БИБЛИОТЕКА

СРПСКИ ПРЕПОРОД
ИЛИЈА М. ПАВЛОВИЋ

КРИТИЧКИ
ОСВРТ
НА КЊИГУ

СЕЋАЊА
ИЗ РАТА
Од ЗВОНИМИРА ВУЧКОВИЋА

МЕЛБУРН — АУСТРАЛИЈА
1983

Printed by Belgrade Print and Publishing
96 Chirnside Street,
West Footscray 3012, Vic.
AUSTRALIA

КРИТИЧКИ ОСВРТ
НА КЊИГУ
"СЕЋАЊА ИЗ РАТА"
Од Звонимира Вучковића

БИБЛИОТЕКА
”СРПСКИ ПРЕПОРОД” — ”SERBIAN RENAISSANCE”

КЊИГА
5.
Уредник
Радиша М. Никашиновић

Ilija М. Pavlovic
CRITICAL REVIEW
Of the book
”MEMORIES OF WAR”
By Zvonimir Vuckovic

”СРПСКИ ПРЕПОРОД”
”SERBIAN RENAISSANCE”
96 Chirnside Street,
West Footscray 3012, Vic.

Увод
Предамном је књига једног интимно најприснијег официра /по
др Р. Вукчевићу чак и "мезимца"/ — Драже Михаиловића, који је у
Краљевини Југославији, пред Други светски рат, био официр
артиљеријског пука Краљеве Гарде у Београду./Стр. 84. књиге: "На
Страшном суду"/.То је Звонимир Вучковић, који је највећи део
Другог светског рата провео у непосредној Дражиној близини.
Као што ће се видети, Дража пред њим, из много видних
разлога, који се могу лако уочити, кад се прочита Звонимиров
"Ратни дневник", објављен у "Американском Србобрану" у
наставцима од 9. априла до 13. маја 1946. у Питсбургу, а затим и ова
књига написана после више од три деценије од стварних збивања —
није имао ништа скривено.
Према свему што је познато, писац је имао све могућности да
јавности саопшти у својим сећањима већи део истине о збивањима у
Дражиној околини, бар до одласка за Италију 10.августа 1944., као
његов војни изасланик код савезника.
Међутим, писац је у књизи саопштио само неке ситне и
неповезане истине и полуистине, а главне догађаје, чак и оне које је
раније објавио у "Ратном дневнику", прећутао је или их "прекројио"
и подесио да би их лакше приказао у своју личну корист. Ипак је
изнео много којечега што читаоца мора згражавати.
Осврнућемо се редом по странама на ову УДЕШЕНУ књигу и
трудићемо се да је колико толико доведемо у везу са пишчевим
"Ратним дневником", који је свакако вођен на лицу места, одмах
после одиграног догађаја па би као такав морао да буде докуменат
далеко важнији од књиге која је написана после више од три
деценије у туђини.
И оваква каква је и подешена, књига јасно и недвосмислено
казује, да се од првог дана појаве Дражине гериле није уопште
знало шта се са герилом жели постићи. Није се признавапа
капитулација југословенске војске, наређена од пучистинке владе
па се зато отишло у планине са намером да се на своју руку
продужи даље вођење рата, игноришући владину наредбу о
капитулацији и одласку у заробљеништво. А одмах затим, се све
чинило да се ухвати веза са том истом владом и чим се веза
успоставила, без икаква двоумљења признала се пуна владина
надлежност над одметнутом од ње герилом. У тој и таквој влади се
чак и министровало. Тиме је герила престала бити оно што је
требала бити. Признала је над собом надлежност владе, везала се за
њу и тиме себи везала руке за ма какве самосталне и
револуционарне акције.


 

Уместо, да то буде стварна национална револуција, која има да
одбаци не само капитулацију војске и државе,већ да у исто време и
као главни циљ да тежи извршењу темељних реформи, које се
редовним путем кроз парламент не могу лако спровести и, које су
пропуштене да се учине после Првог светског рата, а уз то да на
крају рата, суди и осуди не само капитулантску и кукавичку избеглу
владу, већ и бројне издајнике државе Југославије, а њих није било
мало, користећи се фактом њихове издаје и капиталом донетим од
27-ог марта 1941. године. Уместо таквог пута, герила се упутила
најгорим путем. Горега није било. Пришла је побеглој влади и с
њоме понела и део њене одговорности и крајње пропасти.
Осим тога, после појаве комунистичке гериле на челу са вођом
непознатог порекла и имена, који чак ни своје име није хтео да
каже, пошло се с њиме заједно у акције које нису имале никаква
смисла ни потребе ни везе са револуционарним циљевима гериле. И
све то упркос позитивним законима државе, којима је рад
комунистима био забрањен. Комунисти су као политичка група
били забрањени и прогоњени од власти макар да нису чинили
никакве штете народу. Као интернационалисти њихов програм је
владавине светом па се тако само по себи рачуна да ту спада и
Југославија. То они нису никада ни крили.
Уместо да се Дража одмах по њиховој појави послужио
позитивним законима земље и да комунисте као опасне ривале у
политици онемогући или их сведе на њихову стварну меру, он је
својим ставом према њима потпуно омогућио, чак против спонтане
народне воље, да се ојачају и да убрзо, користећи се лукавством и
преварама, постану чињеница са којом су после многи имали да
рачунају — па чак и он сам. У ствари, четничка борба и
организација, одмах после 22. jуна 1941., била је стварно
оријентациона тачка комунистима. Оно неколико десетина
интелектуалаца широм Југославије, који су се као комунисти
разбегли из градова и паланки у села, са нешто око десет хиљада
чланова партије у целој Југославији од 14 милиона становника, нису
могли никако опстати на терену без наслона на четнике и Дражу.
Овај наслон и сарадња са четницима дао је убрзо комунистима
превагу и створило им услове у вези њихова стварна циља, за
наметање, јер су они поседовали далеко практичније знање о току
борбе и ствари у свету. Зато су се они да би се могли снаћи на
почетку своје акције користили наслоном на борце Драже
Михаиловића.
Комунисти су се по позиву из Москве активирали на
територију на којој је Дража већ духовно владао. Али он није хтео
да им се супростави и да спроведе оно што је могао да уради као
командант једне армије зараћене стране. Да је он имао одређен план
рада, он би имао и основне смернице рада и припремљене мере

 

према свима и свакоме, ко се оглуши о његова наређења као
симболичног носиоца суверенитета државе, којој се он сам
револуционарно поставио на чело.
Са појавом комуниста у Србији, после 22. јуна 1941., као
посебне групе и организације, требало је одмах бити начисто са
оним шта они хоће. Они су, међутим, брзо постигли што су као
прво желели: отворену борбу против окупатора, али не њиховим
рукама и жртвама, него четничким. Дража је према томе имао
површан увид у ствари, које су му морале бити добро познате.
Комунисти су дакле покренули точак револуције четничким рукама,
који је после тешко било зауставити.
Ако би се човек, на животној стази Драже Михаиловића,
окренуо уназад и разматрао његов рад и поступке до тачке на којој
је тај рад почео, он би сасвим сигурно уочио ону тачку,за коју би се
смело рећи да је на њој почетак и његове и српске трагедије.То је
тачка на којој је почео сарадњу са комунистима.
Да је Дража био револуционар кова Кемала Ататурка, да не
помињем Карађорђа, он би у духу револуционарног захтева, још
при првом сусрету са Брозом, са њиме пречистио на згодан начин и
тиме себи отворио пут у даље активности и спровођење свога
револуционарног плана. У толико пре и више, што му је све то до
пролећа 1943. године саветовано и од Енглеза и од југословенске
владе. Дража се о те законе револуције оглушио и тиме испустио
команду из својих руку. Тито је од тада све више и више добијао, а
Дража слабио. Полету Тита допринела је слабост Драже
Михаиловића. То су све моменти које је немогуће оспорити, ма да и
сам Вучковић пише да је Дража често саветовао својим борцима
толерисање комуниста, чак и онда када је његова околина у штабу
тражила безусловни обрачун са њима. Дража у повлађивању
комунистима није имао граница. Још почетком септембра 1941.
поручио је Краљу и Влади по др Милошу Секулићу, кад је пошао за
Лондон, да се комунисти легализују. То је влада Божидара Пурића и
учинила 17. новембра 1943., Уредбом бр. 893 од 17. новембра 1943.
/Каирско издање/, Службене Новине Краљевине Југославије, број
13 од 31. децембра 1943., страна 4.
После тога чина комунисти су као легална организација
уклонили све сметње своме раду. Ко им се год после тога ма у чему
успротивио, навлачио је на себе законске последице у рату, а то је
била смртна казна. О свему томе писац није рекао ни једне једине
речи, ма да рефлектира да своја "Ратна сећања" — даје као прилог
за будућу историју.


 

ЗАПАЖАЊА У ПРЕДГОВОРУ
Страна 7. — Писац предговора каже да је Вучковићу ово
презиме по његовом очуху покојном генералу Александру
Вучковићу. Мало касније сам Звонимир вели да је рођен у Бјељини
у Босни од оца Петра Пркића, пореклом из Вареша у Босни, а мајка
по баби Далматинка. Очигледно је да му родитељи нису српског
порекла, ма да се он као такав кроз целу књигу претставља. То се
само узгред додирује, да се прикаже да он није крвни син генерала
Вучковића, ма да је он раније у свом "Ратном дневнику" записао да
му је то отац.
Страна 8. — Писац предговора даље каже, да је мало ко у
предратној Југославији хтео да прихвати по други пут "Време
смрти”, дакле да го и бос, без оружја и муниције, улеће у ратни
заплет великих сила за рачун наших тобожњих пријатеља, а
стварних непријатеља, Енглеза и Совјета и то у време када је цела
Европа била под окупацијом Хитлера и Мусолинија и када су им за
акцију ма на којој страни света стајале на расположењу стотине
спремних и одморних дивизија.
*
Да су ови народи заиста били непријатељи српског народа и
Југославије прошлост је сама показала, јер су та два народа, силом и
уз тешке своје жртве наметнули комунизам народима Југославије
помажући комунисте. За уплитање Југославије по други пут у неко
"Време смрти" није било потребе. За то постоји довољно
докумената. Најновија документа с тим у вези објављена су у
Зборнику Докумената о Народно ослободилачком рату народа
Југославије — Документи Немачког Рајха — Том XII. књига 4.,
страна 529 и у књизи Свеска 1. — "Генерали издаје", страна 274.,
која су потекла из Хитлеровог главног штаба и која неоспорно
сведоче да Хитлер од Југославије није тражио ништа у Другом
светском рату, сем строге неутралности.
Најновији и најбољи документ у вези догађаја од 27. марта и
Хитлерових гаранција о нетражењу ништа од Југославије, уз
гаранције њеног територијалног интегритета, под условом њене
строге неутралности у рату, налази се у књизи: "Трећи Рајх и земље
Југоисточне Европе 1933 — 1945", од др Душана Лукача, издање
1982. у Београду, књига Друга, стране 456 — 478.
Најзад, писац предговора одмах затим пада у контрадикцију и
на страни 13. каже да се требало ослањати само на себе и рачунати
само на своје сопствене снаге и своју сопствену мудрост. Уз то на
страни 14. вели да је Черчил "водио првенствено свој рат, а не рат
ослобођења малих као што је била Југославија". Баш је чудно да се

 

и оваква и оволика контрадиција направи у свега десетак реди
писменог састава.
Писац предговора даље пише о несагласности оцена
очевидаца који догађаје из прошлости описују па је ваљда ова
Вучковићева књига требала да прикаже пуну истину о извесним
збивањима у рату. Међутим, видеће се из ових излагања да тек ова
књига кипти од тих "несагласности" и пропуста, случајних или
намерних.
Даље писац предговора вели да се и поред свих сретстава за
информације, којима се данас располаже, тешко може доћи до
истине. То је потпуно тачно, јер ту истину мало ко хоће да изнесе на
јавност, пошто би са њоме и себе осудио. Видеће се из даљег
излагања да стварну истину ни Вучковић није изнео, већ је највећи
део збивања у којима је учествовао, изоставио и о њима ни речи
није рекао или их на своју руку претставио.
Страна 10. — Писац предговора каже да Вучковић није водио
дневник нити писао белешке. Међутим, истина је другчија.
Звонимир Вучковић је још 1946. објавио свој "Ратни дневник" из
рата и револуције у Југославији у Американском Србобрану од 9.
априла до 13. маја 1946. и тај дневник му је био основа за писање
ове књиге. Потписани поседује дневник у целости.
*
Приказивач ове књиге, вели да у Звонковом излагању нема
нетрпељивости, мржње ни осветољубља и ако је он у књизи и у
Дневнику описао како је хватао и батинао српске стражаре и поред
тога што на много места признаје да је од њих и преко њих добијао
сваковрсну помоћ и подршку у шуми. Поред тога се и у књизи, а
нарочито у "Ратном дневнику", сатански устремљује на Љотићеве
добровољце и сматра их већим непријатељима од комуниста па их
је због тога и плански оружано нападао у циљу да им опљачка
муницију и опрему, уместо да то пљачкање врши од комуниста.
Напротив, Звонко није хтео да ратује против комуниста чак ни
тада када му је његова Врховна команда са Равне Горе неколико
пута наређивала да нападне и разоружа партизане учитеља Ракића у
Горњем Милановцу. Бранио се да не жели да отвара братоубилачки
рат, али кад он сам себи без ичијег знања и одобрења напада на
Љотићевце у Љигу, то за њега није био братоубилачки рат, већ
борба против Квислинга и слугу окупатора и кад је организовао да
се закоље српски капетан, Солунац и носиоц Карађорђеве звезде,
Рајко Терзић,командир Српске Државне Страже у Горњем
Милановцу.
Страна 11. — Писац предговора помиње и неке хероје на
магарцу. Тачно је да је и тога било. Ова књига ће заиста показати да
је и Звонимир Вучковић био херој на једном од првих у дугој

 

колони ратних магараца. То он сам признаје по опису својих ратних
подвига током бављења у Србији.
Писац даље вели да се Вучковић у књизи не стиди своје
прошлости. То је могуће, јер ту прошлост није ни приказао у
целини. Да је у књигу унео само оно што је изнео у "Дневнику",
који је објавио у "Србобрану", било би довољно да се више жив не
чује, нити да се ма где претстави као официр Драже Михаиловића.
*
Писац предговора ову књигу назива задоцнелим парастосом
незнаним војницима једног заборављеног отпора. Предговарач је
пропустио да у те борце за парастос унесе и капетана Терзића, коме
је Звонко ни кривом ни дужном узео живот на мучки начин, уз
сарадњу са комунистом учитељем Ракићем из села Сврачковца код
Горњег Милановца. Звонко је предухитрио комунисту Ракића и сам
без њега скинуо Терзићеву главу. И то је он објавио у "Дневнику" и
у овој књизи, а поред тога неколико се пута с тим "јунаштвом"
разметао у "Гласу Канадских Срба", претстављајући овај злочин као
своје јуначко дело за које је добио Карађорђеву Звезду од
југословенске пучистичке владе.
Страна 11. — Писац предговора пише напамет историјска
збивања. Вели да је сарадња четника и партизана била кратка
"средином" 1941. године. Међутим, пуна сарадња четника и
партизана била је од првог дана појаве партизана, после 22. јуна
1941. године, све до 2. новембра 1941. године. Затим је по наређењу
Драгише Васића дошло до кратког сукоба у току 2. новембра и већ
3. новембра Главни штаб са Равне Горе тражио је примирје. Као
официр за везу са партизанским штабом у Ужицу, послан је са
Равне Горе коњички капетан Милорад Митић. И од тада до
напуштања Ужица и бекства Тита и комуниста из Ужица у Санџак,
између четника и партизана, између Тита и Драже, владао је
непрекидан мир и уговор о заједничкој сарадњи потписан у селу
Брајићима 26. октобра 1941. године, о чему и Звонимир опширно
пише.
За више информација о томе, види књигу на енглеском језику
”Whirlwind” by Stephen Clissold, страна 73., за коју је писац
предговора свакако морао знати. Звонимир НИГДЕ ни једном речју
није поменуо да је Дража ма када наређивао нападе на комунисте,
него је чак ЗАБРАЊИВАО да се при сукобу са њима пуца у њих.
Наређивао је: "... ако морате пуцати, не пуцајте у њих него преко
њих".
То је Звонимир записао и у Дневнику, а и у овој књизи.
А писац предговора каже, да су Михаиловићеве јединице
"искључиво" имале сукобе са окупаторским снагама, те се и одатле
види да су четници по Дражином наређењу толерисали комунисте
10 
 

/страна 12/. А то признаје и Звонимир у књизи на страни 160, као и
Ратном Дневнику у Глави петој.
Затим, писац предговора каже, да су се партизани повукли из
Србије, али не каже ко их је на то приморао. Не каже ни да су их
четници истерали, али у исто време дрско сакрива истину, да су то
учиниле трупе генерала Недића: Подофицирски Оружани Одреди,
Четнички одреди Војводе Косте Пећанца и Љотићеви Добровољци.
ЗА ТО ВРЕМЕ четници Драже Михаиловића су били у САВЕЗУ И
ПРИМИРЈУ СА КОМУНИСТИМА. Документи то показују. А и ова
Звонкова књига то потврђује.
Страна 12. — Једно драгоцено признање Керенштине у
Југославији. Писац предговора на страни 12. под тачком 4 вели: "За
читаво време од 1941. до 1944. герилске јединице Михаиловића у
Србији нису имале озбиљнијих војних сукоба са Титовим снагама.
Већи значајнији окршаји са партизанима почињу у пролеће 1944.
године". Дакле, све време од почетка 1942. до пролећа 1944.
четничке јединице по Србији биле су отсутне од борбе са
комунистима, уместо да су као непотребне у Србији прешле у Босну
и ван Србије решиле питање комунизма у Југославији и тако
постале један једини чинилац војни и политички у целој Југослави
ји још у току 1943., а можда и раније. Уместо борбе против
комунизма тамо где се комунизам налазио, ове јединице четника
"чувале" су Србију од трупа генерала Недића и припремале долазак
партизана из Босне и Санџака да преузму власт и постану господари
Југославије. ТО ЈЕ ТАКО БИЛО. ТО ЈЕ ИСТИНА КОЈУ НИКО
ОСПОРИТИ НЕ МОЖЕ. То на свој начин и писац предговора
признаје.
Страна 13. — Писац предговора вели да су неки Дражини
саветници на Конгресу у селу Ба, предлагали "сарадњу" са
"квислиншким" претседником српске владе Миланом Недићем, а да
је то Дража одбио. Он је случајно пропустио да каже да су на
Конгрес били позвани и комунисти са Титом на челу. Пошто се они
нису одазвали, да је онда у закључцима Конгреса, на сугестију др
Живка Топаловића, одлучено да се после Конгреса са њима што пре
ухвати веза и успостави сарадња. Комунисти се на те понуде нису
ни обазирали. Покушај хватања везе са комунистима преко учитеља
Водопивеца, из села Ба пропао је, јер учитељ у Србији у то време
није могао нигде да нађе комунисте. /Страна 67 до 69. "Србија под
Дражом". од др Живка Топаловића/.
Страна 14. — Писац предговора преноси писање Вучковића о
слабој активности бивше југословенске војске свугде у Југославији,
па и у самој Шумадији и вели да је престоница предата непријатељу
без борбе. Вучковић затвара очи да је Југословенска војска била
препуна издајницима на челу са Хрватима, да то није била хомогена
војска Србије и да као таква није ни могла дати никакав отпор, него
11 
 

се свако од оних који су се хтели борити морао бринути за своју
главу због издајника свуда и на сваком месту. Зар је мали број Срба
и других патриота, чије су главе спасли сами Немци и
Италијани,као цивилизовани људи? Уз то се види велика
Вучковићева жалост што Шумадија са престоницом није без икакве
потребе и циља претворена у прах и пепео и тиме преотела славу
шпанском Алказару и руском Стаљинграду. И све то без икакве
озбиљније штете ни Немцима ни Италијанима, док би после
централна Србија са престоницом личила на "спаљену землзу".
Тако би та бесмисленост знатно допринела хрватском државном
плану и програму за тотално уништење српског народа. Вучковић
очигледно жели да хрватску издају у рату што више ублажи. Зато је
и написао да је слично стање издаје било и у Хрватској и у срцу
Србије — Шумадији, али ни речи не рече зашто је тако било. Што
то чини Звонимир као пунокрвни Хрват није никакво чудо, али је
чудо да то у свему прихвата и писац предговора, који би, према
његовом имену, требао бити српског порекла.
Даље, писац предговора вели да су неке "сиве снаге" деловале
у позадини једне и друге стране /четника и партизана/, како би се
створио расцеп два покрета и осигурала победа "новога реда" и
"Нове Европе". Баш је чудновато да он за те "сиве снаге" није
пружио никакав податак. С друге стране се и у овој књизи, као и
пре ње, у српској емиграцији свуда по свету, ревносно прикрива
историјска истина, да су Енглези све до пролећа 1943. и до
изгубљене битке на Неретви, често захтевали да се комунисти
Југославије униште, да би се тачно знало ко је чинилац у
Југославији кога треба помоћи као снагу националног отпора
окупаторима. То стоји записано и обелодањено у више српских и
страних докумената који ће ући у историји збивања Другог светског
рата. То је и сам Дража признао на суду у Београду у својој задњој
одбрани: "... После успоставлзања везе са слободним светом, дошао
је из Британије капетан Хадсон. Донео ми је савет да не дозволимо
претварање националне борбе у борбу за Совјетску Русију или
комунизирање државе. Донео је упутства да се цео покрет отпора у
држави мора ставити под моју команду"./Билтен Српског
Националног Културног Клуба у Швајцарској , број 90 од 21.
новембра 1980. године, страна 3./.
Исти податак даје и бивши Дражин официр, ђенералштабни
мајор Боривоје Радуловић. У Брошури "Битка на Неретви", издање
1975. у Буенос Аиресу у Аргентини, страна 29., о томе каже: '... По
изјави мајора Остојића и Лалатовића /који су са Енглезом
капетаном Хадсоном дошли подморницом и искрцали се на
Црногорском приморју, септембра 1941./, они су били донели
инструкцију Британске владе ђенералу Михаиловићу, да се свакако
угуши комунистички покрет у Југославији, јер да Велика Британија
12 
 

не води овај рат зато да се у Средњој Европи, по завршетку рата,
устоличи комунистички режим".
Најзад још један податак о томе, мада не и задњи, јер их има
још најмање десетак. У свесци Првој "Књига о Дражи", у чланку:
"Из првих дана", од потпоручника Јакше Ђелевића, Дражина
ађутанта из тих "првих дана" на Равној Гори, у вези уништења
комуниста у Југославији, стоји записано: "Хатсон је донео поруку
да се Југословени имају да боре за своју слободу, а не за циљеве
совјетске или енглеске". Господин Ђелевић живи у Детроиту, па се
ово његово сведочанство може лако проверити.
Интересантно је чути како је Дража тих "првих дана" по
доласку на Равну Гору гледао на комунисте. О томе има једно
записано и објављено сведочанство. У свесци Првој "Књига о
Дражи", ондашњи Дражин официр, потпуковник Војислав
Пантелић, сада у Вашингтону, страна 163., даје о томе један врло
чудноват податак. Од речи до речи он каже:
Тито је са Крупња отишао у Ужице 24. септембра. Већ 27.
септембра проглашена је "Ужичка Република”. Народ је тада јасно
видео шта хоће комунисти.
У току септембра и октобра Комунисти и четнички одреди
пуковника Михаиловића радили су заједно против окупатора.
Шабац, Краљево, Ваљево и Крушевац опсађивали су заједнички и
Комунисти и Четници. Четници су били у већини, јер је народ скоро
сав ишао пре у Четнике но с Комунистима. Око 10. октобра примио
сам у Лозници наређење пуковника Михаиловића у коме је стајало:
да Комунисте треба да сматрамо као своје савезнике и да с њима
најприсније сарађујемо. Ни данас ми није јасно зашто је ово био
наредио.
Интересантно је заиста, да емиграција бежи од ових
историјских података о збивањима у Југославији у Другом светском
рату као "ђаво од крста". Уз ове податке о уништењу комуниста
уЈугославији треба уврстити и податак који се налази на страни 22.
и 23. књиге Stephen Clissold ”Whirlwind”, на енглеском језику,
издање 1949. у Њујорку, па ће после тога свакоме бити много
јасније зашто је Тито успео у Југославији.
Страна 15. — Писац предговора вели да је Вучковићу Дража
трећи отац. Кад се прочита оно што је у вези с тим Вучковић
објавио у Ратном Дневнику у Глави Шестој, у којој помиње
Божићно санкање његове мајке по селу Бершићу од стране
Драже,ово његово тврђење изгледа врло вероватно.
Писац даље каже да је Дража чувао српски народ и да зато
није предузимао веће акције против окупатора. И да зато у Србији
није било већих покоља од стране окупатора. То се не може
13 
 

примити! Истина је друкчија. Навешћу само— неке од многих
страховитих српских касапница у Србији током 1941. године, због
садејства четника и партизана против Немаца:
У Шапцу и околини убијено је око 50.000 грађана;
У Краљеву и околини убијено око 5.000 грађана;
У Крагујевцу убијено око 7.000 грађана.
У селу Јаребице — Драгинац у Јадру, убијено је око 2.700
грађана. Ови подаци су изнети у књизи на енглеском језику "Ред
Матахари", од др Милана Шијачког, страна 196. А Шијачки је
окорели Дражиновац. Шијачки каже да је стрељано у Драгинцу
2.700, док у "Гласнику", званичном органу Српске православне
цркве, број 7 за јули 1967. страна 148, стоји да је у октобру 1941.
стрељано 3.500 особа у Драгинцу и околним селима у Јадру.
Овде није урачунато губилиште у селу Јајинцима код
Београда, стрелиште код Ниша и по другим местима. Ово је истина
коју нико оспорити не може!
Сам Вучковић је изазвао Бугаре 1943. те су спалили цео срез
Драгачевски, а Никола Калабић убио је девет Немаца у Страгарима.
Немци су зато спалили Страгаре и побили све мушкарце које су
похватали.
Пуковник Пилетић је наредио те су његови људи припуцали
на немачки брод на Дунаву и убили једног Немца. Немци су зато
одмах стрељали 500 Срба. Вучковић је у Ратном Дневнику детаљно
описао паљење среза Драгачевског, а палење и погибију у
Страгарима описао је Давид Мартин у најновијој књизи о Дражи —
"Патриота или Издајник".
Ово је све истина и она се сакрити не може.Свако ће према
своме стварном раду бити постављен на своје место. Онда ће на
ђубришту бити мало места да се побацају безбројне колајне
добијене за почињене злочине. У исто време биће мало затворског
простора да се преступници и злочинци ставе иза катанца и приведу
суду правде.
То је све о Предговору на ову књигу.

ОСВРТ НА ПИСАЊЕ ЗВОНКА ВУЧКОВИЋА
Страна 21. — Вучковић вели да је скоро све што је знао о
Дражи Михаиловићу забележио и у књизи изнео. То ни из далека
није истина. Прво што је знао, а није забележио је, енглеска порука
Дражи да уништи комунисте у Југославији. Сам Дража га је на суду
демантовао. То је у судској сали у задњој одбрани казао. А то није
мала ствар. Вучковић је то намерно испустио, јер ни сам није био за
ратовање са комунистима. То се види и по томе што је чак и
наређење своје главне команде са Равне Горе, да разоружа
14 
 

комунисте у Горњем Милановцу, одбио да изврши, о чему пише и у
књизи и у Ратном Дневнику.
Страна 28. — Вучковић се прилично позабавио о служби свога
очуха пуковника Александра Вучковића. Вели да је био на положају
команданта II' Пешадијске подофицирске школе у Билећи у
Херцеговини и да је отуда са тог завидног положаја, смењен и
упућен у Загреб, али не каже на какву је дужност у Загребу
постављен. То је био положај Гарнизонара, а то значи први положај
до пензије и уклањања из војске и ако је имао Вишу школу — Војне
Академије. Помиње и неке сумњиве разлоге за ово деградирање у
вези са Двором и Краљем Александром.
Биће да је то уследило у вези неких не дозвољених радњи у
самој школи у Билећи, ради чега је пуковник Вучковић дошао у
озбиљан сукоб са мајором Бајом Станишићем, командантом
школског батаљона па је овај сукоб решен тиме што је Бајо
премештен у Требињски војни округ, а пуковник Вучковић у Загреб
за — гарнизонара. На место пуковника Вучковића за команданта
школе дошао је пуковник Милија Ристановић, а на Бајово место за
команданта
батаљона
дошао
је
потпуковник
Милорад
Константиновић.
Страна 42. — Вучковић помиње "српско-хрватски језик" и ако
наука није признала да овај и овакав језик постоји, као што не
постоји аустро-немачки ни енглеско-ирски или америчко-енглески
језик. До Људевита Гаја, Хрвати су гово рили мађарски, немачки и
кајкавски.
Страна 43. — Вучковић вели да су се Енглези на Денкерку
повукли уз велике жртве у Енглеску. Ни то није сасвим тачно.
Познато је, да је Хитлер из својих личних амбиција наредио
генералима да стану на десетак км. од обале и пусте Енглезе и
Французе да се код Денкерка, на миру повуку у Енглеску. Није хтео
да их сувише унизи пред светом, верујући да ће се с њима некако
наравнати пре него што пође на Русију. Зато је у мају 1941. послао
авионом Рудолфа Хеса у Енглеску са специјалном мисијом
помирења, која није успела.
Страна 44. — Милоје Смиљанић рођен је 1892. — свакако није
могао бити брат Звонимировог класног друга Момчила Смиљанића,
него стриц Момчила, а брат попа Милана Смиљанића, Титова
пуковника.
Страна 61. — Вучковић каже да је мост преко Саве био
употребљив за Београд из Земуна у мају 1941. Ја мислим, да су сви
мостови на Дунаву и Сави били порушени.
Страна 71. — Вучковић вели да је крајем априла 1941. на
Калуђерским
Барама
жандармеријска
патрола
напала
Михаиловићеву групу на путу за Равну Гору. То се такође не може
примити. Никакви жандарми нису били нигде на служби после
15 
 

капутулације Југославије, а најмање да су се упуштали у борбе ма
са киме, најмање да су нападали наше војнике.
Страна 75. — Кад је Хитлер напао Совјетију 22. јуна 1941
комунисти су се одмах снашли и како Вучковић вели, пребацили са
једног колосека на други и рат за који су се до напада на Русију
питали "за кога и зашто", преко ноћи прогласили "Отаџбинским"
ратом. Вучковић се чуди како су то могли тако брзо извести.
Комунисти су увек себе сматрали војском Црвене армије, а
Стаљина својим командантом. Док је Стаљин био у савезу са
Хитлером и комунисти Југославије су ћутали и слушали шта
Москва наређује. Кад је Москва наредила прелазак на "други
колосек", у противнички табор према Немцима, они су то преко
ноћи учинили.
Пошто су у шуми наишли на већ организоване немачке
непријатеље у виду четника, они су се наслонили на њих и преко
њих се брзо ојачали. Једном приликом, др Радоје Вукчевић рече да
је Дража са својом организацијом окрилатио комунисте у Србији.
Др Перовић је написао да је Дражина организација била
оријентациона тачка комунистима, док им је то требало, док се нису
довољно помоћу четника ојачали.
Сам Тито је написао у "Пролетеру" број 14 и 15 чланак, да је у
Србији његова организација брзо напредовала и све више узимала
маха до доласка Недића на власт. Поред осталога рекао је: "...
Недић је дошао на управу Србије... када је комунистичка партија
добијала све више утицаја у Србији... Да није било Недића, наша
борба би била успешнија и ми се, вјероватно, не бисмо ни
повлачили са ове територије". /Књига Ратка Парежанина: "Други
светски рат и Димитрије Љотић", страна 386/.
Сам Вучковић пише у своме Ратном Дневнику како је по
Србији заједно са комунистима држао народне зборове и остављао
народу на вољу да се опредељује ко где хоће, пошто је то по њему
свеједно, као борци против заједничког непријатеља.
Тито и Дража су се још 19. септембра 1941. у вили Војводе
Мишића у селу Струганику код Ваљева споразумели да пусте народ
да се слободно опредељује, а то и Звонко признаје и у књизи и у
Ратном Дневнику.
Ово је историја и она се сакрити не може.
Страна 75. — Вучковић даље пише да су се партизани у
Србији "већ почетком августа 1941." сакупљали у партизанске
одреде и да су бројали по неколико десетина људи. Вучковић је
заборавио да су партизани још 7. јула 1941. почели оружану акцију
у Србији убиством два српска жандарма у селу Бела Црква, срез
Рађевски /среско место Крупањ на Дрини, близу Лознице у
Подрињу/, и да тај дан славе као дан устанка народа Србије у борби
против окупатора. А сем тога у то време /почетком августа 1941./,
16 
 

партизани су у Србији имали бројне одреде у акцији. Треба само
прочитати дневник Драгојла Дудића, вође партизана у Ваљевском
крају и уверити се у то. Уз то најмеродавнији су немачки ратни
извештаји из тога доба. Ево шта Немци кажу:
"Комунистичке саботаже, које су отпочеле убрзо по избијању
немачко-руског рата, трајале су цео месец јули. Бандити су вршили
препаде на српске полицијске и жандармеријске патроле, нападали
жандармеријске станице и пљачка ли општинске канцеларије. На
терену је већ долазило до првих судара и борбе између српске
жандармерије и банди... Уугрожена подручја било је потребно да се
упуте као појачања јединице пешадијских дивизија дислоцираних у
Србији, које су биле прилично расуте... Већ почетком јула повећане
акције саботажа у Србији... Почетком августа ситуација у Србији
била је затегнута као и пре, иако су јединице 704, 714, 717 и 718
пешадијске дивизије биле више пута употребљаване за борбу
против банди. Акције саботажа и препади, на изглед плански
изведени, били су све више усмерени и противу Вермахта. Терор
комунистичких и српских националистичких банди владао је и
даље у земљи и био је усмерен против становништва, које је под
притиском устаника све више трпело... Десетог августа одлучио је
командант Југоистока да привремено потчини Вишој команди 65,
поред већ додељене тенковске колоне из ратног плена, још и
противтенковски дивизион 164. пешадијске дивизије, да би, коликотолико отклонио недовољну покретљивост јединица...
Концем августа поново се заоштрила ситуација у Србији.
Терористичке акције и саботаже банди, претежно на жељезнице,
мостове, препади на немачке војнике, на жандармеријске станице и
на складишта ратног плена, свакодневно се јављају у све већем
броју. Наступило је локално кочење немира. Главно подручје
устаника у то време била су у Старој Србији /без Баната и
арнаутског краја/, на српско-хрватској граници, у реону ВаљевоЉубовија-Дрина". /Том XII. књига Друга немачких ратних
докумената за 1942. годину, страна 995 до 998/.
Патријарх Српски др Гаврило о ситуацији у Србији пред
долазак на власт генерала Недића каже: "... Српски народ нашао се
у најтежем положају у својој историји, када му ништа друго није
преостајало него да својим очима гледа убијање његових најбољих
синова и клање невине деце и жена. Крв је текла на све стране,
ломача је била непрекидна". /"Мемоари" Патријарха Гаврила,
страна 539/.
Вучковић даље каже да су партизани поред осталога палили
општинске архиве, док немачки извештаји из тога доба сведоче да
су у тим акцијама паљења архива и затварања сеоских општина и
напада на жандармеријске станице учествовали заједно и четници и
партизани.
17 
 

Вучковић не воли да наводи датуме ни у књизи ни у Ратном
Дневнику. Тако на страни 75. при дну, вели "баш тога дана", кад је
његова мајка стигла на Равну Гору /а не види се који је то датум
био/, пружила му се прилика да види један партизански одред и ако
су партизани почели формира ње одреда одмах после одржане
седнице Главног партизанског штаба у Београду, у вили Рибникара,
4. јула 1941. на којој је у говору Тито рекао:
"Снаге фашизма су нарасле до огромних размера... Нажалост,
народи поробљених земаља, не ступају у оружану акцију и ако се
преко московског радија упућују драматични позиви на устанак
против немачког завојевача... Треба одмах прићи стварању
партизанских одреда... Нашу судбину морамо везати за судбину
Совјетског Савеза... Шта буде с њима, нека буде и с нама".
/"Револуција која тече" од Светозара Вукмановића-Темпа, страна од
184 до 187./.
Страна 76. — Вучковић вели да се око Драже у Централном
националном комитету окупили углавном опозиционари, што
другим речима значи левичари и републиканци .
Због тога се не треба чудити што је Дража, свакако по савету
Комитета још пре 22. јуна ухватио везе са комунистима у Београду,
преко пуковника Бранислава Пантића, који је као и Дража био један
од незадовољника у предратној Југославији зато што му је генерал
Недић као Министар војни, због незајажљивог пијанчења и у
пијаном стању губљења поверљивих аката по кафанама, одузео
ђенералштабно звање и зауставио даље напредовање. О везама са
Титом и комунистима у Београду пре Титова изласка на терен
Пантић је писао опширно у "Канадском Србобрану" пре десетак
година.
Стране 77 и 78. — Вучковић описује први сукоб са групом
партизана у селу Планиница недалеко од Равне Горе, који су
терорисали сељаке и кмету села ударали батине да би изнудили
сакривено оружје и муницију. О томе га је обавестио неки дечко
који је некако успео да се склони из села и дође на Равну Гору да
тражи помоћ од четника.
Кад је Вучковић о овоме обавестио Дражу и питао шта да
ради, Дража је био неодлучан и замишљен. Не одговарајући ништа
размишљао је шта да каже и какву одлуку да донесе. За то време
овај дечко из села био је крајње нестрпљив. Стално је понављао:
"Пожурите, људи, да не буде доцкан"! Међутим, Дража се и даље
колебао и дубоко премишљао не говорећи за моменат ништа. О
томе Звонимир пише:
"Он је међутим мирно седео на прагу колибе и наслањајући
лакте на колена, зурио је негде у помрчину. Померао је полако
поглед са лева у десно као да тражи тачке на линији са које је он пре
више од четврт века као млад потпоручник са својим митраљеским
18 
 

водом полетео у напад на нападача. Сећање на време кад је цео
народ као један бранио своју земљу од спољних непријатеља
вероватно је инспирисало ово кратко и молешљиво наређење: "Ако
пуцате, не пуцајте у њих"!
О овом истом случају Звонимир је 1956. објавио у свесци
Првој "Књига о Дражи", страна 121. чланак "Први сукоб са
партизанима" — и у њему је ово Дражино наређење у вези
партизана назвао чудним, док га овде у књизи прекрстио у
"молећиво" и тиме још више показао да Дража није био дорастао
послу кога се сам на своју руку прихватио.
Човек са таквим погледима није могао добити рат макар да је
цео народ био уз њега, јер он није био никакав револуционар, већ
обичан канцеларијски службеник. То је сасвим довољно, без да се
ма шта више каже, зашто су се комунисти муњевитом брзином
"окрилатили” у Србији и поред чињенице да у народу нису имали
ни 3% присталица.
Уз то је за националисте било фатално, а за комунисте
спасоносно, што је Дража на првом састанку са Титом 19.
септембра у Струганику, одобрио Титов предлог да се народу
Србије остави на вољу да се свако опредељује где хоће, у четнике
или у партизане, пошто је то по његовом схватању имало исти циљ
и задатак /заједничко истеривање непријатеља из земље/. Овако шта
не би учинио ни најнеписменији сељак ма из кога краја Југославије.
Да није жалосно, било би смешно. Већ је речено, да наша српска
пропаст лежи у толерирању комуниста па није на одмет да се то и
овде још једном каже и да се још понови да Тито на састанку није
хтео ни своје име да каже, већ је на питање како се зове одговорио:
"Чуће се"! /Свеска Прва "Књига о Дражи", стране 186. и 187./.
Страна 81. — Вучковић помиње село Рожањ, а треба Рошци.
Рожањ је највећи врх на Соколској планини изнад варошице
Љубовије на Дрини, по имену чувене турске тврђаве "Соко" у селу
Грачаници на Дрини.
Страна 82. — Вучковић пише о министру Војку Чвркићу и
помиње неки тобожњи покушај атентата на Дражу на самој Равној
Гори, који је кобајаги организовао Војко преко неког подофицира
из групе која је чувала Дражин штаб, кога су звали "Тенковац", а
чије име Звонимир тобоже није запамтио. Да ли је то могуће чак и у
тако важном и јединственом случају. Ко ће то нормалан да верује?
Затим, даље, Звонимир вели да је атентатор на Дражу придобијен од
Чвркића преко неког подофицира Поповића, делом митом у новцу,
а делом обећањима да ће га нова Српска влада унапредити у чин
официра ако убије издајника Дражу Михаиловића, "који води народ
у комунисте". Све је то чист плод маште. Нити је икада вршен ма
какав покушај убиства Драже, нити је то на Равној Гори било
могуће учинити; нити је до 29. августа 1941. било икакве Српске
19 
 

владе, па чак у оно време /средином августа 1941./ није било ни
Комесарске управе Милана Аћимовића, јер је баш тих дана и она
дала оставку и после тога Аћимовић је захтевао од Немаца
образовање Српске владе на челу са неким познатијим Србином у
кога би народ имао више поверења него у његову Комесарску
управу.
Генерал Недић, чим је образовао владу 29. августа 1941.
позвао је Дражу у Београд да се договоре шта и како да раде да би
спасли српски народ. Дража је упутио код Недића потпуковника
Драгослава Павловића и резервног мајора Александра Мишића,
сина Војводе Мишића. О томе је опширно писао Станислав Краков
у књизи Првој "Генерал Милан Недић", страна 149. сведочећи да је
3. септембра 1941. лично говорио са Павловићем и Мишићем у
Недићевом кабинету, те о некаквом награђивању тобожњег
атентатора Поповића официрским чином није могло бити ни говора
. Срамота је чак и такве измишљотине стављати на хартију и
брукати се преко сваке мере.
Вучковић је прећутао да је Војко Чвркић најзад убијен, док о
нареднику Поповићу вели да ништа није сазнао. То је и сувише
велики злочин да би се, да је постојао, тако лако могао сакрити.
Али, хартија не може да се буни. Она трпи све.
У вези убиства Војка Чвркића писао је и проф. Радоје
Кнежевић опширно у чланку "Слово 3", у свесци Првој — "Књига о
Дражи”, страна 251. Поред осталога у опширном чланку објавио је
и ове податке:
”... Да су атентат на Дражу на Равној Гори организовали
Љотићевци у заједници са Војком Чвркићем. "3атим се даље каже
да у време пуцњаве око Дражина штаба, Дража није био у штабу,
него је са мајором Мишићем био у Струганику.
Међутим, Звонимир који је како каже у књизи био у то време
на Равној Гори, тврди да је Дража тада спавао у одаји према којој је
тобоже атентатор полетео са бомбом у руци, али га је смена страже,
која се баш тад вршила, опазила и спречила и да је он успео да
побегне.
Ова контрадикција /између Кнежевићева и Вучковићева
писања/ могућа је само онда кад се један случај, који се никада није
десио, измишља да би се некоме ма у чему нашкодило. Као што се
види, Звонимир каже да је Дража био на Равној Гори и да је чак
спавао, док Кнежевић вели да је у то време био са мајором
Мишићем у Струганику, десетину километара даље од Равне Горе.
И поред свега што се у вези овог атентата на Дражу мизерно и
бедно монтира, овај измишљени случај је искоришћен да се убије
Министар Војко Чвркић, ни крив ни дужан. То се и десило у лето
1941., према писању Кнежевића.
20 
 

Тако су у вези убиства Чвркића писали проф. Кнежевић и
Звонимир Вучковић. Међутим, о томе случају оставио је неке
забелешке и Драгиша Васић, који је у Дражином штабу важио као
"Дража број 2". Његове забелешке су после рата пронађене. У вези
Чвркића објављено је што је било потребно у свесци Другој књиге
"Генерали Издаје".
Из тих забележака преноси се следеће:
Износећи крајњу самовољу Дражина команданта корпу са,
поручника Предрага Раковића, Васић прелази и на случај убиства
Војка Чвркића и каже:
Овакво /кабадахијско/ уверење /о Раковићу/они /сељаци и сви
други са којима је он на терену долазио у додир/ поткрепљују,
поред осталог и чињеницом, да је Раковић са истим циљем /да се
отараси оних који не одобравају његову терористичку политику/
наредио Црној тројци — са Милоданом Козодером на челу, да убију
бившег министра и посланика Југословенске Радикалске Заједнице,
Војка Чвркића. За њега кажу да је био против партизана, али да је
имао својих присталица у Љубићском срезу, преко којих је
спречавао утицај Раковића и његових сарадника.
Драгиша Васић је још додао: "... Оптужба да је Војко Чвркић
— под утицајем и притиском Немаца и Љотића— организовао
атентат на команданта, измишљена је и доста невешто монтирана".
У вези убиства Војка Чвркића, постоји још један податак. У
књизи "Србија под Дражом", од др Живка Топаловића, страна 61.,
госпођа Милица Топаловић, супруга др Живкова, у разговору са
Дражом у његовом штабу, о овом случају казала је да је од сељака
сазнала неке моменте и то сазнање објављено је у овој књизи. Ту се
каже:
— Дозволите /обратила се Дражи/ да Вам ја сада кажем оно
што сам доживела на конаку у селу кад сам долазила овамо /у штаб
код Драже/ са мајором Делибашићем и Ивом Павловићем.
Командант села одвео нас је на преноћиште у куђу суседа породице
Чвркића. После вечере домаћин нас је питао: да ли би могао да дође
на кафу отац покојног Војка Чвркића, бићшег Стојадиновићевог
посланика и ја сам на то пристала. Дошао је један стари и врло
отресит сељак. Старац је много плакао. — Ето, рекао је — осудише
на смрт и стрељаше мога Војка! Обедили га да је издајник и да
помаже комунисте. Како је мој Војко могао бити комуниста, кад их
је целог века гонио и као радикал и као Стојадиновићев човек? То,
госпођо, комунисти протурају Дражиним људима лажи, па их
протурају и Немцима, да тако истребљују своје политичке
противнике. Дража сигурно не би осудио мога сина због ове
21 
 

клевете, али је претседник суда био Драгиша Васић. Он је наш
крвник и због њега су страдали многи наши домаћини. А он је сам
био у Москви и сад нама суди.
— Да, — рекао је Дража, Војко Чвркић је суђен и осуђен,
оптужен је био да је заједно са Љотићевцима спремао атентат на
мене.
— Госпођо, рекао је даље стари, — ја сина не могу прежалити
а не могу га ни дићи из гроба. Али ме боли да на његодом имену
стоји љага као на издајнику. Преклињем Вас, поздравите Дражу и
молите га да ме прими! Опростићу крв и молићу га да се са мном
измири. Донећу бардак ракије, да попијемо за Војкову душу.
Дража је био дубоко потрешен овим казивањем. Можда је
осудом Чвркића начињена грешка. Можда је то био плод оне
политике по којој је требало уклонити из живота све познате
политичке људе, а можда је заиста сплетка изведена од комуниста.
— Шта ћете, рекао је Дража, — после извесног размишљања.
Овему је крив чика Васа. Он је одмах готов на осуду и на
уништење.
Сад, ко може у овом врзином колу да се снађе нек се снађе.
Главно је да је Војко без саслушања, противно свим законима,
осуђен на смрт и у неком потоку од црне тројке ликвидиран. Али се
зато строго водило рачуна да се Јосипу Брозу Титу за време
повратка са разговора са Дражом у Брајићима ништа на путу не
деси.
На лично Дражино наређење, дата му је оружана пратња
четника до његове партизанске територије, о чему пише Дражин
официр поручник Павле Мешковић у Летопису "Српске Мисли" за
1974.-1975. — Други део, страна 242. Ту се каже: "... Чича дознаје за
нашу заверу о ликвидирању Тита и наређује нам под претњом
Преког суда, да Титу не сме ништа да се деси. Тито се враћа жив у
Ужице са личном Чичином пратњом".
Кад је већ реч о ликвидацији Тита од стране четника, пренеће
се и оно што је Вучковић о томе написао у овој књизи на страни
142. Ту се каже:
"Капетан Вучко Игњатовић, командант нашег Пожешког
одреда, са десетак добро наоружаних пратилаца, нашао се тога дана
/26. октобра 1941./ не знам по ком послу, у близини села Брајића. У
нашим редовима знало се да је Вучко од првога дана био веома
непријатељски расположен према партизанима. Мрзео је комунисте
колико и Немце, али због тога што се са њима чешће сретао, можда
и више. Игњатовић је био решен да их на своме терену, који је
обухватао околину Ужичке Пожеге, сасече у корену. Није се ипак
могао одлучити на преузимање тако драстичне акције без
сагласности са Михаиловићем. За време прекида у разговорима који
22 
 

су вођени у учитељевом стану, Игњатовић је телефонирао Дражи и
тражио одобрење да Титу и његовој пратњи постави митраљеску
заседу иза неке окуке којом су партизани морали проћи при
повратку у Ужице. Његов предлог толико је разбеснео
Михаиловића, који је иначе ретко падао у ватру, да му је пред
неколико наших људи, међу којима је био и Јакша Ђелевић, очитао
буквицу: 'Знате ли ви, господине капетане, да сам ја лично
гарантовао њихову сигурност и жалосно је да Ви ни до данас нисте
научили шта значи реч једног официра'. Залупио је слушалицу и,
још увек разјарен, вратио се у учитељев стан да продужи разговоре.
Од тога дана однос Драже према Игњатовићу није се никада
поправио".
Најзад је у пролеће 1942. мучки убијен у својој канцеларији у
Новој Вароши храбри српски капетан Вучко Игњатовић од стране
убица поручника Славка Илића и потпоручника Милана
Радуловића. После тога, Пожешки четнички одред од више чиљада
четника се растурио и тако су Срби сами радили против себе, а за
своје душмане и упропаститеље. Све је то тужна и жалосна истина
којој се нема шта ни додати ни одузети.
Страна 84. — Вучковић пише да су учитељи у предратној
Југославији били на "дну платних лествица" и да су тешко
"састављали крај с крајем", па да су због тога били лак плен
комуниста, који су им обећавали бољи живот. Да ли је то истина?
Учитељи у Југославији су поред плате имали још: стан, огрев,
послугу и обичајно право да деца са села доносе у натури јаја, сир,
кајмак, живину, жито, кромпир, пасуљ и друге артикле, са правом
гајења своје живине и товљења свиња. То је обичајно право
примењивано у Србији још од Милоша Обреновића, кад је 1830.
устројио прву народну школу у Србији и то се право до рата
примењивало. Да ли су комунисти одржали своје предратно
обећање учитељима или су им сва ова обичајна права укинули и
оставили на још нижој плати него што су икада у историји Србије
били. Учитељско нагињање комунистима није било из социјалних
разлога већ више из заблуде да је комунистичко уређење боље од
националне демократије. Сад су се и они уверили да су их
комунисти грдно преварили, као што су и сав остали народ увалили
у беду и несрећу којој нема краја.
Страна 85. — Вучковић пише о мајору Миодрагу Палошевићу
и вели да је лред рат био постављен за команданта Првог јуришног
батаљона у Новом Саду.
Овде је Вучковић избегао да каже целу истину.
Мајор Палошевић није био командант јуришног већ
ЧЕТНИЧКОГ батаљона. Тих батаљона било је ШЕСТ, један за
сваку армијску област, а 7-ми је имао да се формира у Земуну за
23 
 

област Београда, Земуна и Панчева, на челу са мајором Рељом
Пилетићем.
Генерал Недић је као министар Војни, априла 1940. устројио
Војно-четничку, а не јуришну Команду са седиштем У
Петроварадину. Командант је био дивизијски генерал Михаило
Михаиловић. Начелник штаба био је ђенералштабни мајор Душан
Анђелковић. Ађутант је био поручник Вујашанин, судски официр
био је поручник Милетић; на служби у команди били су: мајор Реља
Пилетић, капетан Иван Видић и Бранислав Секулић; затим
наредник Илија М. Павловић и наредник Милан Кнежевић.
Командант 1. четничког батаљона био је мајор Миодраг
Палошевић; командант 2. четничког батаљона био је мајор Владан
Марић; командант 3. четничког батаљона био је мајор Иван
Рабадан; командант 4. четничког батаљона био је мајор Синиша Ђ.
Катанић; командант 5. четничког батаљона био је мајор Милутин
Петковић и командант 6. четничког батаљона био је мајор
Љубодраг Тадић.
7-ми четнички батаљон требао је да формира мајор Реља
Пилетић у Земуну.
Док је генерал Милан Недић био министар Војске, ови
батаљони су били ЧЕТНИЧКИ, а главна команда била је —
Четничка команда. Чим је на његово место дошао генерал Пешић,
батаљони су на захтев хрватских политичких претставника постали
ЈУРИШНИ, пошто јеХрватима четничко име било трн у оку, а
четничка Команда је претворена у Јуришну команду.
Све је ово Вучковић прећутао, само да не би поменуо име
генерала Недића који је творац ових елитних трупа предратне
Југославије.
Вучковић даље пише како је њему и осталим предратним
опозиционарима, Палошевићево предратно чланство у Српском
Културном Клубу и његово држање у току рата било страно и
неприхватљиво, те су неки од "опозиционара", /свакако од
Палошевића/ били оглашени комунистима, напустили Дражу и
повукли се у Београд не радећи ништа. Палошевић је био изразити
српски националиста, кога "опозиционари" нису могли да подносе
па су се повукли кући.
Страна 88. — Вучковић вели да је Драгиша Васић, долазећи на
Равну Гору, предлагао да се Дражина организација назове
СРПСКОМ и да његова војска буде СРПСКА ВОЈСКА, али у томе
није имао успеха!
Страна 92. — Вучковић погрдно пише о српском националном
јунаку, носиоцу свих српских и страних савезничких одликовања и
назива га "неписменом људином", која је, вели, личила на
МЕДВЕДА. Каже да је негде око Краљевог рођендана /6. септембра
1941./ објавио свој познати Проглас Српском Народу. Све то није
24 
 

истина! Коста Пећанац није био неписмен и није личио на медведа,
а најмање је истина да је свој Проглас објавио "негде око Краљевог
рођендана", већ га је објавио тачно на дан 27. августа 1941. /Књига
прва "Генерал Милан Недић", страна 120., од Станислава Кракова/.
Страна 94. — Вучковић пише о ликвидирању од стране
Дражиних четника војводе Боже Јаворца, војводе Мојсиловића и
војводе Косте Пећанца. Тачно је само да су Дражини четници
ликвидирали Јаворца и Пећанца. Мојсиловић је био ухапшен од
Немаца, спроведен у логор на Сајмишту /између Београда и
Земуна/, где је толико батинан да је у путу за концентрациони логор
Матхаузен подлегао ранама и повредама.
Јаворца је на превару убио Дражин командант Златиборског
корпуса, познати злочинац Душан Радовић, звани "Кондор”. А
"Кондора" је опет на спавању заклао четник Милан, син Андрије
Јевремовића, из Чајетине. Отсекао му је главу и поручник Филип
Ајдачић ју је дуго носио у торби и показивао народу да је та звер у
људском облику међу мртвима.
Косту Пећанца убио је Дражин капетан Брана Петровић у
Соко Бањи у пролеће 1944.
То је истина. То стоји записано. То народ зна.
Страна 95. — Вучковић опширно пише о примирју четника и
партизана и о споразуму Драже и Тита о слободном опредељивању
народа Србије где ко хоће, у четнике или у партизане, пошто је то за
Дражу све исто.
Страна 98. — Вучковић вели да је генерал Панта Драшкић
први напустио владу генерала Недића. Није он напустио владу, него
су Немци још септембра 1941. укинули Министарство рада, а њега
који је био Министар рада, одвели у заробљеништво.
То је истина!
Страна 100. — Вучковић пише и подешава ситуацију како би
на њу што лакше дао одговор.
Вучковић је пре свега, требао да у књизи за историју објасни,
на основу чега је комунистичка партија Југославије устала на
оружје, да ли по наређењу надлежне југословенске владе и
законитог Краља или по наређењу руског комунистичког шефа
Стаљина и то тек онда кад је Хитлер напао Совјете, а дотле су
комунисти Југославије, као послушни Стаљиновци, чекали
наређење од свога шефа.
Затим је требао да објасни, који је законски фактор одобрио
комунистима тадање Југославије ма какав рад, пошто је њихова
партија Законом забрањена и прогонила се макар и да није чинила
злочине у држави. И та забрана је била на снази све до 17. новембра
1943., када је влада Божидара Пурића, на Дражин захтев још од
почетка септембра 1941. укинула све забране комунистичког рада и
легализовала комунисте, а све друге у држави, који су били против
25 
 

комуниста и против њих ма шта предузимали, ставила ван закона и
сврстала у ратне злочинце.
Најзад, као што је већ речено, има прилично докумената о
томе, да су Енглези и Влада у Лондону дуго времена захтевали од
Драже да се комунисти у Југославији униште, али Вучковић по
свим тим питањима не рече ни једне једине речи.
Страна 110. — Вучковић пише о заједничкој борби четника и
партизана при заузимању Горњег Милановца, 28. септембра 1941. О
томе је он писао и у свом Ратном Дневнику сличним приказом, само
је у књизи додао и једну истину. Написао је да је ова борба била оно
чему би се човек могао насмејати, јер је, вели он, "то био само
почетак једне велике трагедије". Требао је још додати да се та
трагедија завршила погибијом Драже и стотине хиљада Срба,
победом комунизма у Југославији и падом српског народа у ропство
далеко горе и теже од онога под Турцима, које још увек траје и ко
зна кад ће се и како завршити.
Вучковић је приступио једној револуцији, која није знала шта
хоће, па је тако испало уместо да се раније грешке исправе преким
путем, с њоме се упропастило и оно што је раније тешком муком и
великим жртвама створено. Он је за те и такве штетне подухвате и
акције бивао и унапређиван и одликован, уместо да је био осуђен и
онемогућен да и даље прави штету народу и држави.
Страна 111. — Вучковић пише о организовању одбране
"заузетог и ослобођеног" — Горњег Милановца, са неколико
стотина четника и партизана заједно, као браће по оружју, са по
десетак метака на пушку. Тиме очигледно врши просто шегачење у
једном немилосрдном рату, које недужни народ плаћа својим
главама и својом имовином. Он предвиђа да са овим голоруким
народом затвори немачко напредовање из правцу Крагујевца,
Чачка, Краљева и Ваљева. Ту су биле потребне две до три
дивизијске бригаде са артиљеријом, па је питање да ли би и оне
успеле да зауставе немачко моторизовано и оклопно напредовање.
Да ово и овако пише неки партизански комесар, без војне школе
човек би читајући ово схватио као непознавање војне науке и
немачке спреме за ратовање. Али кад то пише академски образован
официр, коме је добро позната војна наука и начин вођења рата,
свако се мора озбиљно забринути, утолико пре и више што је писац
био један од Дражи најближих официра. Како то и тако шегачење са
ратним последицама које су снашле народ током тих бесмислених
акција изгледа данас у очима непристрасног судије, није тешко
погодити.
Да се не би нагађало какве су све последице од овог његовог
шегачења наступиле, Звонимир се сам постарао и све лепо на лицу
места записао у свом Ратном Дневнику. У току акције против
посадне немачке чете у Горњем Милановцу и четници и партизани
26 
 

побегли су куд који. Немци су дошли из Крагујевца и лепи Горњи
Милановац претворили у прах и пепео. Звонимир о томе пише у
свом Ратном Дневнику под — УСТАНАК, /глава трећа/:
Варош се димила. Пламен је још местимично тињао. Улице
пусте. Брка, градски пандур, извуче се из једне рупе и извести ме да
су све куће спаљене. Преко стотину таоца одвели су Немци са
собом. По улицама леже мртви, које су пијани Немци поубијали за
забаву. У једном дворишту, баш поред наше старе касарне, лежала
је крвљу испрскана женска прилика. Скоро нага, без леве дојке и
три ране испод стомака. Рашчупана коса покривала јој је лице.
Пребацисмо шињел преко нагог тела. Открисмо јој лице. Познао
сам је. Била је учитељица из места. Девојка од 19 година. Силована,
мучена да би митраљезима била убијена. Још неколико сличних
слика и ми избисмо на трг код цркве.
Једна жена, као фурија, ишла ми је у сусрет.
— Зар вас није срамота, да на наше гробље долазите. Ви сте
највећи кривци за нашу несрећу. Мужа су ми Немци одвели, а кућа
ми је била тамо, — показа прстом на оближње згариште.
У томе часу наиђе Ракић са својим комунистима. Жена га виде
и окрену се њему.
— Па то је рат, — чух како јој одговори. Мени ништа није
рекао. Нисам га ништа ни питао. Помоћ наших пријатеља мало је
задоцнила. Али стићи ће она. Стаљин је лично обећао Ракићу.
То није ничији фалсификат.
То је оригинални Ратни Дневник "хероја" Звонимира
Вучковића, носиоца Карађорђеве Звезде и ратног капетана.
Пошто је овако "усрећио" Горњи Милановац, Звонимир жури
да "усрећи" и лепу излетничку планинску варошицу Рудник. После
неколико испаљених метака на Немце који су долазили из правца
Шаторње, колико да их изазове да и ову варошицу спале, Звонимир
је "плански отступио" — у девети поток, а Немци су затим
распалили по варошици. Он даље пише и на страни 127. вели:
Ми смо са врха планине беспомоћно посматрали. Велики огањ
који је гутао и последњу кућу на Руднику могла је осмотрити цела
Шумадија. Попаљени Рудник личио је на скелет по коме су
попадале црне птичурине.
То је написао у књизи. А у свом Ратном Дневнику о
спаљивању варошице Рудник, записао је од речи до речи:
Немци су се из Крагуједца пробили у Милановац. Сада су
кренули преко Рудника у Тополу.
27 
 

Наредих хитно повлачење у шуму. У правцу стрмог Штурца.
Јер другог излаза није било. Налазили смо се у средини између две
јаке колоне које су се примицале једна другој. Обруч се стезао. У
нормалним операцијама то би био пораз. У герилском рату обична
ствар. Јер ми смо војска увек и никад опкољена.
Ноћ је падала. Далеко доле Рудник је горео. Пламен је лизао
високо у небо осветљујући целу долину. Прикупљали смо се у
шуми. Стиже и луди Буда. Бацио је све бомбе под немачке тенкове.
То је једино што је могао урадити. Реших се на поновни напад.
Најзгодније је време пред зору и то са свих страна.
Из суседног села Мајдана донесоше нам нешто за јело. Проја,
сир, кајмак и љуте ракије. Јели смо мало, али смо зато много пили.
Ракија је најбољи лек кад је човеку тешко. Нађе се и дућана. Старе
новине послужише уместо папира. Мало смрди, али се човек и на то
навикне.
Можда би се Немци и без нашег напада повукли ка Тополи. То
се ипак није смело претпостављати. Десило се и једно и друго. Ипак
смо их добро испратили. Рудник, у који ускоро упадосмо, личио је
на костур. На улици два разбијена тенка. У целом месту свега три
жене. Кад нас угледаше почеше дз наричу на сав глас. Тенкове смо
оправили. Кроз неколико дана нападали смо њима Немце у
Краљеву. На женски плач нисмо обраћали пажњу, и ако нас је у
срце погађао. Рудник нисмо оправљали. Шта би то и вредело, када
би га Немци поново запалили. Њетове голе зидине предадосмо
Качерцима, да их бране. Ми се као после погреба вратисмо у
Милановац.
Страна 129. — Вучковић пише и о неким својим класним
друговима из Војне Академије. Помиње Саву Конвалинку,
Каменка Алексића и Момчила Смиљанића. За Алексића вели да
је заробљен и да се у логору определио за комунисте и да је говорио
како као комуниста мајци дугује неколико литара млека, а оцу ни
толико, а за Конвалинку и Смиљанића вели да није чуо ништа.
Овако његово писање у једној малој књижици, у којој се није могао
збунити, тешко је разумети. Ако се окрене само неколико страна
унапред и дође до стране 152. видеће се да се он са тим истим
Момчилом сукобио оружјем на мосту реке Смрдуше. Момчило је
водио партизане од првог дана њине појаве. О том сукобу са
Момчилом Звонимир је у свом Ратном Дневнику записао следеће:
Комунисти од Ужица надиру ка Равној Гори. Сад су негде око
Дружетића. Нису баш јаки али имају доста муниције. Фабрика у
Ужицу је у њиховим рукама.
Гунђали смо сви, и ја и војници. И све гунђајући стигли смо у
Прањане. У зору предузесмо извиђање. Целим одредом у правцу с.
28 
 

Дружетићи. На средини пута код села Каменице сукобисмо се у
сусрету. Измешали смо се потпуно. Ни по чему се нисмо
разликовали. Одело исто, псовке исте. А у таквим гужћама увек је
највише жртава. Најгоре је кад пуцаш у своје. А кад почне редовно
траје до мрака. Доцније су измишњене неке ознаке, али и то није
помогло. Особито када се сукобисмо у каквом селу. Јуримо се око
куће, као деца кад играју "жмурке". Час ми јуримо њих, час они нас.
И у тој борби гину сви од реда: и ми и они, и сељаци и деца, и краве
и овце све што је живо.
Развих одред у стрелце. Они учинише исто. Ширина фронта
тачно нам се поклапала. Пушкарали смо се али се нико није кретао.
Доведоше ми два заробљеника. Бледи и уплашени. Један, дечко од
16 година, поче да плаче. Сажалим се на њега. Дадох му парче проје
и почех га испитивати.
— Одакле си, младићу?
— Из Севојне...
— А како ти је име?
— Милош...
Презимена није могао да се сети.
— Ко ти је командант?
— Друг Момчило...
— Који Момчило?
— Један високи има гардијску униформу...
— Да није Смиљанић? — упитах сасвим случајно.
— Јес, јес, Смиљанић из Равни...
Више нисам слушао. Заборавих да нас гађају. Скочих из
заклона. Хтео сам одмах да појурим доле.
— Ма јеси ли ти сигуран, да је то поручник Момчило
Смиљанић, — поново се обратих Милошу.
— Јесам, друже, господине, — муцао је овај.
Даље га нисам слушао. Његов глас се губио као у магли пред
успоменама, које провалише снажно у мени. Момчило, мој
нераздвојни друг, мој брат, сада је ту, недалеко од мене. Видех нас
како заједно са поручником Савом седимо у возу, којим смо
напустили Београд у намери да се пребацимо у Грчку. Осећали смо
исто. Нисмо могли да се помиримо с мишљу да ће наша земља
потписати Тројни Пакт. И ако офици ри Краљеве Гарде, осећали
смо да нас никаква обавеза не везује за оне који пактирају са
Хитлером. Затим прелаз границе, са писмом које смо оставили на
нашим сабљама. Па онда запрепашћени Грци и њиходо
одушевљење. Солун Атина, свуда заједно нераздвојни, убеђени да
смо добро поступили. Најзад 27. март, наш повратак у земљу која је
"нашла своју душу" и растанак ради одласка на фронт. Још сам
осећао његов братски загрљај на растанку. А сада пушчана зрна са
његове стране, не то није могуће. То је обмана, лаж, немогуће.
29 
 

Дисао сам узбуђено. Жеља да га дидим, говорим с њим, била је јача
од свега. Свукох се са гребена и написах на једној цедуљи:
"Момчило, ја сам овде. Престани да пуцаш. Треба да се
видимо. Много шта имам да ти кажем. И ти мени сигурно.
Састаћемо се на средини. Код ћуприје на Смрдуши. И то одмах.
Пожури. Твој Звонко".
Наредих да престане ватра. И они с друге стране ућуткаше
— Милошу, ти си слободан. Ово писмо однеси твом
команданту, а онда иди кући. Мајка ти је сигурно забринута.
Милош ме пољуби у руку, промуца нешто и крену, колебајући
се, не верујући чисто да је то све истина. Видех га кад стиже до
њихове линије.
— Љубиша, ту је Момчило. Сад ћемо до њега. Али Љубиша,
наш заједнички посилни, није ме разумео.
— Е, ако је тамо господине, немој да му верујеш. Да поведемо
ми једну тројку са пушкомитраљезом.
Ватра беше потпуно престала. Крсти објасних шта хоћу. Рекох
му да саопшци војницима, ма да сам знао како ће они то примити да
их прошли пут нисам онако оставио, можда би ми више веровали.
Али на то нисам мислио. Главно је да ћу видети Момчила. А кад
нам он приђе са својим одредом, тада нећу бити сумњив својим
војницима. Стигосмо до ћуприје. Наслонисмо се на њену ограду, да
се бар колико толико заклонимо. Погледао сам кришом у правцу
комуниста. Још га нема. Можда неће ни доћи. Љубиша се
узврпољио.
— Ово је превара, господине поручниче. Треба да се вратимо.
За мене ништа, али ако ви погинете, шта ћемо онда, — покушавао је
да ме убеди. Истовремено и свој страх да оправда. Можда бих га и
послушао да лево од себе не зачух звеку оружја и жагор гласова.
Група од десет људи приближавала нам се. Момчило виши од свих
ишао је последњи. Потрчах му у сусрет, сам, без Љубише, кога као
да нешто прикова за земљу. Гледао ме је хладно. Када хтедох да га
загрлим одмаче се. Застао сам као укопан. Да ли је то Момчило или
сам у узбуђењу пришао другоме? Јесте, али се сигурно шали.
— Здраво, друже! — чух како рече. За кога се бориш?... За
капитал... За Енглезе... За Краља... За злато... За ђубре, као што сте
ви сви са Равне Горе...
Колико је говорио не знам. Био сам сломљен. Ничега се више
не сећам. Да ли ме је Љубиша водио, или сам се сам довукао до
наших. Освестише ме Љубишине речи:
— Јесте ли видели, какви су они. Мене су хтели да
разоружају. Господин поручник ни "здраво" ми не рече. Могли су
нас и побити. Ко тамо уђе није више човек".
Ни човек, ни друг, — одјекивало је у мени. Требало је да
лично искусим да бих дошао до тога сазнања. Нешто се тога дана
30 
 

срушило у мени. Наставили смо борбу. Крвнички и без милости. 14
мртвих, двоструки број рањених и неколико заробљених били су
моји губитци. Момчилови свакако приближни. Али сам Прањане
изгубио. Тукао ме је Момчило, снагом и памећу. Још у школи био је
бољи тактичар. Сада је и на пракси то посведочио.
Спремао сам реванш. Крста на лево, ја на десно. Најзад мора
успети. Ноћу и по сваку цену. Храбрио сам војнике. "Сад или
никад"! Мој рањени понос био је у питању. Али намера ми је
осујећена. Курир из Главног штаба донео је депешу: "Примирје са
комунистима".
Кад се /читалац/ упозна са горњим случајем, између
Звонимира и Момчила, за кога Звонимир рече да ништа није знао од
рата, треба да се упозна са још једним тешким и жалосним
моментом поновног састанка Звонимира и Момчила.
Момчило је као и Звонимир био артиљеријски официр.
Службовао је са Звонимиром заједно у Краљевој гарди. По томе се
види ко је све попуњавао Гарду, на челу са Дражом који је једно
време био Начелник штаба Краљеве гарде. Кад су се појавили
партизани, Момчило је приступио њима и са топовима бранио
Ужице из правца Ваљева од надирања трупа генерала Недића. У
тим борбама био је рањен и крио се од власти. Његова сестра се
писмом обратила Звонимиру и замолила га да га негде смести и
чува док не прездрави. Он је то прихватио, а то му је и Дража
одобрио, па га је сместио код неког његовог рођака Василија.
Међутим, неко је проказао његово лежиште властима у
Горњем Милановцу па су војници Српске државне страже дошли и
одвели га. Звонимир је био тешко ожалошћен, што је нестао један
опасан комуниста. О томе је у књизи писао мало друкчије него у
Ратном Дневнику. Пошто је Ратни Дневник објављен само у
наставцима у новинама, за њега тешко ко зна, док се књига лако
набави и упозна са оним што је потребно знати. Зато се поред овога
што је у књизи о Момчилу написано од страна 194. до 201., преноси
и оно из Ратног Дневника, да се види шта је раније било записано на
лицу места. У вези скривања Момчила Смиљанића, Звонимир је
написао од речи до речи у Глави шестој: Са Чичом /под 11./.
Ево, тог одломка:
У Милановцу живи прота Страњаковић. Њетова је жена сестра
Момчилова. У једном писму, које од ње добих, сазнадох за судбину
свога најбољег друга. Рањен, крио се око своје куће. Сви "другови"
беху побегли из Србије. О њему болесном нису водили рачуна.
Оставили су га да се сам сналази. Мислио сам дуго шта да радим.
Био сам свестан да желим да га спасем. Јер место где се сад крио
није било нимало сигурно. Одлучих најзад да се поверим Чичи.
31 
 

— Доведи га код себе. Наша је дужност да му помогнемо.
Пожури само да не задоцниш, — говорио је он.
И ја сам пожурио. Упутих десет војника из Крстиног
батаљона.
— Водите рачуна о њему. Ништа му се успут несме десити —
наредих им при поласку.
По моме прорачуну требало им је четири дана да обаве посао.
Вратили су се дан раније. Сачекао сам га пред колибом.
Неодлучан и збуњен, без ока и шаке, стајао је Момчило.
Несрећан или разочаран. Сретан ипак да је мене нашао.
*
Осећали смо опет исто. Као раније када смо били нераздвојни.
Сада смо се разумели боље него икада. А он ми је причао своју
несрећу. После борбе код Прањана отишао је за Ужице. Дали су му
четири топа, да брани Ужице од правца Ваљева.
И он га је бранио. Када су "другови" напустили места, остао је
сам. Из једног топа гађао је непрекидно. Један сељак извукао га је
испод лафета. Без ока и шаке.
— Опрости ми за оно, — муцао је Момчило. Мислио сам да
сам у праву. А како и не бих. Заглуше те са свих страна. Ето овај
ваш Чича, црњи је од ђавола, кад њих слушаш. А они побегоше од
Немаца, пре него што су их и видели. Али шта могу када је ђаво био
ушао у мене.
— Нађи му кућу где ће се одморити. Он је више мртав него
жић, — рече ми Остојић једне ноћи, пред покрет за промену места.
И ја сам о томе мислио. Знао сам да има рођака у селу, те одлучих
да га тамо сместим.
— Дај твоје одело и сести га у кревет. Води рачуна о њему. Ја
идем на дуже путовање, — рекох његовом рођаку Василију. Загрлих
Момчила. Нисам знао да је то последњи пут. Нисмо још далеко
били одмакли а квизлиншки војници банули су право у Василијеву
кућу. Неко га беше издао. Убили су га у кревету. Би ми тешко када
чух вест. Можда и не би прошао овако, да га нисам к нама довукао.
Ти немачки плаћеници били су гори од комуниста, — стезао сам
песнице у очајању.
*
Сунце је већ веселије сјало. Зима се ближила крају. Једног
лепог дана предложим Чичи шетњу. Пристао је одмах. Пођосмо у
суседно село. Имао сам тамо доброг пријатеља. Тамо можемо
ноћити а следећи дан ћемо натраг. Успут можемо и ловити. У ово
доба шуме су пуне дивљачи. Корачали смо кроз шуму, која је већ
одисала мирисом младости. Неколико пута преплашен зец истрча
нам пред ногу.
32 
 

— Ни пушке не огарависмо, а већ стигосмо, — рече ми Чича.
Него да видимо ко је бољи стрелац. Одредисмо циљ. На дрво, две
стотине метара далеко, прикачисмо папир од цигарете. Погодисмо
га обојица. Он у средину, ја нешто са стране. Радовао се као дете.
Све до села причао је о томе.
— У последњем рату, био сам нишанџија на митраљезу. Онај,
с друге стране, ко провири из рова, не појави се више. Кад би то и
данас био, камо лепе среће, — занимао ме је Чича.
*
И поред свега овог Звонимир вели на стр. 129. да о Момчилу
ништа није знао од свршетка рата. Овакви револуционари заиста
нису могли ништа доброг учинити за народ и државу, јер ова
револуција није имала ни плана ни програма.
Страна 132. — Пошто је "усрећио" Горњи Милановац и
варошицу Рудник, Звонимир је кренуо на пут да што пре "усрећи"
— Крагујевац. Овде, у књизи, написао је да је по упутствима, која је
на Равној Гори добио, имао отићи у село Баре, на средокраћи пута
Горњи Милановац — Крагујевац. Требао је да што пре ухвати везу
са мајором Палошевићем, који је већ био добио задатак да уз помоћ
осталих четничких одреда у том крају и партизана, који се буду
нашли, осигура блокаду Крагујевца.
... Сазнао је да се један од партизанских првака, новинар
Владимир Дедијер, налази у оближњем селу Топаоници у у кући
свога поочима доктора Кичевца...
Са Палошевићем отишао је на састанак са Дедијером...
Споразумели су се да Гружански партизански одред, који је по
изјави Дедијера бројао преко две стотине људи, запоседне положај
на путу Крагујевац — Горњи Милановац, нешто западније од села
Баре, да би се са тога правца заштитио простор на коме ће се
извршити концентрација свих четничких и партизанских
расположивих снага за блокаду Крагујевца.
Због те блокаде Крагујевца и због препуцавања на Немце,
Немци су спалили село Враћевшницу.
Звонимир о томе пише:
У долини испред нас пламен је лизао куће села Враћевшнице.
Мештани у збегу измешали су се са војском носећи на леђима своје
добро, гуњ, ћебе и по неку алатку.
То је написао у овој књизи. А у Ратном Дневнику, кад је
гледао како куће гору, записао је на лицу места:
Враћевшница је горела. Бар се сељаци не морају да журе
натраг. Јер сад су као и Диоген "све што имају, носе на себи". А од
33 
 

ветра и непогоде шума ће их боље штитити него разрушена
згаришта.
Овде се сад додаје све што је Звонимир писао о акцијама око
Крагујевца. Писао је о томе у Ратном Дневнику, затим у "Гласу
Канадских Срба" и најзад у свесци првој "Књига о Дражи". Нешто
је написао, али опрезно, и у овој књизи "Сећања из рата". Сав тај
материјал мора се добро простудирати и од њега сачинити један
чланак у коме све изнете моменте у одиграним догађајима повезати
и направити једну јасну целину. Ово је и сувише велики злочин по
српски народ, учињен у тобожњој борби за његову слободу, а
уствари то је све испало као план његовог поробљавања заменом
Немаца са комунистима.
Ево прво Звонимирово писање у "Гласу Канадских Срба", број
1554 — 6, од 4. јануара 1962. године, страна 7.
Оно гласи:
БОРБА НА РАПАЈ-БРДУ
/Написао Звонимир Вучковић/
У вези са двадесетом годишњицом Крагујевачке трагедије,
хтео бих да у кратким цртама изнесем догађаје који су 21-ом
октобру 1941. претходили.
Српски народ није се хтео ни могао покорити ропству које му
је немачка окупација у априлу 1941. године наметнула. Још 27.
марта било је целом свету јасно, да Срби неће ни са нацизмом ни
под нацизам. Расположење и осећања која је народ тога дана
испољио, нашли су одушка неколико недеља доцније у покрету
отпора који је пуковник Југословенске војске Драгољуб
Михаиловић покренуо у централном делу Србије, у подручју
планине Сувобора. Оно што је од првог часа определило народ за
Михаиловићев покрет, била је чиста жеља да се борба против
нацистичко-фашистичког завојевача продужи до ослобођења земље.
Тек доцније, кад је Немачка напала Совјетски Савез, крајем
јуна 1941. године, почели су се на том терену сакупљати мали
одреди комуниста. Однос оружаних снага та два покрета, почетком
јесени 1941. био је отприлике 4 према 1 у нашу корист. Однос
наших снага са Пећанчевим четницима био је за нас много
неповољнији. Пећанчева организација, у септембру 1941. године,
кад је он са Немачком командом потписао уговор о сарадњи,
претстављала је за нас кудикамо опаснијег противника. Разумљиво
је да се у таквој ситуацији прихватила понуда комуниста, и нашао
неки модус вивенди у виду ненападања и напоредне акције против
завојевача. Међутим, комунисти, који су јасно од почетка знали
куда иду, нису били задовољни успесима своје пропаганде. Док смо
34 
 

ми сматрали да за обрачун са окупатором треба извршити темељне
припреме, и изабрати најподеснији тренутак, дотле су они
покушали да прераним и безначајним акцијама стварају забуне у
којима би лакше успевали. Тачно је да су нас они гурнули на много
места у прерану акцију; али је иронично, да су у тој акцији навек
само символично учествовали. Циљ им је био да се наш покрет
искрвави и што више у борби с Немцима ослаби, како би терен у
Србији био очишћен од њихових потенцијалних противника. Ја
желим да ово "прерано” и "само символично" објасним у два
примера из догађаја које најбоље познајем, јер сам у њима лично
учествовао. То су, у исто време, догађаји који су претходили
масовном стрељању грађанског становништва у Крагујевцу.
Двадесет деветог септембра 1941. године, био сам са својим
одредом, — који је бројао око стотину људи — у селу Брусници, у
кућама Поњевића, на домаку варошице Горњи Милановац.
Обилазећи села и вршећи организацију војничких одреда, били смо
снабдевени само упутствима која су из разумљивих разлога била
врло генералне природе. Тако, например, једно од упутстава
гласило је: "У овом периоду организације и формације
Југословенске војске у Отаџбини, прихватити сукоб са
непријатељем само онда кад га је немогуће избећи". Циљ нам је,
дакле, био да у сразмерном миру створимо снажне одреде
организујући цео народ.
Али да се вратим на свој одред, који се спремао да у Бру сници
преноћи. Пред само вече, један курир из села Луњевице, с друге
стране Горњег Милановца, донео ми је поруку од комунистичког
вође у том крају, Ракића: да су се у Луњећици у кућама
Трифуновића, састали сви гладари њиховог покрета из тога округа
и одлучили да нападну Горњи Милановац те исте ноћи.
Немачка посада у вароши била је добро наоружана, али не јача
од једног полубатаљона. Може се разумети да сам био у недоумици.
Главни штаб био је од мене удаљен најмање пет сати јахања /а то је
у оним приликама било најбрже превозно сретство/ и ја нисам имао
времена ни за какву консултацију. На расположењу су ми стајала
три решења. Прво, ставити се између комуниста, и окупатора, и на
тај начин посредно бранити Немце. Друго, не обратити пажњу на
оно што комунисти раде. Треће, заједно са комунистима напасти
Немце.
У првом случају, ми бисмо се сврстали у исти ред са
Пећанчевим, Недићевим и Љотићевим одредима, са свима онима
који су сматрали да је немачка победа осигурана и да ми морамо са
Немцима до краја. Тиме би једина борбена демократска група
коначно ишчезла с наше националне позорнице. Усвајајући друго
решење, наш покрет ни војнички ни политички не би боље прошао,
јер би модерно оружје — кога би се комунисти евентуално
35 
 

дочепали, — дало преимућство њиховој страни, а наша пасивност
створила би у народу уверење да су комунисти у праву кад кажу:
"Ми смо једина војска народног ослобођења". Треће решење било је
једино које смо могли усвојити. И генералне инструкције, о којима
сам већ рекао дветри речи, подржавале су ме у таквој одлуци.
Горњи Милановац је пао. Заробили смо немачку посаду и
узели оружје, — а да комунисти у том окршају нису нигде пришли
у домет непријатељске ватре. Они су држали обруч иза мртвих
углова, километрима удаљени од попришта. Таковски одред
Југословенске војске у Отаџбини, сам самцат, заузео је варош.
Сваки грађанин Милановца, ако му се пружи прилика да слободно
говори, потврдиће моје наводе. Неки који воле статистике, тврде да
је то прва немачка јединица заробљена у Другом светском рату.
Тако смо улетели у прерану акцију. Назад се више није могло.
Ужице су Немци евакуисали. Чачак је пао и једна ослобођена
територија кружног облика, са пречником од 50 до 60 километара,
остварена је у окупираној земљи. Прављени су планови за ширење
круга нападима на Краљево, Ваљево и Крагујевац. Мајор Ђурић,
капетан Дероко и Бојовић, са још неколико официра, били су
упућени на Краљево. Мајори Мишић и Фрегл, капетан Недић и
неки други, кренули су ка Ваљеву; мајор Палошевић и ја, према
Крагујевцу.
Имали смо задатак да са нашим /Дуја Смиљанић у Гружи,
Милошевић у Лепеници/ и комунистичким одредима на том
подручју организујемо напад на саму варош. Курире смо послали на
све стране. Палошевић и ја, на путу ка Крагујевцу, свратили смо у
Топоницу. Ту смо, у кући др Кићевца, нашли његовог посинка,
комунистичког првака, новинара Владимира Дедијера. Разговор са
њим био је пријатељски и по резуптатима задовољавајући. Ми о
комунистима још нисмо били сасвим без илузија, и веровали смо у
оно што смо са Дедијером утврдили.
Гружански партизански одред требало је да, по нашем
договору,најдаље у року од 48 сати заузме положај поред друма
Крагујевац — Милановац у висини села Бара, са задатком да нам ту
буде претстража. Наши одреди распоређени су даље по положајима
око села Љуљака, Враћевшнице и Белог Поља, са главнином на
Рапај-Брду. На тај начин, друм који из Крагујевца води на
ослобођену територију био би потпуно затворен.
Међутим, кад су Немци, неколико дана после нашег договора
са Дедијером, са једном већом моторизованом јединицом кренули
из Крагујевца ка Милановцу, они су кроз Баре прошли несметано,
јер комунистички одред није био заузео одређени попожај. Наша
одбрана, иако изненађена појавом Немаца, дала им је, после прве
забуне, огорчен отпор. На самом Рапај-Брду, жртве су биле највеће.
Поручник Мојсиловић из Крагујевца, и командири чета Здравко
36 
 

Максимовић из Љутовнице, Тешић из Брђана и Радојковић из
Леваје, са многим другим чијих се имена више не сећам, сахрањени
су у току ноћи на Враћевшничком гробљу.
/Недавно сам од једног пријатеља добио београдску Бор бу у
којој Раја Недељковић описује исте догађаје о којима ја говорим.
Није потребно рећи да је оно што Р. Недељковић пише, и ја одве
износим, у пуној контрадикцији. Хоћу зато да скренем пажњу на
ове чињенице.
Ја сам овде дао имена наших команданата који су у тим
борбама пали. У Недељковићевом опису, ниједно једино име није
поменуо, ниједан гроб није обележен. У герилској војни нема
позадине и штабова. Команданти и командири гину процентуално
више од осталих. Они су увек у првом реду и на челу, где су због
своје храбрости и способности доспели. Ако би било тачно што Р.
Недељковић пише, — како је могућно да ниједан "народни јунак"
њихове војске не одмара своје кости на некој коси са тога терена?
Р. Недељковић пише још у свом чланку, да су тенкове они
заробили и да су их на Краљеву употребили. Потребно је, стога, да
кажем нешто и о тенковима. Верујем да моје наводе ни под овим
приликама неће бити тешко проверити. По паду Чачка, ми смо у
Војнотехничком заводу нашли неколико малих авионских бомби.
Кад смо прокопавали друмове, ми смо те бомбе стављали у рупе, па
их земљом и гранама камуфлирали. Један од наших, скривен у јарку
поред друма, држао би у рукама жицу чији је други крај везан за
упаљач бомбе. Кад тенк наиђе, војник повуче жицу. Командир
Здравко Максимовић, који је тако прву жицу повукао, убијен је у
експлозији која је разнела тенковску гусеницу. Оставио је петоро
деце и жену која још данас живи у селу Љутовници, у Срезу
таковском.
Тенковима су на Краљеву управљали наши официри, капетан
Драгомир Топаловић звани Гага /он сад живи у Аустралији/ и
поручник Жарко Боришић из села Трбушана, Среза љубићког, који
је погинуо 1946. године у борби с комунистима. Могао бих тако до
сутра да набрајам. Недељковић, у четири колоне, ништа не набраја/.
Једини успешан вид герилске акције јесте напад, изненадан,
брз и кратак, и по могућству ноћу. Разумљиво је да је одбрана
против немачке оружане силе била за нас скоро немогућа. Наше
ручно оружје имало је користан домет од једва хиљаду метара.
Немци, са снажним аутоматским оружјем и артиљеријом, држали су
се изван нашег домета, па тек кад би земљу за коју смо се ми
привезали испод нас гранатама поорали — правили би сигурне
скокове унапред. Но ипак, благодарећи прекопаним путевима и
набацаним гредама, ми смо често били у могућству да Немце
задржавамо, а понекад и задржимо. Комунисти су, благодарећи
нашем присуству на положајима, користили створену позадину — и
37 
 

на њој припремали своје кадрове, малтретирали становништво и
убијали оне који им нису прилазили. То је не само главни, него и
једини разлог који нас је само месец дана доцније бацио у грађански
рат под окупацијом. /А четници су то хладно сеирили. Моја
примедба./
Од Рапај-Брда, Немци су преко Милановца и Такова покушали
пробијање ка нашем Главном штабу, који се налазио у планинама
изнад села Коштунића, на месту званом Равна Гора. Али је тај
напад, уз велике губитке, у ноћи 16. октобра одбијен. Немачке снаге
су се онда, /то је прича за малу децу. Тај напад уопште није био.
Прим. моја/, преко Рудника и Шаторње, под борбом повукле у
Крагујевац.
Неколико дана после ових борби, извршен је страшан покољ
невиног грађанског становништва Крагујевца и околних места, које
у акцијама на ослобођеној територији није могло имати никаквог
физичког учешћа. Чак је и страшна квота од 100 за 1 премашена у
Крагујевцу.
/Покољ у Крагујевцу био је због ”касапљења и срамоћења
немачких мртвих војника код села Љуљака”. То сведочи лично
Хитлер. Читај "Мемоаре” Патријарха Гаврила/.
Крагујевачки покољ био је паклени план тоталилараца, да
једном драстичном мером заувек убију клицу слободе и
демократије у нашем народу. Нацисти у томе нису успели; а успех
комуниста, које су совјетски војници код нас устоличили, надамо се
само је привремен.
Уверени смо да ће из крви проливене у Крагујевцу никнути
слобода достојна тих жртава. То је захтев кога се наш народ ни под
коју цену и никада неће одрећи.
*
После пажљивог упознавања са овим чланком објављеним у
"Гласу Канадских Срба", у Виндзору у Канади, у коме је Звонимир
признао да је од своје команде имао упутство које је гласило:
"У овом периоду организације и формације Југословенске
војске у Отаџбини, прихватити сукоб са непријатељем само онда
кад га је немогуће избећи". Место да следи те инструкције,
Звонимир на своју руку ради друкчије.
У свесци Првој "Књига о Дражи", у чланку: "Устанак у
Западној Србији" описао је шта је са осталима радио и како је
следио добивену инструкцију да избегава сукобе са непријатељем и
да га не изазива на репресалије.

38 
 

То је његово писање и описивање догађаја за које каже /у
чланку у "Гласу".../ да је у њима лично учествовао, па се према томе
не може ничим правдати за ову и оволику контрадикцију.
Једно се пише у чланку у "Гласу..." друго у "Књизи о Дражи",
треће у Ратном Дневнику, четврто у књизи "Сећања из рата". Ево
шта је написао у чланку "Устанак у Западној Србији”, свеска прва
"Књига о Дражи", стране 136. до 138.:
Један одред са планине Рудника напада и заузима 3. октобра
барутану у варошици Страгари. И том приликом заплењено је
нешто оружја: иако партизани нигде у близини није било, оно је
подељено са њима. Преко четрдесет немачких заробљеника
одведено је у логор у селу Планиници, испод Ране Горе.
Одмах по паду Горњег Милановца и Чачка отпочеле су
припреме за даљу акцију. Краљево, Крагуједац и Ваљево, — у
којима су немачки гарнизони били не само врло јаки, већ су за
последњих неколико недеља били непрекидно појачавани, —
постављени су за циљеве намераване офанзиве.
Опсада Краљева изведена је у току првих дана месеца октобра
и трајала је око месец дана. Преко три хиљаде Четника и око
хиљаду Партизана опседали су Краљево. Командант операција био
је мајор Ђурић, а Начелник Штаба капетан Јован Дероко. Љубићки,
Трнавски, Јелички, Жички, Ибарски и многи други мањи четнички
одреди, претрпели су у борбама око Краљева велике губитке.
Јелички одред преполовљен је у нападима на варош. Командант
одреда поручник Јован Бојовић пао је на челу своје јединице у
једном јуришу. Немци су се били утврдили и из специјално
саграђених бункера давали су жилав отпор. Много наших
истакнутих официра изгубило је живот у препадима на та утврђења.
/Лаушевић, Дејановић, Сима Узелац и многи други/. Дероку је ипак
некако полазило за руком да аеродром у Краљеву потпуно
паралише. Веза немачког гарнизона са Београдом и Нишом била је
прекинута. Свакога часа очекивана је предаја града. Борбена акција
партизана, међутим, једва се осећала. Ниједан партизански официр
није пао у опсади Краљева, а и општи губици су им безначајни.
Правдајући се недостатком људства и недовољном обуком,
избегавали су свако јаче ангажовање. Сву своју снагу и средства
трошили су на пропаганду и уређење позадине. Ово последње
свовило се на политичку обуку кадра, ликвидацију народних првака
и истакнутих домаћина, реквизиције и разне пљачке и отимања.
Једном речју, "уређење позадине” у ондашњем речнику значило је
систематско припремање да нас у за њих најпогоднијем часу
нападну. Тај час је ускоро дошао, и то баш на Краљеву. Док је, како
народ пева, ватра на Краљеву на све стране севала, и наши одреди
били чврсто везани у непрекидним борбама са Немцима, —
39 
 

Партизани су нас напали у леђа. Мучки из заседе прво је убијен
капетан Дероко, најбољи од наших, човек који се најискреније
залагао за сарадњу. Братоубилачка борба, започета у Ужичком крају
у ноћи 1-2 новембра препадом на наше од реде тамо, добила је свој
пуни замах код Краљева и зачас се пренела на целу ослобођену
територију.
Опсада Крагујевца отпочела је напоредо с опсадом Краљева. У
почетку се сводила на затварање свих комуникација које воде у
град. По евентуалном заузећу Краљева, Крагујевац би био нападнут
врло јаким снагама. Акцијама око Крагујевца рукододио је мајор
Миодраг Палошевић. Њему су, по догодору, имале да се потчине
све партизанске јединице на том реону. У циљу да се затвори друм
Крагујевац — Баре — Милановац, вођени су разговори у вили др
Кичевца у Топоници /Срез гружански/ између М. Палошевића с
једне стране и партизанског претставника Владимира Дедијера с
друге стране. Решено је да партизанске снаге поседну сектор који
би обухватио и горе поменути правац.
Неколико дана доцније, једна немачка моторизована оклопна
колона, из Крагујевца, пробила се великом брзином правцем који су
Партизани затварали, све до села Бара /22 км од Крагујевца/.
Партизани не само да нису покушали да се колони супротставе,
него чак нису испалили ни метка да њен покрет успоре.
Изненађени, Палошевићеви одреди претрпели су тешке губитке у
борбама код Љуљака и Белог Пања. Поручник Миодраг
Мојсиловић, у једном покушају да Немце противнападом коликотолико задржи, гине погођен из немачког тенка. Тек на Рапај-Брду
успеле су јединице мајора Палошевића да се прикупе за
организован отпор. Борба је трајала двадесет и четири часа, губици
су на обе стране били велики. Само из Таковског одреда погинуло
је преко двадесет људи. Два немачка тенка, заробљена на РапајБрду, упућена су одмах на фронт код Краљева, где су у
непријатељским редовима створили највеће изненађење.
И поред скоро потпуног отсуства партизанских јединица у
акцији око Крагујевца, и тешких губитака у неравним борбама с
непријатељем, наш притисак на Крагујевац из дана у дан постајао је
већи. Чекало се само на пад Краљева, па да се удари на саму варош.
/Све се то и тако ради и ако се вели да је инструкција била да
се то не ради! Моја примедба./
Међутим, догађаји који су се после Дерокове погибије
заошијали у Западној Србији, онемогућили су и на овоме фронту, за
дужи период, сваку акцију против окупатора.
Тако је Звонко следио инструкције Равне Горе.
40 
 

Звонимир вели даље:
И у Милановцу и у Чачку успостављене су посебне Команде
места, према договору са партизанским претставницима. Већ сама
та чињеница, да свака варош има две Команде места, четничку и
партизанску, указује довољно на конфузну ситуацију коју је таква
подела власти изазивала. Створена је општа забуна, како у народу,
тако и у војсци. Из тога су се рађали свађе и сукоби, из дана у дан
све оштрији, тако да су нас за мање од два месеца одвели у
грађански рат.
И други Равногорски команданти радили су на своју руку. О
томе Звонимир пише:
У Подрињу, мајор Веселин Мисита, с одредом од преко једне
хиљаде људи, био је заузео Ковиљачу. Потом, при освајању
Лознице, пао је погођен непријатељским метком у чело.
Капетан Драгослав Рачић, са Церским одредом, води борбе у
околини Шапца. У покушају да заузме варош, одбијен је појачањем
које су Немци морали да довуку. Рачићев одред нанео је
непријатељу велике губитке. Али је и Рачић услед избијања
грађанског рата морао да обустави акцију код Шапца.
Одредима Југословенске војске у Отаџбини, формираним и у
дејству у околини Ваљева, командовао је мајор Александар Мишић,
син војводе Мишића, победника са Сувобора. Начелник штаба
ваљевских јединица био је Словенац мајор Иво Фрегл. На Ваљеву,
скоро као и на Краљеву, воде се тешке борбе. Поручник Нешко
Недић и Воја Поповић са својим одредом.
/Дакле,све у духу Дражине инструкције да се сукоби са
непријатељем избегавају!/
То је све из свеске прве "Књиге о Дражи" — од Звонимира
Вучковића.
*
Сад, ево, шта је Звонимир писао у Ратном Дневнику, у вези
напада на Крагујевац. Од речи до речи написао је:
"Палош и ја одређени смо за напад на Крагујевац. Састали смо
се у селу Баре, на средини пута Милановац — Крагујевац. Решили
смо да потражимо комунисте. Тако ће нас бити више. У селу
Топоници, код свога поочима др Кичевца, живео је Влада Дедијер.
Отидосмо до њега. Договор кућу гради. Нашу је разрушио.
Комунисти нису дошли, где су обећали. Тада их још нисмо
познавали, па смо им веровали. Још нам није био јасан прави циљ
њихове борбе. Док смо са њима говорили и постизали споразум,
41 
 

Дедијер је свакако мислио: Нека се бију ове будале. Ми знамо
свој посао. Припремај терен да узмеш власт. Спремај оружје за
то, јер што не постигнеш милом иде увек силом".
Пошто је Звонимир постигао споразум са Владимиром
Дедијером о заједничком нападу на Крагујевац, чекајући само да
падне Краљево па да се свим снагама крене из блокаде у напад на
саму варош, у том исчекивању сетио се удовице Милене у селу
Вујетинцима, па је свој одред оставио на положају у блокади на
старање нареднику Кљајићу, а он скокнуо до Милене и тамо се у
њеном наручју одмарао. Одједном је чуо пушкарање пред зору, "кад
се најлепше спава", скочио на коња и дојурио до места где је
оставио војнике.
О томе он пише у Ратном Дневнику и од речи до речи вели:
Рекао сам Крсти да ћу ноћити овде. За њега је свеједно, овде
или у Вујетинцима. Али за мене не. Јер одавде је само два сата од
Миленине школе...
Пред саму зору, кад се најслађе спава, задихан курир улете у
собу.
— Ала прашти тамо од Бара. Од Крагујевца грунули Немци.
Скочих на коња. Тамо ми је одред. Истина Крста је са њима,
али ја сам им командант. Немци су се несметано пробили до Бара.
Комунисти нису били дошли на заказано место. Вероватно да је
комесар држао час, па нико није смео да га прекида. И ко ту има
шта да примети. Заиста нико, јер политичко просвећивање сељака
долази на прво место.
Кад се вратио одреду Звонимир даље вели:
Палош је био на источној а Крста на западној страни друма.
Морао сам пресећи друм. То баш није било тако лако. Кроз један
поток довукох се до пута, до под пропуст. Немци су ми били над
главом. Ишли су напред. Уграбих прилику и пребацих се преко.
Шума с обе стране пута помогла ми је у томе. Данас је више нема
тамо. Немачки командант Србије ђен. Данкелман наредио је да се
сва шума дуж путева и жељ. пруга исече. С једне и с друге стране
по 500 метара.
На брду Рапај нађох све своје људе. У заседи, распоређени по
тројкама били су спремни. Немци су се одмарали дуж пута у малом
селу Враћевшници. Тамо смо и ручали. Чули смо дреку кокошака.
Нису знале да се пред Немцима повуку у шуму као сељаци, зато су
и страдале. Колико нам је само шума била искрен пријатељ. Да ње
нема, како би радили?
Наспоњен на једно стабло гледао сам друм испред себе. Био је
прокопан скоро на сваки сто метара. Местимично изваљена стабла.
Успоравали су, сељаци, на тај начин покрет Немаца и излагали их
нашој ватри. Али су Немци ове препреке лако савлађивали. Нису се
42 
 

много узрујавали, јер су знали чиме располажемо. Када на њих
откоримо ватру, одмах се склањају у заклон, извлаче топове на
положај и туку нас без прекида, сат-два, каткад и више. Зашто би се
излагали. Јер то је за њих био лов на људе. А редак је ловац, који у
лову гине".
*
Ето, како се ратовало по земљи Србији по личним признањима
самих учесника. А како је тек стварно било, може се само
замислити. Није никакво чудо било, што је народ на крају рата био
сит свега и само је желео да се ова самовоља једном заврши која га
као нека мора притиска, па макар дошло и горе.
Сваки командант и командантић, чак и онај у најмањем селу,
био је сила своје врсте и његово се наређење одмах извршавало, без
поговора. Свако наређење генерала Недића и његових органа
морало се саопштавати месном командантићу и од њега тражити
одобрење. Иначе је глава летела са рамена као гњила грушка.
Једном речју, нико никога слушао није. То и ова документа кажу.
Ово и овако резоновање није плод никакве мржње, него
изношење жалосне истине о минулим збивањима.
*
Даљу несрећу, која је снашла Крагујевац због ове блокаде и
препуцавања на Немце, Звонимир је прећутао. Није се дубље
упуштао у овај случај, јер је имао много да каже. У овим
препуцавањима погинуло је девет Немаца и рањено 26
/двадесетшест/. /Свеска прва, "Књига о Дражи", страна 142. од
Звонимира Вучковића/.
Погинулим Немцима Звонкови војници су унаказили лешеве,
отсекли им удове и ставили у уста. Слике побијених и унакажених
Немаца видео је лично пуковник Бранислав Пантић и о томе је
написао свој извештај, који изводно гласи:
"На то се пук. Когхарт обратио једном од немачких официра,
који је из своје торбе извадио један пакетић и предао пуковнику. Он
је развио пакет и одатле узео неколико фотографија и предајући их
Дражи, упитао га:
" — ДА ЛИ СУ ВАМ ПОЗНАТЕ ОВЕ ФОТОГРАФИЈЕ И
ОДАКЛЕ ОНЕ ПОТИЧУ?
"Дража је узео фотографије, разгледао их и кратко одговорио:
" — Не.
На то је пук. Когхарт рекао:
” — ВЕРУЈЕМ. ТО СУ ФОТОГРАФИЈЕ НАШИХ ВОЈНИКА
КОЈИ СУ ПАЛИ 8. ОКТОБРА У БОРБИ КОД С. ЉУЉАКА. ВАШИ
СУ ИХ ЉУДИ ОВАКО УНАКАЗИЛИ И МРТВЕ ОСРАМОТИЛИ.
43 
 

"Дража је опет оштро изјавио: да је то дело комуниста, а не
његових људи.
"На то је пук. Когхарт приметио:
"— НЕ, НЕ. МИ ИМАМО СИГУРНА ОБАВЕШТЕЊА ДА СУ
У ТОЈ БОРБИ УЧЕСТВОВАЛИ И ВАШИ ЉУДИ ПОД
КОМАНДОМ МАЈОРА ПАЛОШЕВИЋА.
"Дража је одговорио:
— Могуће је. Ја за то нисам знао, нити сам издао наређење да
се та борба води, а најмање да се непријатељски војници скрнаве и
мртви срамоте.
"Пук. Когхарт на то је рекао:
"— ТО ВАШУ ОДГОВОРНОСТ, КАО КОМАНДАНТА, НЕ
УМАЊУЈЕ. ВИ СТЕ ОДГОВОРНИ ЗА ЗЛОЧИНА ДЕЛА ВАШИХ
ПОТЧИЊЕНИХ.
"Док се овај разговор водио, фотографије су дошле у моје
руке. Био сам изненађен. Оне су претставлзале немачке војнике,
погинуле код с. Љуљака. Лешеви су били масакрирани, унакажени,
полних органа отсечени и стављени у уста погинулих".
Бранислав Ј. Пантић. с.р.
Ово је објављено на трећој страни изјаве пуковника
Бранислава Пантића, која је објављена на страни 144. књиге:
"Грађански рат у Србији” од Б. Карапанџића. Видети и књигу:
"Други светски рат и Димитрије Љотић" од Ратка Парежанина, на
странама: 510. и 511.
*
Сад, још један докомент о касапљењу немачких војника код
села Љуљака из књиге "Други светски рат и Димитрије Љотић",
страна 510. и 511. од Ратка Парежанина.
Парежанин пише:
Интересантно је, кад је о комунистичким клеветама реч,
поменути и око: управо тих дана изведена је исто таква, ако не и
страшнија, одмазда у Краљеву. Ту је страдало најмање преко 2.000
а, можда, и 3.000 невиних људи, међу којима и приличан број
збораша. Комунисти нису никада од тога правили буку ни протесте.
Нису то чинили, јер тада, кад се одмазда вршила у Краљеву, није
било у том граду добровољаца, — "Љотићеваца"!
Неколико дана после одмазде у Крагујевцу, др Турнер позвао
је к себи Љотића, — то је било први пут да он позива к себи
Љотића. Љотић ме је узео собом за тумача. Дошли смо код Турнера.
Било је то у његовом приватном стану у Топчидеру. Био је снег,
Кроз једну авлију ушли смо до врата и зазвонили. Отворио нам је
врата један немачки војник и одвео нас до собе у којој нас је примио
др Турнер. Први пут, колико се сећам, пружио нам је руку,
44 
 

поздравио се с нама и понудио нам да седнемо. И то је било, колико
се сећам, први пут да се код њега седне, иначе смо увек с њиме
говорили стојећи. Није прошло ни пола минута, ушао је са кавом
црном, млеком и шољама онај исти војник и то све ставио на сто.
Овако нешто раније никад није се могло ни замислити. Какво
изненађење, шта ово може да значи? — помислио сам у себи.
Наједном др Турнер извуче из фијоке једну повећу жуту коверту и
баци је пред Љотића, годорећи да он погледа шта има унутра. Ја сам
сде од речи до речи преводио Љотићу и опет Турнеру оно што би
Љотић рекао. Љотић узе коверат и извуче из њега неке слике,
фотографије и стаде да их гледа. И ја се нагнух и погледах. То су
били унакажени лешеви, ужасно, избодени ножевима, са удовима у
устима итд. Љотић је то гледао, узимао једну слику иза друге, не зна
се која је од које горе изгледала... Због тих лешева дошла је одмазда
у Крагујевцу.
— Шта кажете на то? Ко је то учинио? Не можете ми сад рећи
да такве ствари Срби не би могли да учине?... Замислите да ја сад то
пошаљем Фиреру, а то ћу и учинити. Знате ли шта после тога има
да дође? Има да дам у најкраћем року у Србију упадну и усташе и
Мађари и Арнаути, па ћете да видите шта ће бити с вама Србима у
Србији !...
Пренето из књиге "Други светски рат и Димитрије Љотић",
стране 510. и 511. За овај вандализам код села Љуљака, Немци су
казнили Крагујевац са 7.000 /седам хиљада/ невиних жртава. У
Ратном Дневнику, Звонимир Вучковић је то само хладно
констатовао речима:
"Крагујевац је платио такође свој део. Седам хиљада грађана,
четвртина целокупног становништва, побијено је за два дана. Чак и
ђаци гимназије са својим професорима".
И додао је:
"Тако су дани пролазили. Борбе на све стране а помоћи ни од
куда. У ове најцрње дане, комунисти су се стриктно држали свога
програма. Држали су зборове и настојали да ослобођену територију
уреде на свој начин. Борбу су препуштали онима, чијом су се
крвљом желели да користе за спровођење револуције".
Интересантно је, да је Звонимир у књизи "Сећања из рата", на
страни 139. број жртава смањио на 5.000.
Да је Крагујевац заиста платио овако крваво ову Вучковићеву
авантуру, сведочи сам Адолф Хитлер. Кад је генерал Недић, у
септембру 1943. био код њега у Берлину и кад је Недић ставио
примедбу на сувише строго поступање немачке управе према
српском народу, Хитлер је праснуо и одговорио:
"Срби су ме два пута за срце ујели. Прво, са пучем ваших
официра 27. марта 1941. године, а други пут исте године са
45 
 

касапљењем немачких војника и устанком против окупације Србије.
Оба ова случаја била су уперена против немачког народа на један
такав начин који ми је јасно дао доказа да су ти људи решили да се
ставе у службу непријатељима немачког народа и хушкачима за рат.
Срби ништа нису научили и зато сам наредио да се узврши масовна
одмазда у Крагујевцу и Краљеву. Немачка није могла више да
толерира овакав начин борбе". /"Мемоари" Патријарха Српског др
Гаврила Дожића, страна 550./.
Колико је Хитлер био љут на Србе види се и по томе, што је на
Недићеву молбу да се укине наређење одмазде над Србима по скали
за једног убијеног Немца СТО СРБА, а за рањеног 50, поче да виче
и да прети са новом и још строжијом скалом одмазде за убијеног
Немца и рекао да ће скалу повећати на 1.000 /хиљаду/ Срба. О томе
је од речи до речи записано у свесци првој књиге "Генерали
Издаје", стр. 28.
"Том приликом, рекао је Недић, /Хитлер/ је викао на мене,
тврдећи да одредбу 1:100 не треба укинути већ је чак треба
пооштрити — на 1:1.000. Навео је и то да је, ако Срби продуже са
својим бунтовничким методама, спреман да уништи читав народ"...
*
Још један податак о Крагујевачкој касапници, у вези
Звонимира Вучковића, а не Марисава Петровића и његових
Љотићеваца. Пренето из свеске прве, књига "Генерал Милан Недић"
од Станислава Кракова. Текст је пренет са 244. стране и још који
ред са следеће стране:
"Када је код Турнера Недић, то ми је лично касније испричао
вели Краков, молио да се не приступи слању казнених експедиција
нити ма каквим мерама репресивним према мирном становништву,
шеф управног штаба, и сам блед и узбуђен дигао се и из једног
блока извукао серију фотографија које је баш пре тога био примио.
То су били снимци лешева немачких војника побијених код села
Љуљака и потом страховито унакажених. Недић ми је рекао да се он
сам згрозио када је видео ове ужасне примере дивљаштва, какве
никада српска војска у својој историји није починила. Једнима су
биле ископане очи, другима, потпуно скинутим, били су отсечени
удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа био је
постављен са ногама у вис да чине фамозни знак немачке
пропаганде и Черчилов: слово V - Victoria — победа!
Др Турнер је ове фотографије био скоро треснуо пред Недића
о сто:
— Шта мислите шта ће Фирер урадити када ове ужасе види?
Овако нешто још се није догодило у Европи. То је чисто балканско
дивљаштво. Не само сто за једног већ ово може довести да се
одмазда још више пооштри.
46 
 

Турнер је овде ударао руком о сто, беснео.
Недић врло узбуђен одговорио је:
— И као војник и као Србин и као човек згражам се над
оваквим зверствима. Али српски народ са тим нема ничег
заједничког. Не заборавите да комунисти то чине баш да би што
сигурније провоцирали вашу одмазду, вашу освету, како би тиме
натерали народ да бежи у шуме и да им се тако силом прилика
придружи, када то неће да чини на све њихове позиве и пропаганду.
На то му је шеф Управног штаба доста јетко рекао:
— За Фирера су сви Срби исти, комунисти или националисти,
који су сада у осталом овде заједнички напали немачку оружану
снагу и ове ужасе починили. Зато нека и невини плаћају овакве
злочине својих ландсмана.
Када је дошао да последњи пут интервенише код др Турнера у
јутро 21. октобра, да се не шаљу казнене експедиције и не спроводи
било каква одмазда, Недић није ни слутио да су у том истом
тренутку у Крагујевцу стотине и хиљаде жртава падале кошене
немачким митраљезима и машинским пушкама.
Дан касније пуковник Павловић се вратио у Београд сав црн у
лицу од умора, очајања и ужаса у коме је дан раније у Крагујевцу
живео. Са собом је донео спискове које му је немачки командант
Крагујевца, злогласни мајор Кениг био предао". Итд.
*
Страна 139. — Вучковић злонамерно пише и тврди да је: " ...
немачка командантура, уз помоћ једног батаљона Љотићевих
војника, похватала и стрељала пет хиљада грађана".
Међутим, то до сада нигде ничим озбиљнијим није потврђено.
У свесци првој "Књиге о Дражи", страна 147. непознати
чланкописац "Ј. Ш.", који је био на лицу места и који је био са
осталима у баракама за стрељање, у чланку: "Крагујевачка
трагедија", вели да су скупљање народа по Крагујевцу вршили сами
Немци под изговором да се врши легитимисање. Вучковић, као и
многи други, који беже од истине — као ђаво од крста, у овај
злочин уплиће и Љотићеве добровољце, а то уопште не одговара
истини. Љотићевци су са једном својом групом добровољаца са
Марисавом први пут као наоружани људи дошли у Крагујевац, по
Бошку Костићу страна 57. његове књиге "За историју наших дана",
17. октобра, док су по Бори Карапанџићу, страна 110. његове књиге
"Грађански рат у Србији 1941 — 1945", дошли са једном четом 16.,
а са једном четом 17. октобра 1941. године. Купљење народа у
Крагујевцу почело је 20. октобра. Сви излази из града били су
блокирани немачким војницима. Људе по граду купили су само
Немци, а не добровољци. На питање: "Куда"? се људи воде —
Немац, а не добровољац, кратко одговара: "На легитимисање у
47 
 

Крајскомандатуру"! О томе најбоље сведочи овај Ј. Ш. који је, као
што је већ речено био на лицу места у Крагујевцу и сам био одведен
у бараке на стрељање и све догађаје својим очима видео, забележио
и после у књизи првој — "Књига о Дражи" — објавио. Исечак тога
сведочанства са стране 147. гласи:
ЛОВ НА ЉУДЕ
Освиће кобни понедеоник 20 октобра. Сви излази из
Крагујевца су блокирани. На сваком раскршћу групе Немаца крај
постављених тешких митраљеза. Око седам сати с периферије креће
обруч центру града. Претреса се свака кућа. Купе се и одводе
мушкарци од шеснаест до шесдесет година, без обзира на звање и
занимање. На питање "Куда"?
Немац
кратко
одговара:
"На
легитимисање
у
Крајскомандантуру"! Гомилају се дуги редови, окружени са свих
страна Немцима. Чим се скупи група од неколико стотина, одмах се
спроводе под јаком стражом горе у шупе. Испред уласка у зграду,
претресају их све, и све им ствари од вредности узму, као: златне
сатове, ланчеве и друго, ако претстављају већу вредност.
Тако непрекидно, док нису дошли до центра вароши. Из
надлештава су одводили све чиновнике, из школа све ђаке старије
од шеснаест година, заједно са наставницима. Страшно је било
видети како се сатански смеју "културтрегери" Европе, који прате у
смрт српски цвет, српску средњешколску омладину. Купљење је
трајало до иза подне. Било нас је горе у баракама око десет до
дванаест хиљада. У једној бараци могло је стати неколико стотина
душа, а нас стрпали до четири хиљаде. Сви један уз другог. Доле
ђубре, смрад гуши. Испред барака, видимо кроз брвна, на пољани
зјапе упрте у нас цеви преко педесет тешких митраљеза. Иза сваког
лежи немачки подофицир. То су цеви смрти, које ће сутра угасити
на хиљаде српских живота.
Тако изгледа најближа истина о Крагујевцу од човека који је
био на лицу места. Никакве везе у тој трагедији немају Љотићевци.
Напротив, они у њој имају чак и својих заслуга. Факат је да је
Марисав, кад је видео, да ће заиста уследити стрељање људи, без
суда и осуде и без икакве провере, затражио да из сваке групе за
стрељање изведе оне за које сигурно зна да нису на страни
устаника. После дуже дискусије, то је и одобрено, али је Марисав
имао као услов да свакога поименично прозове из групе да би тиме
доказао да га заиста лично познаје. И тако је он, било како било, ту
на стрелишту, пред само излажење пред митраљеске цеви, спасао
сигурне смрти преко хиљаду, ако не и више српских глава. За зло
му се не може узети што је на првом месту спасавао своје
48 
 

политичке пријатеље и личне познанике, јер би тако исто сваки
други човек у свету поступио да је био на његовом месту. Ово није
никаква одбрана ма кога, најмање Марисава, него чисто заступање
свете истине и правде, од које Вучковић, као и многи други кад
пишу или причају о минулим догађајима, беже као од сатане.
Страна 146. — Вучковић пише како је присно друговао са
комунистичким командиром чете у Горњем Милановцу, учитељем
Ракићем, из оближњег села Сврачковца, како је са њиме играо шаха
у његовом штабу и како ни по коју цену није хтео да се с њиме и
његовим људима свађа и туче. Кад је баш по једној завршеној
партији шаха добио телефонско наређење са Равне Горе, да одмах
разоружа Ракића и његове присталице-партизане, он је одбио да то
учини. Кад је наређење поновљено и кад његово образложење
одбијања разоружања партизана није примљено на Равној Гори, он
је напустио свој четнички одред, оставио га на расположењу
нареднику Крсти Кљајићу, избеглици из Славоније и отишао код
свог пријатеља у село Врнчане у кућу домаћина Адамовића на
одмор. Кад је домаћину рекао шта је на ствари и да је одбио да се
бије са комунистима, он му је зачуђено одговорио:
"Па они су гори од Немаца и кад с њима раскрстимо, ми смо
више од пола посла свршили". И покушавао је да га убеди у
аргументе, који су за њега иако сељака, били више него логични.
Преклињао га је до Бога да промени мишљење и да се што пре
врати у свој одред и настави борбу противу комуниста, али то није
имало успеха. Тек кад је сутрадан од својих војника био обавештен
да је наредник Крста, уместо њега, разоружао партизане и тако
извршио наређење са Равне Горе, Вучковић се погнуте главе
постиђен вратио у одред.
Интересантно је, да га за неизвршење наређења у ратном
стању нико никада није узимао на одговорност, него је, напротив, за
такве и сличне поступке бивао награђиван унапређењима и
одликовањима и уз то сматран као један од најбољих официра
Равне Горе!
Свакако да за то постоје неки разлози!?
*
Звонимир пише у Ратном Дневнику и јавно показује симпатије
за Тита, кога је лично видео кад је био на састанку са Дражом у селу
Брајићима 26. октобра 1941. године. О томе он пише и вели од речи
до речи:
Стигох у с. Брајиће. Вођа партизана Тито, беше дошао да
преговара са Чичом. Са њим су били неки Јовановић, лекар из
Ваљева и један студент. Чини ми се да се звао Стамболић. Остатак
пратиоци. Њих око двадесетак, за наше прилике добро наоружани.
49 
 

Имали су неколико пушкомитраљеза и доста бомби. Тито у
сељачком оделу и цокулама на ногама. Средњег раста и мало
дежменкаст. Очи ситне али поглед оштар. Поглед човека сигурног у
себе. Мене је лично интересовао. Остали нису сматрали за потребно
да упитају: Ко је Тито? Да је ма ко други дошао на преговоре, чак
Пећанац, гужва би била већа.
Удруженим снагама против Немаца. Дража и Тито сложили су
се у томе. Споразум по свим питањима био је закључен. Народу се
ништа силом неће натурати. Нека после рата одлучи којим ће
путем. Позадина ће бити војнички уређена. У ослобођеним
градовима заједничка команда. Ратни плен ће се комисиски делити.
Дивље одреде и наше и њихове заједнички уништавати. Драгиша
Васић закључио је састанак:
— Народну вољу ћемо поштовати. Кад свршимо посао народ
ће одлучити. И ништа силом...
— И ништа силом, — одговорио је Тито и са групом кренуо
пут Маљена.
Ми смо остали замишљени. Не знам о чему су други
размишљали. Ја сам био задовољан.
После оваквог његовог јавног закључка о Титу, док за војводу
Пећанца, јунака и борца из свих ратова Србије за ослобођење и
уједињење, чије груди красе сва ратна и мирнодопска одличја
Србије и многих савезничких држава, вели да је он случајно дошао
на састанак, или ма ко други од Срба, "гужва би била већа”, нема се
шта двоумити. Свак ће после овога видети на којој су страни биле
његове симпатије.
*
Страна 156. до 160. —
У одељку "Празник уједињења”, Вучковић је на крају тачно и
јасно казао зашто су комунисти у Југославији превагнули и засели
на власт и ако их је било свега 3% становништва Југославије, према
самом признању комуниста. То је тешка истина, али је истина и њу
нико не може сакрити, јер је у животу одржавају бројни документи,
поред овог који ће се овде изнети.
Вучковић пише о скупу Дражиних команданата, одржаног
задњег дана новембра 1941. године на Равној Гори. Пошто је то
било у току акције немачке казнене експедиције у Србији и у
директном нападу на Равну Гору, Дража је сазвао скуп команданата
и издао нову директиву за будући рад и у вези Немаца и у вези
комуниста. О томе је Вучковић писао на страни 160. ;цитираћу нову
Дражину директиву:

50 
 

Немце нападајте само из заседе. Никакве фронталне акције не
долазе у обзир док не ојачамо. С партизанима продужите
толерисање, јер се грађански рат мора избећи по сваку цену.
Вучковић даље наставља и вели:
После отприлике пола сата излагања, махом руке, као знак
поздрава, Михаиловић нам је ставио до знања да је завршио реч.
КАО ПО КОМАНДИ, У ПРОСТОРИЈИ ЈЕ НАСТАО
ПОЛУГЛАСАН ЖАГОР. БИЛО ЈЕ ТО НЕКО ПРОТЕСТНО
ГУНЂАЊЕ ОНИХ КОЈИ СУ ХТЕЛИ ДА СЕ, БЕЗ ОДЛАГАЊА,
ЈЕДНОМ ЗА СВАГДА, ОБРАЧУНАЈУ СА КОМУНИСТИМА.
Дражин помоћник, потпуковник Павловић и мој колега поручник
Предраг Раковић, колико се сећам, били су од свију најгласнији.
За ово сведочанство Вучковићу припада пуна захвалност.
У ТОЛЕРИСАЊУ КОМУНИСТА Југославије лежи пропаст
њена и пропаст српског народа. То нико поштен порећи не може и
кад би хтео. Да је на Дражином месту неком срећом био генерал
Милан Недић, за комунисте се не би знало у читавој Југославији
још у току 1942. године, ако би се уопште успели појавити и у току
1941. године. Генерал Недић је још као Министар војни, издао 9.
јануара 1940. године, наредбу целој војсци и морнарици и указао на
опасност од комуниста, у којој је поред осталога рекао:
Комунизам у нашој земљи постоји. То је факат са којим треба
рачунати и против кога се треба непоштедно борити истом вољом,
истом енергијом, самопожртвовањем као и на бојном пољу...
Оно што ме нарочито брине, јесте чињеница да ни војска, као
сигуран темељ наше државе, неће остати поштеђена и изван
комунистичке акције"... /Свеска прва "Генерали Издаје", страна
210./.
Тако је упозоравао Недић и то на време. Међутим, Дража је
наређивао ТОЛЕРИСАЊЕ комуниста иако је и од владе у Лондону
и од Енглеза још 30. октобра 1941. године, добио инструкције да се
не дозволи комунизирање Југославије. О томе постоји више
докумената. Један такав документ је и у свесци другој књиге
"Генерали Издаје", страна 112. који од речи до речи гласи:
"Хадсон је са Остојићем стигао у Михаиловићев штаб на
Равној Гори 30. октобра 1941. године. Поред шифре за везу са
емигрантском владом, Хадсон је Михаиловићу предао и један
обавештајни упитник на који је Михаиловић давао одговоре.
Одговори су упућени Британској команди на Блиском истоку и
имали су искључиво обавештајни карактер".
Међутим, Хадсон и Остојић су Михаиловићу предали и
поруке Британске команде на Блиском истоку и емигрантске владе.
51 
 

Порука упућена од Министра војске генерала Богољуба Илића
је гласила:
"Поручите онима у земљи да се за сада ограниче само на
стварање организације. Сада је најважније да се изаберу
одговарајући људи, нарочито за среске начелнике, који ће у
моменту немачког слома чврсто преузети и успоставити власт, да
би се избегли нереди, тако да кад ми дођемо са те стране буде све у
реду".
О поруци примљеној преко Хадсона, Михаиловић је, у
телеграму упућеном Слободану Јовановићу, 26. маја 1942. године,
поред осталог саопштио:
"Прошле јесени примио сам знању саопштење британске владе
да Југословени има да се боре за Југославију, а не да се борба
претвори у побуну комуниста за Совјетску Русију”.
То је Дража, као што је већ речено, поновио и у својој задњој
одбрани на суду у Београду. Зашто је он и поред тих и таквих
директива прихватио толерисање комуниста Југославије и ако су
они били законом забрањени, остаје свакоме на вољу да сам о томе
доноси свој суд. Али ако се при томе упозна са оним што је Стефан
Клисолд написао у својој књизи на енглеском језику /Stephen
Clissold/ "Whirlwind" на страни 22. и 23. — свакоме ће бити лако да
донесе тачан закључак по овом питању.
Ја овај податак из поменуте књиге нећу овде преносити пошто
га нико од толиких писаца Срба и несрба, у својим објављним
делима, није користио, а многи су ову књигу имали у рукама. Чак је
и књижевник Бора Карапанџић пропустио да овај кључни податак
из Клисолдове књиге пренесе у своју књигу "Грађански рат у
Србији 1941. — 1945." и да са њиме још пре две деценије унесе
више јасноће у нашу националну пропаст у Другом светском рату.
Кад је то Бора пропустио да учини, ја сам склон да поверујем да је
за то имао неке оправдане разлоге па сам зато и ја одустао да ма
шта по томе овде саопштим. Кога то интересује нека набави књигу
и нека види у чему је ствар. Углавном, претставља млаћење празне
сламе стално бацање кривице за нашу националну пропаст у
Другом светском рату на разне: Клугмане, Маклине, Дикине,
Давидсоне, Рандолфе и друге енглеске чиновнике и неуспео
покушај да се стварна и једина истина о комунистичкој превласти у
Југославији — прикрије још неко време.
*
Страна 165. — Вучковић пише и описује како је негде између
7. и 10. децембра 1941. године, са групом четника прошао кроз
Горњи Милановац и ако су вели, он, у њему били поред Немаца и
Љотићеваца и војници Српске Државне Страже...
52 
 

То је апсолутно нетачно. У томе нема ни трунке истине.
Истина је сасвим друкчија. Ако се Вучковић ње не сећа, покушаћу
да му помогнем да се боље присети догађаја из тих дана.
У то време он је са одредом четника био у селу Бершићи. У
СТОЈИНОЈ кафани је разговарао дуго са коњичким водником
Здравком Солујићем из Бершића, који је тада био одредник 12.
подофицирског Оружаног Одреда владе генерала Недића, па је из
Милановца дошао у село да се види са својима и ту у Стојиној
кафани — затекао Вучковића окружена својим телохранитељима и
гардистима. О Српској Државној Стражи у то време није могло
бити ни говора. Она је формирана тек фебруара и марта 1942.
године и на службу у Србији поразмештена тек 1. априла 1942.
године.
У Горњем Милановцу је тада био командант места и
командант свих трупа владе генерала Недића жандармеријски мајор
Милан Калабић. Он је у то време примио под своју команду и од
Немаца прикривао све Дражине одреде, приказујући их као своје
трупе.
О помоћи мајора Калабића Дражиној организацији писали су
многи поштени људи и четници па ето, о томе сада у овој књизи
пише и сам Вучковић иако му никако није по вољи постојање
Српске владе генерала Недића. Од оних што су пре њега писали о
услугама мајора Калабића, навешћу неколицину.
Први је писао др Мушкатировић у својим одломцима из борбе
у децембру 1941. године. У "Српској Борби", број 22, страна 11. Он
каже да је децембра 1941. године спасао и себе и болницу
Дражиних бораца употребом имена Старог Калабића, кад је кроз
село у коме је био, наишла немачка— казнена експедиција у нападу
на Равну Гору. Др. Мушкатировић вели даље: "Одржати једну
четничку болницу на терену, у овом опсегу, било је све теже, јер је
снабдевање и са најосновнијим животним намирницама било
скопчано са великим животним опасностима по наше људе. Зато
сам добио наређење да болницу расформирам, да се лакши
рањеници и болесници повуку у своје одреде, а да најтежи путем
Старог Калабића сместим у М.
Лично сам добио наређење да са фалсификованим
документима пођем у К. на нову дужност".
На суђењу у Београду 1946. године, установљено је, да је
Дража заиста био на састанку са Старим Калабићем, мајором
Кораћем и осталима у селу Бершићу, у кући домаћина Боже Тадића,
недалеко од Равне Горе. То је после објављено у "Политици" од 20.
јуна 1946. на страни 4., а цео ток суђења објављен је у засебној
књизи стенографских забележака са Дражина суђења. Стражу око
куће и села за време Дражина састанка са Калабићем и Кораћем
53 
 

чувао је са својим одредом потпуковник Војислав Пантелић, сада у
Вашингтону.
Давид Мартин, књижевник енглеског језика, написао је
запажену књигу "Издани савезник", издање 1946. у Њујорку. На
страни 154. о Калабићу је написао:
"Пуковник Калабић био је окружни администратор под
Недићем. Због давања оружја побуњеницима био је стрељан од
стране Немаца у јесен 1942. године".
Дражин командант Јадарског четничког одреда, потпуковник
Војислав Пантелић, сада у Вашингтону, пише у свесци првој
"Књига о Дражи", на страни 166. и у вези Старог Калабића вели:
"Увече немачки мајор из Мионице позва Брајовића и мене на
саслушање. Ја му кажем: да сам са одредом водио борбу против
комуниста код Рудника; да су то "Владине трупе" и да о томе зна
мајор Милан Калабић, командант владиних трупа у том делу
Србије. Немачки мајор затражи радиом везу са мајором Калабићем.
Овај потврди да ме зна лично и да је тачно да сам са "Владиним
трупама" водио борбу против комуниста.
Захваљујући мајору Калабићу, после дужих напора, ослободих
цео одред од Немаца".
У свесци првој "Књига о Дражи", страна 173. у чланку "Отац и
син", од Павла Мешковића, поред описа које је све и какве помоћи
Стари Калабић учинио Дражиним четницима, донета је и Дражина
депеша влади у Лондону о стрељању Калабића. Ту се каже:
"Немци су стрељали мајора Калабића, као једног од наших
сарадника. Ужасно су га мучили и ваљали по стаклу. Калабића је
сматрао Недић за свог најбољег пријатеља. Уствари, Калабић је био
наш најоданији сарадник и учинио је велике услуге нашој ствари".
И поред свих ових непобитних доказа, а има их још пуно
расутих по разним књигама, брошурама и новинама. Др Радоје
Вукчевић је написао ругло књигу "На Страшном Суду" и у њој је на
страни 106. означио Старог Калабића као најкрволочнију звер, која
је прогонила Дражу и његове припаднике. То је тешко веровати, али
је то нажалост пуна истина да је то др Вукчевић написао. Др
Вукчевић с тиме није ништа нашкодио добром гласу Калабића, већ
је само још боље показао свој карактер и своју грешну душу.
Горе поменуто Вучковићево "хајдуковање” кроз Горњи
Милановац претставља бајке унуцима. Ту истине никакве нема.
Тиме је и он, као и др Вукчевић, само више скренуо пажњу на себе
и свој карактер, те је и оно мало поштовања ако је где имао, са тиме
потпуно изгубио и себе сврстао међу особе које су у току рата
отишле у илегалност да би српски народ патио и њихове авантуре
плаћао својим главама. За тај и такав рад никада никоме није давано
признање па неће бити дато ни Звонимиру Вучковићу ни његовим
ортацима.
54 
 

Страна 167. — Све Звонимирове приче о хватању Драже у
Струганику су измишљене. Тачно је само то, да је Дража заиста био
у кући Војводе Мишића и да је на споредна врата према башти и
шуми или кроз прозор побегао за време док је Мишићева супруга,
Госпођа Лујза, Немица, на чистом немачком језику, разговарала са
немачким официром који је дошао на њена врата и био неочекивано
изненађен кад је на немачком језику био обавештен да је то кућа
српског Фелдмаршала Мишића. За то време Дража се муњевито
удаљио из куће и склонио у оближњу шуму и кроз потоке избегао
заробљавање. Пред Немце је изашао мајор Мишић, син војводин.
Да би их што више збунио, претставио се као Дража, а мајора Ивана
Фрегла, Словенца, претставио је као свога начелника штаба.
То је истина.
Све што Вучковић о томе пише је без основа.
У извештају 342. немачке пешадијске дивизије, чији су делови
6. децембра 1941. године, из Ваљева кренули директно у напад на
Струганик, ради хватања Драже, о тој акцији стоји записано:
”6. децембар 1941. полазна ситуација као и 5. децембра увече.
Подухват Михаиловић почиње.
Група Рот, полазећи рано изјутра из Ваљева, заокружава место
Струганик, за које је јављено да је у њему главни стан. Михаиловић
је стварно присутан у штабу свог команданта бригаде Мишића. Он
је телефоном обавештен о наступању немачких трупа са југа.
Изненађен од стране групе Рот успева ипак. Мишићев штаб
заробљен је после краће борбе ватром. Сам Михаиловић успео је да
побегне, благодарећи испресецаном шумском земљишту.
Група Рот остаје те вечери у Струганику; делови запречавају
Кадину Луку и предео око ње...
Подухват Михаиловић овим је завршен, без нарочитог отпора
затечених Михаиловићевих људи... Хватањем Мишићевог штаба и
ударом усред самог центра нанет је Михаиловићевом покрету тежак
ударац, без обзира што је његов руководилац успео да се спасе"...
/Том XII. књига 1. Зборника Докумената и података о
народноослободилачком рату народа Југославије — Документи
Немачког Рајха за 1941. годину, страна 737. и 738./.
То је званичан немачки војни извештај о нападу на Дражин
штаб у селу Струганику. А ево шта је у своје време о томе писао и
записао Звонимир Вучковић у свом Ратном Дневнику.
II.
Немачки напори управише се Равној Гори, не би ли "змији"
главу размрскати. Шест комбинованих колона, одлично
опремљених и тешко наоружаних кренуле су од Ваљева, Љига,
55 
 

Милановца, Чачка, Пожеге и Косјерића. План им је био добар. Али
уочи дана сазнадох за напад. Обавестих одмах Главни штаб.
— Разбити се на ситне делове и избећи обруч. То је једини
излаз, — одговорили су ми. Наредио сам слично својим
командантима батаљона. Ноћу 4 — 5 децембра пребацих се са
људством преко друма Чачак — Милановац. Извукао сам се из
мреже. Тачно по добијеним упутствима. Послах извиђаче у
позадину немачких колона.
— Пале, убијају, пљачкају, — извештавали су они. Свих шест
колона састале су се на Бабиној Глави. Али од четника ни трага.
Удар је био "у ветар". Наши су се на време били извукли. Уместо да
"змији" главу размрскају, чак јој ни реп нису закачали. Свој су бес
искалили над незаштићеним мештанима. Чак су и колибе спалили.
Шуму нису секли, јер би им за тај посао требало најмање десет
година. Радовао сам се нашем успеху, кад поражавајућа вест тресну
као гром из ведра неба:
"Дража ухваћен у с. Струганику. Још га нису убили. Обесиће
га у Београду”. Неколико курира потврдише вест. Био сам очајан.
То је значило и крај отпора. Јер Чичу нико није могао заменити.
Сви ми, ма колико свесни, умешни и храбри, пред њим смо били
сићушни и незнатни. Чак и они најнеобузданији. Он је био једини
коме се све могло рећи, који је за сваку ситуацију могао да нађе
излаз. Био је први борац, једини и незамењиви Чича.
Шта да радим, шта да радим? — несвесно сам понављао. Да се
са одредом пробијем у Турску. Не, то је глупост. На равну Гору се
треба вратити. И све што се том покрету испречи рушити и
уништавати. Пут за Равну Гору води кроз Милановац. Тамо су сада
Немци и српски квизлинзи. Нећу га обилазити. Проћићемо право
кроз њега. Јер када је Чича страдао, можемо и ми. Нека се бар после
о томе говори.
Са запетим оружјем, у уређеној колони, приближавали смо се
Милановцу.
— Кад отворе ватру, сручите шаржу, па онда на нож! —
командовах војницима, на улазу у варош.
Зашли смо већ дубље у град кад нас приметише. Нису се
могли снаћи. Наша дрскост их је скаменила. Стајали су као
приковани на својим местима. Двадесет бандита марширало је
градом, а још ниједна пушка није планула. Приметих за препашћена
лица грађана, како нас кришом иза рушевина посматрају. Певали
смо песму Дражи, док је непријатељ свирао узбуну. Већ смо на
излазу. До шуме у гробљу нема ни 200 метара. На улазу, у њу стиже
нас први рафал. Затим још један и борба отпоче. Гађали смо иза
дрвећа. Гађали и певали. Нису се примицали. Рањеној звери опасно
је прићи. По паду мрака, без иједног губитка, настависмо покрет. У
Такову срете нас Крста.
56 
 

— Чича је у Теочину. Чека на вас. Пожурите.
Падох му у наручје. Дуго сам га тако држао. Плакао сам а
нисам хтео да то војници виде. Они су пак вриштали од радости.
Пушке су праштале. Одушак се некако морао дати.
И Чича није хтео далеко од његове Горе. Сместио се у кућама
Весковића у Теочину. Немци су мислили да је већ код морске обале.
Нађох га замишљена. У Струганику се ипак десила несрећа. Немци
су ухватили Ацу Мишића и мајора Фрегла. И Чича је био са њима.
У последњем часу скочио је у шуму. Тамо се прикрио. Немци су
пролазили преко рупе у којој је лежао покривен лишћем и снегом.
Он се ипак целог дана није мицао одатле. По паду мрака се извукао.
Наш највећи савезник-шума и овом приликом одиграла је
спасоносну улогу.
Испричао сам му за Миланоћац1. Љутио се као, али сам видео
да му је било мило. Ја сам пливао у радости.
Страна 172. — Вучковић пише како је са Дражом зимовао у
зиму 1941. и 1942. ходајући са њиме потоцима и шумама од села до
села по срезу Таковском, кога је добро познавао. О томе он пише и
у свом Ратном Дневнику, а и уовој књизи. У књизи пише да га је
Дража позвао и саопштио му:
"Од данас ћете самном. Из села у село кроз крај који ви добро
познајете, док се хајка мало не стиша"...
И тако су они ходали по селима све до почетка марта 1942. —
када је Дража напустио Србију и отишао за Црну Гору, а Звонимира
оставио да пашује по Србији.
Не треба заборавити да је Дража за то време скоро сваке
вечери, кад се из зимске шетње вратио у кућу у којој је становао,
слао измишљене депеше влади у Лондону и јављао
о великим свакодневним борбама и читавим биткама по
Србији са Немцима, Недићевим и Љотићевим трупама, па чак и
таквог обима борби којима је тобоже лично генерал Недић
командовао у долини Велике Мораве. Телеграми упућени влади у
Лондону, у том времену, објављени после рата од стране мајора
Живана Кнежевића, то потпуно потврђују. Кад их је писао и слао у
Лондон, Дража није ни сањао да ће се те депеше икада појавити у
јавности и њему лично много штетити.
Давно је речено: "Ко другоме јаму копа, сам у њу пада".
*
Страна 176. — Вучковић пише да је стари Калабић ухапшен у
пролеће 1942. године. И то је нетачно. Калабић је ухапшен са
великом групом прикривених Дражиноваца које је он издржавао и
                                                            
1

Како га је спалио.

57 
 

наоружавао, у другој половини октобра 1942. године. Командант
Југоистока под којим је била окупирана Србија, обавестио је
Врховну команду у Берлину 25. октобра 1942. о хапшењу Калабића,
Стојановића и Триброђанина — следећим извештајем:
1./После откривања Михаиловићеве организације приступило
се акцијама за њено разбијање, и то:
а/ Познати вођи као што су Калабић, Стојановић и
Триброђанин /Воја Јовановић-Триброђанин/ — ухапшени су.
б/ Непоуздани легални четнички делови у реону Хомоља су
разоружани. /То су били људи Драже Михаиловића, које је
покривао Калабић као легалне владине трупе — моја примедба/.
ц/Складишта муниције и животних намирница су
ликвидиране...
/Том XII. књига 2. страна 819. Зборника докумената и
података о народноослободилачком рату народа Југославије за
1942. — Документа Немачког Рајха/.
То је истина. Остало што је Вучковић написао је обична
произвољност да би се макар шта написало у књизи.
*
Страна 180. — Вучковић чак и у књизи пише о доласку његове
мајке "у шуму” поред писања у Ратном Дневнику о томе. Додаје да
собом води другог сина и ћер, те се и из тога види у каквој је
Звонимир шуми провео ратну окупацију. У свом Ратном Дневнику
о томе је писао мало друкчије него у овој књизи. У књизи је тај
случај претставио да је Раденко Тадић, син домаћина Боже Тадића,
из села Бершића, у чијој је кући Дража био на састанку са
Калабићем и Кораћем, сам на своју руку довео из Београда његову
мајку, брата Мицка и сестру Миру. И сада чујте шта је Звонимир о
овом случају у књизи написао. Пажљиво ово прочитајте:
Кад је Михаиловић сазнао о чему је реч, одмах ми је наредио
да се спремим и да не чекам мрак, јер како је рекао : "... кад су они
ставили главе у торбу само да те виде, онда и ти треба нешто да
учиниш”. Угурао ми је у руке два златна дуката да понесем мојима
да им се нађе.
После пола сата, толико ми је времена требало да се оперем,
пресвучем и са укућанима испоздрављам уз божићно целивање,
сишао сам у двориште да кренем, али од великог изненађења нисам
ни крочио са кућног прага. Као Божић Бата, који се спрема за
дугачки пут, Дража је седео на кочијашкој клупи са затегнутим
дизгинима у шакама, машући нам главом да се пењемо у санке. Два
велика коња орача копала су снег предњим ногама нестрпљиво
58 
 

чекајући да повуку, док смо се Благоје, Никола и ја увлачили у
сламу набачену у задњи део саоница. За трен ока стигли смо пред
Горњи Милановац. Два војника Старога Калабића прихватили су
санке да би их спровели кроз варош, док смо ми заобилазним путем
преко њива и замрзнутих потока крчили пртину кроз снег, који нам
је на местима стизао до главе. Уморни и загрејани често смо се
пружали по снегу да мало предахнемо. "Ово је најбољи лек за мој
реуматизам”, шалио се Дража, а његово добро расположење имало
је заразно дејство, да се чак и Благоје без напрезања смешкао.
Сусрет са пуковником Михаиловићем, кога је у то време цела
Србија славила као јунака, био је брло узбудљив догађај за моју
сестру и брата, како је Чича, како су ми доцније рекли, изгледао као
сасвим обичан човек који чак носи и наочаре. Шта више, на путу од
Бершића за Горње Бањане, где смо провели Божић, он је на једној
окуки завејаној снегом претурио санке. /Овде пазите шта је написао
у Ратном Дневнику, да се то претурање санки десило баш пред
Јашином кућом — моја напомена/. Да би забашурио своју
неспретност, Дража је направио шалу, добацујући мојој сестри и
брату да је крајње време да и Београђани виде шта то значи бити
герилац.
Добро запамтите ово његово писање у књизи о посети његове
мајке, брата и сестре њему и Дражином штабу "у шуми". А сад,
читајте оно што је он о томе истом случају записао у његовом
Ратном Дневнику из 1942. године:
Из с. Кеваје где се прво задржасмо одосмо у с. Луњевицу.
Курири из свих крајева земље убрзо нас пронађоше. Њихови
доласци почеше да бивају редовна дневна појава. А Милановац,
немачки гарнизон, био је само 4 км. удаљен. Било је крајње време за
промену места. Већ се о нашем присуству почело да зуцка по
селима. Предложим Чичи да пређемо у Мишину трлу. Далеко у
планини, близу Вујетиначке школе. Он, као и обично прихвати мој
предлог и, баш на Бадње вече стигосмо тамо. Миша нам се много
обрадова. Имао је за мене једно изненађење. Писмо из Београда од
моје мајке1.
"Сине морам да те видим. Доћи ћу за Божић. Чекај ме у
Бершићима. Мицко и Мира ће самном. Много су те се ужелели.
Твоја мама."
Још не бесмо ни сели а Чича донесе одлуку. Мора да
пожуримо далеко је до Божића. Кад ти је мајка толико рескирала,
можеш и ти да не спаваш једне ноћи. И ако лично уморан и
претрпан послом мислио је на мене. И пошао са мном. Тек у подне
                                                            
1

Упореди ово са оним горе у књизи.

59 
 

следећег дана стигосмо код Стојине кафане. Успут смо се одмарали,
лежећи у снегу.
— Дивна стдар за мој ишијас, — шалио се Чича. Ведрина духа
никад га није напуштала. Чак и у најтежим часовима, када су сви
около били забринути.
Сачекали смо мајку, сестру и брата. Саоницама којима је Чича
управљао одвезли смо их код чика Јаше, његовог пријатеља још из
времена мира. И овога пута био је оран за шалу. Претурио је санке
баш пред Јашином кућом2.
— И ови из Београда треба да виде шта је герила, — рече он
тобож озбиљно. Вратили смо се следећег дана код Мише.
Остали смо тамо скоро месец дана. Инсталирасмо и радио
станицу. Курири су стизали са свих страна, наређења одлазила
појединим командантима. Реорганизација наше војске приводила се
крају. На све стране ницале су нове бригаде. Увече смо редовно
слушали радио Лондон. У кратком времену Чича беше добио три
чина. Није се нарочито одушевљавао. Љутио се страшно када смо га
ословљавали са "Господине ђенерале". Једно вече радио Лондон
објави: "Ђенерал Михаиловић министар је рата у краљевској
југословенској влади". Чича не беше то чуо. Био је напољу иза
неког жбуна. Кад уђе у колибу ми му честитасмо.
— Шта им је то требало да се играју са нама. Али ваљда знају
шта раде". Па као и увек заврши шалећи се: "Биће бар добро, ако
пошаљу министарски аутомобил".
"Министарство војске, морнарице и ваздухопловства" —
написао је стражар угљеном на зид Мишине трле. Миша је био
поносан, а ми се слатко смејали.
Упоредите ова два описа истог догађаја и установите да ли у
коме има мало истине. Човек је подложан глупостима, али све
глупости нису за јавност, најмање да се стављају на хартију и
предају историји, која то неће разумети како мисле они који су ове
догађаје стварали и описивали. Ако је заиста тачно да "поколења
дела суде и да дају свакоме своје", онда ће поколења ове и овакве
бесмислености тешко осудити и поколењима указати као на пример
на кога се више никад у историји српског народа не треба угледати.
*
Страна 187. — Вучковић ни после више од три деценије не
може да заборави неку учитељицу, удовицу, у селу Вујетинцима,
Милену, код које је чешће свраћао и ноћивао, па врло невешто
намешта догађаје, само да би било како било штогод о њој и у вези
                                                            
2

Исто као под — 1

 

60 
 

са њоме макар и најкраће написао и оставио за историју својих
ратовања.
Овде, у књизи, ствар је претставио као да је са Дражом и
осталима, на путу за село Јабланицу и колибу Мише Хаџића,
наишао поред села Вујетинца, па је, налазећи се близу Милене и
њене школе, замолио Дражу да сврати код ње и да се у школи
"окупа и очисти од вашију и шуге". И Дража му је, разуме се, без
речи одобрио. Тако је овде у књизи овај случај претставио, док је у
Ратном Дневнику о томе записао од речи до речи следеће:
Од Мишине трле до Вујетиначке школе није далеко. Нисам
знао како ћу Чичи објаснити. Стидео сам се да Милену поменем.
— Требао бих да се окупам, ту код једног пријатеља. Добио
сам маст за шугу, и хоћу да је употребим, — муцао сам као ђаче
пред учитељем.
— Добро иди, али се врати изјутра. Доћи ће курир треба да му
покажеш шифру. Верујем да је до сутра нећеш заборавити, —
одговори ми смешећи се.
Поцрвенео сам и брзо истрчао напоље. Кроз снег и ветар
грабио сам школи. Тамо ми неће бити хладно, у то сам био убеђен.
Вратио сам се на време. Затекао сам Чичу у јутарњем послу:
сав је био заузет ловом на вашке. Кад сам ушао ставио је наочаре.
Мрмљао је полугласно: "Не могу да те познам. Изгледаш као
калуђер из богатог манастира". При томе запуши нос и окрете
главу." Није могао да поднесе колоњску воду и моју чистоћу". Увек
је волео да се шали и да ме задиркује".
Тако и слично Звонимир Вучковић претставља Дражину борбу
и националну револуцију. Али зато сваке вечери депеше кроз
ваздух стижу Лондону о тешким и свакодневним борбама по
Србији са многобројним непријатељима и њиховим слугама. Тако
се писала историја најновије српске националне револуције!
*
Страна 194. — Иако је Вучковић раније на страни 130.
написао да о судбини свога друга из Војне академије и Гарде,
поручника Момчила Смиљанића, ништа није сазнао у току рата, он
је овде, на овој страни о њему написао пуних осам страна. О њему
је писао и у Ратном Дневнику, али много друкчије него у књизи.
Овде, у књизи је написао да се Момчило, по рањавању код
топа са којим је бранио "прилаз Ужицу јужно од Косјерића,
остављен сам себи, сручио у поток поред друма и, пузећи
четвороношке, некако се извукао уз највеће муке до првих сеоских
кућа. Лежао је у несвести испод оголеле букве, одакле га је, под
заштитом мрака, оближњи домаћин довукао до своје куће. Родбина
61 
 

га је затим крила по шумским колибама, али његово физичко стање
и бојазан да ће га проказати неки огорнени противник комуниста из
његовог краја, приморала је Момчилове сестре, Милицу и
Лепосаву, да ми се обрате за помоћ".
Звонимир, даље, каже да се одмах обратио Дражи и питао шта
да ради са Момчилом. А Дража му је без премишљања одговорио:
"Што га не доведеш овде? Нећеш ваљда отказати помоћ другу
у невољи"?
Онда је Звонимир упутио групу четника са наредником
Крстом Кљаићем да пронађу и доведу рањена Момчила право у
Дражин штаб. После два дана Крста је довео Момчила исцеђеног,
бледог, без ока и шаке. Био је толико слаб да су га једва на рукама
унели у колибу и положили на лежај. За време вечере, вели
Звонимир, седео је уз Дражу, који је вешто избегавао сваки озбиљан
разговор, интересујући се само за Момчилово здравље и нудећи му
лепше парче проје или сира.
Затим је Звонимир рањена Момчила пренео у сеоску кућу
Василија Мишковића у селу Љњевици /близу Горњег Милановца/ и
оставио га на старању Василијеве породице.
Кад се после неколико дана вратио у село да обиђе Момчила,
Василије му је рекао: "Одвели су га пре две ноћи у Милановац".
Вучковић је сумњао да је Василије због нечије претње скривао
праву истину о одвођењу Момчила. Та сумња се још више појачала
кад је у суседним Трифуновићевим кућама затекао Драгишу
Васића.
Васић је у покушају да утеши Вучковића, који је просто кукао
за својим школским другом, комунистом Смиљанићем, неопрезно
се изрекао "да је неко од наших", по савету мајора Захарија
Остојића, обавестио власти у Горњем Милановцу, да се један
опасан комуниста крије код Мишковића у селу Луњевици. Патрола
Српске Државне Страже извела га је у току ноћи из куће и стрељала
у потоку.
Овде је важно додати, да је Звонимир због ликвидирања
комунисте Момчила од стране "Страже”, организовао убиство
командира Страже у Горњем Милановцу, капетана солунског
ветерана и носиоца Карађорђеве звезде, Рајка Терзића, о чему је већ
све речено раније.
Затим, Вучковић саопштава у књизи /страна 201./ да су многи
Дражини помоћници увидели штетност његовог бављења у близини
Драже и да су тражили да се он удаљи и од штаба и од Драже, али
без успеха. О томе Звонимир пише од речи до речи:
Не знам да ли су наши и мени тих дана радили о глади, али
један озбиљан притисак, који је личио на ултиматум, био је учињен
на Дражу да ме удаљи од себе. Кад је он то одбио отишли су као
62 
 

покисли, избегавајући да се самном поздраве на растанку... Било
како било, ја сам ипак, захваљујући само Дражи, остао уз њега, али
не за дуго"... /Пошто је Дража већ био у припреми да напусти
Србију и пређе у Црну Гору, а Звонимира је оставио у Србији да и
даље пашује као и пре што је радио/.
То је углавном оно што је о случају гардијског поручника
Момчила Смиљанића, синовца попа Милана Смиљанића, Титовог
политичког пуковника и првог министра за Србију, Звонимир
објавио у својој књизи.
Он је о Момчиловом случају сасвим друкчије записао у
Ратном Дневнику. О томе је све речено на страни 33.— 38.
Страна 209. — Вучковић опширно пише о убиству капетана,
солунског ветерана и носиоца Карађорђеве звезде, командира
Српске државне страже у Горњем Милановцу, Рајка Терзића.
Намерно је ставио да му је име Милан, уместо Рајко, да се направи
шерет, као да тога јунака не познаје. Да би ово убиство боље
оправдао пред јавношћу, изнео је једну грозну и невероватну лаж.
Рекао је да је овај српски солунски ветеран одликован немачким
Гвозденим крстом "за услуге учињене Трећем Рајху". Позната је, из
историјских докумената, а не по ичијем причању, сатанска мржња
Хитлера и Рибентропа према целом српском народу, те свако
нормална мозга, мирне и чисте душе и са макар имало поштења и
образа, мора ово и овакво писање сматрати плодом пуне патолошке
и крајње бездушности. Ово је и сувише велика ствар, да би се могла
да сврши на овој произвољности, без икаквих опипљивих доказа и
без даљих последица.
То не би смела да пропусти ни породица покојног Терзића, ни
остатак преживелих припадника Српске државне страже, ни
преживели национални српски борци. Овога фалсификатора треба
позвати јавно да на јавност покаже Хитлеров декрет о овом
одликовању капетана Терзића, а ако то не учини онда да се нађе пут
и начин да се овоме Хрвату, сакривеном иза српског имена
Вучковић, покаже да се некажњено не може блатити српски народ и
његови ветерани.
Вучковић се жали да му је Терзић као командир Српске
државне страже у Горњем Милановцу похапсио и предао Немцима
многе пријатеље и најпоузданије јатаке и сараднике из вароши и
околине, а ниједно њихово име није означио. И ако је некога од њих
заиста лишио слободе, тај мора да је био сарадник и јатак
комуниста, као што је и сам Вучковић био, о чему он у својим
списима даје и сувише доказа и личних признања. Киван на
капетана Терзића ко зна ради чега, употребио је Терзићева стражара
Милутина Ерића те је он по његовом наређењу извршио овај злочин
63 
 

и на мучки начин усмртио овога Србина. О томе је у свом Ратном
Дневнику од речи до речи написао следеће:
Наредник Милован из с. Трепче славио је Св. Ђурђа.
Позвао нас је и ја нисам могао одбити. Славило се баш као за
време мира. Пристизали су гости и из суседних села. Неки донеше
Недићеве новине. Број који видех био је за мене необично важан.
Била је то немачка уцена бундита у Србији. Десет њих на челу са
Дражом било је у списку. Кад прочитах своје име срце ми јаче
залупа. Био сам поносан и срећан, поред све претње немачког
команданта. Куд ћу боље признање за досадашњи рад. Нисам дуго
уживао у томе. Убрзо наступише нове бриге.
Немачки гарнизон у Милановцу беше појачан. Поред њега и
чета Недићеве жандармерије на челу са капетаном Терзићем.
Квизлинг Терзић примио се задатка, да пронађе "бан дите" и
ликвидира их. Немци су имали поверење у њега. Већ су га били
одликовали Гвозденим крстом, за досадањи рад.
Све своје силе Терзић беше упутио да пронађе центар везе.
Остало ће бити лако. Наши пријатељи нестајали су свакодневно. Он
је хапсио а Немци убијали. Сељаци се беху заплашили. Све ћемо
дати господине, — говорили су они, само нам немојте долазити у
кућу. Ако Терзић сазна, изгубљени смо. Милена се није уплашила.
Школа нам је увек била отворена. А Терзић је упорно настављао
трагање. Људи су и даље нестајали.
Али ми нисмо чекали скрштених руку да нас он похвата. Било
је питање ко ће кога надмудрити. У његовој чети имао сам свог
човека, наредника Ерића. Јавих му на погодан начин да дође до
мене. Слушао сам његову исповест, стид што је морао тамо да буде.
Обећао је много. Би ми то сумњиво, али нисам имао друго, морао
сам њега да пробам.
— Ерићу, ти знаш оног зликовца Терзића. Већ нам је много
мука задао. Морамо га ликдидирати по сваку цену.
— Хтео сам већ то да учиним, али сам чекао наређење, —
одговори он без премишљања. Баш као човек који лаже.
— Е па добро, ја ти наређујем.
— Не треба ми више од два дана. Бићете задовољни, —
одговори он као из топа. Био сам убеђен да ме лаже. Враћао сам се
лагано кроз већ озеленелу шуму. Размишљао сам о Ерићу. Шта ли
ће урадити? Да није у њиховој служби? Тада би се лепо провели
заиста. Чекали су ме нестрпљиво. Рекоше да сам се дуго задржао.
Већ су страховали да ми се нешто није догодило.
Био сам чудно уморан. Глава ме је болела. Опипаше ми чело.
Горело је у ватри. Оно чега сам се највише плашио, снашло ме је.
Био сам болестан. Морао сам лећи да болест не би узела маха. У
школу нисам смео јер је сваког часа Терзићева потера могла би да
64 
 

бане. Наредих да ископају јаму у шуми, недалеко од школе1. Када
завршише, ставише суво лишће на дно, затим сламу и ћебад. Било је
топлије него што сам очекивао. Знојио сам се страшно. Из школе су
ми доносили чајеве и аспирине. Лежао сам целе ноћи у бунилу.
Пред зору глас телефонисте Лукића освести ме потпуно.
— Терзић је убијен. Пренећемо вас сада у школу, — говорио
је он радосно.
— Нећу више да лежим, одговорих му весело. Здрав сам као
риба. Скочио сам лако из рупе. Шаљи Чичи депешу: Терзић је
мртав. Све у реду — Феликс. Феликс је било моје име за шифру.
Изабрао сам га сам и био убеђен да ми доноси срећу.
Ерић стиже истога дана. Није знао како да почне.
— Јесте, господине поручниче, ножем у срце. Био је у пижами.
Није се надао. Дошао сам да му поднесем извештај о вама. Пустио
ме одмах. Где је Вучковић, — питао је још с врата. Овде у близини
одговорих. Даде ми знак да приђем. Хтео је да ме запита на уво
можемо ли вас исте вечери ухватити. Можемо. А ево ово они из
шуме шаљу, наставих шапатом и потегох каму. Није ни зинуо.
Гледао ме је разрогачених очију. Пљунух му у лице пре него што
напустих собу. Изиђох као да се ништа није десило. Стражар на
улазу још ме и поздрави. И ево ме код вас. Сада назад више не могу.
Знаће да сам га ја убио.
Узех га под руку и поведох школи. Уз ракију коју нам изнеше
понављао је осталима своју причу.
*
Тако је Звонимир ратовао по земљи Србији. Са комунистима
се толерирао, играо шаха с њима, крио их од власти, а српске
националисте убијао или батинао. Ово није први злочин Звонимира
Вучковића према националним Србима. Са својим џелатима побио
је неколико група стражара који су чували гувна и вршаје од
паљења жита и машина од стране партизана. Починио је и друга
зверства по Србији, па је Дража био принуђен да га, као свог
мезимца /чију је мајку, сестру и брата лично возикао санкама по
селу/, у циљу склањања од народног гнева и освете, послао у
Италију и тако је остао у животу да се хвали и размеће како је и он,
као и његов сабрат Павелић, проливао српску крв и светио се
Србима.
Звонимир пише да је у последњем моменту успео да се
евакуише из Србије и да се тачно у подне 10. августа 1944. године
спусти авионом у Барију.
                                                            
1

А у књизи, страна 211., каже да је јама била на најстрмијој коси планине Вујан!?

 

65 
 

*
Страна 222. — Овде се Звонимир Вучковић размеће и јавно
хвали како је са својим људима заустављао возове који су
пролазили кроз његову "надлежну" територију у срезу Таковском. О
томе је писао и у Ратном Дневнику, али мало друкчије. У књизи је
то мало углачао и подесио према времену и приликама у којима се
то пише.
Ево шта је о пљачкању возова и малтретирању спроводника
возова у Дневнику записао:
Ипак жељезничка пруга, која је пролазила кроз Цветићев реон
стварала је највеће трзавице. И ако локалног значаја и са слабим
саобраћајем била је ипак корисна као извор снабдевања. Нисам је
рушио једино из тога разлога. Готово редовно два до три
пушкомитраљеза и десетак пушака доносила је та пруга недељно.
Крста и остали команданти су силазили такође на пругу. Цветић се
љутио што се увлаче у његов реон. Да би свађе прекратио донесох
решење. Жељезничка пруга је надлежност команданта бригаде.
Напади на њу вршиће се у будуће по мом наређењу а плен делити
подједнако на све. Ускоро затим измених ово наређење распоредом.
Сваки батаљон имао је своју седмицу, када је смео да излази на
пругу и врши нападе.
Са пратиоцима воза поступали смо двојако. Квизлиншке
војнике одводили смо собом. Употребљавали смо их за коњоводце.
Немце смо редовно ликвидирали, по кратком поступку. Знао сам да
због тога нећемо дуго остати мирни. Неколико села у близини пруге
би спаљено. Таоци држани у суседним градовима били су стрељани.
Није у томе било сумње. Летци бачени над моју територију
говорили су јасно:
"Једна бандитска група присталица Драже Михаиловића
напала је воз на прузи Београд — Чачак у близини с. Љутивнице. У
том разбојничком препаду погинула су три војника немачке
оружане силе и пет војника Српске државне страже. За одмазду
стрељани су на Бањици следећих три стотине педесет присталица
Драже Михаиловића: 1. — Радивоје Оташевић, земљорадник рођен
1917. год. итд. итд. Опомиње се српски народ да ће у будуће за
сваког убијеног Немца бити стрељано сто Срба а за сваког војника
Српске државне страже по десет. Гладнокомандујући генерал
Бадер".
Одакви летци преплавили су целу Србију. Сви одреди били су
активни. Просто смо се утркивали ко ће више помоћи општој
савезничкој ствари.
Непријатеља разоружати па пустити, — гласила је
инструкција Главног штаба. Стотину српских глава је прескупа
цена за једну немачку. Још нисмо спремни да заштитимо народ од
66 
 

крвавих репресалија. Пренесоше наређење командантима. А да би
боље схватили позвах их једног дана. Са својим пратиоцима
поведох их на пругу код с. Накучане. Кад стигосмо било је већ
подне. Не баш повољно време за напад, али сада се није могло
мењати. Поставих митраљезе десно и лево, а један баш на саму
пругу. Три стотине метара испред навалисмо велику греду преко
пруге. Војнике распоредих с обе стране дуж пруге. Издах потребна
наређења, па се са командантима и остатком људи повукох у један
пропуст. Чекали смо стрпљиво. Чули смо воз још из даљине. Срца
су нам куцала у ритму точкова приближујуће локомотиве.
Осмотрисмо га. Чинило ми се да јури из све снаге. Ако тако
настави, — сену ми кроз мозак, прегазиће препреку и војника за
митраљезом. Нико неће бити у стању да га задржи.
Ћуф, ћуф, ћуф, — парало ми је уши. Отварај ватру, — продера
се бесомучно. Штектање митраљеза надвлада мој глас. Онај у
локомотиви као да попусти мало. Стењање поста слабије и
отегнутије. Пред самим балваном она се заустави. Војници
обуставише датру. Из воза нико није одговарао. Ускочисмо у
локомотиву. Машиновођа био је Србин. Ништа се није уплашио.
Скиде капу и поздрави нас сниходљиво, баш као трговац који
сачекује очекиваног муштерију. Чиме могу служити, — само што не
изусти, али га претекох.
— Иди, брате, из вагона у вагон и реци да се ником ништа
неће десити, само ако без ларме изиђу из воза. Вршимо контролу.
Поклони се без речи и изађе на насип. За неколико минута
обавио је посао. И они у возу изгледа да су знали шта им ћаља
радити. И путници и Немци. Са Командантима почех обилазак.
Једна пак тројка уђе у воз. Дешава се да се неко "успава”, а
контрола је општа. Шест Немаца и три жандарма одвојисмо у
страну. Један митраљез и пет карабина сложисмо на гомилу.
Немцима по двадесет пет, квизлинзима по педесет. Да би им
успомена на сусрет била трајнија. У једном забрану, недалеко од
пруге, војници их пресавише преко пања. Немци су се драли,
квизлинзи ни гласа не пустише. Можда су били свесни своје
заблуде. Остали путници све наши људи. Већином сељаци.
Намигивали су нам, када смо поред њих пролазили и дошаптавали:
"Алал вам вера. Добро је што их нисте поубијали. Сада нам бар
неће моћи ништа да ураде".
При крају реда приметих особе у грађанском оделу. Две три
жене ишле су нам у сусрет. Убрзах корак. Можда су из Београда, те
ћу нешто о својима сазнати. Када се приближих разрогачих очи.
Једна од жена била је моја мајка. Рашири руке, коракну мени, па
видећи ме како застадох схвати у тренутку положај. Прошао сам
поред ње гледајући у страну. Успео сам да јој ипак дошапнем:
67 
 

"Сиђи на првој станици". Да сам јој пришао, морао бих побити и
Немце и стражаре.
Једног од пратиоца упутих на прву станицу. Израчунах колико
му треба до тамо па потом пустих воз. Поделих плен и скоро трчећи
кретох у Љутовницу.
— Јесте, сине били смо ухапшени, — причала ми је мајка.
Једно твоје писмо из Грчке, спасло нам је животе. Убедила сам их
да о теби баш ништа не знам од тога доба. Ипак смо једанпут
недељно морали да се јављамо. "Плакала је и молила ме да будем
пажљив. Чувај се, сине. Не буди нагао. Ја се молим свакога дана
Богу за тебе”.
Остали смо два дана заједно. Затим сам је вратио, јер би
Немци могли опазити њено отсуство.
— Бићу паметан, — обећах јој на растанку. Пољуби Миру и
Мицка. Дуго сам гледао у правцу њеног одласка.
И цело време ово позориште са њиме и његовом мајком.
Недићеве власти са Српском државном стражом на челу, мирно
посматрају и нико му ни њему ни његовој мајци и брату и сестри
никада ништа зло не направи. Па ипак, он уопште нема ни једне
једине лепе речи о Недићевој војној и политичкој управи, сем што
из својих специјалних разлога признаје извесне, али не све, услуге
покојног Милана Калабића, које је чинио и Дражи лично и свима
његовим људима, ма где се са њима сретао по Србији, ради чега је и
главом платио.
Овде морам потсетити на факат о сведочењу америчког
пуковника Мак Даула, шефа америчке војне мисије код Драже, који
је у Чикагу 1968. на Видовданској прослави, пред више хиљада
Срба, у своме Говору признао, да је Дража 95% помоћи током рата
примао од генерала Недића. Др Вукчевић,као мрзитељ Недића,
пишући о томе у Гласнику "Његош", свеска 23. страна 6. — реч
"Недића", заменуо је са речју "из домаћих извора" — и тако
фалсификовао сведочење овог поштеног човека. Али он тиме није
нимало умањио добар глас о генералу Недићу, него је само још
више показао своје слабе особине са којима је на претек располагао.
Као адвокат у Београду, познато је, да је потпуно бесплатно бранио
комунисте Југославије на свим расправама у раду против државе.
Звонимир Вучковић је у књизи прећутао нападе на Љотићевце,
које је он са својим људима вршио. Морао је то да прећути, јер је
нападе на комунисте правдао избегавањем грађанског рата. Па кад
је избегавао грађански рат са комунистима, како је онда могао да тај
исти рат спроводи са српским националистима? И зато је све о
нападу на њих изоставио и у књигу од тога није ништа пренео. Али
како је ње гов Ратни Дневник у целини сачуван, из њега се овде
68 
 

преноси све о нападу на Љотићевце и о паљењу среза Драгачевског,
што је такође плански изоставио и у књигу није пренео.
Ево, прво, његових записа о нападу на Љотићевце:
Варошицу Косјерић бранио је одред Љотићеваца. Са њима
чувени Лаутнер, или Војиновић како се због сељака прекрстио.
Њихов најбољи командант. Овом приликом био је лоше среће.
Оставио је главу у Косјерићу заједно са својим војницима. Ниједан
се жив није извукао. Тако је била судбина упорних квизлинга. Тих
дана смо запленили велику количину оружја и муниције. Немци
нам ипак нису могли опростити Лаутерову смрт. После два месеца
морали смо напустити Косјерић. А како би га и држали када
обећана савезничка помоћ никако није стизала.
5. јула, први пут у животу, сетих се да ми је рођендан. Раније
ме је на тај дан мајка потсећала. Пратиоци су лежали у колиби
поред мене; ја умор нисам осећао. Мозак ми је јасно радио.
— Овај ће дан проћи незапажен, ничим не обележен, —
размишљао сам лагано, али ће зато следећи бити особито свечан.
Поново у Београду са мамом, Миром и Мицком. Ала ћу им причати
о својим доживљајима. Видео сам већ свог млађег брата, како гута
моје речи и диви ми се. У тим мислима лагано сам задремао.
*
Крста беше примио Таковску бригаду.
— Немам муниције, — жалио ми се, а ту у Љигу има око 200
Љотићеваца. Доста и оружја и муниције. Молим вас да ми одобрите
да их нападнем. Напад ћу извршити својим старим батаљоном. Све
ћу их разоружати. Бар ће и народ одахнути, —уверавао ме је он.
Када се сложих отрча сав сретан да напад припреми. А шта
сам друго могао и радити. Муниција нам је била неопходна. Имао
сам поверење у Крсту. Био је храбар, брз и проницљив. Једино,
волео је да попије. Само ако му ракија не буде при руци, успеће
сигурно, — размишљао сам одлазећи на састанак са пук.
Павловићем. Жао ми је било што и сам нисам могао да
присуствујем нападу. Пук. Павловић доносио је важна наређења из
Главног штаба и ту није било извињења.
Извештен сам да је ђен. Трифуновић био одређен за
команданта Србије. Познавао сам га из времена мира. Био ми је
командант. Сада је долазио да ме обиђе, само под другим
околностима. Расејано сам слушао пук. Павловића. Моје мисли
биле су са Крстом. Већ је почео напад, радио ми је мозак. Сада је
код Љишке цркве. Упада у касарну, збуњује Љотићевце, разоружава
и одузима муницију. Можда и није тако, — јави се злобан глас
некуд из потсвести. Можда су га приметили пре времена, отворили
ватру и он први погинуо а батаљон разбијен. Нагло се тргнух. Пук.
69 
 

Павловић ме зачуђено погледа. Објасних му о чему мислим и
колико сам жељан да се придружим Крсти.
— У том случају, добра вам срећа. Ја идем!
— Поздравите Чичу и реците му да смо ми спремни, — рекох
му поздрављајући се. Можда ћу ипак стићи на време.Одмицали смо
журно. Војници су просто трчали замном. Стигао сам ипак касно.
Напад беше пропао. Крста тешко рањен. Батаљон се подукао у с.
Прањане. Нађосмо коње и појурисмо за њима. У даљини угледах
колону сеоских кола. Око њих војници оборене главе. У једним, на
простртој слами лежао је Крста. Покрикен ћебетом преко главе,
тихо је јаукао. Јавих му се шапатом. Плашио сам се да му и мој
говор не повреди рану.
— Ништа ми није, само сам рањен, — простења он. Неко нас
издао. Сачекали су нас на скоро десет метара. Неколико наших пало
је одмах. Ове рањене једва смо извукли. Њему пак митраљески
рафал закачио је руку од рамена до лакта.
Посматрао сам га безизразно. Био је млад и неискусан.
Свакако да није много операција вршио. Можда ће му ова Крстина
бити прва. Знао сам да рањенике морам сместити на сигурно место.
Јер ће већ следећег дана Немци и Љотићевци почети потеру. Две
три жене послах у оближњу варош. Позвао сам неколико лекара.
Проклињао сам их да дођу и понесу потребан материјал за
операцију. Нису дошли и ако су желели. Немци су знали да ће нам
требати. Беху поставили стражу пред њиховим кућама. Ипак нађох
једнога. Словенац избеглица, крио се у једном селу. Нађосмо и
завоје. Пријатељи су жртвовали своје чаршаве. Али инструменте
нисмо могли никако наћи. Нађосмо ипак тестеру од једног месара.
Код другог среског лекара пинцете и један ножић.
Ишли смо целе ноћи. Следећег јутра били смо ван обруча који
су Немци били за нас опремили. Спалили су ипак једну кућу у којој
су нашли остатке крви.
— Мораћемо сећи руку. Кост је размрскана. Плашим се да
неће издржати, али то је једино решење, — рече доктор после
прегледа. Можда ће и преболети, јер је млад и здрав, — тешио ме је
на крају.
— Сеци докторе, само му живот сачувај. Морао сам то да
саопштим Крсти. Покушао сам обилазно осећајући колико се
збуњујем. Не знам ни сам шта сам му причао о адмиралу Нелзону и
некаквим Наполеоновим маршалима, који су без руке добијали
победе, као да је Крста нешто икад о њима чуо. Покушао је да се
насмеши видећи моју забуну. Па гледајући доктора рече:
— Сеци докторе, и зави добро да што пре зарасте.
Операција је требала да се изврши у кући Милосава Крунића.
Његова домаћица унесе лонац кључале воде. На сто, на средини
70 
 

собе, положисмо Крсту. Доктор ме позва да оперем руке. Мораћу да
асистирам. Објасни ми шта треба да радим.
— Жут је као лимун. Тешко ће издржати. Али морамо сећи. То
је једина нада, — рече ми лагано улазећи у собу, сада операциону
салу.
Имао је инјекццју за локалну анестезију. Али то неће трајати
ни неколико часака, а операција без инструмената сигурно сат.
Држао сам Крсти главу и гледао га у очи. Плаве и замагљене
отварале су се и затварале скоро механички. И ти покрети слабили
су у колико је операција одмицала. Лекар је резао кожу, споља жуту
од јода а по дебљини белу. Крви још није било. А онда се појави
месо. Црвено и свеже, као оно што сам гледао по касапницама. Из
груди ме је нешто притискало и терало на смех. Необуздан,
дивљачки, смех који односи од садашњице. Уздржао сам се мучно.
Крста је шкрипао зубима. По челу су му се расипале крупне капи
зноја. Додадох доктору тестеру. Морало се радити брзо, али чиме.
Справом за свиње, мало на ватри очишћеној. Погледах још једном
Крстине очи, сада скоро сасвим беле. Одједном он их затвори
потпуно, глава му паде на страну. Мртав је сену ми кроз мозак.
Погледам у доктора. Тестерисао је предано. Нисам могао више да се
уздржим. Прснух у гласан смех.
— У несвести је само, — пресече ме оштро лекар. Престаните
за име Бога. Помозите ми да што пре завршим.
Савладах се постиђен. Код пола дебљине доктор остави
тестеру и преломи кост као чачкалицу. Отсечену руку одбаци од
стола. Чини ми се да је више од литар крви из ње исцурело. Повеза
жиле свиленим концем и преви рану. Крста се није будио.
Положисмо га у кревет. Пулс му се ипак јасно разазнавао. Издржао
је добро. Било је наде да ће остати жив. Погледах руку на земљи.
Нагох се над њом, али се брзо усправих. Смрдела је страшно. Баш
као гњило копито код коња. Наредих да је закопају у близини
цркве. Остали рањеници нису нам задавали бриге. Сви су били
лакше рањени. Операција није била потребна. Истога дана
пребацисмо их дубље у планину. Ја сам остао поред Крсте.
Осећао сам велики стид због неразумљивог смејања.— Стално
сам се питао да ли ме је Крста чуо. Али он се још није будио. Тихо
је јечао у несвести. Најзад пред вече отвори очи.
— Како је Крсто, — упитах брижно. Боли ли те много?
— Ето ту ме боли, показа десном руком на празнину леве.
Осетивши празно, трже се и намршти, не знам како, руку немам,
али осећам болове у левој шаци.
Лекар је доцније објаснио. Били су то рефлексни болови.
Угурасмо му један прашак за умирење бола и мало после он затвори
очи. Пулс му је радио добро. "Крста ће живети". — певало је нешто
у мени. Дочекао сам зору будан. Болови су свакако били страшни.
71 
 

Лице му се кривило у грчу. Дадох му двоструку количину прашка
за умирење. Страховао сам после да га нисам тиме сасвим убио.
Око подне стиже лекар.
— Сила је овај мали, — рече он весело. Биће све добро.
Кућа у којој је Крста лежао била је само стотину метара
удаљена од пута. Нормално, требало би одмах мењати место. Немци
могу банути свакога часа. Али како ћу са Крстом? Кад бих га
помакао из кревета умро би од бола. Тешио сам се мишљу да Немци
неће сада на терен. Пред вечер умор ме савлада. Уморан спустих се
поред Крстиног кревета и одмах заспах.
— Немци! — одјекну очајан крик преплашеног сељака.
Истрчах на врата. Свитало је. Немачки камиони били су на друму.
Војници су скакали из њих и развијали се за борбу. Приближавали
су се кући лагано, у облику лука. Једва да су били око 100 метара
удаљени. Скочих натраг у собу и тргох пиштољ. Требало је Крсту
спасти мука, а са осталима покушати спасавање. Он нагонски
отвори очи, па видевши ме са пиштољем више главе јаукну:
— Пуцај, да им жив не паднем у руке.
Зграбих га у наручје као дете. Нисам се обазирао на његов
јаук. Војник ми је помагао. Сјурисмо се у поток. Кућа нас је
заклањала од немачког угледа. Позади нас чули смо њихове
гласове. Делило нас је неколико десетина метара.
— Напред! Само напред, — стењао сам полугласно. Трчао сам
пртином коју су укућани правили испред нас у снегу. Али нисам
више могао. Крста је био тежак као олово. Јаукао је гласно, јер смо
му руку вређали без икаквог обзира. Шта да радим, — очајно сам
мислио. Немачки митраљези праштали су на све стране. Гађали су
сељаке, који су уплашено бежали из својих кућа. Крста је покушао
да иде сам. Бос изнемогао по дубоком снегу. Вукли смо га, гурали,
носили. Умреће нам још у путу сигурно. Немци ће свакако
следовати наш траг. Код првих кућа донесох одлуку. Сакрићу Крсту
у пласт сена, а са осталима измаћи лако. Баш у том часу опазих
једне саонице. Требало се до њих довући по сваку цену. Напрегосмо
снагу за последњих стотину метара. Спустисмо га најзад.
Последњом снагом бесомучно смо тукли волове. Ишли смо уз
стрму падину. Волови су споро напредовали. Само да истерамо до
врха, бићемо спашени. Неколико рафала прођоше тик нас. Крста је
лежао, блед и непомичан. Покрисмо га оним што смо на себи
имали. Испод самога врха један сељак донесе нам ракију. Силом
смо је угурали Крсти у уста, затим га њом истрљасмо по целом
телу. Старали смо се да га подратимо у живот, у шуми где се
заустависмо. Ту добих и извештај. Каменица је била спаљена. Од
Милисављеве куће ни траг није остао. Двадесет људи су отерали
Немци као таоце. Да су Крсту ухватили било би без тога.
72 
 

Два три дана лебдео је између живота и смрти. Лекар се није
удаљавао од њега.
*
— Ипак ће преживети, — рече трећег дана. Били смо дубоко у
планини. У једној малој колиби. Стиже ми и сестра. Беше је довео
један сељак, кога сам у Београд послао. Донели су торбу
санитетског материјала. Она ће као болничарка остати поред њега.
Ја сам морао на посао.
Обилазио сам га сваких седам дана. Трећи пут нашао сам га у
шетњи. Беше се потпуно опоравио. Хтео сам да га предложим Чичи
за службу у штаб. Одбио је без размишљања.
— Могу да гађам и једном руком. И осветићу им се. И заиста
гађао је и осветио се.
Док се Крста враћао старој дужности, задеси ме други удар.
Командант 2. батаљона, сада већ поручник Цветић, беше жив пао
Немцима у руке. Са двојицом пратилаца, Цветић је био на свадби
једног пријатеља. Кућа је била недалеко од вароши, а он неопрезан.
И Немци су похватали све сватове, чак и младу и младожењу. Није
признао ништа.
— Дошао сам непозван, — дрско је одговарао. Никакве везе са
сељацима немам. Морали су да ме приме, јер ја носим оружје.
Никога не познајем. А Дража је у Југославији, па га тражите.
Док су му навлачили омчу око врата успео је ипак да узвикне:
"Живела слобода"!
Крста није мировао. Освету никако није заборављао. Једнога
дана дође са планом. Одобрио сам му, јер сам знао да неће престати
да о томе мисли. А није много људи тражио. Само двадесеторицу
одабраних. Љиг није више био гарнизон Љотићеваца. После
одбијеног Крстиног напада, један део беше повучен у Београд а
други остављен ради осигурања жељезничке пруге Љиг —
Милановац. Штаб тога дела био је у с. Угриновци. Тај штаб био је
циљ Крстиног напада. Упашће ноћу, неочекивано и бомбама побити
их. Када сам се сложио, одјурио је као ветар.
После два дана добих извештај: "Све смо их похватали — Код
нас нема губитака". Војник који извештај донесе испричао ми је
догађај.
"Сачекали смо мали ноћни воз, који врши обилазак пруге. У
возу је био само машиновођа и три њихова војника. Предали су нам
оружје без речи. Крста нас све потовари у вагоне, док он са
машиновођом уђе у локомотиву. Ушли смо нормално у станицу.
Возовођа је зауставио воз баш на месту. Похватали смо их на
легалу".
— Зар нису имали стражу? — питао сам радознало.
73 
 

— Јесу, али прво смо њу шчепали. Толико су били изненађени
и преплашени, да нису ни мрднули.
— Како је са пленом?
— Шест Збројовки, остатак пушке и двадесет сандука
муниције. Затим ћебад, одело и тридесет пари ципела, без онога
што смо са њих свукли. Стрељали смо само команданта и
политичког просветара. Остале смо повели са собом.
Крстина рука била је достојно освећена.
*
Све ово за Звонимира није био грађански рат. Али је грађански
рат ако нападне комунисте. То Звонимир никако није хтео.
Избегавао је то по сваку цену и ниједну једину борбу са
комунистима, после кратког сукоба са Момчилом на реци
Смрдуши, није имао. Али је често батинао српске органе јавне
безбедности, а комунисте увек чувао и крио. Вероватно му ова
књига треба да послужи као "рехабилитација" за повратак кући, да у
Титовој Југославији ужива америчку пензију.
Разумљиво је само по себи, да су Љотићевци после стрељања
њиховог просветара и командира, на жељезничкој станици села
Угриновци, чекали прилику да се освете Крсти. Кад је неком
приликом ишао за село Црнући, под Рудником, Љотићевачка заседа
га је сачекала и на месту убила.
О томе Звонимир пише у свом Дневнику:
— Стигао је Јовица, — дрмао ме је неко за раме. Отворих очи
и угледах стражара.
— Десила се несрећа! Крста је погинуо.
Скочих као на убод ножа. У ушима је одјекивало: "Крста је
погинуо, Крста је погинуо". Седох погружено на сламу. Окренуо
сам главу да сакријем сузе, које нисам могао задржати. Рођендан
није остао незабележен.
— Ој, Црнуће, црна ти судбина,
Што изгуби најбољег Србина,
Да ли знаде Крсте Кљајић мајка,
Где је тело њенога јунака?
Тако је народ Такова певао Крсти. Тужна мелодија, коју су
чобани лагано извијали код оваца, парала ми је срце. Крсту никада
заборавити нећу. А и народ Такова исто. У то сам био сигуран.
Непријатељ није могао да га смакне. Учинила је то
квизлиншка заседа. Крста беше пошао у Црнуће. Када су
Љотићевци о томе сазнали, јако одељење послато је тамо. Начинили
су заседу. Сачекали су га на неколико метара. Метак му је прошао
право кроз срце. Убице нису јуриле за Крстиним пратиоцима, који
су носили његодо мртво тело. Чак и мртав он је за њих био страх и
74 
 

трепет. Сахранили смо га на безимени брег изнад села. Данас се он
зове Крстин гроб. И то ће име остати вечито.
*
Тако су се Љотићевци и четници међусобно гложили, а
комунисти су радили свој посао и тукли безобзирно и једне и друге,
крчећи себи пут ка потпуној превласти после рата у Југославији.
Сад још једна епизода, још један случај, који је становништву
националног среза Драгачевског приредио самовољни и ничим
необуздани командант бригаде Милутин Јанковић, потчињени
Звонимира Вучковића. Милутин се распојасао са својим
пратиоцима, засео у црквеној порти на гозбу на којој је морало бити
сваке ђаконије. Путем је случајно наишла чета Бугара обилазећи
неки мајдан, а Милутин није могао да буде на миру, него је на њих
припуцао, убио десетак Бугара и киднуо уз потоке, а народ је то
платио уништењем целе своје имовине.
О томе Звонимир пише у Дневнику и вели:
Чим прође Ђурђевдан Морава је газна. Сада нисам морао да
користим мостове. Са десеторицом пратиоца пребацих се у
Драгачево. Заустависмо се код једне куће да се напијемо воде.
Одједном зачусмо митраљезе. Истрчасмо на ћувик. Негде између
Тијања и Негришора водила се борба. Ко се тукао, нисмо могли
знати. Непријатеља је било много, и свако нас је нападао.
Приближавали смо се месту где се борба водила. По јачини ватре
осећало се да се судар приводи крају. Још по која пушка и онда се
све умири. Испех се на косу изнад цркве. Са двогледом у руци
осматрао сам околину. Главним друмом у правцу Чачка вукла се
колона у сивим униформама. Бугари, немачке слуге, познао сам их
лако. Беху већ далеко одмакли. На другој страни на косама клисуре
пењали су се људи у сеоским оделима. То су били наши.
— Хајдемо брже, — наредих војницима. Застадосмо код
цркве. Стари свештеник био је у порти. Говорио је полако, без
узбуђења:
"Наишла чета Бугара. Ишли ваљда да обиђу камени мајдан.
Наши са Милутином били овде, у порти, на ручку. Сачекали их на
овим ћувицима побили десетак људи и натерали ка Чачку. Мртвих
нема. Неколицина је само рањена. Однели су од мене љуте ракије и
пешкире".
— Довиђења, Оче! — довикнух му и кретох уз косу.
Војници нас одмах опазише и њих неколицина са потпоручником Милутином Јанковићем, командантом бригаде,
кренуше нам у сусрет.
— Шта то би? — упитах кад се приближише.
75 
 

— Нисмо им дали даље, — одговори Милутин. Двојица су
рањена.
Следећих неколико дана требало је бити опрезан. Бугари ће
свакако покушати освету. Али морао сам даље, да обиђем и остале
команданте. Од Милутина сазнадох њихова места. Певајући
кренули смо ка селу Горачићи. Радовао сам се што ћу ускоро бити
са Дачом. Гледао сам у обрисе пл. Јелице, која се у даљини
оцртавала, како бих оценио отстојање које треба превалити. Али,
какви су то димови и ватре? Један, два, три, бројао сам у себи. Било
их је много. Очигледно да су куће гореле. Бугари су палили
Горачицу. Нови пламенови обележавали су нам линију
непријатеља. По њиховом померању могли смо да пратимо његове
покрете, и да отступамо. Требало се попети на брдо иза леђа. Са
његовог виса, моћићемо осмотрити целу околину. Лагано, потоком
обраслим у жбуње, пењали смо се на гребен. Ново зеленило
штитило нас је од њихових угледа.
— Гори на све стране око нас, — довикну војник који је први
на гребен избио. Ево Бугара са свих страна.
Брдо на ком смо се налазили било је у средини среза. Испред
нас горело је Горачиће, позади Миросаљци, лево Крстац, а десно
Дубац. По примицању ватри било је јасно да ће се четири
непријатељске колоне састати на овом брду. Шта сад? Били смо
опкољени са свих страна. Чак и нашој малој групи немогуће је
пробити се.
— У стене испод врха, — стигох да довикнем војницима, баш
у часу када прве бугарске патроле избише на ћувик. Ако нас до
мрака не открију можда ћемо се још и извући. Гледао сам у сат и
бројао минуте. Смркавало се око седам часова. Још десет, још пет,
минута, најзад сумрак нас поче обавијати. Ипак сам још чекао.
— Скините ципеле, па у колони по један, пузајући за мном,
— шапнух војницима. Кренух опрезно напред. Заустављао сам се
сваких десет корачаји, да боље видим и прикупим дах. Десет корака
испред мене кресну шибица. Силуете двојице стражара издвојише
се из таме.
— Стој! Назад, — дошапнух првом до себе. Пропустише ме да
прођем на чело. Морамо негде наћи пролаз, мислио сам бауљајући.
Храбрио сам војнике шапатом. Скоро пола сата ишли смо
четвороношке, а потом се исправисмо као људи.
Били смо пред једном шталом. Из ње се није видела светлост.
То је био добар знак. Један од наших прикраде се, отшкрину врата и
полако се увуче. Ми одмах за њим, скоро трчећим кораком.
Погурен старац седео је на слами. Препозна нас одмах.
— Где су Бугари, Чича? — упитах га шапатом.
Изведе ме пред колибу и показујући руком рече:
76 
 

— На овом овде су Бугари,а на оном тамо Немци. Били су
вечерас и до моје штале, али нису нашли ништа, — рече он
хвалисаво. Видели смо их на време, па је снаја благовремено
отерала овце, доле у врбак поред Белице. А и ви можете туда. Само
полако да се стена не одвали, јер би вас сигурно чули. Чича нас је
пажљиво водио једном стазом.
— Ево овуда. За пола сата сте у реци, а онда вам је све
слободно.
— Збогом и хвала.
— Богу хвала, — одговори он и изгуби се у мраку. Ми пак
полако, све на прстима спуштали смо се у долину Белице.
Кроз неколико дана чули смо резултат ове казнене
експедиције. Преко пет стотина домова у Драгачеву било је
сравњено са земљом и претворено у згариште. Тиме су нам се
Немци светили за помоћ коју смо указивали савезничким армијама,
сада у офанзиви на свим фронтовима.
*
Овај, Милутин Јанковић био је Дражин кум. Дража му је
кумовао кад се женио. Њему нико ништа није могао. Радио је по
Србији шта је хтео. Од добијених наређења извршавао је само која
је сматрао да су за њега умесна. Једно му се мора признати, био је
велики противник комуниста и док је био жив са њима није имао
додира сем у борбама.
На мистериозан начин је нестао?!
Неки кажу да је на превару уведен у цркву без оружја, па у
цркви савладан, везан и ликвидиран. Звонимир то свакако зна, али о
томе ништа није рекао ни у Ратном Дневнику ни у овој књизи.
Вероватно је то избегао због тога што су у његовом ликвидирању
умешани и његови прсти.
Право је чудо да се Звонимир и у књизи и у Ратном Дневнику
дрско обара на службенике владе генерала Недића, називајући их
квислинзима. Међутим, тешко је наћи неку слику да су се Недићеви
службеници, макар и при званичним пријемима са Немцима
сликали. Звонимир се ни тога није стидео. Његове слике са
Немцима круже около по свету као народна песма. Једна од таквих
слика објављује се овде на задњој страни да се види чистота борбе
овог пунокрвног Хрвата, камуфлираног иза имена генерала
Александра Вучковића.
И ова књига, као и многе друге, написане у емиграцији и у
Југославији, сведоче свима и свакоме, да је комунизам у
Југославији добио свој успон не својом снагом, већ тоталном
неактивношћу националне гериле, на коју се комунизам целу 1941.
годину ослањао, док се најзад није ојачао и постао чињеница. Кад
му национална герила није више требала, објавио јој је рат до
77 
 

истраге и не бирајући сретства и начине чинио све да на крају
победи и овлада Југославијом.
Према томе, јасно је, да кривица за комунизирање Југославије
лежи на првом месту у толерирању комунизма, уместо борбе
против њега и то по начелу бесмртног Његоша:
”У крв су нам вере запливале,
Биће боља која не потоне"!
Уосталом, то и ова књига, Звонимира Вучковића, јасно
показује.
*
Да су комунисти тачно знали шта раде и зашто се боре,
следећи документ ће то свакоме показати. Они су овај документ
издали одмах по бекству из Србије, за време док је још важило
примирје и савез са четницима, датиран под 27. децембром 1941.
године.
Ево, прво, доказа да су комунисти били једна од најопаснијих
група из пете колоне, унутар саме државе. Уместо да учествују у
одбрани државе од спољног напада, они тај напад користе да се
држава сруши. У том циљу су одмах после 27. марта 1941. године,
када је било јасно свакоме да ће Немци напасти Југославију, издали
инструкцију својим члановима у циљу рушења државе.
Она гласи:
1. Комунистичка партија Јутославије сад је у положају да узме
активног учешћа у збацивању монархистичког режима. Тога ради
она ће пружити подршку свима елементима који имају исти тај
циљ, без обзира на њихов идеолошки карактер. Јутославија мора
најпре бити растурена у више делова и Партија ће потом деловати у
сваком од њих сходно раније датим упутсвима.
2. Чланови Партије позвани у војску ваља да врше следеће
задатке: прво, да дезорганизују отпор југословенске војске
стварајући забуну међу официрима и људством тако да пораз
изгледа као последица неспособности официрског кора, чији углед
мора бити коначно уништен; друго, да сабирају оружје и ратни
материјал који буде напуштен у паници и да га смештају на
скровито место ради позније употребе; треће, да сабирају
информације о појединим официрима и војницима који не
припадају нашем покрету, али могу бити корисни на случај уласка
Совјетског Савеза у рат.
У извршавању ових задатака чинити пуну употребу од наше
тајне организације у земљи која ће такође проводити овај план.
3. Пружати сву нужну потпору Усташама, Македонцима,
Албанцима и другим националним организацијама уколико би оне
могле допринети што бржем збацивању данашњег режима. Помоћ
78 
 

треба да се пружи и црногорским сепаратистима ако прихвате
антиројалистичку линију у Црној Гори.
4. Немачка ће брзо сломити југословенски отпор и уз помоћ
Италије увести у Хрватској усташки режим а можда сличне
сепаратистичке режиме и у другим крајевима. Морају се због тога
предузети кораци да се наши људи удуку у нову управу ради
сабирања обавештења и ради других циљева".
/Пренето из књиге "Слом демократије" страна 72., од др
Живка Топаловића/.
*
Изласком из Србије, у децембру 1941. године, комунистичко
вођство је окренуло други лист. Издало је другу, нову, директиву за
будући рад. Прокламовало је да нема повратка на старо. Све што је
потсећало на стару Југославију имало се срушити. Пошто је Дража
стално понављао да се бори да поврати пређашње стање,
комунистима је добро дошло, да у исто време објаве рат до истраге
и њему и свима националистима. Пошто им је он био једини
политички ривал и сметња за преузимање власти, на њега су се
највише и окомили. И док су они тако показали своје коначне
планове за будућност и по њима се тачно управљали под претњом
смртне казне за оне који би се о те планове огрешили, дотле је
Дража кроз цео рат трчкао за њима, молећи их да пристану на даље
разговоре и преговоре и заједничку борбу за ослобођење
Југославије и поделу власти. Комунисти су то игнорисали. Нису се
уопште одазвали ни на позив на конгрес у селу Ба, 27. јануара 1944.
године, нити пристајали да ма са киме деле власт.
То ће најбоље показати следећи документ:
ВРХОВНА ПАРТИЗАНСКА КОМАНДА
Строго Пов. број 39
од 27. 12. 41. г.
ПОЛОЖАЈ
Свим партизанским командантима и пол. комесарима на
положајима.
Личност Драже Михаиловића и његов оштри дух јасно је
увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже
југословенским народима а поготово српском са ким и у ком правцу
Југословенски партизани воде борбе. Поред овог његова личност и
храброст окупила је око себе свеукупни српски народ и све најбоље
борце; због чега морал, поуздање и вера у победу слаби сваког дана
код наших борбених јединица, а тим пре што резултати наших
79 
 

досада вођених борби са четницима, забележени су код ове команде
посве равни нули. Последице оваквих по нашу ствар поражавајућих
неуспеха без обзира на изнете чињенице односно ауторитета
Михаиловића, вођство ове команде у многим правцима може са
правом приговорити партизанским командантима и пол.
комесарима, а наиме: што се нису до сада стриктно придржавали
комунистичке идеологије и да су се у досадашњим војним и
политичким акцијама као и у пропагандистичкоме у свему показали
кукавички и неспособни својих задатака и положаја за које су се за
ове дане пуних двадесет година спремали. Тачније речено: са
њиховим радом и неспособношћу довели су партизански покрет у
неизбежну ситуацију, пружајући тиме четничкој организацији већег
потстрека против наших борби и даљег опстанка као организације.
Због горе констатованих непобитних факата, ова команда односно
њено вођство одређује за у будуће јасно свој став по војној и
политичкој линији у следећем:
с тога, а под претњом смртне казне
НАРЕЂУЈЕМ
1.— Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири,
каплари и војници свих родова имају безусловно у будуће у свим
правцима строго придржавати и покоравати комунистичкој
идеологији, спроводећи је у што већем обиму у свим слојевима
југословенских народа.
2. — Дражу Михаиловића и његове војне и политичке
сараднике треба што пре ликвидирати /види наредбу ове Команде
од 11. дец. 41. г., под строго пов. број 14/.
3. — Против окупатора комунистичке јединице не могу се
борити, зато што је окупатор исувише јак, што је способан и
спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију,
ако то његови интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло
јаке и свака наша борба против окупатора унапред је осуђена на
пропаст.
4. — Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране
да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно
наоружање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас
згодном времену истребљују српски народ који је у огромној
већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба
против окупатора и усташа, јер би смо у том случају потпуно
ослабили сасвим узалудно за завршну фазу борбе наше за
ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има
да скрше и отера из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез,
наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе:
организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су
80 
 

наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и
немогућа средства ради њиховог уништадања, јер на други начин
њихов отпор не може се сломити.
5.— Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и
реакција против српског народа, командантима стављам у дужност
да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и
најхрабрије другове којим ставити у задатак, да с времена на време
из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би
окупатор на основу тога предузимао ефикасне репресалије против
непослушног српског народа и његовог вођства.
6. — Да команданти и полит. комесари најхитније предузму на
својим територијама са смртним казнама за сва она лица за која би
се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке
ствари. За овај задатак потребно је: да команданти благокремено
прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на
расположење оним друговима који буду одређивани за ова
ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике,
упадну у село, похарају га до голе коже, и поубијају угледне
домаћине који су наравно штетни по нашу организацију. Свако у
селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог
вођства репресалије.
7. — Команданти имају безуслодно да на својим територијама
спрече народу без обзира на вероисповест, посећивање цркава и
манастира, а њиходе свештенике у колико појединци не би ма из
којих разлога желели прићи нашој борби, одмах таквог
ликвидирати.
8. — Команданти ће у највећој дискрецији одаслати своје
курире /женске/ у градове — курири имају да се јаве нашим
повереницима са чијим именима команданти располажу и да од
трговаца и имућнијих људи под претњом смртне казне затраже
према њиховом имовном стању помоћ у финансиским средствима
за наш покрет. У колико се поједина лица не би хтела овоме
потраживању одазвати, такву особу јавно жигосати као
окупаторског сарадника и шпијуна, а у своје време над њим
извршити ликвидацију.
9. — Да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања
и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што
млађе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за
природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року
учинити, ради подизања морала код наших другова приликом
пресудних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом
стању треба неопховно ликвидирати, поготово што као такве не би
могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их
остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве
добро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета.
81 
 

10.— Команданти на својим територијама употребиће
принудну мобилизацију за све оне младиће од 14 — 18 година које
задржати до даљег наређења при командама с тим да их пол.
комесари вежбају са оружјем и једновремено обучавају у правцу
Лењинове науке.
11. — Да команданти нареде својим органима да од сељака
прикупе жита, стоке и по могућству што више одеће и обуће ради
снабдевања наших јединица.
12. — За све оне другове, за које би се дознало да стварају
панику међу друговима било у позадини или пак на фронту, такве
треба одмах на лицу места стрељати.
Једновремено објављујем, да је вођство ове команде добило
обавештење од стране нашег друга Стаљина о томе:
а/ Да наш покрет не може снабдети са убојним оружјем; и
другим ратним материјалом, пошто га за то спречавају многи
политички разлози.
б/ Све наше борбе и успеси објављиваће се редовно преко
московског радија,ради упознавања светског јавног мњења као и
подизања потребног морала и потстрека код наших другова.
в/Да ће друг Стаљин наш покрет борбе после завршетка рата у
свему подржавати на политичком пољу.
г/Чак шта више скреће нам пажњу и једновремено
препоручује, да циљ наше борбе и пропаганде искључиво буде
конструисан противу организације Михаиловићеве ради потпуног
уништавања тог покрета. Ово утолико пре треба учинити, пошто ће
југословенска комунистичка партија после окончања рата имати
важан задатак као главни центар на Балкану, о чему ће ово вођство
благовремено добити за то потребне директиве и упутства директно
од стране— НКВД-а.
На крају упозоравам све партизанске команданте и полит.
комесаре да се безусловно имају у целости по свим изнетим тачкама
у овој наредби најстрожије придржавати, т.ј. поступати и
покоравати се истој без да у будуће команданти траже ма какво у
духу исте објашњење узимајући у обзир губљење за то у времену и
да је за даљи опстанак наше организације везана судбина
целокупног Балкана. Потписати ће лично с времена на време
контролисати и уверавати се на лицу места да ли команданти у
потпуности поступају по истим директивама у вези ове наредбе и
ако у крајњем случају будем утврдио да заиста поједини
команданти ствар саботирају са толеранцијом у корист Драже
Михаиловића и његове организације, за таквог команданта има да
уследи искључиво смртна казна.
Ми имамо пречишћен план по коме идемо и од кога не
отступамо ни за једну тачку.
82 
 

Пријем оде наредбе с позивом на горњи строго пов. број путем
сигурних курира потврдити, а команданти по пријему к знању
лично имају да је запале.
Смрт фашизму — слобода народу!
п. з. Врхов. Парт. Команданта Нач. Штаба,
ђен. штаб. Пук.
А. ЈОВАНОВИЋ
/Округли парт. печат са петокраком звездом/
/Пренето — "Американски Србобран", од 2. августа 1955.г./
*
Да је Дража Михаиловић одмах по појави комуниста /законом
забрањене партије/ издао сличну инструкцију про тив њих, разуме
се изостављајући врбовање жена, национална ствар би без икаква
двоумљења победила у Југославији па макар цео свет помагао
комунисте Јосипа Броза.
Дража би тада са Србима опет био у позицији из 1918. године
и тада би могао неометано да лако исправи све оно што је
пропуштено да се учини после Првог светског рата. Победници у
Другом светском рату свакако не би имали ни рачуна ни права да и
поред 27. марта на штету Срба помажу усташе и Павелића, који су
били у рату са савезницима Југославије, нити побеђене Мађаре,
Бугаре, Италијане и Арнауте.
Срби би били чиниоци на Балкану. Овако, како се десило,
Срби су и поред 27. марта и толике проливене крви, мука и патњи
дошли у ћор-сокак из кога ће тешко изаћи без тешких последица. То
свако ко хоће да види — види, али јавно мало ко хоће да призна.
Боље је признати грешку, на њој се поучити и окренути бољим
путем, који обећава нешто. Стари пут од 1918. године до краја
Другог светског рата којим се ишло и још увек иде, не обећава
ништа!
На борби Драже Михаиловића, што се тиче унутрашње
политике, Срби немају ништа да траже нити да добију. Што се тиче
спољне политике и Дражина европског герилства то је друга ствар.
Срби са тим герилством стално звецкају, али се на то слабо ко
осврће. Дај, Боже, да од тога герилства Срби икада извуку што
користи. Ја у то не верујем. Стара је и паметна изрека: "Уздај се у се
и у своје кљусе"!
Дража је у рату пропао само зато што није решио ривалство са
Титом. Да није било Тита, ко би други могао да му конкурише? У
Финској, немачком ратном савезнику, није било ривала. Маршал
83 
 

Манерхајм, командант финске војске у рату против Русије
/Совјетског Савеза/, после рата, ако се не варам, постао је шеф
Финске Републике. Зар би код нас било друкчије? Али требало је
уклонити ривала у политици.ТРЕБАЛО ЈЕ РЕШИТИ ПИТАЊЕ
КОМУНИЗМА!
ТО СЕ НИЈЕ ХТЕЛО! То и ова Звонкова књига показује. ТО
ЈЕ ИСТИНА!
Од ње не вреди бежати, нити се може побећи.
—КРАЈ—

84 
 

Писац књиге "Сећања из рата", капетан Звонимир Вучковић,
на "положају" у борби против немачког окупатора.

85 
 

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful