су им одређени, као и њихово угњетавање уопште.
Огорчења и увреде родитељима, све до њиховог безочног батинања.

68

Осам главних страсти
1. Стомакопреједање. Преједање. пијанство, недржање постова,
тајноједење, облапорност. нарушавање уздржаности уопште. Неправилна и
претерана љубав према телу, његовом животу и спокојству, из чега настаје
самољубље, а из њега нечување верности Богу, Цркви. врлини и људима.
2. Прељуба. Блудно распаљивање, блудни осећаји и стања душе и срца.
Прихватање нечистих помисли, разговор с њима, наслађивање њима,
пристанак на њих, дуго остајање у њима. Блудна маштања и опседнутост.
Нечување чула. нарочито чула додира. у чему је безочност која убија врлине.
Скврнословље и читање сладострасних књига. Природни блудни греси: блуд и
прељуба. Противприродни блудни греси...
3. Среброљубље. Љубав према новцу, као и имовине покретне и
непокретне уопште. Жеља за богаћењем. Размишљање о средствима за
богаћење. Сан о богатству. Страховање од старости, изненадног сиромаштва,
болести, нзгнанства, шкртост. тј. неверовање Богу, неуздање у Њега. Брига.
Рђаве склоностн или болесна, претерана љубав према разним пролазннм
стварима која лншава душу слободе. Обузетост сујетним бригама. Љубав према
поклонима. Присвајање туђег. Лихварство. Немилосрдност према сиромашној
браћи и према свима којима је потребна помоћ. Крађа. Разбојништво.
4.Гнев. Плаховитост. прихватање гневних помисли: маштање о гневу н
освети. Узбуђивање срца јарошћу, помрачење ума јарошћу: непристојна вика,
свађа, псовке, сурове и злобне речи, ударци (нарочито по глави). убиство.
Злопамћење, мржња, непријатељство, освета, клевета, осуђивање, гнев и увреда
ближњега.
5.Туга. Озлојеђеност, потиштеност, одбацивање наде у Бога, сумња у
обећања Божија. незахвалност Богу за све што се догађа, малодушност,
нетрпељивост, одсуство самопрекора, озлојеђеност на ближњега, роптање,
одрицање крста, покушај да се сиђе с њега.
6.Униније (чамотиња). Леност за свако добро дело, нарочито молитвено.
Напуштање молитвеног правила. Напуштање непрестане молитве н штива
корисног за душу. Непажња и ужурбаност у молитви. Небрижност. Недостатак
страхопоштовања. Нерад. Сувишно умиривање сном, лежањем и свакојаком
разнеженошћу. Чести изласци из келије, шетње и посете пријатељима.
Празнословље. Шале. Светогрђа. Напуштање метанија и осталих телесних
подвига. Заборављање својих грехова. Заборављање заповести Христових.
Лишавање страха Божијег. Огорчење. Неосетљивост. Очајање.

69

7.Таштина. Жеља и трагање за земаљским изузетним почастима и
људском славом. Љубав према лепој одећи, кочијама и келејним стварима.
Обраћање на лепоту свог лица, пријатност гласа и остала својства тела.
Склоност према наукама и уметностима овог света који пропада, тражење
успеха у њима ради стицања земаљске славе. Стид да се исповедају своји греси.
Њихово скривање пред људима и духовним оцем. Лукавство. Самооправдавање.
Препирање. Охолост свог разума. Лицемерје. Лаж. Ласкање. Човекоугађање.
Завист. Понижавање ближњега. Променљивост нарави. Несавесност. Начин
живота демонски.
Гордост. Презирање ближњега. Стављање себе изнад других. Дрскост.
Помрачење ума и срца, њихово везивање за земаљско. Хуљење, неверовање.
Непокорност закону Божијем и Цркви. Слеђење своје телесне воље. Читање
јеретичких књига, развратних и сујетних. Непослушност према властима.
Злобно изругивање. Губитак љубави према Богу и ближњем. Лажна
философија. Јерес. Безбожност. Незнање. Смрт душе.

70

Молитва и њена улога у савременом животу
"Молитва је дисање душе,
као што је ваздух природно дисање тела".
(св. Јован Кронштатски)
Сам појам молитве у речнику црквенословенског и руског језика (део 1,
Петроград, издање штампарије Императорске Академије Наука) одређује се на
следећи начин: "молитва - 1 (молба, мољење, прозба за нешто). Изливање душе
и унутрашњих осећања пред Богом".
У Даљевом речнику (том 2) налазимо о истој речи: "молити некога за
нешто, молити смирено, покорно и усрдно... Молити се Богу, будући свестан
своје ништавости пред Творцем, приносити му своје покајање, љубав,
захвалност и молбе (прозбе) за будућност".
У потпуном црквенословенском речнику који је саставио Г. Дјаченко (1900
г.) истиче се још једна важна нијанса: "Корен ове речи (молит) потиче од
латинског mollire - ублажавати, те указује на то да је молитва средство за
ублажавање..." Најзад, у једном данас распрострањеном речнику руског језика
под редакцијом С. И. Ожегова (20. издање, 1988 г.) о молитви се каже следеће:
1. "Установљени текст који се чита приликом обраћања са молбама за
нешто Богу, светима" (Зашто само утврђени текст и зашто обавезно с молбама,
а не на пример са покајањем и благодарношћу није уопште јасно? Одређење је
дато нетачно и некомпетентно, као уосталом, и у другом значењу - прим. аут.).
2. "Религиозно мистично обраћање за нешто с молбом Богу, светима".
"Веруј чврсто у остваривост сваке речи, нарочито оне изговорене за време
молитве" - писао је св. Јован Кронштатски и заиста је чинио чудеса која су
потврдили толики очевици, да нема никаквих разлога да се сумња у њихову
истинитост.
"Нема ничега равног молитви: она и немогуће чини могућим, тешко
лаким, а неповољно повољним" - писао је св. Јован Златоуст. "Човек уопште не
може имати знање, ако се није молио нечему у одрећеном облику. Када тога
нема, и све његово знање се показује као пуста педантерија. као суви коров" - не
без разлога је сматрао енглескн историчар Томас Карлајл.
Молитвеној теми посвећено је мноштво мисли, њој су се обраћалн
песници, писци, композитори, подвижници светости, философи, na чак и
политичари.
Молитва одражава најискрснија, најчистија и најскривенија људска
осећања, она је "узношење ума и срца Богу", "беседа са Самим Богом". Молитва
је изнад поезије, музике, било каквих речи, иако се и сама састоји од речи. Без
молитве је немогућ духовни живот, молитва је "мајка свих врлина". По
мишљењу Светих Отаца сав људски живот мора бити доведен у стање
непрекидне молитве.

71

Молитва у себи чува велике неодгонетнуте тајне. Она увек као да није од
овога света, иако се из њега рађа. Чак и свирепа смрт дрхти пред њом и свако
зло се расејава. Као што је неразумно лишавати себе свежег ваздуха, тако исто и
молитвеног постојања.
Молитва освећује човеков живот, даје му тачку ослонца, без молитве наша
душа сахне или чак труне за живота.
На свету нема значајнијег средства од молитве која потиче из чистог
љубећег срца са искреном вером; нема моћније силе од обичне речи испуњене
и снабдевене одговарајућим смислом и осећањем.
С молитвом је провео 17 година соловецких логора старац Сампсон (гроф
Сиверс). Био је стрељан, али је остао жив, криминалци су се коцкали у његов
живот, бацали су га пацовима да га поједу, али он није погинуо, зато што је
имао покровитељство и заштиту јачу него што су све силе зла и чудесну
молитву Пресветој Богородици коју је добио од самог преп. Серафима
Саровског. Ево те молитве. Уживите се, тачније, ослушните срцем ове кратке
редове, проникните у њих својом душом и они ће се можда отворити и вама у
другој димензији, у другој дубини и другом значењу него што су то речи у
обичном смислу, онако како су се отвориле руском православном монаху,
старцу Сампсону.
Свемилоспшва Владичице моја!
Пресвета Госпођо,
Свепречиста Дево,
Богородице Маријо,
Мати Божија,
Несумњива и једина моја надо,
Не гнушај се мене, не одбаци ме, не остави ме.
Заступи, умоли, услиши, види,
Госпођо, помози, опрости, опрости, Пречиста!
А ево једне данас већ прилично познате молитве последњих оптинских
стараца:

дан.

Господе, дај ми да с душевним спокојством примим све што ми донесе данашњи

Господе, дај ми да се потпуно предам Твојој светој вољи.
Господе, свакога часа овога дана у свему ме поучи и подржи.
Господе, откриј ми вољу Своју за мене и за моје ближње.
Какве год вести да добијем, научи ме да их примим мирно и са чврстим
уверењем да све бива по Твојој светој вољи.
Господе, Велики, Милосрдни, у свима мојим делима и речима управљај мојим
мислима и осећањима, у свим непредвиђеним околностима не дај мн да заборавим да
све потиче од Тебе.

72

Господе, дај ми да разумно поступам са сваким својим ближњим, да никога не
разгневим и не ожалостим.
Господе. дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана и све што се у току дана
догоди.
Управљај мојом вољом и научи ме да се молим и да љубим све нелицемерно.
Амин..."
Како данас савремено звучи ова молитва, какво право pacпoложење даје за
сваки дан. Како је лако прихвата душа, јер души је сродно све оно чисто,
искрено, лепо и праведно.
У Ипатјевском дому нађена је песма коју је преписала рука велике кнегиње
Олге - "Молитва", чији је еванђелски дух вероватно надахњивао царску
породицу и давао јој снагу и чврстину, чак и за узношење молитава за своје
мучитеље:
Владико свети, Боже васељене,
Благослови молитвом нас
И дај покој души смиреној
У неподношљиво страшном часу
И крај ивице гроба
Удахни у уста слугу Твојих
Ванљудске снаге
Да се молимо кротко за непријатеље.
Дела св. Јефрема Сирина, тога по свом стилу чудесно песничког
светитеља, запањује таквим обиљем молитвених текстова, да човек мора само
да се усхићује многим даровима које може да поседује један изабраник. Ево, на
пример, једне молитве св. Јефрема (за непријатеље!):
"Помилуј Господе, оне који ме мрзе и завиде ми, као и оне који ме
оговарају и клевећу, и нико од њих ни у овом веку ни у будућем нека не
претрпи ничег лошег ради мене нечистога, већ их освети милосрћем Твојим и
заштити их благодаћу Твојом, о Свеблаги".
Осим утврђених текстова молитава, Свети Оци су препоручивали да се
користе кратке молитве које се састоје од сопствених речи. Ево неколико
кратких молитава-импровизација, узетих из дела св. Јована Кронштатског:
(Против самовеличања) - "Господе, не дај ми да се узохолим као да сам
најбољи од људи, већ да мислим о себи као најгорем и да никога не осуђујем,
већ себи да судим строго.
(Молитва за милосрђе) - Господе, научи ме да дајем милостињу радо, с
љубављу, радошћу и да верујем да, дајући је, не губим, већ да стичем бескрајно
више од онога што дајем...

73

(Божијој Мајци) - Спаси нас, род Твој, Владичице! Спаси нас, децу Твоју!
Спаси нас, Мати Живота и Мати свих нас, иако смо недостојни да Тебе називамо
својом Мајком! Очисти. освештај, учврсти и спаси нас молитвама Твојим!
(О срцу) - Господе! Даруј ми срце просто, незлобиво, искрено, верујуће,
љубеће, штедро, достојно да прими Тебе Свеблагог.
Овакве кратке молитве је препоручивао својој духовној деци отац Алексеј
Мечев којег су савременици још за живота сматрали старцем у свету:
- Исусе Најслаћи, спаси ме грешнога, привуци себи, не гнушај се блуднице
и разбојника (Против грешних мисли).
- Господе, спаси, сачувај и подигни ме немоћнога (При падовима).
- Владичице, спаси, сачувај ме беднога; хоћу да будем чист, да стојим
близу Тебе (Да би се скинуло са душе cвe греховно и прљаво).
Руски философ Константин Леонтјев једном је изразно веома тачну мисао,
чија се суштина своди на то да је лоша она вера која може бити оповргнута
просвећеним разумом, образовањем и техничким прогресом. У односу на
Православље сав технички прогрес све више доказује неодрживост својих
охолих напада и презривог односа у светлости "последњих открића", јер, како се
изразио један савремени мислилац, "последња реч науке је прва реч Библије".
У старој Русији молитви се обраћао сав народ, независно од сталежа и
друштвеног положаја. Штавише, судећи по фрагментима из поука Владимира
Мономаха, у праксу мирјана спадала је и употреба умне (Исусове) молитве - тог
чудесног древног учења (исихазма) за које је интересовање поново порасло
последњих година у многим земљама света. Суштина оваквог "унутарњег
делања" састоји се у вишекратном (или практични непрестаном) мисаоном
понављању кратке молитве: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији. помилуј ме
грешнога (грешну)". Ова молитва се најпре учи тако што се чита наглас, веома
споро, тако да ум буде свестан значења сваке речи. Затим шапатом, док се не
постигне савршена лакоћа изговарања, не створи постојана пажња н
одговарајуће молитвено осећање. Тек након овога молитва се изговара у себи. У
односу на број изговарања такође се треба држати постепености: обично се
почиње са цифром 50-100 пута дневно до неколико хиљада кроз 23 месеца.
(Праксу Исусове молитве користили су многи руски светитељи и подвижници
светости. Овој теми посвећен је повећи број стручне литературе из које се може
навести "Умно делање", издање Свете Тројице-Сергијеве лавре. 1952. г, и књига
која је постала неочекивано веома популарна последњих година на Западу
"Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу" - ауторство ове књиге није
тачно утврђено).
Могу се изговарати и скраћене варијанте Исусове молитве, као и сасвим
кратке молбе: "Господе, укрепи!", "Господе, спаси ме!", "Господе, помилуј!",
"Пресвета Богородице, спаси ме!"
Свака молитва има своја правила, своје основе и законе. Изостављајући
подробна објашњења која се могу пронаћи у стручној литератури на ову тему,

74

хтео бих да наведем у закључку поглавља још једну важну светоотачку мисао:
"Сав свет се држи на молитвама праведника. Кад њих не би било, сва наша
ружна Вавилонска кула одавно би се срушила, јер и природа већ вапије за
спасењем, и небеска светила се колебају. Само молитве које се танким нитима
пружају у небо, још увек одржавају крхку хармонију пропадајућег света,
спречавајући коначну катастрофу!"
Тематске мисли
1.Молитва је огледало за хришћанина. (преп. Антоније Велики)
2. Због нашег напуштања молитвеног правила, Господ напушта нашу
душу. (преп. Нил Синајски)
3. Навикавајте се да
(схиархимандрит Зосима)

не

започињете

ниједан

посао

без

молитве.

4. Молитва која се изговара од срца, увек може бити само корисна за душу
и тело, а никада не може бити штетна за тело онога који се моли, па макар он
имао лоше здравље. (ce. Јован Кронштатски)
5. Молитва је причешћивање животом. Њено напуштање доноси души
невидљиву смрт. (ce. Игнатије Брјанчанинов)
6. Душа молитве је пажња. Као што је тело без душе мртво, тако је и
молитва без пажње мртва. (ce. Игнатије Брјанчанинов)
7. Не пропуштајте ниједну ноћ без молитве, ако можете, поклоните се до
земље; ако сте изнурени, онда урадите три пута. Не заборављајте то и не
ленствујте, јер тим ноћним поклоном и молитвом човек побеђује ђавола и што
сагреши током дана тиме се човек избавља. Ако јашете на коњу и немате
никаквог посла и ако друге молитве не знате, онда "Господи. помилуј"
изговарајте непрестано у себи, јер је ова молитва најбоља од свих - боље је то
него да размишљате о будалаштинама, јашући (Поука Владимира Мономаха).
8.Узрастање у молитви нема краја. Ако се заустави ово узрастање, значи да
се и живот зауставио (ce. Теофан Затворник).

75

Врлине. Аскетика.
"Врлина је вештина да се живи праведно".
(бл. Августин)
"Аскеза је искуство одбацивања
човеку својствене егоистичке тежње
да посматра cвe ствари као
неутралне објекте предодређене
да задовољавају његове потребе и прохтеве".
(Христо Јанарас)
Врлине као да представљају антипод греха. То су позитивна наравствена
својства која човек стиче н која спадају у категорију духовних вредности.
Врлина је најбоља навика разумне душе захваљујући којој она постаје
несклона пороку (Евагрије Понтнјски). У овом древном одређењу се садржи
веома важна мисао. Врлина не само да обогаћује човека позитивним својствима.
већ и спречава да се у човеку зачне било који порок.
"Постоје четири главне врлине - каже древни подвижник светости. св.
Григорије Богослов: разумност, смелост, целомудреност и праведност". Исту
мисао, у суштини, износи и св. Амвросије Оптински, један од најомиљенијих
руских светитеља: "Живот хришћанина је утврђен четирима главним врлинама:
смелошћу, мудрошћу, целомудреношћу и праведношћу". Св. Игнатије
Брјанчанинов основним осам врлина (насупрот осам основних страсти) додаје:
уздржаност. целомудреност, нестицање, кроткост. блажени плач, трезвеност,
љубав. Међу врлине такође спадају својства као што су: учтивост, скромност,
великодушност, дарежљивост, искреност, једноставност, ћудљивост и друге.
Неки аутори још издвајају и три теолошке врлине: веру, наду и љубав.
Постоје и друге врсте поделе и систематизације врлина, али никаква
класификација ипак не одражава, из разумљивих разлога ("Крај је бескрај", по
Св. Оцима) сву пуноту, већ само посредно одређује духовни садржај теме.
Исто као што страсти међусобно утичу једна на другу, тако се и врлине
обично спајају у човеку, те не постоје саме по себи у изолованом стању.
Врлине изражавају здраво стање душе. њено буђење и очишћење. Сама
реч "врлина" (добродетељ) носи у себи смисаони контекст делања добра
("доброчинитељ", "добротвор"). Нажалост. сам термин је у данашње време
постао непопуларан, па се чак и мало употребљава у Русији, што се нарочито
односи на децу и омладину.
Врлинама више нико никога не учи, нико их не негује, њих се чак стиде.
сматрајући их "остацима прошлости".
Аскетизам

76

У речнику руског језика под редакцијом С. И. Ожегова аскетизам се
одређује као "строги начин живота уз одрицање од животних задовољстава"
(аскетизам у преводу са грчког значи вежбање, припрема за рвање, касније вежбање ради врлинског живота). Идеја аскетизма је веома стара и постоји код
многих народа у разним раздобљима. У Библији као пример аскетизма може да
служи назорејство код Јевреја, начин живота пророка Илије и Јована Претече. У
Новом Завету проповеда се строги и уздржани живот, заснован на љубави
према Богу и ближњима уз одрицање од самољубља, егоизма, прељубе.
пијанства, преједања и сл. Захтеви за уздржаношћу су обавезни за све
хришћане, међутим. степен уздржавања се битно разликује ("онај који може да
прими, нека прими"). Осим тога. аскетизам није првостепени н основни. Сваки
човек здравог разума, сигурно се неће одрицати корисности у овој или оној
мери дисциплиновања тела, одрицања од свега сувишног. прекаљивања и
јачања воље - али све то није ништа друго до елементи неких аскетских вежби.
Ради сузбијања раслабљености, сексуалне распуштености, лености и
других порока својствених људском бићу, аскетизам је свакако неопходан.
"Аскетика је вештина стварања савршеног човека" - писао је Николај Берђајев.
Познати савремени грчки православни мислилац Христо Јанарас пише да
аскетизам учвршћује одрицање од унутрашње тежње према господарењу, јер
"тада почињемо да поштујемо све што видимо око себе, почињемо да
откривамо да нисмо окружени само објектима, безличним оруђима за
задовољење наших утилитарних потреба, већ суштинама, тј. плодовима
стваралачке делатности. својствене личности". Тада почињемо да откривамо
лични карактер сваке ствари, свако општење с њом као да на посебан начин
значи и општење са Самим Творцем. "Путем самоограничења и потчињавања
општим аскетским нормама ми превазилазимо егоцентризам сопствене
природе и премештамо тежиште нашег живота, нашег "ја,! у правцу личног
узајамног односа са околним светом, чиме се формира "поштовање према свету,
однос према њему као према дару љубави у којем присуствује тежња да се
спознају непоновљивост... сваке ствари и чудесна способност материје да
оваплоћује однос између Бога н човека, захваљујући чему тварно стиче
могућност заједничарења са животом нетварног" (Христо Јанарас).
У ужем смислу аскетизам се може окарактерисати као борба против
хипертрофираних его-нагона (страсти). Према речима св. Јована Дамаскина,
"подвижнички живот и његови напори служе пре свега, па чак и првенствено за
то, да збацимо са себе грех који је туђ нашој природи!" Што се јаче одупире
човек греховним страстима, то је интензивнија "невидљива борба" (в.
одговарајуће поглавље).
Човекова душа је, по мишљењу Светих Отаца, склона различитим
заносима ("прељубама"). Дозвољавајући да је заводе многи пролазни догађаји и
појаве овога света, она почиње да им се клања као идолима, тј. неадекватно се
односи према њима (све до обоготворења). Овакво служење обично има страсни

77

и греховни карактер. Светоотачко учење упозорава на овакве заносе, па чак и на
такве као што су тежња према многом знању, књишком знању (књигоманији) и
многим другим који имају скривени и истанчани карактер који духовно
поробљава душу.
Страсни занос је својеврсна опседнутост. Тако се у последње време запажа
епидемија опседнутости трговином, политиком, викендицама и другим
помодним стварима у Русији. Сви страсни заноси се без обуздавајућег духовног
механизма претварају у ружне појаве, што је тако очигледно сада у нашој
многострадалној земљи "која се обнавља".
Аскетизам (у правом смислу) захтева од човека разумна и одговарајућа
ограничења која не сакате његов живот већ га оплемењују и освећују. Очигледно
је да је прошло време столпништва, ношења верига и хаљина од кострети,
претешких постова који изнуравају плот. Да, древни подвижници светости су
понекад долазили до крајности (према савременом схватању). Данас се и
манастирски живот веома разликује од живота древних светих обитељи.
Отишле су у прошлост многе забране (не купати се, не посматрати лица
женског пола, била она мајка или сестра, и многе друге). Без обзира на аскетску
строгост која понекад долази до крајности, према нашем схватању, било би
неправедно осуђивати због тога древне подвижнике светости. Они су
распињали плот у име духовне љубави према Богу и ближњима; то се није
чинило ради спољашњег утиска, већ полазећи од велике унутарње потребе
служења и љубави. Данашњи човек је духовно далеко немоћнији од својих
предака. Смисао савремене аскетике састоји се више у унутарњем усавршавању
које ће бити повезано (по пророчанствима светих) са трпљењем невоља и
болести. То нимало не умањује суштину аскетизма, штавише, без уздржаности
и самоограничавања незамисливо је не само стећи врлине, него и сам духовни
живот постаје немогућ.
Тематске мисли
1.Ни сиромаштво, ни болест, ни телесне повреде, ни ропство не могу бити
препреке врлини (св. Јован Златоуст).
2.Врлина је саобразна с природом, а порок јој је супротан, као болест и
здравље (св. Јован Златоуст).
3.Највиша врлина је приписивати све Богу, а ништа не сматрати својим,
ништа не чинити ради стицања славе људске, већ све чинити ради благоугађања
Богу (св. Јован Златоуст).
4.Врлина је најбоља навика разумне душе захваљујући којој она постаје
несклона пороку (Евагрије Потијски).

78

5.По православном учењу, спасење и вечни живот сваки човек достиже
под условом непрекидног духовног усавршавања које захтева аскетски подвиг
(проф. С. Зарин).
6.Подвижник треба да буде слободан од сваке надмености, идући путем
истинским, средњим и царским, нимало не скрећући ни на ову, ни на ону
страну, не сме да воли разнеженост, нити да доводи тело у немоћ сувишним
уздржавањем (св. Василије Велики).
7. Телесни подвиг који није праћен душевним подвигом више је штетан
него користан, он служи као узрок необичног јачања душевних страсти (cв.
Игнатије Брјанчанинов).
8. Телесни подвиг који још није обасјан духовним разумом увек има у себи
много сујетног и сувишног (cв. Игнатије Брјанчанинов).

79

Светоотачко учење о духовној преласти
Према св. Игнатију Брјанчанинову: "Преласт је скврнављење људске
природе лажју. Она је човеково прихватање лажи као истине".
У широком (првобитном) смислу преласт је стање свих људи без изузетка,
изазвано падом наших прародитеља. Сви смо ми у преласти... Највећа преласт
је сматрати себе слободним од преласти. О потпуној заражености људског рода
прелашћу пише и св. Јован Кронштатски: "Карактер садашњег, временског
бића је преласт".
Дакле, цело човечанство се налази у лажном стању и потребно му је
"ослобођење истином".
Тешко је приговорити овим тврђењима. Чак и летимичан пoглед на целу
историју човечанства убедљиво показује страшне заблуде људи у смислу
уређења и еволуције друштвеног живота. у смислу односа како једних према
другима, тако и према природи. Непрестани ратови, масовне епидемије свих
врста безумља, нагомилавање потпуно непотребних, па чак и по живот опасних
врста знања, огромна производња смртоносног оружја, сви могући пороци.
злочини, пијанство, наркоманија... колико има тога гнусног, противприродног.
тога што угрожава сам наш опстанак! Како нас само земља још увек трпи задивљујуће је и несхватљиво! Како се још увек нису поколебали сунце, месец и
друга небеска светила, на чему се још увек одржава ова крхка равнотежа нашег
живота?
Преласт је страшна болест којом је заражен цео свет. Увићање ове болести
могуће је само духовно просвећеним очима. Осећање њено својствено је сваком
осетљивом срцу.
Узрочник преласти је лаж. Почетак свих зала је лажна мисао. Наши преци
(а и ми сами) прихватили су лаж као истину и слепо су у њу веровали (и ми
настављамо да јој верујемо)! У библијској представи оцем лажи назива се ђаво.
Према светоотачком учењу ми се рађамо већ са унакаженом природом.
Међутим, у човеку се задржава остатак слободе који му омогућава да слободно
изабере: добро или зло.
Која је суштина дејства преласти на човека?
"Преласт дејствује најпре на начин мишљења - пише св. Игнатије
Брјанчанинов - будући прихваћена и искрививши начин мишљења, она се
одмах преноси на срце, изопачује осећаје срца; овладавши човековом
суштином, она се распростире на целокупну његову делатност, трује и само
тело које је Творац нераскидиво повезао с душом". (Обратите пажњу на
последњу фразу о нераскидивој вези и међусобном утицају тела и душе. Како су
тачно и правилно схватали Свети Оци ову психосоматску међусобну везу много
пре медицинских научних истраживања о томе).
Осим прародитељског и демонолошког аспекта који омогућава да се
формирају лажна убеђења и самозаваравања човечанства свети оци су увиђали

80

узрок преласти у човековој обузетости овим или оним страстима. Стање и
степен преласти непосредно зависе и одговарају оним страстима којима је човек
прелашћен или поробљен.
Свест о сопственом личном заједничарењу са овом тоталном прелашћу
која је заразила цело човечанство, најважнији је психосоматски моменат који
поставља духовни темељ за исправљање свог разума, мисли и поступака.
У ужем смислу под прелашћу се имају у виду изопачена стања
религиозног живота, чему претходи неправилан начин молитве (приликом, на
пример, укључивања своје маште, човек почиње често да види слике из Светог
Писма, понекад анђеле, свете, пророке, Спаситеља или Мајку Божију; бивајући
уловљен оваквим виђењима, која имају обично демонску природу, подвижннк
упада у стање самообмане, где гордост и таштина веома префињено почињу да
овладавају његовог душом).
Узроци преласти могу бити и претеране духовне вежбе или подвизи, као и
недовољна пажња на себе, одсуство одговарајућег духовног искуства, губитак
будности и остало.
Преласти се треба чувати не само због лажности осећања, доживљаја и
одступања од истине, него и услед реалне опасности по сам живот, јер нису
ретки случајеви самоубистава и лудила, чији је узрок била управо преласт.
У својој клиничкој пракси последњих година аутор има жалосно искуство
посматрања неких пацијената који су упали у савремене врсте преласти
(контакти с "космичком силом", НЛО, изласци у астрал и др.). Део
прелашћених људи је био озбиљно болестан (соматски и психички), а други
наставља јалова трагања, све више се удаљавајући од истине.
Другу врсту "преластн" Свети Оци називају "умишљеношћу" (самомњење).
"Опседнут овом прелашћу - пише св. Игнатије Брјанчанинов - умишља о себи,
створио је себи 'мишљење' да он има многе врлине, па чак да обилује даровима
Светога Духа". Онај ко умишља о себи заправо обично бива у "преласти". "Онај
који умишља да је бестрасан, никада се неће очистити од страсти; ко умишља да
је испуњен благодаћу, никада неће добити благодат; ко умишља да је свети,
никада неће достићи светост".
Људи који су заражени умишљеношћу као да губе духовне дарове које су
постигли претходним трудом. Осим тога, ови људи постају надмени,
уображени, сматрају да су већ постигли духовне висине.
Према речима св. Макарија Великог, као што нема "ниједног човека који је
потпуно слободан од гордости, тако нема ниједног човека који би био савршено
слободан од дејства истанчане преласти, назване 'умишљеношћу'". Из тог
разлога је неопходна непрестана пажња на себе, да се не би приписивале себи
било какве вредности и врлине.
Онај ко се налази у "преласти", по речима св. Игнатија Брјанчанинова.
"обманут је и изнутра и споља". "Умишљености" веома често доприносе
развијена машта и чулна уобразиља, егзалтираност, таштина и сладострашће.

81

Отуда упадање у лажна духовна стања, општење с Вишим светом, дружење са
анђелима, Самим Христом, вера у нарочиту мисију, "пророчка" откривења и сл.
Оне који су заведени првом врстом преласти хипертрофирана гордост
доводи у "стање очигледне умне поремећености"; онима који су обманути
ирелашћу друге врсте (умишљеношћу) догађа се такође умна поремећеност,
названа у Светом Писму "кварењем ума".
"Умишљеност" доводи човеков ум у ужасне заблуде, одакле следи
мноштво лажних ("спасоносних") теорија и трагања човечанства, а у оквирима
хришћанства - јереси и отпадија. На пример, по речима св. Игнатија
Брјанчанинова, књига Томе Кемпијског "Подражавање Христу" написана је
управо из "умишљености". Ова књига "врши снажан утисак на крв и нерве,
узбуђује их, и зато се она нарочито свиђа људима који робују чулности: у књизи
се може уживати, не одричући се грубих чулних наслада". Ове речи руског
светитеља су више него тачне када је реч о огромној бујици савремене
литературе која делује на човекову грубу н нижу природу, изазивајући њено
претерано узбуђивање и сладострасна осећања. У тој истинској зверској рици
тону глас савести и фини звуци духовне љубави. Истинска духовност пак
претпоставља "очишћење од животињских жудњи", смиреноумље, уздржаност,
трепет душе пун страхопоштовања.
Дакле, прва врста "преласти" састоји се више у неправилном дејству ума, а
друга ("умишљеност") настаје више од неправилног дејства срца (тј. осећања,
уобразиље, страсти).
"Преласт" је свеопшта болест човечанства и она се лечи само Истином,
кроз буђење свести из лажног сна. Начини лечења појединих облика састоје се
пре свега у искреном покајању и очишћењу од греховних страсти.
Мисли о "преласти"
1.Ако ко мртваца васкрсава и друга чудеса твори, а не живи по заветима
Светих Отаца, он је у преласти, и одбацујући га, гледај на дела његова (св.
Симеон Нови Богослов).
2.Бој се истанчане преласти, јер они који су захваћени прелашћу тешко се
лече (св. Амвросије Оптински).
3.Нипошто не жели и не тражи да видиш за време молитве било какав
лик или слику (преп. Нил Синајски).
4.Најчешће се прелашћу назива гордељиво стање привидно религиозног
човека, када он због свог преузношења замишља себе као светог, праведника,
чудотворца и прозорљивца. Или неразумно и самоуверено, тежећи духовном
савршенству, вештачки изазива необичну сласт у свом срцу под

82

непријатељским утицајем и прихвата то као благодатно стање (јеромонах Петар
Серјогин).
5.Не треба се бојати преласти. Она се догађа онима који су се погордили...
Најбоље је никада не сматрати да смо достигли нешто, већ треба увек себе да
видимо као сиромашног, нагог, слепог и непотребног (св. Теофан Затворник).
6.Када се некоме од оних који се подвизавају јави светлост, или неки
огњеобразни лик, или глас, нека нипошто не прихвата као истинито овакво
јављање. Јер је то очигледно вражја преласт, и многи којима се то догађало из
незнања су скретали са истинитог пута (бл. Дијадох).

83

О савести
"Најљубљенији брате!
Са свом могућом пажњом
и брижљивошћу чувај савест".
(св. Игнатије Брјанчанинов)
Тема савести непосредно је повезана с терапијом душе. Рекло би се, како је
много већ о томе написано, исцрпио, подробно објашњено н протумачено, тако да
се доживљава као нешто сасвим уобичајено, као нешто што се само по себи разуме.
Чудесно је устројен наш разум. Како лако ми понекад шаблонизујемо н
банализујемо најважније, највредније и најсветије појмове. Исто се догодило и са
савешћу. Најистанчаније, најинтимније "чуло духа људског" (по св. Игнатију
Брјанчанинову) прешло је најпре у ред свакодневних појмова, а у последње време се
чак чују гласови који се залажу за укидање савести (тако, барем, тврде неки
савремени "морални релативисти" и савремени модернисти морала). Међутим,
укинути савест никоме неће поћи за руком, јер она је "природни закон" (по ави
Доротеју), "домаћи суд" по св. Григорију Богослову, "супарник наш" (уп. Мт. 5:25),
"сведок веран" (Прич. 14:24). Зверју оштрих канџи која гребе срце називао је савест
Пушкин. "Нека ме сви грде, само нека ме савест хвали" - писао је св. Тихон Задонски.
Св. Игнатије Брјанчанинов пореди савест са оштрицом ножа, поучавајући:
"Оштрица савести је веома нежна, треба је много чувати". И још једна важна
примедба руског светитеља: "Свака прихваћена неправилна мисао има утицај на
савест: ремети њено правилно дејство".
Светоотачко учење издваја читав низ погубних, изопачених стања савести:
"отупљивање", "заглушивање", "помрачење", "успављивање", "заспалост", па чак и
"спаљивање" (уништење).
Греховни живот често доводи до прнвидног спокојства, а у стварности то је
болесна безосећајност душе и њеног главног чулног органа - савести.
Ава Доротеј издваја неколико аспеката у вези са чувањем савести:
1. Чување савести према Богу (тј. живети по Његовим заповестима).
2. Чување савести према ближњем (не чинити ништа рђаво: речју, мишљу или
погледом у односу према ближњем).
3. Чување савести према стварима (тј. поступати са стварима добро, не бацати
их без потребе, не дозвољавати да се кваре и сл.).
Осетљивост и јачина савести расте приликом јачања самоконтроле,
унутрашњег рада на очишћењу мисли и чула од греховних страсти. и приликом
честог исповедања. Савесност није знак слабог карактера, већ је напротив, најтачнији
барометар човековог духовног здравља. Подробније и исцрпније тема савести се

84

разматра у изворима као што су дела св. Игнатија Брјанчанинова (т. 1), сабрана дела
Ивана Иљина (т. 1), дела св. Тихона Задонског, св. Јована Кронштатског и других.
Психотерапеут који исповеда Православље и покушава да се бави
исцелитељском праксом у светлости светоотачког учења, губи право да се тиме бави
уколико не чува као зеницу ока савест, а тим пре ако свесно пренебрегава њен глас.
Несавесност је знак озбиљне болести душе, при чему се неоспорно губи и право и
способност за лечење и духовно лечење уопште.
Веома добар метод је поређење своје савести са заповестима Спаситеља,
Његовим поступцима и Његовим духовним ликом. Ову мисао је тачно формулисао
Љесков кроз изјаву једног његовог јунака из приповетке "На крају света": "Када треба
нешто да учиним, одмах себе питам: могу ли то да учиним у славу Христову? Ако
могу - тако чиним, а ако не - нећу то да чиним".
Тематске мисли
1.Неправедни судија је оскврнављена савест (ава Евагрије).
2.Савест је чуло људског духа, истанчано, светло чуло које разликује добро од
зла (св. Игнатије Брјанчанинов).
3.Боље ти је да умреш, неголи да згрешиш против савести (св. Тихон Задонски).
4.Нема горег мучитеља од зле савести (св. Тихон Задонски).
5.Савест је један од најчудеснијих дарова Божијих који смо добили од Њега. То
као да је сама Божија сила која се разоткрива у нама у својству наше најдубље
суштине (Иван Иљин).
6.Несрећа савременог човечанства састоји се у томе што оно као да је изгубило
навику да доживљава чин савести и да му се предаје, због тога што је сав његов "ум" и
сва његова "образованост" мртво и анстрактно деловање разума (Иван Иљин).
7. Човек којем не полази за руком да се уздигне до савести, почиње да њу
спушта до себе (Иван Иљин).
8. Несавесно поколење, ако оно икада дође, уништиће човеков живот и његову
културу на земљи (Иван Иљин).
9. У дубину људског срца постављено је нешто божанско, као некаква највиша
мисао: савест (еп. Јован Шаховској).

85

Самоиспитивање савести
1.У односу према Богу:
а)
б)
в)
г)
д)

Љубим ли Бога свим срцем и свом душом?
Да ли увек памтим Његово Свезнање и Свеприсутност?
Живим ли, испуњавајући Његове заповести?
Не ропћем ли на Бога?
Захваљујем ли Богу за све што ми шаље?

2.У односу према ближњима:
а)
Љубим ли своје ближње (као самога себе!)?
б)
Не гледам ли на људе као на средство постизања својих себичних
циљева?
в)
Не угњетавам ли кога? Не вређам ли? Не варам ли? А можда
завидим коме, осуђујем презирем и слично?
г)
Не крадем ли? (не живим ли на туђ рачун, не бавим ли се лаком
зарадом?)
3.У односу према самоме себи:
а)
Чувам ли чистоту своје душе и тела?
б)
Не обмањујем ли себе?
в)
У каквом се стању налазим у односу на спасење?
г)
Шта више волим, да дајем или да узимам?
д)
Испитујем ли своје пропусте, промашаје и грешке?
ћ)
Не сматрам ли себе бољим, вреднијим и паметнијим од других?
е)
Оптужујем ли себе у случајевима неуспеха и погрешака или се
бавим самооправдавањем, тражећи кривце међу другима?
4.У односу према стварима:
а)
Да ли се брижљиво односим према стварима?
б)
Да ли их ломим и кварим без потребе?
в)
Да ли добро одржавам своје личне ствари и непокретности?
г)
Не избацујем ли пре времена оно што се још може користити, да
ли правилно употребљавам ствари? (Заједно с тим: да ли се моја душа везала за
ствари? Нисам ли од њих направио идола? Да ли патим од обожавања ствари?)

86

Светоотачко учење о здрављу и здравом начину живота
Здравље се у светоотачком учењу посматра као највећи дар Божији. Осим
тога, физичка (телесна) срећа никада није била подвижницима светости
основни циљ, већ је служила само као средство помоћу којег су пловили
животним морем спасења.
Већа пажња се увек поклањала здрављу душе, а не тела. "Каква је корист
имати здраво тело, а душу болесну и немоћну" - писао је св. Тихон Задонски.
Ако је души предодрећен живот вечни, а тело је пролазно и распадљиво,
потпуно је разумљив разлог таквог односа према њој.
Међутим, тело се увек називало још и храмом душе, те зато и садржај
храма мора бити одговарајући.
У темељне моменте истински здравог живота Свети Оци су убрајали: меру
у свему, душевни мир, умерену и разумну исхрану уз одговарајућа ограничења
(посништво), врлински живот с молитвом, вером и љубављу према Богу и
ближњима, физички рад.
Савремена медицина саветује да сваки дан трошимо толико и толико
беланчевина, угљених хидрата, масти, витамина, и многи људи, претерано
забринути за своје физичко здравље, малтене помоћу апотекарске ваге мере и
покушавају да контролишу свој оброк, да би се тачно придржавали свих
научних препорука. А у пракси и даље постоје болести, непредвидиви
поремећаји здравља, иако се људи, рекло би се, свега тачно придржавају.
А древни хришћански подвижници, судећи по многобројним изворима,
уопште се нису хранили по научним рецептима, јели су просту храну (хлеб и
воду, поврће, воће), а и то понекад не сваки дан, па су ипак живели дуго,
задржавајући крепкост тела и бистрину ума. Мање је било и свих могућих
обољења.
На пример, један од оснивача древног монаштва св. Павле Тивејски,
отшелник и пустињак, уз изузетно скромну трпезу (мало хлеба, урме и изворска
вода) доживео је 113 година. Други отац монаштва, св. Антоније, који је још за
живота назван Великим, упокојио се у 105 години, по сведочанству савременика
- "сачувавши до последњег дана оштар вид, не изгубивши ниједан зуб и потпуно
здрав.
Здраве су му биле и руке и ноге. Једном речју, изгледао је бодрији и јачи од
сваког ко користи разноврсна јела, купке и различиту одећу". Када се уочи своје
смрти подвижник појавио пред људима, дошавши у Александрију да би
разобличио јереси, његов изглед је запањио све: "Његово тело је сачувало
некадашњи изглед, није се угојило због недостатка кретања, нити је усахло од
постова и борбе против демона. Антоније је био исти онакав каквим су га
познавали пре отшелништва. У његовој души је била иста она чистота нарави,
није био жалостан, није дошао у стање усхићења од задовољства, није се предао
ни смеху, ни тузи, није се збунио угледавши гомилу људи, нити обрадовао када

87

су сви почели да га поздрављају, већ је остао непомућен и неузнемирен, зато
што је њиме управљао разум и ништа га није могло смести".
И други бројни примери доказују да човек заиста "не живи само од хлеба"
и да постоје други енергетски извори (који не потичу од хране) који хране
организам. То се нарочито јасно испољава тамо где је присутан духовни живот.
Овде је победа духа над телом очигледна.
Светоотачко учење веома високо цени по питањима здравог живота значај
физичког рада, међутим, истиче да тај рад мора бити духовни (одуховљени),
сразмеран човековим могућностима, а не страстан, опседнут, егоистичан и
користољубив. "У зноју лица свог јешћеш хлеб" - каже се у Светом Писму (Пост.
3:19). То јест, ми морамо непрестано да улажемо велике, али наравно, својој
снази сразмерне напоре да бисмо обезбедили себи све што нам је неопходно.
Међутим, недуховни рад упућује човека на стазу извлачења користи из
резултата рада, или постаје формалан у случајевима присилног рада, а у свим
случајевима долази до прекида духовног јединства са Творцем.
Епидемија зидања викендица последњих година у Русији умногоме је
пројавила недуховни страсни порив што очајања, што лаке зараде или
лагодности, али праћено настанком ружних последица и многих поремећаја
(иако су у основи тога било и добрих циљева: да се превазиђе отуђеност човека
од земље, да се реши проблем исхране у земљи итд.).
Бројни помодни системи лечења периодично из године у годину избијају с
новом снагом, понекад стичући масовни епидемијски карактер и обмањујући
приличан број оних који желе да ефикасно утичу на своје здравље или да се
излече.
То су и све могуће дијете, методи гладовања, употреба јабуковог сирћета,
сисање маслаца од сунцокрета, мирисање валеријановог корена, употреба
сопствене мокраће (уринотерапија), проклијалих житарица, итд. и томе
слично.
Неки системи излечења који се пропагирају прилично су сурови и носе
аскетски карактер, понекад имају духовни, философски правац саобразан
природи (систем "учитеља" Иванова), међутим, никада се не уздижу на ниво
истинског схватања Божанског промисла, јер су ограничени у својој људској
неукости, услед запостављања главног и темељног принципа лечења - тежње
према Творцу и живљења у Христу.
"Имаш Лекара Који је изнад болести,
Имаш Лекара Који побеђује силу болести;
Имаш Лекара Који лечи једним покретом руке;
Имаш Лекара Који исцељује једном одлуком,
Који и може и хоће да лечи",
писао је св. Јован Златоуст.
У питањима лечења светоотачко учење изузетно тачно следи Свето Писмо,

88

где овим поводом постоји много изузетно вредних података. Обратимо се
некима од њих, које је аутор изабрао ради погодности и очигледности излагања
у виду заповести о здравом начину живота.
Свето Писмо о здравом начину живота
1.Свака горчина и гнев, и љутина, и вика, и хула са сваком злобом, нека су
далеко од вас (Еф. 4:31). Гневите се, али не грешите; сунце да не зађе у гневу
вашем (Еф. 4:26). Љубомора и гнев скраћују дане, а брига пре времена доводи
старост (Сир. 30:26).
2.Пазите на себе (Лк. 17:3). Никаква рђава реч да не излази из уста ваших,
него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат
онима који слушају (Еф. 4:29). И ви сами као живо камење зидајте се у дом
духовни (1 Пт. 2:5). Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд,
нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство (Кол. 3:5).
3.Јер нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12:15). Јер каква је корист
човеку да цео свет задобије, а души својој науди (Мк. 8:36).
4.Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јевр. 13:4). А што
је Бог саставио, човек да не раставља (Мт. 19:6).
5.Против вина се не показуј храбрим, јер многе је погубило вино (Сир.
31:29). Вино доноси јад души, када се пије много (Сир. 31:34). Ни лакомци, ни
лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије
(1 Кор. 6:10).
6.Зло је за човека који једе са спотицањем (Рим. 14:20). Једи као човек оно
што ти је понуђено и не преједај се (Сир. 31:18). Здрав сан бива ако је стомак
умерено напуњен (Сир. 31:22).
7.И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима
(Кол. 3:23). И да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и
да радите својим сопственим рукама (1 Сол. 4:11). Ако неко неће да ради, нека и
не једе (2 Сол. 3:10). Не одвраћaj се од тешког рада и од земљорадње коју је
установио Вишњи (Сир. 10:15).
8.Пази на време и чувај се од зла (Сир. 4:23). Користи време, јер су дани
зли (Еф. 5:16). Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је
сваком дану зла својега (Мт. 6:24).

89

9.Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Рим.
12:18). Старајте се да имате мир са свима и светост (Јевр. 12:14). Будите свети као
што сам Ја свет (Лев. 11:4).
10.Претерано тешко себи не тражи, и оно што је изнад твојих снага не
испробавај (Сир. 3:21). У многим својим пословима не брини се сувише (Сир.
3:23). Не дајте се завести различитим и туђим учењима (Јевр. 9:13).
11.Све што ти се догађа прихватај драговољно (Сир. 2:4). За све
благодарите (1 Сол. 5:18). Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим.
12:21).
12.А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је
праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру
гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите (Фил. 4:8). По
вери вашој нека вам буде (Мт. 9:29).

90

Болести према схватању светоотачког учења
Да бисмо објаснили ово питање обратимо се једном од древних учитеља
Цркве св. Василију Великом. Ево шта он пише о болестима: "Болести бивају од
вештаствених начела и ту је корисна лекарска вештина; болести бивају и као
казна за грех, и ту је потребно трпљење и покајање; болести бивају ради
трпљења човековог али и низложења лукавога, као код Јова, и као пример
нестрпљивима као код Лазара, и свети трпе болести, показујући свима смирење
н границу свима заједничке људске природе. Дакле, не уздај се у лекарску
вештину без благодати и не одбацуј је из својеглавости, већ моли од Бога
спознање узрока казне, а затим избављење од немоћи, трпећи сечења,
спаљивања, горке лекове и све лекарске казне".
Прилично јасно излаже став о болестима у светлости светоотачког учења
дубоки руски мислилац 20. века, протојереј Валентин Свенцицки (18821931),
чији радовн, нажалост, још увек нису сасвим приступачни и нису у потпуности
издати у Русији.
Болести бивају као казна, као уразумљење, као испробавање трпљења и
вере - али све оне имају у својој основи наше грехе, почев од прародител,ског
греха, и у том смислу болест је почетак физичке смрти.
У вези с различитим духовним узроцима болести могу бити и
најразличитија обраћања Богу од стране болесника. Молећи се на богослужењу
за исцелење болесника, Црква сматра да чин вере и љубави који сведочи Црква
у овој молитви, испуњава оно што хоће Господ од душе болесног човека. И
Господ му даје оздрављење.
Али понекад оваква молитва појединих људи и целе Цркве бива
недовољна. Болест се наставља. Господ као да позива човека нечем већем.
Посећује га том болешћу. Хоће од њега или покајање, или исправљање, или
веру, или трпљење.
Човек тога постаје свестан, али осећа се духовно слабим, потребна му је
нарочита благодатна помоћ. Тада он моли од Цркве тајну Јелеосвећења, тајну
св. Јелеја. Ова Тајна је у исто време и покајање, и молитва за исцелење, и завет да
ће након исцелења свој живот посветити Богу, измољење благодати Божије која
би дала снагу да се то све испуни. Прочитај молитве које изговара свештеник за
време вршења ове Тајне: "Исцели свог слугу од телесних и духовних немоћи које
га муче и оживи га благодаћу Христа Твога..."
Неке збуњује то што светоотачко учење наводно сувише доводи у везу
болест са греховношћу. То несхватање се крије у недовољно дубоком
разумевању суштине греховног чина и узрочнопоследичних законитости у
појавама нашег живота.
Добро је познато да свака болест има неки узрок свог настанка. На пример,
ако се код страсног пушача развија хронични бронхитис или чак рак плућа, са

91

већом или мањом вероватноћом савремена медицина ће сагледати узрок
обољења у страсти према пушењу. А зар то није грех?
Неверност у односима међу супружницима може довести до венеричних
болести. Грех и казна овде су очигледни. Оваквих примера се може навести
мноштво: и када се од родитеља рађају деца са урођеним аномалијама, и када се
после првог абортуса развија неплодност, и када се нарушавају јавно или чак
скривено други закони и узрочно-последични односи које је установио Творац.
Веома често болести настају због претеране и неумерене исхране
(стомакоугађања) и недржања постова, због раздражљивости и других узрока
који с тачке гледишта хришћанства нису ништа друго до греси: против Бога,
против ближњих или самога себе (в. поглавље о гресима).
Осим тога, постоје болести од чисто физичких, рекло би се случајних
узрока (међутим, и у том случају је потпуна случајност само привидна појава).
Има болести када се уопште не могу открити никакви очигледни узроци услед
којих би се могла развити обољења. Али и у тим случајевима, с тачке гледишта
светоотачког учења, болест је настала под утицајем Највишег промисла.
Велики значај у развоју болесних стања Свети Оци су придавали
страстима, као чиниоцима који штетно дејствују не само на душу, него и на
тело. "Неспокојство душе и страсти кваре крв и шкоде здрављу" - писао је св.
Теофан Затворник.
Подробније се о овом питању изјашњава св. Јован Кронштатски у
следећем одломку: "Искуство показује да грех и страсти разарају здравље душе
и тела, а победа над страстима ствара небеско спокојство души и здравље телу.
Победи многоглаву хидру греха и бићеш здрав. Чувај у себи спокојство духа и
не узбуђуј се никаквим тешкоћама, увредама, неправдама - и увек ћеш уживати
у здрављу душевном и телесном. Немири, узрујавања, огањ страсти различитих
порока, изазивају у нама мноштво душевних и телесних болести".
А ево како је схватао душевне поремећаје и у чему је видео узроке њиховог
настанка руски философ Владимир Соловјов: "У чисто физичке узроке
душевних болести ја не верујем, и скоро да нико у то не верује. Психички
поремећај... је крајњи начин самоспознаје унутарњег бића кроз жртвовање
његовог видљивог можданог "Ја" које се испоставило као недовољно у решавању
наравственог задатка нашег постојања".
Веома дубока мисао, за разлику од многих савремених патофизиолошких
и биохемијских концепција које не задиру и не разоткривају суштину
конфликта између живота у његовој борби са препрекама и тешкоћама, већ
само констатују физичке телесне промене које су настале услед других
праузрока.
Искључива заслуга светоотачког учења јесте својеврсна концепција о
корисности болести. Чега има корисног у страдањима - у недоумици питају
многи који су први пут сазнали за овакву тачку гледишта? И заиста, можда се
највише у свету људи боје смрти и тешких болести. Хришћанство пак даје

92

човечанству примере превладавања И достојне припреме за оно најгоре што
човека очекује.
У последње време и званична медицина у извесним случајевима потврђује
ову концепцију корисности болести (а практично коришћење тога почело је
доста давно, на пример, вакцинација која често није ништа друго до вештачки
изазвано обољење у лаком или слабо израженом облику да би се спречила
озбиљнија и опаснија болест). Постоји и мишљење да се извесне болести могу
посматрати као својеврсне очишћујуће кризе (на пример, прехладе н грип).
После неких обољења организам формира постојани или мање постојани
имунитет, што се може оценити само с позитивне стране.
С тачке гледишта светоотачког учења човек у болестима мање греши,
трезвеније размишља о смислу живота. Како се изразио св. Игнатије
Брјанчанинов: "Болесничка постеља често бива место богопознања". Храбро
подношење болести формира у човеку својства као што су трпљење, истрајност,
издржљивост и неке друге врлине. Постоје и други битни узроци који
омогућавају да се болести посматрају не само кроз призму патњи и неизмерног
јада. Подвнжници светости су сматрали да уз правилно схватање и однос према
болести ова може донети корист души.
Као пример који показује хришћански однос према болести може да
послужи наведени одломак из мишљења св. Григорија Богослова: "Патим од
болести и изнемогао сам телесно. Неки надмени се можда подсмевају мојим
страдањима. Раслабљени су ми удови и ноге несигурно ходају. Не знам да ли је
то последица уздржавања, или последица грехова, или нека борба. Уосталом,
благодарим мом Владару! То може бити за мене чак и боље. Али исцели
болест, исцели речју Својом, Твоја реч за мене је спасење! А ако не исцелиш, дај
ми трпљење да све поднесем".
На другом месту св. Григорије каже: "Болести и мом духовном бићу служе
као извесно очишћење, а за очишћењем свако има потребу, ма колико био
снажан".
Још много пре настанка психосоматског правца у медицини светоотачко
учење је указивало на међусобну везу измећу душевног и телесног:
"Исквареност душе је узрок телесних болести" - писао је св. Јован Златоуст.
Као средства исцелења од нездравља Свети Оци су сматрали пре свега
молитву, пост, Свете Тајне, као и земаљске лекове, јер су видели у лекару
помоћника по промислу Самога Бога ради олакшања страдања и лечења
болести. (Уп. "Господ је саздао од земље лекове, и благоразуман човек неће их
потцењивати" - Сир. 38:4).
Упоредо с тим, свако чаробњаштво, врачање и надрилекарство није се
сматрало богоугодним и категорички се одбацивало ("Боље нам је да умремо,
него да идемо непријатељима Божијим. Каква је корист тело исцељивати, а
душу погубити..." - писао је св. Јован Златоуст).
Тематске мисли

93

1.Зар су све болести од грехова? Нису све, већ велики део. Неке бивају и од
небриге. Стомакоугађање, пијанство и беспосличење такође изазивају болести
(св. Јован Златоуст).
2.Догађају се болести и ради нашег испробавања у добру (св. Јован
Златоуст).
3.Ако за време телесне немоћи не искористимо помоћ поста, већ
покажемо још већу безбрижност, причинићемо себи највећу штету (св. Јован
Златоуст).
4.Телесне болести очишћују душевне (схимонах Макарије).
5.У болестима пре лекара и лекова користи молитву (св. Нил Синајски).
6.Болести се шаљу ради очишћења од сагрешења, а понекад да би
смириле преузношење (преп. Јован Лествичник).
7.Болест се појачава због нестрпљења (св. Тихон Задонски).
8.Узрок болести је грех, своја сопствена воља, а не нека нужност (преп.
Јефрем Сирин).
9.Можемо ли се лечити код лекара и примати лекове? Нема у томе
никаквог греха, зато што је све од Господа Бога, па и лековита средства и лекари.
И не састоји се у томе грех што човек прибегава средствима лечења, већ у томе
што болесник сву наду у оздрављење полаже само у лекара и лекове,
заборављајући при томе да све зависи од свеблагог и свемогућег Бога Који
једини кога хоће оживљава или умртвљава (св. Амвросије Оптински).
10.Из живота многих светих познато је да су им дуге и исцрпљујуће
болести биле више помоћ, јер су смиравале страсти, лишавале их утисака
световног живота с његовом буком и вревом која одвлачи од удубљивања у
скровишта духа (св. Лука Војно-Јасењеики).
11.Пошто је Бог живот, а болести и немоћи су удаљавања од живота,
довољно је само да нас додирне изворни, први Живот, па да их исцели (ce. Јован
Кронштански).
12.Да ли се треба лечити? А зашто се не лечити? И лекаре и лекове је Бог
створио. Зар их је створио узалуд? Не, већ због тога да лече болести; избегавање
лекара и лекова је Богу прекор (ce. Теофан Затворник).

94

Светоотачко учење о лечењу речју, психотерапији и духовном
лечењу
О божанском пореклу и исцељујућој снази речи, мишљења Светих Отаца
се подударају.
"Шта је тврђе, непроменљивије и моћније од речи? Речју је створен свет и
стоји, носећи све својом силом; а међутим, ми грешници се опходимо према
речи тако лакомислено и нехајно. Шта се код нас мање поштује од речи? О,
бедни ми људи! С каквом драгоценошћу ми поступамо непажљиво! Не сећамо
се да речју која потиче од верног и љубећег срца, можемо да чинимо чудеса
живота ради душе своје и ради душа других (ce. Јован Кронштатски).
"Дар речи несумњиво спада у велике дарове. Њиме се човек уподобљава
Богу који има Своју Реч" (ce. Игнатије Брјанчанинов).
"Не будите према овоме непажљиви или равнодушни, поштујући
достојанство речи, ревнујте за њу, надахњујте и наоружавајте вашу реч истином
и правдом... и, дејствујући њоме сигурно и чврсто, не дозвољавајте да се разлива
потоп речи" (77c. 51:6 - митрополит Московски Филарет).
Могу се навести примери многих мишљења која се тичу речи и код других
Светих Отаца и подвижника светости. Сви су се они одликовали не само
обазривошћу, него су били прожети духом страхопоштовања пред речју.
Неопрезан и лакомислен однос према речи доводи до несклада у самом
животу, доводи до дисхармоније нашег бића. Када нема усклађености између
речи и искрености онога који говори, то слушаоци брзо увиђају: "На узајамном
осећању или разумевању наших душа заснива се моћ и немоћ
проповедникових речи: ако проповедник не говори од срца, већ лицемерно,
слушаоци унутарњим чулом схватају да се проповедникове речи не слажу са
његовим срцем, са његовим животом, те реч нема ону снагу коју би могла имати
у случају када би је проповедник изговорио из срца, нарочито када би сам
испуњавао своју реч на делу. Између душа људских налази се сувише тесна
унутарња веза и однос" (св. Јован Кронштатски). Због тога је данас и избила
криза неповерења народа у политичаре, зато што су њихове речи страшно
далеке од искрености њиховог срца и њихове духовне чистоте. Духовно празне
речи постају брбљање, јер губе смисао, дубину и истински садржај.
Реч је нераскидиво повезана са мишљу. Понекад она као да је истоветна
мисли, а понекад је и настала из мисли. Генијална размишљања о суштини
мисаоног процеса садрже се у духовном дневнику св. Јована Кронштатског.
Њихова дубина је доиста бескрајна и нема карактер апстрактног мудровања, те
је заиста, како тврди и сам Светитељ у предговору "ништа друго до благодатно
обасјање душе... свепросвећујућим Духом Божијим".
"Као што можемо мислити зато што постоји бескрајна Мисао, исто тако
можемо дисати зато што постоји бескрај ваздушног простора. Ето зашто се
називају надахнућем светле мисли о неком предмету. Наша мисао непрестано

95

протиче управо под условом постојања бескрајног мислећег Духа... Уопште,
свуда у свету видимо царство мисли, како у целокупној грађи видљивог света,
тако посебно у кретању н животу земљине лопте..."
Даље, отац Јован набраја мудро и целисходно устројство у свим стихијама,
организмима, животињском и биљном свету, у способностима, обичајима,
навикама, "свугде видимо царство мисли, чак и у бездушном камену и зрнцу
песка" - завршава он.
У нашем животу реч је незаменљиво средство међуљудског општења: "Да
би стекла способност општења, реч задобија облик звука или слова. Тада
невештаствена реч као да постаје вештаствена, остајући у својој суштини
непроменљива" (св. Игнатије Брјанчанинов). Свети Оци су неоспорно дубоко
били свесни процеса материјализације речи у појаве, догађаје, ствари,
предмете, обичаје н тако даље, процеса који су скривени нашој спољашњој
свести. Према православном учењу и Реч (Слово) Божија се очовечила, тј.
обукла се у човечанску плот (материјализовала се) да би ступила у општење с
људима.
Како већ рекосмо, карактеристична одлика свих подвижника светости и
благочашћа (побожности) био је крајње брижљиви однос према свакој речи,
свакој мисли и помисли. "Боље је камен бацити насумице, него реч" - писао је
преп. Нил Синајски. "А на језику буди шкрт, зато што је веома способан да
шкоди, и што су му бржи покрети, то мање доноси користи" - налазимо код
другог древног подвижника светости, Григорија Богослова. Нису узалуд Свети
Оци тако ценили ћутање и одвраћали од многословља. Један од светих је чак
изразио неком свом ученику жељу да овај говори само онда када је боље нешто
рећи него прећутати. Ето, таква је велика одговорност за оно што изговарају
наша уста... Није без разлога у Светом Писму речено: "Јер ћеш због својих речи
бити оправдан и због својих речи бити осуђен" (Мт. 12:37).
Хришћани верују у то да ће сваки човек дати одговор не само за сваки свој
поступак, него и за сваку своју изговорену реч.
Добро је познато да реч поседује велику моћ. Она може да делује на човека
како погубно, тако и благотворно; како да убије (у правом смислу речи,
физички!), тако и да исцели, и то од, рекло би се, неизлечивих обољења. Има
огромно мноштво примера за то. "Опште познат је моћни утицај психе
болесника на ток болести. Стање духа болесника, његово поверење или
неповерење у лекара, дубина његове наде у исцелење, или напротив, психичка
депресија изазвана неопрезним разговорима лекара у присуству болесника о
озбиљности његове болести, дубоко одређују исход болести" - писао је лекар и
свештенослужитељ Војно-Јасењецки (архиепископ Лука). Узгред, какав
прекрасан спој: лекар и свештеник. По предању и сам aп. Лука је био лекар.
Вештина лечења тела, смелост лечења бесмртне душе, и предавање, наравствено
поучавање, спасавање, надахнуће. Лекари-свештеници, како вас је још увек
мало, а како је велика потреба за изабранима на том божанском пољу!

96

Архиепископу Луки (Војно-Јасењецком) припадају и следеће речи које се
односе на психотерапију: "Психотерапија која се састоји у словесном, тачније
духовном дејству лекара на болесника је опште признати метод лечења многих
болести, метод који често даје изврсне резултате". Овде треба издвојити веома
важан акценат: суштина психотерапије се састоји заиста далеко више у
словесном (језичком) него у духовном дејству. Јер неодухотворена животворном
силом духа реч је празна форма и љуштура. Зато нема никаквог смисла
говорити о духовном лечењу ако нема љубави у срцу лекара. ако нема потпуне
вере, божанске горљивости и праведности не само на устима, него много више
на делима и у реалном животу. Значај духовног лечења бескрајно је велики и
још није у одговарајућој мери оцењен од стране савременог човечанства.
(Древни исцелитељи су стављали духовно лечење на највише место, дајући му
предност у односу на све друге начине и лекарска средства.) Чудесна исцелења
болести и васкрсавања из мртвих нису бајке или књижевне измишљотине, већ
реалне чињенице које је потврдило мноштво сведочанстава. У својој првој
књизи, посвећеној чудесним исцелењима, изабрао сам много фактичког
материјала о том питању. Али ако бих себи поставио задатак да сакупим и
опишем сва чудесна исцелења позната човечанству, за то не би биле довољне
никакве књиге у целом свету. (Наравно, не могу се убрајати у чудесна исцелења
псеудоисцелења многих савремених "чудотвораца" који пре свега имају
користољубиве циљеве из комерцијалних побуда или из жеље да се прославе.
Њихови исцелитељски ефекти се објашњавају сасвим другим узроцима, о чему
је подробно испричано у поменутој књизи). Духовно дејство се остварује
посредством дејствовања на духовну структуру болесника (а преко ње и на сав
организам).
Истинско духовно лечење могуће је само посредством благодати Светога
Духа, а не кроз тварне енергије или вољне напоре. Дар исцелења је дар
благодати, а не резултат специјалног учен.а. тренирања, или коришћења неког
система исцелења. Онај који је добио спољашње исцелење телесне болести од
лажног исцелитеља (а тако нешто је могуће, на пример, на рачун прерасподеле
енергије) у стварности се не исцељује потпуно од болести, јер се не уништавају
узрочно-последичне везе које су довеле до обољења. Осим тога, само благодат
ствара истинска чудеса. Приликом лажног лечења, напротив. греховне страсти
се чак укорењују (гордост, мржња, таштина и друге), а такође се неретко
допуњују негативним утицајем споља, јер се у процесу лечења као резултат
међусобног утицаја душа могу, кроз ослабљену психолошку баријеру.
прихватати енергије опасне по духовну структуру, енергије којима манипулише
лажни исцелитељ.
Према духовној врсти лечења данас се треба односити крајње опрезно.
Судећи по пророчанствима Светих Отаца и мишљењима подвижника светости
последњих времена, истински исцелитељски подвизи су појава веома мало
својствена "последњим временима", данима када у људима има тако мало
љубави, вере, светости и праведности. Зато изазивају озбиљне сумње саопштења

97

о покушајима масовних исцелења и егзорцизама, чак и оних који покушавају да
то чине некористољубиво и помоћу молитава и вере у Христа. Понављам, ово
мишљење је засновано на пророчанствима и ауторитетним мишљењима, а не
изражава само личну тачку гледишта.
Тематске мисли
1.Божански циљ речи код писаца, код свих учених људи, а највише код
пастира је поучавање и спасење људи (св. Игнатије Брјанчанинов).
2.Какво благо расина човек, какав високи дар одбацује и гази, какву моћну
п благотворну силу чини неделотворном и мртвом, или напротив, злотворном,
када не употребљава реч ради истине, правде н доброте, већ ради
празнословља, срамословља, за лаж, обману, за клевету, за злоупотребу
заклетве ради ширења злог мудријаштва (митрополит Московски Филарет).
3.Лекару душа! Посеци духовним мачем отекле и упаљене ране гордости,
омиј их водом учења од нечистоте страсти, исцели ране, нанесене душама
људским грехом (св. Јован Златоуст).
4.Као што се телима дају различити лекови и храна - једна је прикладна
здравоме, а друга болесноме - тако се и душе лече на различите начине.
Сведоци таквог лечења су сами болесници. Једне поучава реч, а други се
исправљају примером. За једне је потребан бич, а за друге узда; једни су лени и
слабо покретни и такве треба подстицати ударцима речи; други су прекомерно
ватрени духом и необуздани у својим тежњама, попут младих, јаких коња који
трче даље од циља, те се такви могу исправити речју која обуздава и задржава.
Једнима је корисна похвала, другима прекор, али и једно и друго - на време;
напротив, без времена и без повода они су штетни. Једне исправља саветовање,
друге укор, при чему укор јавни или тајни...
Неке треба лечити кроткошћу, с.мирењем и суделовањем у њиховим
најбољим надама о себи. Једне је корисно побеђивати, од других је често
корисније бити сам побеђен. Треба и хвалити и осуђивати... Мада, колико год
ко употребљавао усрдност и ум, немогуће је све приказати и обухватити
мишљењем у свакој појединости да би се укратко видео сав ток лечења,
међутим, у самом искуству на делу то постаје познато и лекарској науци, и
лекару (св. Григорије Богослов).

98

Десет идеалних никада, никоме и никога
Никада
1. Не препири се.
2. Не повисуј глас (без преке потребе).
3. Немој клонути.
4. Не очајавај.
5. Не преједај се и не опијај вином.
6. Не лажи.
7. Не гневи се.
8. Не захтевај узвраћање и захвалност за добро.
9. Не одбацуј и не прихватај ништа сувише категорички.
10.Не узноси се.
Никоме
1.Не завиди.
2.Не ласкај.
3.Не свети се.
4.Не говори грубости.
5.Не обећавај оно што не можеш да испуниш.
6.Не хвали се.
7.Не буди на терету (ако је могуће).
8. Не памти зло.
9. Не одговарај злом на зло, већ добром
10. Не жели оно што не желиш себи.
Никога
1.Не вређај.
2.Не презири.
3.Не гнушај се.
4.Не срди.
5.Не исмевај.
6.Не осуђуј.
7.Не сматрај горим од себе (већ обрнуто).
8.Не остављај без дужне пажње.
9.Не оговарај.
10. Не претварај из смртника у своје идоле.

99

Шта хоће и шта неће човек
Шта хоће човек:
Добар однос према себи.
Поштовање, љубав.
Бескрајан срећан и млад живот.
Славу, новац н богатство.
Сва могућа задовољства и забаве.
Срећу у породици.
Укусну храну.
Накит, лепу и модерну одећу.
Одмор. Путовања.
Обиље имовине.
Да има одлично здравље.
Брзо задовољење својих жеља.
Да оставља повољан утисак на друге.
Шта човек неће:
Грубост, потцењивање у односу према себи. Непажњу.
Мржњу и гнев од стране других. Да стари, болује и умире. Да буде у сенци
и непримећен. Сиромаштво и беду. Досаду и једноличност.
Породичне свађе и раздоре.
Гладовање.
Да буде лоше одевен.
Напоран рад.
Непрестани боравак на једном месту.
Да има мало имовине.
Да доживљава физички бол и патње.
Ишчекивање.
Да лоше изгледа.
*****
Парадокс се састоји у томе да ако би човек чак и добио све то што жели, то
му не би гарантовало срећу. С друге стране, чак и ако би му се догађало све оно
што неће, он може бити срећан.

100

Аутогени тренинг - за и против
Аутогени тренинг је предложио и створио немачки лекар Јохан Шулц на
основу неких вежби индијских јогина и личног искуства хипнотерапије 1932.
године. Скоро истовремено је сличан систем тренинга саморегулације разрадио
н увео у лекарску праксу амерички научник Џекобсон. Он је назвао свој метод
прогресивном мишићном релаксацијом која је опет позајмљена из јоге и у
суштини представља модификацију и интерпретацију "шавасане" - специјалне
позе коју јогини користе ради одмора и обнове снага.
Након периода губљења интересовања за хипнозу v многим земљама
света, почев приближно од 50-60-их година 20. века, почело је масовно
одушевљење аутогеним тренингом у споју с релаксацијом мишића. Метод се
показао ефикасним у лечењу низа обољења и почео је широко да се примењује
у медицини. У психотерапији је извесно време заузео једно од водећих места. У
Русији је чак у свести многих људи почео да се поистовећује са суштином саме
терапије. Ићи на лечење код психотерапеута значило је посећивати сеансе
одмора са мишићним опуштањем и слушати лекарске сугестије (или учити
аутосугестију).
Међутим, мода аутогеног тренинга постепено је почела да пролази и
уместо ње су се појавиле све могуће методике, међу којима је било и оних са
очигледном мистичном садржином. Па ипак у историји психотерапије
аутогени тренинг је оставио свој дубок траг. Пре свега, захваљујући
једноставности извођења (није потребна специјална опрема, посебни услови и
много времена), прилично добро прихватају аутогени тренинг (АТ) чак и деца,
и то за свега неколико недеља. АТ по правилу не даје нежељена дејства, а
контраиндикације за његову примену су веома малобројне. Тако да се једно
време стварао утисак малтене апсолутне корисности АТ за већину
становништва. Неке публикације у штампи су рекламирале АТ као метод
помоћу којег је могуће постићи високе резултате у спорту, избавити се од
стресова, повећати производност рада за неколико десетина пута. Међутим,
почев од средине 80-их година интересовање за АТ је почело нагло да опада.
Многима ова врста тренинга није помогла у животу, а осим тога, он се није
показао сасвим ефикасним приликом лечења чак и оних оболења за која су га
рекламирали.
Карактеришући суштину аутогених вежби. треба указати пре свега на
њихов механички карактер који задире првенствено у телесну сферу. Тренинг се
свакако односи и на душу, али веома површно, јер не укључује скривени рад на
унутарњем очишћењу, борбу са страстима, пороцима и несавршеностима.
Треба отворено признати да чак и приликом достизања потпуне телесне
опуштености и спокојства душа може остати нечиста и порочна, па према томе,
и болесна. Каква је онда то терапија душе?

101

Друго питање. вреди ли практиковати АТ у споју с духовним животом,
духовним вежбама, истинском терапијом душе? Како нам се чини, и у овом
случају, нема неке нарочите потребе за АТ. Важније је питање унутрашњег
душевног мира и спокојства, што се задобија пре свега кроз смирење. Смирење
се тачно назива страстоубицом, јер, достижући ту највећу врлину, побеђују се
све страсти.
У светоотачком учењу се под смирењем обично подразумева стање,
лишено сваког гордог преузношења; напротив, то стање подразумева
умањивање (искреним, а не привидним!) себе до оне границе испод које "човек
више нема куда", сматрање свих других људи достојнијим од себе, прихватање
невоља и несрећа храбро, без роптања, скрушеног срца, као и неке друге
карактеристичне моменте. Смирење благотворно делује на душу и сав
унутарњи свет човека, и то изнутра, дубински. Долази до промена и у телу,
промена које су непосредно повезане с душом. Између осталог, ишчезава
претерана напетост телесних мишића (релаксирајући ефекат, говорећи
медицинским језиком), мења се израз лица, постајући отворенији и светлији;
обнавља се крвоток, поремећен ужурбаношћу, превеликом бригом и
стресовима. Смирење доноси велике дарове онима који су га стекли.
Смиреноме се покоравају не само сопствено тело и душевне моћи, него и
спољашње душе (рачунајући ту и животињски свет, што је познато из житија
многих светих. Чак и дивље звери кроте своју свирепост и постају питоме пред
смиренима.
Међутим, смирење је веома високи ниво духовног савршенства и
представља својеврсни благодатни Највиши дар, оно не може бити добијено
само човековом жељом. Пут ка смирењу пролази кроз смиреноумље које
представља по св. Игнатију Брјанчанинову: "начин мишљења, позајмљен
свецело из Еванђеља, од Христа". "По мери вежбања у смиреноумљу, душа
стиче смирење" (св. Игнатије Брјанчанинов). Смирење укључује и стање некакве
хармоније (мира) у односу према Богу, ближњима и себи самоме.
У аутогеном тренингу се користе методи, повезани са вештачким
изазивањем неких слика или ликова, апелује се на чулну уобразиљу.
Светоотачка психотерапија ништа од тога не прихвата, као ни различите
врсте маштања, фантазирања или наметања пацијентима представа, слика,
ликова и предмета који не постоје у реалности.
Практична посматрања показују да духовна пракса која укључује молитву,
учешће у богослужењима и Светим Тајнама обично укида потребу за
специјалним психомишићним системима тренинга типа АТ.
Само на почетним етапама духовног усавршавања могућа су спајања
усмерене телесне саморегулације с духовним вежбама.

102

Хипнотизам и светоотачка психотерапија
Светоотачкој психотерапији су тући методи који укључују императивни
(насилни) утицај на личност. То се непосредно односи и на хипнозу и на друге,
тзв. психотерапеутске методике које користе на овај или онај начин тај принцип.
Са светоотачком психотерапијом је неспојива и свака врста
неприродности, лажности, извештачености, представљања човека у својству
чудотворца или чаробњака. Туђе јој је све што се преузноси, размеће, показује
своју тобожњу надмоћ над другима, све што је многословно, празнословно,
театрализовано, једном речју, оно што по свом духу не одговара свстоотачком
учењу.
Још је митрополит Московски Филарет (Дроздов) писао поводом
магнетизма (читај хипнозе): "Када су ме питали за магнетизам, да ли да га
употребљавају или не, одговорио сам да су Хришћанима дате највише и
најпоузданије силе, вера и молитва, па према томе, спуштати се на нижи пут
који пипањем пробија људска самовоља, јесте назадовање". Руски лекар А. И.
Јароцки (1866-1944) у својој књизи "Идеализам као физиолошки фактор" (1908.
г.) писао је о хипнотизеру: "Најзад, његов задатак се састоји у томе да сломи
отпор болесника наређењем споља, а то одговара смањењу нивоа психичке
личносги болесника". Хипнотичка дејства слабе пацијентову вољу, она га
роботизирају, чине његову психолошку баријеру рањивом за негативна дејства
споља. врше насиље над човековом душом. Позната су и друга нежељена дејства,
мећу којима је и развој зависности пацијента од хипнолога која подсећа на
наркоманску зависност.
Хипноза подразумева и носи у себи опасност не само изопаченог
(неприродног) доживљаја стварности, него и јача неке чулне доживљаје,
нарочито сексуалног садржаја. Тако су добро позната трансна хипнотичка
сексуално обојена стања која се из неких разлога доводе у везу само с лицима
која пате од хистерије.
Чак је и отац сексуалног материјализма Сигмунд Фројд (1856-1939), оснивач
богоборачке психоанализе, смогао у себи храбрости да поштено призна
неприкладност хипнотичког метода за озбиљан рад с личношћу болесног
човека.
Прилично опрезно треба приступати и сугестивним методама (сугестији),
јер се сме сугерисати само истина, а не лаж која се издаје за истину. Погледајте,
на пример, последње књиге Георгија Ситина који покушава да модификује, па
чак и обоји молитвено-религиозним тоновима, метод који је још почетком овог
века предложио француски апотекар Емил Куе. Такозвана Ситинова божанска
расположења која се састоје од бравурозних скупова свих могућих позитивних
тврђења која укључују чак и подмлађивање, раст нових зуба, наводно исцелење
свих болесних органа, по својој суштини су пародија молитве, и садрже

103

богохулне моменте у односу на оно што је истински божанско и допустиво за
православног Хришћанина.
Уместо да узалудно троши снаге на сугерисање онога чега нема у
стварности, далеко је важније довести пацијента до тачног схватања ситуације,
помоћи му да обнови оштрину сагледавања греха, да уклони принципијалне
препреке које му ометају реални доживљај живота.
У свим случајевима најважнију улогу не игра оно што се каже, већ како се
каже и главни значај свакако припада самој личности психотерапеута, његовом
духовном лику, стању и степену чистоте душе самог исцелитеља.
Ако пак говоримо о недирективним психотерапеутским сеансама одмора
(не бркати их са хипнозом), где је реч психотерапеута ненаметљива, без
притиска и насиља помаже пацијенту да се смири, да буде расположен, можда
су овакве сеансе и могуће ако се врше, на пример, на позадини духовне музике
или класичне музике смирујућег карактера. Али и у овом случају психотерапеут
треба да има на уму могућност спонтаних стања транса, што је потпуно
недопустиво, као и непожељност развоја чулне уобразиље и фантазија. Не треба
наркотизирати пацијента душевним опијумом, већ га будити духовно, лечити
речју Истине. а не илузијама чуда, треба се обраћати правди Божијој, а не
испразним и привидним добрима и задовољствима.
Цео наш живот се гради на сугестијама и аутосугестијама, он садржи и
животну хипнозу под чијим утицајем смо сви ми у овој или оној мери. Лаж је
продрла у реч, искрививши њено божанско предназначење. Светоотачка
психотерапија тежи да избегне лаж и празнословље. Треба ли понављати какве
високе захтеве мора да испуњава сам психотерапеут? Какав начин живота он
мора да води, како на себи да ради, како да верује, да се моли, да воли итд.
Још је преп. Јован Прозорљиви из 4. века, који се подвизавао у Египту за
време цара Теодосија Великог, писао о особинама које мора имати лекар хришћанин: "Саосећати с болесницима и помагати им лечењем добро је дело, и
лекар који се брине о болеснику добија награду од Бога. Али за све то потребно
је да он буде благочастив, да се сам храни Тајнама Свете Цркве, а и својим
пацијентима не само да не забрањује исто то, већ првенствено да их томе
саветује. Он мора бити смирен и мислити не о својој слави, већ о Божијој,
памтећи да је Бог ради тога и дао људима знања да би Га прослављали у
чудесним делима" (Сир. 38:6).
Joгa.
Позната изрека: "Светлост са Истока" постала је својеврсни компас нашег
доба многим трагаоцима за истином. Ово одушевљење није мимоишло ни
Русију.
Специфична карактеристика старих далекоисточних философских
концепција јесте веома дубоки и пажљиви поглед на човека, али не као на
изоловани објекат, већ у нераскидивом јединству са природом и васионом.

104

Мислиоци Истока полазили су од идеје јединства суштине унутарњег света
човека (микрокосмоса) и целокупног светског простора и материје
(макрокосмоса), као што је по аналогији кап океана делић огромног воденог
простора и садржи у себи сва његова својства (упоредите еванђелско "Царство
Божије је унутра у вама", Лк. 17:21).
Старој индијској философији својствена је тежња ка истини приликом
спознаје праузрока настанка живота и смисла самог човековог постојања на
земљи. "Индија је земља где се први пут у људима пробудила тежња ка сазнању
апсолутне истине и у којој се то сазнање зауставило у свом првом моменту, и као
да је окамењено дошло до нас..." - писао је Белински.
Древно индијско учење под називом јога настало је најкасније од 12. века
пре Р.Х. Сам термин се обично преводи као "сједињење, веза, стапање". У
суштини то је философско-религиозни систем који од следбеника захтева
вођење аскетског начина живота који понекад иде до крајности. Јога је
оријентисана на унутарњи развој, на усавршавање и самодисциплину ради
достизања нарочитих "виших" стања.
Индијски јогини су прилично дубоко проучили психофизичке особине
човека, до савршенства су овладали начинима саморегулације (што уосталом
има везе више с телесном компонентом, а мање с душевном н практично не
задире на позитивном плану у духовну страну, већ напротив, ову осиромашује и
анестезира). Физичка joгa, позната под називом "Хатајога" запањује својим
виртуозним акробатским савршенством, уосталом као и лепотом приликом
мајсторског извођења. Нека моралноетичка правила јогина, правила која
укључују два ступња: Јама и Нијама - блиска су или поседују аналогију са
хришћанским заповестима. Упоредо с тим, Индији није било дато знање
истинског Бога, какав јесте Христос, а интуитивна стремљења древних
подвижника далеког Истока према највишем завршавају се не спасењем душе,
већ мистично-трансним стањем, познатим под називом Самадхи.
Систем јоге је близак Индијцима, јер је настао у тој земљи, носи својеврсни
колорит, органски је повезан са веровањима Индијаца и њиховом културом. У
Русији је он далеко од природе руске душе, туђ је нашем духу и нашим
обичајима. Неке вежбе Хатајоге се могу користити као профилакса и ради
лечења низа обољења. Међутим, не треба заборављати да низ вежби носи у себи
одређену симболику, рачунајући ту и симболику паганског култног карактера.
Тако на пример, споља безазлено разгибавање јогина, познато под називом
"Сурја Намаскар" (здраво, сунце), које се састоји од 12 вежби које следе једна за
другом - јесте поклоњење древном паганском култу сунца које се поштује као
божанство. Ово култно поклоњење из разумљивих разлога Хришћанима није
прихватљиво, јер се они клањају само Христу.
Упоредо са спољашњом сличношћу препорука које се тичу исхране,
постоје суштинске разлике у хришћанском и хиндуистичком приступу дијети н
избору намирница. Хришћанство традиционално има тенденцију према сувој
храни и суштински се приближава потпуном вегетеријанству само у

105

манастирској кухињи и за време одређених постова. Јога, на пример,
препоручује обилно узимање воде (10-12 чаша дневно) и захтева потпуно
одрицање од меса, дозвољавајући свакодневно уношење других производа
животињског порекла (нарочито млечних).
Хришћански постови су више физиолошки од јогинских дијететских
препорука или помодних система гладовања који се пропагирају у наше време;
они боље одговарају условима нашег живота, лакше их подноси организам,
изазивају мање компликација и могућих негативних последица по здравље, чак
и приликом претеране примене.
Постоје одређене бојазни и поводом чувених преврнутих јогинских поза
(асана). То нису нимало безопасне вежбе, нарочито за лица у познијим
годинама. Због снажне прерасподеле крви и притиска који трпе крвни судови у
мозгу, оне захтевају крајњу опрезносг и постепеност приликом учења. Осим
тога, симболика "обрнутог" је тако карактеристична за демонологију.
Хришћанству су потпуно неприхватљиви случајеви добровољног одласка
из живота неких јогина који су наводно сматрали да је њихова мисија на земљи
завршена, те су вољним напором прекинули свој живот. Као пример може да
служи случај с Јоганандом који је отишао из живота 1958. године у стању
махасамадхи. С тачке гледишта Православља то није ништа друго до
самоубиство, а не демонстрација своје моћи над животом.
Пут јогина је очаравајућа заблуда која одводи у свет илузија и јалових
аскетских и акробатских телесних манипулација, заблуда која искривљава
истински доживљај света и одводи од спасења.

106

Екстрасензорика
Мода екстрасензорике и биоенергетике дошла је у Русију релативно
недавно - средином 70их година 20. века, достигла је свој врхунац крајем 80-их
година и почела да опада средином деветог десетлећа. Као зачетници нових
праваца у лечењу, повезаних са непосредним енергетским утицајем на
болесника, били су различити људи, али најпознатија међу њима је свакако
Џуна Давиташвили која је направила муњевиту, може се рећи, вртоглаву
каријеру од масерке до светски познате исцелитељке. Истина, испоставља се да
је све ново у ствари врло често само вешта интерпретација заборављеног старог.
и ако се мало пажљивије погледају начини лечења праном индијских јогина,
магнетизација аустријског лекара Месмера и окултна терапија Немца Рудолфа
Штајнера. Видећемо да се суштински не разликују много од биоенергетског
метода лечења који је понудила Џуна, изузев чисто техничких момената, и
неких ручних (мануалних) начина дијагностике.
Увођење биоенерготерапије у медицину изазвало је буквално преокрет.
чак i пометњу у научном свету, па и у друштвеној свести. Биоенергеотерапеути
су буквално упали у наш живот, за њим су похрлиле хиљаде и хиљаде
болесника који пате и који су изгубили наду у оздрављење. Конзервативна
совјетско-руска наука је почела све више и више да се повлачи пред упорним
притиском представника нове врсте лечења. На поликлиникама су се појавили
стручњаци биоенерготерапеути, никле су читаве школе, институти, па чак и
академије екстрасензорног правца. Суштински се променило у правцу
прихватања и јавно мњење. И само православна Црква ни под каквим
изговором није прихватила н није благословила новотарију ни по облику, ни по
садржају. Штавнше, у хору похвала чудотворцима-екстрасензима само један
глас је звучао непоколебиво строго и непопустљиво раскринкравајуће. Био је то
глас Руске Православне Цркве која је успела да на духовном нивоу распозна
лаж, обману, преласт, па чак и пагубу, како болесника, тако и самих
"исцелитеља". Цркву су оптужили и наставили да оптужују због догматичности,
конзервативности, па чак и средњевековног мрачњаштва. Али практично
ниједан свештенослужитељ се није приклонио другој страни. Екстрасензорика и
Православље показали су сс као две потпуно неспојиве ствари; а доконе
измишљотине о томе да јерарси Православне Цркве тајно користе услуге
екстрасенза свакако не одговарају истинитом стању ствари и лансирају се са
сасвим разумљивим циљем.
Чиме се објашњава овакво уверење православне Цркве о непожељности,
па чак и греховности, бављења оваквом врстом исцелитељства? Јер званична
наука као да потврђује у многим случајевима ефикасност биоенерготерапије, о
чему је било доста саопштења у штампи. Одговор на ово питање није тако
једноставан. Ипак, не поседујући ни специјалне лабораторије за истраживање,
ни клиничке податке, православна Црква је током две хиљаде година

107

искристализовала и прикупила дубока духовна сазнања која јој омогућавају да
тачно реагује и разликује суштину нових појава друштвеног живота, под каквим
год маскама и у каквим год се костимима оне јављале. Осим тога, много столећа
пре времена у којем живимо, Свети Оци Цркве су већ открили и описали
задивљујуће складну теорију о природним енергијама, на основу које није
тешко оценити карактер биоенергетских манипулација које су сада тако
популарне.
Тако на пример, према списима св. Максима Исповедника, тог чудесно
дубоког мислиоца раног Хришћанства (582-662) све природне енергије могу
бити хомогене (једнородне) и хетерогене (разнородне). Осим тварне (тј. Богом
саздане) енергије, постоји још и нетварна енергија - благодат (на лат. gratia).
Благодат, како се види из самог назива, није ништа друго до благи (добри) дар
Самога Бога. Човеков живот је такође божански дар (gratia vita). А сав видљиви
свет су енергије, јер је тваран, тј. створен је од стране Творца. Сва биолошка
појединачна бића (међу њима и човек) садрже у себи енергије.
Ми живимо непрестано долазећи у додир и међусобно узајамно делујући
својим биоенергоструктурама. На тај начин, може се рећи да је живот начин
постојања енергија, а не беланчевинастих тела, како су тврдили класнци
марксизма. Узајамна дејства међу носиоцима енергија врше се стално, чак и
несвесно. Могуће је и свесно енергетско деловање једног човека на другог.
Међутим, ту треба имати у виду следеће моменте: она енергија коју човек
преноси другоме, увек је тварна и веома често је суштински загађена. Осим
чисто физичке компоненте која се може чак и измерити одговарајућом
апаратуром, ствара се сложена информација дубинског плана (холограм) која
већ задире у душевно-духовне структуре личности. Тако на пример, једно лице
(донор, исцелитељ, активно начело) може пренети другом лицу (реципијенту,
пацијенту, пасивном начелу) пнформацију својих болести. порочних
склоности, па чак и део оне невидљиве болести која се иначе назива грехом. Ову
истанчанију врсту биоенерго-размене аутор назива узајамним утицајем душа.
Често то подсећа на процес који се одвија помоћу двају спојених судова добро
познатих у физици. При томе долази до међусобне размене, где се онај који је
чистији (духовно) загађује, а загађени као да се очишћује. Субјективно се то
изражава у томе да једном човеку након контакта с другим лицем постаје
лакше, а другом, напротив, теже.
Такође постоји појам као што је "духопроводљивост". Подвижници
светости и благочашћа (побожности) достизали су суштински преображај
делатности целокупног организма, укључујући ћелијско-молекуларни ниво.
Они су стицали способност "прихватања", "смештања у себе" (упоредите "који
може да прими, нека прими") нетварне божанске енергије.
Такви људи су заиста могли да врше чудесна исцелења, али више не својом
тварном енергијом, већ посредством благодати Светога Духа. Овој теми
посвећена је моја књига "Чудесна исцелења", где сакупљене и наведене
чињенице, како се каже, говоре саме за себе.

108

Друга опасност биоенерготерапије, с тачке гледишта православне Цркве,
јесте несвесно (или још горе свесно) служење анти-божанском демонском свету,
с његовим обманама и подвалама уз заиста реално моћно енергетско
покровитељство. То је истинска одгонетка тајне оне силе коју почиње одједном
да осећа на себи човек који се препустио том примамљивом правцу. Забрињава
масовност екстрасензорних сеанси, јер касније (а има много примера за то)
многи људи, стекавши "духовно" искуство и знања, постају буквално играчке у
рукама демонског света. Осим тога, веома много биоенерготерапеута после
неколико година (а понекад после свега неколико месеци) практичне
делатности показују изражено погоршање свог душевног и физичког здравља, а
понекад доживљавају дословно трагичне потресе.
На тај начин, интензивно увођење биоенергетике у медицину представља
појаву за коју има мало оправдања - чак и прилично опасну појаву. Далеко
важније је развијати истински духовне путеве лечења, јер је терапија душе
ефикаснија од екстрасензорике у лечењу како физичких, тако и душевних
обољења; осим тога, она не носи у себи компликације и опасне заблуде. Треба
међутим прецизирати да се ради о истинској терапији душе. а не
кривотворинама и манипулацијама под маском нових метода лечења, који
уствари представљају мистичне, механичке или насилне методе деловања.

109

Светоотачке изреке
Као што је познато, снажна, кратко изражена мисао врши благотворан
утицај на човека. У овом одељку у виду стотина (што је повезано и са
светоотачким традицијама, упоредите стотине о љубави св. Симеона Новог
Богослова) су изабране најкраће изреке Светих Отаца, подвижника светости и
светоотачких мислилаца. Опе су распоређене без икакве унапред смишљене
систематизације. Њихово читање није намењено испразном уму. То нису
афоризми у строгом смислу, иако имају сличан карактер.
Уосталом. покушајте да процените то сами...

110

Стотина Св. Јована Златоустог
1.Властодржац није онај ко се тако назива, већ ко је такав у ствари.
2.Властодршци су они који управљају сами собом.
3.Знање о добру и злу је стављено у савест свих људи.
4.Не, доиста нема ничега јачег од молитве, па чак и ничег равног њој.
5.Тамо, где су развратне песме, скупљају се демони, а где су духовне песме,
тамо нисходи благодат.
6.Где су злоба и гнев, тамо не долеће Дух кроткости.
7.Нема никакве потребе за заклетвама.
8.Да ли си гневљив? Буди такав према својим гресима.
9.Мајка свих добара и усавршитељица сваке врлине је љубав.
10.Доиста, ништа нам не доноси толико страдања као страсти које су
ојачале у души.
11.Псалам је велики саговорник.
12.Ко излаже лажно учење, не слушај га, макар био и анђео.
13.Испитиваћемо своја дела и ни о коме се нећемо изјашњавати ружно.
14.Сиромаштво нас учи и мудрости, и трпљењу, и сваком мудрољубљу.
15.Полна жеља нам је дата ради брака и рађања деце, а не ради блуда и
разврата.
16.Нема ниједног сопственог греха који би потицао из нужности, већ сви
они зависе од злоупотребе воље.
17.Сиромаштво, према уобичајеном поретку ствари, мора да производи не
леност, већ марљивост.
18.Крађа потиче од лености.
19.Врлина је саобразна с природом, а порок јој супротан, као што је болест
супротна здрављу.
20.Када би било корисно знати будућност, онда то Бог не би сакрио од нас.
21.Ако неизоставно желиш славу, боље тражи славу од Бога.
22.Ко сам себе узноси, тога не узносе други.
23.Непоштење с говорничком вештином производи далеко више зла, него
необразованост.
24.Од мноштва задовољстава код нас бива много и грехова, у шта се може
убедити сваки.
25.Обично не причињавају толико штете наметне звери, колико порочни
људи.
26.Крст је глава нашег спасења; крст је узрок безбројних добара.
27.Крст је наша похвала, почетак свих добара и подухвата и сав наш украс.
28.Ко је рекао помилуј, тај је учинио исповест.
29.Зар мислиш да човеку треба мало снаге да се, када прима увреде, не
гневи.
30.Човек расипник није великодушан.

111

шта.

31.Ко употребљава новац на оно што треба, тај је великодушан.
32.Доиста је велика она душа која не робује страсти и сматра новац ни за

33.Свезнајући нема потребе за сведоцима и доказима.
34.Уздржавање од позоришних представа може бити названо почетком
целомудрености.
35.Страст не познаје границе, али престаје само онда, када убије онога који
је њоме опседнут.
36.Ништа тако не пружа души спокојство и мир, као кроткост и
смиреноумље.
37.Мрзети је тешко и повезано је с немиром, а волети је лако и угодно.
38.Гнев је звер, звер дивља и свирепа.
39.Гнев је исто оно махнитање, само привремено.
40.Великој души је својствено да не мисли о сопственом задовољству, већ
да се брине о другима.
41.Страсти су тирани.
42.Недостатке ближњих треба прећуткивати и прикривати.
43.Нико те неће осудити, ако будеш сам себе осуђивао.
44.Не чинити, већ трпети зло - то је истинска надмоћ.
45.Не тражи славу од безумних, већ прихвати као довољно да имаш славу
разумних људи.
46.Нико тако није леп душом као једноставан човек.
47.То је духовно пристаниште душе (о Цркви).
48.Нема ничега пријатнијег од човека који не уме да се гневи.
49.Што је ко већим богатством окружен, то веће богатство жели.
50.Почетак гордости је незнање Господа.
51.Гордост је крајња глупост.
52.Човек се често баца у бездан да би му се други дивили.
53.Ако ко није у стању да управља својом душом, како ћe управљати
државом?
54.Гнев нема снагу, ако је не добије од тебе.
55.Гнев није ништа друго до безумна распаљеност.
56.Ништа човека не чини толико бестидним, као искварена савест.
57.Среброљубље је узбунило васељену.
58.Радост чини душу лакомисленом, надменом и непостојаном.
59.Љубав (кроз Бога) једних према другима чини нас непорочнима.
60.Молити се за несрећу непријатељима безакоње је.
61.Нема ничег светијег од оног језика који у несрећама благодари Бога.
62.Нећемо оплакивати умируће, већ оне који завршавају живот у
пороцима.
63.Целомудреност је уздржавање и побеђивање похота борбом (а не
бекством).
64.Задовољства порока су краткотрајна, а жалост је непрестана.

112

65.Нема ничег ништавнијег од славе људске.
66.Морамо да чувамо имовину тако као да нам је она туђа.
67.Презираћемо новац, да не бисмо изгубили из вида своју душу.
68.Љубав (Божија) је боља од власти и сваког богатства.
69.Ако си учинио добро, дан ти је леп, а ако си сагрешио, он је ружан и
мучан.
70.Ако ти је чиста савест, онда имаш прави празник.
71.Добра жена је за мужа је пристаниште и најважнији лек од душевног
растројства.
72.Ако морамо носити бреме једни другима, онда тим више треба носити
недостатке жене.
73.Жена има велику снагу како за врлину, тако и за порок.
74.Када не подозреваш ништа зло, тада не можеш ни смерати зло.
75.Невоље стварају милосрђе и човекољубље.
76.Птице имају крила да би избегавале мреже; тако и људи имају разум да
би избегавали грехове.
77.Често се од смеха рађају прљаве речи, а од прљавих речи још прљавија
дела.
78.Присуствовање позоришним представама ствара прељубу,
неуздржаност и сваку бестидност.
79.Свако добро дело је плод љубави.
80.Боље је прљати себе одвратним блатом, него гресима.
81.Сиромашан је онај ко не може да подноси сиромаштво.
82.Али ако се уништи милосрђе, све he погинути и истребиће се.
83.Ако је он частан и богат, то је праведно.
84.Телесне болести исцељује вештина лекара, а болесну душу брзо
исцељују речи Христове.
85.Оно што је телесна храна за одржавање наших снага, то је и читање
Писма за душу.
86.Ако се богатство даје глупаку, чини га још глупљим, а развратника још
развратнијим.
87.Пред врлином сва богатства света су гора од блата, мања од трунчице.
88.Ништа тако не чини људе глупима као злоба.
89.Прва врлина, па чак и све врлине састоје се у томе да се буде путник и
странац у овом свету.
90.Не дај нам, Боже, да трпимо све што се може трпети.
91.Имаш језик не ради тога да би се ругао другоме, већ да би благодарио
Бога.
92.Љубав (Божија) је корен, извор и мати свега доброга.
93.Без љубави су сви дарови ништа.
94.Не говори ми о ниској љубави која је пре болест.
95.Дакле, престанимо најпре да пљачкамо, па тек онда почнимо да дајемо
милостињу.

113

96.Велико је добро бити свестан својих грехова, непрестано мислити о
њима.
97.Седина је онда поштована, када онај који је њоме украшен поступа
онако како доликује седини.
98.Старац је цар ако хоће то да буде.
99.Када ме мрзе, а сам не мрзим. тада други мене има за непријатеља, а не
ја њега.
100.100. Ова тајна ти већ овде земљу претвара у небо (о причешћу Светим
Тајнама).

114

Стотина св. Игнатија Брјанчанинова
1.Самољубље је изопачена љубав према себи.
2.Иза обраћања пажње (на туђе) скрива се обмана, иза обмане погибељ.
3.Исповедањем грехова раскида се пријатељство с греховима.
4.Повери себе Господу, а не себи: то је далеко поузданије.
5.Не сматрај да ти је довољно само читање Еванђеља без читања Светих
Отаца!
6.Неизоставно је потребно штиво које одговара начину врлинског живота.
7.Чувај ум и срце од учења лажи.
8.Онај који чита књиге лажних учитеља неизоставно заједничари са
лукавим и мрачним духом лажи.
9.Земаљска мудрост је непријатељство према Богу.
10.Њиме (лажним учењем) пре читаоца обманут је писац.
11.Волети је блаженство, а мрзети мука.
12.Пред Еванђељем нема вредност љубав која потиче од кретања крви и
телесних осећања.
13.Истинска љубав према ближњему заснива се на вери у Бога: она је у
Богу.
14.Када твоје срце није слободно, то је знак страсности.
15.Света љубав је чиста, слободна, сва у Богу.
16.Глава врлина је молитва, а њихова основа је пост.
17.Пост је непрестана умереност у храни са разумном избирљивошћу у
њој.
18.Пост је за човека, а не човек за пост.
19.Молитва је обраћење палог и кајућег се човека Богу.
20.Пут к Богу је молитва.
21.Молитва је причешће живота.
22.Риза твоје душе мора да се блиста белином једноставности.
23.Душа молитве је пажња.
24.Земаљски живот је тренутно и варљиво сновиђење.
25.Почетак зала је лажна мисао.
26.Своју истину треба признати као најгору неистину пред Богом.
27.Спознај Христа и отвориће ти се врата раја.
28.Крст је сила и слава свих од века светих.
29.Савест је чуло духа људског, истанчано, светло чуло које разликује добро
од зла.
30.Греховне навике се називају страстима.
31.Бог види грех и без исповедања греха.
32.Ти си путник. Земља је гостионица. Непознат је час у који ћеш бити
позван.

115

33.Приступимо Еванђељу, најљубљенији брате, огледајмо се у том
огледалу.
34.Мисли да ћеш умрети данас или сутра: тада ће из твог срца ишчезнути
сва сујета.
35.Уму треба пружити вежбање у богоугодним мислима, а срцу у
богоугодним осећањима.
36.Ако си оборен, устани; ако си обманут и разоружан, поново сс
наоружај: ако си побеђен, поново крени у битку.
37.Виђење свог пада је духовно виђење.
38.Ко проводи земаљски живот у уживањима, одриче се свог спасења!
39.Молитва је свемоћна због свемогућег Бога Који дејствује у њој.
40.Од мржње и злопамћења постаје озлојеђено срце.
41.Дубока и скривена тајна је човеков пад.
42.Не дозволи себи да слушаш разговор у којем ce осуђују туђа дела.
43.Плач је израз истинског покајања.
44.Човек који је познао свој значај, сагледава и своје назначење.
45.Човеково назначење је да буде сасуд и оруђе Божанства.
46.Искушење и невоље су суд Божији.
47.Тајне Хришћанства откривају се подвижнику постепено, у складу с
његовим духовним напредовањем.
48.Без пажње нема молитве.
49.Ништа се не догађа човеку без одобрења и допуштења Божијег.
50.Када устанеш из сна, прва мисао твоја нека буде о Богу.
51.Смирени предаје себе свецело вољи Божијој.
118
52.Смирење не види себе смиреним.
53.Чиме се испољавају страсти? Помислима, маштањима и опажајима
греховним.
54.Вођа и врата свих истинских хришћанских врлина је вера.
55.Вођа свих страсти је неверовање.
56.Учинио си грехе? Пролиј сузе.
57.Хришћанин, уз светлост Еванђеља, види у себи пад човечанства.
58.Само се посредством покајања може прећи из стања душевног у стање
духовно.
59.Потпуно удаљавање ума од учења Христовог јесте његова смрт.
60.Љубав према непријатељима даје срцу пуноту љубави.
61.Онај који верује у Христа, ако и умре смрћу греховном, може опет да
оживи покајањем.
62.Вера - то су врата према Богу.
63.Страсти су зле навике, а врлине су добре навике.
64.За човекову пропаст довољна је једна порочна навика.
65.Један неопрезан поглед често наноси рану срцу.

116

66.Онај који жели да се научи пажњи треба да искорени у себи сва
испразна занимања.
67.Расејан човек је сличан кући без врата и брава.
68.Човек мора бити непрестано на стражи против својих невидљивих
непријатеља.
69.Љубав се рађа од чистоте срца, непорочне савести и нелицемерне вере.
70.Чистота срца се нарушава прихватањем греховних помисли, нарочито
блудних.
71.Приликом исцелења нарави постепено се исцељује и ум.
72.Демон се истерује вером, молитвом и постом.
73.Душевним је немогуће заменити духовно.
74.Молитва је узношење наших молби Богу.
75.Истинска молитва је глас истинског покајања.
76.Расејаност поткрада молитву.
77.Молитва је највиша вежба за ум.
78.Пост са разборитошћу је велики храм свих врлина.
79.Таштина у односу према истинској слави је блуд.
80.Истинска молитва је дар Божији.
81.Богу је све могуће: за Њега нема чудеса.
82.Основа покајања је сазнање, потпуно сазнање своје греховности.
83.Реч Божија је истина, заповести еванђелске су истина, а сам човек је лаж.
84.Преласт је човеково прихватање лажи као истине.
85.Лаж је извор и узрок вечне смрти.
86.Прерана тежња да се други поучавају и сматрање себе способним за то
служи као пад за душу.
87.Заповест о љубави је ново, а наше срце је старо.
88.Преласт је губитак истине.
89.Расејаност доводи до хладноће, сањарења и преласти.
90.Смирењем се уводи у душу мир Божији.
91.Болесничка постеља често је место богопознања.
92.Тешка је и несносна синовима овога света светлост Христовог учења.
93.Нећемо имати поверења у тишину животног мора: та тишина је
варљива, море је променљиво.
94.Човек је онај ко је спознао свој значај, своје стање, своје назначење.
95.Љубав према Богу је потпуно духовна: оно што је рођено од Духа дух је.
96.Ум је човеков вођа.
97.Чаша Христова су страдања.
98.Пажња је узрок вере, наде и љубави.
99.Телесни подвиг који још увек није обасјан духовним разумом, увек ће
имати у себи много сујетног и сувишног.
100.Наравствена човекова сила је његов дух.

117

Стотина Св. Јована Кронштатског
1.Наша несрећа је у томе што се у нашу веру меша кратковидо
расуђивање.
2.Задатак нашег живота је сјединити се с Богом.
3.Добар човек је и сам спокојан, и Богу је пријатан, и људима драг.
4.Ко мрзи друге, тај мучи и тиранише сам себе.
5.А без Христа сујетно је све образовање.
6.Љуби без лукавства: љубав је једноставна.
7.А злом зло нећеш победити, као што огањ огњем нећеш уништити, већ
водом.
8.Моли се за људе, моли се за њих као за себе.
9. Сваки грех је рат против Бога.
10.Живот срца је љубав, његова смрт је злоба и непријатељство према
брату.
11.Једноставно и без великог труда долази ти новац; једноставно и без
много размишљања дели и ти новац другима.
12.Шкртост је од ђавола, а дарежљивост од Бога; он је Отац свих дарова.
13.Љубав тежи да пружи задовољство љубљеном и све чини за њега.
14.Све је Божије, ништа није наше.
15.Ми смо једно тело љубави (Божије).
16.Зло је праћено жалошћу н тугом у срцу, а добро - миром, радошћу и
ширином срца.
17.Сви волимо живот, бринемо се о срећном животу, а живот нам труне у
страстима.
18.Често се гневимо на људе простодушне и искрене због тога што они
отворено изобличавају наше неправде.
19.Што се више са обичним људима молиш, то је лакше.
20.Свака страст је сопствени мучитељ и истовремено џелат сваког човека
који је опседнут њом.
21.Без приморавања самог себе на добро нећеш се спасти.
22.Жива непоколебива вера одједном може учинити велика чудеса.
23.Веруј чврсто у остварљивост сваке речи, нарочито оне изговорене за
време молитве.
24.Мир је целовитост и здравље душе; губитак мира је губитак здравља
душевног.
25.Наш живот је дечја игра, само не невнна, већ греховна.
26.Ко је нестрпљив и раздражљив, није спознао себе и људску природу и
недостојан је да се назива Хришћанином.
27.Наше самољубље и гордост испољавају се нарочито у нестрпљивости и
раздражљивости.
28.Реч је израз истине, сама истина, биће, дело.

118

29.Самољубље треба чупати с кореном: сваки грех је од самољубља.
30.Моли се срцем и уснућеш спокојним здравим и смиреним сном, (о
вечерњој молитви).
31.Боље рећи пет речи од срца, неголи гомилу речи језиком.
32.Не заноси се гледајући лепоту људског лица, већ гледај његову душу.
33.И на молитви човек углавном није син слободе, већ роб нужности и
дужности.
34.Неверовање је исто што и лаж.
35.Грех је страшно зло које убија душу сада и у будућем веку.
36.Нека се на истину, као на потку, наниже сав твој живот, сва твоја дела,
све мисли и све жеље твоје.
37.Разликуј у себи духа који оживљује и духа који умртвљује и убија душу.
38.Свети су у духовном свету оно као што су сунчани зраци у вештаственом
свету.
39.Срце је око човековог бића; што је оно чистије, то брже, даље и јасније
види.
40.Што је за биљку земља, то је за душу Бог.
41.Молитва нас и штити и избавља од греха.
42.Хир је клица искварености срца, рђа срца, семе злобе, гнусоба нред
Господом.
43.Треба се молити пламено, са енергијом из срца.
44.Љуби непријатеља и бићеш премудар.
45.Тело је непоуздан и пролазан пријатељ.
46.Неопходно је подстицати срце на молитву, иначе ће оно сасвим
усахнути.
47.Светост је сила Хришћанина, без ње Хришћанин није Хришћанин.
48.Молитва је вода жива којом душа утољује своју жеђ.
49.Памти да је реч почетак живота.
50.Како смо брзи на зло, а спори на добро.
51.Срце је главно у човеку, његов живот, чак н више - наше срце је сам
човек.
52.Ко мрзи, тај мучи и тиранише самога себе, тај је глупљи од свих
глупака.
53.Љуби сваког човека као самога себе, зато што је он други ти.
54.Грех је силан, али Господ је силнији, грех је брз да доспе у замку и
пропаст, али Господ је бржи на спасење наше.
55.У молитви не треба тежити сладости, већ уклањању свега што нам
смета да будемо са Богом.
56.Бити смирен значи сматрати себе достојним због грехова сваког
понижења, увреде, гоњења и удараца.
57.У сваком погледу је добро давати сиромашнима.
58.Срце је фино, лако, духовно, небеско по природи својој - чувај га.

119

59.Онај који је дрзак према човеку, дрзак је и према Богу, а такви су многи
од нас.
60.Наша душа је једноставна као мисао, и брза као мисао, и као муња.
61.Кад си гладан не наваљуј претерано на храну - оптеретићеш и срце и
тело.
62.Господ је спокој срца.
63.У молитви, у сваком делу свог живота, избегавај подозривост и сумњу и
ђаволско сањарење.
64.Покајање само на речима, без намере да се човек исправи и без осећања
скрушености, назива се лицемерним.
65.Као што грешимо свим моћима душе, тако и покајање треба да буде од
свег срца.
66.Исповест мора бити срдачна, дубока и потпуна.
67.Ако нећеш невољу, не чини је ни другоме.
68.Тело, као привремена одећа душе, распадљиво је и не представља прави
човеков живот; истински његов живот је духовни живот.
69.Шта је то светост? Слобода од сваког греха и пунота сваке врлине.
70.Овај свет је распео и све до сада распиње Сина Божијег.
71.Умножавањем ласкавих речи уредници и издавачи новина и часописа
лове и заводе словесно стадо Христово.
72.Нема човека у којем не би било барем неког добра.
73.Не мешај човека - тај образ Божији - са злом које је у њему...
74.Истина је тако једноставна, лака и угодна и животворна за човека, као
мисао, као дисање.
75.Невоље су велики учитељи.
76.Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће.
77.Непрестано нам ласка наше срце, тајно нас уздижући и ближње
понижавајући.
78.Свет је огледало доброте, разума, премудрости и силе Божије.
79.Треба бити веома кротак, незлобив, милосрдан, трпељив, и као човек
који не примећује злобу у другима...
80.Милостиња је доброчинство пре свега ономе ко је даје.
81.Треба љубити и непријатеље: јер њих ђаво поучава и подбада да мрзе.
82.Љубити Бога значи љубити свом душом истину и мрзети безакоње.
83.Свети Божији људи су красни цветови, непропадиви и мирисни.
84.Смелост је велики дар Божији и велико богатство душе.
85.Где нема борбе, тамо нема ни врлине.
86.Наука над наукама је побеђивати грех који живи у нама, или страсти
које дејствују у нама.
87.Нема ничег важнијег на свету од спасења људских душа.
88.Вера успокојава и радује, а неверовање узнемирава и рањава.
89.Љубав не трпи самооправдање, не преузноси се, не горди се.

120

90.Буди кротак и снисходљив према другима када приметиш њихове
недостатке, памтећи да си и сам с недостацима, и то с великим недостацима.
91.Наша несрећа је често у томе, што ми своја зла приписујемо другоме.
92.Човек гледа на лице, а Бог на срце.
93.Познајте да се Дух Свети налази према вашој души у оном односу
према којем се налази ваздух према телу.
94.У молитви је нада, а молитва без наде је греховна молитва.
95.Увек памти да је плот лажљива.
96.Као што реке теку у море, тако људске душе теку према Богу.
97.Једноставност је човеково највеће добро и врлина.
98.Реч у устима једних је дух н живот, а у устима других мртво слово.
99. Иконе су одговор Цркве на вапијућу потребу наше природе.
100. Колико год пута сам се молио с вером, Бог ме је увек слушао и
испуњавао моје молитве.

121

Стотина разних Светих Отаца и подвижника светости
1.Блуд је отров који умртвљује душу (св. Тихон Задонски).
2.Стомакоугађање уништава у човеку све оно што је добро (преп. Нил
Синајски).
3.Не куди и не хвали никога (преп. Исаија Отшелник).
4.Познај самога себе и избегавај оно што је за тебе погубно (ава Исаија).
5.Не говори ништа више од онога што је нужно (преп. Исаија Отшелник).
6.Лаж отуђује од Бога (ава Доротеј).
7.Лаж је рушење љубави (св. Јован Златоуст).
8.Исквареност душе је узрок телесних болести (св. Јован Златоуст).
9. Као што рђа разједа гвожђе, тако завист разједа душу у којој живи (св.
Василије Велики).
10.Праведност је свагдашње оптуживање самога себе (aвa Пимен).
11.Оговарање је смрт душе (aвa Ор).
12.Казна гордима је њихов пад (aвa Данило).
13.Не вичи, не говори гласно и брзоплето (cв. Антоније Велики).
14.Сваки дан умири да би живео вечно (cв. Антоније Велики).
15.Ниједан тренутак не приноси на жртву лености (cв. Антоније Велики).
16.Тешко је стање када је на уснама светост, а у срцу безакоње н злоба.
17.Многословље бива узрок унинија и раздражљивости (aвa Нсаија
Отшелник).
18.Кротост је у трпљењу (aвa Исаија Отшелник).
i 9. Љубав сведочи неосуђивањем ближњих (aвa Исаија Отшелник).
20.Оно што је заволео човек у свету то и оптерећује његов ум (cв. Макарије
Ве.шки).
21.Много пута се ceћaj током дана да овај дан може бити и последњи (cв.
Антоније Велики).
22.Безмолвије је одсецање зла (преп. Марко Нодвнжник).
23.Боље је увек себе признавати као кривца, него себе оправдавати (cв.
Тихон Задонски).
24.Не откривај савест савест ономе коме није наклоњено твоје срце (преп.
Пимен Велики).
25.Покајање је немогуће без искорењивања самољубља (cв. Тцхон Задонски).
26.Блажен је човек који није везан ни за какву ствар пролазну или
иривремеиу (преп. Јован Касијан).
27.Треба избсгавати бескорисне разговоре (преп. Јефрем Сирин).
28.Чиста савест ће и твој живот учинити беспрекорним (старац Никодим
Светогорац).
29.А своју завист ћеш моћи да зауставиш, ако почнеш да се радујеш због
радости онога којем завидиш, а заједно с њим да тугујеш због оног због чега он
тугује (преп. Максим Исповедник).

122

30.Страст среброљубља се открива код оних који увек примају са радошћу,
а дају са жалошћу (cв. Максим Исповедник).
31.Нека твоје читање не буде незасито: јер је у свему најбоља мера (cв.
Максим Исповедник).
32.Треба се више вежбати у молитви, а не богословствовати (бл. Диадох).
33.Почетак раћања плода је цвет, а почетак делатног живота је уздржаност
(преп. Нил Синајски).
34.О добром делу које имаш намеру да учиниш, не говори никоме
унапред, већ га чини (cв. Антоније Велики).
35.Као што скриваш од људи грехе своје, тако скривај од њих и своје напоре
(преп. Нил Синајски).
36.Гордост је водени мехур који је у себи надувала умишљеност (преп. Нил
Синајски).
37.Уништи искушења и помисли, н више неће бити ниједног светог (aвa
Зосима).
38.Трпи невоље зато што у њима, као руже у трњу, настају и сазревају
врлине (aвa Зосима).
39.Доброћудно подношење страшних клевета рађа незлобивост; трпљење
пак до краја искорењује из душе све оно рђаво (преп. aвa Таласије).
40.Све док чини зло човек не може да чини добро, већ може да чини само
зло под маском добра (преп. Исаија Отшелник).
41.Оскудно храњено тело је добро обуздани коњ који никада неће збацити
јахача (преп. Нил Синајски).
42.Почетак свих страсти је самољубље, а крај гордост (преп. Максим
Исповедник).
43.Самољубље је неразумна љубав према телу (преп. Максим Исповеднчк).
44.Три су узрока љубави према богатству: сластољубље, таштина и
неверовање, а најјаче од њих је неверовање (преп. Максим Исповедник).
45.Ако у свом дворишту не дозвољаваш да се скупља смеће, не дозволи ни
да у теби јачају телесне жеље (преп. Јефрем Сирин).
46.Постоји очајање од мноштва грехова и бремена савести, и постоји
очајање од гордости и узношења (преп. Јован Лествичник).
47.Када душа почне да се осећа здравом, тада почиње и снове да има чисте
и спокојне (преп. Максим Исповедник).
48.Не треба се бојати спољног непријатеља, непријатељ је у нама самима
(преп. Јован Касијан).
49.Тела је много, а не људи (cв. Јован Златоуст).
50.Чшш тако да што мање будеш познат људима (cв. Јефрем Сирин).
51.Учи се да радиш, да се не би учио да просиш милостињу (cв. Јефрем
Сирин).
52. Прекрасна је скрушеност срца, она лечи људске душе (св. Јефрем Сирин).
53.Слушати са задовољством оговарање такође је оговарање и заслужује
једнаку осуду (св. Варсонофије Велики и Јован).

123

54.Приликом сваке рђаве помисли упитај себе чему воде рђаве мисли, и
оне he престати (преп. Исак Сирчн).
55.Не разнежавај се, угађајући свом телу, јер ће те оно упропастити (преп.
Исак Сирин).
56.Труди се да према својој снази не оптерећујеш себе са сувише много
послова, већ се задовољи само оним најпотребнијим (преп. Исак Сирин).
57.Све док не потчинимо телесно духовном, не могу у нама ослабити
страсти (преп. Исак Cupuu).
58.Гони сам себе, и твој непријатељ ћe бити прогнан твојим
приближавањем (преп. Исак Сирин).
59.Много истинских врлина садржи у себи дубоко сећање на смрт (преп.
Филотеј Синајски).
60.Молитва је узлажење ума к Богу (преп. Нил Синајски).
61.Нема ничег равног молитви, нема ничег јачег од вере (cв. Јован Златоуст).
62.Сав живот нека буде време молитве (cв. Василије Велики).
63.Истина мора бити гоњена (преп. Макарије Велики).
64.Имај истинско благочашће, и тада ћеш имати истинску срећу (cв. Тихон
Задонски).
65.Волећи оно што не треба, нећеш волети оно што треба (aвa Евагрије).
66.Смехотворство и слобода у опхођењу дело су блудног демона (aвa Исаија
Сирин).
67.Једно је чистота ума, а друго чистота срца (aвa Исаија).
68.Ко говори о себи: ја сам чист, тај себе чини достојним осуде (cв. Јефрем
Сирин).
69.Ако се гнев усели у твоју душу, онда је њиме већ уништен један дан твог
живота (cв. Јефрем Сирин).
70.Многи читају до исцрпљености, међутим у поступцима својим се
показују малоумнима (cв. Јефрем Сирин).
71.Онај који има љубав, има у себи Бога (cв. Василије Велики).
72.Мир душе је од послушности њених моћи уму (преп. aвa Исаија).
73.Ђаво је птичар: буди изнад његових замки (cв. Јован Злашоуст).
74.Никога не осуђуј, не изобличавај, не вређај, чак u оне чији је живот
најгори (преп. Исак Сирин).
75.Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, а презир доноси
спокој и тишину (преп. aвa Иссшја).
76.Ако унизиш себе, имаћеш спокој (aвa Пимен).
77. Пост има похвалу сам по себи, а не по Богу: његов циљ је да доводи оне
који то желе у целомудреност (cв. Дијадох).
78.Ако примораваш слабо тело преко његове снаге, двоструку пометеност
наносиш души (преп. Исак Cupim).
79.Узрастање молитве нема краја (cв. Теофан Затворник).
80.Пост и уопште поснички живот најбоље је средство за очување здравља
и његов напредак (cв. Теофан Затворник).

124

81.Смирење се стиче делима смирења, љубав делима љубави (cв. Теофан
Затворник).
82.Што је од Бога, само од себе долази, док ти и време не знаш (преп. Исак
Cupim).
83.С непријатељима се бори смирењем (Старац Силуан).
84.Ко хоће да позна Бога својим умом од науке, тај је у преласти, јер се Бог
познаје само Духом Светим (старац Силуан).
85.У преласт човек упада или због неискуства или због гордости (старац
Силуан).
86.Треба сматрати себе горим од свих и осудити себе на пакао (Старац
Силуан).
87.Сан је слика смрти, а буђење слика васкрсења (еп. Јован Шаховској).
88.Бога не воле из једног јединог разлога: не познају Га (еп. Јован Шаховској).
89.Еванђеље је тешко "цитирати", јер у њему апсолутно нема ничег што се
не може цитирати (еп. Јован Шаховској).
90.Еванђеље почива на неизмерном добру (еп. Јован Шаховској).
91.Гордост је доказ беде ума (cв. Јован Златоуст).
92.Тако удешавај свој живот, да он може да поучава без речи, више од речи
(cв. Филарет, митрополит Московски).
93.Лукаве помисли одбацуј супротним помислима (преп. Нил Синајски).
94.Један од отаца каже: "Пао си? Устани. Пао си опет? Опет устани, итд."
(aвa Доротеј).
95.Узвратити злом за зло могуће је не само делом, него и речју и ставом (aвa
Доротеј).
96.Бог је огањ који загрева срца и утробе (св. Јован Кронштатски).
97.Покајање је трепет душе пред вратима раја (преп. Исак Сирнн).
98.Неверовање потиче од порочног живота и таштине (св. Јован Златоуст).
99.Монах је онај ко се не меша са светом и само с Богом непрестано
разговара (св. Симеон Hoвu Богослов).
100. Где нема мира, тамо нема Бога (ава Исаија).

125

Духовност
"Духовност је највише постигнуће људске душе"
(архиепископ Лука Војно-Јасењецки)
У једном од совјетских речника духовност се одређивала као висока
морална својства у човеку, међутим, прихватати овакво одређење, значи крајње
упростити па чак и искривити овај неупоредиви и велики појам који је својствен
само човеку.
Сам термин подразумева у себи заједничарење (сабитијност) са духом.
Али духова, као и радио таласа, радијација, вибрација у простору који нас
окружује велико је мноштво.
Духовност је човеково постојање у Највишем, нетварном Светом Духу.
Управо се у томе састоји основни смисао тог појма. Професор архимандрит
Платон Игумнов, истичући разноврсност пројава духовности, издваја из њих
три главне: "то је, прво, представа о јединствености човека као носиоца разума".
Друго, речју "духовност изражава се неисцрпност, богатство и лепота унутарњег
света људске личности. Треће, и то је најважније. духовност значи степен
преображености човека божанском благодаћу" (под благодаћу се у
Хришћанству подразумевају дарови Светога Духа који долази у додир са
човеком нарочито својим енергијама или силама, тј. то су нарочита божанска
својства или силе).
Јединственост човека се испољава у томе што је он носилац двеју природа:
материјалне u духовне. Носилац материјалности јесте човеково тело, а
духовности његова душа и дух (званична наука све до данас одбацује ове две
последње категорије или им придаје потпуно другачији, изразито
материјалистички смисао).
Дух и тело се у светоотачком учењу не супротстављају, иако се
разграничавају приликом посматрања. Сва људска природа носи у себи
божански печат, и у стању је да се преображава, све више се одухотворавајући.
Древни подвижници светости исказали су идеју "обожења" човека (нарочито
преп. Макарије Египатски), када се већ у земаљском животу постепено мења
целокупна грађа тела, стичући потпуно другачија својства. Ако у човеку
преовлађује само нижа (телесна) природа, он физички и душевно пати, мучи се
у ропству страсти и световне сујете. Ту се налази корен настанка и развоја
многих обољења. и није без разлога то што је у последње време тако много
почело да се говори о психосоматском правцу лечења болести. Само
потчињавајући телесно духовном, водећи духовни начин живота, човек се
суштински преображава, постајући све више "духопроводљив" и "пневматичан",
заједничар благодати.
У мери духовног раста одвија се процес стварања новог "унутарњег" човека
и свлачења старог/вештаственог/. Одуховљавајући се, човек као да скупља

126

дарове Светога Духа (долази до "стицања Светога Духа" по св. Серафиму
Саровском). Духовност налази свој одраз у речима, поступцима и мислима
човековим, у целокупном његовом лику. Духовношћу се оплемењују
свакодневни и друштвени услови живота, преображавају се занати, уметност,
науке, култура. Из духовности се рађају наравственост, истински морал,
поштење, честитост, лепота односа, човекољубље и све оно што се подразумева
под речју култура.
Посматрајте ликове Светих, како су дивно преображена лица угодника
Божијих. Упоредите духовно неимарство са земаљским недуховним
градитељством које се изражава у ружноћи на брзину склепаних зграда. Управо
од додира с вишим, духовним светом рађа се све оно најзначајније, најлепше и
најнепролазније: у музици, поезији, сликарству н другим областима људског
стваралаштва. Духовном искуству се открива другачији живот, другачија
осећања, рађа се другачија љубав. Духовност као цепиво оплемењује, освећује,
обожује све земаљско. Нажалост, у наше време долази до бркања суштине
појмова. Многи под духовношћу подразумевају ерудицију, интелектуални
развој, снажну склоност према позоришту, читању. итд, међутим, све то није
исто што и духовност, већ пре одговара душевним човековим тежњама.
Истинска духовност се састоји чак не толико у речима и знањима (иако се
испољава и у њима), већ у дубоком унутарњем преображају човека.
Духовно искуство Светих Отаца очигледно је показало свету реалност
човековог узлажења према Богу кроз свесни одуховљени земаљски пут
наравственог усавршавања. Ово искуство је неопходно целом човечанству, оно се
мора брижљиво испитивати, узимајући и извлачећи не само спољашње
облике. и данас можда неприхватљива искуства, већ она која нама одговарају,
која нису у противречности са условима садашњег живота. Сва највиша
достигнућа људске цивилизације у свим временима била су увек повезана са
степеном развоја наравствености, културе, на према томе, и са духовношћу.
Само кроз обраћање духовним вредностима које су створили наши преци,
могућ је и будући препород Русије.
Огроман значај у наше време стиче читање духовне, пре свега, светоотачке
књижевности. Блиско познанство с радом градске православне библиотеке при
Вороњешкој епархији убеђује ме у нужност стварања и ширења оваквих
духовних центара просвете. Они су нам потребни као ваздух, исто као и стручна
литература која је пре свега доступна масовном читаоцу.
Тематске мисли
1.Већина људи живи недуховним животом. Највише тајанствено начело у
човеку које се назива духом остаје ван њиховог живота (протојереј Валентин
Свенцицки).

127

2.У свој спољашњости човека упадљиво се изражава његова духовна
суштина (архиепископ Лука Војно-Јасењецки).
3.Морамо да живимо на земљи онако као кад се точак врти, да само једном
тачком додирујемо земљу, а осталима тежимо увис, а ми смо тако полегли, да
не можемо да устанемо (ce. Амвросије Оптински).
4. Духовни живот је кротак, послушан, и изнад свега смирен (архиепископ
Теофан Новозерски).

128

Сујета
"Сујетно је све за чим нема потребе"
(св. Василије Велики)
У руском језику реч "сује" има значај узалудности, испразности која нема и
не садржи у себи никакву вредност (упоредите сујеверје - тј. узалудно веровање.
сујесловље - тј. празнословље и сл.).
"Сујета над сујетама - кличе библијски проповедник Еклисијаст - све је
сујета!" Ове речи се односе и на сам људски живот који није одуховљен
истинским смислом.
Целокупан наш данашњи начин живота као да подстиче на ужурбаност,
трчкарање по продавницама и заузетост многобројним другим проблемима
ради обезбеђивања свог свакодневног живота. Савремени градски човек је човек
који трчи, који тражи. који жури, који је пун брига, који јури у вреви и гомили
препуних возила градског саобраћаја. Ако не пожуриш, нешто ћеш
пропустити. нећеш стићи, нећеш учинити, остаћеш без нечега. Треба се вртети.
као веверица у точку. Осим тога и медицина саветује: "кретање је живот, више се
крећите". Многобројне препоруке се тичу корисности здравог и дозираног
пешачења, трчања. скијања и сл. Тврди се да "кретање може заменити мноштво
лекова, али ниједан лек не може заменити кретање".
Можда је то све тачно, али само делимично, јер за велику покретљивост
није свако способан (а није свакоме ни по укусу). Постоји тип људи који воле да
седе код куће, који су слабо покретни и који су чак потпуно непокретни услед,
на пример, физичких мана у развоју или тешких обољења. Међутим, и код оних
којима је дата слобода кретања, сујетне радње повезане са ужурбаношћу
стварају унутарњу напетост, забринутост, осећање неспокојства и воде
стресовима и различитим обољењима, што је наука већ доказала и што не
изазива принципијалних приговора.
Осим сујетних поступака постоје и сујетне речи, мисли, жеље и побуде.
Све сујетно као да поткрада човека, осиромашује га, пустоши му душу, а
понекад је и обезличава. Веома је често сујета условљена трком за привидном
славом, успехом и коришћу. Али, како се каже, човек од дрвета престаје да види
шуму. Губећи истински смисао живота, људи се упуштају у испразне и
непотребне подухвате, праве гомилу непотребних напора "ни за шта".
Светоотачко учење упозорава на одушевљавање сујетним животом:
"Ономе који воли сујетну славу, или је везан за нешто вештаствено, својствено је
да се гневи на људе због привременог, да памти зло, или да гаји мржњу према
њима, или да робује срамним помислима" - писао је св. Максим Исповедник.
Да би се савладала сујета неопходна је изузетна пажња на себе,
самодисциплина, контрола не само радњи, него и целокупне умне делатности.
Осим тога, треба се ипак одрећи, колико је могуће, свега споредног,

129

потчинивши живот у већој мери духовним и вечним, а не пролазним
вредностима.
Пут к душевном здрављу пролази кроз душевно спокојство. Но брзина и
журба су различити појмови. Може се сачувати унутрашње спокојство и ако
човек води брз темпо живота, премда то није лако.
Наше мисли, према сликовитом изразу једног старца, "тискају се као
комарци" у глави стварајући врење ("бувљу пијацу половне робе" како се
изразио св. Теофан Затворник). Рад на контроли и сређивању мисли не састоји
се у заустављању мисли (чему теже већина далеко-источњачких аскета), јер у
светлости светоотачког учења зауставити мисли је исто тако нереално, као што
је немогуће огртачем зауставити ветар. Осим тога, човек може да научи да
свесно преокреће мисли у жељеном правцу, да "одсеца" оне непожељне, да
успорава темпо мишљења; постоје и други нарочити методи. Лековито дејство
показују молитве, духовно штиво, црквене службе и Тајне.
Ужурбаност се данас може посматрати као својеврсна савремена неуроза,
јер се ту, као и код неуроза, ради о боравку у илузорном свету, чији значај човек
прецењује (илузорном у смислу нетачно опажаног, психички изобличеног,
иначе се људи не би препуштали сујети). "Има много људи који пате од
илузорних патњи, гоњених илузорним страхом, мучених илузорним
расположењима" - писао је руски философ Вишеславцев. "Сав његов живот био
је сујета и неуспех духа. Као сан пролетеше његови дани и нестаде" - тако је
сажето изразио исход живота неког сујетног човека св. Јефрем Сирин.
Претерано одушевљавање пролазним стварима, везаност душе за
материјални свет, жудња за новцем, влашћу, славом, задовољствима. рушење
превеликих частољубивих планова, развијена уметничка уобразиља на
позадини слабе вол,е, невештина управљања собом - стварају класичну основу
за сујетну игру снова и мехурова од сапунице, уместо правог живота у Христу.
Осим свега реченог, сујета је увек јарам, ропство, одсуство унутрашње и
спољашње слободе, пут у никуда, деградација и све могуће болести. Замислимо
се над сујетом, свако у свом животу!
Тематске мисли
1.Труди се да колико можеш не оптерећујеш себе многим ситним
пословима, задовољи се само оним најпотребнијим (св. Варсонофије и Јован).
2.Сујета почиње тиме што се смањује пажња према духовноме и јача
склоност према чулноме: људи се одушевљавају дражесним, траже пријатно, са
хлађењем према истинском и добром; више се баве игром, него што слушају
разум и наравствено осећање (ce. Филарет, митрополит Московски).

130

3.Ако волиш спокојан живот, не улази у круг оних код којих је сва брига у
сујетама, и ако случајно доспеш у њихову средину, буди као да те тамо и нема
(ce. Антоније Велики).
4.Духовни живот захтева самоћу, тишину, милосрдност, ћутање,
самозадубљење, одрицање од животних радости (атонски старац Арсеније).

131

Празнословље
"Речи је много, а дела мало"
(руска пословица).
Дар речи спада у највише дарове. "Шта је тврђе, непроменљивије и
моћније од речи? Речју је створен свет и стоји - писао је руски светац Јован
Кронштатски, међутим, ми поступамо с речју тако непромишљено и
небрижљиво".
Карактеристичне су и дубоке по смислу руске народне пословице и мисли
о речи:
"Изговорена реч не да се више ухватити".
"Речи је много, а смисла нема".
" Ако у срцу истине нема - речи су празне".
"Речи су добре, ако су кратке".
"Реч је сребро, а ћутање злато".
"Речи вера, хлебу мера, а новцу рачун".
"Рана нанесена копљем зацељује, а речју не" - говорили су стари, који су
сматрали, узгред, реч за најважније лековито средство ("Нож, биљка и реч су три
оружја лекара"). "Ударац бича прави бразготине, а ударац језика кости ломи" каже се у Светом Писму (Сиp. 28:20). Реч је у стању да се материјализује (књиге,
новине, магнетофонски снимци, плоче и сл.), да добија слова и звуке. "Наша
мисао, чим се одене у звук који је изражава, претвара се у реч која, као у чамцу
препловивши кроз ваздух, прелази од говорника према слушаоцу" - писао је св.
Василије Велики (4. век наше ере). Хришћани верују да је и Сам Христос јесте
Логос (Реч) Који сс ваплотио.
Обичај да се много говори, не одмеравајући сваку реч, лакомислено, а не од
срца и душе, површно, као лепршајући, брбљање које никога ни на шта не
обавезује, веома је распрострањен. Нарочито често злоупотребљавају реч
политичари, користећи је за своје циљеве, мајсторски манипулишући и
жонглирајући фразама и појмовима. Јалова и лажљива реч не продире дубоко у
душу, нити је дира.
Данас се у Русији од речи до дела налази "дистанца огромних размера".
Дошло је доиста до џиновске инфлације тог неизмерног Божијег дара.
Један од далеко-источњачких мудраца је једном рекао да се живот састоји
од речи и дела. Светоотачка мудрост учи брижљивом односу према свакој речи,
па чак и свакој мисли, тежњи према сагласју мисли, речи и конкретног чина.
"Треба избегавати бескорисне разговоре" - саветовао је св. Јефрем Сирин. "Нема
ничега разорнијег од многословља и штетнијег од необузданог језика, и ништа
тако јако не расипа и не троши богатство душевно" - писао је преп. Филотеј
Сннајски.

132

"Многоречиви ћe додијати" - каже се у Библији (Сир. 20:28). Треба истаћи
да по правилу брбљивци и празнословци нису у стању да квалптетно обављају
конкретни рад. А то и није чудно, јер претерана брбљивост одузима огромну
количину животне енергије. "Као што врата на купатилу која се често отварају,
брзо испуштају унутрашњу топлоту напоље, тако и све оно добро ишчезава,
када ко много говори, макар говорио све добро" - опомињао је бл. Диадох (5. век
наше ере).
У старо доба, упоредо са ограничењима у храни, неретко су се
практиковали и говорни постови. Историја је сачувала имена великих
молчалника који су се добровољно одрицали говорних контаката са људима.
Али то већ спада у област аскетике...
Изузетно је раширена особина људи данашњег времена не да буду, већ да
се чине. Веома многи теже да поучавају друге ономе што сами не испуњавају.
Свети Оци су упозоравали на брзоплету жељу да се поучавају други. Ево шта
пише тим поводом јеромонах Пстар (Серјогин), настојатељ Пјухтинског
манастира: "Незрела жеља да се поучавају други штетна је у сваком погледу.
Прво, зато што се унутарње снаге, уместо да се усредсређују унутра расипају,
претварајући се у узалудно трошење снага, као незрели плод, одвојен од дрвета.
Друго, то надима онога који поучава, дајући му повода за умишљеност о својој
тобожњој надмоћи. Треће, доводи до жеље да све чини да други виде, наводно,
ради примера другима, претварајући и остала добра дела у фарисејство,
поткрадајући самога себе самовољним (субјективним) учитељевањем које
потиче од сопственог "ја". Четврто, навика умишљености постаје основа за
незадовољство, па чак и гнев, када људи не поступају по жељама онога који их
поучава". "Хоћу више да се учим, неголи да поучавам" волели су да понављају
древни подвижници светости.
Борба за лаконичност, јасноћу и чистоту речи код нас још није ни
започела. Људи су уморни и буквално исцрпљени од хиперинформација
речима, свих могућих политичких тема, те забавних, празних и у суштини
непотребних програма. Непринципијално брбљање које пустоши наше душе
претворило се у Русији у државну епидемију невиђених размера. Отуда предуга
саветовања, закони и одлуке које нико не чита, опширна наклапања
непринципијалних демагога.
Свакоме од нас је неопходна строга самоконтрола и унутарњи рад на
очишћењу речи од свакојаких штетних примеса.
Тематске мисли
1.А на језику буди шкрт, зато што је он веома способан да чини штету, и
што се брже креће, то мање доноси користи (св. Нил Синајски).
2.Реч је израз истине, сама истина, биће, дело (св. Јован Кронштатски).

133

3.Ако ко изговара бескорисне речи, не слушај га, да не би погубио твоју
душу (ава Исаија).

134

Егоизам
"Носим на очима чврст повез самољубља
и због тога ништа не видим,
те седим као у тами"
(атонски старац Арсеније)
Егоизам је појам веома дубок, изразито људски, повезан с људским
сопством у његовом хипертрофираном испољавању. "Егоструктура" је
природно својство неопходно ради преживљавања и усавршавања. Међутим,
злоупотреба пажње према себи, доживљај себе као нечег изузетног, доводе до
деформација читавог система међусобних односа у овом свету, укључујући
односе мећу људима, као и односе са природом, и најзад са Самим Богом. У
крајњим степенима концентрација егоистичког утицаја доводи до тога да човек
као да постаје средиште васионе, све до "обоготворења". Оваква охолост
искључује (или знатно смањује) могућност да се доживе други: искрени
заједнички доживљај се замењује, у најбољем случају, формалним учешћем,
гаси се душевност и доброта, туђа невоља се не доживљава (и не жели да се
доживљава). Човек тада живи по закону самољубља, а не љубави, како је
завештао Христос. Егоистички човек жели изнад свега личну корист и свуда је
тражи.
Понекад је претерано забринут због свог здравља и буквално терорише
због најмањих ситница своје најближе и лекаре, временом постајући неретко
потпуно неподношљив за околину. Он може бити добро васпитан, али ће се
ипак његов егоизам открити већ у разговору сувише честом употребом речи "ја"
и одсуством искреног интереса према догађајима који га се не тичу и који му не
обећавају никакву корист.
Егоизам се понекад сублимира (преображава) у стваралаштво, у неку
делатност или политику. Бавећи се њима, човек се тобоже одвраћа од
самољубља, али неизбежно му се враћа поново, јер је прикован за своје "ја" као
ланцима.
Светоотачко учење усмерава подвижника ка преосмишљавању сопственог
"ја" у правцу размишљања о свом несавршенству, о учињсним грешкама
(гресима) и ради на њиховом исправљању, кроз самопознање и самоваспитање
личности. Понекад се савети мудраца-аскета чине сувише строгим и тешко
изводљивтм ("живи тако као да те већ нема на белом свету", "одреци се себе",
"сматрај себе искрено горим од свих живих бића". "умри за себе", "ко си ти, ако
не прах и пепео" и други). Упоредо с тим ове мудре препоруке заиста су
неопходне ради сузбијања духа гордости, надмености и лажне надмоћи над
другима.
Како нас болно погађа егоизам у нашем свакодневном животу! Човек који
стоји први у реду захтева од продавца да му прода најбољи производ, не

135

мислећи о томе шта ће остати онима који стоје иза њега. Не примећују вас,
гурају без извињења. Свако тежи да што повољније среди свој посао,
заборавивши на ближње. А зато је најгоре оним слабим, болесним, немоћним,
сиромашним и убогим. Дешавали су се случајеви када би приликом продаје
неке робе за којом влада јагма, неком позлило. Човек би падао, а побеснела
гомила је настављала да гура и људи су један за другим прескакивали преко
палог човека у трци за материјалним (онима који живе у Русији добро су
познате овакве епизоде).
Понекад се егоизам преноси на сопствено дете које (по мишљењу
родитеља) мора бити обавезно најбоље од свих, најпаметније, најспособнпје,
најсрећније. Понекад се троше огромни напори и средства, праћена херојским
самоиожртвовањем, па чак и спољашњим одрицањем од себе. Па ипак, и у
овом случају покретна снага је пре свега егоизам пренесен и измењен, неретко
вештачки маскиран.
Исто тако и снажна чулна љубав може да буде толико егоистична да
затвара врата пред целим светом осим изабраног идеала. У егоизму се скрива
трагедија индивидуума, али је у њему утемељена и могућност преоријентисања
себе у правцу одрицања од свог хипертрофираног "ја". И у томе се састоји
разумом недокучива Премудрост Божија.
Тематске мисли
1.Живи тако као да те нема на овом свету, и стећи ћеш спокој (преп.
Антоније Велики).
2.Почетак свих страсти је самољубље, а крај је гордост (преп. Максим
Исповедник).
3.Почетак спасења је осуда самога себе (преп. Нил Синајски).
4.Не треба се бојати спољашњег непријатеља, наш непријатељ је у нама
самима (преп. Јован Касијан Римљанин).
5.Главни труд истинског подвижника састоји се у унижењу својега "ја"
(атонски старац Арсеније).
6.Никакав подвиг не може бити довољно велики, ако од њега нема
користи за друге (ce. Јован Златоуст).

136

Дрскост
"Нејахани коњ бива тврдоглав,
а син, препуштен сопственој вољи,
постаје дрзак"
(Сир. 30:8).
Данас је дошло до бркања појмова смелости, независности и слободе
изражавања воље са дрскошћу, безобзирношћу, бестидношћу и безочношћу.
За многе је старомодно уопште говорити о моралу, савести и части.
Скромност се сматра малтене као физичка слабост, кроткост као морална
настраност, а стидљивост као болесно стање које треба лечити. Укорењена
представа о томе да наше време захтева снажне, одлучне, безобзирне, изузетно
предузимљиве и неосетљиве људе условљава и одговарајуће васпитање деце. И
тако видимо како се мало дете, нимало се не устручавајући пред одраслима.
понаша обесно, претерано фамилијарно се обраћа старијима, не реагује на
опомене. Поштовање према старијем човеку је појава прилично ретка у наше
време. Практично одсуствује природна субординација по узрасту, а само страх
пред силом приморава на послушност. Млади људи се старају да на све могуће
начине напумпају мишиће да би потврдили тиме своју независност (онако како
је они схватају) и да живе како им се прохте. У многим породицама неправилно
васпитање доводи до тога да мала деца постају идоли у породици, њима се сви
клањају, труде се да испуњавају њихове хирове; непослушност деце се понекад
спаја с неоправданнм епизодама суровости од стране одраслих, међутим,
далеко чешће се физичка казна уопште не примењује.
Свети Оци су се изјашњавали против слободног обраћања које су називали
дрскошћу. "Нема страсти свирепије од дрскости: она је родитељка свих страсти"
- писао је древни подвижник из 4. века наше ере, ава Агатон. "Мајком свих
страсти" називао је дрскост ава Доротеј (6-7. век наше ере). Светитељ Игнатије
Брјанчанинов такође се јасно изјашњавао тим поводом: "За све је очигледно и
схватљиво да слободно обраћање лако и често прелази у највећу дрскост и
безочност, бива узрок свађа, гнева, злопамћења итд" (19. век).
И заиста, схватајући слободу буквално као могућност да је све дозвољено,
савремена поколења показују чудовишно изопачене појаве које су у таквим
размерама још невиђене у историји развоја човечанства. Опадање
наравствености задобило је карактер светске епидемије која се победоносно
шири по свим земљама и континентима.
Постоји, истина, и друга крајност: претерана строгост нарави која понекад
долази до апсурда и граничи се са суровошћу и фанатизмом. То је такође
својеврсно ропство, чији јарам су доживела на себи многа поколења људи на
одређеним историјским етапама. И не вреди више данас идеализовати

137

Домострој или средњевековне европске обичаје и позивати на враћање
преживелим облицима који по својој суштини нису били хумани према човеку.
Посебна је прича када се ради о женској дрскости. Јер покушај да се
уништи свака разлика у животу н делатности измећу мушкарца и жене не само
што је апсурдна, него је и противприродна, јер жену је Бог створио управо као
помоћницу мушкарцу (Пост. 2:18).
Женска туча је много одвратнија од мушке. А грубост од стране жене и
псовка доживљавају се у гнуснијем облику неголи од мушкарца, иако се не могу
оправдати овакви поступци било ко да их чини.
Исправљање сваког порока могуће је само од тренутка када га постајемо
свесни. Дешава се да је човек проживео много година не сматрајући своје
поступке ружнима. Одједном, као да се пробудио из греховног сна и изненада
се ужаснуо, прогледао, открило му се истинско стање ствари. Овакво
освешћивање често и доводи до покајања и жеље да се започне другачији
живот, лишен порока и сваке гнусобе. Управо тако и теже да живе Хришћани
који су на највиши степен уздигли чин испитивања своје савести која одражава у
себи све стране човековог живота. После увиђања порока и покајања потребна
је чврста жеља за његовим исправљањем: "Стекни чврстину и она ће удаљити од
тебе слободу у опхођењу према ближњима, узрок свих зала у човеку"
(Варсонофије Велики и Јован, његов ученик, 6. век наше ере).
"Без највећег надзора над собом немогуће је успети ни у једној врлини" писао је св. Игнатије Брјанчанинов. Само непристрасан и брижљив надзор (без
самооправдања) и условљава постепено избављење од нежељених навика,
порока и недостатака. Упоредо с тим, овакав унутарњи рад је изузетно сложен и
дуготрајан и ретко успева ван Христа. Тако је, на пример, Лав Толстој од
младости систематски водио дневник у који је укључивао и анализу
непристрасних самопосматрања, много је радио на својим недостацима, али
није могао да се избави од главних: гордости и таштине. (Иако их је мучно био
свестан, трудио се да поједностави себе, да буде ближи простом народу,
природи, служи Отаџбини, итд. Скупа с тим латио се да исправља Свето
Писмо, да мисионарски поучава човечанство како треба да живи, створио је у
суштини антихришћанско учење, а истовремено је, у својим најбољим делима.
остао можда несвесно православан. Имам у виду, наравно, пре свега, књижевна
ремек-дела, као што су "Рат и мир", "Ана Карењина" и нека друга.)
Да бисмо се избавили од дрскости, неопходно је постићи и тежити
стањима која су супротна греховним. У првом реду ради се о смирењу и
кроткости као темељима хришћанске наравствености и који воде напретку у
врлинама и искорењивању унутарњих несавршенстава.
У руском језику постоји још једна реч која је слична овој по звуку. али која
има сасвим другачији смисао: "смелост"1. У суштини, чинити нешто смело,
значи чинити одлучно, али и праведно. Тако су Апостоли смело благовестили
1

дерзновение - смелост - прим. прев.

138

Реч Божију, путујући по различитим земљама. Исто тако смело треба бранити
правду, истину, борити се против лажи, зла и насиља.
Ава Доротеј о дрскости
"Дрскост бива разнолика: може се бити дрзак и речју и покретом и
погледом. Од дрскости неки упада у празнословље, говори световно, понаша се
смешно и подстиче друге на непристојни смех.
Дрскост је и то, када неко додирне другога без потребе, пружи руку на
неког који се смеје, гурне га, отме му нешто из руке, бестидно посматра кога.
Све то чини дрскост. Зато нема ничег штетнијег од дрскости, зато што она и
јесте мајка свих страсти..."
Преп. Варсонофије и Јован, његов ученик
"Постоје две врсте слободног опхођења: једно потиче од бестидности и
корен је свих зала, а друго потиче од веселости; уосталом, и ово друго није
сасвим корисно... И у смеху не треба давати себи слободу, већ обуздавати
помисли да бисмо на најбољи начин избегли тај смех".

139

Лукавство
"Постоји лукавство, и то је gнусоба''
(Сир. 19:20).
Лукавство настаје од лажи, а отац лажи, како тврди Свето Писмо, јесте сам
ђаво (Јн. 8:44). "Свим силама се труди да не изговориш устима једно, имајући
друго у срцу", "не успостављај пријатељство с лукавим човеком" - каже се у
Отачнику који је саставио св. Игнатије Брјанчанинов. Много мисли које
разобличавају лукавство садрже књиге Старог Завета, што сведочи о древним
традицијама наравственог неприхватања овог порока. "Одбаци од себе
лажљивост уста, и лукавство језика удаљи од себе" (Прич 4:24), "У лукаву душу
неће ући премудрост" (Прем. 1:4).
Лаж је туђа истини, колико год се она споља невином чинила. Постоји
појам "света лаж", али и она је само делимично оправдана. због слабости и
немоћи онога ради кога се изговара. (На пример, лекар говори безнадежно
болесном човеку да ће се његово стање поправити.) Лукавство је повезано са
препреденошћу, подмуклошћу, оно је неискрено, притворно, лицемерно. Лукав
човек се препознаје по очима, изразу лица, покретима, стиску руке. "Од таквих
људи није лако уклонити се и спасти се од штете коју наносе, зато што је њихово
лукавство дубоко прикривено маском пријатељства" - учи св. Василије Велики.
"Лукаво срце је корен и извор греха" - изобличава св. Симеон Нови Богослов.
Данас су над добро познате лукаве речи о Русији и благостању народа,
речи оних који се, правећи себи каријеру, прикривају лепим и патриотским
фразама.
Али често и сопствени унутарњи лукави глас нашаптава: "Узми. нико те
неће видети", "Наћи себи љубавника, па све данас тако живе", "Понуди мито
томе и томе, и послови ће ти кренути' и сл. А понекад човек, желећи да чини
добро, уопште га не чини, или, када учини нешто заиста од чистог срца и без
користољубља, осећа лукаве помисли гордости, жудње за признањем и
сопственом коришћу.
"Као што су од горког корена и гране, и лишће, и цветови, и плодови
горки, тако су и у лукавог човека и ход, и поглед, и изглед, и радње лукави" писао је св. Јован Златоуст.
Неопходно је одгајати у себи чисте мисли, без комбинаторике и
прорачунатости, мисли које непосредно иду из срца. "Лукаве помисли одвајају
човека од Бога" - напомиње св. Нил Синајски.
Водите унутарњу борбу чак и са најмањим пројавама лажи, не само у
великом. него и у малом, чак и у најмањој речи или духовитости тежите да
избегавате неистину. Мислити једно, говорити друго, а радити треће јесте
девиза политичара и сплеткаша, док је духовни човек целовит, чист и слободан
од лажи, што се одражава и у изразу његовог лица, у отвореном, светлом,

140

искреном погледу, у мирном, искреном гласу и праведности поступака.
Искоренимо у себи лукавство!
Тематске мисли
1.Лукавство је лаж коју тешко људи одмах препознају. Лукавство се и
састоји у томе што нема јасни темељ, а да би се допрло до тла, на којем стоји тај
темељ, треба утрошити много снаге и енергије, а понекад и времена (еп. Јован
Шаховској).
2.Оно се назива лукавством зато што ствара муку и исцрпљеност ономе
који му се предао (св. Јован Златоуст).
3. Душа таквог човека (лукавог) увек је испуњена тугом, мисли његове су
увек невеселе (св. Јован Златоуст).

141

Завист
"Тражи себи корист, а другоме не жели пропаст".
"Од туђе невоље нећеш бити сит."
(руске народне пословице)
Мало је оних који нису упознати са тужном библијском причом која
приповеда о братоубиству због зависти. Старозаветна тема о Каину и Авељу
носи кроз сва времена поучну реч о том страшном пороку. "Haшe време је донело
људима страдања, рецимо отворено, страдања невиђена у историји - писао је сјајни
руски философ Иван Иљин , њихов главни извор је завист."
Има много поучних речи које упозоравају на овај страшни порок и садрже
се у делима Светих Отаца: "Као што рђа разједа гвожђе, тако и завист разједа
душу у којој живи" - истиче један од стубова светоотачке мудрости, св. Василије
Великп. А други васељенски учитељ Цркве, св. Јован Златоуст, још је у 4. веку
наше ере с горчином говорио: "Сада се завист не сматра ни пороком. те се зато
људи и не брину да се избаве од ње".
А у наше време, осим у проповеди после хришћанских богослужења, где
чујемо разобличујуће речи против ове духовне болести? Да ли се озбиљно
замислимо над тиме шта је стварно завист страшно зло и најозбиљнија болест
душе (јер где је завист, тамо је н мржња и сви неопходни унутрашњи услови за
свесну злонамерност, подлост, интригу и зао поступак)?
Завидљив човек потпуно реално страда. често лоше спава, мало једе, не
може да се скраси, ништа му не одговара, итд. Пада ми на памет једна стара
прича у којој чаробњак обећава да ће испунити сваку жељу некаквом човеку
само под условом да суседу тог човека буде дато двоструко више. И тада, као
одговор на овај услов, зачу се запањујућа молба: "О, ископај ми једно око!"
Изврстан пример опседнутости завишћу, када је човек спреман да свесно себе
осакати, само да ближњему буде још горе.
Људи се на земљи не рађају једнаки и не могу битн у свему једнаки. Та
доиста ђаволска парола о свеопштој једнакости изазвала је завист у вапијућем
облику револуционарног разбојништва. "Гомила која стално бројчано расте и
све више подиже главу, изгара од страсти према уживањима. од зависти према
свакоме ко ужива" писао је Иван Буњин још 1924. године , и једни (они који
чезну за купцима) заслепљују је блеском светског тржишта, други (који чезну за
влашћу) распаљују њену (гомиле) завист.
Завист је умногоме условљена недовољном вером у Највиши Суд. Човеку
понекад бива криво, када се неко неправедно богати и стиче богатство на
непоштен начин или је незаслужено уздигнут, али нека то буду проблеми тог
човека, а не наши. Јер свако ће у своје време морати да положи рачун за себе.
Осим тога, Божији промисао је недокучив за смртника, али он постоји и није на
нама да судимо о његовој праведности. То не значи да не треба да се боримо

142

против непоштења, превара, лоповлука и других порока. Али та борба у првом
реду треба да потиче из сопственог личног примера, из сопствене
наравствености, а не да почиње одмах побуном и физичким погромима.
Примена физичке силе и насилна изолација друштва од преступних елемената
- јесу крајње мере које, по речима Семјона Фраика, служе томе да се не дозволи
стварање пакла на земљи.
Трудите се да никоме и ни због чега не завидите, ни у малом, ни у
великом. Светоотачка мудрост види критерије ослобођења од зависти у радости
када примимо вест да је неко нешто стекао, ма ко то био, чак и непријатељ. Ако
се искрено радујете за свакога коме је нешто пошло за руком или га је задесила
срећа, значи да је све у реду. Ако вас пак глође скривени црв незадовољства и
мучи вас неко притајено осећање, отворено признајте себи то, али не
поистовећујте завист са својим унутарњим "Ја", својом душом, већ се односите
према њој (према зависти) као према страном телу, као према израслини која
паразитира у вама. Не потхрањујте завист свесно и она неће моћи да преживи
самостално. без ваше помоћи. А заједно са одласком зависти појавиће се
осећања душевне лакоће, спокојства и мира. "Журите да чините добро!" - волео
је да говори познати руски доктор Ф. Гааз, а у добром срцу нема места за завист.
Тематске мисли
1.Завист је жалост због среће ближњега (св. Василије Велики).
2.Ко је стекао завист, стекао је с њом и ђавола (cв. Исак Cuрин).
3.Завист је кћи гордости: умртви мајку и њена ћерка ће погинути (бл.
Августин).
4.Демон завиди људима, а нипошто другом демону, а ти, човече, завидиш
човеку (св. Јован Златоуст).
5.Завидљивац шкоди самоме себи пре неголи ономе коме завиди (ce. Јован
Златоуст).
6. Завист је попут мољца који једе ону одећу у којој се рађа (cв. Димитрије
Ростовски).

143

Сиромаштво и богатство
"Ти говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба:
а не знаш дa си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп"
(Откр. 3:17).
Хришћанство многи схватају као религију сиромашних, бедних и
понижених, а духовност као мудровање чудака који себи нису нашли место у
друштвеном животу. То је у корену нетачно. Међу Хришћанима је увек било и
има, по земаљском схватању, како богатих, тако и сиромашних људи.
Еванђелска осуда богатих (Лк. 6:26) не значи осуду постојања таквих људи, већ
само духовног поробљавања људске душе која је води страсној помами и
губитку истинских вредности. Само по себи богатство није зло, али често бива
извор многих несрећа. Сетимо се колико је тешких злочина извршено због
новца, колико живота је погубљено због среброљубља, колико сплетака,
зависти, подлости, издаје, освете и несреће скрива у себи богатство.
По својој природи људска душа је склона изопаченој љубави
(идолопоклонству) према предметима пролазним и материјалним. Ова
прељуба душе подстиче и повлачи за собом незасито распаљивање других
порочних склоности, као што су: лаж, клевета, таштина, гордост и друге.
Људи Божији по правилу се описују као бесребреници, иако се међу
поштованим Светима срећу и имена угледних великаша, кнезова, војсковођа.
Недокучиви су путеви Господњи, али лицемерно сиромаштво без истинског
духовног сиромаштва може бити исто тако погубно, као и добровољно
сакаћење или болест. "Богатство може бити благословени дар Божији. И
сиромаштво такође. Богатство може бити проклетство за човека. И сиромаштво
такође" писао је архиепископ Сан-Францишки Јован (Шаховској). И заиста,
оцена која се тиче богатства и сиромаштва н у смислу количине и у смислу
каквоте - веома је релативна по својој суштини. Неки који данас сматрају себе
сиромасима, не трпе, уствари, никакву оскудицу у храни, становању, одећи, већ
само имају материјалне тешкоће, а такође осећају незадовољство због својих
других незадовољених потреба (неретко претераних). Има значаја и привидно
понижавајући карактер њиховог положаја у поређењу са срећнијим суседима.
Просечно имућни руски грађанин, на пример, према западним мерилима је
просто просјак, па ипак у својој земљи он се таквим не сматра.
Да ли је сиромаштво уВек добро, а богатство лоше? Исти владика Јован
Шаховској у свом поглављу, специјално посвећеном овој теми, пише о томе
следеће: "Сиромаштво које живи од зависти, одише убиством, није
благословено еванђелско сиромаштво. То је ужасно сиромаштво. Исто тако и
смирени власник богатства који себе сматра само оним који управља (в. Лк. 16)
тим богатством које припада Творцу, и праведно га поседује, који твори
милосрђе тим путем, свакако да не може бити убројан у оне богаташе о којима

144

је Спаситељ рекао: "Тешко њима". Не, није таквим богаташима тешко, већ
радост, и то радост вечна".
Без истинског духовног подвижништва-призвања сиромаштво је чак
најчешће понижавајућа последица суштинског ограничавања спољашње, а и
унутрашње слободе (на пример, у питањима превоза, милосрђа, добровољних
прилога, као и из других разлога, јер одсуство средстава може бити препрека за
изражавање добрих и духовних човекових побуда: на пример, човек нема
могућности да се поклони светим местима, да да прилог за изградњу храма, а
понекад чак и да да милостињу, јер је, у суштини, и сам сиромах, само што не
проси, већ трпи оскудицу). Зато су по себи богатство и благостање, стечено
праведним радом, потпуно нормалне појаве земаљског живота, нарочито под
условом правилног унутарњег (душевног) односа према њима. На том плану не
сме да преовлађује егоистичко користољубиво сопствеништво, већ осећање
еванђелског управника или праведног чувара вредности на корист не само себи,
већ и ближњима.
Неретко дар богатства надокнађује људима ускраћеност многим другим
даровима. Осим тога, не доживевши сиромаштво, тешко је истински оценити,
чак и према земаљском (то јест, недуховном) схватању, добра која пружа
богатство и поштовати их као дар Божији (поштовати с трепетном
захвалношћу, а не себично дрхтати за нагомилано богатство!). Неопходно је
такође осећати одговорност за правично и праведно коришћење тог дара.
Само крајњи облици аскетике и религиозног фанатизма (рачунајући ту и
политички; на пример - комунисти) могу позивати на свеопште доброволшо
сиромаштво или уравниловку, без достизања одговарајућих духовних стања.
Еванђелски Спаситељев позив младићу да прода своје имање и пође за Њим
(Лк. 18:22) има духовнији смисао и конкретну усмереност, јер тај младић је био
не само богат. него и духовно поробљен, у извесном степену опседнут
богатством, иако је и тежио праведном богоугодном животу. У Еванђељу нема
помена о томе да је Христос позивао све богаташе да раздају своја имања и
пођу за Њим (међу Његовим ученицима било је такође и богатих и угледних
људи).
Дакле, много је важније духовно нестицање (уп. "блажени сиромашни
духом"), а не световно сиромаштво. Осим тога, како је писао еп. А. Сем. ТјанШански: "Новац - то су увек само средства, а не вредност и циљ. Онај који
обоготворава новац, тј. средство, пориче стварне вредности". "Добро је богатство
у којем нема греха" каже Библија (Сир. 13:30). У Светом Писму се неретко
недвосмислено указује на то да је богатство Божија награда за марљивост и
праведност (упоредите: "У дому праведника је обиље блага, а у дому безбожнога
- растројство", Сир. 13:5). И још тим поводом: "Богатство се због сујетности
троши, а онај који сабира трудом, умножава га" (Сир. 13:11), "Неки постаје богат
због разборитости и штедљивости своје, и то је део његове награде" (Сир. 11:16).
Народима и земљама које су поштовале заповести Божије, давале су се
велике награде у виду неизмерних богатстава и процвата (сетимо се процвата

145

Византије или Русије). И обрнуто, пропадала су и рушила су се царства због
отпадништва и наравственог (моралног) распадања које се на старом језику
карактерише као "умножавање безакоња".
Према томе, спој материјалног напретка с нестицањем, душевном
дарежљивошћу, па чак и сиромаштвом могуће је, о чему сведоче и историјски
примери. Па ипак, од свега је најважније духовно богатство и његово
умножавање, као и задовољство хлебом насушним, јер истински је богат само
онај који је задовољан и уме да се радује ономе што има, а вечни је сиромах онај
који пати од непрестане жудње за богаћењем.
Ова тема је специјално покренута због крајности у које доспевају неки
људи приликом тумачења принципијалног питања о спојивости материјалних
добара с духовним животом и вером у Христа.
Тематске мисли
(Свети Јован Златоуст о богатству и сиромаштву)
1.Оно (сиромаштво) је безопасно прибежиште, тихо пристаниште,
свагдашње спокојство, далека од опасности радост, чисто задовољство, живот
непомућен и спокојан, срећа необорива, мајка мудрољубља, узда надмености,
одбацивање мучења, корен смиреноумља.
2.Богатство је незахвални бегунац, непомирљиви човекоубица, неукротива
звер, стена стрма са свих страна, подводни камен кога непрестано запљускују
валови, море узбуркано безбројним ветровима, тешки тиранин, властелин
свирепији од сваког варварина, непријатељ непомирљиви, противник
неумољиви који никада не обуставља своје непријатељство према онима који га
поседују.
3.Ако имамо богатство, употребљаваћемо га онако како треба.
4.И богатство је добро, али онда, када оно не поседује оне који га имају, већ
када избавља ближње од сиромаштва.
5....Није богатство зло, већ нискост душе која претвара богатство у
сиромаштво.
6.Авраам је владао богатством на корист свих намерника и свих
потребитих.
7.Ми морамо да чувамо имовину тако као да нам је она туђа.
8.Презираћемо новац, да не бисмо изгубили из вида своје пријатеље.
9.Што је већим богатством ко окружен, то га више жели.
10.Сиромашан је онај ко не може да подноси сиромаштво.
11.Ако је он честит и богат, то је праведно.
12.Ако богатство доспе у руке глупака, оно га чини још глупљим, а ако
доспе у руке развратника, чини га још развратнијим.
13.А новац постоји не ради тога да бисмо га чували, већ ради тога да га
користимо на добро.

146

Подмитљивост
"Код стараца је писано:
све док постоји жеља за давањем и узимањем,
не очекуј мира"
(св. Теофан Затворник).
Узроке подмитљивости треба тражити у неколиким пороцима:
лажљивости, среброљубљу, егоизму, таштини и гордости. "Жудња за личном
добити крије се у свим народима, од највиших до најнижих слојева - писао је
руски философ Иван Иљин ... болест подмитљивости се шири по свету као
права епидемија... оно што привлачи, растаче и развраћа уопште није само
злато и "девизе", него и лични успех, лична каријера, свако политичко и
новинарско 'напредовање', почаст, власт и закулисни утицај. Једном речју, све
оно што издиже човека изнад гомиле, дајући му могућност да 'фигурира', да се
узноси и ужива".
Код нас се данас продају судије и професори, дипломати и политичари
свих нивоа, уметници и лекари, људска тела, па чак и делови леша
(трансплантанти). А да се и не говори о вишемилионској армији чиновника која
као и пре живи углавном од мига, злоупотреба и свих могућих поклона.
"Повољни" услови за све то, јесу полуозакоњена лажљивост у државним
размерама, смешно ниске зараде државних чиновника, губитак савесности,
побожности и поштења.
Истинити подвижници светости и благочашћа нису се продавали ни за
каква блага, већ су напротив, презирали сваку корист и богатство, нарочито
оно стечено неправедним путем. Јудина подмитљивост ушла је у историју свих
времена и епоха као символ највеће духовне катастрофе која је довела до
злочина пред целим човечанством.
"Новцем треба владати као што доликује господи - тако да ми владамо
њиме, а не он нама" - писао је један од васељснских учитеља Цркве, св. Јован
Златоуст.
Једна данас тако раширена врста подмитљивости, као што је
поткупљивост, у стара времена у Русији се називала лихварством. Овај порок у
друштву се дубоко презирао, па чак ни у чиновничкој средини није био
нарочито широко распрострањен, о чему сведочи изузетно мали број судских
поступака тим поводом у предреволуционарној Русији. "Лихварство је страст
крајње изопачених људи код којих се крије у срцу безбожност" - писао је руски
светитељ Тихон Задонски који се и сам одликовао нестицањем.
У Светом Писму се каже да лихвари неће наследити Царство Божије (1
Кор. 6:10). Старозаветни пророк Јелисеј одбио је да узме новац понуђен за
лечење, а његов слуга Гијезије који је тајно узео сребро био је кажњен тиме што
је оболео од губе (4 Цар. 5:2027). Подмитљивост често изазивају људи који су

147

навикли да живе по законима поткупљивања и подмићивања. На Западу се
овакве појаве називају корупцијом и однос према њима је веома строг, без
обзира на личност која је ухваћена у махинацијама и нечасној игри. (Сетимо се
бурних процеса у САД, Италији или Немачкој, где су на оптуженичку клупу
доспевали чак и чланови владе.)
Међутим, од непосредне неумешаности у реални поступак далеко је
важнија душевна склоност која искључује непоштену и лажну погодбу. Али
како је то тешко васпитати у себи, када "овај свет" живи по својим подлим п
користољубивим законима. Придржавајући се принципа праведности, човек
се брзо у очима своје околине претвара у белу врану, постаје отпадник, и као да
почиње да "испада" из света. Па ипак, хиљаду пута су у праву они који се, без
обзира на моду времена ("сви сада тако живе") и лажне претпоставке труде да
свој живот ускладе са савешћу и живе по еванђелским заповестима. Ради тих
људи се можда и одржава у животу човечанство на земљи. Њима припада
будућност.
Тематске мисли
(Иван Иљнн о подмитљивости)
1.Истински грађанин ни за каква богатства света неће почети да
шпијунира у корист суседне државе, он ни под каквим условима неће радити
мимо државних закона за мито; он неће подривати монетарни систем своје
земље спекулацијама, он се неће богатити увозом који је штетан за његову
државу, итд.
2.Савремени човек је престао да верује у Бога и управо зато тако радо и
лако продаје своју душу ђаволу.
3.У праву су, хиљаду пута су у праву они који више воле оскудан живот и
ћутљиву усамљеност, него дволичност и подмитљивост, јер у њима, управо у
њиховом стању отпора поткупљивости, живи и спрема се будућа Русија.

148

О нашој нетачности
"Боље ти је да не обећаваш,
неголи да обећаваш и да не испуниш"
(Проп. 5:4).
Светоотачко учење не посматра у конкретности питање о тачности у
социјалном аспекту, али духовни значај временског фактора. тварног по својој
природи, означен је прилично јасно. "Који је вера и у најмањем н у многом је
веран" - каже Свето Писмо (Лк. 16:10).
Бити веран у маломе, то значи бити тачан у времену, тачан господар својих
речи и обећања. Човекова нетачност показује не само немарност, леност или
заборавност, већ је права правцата лаж, неодговорност и вапијуће гажење
истине.
У Русији је нетачно практично све: језик, информације, обећања
политичара, саобраћај. сам друштвени живот. Људи лажу на сваком кораку:
једни друге и себе саме. Деца се васпитавају да буду лажљива. Лаж нас као куга,
као тумор, погађа све дубље и безизлазније. Лажне мисли стварају лажне речи,
речи се претварају у лажна дела, и ето. ту је већ лажна уметност, лажна култура,
лажна политика, породица, и најзад, лажна земља. Већ су дошли и до вере.
Светиња над светињама у страшној је опасности од насртаја лажи, а свака лаж,
као што је познато, од ђавола је, он је њен отац, надахњивач и вешти диригент.
Шта да се ради? Како се избавити од срамне лажи и нетачности у свему?
Треба почетн од себе. Непрестано и свакодневно полагање рачуна пред својом
савешћу треба да укључује н питања оваквог типа: "Нисам ли подвалио коме?",
"Нисам ли преварио кога?", "Да ли сам тачно одржао своју реч?", "Да ли сам на
време испунио обећа ње?", "Касним ли без разлога?", "Задржавам ли туђе?" и
друга.
Нетачност и немарност према времену подстичу испразно траћење
времена, распустан живот, беспосличење, нерад и леност. Још је ап. Павле
позивао да се цени време, говорећи да су "дани зли" (Еф. 5:16). А сам човек је, по
речима ап. Петра, као трава, брзо протиче наш земаљски век "јер је свако тело
као трава, и свака слава човечија као цвет травни: осуши се трава и цвет њен
отпаде" (1 Пт. 1:24). И само истина води вечности у својој првосазданој чистоти.
"Веран у малом и у великом ће бити веран".

149

Ружне речи (скврнословље)
"Никаква рђава реч да не излази
из уста ваших, него само добра..."
(Еф. 4:29).
У Светом Писму се каже да "ћe за сваку празну реч коју кажу људи", дати
одговор, "јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити
осуђен" (Мт. 12:36).
Свети Оци су се са необичном брижљивошћу и страхопоштовањем
односили према свакој речи, штавише, обраћали су пажњу на сваку мисао,
трудећи се да не испусте и не оставе без пажње никакву нечисготу у психичкој
сфери. У светоотачком учењу постоје ставови да свака испразна и гневљива реч
доноси штету како души онога који говори, тако и онима који га слушају,
удаљавајући их од Бога-Речи.
Скврнословље је непосредно повезано са светом зла и није случајно то што
је оно природно, па чак и органски, стопљено у једно са ликовима и суштинама
злочинаца, пијаница, наркомана, проститутки, рекеташа и осталих асоцијалних
елемената.
Оно потиче од света зла, а отац зла, како сматрају Хришћани, јесте ђаво.
Скврнословље нису само прљаве речи, то су одговарајуће вибрације душе
које изливају гнусобу у етарски простор, то је изазов добру, правди, љубави и
Самоме Богу.
Најгрознији саставни део руског скврнословља јесте псовка која вуче
корене из прадавне прошлости, из страшних времена монголско-татарске
најезде, када је скврнављење свега светога и развраћање мајчице Русије било
праћено посебним пагански ругањем са одговарајућим смисаоним изразима,
што је и било прихваћено н укорењено, као и много тога из татарског
лексикона.
Псовка је срамна мрља заударања и смрада која је продрла дубоко у душу
руског народа с необичном јачином и снагом. Уклонити ту мрљу није успело
ниједној власти током целе наше историје.
У данашње време бујица скврнословља неизмерно се умножила и постала
је нешто попут уобичајене појаве. По свој прилици, недостаје само указ
председника о званичном књижевном озакоњењу псовке и обучавању псовању
почев од обданишта.
Данас се ругају речи високотиражне бестидне зле и гнусне књиге,
изговарају прљавштину глумци са сцене, а екрани су преплављени цинизмом и
простачком псовком.
Псовка нису само речи. Псовка је човеков начин живота, његова унутарња
организација и култура. Као сенка, упоредо са скврнословљем иду разврат,
суровост, просташтво и цинизам. И увек безверје.

150

Они који користе псовку нарушавају заповести Божије (пета заповест), и
друге духовне законе, чине тешки грех; мислим да данас веома благо поступају
пастири православне Цркве који практично не прибегавају одређивању
епитимија и допуштају да се причешћују они који се дубоко нису покајали због
сагрешења скврнословља, они који су тиме хулили мајку која символише сам
живот.
Срце се стеже када човек види породице, где се мала деца крећу у
атмосфери отровне псовке и сама псују, чак и када нису свесна смисла онога
што говоре.
Псовка је лагано самоубиство наше нације, то је безумље, богохуљење, то је
пријава на добровољно истребљење. избор сопствене судбине попут библијског
Содома и Гоморе. Какво може бити оздрављење и побољшање нашег живота,
када овако цвета скврнословље, празнословље и политичко блебетање?
Од чистоте мисли и речи мора почети свако истинско оздрављење сваке
човечије душе.
Ако полицијске патроле спокојно пролазе поред псовача, штавише и саме
ужасно псују, какви су онда то стражари поретка? Или је поредак само то када
те не убијају?
Псовка је неспојива не само са светошћу, него и са елементарним
васпитањем и културом.
Скврнословље је непросвећеност, необразованост (чак и ако људи имају
дипломе неколиких факултета или титуле академика свакојаких наука).
Скврнословље је прељуба са развратом, одсуство самокритике, губа душе,
заударање и смрад у срцу, јер из срца, по речима Спаситеља, излази све оно
гнусно што скврнави човека (Мт. 15:18-20).
Када ћe људи најзад схватити да Реч, исто као и дело, управља и одређује
наш живот, и да мора бити оруђе истине, мира, добра и љубави на земљи, "јер
ћеш због својих речи бити оправдан, и због својих речи осуђен!"

151

Критика и критизерство
Критика је праведно изобличавање недостатака с добрим циљем. Критика
није пакосно изругивање над слабошћу или свесно понижење ближњега. Права
критика мора бити конструктивна, великодушна, мора полазити од чистог
љубећег срца, ићи (потицати) од истине, одражавајући саму истину, мора бити
праведна, лојална. али истовремено непомирљиво-беспоштедна према злу.
Овакве примере налазимо у Светом Писму, где истину саопштавају
Пророци, Апостоли и Сам Спаситељ.
Критиковати значи преузимати на себе велику одговорност за праведност
својих речи и за корисност и неопходност изобличавања.
Многи данас сматрају себе истином у крајњој инстанци, самовољно себи
додељујући мисију судије и тужиоца. Виде трн у туђем оку, не примећујући
брвно у оку свом.
У данашње време у Русији сви критикују све. Чак и деца расправљају о
недостацима владе. Утисак је да буквално сви знају све, како је требало и како
није требало да се ради у општедржавним (па чак и светским) размерама.
Неуморно критикују постојеће стање ствари политичари свих боја. Лавина
критике против садашњих политичких вођа обрушује се са трибина у периоду
предизборних кампања. Многи од оних који су нарочито гневно и немилосрдно
критиковали све, укључујући и председника, који су на изобличавању туђих
недостатака дошли на власт, ништа боље у својој реалној делатности нису
показали, чак су, напротив, достигавши жељени циљ, показали
некомпетентност, огрезли у корупцију и слично. Оваква врста критике: злобна,
доушничка и крештава, вулгарна, заједљива, жучна - карактеристична је за
критизерство. Критизерство се не зауставља ни пред чим, ружећи оно
најсветије и најсветлије: саму Отаџбину, њен народ и своје претке.
Има и таквих који су спремни да с лакоћом замене мајчицу Русију за
другу, имућнију и предузимљивију, прагматичнију и строжу мајку. Падају ми
на памет речи руског генијалног песника, за сва времена непревазиђеног,
Пушкина: "Кунем вам се својом чашћу да ни за шта на свету не бих пристао да
променим Отаџбину, нити да имам другу историју од историје наших предака
коју нам је послао Господ". Ниједном руском светитељу није могла пасти на
памет помисао да напусти Русију због новца или лагодног живота у туђини.
Чак и у страшно доба монголско-татарског јарма најбољи људи наше Отаџбине
су више волели смрт, него срамно бекство. а данас хиљаде тзв. талената, одлази
у друге земље, остављајући Отаџбину у тако тешка времена по њу.
Данашња помамна новинско-теле-радио критика и граја из свег гласа
најчешће одражава управо критизерство, те је зато, како се каже, "сва јалова". И
уместо жељеног препорода имамо споро, мучно клаћење с једне стране на
другу, или чак губљење важних позиција.

152

Демократија се обично тесно повезује са слободом изражавања народне
воље, слободом која даје могућност да се отворено изрази, мисли. осећа и
поступа у складу са сопственим убеђењима. То је спољашња страна. Али иза
свега тога скрива се велика опасност изметања слободе у хаос, ако одсуствује
јединствени велики циљ, ако се игноришу духовне традиције, стваране
вековима, ако се култивише многословље и празнословље у општедржавним
размерама.
Критика је љубав, утеловљена у праведну реч. Критизерство је зло које се
издаје за добре намере.
Онај које критикује мора јасно да замишља реалну перспективу, да
истинитом речју руши ћудљиве и подмукле лажи, да погађа у живац.
Спаситељева еванђелска изобличавања нису оставила никакве шансе на
оправдање порочним људима оних времена, иако су изазивала у њиховим
срцима гнев и мржњу према изобличитељу сваке неправде. "Овај свет" не воли
критику. Он је горд, надмен, егоистичан, лажљив и лукав. Царство овога света
наставља да одбацује Бога и да Га распиње, заједно са Његовим ученицима.
Па ипак, сваки век је имао своје пророке и апостоле истине. Појавиће се
они и у наше мрачно доба, до крајности сложено, замршено и унакажено
безнаравственошћу и пороцима.

153

О негативним навикама
"За човекову пропаст довољна је само једна порочна навика:
она ћe стално отварати улаз у душу свим гресима и свим страстима"
(св. Игнатије Брјанчанинов).
Човек се брзо навикава како на добро, тако и на лоше, па чак и на оно
очигледно штетно по себе. Понекад се на оно лоше и лакше навикава. То се
објашњава тиме што је човекова природа (унакажена грехопадом) разнородна и
у једнакој мери пријемчива и за позитивно и за негативно.
Од раног детињства треба брижљиво чувати децу да се у њима не укорене
непожељне навике. Вероватно је свима познато како је тешко одучити дете од
навика: да сиса прсте, да шмрче, да гризе нокте и др. Понекад су навике
условљене и нарочито природном склоношћу према опсесијама, али у већој
мери зависе и формирају се путем понављања одређених радњи.
Сазревајући и спознајући себе као личност, човек мора критички да оцени
степен поробљености греховима - неприродним, некада усвојеним услед
недовољног разумевања, можда чак и аутоматски. Тачно кажу да је "навика
друга природа". Истина, постоји и друга добра мудрост: "Свака навика има н
одвику". Одвикавање је понекад дуг процес, оно може бити мучан и сложен
посао, али увек касније пружа осећање задовољства, јер представља барем малу
победу која отвара нове могућности за потпуније ослобођење од ропства
пороцима и страстима.
Постоје две прекрасне светоотачке приче које очигледно показују силу
укорењене навике. У првој старац моли ученика да ишчупа младицу кипариса.
што овај извршава без великог напора. Након тога ученику предлаже да
ишчупа из земље мало зрелије дрво. После одређених напора ученик излази на
крај и са овим задатком. Најзад, старац прилази снажном, високом дрвету и
моли ученика да ишчупа и њега. Сви његови покушаји макар само да расклима
дрво показали су се безуспешним. Тек је уз помоћ другог ученика и с великим
напором успео да ишчупа дрво с кореном. Младица значи лошу навику која
још није успела да се укорени у човеку. Јаче дрво представља укорењену и
трајну навику која се ипак уз напор може уклонити самостално. Најзад, у
последњем случају, високо дрво значи чврсто прихваћену и уобичајену греховну
навику која се без туђе помоћи не може уклонити.
У другој причи се приповеда о новом монаху једног манастира. Након
неколико дана овај младић признаје на исповести старцу да краде храну из
трпезарие. Старац моли игумана да повећа порцију монаху, али то не помаже,
овај и даље признаје да краде. Тада му старац предлаже део своје порције, али
монах наставља потајно да поткрада туђе. "Зашто то чиниш?" - пита га старац "Зар ти није довољно?" "Не, довољно је" - одговара овај. "Па зашто онда узимаш

154

туђе?" "Не знам. Просто навика" - одговара монах. Таква је снага укорењене
навике, иако за крађом заиста није било никакве потребе.
Уместо негативних навика треба тежити на све могуће начине формирању
позитивних особина. Нарочито је важно навикнути се живети праведно, по
савести, не лагати ни себе, ни ближње (чак и у малом). не завидети никоме, не
ласкати, не светити се, не бити злопамтљив и сл.
Навика да се живи духовно, благочастиво, по еванђелским заповестима не
само што очишћује и ослобађа човека од постојећих недостатака, него га и
штити од стицања нових. Нарочито је важно стицање трајних навика у
молитвеној пракси, тој "науци над наукама" и "уметности над уметностима".
Свака попустљивост према себи води гашењу целокупног духовног живота,
губитку целокупне сржи целовитости и вере у човеку.
Нема ниједне негативне навике која се не би могла превладати кроз
познање њене погубности и искрену жељу да човек себе исправи. (То се односи
и на алкохол, дроге и пушење.) Међутим, увек, како истиче светоотачко учење,
осим личних напора и самопоуздања неопходно је још и узношење молитава и
уздање у помоћ Највишег Творца неба н земље са чистотом срца и ватреном
вером.
Тематске мисли
1.Васпитачи и наставници! Укорењујте омладини добре навике, одвлачите
је, као од велике несреће, од порочних навика (св. Игнатије Брјанчанчнов).
2.Порочне навике су као окови на човеку: оне га лишавају наравствене
слободе и насилно држе у смрадној мочвари страсти (св. Игнатије Брјанчанинов).
3.Ко себе побеђује у малом, побеђује себе и у великом (ава Исаија).
4.Нема тиранства које би било тако неподношљиво као навика, и зато је не
називају узалуд другом природом (св. Јован Златоуст).
Немогуће је савладати велико, ако не победиш оно незнатно (св. Исак
Cupuн).

155

Позориште и светоотачко учење
"Позориште је школа овога света
и кнеза овога света - ђавола"
(св. Јован Кронштатски).
Однос према позоришту код Светих Отаца је једнодушно одричан. Можда
ће се многима показати чудним само постављање питања о, рекло би се, већ
самим животом доказаној корисности позоришта. Позориште је прихваћено
као важна област духовног живота савременог друштва, те се данас и не
расправља о потреби театра. Штавише, неки повезују ниво духовне културе с
компетентношћу у области позоришног знања и посећивањем различитих
масовних приредби. Међутим, уврежене представе нису увек истините, неретко
је човечанство доживљавало читаве епохе, налазећи сс у заблуди и ропству
погрешним представама. То се свакако може рећи и о позоришту, јер
човечанство може имати стварну потребу само за позориштем наравственим,
духовним, за школом благочашћа. А где ће човек данас тако нешто наћи?
Еротика, секс, лакрдијашење, бестидност, хистеричност, извештаченост, итд, и
све то у покушају да се гледаоцу пренесе нека виша истина. Доводећи себе до
самоекстазе на сцени, када промукли и занемоћали, уз аплаузе обмануте
гомиле излазе на сцену ради задовољења своје таштине, глумци су тако далеко,
чак и у тим тријумфалним тренуцима, од прихватања истине, иако искрено
верују у своју посебну мисију да лажју исцељују душе и срца људска.
Најстарија уметност глуме у својој основи има паганске корене. Св.
Игнатије Брјанчанинов је називао позориште паганским храмом муза и
Аполона, а св. Јован Кронштатски је писао: "Позориште успављује хришћански
живот, уништава га, придајући животу Хришћана карактер паганског живота"
("Мој живот у Христу", т. 2. с. 80).
Циљ позоришта је одвући од свакодневних брига, увеселити или,
напротив, растужити, пробудити људска осећања (што само по себи и није
лоше). Не може се, ипак, порицати и могући наравствени (етички) утицај у
најбољим глумачким остварењима.
У сценској уметности постоји, истина, сопствени прилично истанчани
појам о истини и приказивању ове или оне личности, догађаја и сижеа.
Приликом привидног постизања те "истине" (тј. када гледалац верује глумцима.
поистовећујући њихову игру с реалним животима), догађа се нешто попут
чуда: на сцени као да оживљују слике стварности. Штавише, дворана постаје
саучесник и актер или својеврсни навијач. Управо у таквим случајевима, када
успева да обузме гледаоца, да га примора да поверује у суштини у лаж (јер је
чак и најистинитија глумачка игра увек лаж која се издаје за истину), а такође (с
тачке гледишта глумаца) да да неку важну поуку, измени однос према овом или

156

оном догађају, под другачијим углом гледања прикаже нешто чак и добро
познато, сматра се да је циљ постигнут.
Не можемо а да се не сложимо са Светим Оцима да позориште не само
што не одражава реалност, него и заражава гледаоца страсним доживљајима, да
у концентрисаном облику приказује догађаје који се у реалном животу могу
догађати током многих година, много тога искривљава, изопачава, изобличава,
усклађује са утицајем моде, издаје жељено за стварно итд.
Због тога је позориште од истинског лечилишта душа веома далеко. У
периодима наравственог процвата практично се у свим земљама света глумачки
занат ценио веома ниско. Одушевљење позориштем неких истакнутих руских
књижевника 19. века (Гогољ, Пушкин, Островски и други) било је условљено у
то време идејом која је обузимала умове водећег дела интелигенције, идејом о
могућности наравственог просвећивања простог народа преко позоришта.
Не, истинско духовно позориште је сасвим другачије, и пут до њега не
пролази кроз страсну глуму.
Мисли о позоришту
1.Запањујуће безумље! Човек се тим више узбуђује у позоришту, што је
мање осигуран од сличних доживљаја. Када се мучи сам за себе, то се обично
назива патњом, а када се мучи са другима сажаљењем. Али како човек може да
се сажаљева над сујетним измишљотинама? (бл. Августин)
2.Шта уносе позоришта у људска срца? Дух овога века - дух лености,
празнословља, брбљивости, смехотворства, лукавства и подмуклости, дух
гордости, охолости, и никоме нимало добре наравствености не дају. Творци
комада и глумци преносе народу оно што они имају у себи: свој дух, ни више ни
мање (св. Јован Кронштатски).
3.Посећивање представа рађа прељубу, неуздржаност и сваку бестидност
(св. Јован Златоуст).
4.Уздржавање од позоришних представа може бити названо почетком
целомудрености (св. Јован Златоуст).
5.Реци ми: чега има доброг у томе да сс буде предмет представе за многе?
То је таштина, и ништа више... (св. Јован Златоуст).

157

Утицај телевизије на душу и физичко здравље
Телевизор је постао неодвојиви део нашег живота. Чим се пробудимо,
почињемо свој дан од телевизора и заспимо после вечерњих емисија. Код
многих је већ постало правило да узимају храну, да се баве домаћим
пословима, а понекад чак и да дремају уз телевизор. Ђаци успевају да
истовремено уче и гледају телевизор. Када нам дођу гости, наше општење се
убрзо своди на колективно гледање неке телевизијске емисије.
Магијска моћ телевизије превазишла је сва очекивања, а по свом утицају
на људску душу она је данас вероватно без премца. Управо се због тога води
толика борба међу политичарима за сфере утицаја на екрану. Зато су и толико
скочиле тарифе за сваки рекламни минут.
На телевизији једни те исти догађаји могу се приказати на различите
начине, при чему се у корену мењају опажања/перспектива/ гледалаца.
Телевизор је буквално продро у наше куће, претворио нас је у робове
једног сандука, напуњеног електроником од транзистора и схема. Колико
времена сваки дан проводимо крај екрана? Према скромним прорачунима
просечно око 2-3 часа дневно. Међутим, није мало људи који гледају телевизију
по 6-8 и више часова дневно. Али чак и при најминималнијој количини гледања
телевизије, годишње губимо најмање месец дана свог живота, проводећи то
време крај, како га зову, малог екрана. Код многих људи та количина је већа 23
па чак н 6 пута. Да ли је оправдано овакво расипништво?
Овде не треба да греше душу чак и најжешћи противници телевизије, јер
постоје емисије сазнајног, наравственог, духовно-естетског карактера које могу
да благотворно делују. Али таквих емисија је веома мало, оне представљају пре
изузетак од правила. И та позитивна страна је ништавна у поређењу с
негативним дејством телевизије на човекову душу и организам.
Телевизор поробљава нашу вољу, чини човека пасивним, духовно леним,
понекад га просто биороботизује. Телевизија је унела у наше душе страшне и
развратне призоре у концентрисаном облику, сцене убистава, насиља,
сексуалних изопачености, дивљих оргија. Ми као да се сатима налазимо сами у
друштву манијака, убица, проститутки, хомосексуалаца, лудака, које
добровољно пуштамо у своје станове.
После вечерњих гледања телевизије неретко се нарушава ноћни сан, људи
сањају кошмаре, а нарочито страдају деца и омладина. Тако се стварају
неуротски поремећаји, мења се понашање деце, појављују се раздражљивост,
дрскост и грубост према околини, све до неадекватне агресивности.
Никаква информација у суштини не ишчезава без трага. Страшне слике
остају у човековој подсвести, често поново избијају, испуњавајући снове
ужасима и кошмарима, на различите начине дејствују на психу, сакатећи наше
душе. Учестали случајеви свих могућих изопачености и свакојаке гнусобе,

158

пораст грозних уличних сцена, отмице авиона, свакојака насиља, умногоме су
резултат не само лошег васпитања, него и утицаја телевизије.
Нарочито запањује избор филмова који су преплавили у последње време
телевизијске екране: примитивизам, вулгарност, бестидност, лош квалитет
режије, порнографија итд. - као да је неко поставио себи циљ да разврати Русију
преко телевизијских екрана. Велики део становништва сигурно то схвата, али
ништа не може да учини. Осим тога, у самом човеку као да се две силе боре.
Једна од њих тежи свему што је забрањено, тежи снажним доживљајима, чак и
непристојностима, тобоже из радозналости.
Телевизија буквално хипнотизира гледаоца (не само преко сеанси
здравља Кашпировског), програмира, кодира нашу психу по испланираном
сценарију, слаби наше памћење, исцрпљује нервни систем, доводи до болесних
склоности (наркотелеманије), одводи човека у свет илузија и лажи, политизира,
увлачи у све могуће непотребне сцене, развраћа нашу децу (и нас саме). Опасно
је и зрачење од телевизора, јер вибрација телевизијских таласа није својствена
нашој природи и погубно делује на човеков организам, све до развоја
онколошких обољења.
Телевизија погоршава слух и вид, доприноси сужавању и зачепљењу
ситних можданих судова (капилара) услед венозног застоја крви у великом
мозгу због напрезања сензорних структура приликом гледања телевизије.
Телевизор гуши човекову духовност, одузима деци детињство, доводи до
непокретног начина живота, одваја од физичког рада. Најстроже домаће
дозирање телевизијских емисија најнеопходнији је услов нашег данашњег
преживљавања.
У целини пак треба се руководити начелом: што се мање укључује
телевизор, то боље. Ма колико био занимљив телевизијски програм, после
његовог гледања на души остаје некакав талог у виду опијености, опште
слабости, осећа се нека вртоглавица, а глава понекад као да је покривена
некаквом копреном.
У наше време човечанство губи изузетно драгоцену компоненту свог
живота - тишину. Тишина је свештени дар. Према Библији, чак се и Бог не
открива у буци, већ у тишини. Скоро сва велика открића и дела истинске
уметности стварана су у тишини или су била надахнута њом. Тишина лечи,
смирује, духовно обогаћује.
Свест о неопходности уношења тишине у наш живот и борбе са
теленаркоманијом, померања акцената с политизације на наравственост и
истинску духовност - то су реални аспекти нашег могућег оздрављења: и
душевног, и физичког.

159

О религиозној моди
Утицају моде нису туђе никакве теме. Мода у Русији није заобишла ни
Православље. После дугогодишњих забрана загаламили су разноразни гласови
с цитатима из Библије u Светих Отаца. У моду је ушла хришћанска атрибутика.
Појавили су се календари с распећем, проспекти, ланчићи, декоративни
крстићи. О Христу Спаситељу урлају у правој помами, о Његовим вредностима
и "грешкама" расправљају демагози.
Политичари се јавно приказују у црквама са запаљеним свећама у рукама.
Свештенослужитељи освећују продавнице, банке и брокерске берзе. Скупоцену
икону Мајке Божије уз највиши Благослов ракетом лансирају из Русије у
Америку.
Међутим, мода помодарима, а светиње светима. Спољашње хришћанство
још увек није истински пут к спасењу. Права вера не кричи о себи, не
хистерише, мање поучава речима, а више делима, животом самим, нрикрива се
своје праведности и труди се да чини добро скривено, ако је то могуће, али
нипошто пред људима да је виде.
Исправно пише о спољашњем одушевљавању религиозношћу Александар
Васински у чланку "Дани и ноћи женског манастира", "Известија", број 109, од
11.07.1993.г.
"Да, то је истина, приче на религиозне теме постале су на екрану и у
штампи чак помодне. Но, управо у томе и јесте ствар што та духовна област не
трпи да буде свима пред очима, она се онда претвара само у спољашњу обредну
страну, зато што је сва величина вере у тајном срдачном исповедању, у
интимном и усамљеном осећању. Вера не може бити помодна тема, такав
приступ је увек неумесан, зато што вера није од овога света. Приказивати је
споља неумесно је, иако можда у свету нема ничег умеснијег за сваку људску
душу која сваки пут када се моли успоставља везу с Творцем" (када се моли
искрено, од чистог срца - В. Н.).
Најинтимније питање живе људске душе не може бити банализовано и
искривљено (иако управо томе теже у последње време напори непријатеља
људског, теже бркању свих појмова, банализовању, карикирању свега свештеног
све до потпуне збрке и хаоса у људским главама). Звучање вере мора бити чисто
и праведно, као и сама вера Христова, која води спасењу само оне искрене,
нелицемерне и верне у малом.

160

Мутација душе
У реци Москви се све чешће лови риба с различитим аномалијама, што је
условљено токсичком загађеношћу воде. Нешто слично догађа се и са човеком
који доживљава на себи страшне спољашње утицаје који су по својој снази
погубни по организам.
Све више се удаљавајући од начина живота, усклађеног са природом, људи
се у суштини нагло крећу према чину самоунишгења космичких размера. Ови
процеси се сваке године све више убрзавају, постајући све више очигледни и
видљиви, чак и опипљиви.
Еколошки проблеми нису једини опасни проблеми. Осим чисто физичких
штетних утицаја типа зрачења, буке, загађености отровним гасовима и загађења
спољне средине, постоје још и социјално-психолошки чиниоци који нису мање
значајни за човека. То су: нестабилна политичка ситуација (како у свету, тако и у
земљи), ратови, криминогена ситуација, незапосленост, хиперинфлација, сви
могући стресови и, најзад, духовно распадање социјума, наравствена
деградација, губљење светлих и узвишених људских идеала, савесности, вере и
љубави.
Општи ток људског развоја није уређен никаквим јединственим
заједничким циљем. Он се остварује стихијски, умногоме агресивно, понекад
хировито и, чак безумно, без обуздавања и одговарајуће контроле. Свету више
нису потребне велики духовници и њихове речи спасења. Улогу лидера
преузели су вешти, спретни шпекуланти који не изражавају интересе нације,
већ одређених кланова и група.
Секуларизоване науке (лишене религиозног смисла), занати, уметност и
политика у свом развоју стварају невиђени хаос несређених идеја и остварења
која не воде човечанство никуда. Свет је изгубио хармонију свог развоја, нагло је
убрзао свој ритам који ни сам више не може да следи. Царство Кесара ни само
не зна шта хоће. Његова философија све више постаје она која се може
одредити као одсуство сваке философије.
Масовна самоубиства, проституција, алкохолизам, наркоманија, сексуалне
изопачености, мистично врзино коло, псеудомузичко безумље и огромно
мноштво болести како физичких, тако и душевних - све више победоносно
напредују по целом свету. (СИДА је само предвечерје будућег помора,
Чернобиљ је само претеча свеопштег радијационог загађења, али постоје и
страшније варијанте, све до светске катастрофе.).
Саопштења о најновијим достигнућима науке, технике или медицине,
саопштења која хипнотизују слух, заправо не одражавају било какве стварне
успехе на плану оздрављења духа или изласка из слепе улице, већ напротив,
одвлаче од трагања за путоказом, а и болести није мање, како физичких, тако и
друштвених.

161

Најстрашнији плод данашњег времена је масовна неповратна мутација
људских душа. Ако је у стара времена било мноштво страшних порока, ратова н
бесмислених суровости, они су, пре свега, били условљени непросвећеношћу, а
не мутираношћу изопачених душа. Као и у наше време, и тада је било много
нељуди, полуљуди и подљуди. Али човечанство је патило више од душевног
слепила, и потенцијално је ипак поседовало шансу да прогледа, очисти се,
испуни се здравим разумом. на чак и да се исцели.
Данас је све то далеко сложеније. Мутациони вирус уноси у душе покаткад
неповратне промене. Аномалије попримају постојан карактер и не могу се
лечити.
Дисхармонија садашњег живота с моћном бујицом погубних
информација уз губитак свете тишине и услова неопходних за васпостављање
душевнодуховних снага које непрестано пресушују, омогућавају стварање у
суштини новог типа човеколиког бића које је изгубило свој богоподобни образ,
а можда већ и шансу за спасење.
Руски философ Иван Иљин није случајно прорекао: "Несавесно поколење,
ако оно икада дође, погубиће човеков живот и његову културу на земљи". Такво
поколење постепено долази, а можда је већ и дошло.
Природно човеково стање постају: лаж, подлост, сексуална распуштеност,
скврнословље, лукавство, подмитљивост, лицемерје, таштина, неизмерна
гордост (све до самообоготворења).
Слој најбољих људи нема приступ власти и то постаје све очигледније.
Људи који нису покварени, који нису изгубили савест, данас су разједињени,
потиснути су и несхваћени. Збивају се древна светоотачка пророчанства о томе
да ће настати времена, када ће се непорочност сматрати пороком, када ће је сви
осуђивати и презирати (упоредите: "Настаће једном време и људи ће постати
луди. Угледавши човека кога није захватило лудило, устаће против њега,
говорећи: Ти си луд, зато што ниси сличан нама" - св. Антоније Велики).
Осим процвата различитих врста порока, пијанства, криминала,
лицемерја, корупције, карактеристично обележје времена постала је издаја
вере.
Једина вредност која нам је преостала - Православље - изложена је моћним
ударцима, пре свега унутрашњег карактера. Праве се покушаји да се
дестабилизује, искриви, обешчасти сва чистота и истинитост божанске вере.
Мало стадо истински православних принуђено је све више да се повлачи у
духовно-психолошке катакомбе које се налазе ван граница видљивог, чак и
споља верујућег света.
Трагедија данашњег периода у Русији није у томе што је извршен повратак
у правцу капитализма. Грубо говорећи, "све је то исти враг". И Царство Божије
на земљи се не може изградити, јер то је савршена утопија. Основна трагедија
нашег времена је грађење и стварање нечег новог, потпуно на безбожној,
недуховној, меркантилној основи с неразумним рушењем много тога корисног,
без јасног и перспективног програма. Идиотске пароле типа: "Најпре

162

економија, а онда морал", никада нас неће довести до жељеног изобиља. Сав
садашњи спољашњи живот мора се градити у складу са унутрашњим. Споља
добар, лагодан и леп живот неспојив је са унутрашњим смрадом и атрофијом
душа.
Духовно цепиво кроз божанско Православље, здрава побожност, потребни
су нам као ваздух.
Поновно стварање хришћанских наука, хришћанске уметности,
хришћанских заната - то је пут к препороду (узлажењу) и изласку из кризе.
Обједињавање најбољих наравствених снага земље, снага које исповедају
идеју обнове Свете Русије, обједињавање у православне савезе и братства
наставника, лекара, уметника, правника и научника - насушни је задатак
данашњице. Настало је време стварања пољопривредних православних
удружења, а можда већ и насеља за заједничко живљење, јер нагло распадање
околног света ускоро може створити физички неподношљиве услове по сам
опстанак људи који нису изгубили душу и веру. Ова претња је сасвим реална.
Требало би да се чује одређенији и духовно руководећи глас православне
Цркве, тог стуба и тврђаве истине. Заостајање за насушним проблемима
друштва, губитак ауторитета и свеопштег утицаја у друштву нипошто се не сме
допустити. Православна Црква је наш спасоносни круг, горак, али исцељујући
лек, једина наша вредност која нам је преостала.
Више од хиљаду година су духовни корени и традиција Русије
нераскидиво били повезани с Православљем, с његовим светоотачким учењем
које је увек играло важну улогу у стварању духовне културе и наравствености
младих нараштаја.
Нажалост, ове традиције су у периоду који се условно одређује као
седамдесетогодишњи, биле потпуно изгубљене. Светоотачки списи и до сада
нису заузимали своје достојно место на полицама масовних и личних
библиотека. Они су мало познати у ширим круговима, на њих се ретко
позивају. Проучавање ове литературе не врши се у општеобразовним школама.
Мало Руса познаје и своје најбоље мислиоце новијих времена, такве као што су
Иван Иљин, Павле Флоренски, или, рецимо, еп. Јован Шаховској, архиепископ
Серафим Собољев.
Најзад, сасвим је мали број савремених књижевника, философа, научника
и лекара који покушавају да се држе најбољих домаћих и светоотачких
традиција. А свака врста стваралаштва, освећујући се духовним цепивом, стиче
савршено другачији садржај.
Једно од потресних открића деградиране свести човека 20. века постала је
идеја безнаравственог бивствовања и неутољива жеђ за богаћењем које се
прикривају свакојаким псеудо-философским и политичким паролама.
Испоставило се да је живети безнаравствено не само могуће, него и далеко
лакше (споља), него наравствено. Данас непоштени људи живе боље од
честитих, користољубиви имају више добара и услова за живот од
некористољубивих.

163

Шпекуланти, превејанци, лопуже, подлаци цветају. Али у томе и јесте
највећи парадокс што је овакав непоштени процват заснован на свеопштој
кратковидости н неукости. Јасно је да би у моралном друштву та раскош и
милиони, зарађени на лажи и преварама, брзо били порекнути, или би их сви
презирали. И политички брбљивци и заводници били би лишени подршке.
брзо би сишли са сцене, када би просвета и наравственост постали свеопшта
вредност руског народа.
Али лаж наставља да влада умовима и људи траже, али не налазе излаз из
насталог стања. Будући ток историјских догађаја остаје нам непознат. Међутим,
претпоставке за наравствени препород ипак постоје, јер се у народу ствара
наравствена опозиција, служи се у храмовима божанствена Литургија, пропао је
покушај брзог омамљивања Русије.
Нарочиту актуелност поново стиче пут индивидуалног спасења на који су
указали свети старци још пре много столећа. "Стекни смирен дух и хиљаде око
тебе ће се спасти" - говорио је преп. Серафим Саровски. Хришћанин се на
наравственом плану неоспорно мора разликовати од свих нехришћана, мора
имати донекле различит начин живота, али не спољашњи, већ скривени живот.
тајанствен за његову околину, нарочито по питањима милосрђа и добра.
Овим једноставним речима хтео бих да завршим ово опширно
разматрање, изазвано реалностима данашњег дана - дана туге и
узнемиравајућих предосећања будућих нових потреса и катаклизми.
Свако од нас понекад осећа у себи пулсирање посебног закона који
премашује нашу егоцентричност, хтења и могућности. Остајући при своме и не
узимајући у обзир ову вечиту снагу, човек се уклања од истине и почиње да
мучно лута по свим могућим лавиринтима илузорно-привидног света жеља и
страсти.
Према једнодушном мишљењу највећих домаћих мислилаца најновијег
доба, обједињавање око Православља свих мислећих људи који пате због
Отаџбине - једини је услов духовног препорода Русије. Само ће православни дух
оживети и подићи умирућу и трулећу привреду, ружну и хистеричну културу,
науке и занате. Само је у Православљу наша будућност и неисцрпни извор и
снага надахнућа.

164

Закључак
Трудио сам се колико је могуће само да систематизујем и да издвојим из
светоотачког и отачког наслеђа неке најважније аспекте који се тичу духовног
лечења, самопознања и наравственог васпитања личности.
Ван оквира овог излагања остало је практично искуство рада лекарапсихотерапеута у светлости светоотачког наслеђа. Нека поглавља нису укључена
у овај рад због недовољне обраде постојећег материјала; то је нарочито
поглавље које се тиче међусобне везе државног уређења са душевним здрављем
становништва, одељак који се односи на светоотачке поуке, поглавље у којем је
чињен покушај да се упореди представа о неурозама с тачке гледишта
савремене медицине и светоотачког учења, и неке друге.
Дубоко сам убеђен у високу психотерапеутичност (ако се тако могу
изразити) наравствено-религиозног правца и корисности његовог коришћења
како у медицини, тако и у систему образовања, о чему сведочи лично искуство
(рад са ђацима, студентима и службеницима различитих професија).
Психотерапеути, психолози, педагози и сви који се интересују за дати
правац могу наћи много тога корисног и поучног за себе чак и у толико по
обиму сажетом концепту о "терапији душе". Осим тога, рад у датом правцу
захтева огроман напор и концентрацију наравствених снага и не сме се
поједностављивати и сводити на ниво схема и механичких метода.
"Кварење душа и празнина,
Што глође ум и срце тишти.
Ко ће их излечити, ко заштитити?
Ти, ризо чиста Христова!"
(Ф. И. Тјучев).

165

Не уздајте се у себе
Увереност у своју исправност је варљива. Долази време и човек се убеђује
да није био у праву, иако је раније био убеђен у своју исправност, да чак никакве
супротне аргументе није хтео да узме у обзир.
Не уздајте се у себе! Ми смо веома субјективни и непостојани. Еволуција
наших гледишта и судова током читавог живота непрестано се врши у нама,
често, рекло би се, скривено, у дубинама. избијајући покаткад напоље у виду
водоскока страсти и болесних склоности и тежњи.
Још јуче смо некога волели и нисмо могли свој живот да замислимо без
љубљене (љубљеног). Где је данас то осећање? Да ли је оно живо? Не, умрло је.
Ми смо га сахранили у себи и данас се чудимо стању у којем смо некад били:
"Због чега је онда било толико патњи, бола, мука и неподношљивих доживљаја?
Куда је све то отишло?"
Не уздајте се слепо у себе! Преиспитујте себе уз помоћ људи искусних и
духовних (нека вам Бог да да имате такве!), анализирајте, не журите, ништа
озбиљно не предузимајте на врхунцу емоција и у немирном стању душе. Најпре
се смирите. Прочитајте неколико пута у себи (или наглас) молитву, помислите
на краткоћу нашег живота, на неминовни одлазак из њега. Упоредите свој мали
проблем са глобалношћу теме спасења, припреме своје душе за смрт.
Зашто су тако променљиви наши погледи и осећања? Зато што приањамо
не за вечно, већ за тварно, пролазно и распадљиво. Тежећи душом и срцем
Христу (вечној Љубави и Истини), само онда стичемо постојаност и јаснију
спознају живота, тек тада се отвара у нама постепено духовно виђење.
Све тече, све се мења. И наши погледи, и осећања, и интереси. Сви наши
идоли су сами по себи привремени и привремено нас заводе. Основни пак
смисао живота је у вечности. То осећање вечности је утемељено у нама, живи у
нама, осећа се у дубини душе и све више спознаје његов смисао човек који води
духовни начин живота.
Не уздајте се у себе, већ се уздајте у вашег духовног учитеља (истинског, а
не само оног који се тако назива). Све поредите с Еванђељем, светоотачким
учењем, животом праведника и благочастивих људи (и у наше жалосне дане
такви нису нестали, већ су постали скривени, прикривени за неосвећене душе,
као легендарни град Китеж, отишли су у духовне пустиње и катакомбе) који
треба да постану ваш компас, и тек након тога правите коначни закључак,
доносите одлуку, чините важно дело.

166

О међусобном утицају душа
Приликом сусрета, разговора, па чак и без речи, наше душе међусобно
дејствују на префињеном душевно-духовном нивоу. Опажаји тих контаката
представљају неисцрпну палету комбинација и нијанси. Међусобни утицај
душа одређује се из очишћености: чистија, духовнија душа позитивно утиче на
загађену, а истовремено се и сама оптерећује (као што у спојеним судовима
долази до узајамног прожимања честица).
Душа подвижника са запаљеном свећом благодатне божанске љубави као
да просветљује таму душе која пати, поново ствара у њој првоздану светлост
(бар на кратко време), омогућава да у неким тренуцима прогледа кроз копрену
неразумевања и прљавштине, да осети шта је истинско добро, а шта зло. Због
тога су тако непоновљиво дубоки по свом дејству сусрети с подвижницима
светости и тако је велики значај тих контаката.
Постоји такође схватање према којем људски греси могу својом тежином
притискати не само онога који их је починио, него се могу и пребацивати на
друга лица. У светоотачком учењу постоји појам "пневматизације", тј.
духопроводљивости, човекове способности да прима Светога Духа у виду
нетварне енергије благодати. Подвижници светости не само да су у стању да
примају, него и да живе само великим Духом васељенске Љубави и Истине.
Међутим, иза тога стоји, или тачније, томе претходи (стицању Светога Духа) сав
људски живот са одрицањем од себе, аскетским молитвеним подвизима.

167

Гласови мртвих
Слушајући радно снимке чувених певача који су одавно отишли из
живота, човек с тугом помисли да онај чијим се певањем тако одушевљавају и
данас, више не постоји као личност, као реални живи извор; да лепота звука
није ништа више до холограм, вештачки отисак, облаци вибрација забележени
и материјализовани на студијској траци.
Како је то страшно! Нема човека, а глас му је жив. Умро је човек, а на
екрану га видео снимак приказује као да је поново жив.
Шта је то? Обмана или истина?
Обмана, зато што у стварности тај човек не само што не пева, него више
није жив. Истина, зато што је глас управо његов, непатворени, прави, чист,
неизобличен. И лик тог човека је истински.
Ако је могуће тако очигледно доживети и поновно оживети прошлост,
онда постоје дубље међусобне везе и међусобни утицаји живих и мртвих, као
што постоји и тајна вечности, тајна васкрсења, тајна ваплоћења Логоса.
Цео човек не умире, његова духовна суштина се уздиже у другу раван,
други живот, други свет.
Све је то за сада недокучиво разуму, али ускоро ће постати јава.
Ускоро, веома ускоро. Далеко пре него што ми то мислимо!

168

Дух и облик
Све оживљава Дух (упоредите - "бљутава со није ни за шта"). Наше тело,
лишено духа (живота) је жалосна н мртва љуштура. Па и свака човекова
делатност садржи у себи некакав дух, разлика се састоји само у својству тога
духа, јер "не верујте сваком духу".
Дух "згртања", "сластољубља", "агресије" може бити присутан чак у споља
потпуно мирољубивим, хуманим, па чак и добротворним акцијама.
Борба за постојану чистоту духа и јесте она "невидљива борба" (или барем
њен одраз о којем смо говорили у одговарајућем поглављу.
Препреке у постизању те чистоте јесу страсти, леност, егоизам, који се
садрже у човековој природи, као и друга и демонска дејства.

169

Енергија спокоја
Све се чешће под енергичним људима подразумевају живахни, покретни,
активни људи који "изгарају" од страсти и илузија. Овај тако покретни и
живахни део човечанства неоспорно је готово свугде на првим местима
прогреса. Он је и мећу онима који диктирају моду, и у табору нових
политичких струја, па чак и у савременим религијским правцима.
Па ипак није тај део, уопште није он, истински усмеравајућа снага према
којој се ставља у покрет човечанство. Постоји и друга снага - утицајнија и
моћнија. То је енергија духа подвижника дубоко успокојеног ума и
уравнотежених осећања и чула. Њима и припада будућност, зато што им је
дато да изразе дејство још моћнијих спољашњих снага вишег реда. Само
енергија, истанчана спокојством духовног изграђивања и чистоте, може извести
људе према светлости истине и спасења. Покаткад хаос страсти односи победу
над разумом уравнотежености, а трезвена оцена догађаја се замењује хаотичним
претпоставкама. Понекад се чини да цео свет силази с ума, доспевајући у хаос
бесмислених радњи и злочина. Али пре или касније све се враћа на своје место
и разум поново почиње да руководи осећањима, кретање стиче сређени
карактер. Ствара се оно добро и истински важно, привремено се повлачи зло и
незнање.
Ми тежимо да лечимо болести, али не лечимо њихове узроке који их
стварају, отуда непрестано умножавање болести.
***
Да бисмо достигли духовни развој треба се много тога одрећи (у највећој
мери чак и од самог себе и свих задовољстава! Што је веће одрицање и
самопожртвовање, то је савршенији човек).
***
Снови су показатељи човековог духовног здравља. Чисти и лаки снови здрава душа. Збрка и кошмари - душевна пометеност, сујетни живот, страх од
смрти у души, итд.
***
Духовни човек спознаје невидљиво, духовно богатство, а недуховни само
видљиве предмете.
Неопходно је научити одвајати ум од чулних ствари, од свих световних
брига и утисака, размишљањима о Богу, вечности и смрти.

170

***
Злоупотреба у свему ствара пад - сама по себи је неопходна храна. али
претеривање у исхрани доводи до болести; користан је рад, али преко мере
води исцрпљености, док чак и вино у малим дозама може бити на корист.
***
Слобода: потпуна слобода на земљи не постоји, па ипак постоје три
основна пута према унутарњем ослобођењу: први - ослободити се
привржености стварима, други - ослободити се страсти и незнања, трећи ослободити се свакога зла.

171

Самоиспитивање савести
1.У односу према Богу:
а) Љубим ли Бога свим срцем и свом душом?
б) Да ли увек памтим Његово Свезнање и Свеприсутност?
в) Живим ли, испуњавајући Његове заповести?r) Не ропћем ли
на Бога?
д) Захваљујем ли Богу за све што ми шаље?
2.У односу према ближњима:
а) Љубим ли своје ближње (као самога себе!)?
б) Не гледам ли на људе као на средство постизања својих себичних
циљева?
в) Не угњетавам ли кога? Не вређам ли? Не варам ли? А можда завидим
коме, осуђујем, презирем, и слично?
г) Не крадем ли? (не живим ли на туђ рачун, не бавим ли селаком
зарадом?)
3.У односу према самоме себи:
а) Чувам ли чистоту своје душе и тела?
б) Не обмањујем ли себе?
в) У каквом се стању налазим у односу на спасење?
г) Шта више волим, да дајем или да узимам?
д) Испитујем ли своје пропусте, промашаје и грешке?
ђ) Не сматрам ли себе бољим, вреднијим и паметнијим од других?
е) Оптужујем ли себе у случајевима неуспеха и погрешака или се бавим
самооправдавањем, тражећи кривце међу другима?
4. У односу према стварима:
а) Да ли се брижљиво односим према стварима?
б) Да ли их ломим и кварим без потребе?
в) Да ли добро одржавам своје личне ствари и непокретности?
г) Не избацујем ли пре времена оно што се још може користити, да ли
правилно употребљавам ствари?
(Заједно с тим: да ли се моја душа везала за ствари? Нисам ли од њих
направио идола? Да ли патим од обожавања ствари?)
*****

172

У већини својих научних доказа савремене психолошке и
психотерапеутске школе пропуштају и недовољно схватају префињене и
најпрефињеније (духовне) равни. Врхунац њиховог разумевања у сличним
питањима јесу такви појмови као што су "интуиција" или "несвесно". Али људи
опште (и међусобно врше утицаје једни на друге) не само на видљивој
(физичкој) равни и не само у разумним и ванразумним орбитама, него и у
сфери најпрефињенијих (квантних, лептонских) међусобних утицаја.
У томе и јесте основна грешка Фројда, Јунга и других талентованих
истраживача, што се сва њихова истраживања нису уздизала до духовне равни
(коју су они порицали), заглибљавајући се у слојевима физиолошких и
спекулативних експеримената, издвојених путем, макар и генијалног,
посматрања низа законитости које се стварно збивају.
Међутим, увек, или скоро увек, у чисти експеримент су се уплитали
људско мудровање, гордост и бујна машта.
Дух је увек остајао, а и даље остаје ван домашаја истинског разумевања
нехришћанских истраживача који се баве науком о човеку.

173

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful