You are on page 1of 234

Biblioteka „Kalendar”

knjiga 42

Copyright © 2011 Zoran Slaviñ Copyright © 2011za Srbiju, AGORA
Ova publikacija se u celini ili u delovima ne sme umnoæavati, preãtampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavaåa, niti moæe biti na bilo koji drugi naåin ili bilo kojim drugim sredstvima distribuirana ili umnoæavana bez odobrenja izdavaåa. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadræavaju autor i izdavaå po odredbama zakona o autorskim pravima.

ZORAN SLAVIÑ

VALTER BENJAMIN U MEŒUGRADSKOM AUTOBUSU
roman

.

UVOD U ROMAN „VALTER BENJAMIN U MEŒUGRADSKOM AUTOBUSU”
Piãe: dr Dinko Deveriñ, gostujuñi profesor univerziteta Orade Mare (Rumunia) i Tartu (Estonia)
Novi roman Miroslava Vladimira zaklapa projekat romanesknog kvarteta, koji saåinjavaju njegova dosad veñ objavljena dela „Pad u besanicu”, „Odlazak samoñe” i „Ubod temena”, kao i novi tekst, „Valter Benjamin u meœugradskom autobusu”, koji ih objedinjuje. Ovaj rukopis, na izvestan naåin, sabira bitne teme prethodnih proza ali u znatnoj meri zahvata i nove romanske prostore. Istraæujuñi socio-psiholoãke i antropoloãke monade svojih junaka, kao i naãeg druãtvenog, jugoslovenskog, odnosno srpskog prostora, ovaj roman nelinearno prati junake u proteklih 40 godina, analizirajuñi kako ih istorijska zbivanja, ali i svakodnevan æivot, oblikuju, uznemiravaju i troãe. Kljuåni datumi novije proãlosti: studentska pobuna 1968., „Jogurt revolucija”, ratovi u bivãoj Jugoslaviji, Nato-bombardovanje, Oktobarski preokret u Srbiji, znaåajni su meœaãi ove proze koja simultano prati socijalna zbivanja i njihov odraz na psihu, etiku i estetiku jedne ili viãe generacija. Roman, meœutim, u dobroj meri poåiva i na posmatranju, analizi i sintezi arhetipskog, kulturoloãkog i socijalnog mikrokonteksta svojih brojnih junaka. Sa dosta replika, asocijacija, citata i ironije na prethodna svoja dela, Miroslav Vladimir u romanu „Valter Benjamin u meœugradskom autobusu” otvara prostor i za svojevrsnu krimi-fabulu, koja nije samo u funkciji strukturalne prohodnosti veñ ovoj prozi donosi, u kontekstu epohe, svojevrstan parodijski otklon. Neki od junaka prethodnih Vladimirovih proza u ovom romanu nastavljaju knjiæevnu avanturu, dobijajuñi ãiri kontekst, kao i produbljeniju socijalnu dimenziju. Dok se lik nemaåkog pisca Valtera Benjamina, pretvoren u indirektnog ali i kompleksnog aktera, kao korektivni paradigmatiåki kulturoloãki dokument o dvadesetom veku, ali i tragiåna i ironiåna humana antiteza istog, joã izraæenije transformiãe u znaåajan imaginativan zamajac nove prozne arhitektonike.
5

Posebna zanimljivost ovog dela je uvoœenje zrenjaninske, beåkereåke, avangardne umetniåke scene iz sedamdesetih, na svetlo dana. Mnoãtvo likova, od kojih neki neodoljivo podseñaju na sliåne iz stvarnog kulturnog æivota, premda nijedan nema bukvalan uzor, uz veoma razvijenu i razgranatu priåu koja se deãava u viãe zemalja Evrope, iako je srce radnje Srbija i Balkan, åine ovaj roman intrigantnim ali i zahtevnim. Jer, isti sadræi u sebi i niz estetiåkih, poetiåkih i nadasve socio-istorijskih implikacija. Jedan se roman, „Ubod temena”, Vladimirov prethodni, svesno posmatra kao nezavrãena i otvorena umetniåka forma. On se kritiåki rasklapa u funkciji novog teksta koji ga nastavlja, ukljuåujuñi u sebe i viãe slojeva prozne proãlosti, da bi se u konaånom ishodu obreo kao novi format u izmenjenom politiåkom i kulturoloãkom miljeu, koga, sa margine, sve viãe determiniãe populistiåka, kriminalizovana i estetiåki i etiåki razobruåena stvarnost. Koja paralelno postoji u vremenu koje teãko moæe da se legitimiãe kao konzistentno. Ipak, ugao pojedinaåne tragedije, iluzije i neverice svemu prethodi. I nastavlja se. Miroslavu Vladimiru, prijateljski, kao dokaz da nisam zlopamtilo!

D. D. U Bazelu, 11. maja 2010.

6

POÅETAK JE U GRADU AVANGARDNOG UZRUJAVANJA
O beåkereåkim „ranim radovima” buduñih aktera i epizodista.
Meni preostaje samo da plivam pored Dunava. U Novom Sadu ili Beogradu, svejedno. Tako bi rekao i glumac Arsenije koji se naizmeniåno igrao sa Julijama u predstavi „Romeo u Œulijeti”. Joã 1972. u famoznoj „Jorgan sali”. Uvek pet Romea i pet Julija. Kako piãe na afiãi: u neobaroknom izvoœenju. Po Ãekspiru. Kasnije, sledeñeg dana, iste godine, posle premijere, izjutra, zelen od povrañanja, Arsenije – Arsa Åolak, pitao je nekog konduktera, a moæda ipak samo obiånog æelezniåara: gde je moj rodni kraj? Ako mi ne pomognete, propaãñe mi povratna karta! Za zaviåaj koji nije daleko odmakao od famozne Jorgan sale. I njenih burnih eksperimentalnih noñi. Dok ostali delovi grada i ne slute o kakvom je uzrujavanju reå. O fenomenu ubrzavanja provincijskog æivota na tom mestu samo su retki slutili. Buduñi centrifugalni beåkereåki plivaåi su, meœutim, u njoj svakodnevno stasavali. Meœutim, poãto je tog proleña pamfletisao na javnom mestu, sluåajno i sinhrono sa vremenom trajanja studentskih demonstracija u Beogradu, ãesnaest godina kasnije zabranjeno mu je uåeãñe u novosadskoj jogurt revoluciji. Koju, uostalom, nije ni shvatio dovoljno ozbiljno. Jer su tada nadmenu pokrajinsku vlast napadali oni koji ñe u buduñnosti biti joã loãiji i opasniji. Njemu, A. Åolaku, ali i Jovanu Jovanu, ta je åinjenica skoro desetak godina bila oteæavajuña okolnost. Skoro podjednako negativna kao i avangardna netolerantnost prema politiåkom i estetiåkom primitivizmu. U pominjanoj beåkereåkoj predstavi Œulijetu je alteranativno glumila izvesna Ljilja Œavo sa kojom, uostalom, Arsenije nikada nije ni stupio u intimne odnose. Iako je to poæeleo desetak godina kasnije. Åudno je, meœutim, da nikome od purgera nije zasmetalo to ãto je Romeo, u naslovu komada, bio u Œulijeti. Dok je Ljiljina obnaæenost godinama bila ãokantna. Sve dok poznati reditelj Bata Putnik nije na scenu gradskog teatra izveo pet nagih glumica. Od kojih je jedna bila åak Francuskinja! Kasnije je, posle proterivanja iz Beåkereka, Arsa Åolak stanovao u impresivnoj graœevini koja gleda na Dunav. U Novom Sadu. Skoro
7

pravi barok. Sa prozorima. Ispred koje sam, nekada davno, sedeo na keju. Dok je Dunav tekao, åitao sam pismo. Koje mi je uputio, joã pre nego ãto je krenuo proces liberalnog socijalizma, Jovan Jovan, knjiæevnik, koji nastavlja delo gospodina Toãe M., znamenitog liriåara iz Beåkereka. Åekajuñi Åolaka åitao sam pismo. Jovan mi piãe: „Tu smo pili pivo sve do 01 åas. Razgovarali smo o situaciji, suœenjima i moguñnostima da se suprotstavimo guãenju stvaralaåkih sloboda i isterivanju pojedinih umetnika iz javnog æivota. Izneo sam svoje ideje za istupanje pred skupãtinom Druãtva liriåara Vojvodine, 12. juna”. Njih dvojica, to sam saznao naknadno, pijani su se odvezli za Beograd. Mislili su da je u velegradu politiåka klima pitomija. Liberali, meœutim, kao da nisu mnogo voleli kulturu. U ãto su se uverili i njih obojica. Åolak i Jovan. Zapravo, sa njima je bio i trajno nezaposleni prodavac ribe Ljuba Moani. Tako svedoåi znatno docnije pesnik Jovan Jovan. U pismu upuñenom Arsenu Åolaku u Sarvaã. Komunisti su u to vreme navodno åitali jedino klasike. Nisu imali razumevanja za avangardizam, slikovnu poeziju i konceptualizam. Na sasluãanju, u Staroj Pazovi, moæda je ipak reå o Novoj, dokle su stigli u noñnoj voænji kroz Panoniju, sumornom istraænom sudiji, koga su tog momenta navodno odvojili od Benjaminove knjige „Prevodioåev zadatak”, manje pijani umetnik je izjavio: „Ako je åovek neprestano oprezan, moæe li uopãte ostati åovekom?” To sigurno nije izgovorio prodavac Moani, jer je on bio suviãe pijan. Istinitost svih tvrdnji, meœutim, pod velikom je sumnjom zbog sklonosti istih ka pesniåkom preuveliåavanju. Verovatno pod uticajem mrzovolje, sudije-åitaåa Benjaminovog teksta iz 1921. i sasvim respektabilne koliåine alkohola, obojica pisaca, ali i Arsenije-glumac, u leto 1974. dobili su po tri meseca zatvora. Uslovno. Istraæivaåu koji treba da odgonetne ãta su uzroci navedenih posledica, preostaje jedino da i sam pliva pored Dunava. U nadi da ñe tako razumeti logiku tog mentalnog putovanja. Mladih ljudi koji su tih godina opasnog politiåkog æivljenja bili spremni da uloæe sopstveni æivot kao ulaznicu u veñ dosta ostrugani svet ideja. Na redu je, dakle, intelektualna hirurgija. I prvi trag buduñeg uplitanja Benjamina. Istraæni i deæurni sudija Smiljkoviñ, kasnije, na zalasku komunizma, unutar svoje penzije, pokuãao je da se opravda åinjenicom da mu te 1972. nije bilo poznato da je i Valter Benjamin, koga je åitao u toj noñi neuspelog odlaska mladih vojvoœanskih umetnika u Beograd, vrlo brzo i sam napustio naivnu veru u humanost praktiånog komunizma. Shvativãi svu elastiånost mistike i opãte poroznosti sveta. Åega se
8

Vladimir setio tek 1991. Kao i Valtera Benjamina, koga ipak uvodi u svoj svet posredstvom Petra Davidoviña. I kasnije ga åita u meœugradskom autobusu skoro deset godina. Viãe decenija posle, liberalizam je propao, Tito umro, ali nije odræan i opãti Åas anatomije, najlakãe bi bilo za åitav sluåaj, odnosno njegovo retroaktivno obnavljanje, optuæiti izvesnog Stojana G. i njegovu kolumnu u veñ davnom „Danasu”. U kojoj ovaj govori o bizarnom æivotnom kraju Valtera B. Koga je u trenucima depresije, moæda i dosade, åitao nareåeni sudija Smiljkoviñ. U noñi kada su vojvoœanski konceptualisti pokuãavali da se probiju kroz moreuze balkanskog liberalizma i dopru do samog uãña buduñih i nedostignutih sloboda. Jer, pominjani kolumnista je tada veñ pouzdano znao da je V. B. godinama bio ne samo bivãi komunista i filozof veñ i pristalica kabale. Jer, da nije bilo tog podsticaja, Miroslav Vladimir ne bi napisao roman „Ubod temena”. Koji je izazvao par afirmativnih prikaza. Kao na primer, i onaj koji potpisuje bivãi glumac i pozoriãni recenzent Mirko Udoviåki. Svojevremeno pritvoren, u nekoj netipiånoj provinciji, zbog navodne povrede javnog morala u kafiñu „Ulazi bez kucanja”. Gde je boravio jedno popodne i veåe, a u povodu promocije pomenutog dela. Roman je, docnije, indirektno naterao pomenutog Vladimira da napusti pseudonim Vladan Petroviñ, zarad neprijatnosti koje mu je prouzrokovao izvesni Petar Davidoviñ, åovek na odreœen naåin ukljuåen u sastavljanje pomenutog „Uboda temena”. Profesor ruskog jezika i potonji emigrant. Koji je to postao uz koriãñenje legalno izdatog pasoãa zemlje Jugoslavije koja se raspala. Sa beznaåajnim politiåkim ogreãenjem kao preporukom: bacanjem flaãa i betonskih delova na policiju u martovskim demonstracijama, Nastanjen na Zapadu, taj lik iz Vladimirovog romana, kasnije je i veoma aktivan u evropskom podzemlju. Ãverc. Droga. Iznude i nehotiåna ubistva. Dvojak status ovog negativnog junaka, naprosto nameñe otvorenost i nezavrãivost romaneskne forme ove knjige o izneverenim iluzijama. Miroslav Vladimir, u jednu jesen, posle dvehiljadite godine, koja se u Srbiji raåuna u presudne, ovog puta na znatno boljem kompjuteru od onog na kome je sastavljao „Ubod temena”, ponovo piãe. U spavañoj sobi viãe niko ne hråe. Sam je, skoro previãe. Prebira po stvarnim i fiktivnim elementima onoga ãto ga kao æivotne i para-stvarne okolnosti saleñu. Povod da beleæi svoje slutnje uglavno jesu realni dogaœaji
9

izazvani pisanom i objavljenom prozom. Koja se zove roman „Ubod temena”. Fikcijom koja je godinama postala uverljivija od stvarnog. Ipak, Miroslav Vladimir, koji nastavlja Vladana Petroviña, kao baãtinik skoro svih njegovih socijalnih i knjiæevnih kontakata, u nelinearnu slagalicu svojih pomeãanih svetova, joã od 1968. pronosi uspomenu na herojske zablude beåkereåkih ranih umetniåkih radova i „Lipanjskih gibanja”. Jer, Arsen Åolak ih svojim tragiånim ludizmom potiskuje na apsolutnu marginu koja se definitivno ulila u stratiãte slavonskog ratiãta. Ãto snagom apsurda sve viãe pojaåava znaåaj uåeãña Vojislava Brujiña u tom segmentu uzburkane druãtvene intime u Banatu proãlog veka. Jer, sedamdesetih su seksualne slobode prethodile politiåkim. Koje kao nikada nisu ni doãle. Ili su proãle nezapaæeno. Premda je taj Brujiñ, za one koji ga nisu znali, bio prototip umetnika koji je primenjivao u praksi princip: prvo ãokiraj – potom poentiraj!

10

NOKTURNO
Fragment koji spaja roman „Ubod temena” sa aktuelnom prozom.
Sofija Aleksandrovna sedi tog ponedeljaka, s veåeri, u kafiñu „Ulazi bez kucanja”. Pije nedamsko piñe – pivo. Na barskoj stolici ãto åitavom njenom izgledu daje primesu raskalaãnosti. Izblajhana je i deluje kao upravo probuœena. Mara Zaviãiñ, na drugom kraju ãanka, utegnuta u crne helanke koje istiåu njenu polnost, opredelila se za martini, ili moæda vermut. U boji sopstvene kose. Jarko crvene. Mirko Udoviåki, pozoriãni teoretiåar iz Subotice, priseña se, par meseci docnije, da je ipak u pitanju bio pelinkovac. Ponåo, zavarivaå, spretan momak donekle hendikepiran, parkirao je sebe i svoja kolica u uglu, nasuprot ãanku, tako da lako osmatra meãkoljenje Marinog æivahnog tela. Istog onog åija se naga geografija prepoznaje na lokalnom CD domañe pornografije. Koji se umnoæava gradom. Meœutim, Ponåo razgovara sa Sofijom Aleksandrovnom koja je svoje novo „prezime” stekla posle problematiånog boravaka u Rusiji. Mirko je pri kafi, dok nogom diskretno dodiruje Aleksandrovnu negde u predelu listova. Ili, koji decimetar zapadnije. I skoro automatski poluglasno izgovara ono ãto je govorio na popodnevnoj promociji: „Svestan neumitnog nestanka „kontinuiranog pripovedanja” i nemoguñnosti opstanka autora kao „svemoñnog posmatraåa, Vladimir Miroslav nam, posredstvom prividno jednostavne situacije i gotovo nepostojeñe fabule, podastire sloæen, uman i zaigran zapis, koji polazi iz okvira „krvave tv-sapunice” u razdoblju 1991-1995. Suãtinski okvir ponornog, asocijativnog pripovedanja u „Ubodu temena”, tako, daleko prevazilazi meœe intimne drame (ili nedostatka drame) u sivom trajanju provincijskog novinara i neostvarenog pisca Vladana Petroviña”. Verovatno zbog umnosti citata, Sofija mirno podnosi kritiåarev upad u svoju intimu. Karamatiñ, Dragoã, vlasnik kafiña, ili tako neãto, jer gradski traåevi dotiånog veñ davno karakteriãu kao surogat mnogo åega, odnosno fasadu za svakojake polulegalne poslove, rasute paænje izmeœu Marine nabubrelosti, kritiåarevog buncanja posle tri konjaka i sve intenzivnijeg konzumiranja piva Sofije Aleksandrovne, ãto trenutno protiåe bez vidljivih posledica, ako se zanemari sve smelije zalaæenje Mirkove noge
11

u njeno krilo, iz polumraka izgovara reåenicu koja je replika na opãta zbivanja u ovom poluprovincijskom delu sveta. Kaæe: „Æene su ipak najveñe ærtve alkohola. I ovih naãih ratova uopãte”. Ãto åak i ne deluje nesuvislo kada se ima u vidu njegovo iskustvo åoveka koji æivi u znaku koristoljublja. Obe æene, Aleksandrovna i Mara, sklone alkoholu i ostalom, ãto je kod Mare Zaviãiñ podvuåeno sa viãe egzibicionizma, za razliku od Sofije Aleksandrovne koja ima åeste nastupe kajanja, kao da ne zalaze u suãtinu Mirkove priåe, dok Ponåo svoje prljave maãtarije intenzivno hrani prizorom koji u svom izmaãtanom obliku, kako noñ odmiåe, zanemaruje intelekt obeju æena. Ãto jedna moæe pravdati brzinom progutanog alkohola a druga pijanstvom sa kojim je veñ stupila u lokal. Karamatiñ, koji je prethodnih godina bio neraskidivi deo jednog od najveñih gradskih melodramskih skandala, umoran od sveukupnog poznavanja æivota, poæele da citira Borhesa, koga je upoznao, zavirujuñi u njegove, Borhesove, knjige ãto ih je ljubomorno åuvao njegov dalji roœak gospodin Toãa. Dopuãtajuñi, ipak, Karamatiñu da ih razgleda dok sam sedi ispod smokve u Ãljivarskoj ulici. Kaæe, ovaj kafanski æigolo: „Nema ni jednog postupka koji ne krije opasnost da bude magiåna radnja. Nema ni jednog jedinog dogaœaja koji ne bi mogao biti prvi u jednom beskrajnom nizu.” Prisutne dame, Sofija i Mara, poãto Gabrijela joã nije pristigla, koje bi ovakva mudrost prvo zbunila a potom i nasmejala, a ni Mirko, koji bi se samo nadmoñno podsmehnuo ovakvom kafanskom mudrovanju, nisu ni konstatovali Karamatiñevo citiranje. Jedino je Ponåo, zavarivaå u kolicima, alijas Ljupko Sliãkoviñ, åoveka u ãanku udostojio klimanjem glave koje je kritiåar, udubljen u Sofiju Aleksandrovnu, shvatio kao slaganje sa sopstvenom reåenicom koju je upravo zavrãavao: „Sredoveåno svoœenje raåuna sa iluzijama, bekstvo u pejzaæe uspomena, odbrana od beznaœa sadaãnjosti – svi ovi poduhvati naratora Vladana Petroviña, „nametnutog” koautora Davidoviña i brojnih aveti iz razliåitih dimenzija njihovih biografija, rukopisa i snova, odvijaju se u koordinatama imaginarnog knjiæevnog pejzaæa „izmeœu Prusta i Benjamina”. Ovo mnoãtvo novih i nepoznatih imena, koje je izrecitovao Mirko, definitivno je razbilo åar nepodnoãljive sprege pijanstva i erotike koja je veñ mreæila kafiñ. Sofiji Aleksandrovnoj ipak bi poznato prezime Benjamin. Jer je bila u braku sa Miroslavom Vladimirom. Ponåo je, meœutim, sasvim udaljen od Borhesa i Benjamina, pamtio samo
12

Vladimira Miroslava kome je viãe puta zavarivao auspuh. Mara je, meœutim, krajiåkom oka ugledala svog Zaviãiña kako smrknut stupa u kafiñ „Ulazi bez kucanja”. Kao jasna pretnja. Jer, ãto reåe Karamatiñ, u åijem ramenu æivi revolverski hitac, citirajuñi Borhesa: „Nema ni jednog jedinog dogaœaja koji ne bi mogao biti prvi u jednom…” I to joj je bilo dovoljno. Bila je skoro ponoñ. U kafiñu desetak metara odmaknutom od Zapadnog bulevara. Koji je vodio ka Novom Sadu. Na suprotnoj strani grada od one koja je bila naslonjena na Beogradski put. I baãtinila avangardu koja je postala izuzetak u Beåkereku.

13

PUTOVANJE U USPOMENE
Ovo je liåni recidiv studentske pobune: pretraga zatamnjenih mesta.
Bio bi to samo obiåan ålanak u novinama. Da nije objavljen kad je objavljen: 12. maja tekuñe 1998. godine, i da ne sadræi u sebi morbidnu priåu o åoveku koji je godinu dana pre sopstvene smrti, u pisanom i javno objavljenom dokumentu, obelodanio svoj bespogovorni odlazak iz sveta æivih. U smrt. Mene liåno, i dramatiåno, sve podseña na åinjenicu da sam tog Iliju, iz fiktivne, pa potom i iz posthumne novinske zabeleãke, svojevremeno, tokom, studentske revolucionarne godine, svakog dana sretao i veoma uvaæavao. Konaåno, sve se to dogaœalo samo par meseci poãto mi je åovek po imenu Petar Davidoviñ, kolega sa Filoloãkog, nagovestio moguñnost da ni moj otac nije zapravo umro onda kad smo ga sahranili, veñ desetak godina kasnije. Zbog ovolikog broja „da nije”, taj novinski tekst pod naslovom „Sporan datum smrti”, objavljen unutar „ratnih meseci”, 1999. uzburkao mi je nedovrãene uspomene, odnosno doveo u pitanje valjanost sna koji sam svojevremeno ubeleæio u svoju privatnu istoriju sa oznakom „zauvek prespavani san”. Pokazalo se da ni snovi nisu definitivno prespavani. Odnosno da smo u kriznim vremenima skloni spajanju sopstvenih snova sa tuœim fikcijama. Pri åemu java åesto poklekne – suludost intuicije je nadmaãi. Naroåito u momentima kada se åekaju bombe koje treba da pomognu navodnu humanost – podseña se Miroslav Vladimir. Jedan od retkih koji je oba teksta o samo jednoj pravoj smrti Ilijinoj, Ilije Kaleziña, saåuvao za buduña vremena. A kad je veñ reå o snovima, valja napisati da sam prethodno opisanu noñ u samom obzorju Velikog bombardovanja, sanjao viãe puta, skoro autentiåno kao da se ova u realnosti odigrala. Meœutim, svaki put su se okolnosti u snu zbivale u Beogradu. Novosadski lokaliteti su bili samo preslikani u geografiju grada u kome sam ja studirao a roœak Nedeljko se u njemu zlopatio. Zapravo, iz sna u san, sitnice su varirale ne dovodeñi ukupnost priåe u sumnju. U toj nerealnosti nije bilo vidljivog rata ali umiranja jeste. Dakle, taj Ilija Kaleziñ, koji navodno nije umro, za nas povrãne, u danu koji je sam naveo, ali treba mu verovati da zapravo za sebe i jeste
14

upravo tada preminuo, ãto je uostalom jedino relevantno, podsetio me je na daleke dane „julskih gibanja” 1968. Ovaj introvertni ãezdesetosmaãki isusovac, po pisanju dnevnog lista „Sutra”, okupio je na svojoj navodnoj sahrani sve ono ãto je preostalo od nasleœa studentskog pokreta. Bunta koji je, nekad, u naãoj bivãoj dræavi sanjao previãe otvoren san. Spisak onih koji su Iliju ispratili, bilo je na njemu i masa oportunista ali bogami i zavek obeleæenih intelektualaca, delovao je ãokantno: åitam da su na sahrani, izmeœu ostalih, bili i Milinko Vasojev, Petar Davidoviñ, Sima Bata, Œura Popoviñ i, verovali ili ne, Nedeljko Nedimoviñ i konaåno – Aleksandra Andrejeviñ. Sa velikim ãeãirom, kakav je joã davno u Parizu nosila komunistiåka glumica Asja Lacis. Ãto je nemoguñe jer je Aleksandra davno pre tog datuma napustila Davidoviña. I sve to moæe biti igra sluåaja, jer se imena i prezimena, po nekom åudnom pravilu, ponavljaju u vremenu, ali onda nailazi definitivno ludilo: pred sam kraj spiska, za koji, doduãe, autor priznaje da je sastavljan tokom dañe, u kafani „Laœa”, proåitam i svoje ime. A ja tog dana åak nisam uopãte bio u Beogradu! Zbog åega sam dugo æalio. U svetlu tog otkriña, i Nedeljkove antiavanture deluju realnije, Vasojeve zagonetke postaju oåekivane, dok se pojava æene koju sam voleo ukazuje kao predvidiva. Jer nje nema samo tamo gde bi je oåekivali! Ujak Nedeljko, buduñi pisac avanturistiåkih romana, pojavio se na toj sahrani posle desetak godina boravka na nepoznatim adresama. Tom je prilikom, navodno, bio u druãtvu sa Davidoviñem i mojom bivãom devojkom! U meœuvremenu odluåujem da potraæim novinara koji je napisao izveãtaj sa sahrane Ilije Kaleziña. Onog koji je pisao prethodni „In memoriam” ne moram da konsultujem jer je njemu tekst napisao sam Ilija! Predoseñam da namera traæenja i raspitivanja dovodi na izvestan naåin u sumnju i moju sposobnost da se setim kljuånog sna, ali neãto se mora preduzeti. Jer, moje nesvesno u ovom sluåaju ne funkcioniãe. Intuicija mi zapravo kazuje da je pronalaæenje dotiånog novinara samo zaobilazan put do suãtine sna koji mi treba. Taj åovek ñe biti detonator u mom zamrznutom delu psihe. Za sada znam samo novinarove inicijale: M. S. Ipak, shvatio sam da ñe mi polazna taåka biti misao: „da åak ni datum smrti ne mora biti definitivan” – kako tvrdi prorok Isaija. Skup koji je Ilija sastavio, ipak, izaziva podozrenje jer takva kombinacija æivih i mrtvih nije svakidaãnja i otvara mnoge slutnje. Ipak, dubina
15

metafore koju je krila 68. najmanje je bila u politiåkom sloju. Ljudi koji su je zamislili bili su maãtari plemenitijeg kova. Miroslav Vladimir se tako naãao u haosu nesnalaæenja u zaleœenim ostacima studentskih gibanja. Isto onako kao ãto je bio i zabunjen u vremenu dok su se ova dogaœala. Znao je da prepozna pravu stvar, samo nije imao hrabrosti da je sledi do kraja. Da bi na vreme postao gubitnik.

16

AUTOPUT – PET GODINA KASNIJE
Zavrãni delovi prethodnog romana, „Ubod temena” (1). avgust 1995. Åitanje unazad, da bi se krenulo napred. Posle dvehiljadite.
Unutar Vladimirove sobe magle i smutnje kuljaju kroz señanja. Kao da je sebi ukinuo sadaãnjost. Sivo u svim nijansama. Ukrãtene i iskidane reåenice propuãtenih pitanja. Iz ravnice, koju grad svetlima i æamorom prekida u pojednostavljenoj geometriji, stiæe glas pomirenja:
„Pitao bih te, kad bi mogla da me åujeã, da li je bila hrabrost, dok je on vladao ovom zemljom, napisati redove koji govore i o tome da je on, voœa, svoj narod prevario i izneverio. Ipak, pisao sam viãe o nama koji smo izgubili sebe u tih desetak godina. Odgovor bi bio pozitivan, åak i sa malo tronutosti u pogledu. To znam, jer si me ti volela. Mogao bih isto pitanje da postavim svom prijatelju, uglednom knjiæevniku, koji danas æali zbog toga ãto ga komunisti nisu dovoljno proganjali. A neke poznanike jesu. Hteo bi to da popravi u sopstvenoj biografiji. Oreol ærtve bi mu dobro pristajao. Ko zna iz kog razloga nije mu dovoljan knjiæevni uspeh. On bi mi, ovaj dobri uglednik, uz osmeh koji treba da ublaæi neprijatnost odgovora, rekao da graœanska hrabrost toga tipa nije istovremeno i literarni kvalitet. I bio bi u pravu”.

Razmiãlja tako Miroslav Vladimir listajuñi taj „Ubod temena”, roman o devedesetim. U nameri da izmeri sebe i utvrdi Davidoviñev udeo. Da pogleda ono ãto je napisano do kraja 1997. I ãta se dogaœalo pre i posle toga. Na samom kraju „Uboda” piãe:
„Kad sam poåetkom avgusta polazio na sluæbeni put u juænu Srbiju, iduñi ladom karavan iz Medveœe, kroz medije se muklo provlaåila slutnja o bliskoj ofanzivi hrvatskih trupa na Liku, Baniju i Kordun. Åitamo svakodnevno u „Dnevnom telegrafu” o tome. Ti su se delovi bivãe dræave, veñ par godina, kod nas zvali Republika Srpska Krajina. Hrvati su izgleda odluåili da se ne zove viãe tako! Reãili, neko iz sveta im dao podrãku, i sila od moderne vojske je krenula da pokori krajeve od Plitvica do Karlovca. U Srbiji je taj atak primljen dosta hladnokrvno, da li sa ubeœenjem da je Krajina dovoljno 17

jaka da se odupre, ili sa politiåkom procenom da nismo u prilici da pomognemo tamoãnje sunarodnike. U zlim politiåkim vremenima, zapravo, za humanost jedva da ãta preostane. Osim nelagodnosti zbog toga ãto se tamo negde, ne suviãe daleko, opet vodi rat, ni ja se nisam suviãe udubljivao u paniåne vesti koje su stizale. Kao da je popriãte ratovanja negde izvan stvarnog. Izvan onog krajiåka æivota zbog koga izjutra ustajemo. Knin nije uspevao da postane naã Alamo. Ne zbog izostanka herojstva. Razlog se krije u neodræivosti preseka geografije i etniåkog balansa. Brojke, prizori, nesreña na distanci – bile su stvari na koje smo se ovih godina navikli, bez obzira koliko to zvuåalo ciniåno. Uz povremeno sluãanje radija, krstario sam Jablaniåkom regijom novinarskim poslom. Ubeœen da je profesionalna anagaæovanost dovoljna za mir duãe. Krajem prve avgustovske nedelje, zadovoljni obavljenim poslom, krenuli smo Niãkim autoputem ka Beogradu. Vesti iz Krajine su govorile o neverovatnom porazu. „D. Telegraf” prednjaåi. Televizije su i dalje nemuãte. A tamo se ubrzano raspadala i vojska i dræava. Koje zapravo nije ni bilo. Narod je paniåno krenuo u zbeg. U Srbiju. Naprosto se izlila reka ljudske nesreñe. Stazama, bogazama i autoputem. Kao po naredbi. Prve izbeglice iz Krajine ugledali smo negde oko Batoåine: u traktoru sa prikolicom, prekriveni najlonom, cela porodica, od staraca do dece. Titova Korenica, Benkovac, Knin, Glina, Obrovac, Vrpolje, Polaåa… na drumu. I kompletna pokretna imovina. Sirotinja sama. Imuñniji su veñ pre viãe nedelja odmaglili iz Krajine. Posivela lica, uznemirene oåi i veliko iãåekivanje. Bekstvo u matiånu zemlju, posle poraza koji ih je preko noñi izgnao iz dedovine. Pitam se da li je i njih svojevremeno zahvatila nacionalna euforija. Potom se drastiåno umnoæavao broj i vrsta izbegliåkih vozila. Kamioni, luksuzni automobili, pa opet traktori, zaprege. Zabrinuti ljudi u njima. Oåaj i nada u obeñanu pomoñ zemljaka. Autoput, opet autoput, ovog puta na njemu nije sila veñ posledica one pretnje koja je od Beograda krenula pre pet godina. I ja, zadovoljan ãto sam æiv, zaposlen. Relativno zdrav. Korumpiran æivotom od koga ima i goreg. Kod naplatne rampe Bubanj potok, dokle su zaobilaznim putevima uspeli da stignu ovi pogorelci, sledi ãok: milicija dosta odmereno ali i uporno ne dozvoljava koloni beskuñnika ulaz u Beograd. Negde je neko tako odluåio. Da slika ne zapara savest i svest prestonice. Rampa je spuãtena. Nesreñnici nisu prizor za Beograd. Usijan asfalt. Æeœ i razoåarenje. Svaœe, pretnje, molbe, ubeœivanja. Preklinjanje i sluæbena nareœenja. Plaå, bes, nemoñ. A sa neba – podivljali avgust. Dok plañamo putarinu, posmatram taj galimatijas na rubu glavnog grada. Sa usana premorenih i poniæenih ljudi, kao da se 18

åuje samo jedna reå: Izdaja! U svest mi se vraña ono leto kad sam na drugom delu autoputa, kod Suråina, posmatrao tenkovsku kolonu kako samouvereno nadolazi, kroz ãpalir euforiånih sunarodnika. Proãlo je skoro pet godina. Rat je izgubljen. Traktori sa izbeglicama sad pokuãavaju da uœu u Beograd i tamo potraæe mir. Vlast ih zaustavlja, jer im je namenila drugi raspored. Moæda i dobar, ali ko ñe to objasniti onima koji su sve izgubili, åak i grobove. Izbegle valja sakriti. Kad padne noñ, Krajiãnici ñe, ipak, manje åuvanim putevima uñi na periferiju prestonice. Neñe ih, doduãe, pozdraviti sad veñ rastreænjeni zemljaci. Da li zbog sramote? Oni su mahali dok je bilo euforije. Gubitnici i ovako nemaju prava na razumevanje. Dok moji saputnici jetko, poneko i ganuto, komentariãu ovaj muåan prizor, meni nije nimalo lakãe zbog saznanja da sam veñ onu letnju tenkovsku kolonu ispratio s podozrenjem i strahom za buduñnost. Da sam slutio da gomila åelika koji se kotrlja ne sluti dobro. U danu kada su ljudi mirno odlazili na Kipar i Gråku da letuju. Jer Hrvatska nije radila. Zbog kvara u federaciji. Na rubu Beograda ulazimo u kiãu. Ona ñe u Bubanj potoku izbegliåkoj koloni dodati joã pramen nevolje. A ja sam predoseñao da mene åeka novi preokret: incidenti na autoputu su deo moje sudbine! I poåetak promena. Voja Brujiñ, crtaå, muziåar i opsenar, epizodista iz beåkereåkih ranih radova, sreo sam ga na mostu kod Smedereva, kolona u zastoju, misli da je bolje bilo prihvatiti borbu „kao ãto je vojvoda Æivojin Miãiñ predlagao pre albanske golgote”!

19

SVAKODNEVNI AUTOBUS
Mart 2003. Beåkerek. Autobus za Novi Sad. Jedan tipiåan dan u æivotu Miroslava Vladimira.
Grad je velika kuña, a kuña mali grad, podsetio sam se tog jutra kada mi je sve izgledalo drugaåije: utisak da se dvoriãte, u koje je navodno zakoraåio samo pre neki minut, pretvara u elastiånu prazninu nalik onoj koja postoji unutar medicinske åarape, mogao se pokazati kao skoro stvaran. U drugaåijim okolnostima. I nekog drugog dana koji ima barem nagoveãtaj ushiñenja. Ovako, oseñaj je postojao, jedino dvoriãte nije bilo realno. Trajao je, utisak, desetak minuta. Kao nagoveãtaj moguñih provokacija. Posle nekoliko sati se dojam ponovio. Kao nalet teskobe u oåekivanju neåega sasvim razliåitog. Jedino mu je, åoveku koji pokuãava samo da stigne do kraja jednog od svojih beznaåajnih dana, verodostojnost boravka u meœuprostoru kvarila åinjenica da se iz njegovog stana zapravo izlazi direktno na veåito razmazani Zapadni bulevar. Bez zalaæenja u bilo kakvo predvorje nalik dvoriãtu. Iz njegovog svakodnevnog, rutinskog balona ispunjenog skoro malograœanskim æivotom, ide se pravo u bujicu simulirane velegradske æivosti. One koja nestane åim jutarnja histerija splasne. Deo uzbunjenosti se tada prelije u Novi Sad, gde je kraj dnevnog putovanja mnogih Beåkereåana. Ostatak jutarnje neuroze se Nadvoænjakom ulije u gradski Centar. Prethodna simulacija dvoriãta, nesigurna kao i sve u ranom proleñu, bila je ipak previãe sliåna opisu iz knjige koju je noñas åitao. „Ãvapsko dvoriãte” autora R. Ã. Pas, meœutim, koji ga, odmah po izlasku iz stana, kao prividna konstanta, prati kroz to imaginarno dvoriãte, na mrzovoljnom putu do autobuske stanice, samom ivicom nepravilne geometrije prostora, stiæe pak direktno iz liånog detinjstva. U noñaãnjoj knjizi, ipak nema tog psa. Oseñanje da je joã u dvoriãtu koje razumski ne postoji, govori ipak dovoljno o njegovoj nespremnosti da se i tog jutra dobrovoljno upiãe u dan koji se sa Nadvoænjaka promuklo i nervozno zahuktava. Dok oblaci, banatski i olovni, neãtedimice ulaze bunovnim soliterima u vidokrug. A Sofija spava. Dok åovek, pod narkozom jutarnjeg besmisla, neizvesno odmiåe ulicom, utisak dvoriãta definitivno biva naruãen provalom stvarnog u
20

njegovu ranu konfuziju. Osluãkuje reåenicu koja se preliva preko svega: „Diãem joã epohu. Ples usirene krvi i buœi u prikrajku”. Na kraju tog iskaza ovog jutra stoji, od godina umekãana, fizionomija Œure Popoviña koga je u prethodni utorak sreo u ulici Ive Lole Ribara. U kojoj su obojica odrasli. Posle junskog sukoba 1968. godine, bio je to drugi, sluåajni, kontakt. Usirena krv i buœ! Razgovor s poåetka devedesetih, na Terazijama, suoåio je dvojicu drugara iz „zasenka lipanjskih gibanja” sa rastuñim nerazumevanjem. Pas kao da polako odustaje, dok on æuri ka autobuskoj stanici, sve bræe izlazeñi iz utiska o, sad veñ, knjiæevnom dvoriãtu åija pokretljivost neumitno gubi bitku sa realnom, i pomalo ispranom sredom. Zapravo, sa njim, novinarem respektabilnih godina, sa kojim je tog jutra na posao krenuo i autor poezije i proze. Koji ga åesto i uporno ometa u lakãem podnoãenju svakojakih trivijalnosti. Ne dvojnik veñ neuzvrañeni blizanac. Koji sve jednostavne stvari obrñe u sudbinska pitanja. Dvoriãte, meœutim viãe pripada njemu. Kao piscu. Jer je pas zaista stilizovan deo dosta davne privatne stvarnosti. Novinara, koji je povremeno i pisac, koji je svojevremeno bio Vladimir Petroviñ dok se sada potpisuje pseudonimom Miroslav Vladimir. Ãto je ipak daleko od neke invencije i duhovitosti. Mnogo bolje bi bilo, recimo, da pisac sebe imenuje kao – Maksvel Biglu. Kako se inaåe u prozi oglaãavao njegov pokojni ujak. Time bi mistifikacija bila potpunija i efektnija. A ona mu je potrebna posebno posle æivotnih i autorskih nesporazuma sa izvesnim Petrom Davidoviñem. Koji se odigrao poåetkom dvehiljaditih. Zapravo u momentu kada je roman, åije je pisanje potonji praktiåno iznudio od Vladimira, doæiveo mnoãtvo pozitivnih prikaza. Po izriåitoj æelji Davidoviñevoj, izvrãilac knjiæevnih radova V. Petroviñ (Miroslav V.) nije u knjizi decidirano naglasio koautorstvo ovog emigranta, ãto nije smetalo istom da to naknadno protumaåi kao znak nekorektnosti. Iz tog razloga, a i joã ponekih, sve ãto kasnije piãe knjiæevno, ovaj pisac-novinar objavljuje pod novim imenom: Miroslav Vladimir. I kao takav sanja misao o psu, dvoriãtu i danu koji niãta ne obeñava. Naravno, i o tome, kako nagrade nisu vaæne… ãto je saznao znatno kasnije iz pisma svog prijatelja sa studija, nagraœivanog pesnika, iz prestonice. Ipak, tog martovskog jutra Vladimiru kroz svest proleñe: „Prolazeñi kraj kioska, koji jedini na Zapadnom bulevaru nije umoåen u sivo, skoro je æut i mekih uglova, åitam kroz izlog juåeraãnji naslov „Kris Paten u petak govori poslanicima skupãtine SCG”. Ne vi21

dim doduãe koje su novine u pitanju. Nije „Borba”. Moæda su „Veåernje novosti”. Crvena slova na naslovnoj strani! Moram da potråim – autobus sa plavim, ispranim slovima samo ãto nije stigao do stajaliãta. Danas je „Tisa-transport” poranio. Moæda ñe i kiãa. Jutro kao stvoreno za beznaåajnosti. Dok se vrata autobusa zatvaraju, sa zida od veñ potamnele crvene cigle, koji zatvara ruæan pijaåni kompleks, direktno u oåi me pogaœa nasumiåni kolaæ zanemarenih plakata: razmazani delovi Ãeãelja, crnobela i kolorisana brada Vuka Draãkoviña u sjaju fotoãopa, trapez od Koãtunice, Œinœiñ u majici „Otpora”. I, negde sa ruba prostora koji nestaje, jer autobus kreñe – skoro neoãteñena grupa „Neverne bebe”. Svi, osim „Beba”, preostali od Izbora. A „Bebe” virtuelno muziciraju. U mojoj glavi. Mistiåno-erotiåna, nadrealna kompozicija. I kao da ih åujem: „Laæem da dobro je, ruãi se sve”. Vozilo uskoro zalazi u kiãni i sumorni Banat, u onaj preostali deo pre Tise, priliåno depresivan kao u svako rano proleñe. Mene, meœutim, zaokuplja neki citat povodom Mladena Markova: „Klasiåna fabula ovog romana, „Ukop oca”, graœena je na narativnom paradoksu – mada najavljen veñ naslovom romana, ukop, kao osnovni tematski predloæak, stalno se odlaæe i do kraja romana se ne realizuje”. Pitam se, mrzovoljno, odakle mi ta misao u ovom beznaåajnom danu? Dovoljno odvratnom i bez ukopa. Za mene je mart ipak podozriv mesec. Ta se konstatacija, posle toliko ponavljanja u pamñenju, moæe oznaåiti naprosto i kao paranormalna åinjenica. Subjektivna ali opipljiva. Veoma liåna ali iskustveno potkrepljena. Bez obzira ãto me tema „martovskih ida” veñ decenijama opseda svojom navodnom herojskom tragikom, u tom davnorimskom prevratnom istorijskom åinu, sa godinama koje meni promiåu, pronalazim znatno manje znakova surovog fatuma a znatno viãe gestova radikalne politiåke preåice. I operske scenografije. Åak lepljive prste praktiåne borbe za vlast i moñ. Cezar i Brut, kao liånosti, bili su mi oduvek, nekako, u drugom planu. Brut naroåito. U vremenu kada su bogovi postojali, politiåko ubistvo je bilo pravdano sprovoœenjem njihove volje. Boæanske. Koja je u viãeboæju donoãena konsenzusom? A Brut i Cezar se javljaju samo kao akteri åina u åiju se heroiånost tek mnogo docnije javila i moralistiåki sumnja. Groteskno pozoriãte koje se ponavlja, u nedogled. U ime boga, naroda, ideje i sliåno”. On se veñ davno, doduãe u bioskopskoj verziji, opredelio za Marka Antonija, naravno i iskljuåivo zbog Marlona Branda. Åak u sanjari22

jama „reæira” veoma åesto svoju verziju Cezarovog ubistva. Koji je po istoriji, meœutim, najumniji akter tih i ostalih Ida. Ipak, u martovskom jutarnjem autobusu, podseñanje na to nije i najgori naåin da se premosti skoro sat zaguãljivog vremena. Kad je veñ prevrtljivi mart. U meœugradskom autobusu, zarobljen u vonj kiãom poãkropljene odeñe koja se isparava. Ipak, saobrañajni udes, u martu 1998. okrenuo ga je ka fatalizmu. Iz tog vremena zapoåinje i njegova opsednutost Martovskim idama. Naroåito u svakodnevnom autobusu koji se susreñe sa sudbinom. Ãto viãe kilometara, viãe i sudbine. Za sredinu nedelje podnevni autobus, beåejskog autoprevoznika, neuobiåajeno pun. Onaj bledoplavi, sa æutim slovima. Dan od jutra oblaåan. Naprosto, nakrcan svakojakim banalnostima. U „Novinama” provodi par nesuvislih sati, u raspoloæenju koje je gore od vremenskih prilika. Miroslav Vladimir, bez spisateljskog umiãljaja, napuãta sedenje u redakciji prerano. Prerano u odnosu na propisano radno vreme. A prekasno kada se boravljenje ukrsti sa smislom. Te srede koja se cedi od dosade – kao da je utorak bio bolji. Ali, on sedi tako nepotreban, åini se, veñ mesecima. Ne dobija skoro nikakve novinarske zadatke a sam nema dovoljno motiva da pronaœe prave teme. Muzika preko razglasa u autobusu uobiåajeno neprijatna. Godina 2003. Dan 12. u martu. Vladimir uobiåajeno napet: spreman da ga neko, sekretarica na primer, iz redakcije pozove na mobilni, jer se Urednik dosetio da je baã on, koji veñ putuje kuñi, najpogodniji za neki banalan zadatak iz gradskih dogaœanja. Koji ñe u meœuvremenu dati nekom mlaœem saradniku a njega ostaviti kao popiãanog u hodniku. Jer, navodno, nije stigao na vreme da se vrati. Ãto ovaj unapred zna da je nemoguñe. Goga, daktilografkinja, njegova sekretarica iz vremena kada je i sam urednikovao, koja ga je godinama privlaåila samo zbog toga ãto neverovatno liåi na Aleksandru, pogledañe ga ironiåno i saæaljivo u isto vreme. Ãto on i zasluæuje. Nije siguran da li napolju pada kiãa, ali dan je takav da bi i neãto gore bilo oåekivano. Susneæica! Vozaå, u crnoj koãulji sa kratkim rukavima, grejanje pojaåao do granice nervoze. Pored retrovizora, slika glavatog generala iz najnovijih ratova. Formalno nezabranjena. Jutros, kada je dolazio u Novi Sad bilo je prohladno. I muzika utiãanija. Samo lokalni, vojvoœanski folklor. Nerazbuœen i mrzovoljan, sa motivacijom za æivot skoro na nuli, jedva je to konstatovao. Jer, autobus je veñ skoro dve decenije za njega samo manje-viãe odvratno sredstvo da prebaci svoje telo iz prostora u kome
23

spava do mesta na kome se loãe oseña. I na kome ga takoœe malo plañaju. Definiãe sebe ovaj sredoveåan åovek zabrinut za opstanak. Dok se autobus pribliæava Æablju, naravno kao i veñ viãe godina pre toga, Miroslav Vladimir viãe ne strahuje za karijeru. Ona je veñ negde daleko. Otputovala. Ovoga se puta radi o åistom preæivljavanju. Psihe i dostojanstva. Za razliku od nekolicine njegovih prijatelja koje viãe ni to ne optereñuje. Jer su – mrtvi, ma koliko to surovo zvuåi – blagovremeno! Vladimir se opseti da je jutros, negde na platou kod Banke, baã ispod mesta gde se Vukova brada, sva u fotoãopu, dodiruje sa „Nevernim bebama”, na trenutak, baã kada je zakoraåio u prepodnevni meœugradski autobus, ugledao Dragoãa Karamatiña, deklasiranog uåesnika gradskih melodramskih afera iz sedamdesetih. A na kolovozu, neki metar udaljena od Autobuske, nejasno se slutila mrlja veñ davne krvi, skoro zatamnjena, preslikana na asfalt, nepravilna, nalik meduzi. Koju joã samo glumac Arsenije Åolak pamti.

24

SOFIJA VEÅERA
Miroslav se seña. Beåkerek. 1997. Bulevar. Stan Vladimirovih.
Æena sedi u kuhinji i veåera. Na drvenom podmetaåu seåe neki suhomesnati proizvod. Verovatno slaninu. Fotografija nema dovljno oãtrine. U ruci joj je noæ. Æena se zove Sofija. Noæ je sa crnom drãkom. Na stolu je joã slanik a tanjir pored nje je pun neåeg ãto iz daljine liåi na pohovano meso ili na sitnije komade iseåene pite. Ili moæda åak åesnice. Ãto bi znaåilo da je snimak naåinjen iza Boæiña. Miroslav niãta od toga ne vidi u prvi mah. Samo konstatuje da Sofija veåera. Sama. Ãto nije uobiåajeno. Ali dok iz polaroida ne „iscuri” fotografija, on niãta neobiåno ne konstatuje. Iako njegova ideja da æenu slika dok jede nije baã svakodnevna. Koliko moæe samo biti sati kada ona veñ veåera? U kuhinji, naravno, gori svetlo. Dok je Miroslav fotografiãe, Sofija nije preterano vesela. Izraz lica joj odaje odsustvo oduãevljenja. Slaba je. Kao posle bolesti. Nije naãminkana. Æena je, po svemu sudeñi, u fazi nezadovoljstva. Miroslav to oåigledno ne primeñuje. Ili moæda æeli åinom fotografisanja da je probudi iz primetne letargije. Da oæivi zamrli interes za komunikaciju. Ili skrene paænju sa svog zakaãnjenja. Uobiåajenog. Drskog. Dok godinama kasnije razgleda fotografiju, Miroslav uoåava da je snimljena u 22 sata, 11. aprila. Tako kaæe „Polaroidov” trag na pozadini. Dakle nema ni govora o Boæiñu! Godina nije zabeleæena i preostaje mu samo da godinu nagaœa po stvarima u kuhinji. I na osnovu señanja na Sofijine faze psihofiziåkog zdravlja. Jedino ãto je sigurno je to da njoj nije tad bilo baã najbolje, odnosno da je on opet doãao kuñi kasno. Sa posla ili ko zna posle åega. Na samom kraju stola bile su dve åaãe za rakiju. Posuda sa ledom. Sofija je u plavoj, debljoj koãulji koju nosi kad izlazi iz kuñe. Ili åeka posete. U vazduhu se nazire i pritajen bes. Sofijin. Ovo oåigledno nije fotografija iz vremena kada je ona veñ posle devet sati uveåe spavala. Miroslav razmiãlja o 1996. godini kao moguñoj odrednici u koju se moæe ovaj snimak vremenski uklopiti. April, napolju, utiãano postoji. Sveæe je. Godina sa izmenjenom meteorologijom. Sofiji nije dobro joã od povratka iz Moskve. A u Moskvu je otiãla zato ãto joj nije bilo dobro. Otiãla je bez Miroslava jer je morala da ga kazni, na bilo koji naåin. A to turistiåko putovanje joj je
25

izgledalo idealno za to. Da mu pokaæe kako moæe bez njega da letuje. Naæalost, tamo su se stvari otele samokontroli. Prvo, zdravstveno stanje se pogorãalo. Zapravo, neãto u njenoj psihi ãto veñ duæe vreme nije bilo u normali, na putovanju je provalilo. Napad histerije. Potom pad u depresiju. I viãak alkohola. Potom bolnica. I jaki lekovi koji su napravili haos. Navodni smeãtaj meœu alkoholiåare. Åudna propitivanja ljudi koji nisu bili doktori. Miroslava su, takoœe, docnije zvali na „prijateljski” razgovor u Sluæbu bezbednosti povodom njenog razboljevanja u Moskvi. Verovatno zato ãto Sofija radi u partijskoj administraciji. A on u dræavnim novinama. Åovek koji je sa njim razgovarao, inaåe poznanik iz prolaza, ljubitelj knjiæevnosti i pozoriãta, bio je, skoro, pun razumevanja. Zamolio ga je za diskreciju. Ako se gospoœa u meœuvremenu neåeg seti, dobro bi bilo, da ga obavesti. Ne telefonom, veñ liåno. Zbog sluæbene beleãke… Miroslav je, pak, imao utisak da oni to rade iz åiste rutine. I procedure. Zapravo, niãta ih nije posebno interesovalo iz Sofijinog moskovskog incidenta. Policija ima svoju logiku a ljudi u njoj pomalo iãåaãenu radoznalost! Izvini zbog ovog glupiranja sa fotografijom – kaæe Miroslav posle viãe od sat vremena meœusobnog ujedanja. Izgledam uæasno, konstatuje pomirljivo Sofija. Bolje da si me slikao otpozadi. Moæda iz tog ugla delujem prirodnije. Pojavi se i lagani poluosmeh na njenom licu. Ti sa te strane uvek delujeã koncentrisano – oprezno se ãali Miroslav. Lagano je zagrli, nesiguran da li ñe pruæiti otpor. Ona ustaje sa stolice na kojoj je provela skoro åitavo veåe. Ponoñ je. U zgradi se povremeno åuje lift i uobiåajena svaœa braånog para sa treñeg sprata. Muãkarac urla a æena ga sasvim rezonski razjaruje. Ritual. Miroslav nije gladan. Ona sklanja dasku za seåenje, noæ i viljuãku u sudoperu. Kada on na trenutak izaœe iz kuhinje, Sofija smeãta i dve åaãice za rakiju meœu prljavo suœe. Mislila sam, zaista, da si opet bio sa onom droljom. Ali, ne miriãeã na nju. Kanda si se opametio. Da li se javljao Milan, pita je kao da nije åuo njenu aluziju na njegov vanbraåni seks. Brine me ta veza sa Marinom. Njoj nikada dosta izlazaka. Vrañaju se noñu… Dolazi u petak. Odgovara æena. A kako je kod vas. U „Novinama”. Narod skapava a tvoji informativci i dalje tetoãe gazdu. Krajem tog proleña Sofiji je opet bilo sasvim dobro. Miroslav je prestao da sanja kako je u Rusiji proganjaju narkomani i lekari-mani26

jaci. U kasnu jesen ona se pridruæila sve veñoj grupi nezadovoljih graœana. Piãti piãtaljkom i protestuje protiv reæima. Miroslav je redovno iãao na svoj posao i nije se odluåivao da se barem raspita ko je sve na ulicama sa Sofijom i onima koji misle drugaåije. I kojim je dosta dræavnog politiåkog varanja. Onih sa kojima Sofija ãeta ulicama. I koji se nisu na isti naåin bunili protiv ubijanja u Hrvatskoj i Bosni. Leto, meœutim, koje je prethodilo jeseni sa ãetnjama i piãtaljkama, naprosto se obruãilo na Miroslava. Posmatrao je åudo koje joj se dogaœa. Kako nosi svoje telo od stakla samom ivicom panike. A nije video sebe koji se pretvara u mehanizam. Njemu se otvarao providni pakao. Energija åula je tekla njihovim stanom. Zapravo, on je bio pravi vlasnik panike. Njeno telo i njegova panika. Ona, na putu da s masom nezadovoljnika krene u susret sebi. Miroslav je okovan letom slutio da greãi jer od proloma svetlosti nije video razmak koji se uspostavlja u masi. Sofija je posle hemije nadvladala i materiju. Dok je Bulevarom svakodnevno, s veåeri, bujala nova energija. Protivljenja. Miroslav Vladimir, meœutim, skoro nesvesno postaje zarobljenik svakolike rutine.

27

DESET GODINA POSLE ROMEA
April 1980. Stan frizerke Fotez na Zapadnom bulevaru. Beåkerek.
Arsen veñ skoro dve nedelje, taånije trinaest dana, sasvim nestvarno lebdi u Gabrijelinom stanu. Dvosobnom, oronulom, sa zakamufliranom rupom, od hotimiånog udarca nogom, na ulaznim vratima. Sa kadom koja curi a sudopera se barem jedanput nedeljno zapuãava. Oblepljen je tapetama koje su sa one strane kiåa. Ruæe i vaze u boji starog zlata. Gabrijela ih je zatekla kada ga je iznajmila da bi u njemu æivela sa, veñ, bivãim muæem. I nije ih menjala. Dve godine pre nego ãto se Arsen uselio. U poluilegali. Pijan je veñ åetrnaesti dan jer je u njen stan na drugom spratu, koji direktno gleda na Bulevar, veñ stigao vidno alkoholisan. Pun piña, s manjkom ideja kako da nastavi æivot. Da ne nateæe neprestano iz flaãe „Rubinovog” vinjaka, direktan pogled na kolovoz ometale bi mu samo kroãnje. Kestena i platana. Naizmeniåno zasaœene. Dakle, ima ipak dobar pogled na crno-sivu traku puta na kojoj je pre petnaest dana kolima, „peæoom” starim viãe od deceniju, usmrtio Bernarda Rudnjanina. Åoveka bez jasno definisanog zanimanja. U godinama. Udario ga je van peãaåkog prelaza. Tog starijeg marginalca koji je po nalazu lekara bio sa visokim procentom alkohola u krvi. Åini se kao da je Rudnjanin sam uskoåio direktno u smrt. Za razliku od Arsena koji je do tog momenta bio sasvim trezan. Ali je propao veñ iste veåeri u totalnu raspameñenost. Dakle, mrtav je pijan. Soba Gabrijele Fotez, sa otuænim tapetama, sluæi mu kao privremeni azil. Zapravo, soba i WC. Dok ne izgradi neku filozofiju opstanka koja ñe, makar privremeno, neutralisati åinjenicu da je starac, ipak, nedvosmisleno mrtav. Pod uticajem njegove voænje. Kod Gabrijele, koju poznaje od neke pijanke u Pozoriãnom klubu, posle premijere predstave „Sjaj i beda Treñeg rajha”, doãao je, zapravo doteturao se, uz pomoñ taksiste, ne bi li se sklonio od sramote ãto mu se takav tragiåan incident uopãte desio. Njegovi koãmari joã nisu bili direktno povezani sa moralom, ili nekakvim oseñajem krivice. Jer, taj je Bernard tako suludo iskoraåio pod njegov automobil, da se incident sa tragedijom kao posledicom mogao desiti bilo kome ko je tog popodneva vozio ka izlazu iz grada. Moral i ostale komplikacije,
28

psihofiziåke, nastupaju tek onda kad istraæitelji doœu do saznanja da su „peæoove” koånice, u momentu gaæenja, bile u oåajnom stanju. Otiãao je od kuñe da bi mogao da pije koliko hoñe, bez obaveze da æeni objaãnjava zaãto to åini, odnosno da se skloni od sina kome to nikako ne bi mogao da obrazloæi. Kod Gabrijele je to bilo moguñe, i nikakva argumentacija mu nije trebala. Barem je on tako umiãljao. Ona je, vrckava i za frizerku prepametna, meœutim, oåekivala da ñe pored obostranog pijanåenja, sa Arsenom biti i divljeg seksa, kao pre nekoliko godina. Ãto se ispostavilo kao nemoguñe jer je ovaj sadaãnji tridesetogodiãnjak, bivãi glumac i radio-novinar, u bekstvu od samog sebe, po åitave dane provodio pijuñi, sluãajuñi neku psihodeliånu muziku i povremeno povrañajuñi. Gabrijeli je veñ posle nekoliko dana bilo jasno da ga ne treba ohrabrivati u nameri da izbegne misao o nesreñi, jer se takva pomisao, na brzinu primenjena, moæe samo zameniti joã besmislenijom idejom samoærtvovanja. Kao bivãi avangradni glumac i reditelj, Arsen je posedovao izraæen smisao za teatralizaciju, ãto je ova sveæe razvedena æena imala u vidu, ali produæeno stanje njegove psihoze poåelo je da nadilazi njenu toleranciju. Iznad kauåa na kome preteæno leæi, na zidu koji podnosi veñ definisane tapete, nalazi se uramljena reprodukcija slike Vlade Veliåkoviña „Trkaåi”. Neverovatno u neskladu sa ukupnim ambijentom Gabrijelinog stana. Moæda kao ãokantan nagoveãtaj njene skrivene protivreånosti, koja je i dovela Arsena u ovaj zabran æivota nesinhronog sa opãtim pravilima naselja, koje se od radniåkog pretvara u populistiåko. Jer, on je davni junak alternativne dramske scene, polunagi mladiñ koji prikazuje stanje „Romea u Œulijeti”. U danima zamiãljenih umetniåkih sloboda unutar zakopåane provincije. Ali izazov koji je on, Arsen Åolak, uputio zbunjenoj publici tih sedamdesetih godina odjekivao je znatno duæe. Ãto mu neki nisu zaboravili. Dok on obitava u alkoholu i samodestrukciji, napolju je april. Predsednik dræave veñ mesecima umire. Arsen, Arsenije Åolak nije suviãe impresioniran tom åinjenicom. Takav je bio i pre uletanja u incident koji se jedino, za sada, okonåao za ærtvu. Arsenu je onda bolje. Duhovi u glavi se primirili. Zato manijaåki sluãa Dejvida Koverdejla kako peva „Live at Hammersmith”, ãto Gabrijela tumaåi kao ohrabrujuñi znak. Kao pozitivnu promenu unutar njegovog umetniåkog ludila. Kako je to stanje zvala. Sofija, koja ga je jednog prepodneva zatekla golog kako leæi ispod Veliåkoviñevog „Trkaåa”, vidno je impresionirana jutarnjom erekci29

jom njegove muãkosti. Gabrijela, koja je veñ otiãla na posao u frizerski salon ostavivãi nezakljuåana vrata, izvela je iz tog nehotiånog performansa sasvim neumetniåke zakljuåke. Nekadaãnji Romeo je meœutim u tom pogledu joã bio sasvim nefunkcionalan jer je udes direktno zamrzao njegove erotske reflekse, ãto ipak nije spreåilo Gabrijelu da prijateljicu Sofiju Vladimir optuæi za izvesnu zloupotrebu muãkarca nesvesnog sopstvenih, ali otuœenih telesnih pojava. Ispod slike „Trkaåa”, u sobi okupiranoj kiå tapetama, sa pogledom na Bulevar koji bruji, kroz granje kestena i platana, sa flaãom „Vinjaka” pored kauåa i saobrañajnim incidentom u glavi. Bernarda Rudnjanina, koji je åak i prema tumaåenju Dragoãa Karamatiña, tada joã zavidne gradske bitange, naprosto uskoåio u Arsenov saobrañajni kolaps, viãe niko nije pominjao, premda je varoãki odijum prema Åolaku narastao do neoåekivanih razmera. Kao da je veñi deo grada u trenu zamrzeo ovog glumca. Koji je uvredio svojevremeno njihova neæna graœanska oseñanja. Spram Ãekspira. Åak viãe od toga, sve je liåilo na pravu antiumetniåku histeriju. Tek, Sofija Vladimir je zatekla Arsena Å. u stanju nesvesne erekcije, pod Veliåkoviñevom reprodukcijom. Koja je koncept ljudske energije. O åemu je veñ sutradan sve referisala Miroslavu Vladimiru, koji je sreñom u tom momentu bio viãe pisac nego aktivni deo gradske srednje klase. Malograœanske. I bio je njen muæ koji je svojevremeno podræavao beåkereåki umetniåki eksperiment. April je 1980. godine. Pre i posle znaåajnih dogaœaja.

30

SVE JE TADA ZAPOÅELO SA TENKOVIMA
Nica, Beograd, 1999. Potom roman. „Ubod temena” (2). 1991.
U sumrak, sasvim neistoriåan, kakav obiåno biva na periferiji velikog grada, jer samo centralni delovi ovakvih polisa uvek imaju masku pravog, istorijskog vremena, a Nica po mnogo åemu spada u takve pretenciozne ali nedovoljno velike naseobine, bivãi Petar Davidoviñ, sedeñi u dvoriãtu zgrade koja gleda pravo u groblje automobila, moæda je bolje reñi drugorazredni automobilski otpad, åita na kompjuteru, sa veb-sajta „Politike”, neoåekivani tekst: „Junaci novog romana Vladana Petroviña, naslovljenog odista adekvatno „Ubod temena”, prepoznatljivi su. To su ljudi oko nas, oni koji su doskora bili tu, mahom su to pedesetogodiãnjaci, oãinuti nemilosrdnim tokovima, izbaåeni iz leæiãta, pomerenog i pobrkanog æivota, ukinutog prava na nadu, razorene stvarnosti, ljudi koji su izgubili oslonce. Njihove su priåe necelovite, izlomljene, sve je u fragmentima i sve je razbijeno, pa i njihovo señanje.” Ukucavãi Petroviñevo prezime u pretraæivaå, iz dokonosti, na plaviåastom ekranu je osvanuo ovaj ålanak iz nekih beogradskih novina. Priseña se onda Davidoviñ skoro svega. Dok u prostranom dvoriãtu postariji pas, krupan i trom, veãto ali dosta nevoljno, bez prave æelje za igrom ali uporno, nalik na rutinsku laku prinudu, deo dresure, vraña gazdi tenisku lopticu kojom ovaj, imenom Rajko Laziñ, poreklom sa Dorñola, trenutno vozaå i mehaniåar u „Peugeotovom” servisu, onom preko puta okretnice kod putokaza za Gras, ubija dosadu marginalca velikog francuskog grada. Petar, sredoveåan i skoro blaziran, sluti kako zapravo to i o njemu govori taj Pajkoviñ, kako se zove autor prikaza, naroåito kada kaæe kako je „sve razbijeno, pa i njihovo señanje”. Ipak, to ãto sa interneta upravo åita beleãku beogradskog recenzenta, znaåi da je on, emigrant P. Davidoviñ, doduãe sa novim identitetom, zapravo æiv i pored novinskih vesti da je poginuo. U Andori navodno. Dok je vest o tome, pre viãe godina, objavljena u „Nice Matenu”, u åemu je Davidoviñu pomogao neki Miler. Åovek sa mnogo polulegalnih veãtina. Balduåi Oskar, diler polov31

nih automobila, to je trenutni francuski identitet nekadaãnjeg Petroviñevog partnera. Señanje mu jeste rasuto ali to i nije najvaænije. Fingirana smrt je bio naåin da se ode joã dublje u zvaniånu anonimnost. U trenutku dok åita sa interneta beleãku o romanu, koji nikada nije ni imao u rukama, s goråinom pomiãlja kako je Vladan ono ãto su zajedniåki pravili pre desetak godina uspeo tako dobro da plasira. Da ga åak prikazuju u prestoniåkim novinama. O romanu „Ubod temena” piãe krajem 1999. pesnik i kritiåar Ratko Pajkoviñ, Petroviñev poznanik sa studija. I Davidoviñev, takoœe. Leviåar, mada ne i deo reæima. Ali, ko zna…? Ishod suludih ratova nisu mogli da predvide samo naivni lli zaluœeni. Pajkoviñ je, ipak, imao bistro gorãtaåko poreklo. U Beograd je stigao iz sela ispod Durmitora. Opezan i mudar. U novosadskoj hotelskoj sobi, hotel „Putnik”, prvi sprat, sa pogledom na bivãi Pokrajinski komitet, Vladimir, bivãi Petroviñ, o sliånim stvarima razmiãlja: „Ja sam u to vreme bio jedan od tih pedestogodiãnjaka koje spominje Pajkoviñ. Zaposlen u dræavnim novinama. U radno vreme. Noñu piãem reåenice koje protivreåe mom dnevnom angaæmanu. Ketman, kako bi rekao Åeslav Miloã. Oportunizam i strah. Ipak, svakodnevno, u åetiri zida, diktiram reåenice neslaganja sa reæimom mom elektronskom „povereniku” – kompjuteru sa oznakom „386”. Koje slaæem u ono ãto ñe se zvati „Ubod temena”. Davidoviñ se veñ izvesno vreme u Italiji, gde takoœe æivi, preziva Balduåi. I bavi se kriminalnim poslovima. Koje je veñ zapoåeo u Andori. Iz nekih svojih razloga uspeãno pokuãava da zatre trag i uspomenu na Petra Davidoviña. Petroviñ-Vladimir mu prati trag sa zakaãnjenjem ne viãe od par meseci. Moæda i netaåno, ali uporno. Iz svakojakih motiva. Roman „Ubod temena” Miroslavu Vladimiru nije mnogo izmenio sudbinu. Barem ne na bolje. Samo je stvorio iluziju. Utisak da neãto znaåi u knjiæevnim krugovima. Pomalo mu usadio i oseñanje nelagodnosti zbog Davidoviñevog koautorstva. Koje nije jasno naznaåio, poverovavãi Petru da mu je namera samo rehabilitacija porodice a ne i literarna slava. Sa tim romanom, „Ubod temena”, u kome piãe:
„San mi samo u milimetru olovke preostao. Koja ipak zaludno trune u keramiåkom pribeæiãtu nepotrebnih stvari koje me åuvaju od uroka. Reå se zgruãala jer su sve knjige u koje sam verovao poraæene. One koje sam ispisao u mladosti, prve su podlegle. Sa snom je sledeñe stanje: od stvarnog i svako32

dnevnog nema mesta za podsvest i iluzije. Slike otvorene forme gospodare zemljom. Fotografija i televizija. Neposredovana stvarnost svuda. I dokle? Samo, selektivna i iskljuåiva. Predozirana. Leto je pred ruænu jesen. Posle zime sa pendrecima i tenkovima. I martovskim demonstracijama. Opet sam u Beogradu. Tamo i ovamo kroz ravnicu koja i u bunarima trune. Beåkerek-Novi Sad-Beograd. Predugo smo udisali lepak skriven u dnevnoj ãtampi. Anestezija je veãto i blagovremeno obavljena. Sve se deãava kao da je naruåeno a znam da neãto neñe valjati. I to na dug rok. Zlo. Bilo je potrebno samo otiñi do Beograda da bih shvatio ãta nas åeka. Jer provincija kasni åak i sa loãim vestima. I bi slika. Ne fotografija, veñ realan prikaz nadrealizma koji ñe se ubrzo dogoditi. Projekat zla uæivo. Uvertira. Velika patriotska opereta. U buduñu knjigu „Ispiranje zaviåaja” zapisujem: „Kroz dan se ruæno sliva skica za sutra. Juåe smo bacili. S vidikovca posmatramo poplavu besmisla. Plutaju uzvici i parole. Zbrku proglasimo za nauku. Ciljeve troãimo dnevno. Igraliãte se pretvori u stratiãte. Kako se vratiti u ravnoteæu.” Sad veñ znam: nikako. Barem u godinama koje slede. Ono ãto sam video na prilazu Suråinu, ãok je od koga ne mogu da diãem. Bilo je to mnogo gore nego marta meseca, na samom kraju beogradskih demonstracija. Protiv vlasti. U kojima su najglasniji govornici bili isti oni politiåari åije ñe pristalice viãe godina dobrovoljno uåestvovati u prljavom ratu ãirom geografije razmontiranog komunizma.”

33

INTELEKTUALAC U DOBA JOGURTA
Novi Sad. Ulice. Dnevne novine. 1988. Izvoœaåi i epizodisti.
„Åoveka, plavog, pomalo deæmekastog, sa skoro komiånim svetlim brkovima, prvo sam upoznao kao romanopisca joã 1985. Sa tiraæom od 500 primeraka. Njegove knjige. Napisao je tada: „Na vratima srete dve konobarice, koje je znao iz neke kafane na Salajci. Pozva ih da poœu sa njim u drugi lokal. Starija reåe da u tamoãnjem dæuboksu nema nikakvih ploåa. Boãku to bi svejedno. Nije ih zvao zbog muzike. Jednostavno je hteo prljavim seksom da obuzda svoj bes zbog otkaza u „Dnevniku”...” Bila je to neka proza o 1968. i novosadskim odjecima beogradskih studentskih nemira. Izgledao je isto, ili sliåno, kao i danas, kao na fotografiji na koricama knjige, beãe li to roman? Ipak, priåe. Uãao je u moju kancelariju kao ålan, da li i kao predsednik „radne grupe” za ispitivanje politiåke pogodnosti. Ili podobnosti. Moje! Ulazi. Uljudan. Kao snebivajuñi se.” U kancelariju Miroslava Vladimira koji se svega seña u danima koji su bezbedno udaljeni od tog vremena. Seña se i iznova preæivljava vreme koje se sad veñ zove istorijom. Ispitivanje politiåke podobnosti urednika. „Doãli smo po partijskom zadatku.” Kaæe. Niãta liåno… ostali ñute. Jedan, ipak, loãe skriva trijumf. Onaj visoki, zagrcnut od silne æelje da vrãi revolucionarnu vlast. Drugi se priliåno dobro zabavlja. Jogurt revolucija dovrãava posao. Traljavo ali uporno. Povrãno i uvredljivo. Ipak, besomuåno slepo za svaki razumski rezon. Troålana komisija za novinare. Urednike. Jedan, u duãi nacionalista. Debeljuãkast i skoro simpatiåan. Hedonista koji time deluje manje opasno. Drugi, visok, osuãen. I nervozan. Pun revolucionarnog besa. I, konaåno – intelektualac. Pisac. Mek na izgled. Erudita. Graœanski stidljiv. Odakle on u ovom druãtvu? Zaåuœen sam ali i obradovan ãto je i on u toj grupi. Iako baã on vodi glavnu reå. Kao da razume moje strahove i objaãnjenja. Biñe na mojoj strani! Buduñi, evropski, nezavisni intelektualac me pita: „Kakav je bio tvoj odnos sa Pokrajinskim komitetom. Sa Æikom i Crnim. I da li si bio svestan da æele vaã list da svedu na posluãnika autonomaãkoj politiåkoj praksi? I da su ravnoduãni prema sudbini Srba na Kosovu. Nisu im dali ni vodu za piñe kada su u pravednom gnevu doãli u Novi Sad.” Vladimir je novi åovek u Novom Sadu, joã nema ni godinu dana kako sam
34

stigao na funkciju u „Novinama”, åovek iz provincije. „Gledam ih, svu trojicu, koji me u ime nove vlasti u Gradu, i Pokrajini, Savezu komunista zapravo, propituju. Suviãe konfuzan, i dovoljno uplaãen, da bi mi priredba koju prave, njih trojica od kojih ñe dvojica doveka ostati nacionalno upaljeni, bila smeãna kao ãto u stvari jeste. Za one koji se provuku. Odnosno preæive politiåki. I statusno. Dok je za mnoge bila tragiåna. Egzistencijalno i politiåki.” Ograniåena, projektovana, dosta veãto izvedena manipulacija, na mala vrata spovedena. Jogurt! Posle slede kadrovske promene koje je ulica navodno zahtevala. I oni odluåuju o mojoj karijeri! Koja mi tog momenta dosta znaåi. Visoki, suvonjavi i sangviniåan, prvo fotoreporter potom reditelj na radiju, osrednjeg talenta i novootkrivene nacionalne samosvesti, zatim deæmekasti, joã naglaãenije zatupastog tela od Intelektualca, naizgled dobroñudni, nekad uspeãni sportski reporter, godinama ãarmer, potom åak religiozni fantasta, da bi konaåno sretno æiveo kao nacionalno oformljen oportunista. Na kraju, i on, Intelektualac, pisac i umetniåki urednik u mnogim medijima, koji ñe tek desetak godina kasnije shvatiti da je njegova fleksibilnost sasvim konjukturna oaza. Moram da priznam, razmiãljajuñi unazad, onda je skoro samo reda radi i on utvrœivao moju moralno-politiåku poziciju. Oni kao odluåuju da li ñu opstati na poloæaju, skoro kao jedini od prvih ljudi u Dnevnim novinama. Ipak, fotoreporter, Matiñ, unosi kanda prekoviãe strasti u procenjivanje moje ispravnosti i spremnosti da se pokajem. Ko zna zbog åeka, ali je to bilo u modi. Zato oteæu sa radom. „Pokaj se. Priznaj poneãto. Mi smo veñ ionako sve reãili unapred!” Seansa traje veñ viãe sati. Smeãno mi je na mah, a istovremeno mi nije svejedno. Joã se nisam zasitio uredniåkim mestom. Prijaju mi sekretarica, sluæbeni automobil, sva ãtampa sa kioska izjutra na stolu, putovanja, ruåkovi. Zapravo, privilegije poloæaja joã deluju kao anestezija. Imam simpatije za pobunjene Srbe ali me ozbiljno plaãi viãak patriotizma kod svih ostalih, naroåito onih koji snuju joã poneãto. Slutim da je u tim kolonama, koje su dovoæene u Novi Sad, previãe onih koji deluju kao kostimirani statisti. Suviãe su nauåeni. „I ãta ja treba da kaæem?” pitam ih posle duge, muåne pauze. „Da si bez potrebe stvarao paniånu atmosferu. Pred dolazak naãe brañe sa Kosova. Sada nam je u zemlji potrebno poverenje, a ne panika.” Pisao je Intelektualac joã 1983. svoju knjigu. Sada je 1988. U zimu, posle jogurt revolucije. Åitam iz nje: „Ja je vidim u dvostrukoj projekciji
35

jer mi se u duãi meãaju strah i nedovoljno naruãena samouverenost mladog åoveka iz provincije koji se dohvatio sluæbe do koje dospevaju kraci politiåke vlasti.” Intelektualac piãe prethodnu reåenicu iz perspektive 1968. kada je bio revolucionarno raspoloæen. On piãe a ja se prepoznajem. Onaj rad sa partijskom komisijom koja mene privodi temi intenzivnijeg srpstva, njemu doœe kao intermeco, koji ñe se brzo zaboraviti, na buduñem usponu. Kao evropskog intelektualca. Intelektualca koji stremi ka Evropi? Naravno, u to vreme, jesen je, bilo bi sve sasvim ugodno da nije politiåkog nevremena u gradu. Lepa jesen. Ali i zebnja. U gradu. I u „Novinama”. Komisija je, ipak, dala dovoljno povoljan izveãtaj o mojoj „upotrebljivosti”. Premda je zakljuåak bio dosta neprijatan: premalo je na mestu urednika da bi se iskazao kao Srbin i antiautonomaã. Ãto je znaåilo da sam ostao na mestu. Uslovno. Jer se smena dogodila posle nepunih godinu dana. Kada su me poslali na sluæbeni put u inostranstvo. I smenili. Ali i tih godinu dana ostanka u „jogurt” okruæenju, veñ posle nekoliko godina postalo mi je smetnja. U podozrenju onih koji su kasnije smenili ove prve. Kolega Bora Dimitrijeviñ, struånjak za ekonomska pitanja, nije proãao na tom „jogurt” testu ali zato je na sledeñem „ocenjivanju” sve prethodne minuse valjano naplatio. Intelektualac je i tada bio veoma korektan. Åak snishodljiv. Ali, i onda je bio izuzetno mudar. Pamtim jednu njegovu reåenicu: „U jednoj stvari imaju pravo: Bog zaista nema religiju, jer nema svog boga.” Ãto je bilo sasvim izvan konteksta onog ãto se danima valjalo gradom i „Novinama”. Ali je bilo vrlo filozofiåno. Razgovarali smo u pola glasa, komisija joã nije bila raspuãtena, dok su sportski reporter, Hercegovac ili Crnogorac, i fotograf, Sremac iz Jaska, neãto vaæno radili u susednoj kancelariji. Iako je sekretarica, Goga, kasnije tvrdila da su zapravo igrali ãah. Intelektualac i ja, lepo je svirao na klaviru, debatovali smo o prirodi naãeg totalitarizma. Ne upuãtajuñi se u pominjanje aktuelne jogurt-epizode. On je jasnije video prikrivenu prinudu i mehanizme kojima komunizam ograniåava graœanske i umetniåke slobode u nas. Slagao sam se sa njim skoro potpuno. I nisam razmiãljao zaãto onda obojica ostajemo ålanovi te iste partije. Moæda zbog toga ãto nije bio trenutak za drugaåije odluke. Kakve nisu ni padale na pamet onoj dvojici koji su igrali ãah. Dok komisija, partijska, komunistiåka, navodno slama ostatke autonomaãtva. A oduvek je bilo teãko sa intelektualcima. Oni genetski imaju u sebi zrno sumnje. Da li i onda kad postanu
36

trajni deo establiãmenta? Ili ih je bolje uvek pomalo kinjiti zarad mentalnog zdravlja?

37

SUSRET SA ŒUROM POPOVIÑEM
Beograd. Ulica Kneza Miloãa.1999. Razgovor sa poznanikom iz 1968. veåitim oportunistom.
Joã se nije zavrãilo pozdravljanje, sa trostavnim, bratskim ljubljenjem u obraze, kada mi je davni prijatelj, ako smo to ikada i bili, Œura Popoviñ, dobacio, znajuñi da sam u novinarstvu, kako je veñina naãih medija danas dotirana iz inostranstva. Ãto, ipak, nije bio baã najbolji poåetak susreta zemljaka posle dvadeset godina. Bivãi asistent Popoviñ i student Vladimir se sreñu posle trideset godina. Kao profesor-doktor odnosno novinar-pisac. Taj naã sastanak, posle mnogo razliåito proæivljenih godina, strepeo sam da se u nama odmah ne povampire nesporazumi iz studentskih dana, bio je neobiåan po svemu. Ne samo zbog politiåkih stavova. Prvo, zbog poåetnog, obostrano uspeãnog, izbegavanja teme „studentske 68”, zatim po nizu neverovatnih priåa o tome ãta se sve izdogaœalo u vremenu u kome se nismo viœali. U åemu je on prednjaåio. Konaåno i moæda najneoåekivanije, naãe viœenje je donelo par åudnih prizora izazvanih prisustvom jedne izuzetno mlade, lepe i vidno konfuzne, plavuãe, koju je Œura doveo na naã susret. Nacija i seks dominirali su ovim naãim viœenjem. U postfestumu bombardovanja. On je prisustvo te mlade osobe, videvãi moju iznenaœenost, neubedljivo pokuãao da objasni priåom da njih dvoje upravo dolaze sa promocije neke njegove knjige o Titu, u kojoj ga Œura „ne diskvalifikuje ali i ne glorifikuje”, i da se tom prilikom ona malo podnapila. A on ne æeli da takva ode kuñi. Meni je ipak delovalo kao da je mlada dama drogirana, a njegova isprika da on mora liåno da je „isporuåi” njenim roditeljima, koji su njegove kolege sa Instituta, ni danas mi ne deluje uverljivo. Tako nekako, i joã zapetljanije, glasilo je Popoviñevo objaãnjenje plavuãinog prisustva, iako ja uopãte nisam insistirao na nikakvom razjaãnjavanju. Sopstvenu opsednutost patriotizmom, meœutim, profesor nije oseñao potrebu da objaãnjava. Kao da su svi protivnici davnih studentskih nemira morali da osvanu kao nacionalisti. Jer Œura je 1968. ostao u onoj grupi mladih koji su smatrali da je bunt studenata nastao iskljuåivo kao zapadnjaåka organizacija i provokacija. Kako je iz komunizma
38

preplivao na „rodoljubivu” stranu politike, drugo je pitanje. Student Ilija nije to uåinio, premda je u Beograd doãao iz åetniåkog kraja. Sedeli smo u baãti restorana koja je pruæala direktan pogled na ruãevine Generalãtaba, i kako je padala noñ, rascepljeni beton, iskidana gvozdena armatura i sitan prah naprosto samlevene materije, iz minuta u minut pretvarali su se u åudesnu imaginarnu skulpturu koja je izazivala jezu i neko åudno uzbuœenje. Pili smo italijansko vino, mislim „kjanti”, devojka, zvala se Zorica, neãtedimice je pokazivala gipkost svojih butina i svileni, sivi donji veã golubije boje. Povremeno je ljubila u uho sve pripitijeg Œuru, i podsticala ga da priåa o tome kako je on veñ sredinom osamdesetih shvatio da je komunizam velika zabluda. Joã dok je Tito bio æiv. Ili tako nekako. On se, spoåetka, odupirao tom navaljivanju ali je sa odmicanjem vremena, dok je betonska ruina iz vidokruga tonula u mrak, i sam krenuo u profesorski veãto, ali nemilosrdno, ogovaranje sistema koji je 1968. branio od veñine iz svoje generacije. Tek sa dolaskom liberala je prozreo ãta se u stvari krije iza njihovog internacionalizma. Zorica, njegova studentkinja, i najverovatnije ljubavnica ispriåala je kako je Popoviñ sada istaknuti ålan jedne „demokratski orijentisane opozicione stranke”, i da zbog toga ima odreœenih problema na Fakultetu gde dræi predavanja, „iako se duboko ne slaæe sa politikom koju vlast sprovodi na Univerzitetu”. U godini koja je poåela bombardovanjem. Tokom dosta haotiånog razgovora, u polumraku lokala gde smo se premestili, jer je na terasi bilo sve prohladnije, Zorica je zapoåela da me ispod stola dodiruje. Postajalo je sve neprijatnije ali nisam se odluåivao da ih napustim jer se Œura u razgovoru povremeno doticao ljudi i dogaœaja koji su me interesovali. Rekao je da se moja nekadaãnja devojka Milena O. udala za nekog Maœara i preselila u Segedin. O Aleksandri nije niãta znao dok je Davidoviña u dva maha spomenuo. I on je proåitao neobiåni tekst o sahrani Ilije Kaleziña, åak je, ãaleñi se, negodovao ãto je samo pomenut kao jedan od uåesnika tog sprovoda. Bez navoœenja akademske titule. Ta njegova izjava mi je zazvuåala naprosto neprijatno kad se imaju u vidu priåe iz tadaãnjih studentskih krugova da je Popoviñ indirektno odgovoran za hapãenje mog bivãeg cimera Ilije. Spomenuo je, uzgred, i Vasojeva, upotrebiãi izraz, „naã zemljak, profesor i uvaæeni beogradski homoseksualac”, na ãta je Zorica reagovala histeriånim smehom i dosta neprijatnim udarcem svoje male no39

ge u moje prepone. Kada sam pokuãao da saznam neãto viãe o njegovim iskustvima sa Vasojevim, on je veñ deklamovao o tome kako je „bombardovanje kroz koje smo upravo proãli zapravo bila idealna prilika za duhovnu katarzu naãeg naroda, koji veñ decenijama ne uspeva sam da pronaœe svoju suãtinu”. Zorica se u tom momentu zagrcnula jednim preambicioznim gutljajem „kjantija”. Profesor Popoviñ, sasvim dalek od svojih mladalaåkih ambicija da saåuva komunizam, koji su njegovi drugovi pokuãali da probude, pogreãno protumaåivãi njenu reakciju, ishitreno je poåeo da objaãnjava „kako on najiskrenije osuœuje NATO divljanje, ali da je nama, Srbima, ipak jedan ovakav ãok bio neophodan”. Naruåivãi svima joã jednu turu piña, a nije nam uopãte trebala, naroåito Zorici, nastavio je s izvesnom zagonetnoãñu u glasu, kako ñe se „za par meseci, do zime najkasnije, pokazati kako je on u pravu. Narodu je ovo kad-tad trebalo”, zakljuåio je ponosno zagledan u svoju alkoholisanu ljubavnicu iz studentske aule. Nisam ga baã dobro shvatio da li je narodu trebao ãok ili bombardovanje. I kakve to veze ima sa „zaãtitom iskonske srpske zemlje”. Zorica je oko jedanaest sati poåela da zeva, ãtuca i sve se viãe pretvarala u umornu ærtvu joã nejasne Œurine namere. Kad je zapretilo da se preostalo vreme susreta, koji je on uostalom inicirao, pretvori u krajnju banalnost, nekadaãnji partijski rukovodilac je konaåno izrekao razlog zbog koga me je pozvao. U tom je momentu åak i Zorica prestala da zeva. Œura je, naime, hteo da me zamoli da „ako je ikako moguñe, a on ñe se svakako dostojno revanãirati”, u tom je momentu znaåajno pogledao ka umornoj studentkinji, „da u mom listu objavim tekst, intervju, o njegovom nauånom opusu jer mu je to zbog izvesnih razloga baã sada neophodno”. Sluåajno se u tom momentu Zoricina ruka ponovo naãla u mom krilu a Bulevarom se rasprskao iznenadni pljusak. U stranci, naime, procenjuju, da bi pred izbore, bilo dobro da se njegovo ime ãto viãe pojavljuje u novinama. Odbivãi ko zna koje po redu piñe, obeñavãi Popoviñu neãto sasvim neobavezujuñe, uputio sam se, tek oceœenim ulicama, ka Æelezniåkoj stanici. Dok sam koraåao mokrim ploånikom Beograda, koji se tek navikavao na odsustvo raketa i aviona, nisam bio siguran da li sam dobro åuo ime koje je Œura izgovorio, jer je Zorica baã tog momenta eksplodirala u svoj ãkriputavi smeh pijane æene. Generalãtab u daljini je, meœutim, iskrio kao neka nadrealna projekcija nad Beogradom. Voz za Novi Sad. I dok tone u san, Miroslav se pita zaãto sa Œurom uvek sve mora da bude banalno. Zorica – za predizborni intervju!
40

DAN KADA JE SVE KRENULO UNAZAD
Autoput. Beograd. 1991. „Ubod temena”. (3) Uvod u jugoslavenske ratove.
Sofija viãe ne hråe u spavañoj sobi, iako iz danaãnje perspektive sve to deluje kao davna idila. Dok sam pre deset godina polazio na suråinski aerodrom nisam mogao ni da slutim da ñe mi sve to, miran graœanski æivot, tako brzo postati deo boljih uspomena. U romanu ona i dalje hråe, ãto naizgled nije nimalo romantiåno, ali za godine kada je æivot u ovoj zemlji ujedao na sve strane to je viãe od sasvim prozaiånog detalja koji nikada neñe postati åak deo ni porodiåne istorije. Sofija je, dakle, usred jugoslovenskog unutraãnjeg rata umela da hråe. Lagano. Graœanski. Bez posledica. Dok dosadno popodne lagano klizi u noñ koja joã uvek moæe da postane oåajna.
„Kasnije, veñ posle pola åasa, åim sam izbio na autoput, prizor rata koji zapoåinje, ceremonijalno, socrealistiåki, ali tim i ironiånije, potisnuo je meœutim svednevne utiske na marginu svesti. Åak i razlog zbog koga sam tog dana bio na aerodromu. Postao sam, jednostavno, deo gomile ljudskog materijala koji premeãtaju, zaglupljuju, laæu, zanose. Deo ljudi koji pokuãava da misli sve je manji. Poniãtava se i ono malo vrednosti ãto je preostalo kad je komunizam minuo. Ipak, ja piãem. Uåitavam se u zaborav koji je sve bræi. Koji me prestiæe. Ovaj tekst zapoåinjem duboko u noñ, jer najåudnije stvari mi se oduvek deãavaju u samoñi, pred san. Koji je sve ruæniji nastavak jave. Koja je predigra onog ãto ñe posle sna doñi. Leæim u letom pregrejanoj sobi, dok mi u glavi traje nemontirani film onog ãto sam tokom prepodneva video na autoputu: duga kolona tenkova, gomila koja joj otpozdravlja i, naizgled, bezbriæni mladiñi u vojniåkim uniformama, u ãkriputavim i zloslutnim maãinama. Krajem tog dana, kada je za mene sve poåelo, umesto sna zapljusnuo me je haos koji pokuãavam pisanjem da zauzdam. Probao sam, naime, da opisivanjem slike koju sam video, i osluãkivanjem njenog unutraãnjeg otiska, prizoru oduzmem oãtrinu koja je parala, ne samo moj, æivot na izmaku „socijalistiåkog sna”. Ruãio je taj ratni zaåetak mnogo viãe. I preostalu iluziju. I naredne decenije. Meœutim, jedina trajna 41

posledica mog poverenja u moñ reåi biñe dugotrajno propadanje kroz magle i zamke pisanja. Uvodeñi æivot direktno u san, izloæio sam duãu hroniånoj promaji. Trajno izazivajuñi ãum u slici buduñnosti. Dan letnji, u kome je zapoåeo moj slobodan pad kroz buduñe vreme, od ranog jutra nagoveãtava vrelinu, ali ne i tragikomiånu ratnu kolonu, koja me, neoåekivano, zaustavlja negde kod Batajnice. Zastajem kraj puta, vojna policija je preuzela regulisanje saobrañaja. Autoputem, ka zapadu, uz jednoliånu ãkripu åelika, nadire duga povorka sivomaslinastih gusenica. Iz kupola vire mlade, oãiãane glave. Iluzija i konfuzija. Vidi se nalet adrenalina. Jedva priuåeni vojnici, neuveæbani, samo dopingovani nacionalnom euforijom, osmehnuti i sasvim dovoljno zbunjeni. Gledam ih i oseñam kako me napada drhtanje koje ne mogu da zauzdam. Trema i sramota: koga ñe tamo, negde, da napadnu? Kada su otiãli u prostore gde se godinama najåeãñe iãlo na proputovanju do mora, nastao je muk. U praznoj ravnici. Rupa u mozgu. Signal za paniku. Odlazim u Beograd gde provodim vreme do veåeri. Sate koji åak ni u pamñenju ne postoje. Zbunjen maksimalno, krenuo sam zatim ka Novom Sadu. Onaj isti autoput, od pre podne, sada pod mrakom i izbuãen farovima, vratio je u moju svest prizore s glomaznom najavom bliskih neugodnosti. Povremeno sam imao utisak da vozim po glavama onih jutroãnjih mladiña. Put mi je izgledao kao kombinacija halucinacije i borbe sa snom. Nesvesticom taånije. Usput sam shvatio zaãto je Jovanoviñ ipak izabrao hotel „Moskvu” da u njemu odsedne. Sve njegove asocijacije vezane za ovaj ugledni hotel bile su usmerene ka carskoj Rusiji i nekadaãnjem Beogradu, otmenom i davno pohranjenom u nostalgiju. Kad bi se zaæeleo grada u kome je roœen, Jovanoviñ je mogao jedino da ga dozove iz dubine pamñenja. U kome svetli hotel „Moskva”. U javi ga, njegovog Beograda, viãe nije bilo. Njegova je majka bila belogardejska kñi koju je izgnao komunizam. Ali, sada majke viãe nije bilo. Nije bilo ni Sovjetskog Saveza koji je nasledio Rusiju. Raspukla se socijalistiåka imperija. I povukla i nas, s neznatnom zadrãkom, u zajedniåki istoånoevropski geto. U zaguãljivu åekaonicu novog. Jovanoviñ, zaåudo nije bio suviãe impresioniran, ni zgroæen, tenkovskom kavalkadom. Bio je smiren, åak pomalo nasmejan. Kao da smo sreli cirkuski karavan. A ne vesnike buduñih balkanskih nevolja. Åak sam se i ja vratio u Beograd posle nekoliko dana. Kao da je ono sa gvoæœurijom, cveñem i pevanjem bio samo ruæan san. Dani posle tog petka, relativno mirni, provedeni prijatno, uglavnom u Brankovom druãtvu, u obilasku svih onih beogradskih mesta koja smo kao studenti rado poseñivali, naroåito dvoriãta, trgova i aula u kojima se odvijala 42

naãa Revolucija 1968. Kao da se ona tenkovska epizoda preselila u treñi plan. Ãetnje po uspomenama, koje su jedino preostale od naivnog projekta neke pravednije buduñnosti, s kojim smo definitivno izgubili politiåku nevinost i snove o jednakosti, unele su u moj æivot dodatnu setu ali se ona joã nije zvala bol. Naprotiv, podseñala me je da sam nekada i sam bio deo neåega ãto prava istorija nikako ne moæe negativno oceniti. Branka sam ispratio u Francusku. Ovog puta je autoput bio iskljuåivo u civilnoj funkciji. Svakodnevni æivot je opet izronio na povrãinu. U dubini vremena se meœutim i dalje deãavala promena. Pripremao se uveliko povratak u izvrnutu nacionalnu peñinu. Navikao sam se i na dnevne izveãtaje o borbama tamo negde pored Dunava, u kojima je i „jugoslovenska vojska uzela uåeãñe”. Pomiãljao sam ipak, ko zna koliko puta, na one nesvesne mladiñe iz tenkova sa autoputa, i poæeleo da oni nisu baã u srediãtu najveñe vatre. Jer, oni tamo nisu poslati da bi paradirali veñ da silom razreãe neãto ãto ñe se par godina kasnije pokazati kao velika strateãka i dræavna pogreãka. Na sve sam se, dakle, navikavao. Kao i veñina. Jedino dugo nisam uspevao da shvatim pravu politiåku pozadinu televizijskog emitovanja jezivih prizora unakaæenih ljudi. Greãka je, izgleda, bila u tome ãto sam i to merio sopstvenim kriterijumima. Dok su se merila vlastodræaca ubrzano udaljavala od mirnodopskih i civilizovanih. Vremenom sam, ipak, prozreo i razloge za takvu upotrebu unesreñene ljudske materije: probuditi mrænju. Bes. Spemnost na revanã. Bilo je to vreme politiåke vakcinacije i transfuzije. Meœutim, nepoznanice su ipak dolazile jedna za drugom. Bilo ih je svakojakih: socijalnih, nacionalnih, politiåkih, medijskih. Shvatao sam polako da ljudi u mojoj zemlji nisu baã onakvi kako sam ih ja zamiãljao. Mediji su stvorili stanje u kome je rat jedini izlaz. Rat kod drugih. U tuœoj kuñi. Koja je doskora bila zajedniåka. Sve ãto ne valja se probudilo. Uskrsnulo.”

43

PORUÅNIK BLUBERI I TRILER SA DAVIDOVIÑEM
Simulirana krimi priåa kao psihiåki i knjiæevni balans: Barselona. Manastir Monserat. Maj 2002.
Opsednutost temom Davidoviñevog navodnog drskog uplitanja u njegove poslove, u sve ono åime se Vladimir bavi po zavrãetku pisanja romana „Ubod temena”, iz dana u dan se uveñavalo. Skoro nezavisno od stvarnog stanja te opsesije. Miroslav se tako, za vreme jedne sedeljke na petrovaradinskoj Tvrœavi, poæalio svom poznaniku, koga je najraœe zvao poruånik Bluberi, inaåe reå je o mladom novosadskom novinaru, kako mu dotiåni Davidoviñ, odnosno Balduåi, zadaje svakojake muke. Stvaralaåke, moralne, psiholoãke. Od tog petrovaradinskog bdenja, u kome se nije preterivalo sa alkoholom, viãe je bilo verbalnih egzibicija, proãlo je nekoliko meseci. Jedne veåeri, beãe skoro ponoñ, kada se „poruånik Bluberi” javio telefonom. Sa predlogom da Miroslav razmotri moguñnost da u svoj novi roman, koji navodno veñ piãe, uvrsti i triler u kome bi taj Balduåi bio negativni junak. Tako ñeã ga ti, oduãevljeno je predlagao Bluberi, na sliåan naåin kao ãto je on tebe, samo duhovitije i efektnije, knjiæevnim sredstvima poraziti. Bez zadiranja u liåni i porodiåni plan, ãto on tebi radi. Posle krañeg ubeœivanja i nagovaranja, naroåito posle Bluberijevog obeñanja da ñe se on angaæovati na pribavljanju podataka i tekstova o Balduåiju, Miroslav Vladimir je pristao da se joã jedanput upusti u avanturu priåe u priåi. Ovog puta u joã komplikovaniji eksperiment jer sada dva pisca piãu knjigu koristeñi realan, delimiåno i izmiãljen, æivot treñeg kao polugu koja ñe ga, Davidoviña odnosno Balduåija, privesti pameti. Naravno, u prisustvu velikog Valtera Benjamina. Koga je, uostalom, potonji indirektno uveo u Vladimirovo pisanje. Moæda åak i svestan filozofske neumitnosti zida do koga su faãisti priterali ovog mislioca. Jer Davidoviñ nije bio bez talenta za predviœanje metafiziåke jeze. Kolega Bluberi je bio hitar i od reåi. Delovalo je kao da se veñ duæe vreme spremao za ovakav ili sliåan poduvat. Knjiæevno-avanturistiåki. I tekstovi o Davidoviñevim (Balduåijevim) kriminalnim potezima poåeli su da stiæu:
44

„Onima koji ih pojedinaåno znaju, to nesvakidaãnje jutarnje okupljanje, u nedelju 5. maja, delovalo je ipak u najmanju ruku iznenaœujuñe. Ako ih je neko, iz bilo kojih razloga paæljivije pratio, mogao je konstatovati odglumljenu leæernost, laganu nervozu i znake iãåekivanja. Bivãi Davidoviñ, koji se ovom prilikom veñ preziva Balduåi, nije jedini kome se identitet menja. Oliba je stigao peæoom u boji trule viãnje. Sa ãoferom, i joã jednim, na najbliæu okolinu koncentrisanim, mladim pratiocem. Ãofer je bio sredoveåan, srednjeg rasta, joã tamnije puti od svog poslodavca. Reklo bi se, sa mavarskim korenima. Balduåi je stigao vozom iz Barselone, popivãi kapuñino u vagon-restoranu. On je bio u svetlom svilenom odelu, kanda preuranjenom za prepodne u planini. Blanã je joã rano izjutra, svojim dosta neuglednim folksvagenom, dizelaãem, doputovao iz La Velje, i uspinjaåom pristigao do same Bazilike. Sledeñi neku svoju, oåigledno davnaãnju naviku, joã zorom je ispio jednu grapu, u kafeteriji koja se smestila u brdo, baã kraj samog izlaza iz uspinjaåe. Nosio je koænu jaknu avijatiåarskog kroja. Sivu, sa krznenim okovratnikom u teget boji. Inaåe, sve do jedanaest sati toga dana, planinsko sedlo na kome je iznikao manastir bilo je u magli. Turisti su, baã u to vreme upravo poåeli da nadiru. Jedna od najatraktivnijih taåaka Evrope, gde se ukrãtaju epohe, uz eksploziju prirodne lepote, duhovnosti i mistike jeste manastir Monserat. Mesto neverovatne ekspresivnosti i joã veñe simbolike. Izgraœen u ovom pirinejskom gnezdu, na razdaljini od pedesetak kilometara od Barselone, ovaj benediktanski manastir veñ vekovima je sveto mesto i cilj hodoåaãåa brojnih Katalonaca ali i katolika iz åitave Ãpanije, Evrope i sveta. Visoko u brdima, meœu peñinama i stenama, na nadmorskoj visini od 1200 metara, joã od IX veka, posle pobede nad Saracenima, udareni su temelji ovog znaåajnog hrama. Dok u XI veku opat Oliba, na mestu prikazanja Device Marije, osniva benediktanski manastir. Bilo kako bilo, ovaj je manastir i danas srediãte duhovnosti i kulture Katalonije, dok je crna boja u kojoj se javila Presveta, navodna posledica hiljadugodiãnjeg dima iz stotine kandila i sveña u portalu manastira. Iza åega se verovatno krije nespremnost da se crna put device objasni njenim afriåkim poreklom! Sve ovo o manastiru, od sveg okupljenog druãtva, naravno, zna samo gospodin Oliba, koji, zaåudo nosi isto prezime kao i osnivaå ovog svetiliãta. Koje ima mnoãtvo poãtovalaca ali i dobar broj skoro fanatiånih, skoro rasisitiåkih, oponenata. Dok åudnu druæinu koja je doãla na izlet u brda ova priåa skoro uopãte ne interesuje. Åak ni bivãeg profesora ruskog jezika åiji se prethodni æivot deãavao u Jugoslaviji. Njima je iskljuåivo vaæan veliki novac koji se moæe zaraditi. Blanãa, zapravo Dragiãu Blanuãu manastir privlaåi samo zbog vidne pozlate svakojakih relikvija kojima obiluje. Dok lenjo zuri u grupu zgodnih ali pegavih Engleskinja, ili Irkinja, ovaj Srbin iz liåkih

45

vrleti, pre nekoliko godina zalutao u zaãtiñenu senku andorskih brda, mahinalno ispija treñu grapu, s naporom u miãljenju åoveka koji je doteran u ove visine s istanjenim vazduhom, posle noñnog ruleta u hoteu „Valira”. Balduåi meœutim ima nove æivotne navike i slabosti. Ovaj navodni italijanski aristokrata, laæni zavrãetak deklasiranog plemstva iz pokrajine Emilija Romanja, i pored svoga rastroãnog i razvratnog æivota po ãpanskoj, italijanskoj i francuskoj rivijeri, pokuãavao je u svojoj porodiånoj vili, na obroncima Monte Titana, pred æenom i kñerima, da odræi privid ugleda i dostojanstva. Blanã ga je, meœutim, znao iz mnogo æivotnijh i manje laskavih situacija. U San Marinu je æena bila njegova a kñeri samo njene. Iz prethodnih brakova. Baronice sa poreklom. Koje je njemu nedostajalo. Dok su njoj njegove pare neophodne. Novac koji je utajio svom bivãem gazdi iz Andore. Znao je Blanuãa, Balduåijev intimus joã iz vremena legije stranaca u Oranu, da ñe Oskar biti zalizan, trezan i doteran, jer dolazi iz svoje kuñe a ne iz kockarnice u Riminiju. Vikend u ovo doba godine pripada porodici. Inaåe, Blanuãa se skoro odrekao svojih prljavih delatnosti joã pre nekoliko godina. Sticajem okolnosti, moæda i nekim skrivenim sklonostima, u Alæiru se kao legionar prepustio isplativim homoseksualnim uslugama. Kada je posle viãe godina dospeo u Trst, pa potom u Veneciju, i konaåno u Rimini, povremeno se prodavao bogataãima odreœenih prohteva. Kockarski dugovi su bili veliki a rokovi nemilosrdni. Skrañeni put do novca vodio je do prostituisanja. Novac je pristizao ali je i mrænja prema ljudima kojima se podavao iz nuæde sve viãe rasla. Takvog ga je upoznao i Balduåi. I on mu je davao novac ali za usluge druge vrste. Za one koje se izvrãavaju pesnicama, noæem ili revolverom. Uglaœeni Balduåi je veñ duæe vreme imao problema sa ljudima sumnjivog poslovnog morala, zahtevnim æenama, i vlastima. Åovek rodom iz bivãe Jugoslavije, Dragiãa Blanuãa Blanã, za dovoljnu koliåinu novca, bio mu je uvek na raspolaganju. Ovaj strasni kockar, æenskaroã i povremeni kriminalac, oæenjen pominjanom starijom damom, poreklom iz grofovske porodice iz Katolike, letovaliãta u blizini Riminija, pomogao je Blanuãi kada je ovom bilo najpotrebnije i zato je sebi mogao da dozvoli da mu ãale budu i neukusne. Blanã veå dosta dugo i nestrpljivo åeka Balduåija, i åoveka iz Barselone, za koga treba da obavi neki posao. Kod treñe grape je stao. Kada se gospoda pojave, mora delovati sabrano i pristojno. Pogotovo ãto mu je Oliba, gospodin Hose Manuel Oliba, stanovnik Andore la Velje, vlasnik åuvene prodavnice antikviteta, slika i ostalih umetniåkih artikala, u ulici Meriåel, smeãtenoj u zgradi od kamena, drveta i metala, najavljen kao uglaœen, bogat i surov Ãpanac koji iz ko zna kojih razloga ima dræavljanstvo

46

u pirinejskoj dræavici Andori. Iako najviãe vremena provodi u svojoj vili u Barseloni.”

47

GODINA U KOJOJ JE DAVIDOVIÑ UÃAO U ROMAN
„Ubod temena” (5) Andora. Beåkerek. Proleñe 1991. Kako je stvarno zapoåelo pisanje ovog romana u dve ruke.
Miroslavu Vladimiru, koji je tada joã knjiæevno bio Vladimir Petroviñ, jednog je utorka 1992. stiglo preporuåeno pismo iz inostranstva. Posle toga æivot mu se uskovitlao i izlio iz rutine. Vrañala mu se proãlost, buduñnost se raspadala a u svakodnevnim zbivanjima spoticali su se stvarni, izmiãljeni i nesvesno pozajmljeni prizori. Pismo, bivãeg prijatelja, suparnika, oponenta, laænog saradnika, sasvim zaboravljenog ali i smiãljeno upornog, Petra Davidoviña, profesora ruskog i drugih jezika, bukvalno je rastvorilo sañe iluzija, u kome je Vladimir relativno uljuljkan i uãuãkan, æiveo na klackalici izmeœu provincije i metropole. Pismo! A glasilo je:
„Dragi Vladane, nismo se åuli i videli godinama, a po svemu sudeñi neñemo se nikada viãe ni videti, ali ja uzimam sebi slobodu da te zamolim da uåiniã za mene neãto ãto se graniåi sa ludoãñu. Ipak, uveren sam da si ti jedini åovek, od svih onih koje znam, koji je u stanju da to uåini. Ne samo zbog toga ãto si se uspeãno bavio pisanjem, joã dok smo studirali, ja åak ne znam da li si postao dobar pisac, veñ iz razloga ãto pretpostavljam da imaã u sebi dovoljno upornostii i savesti da uåiniã veliku uslugu åoveku, davnom prijatelju. Koji neñe moñi da sazna i da li si uspeo u realizaciji tog poduhvata. Ali, idemo redom. Ja sam trenutno nastanjen ovde, u Andori, åudnoj, izolovanoj i prelepoj zemlji, na samoj granici Ãpanije i Francuske. Visoko u Pirinejima. Sakrio sam se ovde od zla koje se okomilo na mene i moju porodicu. Åudno ñe ti zvuåati, ali oseñam se najsigurnije u ovim dalekim brdima. Ne toliko zbog prostorne udaljenosti od Jugoslavije, veñ zato ãto ovde sve izgleda toliko nestvarno i neobavezujuñe, barem nama strancima, da mi moji problemi postaju prozirni i manje neprijatni. Doãao sam u Andoru, moglo bi se reñi, po indirektnoj preporuci knjiæevnika Benjamina Valtera. Ti si svakako veñ åuo za njega! On je esejista svetskog glasa. Ja ga, naravno, liåno ne poznajem, ãto je i logiåno s obzirom da nije æiv veñ pedeset godina, ali mi njegov naåin reãavanja nekih problema veoma imponuje. Veñina njegovih 48

razmiãljanja o æivotu deluju mi sasvim prihvatljivo. Kombinacija zanosa i racionalnosti. Dakle, taj gospodin åiji se duh slobodno kretao evropskim prostorima kao po svojoj baãti, doãao je baã ovde gde sam ja sada, u Andoru La Velju, i ubio se, upravo u hotelu „Flora”. O tome svedoåe ljudi kojima se moæe verovati. Da li ga je na to inspirisao sam ovaj nestvarni prostor, ili je sa veñ stvorenom odlukom dospeo u ovu zemlju, koja kao da provocira nesvakidaãnje poduhvate, u ovom trenutku nije ni vaæno. Moj sluåajni, ali time ne i manje dragocen, knjiæevni idol okonåao je svoj æivot ovde u Pirinejima. Nestao je iz vidljivog sveta, ali kao da mu ezoteriåni prizori ovdaãnje onostrane lepote i trodimenzionalne svetlosti ostavljaju otvorena vrata da se vrati kad poæeli. Takva moguñnost i za mene sve viãe postaje izazov! Njegova preporuka naravno nije direktno meni upuñena. Ali ja sam je, tu ideju o samoubistvu, prihvatio kao da je baã i na mene naslovljena. Kad se dovoljno udubiã u okolnosti Benjaminove i moje æivotne situacije, mnoge stvari ñe ti biti jasnije. Inaåe, ja nisam åitao mnogo njegovih knjiga, promakao mi je iz vida na studijama, ko zna kako, ali ono ãto su mi ovde priåali o njemu ostavilo je snaæan utisak. Gospodin Oskar Ribes Reå, koga sam upoznao u hotelu, åiji je stanovnik veñ desetak godina, misli da sadaãnji vlasnik hotela poseduje neke Benjaminove beleãke. On je, navodno, liåno pronaãao gospodina Valtera Benjamina mrtvog u sobi. Soba br. 22 gleda, inaåe, na reku Valiru. Moja sadaãnja soba, meœutim, ima pogled u ekonomsko dvoriãte hotela, ali ja i nisam gost naroåitog ranga. Odluku o svom odlasku iz æivota, zapravo, joã nisam definitivno doneo, ali je izvesno da iz ove zemlje æiv viãe nigde neñu. Znam da se to moæe protumaåiti kao kukaviåki postupak, da time svoje sinove Pavla i Miroslava ostavljam u silnim problemima, ãto vaæi i za Aleksandru, ali sam uveren da bi im moje dalje ostajanje meœu æivima, posle svega ãto sam izrekao, napisao i uradio, joã viãe naudilo. Znaåi, gest Benjaminov, od pre mnogo godina, samo je stilski odredio moju nameru, jer je svest o nemoñi da zaãtitim svoje bliænje sazrela i mimo njega. Oseñao sam da ih moje politiåko delovanje direktno ugroæava, da je lavina neprijatnosti za porodicu Davidoviñ veñ dovoljno snaæno pokrenuta mojim iskrenim ali i nespretnim uplitanjem u dogaœaje koji su poslednjih godina razorili naãu zajedniåku zemlju. Jer, i pored toga ãto ti i ja razliåito mislimo o tome kakva je to zemlja bila, ona je bila naãa. Druge nemamo. Ovu sadaãnju ne oseñam potpuno kao svoju. Ne znam kakvi su tvoji pogledi na aktuelnu vlast, pretpostavljam da si joj lojalan, ne zameram ti na tome, ali moj je stav sasvim drugaåiji. Razliåito smo mislili i o Titovoj vladavini, pa je logiåno da se ne slaæemo i o danaãnjoj. Ali, 49

da konaåno preœem na stvar! Prvo, ovo nije moje poslednje pismo tebi upuñeno, do konaåne odluke moram da ispitam joã neke okolnosti. Zatim, sinovima i æeni treba pomoñi tako da ih barem vratim na pozicije koje su imali pre nego ãto sam poåeo da vuåem pogreãne poteze. I, ne zameri mi na åudnom redosledu poslova koje moram obaviti, najvaænije mi je da ãto viãe kompletiram rukopis åiji ti deo ãaljem u ovom pismu. Moj glavni razlog da ti se javim posle toliko vremena motivisan je baã radom na tom tekstu. On za mene predstavlja znatno viãe od obiånog knjiæevnog projekta. U pitanju je neka vrsta mog obraåuna sa nizom opsesivnih tema koje su me pratile godinama. Mislio sam da ñu ih åinom literarne obrade uåiniti bezopasnim, jedino sam zanemario faktor vremena, oklevao sam predugo sa poåetkom realizacije. Nisam mogao da predvidim da ñu jednog dana dospeti u situaciju da mi ponestane vreme, neophodno da zavrãim metafiziåki posao pretvaranja sopstvenog æivota u literaturu. U mom oklevanju ima i straha od veliåine knjiæevnog posla koji treba obaviti. Uplaãio sam se slabosti svoje tehnike pisanja, knjiæevna rutina mi, takoœe, nije jaka strana, a materija koju treba savladati veoma je raznorodna, liåna i, rekao bih, eksplozivna. Hteo bih da pisanjem o korenima svoje porodice, sebi objasnim sebe. Sinovima, i Aleksandri joã viãe. Da tom mreæom reåi izgradim zaklon protiv nevremena koje nas je razvejalo od ratiãta do mog izbegliãta. Nije poãteno to ãto toliko traæim od tebe: da sklopiã moju fragmentarnu graœu, koju decenijama stvaram, da je dopuniã, da sama poåne da funkcioniãe kao neka vrsta taånije stvarnosti. Da ona, moja verzija svega ãto mi se dogaœalo, uspostavi åastan most izmeœu mene i svih onih koje sam izneverio. Znam da ova molba deluje nesuvislo, åak i zastraãujuñe. Naãe prijateljstvo nije bilo intenzivno, od one vrste kad se i sopstvena duãa zaprlja zarad spasavanja tuœe, a ono ãto traæim od tebe nije uopãte bezazlen duhovni napor. Mislim da ñeã se ipak prihvatiti ovog posla. Ako ne zbog mene koji te ovako, preko pisma moli, sopstvenom voljom, uz znaåajnu preporuku zajedniåkih prijatelja, veñ zaãlog za drugu stranu æivota, onda u ime duãevnog mira mojih najdraæih. Mislim, takoœe, da ti ni literarni izazov nije beznaåajan: od mene ñeã dobiti stotinak stranica koje sam ispisivao tokom poslednjih desetak godina. Biñe tu i delova nekog romana koji sam pokuãavao da napiãem, pesama, usputnih beleæaka. Sve je naæalost nedovrãeno, stilski razliåito, sirovo, ali ipak svaki red objaãnjava delove moje sudbine! Od te nesreñne gomile, ja te molim da napraviã neãto ãto ñe funkcionisati kao celina, jer samo tako moæemo moju porodicu odræati na povrãini. Kad se buduña 50

priåa naœe meœu koricama, u bibliotekama i knjiæarama, kad je ljudi proåitaju, spas ñe biti moguñ! To ãto napiãeã, roman ili neki feljton, naravno, potpiãi kao svoje delo, mene åak i ne moraã pominjati kao izvor informacija. Dakle, uåini to zbog moje porodice, zbog mene, tvog uzgrednog fakultetskog kolege i, konaåno, zbog eksperimenta kako knjiæevnost moæe da ispuni egzistencijalnu pukotinu u æivotu nekih ljudi negde na evropskom rubu. Ne pozivam se na boga ali, moram ti priznati, u ovom momentu, pomiãljam i na njega! Ja ñu ti pisati, i ne samo o projektu, o kome uostalom samo ti i ja znamo. Mnogo te pozdravlja tvoj povrãni ali zahtevni prijatelj sa fakulteta, Petar Davidoviñ.”

Miroslav Vladimir, alijas Vladimir Petroviñ, iz besa, knjiæevne sujete, radoznalosti, nedavno proåitanog eseja o zagonetnoj smrti pominjanog nemaåkog pisca Valtera Benjamina, a najviãe zbog moguñnosti da bude bliæe Aleksandri, posle duæeg kolebanja, prihvata ponuœeni izazov koji ñe ga sasvim promeniti.

51

KRAJ PIJANSTVA I TITOVE EPOHE
1980. Beåekerek. Zapadni bulevar. Stan Gabrijele Fotez.
Gabrijela, dosta neobuåena, zapravo samo je u majici na kojoj piãe „Flamingo”, i koja joj dopire jedva preko isturene i izazovne straænjice, uleñe u sobu u kojoj bivãi glumac Arsenije Åolak leæi na trosedu. Skoro na istom mestu na koje je legao polovinom aprila, a sad je 4. maj. Skoro histeriåno viåe: „Javili su da je upravo umro Tito.” Glasna je, euforiåna ali se ne moæe odrediti da li njenom u glasu, obiåno ispunjenom afektacijama, preovlaœuje iznenaœenje, tuga ili trijumf. Sledeña reåenica joj, izgovorena sa zadrãkom, veñ deluje smirenije i iz nje se vidi da nije u pitanju æalost frizerkina veñ oprez koji je posledica veoma tankih zidova u stanovima sa desne strane Zapadnog bulevara. I zaziranje od neposrednog komãiluka koji je rodbinski uvezan sa milicijom. „Onaj spiker na televiziji samo ãto nije umro uæivo dok je saopãtavao. I to smo doåekali. Samo da nam sutra ne bude joã gore!”– govori Gabrijela nesvesna priguãivaåa koji joj gospodari glavom. Govor joj liåi na glasniji ãapat. Moæda zbog dramatiånosti trenutka. Arsen, meœutim, reaguje napadno i takoœe uzbuœeno. Meœutim, sa vidnim zadovoljstvom. Koje nije umetniåke niti ideoloãke prirode veñ ga verovatno doziva, trijumf ili olakãanje, iz klasnog besa jedinca davno raskulaåene porodice sa Karaœorœevog trga. Rekao je tog dana jednu reåenicu koja je imala znaåenje åitavih tomova knjiga: „Mnogi se raduju ovakvim neplaniranim prizorima”. Gabrijela nije ni imala vremena da ga ne razume jer je otråala da ugasi kasetofon u kuhinji koji je bio u disharmoniji sa opãtom situacijom. Ona je, ipak, bila frizerka odrasla u zagrljaju komunizma. U povratku ga je upitala na koje to prizore on misli kada se ti joã nisu dogodili. Ne saåekavãi njegove sarkazme u povodu marãala i njenog komãiluka, koji bi moæda prijavio njen glasni kasetofon, pohitala je da skloni sa ãporeta zaboravljenu ãerpenju u kojoj se crni luk pretvarao u zadimljenu ugljenisanu masu. Bio je to dosta uzrujan dan na Zapadnom bulevaru. Iako je ulica bila nesvakidaãnje prazna. I fiziåki ali i mentalno. Javna æalost i prikrivena radost. I dvoliåno dostojanstvo zalazeñeg komunizma. I kraj jednog kontinuiranog pijanstva frazama i socijalnim mirom, unutar ipak ureœenog i po52

dnoãljivog druãtva. U kome je veñini bilo skoro dobro. Manjini svakojako. A nekima uæasno. Arsen je onda otiãao u kuhinju i namerno pojaåao tranzistor. Koji je bio na nekoj stanici koja joã nije zavela æalosnu muziku. Rumuni? A stajao je tik uz tek ugaãeni kasetofon. Gabrijela je, ko zna sa kojom idejom u glavi, sa tek opranom kosom, uæurbano poåela da spuãta roletne u dnevnoj sobi. Zvuk koji se otrgao oæaloãñenoj kontroli ipak se intenzivno zaletao u javni prostor. Æena je onda, u momentu, pomislila da ubije Åolaka, ili da tranzistor ubaci u maãinu za pranje veãa. Nije uåinila ni jedno ni drugo jer je sam Arsen nenadano ugasio izvor nepodobnog zvuka. Jednostavno je zakljuåio da je vesela muzika u doba dræavne æalosti i suviãe primitivan naåin iskazivanja liånog stava. Rekao je: „Tako svaka budala moæe da se raduje Novom vremenu! Dok ne smislim kako ñu ja, originalno, da obeleæim ovaj dan, neka u ovom stanu zavlada prohibicija! Neka ne bude ni zvuka ni alkohola! Neka bude muk u åast novog! Epohe koja ñe poåeti da bi se brzo zavrãila! Amin.” Euforija koja ga je obuzela nije bila zbog smrti tog åoveka u godinama, iako je vest emitovana majskog dana mnogima bila povod svakojakih asocijacija i podsticaja. Mislio je Arsen da je Titova smrt ujedno i kraj komunizma. Odnosno da ñe koliko sutra nastupiti neãto novo. Navodno mnogo bolje. S åim se Åolak veñ sutradan nije slagao. U atmosferi probuœene nade, ali bez ideje kako bi trebalo da izgleda to bolje vreme, i Gabrijela je tog popodneva konaåno doåekala demonstraciju Arsenove seksualne maãtovitosti. I potentnosti. Ne obrañajuñi paænju na tanuãnost zidova, u polumraku koji su doåarale spuãtene æaluzine, na kauåu ispod jednako inspirativnog Veliåkoviñevog „Trkaåa” Gabrijela je umpresivnim glasovnim amplitudama propratila delovanje probuœenog Arsenovog libida. Zavrãne taktove te njene zvuåne promenade åula je i Sofija kada je neki minut posle 17 åasova zazvonila na vrata. Miroslav je otiãao na posao. Sve su ih mobilisali – referisala je Sofija praveñi se da ne vidi Åolaka kako zadovoljno mokri u lavabo. Tek pritvorena vrata od kupatila nedvosmileno su prikazivala taj åin. Zapravo, u tom je momentu viãe pazila da je Gabrijela ne vidi kako zuri u Arsenov aparat, zapamñen joã od „incidenta” u danima pijanog izleæavanja. Ulazeñi u dnevnu sobu, vidno razgaljen prethodnim satima tog nesvakidaãnjeg dana, Arsen Åolak izjavljuje: Moje dame, upravo sam reãio da naredne mesece posvetim pisanju filozofskog leksikona
53

koji ñu nazvati „Sve rupe duãe”. Jer jedna smrt nije dovoljna da svet izmeni na bolje. Åak ni Jugoslaviju. Koja ima trajnu rupu u duãi. Toliko o rupi i duãi – zavrãio je ovaj mali traktat gledajuñi u zadovoljnu Gabrijelu. I poluzabunjenu Sofiju. Gabrijela ga je posmatrala sa razumevanjem, joã u postkoitalnom raspoloæenju, dok se Sofija, joã nesigurna u prirodu svojih oseñanja prema znatno mlaœim muãkarcima, upitala koliko ñe trajati to vanredno stanje povodom velike æalosti. Jer je u kafiñu „Ulazi bez kucanja” bila pozvana na sedeljku. Veñ prvih dana po obnavljanju sluæbenih aktivnosti u dræavi, Arsenu Åolaku je uruåen poziv da se javi na viãemeseåno odsluæenje zatvorske kazne. Bile su to prve posledice promene na vrhu dræave. Zatvori su otvoreni. U znak podrãke æalosti.

54

DAVIDOVIÑ PIÃE
„Ubod temena” (6). Beåkerek. Bulevar. Novi Sad. 1991.
Vladan Petroviñ se veñ posle tri nedelje bavljenja Davidoviñevim poãiljkama naãao na mukama. Zapisuje u svoj literarni dnevnik koji treba da postane roman „Ubod temena”:
„Viãe mi ne pomaæe oprez i dozirano åitanje haosa koji mi svojim pismom Petar nameñe. Sve se veñ toliko zamutilo i promenilo u mom æivotu da konaåno i detaljno moram prouåiti njegovu poslanicu i uvrstiti je u svest kao dokument ravnopravan mojim slutnjama. Moguñno je da mi i ono posluæi u sklapanju iznuœenog romana o naãim sluåajno, uvezanim sudbinama. Nisam ja jedini njegov poznanik s fakulteta koji je makar i delimiåno u knjiæevnom poslu. Sa nama su bili i Sava Milisavljeviñ i Saãa Filip, poznati i priznati pisci iz naãe generacije. Zaãto onda baã – ja? Da li je jedini razlog – Aleksandra? Ipak, kreñem sa pismom: Benjamin se, po Davidoviñu, ubio u hotelu „Flora” u Andori, u glavnom gradu ove zemlje, a i on namerava to da uåini, u istom hotelu.To bi, dakle trebala da bude ta njegova sliånost s ovim znaåajnim knjiæevnikom. Obojica su emigranti i obojica umiru od sopstvene ruke!? Navodno postoji i testamentarni esej u kome Valter Benjamin obelodanjuje svoju odluku i moæda je objaãnjava. Dok beæi od nacizma. A Davidoviñ? Na trenutak pomislim: nije li sve to njegov trik kojim neãto namerava da postigne ovde, u zemlji? Da nestane iz javnosti sa oreolom muåenika, a tamo u brdima da nastavi æivot promenjenog identiteta!? On ima sa mojom bivãom devojkom dva sina! Postoje dakle Pavle i Miroslav. Aleksandra je majka! Postojanje ovih momaka objaãnjava i njegov strah za porodicu, jer makar jedan je dorastao za vojsku! A ratuje se svuda oko nas. Davidoviñ mi, dalje, piãe kako je njegovo politiåko uplitanje u zbivanja u zemlji, indirektno, ugrozilo njegovu porodicu. Da li je bio aktivni uåesnik u devetomartovskim demonstracijama pa sada strepi od policijske odmazde? Sledi potom molba da od njegovih rukopisa saåinim neãto ãto ñe svojom celinom biti odbrana njegove porodice od æivotnih nepogoda!? Ali, sve je zaludno: oni koji ñe ga optuæivati, policija, sud, politiåari, skoro sigurno neñe åitati moju verziju njegove istine, jer takvi nikad niãta ne åitaju, oni sve unapred znaju. 55

Taåno je, meœutim, da on nema vremena da zavrãi zapoåeti spisateljski posao, pod uslovom da najavljeno samoubistvo nije obiåna farsa. To ãto hvaliã moje spisateljske sposobnosti, o kojima skoro niãta ne znaã, svodi se na perfidno golicanje sujete – da te ne odbijem. Aleksandru samo uzgred pominjeã, ali sam siguran da ñe u sledeñem pismu i ona biti snaænije iskoriãñena. U momentu mi se pogled vrati na prethodnu stranicu pisma: spominjeã nevreme koje vas je razvejalo „od ratiãta do izbegliãtva”. Ti si nedvosmisleno onaj iz izbegliãtva, ko je onda od tvojih na ratiãtu? To bih te pitao u pismu koje ne znam na koju adresu da poãaljem, jer si je izostavio. Kad bih mogao da ti piãem, da li bi mi odgovorio? Moæda si zamislio da sve odgovore sam moram da iznalazim? Kako da saznam da li je neko od tvojih sinova na ratiãtu? Ali åemu ova igra sa mnom? U tekstovima koji su veñ stigli, ja åak nisam ni imao potrebu da interveniãem. Ostaje mi da se nadam da ñe mi sledeñi prilozi ostaviti ãansu da barem u kompoziciji ove proze pokaæem neãto od sopstvene kreativnosti. Kako da saznam gde æivi Aleksandra? Sad imam dobar razlog da joj se javim a da pri tom ni nju ni sebe ne dovedem u neprijatnu situaciju da se jedno drugom izvinjavamo za davni nesporazum. Petrovo pismo pruæa pravi alibi za kontakt. Prvi posle dvadesetak godina razdvojenosti. Preostao mi je joã jedan tekst iz poãiljke. Ni Benjamina joã nisam dovoljno upoznao a nije iskljuåeno da stigne i naredno Petrovo pismo u kome ñe biti novih vesti o njoj!? U meœuvremenu moram da pomognem Sofijinom mlaœem bratu da se vrati sa slavonskog fronta. Pronaãli smo ga u Pakracu, lakãe ranjenog. Treba ãto pre organizovati njegov povratak dok se nadleæni ne predomisle. Sofija plaåe svakodnevno. Istinski åinim sve ãta je u mojoj moñi ali se kod ljudi u lokalnoj komandi javio strah od provokatora, a potrebno je sakupiti i 3 000 nemaåkih maraka. Æivimo dosta loãe. Zapravo na samoj granici oåaja. Inflacija besni. Veñ istanjene zalihe deviza svakodnevno se smanjuju do ivice egzistencijalnog uæasa. Uronjen u intrigantan Davidoviñev sluåaj kao da manje oseñam muke svojih ukuñana. Ne beæim svesno od onog ãto se svima deãava, valja uzdræavati porodicu, ali moj paralelni svet koji sam zajedno s Petrom uspostavio, pomaæe mi da lakãe podnesem ovo mizerno vreme. Uz prikriven stid ãto imam literaturu kao izgovor. Poåeo sam i o Benjaminu da razmiãljam kao o åinjenici u mom æivotu. Bez obzira ãto fiziåki ne postoji. Gradom kolaju vesti o novim noñnim mobilizacijama. Mladiñi se kriju po tuœim stanovima. Kriju se od pozivara i vojnih patrola. Uspostavio se pravi ilegalni æivot. Odrasli, roditelji, roœaci, izigravaju jatake, dok televizija 56

uspostavlja laæni patriotizam. Vremena su duple stvarnosti. Neãto, ipak, nije u redu s ovim ratom. Zima se produæila, hrana skupa a i nema je baã suviãe. Iskljuåenja struje su åesta. Opet sveñe i petrolejke. Ljudi trpe ali kao da nemaju ni ideju da bi mogli da se pobune. U ovoj zemlji åuda to se zove patriotizam.”

57

GODINE KOJE SE NIKADA NE ZAVRÃAVAJU
Beograd. Studentski grad. Kapetan Miãino zdanje, 1968. Novi Sad. Beåekerek. Bombardovanje,1999.
Pokuãava Miroslav Vladimir da opiãe deo svoje mladosti koji mu izgleda kao stvarna avantura: „U trenu sam zaboravio i na komitetsku izmiãljotinu kako su skoro svi oni – studenti-komunisti u Studentskom gradu, zapravo „maoisti”. Ova je etiketa naroåito bila aktuelna u politiåkoj eliti u danima pred izbijanje nemira. Politiåkog radikalizma, pomalo nalik na kinesku revolucionarnost, zaista je bilo po paviljonima. Priseñam se, naime, da sam u Ilijinim dæepovima viœao tu proskribovanu crvenu knjiæicu sa citatima Mao Ce Tunga, koje su navodno delili neki ljudi iz kineske ambasade. Ali, tog popodneva, dok je sunce zalazilo u purpur, ta mi je ideoloãka zabrinutost Œurina i ostalih iz komiteta, bila sasvim nevaæna. Moj je komunizam tada bio dosta tanak a poznavanje beogradskih prilika joã pliñe. Ni salonsko ali ni aktivistiåko. Poåetak nemira doæivljavao sam kao uzbudljivu pojavu, i zbog masovnosti – impresivnu. I buånu. A Iliju su meœutim svi, vlast i kolege, suviãe bukvalno tumaåili. Mladeæ koja se na platou ispred blokova studentskih paviljona sve viãe usijavala, nije ni mogla da nasluti kako ñe se i zaãto razoåarati po isteku tih nedelja velikih zanosa i manipulacija. Ni ja to nisam mogao da pojmim jer sam bio skoro izvan svega. U okviru æivotne filozofije – u svemu biti distanciran. Oprezan. Premda, priznajem sad, tada izgovoreni tekstovi direktno su me pogaœali i bio sam za zahteve koje su kolege postavljale vlastima ali i istoriji. I buduñim vremenima. Naravno, nisam bio ni blizu pomisli da se tih meseci komunizam brani od samog sebe. Ãto je zapravo åinio, ali ne spremnoãñu da se promeni, veñ zagovaranjem autoimunih procesa. U tome su mu pomagali svi oni koji su od njega traæili da bude rigidniji ili nacionalniji. Åak revolucionarno surov u jednakosti. Kasnije, u „Sali heroja” na Filozofskom fakultetu, pored iskrenih, zapenuãanih i naivnih nastupa, veñ je bilo govora i tirada koji su liåili
58

na novu prevaru i mudrovanja. Na politiku, karijerizam i ãaradu neostvarenih veliåina. Pokuãaje da se u istoriju i sadaãnjost uåitaju stvari koje se nisu dogodile. Mnogi su tih dana mislili da je doãlo njihovih pet minuta, vreme da pred publikom objasne zaãto nisu postali glumci kakvi su mogli biti, zaãto im knjige nisu najåitanije, zaãto njihove slike nisu u Luvru, zaãto su ruæni, prljavi ili zli… A kako je protest odmicao bilo ih je sve viãe. Dok je glavni tok bune dospeo u slepu ulicu. Parola, duhovita, metaforiåna i naprosto poetska, kojom su se kreatori ove meke revolucije istinski rukovodili – „Budimo realni, traæimo nemoguñe!”, nije znaåila niãta drugo nego odsustvo prave, prekretniåke ideje. Bio je to samo dobar ãtos, za mase i medije, jer reãenje ni istorija tog momenta nije znala. Miroslav Vladimir je jedino slutio da se nemoguñe retko deãava. Jedino je stomakom, mnoãtvom leptiriña u njemu, slutio da ñe na kraju samo onima koji se nisu uopãte meãali – biti isto kao i pre. Dok se moji drugovi spremaju da krenu ka Podvoænjaku, gde ñe se dogoditi sukob sa milicijom a joã viãe sa nespremnoãñu lidera vladajuñe klase da prepoznaju promenu, ili barem naslute moguñnost zaokreta, koji ñe nas tridesetak godina kasnije, i jedne i druge, ostaviti nasukane na periferiji odlazeñeg sveta, ja odluåujem da sam suviãe umoran od puta. U sledeñim nedeljama studentskog samozapaljenja i kraha, dogodiñe se jedna do dve kiãe, Nadvoænjak, fariseji i demagozi, slomljeni zanosi, razbijene glave, i konaåno jedan Govor. Poãto ove redove ispisujem naknadno, znam ãta se dogodilo sa Studentskim ustankom, znam i mnogo viãe jer sam dovoljno proæiveo, jedino sam svesno zaboravio na svaœu sa Œurom Popoviñem, ispred Studentskog restorana na Zelenom vencu, dan ili dva pre nego ãto ñe revolucionarni mladiñi krenuti ka Beogradu. Rekao sam mu u kakvu je bedu hteo da me uvali postavljanjem na mesto partijskog poverenika za Studentski grad. On mi je ironiåno odgovorio da kukavicama uvek neãto smeta i da je bolje da se pokupim i odem kuñi u Beåkerek. Ovaj patetiåni finale sluãao sam u suterenu gde se nalazio studentski restoran. Siãli smo da u menzi okonåamo zemljaåku raspravu. Uvrede obavijene gustim mirisom kiselog kupusa. Tog sam momenta bio uzrujan i besan.Tek nekoliko godina kasnije shvatio sam da je on bio u pravu. Ja sam, oåigledno, statirao u svakom ozbiljnom politiåkom æivotu. Njegova konstatacija o meni jeste bila taåna. Jedino on u svojoj prevrtljivoj a kasnije nacionalistiåkoj æivotnoj praksi nije imao moralno pravo da me tako uvredi. U sukobu unutar levice moralniji su bili moæda samo oni treñi:
59

liberali, koji ñe svoju golgotu tek doæiveti. Jer, Œura ñe se najbolje iskazati kao pravoverni desniåar i ljubitelj maloletnica. Koji ñe opstati u javnosti kao druãtvena åinjenica viãe od trideset godina. Nadæiveo je i anarhiste, retro-komuniste, liberale, åak i socijaliste.” Dok ovako meãa decenije, señanja, populistiåku pamet, pomalo bivajuñi i samokritiåan, Vladimir shvata da je tih davnih dana u toj eksploziji vere, nade, pobune i iskrenih emocija, politikanstva, ideoloãkih projekcija, borbe za vlast i karijeru, ipak bilo i neåega ãto je nemoguñe simulirati. Lebdeo je Knez Miãinim zdanjem neki duh, anœeo ili eliksir buduñnosti. Jer, govori poluglasno ovaj bivãi autsajder te pobune, neñu da verujem da je one noñi u junu velika pesnikinja bila neiskrena kada nam je izgovorila: „Draga deco, zapamtite kakvi ste danas jer neñete moñi takvi da budete celog æivota. Danas ste najlepãi i najuzviãeniji. Koliko se toga budete señali toliko ñete biti dobri”. „Tokom te noñi, sa sasvim predvidivom buduñom nesanicom, sedeo sam na terasi i zurio u nebo prepuno izdrobljenih zvezda. Moj sobni kolega Ilija je veñ bio uhapãen i pretuåen. Poåetak jula te 1968. godine bio je za mene prepun iskuãenja. Na mnoga od njih nisam imao pravi odgovor: napustila me je devojka, Milica Daviñ, koja je stanovala u Zemunu i uvek je nosila neku knjigu u ruci, volela filozofiju. Moje uåeãñe u studentskom ustanku svelo se na posmatranje i potajno sauåestvovanje. Ispit iz Dubrovaåke knjiæevnosti nisam prvi put poloæio. Ali to je bilo veñ u danima posle svega.” Dok Miroslav Vladimir, iz druge ruke, dopunjava ovaj tekst, æivi u åetvrtoj nedelji svetskog bombardovanja Jugoslavije. Na TV kanalu Sky news posmatra „priredbu”, brzopleto smiãljenu, osrednje reæiranu, profesionalno veoma problematiånu, nazvanu konferencijom za ãtampu u sediãtu Severnoatlantskog vojnog pakta, prireœenu u nameri da se umanji muånina koja se valja Evropom posle savezniåkog brutalnog bombardovanja kolone ãiptarskih izbeglica na Kosovu. Dok se slike reœaju, razmiãlja Miroslav Vladimir o sopstvenom æivotu. Sve mu liåi na neuspeli alhemiåarski posao. Generali koji su prireœivali ovu militaristiåku televizijsku sapunicu, kao i komunistiåki velikodrãci svojevremeno, oåigledno, bili su daleko od svake moralnosti. Ostaje mi, dok åekam nove bombe ili barem sirene, ipak, pitanje: da li je i ona davna studentska pobuna propala zbog nedosegnute izvoœaåke virtuoznosti ili je pak projekat zapravo omaãio zato ãto je izostala odgovarajuña moralna komponenta? Dok Sofija sedi u dnev60

noj sobi sa Violetom i njenim muæem Mirkom, dirigentom, Miroslav Vladimir propadne u san. Dok sirene oznaåavaju kraj. Naleta. On ipak shvata da i utopije imaju svoju funkciju u zidanju istorije.

61

PLAÑENICI RAZGLEDAJU BUDUÑE MESTO ZLOÅINA
Krimi priåa se polako formira: Manastir Monserat. Ãpanija. 2002.
Dok je bivãi legionar razgledao kipove dvojice impozantnih ljudi isped ulaza u baziliku, iznenada iza leœa åu kako mu se neko obraña hrapavim baritonom: „Gospodine Blanã, vi me zaista prijatno iznenaœujute. Balduåi mi je svaãta o vama napriåao ali ni u snu nisam pomiãljao da ste poãtovalac naãe istorije. Vidim da su vas sveti Œorœe i Lojoja fascinirali.” Blanã se munjevito okrete, zbunjen i nezadovoljan ãto su ga ljudi, koje je veñ s nervozom oåekivao, iznenadili. U sledeñem momentu veñ se naãao pred ispruæenom Balduåijevom rukom i licem razvuåenim u osmeh. Balduåi je u meœuvremenu preko belog odela navukao kabanicu koju je kupio ovde na Monseratu. Bio je zadovoljan åinjenicom da je uspeo da zaskoåi Blanuãu. Filolog koji se odao kriminalu. Meœutim, glas koji je prenuo plañenika, pripadao je drugoj osobi. Åoveku u zrelim srednjim godinama, koji je stajao pola koraka iza Srbina koji je postao Italijan. Balduåija koji se nekad zvao Davidoviñ. I veñ je bio opisan u nekoj drugoj priåi. Kao skoro glavni akter romana „Ubod temena”. „Ovo je gospodin Oliba. Hose Manuel Oliba. Njegov davni roœak je bio osnivaå ovog manastira. Pre mnogo godina… On je naã domañin…” Pomalo servilno uskaåe u temu Oskar. Skoro komiåan u kiãnoj kabanici na suncu koje je iznenada buknulo nad planinom. U istom trenutku ga Oliba prekide, meko ali sa nekom divljom energijom u pozadini: „Oskare, ne treba naãeg mladog prijatelja odmah opteretiti mnoãtvom åinjenica. U redu je! Drago mi je.” Upoznavanje smo obavili. Izgovarajuñi ove kurtoazne reåi kao da je uspostavaljao pravila u åijim okvirima ñe se njihovi buduñi poslovni odnosi odvijati. „Ja sam, dakle, Oliba koji ñe za vas imati zanimljivu ponudu, naravno poslovnu, ako se vi, gospodine Blanã, izjasnite da je taj poduhvat moguñe izvesti.” I pored umerene ljubaznosti, Ãpanac, åovek u sedamdesetim godinama, visok, crne prosede kose, u elegantnom proleñnom mantilu boje duvana, nije pruæio ruku Blanuãi tako da je ovaj ostao neprijatno raskreåen u pokuãaju rukovanja. Oliba je video ono ãto ga je interesovalo. Zadovoljavajuñi fizikus buduñeg plañenika. Sve ostalo o bivãem legionaru, Srbinu iz Li-

62

ke, koji je u Novom Sadu i Veterniku stekao prva iskustva iz fudbala, pesniåenja i rukovanja hladnim oruæjem, saznao je od svojih italijanskih i jugoslovenskih poznanika. U koje je spadao i izvesni Batriñ. Novosaœanin, na koga je takoœe raåunao za posao koji se ugovara tog dana na brdu sa koga se moæe videti Barselona. Balduåi, koji je sve pratio, ne bez trijumfa, ali i sa æeljom da se dogovori uspeãno nastave, brzo izusti: Ja ti nisam niãta govorio o razlozima naãeg okupljanja ovde, na planini... Po drugi put u roku od pet minuta Oliba prekide Balduåija. Ovog puta samo lakim pokretom ruke. Sa znaåenjem: moæda nas ovde neko posmatra. Pri åemu nije mislio na siguronosne kamere kojih je u okviru svetiliãta bilo dosta. Uputiãe se ka jednom od vidikovaca na kome joã nije bilo turista. Mestu izvan opsega elektronike. Ipak, pogled u dolinu bio je veliåanstven. Kao da su se nalazili na vrhu jarbola koji se uzdiæe sred uskovitlanog mora. Magla se raziãla. U daljini je stajala Barselona, potom Mediteran a u naziranju i afriåko kopno. Na tom mestu, hiljadu i neãto metara nadmorske visine, neka druga trojka bi najverovatnije dospela u stanje estetiåke, alpinistiåke ili arheoloãko-filozofske euforije. Oliba, Balduåi i Blanuãa, meœutim, zapoåeãe drugaåiji razgovor. U kome je Oliba uglavnom sam govorio. Balduåi potvrœivao klimanjem glave a Blanã pokuãavao da se ãto manje optereñuje baroknim uvodom u temu: kako obaviti planiranu pljaåku. Ili vrañanje dragocenosti narodu kome su oduzete! „Blanã, meni je gospodin Balduåi ispriåao skoro sve o vaãim raznovrsnim znanjima i iskustvima. To je, blago reåeno, fascinantno. Ali, da ne duæimo. Ja bih æeleo prvo vaãe struåno miãljenje o sistemu obezbeœenja ovog platoa. Naroåito me interesuje vaãa procena zaãtite u samoj crkvi. Portal posebno. Rado bih sasluãao vaã predlog o tome kako organizovati brzo i bezbedno napuãtanje ove lokacije po obavljenom poslu.” Tu Oliba zastade, protrlja ruke kao da ih zagreva, zatim ih stavi u dæepove mantila i uåini par koraka ka æardinjeri prepunoj cveña, sa kipom u sredini. Okreñuñi obojici leœa. Blanuãa ostade miran. On je odmah shvatio da to trgovac antikvitetima samo pravi psiholoãku pauzu. Istiåe svoju dominantnu poziciju. Uåio je on o tome na kursevima za obaveãtajce. Zato ostade miran, zadræavajuñi izgled blage zainteresovanosti na licu. Znao je da sledi konkretizacija zadatka. Kao i licitiranje oko cene. Tako i bi. Oliba se laganim hodom vrati glumeñi oduãevljenost veãtinom baãtovana. I arhitekturom. Onda se oglasi: „No, vreme je za akciju.” Izrekavãi to, Ãpanac pogleda u svoj ruåni åasovnik, dosta skup i kitnjast, starinski svakako. I nastavi: „Sada je 11.30. Balduåi i ja vas åekamo na veåeri u 19.30 åasova. Rezervisao sam sto u

63

onom restoranu, na prvom odmoriãtu. Ãta kaæete za kotlete divlje svinje u vinu… Manastir se zatvara u 19 åasova. Imañete vremena i da sredite utiske. Dakle, valja nam delati…” Zavrãivãi svoj mali monolog, Oliba se okrete ka Balduåiju pa se onda leæerno i znaåajno, istovremeno, unese Blanãu i lice: „Da, zaboravio sam da vas pitam, 500 dolara, da li ñe to biti dovoljno za vaã danaãnji popodnevni trud? Samo za impresije. I, eventualno, neku skicu…” Ne saåekavãi odgovor, Oliba, u svom elegantnom i skupom mantilu, pridruæi se Balduåiju. Blanã se, pomalo iznerviran, zaputi izmeœu skulptura svetog Œorœa i Lojole pravo u unutraãnjost manastira „La Monarete” kako su stanovnici ovih krajeve zvali devicu kojoj je ovo svetiliãte bilo posveñeno. Oskar potom uruåi svom zemljaku detaljan plan manastirskog platoa. Sasvim razliåit od onih koje su turisti mogli da nabave na recepciji. Taj izlet, za razliku od sledeñeg, planiranog za naredni mesec, do veåeri je protekao skora idealno. Obezbeœenje manastira i okolnih turistiåkih objekata je, ipak, s podozrenjem motrilo na Olibu, zbog njegove politiåke reputacije. Blanãa, sa jednim izuzetkom, nisu znali. Dok je Balduåi tek sticao italijanski rejting.”

Bluberi, ãaljiv kao i obiåno, ali i paæljiv kad su prijatelji u pitanju, ispod svega je dodao svoju zabeleãku: Tekst koji je ispisan u ovom uvodnom poglavlju sadræi u sebi i neke elemente koji su opãta mesta iz veoma raãirenih teorija zavere po kojima je Evropa popriãte obaveãtajnih i kriminalnih sukoba. Ne sme se, meœutim, zanemariti ni uticaj katalonskih separatista na pojedine segmente ove storije. Jer je Oliba, uvaæeni Hoze Manuel, bio visoko kotirani ålan rukovodstva ekstremnih Katalonaca. Naãa, srpska pozicija je joã nedefinisana!

64

PISMO ALEKSANDRI
Postrevolucionarna zaljubljenost Vladimirova. I prsti Davidoviñevi. Novi Beograd. Studentski grad. 1969.
Åitajuñi o neveseloj sudbini smernog monaha Rajåina Sudiña, koga je Ñesar Vojihna 1360. godine æivog spalio u manastirskoj kapeli, bivãi Vladan Petroviñ, sada Miroslav Vladimir, onda student zavrãne godine knjiæevnosti, odluåi da napiãe presudno pismo Aleksandri Andrejeviñ. Taj jednostavni zapis, u kome se Sudiñ preporuåivao bogu, porazio ga je predanoãñu odbrani duha od surove jave. Vladimir odluåi: i on mora napisati svoju molitvu. Mora Aleksandri priznati da je voli, bez obzira na sav prezir koji ga moæda åeka. Kao i nesreñni monah, nije strepeo za sebe, plaãio se jedino da poslanicom svojom ne povredi æenu koju je u potaji veñ viãe meseci voleo. Dok je njen otac, poznati pijanista, u svom kabinetu uveæbavao M. Milojeviña, Vladimir je Aleksandru poduåavao sociologiji kulture. Poduåavao i, iz dana u dan, sve beznadeænije se u nju zaljubljivao. Podstaknut potresnim iskazom iz 1360. godine nameravao je da joj nekom zgodnom prilikom direktno iskaæe ljubav, ali je ubrzo odustao od takve namere jer nije bio spreman da se direktno suoåi sa njenom reakcijom. Dok se, zanemaren u skoraãnjem jutarnjem autobusu, seña tog vremena, beãe to sam kraj ãezdesetih, na samom izmaku pobune beogradskih studenata, sve mu jasnije postaje kako mu je suœeno da neke æene voli a sa drugima da provodi vek. Sofija je joã spavala a Olga-Goga prividno zamenjivala nestalu Aleksandru. Davne 1969. negde na samom poåetku aprila, nedelju dana pre saobrañajne nesreñe u kojoj ñe mu biti slomljena leva noga i ozbiljno povreœena glava, odnosno na sam dan Ilijinog prvog nestanka, Vladimir zapoåne sa pismom. Iz samo njemu znanih razloga nije æeleo da ga poãalje poãtom, veñ ga je danima nosio sa sobom kombinujuñi kako da joj to svoje „priznanje” dostavi. Polazeñi na ispit iz „Feudalne knjiæevnosti”, ostavio je pismo meœu knjige koje je sakupljao za pisanje diplomskog rada. Beli koverat je poloæio izmeœu Vladana Desnice i Cirila Kosmaåa. Aleksandra Andrejeviñ je u to vreme bila u Veneciji, sa svojim verenikom i njegovim roditeljima. Vladimir je u bolnici primio treñu transfuziju. Aleksandra navodno nije volela svog buduñeg, ali
65

dve porodice s ugledom nisu na tome ni insistirale. Da ga voli. Samo da se mladi uzmu. Posle operacije, joã pod narkozom, poruåio je trenutnom cimeru Petru da pismo uputi Aleksandri. Petar Davidoviñ, kolega sa katedre za ruski jezik, pretrese åitavu studentsku sobu ne bi li pronaãao to Vladimirovo ljubavno pismo. Tragajuñi uporno, pronaœe ga izmeœu „Proljeña Ivana Galeba” i „Sunåanog dana”. Na beloj koverti pisalo je samo: Aleksandra. Davidoviñu je odmah bilo jasno da je devojåino ime ipak nedovoljan podatak da bi ga poãtom poslao. Zato, bez nelagodnosti, sa dosta znatiæelje, otvori pismo ne bi li u njemu pronaãao neãto viãe o tajanstvenoj devojci. I tako, Vladimirov ljubavni krik postade javna ispovest, jer pismo ñe biti viãe puta proåitano. Nije ga jedino åitao Ilija Kaleziñ, koji se u meœuvremenu pojavio. Preplanuo, sa rukama punih oæiljaka i æuljeva. Petar ga, ipak, åita. Pismo koje je ovako glasilo: „Nesretan kao nikad dosad, dok me tvoje odsustvo izluœuje, piãem ti ovo nesmisleno pismo, verujuñi da ñe mi bol uminuti dok ga tvoje oåi budu doticale. Upinjuñi se, nevelikom snagom duãevnom, da ovi mucavi slogovi zazvuåe iskreno, oseñam kako me ipak nadvladava patetika. Pomiãljam da ñeã, moæda, na dnu svake moje reåi ugledati mene nespokojnog. Dok koraåam tvojom ulicom. Koja tako divno miriãe u proleñe. Åega god se dotaknem, tvoj mi se lik od åistog sna ispleten javi. Veruj mi, mila moja i dopusti da ti se tako obrañam. Veruj mojim reåima, mom dosadaãnjem ñutanju, predaj se mom zagrljaju. Otvori se mom poljupcu. Ne prezri me.” Åita Davidoviñ i smeãka se nadmoñno. A onaj bivãi Vladimir zavrãava: „Æelim te, i telo tvoje ãto ga radosno nosiã, i pogled koji me u vrteãku pretvara, i miris tvoj ãto me u æudnju zarobljava. Aleksandra, volim te, a ti me prezri, odbaci, ponizi. Tvoj (bivãi) drug Vladimir.” Proåitavãi ovo pismo, Petar Davidoviñ se naœe u åudu: nije ni slutio koliko ljubavne vatre nosi u sebi njegov sobni drug. Upita se odmah i ko je ta æena u koju je Vladimir beznadeæno zaljubljen. Jasno mu je bilo da je iz „boljih krugova” i da, po svemu sudeñi, ne oseña prema Vladimiru isto ãto on prema njoj. A znatiæelja u Davidoviñu oduvek beãe jaåa od prijateljstva. Pitao se: kako da pismo uruåi kada zna
66

jedino njeno ime, a Ilija neñe o pismu niãta da zna. Bilo je oko ãest sati po podne kada je, veñ oãamuñen od piña, zaspao. Probudio se negde pred ponoñ, suvih ustiju i s tupom glavoboljom. Poturio je glavu pod åesmu ne bi li se rastreznio. Sa prvim prohladnim mlazom prostruja mu kroz svest: Ãta je sa Sofijom? Kako ona prolazi u ovakvoj ljubavnoj aferi? Nju je do sada viœao u ovoj sobi. I Vladimir je åesto o njoj govorio. Prislonivãi glavu na skupljene dlanove, tako je dozivao misao, upitao se: Aleksandra, kako li izgleda ta devojka koja je u Vladimiru potisnula Sofiju? Sofija Baãiñ nije rasna æenska, pomisli Petar. Simpatiåna, vesela. Pomalo mrãava. Ali ne lepotica. Aleksandra bi onda morala da bude ona devojka visokih punih grudi, isturene straænjice i oåiju koje uvek direktno gledaju. Ona nova u druãtvu. Sutradan, tmurno raspoloæen, postade svestan da ni Ilije Kaleziña, opet, nema. Demonstracije su proãle. U Studenjaku je red, a njega iznova nema. Vladimir leæi u ãok-sobi, u Dom je dolazila milicija, kaæu onako rutinski, a pismo Aleksandri bez prezimena åeka da bude poslato. Previãe problema za Petara Davidoviña, kome su kartanje i piñe bili vaæniji od treñe godine Ruskog. I pored alkoholne izmaglice, on naåini dva presudna koraka u razreãavanju neprijatnosti koje su ga obavile. Mora samo da doœe do Jovanoviña, Vladimirovog druga sa fakulteta. Za ovog se priåalo da na osnovu minimalnog broja podataka moæe da reãi svaki problem. Pismo, koje joã leæi izmeœu Desnice i Kosmaåa, sigurno sadræi dovoljno materijala za odgonetanje. Dok Vladimir stigne iz bolnice, pismo ñe veñ biti kod Aleksandre, zakljuåi Petar deleñi karte. U isto vreme Ilija je, u Bajinoj Baãti, poverljivo razgovarao sa nekim åovekom kratke kose i åetvrtaste brade. Vladimira su previjali, Aleksandra putovala autoputem iz Ljubljane ka Zagrebu. Jedino se knjiga Tihona Vinogradova, uputstva o preæivljavanju u uslovima nasilja, sama i kao uljez, ali ne i jedina prisutna mistifikacija, baãkarila u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Markoviñ”. Kao Vladimirov doprinos buduñem druæenju ovog ruskog mistiåara sa åasnim Parkinsonom. Bio je konceptualni åin dostojan jednog Vojislava Brujiña.

67

AUTOBUS 2. POVRATAK
Magistralni put Novi Sad – Beåkerek. 2003. Bulevar. Dan atentata!
I dalje je sreda. Miroslav Vladimir je ubeœen da dolazi podnoãljiviji, pitomiji, manje stresan deo dana. Ako niãta drugo, sledi popodne u kome neñe biti Makse Stajiña. Glavnog urednika. Koji ga naizmeniåno nipodaãtava i kinji. Zato ãto je ãef. Ñelav. Neuspeli pesnik. Æivi sa majkom u kuñi. Kao samac. Neurotiåar. I naæalost – ãkolovan. I moñan odnedavno. Autobus. Opet. U suprotnom pravcu od jutros. Pogled na „Seiko”, pokazuje 12.05. Kondukterka, ista ona od jutros, æena koja se tek sprema da uœe u najbolje godine, bucmasta, skoro koketno utegnuta u neãto ãto bi trebalo da bude radna odeña, poverljivo mu saopãtava da je meseåna karta, ako se izvadi u Beåeju, skoro dvesto dinara jeftinija. Premda informacija nije nezanimljiva, jer je veñ mesecima u „minusu”, Miroslav je ne sluãa veñ pomiãlja kako ona frapantno liåi na jednu od njegovih junakinja iz romana „Skok u nesanicu”. Dundasta Jelica je neverovatno sliåna ovoj jutarnjoj kondukterki. Aleksandra i Sofija iz „Uboda” su, meœutim, sasvim drugaåije. Aleksandra mnogo komplikovanija a Sofija pitomija. Premda njegovi romani nisu relevantni kada su æene iz æivota u pitanju. Kondukterka nastavlja da rasipa svoju ljubaznost i ostalim putnicima. Åovek na sediãtu pored Vladimira, odeven u sivoteget odeñu kakvu nose ljudi iz obezbeœenja, mora da mu na leœima i piãe ime firme, spava u svim pravcima. Tako da mu glava, u skoro redovnim intervalima, stiæe na novinarevo rame. Ovaj, meœutim, pokuãava da åita putopis Ivana Bunjina o krstarenju po Mediteranu. Benjamin je u taãni. Na redu je poglavlje o boravku na Svetoj zemlji. Kamen usijan, duhovnost usplahirena. Odloæivãi knjigu na kolena, Miroslav Vladimir se, skoro bez povoda, zaputi u razmiãljanje na temu koliko je tumaåenje pojedinih detalja iz knjiæevnog dela, samo na osnovu poznavanja izvesnih åinjenica iz piãåevog privatnog æivota, relevantno i legitimno. Odnosno – pogreãno! Roman „Ubod temena” u priliånom broju prikaza trpeo je takve postupke. Topli i dosta karakteristiåan dah iz susedove glave, koja se opet naãla na njegovom ramenu, za trenutak ga je prekinuo u ovoj autobuskoj somnabuliji. DNK analizi stvaralaãtva u
68

smrdljivom javnom prevozu. Åinjenica da viãe nije samo provincijski novinar, zapravo novinar koji radi u velegradu a æivi u provinciji, veñ i pisac dela koje je jedno vreme, godinu ili dve, sasvim zadovoljavajuñe åitano i recenzirano, i potom brzo zaboravljeno, u ovom podnevnom autobusu, i 12. marta 2003. nije nikog potresla. Bunjin mu je, inaåe, vrlo æivopisan i poetiåan, ali stranice o postojbini Hristovoj nikako da dopru do Miroslava. Dok ih åita, ima isti oseñaj kao kad gura u sebe preveliku pilulu nekog analgetika. „Æabaljska raskrnica. 12.20. Vrañam Bunjina u taãnu. Nije mi danas dan za njega. O Golgoti i kamenim iskuãenjima ñu kada padne sneg. Bunjin je pohranjen pored Benjaminove Moskve. Pomislim zatim na psa koji me je pratio juros. I onda i neoåekivano: telefon. Mobilni. „Erikson”. Zvuk kao kad se lomi staklo! Pomislim: Urednik. I veñ sam spreman za neki dovoljno glup razlog. U prvi mah ne razaznajem ko je na vezi. Javlja se Olja, prijateljica iz Novina, beogradskih. Bili smo pre nedelju dana zajedno na nekoj pozoriãnoj premijeri u Beogradu. Uzbuœena viåe direktno u mozak: ubili su Premijera! Joã nije objavljeno, ali vest je sigurna. Ubili su ga ispred Vlade. Straãno. Uæas. Jezivo. Ubili ga …Veza se prekida. Lomi. I konaåno odlazi u nevericu kiãnog dana. Joã u bunilu, osvrñe se po autobusu. Kome reñi neãto ãto joã nije zvaniåno. Nikom.” Na radiju nepromenjena muzika. 12.45. I zna Miroslav da se sad opet sve menja u ovoj zemlji izujedanoj od loãih vremena i suludih kombinacija. Koja je tek poåela da se oporavlja. Mesto ga ne dræi. Panika ga obuzima. Panika tela koje ne zna ãta ñe sa sobom i uæasnim saznanjem koje ñe veñina tek saznati. U njemu se opet raœa pisac. Kao da oseña da je ovo istorija.Tako mu se neãto dogaœa po pravilu u delikatnim æivotnim momentima. Moæda i zato ãto precenjuje ulogu umetnosti u svakodnevnom æivotu. U magnovenju kao da vidi opet izbegliåke kolone na autoputu. Ne one tenkove koji s prividnom silinom odlaze ka Vukovaru, veñ traktore i kamione naåiåkani uplakanim i uplaãenim ljudima. Atentat u domaãaju Martovskih ida sve vraña na poåetak. Joã sasvim pod utiskom vesti koju je dobio mobilnim telefonom, sa ekskluzivnoãñu koja je besmislena u svojoj biti, i potrebom da je konaåno nekom saopãti, uleñe u stan. U momentu kada, sa dosta patosa u gestu, namerava da joj to saopãti, Sofija ga presreñe – „Ubili su Premijera. Sada su upravo javili na televiziji”. Miroslav pomisli: zar sve iz poåetka: dok on putuje izanœalim meœugradskim autobusom æivot se
69

munjevito dogaœa! Barem u ovom trenutku. Da bi potom opet usporio. Nije ni u tom momentu ekskluzivan. Da li to iz njega govori novinarski instinkt. Prvi javiti vest o sopstvenoj smrti! Zgrozi se te krilatice ali i prethodnog razoåarenja ãto on nije prvi Sofiji javio da je premijer ubijen. Onaj koga je ona oboæavala. Sutradan je bio sunåan dan. Priroda ne ume da saoseña. Na poslu je ostao do kraja radnog vremena. Ako ne i duæe. Stanje je vanredno. Neke stvari koje ñe veñ iduñe nedelje biti opet vaæne, u danu posle atentata sasvim su beznaåajne. A bliæio se i termin kada se valja iznova suoåiti sa neprijatnoãñu. U koju je zapao samo iz besmislene navike da æivot meãa sa novinarstvom i knjiæevnoãñu. Premda je ta neprijatna obaveza u nekoj direktnoj vezi i sa Sofijinim nesretnim putovanjem u Moskvu. Sve ãto je bilo drugaåije, do te srede u podne, opet postaje razliåito od onog ãto je moglo da bude. Miroslav Vladimir, na prelazu u zemlju åuda, opet ostaje zarobljen u ogledalu. Åarobnjak je iznenada otputovao. Autobus, jutarnji, nastavlja svoju rutinu, dok sve postaje joã relativnije.

70

PREDAH PRED AKCIJU
Iz Bluberijevih internet-zapisa: San Marino. Garibaldijeva ulica. Balduåijeva vila. 2002.
„U prigradskom naselju, do pre dvadesetetak godina zanemarenom selu, danas luksuznom i skorojeviñkom staniãtu po imenu Seravale, u kome je smeãtena i centralna pijaca San Marina, u Garibaldijevoj 23, postoji vila vrlo neobiåne spoljaãnjosti. Skoro kao bunker: betonska konstrukcija, åvrsti zasuni na prozorima, zidovi sa aplikacijama drveta i metala, sivomaslinasta, dominirajuña, boja horizontala, visoka gvozdena ograda sa preteñi zaãiljenim zavrãecima. Kamere na uglovima. U tu zgradu joã u petak, kasno u noñ, dosta neuglednim folksvagenom, pristigla su dvojica muãkaraca. Vlasnik kuñe Balduåi Oskar, nominalni stanovnik ovog grada, vlasnik restorana „Dogana” i prodavnice umetnina i antkviteta „Balduåi galerija”. Dosta poznat, sa dobrim vezama u vladajuñoj Hriãñansko-demokratskoj stranci. I Dragiãa Blanuãa, profesionalni negativac. Balduåi, sipajuñi crnu kafu iz „Boãovog” automata, neãto govori svom gostu. Delovalo je to kao nastavak dijaloga koji su prijatelji vodili u automobilu putujuñi svu noñ iz Ãpanije. „Ti si, prijatelju, u velikoj zabludi” – odvrati vidno umorni Blanuãa, koji je vozio od Barselone do Riminija, samo sa dve duæe pa uze. „Ti, navodni Sanmarinez, nikako da se oprostiã od Hrvata jer je vaã ovdaãnji svetac Marin doãao iz nekog kuråevog Hvara ili Braåa. A tvoje srpsko srce ipak to ne moæe da svari. Psiha, bato. Nego, da ti meni natoåiã jednu grapu” – ipak pomirljivo zakljuåi Blanã. „Kad te uporedim sa onim uvoãtenim kretenom Olibom, moj Talijano, dobar si ti meni. A valjam i ja tebi. Naroåito ako ti za vikend obavim onaj posliñ u Riminiju.” Uze pruæenu åaãu sa dobrom koliåinom rakije i nazdravi veñ nacerenom Italijanu. „Nego, neãto mi tvoj italijanski vuåe na dorñolski”, nekako uzgred, pre gutljaja rakije, izreåe Blanuãa. „Povedi raåuna!” Dok su se dogovarali o sutraãnjoj partiji tenisa, u dublu, protiv Zdenke Badurine, Balduåijeve prijateljice iz Pule, i Marize Gracijani, koja je æivela u obliænjoj Katoliki i bavila se nekim zanimanjem koje ima veze sa turistima, Balduåi ode do kabineta, kako je on pompezno zvao svoju radnu sobu, da presluãa telefonske poruke ili „skine” elektronsku poãtu. Dok je ovaj odsustvovao, Blanã se zabavljao ãetajuñi se daljinskim upravljaåem po televizij-

71

skim programima. Ubrzo se i Oskar vrati, vidno promenjenog raspoloæenja. Skoro smrknut. „Bogi je geknuo u Kanu. Sruãio se ispred holela „Karlton”. Kao lud se gråio i za par minuta umro. Otrovali ga. Miler mi se javio. Policija misli da je smrt „åista”. Imamo tamo svoje ljude. Miler kaæe da ñe u Kan doñi ljudi iz jugoslovenske ambasade, u nedelju izjutra. Iz Pariza. To je, dakle, danas. Miler, znaã ga iz Monte Karla, on je moj saradnik. Ima ono zeznuto ime: Hijeronimus. On misli da je ipak u pitanju likvidacija.” Blanã je napravio iznenaœeno lice koje je kazivalo kao da mu neãto nije jasno. Videvãi odsustvo prave reakacije, Balduåi nastavi sa objaãnjavanjem. „Bogi je onaj tip iz ambasade koji nam se nekoliko puta naãao na usluzi. Ma, seti se, to je onaj uglaœeni od koga smo kupili „beleãke” o slikama koje su vlasnici pokuãavali da povrate bez uplitanja policije.” Blanã se tada seti ko je u pitanju, iako bi neko neutralan stekao utisak da ovaj bivãi specijalac pomalo glumi amneziju. Jer je s tim Bogdanom, iz ambasade, i sam obavio nekoliko transakcija. „Pa da, to je onaj gospodin Bogdan. Kako li mu beãe prezime. Prediñ…Prodanoviñ… Ma nije ni vaæno. Sad sam se prisetio… to je onaj iz Novog Sada.” Balduåi ga prekide: „Predojeviñ, prezime mu je Predojeviñ. To je onaj tip koji preferira crnke i ameriåki rulet. Pije skoå.” Blanã, koji se ipak sve viãe uvlaåio u lik iznenaœenog åoveka, zakljuåi razgovor reåima: „Znaåi, åekamo nove informacije od tvog Hjeronimusa.” I Oskar, koji je u razgovor uneo previãe prave uzbuœenosti, oåigledno zakljuåi da je u ovoj fazi bolje zavrãiti razmenu utisaka. Jer, ni on nije Blanuãi baã doslovno prepriåao sadræinu Milerove poruke. Tog trenutka Oskar Balduåi nije znao joã jedan vaæan podatak. Naime, Blanuãa i Bogdan su zajedno igrali u fudbalskom timu Slavija u Novom Sadu. Bili su halfovi u ovom timu dok im je centarhalfa igrao neki Milovan Batriñ. Momak koji je prvi od njih otiãao u inostranstvo jureñi avanture i poslove. Prvo je stigao u Muœu, potom Trst odnosno u Ravenu. Zatim je preko konzulata u Marselju dospeo i u Pariz. U ambasadu. Kao radnik obezbeœenja. Sa znanjem jezika. I vezama u podzemlju. „Blanã, imam utisak da si ogladneo. Neãto si nervozan. A ti si nervozan samo u tri sluåaja. Kada si æedan, to sada nije razlog jer te uredno pojim. Ovo ti je åetvrta grapa. Drugi razlog moæe biti nedostatak æenskih. Ni to nije u pitanju – za sutra smo dogovorili Marizu. Tenis, piñence i pilence – na tacni… Znaåi, u pitanju je klopa…. Ja ñu da spremim neãto na brzinu, a da bude delikates. Ne bih u restoran. Kod mene neñu, jer planiram tek sutra da se pojavim u gradu. Marjusa vikendom ide na selo… znaåi moj izbor… Vaæi?” Izrecitova Balduåi, dok se prosto pleãuñi preigravao do kuhinje. Igra-

72

juñi na kartu Blanuãinog umora. I proædrljivosti. „Posle moæeã da dremneã. Da budeã spremam za mali izlet u Rimini. Samo kao upozorenje. Taj Goti se baã ostrvio na moje frendove iz Riminija. Pravo je vreme da ga prijatelj Blanã malo nauåi lepim manirima. U moje ime. Biñe to jedan lep, bivãi Porãe.” Blanuãa se uputi u kupatilo. Pod tuã. Za to vreme Balduåi, na sto postavljen pod senkom velikog suncobrana, na terasi koja je bila nevidljiva sa ulice ali ne iz centra grada gde se nalazio hotel „Titano”, iznese parmsku ãunku, hladnu salatu od lignji, sir iz sanmarinskog sela Monteœardino, i veliki bokal belog lokalnog vina „Bruneto”. Kada se osveæeni, iako ne baã najraspoloæeniji, bivãi legionar pojavio na terasi vile u Garibaldijevoj, vikendaãki, muãki ruåak je mogao da zapoåne. Bila je subota u okolini San Marina, u vili koja se pribila skoro uz samo brdo Monte Titano. Olibu i njegov megalomaski plan nisu ni pominjali. Kao po dogovoru. Balduåi je u tom poduhvatu video samo viãak Katalonåeve potrebe da napravi buånu i medijsku eksploziju. Politika mu je opet na prvom mestu. Sa premalo prostora za biznis. Dok je Blanuãa, kao operativac, slutio da takav zahvat ima suviãe rizika u sebi a prava lova je neizvesna.”

73

SOFIJA
„Ubod temena” (7). Autentiåan audio zapis sa Vladimirovog diktafona „Filips”, sa kasete koju je snimila Sofija. 1992. Beåkerek.
„Gledam ga veñ danima kako se uvija, krije, pretvara. Stalo mu je da sakrije od mene taj paketiñ koji je dobio od ãkolskog druga Petra. Moj Vladan, koji je umeo da reãava i mnogo komplikovanije situacije na poslu pa i u gradu, dok se bavio politikom, ne ume jednostavno da mi kaæe: stvar je takva i takva, ja bih da pokuãam da je reãim. I mirna ja, i miran on. Ovako, premeñe te papire svaki dan na drugo mesto, sav se unervozi kad ja uœem u sobu gde mu stoji pisañi sto. A ja od prvog dana znam sve. Nikakva mistika, srela sam na ulici naãeg poãtara, a on mi kaæe: Sofija, stiglo vam neko debelo pismo iz inostranstva. Dao sam ga tvom muæu. Doœem kuñi, vidim Vladan niãta ne spominje. Bilo mi to sumnjivo. Kad je sutradan otiãao na posao, ja malo pretraæim stan i brzo naœem pismo. Sakrio ga iza knjiga, u vitrinu. Proåitam prvo pismo. I odmah vidim zaãto ga sakrio: ona njegova Aleksandra se udala za Davidoviña a Vladan ne sme ni tako udatu da je spomene preda mnom. Nisam viãe ljubomorna na nju, proãlo je mnogo vremena, daleko je i verovatno nije viãe onako zapaljiva. Naravno da je ni sada baã suviãe ne volim, jer je ovaj moj skoro deset godina patio za njom. Oåarala ga u krevetu, u tome je izgleda bila moñna. Svaki put dok smo Vladan i ja vodili ljubav mislila sam o tome kako on zapravo na nju misli. Da je ona umesto mene u krevetu! Åim pomislim na to, meni dosta seksa. I postala sam hladna. Aleksandra me izleåila od voœenja ljubavi. Bila je fatalna za mene. I sad, posle toliko godina, ona se opet pojavljuje na vidiku. To nam nije uopãte potrebno, åak ni u pismu. Spopao me baã bes kad je stiglo to pismo. Ali, polako sam se smirila. Pismo i one papire uz pismo sam ipak nastavila da iãåitavam. Iz radoznalosti, a i onako. Zanimljivo je iako blesavo! Listam po kucanim stranicama i zakljuåim da tog Petra i ja poznajem. Udvarao se mnogim devojkama, bio pun para, a mi studenti oskudni, tako da je bio dosta popularan. Meni se nije udvarao, nisam bila njegov tip verovatno. Ali, bio je ljubazan i sa mnom. Aleksandra, u to se vreme prezivala Andrejeviñ, neko je vreme bila devojka mog sadaãnjeg Vladana. Sva se dala u sise. Vitka, æivahna i sisata! To ga verovatno impresioniralo. Ja sam studirala pedagogiju na Filozofskom al’ nisam uspela da zavrãim fakultet. Nije fakul74

tet za svakog. Petar, ovaj iz ovog pisma, bio je dobar student. Ãtreber. Sve je znao napamet. Otac mu, ili moæda stric, slao dosta para, ne señam se taåno. Imali su neke vinograde u Grockoj. Posle je Aleksandra nestala iz Beograda a ni Petra nisam viœala. I evo ga sada kako piãe iz te Andore. Opet se navalio na mog Vladana. Prvo mu oteo æenu, na åemu sam mu ja izrazito zahvalna, a sad hoñe pomoñ koju, da se ja pitam, nikad ne bi dobio! Ta priåa iz pisma mi pod jedan izgleda suviãe smuãena. Kad se malo udubim u to ãto je onaj nadrobio, sve mi je nekako zbrzano: hoñe kao da se ubije a Vladan treba neãto da napiãe, kao neku priåu, a to ñe njegovu porodicu navodno da saåuva!? I Aleksandru, naravno. Da se razumemo, ja nju ne mrzim baã toliko da bi dopustila da joj æivot doœe u pitanje. Pogotovo ne njihovoj deci. Zato nek Vladan radi to ãto ga ovaj moli, iako sam ja ubeœena da je to obiåno gubljenje vremena. Taj Davidoviñ se neñe ubiti, znam ja njega, on je veliki blefer. Mora da je i kockar! A drugo, kako neko normalan moæe iz tog smuvanog teksta da napravi neãto ãto ñe drugi åitati i zbog toga pomilovati porodicu Petrovu? Nek Vladan piãe tu knjigu za Davidoviña, samo da se ne upetljava ponovo sa Aleksandrom. Meni je to najvaænije. Praviñu se da niãta ne znam o svemu, pa da vidim na ãta ñe da izaœe. Neku noñ sam se u bunilu skoro izdala da znam za pismo. Poåela sam kao da buncam neãto o tome, pa se probudila, a Vladan nije niãta shvatio ili se samo tako pravi. I dalje niãta ne pita a ja se foliram kao da se niãta nije desilo. Åekam da mu zatreba moja pomoñ! Sada mi zapravo nije baã do toga. Brinem zbog brata. Mobilisali ga i poslali negde u Slavoniju. Nalazi se u blizini Lipika. Ne javlja se veñ mesec dana a tamo je gadno. Ponekad, ne daj boæe, pomislim kako viãe nije æiv. Domañi Srbi se povukli, priåa jedan njegov drug koji pobegao odatle, a oni drugi doãli da ih brane od Hrvata koji se takoœe nekud izmakli, puca se sa svih strana. Kaæu da nemaju dovoljno hrane a i oficiri, iz rezerve, im nesposobni. A moj Bata je tvrdoglav, neñe se taj skloniti s poloæaja ako nije nareœeno, pa to ti je. Samo nek mu bog pomogne da ostane åitav. Vladan je probao preko nekog poznanika, pukovnika Aleksiña, da neãto sazna o Slobodanu, mi ga zovemo Bata, ali kao da ni vojska nema dovoljno informacija o tome ãta se tamo dogaœa. Meni se ovaj rat uopãte ne sviœa. Sve se neãto deãava noñu, kao vode ih na vojnu veæbu a malo-malo nekog vrate u metalnom sanduku. Mi ovde sluãamo muziku, igraju se utakmice, a tamo se naãi sadaãnji i bivãi tamane. I ginu. To je velika sramota za dræavu. Samo da se Bata vrati æiv i zdrav. Po meni nije u redu ãto se ovde ratuje samo preko televizije i da se pravimo kao da sa onim preko, u Hrvatskoj i Bosni, nemamo veze. Vladan se, takoœe, nervira zbog svega u Hrvatskoj i Bosni. Boji se, a ponekad mi se uåini da bi i on da krene da se prijavi kao dobrovoljac. Mislim 75

da to nije zbog junaãtva veñ da mu ne prebace da sedi u zavetrini dok srpstvo krvari. I sad nam je samo falio taj nesreñni Davidoviñ i njegove fantazije. O Benjaminu, koji se pominje, nisam dosad åula. Ima i on neku æensku sa strane! Njegovu knjigu odnedavno Vladan åita u autobusu. Dok ide u Novi Sad. On putuje svaki dan na posao. Dolazi kasno po podne. Ili uveåe. A ja se druæim sa Violetom i Gabrijelom. Sa njima sam ranije iãla da duvamo u piãtaljke protiv Slobe. Bilo je lepãe onda!”

Reãivãi se da ovaj iskreni monolog Sofijin uvrsti u roman, åini to joã kao Petroviñ, Miroslav Vladimir je upisuje u svet literature. Kao saradnicu.

76

DRUGI TEKST DAVIDOVIÑEV
„Ubod temena” (8), ratiãte negde u Dalmaciji. 1993.
„Planirao sam da proåitam nekoliko najneophodnijih podataka o Valteru Benjaminu, pre nego ãto nastavim ovo bezumno poigravanje sa stvarnim æivotom. Jer on je prevelika nepoznanica koju je naruåilac ovog rukopisa, moæda, i sa dubljim razlogom uveo u moj vidokrug. Meœutim, drugi Davidoviñev tekst, sasvim sluåajno i neplanirano sam ga uzeo u ruke, jer je ispao iz koverte, primorao me je da ga odmah prouåim i prokomentariãem. Preko reda. Bio je to znak da ñe moj posao na preureœivanju æivota i spisa Petra Davidoviña iñi barem u tri smera. Prvi ñe biti odreœen izborom rukopisa koji mi pristiæu, drugi ñu sam pokuãati da nametnem, po sopstvenim kriterijumima knjiæevne logike, dok je sasvim izvesno da ñe se i sam tekst organizacijom unutar jezika, podataka i liånosti, znaåi skrivenim unutraãnjim procesima, samostalno razvijati. Valter Benjamin i njegova sudbina samo su mi dodatna komplikacija. Dok sam ispisivao poslednje reåi postalo mi je jasno da sam upravo poåeo da koristim iste one mehanizme kojima Davidoviñ brani ovaj åudni paraknjiæevni pokuãaj.” A na poåetku tog drugog rukopisa, koji mi ãalje pisac, tragiåar ili avanturista, pisalo je: Pod nogama je oseñao dalmatinski krã, desetak kilometara od Obrovca. Februar je 1993. godine. Oko njega je sve sivo. Kao kamen, i nebo je bezbojno u ovu ratnu zimu. Sve je izrazito sivo osim tamne boje skorele krvi na njegovom desnom rukavu. Rana je previjena prekjuåe. Prokrvarila juåe. Ranjen je proãlog ponedeljka u dosta haotiånom noñnom puãkaranju. Negde iz pravca mora veñ danima urla hrvatska artiljerija. U selu Kaãiñi juåe su uniãtili neprijateljsku diverzantsku grupu. Satima koraåaju praznim prostorom: ni ptice ne lete. Kolona po jedan, i sati koji traju dvostruko. U grupi se svako oseña sam. Povratak iz akcije, a nema oduãevljenja. Kao da im je svejedno: pobeda ili poraz. Treba se vratiti kroz tu prokletu, speåenu, sivu pustoã, izbeñi minska polja koja su posejana po sistemu opãte ludosti, ne obazirati se na unakaæene leãeve i ubiti svakog ko nije na njihovoj strani a nosi oruæje. Pod nogama oseña svaki kamen. Svaki nabor zemlje koja je sad niåija. Kao da mu se na tabanima koncentrisalo sve ono ãto je iz oåiju i savesti tih nedelja i surog ratovanja nesvesno izagnao. Gnusoba koju gazi ne izvire samo iz zemlje, ona se sruåila i sa nesretnog horizonta. Rat traje surovo i bez uverenja. Umesto hrabrosti u prostor je puãtena sumanutost. Sedmorica preostalih traæe Obrovac. Ako ga joã ima. Osim na geografskoj karti, 77

koja viãe nikad neñe vaæiti. Taj gradiñ u dnu brda, buœav i pre ratovanja, sav slepljen za prirodu bez vidnih svojstava, ipak mora postojati jer preostali ljudi æele baã u njega da se vrate. Dok se kreñu ka polaznoj taåki, jasno im je, da ako nema Obrovca neñe ni njih biti! Bila je noñ, pedalj do zore, kad su poãli u akciju. Vodili su ih dvojica meãtana. Jedan zaluœen najavama brze i pravedne pobede, drugi duboko svestan dvoseklosti posla koji su zapoåeli. Krenuli su da neprijatelja nauåe pameti. Spalili su prvo jedno selo. Napuãteno. Rekli su im da je ustaãko. Selo je, meœutim, bilo potpuno prazno. Onda je iz tog tuœeg mraka doleteo hitac. Jedan jedini, i zavrãio je u njegovom ramenu. Prvo je osetio toplotu ujeda, zatim zaåuœenost. Upitao se, zaãto baã mene? I odmah se dosetio da bi to isto izrekao svako iz grupe, jer bio je samo jedan jedini metak a njih sedmorica. U znak odmazde, iznova su spalili selo. Ovog puta – detaljno. Bacaåima plamena. Iznutra. Ukupan ambijent je mirovao. Kao åista apstrakcija. Ni psi nisu zalajali. Gvoæœe u njegovom telu se primirilo. Rani zimski sumrak se zaåinje negde na horizontu. Nema u njemu ni lepote, ni tajanstvenosti: samo jeza od predela koji mu je preko noñi postao odbojan. Za tren se i mrak surva i zaspe prostor ñutanjem. Na visoravni, koju forsiraju. Navala tmuãe. Idu dalje samo zato ãto su poãli. Kad su krenuli, neprijatelj je bombardovao Obrovac. Åeta se, pod æestokom vatrom, izvukla iz vrtaåe u koju se uglavilo mesto. Deo fabrike je goreo. Tog jutra, 5. februara, kada su poãli u neprijateljsku pozadinu, bolniåaru Stanku, mobilisanom negde u Baåkoj, granata je odnela pola glave tako da je æiveo joã pola sata ne znajuñi niãta, åak ni da je mrtav. Trebalo je ãto bræe stiñi u pozadinu kroz brisani prostor koju dræe oni koje zovemo ustaãe, neprijatelji. Naredba je, pojednostavljeno reåeno, glasila: pronañi, opkoliti, likvidirati, razjuriti, minirati i povuñi se. O drugim aktivnostima nije niãta reåeno, o njima su znali samo pojedinci. Ñutljivi i preki ljudi. Ostali nisu bili ni obaveãteni zaãto je izriåito nareœeno da se moraju vratiti baã u Obrovac, kad je on veñ u polasku goreo spram jutarnjeg neba. Sa severozapada poåinje sneg. U poåetku to prija uzbunjenim nozdrvama, danima ispunjenim mirisom spaljene prirode. Uskoro, ljudi koraåaju kroz pravu vejavicu a mladiñu se misao zaleñe ka moru. Ono postoji odvajkada i neumitno negde u zaleœu. Tamo negde u neprepoznatljivoj pozadini, u prostoru koji se rastvara iza ovog proplanka, naseljenog samo kamenjem koje podseña na ono sa meseca. Pet-ãest sati plovidbe udaljeno od morske obale, bez prave boje i mirisa, postoji ostrvo o kome on ne sme ni da maãta. Ne sme da mu izrekne ime, moæda jedino ako ga ukrasi epitetom „ustaãko”. Na njemu sad æive samo neprijatelji, kao i svuda oko njih. Mladiñ, meœutim, zna da u tom pravcu, na koji se sada samo puca, ima i normalnih i poãtenih ljudi. Novine piãu suprotno. Ljudi, s kojima koraåa u koloni, skoro bezrezervno se slaæu sa novinama. Oni ne misle, 78

oni veruju – svuda oko nas je neprijatelj. Mladiñ, ipak, pamti najuzbudljiviji i najtiãi zalazak sunca u svom, ne suviãe dugom æivotu, doæivljen baã na tom ostrvu. Tamo gde i sada æive ljudi koji se prezivaju kao njegov otac i on. Nisu doduãe iste vere kao mi ali im je poreklo sigurno zajedniåko! Misli, kad uspe da zaboravi na metal u ramenu. I oni, njegovi prezimenjaci, katolici, pucali bi sigurno na njega kad bi se susreli na nekom puãkometu. Ko zna, moæda baã njegovi nepoznati ostrvljani pucaju na naãe borce dole kod Novigrada. Pucaju da ubiju, ali i da bi odagnali sopstveni strah. I da bi se odbranili. Jedina je izvesnost meñava, dok se vrañaju tamo gde nema smisla da stignu. Åizme kao da mu viãe nisu doticale dalmatinski kamen. Vejavica je celu grupu uvukla u stanje nerealnosti: naãli su se nenadano u tunelu od vazduha i belih konåiña. Sneg je njihovu akciju za tren uvio u neænost. Åak i oni najgrublji, u raskoãi zimskog ugoœaja doæiveli su svojevrstan povratak u detinjstvo. Bili su u kratkotrajnom balonu koji skriva okolni rat. Uvaljani u belinu koja deluje kao privremena mentalna anestezija. Ali, åarolija za koji minut nestane: mladiñu ponestaje vazduha, ne zna ãta i kako da udiãe. Sneg mu sve viãe liåi na æelatin koji ga davi. Tako otupljen i nem, jedva da postoji u podvelebitskom bespuñu, nekoliko desetina kilometara udaljen od mora koje bi ga preporodilo. Ili unesreñilo doveka. Ranu oseña kao pukotinu kroz koju hladnoña nadire u umorno, prljavo i konfuzno telo. Da mu je da uroni u to more ãto neprekidno nasluñuje. Hladno i zagasito. On, mobilisani dobrovoljac, ranjen i æiv. Za razliku od bolniåara Stanka koji, bez pola glave, i ne zna da je mrtav. Njegovi saborci, iako taj naziv nikako ne pristoji ovoj grupi izgubljenih, i sa svih strana i na razne naåine sakupljenih, muãkaraca, uporno i skoro u pravilnim intervalima ispijaju lozovu rakiju. Kako se nevreme pojaåava, ritam gutljaja se ubrzava a prasak ispraænjenih flaãa, koje zavrãavaju svoju putanju na kamenu jedva snegom pokrivenim, u skoro nevidljivom pejzaæu, postaje sve æeãñi. Raspoloæenje u grupi raste i uskoro sve poåinje da liåi na solidnu grupnu histeriju usred snega i neizvesnosti. On jedini ne pije. Nije u pitanju nikakav princip, jednostavno æeludac mu ne dopuãta. Koraåaju pravo u nepoznati mrak. Zadranin, aktivni podoficir, izbegao odatle u poslednji åas, Simo Stojanoviñ, jedini zna ovaj predeo. Meœutim, on je kao i veñina vojnika potpuno obamro od lozove rakije. Koraåa iskljuåivo snagom inercije jer je alkoholisanje svog organizma zapoåeo i dovrãio u pokretu. Oficir, koji je do ovog nesreñnog rata bio na sluæbi u Panåevu, sa oåinskom paænjom prati mladiña. Koji i ne zna da je ovaj profesionalni vojnik prijatelj njegovog oca. Ova heterogena i potpuno nesvesna masa, u kojoj ranjeni mladiñ predstavlja zanemariv izuzetak, vraña se u Obrovac. Bez prevelike volje da tamo 79

stvarno stignu, jer niko ih u tom razorenom gradiñu i ne oåekuje. Pravila ovog netipiånog ratovanja su takva. Sve je u pokretljivosti i samoinicijativi. Nareœenja postoje samo kao okvir akcije. Ali, oni ne znaju kuda bi drugde. Ako Obrovac joã postoji, oni ñe se u njega vratiti. U protivnom, bilo gde da stignu, pod uslovom da je to mesto na pravoj strani rata, njihovi kalaãnjikovi i bombe ñe biti dobrodoãli. I niko neñe ni pitati odakle i zaãto stiæu. Njegova rana je dopuãtala hladnoñi da nekontrolisano osvaja telo, ali i izazivala galop neugodnih podseñanja. Severnodalmatinsko ratiãte mu se sve viãe priviœalo kao pocepana vreña iz koje se prosipaju i beæe davno zaboravljene porodiåne uspomene. Kao u bunilu pokuãava da odgovori na pitanje: kako voleti dovoljno svoj narod bez mrænje za onaj drugi koji je, u samo neznatno izmenjenim okolnostima, mogao biti takoœe njegov? A ãto su bliæe navodnom cilju, urlik topova postaje monolitniji. Da imaju izvidnicu, ova bi ih veñ zaustavila. Da mogu da se vrate. Ovako, idu pravo u grad koji za njih viãe ne postoji. U koji se upravo naseljavaju duhovi.

80

SVEÅANOST U POVODU GODIÃNJICE „RANIH RADOVA”
Proslava kao parodija: Dom kulture kod Malog mosta. Beåkerek. 1983.
Dilemu, da li su rokeri, konceptualisti i avangardisti – odnosno anarhisti – bilo je pitanje koje je Arsen Åolak nameravao maja 1983. da postavi na Sveåanoj akademiji u povodu 15 godina od pojave plakete „Pamflet”, odnosno 12. godiãnjice neverovatne alternativne predstave „Romeo u Œulijeti”. Da je tu nameru ostvario, åak i u neprirodnoj atmosferi akademizirane proslave Velikog marginalnog, blagovremenije bi bila uspostavljena veza Vinogradov – Parkinson. Ãto bi se povoljno odrazilo na anarhizam, fiziåku hemiju i savremenu proznu knjiæevnost. Jer je dobri Parkinson, naravno, bio hemijski fiziåar. Dok je Slavo Basalo, buduñi nekonvencionalni srpski pisac. Naæalost, Åolak je iz objektivnih razloga bio spreåen da prisustvuje vreœanju alternative u prisustvu vlasti. Morao je na dosluæenje zatvorske kazne zbog nenamernog gaæenja izvesnog gospodina Rudnjanina. Ne upoznavãi prethodno ni Parkinsona niti Basala. Dok je Vinogradova upoznao prilikom obilaska Univerzitetske biblioteke, ãto mu je upriliåio Vojislav Brujiñ. Kako, znatno docnije, opet u nekoj prigodi, beleæi Miladin Begoviñ Beg, hroniåar beåkereåke andergraund scene, u publici su bili Dargaå, Åoka, Ãemba, Neda, Riza, Åurga, Ãtaka, Deja, Cuka, Dæeger, Muladi. Doduãe, sedeli su u dnu sale. Kao ãto autsajderima i priliåi. Kako Beg kaæe, naj-riba Vanda je doãla na pola priredbe. I, naravno, sela u prvi red. Meœu zvanice. A svirale su te veåeri „Omege”. Novi direktor Doma, Rista, koji je organizovao ovaj jubilej, nevoljno pristavãi da bude kulturan i hrabar, trudio se da scenario priredbe ãto viãe okrene ka zabavi, sluteñi potencijalnu eksplozivnost i subverzivnost „Pamfleta” i celokupnog nasleœa Jorgan sale! Ipak, svedoåi Gabrijela Fotez, veåe nije moglo da proœe bez skandala. Pesnik Jovan Jovan, prvo je recitovao, onda polemisao, potom opet recitovao. Njegov kompanjon Ljuba Moani mu tog puta nije odmagao. Åak je i sam recitovao. Ljuba. Jer su organizatori zakljuåili da taj Moani nije politiåki opasan, veñ
81

obiåna budala koja je svojevremeno samo bila ukras artistiåko-anarhistiåkog incidenta. Marginalac pogodan za novinsku upotrebu zbog svog pijanog stanja, odnosno zanimljivog profesionalnog statusa. Jer, nezaposleni prodavci ribe nisu baã svakidaãnja pojava! Naime, pre par godina, kada se odigrao joã nepomenuti konceptualni incident: gaæenje simbola vlasti, Ljuba Moani se predstavljao kao nezaposleni prodavac ribe. I kao takav bio nekoliko sati zvezda srpske tabloidnosti u zaåetku. Na toj Akademiji povodom Avangarde isti je izgovorio veoma zapamñen stih: „Ruka joj je do pupka a ona ima plave oåi”! Ãto nije dovodilo u pitanje vlast, ideologiju, åak ni malograœanski ukus. U maloj sali Doma, smeãtenoj skoro na istom mestu gde se nalazila i famozna „Jorgan sala”, åiju je prljavu privlaånost trebalo da doåara komad „ãifona”, jorganske tkanine kojom je bila nekada obloæena avangardna pozornica. Ta krpa u boji laænog zlata, nalik na tapete u stanu Gabrijele F. scenografski ukomponovan u kolaæ koji su joã saåinjavali asimetriåno poreœani primerci „Pamfleta”, tri plakata sa premijernog izvoœenja „Romea u Œulijeti”, uljana slika Milana D. Vukotiña, neka graœevinska skela i desetak luftbalona – bili su ram za otuænu repliku podgrejane avangarde. Na scenu su potom stupili: muziåka grupa „Tetka Ana” i Toãko zvani Cole, koji joã nije imao veãtaåke zube. Tako bezub, u naprosto epileptiånoj koncentraciji, otpevao je „Dæuboks Mama”. Uz buåno odobravanje publike. Koja se sastojala od sedamdeset i pet zvaniåno odabranih. I joã toliko fanova i bivãih aktera neverovatnih sedamdesetih. Koji su stajali i navijali. Za nostalgiju. I svoje bivãe idole. Sledila je i „Slatka Marija”. Iz publike se, onda, nenajavljeno pojavila i gospoœa Ana, liåno, sa velikim ãeãirom i neprevaziœenoj pank autokreaciji. Poklonila se publici i – otiãla. Vodviljsku atmosferu u masi organizatori su pokuãali da uozbilje recitovanjem poezije Todora M. Koji je bio inspirator „Pamfleta”. Jedna od bivãih Œulijeta, postavãi glumica u meœuvremenu, sa lepim patosom zapoåela je da recituje Jer zvede su nam bile sasvim bliske Visile su u granju joã zelenog drveña I padale su åesto kao vatrene ãiãarke, Negde, niz horizont od crne kadife…

82

Ãto je, na veliko iznenaœenje organizatora riziåne priredbe, postavangardna publika prihvatila kao neãto sasvim normalno. Åak poæeljno. Na ovoj koktel-priredbi. Koja se nikada viãe neñe ponoviti. Pre nego ãto je Jovan Jovan, navodni nastavljaå Todora M. dogaœaju dodao dramatiåno ubrzanje, pozoriãni aktivisti Doma prikazali su razvodnjeni fragment kultne predstave „Romeo u Ðuljeti”. Naravno, bez seksualnih i politiåkih dvosmislenosti. Reditelj originalnog izvoœenja bi doæiveo autorsko gnuãanje, ali je u momentu ove inscenacije, u bifeu Doma JNA ispijao tradicionalno piñe sedamdesetih – vinjak. Rubinov. Neplanirana katarza ovog falã podseñanja na rane radove mladih Zrenjaninaca nastupila je, dakle, prilikom obrañanja Jovana J. Problematiåni Dragoã Karamatiñ, docnije navodni roœak T. M. potonji grleni uåesnik provincijske reprize jogurt revolucije, u godinama koje su nailazile, priåao je u kafiñu „Ulazi bez kucanja.”, u ulici Milana Tepiña, kako njega jedinog u sali nastup Jovana Jovana nije iznenadio, i joã manje zbunio! „Ja sam, zvaniåno, neprijatelj komunizma”, bile su prve reåi koje je izgovorio Jovan dok je sala, vidno ispraænjena od zvaniånika, grozniåavo razmiãljala da li da aplaudira ili apstinira. „Oni otvaraju istrage a zatvaraju grobove. Ili obrnuto! Da li su pesme joã uvek ono ãto se ne sme? Smrt faãizmu – sloboda narodu!” Sa tom se aluzijom zavrãila Akademija jer je neko iskljuåio struju. I u mraku pomogao Jovanu Jovanu da sam pronaœe izlaz iz zgrade. Gde su ga ipak saåekali neki grubi momci. Gabrijela Fotez je åitav dogaœaj detaljno ispriåala Arsi Åolaku. U zatvoru. U Gunduliñevoj ulici. Ãto je bilo veoma blizu mesta dogaœanja. Arsenov komentar je imao oblik pitanja: „Zaãto je tragedija ukinuta pre nego ãto je obmana odredila cilj?” Gabrijela, iako frizerka, nije bila u stanju da mu da trenutni odgovor. Jedino je uspela da pomisli. Zapravo da se upita: „Ãta bi tek Åolak rekao da je nekim sluåajem imao znaåajnije mesto u tim ranim beåkereåkim neurozama?” Biti Romeo i nije neãto posebno. Miroslav Vladimir je, kao i sedamdesetih, na toj izneverenoj reprizi Avangarde bio prisutan. Kao svedok memorijalnom programu åiji su pravi akteri bili daleko. U bifeu ili na groblju. Vojislav Brujiñ je uputio pozdravni telegram ovom skupu. Ne kao protagonista, ali ni kao epizodista. Zapravo kao sledeña ærtva novih komunista koji ñe i sami uskoro biti ærtvovani. Moæda, ipak, kao buduñi veliki mistifikator.

83

DVOSTRUKA ZAVERA U SAN MARINU
Lagani zaplet krimi priåe: Balduåijeva vila odnosno Hotel „Titano”. San Marino. Viale Pietro Mascagni, 12. 2002.
U ponedeljak predveåe, telefonira poruånik Bluberi Vladimiru: „Sredio sam sa „Elektronskim priåama” da poånu sa objavljivanjem one zajebancije o Davidoviñu. Odnosno o tvom Balduåiju. Stvar se zakuvava. Priåa ñe za par nedelja svakako stiñi i do njega! Prelazimo u napad. Dosta je on tebe muåio. Sada mi nastupamo.” Miroslav Vladimir ne deli njegovo oduãevljenje, jer se pribojava reakcije svog bivãeg knjiæevnog kompanjona. Ne zna ãta bi ovaj mogao da preduzme, ali sluti da to pisanje o njemu i meœunarodnom kriminalu neñe proñi bez odgovora. Revanãa. Meœutim, u proãlom razgovoru sa Poruånikom, na fudbalskoj utakmici Vojvodina – Hajduk, koju su gledali sa kolegom iz sportske redakcije Miñom, onim koji dobro poznaje Brankovana, dao mu je saglasnost za realizaciju te ideje. Viãe nema nazad. Ideju je Poruånik, izgleda, veñ imao u rukopisu. I sada ga je samo aktuelizovao:
„Dok su bodro ævakali ãunku, loveñi maslinke po keramiåkom tanjiru braon boje, gledali su se preko bokala od dve litre, Balduåi je ipak oåekivao da mu prijatelj ispriåa kako je zavrãen posao sa Olibom. Tamo, na onoj planini, na kojoj se nalazi manastir Monserat. Blanuãa mu saopãti da je identifikovao petnaestoro ljudi u obezbeœenju Manastira. Trojica monaha su skoro sigurno bili preruãeni agenti obezbeœenja. Åovek na poåetnoj stanici uspinjaåe, trudeñi se da bude neprimetan, slika sve posetioce. Na ulaznoj rampi, jedan od dvojice stalno prisutnih je policajac, dok su portal u bazilici, prilazni trem i deo sa kipovima pod stalnim video nadzorom. „To sam mu saopãtio. Bio je, kao, zadovoljan ali je traæio da mu do ponedeljka detaljno sve napiãem, nacrtam i poãaljem imejlom” – ravnim tonom izgovori Blanã, preñutavãi da je u jednom od agenata prepoznao svog pajtosa iz Legije stranaca. Sa njim je bio na obuci na Siciliji. Nije bilo razloga da to ne kaæe barem Balduåiju, kad veñ nije obavestio Olibu, koji mu je i dalje bio veoma nesimpatiåan, ali, pomislio je Blanuãa, svako ima pravo na svoje

84

male tajne. Balduåi nije delovao suviãe zainteresovano dok je sluãao odgovor na svoje pitanje, iako je obaveãtenje skoro iznudio od svog liåkog saradnika. Zato Blanã progovori pitanjem: „Boga ti, Oskare, ãta zapravo smera taj nauljeni Ãpanjos. Znam da je kolekcionar. Oni imaju golem apetit prema ikonama, freskama i ostalim antikama, ali ãta taåno hoñe taj roœak nekog ko je bio nekad glavni u tom manastiru? Moram da saznam prave razloge. Da ne omanem sa cenom. Dakle, ãta Oliba oåekuje od mene? Kad pregleda skice.” Oskar Balduåi saævaka komad kozjeg sira, otpi gutljaj belog vina, koje je imalo boju kore limuna, ustade sa pletene stolice od bambusovine, priœe ogradi terase, dosta kiåastom gvoæœu obojenom belom plastiånom bojom, igrajuñi na kartu Blanãovog nestrpljenja, i onda progovori: „Oliba, gospodin Hose Maunel, jedan je æestoko opak åovek. Sa njim treba u rukavicama. Biti oprezan, precizan i dupe uvek uza zid! Posao po posao. Bez preskakanja. Bez raspitivanja i nepotrebne æurbe. Po protokolu. Kada bude hteo da ti kaæe ãta æeli, on ñe to uåiniti. I dobro, åak predobro ñe platiti. Posao i ñutanje. I priåljivost redovno nagraœuje. Metkom u glavu. Betonskim cipelama ili posmatranjem unutraãnjosti peñi za spaljivanje otpadaka. Dakle, dragi Blanã, pamet u glavu. I nadam se da si valjano snimio stanje tamo u manastiru. Ne bi valjalo da su ti promakli bitni elementi. Åak bih i ja mogao zbog tvoje eventualne greãke da ispaãtam. Ja sam te preporuåio, garantovao da si profesionalac bez mane. Ali, zapamti. Oliba ima pipke dovde, i dalje, i gore… Sve do Juge i Like. Naroåito je jak u Francuskoj. A ovde, u Ãpaniji, posebno dole, u Kataloniji je zakon.” Blanã lagano sleæe ramenima, zadræavãi pribranost u pogledu, iako ovako pouåan odgovor nije oåekivao. Delovalo je kao lekcija. Da bi relaksirao atmosferu, koja je iznenada postala prenapregnuta, Balduåi predloæi da kao dezert posluæi „bustrengo” specijalitet saåinjen od mleka, ãeñera, jaja, limuna i konjaka, ãto Blanã prihvati, zavaljen u udobnu stolicu i zagledan u åudno brdo koje se okomito uzdizalo dvestotinak metara iznad vile u kojoj su provodili subotnje podne. Reåe potom glasom ispraænjenim od emocija: „Pa, da se dogovorimo oko onog „Porãea”. U Riminiju.” Dvestotinak metara dalje, u Hotelu „Monte Titano”. U dvanaest i petnaest recepcioner probudi gospoœu Hibãovu. U vreme dosta neuobiåajeno za to, ali dama je protekle noñi dugo i naporno radila. Sa uæivanjem, doduãe. Ona mu zahvali i krene u kupatilo. Malo, ali sa puno baroknih preteranosti. Kada je ulazila u kadu, u velikom ogledalu ko-

85

je je zauzimalo ceo zid, pogleda svoje male ali koåoperne grudi, sa izrazito razvijenim bradavicama, kao po navici protrlja æbun crvenkastih dlaåica iznad stidnice, i uvali se u kadu, kao da ima sve vreme sveta na raspolaganju. Posle pet-ãest minuta, setivãi se neåega vaænog, naprosto iskoåi iz miriãljave i penuãave vode, obuåe hotelski bademantil, iz pretinca u koferu izvuåe dvogled i naprosto izjuri na terasu. Onu koja je boåno gledala ka Monte Titanu. I naseobini Seravale. Posle nekoliko trenutaka osmatranja, Marijetika, sedeñi na krevetu, zatraæi od recepcije meœugradsku vezu. Posle tridesetak sekundi åekanja samo izusti: „Balduåi i Blanã su stigli. Vidim ih, sede na terasi. Javljam se sutra”. Æenica, skoro naivnog izgleda, lagano spusti sluãalicu. Ponovo se razgoliti i vrati u kadu. „Viœeno – javljeno!”

Vladimir posle åitanja ovog Bluberijevog krimi fragmenta zakljuåi kako njegov mladi kolega, pored smisla za æanr, oåigledno ni u erotici nije poåetnik. Mlad i naåitan!

86

ZAÃTO INTELEKTUALAC NEMA IME
Nastavak priåe o poznanicima iz vremena „Jogurt revolucije”. Novi Sad. Bulevar 23. oktobra. 1988.
Dok su tek pristigli „jogurtaãi”, oni sakupljeni na Kosovu i ãirom Srbije, nadirali sa Æelezniåke stanice, Bulevarom, do Pokrajinskog komiteta, i njegove „Redakcije”, Miroslavu je taj druãtveni potres u prvi mah bio zanimljiv. Kao drmusanje ravnodnevnice. Arsenu Åolaku, sa kojim je prispeo u Novi Sad pre destak minuta, automobilom koji je vozio Vladimir, ta buåna, spora i provokativna kolona delovala je kao snaæna ludistiåka intervencija u prostor koji drema. Nepoznata masa ljudi koja remeti ravnodnevnicu. Iz razloga koji su zanimljivi dok su nelogiåni. Roœeni konceptualista, koji u principu ne åita dnevne novine, pa skoro niãta ne za o tom buœenju naroda, naprosto je zbivanja posmatrao kao naizgled otuœeno grupisanje ljudi kroz prostor, boje i vreme. U neizvesnoj akciji menjanja rutine. Podræanoj zvukom. Glasova, sirena, petardi. Åak je, bez uvida ãta zapravo taj narod u koloni stvarno hoñe, bio sklon da podræi njihovu nameru da Pokrajince iz vlasti prodrmaju i presliãaju. Kao ãto su on i Jovan Jovan, uz pratnju Moanija, svojevremeno, na artificijelan naåin pokuãali neãto sliåno. Na planu simbola i ezoterije. I åaplinovske ekpresivnosti. Vladimira, konzervativnijeg i obaveãtenijeg, preterani populizam i joã retke asocijacije na åetniåku ikonografiju nisu baã oduãevljavali. Åak naprotiv. Kao i razulareni agitatori, koji su bili u koloni ali i izvan nje. Glumeñi sluåajne posmatraåe. Pominjanje problema Kosova usred Novog Sada, znaåi izvan smislenog konteksta, u zemlji koja nije pod okupacijom, dok sama vlast u Republici blagonaklono gleda na to dogaœanje naroda, stvaralalo je åudan politiåki buñkuriã. U tim danima turneje „narodnog buœenja” po gradovima Vojvodine. Ipak je odlazio da prisustvuje tom sve zgusnutijem pritisku na gradske i pokrajinske vlasti. Viãe iz razloga da i on bude viœen u dogaœaju, a manje iz stvarne radoznalosti. Arsen je, meœutim, brzo uvideo da u ovom razlivanju volje naroda nije u pitanju nikakav konceptualizam. Da sve to dolazi iz tmine pojanja. I da je taj cirkus koji obigrava Vojvodinu, bez obzira ãto je on uvek oseñao preåanskog Srbina u sebi, i Beåkekek raœe imenuje kao Petrovgrad, nije priåa u kojoj ñe on uåestvovati.
87

Brankovana, koji ñe Miroslavu Vladimiru biti u komisiji za ispitivanje uredniåke podobnosti, viœao je u neposrednoj blizini onih najradikalnijih i najglasnijih. Odmah iza barjaktara koji su nosili znamenja i parole. Fotoreporter Matiñ je takoœe obigravao oko najvaænijih aktera. Vladimir je mislio da ovaj to åini iz sluæbenih razloga, tek kasnije je shvatio da je kod Matiña u pitanja ideologija i srbovanje. U åemu je bio mnogo iskljuåiviji od Brankovana. Koji je umeo da se obuzda. Jedino se Intelektualac nije nigde isticao u danima dok je bujica patriotizma plavila Novi Sad. Miroslav je åak pretpostavljao da se ovaj nalazi kod onih kojima se preti. Zato je i pojavljivanje tog, inaåe veoma razloænog i ljubaznog åoveka, na åelu partijske istraæne komisije bilo apsolutno iznenaœenje. Za vikend je vlast pala. Grad je postao pravoveran. Globalno i javno. Niko nije znao za koliko, i ãta to zapravo znaåi. Dok je masa, skoro razularena, opsedala Komitet, Miroslav Vladimir je sve manje uæivao u åinjenici ãto neko dovodi u pitanje postojeñu nomenklaturu. Naåin na koji se to radi nije mu se dopadao. Jer, i on je ipak bliæi opsednutima nego onima koji opsedaju. Dok su mu deklarisani ciljevi protesta i zahteva za smenu bivali sve neprihvatljiviji. Znao je, ipak, da ñe narednih dana i njega taj mehanizam uzeti pod svoje. Jedino se postavljalo pitanje – kada i kako. Ali, dolaskom troålane komisije, i to je razreãeno. Dok ispisuje ovo uspomenu na tu 1988., seña se skoro godinu dana svakodnevnih pritisaka i provera ispravnosti. Åak su, oni, ne toliko novi upravljaåi, koliko zapaljeni i razjareni nosioci nacioinalne svesti, doãli do podatka da je Miroslavljev otac poreklom iz Hrvatske. Ãto mu nisu otvoreno prebacivali, ali ni raåunali u vrlinu. Od ålanova partijske komisije, samo je Brankovan, za kratko vreme, napredovao u sluæbi. Matiñ je ostao fotoreporter, u osnovi nezadovoljan jer mu revolucionarni doprinos nije revalorizovan. Tek se kasnije dokopao rediteljskog zvanja. Jedino je Intelektualac ostao bez jasnijeg statusa u postjogurt vremenu. Moæda kao åovek koji svima imponuje ali mu ne veruju preterano. „Zaãto ga onda u ovoj priåi ostavljam bez imena” – pita se Vladimir? „On mi je kolega, pesnik. Nikad nismo imali nikakvog sukoba. Sada je veoma uspeãan. Nekako u prvim redovima novih demokratskih intelektualaca. Ne suviãe eksponiran, ali uticajan. Mudar u intervjuima. Arbitar mnogih kulturnih zbivanja. Blizu fondova. Zaåudo, kao da je knjiæevno presuãio. A ja, i dalje ne spominjem njegovo ime. Åak mu ne dajem ni neko izmiãljeno.” Misli Miroslav dok ovo piãe. Moæda iz razloga korektnosti koju je ovaj pokazao kao ålan one
88

davne partijske komisije. Sabira se Miroslav. Åovek mu nije kriv a ipak ga pamti iz neprijatnih vremena, koje ovaj s lakoñom zaboravlja. Intelektualca sada samo åita i gleda na televiziji. Ãto ga podseña ali ne i razgnevljuje. Samo izaziva pomisao: kako je odnos politike i intelektualaca, oduvek, veoma protivreåan. Sa Brankovanom se sretao, saraœivao, bio mu ãef, i ovaj njemu, joã nekoliko godina. Bez obzira ãto je ovaj umeo ponekad da bude i sirov, ali i prostosrdaåan. Dobar novinar, sugestivan iscelitelj i izvikani mason. Za ovo treñe Vladimir nije imao direktnih dokaza, dok se u njegove natprirodne moñi moñi i sam viãe puta uverio. Ulazeñi u prodavnicu obuñe „Nike”, na uglu Tirãove i Zapadnog bulevara, Miroslav Vladimir poæele da sazna ãta sada u æivotu radi Mila Sreñkoviñ, roœena sestra njegove bivãe daktilografkinje Goge, koja je postala njegova ujna, zapravo æena Maksvela Biglua alijas Nedeljka Nedimoviña, u åije bi prozore od dnevne sobe, preko puta ulice, mogao da gleda da je ovaj u nekom sluåaju joã æiv. Iako bi, istini za volju, Miroslav viãe od svega voleo da vidi samu Gogu! Uz svo poãtovanje za mladu ujnu åiji je muæ, njegov Maksvel, posle viãe nestajanja na odreœeno vreme, ovog puta definitivno zavrãio na Uspenskom groblju. Pa prozori iza kojih æivi ujna Mila nisu viãe njegovi. Ujakovi. Nedimoviñevi. A Intelektualac, sada kad ne piãe prozu, veñ umne eseje, verovatno bi, señajuñi se svoje liberalne mladosti rekao neãto kao: „Sa pladnja 1968. Zapadu su trijumfalno mahnule socijaldemokratske ideje, koje su mrãteñi se prihvatili i konzervativci. Izboreno je pravo da se urla, æivi u sadaãnjosti bez mrtvog vremena, neumerenije troãe seksualni potencijali, åeãñe vetre srce i um… Ideologija pobune je ubrzano starila, smenile su je razne „teorijske groznice”, ali je ovo preostalo kao talog na dnu sita, uz dosta melanholije i fetiãizma.” I bio bi u pravu, mada ni to ne bi objasnilo 1988. Kada viãe nismo bili tako mladi, kao 1968. da bismo bili naivni. Samo je Arsen bio u pravu, ali ne i dovoljno uporan, kad je prolivanje jogurta Novim Sadom tumaåio semantikom seksa. Pokuãaj silovanja istorije Balkana. Teme koja bi mogla da interesuje ujaka Maksvela alijas Nedimoviña, prikrivenog seksualnog uzurpatora i pisca krimiña. Recenzenta druge knjige Intelektualåeve.

89

VALTER. ASJA. PETAR. ALEKSANDRA.
„Ubod temena” (9) i komentari istog. Upoznavanje sa Benjaminom.
„U predgovoru Benjaminovih „Eseja” pominje se izvesna Asja Lacis. Kako pisac tog uvodnog teksta kaæe, reå je o boljãeviåkoj glumici iz Letonije, osobi u „odreœenoj umetniåkoj” vezi s Valterom Benjaminom. Pretpostavljam i bliæoj! Prethodno napominje da je Valter ranije imao porodiånih sukoba koji su se zavrãili razvodom braka. Nije li to, moæda, znak da se i moj partner, Petar, nalazi u sliånom poloæaju? Jer, u njegovom pismu Aleksandra se tek pominje, zajedno sa sinovima, ali se iz tih nekoliko redova ne moæe niãta saznati o tome kakvi su njihovi braåni odnosi. Moæda to odsustvo bliæih informacija znaåi da i u njegovom æivotu u Andori postoji neka Asja!? To bi znatno izmenilo situaciju u kojoj se i ja nalazim. I kao koautora njegove autobiografije, a i u odnosu prema Aleksandri. Koja je slobodna?! Ãto ja nisam! O Benjaminovom sukobu sa porodicom, za sada, joã niãta bliæe ne znam. Moæda je u pitanju Asja, ili neka druga ranija veza. Valter je Jevrejin. Zamiãljam ga kao fiziåki slabaãnog, izrazito mrãavog åoveka, sa okruglim naoåarima, jednostavno odevenog, skromnog u ophoœenju, okrenutog æivotu u sebi. Nalik Kafki. U mojoj verziji, on je po svemu suprotan tip åoveka u odnosu na Davidoviña. U tom hotelu, gde sada æivi i Petar, Benjamin je, verovatno, legenda prisutna u svakodnevnim storijama namenjenim turistima. Tako se i Davidoviñ susreo sa njegovom famom, uåinila mu se privlaånom u toj meri da je pokuãao da je iskoristi i za sopstvenu transformaciju u znaåajnu tragiånu liånost. Poistoveñujuñi se sa Benjaminom, on je sopstvenom izbegliãtvu navlaåio oreol muåeniãtva, koje ono objektivno nema. Ovi redovi, svakako, ne spadaju u ono ãto Petar od mene oåekuje, ali ja se nisam obavezao da neñu izricati i svoj negativan sud o svemu ãto me isprovocira u ovom nesvakidaãnjem poslu. On se, u dosad poslatim proznim odlomcima, pokazao kao solidan saradnik ali mu to ne daje pravo da stavlja znak jednakosti izmeœu svoje i Benjaminove sudbine. Takvu pretencioznost ne mogu da mu oñutim. Po napuãtanju Nemaåke, Benjamin Valter uglavnom boravi u Francuskoj. Bio je neko vreme i u Sovjetskom Savezu, sa pomenutom prijatelji90

com Asjom. Dovoljno da se razoåara u zemlju gde se sprovodila praktiåna primena marksizma. Uvideo je, meœutim, da „tamo gde umetnost nije manifestacija slobodnog ljudskog ljudskog duha nema mesta ni za njega”. Poåetak Drugog svetskog rata doåekuje u Francuskoj. 1939. godine francuske marionetske vlasti ga zatvaraju; interniraju ga na tri meseca kao dræavljanina neprijateljske zemlje. Njega, koji je Nemaåku baã zbog nacizma napustio! Nemaåka u meœuvremenu napada Francuze a Benjamin tad beæi pred zemljacima, kod kojih, takoœe, nije bio dobro zapisan. Pokuãava da ostane æiv. Prelazi francusko-ãpansku granicu (Davidoviñ kaæe: u Andoru!) i tu pokuãava da dobije azil. U nekom pograniånom utvrœenju Valter Benjamin oåekuje da se dogodi åudo. Neslaganje izvora koji navodim, sa onim iz Petrovog pisma, moæda, i nije veliko. Naime, sudeñi po karti Evrope, Andora je deo Pirinejskog poluostrva koje i Francuska dodiruje. Dakle, moguñe je da je Benjamin i bio zapravo u Andori, koja priznaje ãpansku ali i francusku vlast. Davidoviñ, koga, pretpostavljam, niko zapravo ozbiljnije i ne goni, takoœe u toj istoj Andori nalazi azil. Ne pravi, veñ umiãljeni. U bivãoj pograniånoj tvrœavi, kaæe Zoran Konstantin u svom predgovoru izabranih eseja, vlasti, andoranske ali istovremeno sasvim zavisne od Frankovih odnosno Petenovih Ãpanaca i Francuza, saopãtavaju razoåaranom, umornom ali i pokolebanom Benjaminu da ñe ga predati gestapovcima! Slabunjavi, od beæanije verovatno fiziåki istanjen, pisac je doãao do zida. Sustigao ga je nacizam, protiv koga je bio intelektom, jevrejskim poreklom i etikom prosveñenog Evropejca. Doteran je na samu granicu postojanja. Meœutim, ostalo mu je pravo konaånog izbora. U poslednjim åasovima kakve-takve slobode, u toj pograniånoj naseobini, gledajuñi danaãnju kartu tog regiona to bi moglo da bude mesto Pas dela Kaza, negde na samom poåetku 1940. godine nemaåki teoretiåar Benjamin Valter, svojevoljno, iako iznuœeno, odluåuje da sprovede u delo stav da je sloboda neotuœiva manifestacija ljudskog duha. U sumornoj sobi, verovatno neke opskurne kråme, gledajuñi na zelene vrhove Pirineja, ili na zguævano dvoriãte puno gajbi i kafanskog inventara, on ispija otrov. Åinjenica da se opredelio za otrov, a ne veãanje, govori o tome da je pisac veñ ranije odluåio da se æiv ne preda Nemcima. Zoran Konstantin napominje, kako je u sluåaju Valtera Benjamina, izgleda, u pitanju psiho-metafiziåko pravilo da je åovekova sudbina kauzalno povezana sa njegovim karakterom. Slobodnijom interpretacijom ovog stava, dolazimo do zakljuåka da je ovom nemaåkom piscu bilo suœeno da izvrãi samoubistvo, odnosno da se naœe na suprotnoj strani od preovlaœujuñeg druãtvenog procesa u sopstvenoj zemlji. 91

Ko zna ãta ñu sve otkriti u romansi inteligentnog i doslednog Nemca i, za mene sasvim nepoznate, Letonke Asje Lacis, glumice i boljãevika. Ali, njegovi konzervativci, naroåito Prust i Kafka, jesu i moji favoriti. Nezavisno od tvog sluåaja, problematiåni Petre, morañu i zbog sebe da dublje zaronim u svet ovog Berlinca. Æurim da saznam ima li sliånosti izmeœu Aleksandre Andrejeviñ i Asje Lacis. Namerno kaæem Andrejeviñ jer Aleksandru Davidoviñ ne poznajem. Moja je nekadaãnja devojka brakom sa Petrom izgubila sva svojstva æene s tajnom. Jedino je ostalo nerazjaãnjeno zaãto me je tako iznenada i bez objaãnjenja svojevremeno napustila! Da li je Asja neãto sliåno uåinila Valteru? Ako se moæe verovati Petru Davidoviñu, koji je i fiziåki razliåit od Benjamina, i vrlo slobodan u tumaåenju sudbine åoveka s kojim se neskromno poistoveñuje, mogu se nadati da ñu, u dogledno vreme, saznati da se i on ubio ispijanjem otrova. Ako je sudbina Petra Davidoviña, magistra ruskog jezika, dobrog poznavaoca italijanskog jezika i mediteranske kuhinje, verovatno marginalnog uåesnika u srpskoj graœanskoj pobuni 1993., muãkarca u braku sa æenom koja u sebi krije bunar erotike, oca dvojice mladiña, dosta talentovanog pisca, prevrtljivca i konzervativca, dakle ako je ta sudbina u dosluhu sa njegovim karakterom, onda ñe mu i kraj biti drugaåiji od Benjaminovog. Dakle, ne tragiåan veñ problematiåan. Kako li ñe to uåiniti Petar koji se uvek rukovodi nekom raåunicom? Sa namerom da podvali æivotu.”

Upisivao je Miroslav Vladimir u roman, æiveñi u godinama koje mnogi viãe ne uspevaju da dozovu. Dok neobjavljeni rat joã traje. Kao privid, stvarnost i umetnost u zaåetku. U epohi u kojoj nam to isto „trajanje beæi kroz sopstvene kapije vremena”. Kako bi rekao Bluberi. Poruånik iz stripa. I Vladimirov drug, novinar, åija karijera liåi na klackalicu.

92

ILIJA IZ MOJE STUDENTSKE SOBE
O neshvañenim junacima „Lipanjskih gibanja”. Studentski grad. Beograd. 1968.
„Naæalost, u rano leto 1968. veåeri sam raœe provodio sa ãminkerskim druãtvom sa fakulteta. Ono ãto se deãavalo u „treñoj smeni” moje sobe u Studentskom gradu samo sam nasluñivao. Vikend dogaœanja, kada je Miroslav odlazio u Beåekerek, kao po nekom ritualu, bez snage i æelje da prekine pupåanu vrpcu kojom je vezan za zaviåaj, a ãinobus je viãe jeftino nego brzo, sa Dunav-stanice redovno iãao u tom pravcu, bila su za njega joã veña nepoznanica. Jer se u ta tri dana æivot u Studentskom gradu veoma razlikovao od prekonedeljne rutine. Znao sam da tamo traje intenzivan intelektualni, pomalo buntovniåki ali i marginalan æivot kolega åija je socijalna i akademska karijera bila drugaåija. Ili se samo tako åinilo ãtreberima i beogradskoj mladoj „aristokratiji”. Subote i nedelje u Studentskom gradu bile su, meœutim, dani za uveæbavanje prevrata. Veæbaonice doãljaka za osvajanje Beograda. I spaãavanje komunizma od sebe samog. Ilija je, po svemu sudeñi, bio stoæer ove politiåko-filozofske radionice åija se suãtina sve viãe okretala politici. Naizgled baã onoj na koju me je Œura Popoviñ upozoravao. A zapravo u biti ideje koju je zagovarao Kaleziñ bilo je sakriveno neãto mnogo opasnije za postojeñi sistem. Ali i za liberale, koji su se, pojednostavljeno reåeno, stvorili kao uzgredan proizvod nemira. Kao promena u nepromenjivosti dogme. Ovaj osobenjak ali i izuzetno radan i duhovit mladi åovek, poreklom od Kremana, bio je uzor mnogima, bez sopstvene æelje da to postane. Miroslav Vladimir je cenio Iliju. Åak je, na svoj povrãni naåin, æeleo da budu bliski. Ipak, salonski komunizam i dobra piña kod Nataãe Miljkoviñ, u vili njenog oca na Dedinju, bili su mi prihvatljiviji. Pogotovo jer je deo tog druãtva pametnih, naåitanih i od æivota neumereno maæenih studenata knjiæevnosti, bila i Aleksandra. Devojka koja je åas bila moja, par nedelja ili meseci, pa onda danima i nedeljama osoba koja me jedva poznaje. Ilijin kruæok provincijalaca imao je u sebi neki zov i izazov tajanstvenog, vatru i zanos, ali je ãirio oko sebe i mistiånu pretnju udruæenu sa realnom opasnoãñu od hapãenja. Bilo je uvek neke prikrivene napetosti u komunikacijama koje je Ilija odræavao. Iako je
93

pri tom sam delovao krotko i trpeljivo. Time je Miroslav sebe teãio zbog povremenog oseñanja krivice prema ljudima koje viœa u sobi i menzi. Za koje on nema vremena i strpljenja . Oni su izvanredni za tumaåenje Vinogradova – mislio je åesto dok bi jedva dotaknut alkoholom, prelazio most u Brankovoj ulici, preko Save. Isti onaj preko koga je prvih godina studija pratio devojku iz Zemuna. Svodeñi kruæoke iz svoje sobe na mistiku i avanturu dok su oni, najumniji i najhrabriji od njih, sanjali krupne socijalne, politiåke i egzistencijalne snove. Ali, ko bi ugodio autsajderima iz Studentskog grada potkraj ãezdesetih. Da im åini uslugu u treznom stanju. Onima koji su ipak obeleæeli 1968. i narednih dvadesetak godina. Ne Miroslav, veñ ostali istinski autsajderi. Naroåito oni koji su vikende provodili u njegovoj sobi. Za razliku od miljenika Dedinja i ãetaåa iz kruga dvojke. Åiji je rukopis bio drugaåiji. A Ilija Kaleziñ je zaista delovao tajanstveno. Kao neki anarhista iz Dostojevskog. Åak je liåio na bogumila. Lepog nevernika. Odlazio je i dolazio u sobu u kojoj je ilegalisao. Nenametljivo ali i samouvereno. Sa devojkama ga nisam suviãe viœao. Nije za njih imao vremena. Filozofija, debatovanje, pomaganje onima kojima je to zaista potrebno. I ãah. Ranije, kada je bio na prvoj godini, señaju se mnogi, devojke su ga opsedale. A on im se nije odupirao. Iako nije patio od potrebe za popularnoãñu, danima je po studentskim menzama kruæila njegova duhovitost: „Kad bi politiåari barem upola koristili mozak kao ãto to åine sa ãlicem, gde bi nama bio kraj”. Milutin, åest posetilac naãe sobe na treñem spratu, tri kreveta i åetiri „ilegalca”, reão, tranzistor, prljave åarape, tegla krastavaca, rakija iz Raãke, dva-tri broja „Åika”, kasnije poznat, pa onda veoma poznat pisac, koji je bio iz Ilijinog kraja, prikriveni oportunista kome se baã nije iãlo u zatvor, u åitavu zapaljenu atmosferu je unosio duhovitost. Dovikivao je svojim kolegama, zanetim peticijama, proklamacijama i moralnim dilemama, pokazujuñi na uzavrele demonstrantkinje: „Sad ih treba hvatati, sad, dok su omamljene i ne znaju ãta rade”. Negde 7. juna, po podne ili predveåe, Ilija je nestao iz Studentskog grada. Proneo se glas da je uhapãen. Veñ su bile spremljene parole na kojima se traæi njegovo oslobaœanje, kada je poverljivo i konspirativno poåela da kruæi „proverena informacija” da je Ilija Kaleziñ na tajnom zadatku. Kakvom, ko ga je poslao, do kada ñe biti tamo negde – niko nije znao. Miroslav je, meœutim, veñ sutradan od svojih koleginica ko94

je stanuju na Dedinju saznao da je njegov „ilegalac” otiãao u Rakovicu da sazna stav radniåke klase o Studentskom ustanku. Kaleziñ je o svemu, o toj pobuni mladih, imao neãto drugaåije miãljenje, koje Miroslav Vladimir, kao i mnogi drugi koji su bili u masi koju je zahvatio pokuãaj promene, nije znao. O eventualnom uåeãñu radnika u studentskim nemirima, kao i ulozi beogradske inteligencije – mislio je mnogo drugaåije nego veñina. Posebno o onom ãto je bilo na Trgu Marksa i Engelsa kada su odræali mirne demonstracije i formulisali zahteve, uz noãenje slike predsednika Republike, dræavne i partijske zastave, pevanje himne i Internacionale. I „Druæe Tito mi ti se kunemo”, „Tito – Partija”, „Imamo li Ustav?”, „Studenti – radnici”, „Hoñemo posao”, „Dole socijalistiåka buræoazija”, „Pucali su u nas”, „Ja sam pretuåen”, „Dole ãef ubica – Bugaråiñ”, „Mi smo sinovi radnog naroda” i sl. To je samo delimiåno bila i njegova æivotna priåa. On je, pred retkima, mislio drugaåije. Zato su ga mnogi, izbegavali. Åak i saborci. Ilija je tek na samom kraju ovih gibanja formulisao svoje uverenje: ovoj zemlji treba demokratija i viãepartijski sistem! To je, meœutim, bila politiåka granica na kojoj su ga skoro svi napustili. Vratio se 9. juna Ilija Kaleziñ. Samo je osvanuo tog jutra. Poãto nije bio vikend, åim sam se pojavio iz provoda, joã potkupljen dedinjskim sveæim vazduhom, a tek sada sam svestan da su me Nataãa i ostale ãmizle, tih junskih dana beogradskog buntovanja intenzivno zivkale na æurke – ne bi li bile u toku sa zbivanjima u pobunjenom gradu, Ilija uredno ustade iz mog kreveta. Legao je, po obiåaju, potpuno obuåen. Samo izuven. Odloæi knjigu koju je åitao, jer je svake veåeri åitao neku knjigu na francuskom. I velike ruske pisce je raœe åitao na francuskom. Sede na odnegde pozajmljenu tapaciranu fotelju. I izreåe neãto o åemu je valjalo razmisliti: „Imam simpatije za Ruse, ali nisam nikakav zadrti slovenofil. Niti sam boljãevik, niti protiv Zapada. Ali Sovjetski Savez, ukoliko saraœuje ovde, sa ovakvim kao ãto su Bugaråiñ i druãtvo, onda ima jako pogreãne procene. Promoviãe podzemlje, mafijaãe, kriminalce.” Posle toga dana, povratka iz Rakovice, ili sa nekog drugog mesta, Kaleziñ se vidno povukao u sebe. Iako nije odustajao od radikalnih zahteva. Åak je i Davidoviña poåeo da izbegava, premda je Vladimira veñ dugo åudilo strpljenje koje je Ilija pokaziivao prema ovom, tada joã studentu italijanskog, i veoma prilagodljivom mladiñu. Danilo, ãvercer svega i svaåega, objaãnjavo je to åinjenicom da su oni zemljaci. Od
95

Bajine Baãte. Davidoviñ je, meœutim, bio iz nekog zaseoka blizu Maåkata. Aleksandra, koju je Ilija s paænjom doåekivao kada bi, retko i nakratko, dolazila u ovu studentsku sobu, primetila je, takoœe, vidnu promenu na ovom previãe odgovornom mladiñu.” Zapisuje Miroslav svoju opsesiju mladalaåkim, studentskim iluzijama, koje kao da mu protokom vremena postaju bitnije.

96

POZIV IZ FRANCUSKE
„Ubod temena” (10). Poziv iz Francuske. Beåkerek. Bulevar. 1993.
„Javio mi se, pre nedelju dana, moj prijatelj iz Francuske Branko Jovanoviñ. 1968. smo bili zajedniåki dotaknuti studentskom pobunom. Tada, skoro podjednako. Piãe mi Jovanoviñ kako mu se pre izvesnog vremena obratio naã zajedniåki drug s fakulteta Petar Davidoviñ. Pismo mu je, Petrovo, veoma konfuzno, kao da sa njim neãto nije u redu – kaæe Branko. Na kraju svog, takoœe dosta nejasnog obrañanja, jer nedostaje motiv za to, posle viãe godina bez ikakvih meœusobnih komunikacija. Poziva me da ga posetim u Kanu. Neoåekivano i åudno. Iako je Jugoslavija vrlo nepopularna u Evropi, izolovana i pod sankcijama, siguran je da mi preko svojih poznanika moæe obezbediti vizu. Bez obzira i na mere koje su uvele protiv nas Ujedinjene nacije! Veza iz francuske ambasade je dobro uigrana i funkcioniãe. Voleo bi da se vidimo, poruåuje mi Branko, a i njegova æena Jadranka bi da me upozna. On joj je priåao o naãem druæenju za vreme poslednjeg boravka u Beogradu, o obilasku kultnih lokaliteta naãe davne i izmanipulisane pobune. Dugujem ti revanã, veli Jovanoviñ, zbog lepo provedenih dana u Beogradu. Branko zavrãava pismo reåenicom: „Verujem da bi ti desetak dana, ovde na Azurnoj obali, dobro doãlo jer, åujem, da kod vas u Srbiji nije baã sjajno.” A kod nas zaista nije bilo sjajno. Rat u Hrvatskoj je zaglibio. U Bosni se rasplamsava. Garnizoni u okupaciji. Svakodnevni sukobi, bombardovanja. Mobilizacije divljaju iz noñi u noñ. Svakodnevni æivot se ubrzano komplikuje. Niåega nema. Novåanice se meseåno zamenjuju. Onima koji znaju istoriju Evrope priviœa se Nemaåka iz tridesetih. Naãi bankari su pribegli dodavanju nula, tako da je kilogram slanine koãtao nekoliko milijardi! Zaåudo, osim sumorne atmosfere, narod naizgled æivi normalno. Niko ne demonstrira zbog bede poãto je navodno domovina u opasnosti. Sudeñi po televizijskom programu, u dræavi je skoro sve u redu. Tek u redovima za hleb åovek je tih meseci mogao da vidi kakvo je stvarno stanje: viãesatna åekanja pred pekarama sasvim precizno su pokazivala raspoloæenje mase. Bes, maloduãnost, strah. Ali ni traga od spremnosti za pobunu ili bilo kakvu graœansku akciju spaãavanja sopstvenih æivota! Svako se buni za sebe i uporno ne dopuãta da bude uvuåen u bilo kakav zajedniåki bunt. 97

Svakodnevno ustajemo, odlazimo na posao koga nema, jedemo koliko imamo, novine izlaze – u njima je sve naãminkano. Odræavaju se sportske utakmice, prireœuju se åak i neki festivali, televizija iz dana u dan proizvodi politiåku maglu i dim. Govorimo u prazno, jedva sluãamo druge. Raœaju se i deca. Traje uporna simulacija æivota. Svakodnevna preæivljavanja. Svet zombija u kavezu hipnotizera. Moj Jovanoviñu, ni sam ne znaã koliko si u pravu. Meni stvarno treba negde da izronim i udahnem. Da prodiãem. Ali, ãta posle tih desetak dana izleta u normalan æivot? Kako se vratiti u ovu stvarnost na ivici beznaœa. Kako da ostavim moje u zemlji u kojoj niãta ne sme da zastane jer se posle toga viãe nikada ne bi nastavilo. Davidoviñ se javio i Branku! To me saznanje zatiåe. Ãta on ima da se dopisuje s drugima kad je sa mnom uãao u posao æivota, taånije u posao za æivot posle smrti. Jovanoviñ je dosta nemuãt oko prirode njihovog kontaktiranja. Osim konstatacije da je pismo konfuzno. Ne da se naslutiti da li su njih dvojica, moæda, u duæoj prepisci? Da nije nesreñni Petar, nekim sluåajem, Branku Jovanoviñu obelodanio i naã dogovor? To ne bi bilo korektno s njegove strane. U sluåaju da mu je Davidoviñ pisao neãto o naãem sporazumu na izradi romana, dolazim u iskuãenje da definitivno prekinem sa poslom. To je tajna koja se ne razglaãava! I zaãto me Jovanoviñ baã sada zove u posetu? Posle prijema Davidoviñeve poãiljke? Moæda je Petar njemu napisao neãto ãto meni nije smeo? Kad je proãlo nekoliko dana, uvideo sam da se beznadeæno upliñem u kliãe iz loãih kriminalistiåkih romana. Jer, zaãto sam obiånom pismu pridao toliki znaåaj? Jovanoviñ me svakako poziva u najnormalniju prijateljsku posetu, a Davidoviñevo pismo, koje uzgred spominje, jeste konfuzno, jer je i Petar takav. I u svemu ostalom nema drugih skrivenih znaåenja. Uverim ja, tako, sebe da ne podozrevam suviãe. Premda mi senka sumnje preostane. Kako je vreme od prijema Jovanoviñevog poziva odmicalo, ideja da zaista odem u Kan postajala mi je sve privlaånija. Tamo ñu se malo odmoriti i iskljuåiti iz jugoslovenske zaguãljivosti. Gledajuñi kartu Evrope zakljuåio sam da Kan nije åak ni toliko udaljen od famozne Andore, pa bi se moglo razmisliti… Konaåno, kad budem tamo, imañu, verovatno prilike da proåitam ono Petrovo pismo upuñeno Branku. Da se reãim dilema koje me sapliñu. Nije iskljuåeno da saznam poneãto i o mojoj bivãoj devojci Aleksandri. Moæda im je i Davidoviñ pisao i o njoj. Put u Francusku otvara zanimljiva pitanja i moguñnosti. Treba samo Branku poslati potvrdan odgovor, zaduæiti se za koju stotinu deviza neophodnih za put i, ãto baã nije najlakãe, objasniti Sofiji zaãto mi je taj izlet u inostranstvo vaæan. Naravno, skrivajuñi pri tom od nje prave razloge. Koji ni meni samom nisu baã najjasniji! Da li je 98

u pitanju moja potisnuta æelja za avanturizmom. Ili neumanjen zov onoga ãto Aleksandra predstavlja.”

99

MARIJETA HIBÃOVA NASTUPA
Krimi-priåa: poslovne i liåne osvete. San Marino. Hotel „Titano”. Viale Pietro Mascagni, 12. 2002.
Dok Balduåi i Blanuãa koriste dan predaha, stotinak metara od njih odvija se pararelna radnja uhoœenja. Neko prati i Balduåija. Ali, nije im on jedina meta. Njegovi æivopisni gosti odavno su predmet interesovanja svakojakih sluæbi. Blanuãa, alijas Blanã, svojevremeno se zamerio nekim ljudima u Marijenbadu. U kockarskom æaru se zaneo. Priåao svaãta. O nekim ljudima koji su preterivali sa pucanjem u Sarajevu. A åiji prijatelji, duænici ili naredbodavci, æive u Pragu, i jesu Åesi, Nemci, Rumuni. Kocka, piñe, vesele banjske æene. I prokleti liåki jezik koji voli da se hvali. Rezultat svega – Marijeta Hibãova, agent pod istragom u sopstvenoj sluæbi, dobija zadatak da likvidira Dragiãu Blanuãu. Istog onog koji je bio fudbaler u Futogu i Novom Sadu. Ubiti ga tako da izgleda kao da je sve zbog osvete. Hotel „Titano” u srediãtu dræavice San Marino, istoimenom gradu podno koåoperno uzdignutog brda Monte Titano, usred jedva zatalasane pokrajine Emilija-Romanje, veñ godinama nije viãe najprestiæniji i najveñi. Meœutim, ovaj ugledni, stari i renovirani objekat nalazi se u samom srediãtu gradiña i ima zavidnu reputaciju. Jednostavno, privlaåio je otmen svet ali i svakojake hazardere, blefere, novinare i umetnike. Njegova pozlata, zidna plastika, svila i saten u sobama, osoblje sa ãlifom i dobra kuhinja, u sadejstvu sa tradicijom i svakojakim hotelskim anegdotama, i u treñem milenijumu imali su snaænu privlaånost. Marijeta Hibãova, sudeñi po pasoãu koji je ostavila na recepciji ovog hotela, dræavljanka Ãvajcarske, u poznim åetrdesetim godinama, plavuãa, sitne ali æivahne graœe, prilikom prijavljivanja u hotel insistirala je da dobije sobu baã na treñem spratu, na strani koja gleda direktno u brdo Titano. Godine koje je provela u åeãkoj tajnoj sluæbi STB nisu joj uzalud proãle. Premda je gospoœa Hibãova, oåuvana æena slovenaåkog porekla, imala i par padova u karijeri, uzrokovanih åisto ljudskim slabostima. Kada je kuñni momak, ostavivãi kofer i spretno pokupivãi napojnicu, koja je bila na samoj granici skromnog, zatvorio vrata od sobe, Marijeta je priãla prozoru, pogledala u predeo koji se pruæao do prvog uspona na Titano, zatim zadovoljno klimnula glavom i sela na krevet koji je zauzimao viãe od polovine sobe. Zapalila je tanku „kim” cigaretu i prepustila se umoru. Noñ u vozu i poluåasovna voænja iznajmljenim kolima od Riminija priliåno su je iscrpli. Ugasivãi

100

nedopuãenu cigaretu, opruæila se preko zlatnoæutog prekrivaåa i utonula u san. Bila je subota u maju. Pre podne. Poåetak vikenda. Zadovoljna onim ãto je videla kroz hotelski prozor, gospoœa Hibãova je utonula u san. Njene jedva vidljive grudi su se lagano pokretale u ritmu disanja. Putna haljina, od teksasa, podignuta od nemarnog predavanju snu, otkrivala je dosta snaæne butine utegnute u neænosive åarape. Mario, repecioner hotela „Titano” ne bi moæda ni obratio paænju na ovu, izgledom sasvim obiånu goãñu, da ga nije upitala kako se moæe obaviti meœunarodni telefonski razgovor jer je åula kako se, navodno, iz njihovog hotela to mora odvijati iskljuåivo preko centrale. To je bilo taåno poãto im je automatska centrala veñ tri dana bila u kvaru. Umesto da upita goãñu kako je to, i od koga, veñ saznala, Mario se zadovoljio samo ljubaznom ponudom da ñe joj traæeni razgovor omoguñiti kad god to bude htela. Gospoœa sa ãvajcarskim pasoãem i slovenaåkim akcentom, koketno se nasmeãivãi, uz jedva primetno rotiranje straænjice, zamolila je recepcionera da je probudi u 11 åasova. Izvan hotela odvijao se vrlo intenzivan turistiåki æivot. San Marino za jedno prepodne. Vikendom Italijani, Austrijanci, Hrvati, neizbeæni Japanci, krstarili su uzduæ i popreko ovom minijaturnom dræavom, pristigli na zov jefitine trgovine, ceremonijalnih gradskih feãti, dobrih i neskupih kafeterija. Uzgred su razgledali i skrajnuti ali oåuvani deo istorije Srednje Evrope. Dolazili su, i to ne samo vikendom, u ovaj gradiñ podno Titana i ljudi pomalo nejasnih zanimanja. Da se sretnu sa sliånim ljudima koji su sluåajem imali, dræavljanstvo San Marina. U tu je grupu spadala i Marijetika Hibãova. Koja se u hotel prijavila kao novinarka turistiåkog magazina iz Æeneve. Iskusni, prosedi, elegantni, latentni pijanac, neko bi rekao i prevejani, Mario Fireli, sa recepcije precvalog gradskog hotela, neãto je veñ naslutio. U pogledu pravih motiva za boravak ove dame u ranim zrelim godinama. Jer sudbina je tog, recepcionerskog, zanimanja da se usput bave ili ãpijuniranjem, ili ãvercom. Ponekad i podvoœenjem sobarica ili lokalnih kurvi. I cinkanjem za lokalnu policiju. Pomenuti Mario bavio se svim varijantama alternativnih zanimanja recepcionera. Iz tog je razloga u momentu bio u dilemi ãta prvo da uåini u konkretnom sluåaju. Ipak se opredelio da sebe poåasti bocom „kjantija” i tako za par sati odloæio svoj ulazak u aktuelna srednjoevropska zbivanja. Sluåaj se, ipak, nezavisno od njega odvijao. I uskoro ga ukljuåio. Bilo je mnogo stvari koje o poslovima svoje Sluæbe Marijetika Hibãova nije znala. Ãto je i normalno imajuñi u vidu njeno mesto na lestvici te, inaåe respektabilne dræavne organizacije. Åeãke. Meœutim, ni Sluæba nije mogla ni da nasluti da ova Slovenka, nastanjena u Ãvajcarskoj, namerava da po-

101

red Blanãa, ako joj se ukaæe prilika, likvidira i Balduåija, koga je upoznala joã u Nici. Gde joj je naneo uvredu koju strasne i posesivne æene ne opraãtaju. Pogotovo kad za to mogu da budu i nagraœene.

102

VLADIMIR I ÅOLAK U NASLEŒU PAMFLETA
Izlet u geografiju i metafiziku „Beåkereåkih ranih radova”. Bulevar. Stan Gabrijele Fotez. Dvorac u Eåki. 1985.
„Ubrzanje je, ovde na Balkanu, vid ispaãtanja” – rekao je Miroslavu Arsen Åolak, dok su u stanu Gabrijele Fotez, na Zapadnom bulevaru, kroz åije se prozore vide kesteni, pili. Vladimir vinjak, Gabrijla isto, a Åolak mineralnu vodu. Da bi izbegli teme u kojima bi se Gabrijela mogla javiti kao opãte mesto, ãto su iz odreœenih razloga sve troje hteli da izbegnu, vodili su skoro isprazni razgovor. Sat-dva su, åak leprãavo, doticali mnoge dogaœaje, poznanike, gradske traåeve, pominjali kulturna zbivanja, sve dok se jednog momenta, muãkarci nisu sloæili da bi valjalo posetiti neka kultna mesta beåkereåkih ranih radova. U kojima je Åolak bio akter a Vladimir aktivni posmatraå. Poãto je Jorgan sala veñ bila sruãena, preostao im je samo Dvorac u Eåki, åija metaforiånost i metafiziåka temporalnost, navodno i danas, emituju energiju sedamdesetih. Reãili su te znaåajne rane veåeri leta 1985. da jednom prilikom, noseñi primerak „Pamfleta” kao pasoã, provedu noñ u Dvorcu. Vaæno je napomenuti, da one veåeri kada je dogovoren obilazak scenografije uspomena, u stanu Gabrijelinom, na zidu nije bilo Veliåkoviñeve reprodukcije. Njegovog „Trkaåa”. Ãto se pokazalo kao ozbiljna smetnja nameravanom ubrzanju. Jer, da bi se siãlo u memoriju, koja je veñ postajala marginalna istorija, bila je potrebna sinergija koju beåkereåki prostor i okruæenje, petnaestak godina posle premijernog avangardnog deãavanja, kao da viãe nisu imali. Privremeno odsustvo Veliåkoviña slutilo je tako neãto! Poãto se dan dogovorenog hodoåaãña stalno pomerao, u æivotima Åolakovom i Vladimirovom poåele su se deãavati nesvakidaãnje stvari. Premda se ta promena u Arsenovom sluåaju veñ dogodila: za ãest meseci zatvora, koje je robijao u tri dela, proåitao je 183 knjige. Poezija, filozofija, sociologija. Izmeœu ostalog, deo tog zatvorskog vremena posvetio je i knjizi „Prvo, tj. pesmina slika reåi”, svog vrãnjka Vojislava Despotova, a upoznao se i sa stvaralaãtvom starijeg zemljaka Todora M. O kome je sluãao od Jovana Jovana. Tako da je, sa tom znatnom ko103

liåinom umetniåkog materijala u sebi, svet poåeo da posmatra kao koncept koji ponekad funkcioniãe kao otuœeni mehanizam. Meœutim, nije æeleo da piãe knjiæevnost. Veñ samo da je åita i æivi. Ostao je veran akciji, interpretaciji i mudrom besedenju. Za razliku od Vladimira, sa kojim je bio blizak ali ne i prisan, koji je tih meseci prolazio kroz fazu smenjivanja banalnog i nadrealnog. Neprimetno, u opasnost su kod obojice doãle i svakodnevne æivotne realacije. Bilo je to egzistiranje unutar jednog naprosto filmskog posmatranja svega u okruæenju. Trajao im je film u kome su bili bez moguñnosti da zaustave projekciju. Stanje koje me je obuzelo bilo je bez upozorenja – seña se Vladimir. Ukljuåivalo je i reviziju sopstvenog miãljenja i selekciju oseñanja. Uporedo se javljaju i zdravstveni problemi. Æivot mi se naprosto tog vrelog leta izuzetno spoticao. A naizgled bio sam u tom presudnom momentu opsednut potpuno drugom temom. Nimalo knjiæevnom, åak ni egzistencijalnom. Do kraja banalnom. Pitanje je da li je vredna i pominjanja u ovom tekstu koji ima ambiciju da korespondira sa nekom vrstom mistike. Leto usijano do granice izdræljivosti izmeãalo je æivot i lektiru u opãti pastiã. Penuãave igre podseñanja i zaboravljanja. Podseña se tih dana Miroslav Vladimir. Dok åita kratki roman Voje Brujiña „Æitni trg”. I onda je, premda planiran, ipak iznenada, doãao dan za odlazak u Dvorac. Arsen je rekao: Bezuslovno u Dvorac. Kad tamo: samo su meãtani u njemu. Pored ostalih, koji se podrazumevaju. Jer su deo davnog ispisa: „Åekaj, jer te åekaju. Prepoznañeã ih kad te prepoznaju. Ako i åujeã muziku, znaj da te iskuãavaju. Svi koji budu tamo jesu meãtani. Osim jednog. To sam ja. Ne pitaj ih ko su, åak i ako ti se uåine poznati! Ne predomiãljaj se. Stvar je, dugoroåno gledana, hitna! Prepoznañeã me jer sam razliåit.” Dok posmatramo prizor provincije, koji je u „Pamfletima” mnogo dramatiåniji, Åolak mi ãapuñe kako namerava da ubrzo proåita 3 456 knjiga, od kojih ñe samo åetiri biti iz Gradske biblioteke. Isak Baãevis Singer, Reãin Tuciñ Vujica. Koji su najkarakteristiånji. Zatim, Todor Manojloviñ i Pavle Ugrinov. Meãtani. I tu se prekidaju kontinuitet i sinhronitet naãeg boravka u Dvorcu. Kao da nas je usisala magija ne tako davnog vremena. Kao noæem kroz bezvazduãje odaslat nam je nalog ko zna kada. Iz kiåme neåije. Ipak, odmah smo izvrãili nalog. Brzo, u odnosu na pojavu poruke koja nas je åekala na oglodanoj portirnici. „Noñ je u avgustu. Vlaga gusta. U mraku tinja nervoza. Kroz grad. Lepljiv. Vazduh. Preplivao sam: reku, ulicu, pijacu, asfalt. Nedelja.
104

Gusta. Vrela. Praãina. Predmeti: kiosci, Ruska crkva, ko ãarka” – åitamo. Znamo da je zgradi oronuloj proãlost ukinuta. Idemo dublje. Tamo nas saåekuje miris izrazito sindikalni. Ponedeljak, iako smo mi doãli u petak. Mistiånoj poruci bi viãe odgovarao bolje saåuvani barok, jasnije austrougarsko poreklo ambijenta. Ãank, skoro mraåan. Plastika i mrzovolja. Pivo ni hladno ni mlako. Bezimeno. Ukus – miris æelezniåke stanice na periferiji. „Opet sam. Tu. Opet tu. Sam.” Åitamo dalje. Zapravo to Åolak govori iz glave poãto je nedavno progutao biblioteku. A dvorac mentalno propao. Pijanac i ãanker utonuli u opãti mrak koji im stiæe iz sela i bivãeg parka. Gola figura, skulptura u fontani, doæivi tek po koji vreli dodir automobilskih farova pre nego ãto noñna energija produæi kao Beogradu. Da li smo mi baã iznenada banuli ili je to neki zavet za koji tek noñas saznajemo. Mrtvi prijatelji od nas to saåekuju. Mrtvi su davno iako ñe im se to tek dogoditi. Jedan u „Pamfletima”, o Dvorcu, pisao: „Poseljaåen buræujski brlog. Put za prestonicu, ionako izlokan, otiãao bez mene. Ja u mrak skoro bez pravog povoda. Iz njega me neodreœeno osmatra kip kome samo glava nedostaje. U velikom ogledalu, na pod spuãtenom, pored mene joã je neko. Pijanac sebe, zaåudo, ne vidi iako je naspram staklene koprene. Muzike, koju bi mladi List mogao da intonira, nema. Zvuåala bi ionako sparuãeno.” Znam tekst napamet. Jer je Åolak progutao… Umesto da veåito reæira Ãekspira, on je puãtao æivot da ga ubada u vene. U noñnoj smo kafani koju je poznavao. Sluåaj i mi smo sad sa njim. Glavni njegov glumac i ja, Miroslav Vladimir, pisac iz prikrajka. Ali, ko je noñas sa nama joã u dubljem prikrajku. Ko piãe poruke i gleda nas iz mraka? U dubini restorana sede neki vojnici. Jedan vojnik onda odlazi do klozeta, sa oåiglednom namerom povrañanja. Opreza radi i Arsen se zaputi tamo. Nikog nema. Nije dakle stvar u uniformi. Vojska je ovog puta samo okvir. Zapravo, hteo je da kaæe: „Sada ñu se rado prepustiti smrti, poãto ugledah tvoje naliåje i uverih se da si æiv” – citira Åolak nekog iz svoje instant uåenosti. Proœu dvojica meãtana. Bez reakcije na citat. Radi samo ãank, sa pijancem u drugom planu. Kojeg ogledalo ne prima. I dosada je zgusnuta. Talijanski lovci i lokalne metrese na zaboravljenoj fotografiji u hodniku provriãtali od zanemarenosti. Iznad snimka u plastiånom ramu – vise jelenski rogovi. Åoja okolo, tamnocrvena. Niãta nije onako kako bi trebalo da izgleda. Åamotinja letnje noñi na selu nikako ne moæe biti suãtina veåeraãnjeg iskoraka. On nastavlja da citira direktno iz glave dok mu se lektira pretvara u diktat:
105

„Pod drvom saznanja leæao sam dugo. Jedno celo legendarno leto” – pokuãava da dozove avanturu. Åolak. U bruãenom ogledalu eåanskom namestila se ipak rupa u koju sve smisleno odlazi. Uœu trojica meãtana. Rumun, i po jedan Maœar i Slovak. Govore prvo srpski. Zavrãetak noñi pouzdano otiåe u jutro koje nije nimalo mudrije. Pustili muziku. Radio. U dvorcu koji bez svesti o svojoj dramatiånoj istoriji tone u glib panonski samo par kilometara od glavnog puta. Ipak se vrañamo u okvire iz zaturene poruke. Virtuoz na klaviru i dalje. Iz radio-aparata. Petak. U Dvorcu, skoro na kraju grada. Beåkereka. Unutar Evrope. Vojnik se vraña posle tri sata. Neobrijan. Ako je to sada uopãte vaæno. Iz klozeta. Ili je bio negde u parku. Åolak i ja nismo odlazili. Pre nego ãto se raziœemo te noñi u kasno leto, bivãi glumac a odnedavno naåitani konceptualista, saopãti: „Reka teåe svojim poznatim koritom, a pesma nikada!” Ãto je znaåilo da je naãa zamisao o povratku u proãlost veñ kao koncept bila kontradiktorna. Vinogradovu te noñi, koja je bila kao iz njegovih somnabulija, ni traga! Ali, ni Brujiña!?

106

DRUGA DAVIDOVIÑEVA POÃILJKA
Nastavlja se sklapanje romana o ratu i neiskrenim prijateljima. Beåkerek. Bulevar. Andora la Velja. Hotel „Flora”. „Ujed temena” (11). 2001.
Piãe Petar Davidoviñ, ponovo, Vladanu Petroviñu kao prilog „Ubodu temena”. Åita to iznova Miroslav Vladimir, za novi citat u okviru sabiranja zajedniåkog vremena. Ponovno åitanje protiåe bez pravog oduãevljenja i neuroze, koje su prvobitno izazivale neoåekivanosti kakve je mogao da donese samo åovek-lik kao ãto je bio tadaãnji Davidoviñ. Ipak, u izmenjenim okolnostima stari tekst kao da zvuåi drugaåije. Pogotovo kad se posmatra sa podozrenjem, åak s nevericom u istinitost redova koji slede. Vladimir, dakle, åita:
„Pametno si uradio ãto nisi pokuãao da mi piãeã ili kontaktiraã sa mnom na bilo koji drugi naåin. Odluku si svakako morao sam da doneseã” – piãe na poåetku drugog Davidoviñevog pisma, koje je stiglo baã u momentu kad sam se spremao da Jovanoviñu potvrdim dolazak! Ne znam taåno koliko si teksta uradio, ali budi uporan jer siguran sam da smo ti i ja dobar tandem. Nadam se da su ti moji odlomci i beleãke koristili u stvaranju dela o kome smo se dogovorili. Naravno, slede novi prilozi. Imam ih dovoljno, ali bez tebe ovaj rukopis ne bih mogao da napiãem i ãtampam u naãoj zemlji. Razlozi su politiåke i kreativne prirode, ali to nije moj jedini motiv da se tebi obratim. Jednostavno, ovo mora da ispiãe neko drugi. To zahteva priroda projekta. Proãlo je skoro godinu dana od mog prvog pisma. Meni je u meœuvremenu poginuo stariji sin Pavle! Joã se oseñam uæasno. Njega nismo uspeli da spasemo svojim pisanjem. Ubila ga je mina kad je njegova åeta zaãla na teritoriju Liåke Kaldrme. Umro je ne dolazeñi svesti. Sav ovaj rat protiåe u znaku besmislenih pogibija. Pavlova je samo jedna u nizu tih apsurdnih smrti. Naravno, za mene to nije besmisao veñ tragedija od koje se neñu nikada oporaviti. Sreñom, preuranjena priåa o njegovom vojevanju naãla se u mojoj prvoj poãiljci, i ti si je sigurno veñ ugradio u ovu testamentarnu knjigu. Na taj je naåin moj Pavle, joã za æivota, samo u naãem romanu, spasen od zaborava i sramote. Ti moæda ne shvataã suãtinu ovog ãto ti sad govorim, ali za njegovo spasavanje od zaborava nije presudan sam åin ãtampanja rukopi107

sa. Samim uvrãtavanjem Pavlove liånosti u naã projekat, za vreme njegovog æivota, on je predodreœen za neko buduñe uskrsnuñe. Pavle je sahranjen u Kninu 23. februara. Bilo je izuzetno hladno i vetrovito. Dobro pretpostavljaã, ja sam bio prisutan tom muånom åinu. Sa tuœim pasoãem i izmenjenim izgledom. Ko zna koliko sam rizikovao, iako za mnom, formalno, nije raspisana nikakva poternica. Za svaki sluåaj, po savetu mog andoranskog prijatelja Migela, za koga inaåe obavljam neke poslove na granici sa Ãpanijom, u zemlju sam doãao sa dokumentima izvesnog Miloãa Panduroviña. Taj momak je inaåe stradao pre par meseci u saobrañajnoj nesreñi u Barseloni. Migel mi je obezbedio i automobil kojim sam stigao do Peåuja, u Maœarskoj. Tamo sam preãao granicu. Kasnije je sve bilo lakãe: znao sam jezik a moje devize su mi omoguñile brzo napredovanje kroz ratiãte. U Kninu je, meœutim, sve bilo straãno. Stajao sam pored Miroslava, dok su Pavla sahranjivali. Nisam smeo glasno da plaåem da se ne bih odao. Kovåeg je bio zatvoren poãto su mine drastiåno unakazile mog starijeg sina. Jedan mlaœi borac, visok i izrazito mrãav, i neverovatno åist za okolnosti, odræao je govor, pun neoåekivane odmerenosti. Nije preterivao u emocijama, viãe je proklinjao rat nego ãto je optuæivao neprijatelje. Po reakcijama nekih boraca, Pavlovih drugova iz jedinice, trebalo je psovati i ruæiti ustaãe i njihove porodice. Pavlu bi se, meœutim, svakako dopala smirenost kojom je taj åovek govorio. Kad smo Miroslav i ja ostali sami, potpuno sam se slomio. Tresao sam se kao da sam dobio napad padavice. Ridanje je liåilo na riku, izgledalo je kao da mi se nervi otkidaju a glava naizmeniåno puni i prazni rastopljenim olovom. Na kraju sam, u ludaåkom transu pao na pod hotelske sobe, i ko zna kako bi se zavrãilo da moj preostali sin nije pronaãao nekog vojnog lekara koji mi je dao injekciju za smirenje. Onda sam zaspao da se probudim tek posle desetak sati. Tako sam izgubio sina. I to baã onog za koga se dugo priåalo da nije moj. Navodno ga je Aleksandra zaåela s drugim åovekom. Tebi mogu da kaæem da sam åak i ja jedno vreme mislio da tako neãto nije iskljuåeno. Ali, æestoka bol posle njegove sahrane uverila me je da zlobnici nisu bili u pravu: samo se za sopstvenu krv tako reaguje! Aleksandra nije odmah doznala da je Pavle poginuo. Javio sam joj docnije. Ona i ovako ne bi mogla da doœe na poslednji oproãtaj sa sinom. Moja æena i ja, inaåe, nismo poslednjih godina baã u najboljim odnosima. Moglo bi se åak reñi da smo na neki naåin razdvojeni. Ali, ne bih ti ovog puta oduzimao viãe vremena sa naãim porodiånim odnosima, jer to je oblast mog æivota koja te verovatno suviãe ne zanima. Imamo mi vaænijih stvari o kojima se valja dogovarati. 108

Verovatno te interesuje kako æivim u Andori? Idemo redom. Ovde mi je sasvim dobro, ali i opasno. I imam griæu savesti zbog bekstva iz zemlje. Radim za izvesnog gospodina Migela. On je trgovac. Prodaje polovne automobile. Ja sam kod njega menadæer za nabavku. Ovo ti, verovatno, zvuåi pompezno i åudno, jer znaã da se ja nikad nisam bavio sliånim poslovima. U pograniånom mestu Pas dela Kaza, odmah iza granice sa Francuskom, formalne granice ali dovoljne da se iza nje nalazi druga zemlja u kojoj se mogu sklapati pravosnaæni trgovaåki ugovori, imam kancelariju u koju dolaze ljudi koji æele brzo i efikasno mom bosu da prodaju automobil. Ne znam da li ti je poznato da ja solidno govorim italijanski i francuski, a nauåio sam i ãpanski, ãto je na ovoj granici izuzetno vaæno. Zahvaljujuñi tome, vrlo brzo sreœujem formalnosti sa predstavnicima sve tri zemlje. Ãpanije, Francuske i Andore. Pored mene radi i jedan iskusan automehaniåar koji vrãi procenu automobila. To nije sasvim legalno, ali funkcioniãe odliåno. Muåi me, ipak, oseñaj da sam izdao svoju sadaãnju porodicu. Ona, doduãe, i ne postoji viãe kao celina. Ne pomaæem im materijalno jer je moja æena Aleksandra veñ dva puta odbila da primi novåanu uputnicu koju sam joj poslao. Znaåi, novcem ne mogu da spreåim ili ublaæim raspad porodice. Za neãto drugo, nemam ni snage ni smelosti. Preostaje mi jedino ovo ãto ti i ja radimo. Piãemo odbranu. Saznao sam, u meœuvremenu, da ima izvesnih nepodudarnosti izmeœu podataka iz Benjaminovog æivota kojima ja raspolaæem, i zvaniåne verzije. Ali, ne mari. Skreñem ti ipak paænju da postoji jedna njegova knjiga u kojoj je manje komunista i marksista a viãe normalan åovek. Na nju me upuñuje jedan naã åovek iz Sarajeva. Neki Prica. Po njegovoj priåi, u toj knjizi je reå o ruskoj glumici iz Moskve, u koju je Benjamin bio zaljubljen. Ona se zove Aska, ili tako nekako. Ja ovde nisam u prilici da nabavim tu knjigu, „Izlet u Moskvu”, ali ti je svakako proåitaj, moæda moæe da nam posluæi u poslu.” Petroviñ odloæi Davidoviñevo pismo. Piãe mu o Aleksandri Andrejeviñ, za koju zna da je bila njegova devojka i ljubav, kojom je trebalo da se æeni odmah po okonåanju studija, kao o osobi koju Vladan samo po åuvenju zna. Kad je to u stanju, od tog se åoveka moæe svaãta oåekivati – zakljuñi Vladan Petroviñ. Spreman, ipak, da nastavi zajedniåko pisanje. U narednim danima zapoåe, meœutim, sve viãe da ga åudi brzina kojom je Davidoviñ sa pogibije sina preãao na Benjamina i njihov roman!

109

KNJIÆEVNI MATINE I VEÅERNJA PROMENADA
Kafanska „promocija” romana „Ubod temena”. Kafe „Trema”. Novi Sad. 2002.
Kaæe Raãa Batanjac, prijatelj Bluberijev, na samom poåetku susreta sa Miroslavom Vladimirom, zajedno su naime izaãli na piñe u „Tremu”, da je veñ odavno hteo da upozna pisca „Uboda temena”. Joã nije ni stigla narudæbina, kelner je simpatiåno opuãten, åekaju dva piva i konjak, a kritiåar zapoåinje kako je ovaj „u svom romanu raskinuo sve veze sa liånim „meditativnim manirizmom”. Ãto bi znaåilo da je Batanjac proåitao ne samo ovu knjigu Vladimirovu. Dok sipa pivo koje je konaåno stiglo, popodne je, „Trema” poluprazna, Bluberi, navodno, æuri u Redakciju, konaåno je postao urednik, Miroslav grozniåavo razmiãlja, ãta li zapravo znaåi „meditativni manirizam”. U dnu lokala vidi Gogu kako, vrlo dostojanstveno, pronosi svoju brazilsku zadnjicu prazninom ranog popodneva. Javlja joj se, glumeñi nonãalanciju, i sa drugim gutljajem „vajfertovog” piva reãi da saåeka kraj reåenice omanjeg gospodina sa jareñom bradom i æutom kosom. Kritiåara Batanjca. Pomiãlja kako ñe ovo biti zanimljivo knjiæevno popodne u kafani. Goga, u ponovljenoj figuri, igrajuñi laku popodnevnu erotiku, ovoga puta na putanji koja je bliæa njihovom stolu, tako da se oseña izrazit parfem, malo prejak za ovo doba dana, diskretno mahne Miroslavu i srdaåno se osmehne Bluberiju, koji joj za pola sata postaje ãef. Sa veñ praznom åaãom u ruci, Batanjac zavrãava reåenicu: „i ostvario hvale vredan knjiæevni rezultat”. Miroslav sada zna na åemu je, premda to do sada izreåeno ne objaãnjava niãta. Stiæe joã jedno piñe, za koje je inaåe rano „ali kada veñ insistirate”, koje prati konstacija kako je „u ovom romanu Vladimir, uslovno, bazirao osnovnu priåu na piscu samonaruåiocu. Dakako, u romanu je ova pozicija siæejno, narativno i eksplikacijski sprovedena i nadograœena jasnom diferencijacijom knjiæevnih likova, inicijacija i rezonanci”. Miroslav je sve nervozniji jer po prvi put u knjiæevnoj karijeri prisustvuje izvoœenju kritiåarske seanse uæivo. U ambijentu åaãa, flaãa i konobara. Jer, Bluberi neprestano osmatra kretanje inaåe oskudne ponude æenskog sveta u kafani. Nije da
110

se baã slaæe sa Batanjcem, ali moæda drugima njegov roman tako zvuåi. Miroslav je „Ubod”, ipak, bazirao na mnoãtvu izgubljenih iluzija. Bluberi se vrpolji, hteo bi da krene a istovremeno mu je nezgodno da Miroslava ostavi samog sa kritiåarem. Koji lagano i vaæno pristupa drugom konjaku. I nastavlja: „Pisac, tj. vi”, lagano mu se osmehne, „osnovnu vremensko-kreativnu nit vodi u prvom licu ali je grana na nekoliko suptilno transponovanih izvrãenja: pozicija „zakletog ispovednika”, pozicija prenosioca tuœih tekstova i pozicija koja nameñe obaveze globalne artikulacije”. Sada i Vladimiru treba drugo pivo. Da znaã, gospodine iz „Politike”, kako mene veñ godinu dana taj åovek, åije ja tekstove navodno prenosim, raspinje, optuæuje i okrivljuje. Samo mi joã treba da se jave i oni åije „ispovesti” prenosim pa da sukob æivota i umetnosti postane kompletna noñna mora. Ipak, zadovoljan onom „globalnom artikulacijom”, Miroslav Vladimir uspe hladnokrvno da primi Bluberijev odlazak sa æenskom osobom impozantnog poprsja. Bila je to zajedniåka koleginica Slavica Jeftiñ. U odlasku Poruånik B. je, ipak, rukom pokazao da se vraña. Raãa Batanjac, direktno se obrañajuñi piscu „Uboda”, dok popodne u „Tremi” prelazi u predveåerje, poåeli su i glumci da pristiæu, Miroslav se javio Jasni i Ratku, sa pomalo teatralnosti koja je primerena u ambijentu pozoriãog kluba, nastavlja: „Vi dakle u situaciji osetljive i suptilne koordinacije izmeœu tuœeg teksta, svog teksta. razliåitih refleksija i autorefleksija pribegavate metodu, uslovno govoreñi, umnoæene refleksije, odrazu onog ãto se odrazilo u ogledalu (metafiziåkoj sferi) naspram ogledala gde se odraz i dalje odvija, pa se viãeznaåni kodovi viãe ne prate kao „receptivni parovi” veñ kao zahtevna i izazovna znaåenjska geometrija”. Izgovorivãi ovo kao pravi monolog, Batanjac se zadovoljno zavali u fotelju od bambusovine, spreman za Vladimirovo zahvaljivanje i femkanje, ãto Miroslav previde, zbunjen pomiãlju da je Raãa verovatno peder, dok je povod takvoj diskriminaciji bilo obiåno nerazumevanje kritiåarevog teksta. I simultana pojava Bluberijeva. Sa izrazom lica koji je spajao postkoitalnu izgubljenost sa sudbinskim odlukama. Ako je tako neãto moguñe. Poruånik B. seda za sto nasuprot kritiåaru. Koji pije joã jedno piñe. I glasno govori Miroslavu i tek prispelom uredniku: „Popiti piñe!” Ãto Bluberi prihvata oberuåke. S tim da i on prelazi na konjak. Miroslav gleda ispitivaåki prijatelja, sve viãe sumnjajuñi u moguñnost koitalnog intermeca. Ovaj ñuti, pije i polako dolazi u stanje koncentra111

cije. Miroslav Vladimir ga neãto pita, ni sam ne zna ãta, niti mu Bluberi odgovara na pitanje. Miroslav, potpuno van psiholoãkog konteksta za stolom, pomiãlja: da li je moguñe da Batanjac stvarno misli da je ono u romanu Davidoviñev tekst. Odnosno tekst nekog stvarnog Davidoviña. Premda Davidoviñ Petar zaista postoji i pravi mu realne poteãkoñe. Koje nisu samo literarne prirode. Deo koji se odnosi na ogledalo joã se i da prihvatiti, mudruje Vladimir dok Bluberi nervozno ustaje i odlazi u toalet. Taman kada se spremao da i on ode na isto mesto, da åuje ãta se to neverovatno dogodilo Bluberiju za nepunih petnaestak minuta odsusutvovanja, Batanjac nastavlja deklamovanje: „U ovom romanu autor sledi nekoliko „autora”. Ne samo tekstopisaca veñ i zaumnih, paraliterarno izluåenih egzistencijalnih potresa i pukotina i to, pre svega, paradigmatiånim odnosom prema autobiografskom nanosu koji pokriva åitavu koloniju duhovnih „Atlantida”. Miroslav ima utisak da Batanjac umiãlja da se nalazi na nekoj promociji. Poåinje da ga nervira takva slatkoreåivost kritiåareva. Koji ubrzano tone u alkohol. Orkestar, koji te veåeri nastupa u kafani, lagano pristiæe. „Big sisters band”. Bluberi konaåno progovara. Ali ne da bi objasnio svoju razdeãenost. Saopãtava da je redakcijski sastanak odloæen za sutra. Goga, koja je to takoœe saznala, sa Slavicom i starijim kolegom Brankovanom, seda za sto preko puta njih. Za sluåaj da Bluberiju, uredniku, neãto zatreba. U „Tremu” potom buåno ulazi neki mladi fudbaler. Guæva je sve veña. Viãe nije popodne. Ni predveåerje. Poåinje noñ. A Batanjac, sa pretposlednje trezne stranice, iz glave poruåuje ono ãto Vladimir skoro neñe åuti o svom romanu, a u tom mu se momentu sve ipak åini deplasirano: „Kao da se pred nama odvija uozbiljena brojgelovska paradigma o slepcima dok sledimo pisca koji sledi pisca koji takoœe åini to isto. Sledi pisca. Tamo, u onom prostoru, gde se iz nerealizovane ljubavi, splina totalitarizma, kolektivnog i liånog morala i nemorala, raspada vrednosti i rezignacije sredoveånosti ili sumnje u bilo kakvo liåno poslanstvo, obavlja kompoziciona – fotosinteza”. Proœe sve bez aplauza, koji se oåekivao od Vladimira, sudeñi po samozadovoljnom licu Raãe Batanjca, dok mi Bluberi, konaåno, tiho saopãti: „Pojavio se Blanuãa. Videli ga pre podne na Spensu”. Miroslav tog momenta postade svestan da je ovo definitivno vek interneta. I reåe: „Moæda ipak nije zbog nas doãao! Jer, ja sam i pisac „meditativnog akademizma”. Pa ma ãta to znaåilo. A nadam se da se ni ti nisi potpisao pravim imenom u onim elektronskim priåama. Dok izazivaã
112

sudbinu. Kao Poruånik Bluberi!” Vladimiru bi lakãe kad je izrekao ovu misao iako se, ubrzo, osetio glupo ãto toliko potcenjuje kriminalce. Koji, meœutim, iz proze i Riminija, stiæu direktno u Novi Sad.

113

GABRIJELA, SOFIJA I VLADIMIR MIROSLAV NE SLUÃAJU SLOBODANA M.
Erotsko-parodiåna scena koja psihoanalizira braåni moral i pomalo dræavu. Zapadni bulevar. Beåkerek. 1989.
Kada su se sve troje naãli u krevetu, Gabrijela Fotez, Sofija i Vladimir zajedno i istovremeno, ãto nije baã uobiåajeno u beåkereåkoj provincijalnoj praksi, na televiziji Beograd je upravo poåinjao prenos govora Slobodana M. na Gazimestanu. Vidovdan je. Toplo je veoma, pa to ãto su sve troje sasvim goli nije neoåekivano, iako moæda åinjenica da su Vladimir i Sofija braåni drugovi a Gabrijela njihova komãinica sa drugog sprata, pomalo ukazuje na njihovu kulturoloãku neobiånost. Na stoåiñu je flaãa na kojoj piãe „Hennessy Cognac”, koja je skoro popijena, dok se razlika u sadræini prelila u dobro raspoloæenje trojke. Koja nije suviãe impresionirana govorom Slobodana M. To je viãe nego oåigledano po veselosti Gabrijelinih krupnih grudi. Ipak, S. M. govori: „Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre ãest vekova, pre punih 600 godina dogodila se jedna od najveñih bitaka onoga doba. Kao i sve velike dogaœaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, ona je predmet…” Govor onda ide dalje. Dok ga oni ne sluãaju. Koristeñi priliku, kada je Sofija otiãla u kupatilo, da pomiluje Gabrijeline moñne grudi, na neverovatan naåin diskretne dok je ova obuåena, Miroslav iznova doæivljava uzbuœenje kao kada ih je prvi put doticao. U Gabrijelinom stanu, iz koga se Arsen Åolak davno iselio. Osveæena tuãiranjem, iako vidno pod dejstvom konjaka, Sofija, sa sauåesniåkim osmehom, leæe na krevet i pokroviteljski rukom prelazi preko Gabrijelinog veoma obraslog venerinog breæuljka. To evidentno bi signal. Govor tela. Za poåetak strasti u prisustvu istorije. Neko od trojke, koja ovo letnje popodne provodi u telesnom uæivanju, predloæi da se ugasi televizor. Jer, emitovañe se taj govor joã danima i danima. Æene jednoglasno odbijaju predlog, bez reåi se meœusobno sloæivãi da ñe emitovanje politike, nacionalne, tonski doduãe ali uæivo, sa slikom koja postoji negde u dnevnoj sobi, åitavom doæivljaju pomalo bezobraznog seksa dodati nezaboravnu dimenziju. Patriotsku. A Slobodan
114

M. nastavlja: „Igrom istorije i æivota izgleda kao da je Srbija baã ove 1989. godine povratila svoju dræavu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski dogaœaj iz daleke proãlosti koji je imao veliki znaåaj za njenu buduñnost.” Ono ãto prijatelji sa Zapadnog bulevara zapoåinju takoœe ima svoju predistoriju. Ali i izvesne posledice. Kao i govor! Sofija, koja zna da su Gabrijela i Miroslav svojevremeno bili ljubavnici, odnosno da ju je muæ varao sa najboljom prijateljicom, jer joj je to sama prijateljica rekla u nekom trenutku plemenite netrpeljivosti, podstaknuta sopstvenom kombinacijom lagane mrænje, dovoljne posesivnosti i alkoholom razdraæene pohotljivosti, sasvim zanemarajuñi prisustvo Miroslavljevo, mazi, dodiruje, ljubi i liæe Gabrijelu kojoj skoro da se dopada taj nesvakidaãnji dodir prijateljiåine telesnosti. Sofija kao da dvostruko uæiva, bez imalo zazora zbog åinjenice da takvi kontakti sa istim polom nisu neãto ãto bi komãiluk odobrio. Uzbuœuje je miris i gipkost Gabrijeline koæe, vidljiva uskomeãanost njene puti, ali zaumno i dodatno je stimuliãe vlast koju je preuzela nad Miroslavljevom bivãom ljubavnicom. I njegovim danaãnjim libidom. Oåigledno. Sada i ovde. Dok njen veliki Vladimir mora da se zadovolji milovanjem njihovih zadnjica, koje naprosto pleãu po velikom krevetu na rasklapanje. U njihovoj porodiånoj spavañoj sobi. Gabrijelina zatupasta i Sofijina kompaktna guza naprosto se smeju junskom danu. Dok ga venerini breæuljci, jedan kosmat i taman, drugi prozraåan i ruæiåast, podseñaju, u dan vidovdanski, da duh i strast åak i politiku pobeœuju. Onu na ekranu, i na Gazimestanu, pred silu okupljenog i dovedenog naroda. Srpskog. Koji se prikopåava na nacional-adrenalinsku infuziju. Uæiva Sofija, dakle, i zbog toga ãto Miroslav ne moæe samostalno da doœe do Gabrijeling tela. Na kome je barem godinu dana zavideo Arsenu Åolaku. Koji i ne sluti, uljuljkan u misao da su koncept, performans i paradoks veåni, ãta mu dugoroåno, bez ikakve liåne mrænje, sprema Slobodan M. Koji tog dana kaæe: „Nesloga srpskih politiåara unazaœivala je Srbiju, a njihova inferiornost poniãavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od Kosova Polja da se to kaæe. I nema za to u Srbiji pogodnijeg mesta, od Kosova Polja, da se kaæe da ñe sloga u Srbiji omoguñiti prosperitet srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom graœaninu, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost.” Uz jedan krik, i prateñe tiho dahtanje, Gabrijela i Sofija okonåaãe, pred zaåuœenim ujedno i zadivljenim Miroslavom, svoj deo zajedniå115

kog popodnevnog uæivanja u krevetu. Ãto je dodatno uzburkalo njegovu æudnju koju je za izvesno vreme Sofija uspeãno ukoåila. Ne puãtajuñi Gabrijelu iz zagrljaja. Oznojene, od toplog dana ali i meœusobne pomame, leæale su jedno vreme, jedna kraj druge ostavljajuñi muãkarca da ih gleda joã uzburkane i naelektrisane koæe i uæarenih ælezda. Potom je Sofija opet iãla u kupatilo. Miroslav je konaåno zasluæio da doœe na red. Ali, onako kako to one hoñe. Iako podnapiti, sve troje su znali ono ãto treba da znaju: Sofija – da mu je ona dopustila da ima Gabrijelu. Posle nje! Gabrijela – da Sofija vodi danaãnju igru. I, konaåno, Miroslav, da mu je æena ostavila taman toliko vremena da na brzinu uzme Gabrijelu. Sa dozvolom i jedva skrivenim prekorom. Za razliku od Slobodana M. Koji je na Gazimestanu mislio da sve moæe: „Kosovsko junaãtvo veñ ãest vekova inspiriãe naãe stvaralaãtvo, hrani naã ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporaæena. Ãest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i predbitkama. One nisu oruæane, mada i takve joã nisu iskljuåene. Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odluånosti, hrabrosti i poærtvovanosti.” Sofija je izaãla iz kupatila baã u pravo vreme: u momentu kada se Miroslav poåeo gråiti na Gabrijeli, sa tek zapoåetim krikom iz grla. Bio je to topao dan u junu, vedar skoro kao i onaj kada je u maju 1980. umro drug Tito. Vladimir je ipak izostavio zavrãni krik. Bio je to klimaks bez taåke. Obe æene su za trenutak leæale gole pored Miroslava Vladimira. Svaka sa svojim razliåitostima. A on je imao utisak da je zadovoljan dok je iz televizora u dnevnoj sobi, na suprotnoj strani od slike Milana D. Vukotiña „Æena bez desne ruke, sa ribom iznad glave”, dopirao euforiåan i patetiåan zavrãetak govora, koji mnogo predskazuje: „…ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi naãeg doba, koje oni åine za jedan novi, lepãi svet. Neka veåno æivi uspomena na kosovsko junaãtvo! Neka æivi Srbija! Neka æivi Jugoslavija! Neka æivi mir i bratstvo meœu narodima!” Do veåeri na Gazimestanu se izlio pljusak. Pokvasio je valjano neke odocnele zastavonoãe. Sa srpskim barjacima. I jugoslovenskim. Gabrijela je uredno otiãla svojoj kuñi. Na sprat iznad. Sofija bacila praznu flaãu od „Hennessy Cognaca”, Miroslava Vladimira je, meœutim, napustio krhki trijumfalizam, veñ tanak kao uspomena, laæni ponos na sebe, kao muãkarca, sa dve gole æene u junskom popodnevu. Do kuñnog poveåerja, sa televizora, Jugoslaviju je zasipala pesma „Jeåam ænjela Kosovka devojka”. Niko od aktera ovog vidovdanskog teferiåa, onog
116

psihoerotskog u sobi pod slikom beåkereåkog avangardiste iz sedamdesetih, ali ni onog protivreånog na Kosovu ravnom, nije slutio dijaboliånu dalekoseænost tek isteklih trenutaka. Istorije i intime. Najava moguñih bitaka ostala je da visi kao ohola slutnja.

117

POSETA JOVANOVIÑEVIMA
Ekskurzija puna protivreånosti: Kan. Grimaldijeva 213. Francuska. 1993. „Ubod temena” (12).
Branko je sa æenom i dve ñerke stanovao u otmenoj ulici Grimaldi, koja se nalazila na brdaãcu iznad same kanske luke. Kad smo stigli sa aerodroma, ulazeñi u prostran apartman, moj poznanik, koji me je saåekao na aerodromu u Nici, znaåajno i poverljivo mi je saopãtio: „Javljao mi se opet Davidoviñ. Poslao je i neki kucani tekst za tebe”. U tom se momentu njegova æena pojavila na vratima i priåa o Petru se u momentu prekinula. Predveåernje priguãeno svetlo se razlivalo ulicom u Kanu. S prozora sobe, koju su mi dodelili Jovanoviñi, gledao sam u prolaznike koji su, uglavnom, ãetali svoje pse. Sve je bilo mirno i skoro samozadovoljno. Ljudi, psi, nebo, drveñe uredno podãiãano. Svi odmereni. Jedino je nebo imalo neobiånu dubinu. Bio sam nervozan u oåekivanju veåere, poãto sam pretpostavljao da ñe Branko tada nastaviti s vestima o Davidoviñu. Oko osam sati, posle diskretnog kucanja na vrata, pojavili su se Branko i Jadranka sa predlogom da na veåeru odemo u argentinski restoran „Gauåos”. Naravno, pristao sam iako sam bio iznenaœen ãto veñ prvog dana izlazimo u grad. Oåigledno sam zaboravio da su Jovanoviñevi veñ godinama u Francuskoj, a ovde nije baã obiåaj da se gostu u kuñi prireœuju obroci. Otiãli smo u taj restoran, u kome je posluga sluæila posetioce specijalitetima iz pampe, uglavnom od govedine. Sve u ritmu sambe i tanga. Æonglirali su kroz prepunu salu, s tanjirima. Æestoka muzika, ljuta i neverovatno ukusna jela, obilje piña i moji srdaåni domañini, tu su me noñ preveli kroz neki drugi svet. Dalek od sivila i mrzovolje koji su me ispratili u Beåkereku na polasku u Temiãvar. Odakle se moglo u svet. Zbog naãih sankcija. Vrtelo mi se u glavi od tog dobrog i uzbudljivog æivota. Privida zapravo, jer sam znao da je moj pravi æivot ipak negde drugde. Te sam noñi viãe puta pokuãavao da saznam od Branka ãta piãe u Davidoviñevom pismu. On je na sva moja propitivanja izbegavao da odgovori direktno, izgovarajuñi se da niãta vaæno nije u pitanju. Kada je jednog momenta Jadranka bila u toaletu, na moje insistiranje da mi ipak objasni o åemu se radi, odgovorio je da, zapravo, i ne sme da mi uruåi Davidoviñevu poãiljku dogod sam u njihovoj kuñi. Odnosno da mu je ovaj naloæio da mi koverat preda neposredno pred poletanje aviona za Cirih!? U povratku! Nisam uspeo da ga nateram da mi objasni ãta se, zapravo, krije iza ovako neobiånih uslova jer se Jadranka, 118

visoka, skoro mrãava i mladolika æena, upravo pojavila. Veselo je preplovila salom koja se uvijala u ritmu sambe, ãarmantno noseñi svoju åetvoromeseånu trudnoñu. Napomenuo je, onako uzgred, da Jadranka dobro podnosi tu malo zakasnelu trudnoñu, ali da joj je strogo zabranjeno svako nerviranje. Ipak nisam video valjan razlog ãto Branko taji od nje postojanje Davidoviñeve poãte. I zaãto bi neãto u vezi sa mojom sudbinom moglo da uznemiri gospoœu Jovanoviñ? Ali, prva noñ u Francuskoj bila je dovoljno lepa da me spreåi u netaktiånom insistiranju. Vratili smo se u njihov stan oko pola tri. Sutradan smo se odmarali od provoda, koji nas je dosta opteretio hranom i piñem. Branko i ja smo gledali na kablovskoj televiziji fudbalsku utakmicu dva italijanska kluba a Jadranka je prelistavala neki modni åasopis. Pre veåere smo se proãetali Kroazetom, koju su ispunili vremeãni meãtani i isti takvi turisti. Branko mi je objasnio da je ovde drugaåije samo u vreme filmskog festivala u maju. Ovo je, moj Petroviñu – rekao je pomalo patetiåno – lep, bogat i uglavnom dosadan grad. Branko je, zapravo, sve vreme mog boravka u Kanu bio vrlo ljubazan i razgovorljiv, i pomalo uzdræan. Ponaãao se ipak drugaåije nego kad je bio u poseti Beogradu. Upoznao me je sa svom istorijom i geografijom ovog dela Francuske, jedino nije progovarao o Davidoviñu. I œavolski se trudio da ne ostaje suviãe dugo nasamo sa mnom! Od ponedeljka pa do sledeñe subote boravio sam u njihovom stanu. Jovanoviñevi su radili od 9 do 17. Stizali su kuñi oko 18 åasova. Posle krañeg odmora i doterivanja, odlazili smo na veåeru, svaki dan u drugi restoran. Reœali su se vijetnamski, italijanski, nemaåki, gråki i francuski specijaliteti, a moji domañini nisu ãtedeli novac. Provodio sam prepodneva sam, u ãetnji kanskim ulicama, u razgledanju izloæenog bogatstva, svestan da nikada neñu imati novca da neãto znaåajnije kupim u tim prodavnicama. Odlazio sam u luku, penjao se u stari grad. Gledao televiziju. I povremeno uzimao u ruke Benjaminov „Moskovski dnevnik”. Dok sam kroz prozor posmatrao kako u kasnom popodnevu oæivljavaju ulice, zavrãilo se radno vreme, gledao kako se „bel-epok” vidici, sliåni scenografiji, pune, glava mi je bila joã prepunjena jugoslovenskim uæasima ali i somnabulijom koju s Davidoviñem stvaram. Moj Kan je tako bio okupiran naliåjem socijalizma i izbledelog komunizma. Tek utekao, nakratko, iz bede ruãevina jugoslovenstva. A noñu sam se utapao u Benjaminove moskovske fuge. Jedino, kad bih, u tim nestvarnim azurnim danima, pomislio na Aleksandru, a zaåudo ovde sam uspevao da je dozovem u svest samo iz onih dana kad smo se najintenzivnije voleli, ovaj mondenski grad pretvorio bi se u pravi Mediteran. U duboku plavu ozarenost! Kad bih se setio Sofije, javila bi se, meœutim, griæa savesti. 119

Tek treñeg dana kanske ekskurzije, naizgled bezrazloæno i uzgred, moj prijatelj i domañin Branko Jovanoviñ, zamolio me je da pred Jadrankom ne pominjem ni Aleksandru. Nije u pitanju æenska ljubomora – rekao je – kazañe mi o åemu se radi åim se ukaæe prilika. A ona se nikako nije ukazivala.

120

PROZIVANJE ZA „JOGURT”
Intelektualac je legitimisan: „Pozoriãni klub”. Beåkerek. Spens. Mala sala. Novi Sad. 2002.
Vladimir, sa nevericom i iznenaœenjem, kao da je upravo skoåio u bazen pun ledene vode, åita u nedeljnom broju „Blica”: „Prekinuta konferencija za ãtampu na MIF-u. U Novom Sadu”. Ãto samo po sebi nije neãto od veñeg znaåaja za sredinu u kojoj festivali ozbiljne muzike nisu atrakcija za javnost, pa prema tome ni skandali na njima nisu bitni. Pogotovo za prestoniåke dnevne listove. Stoga je ovaj izuzetak u „Blicu” ipak vredan paænje. Vladimir Miroslav, uz kapuñino i gaziranu mineralnu vodu, u baãti ispred „Pozoriãnog kluba”, ovog puta u Beåkereku, prosto sa neverovanjem posmatra 13. stranu novina, na kojoj je sasvim korektna fotografija njegovog Intelektualca, ovoga puta sa punim imenom i prezimenom: Danko Deveriñ. Koji je „odbio na koneferenciji za ãtampu, u Press centru” u Novom Sadu, zakazanoj povodom poåetka ovogodiãnjeg Muziåkog intenacionalnog festivala, da odgovori na novinarsko pitanje o svom uåeãñu u tzv. „Jogurt revoluciji”. Deveriñ je, åita Miroslav, dok nad provincijskim trgom lagano promiåu visoki i iskidani oblaci, jedino uspeo da kaæe kako to nije tema ove konferencije posveñene najveñem festivalu ozbiljne muzike u Srbiji! I on mora, zbog dostojanstva Festivala koji je, kao umetniåki direktor, nameravao da najavi, i obrazloæi izbor solista i ansambala, da prekine dalji tok ove press konferencije. Ãto je, odmah zatim, posle munjevite konsultacije sa trojicom zvaniånika, oficijelno i uåinio PR Festivala. Uputivãi izvinjenje ostalim novinarima i zvanicama, i dosta nemuãt prekor dopisniku banjaluåkih „Nezavisnih novina”. Koji je postavio ovo provokativno pitanje. Navodno iz najbolje namere. Kako je, nezvaniåno, saopãtio ostalim kolegama, neposredno posle incidenta. Jer je mislio da ñe to u Novom Sadu biti shvañeno samo kao demonstracija politiåke otvorenosti. Vladimir zavrãi åitanje ålanka, s pomalo neugodnim oseñajem u stomaku, ukus starih vremena kao da je zapoåeo da mu se penje uz grlo, jer se u trenu podsetio onog martovskog popodneva u sobi za sastanke Redakcije, dok sedi na stolici nasuprot prozora i troålane komisije. 1988. kada je to joã bilo? Intelektualac, sada veñ sa predznakom
121

evropski, bio je tada samo novinar i pisac. I ålan Saveza komunista. Ãto znaåi – komunista? Makar formalno. A sada je struånjak i za klasiånu muziku. Bi Miroslavu to u prvi mah malo åudno ali se odmah seti da je, ipak, Danko Deveriñ, Intelektualac, u meœuvremenu postao relevantan i za pozoriãte i film. Muzika je, dakle, sasvim logiåan i opravdan sled – sloæi se sam sa sobom, takoœe novinar i pisac, doduãe mnogo manje znaåajan i poznat, Miroslav Vladimir. Prinevãi neki domañi konjak ustima. Prvi prepodnevni, posle viãe godina. Pomislivãi i – da li se to u njemu upravo raœaju kompleksi? Bi mu æao Intelektualca, zapravo Deveriña, u redakciji su ga svi zvali samo po prezimenu. Koje Miroslav u ovom señanju do sada nije hteo da napiãe. Proãlo je previãe vremena od te 1988. Æivot je sasvim nov. Barem za Danka. Uspeãan je, a njemu, Miroslavu, tada, kada je preispitivana mera privræenosti Kosovu, dræavi i, indirektno i pomalo, buduñem Voœi, Deveriñ mu nije naneo nikakvu direknu ãtetu. Kao ni Matiñ, visoki fotoreporter. Za razliku od Brankovana, koji je saåekao svojih pet minuta, koji su trajali osam meseci i trinaest dana, i nastupili su åak pet godina iza „Jogurta”. Dan je skoro prijatan, oblaci su zastali i formirali dnevnu nebesku scenografiju, u baãti je ugodno, muzika moderna ali utiãana, devojke prolaze ulicom u proleñnim haljinama, a Miroslav åeka slikara Radiãu Iliña da mu donese neke grafike Milana M. Vukotiña, pokojnog avangardnog umenika iz sedamdesetih. Proãlog veka. Åiju je sliku svojevremeno od njega liåno kupio, iako je ovaj hteo istu da mu pokloni. Dok oåekuje Radiãu, pita se, bez veñe æelje da zaista sazna, kako je taj bosanski novinar doãao na ideju da Deveriña ispituje o 88-oj i „Jogurtu.” I sa kakvom namerom. Sa sopstvenom æeljom ili za nekog u pozadini, da Danka, Intelektualca, uznemiri, provocira ili åak moæda da najavi neku politiåku nameru diskvalifikacije åoveka koji je jedino na vreme shvatio da je komunizam ideologija koja gubi istorijsku bitku, odnosno da Kosovo nije prava tema za buduña vremena, odnosno da je Slobodan M. pogreãno reãenje za zemlju Srbiju. Kaæe sebi Miroslav – zaãto osuœivati nekog zbog sposobnosti da bræe progleda? Jer, oåigledno je reå baã o tome. O zavisti inertnih! Tek s veåeri toga dana dosetiñe se Miroslav Vladimir da je moæda, ipak, u pitanju neãto drugo. Obraåun unutar jedne ideje ili projekta? Oko prioriteta. U tom danu, osim ãto su se oblaci do veåeri pregrupisali i sasvim zamraåili nebo, niãta se u æivoti Vladimirovom nije znaåajno desilo. Åitao je malo Bor122

hesa. I naravno, svog Benjamina. I setio se da je onaj dopisnik banjaluåkih novina ipak Novosaœanin. Pre spavanja, umesto veñ otuænog pregledanja Sofijinih fotografija, naroåito onih dok je bila vesela i bodra, ãto mu je mesecima postajala predponoñna navika, on uze Dankovu knjigu, da je pre sna prelista. Piãe Danko Deveriñ: „Posle doæivljene propasti socijalizma odluåio je da prihvati nacionalistiåki diskurs, ali ne zbog toga ãto je u buduñnost te priåe vjerovao, koliko iz razloga åiste pragmatiånosti: njegov dosadaãnji nauåni rad je beznaåajno prepisivanje te ako se pomoñu politike ne izbori za svoje mjesto u druãtvu – ostañe ono ãto je oduvijek bio – intelektualna i finansijska beznaåajnost ili, drugim reåima – provincijalac bez dinara u dæepu. Njegova magistarska titula lijepo zvuåi, no ako bude pametan mogao bi i doktorirati, ubjeœuje samoga sebe. Potrebno je samo da govori i piãe ono ãto vlast æeli da åuje i u ovoj zemlji bez buduñnosti. Pa ñe njegova karijera biti u stalnom usponu.” Taj izvod iz publicistiåke knjige Danka Deveriña, posveñene liku i delu jednog deklasiranog pripadnika beogradskih lipanjskih gibanja, inaåe poreklom iz Sarajeva, zaåudi Miroslava jer nikako nije uspeo da shvati motiv Intelektualåev za obradu takve teme. Bosanske? U magnovenju pre nego ãto propade u dosta koãmaran san, Vladimir se, usamljen i ranjiv, u sobi koja polako prerasta u azil, upita da li Deveriñ to zapravo piãe o Œuri Popoviñu, premda bi tekst mogao da se odnosi, samo kad bi eliminisali ono o akademskim zvanjima, sasvim i na Brankovana. Koga Deveriñ dobro poznaje, dok za Œuru nije siguran. A i 68. su bili na suprotnim stranama. Deveriñ u kolu buntovnika. Umerenih. Kao i uvek. A Œura je bio sa vlastima protiv studenata. Da bi zatim stare komuniste ostavio zarad liberalnih. Iz åije je kompozicije iskoåio pre nego ãto je usmerena na sporedan kolosek. Premda je i Brankovan, dosta kasno, ipak zavrãio fakultet. Za menadæment. Ãto doktoru Deveriñu nije uopãte vaæno jer ñe se i incident na konferenciji za ãtampu veñ posle dve-tri nedelje zaboraviti.

123

OLIBINA NOÑ
U krimi priåi – zatiãje, Bluberi u ekspanziji, Vladimir – oprezan: Barselona. Novi Sad. 2002.
Vladimirov prijatelj Poruånik Bluberi, u meœuvremenu postao glavni urednik lista, u kome je nekada radio i Miroslav, ipak je reãio da nastave sa objavljivanjem feljtona o avanturistima u Evropi. Vladimir se sloæio sa tim insistiranjem iako nije bio siguran da je to pametno. Sugerisao je mlaœem prijatelju da makar u nekoliko sledeñih priloga u E-priåama, budu malo „neæniji” sa pripadnicima krimi-preduzetniåke ekipe. Balduåijem, zapravo Davidoviñem, odnosno Blanuãom Milanom iliti Blanãom. Koji se zaista pojavio u Novom Sadu, one veåeri kada je Miroslav imao åas usmene knjiæevne kritike svog romana „Ubod temena”. Meœutim, razlog njegovog dolaska u grad preko puta Petrovaradinske tvrœave bio je nezavisan od njih dvojice. Bluberija i Miroslava. Sahrana nekog prijatelja, da li bivãeg poslovnog partnera, sa kojim je trgovao u Veterniku, bila je zvaniåan razlog. Poruånik je åak i uspeo da bude razoåaran zbog toga, ali je pristao na umekãavanje emigrantske priåe. Dok je Vladimir to shvatio kao poslednju opomenu.
„Oliba je åekao smiraj dana u svojoj vili, graœenoj u hibridnom afro-katalonsko-ameriåkom stilu, gde je osnova bila klasiåna katalonaska plemiñka palata, sa mavarskim elementima, dok su ograde, kamere, zatamnjena prozorska okna, satelitska antena bili izraœeni u pretencioznim angloameriåkim gabaritima od pomodnih materijala. Åinjenica da se ovakva hibridna zgrada nalazila usred vrlo prometne „Rambla avenije” donekle je bila ublaæena postojanjem velikog vrta sa drveñem åija su visina i gustina naprosto sakrivali dobar deo Olibinog doma. Njegovo rezidenciono nastanjivanje u Andori la Velji bilo je samo formalno i strateãko. U Barseloni je boravio zbog prestiæa a u La Velji jer mu je ova obezbeœivala sigurnost u svojoj skrajnutosti. U 21 åas je u njegovu radnu sobu doãla gospoœa Vilhelmina, negovateljica njegove osamdsetpetogodiãnje majke, da mu saopãti da je stara gospoœa okupana, nahranjena i smeãtena u krevet. Frau Vilma je rekla Olibi da je poãtovana dona Hortenzija poruåila da bi rado videla svog sina pre nego ãto zaspi. Hose, koji je inaåe teãko podnosio preglasnu pedanteriju

124

ove nemaåke bolniåarke, ali istovremeno bio i suviãe svestan koliko mu ona vredi kada je u pitanju odræavanje koliko-toliko podnoãljivog æivota njegove majke, uz usiljen osmeh, zamolio je Vilmu da saopãti gospoœi Hortenziji da ñe on, njen, voljeni Hose Manuel, doñi do nje åim obavi nekoliko vaænih telefonskih razgovora. U klimatizovanoj, pomalo grotesknoj kuñi, teãko bi se moglo reñi porodiånoj jer je danas moñni Oliba samo navodni uglednik bogate ali i politiåki i moralno nedefinisane katalonske familije, zavladao je mir. Njen vlasnik je novcem i ucenom, moæda i ponekom likvidacjom, stekao ugledne roœake, neophodne papire, svedoke i grobnice kao peåate dobre i plemenite familijarne ukorenjenosti. Jedino je majka bila stvarno njegova. Oca je blagovremeno promenio jer je od Hoselita Asturiasa trebalo postati „punokrvni” Oliba. Za to je trebalo napora, novca, riziånih i ciniånih zahvata, i zaboravljanja. Sve je to ovaj åovek braonkastoæutog tena, jajolike glave, oåiju koje kao da naizmeniåno gledaju u svet odnosno u neke sanjive pejzaæe u sopstvenoj duãi, uspeo da uåini za dvadesetak godina. Nameravao je samo da obavi joã jedan veliki posao, neãto o åemu je zapoåeo da sanja joã kao vodiå-saradnik u Muzeju katalonske umetnosti. Tada, negde krajem sedamdsetih, kada je od sveg projektovanog bogatstva jedino uspeo da postane polulegalni Oliba, u ugodno zamraåenim dvoranama Muzeja skovao je plan liånog uspona. Posmatrajuñi iz dobro zvuåno izolovane radne sobe zaguãeni i nervozni saobrañaj na Rambla aveniji, dopustio je sebi da uæiva u navici iz vremena kada je bio samo ogoråeni ãkolovani autsajder: moåio je limun u krupnu morsku so, zadræavao to u ustima nekoliko trenutaka, pa onda taj kiseli, granulirano-slani sadæaj zalivao gutljajem tekile. Poæar iz grla se uzbudljivo spuãtao u stomak, a stari momak je oseñao da mu to razdiranje utrobe proåiãñava misli i åini ga potentnim za akcije svakojakog profila. Posle treñeg gutljaja ove smeãe, Oliba navuåe zagasito crvene zavese na prozore i posveti se telefonu. Slede dva-tri neuspela poziva dok ne reãi da promeni broj. Oåigledno besan, pogleda na svoj skupoceni ali neobiåni i glomazni sat „Chronoswiss”. Bilo je 23.45. Sa drugim brojem je imao viãe sreñe. Posle prvog poziva, veza sa Oskarom Balduåijem je uspospostavljena: „Oskare, za ime boga, gde je taj tvoj Blanã. Zovem ga veñ satima. Da li je krenuo u Barsu? Izriåito sam mu rekao da mi se prvo najavi, i da ne iskljuåuje mobilni. Ako je kod tebe, najbolje bi mu bilo da je pijan ili mrtav! Dakle, gde je taj idiot…” Balduåi, leæeñi u krevetu sa nekom crnkom deåijeg lica i razbludnog tela, sa izrazito tamnim stidnim dlakama, i grudima od teæine spljoãtenim, u æelji da prvo zaãtiti sebe a ne Blanuãu, uspe da izmuca kako je gospodin

125

Blanã noñas ostao u Riminiju gde ga je on poslao zbog dogovora sa galeristom iz Trsta, koji je oåekivao njega, Balduåija, ali se on, Balduåi, neãto loãe oseña. Izgovorivãi sve ovo u jednom dahu, uz istovremeno zamuckivanje i pripito ponavljanje, doåekao je i Olibin odgovor: „Oteraj odmah iz kreveta tu kurvu ãto samo gubi vreme sa tobom. Blanãu, kad se vrati iz kockarnice, poruåi da sutra neñu biti u Barseloni. Neka mi ne ãalje nikakve poruke, veñ da obavezno do veåere stigne u hotel „Valira”. U La Velji. Ja ñu biti u sobi 213. Balduåi, da li si me razumeo: kurvu napolje! Kad se sutra istrezniã, javi se. Ali ne pre 11. Hemos completadol.” Balduåi se reãi da posluãa Olibu samo u jednoj stvari. Damu s opuãtenim i prekrupnim grudima, dosta mrzovoljno, isprati do izlaza ali iz friæidera izvadi bocu „Evonna”. Tekila mu je zapalila vatru u stomaku. Bio je æedan, a sa crnkinjom mu ionako nije baã najbolje iãlo. Nasu u dve åaãe. Ispi prvo iz one koju je stavio na drugi kraj stoåiña: Za uspeãan vatromet, liåka barabo – izgovori umesto zdravice, pijaniji nego ãto je izgledao dok je razgovarao sa Ãpancem. Na Rambla aveniji saobrañaj se polako stiãavao. Veliki grad je upravo prelazio u reæim delimiånog opuãtanja. Iz Afrike je danju stizalo skoro pravo leto, meœutim u noñnim satima sveæina sa Pirineja je stanovnicima Barselone pruæala predah. Oliba, diãuñi punim pluñima, ãto je znaåilo u njegovom sluåaju – manje bronhitiåno, iako sa utiskom progutane æeravice u stomaku, tekila sa limunom i morskom solju je œavolska stvar, poæeli direktniji kontakt sa gradom iz åijih je sirotinjskih kvartova krenuo put ove vile. Izaãao je na terasu meœu umekãane ponoñne zvuke mediteranskog polisa, u vazduh bez klimatizacije, sa udaljenim mirisima mora, jedva osenåen benzinskim isparenjima. Udisao je ipak najzanosniji grad na svetu. U momentu kada je poåeo da se oseña skoro normalno, kao pre tridesetak godina, kada je u ovo doba kretao u lov na raspusne æene ili pijane i neoprezne turiste, pretenciozni zvuk sopstvenog telefona ga vrati u stvarnost åoveka koji se bavi riziånim poslovima.”

*
Proåitavãi ovaj tekst na E-priåama, Miroslav reåe, onako sebi u bradu, „Ovako veñ moæe. Oliba, ipak, nema veze sa Srbijom. Uostalom, on je izmiãljen lik. Iskljuåivo stanovnik krimi-feljtona”. Veñ u sledeñem trenutku se træe: a moæda i nije tako. Moæda i on postoji. Bluberi, meœutim, kaæe da… sem Balduåija i Blanãa... i nekih novosadskih faca…
126

ÅITAJUÑI BENJAMINOV DNEVNIK
Joã traje francuski intermeco: Kan. Apartaman Jovanoviñevih. Grimaldijeva ulica. 1993. „Ubod temena” (12).
„Joã nije svanulo. Tek je proãlo tri. Budan sam i nervozan. Na stolu pored kreveta su dve knjige. Palim noñnu lampu. Benjamin i Vinogradov. Nasumice uzimam jednu: „Moskovski dnevnik”. Dakle, Valter Benjamin. Vladan je i dalje kod Jovanoviñevih. Ali se sve viãe oseña kao u bekstvu, iako kratkotrajnom, iz sopstvene zemlje koja se slama. Benjamin mu pomaæe jer u njegovoj knjizi oseña ton æivotnog izbegliãtva ovog Nemca kome i ljubav kao da izmiåe. „Znaåi, nisam knjigu uzeo nasumice veñ instiktivno.” Vladan åita: „12. decembar. Ujutro je Rajh poãao sa Asjom u ãetnju. Zatim su doãli k meni – nisam joã bio potpuno obuåen. Asja je sedela na krevetu. Veoma sam uæivao dok je raspremala i sreœivala moje kofere, a pri tome je nekoliko kravata koje su joj se dopale zadræala za sebe. Zatim je priåala kako je dok je joã bila dete, gutala ãund literaturu. Za ruåak sam bio sa Rajhom u malom restoranu u podrumu. Poslepodne je bilo muåno. Kod Asje opet neprestano smenjivanje izmeœu „Ti” i „Vi”. Nije se oseñala dobro. Kasnije smo ãetali duæ Tverska. Dok smo sedeli u jednoj kafani, izmeœu Rajha i Asje doãlo do burne prepirke.” „Pomislim, kako se suptilni Valter umeãao u ovaj neizreåeni ljubavni trougao. Rajh je opsednut politikom i karijerom, Asja glumom, boljãevizmom, boleãñu i dvojicom muãkaraca. A Benjamin? U Moskvi gleda uæivo u komunizam, nemoñan pred Asjom. Vodi dnevnik ispunjen ljubavnom strepnjom i slikama marksistiåke jave. Koja nije ni blizu utopiji u koju je barem na trenutak poverovao. On je zaljubljen, ona dominira, bolest joj je zaãtita. A Rajh? On umiãlja da kontroliãe situaciju? U Moskvi se odvijala ljubavna drama sa neizvesnim ishodom.” „15. decembar. Nakon ãto smo ustali, Rajh je za trenutak negde izaãao i ja sam pomislio da ñu moñi sam da pozdravim Asju. Ali ona se uopãte nije pojavila. Posle podne sam od Rajha saznao da joj je tog jutra pozlilo. Ni posle podne nije dopustio da je posetim. Prevodio mi je govor koji je Kamenjev dræao pred Kominternom.” Benjamin je ipak joã komunista. Piãuñi o njemu kao humanisti i zaljubljenom åoveku stalno zaboravljam na to. Nemaåki teoretiåar i moj zaljubljeni kosmopolita, moæda ne zna da je u toj Kominterni veñ uspostavljen otrovni duh staljinizma. Ideologija ipak ne pomaæe Valteru da se 127

suprotstavi pomami koju Asja Lacis stvara u njegovoj nauåniåkoj glavi. Meœutim Rajh, ipak, odluåuje kada ñe se i koliko dugo viœati glumica i pisac! Od njegove tolerancije zavisi intenzitet ove veze. Ili, odluåna i konsekventna Asja igra neku svoju igru. Koju Benjamin ne razume. „16. decembar. Pisao sam dnevnik i nisam viãe oåekivao Asju. A onda je ipak zakucala na vrata. Kad je uãla, hteo sam da je poljubim. Nije mi uspelo, kao i obiåno. Izvadio sam razglednicu koju sam pisao Blohu i dao joj da proåita i potpiãe. Ponovo uzalud pokuãavam da je bar jednom poljubim. Åitao sam ãta je napisala. Kad me je upitala ãta mislim, rekao sam: „Bolje nego kad meni piãeã.” I za tu drskost ona me konaåno ipak poljubi, zagrlivãi me åak pri tome. Uzeli smo sanke do grada i obiãli mnoãtvo trgovina na Petrovki, traæeñi materijal za njenu haljinu, za njenu uniformu. Tako ja to zovem jer je trebalo da nova bude istog kroja kao stara, koju je nabavila u Parizu. Pred kraj veåeri Asja i ja smo na nekoliko minuta ostali sami. Veåerao sam sa Rotom.” ”Pitam se za koga li piãe Valter ovaj dnevnik kad ni samom sebi ne govori istinu o svojim oseñanjima i raspoloæenjima. On koji ñe sebe u narednim godinama podvrgavati psihoanalizi, opijatima, kabalama i svakojakim intelektualno-spiritualnim opitima. Dok u Moskvi deluje kao hipnotisan ovom glumicom.” Navedene reåenice dodaju mu, Valteru Benjaminu, dimenziju infantilnog, bez obzira koliko to zvuåi neprimereno njegovom liku. I profilu. I definitivno ga uvrãtavaju u zaåarani krug muãkaraca-intelektualaca koji su predodreœeni da budu ærtve fatalnih æena! On nije mogao tako neãto ni da sanja, åak ni na Kapriju gde je upoznao fatalnu Asju Lacis. U sred revolucionarne Moskve, on åezne za poljupcem jedne glumice dok se svuda okolo veñ buåno odigrava istorija sveta! Dok sam s vetrobrana luke u Antibu, gde se iz Kana stiæe vozom za desetak minuta, gledao u pravcu nevidljivje afriåke obale, sloæen odnos Valterov s Asjom i njenim muæem Rajhom neodoljivo me je podseñao na moju sadaãnju, indirektnu, povezanost s Aleksandrom i njenim muæem Petrom Davidoviñem. Priznajem, da je to poreœenje, za svakog sa strane, bilo nategnuto, åak i nelogiåno, ali ja nisam mogao da se otmem takvom utisku. Zapravo, svaki red iz Benjaminovog dnevnika u kome se pominju Asja i Rajh, a takve su skoro sve stranice, prozivali su u meni komplikovana oseñanja ljubavi i mrænje. Ako bih prekinuo saradnju sa Davidoviñem – verovatno bi i Aleksandra nestala iz vidokruga! Izmiãljenog i domiãljenog jer je zapravo nisam video dvadesetak godina. Koraåajuñi starom antibskom tvrœavom, koju je projektovao åuveni markiz Voban, zamiãljao sam sebe kao Benjamina. Aleksandra je naravno 128

bila Asja, a Davidoviñ njen muæ Rajh. U tim sanjarenjima åak mi nije bilo ni nelogiåno to ãto mi se Asja, odnosno Aleksandra, nije bacala u zagrljaj kada smo bili sami. A to se deãavalo samo u mom snu. Zar nije i Odeta na taj isti naåin izluœivala Svana!? I zar marksista Benjamin nije rado i sa simpatijama pisao o Prustu, koji je bio konzervativan i pomalo perverzan? Leviåar i marksista Valter Benjamin ãirom Evrope krade ljubav i poljupce od Asje Lacis, ljubavnice i potonje æene svog prijatelja. Koji to zapravo i nije. A ja, provincijalni novinar, oæenjen i naizgled sreœen, usred kapitalistiåkog bogatog ravnoduãja, samo nekoliko sati avionskog leta izmaknutog od jugoslovenskog raspada i sivila, meãam æivot i literaturu. Ne bez straha da me u tom raskoraku mogu zaskoåiti neke nemerljive sile. Zaskoåiti i zatoåiti. Tek me pomisao na Sofiju trezni i podseña da je i kompletan moj boravak na Azurnoj obali samo virtuelizacija mog ionako uskomeãanog æivota. A deca, moja, Benjaminova? Ona su izuzeta iz intimne sfere æivota svojih oåeva. Ako se to moæe. I sme. „Petroviñu, ãta ñeã raditi ako te literatura potpuno uzme u svoje ruke? Da nisi na putu da ponoviã Davidoviñevu logiku pomeãanih svetova.” Odgovaram sam sebi – „Misliñu o tome kad se dogodi!” Sredinom ove nedelje u gostima, pokuãao sam da sa Jovanoviñima pokrenem temu rata na jugoslovenskom prostoru, ne bih li se na taj naåin odmakao od sve snaænijeg meãanja Benjaminovih ispovesti i sopstvenog poloæaja. Meœutim, Jadranka je neoåekivano poåela da plaåe a Branko me ljutito pogledao, skrenuvãi napadno razgovor na druge stvari. Poåeo je da priåa o „naãoj” 68. To je veåe, naravno, sasvim propalo. Kad sam se naãao sam u sobi, pomislio sam: zaãto su me Jovanoviñevi uopãte zvali u posetu kad svakodnevno iskrsavaju tabu teme i histeriåne scene. Poseta prijatelju je ispala potpuno deplasirana i samo me je avionska karta zadræavala da se ne vratim kuñi pre vremena. Naravno, i obeñani tekst Davidoviñev, koji je Jovanoviñ nagovestio. Ãta moæe pisati u toj Davidoviñevoj poruci? Do povratka kuñi ostalo je åetiri dana. Onda je zvala Sofija. Obaveãtava me da me telefonom uporno traæi neki åovek grubog glasa. Poruke nije ostavljao samo je – rekla je Sofija – na njeno objaãnjenje da sam u Francuskoj, promrmljao: „Dakle, i on je sad sa njima!”

129

ALEKSANDRA, U KAPETAN MIÃINOM ZDANJU
Vladimir prebira i dopunjuje svoju mladost. Beograd u vreme studentske pobune. 1968/69.
Dvoriãte Filozofskog fakulteta, u knez Miãinom zdanju, ipak je bilo pravo lice, okvir i suãtina pobune mladih protiv tuœe i sopstvene komocije i druãtvenog sistema koji je poåeo da otkazuje. Dovoljno bunta, malo uzbuœenja, viãak iluzije, svetski vetrovi, u preuskim tunelima jedne ideologije, razmicanje levog miãljenja i konaåna nespremnost da se zaœe u vilajet socijalnog bunta. Koji nije samog sebe doæiveo pravovremeno niti dovoljno ozbiljno – izgovorio je kao sopstveno opravdanje Arsen Åolak za neuåestvovanje u studentskim nemirima. A nije ni bio student. Jer su njegova izuåavanja znanja bila samotnjaåki radovi. Åinjenica da je poznavao Iliju Kaleziña, upoznao ih je potencijalni anarhista Jovan Jovan, niãta ne znaåi osim da su se poznavali. A Sala heroja, na mom Filoloãkom, delovala mi je meœutim nekako apsurdno. Isprazno. Neubedljiva za popriãte neuspele revolucije. Oseñao sam se pomalo drvenasto u toj preterano sveåanoj sali. Åak i za vreme pre Pobune. Miroslav je imao joã jedan problem sa njenim imenom. U Beåkereku, tamo gde je iz prikrajka posmatrao Arsenovo i Jovanovo pamfletiranje i ruæenje provincije, sala u kojoj je Romeo bio u Œulijeti zvala se Jorgan sala jer su plaãljiviji izbegavali da do kraje izgovore: heroja! I bila sva obloæena ãifonom. Jorganskim ãifonom. Kad god je bio u ovoj fakultetskoj sali, Vladimiru se nametala asocijacija na „slavne” beåkereåke jorgane. Ni ãezdesetosmaãka gibanja nisu tu veliku Salu heroja uåinila ironiånijom. Åak ni u onim kiãnim danima kada je Ilija Kaleziñ u njoj objaãnjavao prave razloge pobune. Jer su patetika i melodrama dominirali u izlaganjima ostalih mladih puåista. Prava satiriånost, sarkazam i dramatika bili su rezervisani za dvoriãte kapetan Miãinog zdanja! Ilija, plav, srednjeg rasta, dobar igraå ãaha, amater sa snagom majstora, delovao je spoåetka Miroslavu neugledno. Iza njegove, skoro mistiåne posveñenosti ideji pravde, reklo bi se, naprosto antiåke demokratiånosti, ka æenama je isijavao neverovatan magnetizam. To ãto,
130

najåeãñe, nije imao vremena za njih, i to ne samo u doba lipanjskih gibanja ’68, joã viãe je pojaåavalo napetost tih komunikacija sa studentkinjama koje su defilovale Filoloãkim i Filozofskim fakultetom. A pogotovo je to bivalo vidno u momentima svojevrsne samoizolacije pobunjene mladeæi. Prolazi kroz njih, tu masu slepljenu zanosom i znojem. A sam se ne znoji, dok isijava vatru. Hladnu vatru zbog koje se gine. Señajuñi se tih dana, Vladimir je morao da konstatuje da je prefinjena Aleksandra, njegova devojka, skoro i æena, takoœe bila u dometu vibracija ovog tajanstvenog iskuãenika rodom iz Kremne. Skoro je bio siguran da nije podlegla njegovom, pomalo rustikalnom ãarmu idealiste iz provincije, ali gospoœica Aleksandra Andrejeviñ, crnka, srednjeg rasta, vitka, kratke kose, obdarena oåima koje izazivaju nelagodnost i uznemiravaju, solidno naåitana, lepih manira, ugledna, paæena, samouverena, ali i radoznala, konaåno Beograœanka sa ocem pijanistom evropskog ugleda, ipak je bila zahvañena, makar prvim, muæevnim, slojem Ilijinog zraåenja. On je bio åovek sa tajnom. Nikad do kraja doreåen, previãe dosledan, œavolski pametan, mladiñ koji æivi meœu njenim druãtvom a nije deo tog druãtva. Uvek pozivan na dedinjske i druge zabave, nikad na njima, a niko se ne seña da ih je direktno odbijao. Bilo je normalno da ga dedinjska studentarija pozove, kao i da se on ne odazove. Aleksandra, naravno da nije bila ni blizu zaljubljenosti u tog Iliju Kaleziña, fascinirana, povremeno – moæda, ili makar samo okrznuta oreolom koji se spontano formirao oko njega – da. Ipak, bilo je neverovatno i uzbuœujuñe posmatrati kako to dvoje ljudi, Aleksandra i Ilija, oboje njegovi prijatelji, naravno Aleksandra i mnogo viãe od toga, istovremeno postoje u doba uzbrukanih politiåkih strasti, pomeãanih ideja, uspona, zanosa i konaånih razoåaranja. Kada je nestajao iz naãe zajedniåke sobe, svi oni koji su boravili u njoj, bez obzira na status, mi smo inaåe sa ilegalcima bili kao paket iz zaviåaja, razliåiti ali i jedinstveni u æelji da preæivimo Beograd i fakultete, prvo smo pomislili da je uhapãen. Jer, Kaleziñ je åesto boravio u Sekretarijatu unutraãnjih poslova u Brankovoj ulici, ili u 29. novembra, na informativnim razgovorima. Uvek na politiåke teme. Naãta se veñ navikao poãto je joã od 1965. imao bliske susrete sa Narodnom milicijom. Ali ne zbog ãverca i nelegalne trgovine, kako su po Studentskom domu priåali neki politiåki neistomiãljenici. U ãta niko normalan nije verovao. Jer, åovek koji zbori: ”Po jeziku smo mi nuæno metafiziåka biña, i socijalna biña. Åim izgovorite jednu reåenicu, vi ste se prvo otvorili
131

prema jeziku, dakle, prema drugim svetovima, prema drugim formama postojanja i prema drugim biñima”, ne moæe zavrãiti u policiji zbog obiåne delinkvencije. Ovog puta, u jeku pobune, dakle, opet ga nije bilo. I baã kada ga nije bilo, razmiãljao sam kakav je bio njegov odnos prema pesmi koja se tog juna, odmah posle Internacionale, sluãala na svim zboriãtima: „K’o kiãa plamna / na zemlji suãnoj / Ãto mlazom vode peva / Putem revolucije / koraåajmo / Leva! Leva! Leva!/ Nek sunce padne / u srca / Nek munja zemljom seva…” Bila je sa nama i neka Zorka, dok se pevalo ona je padala u trans, seña se Miroslav. Nju su viãe puta sklanjali sa govornice jer je i za pobunjenike bila suviãe radikalna. Ilija Kaleziñ ñe doæiveti neãto sliåno, na samom kraju bunta. Otiãao je predaleko u maãtanju o demokratiji te 1968. koja je ipak, i pored æestine, bila pobuna dobre dece iz srednjih krugova. Ideja a ne prazan stomak predvodila je godiãta koja su tek poåela da æive lagodno. Duh probuœene Evrope su prvo, ali nedovoljno dramatiåno, shvatili oni kojima egzistencija nije bila na ivici. Bogumil iz Kremana je morao biti ipak bliæi Mao Ce Tungu nego Marksu. Barem jedno vreme. Dok nije usvojio Duåkea. Tako je tvrdio i Vladimirov ujak Nedeljko, koji se takoœe poåeo pojavljivati u Domu i u Menzi na Zelenom vencu. Poãto su njegove sitne patologije iz ranih ãezdesetih bile veñ zaboravljene, u Beogradu koji je æurio da postane metropola. Ujak koji je, trudeñi se da zvuåi tajanstveno, govorio da nikada u istoriji nije bilo åudnovatije pobune. Razmaæena omladina vodi revoluciju, dok gladni, poniæeni, uvreœeni, radnici i sirotinja, nepoverenjem i oklevanjem åitav prevrat razvodnjavaju. Kao da su slutili da za ideju lipanjskih gibanja nema dovoljno oåajnika. A zapravo za ono ãto ñe se jednog dana moæda i ostvariti nije bilo dovoljno kapitala. Kapitala koji ñe kapitalizam izdvojiti za buduñi socijalizam. Dosta mudro od krimi-pisca Maksvela Biglua, koji je tih dana juna, naizgled, samo posmatrao æene. I pokuãavao da ih zavede. U åemu je bio dosledan i uporan. I kao ãto je radio i kasnije. Taj poznanik Frederika Eãtona, onog åiji ñe Lun, Kralj ponoñi gospodariti populistiåkim vremenima koja ñe doñi. U gradu Novom Sadu, u kome ñe se Nedeljko, zvani Biglu, po drugi, ili treñi put, oæeniti. I æiveti na raskrãåu bulevara, u kome je prodavnica „Nike”. Aleksandra ñe se, onda po nekoj urbanoj generacijskoj legendi, sasvim nerelanoj, u narednom periodu, pojavljivati na skoro svim poluzvaniånim „opelima” pobune. Bez Vladimira. Neposredno pre ili
132

posle njegovog boravka na tim mestima. Kao paradigma. Joã sloæenije lepa. Neãto utiãanija i potisnute æenstvenosti. Samo sa naznakama nekadaãnje erotiånosti. Sa ãeãirom koji bi priliåio egzistencijalistiåkim muzama. Kao Getruda Stajn. Ili Anais Nin. Ili Asja Lacis – dodao bi Vladimir.

133

PRIÅA O KRIMINALCIMA KAO DA SE OTIMA KONTROLI
U krimi-zaplet, pored zapadnoevropskih, uleñu i naãi momci. San Marino. Hotel „Titano”. Novi Sad. Restoran „Zlatna zvezda”. 2002.
I zaista, Bluberi je, bez obzira ãto su neki pripadnici njegove generacije, iz Oficirske ãkole, tvrdili da je reå u beskompromisnom, premda inteligentnom i veoma obrazovanom mladiñu, koji meœutim brzo zaboravlja na obeñanja, sproveo naã dogovor o laganom zauzdavanju feljtona o Balduåi-Davidoviñu i Blanãu. Meœutim, u najnovijem nastavku na E-priåama, radnja je stigla i do Novog Sada. Iz San Marina neosetno je skliznula na ulice pokrajinske prestonice. I tako su deãavanja u feljtonu zapretila da se preliju i u samo okruæenje autora.
„Negde u to doba, ili pola sata kasnije, u svojoj sobi u hotelu „Titano” gospoœa Marijetika Hibã je, posle vrlo intenzivnog, ali po njenom oseñanju nedovoljno dugog, seksa sa noñnim portirom ovog drevnog objekta, uz plavi „kim” vodila opuãten ali ne i bezazlen razgovor sa Mariom, svojim novim ljubavnikom. Oblaåeñi se, jer kao i svi latinski ljubavnici nije voleo da posle obavljenog ljubavnog åina dugo sedi bez gaña, nehajno je izgovorio: „Znaã Hibãi, moj ãef te redovno prisluãkuje. Kad razgovaraã sa bilo kim iz bivãe Jugoslavije, onda i snima. On radi za naãe, Sanmarineze, ali i za Talijane. U ãemi je sa policijom. Kao maska. Meœutim, ni on nije åist. Mulja neãto u malim paketima…” „Karo mio, moj dobri Mario, varaã se ako misliã da ja ne znam za to. U naãim poslovima svako svakog prisluãkuje. Ali ja nemam ãta da krijem. Moje su tajne od onih koje postaju opasne tek kada se boca prepuni… Razumeã?” – uzvrati mu Marijetka, uputivãi se ka kupatilu. „Mili, zakljuåaj svojim kljuåem… i ne zaboravi da mi sutra proveriã ono o Balduåijevoj galeriji. Ljubim te, macane” – bio je tekst Slovenkin pre nego ãto se iz kupatila zaåulo ãuãtanje vode. U Novom Sadu, iste noñi, zapravo u tri sata posle ponoñi, poåela je kiãa. Vetar i sve snaænija kiãa. Dan koji je bio skoro letnji, kasno u noñ ili u rano jutro, skoro svejedno, izokrenuo se u pravu nepogodu koja ñe u osvit

134

izazvati åak i poplave na periferiji. Dvojica muãkaraca, jedan sredoveåan, drugi mladolik ali dosta grubih crta lica, i jedna pijana plavuãa, viãe pijana nego mlada, bili su skoro jedini gosti u restoranu „Zlatna zvezda”, elitnom gradskom lokalu. Zapravo, posle sluæbenih, poslovnih, porodiånih ili romantiånih veåera, uz muziku i pristojan ugostiteljski ceremonijal, a to se uglavnom zavrãavalo do 24 åasa, ovaj skupi i uglancani objekat je, uglavnom, bio u sluæbi ljudi koji su imali dovoljno novca da plate viãestruko uveñane cene kao nadoknadu boravka u njemu u „sitnim satima”. Zbog svakojakih susreta, sastanaka, iãåekivanja, saåekivanja i sl. Kocke takoœe. U stvari, izvikani lokal im je sluæio da budu viœeni na javnom mestu, ali ne i precizno zapamñeni. U vremenu. Osoblje restorana, u znatno manjem obimu nego pre ponoñi, imalo je zato selektivno pamñenje. Svedoci po potrebi. Uz razdraæujuñu ãkripu guma, koja se u dodiru sa mokrim asfaltom pretvorila u promuklo urlikanje, ispred „Zlatne zvezde” se zaustavio „peæo” sa sluæbenim oznakama. Iz meœugradske administracije. Kada je mlaœi, vojniåki podãiãan i ne baã raspoloæen åovek, vidno umornog izraza na licu, u dosta izguævanom sivom odelu, uãao u restoran, pripita plavuãa, do tada potonula u svakojake izmaglice, vidno se oraspoloæila i zacijukala: „Evo nama konaåno Milenka. Svi te åekamo veñ satima. I gospodin Aleksiñ te åeka…” Mladiñ do nje, oåigledno ne gospodin Aleksiñ, nimalo neæno je prikova za sediãte u koje se ona zavali ne kontroliãuñi svoje noge u prekratkoj suknji tako da se njena intima preslika u velikom ogledalu na suprotnoj strani sale. Kao apstraktna groteska. Gospodin Aleksiñ, zdepast pedesetogodiãnjak, u skupom odelu ali bez elegancije, pozva konobara da ponovi prethodnu narudæbinu, dopunjenu jednim duplim viskijem i åaãom obiåne vode. Kada se ovaj udaljio od stola, ostavivãi pored viskija i åaãu votke, pelinkovac i flaãu piva, Aleksiñ promrmlja: „Laziñu, budi tako ljubazan, odvedi Suzanu da napuderiãe nos”. Suzana, plavuãa, pijana ali nedovoljno da se upusti u bilo kakvu raspravu sa åovekom koga su zvali gospodin Aleksiñ, neoåekivano æivahno odleprãa ka tolaetu kao da je puderisanje nosa njena omiljena zabava. Na koju veñ duæe vreme åeka. Laziñ, izgledom nedvosmisleno momak za obezbeœivanje svaåega, ostade da straæari ili åeka ispred toaleta. „Sluãam te Petroviñu” – s jedva kontrolisanim besom izusti Aleksiñ. Jer se åekanje dotiånog Petroviña, sudeñi po stepenu Suzaninog pijanstva, nepristojno oteglo. „Izvinjavam se, ãefe. Kasnila mi je smena… ali da preœem na stvar. Marijeta se javila pred kraj radnog vremena. Paji iz Resora… a vi ste strik-

135

tno naredili da… on je u San Marinu. Kod onog galeriste, u vili. Kod Balduåija.” S meãavinom olakãanja i preostalog besa ili nervoze, Aleksiñ se diæe sa stolice i pruæajuñi ruku Petroviñu, reåe: „Sutra u pola jedan, ti i Batalo da budete kod mene u kabinetu. Moramo tu barabu skleptati pre nego ãto negde dalje odmagli”. Mahne rukom Laziñu, stavi par novåanica na sto i izaœe u priliåno odvratnu novosadsku noñ. Ili u ukiseljeno jutro. Ostali, po uigranom scenariju, ostaãe u sali da popiju piñe i da se dive Suzaninom napuderisanom nosu. Koji se, nos, u povratku iz toaleta, u momentu kada se naãla u neposrednoj blizini velikog ogledala, savrãeno uklopio u zapamñenu grotesku od malopre. Kao zapis ostrugane maãte u kome bi knjiæevnik Jovan Jovan, akademizirani autsajder, svakako pronaãao znak sluåajne umetnosti! Åega, verovatno, pijani gosti posleponoñne kafane nisu bili ni svesni.”

U naredni ponedeljak, poãto je za vikend bio odsutan iz grada, imao je neki porodiåni posao u Beoåinu, Bluberiji je, uz podnevnu kafu i mali konjak za sagovornika, saznao da su u petak, u „Zlatnoj zvezdi”, odreœeni momci spominjali Balduåija. Za koga se on, Poruånik Bluberi, potajno nadao da ñe veåito ostati samo u njegovom krimi feljtonu. Koji pomaæe da se Vladimir, stariji kolega iz Novina, nekako namiri sa ovim likom, tipom, a po svemu sudeñi, uskoro i åovekom.

136

MUÅAN ZAVRÃETAK PUTOVANJA
Iz zakasnelih pisama stiæe drama odloæenog delovanja: Kan. Nica. Lion. Temiãvar. Beåkerek.1993. „Ubod temena” (13).
Nedelja 14. april, kada sam poãao kuñi, od jutra je bila kiãovita. Aerodrom u Nici kao da je uranjao u more. Talasi i vetar svuda okolo. Branko me je povezao iz Kana u rano jutro. Opraãtanje, manje srdaåno od dobrodoãlice pre deset dana. Jadranka mi je mahnula na rastanku. Posle usputnog ñutanja, pre ulaska u carinsku zonu, Jovanoviñ mi bez reåi pruæa koverat na kome prepoznajem Davidoviñev nervozan rukopis. Sklanjam ga u dæep. Zagrlimo se kao dva automata. Potom maãemo jedan drugome. On kao da neãto govori. Avion uzleñe. Nica nestaje. Puåina koja se peni i vri. Pitam se: koliko smo obojica izgubili ovim kanskim susretom? Da li je svemu kriva samo senka Petra Davidoviña? Narednih petnaest minuta uspevam da ne posegnem za Davidoviñevim pismom. Muåim samog sebe. Avion podrhtava od vetra koji dolazi iz Tirenskog zaliva i u tom momentu konaåno otvaram taj koverat. Vidim dva papira, jedan ispisan rukopisom koji ne prepoznajem. Uzimam, zato, prvo Davidoviñevev, krañi, tekst: „Lion, 2. februar, Dragi Vladane. Ovde sam nekim poslom koji nikako da se dogodi. Åekam neku robu. Ãetam i dosaœujem se. I onda se reãih da ti ovo konaåno saopãtim: Aleksandra me je napustila. Izgleda da sada imam samo tebe. Prijatelja. Ãaljem ti njeno pismo u kome me obaveãtava da me napuãta. Izvini ãto ga tek sada ãaljem iako sam ga dobio pre viãe meseci. Ranije nisam bio spreman da ti javim tu vest. Ni sada nisam siguran da åinim pravu stvar ali imam utisak da ti je Aleksandra nekada dosta znaåila. Njeno pismo ñe, verujem, u naãu komunikaciju uneti novu iskrenost. A objasniñe ti moje psihiåko stanje. Mnogo se tuge ove godine nakupilo u meni! Porodica mi se raspala a ostala zadovoljstva su tako povrãna i trenutna. Jedino verujem joã u naã rukopis... A evo i Aleksandrinog pisma koje sadræi ãokantne novosti, koliko za mene, moæda ñe tebe joã viãe pogoditi. P.S. Sve sam bliæi obeñanom samoubistvu. Tvoj kompanjon Petar Davidoviñ.” 137

Sve do Ciriha, kruæili smo desetak minita nad aerodromom, nisam se usuœivao da uzmem Aleksandrino pismo. Petar, koji je mesecima ignorisao åinjenicu da je ona bila moja devojka, sada mi dostavlja njemu upuñeno oproãtajno pismo! Ãta li je smislio kad to åini? Licemerje ili deo strategije? Jedino sam siguran da nije u pitanju poãtena namera niti stvarni psihiåki tesnac. Dok tako razmiãljam, avion konaåno zapoåinje sletanje. Dole, dosta maglovito. Uzimam Aleksandrino pismo, ali baã u momentu kada sam zapoåeo sa åitanjem, nalet vetra primorava letilicu da se vrati na bezbednu visinu. Kruæimo joã nekoliko minuta a ja reãim da ignoriãem meteoroloãke neuslove i åitam: „Petre, Nadam se da ñe te ovo pismo zateñi u trezvenom stanju jer æelim da ga dobro razumeã. I uzmeã kao konaånu åinjenicu. Evo ãta imam da ti kaæem: prvo, ja se viãe neñu vrañati u naã stan jer naã je brak od samog poåetka greãka i nesreña. Ja tebe nisam nikada volela dok me ti nisi nikad poãtovao. Bio si mi zamena a ja tebi lepa fasada. Znaåi, sve pretpostavke za neuspeh su veñ od tada bile sa nama. Ja sam morala da se udam jer nisam htela da rodim vanbraåno dete koje sam nosila. Ima ono, naravno, svog pravog oca ali njemu nisam tada htela da priznam da sam u drugom stanju. Bio je jako ambiciozan, hteo je da diplomira o roku, zaposli se i tek tada oæeni sa mnom. Nisam htela da moju trudnoñu shvati kao trik ili prevaru. Kao neãto ãto mu usporava ili kvari karijeru. Koja mu je bila jako vaæna. A dete nisam htela da ærtvujem. Pobegla sam od njega, iz Beograda, i udala se za tebe. Dakle, sad znaã ono ãto si oduvek podozrevao: Pavle nije tvoj sin. Njegovo otac je Vladan Petroviñ. Tvoj navodni prijatelj. Pavle je samo moje dete. Bio je samo moje dete a sada je moj grob! Priåaju mi da si mog sina istinski oæalio, to ti moram priznati da je neãto najdragocenije ãto si za mene uåinio. Meœutim, ti si i glavni krivac za njegov odlazak na ratiãte i mrzim te zbog toga. Gadio si mi se od prvog susreta sa tvojim neprijatno hladnim telom. Muka me je spopadala kad bi me zagrlio, ljubio ili uzimao naåinom koji me je svaki put vreœao. Sreñom, brzo si se zasitio moga tela, ili te je odbila moja namerna hladnoña. Kada bi samo znao kakva sam bila sa åovekom koga sam volela. Ti si veåito samo o sebi mislio. O novcu, zdravlju, navodnoj eleganciji, kockanju, drugim æenama. Sanjao si o nekoj svojoj umiãljenoj veliåini. Svi smo u porodici bili samo dekor oko tebe. Deca i ja. U politiku si se upustio samo da bi se pribliæio ocu, gospodinu Davidoviñu. Ali tvoj je Æivorad bio pravi opozicionar, reakcionar u duãi. Ti – bleda senka njegova! Kukavica. Znam ja sve tvoje 138

strahove od dana kad si sluåajno pogodio kamenicom policajca za vreme demonstracija. Petljao si se u stvari kojima nisi dorastao. Meni je dosta tvog kukaviåluka, narcisoidnosti, grubosti. Moga si sina Pavla gurnuo u rat. Tvoja buncanja o duænostima pravog Srbina odvela su ga u rat. Petre, neñu da te proklinjem, ali se nadam da ñe te u daljem æivotu snañi ono ãto zasluæujeã. Putuj tamo odakle se dovoljno dugo neñeã vratiti. Aleksandra, opet Andrejeviñ. Nemoj me traæiti. Za tebe neñu biti nigde.” Proåitavãi i poslednji red ovog pisma osetio sam kako mi praznina obuzima åitavo telo. Od utrobe ka slepooånici kretala se panika. U momentu je besmisao ispunio sav moj organizam. Imao sam sina koga viãe nema a zapravo ga nikada nisam stvarno imao! Imam zapravo mrtvog sina koga ne poznajem. Ta vest o uæasu je nosila u sebi ubijenu svest o oåinstvu. Posle praznine i tuposti nastupila je drhtavica koju nisam mogao da obuzdam. Dok sam tonuo u nesvest iz daljine sam sluãao putnike iz aviona kako moje stanje definiãu kao padavicu. Probudio sam se u ambulanti ciriãkog aerodroma. Kao gost u tuœem telu. Veåernjim letom sam stigao do Temiãvara. Magla iz glave se pretvarala u intenzivan ali nejasan bol. Postajao sam svestan da ja Pavla, sina koga nikad nisam video, niti ñu ikada æivog videti, praktiåno æalim samo kao ime åije obliåje ne mogu bez Aleksandre da sklopim. Ni fotografija mi ne bi pomogla. Nikada nisam åuo njegov glas, niti se susreo sa sjajem njegovih oåiju. Nisam ga dodirnuo, poljubio, stegao mu ruku. Pomilovao. On za mene postoji samo kroz Aleksandru. Dok je autobus prolazio kroz pograniåni gradiñ Æombolj spoznao sam sav apsurd emotivne zamke u kojoj sam se naãao: izgubio sam nekog koga nikada nisam ni imao!? Zapravo, posle prvog ãoka koji me je potresao snagom strujnog udara, saznanje da osim imena tog mladiña, svog sina, niãta o njemu ne znam. Jedino sam oseñao da ñu tek u trenutku kad pronaœem Aleksandru biti u stanju da osetim pravu æalost. Stigavãi do Beåkereka, do svog stana, uãtinuo sam svoja oseñanja do granice surovosti, doveo se u kakav-takav red, i izaãao pred Sofiju nalik na åoveka koji je imao naporan dan. Ona ne sme niãta da sazna, bez obzira na beskrajnu trpeljivost koja ju je krasila. Æena se obradovala mom povratku. Dobroduãno. Ipak, sa neãto progutanog podozrenja. Po svom obiåaju raspitivanje i proveravanje je ostavila za neki od sledeñih dana. Dok sam ja, dosta neveãto, sve znake neugode na svom licu pravdao neprijatnim letom i 139

gubljenjem prtljaga na temiãvarskom aerodromu. Åvrsto reãen da odmah zapoånem traganje za Aleksandrom.

140

TRAGOM DAVIDOVIÑEVE POGREÃNE INFORMACIJE
U nameri da se novim romanom zauzda egizistencijalna neuroza: geografija proze: Serber. Francuska. Lokalni voz. Port Bou. Ãpanija.
Roman „Ubod temena”, Vladimira Miroslava, koji je zapravo objavljen pod imenom Vladimira Petroviña, koji nije dobio Nagradu, premda dosta je åitan i prikazivan, åak je pisac zbog uverljivosti istog dosta uåtivo propitivan od ljudi bliskih vlastima, tamo negde 1999. godine u jesen, o poreklu informacija o zloupotrebama prilikom regrutacije, sticajem specifiånih autorskih okolnosti sadræi i nekoliko materijalnih pogreãki. Koje ne remete njegovu strukturu ali su nepotrebne. Meœutim, pogreãni podaci o mestu i okolnostima smrti Valtera Benjamia, slobodno se moæe reñi jednog od vaænih junaka romana „Ubod temena”, potiåu od Davidoviña, i Miroslav ih je morao, ne bez stvaralaåkog zadovoljstva, ispraviti. Tim pre ãto su autentiåne åinjenice dramatiånije. Naime, novinarskim poslom 2000. godine Vladimir je putovao u Barselonu. Bila je to idealna prilika da proveri delove Benjaminove biografije, navedene u romanu. Za koje ima alibi: dobio ih je od bivãeg prijatelja. Ãto ga ipak ne opravdava sasvim: mogao ih je prethodno proveriti! U svoj dnevnik Miroslav je tih dana zapisao: „…jer, moram ispraviti sve one pogreãke u koje sam se zapleo verujuñi Petru Davidoviñu. To mi je ipak lakãe da uradim nego da se pozabavim sopstvenim zabludama, iluzijama i promaãajima…” Kada se voz, lokalni, brzinom od samo 40 km provlaåio tunelom koji vodi kroz pirinejski masiv, napuãtajuñi Serber, jutro je bilo sveæe a nebo toliko plavo kao da ga je Matis u toku noñi naslikao. Kroz drugi, paralelni, tunel, istovremeno, tutnjao je internacionalni saobrañaj iz Ãpanije i Portugala. „Ja sam se uputio u pohode proãlosti. Da doæivim mesto prave Benjaminove Golgote. Jer, on je, bez obzira koliko to pretenciozno zvuåalo, izmeœu ostalog i junak moje knjige. Bio sam dramatiåan, vaæan i sam sebi izgledao kao neki putopisni junak. Antropolog i istoriåar. Skoro uvreœen ãto niko, makar kondukter, ne deli sa mnom tre141

mu dolaæenja na mesto gde je humanistiåka istorija Evrope novijeg doba izgubila svog elitnog ålana.” Davidoviñ je tvrdio da je ovaj nemaåki Jevrej samoubistvo izvrãio u Andori, deklarativnoj dræavici u Pirinejima. Meœutim, Vladimir putuje u ãpanski gradiñ Port Bou, tragom prave povesti piãåevog kraja. Za koju je u meœuvremenu pronaãao valjane podatke. Znaåi, nije u pitanju rustikalni hotel u La Velji, u kome je samo Petar æiveo, i iz koga je slao pisma prepuna obmana i iluzija, veñ primorsko mesto Ãpanije. Sigurno prepuno sunca. I dok izgovaram sunce postajem svestan koliko je tragedija joã surovija u osunåanom danu. Kao kod Albera Kamija! Kod pomislim na Andoru, postajem svestan da ni ona, moæda, ne izgleda onako kako je Davidoviñ predstavlja. Jer je on sklon laganju! Voz se promolio iz tunela, posle desetak minuta ukazala se moderna æelezniåka stanica Port Bou. Sva u metalu, staklu, nalik na ogroman hangar. Frapantno deluje podatak da je izgraœena za potrebe Svetske izloæbe u Barseloni, joã 1929. „Piãem i oseñam kao da u tom pisanju ima previãe geografije i istorije. Ali, trenutak je nesvakidaãnji. Mali pisac ulazi u veliku istoriju! Nastavljam ipak: Benjamin je bio u ovoj okolini 1940. godine, mada ne verujem da se kretao javnim putevima. Dok je beæao pred nacistima. I traæio put do sigurnosti. Sa vodiåem. Da li u grupi? Usamljen svakako. Sam u sebi. Obeleæen kao ærtva.” Iz doline, u kojoj se goropadno smestila æelezniåka infrastruktura, silazi se u zaliv, dubok i siguran, koji je dobio ime po ribarima koji mreæom vekovima love ribu po ovom priobalju Mediterana. Duæ zaliva, koji izgleda nestvarno, smestio se stari gradiñ, sa lukom, neãto kulturno-istorijskih spomenika, od kojih je najznaåajnija crkva Svete Ane, sagraœena u neogotskom stilu. U åijoj je blizini groblje. Na kome je Benjamin. Malo je zgrada iz proãlih vremena, dominiraju novi restorani, depandansi, apartmani i neverovatno duga, od vetra zaãtiñena, plaæa koja se naslanja na zelenkastu vodu zaliva. I moæda su samo more i nebo isti kao u septembru te 1940. Ulazim u grad i pitam se s koje su strane begunci stupali u ovo mesto. Oni koji su sa jevrejstvom kao sudbinom, komunizmom kao prokletstvom, i umetniåkom duãom umesto æute zvezde, sa francuske strane prelazili ovu granicu. Verovatno u gluvo doba noñi? U Port Bou sam prevashodno doãao da ãto neposrednije doæivim mesto u kome je moja literarna opsesija, esejista i filozof Valter Benjamin okonåao æivot. Hotela, po imenu „Francuska”, u kome se taj åin
142

dogodio, nema viãe. Ostali su zabeleæeni detalji, manje ili viãe prozaiåni. Dakle, u tom sada nepostojeñem hotelu, kaæu svojevremeno veoma jeftinom, u oåekivanju jutra i gestapovskih agenata, jer su ga neki, da li vlasnik hotela, izdali, Benjamin je ispio nepoznatu koliåinu tableta morfijuma, deo od 50 tableta koje je, nekoliko nedelja ranije, podelio sa svoji prijateljem, piscem Arturom Kestlerom. Zahvaljuñi sveãteniku, koji je u knjigu umrlih napisao da je Benjamin preminuo od moædanog udara, i zatajio da je jevrejskog porekla, veliki pisac je sahranjen u okviru groblja u Port Bou. Samoubistvo je tek docnije obelodanjeno. U neposrednoj blizini ovog seoskog groblja, likovni umetnik, Dani Karavan, podigao je impresivan memorijalni kompleks nazvan PROLAZ, koji Benjamin za æivota nije uspeo da pronaœe. Prolaz do slobode. Centralno mesto u ovom monumentu zauzima tunel kroz stene Pirineja åiji izlaz gleda na otvorenu puåinu, prema Africi, kuda Valter Benjamin nikada nije stigao. Jer se iz ovog gradiña nije nikamo ni uputio. Neverovatno crna boja zidova, koji omeœuju sam zavrãetak tunela, u kontrastu za azurom mora i zelenilom okoliãa, izazivaju utisak egzistencijalne jeze. Åak, dalijevskog nadrealizma. Crno i zeleno! Pomiãlja Vladimir dok koraåa duæ krajolika koji odzvanja istorijom: „Deluje mi taj spomenik nestvarno, premda je izuzetno snaæne metaforiånosti. Dok stojim, meœutim, pred skromnim obeleæjem na starom groblju, kao da sam bliæi Valteru Benjaminu. Direktnije ga doæivljavam nego u arhitektonici monumenta. Jer baã tu, istini za volju i dok ãetam pored fasada koje su kamuflirale izostavljeni hotel „Francusku”, na stratiãte mog junaka, oseñam pravu jezu. I pitanje koje je moæda melodramsko: da li je Asja Lacis ikada bila u ovom gradiñu? Jer je ona æivela sve do 1979. Pitam se, ja koji joã nisam otiãao na grob svog sina, koji je umro kao Davidoviñev. U Knin. U åudne situacije dospevaju pisci – æivot im potkazuje literaturu – bi moj odgovor sebi samom. Tada na obali Kosta Brave. Jedva uteãen i neodgovoran. Sav u nekom remarkovskom ãtimungu. Spreman za „kalvados” i melodramu. I Asju kako promiåe boljãeviåki zavodljiva...” Onda, filozofski zakljuåujem, kao da se tako neãto oåekuje od mene, Benjaminovo delo, meœutim, i danas je izuzetno aktuelno, neverovatno se uklapa u postmodernizam naãih sadaãnjih æivota. Gradiñ Port Bou, uz sve poãtovanje za seni velikog filozofa, da li i sa dovoljno istorijskog kajanja za davni greh, æivi intenzivan turistiåki æivot popularne Kosta Brave. Vozovi prolaze. Evropa ujedinjeno putuje. Odlazim neg143

de u dubinu primorja. Zadovoljio sam radoznalost ali ostala je senka strepnje: da li je zlo na dovoljno sigurnom mestu. Ipak bih da znam ko je izneverio Benjamina i da li je Asja… Joã jedan „kalvados”. Patetika koja se teãko moæe izbeñi!

144

NESPORAZUMI U OKVIRIMA KRIMI PORODICE
Kriminalci u problemima: Andora la Velja. Kanilo. Olibina ladanjska kuña. Barselona. Avenija Rambla 2002.
Osam je sati izjutra. Sunce izgreva oprezno kroz tamnozeleni omotaå kojim su ãume opkolile okolna brda, u neposrednoj blizini kamenitog, rustiånog, skoro izvornog zdanja koje je Oliba, u krugu svojih poznanika u Barseloni, proglasio za porodiånu, takoreñi rodnu kuñu. Meãtani ovog gradiña, meœutim, znajuñi za ovu njegovu mistifikaciju, s ironijom istiåu kako se dotiåni gospodin Hoze, zapravo, u njihovom mestu prvi put pojavio tek krajem sedamdestih godina. Ali, to nisu u prilici da bilo kome iz otmene Barselone saopãte. Dok opet uæiva u prividnoj bezbednosti i miru nedeljnog jutra u provinciji, u koju se naprosto sjurio protekle veåeri, vremeãnom Ãpancu, svrdlo polako nestaje iz glave, ali sadræina posleponoñne telefonske poruke joã duæe vreme ga neñe ispuãtati iz svog preteñeg zagrljaja. Iz Barselone je doslovno pobegao. Åim je obavio ono najneophodnije. Iz palate u aveniji Rambla prethodnog popodneva zapravo je izjurio. U 15.15 i, prisilivãi vozaåa na veoma riziånu voænju, naroåito na onom delu rivijere koji Katalonci s ljubavlju nazivaju „Big blue”, u Kanilo je stigao oko 19.18. Baã u vreme kada je lokalni pekar zapoåeo da razvozi pecivo. Za veåeru dobrostojeñih. Tekila, na koju se navikao u godinama koje je proveo u Meksiku, gde se sklonio dok „izvesna kockarska afera” u Figuerasu ne bude zaboravljena, limun i morska so u kristalima, nalazili su se veñ ispred njega. Poreœala ih je uredno gospoœa Sorela, domañica u ovoj kuñi, na stolnjaku od grube æute jute koju je Oliba voleo. Sto od mermera bi lako podneo i luksuzniji prekrivaå, ali senjor Manuel je bio izriåit. Na stolu mora biti domicilni ruåni rad. Precizna je bila i naredba da domañica, poãto preuzme pecivo od gospodina Oliveire, uzme slobodan dan. Jedva prekinuta tiãina se ponovo uspostavila u prijatno sveæoj baãti. Meœutim, u Olibinoj glavi, odrveneloj od noñaãnjeg ãoka i nespavanja, po ko zna koji put nastavio je da se „odmotava” tonski zapis posleponoñnog razgovora. „Jajoliki?”, naizgled ravnoduãno je upitao, ili naprosto konstatovao, dosta ispoãñen bariton, sa druge strane mobitela. U momentu se setivãi ko ga jedini joã oslovljava tim posprdnim nadimkom iz mladosti, izostavio je kurtoazno negodovanje i uzvratio sa glumljenom ravnoduãnoãñu i superi-

145

ornoãñu: „Sluãam, majmune”. S one strane je, takoœe, izostala uvreœenost. Nastavak telefonskog uznemiravanja trajao je veoma kratko. Ali, sasvim dovoljno da ostavi dugotrajan eho. Opasan i opak. „Generalisimus vas podseña da je rok za isporuku baãtenske figure istekao joã pre nedelju dana. Gospodin æeli da vam ãto pre isplati ostatak duga. Zanima ga da li ñe se to obaviti u uobiåajenim apoenima ili moæda u betonu. Hitno javite koju valutu æelite. Ameriåku ili evropsku. Kada je cement u pitanju, ponuda je joã bolja!” Desetak sati posle tog telefonskog prepada, Olibi se priåinjava da iznova gleda sebe u spavañoj sobi u Barseloni, jedva probuœenog i unezverenog, kako potpuno nesuvislo i smeteno pita priprosti glas posrednika: „Kakav cement, do œavola? Figura samo ãto nije…” Vlasnik baritona, åije neobiåno bledo lice dobro pamti, kratko odbrusi: „Biñe to naã prvoklasni katalonski cement. Kada ste vi u pitanju, generalisimus ne ãkrtari. Beton, idealan za nadgrobne spomenike. Troãkovi prevoza idu na naã raåun.” Zavrãavajuñi zvaniåni deo poruke, poznanik-posrednik dodade joã jedanput, sasvim privatno, „Jajoliki!” Posle prekida veze, Hoze Manuelu je preostalo samo da se sjuri u parter i probudi Pedra. Vozaåa i telohranitelja. Sada mu je poruka veñ bila sasvim jasna. Vozeñi se kroz izbledelo popodne razmiãljao je kako ni enormna koliåina novca, koju je dobio pre pola godine, nije dovoljna da olakãa tvrdoglavost rokova koji su u momentu ugovaranja izgledali sasvim prihvatljivi. No, tako to biva kada su pare i rok u rukama jednog istog. Sirovog naruåioca. U jednoj od oãtrijih krivina, negde kog Urgela, setio se da se nije javio majci pre polaska. Opsovavãi, reãio je da joj se javi iz Kanila. Kada je uzimao pare, i to samo polovinu, za posao koji mu nije izgledao suviãe komplikovan, nije ni pomiãljao da ñe se ovako brzo nañi u sitaciji da mu ni dobijena suma neñe trebati, ako ga generalisimusovi istomiãljenici sa „betonskim cipelama” porinu u jezero u starom kamenolomu. Koje veñ ima zavidnu tradiciju ovakvih sahrana. Oko deset sati se trgao iz sna u koji je propao zavaljen u baãtensku stolicu. Bilo je skoro idiliåno prepodne u Andori. Sanjao je da mu policija zvoni na vrata u Rambla aveniji. Policajac iz tog sna imao je lice Balduåijeve kuvarice Terezije. U Kanilu, na javi, na teãka drvena vrata, sa okvirom od kovanog gvoæœa, zapravo je zvonio Jero koji je prethodnog dana dobio svoj novac, zasluæen fotografisanjem. I slanjem e-maila. Videvãi Olibin „peæo” kako proleñe kroz mesto pomislio je kako ne bi bilo loãe da se malo ulaguje gospodinu iz Barselone. Mrzovoljni i, ovog puta neispavani, galerista iz glavnog katalonskog grada je lokalnog ugostitelja-antikvara, svog povremenog saradnika za svakojake sitne i umereno prljave usluge, brzo ispra-

146

tio, doduãe bez grubosti koja se dala oåekivati posle nedvosmislenih pretnji koje su ga poæurile u Kanilo. Uostalom, Oliba je oko podneva oåekivao da iz San Marina pristigne Blanã, sa kojim je trebao konaåno da utanaåi operaciju zbog koje je dobio preteñu poruke. Jedino mu nije bilo jasno zaãto su se „Frankovci” ovoga puta usredsredili samo na figuru sa Monserata kada je prvobitni plan, konaåno i suma je data za celokupan posao, sadræavao joã tri sakralna predmeta. Ali, to je lakãi deo problema. Gorak i uplaãen, kao da je od svega toga postao joã æuñi i „jajolikiji”, dodelio je Jeru na samom izlazu joã jedan zadatak. Pruæivãi mu vizitkartu Vladana Vasiña izrekao je: „Poãalji na ovu adresu, sa kompjutera u „Restaurantu La Forquila”, joã jednu fotografiju Monserata sa porukom: „Vladanu, Borisu i Bogdanu, sa sauåeãñem. Vidimo se se u neko bolje vreme. Vaã Miler!” Posle kratkog predomiãljanja dodade: „Napiãi joã i ovo: „Vladana podseñam da su one tri persone njegova briga…”. Proverivãi da li je Jero sve taåno zapisao, promrlja: „Sve se mora ubrzati”. Antikvar, ili kako su ga u Kanilu zvali, „ãvercer”, nije baã razumeo o kakvoj se igri ovde radi ali je poæurio da obavi povereni posao jer mu se åinilo da je to jednostavan naåin da odradi akontaciju koju je prethodnog dana primio na recepciji hotela „Valira”. Hotela iz koga je pre skoro godinu dana volãebno iãåezao Petar Davidoviñ. Koji u to vreme joã nije pripadao ovoj priåi. Niti kriminalcima okupljenim oko Olibe. Iako je veñ odavno poznavao Blanuãu. Ne toliko iz Novog Sada koliko iz susreta u Veterniku. A viœali su se i na Dorñolu. U mehaniåarskoj radnji izvesnog Laziña. Koji je svojevremeno bio nadareni junior u „Partizanu” zavrãivãi kratku fudbalsku karijeru u F. K. „Dorñolu”. Davidoviñ-Balduåi se svojevremeno iz Andore sklonio kod Laziña, u Nici. Sa kojim je uspeãno viãe godina potkradao svog gazdu iz La Velje. Sve dok ovaj nije od svojih jataka saznao za paralelne radnje. Naturalizovanih Francuza odnosno Italijana. Od kojih mu je jedan, Laziñ, bio predaleko. I prejak. Prek. Naoruæan. Dok je drugi, Davidoviñ, odnosno potonji Balduåi, fiktivno ubijen. U La Velji a oglaãen u Nici. U laænom tekstu koji je objavljen u „Nice Matin”.

147

DIJALOG SA LICEM IZ MRAKA
Opskurni agent i dalje gnjavi: Bulevar. Beåkerek. Policijska stanica negde u istom gradu. 1996. Ubod temena (14).
Telefon je zazvonio i u Beåkereku. U zvuku te sprave, u momentu, sam prepoznao opasnost, i znao sam da zove onaj manijak ili ãpijun. Kad sam nevoljno podigao sluãalicu, zaãkripao je njegov uznemirujuñi glas. Meœutim, ovog sam puta i ja bio pripremiljeniji. Druæe Petroviñu, ja vam se opet javljam. I naæalost imam debelih razloga za to. Odmah ga prekidam: Åvoroviñu, ti opet zaboravio na dobar dan. Treba da se javiã i predstaviã! Dokle ñu da te ãkolujem! Naãta on odmah reaguje: Sluãaj ti Petroviñu, nemoj da me uåiã redu. Ja se javljam kako ja ’oñu. I odakle ti taj Åvoroviñ kad se ja veñ pedeset i sedam godina zovem Draãkoviñ. Pokuãavam onda pomirljivo: Dobro Ilija, nemoj da se ljutiã, malo sam se zabunio. Liåiã mi na onog Åvoroviña, znaã veñ kog, pa sam pogreãio. No, da åujem kako ste danas? Ali se ni on ne predaje. Reæi: Provociraã me, novinaråiñu, Nego mani to s imenima i prezimenima. Åujem da si dobio ovih dana åak dva pisma iz inostranstva! Ti, bogami ne dangubiã, zemlja u sankcijama a ti se dopisujeã! Pisma iz Evrope. I dalje mirno uzvrañam: Gospodine Ilija Draãkoviñu, to su moje privatne stvari! Ãpijun uzvraña: Petroviñu, nisam ja nikakav Ilija veñ Duãan, ali mi ne razgovaramo o meni. Ti si na dnevnom redu! I oni tvoji: Davidoviñ i Jovanoviñ. Imam ja vas trojicu na spisku joã od 1968. Tvoji prijatelji – emigranti. Lepo ti druãtvo, boga ti poljubim! Jedan gazdaãki i crnoberzijanerski sin, drugom otac opljaåkao sopstveno dræavno preduzeñe pa odmaglio preko granice. Sada se i Petroviñ, alijas Vladimir, uzrujava: Ko ste to pa vi? Zar se vaãe veñ nije zavrãilo? Meni je dosta vas koji virite u spavañe sobe, otvarate pisma, prisluãkujete tuœe telefonske razgovore, cinkarite i izmiãljate neprijatelje. Ti ne da si Åvoroviñ veñ si Åvoroviñ na kub! Ovaj nastavlja, åak nadmoñno: Smiri se, gospodine. Ko kaæe da mi nismo humani. Vidiã da niãta od onog ãto imam o tebi nisam joã nikom dao. Trake, fotokopije, imam tu åak i neke fotografije. Moj Petroviñu, nemoj da tråiã pred rudu. Joã se mi moæemo sporazumeti. Ja, na granici strpljenja: Opet me ucenjujeã. Ti si bolestan åovek. Ti dokazi, koje navodno imaã nemaju nikakve veze s politikom i policijom. Draãkoviñ i na to ima odgovor: Ali ima sa tvojom æenom, tvojim urednikom, sa recepcionerkom iz hotela „Metropol”. Novinar odgovara veñ umoran: Dobro, Draãkoviñu, ti si oåigledno reãio da me urniãeã. Nije ti dos148

ta ãto mi åitaã pisma, i ko zna od kada mi i prisluãkujeã telefon. Vucaraã se za mnom, snimaã i presnimavaã… Åemu toliko trud. Pa ja sam obiåan åovek, suviãe mali da se dræava za njega interesuje. Beznaåajan. I ãta joã hoñeã od mene? Sa dozom trijumfalizma, moj ãpijun nastavlja: Napredujemo, Petroviñu. Meni treba samo joã malo. Da mi priåaã o onom åega nema u pismima ni na telefonu. To smo joã proãli put dogovorili. Petroviñ koji se bolje oseña u koæi Vladimira: Ali Åvoroviñu, Jovanoviñ i Davidoviñ su sitne ribe za tebe. Jedan prodaje parfeme, drugi kupuje za gazdu polovne automobile. Jovanoviñ se za naãu politiku uopãte i ne interesuje a i Davidoviñ je skoro gotov, pitanje je dana kad ñe… Onda Draãkoviñ, neãto utiãaniji: Nemoj da me gnjaviã s tim Åvoriñem, ja ñu se veñ raspitati ko je taj. Jovanoviñ me manje interesuje, on je davno pobegao. Ali taj Davidoviñ je neãto drugo. Udario je policajca 9. marta. Pa klisnuo. Sad tebe nagovara da mu piãeã o zbivanjima u zemlji. Tamo se vezao za kriminalce… Novinar pokuãava opet mirnijim tonom: Druæe Draãkoviñu, ja njemu ne odajem nikakve tajne. Piãemo zajedno roman o… ali tebi to ne vredi objaãnjavati. Draãkoviñ, skoro normalno: Petroviñu, objasniñeã ti meni jednog dana to ãta piãete, nisam ni ja suviãe glup. Iznenadiñu te, veruj mi na reå. A za policajca je apsolutno taåno. Razbio mu glavu letvom. Ja, pomirljivo iako sa æaokom: Izvini, mal’ ne rekoh opet Ilija, izvini Duãane, nisam ja mislio da si ti baã tako glup, samo nije ti to struka. Ali, mora biti da je i milicija mlatila njih. Niste ni vi svileni… Opet, sluæbeno, policajac: Kako tebi ono beãe ime, Petroviñu? Ima u tim vaãim pismima joã jedan tip sa stranim imenom. Neki Benœamin. Vidim ja, to je neka vaãa ãifra. Kao, åovek nije viãe æiv a veåito se stvari vrte oko njega. To vam je dobar ãtos. Ne moæete vi mene lako zajebati. Pisac, pomalo staleãki uvreœen: Duãane, åoveåe, taj Benjamin je knjiæevnik, nemaåki knjiæevnik i umro je odavno. Moraã mi verovati. Ovaj uzvraña: Ja tebi privatno verujem, onako, ali sluæbeno jok. Kad reãiã da saraœujeã i to ñemo raspraviti. Ovo postaje sve luœe. Ajde, da ti ja neãto i kaæem o Jovanoviñu i Davidoviñu. Novinar, kao pisac: Ali, åoveåe, govorim ti da je Benjamin davno veñ mrtav. Ljudi ga meœutim i dan-danas åitaju i cene, ali kao æivo biñe ne postoji. Da ti nacrtam to! On je davno pokopan! Policajac se ne predaje: Samo strpljivo. Setio sam se – ti si Vladan, Vladan Petroviñ. Prvo ñemo o æivima, pa onda i o mrtvima, ako su stvarno mrtvi. Pre nego ãto pisac padne u histeriju: Pa tebi ni pravi Ilija Åvoroviñ nije ravan. Ubijaã me u pojam. I zaãto ja i dalje razgovaram s tobom. Samo zbog bedne ucene. Gadiã mi se. Draãkoviñ, profesionalno: Varaã se, dragi moj, i nemoj da si tako gadljiv. Imaã ti i bolji razlog da me sluãaã i saraœujeã. Sluãaj me sad paæljivo: moæda ti 149

mi moæemo pomoñi da pronaœeã Aleksandru! Upravo u tom momentu iz sluãalice se zaåuje – klik, i posle toga otegnut zvuk prekinute veze. Draãkoviñ me izgnjavio i na kraju bacio udicu s mamcem kome ne mogu da odolim. Aleksandra! Doveo me u moralnu dilemu, jer saradnja sa njim ne moæe da proœe bez gorkog ukusa, a joã vaænije od toga – nemam njegov telefonski broj. I ko zna da li se taj manijak zaista zove Duãan Draãkoviñ? Moram da åekam da mi se ponovo javi, da me iznova izmaltretira, i onda, ako se smiluje, da saznam neãto o Aleksandri. Naravno, kako da znam da nije u pitanju obiåno policijsko foliranje. I ãta tek o sebi da mislim, kad sam spreman na saradnju s takvim åovekom. Kome objektivno i nemam niãta da kaæem. Sem onoga ãto oni veñ znaju. Verovatno im treba samo moj potpis iza neke veñ obavljenje nameãtaljke. To neñete od mene dobiti – hrabri samog sebe Vladimir Petroviñ.” Kome ni kao Miroslavu Vladimiru nije prijatno kada se seti toga vremena od pre desetak godina kada je i Valter Benjamin bio pod prismotrom istog beåkereåkog æbira. Gde je ono davno komunistiåko doba, vreme liberala taånije, kada je deæurni istraæni sudija u Pazovi ili moæda Rumi ili Inœiji, bio nervozan ãto ga pijanci-pisci prekidaju u åitanju tog istog Benjamina? Dok su novosadski mladi pisci-pijanci mislili da je sloboda u Beogradu veña.

150

IZNUŒENI ANTROPOLOÃKI PREDAH
Pisac na popravnom: Serber. Hotel „Le Village des aloes”. Univerzitetska biblioteka Perpinjan. 2001.
Vladimir je reãio da prenoñi u Serberu, u nameri da se dan-dva pribere od prave provale „benjaminske zaostavãtine”, u kojoj se iznenada naãao. Tek zaronivãi u temu od koje je napravljena åak i turistiåka atrakcija. Ovde na ãpansko-francuskom primorju. Gde svi znaju sve. A zapravo skoro niko ne poznaje suãtinu knjiæevnikove kobi. A raspredaju se samo pikanterije. Intrige. Åak i na satelitskom snimku postoji simulacija marãrute kojom je u jesen 1940. Valter Benjamin traæio izlaz iz Evrope. Koju je nacizam po kratkom postupku porazio. Serber je Miroslav odabrao kao najmanje spominjanu, neizvikanu, destinaciju mesnih anegdotskih fragmenata ovog veñ epohalnog bekstva i smrti. Vladimir kao pisac hoñe malo da sabere i oduzme. Da analizira podatke, priåe, legende. Da iskoristi famu a izbegne proizvoljnosti. U kojima se skoro sve zna, jedino nije sigurno da li je postojalo famozno pismo, koje je æena sa detetom, koja je bila sa knjiæevnikom u tom begu, uputila Adornu. Teodoru. Filozofu i antropologu. U Ameriku. Gde su oåekivali Benjamina. To ni satelit ne zna. Vladimir pokuãava da se koncentriãe da uz pomoñ svoje primenjene antropologije dozove u svest boje, mirise, emocije i dramatiku tih davnih vremena ove memorijalne destinacije. Da knjiæevnom arheologijom sebe uvede u sræ teme. Koju mnogi svode na neizvesnu sudbinu piãåeve izgubljene aktentaãne. U ovaj gradiñ, Serber, koji u sumrak pomalo liåi na grad duhova, kako zapisa neki gost u hotelsku knjigu, primorsko mestaãce, novinar je vozom stigao iz Port Boua, sav zbunjen geometrijom i mistikom Benjaminovog skonåanja. U dnevnik ovog istraæivaåkog putovanja on zapisuje: Okruæen tiãinom, koja ponekad gustinom postaje naprosto fiziåka, ali i intenzitetom boja: æuta, oranæ, ljubiåasta, ultramarin, kao da oseñam dodir Matisove palete, ali i suludost genijalnosti Dalijevog nadrealnog haosa, koji kao da struji iz hladne monumentalnosti koja mi se priviœa. Oseñam je ovde, kao da me pohodi dolazeñi iz susedne Ãpanije i Benjaminovog memorijala. Iz Port Boua do koga je nemaåki filozof i kritik iãao preko brda, makije, kamenjara i vreline poznog leta.
151

Sa nekom æenom, Heni Gurland, i njenim sinom Jozefom. Tu je negde i Liza Fitko, leviåarka takoœe, organizatorka bekstva Jevreja preko Ãpanije u Portugaliju. Penje se Valter kozjim stazama, ostavljujuñi iza sebe Banjil i Serber. Na poåetku puta beãe im Marselj, u koji je Valter stigao iz Lurda, u kome je proveo par proleñnih nedelja. Prateñi sestru Doru, kojoj je ovo svetiliãte oåigledno pomoglo jer je poæivela do 1946. „Åitam sve ovo u Univerzitetskoj biblioteci u Perpinjanu gde sam dospeo sledeñeg dana, po preporuci jednog starijeg gospodina, naãeg, banatskog, Rumuna, bivãeg profesora pedagoãke akademije iz Vrãca, sa kojim sam se upoznao veåe po dolasku u Serber, za ãankom u nekom kafeu preko puta „Hotel La Vigie”, u 3. route d’Espagne. Florijan nije delio moju opsesiju Benjaminom ali je bio dosta obaveãten o svemu ãto je ovde na Rivijeri bilo bitno. Poãto treñu godinu uzastopno letuje u obliænjem Por Venderu. Åak je iznajmljenim automobilom, sledeñeg jutra, poãao sa mnom u Perpinjan. Da mi pomogne u potrazi za åinjenicama. Rekao mi je da je svojevremeno, misli u Juænoj Americi, snimljen i igrani film o Benjaminu. Kaæe mi, na moje veliko iznenaœenje da on liåno zamera Benjaminu to ãto njegova filozofija åesto sadræi protivreåne elemente racionalnog odnosno krajnje transcedentalnog. U tom momentu, ali i kasnije, Vladimiru nije najjasnije na ãta profesor misli. Ali zakljuåuje da ovaj nije bio baã iskren kada se predstavio kako neko ko nije dovoljno u materiji. U Perpinjanu smo. Sedimo u biblioteåkom klubu, bifeu, na stolovima su neprirodno zeleni stolnjaci. Kafa je iz ekspres aparata. Ventilator, åini mi se neprirodno velik, zuji a mi åekamo neku Elenu, bibliotekarku. Koju Florijan poznaje jer je i ona Rumunka. Ali poreklom iz Braãova. Opet neka bibliotekarka. Kao onda kada sam u Eåki traæio Arsena Åolaka a naiãao na dvojnika Brujiñevog – podseña se Miroslav. Pojavila se i Elena, predstavila se kao Ellen Hall. Za bibliotekarku suviãe preplanula i miãiñava. Jake noge i ramena. Dok smo je nudili limunadom, i ukratko obavestili o mojim planovima, ona nam je rekla da vikendom radi i kao turistiåki vodiå u Banjil-sir-meru. Vodi radoznalce marãutom Benjaminovog pokuãaja da izmakne nacistima! Ãto nije iznenadilo Florijana, ali je mene naprosto unezverilo. U Perpinjanu sam iz prve naãao izvor koji ñe znati sve o poslednjim danima mog junaka! Dok smo æivo i nestrpljivo razgovarali, zapoåeli u klubu a nastavili u jednoj kafeteriji u delu grada koji se penje uz brdo, lokalu „Les Antiquaires” prepunom zelenila, belih stolnjaka i braon-æutih zidova i ta152

vanice, Elena je, s oseñanjem da saopãtava neãto nesvakidaãnje, izrekla kako je Heni Gurland, koja je sa Benjaminom bila skoro do njegovog poslednjeg daha, posle izvesnog vremena, poãto se ipak doåepala Amerike, postala æena Eriha Froma! Mom ushiñenju zbog novih podataka nije bilo kraja, ãto sam ipak mogao samo posredno da joj saopãtim, jer moj francuski nije bio dovoljan åak ni za naruåivanje u kafani. Posle veåere, koja je bila ãpansko-francusko-baskijska, rastajemo se do sutra. Elena ide svojoj kuñi. Kod muæa, Engleza. Mi, nazad u Server. Kolima. Skoro dva sata voænje. Jer idemo starim, lokalnim putem. Prvo, kraj mora. Potom serpentine. Na jednoj raskrnici åitam: Andora La Velja 86 km. Doœem u iskuãenje da nagovorim Florijana da skrenemo tamo. Da uæivo vidim grad u kome je æiveo moj glavni junak – Davidoviñ. Ipak, te se noñi vratismo u Serber. Da smo skrenuli, ko zna ãta bih otkrio o senjoru Davidoviku! Izjutra, ponovo Perpinjan. Sada sam veñ pripremljeniji. Za ovaj grad i nastavak priåe. Prvi podatak koji zbunjuje. Ovde se govori francuski, baskijski, korzikanski i bretonski. Opojna lepeza jezika. Njegovih stotinak hiljada stanovnika, verovatno strance dovode u stanje lingvistiåke uzbune! Urastao u predeo izmeœu Mediterana i Pirineja, sav u uzbrdicama, pun je palmi i platana, i fontana sa planinskom vodom. A palate, trgovi, nazivi, plesovi i pesme odiãu Katalonijom. Grad fabulozne lepote! Grad prepun sunca i zelenila. Pokretni praznik na Mediteranu. Nije ni åudo ãto je nadrealni Salvador Dali nazvao Perpinjan „centrom sveta”. Moja je tema, meœutim, jedan Nemac. Valter Benjamin, koji je u beæaniji kroz ovu lepotu samo protutnjao. Nisam siguran da je bilo ãta od ambijenta primetio. Elena je taåna. I odevena drugaåije nego juåe. U belom i beæ je. Preplanulost, steåena verovatno prilikom peãaåenja stazama izbeglih, veoma je primetna. I ãarmantna. Jedva ãminke i dikretan miris. I konaåno deo njene priåe o Benjaminovim poslednjim åasovima. Ponovo smo u klubu. Pijemo sangriju, Elena – koka-kolu. Priåa o danima septembra 1940. zapoåinje pominjanjem dva æenska imena. Jedno je Heni Gurland. Ona je sa Benjaminom stigla do mesta Port Bou. Od predstavnika vlasti su saznali da Valter nema valjana dokumenta. Isteklo mu je nemaåko dræavljanstvo a francusko nije dobio. Ãok. Katastrofa. Kraj sveta. Sliåna sudbina navodno åeka i njenog sina Josifa. Ni on nema valjane dokumente. Ali, mali ne interesuje Nemce. Ni meãtane kolaboracioniste. Benjamin je, meœutim, na kraju puta. Povratak u logor ne dolazi u obzir. Pre viãe godina, dok je boravio u Nici ovaj, veñ bivãi
153

komunista, mistiåar i pozitivista istovremeno, predvideo je samoubistvo kao spasonosni izlaz iz æivotnog bezizlaza. Pre nego ãto se predozirao morfijumom, tako je barem svedoåila Heni, u kasnijem pismu Adornu u Ameriku, Valter je saåinio oproãtajno pismo tom istom Adornu, koji ga oåekuje. U Njujorku. Zamolio je ovu mladu æenu, potonju poznatu fotografkinju, da sadræinu pisama nauåi napamet, a zatim da pisma uniãti. I sve je ostalo na izjavi Heni Gurland, njenom pamñenju i istinoljubivosti. I iskrenosti. Dok je jedna oproãtajna poruka ipak ostala neuniãtena. Upuñena nekom katoliåkom redu u Ãpaniji. Tako je ona o svemu svedoåila. Posle pauze od nekoliko sati, dok je Elen obavljala svoje poslove u Univerzitetskoj biblioteci, za to smo vreme Florijan i ja protråali kroz kataloge i informatore, na ruåku u kafeteriji, zapravo mestu sa nazivom „La sud restauranr 66”, u ambijentu ukrãtene tradicije grada koji je bio i ãpanski i francuski, sa mnogo plave boje u eksterijeru i umerenog kiåa iznutra, uz gitaru lokalnog umetnika Dæeroma, sledila je priåa o drugoj æeni iz sage o tragiånom kraju Valterovom. Kazivala nam je Elena, sa dozom profesionalne ravnoduãnosti, kako je izvesna Liza Fitko, docnija Amerikanka, publicistikinja, inaåe jedna od organizatorki pokuãaja da se iz Francuske spasu nauånici i umetnici, prevashodno jevrejskog porekla, a valjalo je nekako stiñi do Lisabona, odakle su laœe iãle put Amerike, sa Benjaminovom grupom stigla do mesta Port Bou. I oåigledno je bila manje bliska sa Valterom od mlade Heni, jer je on ipak ovoj, Gurlandovoj, izdiktirao svoje poslednje pismo, tako da Fitko ne zna za detalje o piãåevim poslednjim satima, ali pamti Benjaminovu aktentaãnu, od koje se pisac, i pored njene znatne teæine, nije odvajao. U taãni su bili neki knjiæevni rukopisi. Navodno i delo koje je poåeo da piãe nekoliko meseci pre beæanije, joã u Marselju i Lurdu. Fitko svedoåi nedvosmisleno, da aktentaãna nije pronaœena posle Benjaminove smrti. Nema je ni na policijskom popisu pronaœene imovine u sobi hotela „Francuska”. Kaæe dalje Elena, kako Heni Gurland taãnu isprva ne pominje, potom se kao seña kroz maglu, i konaåno pretpostavlja da je ona bila nebitna za Benjamina. Ili previãe vaæna pa je istu sam uniãtio. Zavrãavajuñi ovu povest Elena napominje kako se gospoœa Fitko, kasnije veoma ugledna u Sjedinjenim Dræavama, u viãe navrata vrañala u Port Bou, Serber i Banjil-sir-mer, ne bi li pronaãla famoznu aktentaãnu. Ali, nje nije bilo. Samo su lula, okrugle naoåari i joã par nebitnih sitnica åekali u policijskom depou naslednike, ili muzeje.
154

Gospoœa Hal je naravno bila mnogo opãirnija. Åak nam je nagovestila, obrañajuñi se mnogo viãe Florijanu, koga je åitava stvar ipak manje interesovala, ali je znao rumunski, da postoje joã neke glasine i teorije o pravoj verziji Benjaminove smrti. Ãto nisam u prvo vreme konstatovao. Jednostavno nisam viãe mogao da primam informacije. Pitao sam, veñ na rastanku sa Elenom, da nije sluåajno Valter napisao oproãtajno pismo nekoj Asji, Asji Lacis. Na to me je bibliotekarka upitala: a ko je sad pa to? Moja je vezanost za romantiku Benjaminovog æivota time bila povreœena. Verovatno bezrazloæno. I deplasirano, jer je romansa Valtera i Asje davno prestala. U kovitlacu nacizma, komunizma, knjiæevnosti i brehtovskog teatra, åiji je poklonik bila Lacisova. Koja je istovremeneno bila i vrlo ambiciozna æena. Koja ume sa muãkarcima. Kojima to isto sa njom nije uspevalo. Dok se izlet na Pirineje i okean bliæio kraju. Zato sam ostao u njemu joã jednu noñ.” Zavrãava Miroslav Vladimir prvi deo svog dnevnika sa Juga. Svestan da popunjavanjem dela praznina iz Benjaminovog æivota istovremeno otvara nove nepoznanice. Koje bi ostale nebitne da prethodne nisu odgonetnute… I tako u kovitlac koji fascinira.

155

BOMBA U RIMINIJU
U krimi priåi posle pretnji i eksplozija: Vila u ulici Rambla. Barselona. Rimini. Ulice. I restoran „Bellariva”. Rimini. 2003.
Bluberi, Vladimirov temperamentni prijatelj, novinar specijalista za ekskluzivne intervjue sa netipiånim i kontroverznim liånostima iz politike, estrade, publicistike, nastavlja sa ispunjavanjem „Elektronskih novina” delovima trilera, koji se i zapliñe i raspliñe oko Balduåija. Koji nije glavni akter tih priåa ali jeste neizostavan. Jer uåestvuje i u ostalim segmentima Vladimirovog romana. Oporavljen od stresa zbog Blanuãinog iznenadnog boravka u Novom Sadu, ponovo poletan i samouveren, javlja mi da je saznao zaãto je Blanã svrañao u grad. Priåañe mi o tome åim se sretnemo. Oni i ne znaju da su na internetu – dodaje. Napominje, takoœe, da je preko nekih bivãih fudbalera Vojvodine poruåio „veselom druãtvu, sa Balduåijem-Davidoviñem na åelu” da u slobodnom vremenu proãetaju malo po srpskim sajtovima! Ãalje mi sledeñi nastavak tog trilera, ãto mene, iskreno, plaãi – sumira poslednje dane marta Miroslav Vladimir.
„U letnje veåe 2003. Barselona. Telefon zvoni u vili rezidenta ovog grada. Skoro plemiña, po navodnim precima. Ãpanca. Katalonca, taånije. Bogataãa sa problematiånim projektima. „Oliba ovde. Izvolite.” „Gospodine Oliba, javlja vam se Jero. Jero iz La Velje. Znam da kasno leæete pa sam bio tako slobodan…” „Govori Jero, ãta hoñeã? Znam ko si…” „Znate gospodine Oliba, ja sam one fotografije sa Monserata e-mailom poslao na adresu u Novom Sadu, koju mi je dao gospodin Blanã. Onom Borisu Predojeviñu. I, naravno, sredio sam da to izgleda kao da mu ãalje onaj diplomata, onaj ãto sam ga slikao. Ali, znate, imao sam dodatne troãkove da sve bude kao pravo…” „Sve to znam”, preko volje i s prezirom izusti Oliba. „To si uradio joã proãle subote, Jero. Nego, ãta veåeras hoñeã?” „Gospodine Oliba, nemojte se ljutiti, ali åovek koji mi je pomogao sa internetom je nestrpljiv. Traæi svojih sto dolara: ne bih ja zbog sebe ali...”

156

„Kod Sanåeza, u Kanilu, na recepciji, sutra posle 12 åeka te tvojih 300 dolara. Ali, zapamti, to je i akonatacija za sledeñi posao.” Oliba mlitavo spuãta sluãalicu, kao zgaœen briãe je vlaænom maramicom. Kontakt sa gradom u kome je skoro moñan, ali ne cenjen, za ovu noñ je zavrãen. Visoki, kao u ulju suãeni Katalonac, zatvori vrata od terase i krene u spavañu sobu. Maman Hortenzija moæe da saåeka sa razgovorom i do sutra izjutra, pomisli Hoze Manuel pre nego ãto se prepusti hidrama nesanice. Ili blaæenstvu haãiãa. Zatvarajuñi vrata od bruãenog stakla, dilemu je veñ razreãio. U korist blaæenstva. Dok moñnog Ãpanca muåi nesanica, a Balduåi kroti paniku i nervozu koju mu je taj isti åovek, Oliba, izazvao, Blanuãa alijas Blanã, na adresi Via Salita dela Rocca, u Riminiju, åeka povoljan trenutak da pod desnu zadnju stranu belog „porãea” nonãalantno postavi „bombonicu”. Znak „blagonaklonosti” Oskara Balduåija gospodinu Gotiju, takoreñi mala „zahvalnost” za njegovo viãemeseånoi bezobrazno meãanje u poslove sa Trstom i Goricom. Blanã je, kada je u pitanju koliåina „punjenja” doslovno poãtovao Oskarovu preporuku, reå naredba nije voleo, ali je ipak sa svoje strane, poãto je i sam bio osetljiv kada je u pitanju bilo „træiãte” Trsta, naåinio jednu izmenu. Paket u obliku prave bombonjere, sa maãnicom, naravno, reãio je da postavi baã ispod rezervoara Gotijevog automobila. Samo da akcija bude glamuroznija. I buånija. Kada je procenio da ãetaåi, koji su bili na samom poåetku ulice, za dvadesetak sekundi neñe biti u blizini „porãea”, iz polusenke je priãao automobilu, veãto prilepio eksploziv ispod branika koji je nosio na sebi registraciju Ravene, i joã hitrije se sklonio u pasaæ koji je vodio do „Contrada del Collegio”. Sve posle toga je bilo dosta buåno, garavo, histeriåno. I proprañeno zvucima policijskih i vatrogasnih sirena. Ali, to viãe nije bilo u sferi Blanãovog interesovanja. On je, ipak, morao da poæuri jer mu se, od adrenalinskog ubrzanja, veoma mokrilo. Zateåen u grotesknom apsurdu, da prosto jurca sporednim mraånim ulicama Riminija, ne zbog podmetanja bombe veñ zbog problema sa beãikom, Blanuãa se iznenada naœe u blizini bara „Bellariva”. U kome su ga stalni gosti poznavali a i on je imao meœu osobljem nekolicinu prijatelja. Prohujao je kroz prepunu glavnu salu, u kojoj je veñ zapoåinjao muziåko-erotski program, i doåepao se toaleta. Olakãavãi se, zadovoljan zbog dobro izvedene operacije „upozoravanja”, lagano je prao ruke zagledan u prazno. Neoåekivano, oseti ljigav dodir neke tople ãake na ramenima, prañen pijanim i nasrtljivim glasom: „Moj davni, miãiñavi prijatelj. Koga ja to vidim, Blanuãa, prijatelju, ljubavniåe moj strastveni. Ti si sasvim zaboravio na svog Luiœija” – baljezgao je elegantno obuåeni, zadrigli, raspojasani, i veoma pijani trgovac iz Treviza. U treznom

157

stanju bio je to Luiœi Œorœone, srednje bogat proizvoœaå konfekcije sa severa Italije. U stanju u kome je naleteo na Blanuãu, bio je samo pijana, oznojana svinja koja je se prepustila svojim homoseksualnim nagonima. Meœutim, dogodilo mu se to u jako pogreãno vreme. Ili je moæda mesto bilo krivo za sve ãto ñe uslediti. Bilo kako bilo, Blanuãa, joã sav u gråu od akcije, sa Olibom i njegovim nejasnim ali autoritativnim zahtevima u malom mozgu, i sasvim liånim, iz ko zna kog skrivenog dela moædine ili utrobe, nastupom divljine, reagovao je hitro i grubo: veñ u sledeñem trenutku Œorœone se naãao u kabini, iza zatvorenih vrata, sa glavom u WC ãolji a ubrzo i sa bodeæom u leœima, koji ga je kroz rebra i srce izleåio od svih poroka. Trajno, ne suviãe higijenski ali efikasno i neobiåno hitro. Voda koja je tekla iz kotliña priguãila je i ropac. Ako ga je i bilo. Izlazeñi iz toaleta direktno na sporednu uliåicu, prednost koji imaju „prijatelji kuñe”, Blanã pomisli kako veåeras ima sreñe, niko ga nije primetio ni u Via Salita, a ni ovde, u toaletu bara „Bellariva”. Bodeæ koji je na trenutak „pozajmio” Luiœiju zavrãio je u kanalizacionom ãahtu, dok su rukavice, tanke i elastiåne, zaostale na rukama joã od flambiranja „porãea”, gorele u usputnoj kanti za œubre. Kada je iznova uãao u bar, glasno se javivãi nekolicini prijatelja, lokalna striptizeta Mariza se spremala da skine slip. Naslonivãi se na ãank, veñ je zaustio da naruåi grapu, pomisli: bez obzira ãto je ovo navodno moj sreñan dan, bivãi legionar, uz ãmekerski osmeh naruåi od ãankera limunadu bez ãeñera. Nije loãe za zdravlje, vitamini i sliåno, a neñe biti zgoreg da ga dotiåni zapamti, baã u petnaest minuta po ponoñi. Po limunadi! Tek desetak minuta posle obraåuna sa trgovcem iz Trevizija. Kada je u 2.23 neko otkrio dobro obuåen leã u muãkom toaletu, Blanã je imao priliku da, sa desetak gostiju i radoznalaca, saåeka karabinjere i izrazi zgraæanje zbog toga ãto je je ugledno letovaliãte Rimini postalo popriãte groznih zloåina. Na ãta mu je, poznanik, Roso Adriano, jedan od karabinjera, veselo namignuo. Za sutra u podne, ovaj je, navodni gospodin, Milan Blanuãa, planirao da ponovo otputuje za Srbiju. Na proputovanju do Åeãke. Taj susret sa prijateljima, iz fudbala, kriminala i pijanåenja, nestrpljivo je oåekivao. Jer, proãlog petka, kada je, takoœe, bio u Novom Sadu, u tih desetak sati, imao je vremena samo za isporuke. Na Spensu i okolini. I kratki susret sa jednom damom. Koja veoma dobro poznaje jednog njegovog poznanika.„

158

KO JE ZAPRAVO NOVINAR M. S.
Nastavak pretrage po nasleœu „Lipanjskih gibanja”: Beograd. Stan u Tadeuãa Koãñuãkog. Restoran „Ruski car”.
U danu koji je veoma liåio na onaj kada je bombardovan Generalãtab, po zlokobnoj jutarnjoj tiãini, i izdajniåkoj dubini neba, uputio sam se u Beograd u nameri da izbliza raspletem zbrku oko mog navodnog prisustva sahrani Ilije Kaleziña. Kao i joã neke mistifikacije oko æivota i smrti mog poznanika iz Studentskog grada. Reãio sam da prvo u redakciji lista „Juåe” pokuãam da pronaœem ålankopisca sa inicijalima M. S. Preko Titela i Perleza dokopao sam se beogradskog puta, morao sam tako zaobilazno jer se vojska uputila na deonicu posle Åente. Saobrañaj je bio dosta slab jer je prethodna noñ obilovala naletima aviona i intenzivnim raketiranjem. Pribliæavajuñi se Beogradu, sve sam viãe imao utisak da sam odabrao potpuno pogreãan dan za svoju „istragu”. Shvatio sam da ñe svi kojima se budem obrañao biti pod neposrednim utiskom noñnih mora koje stiæu sa neba, odnosno da ñe im biti potpuno nevaæna moja traganja za identitetom nekog ko se krije pod inicijalima M. S. Seña se posle dvehiljadite Miroslav Vladimir, sve viãe boraveñi u sopstvenoj proãlosti. Premda je povremeno joã Vladan Petroviñ. Zaåudo, posle neprijatnog probijanja kroz ratom zagrebani Beograd, veñ u redakciji lista „Juåe”, od deæurnog urednika sam lako saznao da je tekst „Datum smrti” napisao Mihailo Miãa Sreñkoviñ, povremeni, nadareni saradnik koji je naæalost sklon alkoholu. Honorarac, sa stanom u ulici Tadeuãa Koãñuãkog 34 i telefonom broj 3428731. Ime te osobe bilo mi je poznato, ali istovremeno nikako nisam uspevao bliæe da odredim ko bi to mogao biti, i kako åovek izgleda. I da ne duæim, posle krañeg telefonskog razgovora s tim gospodinom, i njegov mi je glas odmah bio poznat, ali nedovoljno da me usmeri na pravi trag, istog dana, u rano popodne sedeo sam sa Mihailom Sreñkoviñem, u bivãem restoranu „Zagreb”, kome je vrañeno prvobitno ime „Ruski car”. Bio je to Miãa, moj drug sa Filoloãkog fakulteta i „sabrat” iz ’68. Fiziåki dosta ruiniran, ugojen i proñelav ali, na prvi pogled, isti onaj ãarmantni i neozbiljni veåiti student. Sa grupe za srpski jezik. I drugu nepoznanicu smo brzo razreãili, onu koja se odno159

si na uvrãtavanje mog imena na spisak prisutnih na sahrani Ilije Kaleziña. Sedeñi u kafani posle sprovoda, dosta podnapiti, prijatelji su reãili da malo podvale istoriji i da u spisak unesu i one koji iz bilo kog razloga nisu mogli da prisustvuju rastanku sa Kaleziñem, a svojevremeno su bili deo druãtva oko njega. Ideja je bila Goranova, Gorana Periãiña koji je mislio da je to dobar ãtos. Sreñkoviñ se åak i sada smejao toj domiãljatosti. Tek zapoået razgovor smo nastavili u Zemunu. U restoranu „Æabar” gde me je Sreñkoviñ odvukao, ni sam ne znam sa kakvim izgovorom. Na ãta sam pristao u prevelikoj æelji da ãto viãe saznam o Ilijinoj smrti. Uneli su me u taj izmiãljeni spisak kao stanovnika sobe 23 u Studentskom gradu, u åijem je krevetu Ilija prespavao najmanje stotinak noñi. Miãa je i dalje bio ponosan na to poigravanje sa nekom vrstom naãe privatne istorije. Poãto je i prethodni tekst, onaj u „Politici”, u dogovoru sa Ilijom, on liåno napisao. Pred kraj tog prvog dela razgovora, skoro prijatnog i punog señanja, izrekao je i zanimljivu misao: „Moj Vladimire, pravom sprovodu Ilijinom, onom s datumom koji je on objavio u svojoj poslednjoj knjizi, koju su mu posthumno ãtampali prijatelji, ionako nije niko prisustvovao. To nam je odreãilo ruke da sami kreiramo listu „zvanica” za ovu oficijelnu sahranu. Ta zajebancija sa pravim datumima smrti, burazeru moj, ispala je vrlo problematiåna!” Ãto je za mene znaåilo otkriñe da se u opticaju pojavio i treñi datum Kaleziñeve smrti. Nekako oåekivan za åoveka åiji je æivot bio prepun nesvakidaãnjih detalja. Tako se, lako i pomalo suludo, zavrãio uvodni deo razgovora. Priåa o tome kako su se na tom famoznom novinskom spisku naãli i Nedimoviñ, Davidoviñ i Milinko Vasojev, Popoviñ, Vukoviñ, bila je znatno neprijatnija i potrajala je do duboko u noñ. Nedimoviñ, za koga Sreñkoviñ nije znao da je moj ujak, nasrnuo je prvo, fiziåki, na Vasojeva. Optuæivãi ga da je policijski douãnik. I homoseksualac koji iskoriãñava studente. Sreñkoviñ, koji je takoœe polagao neke ispite kod Vasojeva, joã na Pedagoãkoj akademiji, pokuãao je da opravda svog bivãeg profesora. Ujak, koji je oduvek bio slab sa æivcima, okrenuo se onda prema novinaru. Åak je uspeo da mu udari ãamar. Naãta mu je ovaj uzvratio udarcem kolenom u stomak. Poãto se sve odigravalo u kafani, intervenisala je i milicija. Koja je pustila Vasojeva da ode poãto im je pokazao nekakvu sluæbenu ispravu. Neoåekivano, pokazalo se da i ujak ima takoœe neki dokument koji mu obezbeœuje povlaãñeni tretman kod organa reda. Jedino Davidoviñ nije niãta od toga imao u
160

svom posedu. Ali je u to vreme bio i bez dosijea koji bi ga uåinio sumnjivim. Sasluãavan je samo Sreñkoviñ. Tako mi je, barem, on tvrdio. Dok je sipao piñe u sebe. U noñi koju su u dva maha presekle sirene. I avioni leteli visoko na nebu. Zavrãili smo je u Miãinom stanu, pred zoru, podnapiti i sukobljeni do granice da naãe davno prijateljstvo preraste åak u politiåki sukob. Ja sam, uz sve to, imao i neodoljiv utisak da mi moj studentski kolega nije rekao istinu do kraja, naroåito kad je u pitanju deo koji se odnosio na mog daljeg roœaka Vasojeva, a na taj, indirektni naåin, izostalo je i celovito objaãnjenje Nedeljkovog udela u svemu ãto mu se godinama dogaœalo. U åemu je bilo mnogo stranputica. A za koje je Sreñkoviñ oåigledno znao. Konaåno, svoju pravu povezanost sa sudbinom Ilije Kaleziña nije nameravao uopãte da pojasni. Ãto je mene prevashodno interesovalo. Jer åovek koji piãe dva naruåena izveãtaja sa navodnih sahrana mora biti u bliskim vezama sa naruåiocem. Deæmekasti i ñelavi Miãa Sreñkoviñ ostao mi je duæan mnogo odgovora, ili se meni barem tako åinilo, u tim danima kad su se svakojake istine valjale ulicama. O bombardovanju i krivici za to. Samo ih nije bilo u novinama, kojima su zvaniåne laæi bile vaænije. Njegov usputni zapis povodom Ilije Kaleziña, pretvoren u crnohumornu izmiãljotinu, moæda je baã zbog toga pobudio u meni toliko pitanja za koje on nije imao najlogiånije odgovore. Kasnije sam veñinu nepoznanica odgonetnuo ali se nikada nisam Miãi izvinio zbog grubosti i pokazanog nestrpljenja. Nisam mu se, meœutim, ni svetio a razloga je, naæalost, bilo dovoljno. Pogotovo kad sam od njegovih kolega u redakciji saznao da je ovaj nekada talentovani åovek poslednjih godina, za sasvim male sume novca, bio spreman da piãe tekstove sa izmiãljenom sadræinom. Ko mi garantuje da i priåa o sahrani Kaleziñevoj nije najobiånija plañena izmiãljotina? Koja je trebala da pomeri njegovo mesto u istoriji „lipanjskih gibanja”, odnosno da åoveka, Iliju Kaleziña, koji je traæio demokratiju odmah i bez ograniåenja predstavi kao mistifikatora svega. Pa åak i sopstvene smrti. Kada je Sreñkoviñ definitivno nestao iz mog vidokruga, zaæalio sam ãto ga nisam pitao niãta o Aleksandri. Kako i gde æivi. Pomiãljao sam i da ga pripitam za njenu adresu. Ipak, bilo mi je to neumesno dok traje priåa o Ilijinim sahranama. Ali, niãta viãe od toga. Sa velikim zakaãnjenjem shvati Vladimir, da je Sreñkoviñ slagao da je i Davidoviñ bio na drugoj Ilijinoj sahrani. U to je vreme Petar veñ æiveo u Andori. I naruåivao od njega, tadaãnjeg Vladana Petroviña, roman koji treba da
161

mu spase familiju. Sreñkoviñ je, oåigledno, glumeñi pijanstvo i amneziju, obmanuo ne samo åitaoce lista „Juåe”, prethodno i „Politike”, veñ i Miroslava Vladimira. Po drugi put.

162

NA FRONTU. UNUTAR SEÑANJA
Nekadaãnji beåkereåki avangardist stiæe u rat: Slavonija. Sarvaã. Poljoprivredno imanje pored kanala. 1991.
Jednog se dana, nekoliko meseci pre svoje pogibije u beznaåajnom puãkaranju kod Sarvaãa, a da ni sam nije znao ãta on zapravo radi u tom skromnom mestu u blizini Osijeka, kasno je proleñe 1991. u pola dvanaest pre podne, naãao ukljeãten u zasedi nasuprot ãkoli koja se zvala, morao je to da zapamti – „Eugen Kumiåiñ”. Arsen Åolak tad neoåekivano konstatuje da je jezik kojim komunicira sa savremenicima i suviãe optereñen konvencijama proãlih vremena. I u momentu kad bezizlaz neformalnog ratiãta u Slavoniji dostiæe vrhunac, na izvestan naåin je i ranjen, beåkereåki konceptualista, dok sve okolnosti postaju jako riziåne, i brutalno vidljive, reãi da umesto govorenja, vezu sa svetom, åak i sa ljudima koji pucaju besomuåno i nasumiåno, nastavi – urlanjem. Bez preterane artikulacije i tonske kontrole. Urlanjem kao vidom remeñenja rutine. I dokazivanjem da je sklop okolnosti neverovatan. Shodno toj odluci, on i ne gine tog dana. Iako su svi uslovi postojali. Mesto i godina pogibije ñe ostati sliåni, ali je izvrãenje iz nepoznatih razloga, odloæeno za jesen iste godine. Tako da, u meœuvremenu, ovaj bivãi glumac i radio-novinar, instant-åitaå i konceptualista, dobija pismo od Jovana Jovana. Koji mu obrazlaæe neke svoje opservacije prethodnih decenija. Tim mu povodom ãalje i jednu pesmu Ljube Moanija, åiji pamfleti nisu imali åast da se naœu u kapitalnom izdanju iz 1967. Tada Åolak viãe nije urlao. Ãto ne znaåi da neñe ponovo, kada komunikacije opet postanu neverovatne. Bez obzira ãto su povrãni nazivali delirijumom. To, pismo i poeziju Lj. M. „Biljke oaze”, Åolak åita izvaljen na slamaricu. Leto je veñ uãlo u ravnicu, koja je nastavak one iste koju on voli i koja je njegov rodni kraj a zove se Vojvodina. Dok Arsen åeka da pogine u delu Panonije koji ima ime Slavonija. Sam je sebi groteskan u vojnoj uniformi, koja je nekompletna, jer je ãlem koji je stavio na glavu smeãno udubljen, i liåi na vatrogasni, dok su pantalone iz zimskog kompleta i viãe vuku na zeleno. On je neobrijan, ali deluje uljuljkan u oseñanje kakve-takve ispunjenosti. Ili je moæda depresivan. Sedeo je miran i zaåeãljan, jer je tako navikao. Iz pravca Bagremara, negde u
163

ataru ratiãta, koje veñ nedelju dana miruje, samo su neki konji pobijeni kod Aljmaãa, vetar donosi smrad raspadanja. Iako sva ta kompaserija oko njega ne liåi na pravu vojsku, oni su ipak na realnom ratiãtu. Koje zvaniåno ne postoji. I oni nisu regularna vojska. Ali jesu regrutovani. Noñu. U kafani. Bez pozivara. Oblaåeni i naoruæavani u vozu. A pisma koja piãu svojima imaju poãtanske æigove Surdulice ili Baåke Palanke. I sam se pita da li je bio baã toliko pijan kada su se, pre tri meseca, sa beåkereåke æelezniåke stanice uputili, on i prekaljeni kafanski veterani iz „Lokomotive” i „Jagnjeta”, u navodnu humanitarnu posetu „naãim ljudima koji pate tamo negde u Panoniji”, premda se ono ãto on pokuãava da opiãe nikako ne uklapa u umetniåku akciju. Arsen, takoœe, zna da je alkohol prestao da pije posle prvog izlaska iz zatvora, tako da mu nije jasno kako je opet upao u pijanstvo. Koje ga skupo koãta. Sada opet ne pije. Premda je okruæenje idealno za to. On se, meœutim, iznova posveñuje åitanju. Åitanju pesme Moanijeve, koga Jovan Jovan, navodni nastavljaå Todora M. priprema za svog naslednika. Piãe Moani: „Sretoh te / u baãti/ zaspalu na ruci / otrovne orhideje / kroz reåi / otvori ti se telo / u pustinju / poljubih te / u vreme pravo / ruãila si / oaze.” Jovan uz pesmu dopisuje komentar: „Njegov stih nije produæetak ruke veñ nove umetnosti koja u sebi ima dosta goråine stare umetnosti”. Åolak veruje u Jovanov sud. Jer je Moani prvoborac joã iz vremena Jorgan sale. Koji se opredelio da bude veåiti marginalac. Arsen, kasnije tog dana, pije mleko i uviœa apsurdnost svog poloæaja u ovom ratu koji od poåetka ne valja. Ni ærtve ali ni oslobodioci nisu definisani kako bi to zahtevala poetika. Istorija nepredviljivosti se ponavlja: daleko je Dunav da bi plivali pored njega. Iznenadne predstave lepote su retke, danas i ovde. Pomisli i izmisli citat. A veñ je veåe u Slavoniji. Zvuk katoliåkih zvona. Srpska sela su udaljena. I zvonjava kasni. Da li je to dovoljno. Umesto poveåerja, koje se u njegovoj alkoholisanoj jedinici ne svira, on viãe ne pije pivo i nije zaåeãljan. Åak jednog momenta pomisli na Gabrijelu Fotez. I doœe mu Veliåkoviñev „Trkaå” u pamet. Pa utonu u slatki haos Jovanovih politiåko-knjiæevnih reminiscencija: „Smatrao sam uvijek da je gledanje aktivan proces miãljenja, åak i u vreme kada su me liberali ostavljali bez posla. Ali, åovek, suoåen sa nepomiånoãñu sveta, sklon je patetici. Kao i ja koji ne vidim granicu izmeœu umetniåkog dela i stvarnosti, izmeœu poezije i svakodnevice. Te sedamdesete su ono ãto je prisutno u svojoj odsutnosti. Tada smo, nova intelektual164

na elita ovog naroda, pokuãali da se suoåimo sa sobom, posredujuñi u prevoœenju slike koja dominira svetom. I zaista mislim: istorija se svaki åas ruga i sveti svojim protagonistima, tako ãto ponekad ujedinjuje osobe nespojivih shvatanja, samo uvek podjednako retrogradnih.” Glumcu-åitaåu, ovakva Jovanova analiza pade teãko. Kao negativna utopija. Arsen, iako generacijski viãe blizak kritiåaru Batanjcu, åak i pesniku iz neoåekivanosti, Ljubi Moaniju, tog dana u Sarvaãu, dok je reka Drava proticala kroz Osijek, bio sklon da prihvati misao Danila Kiãa kako je „Nacionalizam prevashodno negativitet jer æivi na poricanju i od poricanja”. Ãto nikako ne umanjuje namere, dobre namere, Jovana Jovana da bude pravi naslednik Todora M. U onome, ãto je neko, nekad lepo formulisano kao – moderni umetniåki senzibilitet. Dok je zapravo, Arsena Åolaka tog trena, u Sarvaãu zapljusnuo, sasvim razloæan, napad depresije. U deliñu svesnog stanja sinu mu da je zapravo reå o prozoru. Kroz koji on veñ petnaestak dana posmatra. Åak i kada nije budan. Vidi da je sve isto. Ruæno. Konkavno. Etiåki i mentalno izokrenuto. Leãevi. Konji i ljudi. „Dok preko slike gledamo unutra” – misli Arsen a njegova se unutraãnjost koleba izmeœu migrene i depresije. Jer je prilika za neænu melanholiju veñ propuãtena. Arsen Åolak, i posle åitanja poezije Lj. Moanija, odnosno esejistiåkog diskursa Jovanovog, skoro tragiåno postaje svestan da viãe nismo, a naroåito to vaæi za njih, nesvakidaãnje vojnike, tamo u Sarvaãu, gde se samo nezvaniåno gine, u prilici da kupovinom peronske karte izaœemo iz svega veñ na sledeñoj stanici. Jer voz neñe stati ili stanica viãe ne postoji. Tako da kondukter uopãte nije vaæan. Åak da je i onaj isti koga je svojevremeno pitao za zaviåaj. Posle premijere „Romea u Œulijeti”.

165

POKUÃAJ ATROPOLOGIJE U PORT BOU
Miroslav se upliñe u istoriju geografije: Bivãi hotel „Francuska”. Muzej Benjamina Valtera. Restoran „Tauro”. Port Bou. Ãpanija. 2002.
Posle jednodnevnog predaha u Serberu, koji je delimiåno proveo sa Florijanom, åije je prezime konaåno uspeo da åuje i zapamti, åovek se zvao Florian Blidaresu, dosta je vremena utroãio u pregledanju fotokopija iz Perpinjana, åak je uspeo da sat-dva provede u ãetnji obalom zaliva, kada je noñ ovaj gradiñ joã viãe zasula tiãinom, Miroslav Vladimir je, konaåno bio spreman za povratak u Port Bou. Mesto vaæno za Benjaminov zemni itinerer. Odakle je Nemac otputovao u veånu kabalu i iluminaciju. U zasade zaumlja. Zaåudo, u svakom momentu ovog izleta u istoriju intelektualne Evrope, ali i na krstarenju proznim kulisama svog junaka, bivao je svestan da je za tu njegovu neoåekivanu opåinjenost Benjaminom, ipak, najzasluæniji Petar Davidoviñ, takoœe njegov junak i sauåesnik. Sve viãe negativni junak, doduãe. Koji sada negde po Evropi ide putem kriminala. Lik izbegao iz knjige, u koju je samovoljno uãao, u momentu kada se naãao na æivotnoj stranputici. I luta feljtonom kojim ga je Bluberi opet izmestio iz obiåne jave. Vladimir se odluåuje za povratak u Port Bou, koji je prvi put, priznaje to sebi, doæiveo i suviãe turistiåki. Povrãno i nervozno.Video je samo ljuãturu davnih zbivanja. Åuo najpovrãnije informacije. Monument piãåev doæiveo kao prenaglaãenu, hladnu, otuœenu, mada impresivnu graœevinu, koja kao da je podignuta viãe iz oseñanja odgovornosti. Miroslav ne zna kakve, ali oseña u vazduhu, izmeœu mermera i åelika, da taj „Passagen Werk” nema u sebi pravi duh benjaminskog „Arkade projekta”, one veze izmeœu uma i intuicije, onog prolaza koji treba da premosti tup ugao jednosmernih ulica æivota. U svemu oseña neku hladnoñu i proraåunatost. Zato se i vraña u ovo veñ mitsko mesto da prepozna pravu dramu æivota pisca „Filozofije istorije”. Da pokuãa da udahne pravi govor ambijenta i materije koja je tu postojala i 1940. Ovog puta ne putuje vozom. Taj desetominutni, tunelski preskok u Ãpaniju, takoœe nameñe samo instant doæivljaj. Putu166

je automobilom. Skoro onim istim prevojima, krivinama i serpentinama kojima je 1940. krajem leta, Valter Benjamin, vidno iscrpljen, naået sråanim tegobama, samo na vodi i paradajzu koji je brao po padinama, zaplaãen, depresivan, bauljao u druãtvu ostalih begunaca. Bekstvo od nacista. I svojih slutnji i neugoda. I zaista, vredelo je muåiti se ovim lokalnim drumom: Miroslav je ovog puta u Port Bou stigao, opet u pratnji gospodina Blidaresua, psihiåki i emotivno spreman da grad, groblje, hotel, kao i priåe, anegdote i izmiãljotine doæivi i razume na pravi naåin. Jer istina ionako nije jedna. Jedina prava nestala je sa Benjaminom. U nameri da odræi tu tek dozvanu knjiæevnu tenziju, Vladimir se odluåuje da ovaj drugi ulazak u centar hodåaãña zapoåne na mestu koje je za to najlogiånije. U zgradi stare Carinarnice, gde je 1940. godine sluæbenik beguncu saopãtio da mu je viza nevalidna. Jer su Valterove isprave tada veñ morale da bude francuske, poãto nije viãe dræavljanin Nemaåke. Staro nema a novo nije valjano. Oni koji su mu pomagali nisu precizno uradili posao u Marselju. Ili Parizu. Vladimir stoji upravo ispred tog pograniånog ureda. Dakle, to je bilo mesto na kome su se sve noñne more Benjaminove obistinile. Koãmar je doãao po svoje. Preostaje mu jedino prinudan povratak u Francusku, moæda u Marselj, po novu vizu. A zapravo, znao je da ga åeka logor, ili joã bræa egzekucija. I sve mu se to saopãtava u zgradi koju Vladimir upravo gleda. Naizgled nikakvoj. Jer je zapuãtena. Nekako praãnjava. Sa razbijenim prozorom. Iako, okreåena. U jarku oranæ boju. Kao i sve u Port Bou. Gde je sve nekako na æuto ili oker. Oranæ i braon. I belo. Ali tu nije kraj ironije; kaæu mu, zapravo Florijanu, da je to sada „Muzej” Valtera Benjamina. Ta skoro potpuno zanemarena zgrada. „Aduana Vijea”, graœevina samo dva bloka udaljena od hotela „Francuska”, gde je nemaåki pisac, dobronamernoãñu carinske sluæbe, dobio priliku da prenoñi. Da ne åeka jutro u zatvoru. Da razmisli, i da se ubije. Na drugom spratu. U jednokrevetnoj sobi. Onda Miroslav i Florijan, u pratnji gospodina Love Herasa, kljuåara ili lepãe reåeno – kustosa Benjaminovog muzeja, odlaze da potraæe bivãi hotel „Francuska”. Mesto samoubistva. Heras æeli da nam pomogne jer je ta zgrada starog hotela zamaskirana. Prebojena. Sakrivena. Fasada izmenjena. Åak je ulica promenila ime. Premda ne zbog mesta Benjaminovog umiranja. A kao da jeste! „Dok smo iãli ulicom „Rambla de Cataluna”, prolazimo i pored policijske stanice, mesne æandramerije, koja se i u jesen 1940. nalazila
167

u toj zgradi” – priåao je kasnije Vladimir svom prijatelju Bluberiju – „oseñao sam se veoma jadno ili bolje reñi, razoåarano. Da li zbog toga ãto je sve tako zapuãteno, na mestu poåetka Benjaminovog sudara sa neminovnim, ili moæda zbog groteskno odabranog mesta za muzej. Koje jeste logiåno ali istovremeno poniæavajuñe. Bila je to sluåajna ironija ili nerazumljiva metafora. Kao jednosmerna ulica! A tek hotel, bivãa „Fonda de Francija”, sada sa dozidanim spratom i parfimerijom u prizemlju. I malom, neupadljivom ploåom koja obaveãtava o åinjenicama Benjaminove smrti. Ali i jasnom i nametljivom reklamom za „Fantu”. Ipak, sve to manje pogaœa Miroslava od one farse sa muzejem. Ãto ga i dalje uznemirava. Dok mu je ovo sa ãminkanjem hotela razumljivije. Skrivanje malenog hotela blizu kraja Evrope. Jer, ovde se æivi od turista koji uvek viãe vole veãto upakovane melodrame od istinitih priåa o pogromu Jevreja. Priåa, dok njih trojica sede u blizini bivãeg hotela, naravno gospodin Heras, inaåe vlasnik nekoliko nekretnina u Port Bou, kako su, onda, ovdaãnji republikanci izdejstvovali da Benjamin prenoñi u hotelu umesto u zatvoru. Da li je to, moæda opet vrhunsko poigravanje sudbine: u zatvoru bi Benjamin mnogo teæe izvrãio samoubistvo. Prilikom pretresa bi mu, verovatno, oduzeli tablete morfijuma. Bilo kako bilo, u sobi na drugom spratu, sa pogledom na vaãljivi parkiñ i parking, bez dodira sa velikim plavetnilom, Mediteranom, koje je udaralo na åelo zgrade, Valteru je jedino preostalo da se ubije. Jer drugi izlaz – povratak u logor, za njega nije ni postojao kao alternativa. To je veñ davno odluåio. U Nici ili Lurdu. Bekstvo, dalje preko Pirineja, nije bilo ni zamislivo s obzirom na fiziåko stanje njegovog tela. I tako, uzjutra sledeñeg dana, Heni Gurland je u sobi zatekla samo njegov leã. Istraæni sudija, izvesni Ferdinand Pastor Nieto, napisao je u smrtovnici da je posredi moædani udar. Navodno, da bi omoguñio hriãñansku sahranu. Sa obeleæenim grobom. I tu, fabula veñ zamorenog kljuåara, odnosno kustosa postaje veoma razlivena. I nastupa nova ironiåna situacija. Kaæe don Heras, åitao je to u nekom biltenu Benjaminove fondacije, kako izvesna Hana Arent, kada je posle nekoliko meseci, joã te 1940. posetila ovo groblje, veñ nije mogla da pronañi grob obeleæen imenom Valtera Benjamina. Ploåica sa podacima je nestala. Taj åudni scenosled nesvakidaãnjih okolnosti vezanih za Benjaminovu smrt, to nije znao ni gospodin Heras, saznao je Florijan od svoje zemljakinje Rumunke, nastavnice i kustosa, joã se ne okonåava. Poãto je, veñ pominjana Heni Gurland, od Benjaminove uãteœevine, platila grobno mesto pet godina
168

unapred, po isteku tog perioda, jer niko nije produæio zakup, grobari su Benjaminove kosti prebacili u zajedniåku grobnicu! Na ono isto mesto gde bi se naãao da je lekar konstatovao da je bilo u pitanju samoubistvo. Veåe su saåekali u kafeteriji „Espana”, nadomak mora. Jedina je razlika u odnosu na ruåak bila u tome ãto im se pridruæio Herasov prijatelj, novinar. Dopisnik skoro svih lokalnih listova iz ove regije. On je priåi, uz viãe åaãa onog ãto liåi na mastilo, opisu Benjaminovih poslednjih åasova dodao nekoliko veristiåkih detalja. O opskurnom hotelu „Francuska”, naroåito. U proãlim vremenima. Ipak, noñ posle napornog dana prepunog utisaka, kao da je svima smanjivala paænju. Florijan je bio umorniji od Miroslava koga je joã dræao neki i njemu nepoznati adrenalain. Diego Forcan, novinar, rekao je da je on o tome pisao i govorio za Radio Perpinjan. Kako je tadaãnji vlasnik hotela „Francuska”, Juan Suner Jonana, bio saradnik Gestapoa, koji je zapravo u hotelu imao svoj nezvaniåni lokalni ãtab. Meœu krijumåarima, cinkaroãima svake vrste, kriminalcima, agentima: ruskim, francuskim, ãpanskim ali i portugalskim, prostitutkama, pijancima, sluåajnim namernicima, proveo je Benjamin, skoro sigurno bez sna, svojih poslednjih dvadesetak åasova. Verovatno su u restoranu sedeli i prikriveni republikanci. Koji nisu bili u stanju da mu znatnije pomognu. Miroslav je ipak, od tog dosta rastresitog priåanja Diega Forcana, najviãe bio iznenaœen njegovom tvrdnjom da lekar tog septembarskog prepodneva zaista, prilikom autopsije, nije u Benjaminovom telu pronaãao nikakav trag opijata. Koje je pisac, evidentno imao pri sebi nekoliko sati pre smrti. A posle smrti ih nije bilo ni u hotelskoj sobi. Kasniji uvid u dokumentaciju pokazao je da nije bio u pitanju ni moædani udar. A ãta jeste? Pitao se Miroslav Vladimir kada je te veåeri, zapravo kasno u noñ, zaronio u more, to „Veliko plavo”. Muåila ga je ta enigma i dok se vrañao u Srbiju. Morañe taj ñorsokak da razmotri i sa Bluberijem, prijateljem koji osim sklonosti ka avanturistiåkim romanima spada u zaklete pristalice svakojakih teorija zavere. Ovakva smrt, bez direktnih svedoka, u onakvom hotelu prepunom svakojakih desperadosa i egzekutora, na rubu porobljene Evrope, gde sa druge strane poåinje niåija zemlja a potom nastupa predvorje nade, gotovo je idealna tema za spekulacije kakve Poruånik Bluberi oboæava. Nije samoubistvo ali ni prirodna smrt? Da li se nameñe neka treña moguñnost?

169

U FELJTONU POSTAJE TESNO
Olibina ladanjska kuña u Kanilu. Andora. Kan. Francuska. Monte Karlo. Monako. 2002.
Upravo kada se Oliba spemao da natoåi drugu, ohlaœenu tekilu, poãto mu se prva ugrejala dok se preganjao sa domicilnim Jerom, zazvonio je opet telefon. Sreñom, nisu bili ponoñni sati, i najgore se veñ desilo: mogli su samo da mu jave da je mama Hortenzija umrla, ãto i nije tako straãno i neoåekivano, pa se nije prepao suviãe. Ali se ipak æacnuo zbog sopstvenog cinizma prema majci. Zvao je Balduåi javljajuñi da je Blanuãa imao dosta teãku noñ, pa ga obojica mole, da dogovoreni sastanak pomere za popodnevne sate. Balduåi je saopãtavao, da ñe on liåno, ako gospodin Oliba nema niãta protiv, dovesti Blanãa do Kanila. Hoze Manuel je samo upitao:„Opet kocka? Ili kurve, moæda?” Ne saåekavãi Balduåijev odgovor samo je dodao: „Åekam vas u pet”. Dok se spremao da pretrese zamrzivaå sa jelima koja je Sorela spremila za vikend, u prolazu je ukljuåio mikrotalasnu peñ, reãio je da Balduåija podvrgne umerenoj torturi. Jer je kasnio sa prijavom dolaska Hibãove u San Marino. Kako dan odmiåe Oliba postaje sve nervozniji jer oseña da mu su tlo izmiåe ispod nogu. Posao za koji je primio veliku sumu novca nije okonåan, crna madona je joã u Monseratu, dok njegovi saradnici u tom riziånom poduhvatu, naroåito Balduåi i Blanã intenzivno upadaju u probleme. Ili ih sustiæu naplate pogreãnih i riziånih aktivnosti. No, po svemu sudeñi kao da je za njihove poslove trenutno najuzburkanije u Francuskoj. Tako mu barem javlja Miler. Koji se åuo i sa Balduåijem. Iako je najbliæi Blanuãi. Po naåinu reãavanja poslovnih problema.

*
Reno „megan” kanskih tablica je lagano klizio kroz bulevar De Mulin. ABN Amro, Italijanska komercijalna banka, Nacionalna Pariska banka, Sudameris, Kreditno-komercijalna banka, brojne male ãtedionice i menjaånice, promicali su Batalovim pogledom. Nije tempirao vreme, ali ispalo je dobro: u Kneæevinu je stigao u vreme pauze za ruåak, pa ñe guæva koju su stvarali mladi, sliåno obuåeni bankarski sluæbenici u jurnjavi prema restoranima, biti njegov saveznik u nameri da ne izazove previãe paænje. Rano popodne.

170

Koliko je proãlo vremena od moje poslednje posete ovom mestu? Godinu ili dve? – razmiãljao je dok se pribliæavao velikoj podzemnoj garaæi. Milovan Batriñ je, dok je radio u diplomatskoj misiji u Danskoj, bio u obavezi da srpskoj sluæbi dræavne bezbednosti dostavlja odreœene informacije i radi sitne, douãniåke poslove. Vremenom su zahtevi postajali ozbiljniji, a njegova vezanost za Sluæbu veña. Spektakularno otkrivanje lanca ãverca oruæja u ratu u bivãoj SFRJ isturilo je njega kao jednog od znaåajnijih aktera, pa je svoju slobodu kupio polaganjem „veåne zakletve” na vernost SDB-u. Batriñ, za prijatelje Batalo, doãao je u Francusku kao liåni telohranitelj konzula Predojeviña. Koji je trebao najviãe da brine o pronalaæenju starojugoslovenskog zlata. Manje o zastupanju interesa graœana nove Jugoslavije. Posle godinu dana, Batriñ je vrañen na neki urgentniji zadatak u zemlju, dok je Predojeviñ nastavio potragu. U danu u kom je doæiveo sporni sråani udar, trebalo je da poãalje ãifrovane podatke do kojih je doãao. Sluæba je, meœutim, verovala da je ubijen, zato je morao biti aktiviran drugi agent. Manje isturen a izraæenije delatan. Izbor je pao na Milana Batriña, koji je svakako imao i svoj razlog za odlazak u Kan. Trebalo je da oprezno ispita okolnosti Borisove smrti i pokuãa da doœe do podataka koje je Boris posedovao. I naravno, da za sebe i jednu drugu organizaciju, obnovi mreæu dobavljaåa i prepodavaca umetniåkih rariteta. Meœutim, serija naizgled nepovezanih ubistava i otmica, uåinjenih u åetiri meseca po Italiji i Ãpaniji, upozoravala je da se red mora hitno zavesti. U poslu sa belim prahom. Batriñ je sve to morao prvo sa Milerom, u Monaku, da utanaåi. Posle provere da li je i neka druga sluæba iz zemlje poslala svoje ljude sa sliånim zadatkom.”

Miroslav Vladimir, proåitavãi ovu epizodu Bluberijevih stilskih veæbi iz kriminologije, zakljuåi da bi bila velika ãteta da ih ovaj ne pretoåi u celovitu detektivsku priåu. I objavi. Pod uslovom da ih, Bluberija, i Miroslava, naravno, u meœuvremenu ne smaknu akteri iz feljtona koji u sebi sadræi opasnu pomeãanost sa stvarnim æivotom. Podsmeãljivo zakljuåi åovek u åijem se ipak romanu meãkolji ovaj krimi zaplet.

171

SABIRANJE I ODUZIMANJE
Neobjavljeni ratovi i prvi roman traju: Bulevar. Beåkerek. 1993. „Ubod temena” (15).
Miroslav Vladimir veñ nedeljama pokuãava da sinhronizuje åitanje i pisanje. Åitanje u funkciji tekuñeg pisanja. Podseñanje na ranije pisanje, u nameri buduñeg. Åitanje tuœeg teksta skoro bez prava na popravljanje, jer je namerio da taj, veñ bivãi tekst, bude iskoriãñen kao citat. U åesto protivreånim etiåkim, psiholoãkim i estetiåkim situacijama, pokuãava da literarnim slaganjem vremena uspostavi i æivotni kontinuitet. Koji je u stvarnosti åesto bio naruãavan. Pored moralne dileme koja mu se nameñe dok se bavim Davidoviñevim zapisima, sve viãe oseña da se i unutar teksta, nezavisno od sadræine, javljaju do sada nepoznati procesi.
„Petar na jednom mestu, pominje „izvesnog” Tihona Vinogradova, ima li to stvarne veze sa jevrejskim Benjaminovim rukopisom. Verovatno nema. To ñe biti samo joã jedna sitna podvala Davidoviñeva. Poigravanje sa mojom sklonoãñu za mistifikacijama. Zasnovano na njegovom dobrom pamñenju: bili smo poznanici, åak drugovi, studenti istog fakulteta, u vreme kada sam ja, misleñi da je to veoma duhovito, knjigu T. Vinogradova, koji joã nije poznavao Parkinsona, koja se inaåe po potrebi transfomiãe iz priruånika u molitvenik, podmetnuo u Univerzitetsku biblioteku. U odeljak za alhemiåarske i kabalistiåke spise. Koji su i Benjamina zanimali kada se izmakao marksizmu. A Benjamin, kad ne bludi Moskvom, raspet je izmeœu dileme da li da stupi u komunistiåku partiju, odnosno kako da preæivi Asjinu neodluånost ili strategiju, zapisuje kako „Prust u svome delu nije opisao æivot onakav kakav je bio, veñ æivot kako ga se onaj koji ga je doæiveo seña. Jer, ovde za autora – piãe on dalje – uopãte ne igra glavnu ulogu sadræina njegovih doæivljaja, veñ tkanje njegovog señanja. Penelopin rad priseñanja.” Dok Sofija razgovara sa nekim ko je pogreãno zvonio na naãim vratima, a takvih je u poslednje vreme prekoviãe, ja sa velikim uzbuœenjem åitam Valterovu poruku iz tridesetih godina ovog veka: „Jer ovde dan rastaåe proizvod noñi. Svakog jutra probudivãi se, dræimo u rukama, najåeãñe slabo i labavo, samo za nekoliko resa, ñilim doæivljenog æivota, kako ga je zaborav u nas utkao. Ali, svaki dan, delatnoãñu koja ima 172

odreœen cilj i joã viãe señanjem vezanim za cilj, razara tkanje, ornamente zaborava”! Ñilim koji ja dræim, pomislim dok ulicom tutnji kamion, svaki naredni dan razara viãe nego ãto je prethodni izatkao. Misli Vladan Petroviñ åitajuñi Benjamina koji parafrazira Prusta. U mojoj redakciji se tih dana ãtrajkovalo. Vlast je smenila naãeg glavnog urednika, koga inaåe nismo suviãe cenili, ali on je ipak bio naã izbor i nismo pristajali da ga drugi, nekompetentni, olako smenjuju. Danima duva vetar. Suv i pun nervoze. Od Jovanoviñevih, iz Francuske, stiglo je pismo prepuno delikatnih izvinjenja. Kaæu – bili su to krizni trenuci u njihovoj porodici. Ãto mogu da razumem. Jer, sakrivali su od mene da je Petar Davidoviñ, zapravo, roœeni brat Jadrankin. Pozvali su me u posetune bi li saznali ãto viãe o njegovoj sudbini, dok su u meœuvremenu, i sami iz mnogih izvora dolazili do protivreånih informacija. Koje nisu mogli, iz raznoraznih obzira, meni da saopãte. Pogibije, razvod, dete koje nije njegovo a jeste moje. Potom politiåki problemi. Nagoveãtaji kriminalnih aktivnosti. Åitav se jedan vagon senzacija, koje su jedna drugu pristizale, ispreåio izmeœu nas. Pita se Vladan: da li znaju i za Davidoviñev i njegov knjiæevni sporazum? Senka njenog brata se nadnela nad njima, jer i oni su saznali za njegovo nameravano samoubistvo ali i za problematiåan posao u Andori. Naravno, najstraãnija im je bila tragedija Pavlova. Iz pisma se ne vidi da znaju da je on zapravo moj sin. Ili nisu otvarali pismo meni upuñeno, ili... Ja grozniåavo razmiãljam o knjiæevnim ali i liånim dilemama koje sve viãe izviru iz naãeg romana. Kako spreåiti svakodnevicu da rastoåi ono ãto mi noñ, san i maãta, doãapnu? Kako od tuœeg señanja izatkati dovoljno gusto platno koje neñe propuãtati vreme kroz sebe? Da li kao Prust, zamenom dana za noñ? Ako i pokuãam, da li ñu umeti da se ikada vratim u svet uobiåajenih odnosa? Nisam spreman da sasvim uronim u takve Penelopine vrtove. Iako je svakodnevnom æivotu dovoljno odvratan. Poslednjih meseci, meœutim, sve viãe me proganja utisak da, uz znatnu Davidoviñevu pomoñ, sve duæe boravim u graniånim predelima pomeãanih svetova. Petar Davidoviñ, svojim tekstovima, sa mnogo autobiografskog, ne samo da mi u æivot unosi literarnu zbrku veñ ga svakojakim otkriñima menja. Naroåito proãlost. Koja hirovito dobija nove dimenzije. Aleksandra, sin, pogibije, napuãtanja – sve sam to naknadno saznao u sloæenom preplitanju åinjenica i fikcije. Ãto me uznemirava. Sofija, sreñom, joã ne komentariãe te sliånosti iako ih je, ubeœen sam, svojom intuicijom svakako veñ uoåila. Neverovatno je koliko ta æena moæe da skriva ono ãto nosi u duãi. Pitanje je, ipak, gde su granice tog trpljenja. Hteo bih da joj pomognem, ali joj, najverovatnije, prilazim sa pogreãne strane. 173

Muslimansko-hrvatska sukobljavanja poåetkom 1993. prerastaju u otvoreni rat. Åime sam dvostruko, iako indirektno, dotaknut. Zbog Mensura, muæa moje pokojne sestre Veroslave, koji æivi u Mostaru. I svojih hrvatskih, dalmatinskih korena. Priznajem, sve je to mnogo manjeg intenziteta, to saoseñanje i briga, od ovih egzistencijalnih problema, kojima sam, svojevoljno, pridodao i knjiæevne. Paraknjiæevne i pseudoknjiæevne. Saznanja koja me saleñu od kada se druæim sa Davidoviñem i Valterom Benjaminom. Jedino sam Vinogradova potisnuo u drugi plan jer mi se skokovi u nesanicu ne ponavljaju.

174

POSLOVI I LJUDI SE PREKLAPAJU: PODZEMLJE VRI
„Naã” deo kriminalnih poslova: Monte Karlo. Lloyd banka. Podzemna garaæa. Novi Sad. Butik „Azzuro”. 2002.
Batalo je, tako ga znaju u Francuskoj, zapravo Milovan Batriñ u Srbiji, uzevãi parking karticu, izaãao na osunåani bulevar De Mulin. Poãtujuñi preciznu, u sluæbi nauåenu, proceduru, uputio se u kafe La Baoli koji se nalazio neposredno pored Lloyd Bank PLC. Tu ñe sesti, popiti piñe i saåekati izvesno vreme, dok ne bude potpuno siguran da ga niko nije pratio. Jer, ovde ga pamte po æustrini. Kojom je reãavao sporove. „Samo se meni deãavaju takve stvari. Godinama niãta, a onda sve odjednom” – pomislio je Milovan i iz crne taãne od impregniranog platna izvadio mobilni telefon. Saåekao je da se konobar, koji je doneo kafu sa ãlagom i œus, udalji i prislonio telefon na uho fingirajuñi poziv. Priåao je u prazno, i sve vreme diskretno osmatrao okolinu. Jer, åovek koji telefonira manje je sumnjiv od onog koji samo osmatra. Niãta se nije deãavalo. Niko nije prilazio, niko sedao u kafe, sve je izgledalo uobiåajeno. Nijedan automobil se nije zaustavio bezrazloæno, niko nije napadno åitao novine na ulici, niko predugo stajao ispred izloga. A on je i dalje „telefonirao”! Procedura se, ipak, mora poãtovati. Ma kako glupo to delovalo. „Sve izgleda normalno. Mogao bih stvarno da nazovem Milesu, da pokuãam da izgladim stvar”– pomislio je, ali odmah odustao od te ideje. „Nazvañu je iz Kana, kad zavrãim posao.” Œus je iskapio, ali kafa mu se nije pila. Milesa verovatno, tamo u Novom Sadu, besni. „Idem”– ohrabrio je sebe, ostavio deset eura na stolu i krenuo put banke. U impresivnom holu Lloyd banke bilo je viãe ljudi nego u kafeu. Kamere su pokrivale svaki milimetar prostora, ali su i pored toga radnici obezbeœenja bili mnogobrojni. Åega li sve ima osim novca u ovoj banci – pomisli navodni gospodin Bogdanfi, kako se ovog puta zvao Batriñ. U nameri da predupredi moguña prepoznavanja. Brkovi, brada i noåari su sluæili istoj svrsi. Proãao je ãalter salu i doãao do stola u uglu na kome je, za kompjuterom, sedeo stariji sluæbenik. „Dobar dan, æeleo bih da ostavim neke stvari u sefu.” „Poznajete proceduru.” „Da” – kratko je odgovorio Batalo. Lift, na åiji displej je sluæbenik ukucao ãifru, zaustavio se na drugom spratu ispod zemlje. Izaãli su u mali hol ispred koga se pruæao veliki metal-

175

ni zid sa vratima u sredini, koja nisu imala kvaku. Batalo je laganim korakom priãao displeju i izabrao jezik za komunikaciju. Potom je ukucao ulaznu ãifru, pa joã jednu, i saåekao trenutak. Sve se odvijalo mirno. Nikome nije bilo vaæno ni ko ste, ni ãta u svoj sef ostavljate, sve dok uredno plañate godiãnju naknadu. Batalo je oseñao lagano uzbuœenje, kao i svaki put kada bi se naãao na ovom mestu. Nikada nije razmiãljao o tome da je ãifra koju je dobio neodgovarajuña. Ãta bi onda bilo? A jedanput ñe se i to dogoditi! Po zakonu verovatnoñe. Sluti navodni Bogdanfi, koji za svaku sluåaj zna i maœarski. Dovoljno za legitimisanje pred nekim ko ga ne zna. Batalo je baã toliko nauåio na Telepu. U svojoj ulici. Dovoljno za lik koji trenutno glumi. Elektronski vodiå na ekranu je traæio joã jedan korak: poslednja ãifra. Milan je ukucao i zatvorio oåi. Trenutak kasnije zaåuo je lagani zvuk otkljuåavanja vrata. „Izvolite unutra, vaã sef je otkljuåan”– zaåuo je glas sluæbenika koji ga je dopratio. „Kada zavrãite, samo pritisnite dugme sa unutraãnje strane.” Vrata za njim su se zatvorila i tiãina koja je ispunila prostor namah ga je umirila. Prostorija je bila velika oko sto kvadrata, sa uskim hodnikom u sredini. Nervozan viãe nego obiåno, Batriñ sede za trenutak u fotelju. Da se sabere. I, u tom mu se trenutku u glavi zavrte film poslednjih sati u Novom Sadu. Pred polazak u Francusku: „Hoñeã da kaæeã da ja ostajem u jebenom Novom Sadu?” – Odzvanjalo je kroz sluãalicu i Milovan Batriñ za trenutak pomisli kako bi bio u stanju da je hladnokrvo ubije. „Milesa, duão, ja nisam svemoguñ. Jedva sam i ja dobio vizu, ãta ja tu mogu. To je, uostalom, samo dva dana.” „Lepo si to smislio, Batalo, vrlo lepo. Ti ñeã da se provodiã po Kanu, a ja ñu da ti sedim u radnji i usluæujem tvoje bumbare. E pa skupo ñeã mi to platiti, da znaã. Ja ti to obeñavam, samo kreni bez mene, idiote jedan. Milane Batriñu, ovo ñete skupo koãtati.” Histeriåan Milesin glas pretopio se u zvuk prekinute veze i Batalo sa olakãanjem spusti sluãalicu. „Joã mi je samo njeno ludilo trebalo” – pomislio je dok je otvarao vrata malog bifea iz koga je izvadio flaãu skupocenog Glenfidik singl malt viskija. I nasuo do vrha duboku kristalnu åaãu. Dok sedi u toj kanskoj banci, ko zna iz kog ugla svesti, ili podsvesti, uglavnom neurotiåno, dopire proãlost u glavu tom visokom, ne i lepom, uvek besprekorno odevenom novosadskom åoveku. Koji æivi sa obe starne zakona. Lukav ali ne i mudar. I vezan za Milesu Mariñ. Sa kojom je æiveo nevenåan ali veoma povezano. Obeñavajuñi joj Azurnu obalu, Rimini, Æenevu, Beå. Iako joj je tvrdio da ñe ove godine i ona krenuti sa njim, u poslednji tre-

176

nutak se predomislio. Razlog nisu bile ni druge æene ali ni kocka na Azurnoj obali. Neãto je drugo bilo u pitanju, neãto åega se uplaãio. Bio je to glas za koji se nadao da ga nikada viãe neñe åuti. Sve je izgledalo kao sluåajna greãka, ali Batalu je odmah bilo sve jasno. ”Izvinite, da li sam dobio stan doktora Karamatiña? Ne, oh, okrenuo sam pozivni za Beograd, mora da je centrala prebacila. Izvinite, molim vas…” – åulo se iz telefona. Dok se veza potom prekinula. Nastala je mala panika. Ubrzo i vest da se hitno mora u Monte Karlo. Batalo je znao da ñe ga uputstva za joã nedefinisanu akciju åekati u sefu broj 547 Banco di Sicilia, u Monte Karlu. Ali ãta ñe biti u njima, nije mogao ni da nasluti. „Ãta god da je” – mislio je on – „neñe biti dobro. Nikako neñe.” Na tom se mestu film bliskih uspomena prekinu, i ovaj elegantni novosadski plañenik uæurbano ustade. Dosta sa glupostima. Potom je oãtrim koracima krenuo prema poslednjem skretanju sa desne strane, gde se nalazio sef broj 547. Lagano je izvukao dugaåku metalnu kutiju i oprezno je smestio na lakirani sto. Pogledao je iznad sebe: kao da je joã jednom æeleo da proveri ima li kamera u prostoriji koje bi zabeleæile ono ãto upravo radi. Niãta sliåno nije uspeo da vidi. Ãto ne znaåi da ga neko oko nije posmatralo. Upalio je lampu, potom otvorio torbu. Znao je samo da se u koverti nalaze uputstva. Prvo ugleda crnobelu fotografiju poznate osobe. U tekstu je pisalo: Zadatak: eliminacija subjekta visoko pozicioniranih u meœunarodnoj organizaciji ãverca umetniåkih predmeta koja nosi naziv Odisej. Ãifrovano ime akcije: Dæojs protiv Uliksa. U toku je neplanirana operacija, bliæe locirana u Barseloni. I Andori. Cilj tuœe aktivnosti: nepoznat. Uraditi: 1. Otkriti i spreåiti njeno izvrãenje. 2. Otkriti prvog åoveka organizacije pod tajnim imenom Uliks 3. Eliminisati Dæojsa i Uliksa.” Batalo je, veñ sasvim bled, odloæio pismo i fotografiju u taãnu, ugasio lampu i krenuo put izlaza. Ovo je bilo poslednje ãto je oåekivao. Oliba, njegov dugogodiãnji prijatelj… njega treba eliminisati… On je taj Dæojs… Na slici se jasno vidi. Pitao se u momentu da li sluæba moæda greãi, ili on nije dobro pogledao fotografiju, ili je to neki drugi Hose... Elektronski zvuk otvaranja vrata prenuo ga je iz magnovenja. Sluæbenik ga je saåekao ispred lifta, upitao da li je sve u redu, ali Batalo ga nije gledao dok je, odsutno, odgovarao. Ñutao je do izlaska iz banke, i napustio veliku mermernu zgradu. „Ãta sad da radim? I ko je, do œavola, taj Uliks?” –

177

pomislio je dok je prelazio bulevar u pravcu podzemne garaæe. Gde je ostavio iznajmljeni automobil. Pomislio je na Milesu. Pa se onda setio Balduåija i onog Blanuãe. Ako bi oni to umesto njega uradili…?

178

PREÅANIN NA ZAPADNOM BULEVARU REVOLUCIJE
O prestonici, zaboravu i troãnosti karijera: Beåkerek. Bulevar. 2001. Beograd.
Petak je. Veåe. Rana je zima, u godini posle dvehiljadite. Opet je meœugradski autobus u funkciji. Onaj jutarnji za odlazak i ranopopodnevni za povratak. Goga, sekretarica sada jedva poznaje Miroslava. Jer joj viãe nije ãef. Åak ni njena zadnjica viãe nije nasmejana. Sada je nalik na onu koje Izabel Iper prinosi prozoru u filmu åijeg imena Miroslav ne moæe da se seti. Tuæno æensko dupe! Jer je neko vlasnicu napustio. Iznad vozaåa u autobusu, sada promenjene boje, i joã dreåavijeg tapacirunga sediãta, sa muzikom koja za nijansu manje vreœa ukus i bubne opne, i dalje slika åoveka koga traæe. Dræava. Miroslav Vladimir je stigao do svog stana, koji joã postoji kao åinjenica negde na sredini Zapadnog bulevara. Joã misli o Izabel Iper. Kao æeni koju je ljubavnik ostavio. Dok su njega ostavili ljubavnica i karijera! Predveåe istog dana, ukljuåuje televizor. Stiæe na zavrãnicu neke dokumentarne emisije. U kojoj autori, u podseñanju na herojska vremena posleratnih pozoriãta, prestoniåkih, svedoåe o premijernom, riziånom, poluilegalnom, neverovatno znaåajnom izvoœenju Beketove drame „Åekajuñi Godoa”. Hladnokrvno, da ne kaæe i ciniåno, zaboravljaju da pomenu ime reditelja te praizvedbe. Vasilija Popoviña. Davnog stanovnika Beåkereka, koga Miroslav od pre nekoliko godina pamti i kao prijatelja. Tada kao visokog åoveka sa bradom i velikim slamnatim ãeãirom. Sa kojim se penjao na åetvrti sprat beåkereåkog Muzeja, do prostora gde su Popoviñevi nekada stanovali. Ugledna apotekarska porodica doseljena iz Mola. Stajali su Vasilije i Miroslav u njihovoj bivãoj dnevnoj sobi. Sa pogledom na gradski trg. Vladimir je proteklog leta pravio reportaæu o Popoviñevim beåkereåkim godinama. Kasno je, ali Miroslavu se ne spava. Naprosto je zaåuœen i besan. Zbog beskrupulozne pristrasnosti dokumentarista. Åija je imena propustio da vidi. Jer su bila u najavnoj ãpici. Televizija kojoj je Popoviñ mnogo dao, bukvalno ga briãe iz svoje memorije. Uåitavajuñi u opãte pamñenje manjkave podatke. Vladimir se seti kako je svojevremeno, u
179

dan vreo kao da je tek izvaœen iz banatske peñnice, iãao pored Vasilija obalom koja je nekad pripadala reci Begej, a tada se veñ uklopila u neãto ãto liåi na glomazan lavor. Iãli su ka Regati, gde se mladi Vasilije pred rat kupao sa vrãnjacima. Dok sunce divlja, laganim korakom i dubokim glasom, bivãeg vrsnog recitatora, Vasilije priåa o vremenima koja su proãla. Sledeñi susret imali su 1998. Razmenili su pisma. A nedavno mu piãe taj gospodin, nekada Vasilije Popoviñ. Proåitao je roman „Ubod temena”. U svom stanu koji straæari nad Bulevarom revolucije. Vremeãan. Ugledan. Pomalo samotnjak. Åak akademik, koga doduãe mlaœe kolege sve viãe zaboravljaju. A imaju i dobar razlog – joã je mnogo bolji do njih. Sada se, taj reditelj, pisac, akademik, zove drugaåije, mislim na Vasilija. Kako se zvao u vreme „beketovanja”. Kao ãto i ja nisam viãe Vladan Petroviñ. Uostalom ni Davidoviñ nije… ali, o njemu kad ponovo doœe na red. Prvo da åujemo gospodina Popoviña: „Likovi su veoma dobro napisani, svi su dati reljefno, poneki snaæno, mada mi se jedan lik (jedan jedini) nedovoljno uklapa – lik onog policajca Draãkoviña, koji, uostalom, podseña na veñ sliåne likove opisane u naãoj literaturi. Æenski likovi su takoœe upeåatljivi, posebno, naravno, Aleksandra, koja i najviãe pobuœuje radoznalost, ali uverljiva je i Sofija, i na svoj naåin samosvojna, uprkos izvesnom omalovaæavanju od strane njenog muæa.” Reå je o romanu „Ubod temena” koji sam mu poslao pre viãe meseci, a koji je 1998. godine objavio beogradski izdavaå „Grad”. Uzgred budi reåeno, javljao mi se pre izvesnog vremena, telefonom, neki åovek koji se predstavio kao bivãi radnik bezbednosti, nije rekao koje, javne ili dræavne, da me pita od koga sam åuo podatak da su ljudi iz vojnog odseka uzimali baã toliko i toliko maraka za oslobaœanje od mobilizacije („U meœuvremenu moram da pomognem Sofijinom mlaœem bratu da se vrati sa slavonskog fronta. Pronaãli smo ga u Pakracu, lakãe ranjenog. Treba ãto pre organizovati njegov povratak dok se nadleæni ne predomisle. Sofija plaåe svakodnevno. Ja istinski åinim sve ãta je u mojoj moñi ali kod ljudi u komandi se javio strah od provokatora, a potrebno je sakupiti i 3 000 nemaåkih maraka.”) Åovek kaæe usput kako mene zna, åak smo na neki naåin i poznanici. Roman mu se sviœa samo, eto, iz åiste radoznalosti se raspituje za izvor podataka, na ãta mu odgovaram, da sam ih åuo od mnogih poznanika, kao deo
180

priåa o preæivljavanju ljudi u ratu, koji je, hvala bogu, proãao. On se slaæe, to ãto je sve, bogu hvala, gotovo. Kaæe uzgred, kako i Sofiju zna. Imao je priliku da sa njom, skoro sluæbeno, razgovara. Mom cenjenom prijatelju, alijas Popoviñu, verovatno se ni ovaj obnovljeni lik iz sive sfere ne bi svideo. Zaista je opãte mesto. I kud baã, opet telefonom. Ali, eto, desilo se. U nas je izgleda mnogo takvih prikrivenih duãebriænika. Gospodin Vasilije nastavlja: „Okvir romana – odlazak tenkova na front kod Vukovara i beskrajna kolona izbeglica koja se nakon pet godina nalazi na istom putu, samo okrenuta u suprotnom smeru – govori veñ sam za sebe, o uæasnom porazu ludosti, umiãljenosti i bezobzirnosti koja posle tih pet godina pokazuje svoje tragikomiåno lice”. Vasilije se jedini, dok Slobodan M. joã traje kao moñnik, za razliku od svih recenzenata i kritiåara, ne libi da napiãe da roman govori o „uæasnom i nepotrebnom ratu!” Dok ostala kritika hvali neobiånu strukturu i fakturu dela… U tom pismu, koje Vladimir åuva, odmah pored jednog joã åudnijeg dokumenta. Vezanog, takoœe, za „Ubod temena”, Vasilije P. nastavlja: „Veoma sam paæljivo i sa kritiåkim zanimanjem proåitao tvoj roman. Odmah da kaæem: uspeo si, roman je preko svakog oåekivanja dobar! Privukla me je i sama priåa i postmodernistiåki naåin na koji si je napisao ali i samo pisanje kao takvo. To pisanje – kojem ja uvek pridajem posebnu vaænost – je vrlo åisto, sigurno i sa blagom ironijom koja åitavom stilu daje odreœenu superiornost. Roman je izuzetno zreo, mislim da se po tome posebno izdvaja od romana mlaœe/srednje generacije koje sam poslednjih dve-tri godine åitao, i rekao bih da zasluæuje posebnu paænju i da mu je po svemu mesto u uæem uzboru za Nagradu, jer je bolji od drugih veñ razglaãenih, ili da budem konkretan: mislim da ne zaostaje za Albaharijem, recimo. Ãto se tiåe åitalaca, roman ñe moæda naiñi na male teãkoñe kod onih ãto nisu navikli na postmodernistiåke paralele i kompozicione smelosti, ali ne treba veliki napor da se ta mala novina brzo prevlada , dok ñe ga drugi åitati sa istim zanimanjem kao i svaki drugi uspeo i zanimljiv roman koji se izdvaja, ponavljam, izuzetno sigurnim naåinom pisanja i umetniåkom zreloãñu obrade. Moæeã biti siguran da si napisao vredan i potreban roman i nemoj posumnjati u to ni u jednom trenutku, ma ãta neko rekao, odnosno neãto zamerio, a pravi problem ovog romana je da stigne u æiæu paænje razmaæene i podeljene, uostalom samoæive kritike i istih takvih novinara kulturnih rubrika. To nije lako postiñi, ali ti ovaj roman kao jedno uspelo
181

iznenaœenje moæe pomoñi da se ukljuåiã u vidokrug onih koji ovde mere i sude, prihvataju ili ignoriãu. A to samoljubivo ignorisanje je i najgore. Prosto ne æele da odvoje vreme i neåem nepoznatom posvete paænju, premda bi baã to nepoznato trebalo da bude predmetom njihove paænje i kao takvo zanimljivo za publiku. Mislim, na kraju ovih sumarnih utisaka, da treba da nastaviã da piãeã prozu, jer posedujeã neke osobine koje su jako vredne u savremenom naåinu pisanja, kao ãto su, rekoh, åist izraz, jasna misao i odmerena ironija.” srdaåno tvoj Vasilije Popoviñ Beograd, 9. nov. 1998. god. Posle ove prijatne evokacije na ono ãto mu je naivno i zaludno poruåivao prijatelj, akademik, koga posmrtno polako zaboravljaju, ne samo pisci i kritiåari, veñ i televizijski stvaraoci, san je ostao jedina moguñnost kojom je Vladimir mogao da prepliva do sledeñeg dana. U kome opet neñe smeti ili moñi da zapliva pored Dunava. Kako je Arsen Åolak obiåavao da kaæe. Upraænjavajuñi do posednjeg daha taj nesvakidaãnji naåin. Bez obzira ãto je to najåeãñe radio na svoju ãtetu. Jer, plivanje pored je skoro isto toliko subverzivno kao i ono – uzvodno.

182

ALEKSANDRA, PO DRUGI PUT U SNOVIMA
Dok Davidoviñ razgraœuje, Vladimir – sanja: Beåkerek. Bulevar. 1996. „Ubod temena” (16).
Petar Davidoviñ, polako ali uporno, ne hronoloãkim redom a ipak sistematiåno, sklapa prostore svojih familijarnih koncentriånih krugova. Graœu za napukline svog æivota sakuplja iz svakojakih izvora. U åemu dobrim delom i mene koristi. On uåvrãñuje tlo pod nogama. Istovremeno se poigravajuñi sa mnom. Tek sada vidim da je on åovek åija se upornost ne sme potcenjivati. Osoba koja neãto snuje! A ja sam opet usnio Aleksandru: „Åuje se neka snaæna zvonjava. Dan je vedar ali sve vidim kao kroz neki omotaå. Opnu. Mutno i meko. U susret dolazi agent Draãkoviñ, koga nikada do tada nisam video, samo smo telefonski komunicirali, ali siguran sam da je åovek koji nailazi baã æbir Draãkoviñ. Na pola puta staje, daje mi znak rukom da ga sledim. Kad mi okrene leœa, sunce naglo poåne da zalazi. Osetim hladnoñu. Ulica u kojoj pratim Draãkoviña se sve viãe suæava. Na kraju se vidi æelezniåka stanica. Kraj mi je nepoznat ali æelezniåka stanica je ista ona prema kojoj je tråala Aleksandra u proãlom snu. U neposrednoj okolini stanice pada kiãa. Samo tamo! Svuda okolo je vedro. Draãkoviñ se okreñe da bi video da li ga pratim. Ima brkove, kratko oãiãanu kosu i nosi aktentaãnu u levoj ruci. On ima i kiãobran, dok ja veñ kisnem. Sat na portalu æelezniåke stanice pokazuje pet i petnaest. Na jednom ãalteru, na kome piãe: rezervacija karata za inostranstvo, za trenutak ugledam Aleksandrino lice. Brzo pritråim i dok sam zaustio da je pozovem, u okviru prozoråiña umesto nje ugledam stariju æenu smeãno zgråenih ustiju. Osvrnem se: nema ni Draãkoviña! Pogledam na staniåni trg: samo jedan pas, biciklista u prolazu, dva-tri goluba i tramvaj s trolom koja se vuåe po kolovozu. Krenem kroz hodnik koji vodi do perona. Æurim, ali sa svakim korakom ovaj se suæava. Uskoro se sasvim pretvori u liniju. Meœutim ja se ne zaustavljam. Hrlim kroz sasvim spoljoãten hodnik u kome se zidovi dodiruju i prolaze kroz mene. Onda u daljini ugledam neko svetlo, koje se brzo pribliæava. U sledeñoj sekundi svetlo se zgusne u jarko osvetljen natpis. Åitam: „Asja Lacis se nalazi u sanatorijumu u Gogoljevoj ulici. Imala je slom æivaca”. Natpis brzo nestane a ja åujem Draãkoviñev glas, koji mi deluje kao 183

da je reprodukovan s nekog jeftinog magnetofona: „Petroviñu, Aleksandra Davidoviñ je spremna da se susretne s tobom. Idi! Ona se trenutno nalazi ispred hotela „Moskva”. Poæuri! Ja punom snagom poåinjem da tråim ka hotelu. Veñ ga vidim. Onda ugledam Aleksandru, voze je u invalidskim kolicima. Viåem da me saåeka. Ona me ugleda i mahne mi oåajniåki. Meœutim, neki ljudi u belim mantilima je silom ubacuju u sivi kombi. Sav se napnem ne bi li ih stigao, ali poslednje ãto sam ugledao pre buœenja, bilo je lice jednog od bolniåara. Bio je to fotograf iz mojih novina! Ne Matiñ, veñ jedan mladiñ.” Probudio sam se s lupanjem srca i snaænim bolom u vratu. Do Aleksandre nisam stigao a u snu sam naleteo na podatak iz Benjaminovog æivota za koji nisam znao: Asja se leåila u sanatorijumu! Taj detalj nije presudan ni za mene niti za naãu storiju, ali se postavlja pitanje kako sam to u snu spoznao premda u Valterovoj knjizi, „Moskovskom dnevniku”, joã nisam naiãao na taj podatak? Sav oãamuñen od sna, u kome je Aleksandra nepokretna i nalazi se u invalidskim kolicima, razmiãljam o tome da li snovi nagoveãtavaju ili samo sabiraju dogaœaje? U proãlom snu ona je negovala nepoznatog, koji je menjao identitet. Ovog puta Aleksandra je bolesna. Uzimam Benjaminov „Moskovski dnevnik”, listam ga, i ubrzo nailazim na potvrdu onog ãto sam u snu proåitao: Asja je zaista bila u sanatorijumu, samo je u mom snu ulica u kojoj se nalazi ta bolnica bila pogreãna. Umesto Gogoljeve treba Maksima Gorkog! I – podatak o Asjinoj bolesti se, u Benjaminovoj knjizi, nalazi dvadeset strana dalje od mesta do koga sam ja u prethodnom åitanju stigao. To saznanje, ili taånije reñi – slutnja, u trenu me uæasnu: to bi znaåilo da je Aleksandra stvarno u kolicima. Ili ñe biti. Umirim sebe konstatacijom da je, verovatno, u pitanju obiåna sluåajnost ili moja preterana koncentracija na romaneskne teme. Dok se sutradan pakujem, idem na sluæbeni put na Kosovo, u Priãtinu, i dalje sam okupiran onim vidovnjaãtvom iz sna. Mislim, zaãto ja ne bih bio u stanju da predvidim dogaœaj koji je dosta logiåan za onog ko prati åudan æivot ove Letonke. Usred ovakvog spekulisanja postidi me saznanje da o svom poginulom sinu jedva i mislim. Ali, åinjenica da skoro dvadeset i pet godina uopãte nisam znao za njega, odnosno da ga nikad nisam video, åak ni na fotografiji, stvorila je u meni predstavu o njemu kao biñu iz nestvarnog. Znam da treba da budem tuæan, u glavi i jesam, ali u duãi ne uspevam da ga dodirnem. Surovo je reñi: tog mog Pavla doæivljavam isto kao i Valtera, kao biñe koje je postojalo pa se preselilo u fikciju. Benjamina åak i bolje poznajem. Znam i osobu koju je voleo. 184

Svestan sam da sve ovo zvuåi bogohulno, ali teãko je razumeti moju poziciju bez uæivljavanja u zapetljanu priåu koja obrasta viãe æivota i prostora. Jedino sam siguran da bi postojanje Pavlovo, mog Pavla i joã viãe njegova pogibija, pravu ljudsku reakciju izazvali tek u momentu susreta sa Aleksandrom. Uveren sam da bi u tom sluåaju prepukao moj mentalni sastav. Jer, samo sa njom sva tragika mog æivota, koju veãtaåki dræim u predvorju svesti, postala bi stvarna. Ona, Aleksandra je jedini pravi dokaz Pavlovog postojanja van literature i projektovanja kroz druge ljude i izmiãljene likove. Dok puãtam rutinu da me dozove i vrati realnosti, upitam se: da li bi Pavle ostao u æivotu u sluåaju da se ja, Vladan Petroviñ, kao åovek i pisac, nisam umeãao u Davidoviñev æivot. A on u moj roman? I dalje, da li je Benjamin, na neki naåin vaskrsao, oæiveo, time ãto je dobio ovaj romaneskni æivot? Koji je manje nalik lavirintu od njegovog prvobitnog?

185

BLUBERI PROPITUJE VLADIMIROVE POZNANIKE
Neverovatan susret „revolucionara” i strip-junaka Bluberija: Lokalna televizija „Baåka”. Novi Sad. 2002.
Dogodilo se sredinom 2002. godine. U Novom Sadu. Taj je dan zapamñen po neverovatnoj gledanosti jedne emisije. Na lokalnoj televiziji. U pitanju je bila emisija po imenu „Trougao”. Koju je vodio novinar Poruånik Bluberi. Struånjak za teme koje nikoga ne ostavljaju mirnog i nezainteresovanog. Sa nadimkom iz stripa. Pozvao je u goste za to veåe gospodu: Danka Deveriña, uglednog humanistiåkog intelektualca, dr Œuru Popoviña, docenta na Beogradskom univerzitetu, i Srœana Brankovana, åije bi zanimanje teãko bilo definisati koristeñi uobiåajene termine. Raznovrsnost i brzina menjanja odrednica njegovih interesovanja, åak i povremenih angaæmana, teãko staju u formalizovane pojmove. Ipak, radi uspostavljanja kakve-takve odreœenosti, njegov bi se æivotni i delatni itinerer mogao definisati kao „samonikli homo-politikus”. I vlasnik natprirodnih moñi. Dakle, taåne definicije njegove æivotne prakse, ipak, nema. Jednom reåju – åovek renesansnih performansi. Dakle, treñi Bluberijev gost je tog dana, zbog nemoguñnosti da se precizira bio samo – Srœan Brankovan! Kako reåe snalaæljivi Poruånik, ovog puta voditelj na televiziji Baåka: Naã treñi gost veåeras je S. B. koga ne treba predstavljati. Kako i na osnovu åega je Bluberi sastavio ovakvu ekipu za svoju emisiju „Trougao”, koja u osnovi æivi na provokaciji politiåkih, policijskih sluåajeva i sveprisutnim teorijama zavere, nije jasno. Miroslav Vladimir nije uopãte ni slutio da ñe na ekranu ugledati svoje poznanike. Zastupnike opreånih ideja i protagoniste razliåitih praktiånih reãenja u svakodnevnom æivotu. Zajedniåko im je bilo to ãto su svi, osim Deveriña, bili ljubitelji æenskog sveta. On tome nije sklon, iako ne postoje nikakve indicije ni da se radi o naklonosti prema istom polu. Studio, dosta skromno nameãtem. Stilizovana graœanska dnevna soba. Mineralna voda i åaãe. Neko cveñe koje deluje kao da je zaboravljeno iz prethodne emisije. Bluberi, u beloj koãulji sa dugaåkim rukavi186

ma. Zakopåan do grla. Œura Popoviñ, u letnjem, pesak boje, odelu. Sa kravatom. Brankovan je nosio æutu bluzu. Raskopåanu do granice opuãtenosti. Devojka koja je unosila pitanja gledalaca – ni tanka ni zaokrugljena. Crnka. Kao da je prispela sa periferije. Ãto je svakako odmah uoåio Deveriñ, odeven u dosta demodirano veåernje odelo. Ãtof pepeljasto siv. Prvo je Bluberi svima postavio isto pitanje: „Kako biste najpreciznije definisali svoj trenutni politiåki stav i status?” Odmah se oglasio docent Œura, iz åijeg, dosta profesorskog, znaåi monotonog, izlaganja Miroslav, po señanju, izdvaja par nepovezanih iskaza: 1. Srpski narod u svom genu nosi usaœen oseñaj za slobodu, pravdu, mir i prijateljstvo. 2. Pojava novih listova i åasopisa, koji se ãtampaju latinicom, posle nacionalnog buœenja, jeste vid antisrpstva. 3. Dobar Srbin danas je onaj koji misli o narodu u celini, neko ko je svestan da smo u opasnosti samo zato ãto smo Srbi. 4. Srpski narod je saåuvao u osnovi boæija svojstva. Bluberi je, ipak, posle svega morao da ga pita za njegov politiåki stav odnosno politiåki angaæman. Skoro uvreœeno, dr Œura je odgovorio: „Ako vam to posle svega nije jasno: Ja sam demokratski opredeljen intelektualac. Srbin. Pravoslavac. Blizak patriotskim strankama. Ali ne i radikal.” Potom su iãle tri reklame: Deterdæent. Vafli. Sredstva protiv komaraca, mrava i ostalih grinja. Miroslav je za to vreme otvorio vrata komãinici koja je zvonila na ulaznim vratima, traæeñi pare za opravku lifta. Koji su opet pokvarili klinci gurajuñi ãibice… Potom je popio åaãu vode iz åesme, jer je zaboravio da kupi mineralnu. Onda je u „Trouglu” ekspoze imao Danko, koji je u ovoj priåi dugo bio samo Intelektualac. Iz tog konzistentnog, premda neteleviziånog, nastupa izdvaja se sledeñi deo: „Ãta je elita jednom druãtvu? Skupina lidera, voœa, korektiv, centar uticaja, moñi – finansijske, politiåke, vojne, druãtvene – elitu åine oni koje ostali sluãaju, bez obzira na to ãta te elite imaju da kaæu. Elita je ona koja moæe da utiåe na tok stvari, koja dakle ima uticaj i neku vrstu moñi, pa makar to doãlo i sa novobogataãkim novcem ili jednostavno zahvaljujuñi glasovima graœana demokratskih druãtava. Pripadam skupini ljudi, koja ima onu vrstu principa, koja ograniåava njihovo druãtveno delovanje, koalicioni kapacitet, politiåki potencijal. I na kraju, zna se dobro koja sam ja opcija, a ako me pitate da li sam ålan neke politiåke stranke, to je potpuno liåna stvar i nadam se da ste me u ovu emisiju pozvali kao intelektualca. Nezavisnog intlektualca.”
187

Opet mala reklamna pauza. Uloãci. Lokalna koæna galanterija. Najava cirkusa. Opet keks. Brankovan, koji deluje kao da je pripit, jer crven u licu i nadmen u nastupu, kaæe kako ñe se ograniåiti, u ovom uvodnom delu, na samo par opãtih reåenica koje ga adekvatno predstavljaju. I poåinje: „Niko ne vodi evidenciju o odlukama ko je si mogao doneti, a nisi. Svi vode evidenciju o onim loãim koje si doneo. Prilazni otvori su uvek malo manji. Posledica: Otvori koji imaju pravu veliåinu biñe na pogreãnom mestu. Ako ponavljanje ogleda moæe dati razliåite rezultate, testiraj samo jednom. Ako ispit dozvoljava koriãñenje literature, zaboraviñeã knjigu. Posledica: Ako bi imao ispit kod kuñe, zaboravio bi gde stanujeã.” I na kraju dosta duhovitog izlaganja, vaæan i definitivno pijan ali i dalje koncentrisan, Brankovan najavljuje poentu. Kao da smiãlja neãto. I opuãta rivale u emisiji. Åeka sa zavrãnom reåenicom. Pa opet åeka. U studiju zbunjenost. Brankovan joã okleva. I pre nego ãto je Bluberi prekinuo nelagodnost, ovaj nestereotipni bivãi sportski reporter izrekne: „Nadam se da ste me shvatili: otvori su uvek na pogreãnom mestu!” Posle kratkog zaprepaãñenja, voditelj i gosti mlakim aplauzom isprate ovu nadrealnu medijsku igrariju. Opet reklame. Koje nisu bile predviœene. Zato ide samo ponovljena najava cirkusa. Emisija, koja evidentno ne ispunjava iãåekivanja i oåekivanja ljubitelja politiåkih senzacija i skandala, polako odmiåe. Jer, Brankovanov nastup nema trenutno dejstvo. „Trougao” stiæe do onog dela gde Bluberi prepuãta gostima da jedni drugima postave pitanje. I tek tada, konaåno, nastupa najbolje. Miroslav pamti da je to bio i nepredviœeni kraj emisije. O kojoj se danima mnogo priåalo. Izmeœu ostalog i zbog toga ãto su postavljena pitanja ostala bez odgovora. Emisija ipak nije zavrãena bez Bluberijeve odjavne reåenice. Direktno u kameru: „Gledajte nas iduñeg petka u 22.00. I mirno spavajte. Noñas i narednih dana!” A unakrsno postavljanje pitanja je ovako proteklo: Prvo je dr Œura Popoviñ pitao Deveriña da li ga gospodin Hombah dovoljno plaña za to ãto sistematski omalovaæava proãlost i sadaãnjost srpskog naroda. Intelektualac Danko mu, sa sasvim malo zbunjenosti, i jedva podrhtavanja, u glasu, uzvraña pitanjem: „Da li vaãa izdaja ideje ’68. ukljuåuje i saradnju sa policijom kada jer reå o Kaleziñu, Miljkoviñu i Borkoviñevoj.” Dok traje ta razmena aluzija i insinuacija izmeœu doktora i nezavisnog intelektualca, Brankovan se, udobno, åak pomalo nepristojno, zavaljen u stolicu, ceri i uæiva. I deluje kao da se otreznio.
188

Ãto je bio pogreãan utisak. Koji je imao i Bluberi, dok uæiva u ubrzanju programa. Moæda ñe ipak biti drame. Ili komedije. Nasmejani i razdrljeni Brankovan, kao uzgred, postavlja pitanje, retoriåko pitanje, Danku: „Señaã li se kako nam je bilo kad smo za vreme „Jogurta” branili Srpstvo i Kosovo?” Naglaãavajuñi åinjenicu da su tada bili zajedno. Deveriñ, znajuñi da ne mora odmah da odgovori, simulira ravnoduãnost dok Brankovan, misleñi da je doãlo njegovih pet televizijskih minuta, i da mu je sve dozvoljeno poãto je pijan, uruåuje i Popoviñu dr Œuri provokaciju: „Samo mi recite, kako niste znali da je studentkinja Valerija Radiñ bila maloletna, kada je zbog vas morala da abortira”. Seña se Miroslav Vladimir kako je jednog momenta pomislio da ova razmena pikanterija nema kraja, odnosno da ñe Bluberi imati izuzetno teæak zadatak da emisiju privede pristojnom zavrãetku. I onda, kao u komediji situacije, posle jednog neoåekivano prozaiånog pitanja Danka Deveriña upuñenog Brankovanu: „Da li biste nam rekli koliko iznosi vaãa uobiåajena tarifa kada prelazite iz jedne u drugu stranku…” upitani je pao sa stolice. Zapravo, skliznuo na pod. Kao prepunjen dæak krompira. Sruãivãi flaãu mineralne vode i ikebanu sa stola. Potom je usledio telop: Izvinite zbog prekida programa. Zatim Bluberijeva odjava direktno u kameru. Bez ãireg plana. Dok se sprema da izaœe u uobiåajenu noñnu ãetnju Bulevarom, Miroslav joã ne moæe ovom slipstik „filmu”, u reæiji svog prijatelja Bluberija, da doda sekvencu koju mu je, dan posle emisije, ispriåao sam Poruånik B. Poznanike S. Brankovana, koji su bili prisutni kao publika, iz objekta TV Baåka je moralo da izvede obezbeœenje. Jer su bili destruktivno raspoloæeni. Brankovana su, pak, izneli iz studija jer je u padu povredio glavu. Posle ukazane lekarske pomoñi, dobro se oseña. Ãto mu je unapred predvideo prorok Velimir iz Feketiña. Liberalni Danko i nacionalni Œura dr Popoviñ su, meœutim, u srdaånom razgovoru sami izaãli na novosadsku ulicu. Koja je direktno vodila u centar grada.

189

BENJAMIN I ASJA KOD VLADIMIROVIH
Ni java ni san u procepu izmeœu dva romana: Stan na Zapadnom bulevaru. Beåkerek. 2003.
Taj se bizarni iseåak iz ukupnih zbivanja, slatkast kao dim primarnih opijata, zapoåeo kristalisati nekoliko dana pre nego ãto je Miroslav odleteo u Moskvu. Deluje kao skoro izmiãljen a odigrao se kao oåekivan i neminovan dogaœaj. Prikazanje, koje åini sræ polustvarnog stanja, kome Miroslav Vladimir, dosta posle hodoåaãña ãpansko-francuskim valterbenjaminovskim memorijalnim destinacijama, pokuãava da odredi kvalitet i postojanost, jer je verodostojnost imaginativnog besmisleno utvrœivati, realizovalo se konkretne noñi izmeœu 23.45 i 3 sata posle ponoñi. Jer, u tri sata i dvanaest minuta, kako je pokazivao elektriåni sat u njegovoj spavañoj sobi, koji veñ godinama stoji upravo na tom mestu, iznad Blesiñevih somborskih kapija i kroãnji, Miroslav uviœa da je sve, ipak, bila samo fantazmagorija. Ili su, moguñno je, gosti neverovatno tiho otiãli, a Sofija se diskretno vratila u prisenak. Do jutra je on, meœutim, pokuãavao da rekonstruiãe tek minuli san. Ãok. Halucinaciju. Konstrukciju maãte. Izvrnutu zbilju. Pesmu u prozi svog dvojnika Petroviña. Sofijinu poruku. Ili Karamatiñevu inicijaciju Borhesa. Sve meœutim, åak i ova reåenica bez glagola, ima slatkast ukus, kroz koji probija goråina badema. Svi su u stanu na Zapadnom bulevaru: Asja Lacis, Benjamin Valter, u dobu moskovskog izleta, ipak pre nego ãto je prozreo da komunizam neminovno ide ka staljinizmu, Sofija, u mladosti, ãto znaåi – razigrana, izdræljiva na svakojake psihofiziåke izazove, slobodnije obuåena. I Miroslav. Bez svojstava. Asja nije skidala svoj pariski ãeãir u stilu egzistencijalizma. Kao da je povela sa sobom i duh Getrude Stajn. Bio je u njihovoj dnevnoj sobi joã neko åija se medijski prepoznatljiva fizionomija Miroslavu neprestano otima iz svesti. Samo pamti boju i jezu, kao da direktno gleda u œavola. Ãto je nesuvislo, jer on nikada, pouzdano, nije video pravog œavola. Sofija koja je, ubrzo sa svima preãla na ti, nagovara Valtera da im ispriåa svoja marseljska iskustva sa puãenjem haãiãa. Ãto Asja pokuãava da izbegne i trudi se da priåu
190

usmeri na temu kako su ona i Benjamin, tako ga uporno zove, prezimenom, radili na projektu rekonstrukcije urbanog Napulja. Na osnovama drevnog i modernog. Sofija je, meœutim, radoznala i uporna tako da Benjamin, gledajuñi nas sve sa paænjom kroz svoje okruglaste okulare, poåinje sa elaboracijom tog, kako on kaæe, kontrolisanog eksperimenta sa opijatima. Koji je zapoåeo iduñi, zapravo, tragom Bodlerovih iskustva. Sa marihuanom i opijumom. Kaæe Valter da je hteo da ispita kako se, na taj naåin, umetnik moæe pribiæiti stanju halucinacije. Verovatno da bi bio bliæe i profanoj iluminaciji. Ãto je Sofiji veñ dosta strano kao naåin funkcioinisanja, jer njene su asocijacije u toj oblasti znatno bliæe seksualnim simbolima. Premda, jednog momenta pomiãlja da gosta, koji je, uostalom, veñ uvrãten u Miroslavljevu knjigu, bez da ga je njen muæ za to zamolio, priupita za tumaåenje njenog moskovskog iskakanja iz realnosti. S tim, ãto nije baã spremna da do kraja bude iskrena o okolnostima tog incidenta. Ãto je neobjaãnjivo, kada se zna da je ta noñ sa gostima bila po svemu krajnje relativizovana. I da nove prilike, najverovatnije, neåe biti. Asja se u tom momentu namrãti jer je Sofijinu molbu shvatila kao aluziju na svoj boravak u sanatorijumu. Premda je Vladimirova supruga bila daleko od svake aluzivnosti! U prekidu traktata o opijatima i proãirivanju imaginacije i stvarnosti, uz njihovu upotrebu, pije se indijski åaj, beli rum, irska kafa, crno pivo i jermenski konjak nabavljen u Rumuniji, ãto bi znaåilo da i peti gost, joã neindentifikovan, pije i prisustvuje svemu. Trenutak tiãine koristi Asja Lacis, joã uvek sa velikim crnim ãeãirom, dosta autoritativna, premda ne suviãe glasna, lepa ali osenåena jasnom crtom ambicioznosti, da nastavi svoju priåu o Napulju. Tamo su naime, gledajuñi ruãevine Pompeje i Napulja, ona i Benjamin, åak ona i viãe, doãli do saznanja da se prostorna poroznost javlja, zapravo, kao dominantna slika svakodnevnog æivotnog iskustva. Dnevna se soba svakodnevno seli na ulicu, kaæe ova litvanska glumica, a ulica se uliva u stan. Jer, sve je porozno. Benjamin dodaje, rasejano briãuñi naoåare – „ãto nije ni straãno ako nije u pitanju jednosmerna ulica”. Miroslav se, veñ je zora bila nadomak, ipak, setio ko je bio peti gost te noñi u njihovom stanu. Åak su karte tokom ove noñne seanse zaigrali. Poker, u kome su Sofija i Valter bili neverovatni. Skoro kao profesionalni bleferi. Razmiãljauñi neprestano o petom gostu, kao da je ovaj odgonetka svega, Vladimir je prvo dozvao boju. Boju tena nepoznate osobe. Zapravo kolorita te poroznosti koju je dræala na okupu
191

neka slabaãna voluminoznost. Kao zaleœeni dah. Ili duh! Ugaãeni oker je prvo dozvao iz señanja, koje vrtoglavo beæi. Potom i konture lika: pomalo pseñolika glava, sa geometrijom u izrazu. Ruke kao nerazvijena krila. I majuãne noge. Sav oroãen znojem od intenzivnog pokuãaja da petog gosta otrgne od zaboravljanja koje se ubrzava, Miroslav Vladimir krenu drugim naåinom podseñanja. Upita se: ãta je sve govorio Benjamin, åiji je poznanik oåito bio, ili bilo, taj åovek ili biñe ili neãto izmeœu, izvan konteksta glavnih tema te noñi, koja jednostavno sama sebe briãe? Mora se setiti detalja koji mu sada promiåu. Takav se metod pokaza uspeãnim. Dok je Asja sa Sofijom priåala neãto o komunizmu i odmoru na Kapriju, Valter je poåeo priåu o Anœelu istorije. To! Miroslavu se tada odveza naizgled sporedna petlja te uspomene koja neñe da traje: peti gost beãe Angelus Novus. Koga je Paul Kle joã 1920. smislio u akvarelu. A Valter Benjamin kupio od njega. Slikara. I viãe puta na nivou metafore koristio u svojim esejima. Sofija i on, pisac sa Balkana, oåigledno, imali su åast da im liåno Angelus Novus doœe u posetu. U pratnji Benjaminovoj, koji kroz njega iz proãlosti, koja mu traje na zajedniåkom groblju u Port Bou, ukazuje na lanac dogaœanja buduñih vremena. Meni je ovaj Agelus Novus, sinu Vladimiru, liåio pomalo na Lucifera, dok je Sofija, pre nego ãto sam zaspao, tvrdila da su anœeo i œavo zauvek sastavni deo svake nedostiæne lepote. Iduñeg jutra je sve bilo drugaåije. Nikog. Asja i Valter se vratili u istoriju. Sofija u prisenak a Angelus Novus u akvarel. Stan kao bezvazduãni prostor. U vitrini, na koju se naslanja nadrealna slika autora åije se ime ne pominje, osvanula je knjiga „Walter Benjamin Moskauer Tagenbuch”, dok je njeno sarajevsko izdanje, prevod koji je Vladimir imao, jednostavno, nestalo. Iz sobe stana na Zapadnom bulevaru, u Beåkereku, u kojoj se izistinska magija veoma uverljivo odigrala. Preostao Benjamin na nemaåkom!

192

LOVE A ULOVLJENI
U zemlji – cinkarenje, u inostranstvu – ucenjivanje i uhoœenje: Novi Sad. Katolika. San Marino. 2002.
Leto, zapravo njegov julski fragment, u 2002. Novi Sad, joã u neposrednom zaleœu, vremenskom i geografskom, ali i psihopatoloãkom, ratova u bivãoj Jugoslaviji. Zvaniåno demokratizacija i evropeizacija. Oficijelna i institucionalna. I anarhija, kriminal, siva i crna ekonomija u podzemlju. Koje je spojeno i sa novom elitom. U „suterenskoj zoni” koja zapoåinje odmah ispod tankog sloja javnog æivota. Svakojaki nanos iz okruæenja se prelio preko ovog decenijama uglaœenog grada. Leto 2002. Poåetak jula. Od ranog prepodneva sparno. Kako se taj petak, 12., jasnije pomaljao, grad se puni svakojakom nervozom. Guævom. Od kojih je ona saobrañajna, naizgled preteña, ipak najbanalnija. Milesa, sve uverenija da je Batriñ, njen ljubavnik, zapravo nevenåani suprug, slagao kada je rekao da za nju ne moæe da obezbedi vizu za Francusku, taj incidentni novosadski elekricitet sve teæe podnosi od dana kada je ovaj krenuo na put. I to ne sam, veñ u druãtvu nekakvih snobova iz gradskih umetniåko-novinarskih krugova. „I ko su ti, Vasiñ i Predojeviñ da njih vodi u Kan”, pitala se ko zna po koji put ova joã mlada æena napregnutih grudi i pomalo uskrañene straænjice, dok je na televizoru marke „Soni” rutinski curio izveãtaj iz Rusije o „velikoj diverziji åeåenskih terorista na granici sa Inguãetijom”. Upravo u tom trenutku, bez svesti o globalnom znaåenju tog televizijskog dogaœaja, Milesa je razreãila dilemu koju je danima provlaåila kroz svoju praktiåno naãtimovanu pamet. Nije ona oko toga imala moralnih nedoumica, veñ se dvoumila ãta je veñe: opasnost da Batalo sazna za njen postupak ili uæivanje u osveti za osujeñeni provod. Dok su na „soniju” sa ærtvi u Rusiji prelazili na kulturu, iako posao koji je naumila da obavi to nije iziskivao, zbacivãi sa sebe kuñevnu odeñu, navukla je preko glave skupu crveno-zelenu svilenu haljinu, sa intenzivnim dekolteom, i uputila se, sa Glavne æelezniåke stanice, autobusom br. 7 do pretposlednje stanice, na Novom naselju. Reãila je da namereno obavi baã onako kako se to radi u krimiñima, koje skoro svakodnevno, uredno, gleda. I stigla na kraj Novog naselja. Upakovana u Batriñevu omiljenu haljinu, kao da on moæe iz tog prokletog Kana da je vidi, sastavila je u sebi dovoljno ubeœenosti i ludosti. Uãla je u telefonsku govornicu, iskoristila momenat kada u blizini nije bilo

193

nikoga, okrenula broj policije, saåekala da dobije nekog ko se bavi ”borbom protiv narkotika” i s kombinacijom dramske i paniåne intonacije u glasu, deæurnom åinovniku ispriåala manje-viãe suvislu priåu o Batriñevoj umeãanosti u lokalnu narko-distribuciju. Spustivãi sluãalicu upravo kada je ispektor Miliñeviñ, izronivãi napokon iz svoje podnevne rutine, smislio da je pita za liåne podatke i neka pojaãnjenja, Milesa je osetila istovremeno olakãanje ali i grudvu besmisla u stomaku. Ipak, nije pomislila ninaãta ohrabrujuñe, samo je za trenutak poæelela da Batalo nije ni otiãao u tu Francusku. Pre nego ãto je izaãla iz telefonske kabine, maramicom je obrisala sluãalicu – tako rade i pravi cinkaroãi! U serijama na televiziji. A petak je, tog 12. jula, do kraja bio besmislen i neurotiåan. Barem u Novom Sadu. Za Milesu je postao uæasno neprijatan tek oko 22 åasa, kad joj se Batriñ leprãavim glasom javio iz Kana. Ali, ima i takvih dana. Sparnih i glupih. Inspektor Miliñeviñ koji je ravnoduãno pratio veñi deo ãkripeñeg, od duvana i alkohola ogrubelog, glasa gospoœice „koja je na proputovanju”, kasno je reagovao, probudio se tek na pominjanje Batriñevog nadimka „Batalo”, jer to je veñ bilo zanimljivo. Meœutim, signal prekinute veze bio je jedini trag koji je preostao u sluãalici. Ipak, nekoliko imena koje je rutinski naævrljao na „Kuriru”, dok je Milesa priåala, bili su mu zanimljivi. Te likove je imao negde u svesti a verovatno i u bazi podataka. Miliñeviñ zatim sa neoåekivanim elanom ispisa sluæbenu zabeleãku, u kojoj je ipak izostavio nekoliko detalja. Ne bez uæivanja pomisli kako oni, kod kojih je Batriñ povremeno navrañao, u Sluæbu, neñe baã biti oduãevljeni pojavljivanjem njegovog prezimena u policijskim spisima koji se evidentiraju. Ali, „æivot je vrlo promenjiva kategorija” zakljuåi ovaj skoro sredoveåni policajac.

*
Skoro istovremeno, u internacionalnoj krimi priåi, dogaœa se ucena. U Italiji je danas bilo takoœe toplo. I dosta nervozno vreme. Skoro neurotiåno: „Ja vas, gospodine Milovanoviñu, i pored najbolje namere, skoro niãta ne razumem. Imena koja pominjete su mi poznata ali ne vidim ãta ja tu mogu da vam pomognem” – izgovara Balduñi sedeñi u dnu baãte ispred hotela „San Marko” u Katoliki, letovaliãtu koju desetinu kilometara udaljenom od Riminija. Konzul Milovanoviñ, deæmekast, relativno uglaœen i elegantno obuåen gospodin, oåigledno veoma uznemiren, i na dobrom putu da za koji sat vremena bude pijan, jer brzina kojom iskapljuje „kurvoazije” samo to

194

nagoveãtava, meœutim ne odustaje od namere da Balduåija uveri kako on nema nikakve veze sa smrñu Borisa Predojeviña, zajedniåkog poznanika. Poverljivo se naginje ka pseudo-Italijanu dok mu saopãtava: „Mene prate veñ viãe meseci. Javljaju se anonimno, i na konzulat i stan. Siguran sam da obojica imaju talijanski akcenat. Ja zaista niãta ne znam o Predojeviñevim poslovima... Ja sam spreman da vam vratim sav ostatak novca od proãlog posla. Samo da me ostave na miru.” Zaustavivãi se u paniåenju samo toliko da iskapi gutljaj piña, pruæa ipak priliku Balduåiju da pokuãa da ga smiri. „Gospodine konzule, ja imam samo jedan naåin da vas uverim da naã zajedniåki prijatelj i zaãtitnik, gospodin Oliba, ima veliko poverenje u vas. Da vas neobiåno ceni kao preduzimljivog åoveka, i da je daleko od svake pomisli da vam uåini neãto naæao. Dakle, ovlastio me je da vam ponudim, zapravo da vas zamolim, da obavite za nas joã jedan posao. Stvar je za vas veoma jednostavna. Blanã ñe vam ovih dana doneti jednu kutiju, kutiju u kojoj se nalazi figura veoma dragocena za gospodina Olibu. Treba samo da je sklonite u konzulatu dok ne proœe halabuka, koja ñe se eventualno oko toga podiñi. Dogovoreno?” – zavrãi navodni italijanski, devastirani, plemiñ svoju ponudu kao odgovor na Milovanoviñevo sumnjiåenje. Konzul, inaåe na izmiãljenoj diplomatskoj lokaciji na Azuurnoj obali, sa preciznim ali i priliåno nezahvalnim i besmislenim zadatkom od Sluæbe, koji je istovremeno spajao navodne dræavne interese sa privatnim apetitima pojedinaca. Posao koji je pre godinu dana dobio, nije skoro niãta napredovao. Iz zemlje su stizala upozorenja, ali i mnogobrojni privatni nalozi, koje je trebalo odraditi u Kanu, Monaku, Sen Tropeu. Poslovi za koje je pored naloga dobijao i sitne pare. Sada je Borisa neko uklonio. Sumnjao je on i na Olibu i Balduåija, ali i na svoje… „Ne, ne pristajem”, skoro je uzviknuo Milovanoviñ. Trgavãi se sam od sopstvene vike, sasvim se utiãavãi, skoro je ãapatom nastavio. „Gospodine Balduåi, ja nemam viãe snage nizaãta. Mene ñe ubiti. Moæda ñete me i vi ubiti. Bojim se. Jako se bojim!” Praveñi se iznenaœen, galerista iz San Marina progovori sa skoro uzgrednim, cinizmom u glasu: „Dragi naã prijatelju, nama, Olibi i meni, bi zaista bilo veoma æao kada bi gospodin Jero, vi se njega verovatno señate, to je onaj fotograf koga ste upoznali u Barseloni… da, baã taj sa smeãnim bråiñima. Dakle, moglo bi se dogoditi, iako mi to nikako ne æelimo, da taj Jero poãalje one fotografije, koje sam vam pokazao januara meseca, poãalje vaãem ambasadoru, vaãoj æeni i kñeri, novinama. A kakav je, moæda bi ih prosledio i policiji. Koliko znam, i kod vas je kaænjivo opãtenje sa maloletnicima…” Tu je Balduåi prekinuo svoje vajkanje a Milovanoviñ se, izmeœu padanja u nesvest odnosno napada na Italijana, odluåio za joã jedan konjak.

195

*
U San Marinu je, meœutim, joã u toku uhoœenje. Marijetika se u ponedeljak odluåila da svoj randes obavi izvan „Titana”. Domislila se: kako nije iskljuåeno, kad veñ prisluãkuju telefone, da su i sobe, posebno njena, jer je ona redovan „gost”, ozvuåene. Odluåila se da se naœu na terasi „Hotel La Grotta”, koji je malo izdvojen iz svakodnevne rute Sanmarineza. Jer to ãto je Mario trebao da joj obavi, ticalo se jednog domoroca. Balduåija. Njen vatreni, doduãe ne suviãe inventivni, ljubavnik, noñni portir, crnjomanjasti, snaæni i pomalo ograniåeni meãtanin, morao je da joj pomogne oko ulaska u Balduåijevu vilu. Sinoñ je na mobilni telefon dobila poruku u kojoj joj Dæoni nalaæe da, uz koriãñenje svih sredstava, koja ne skreñu paænju, ukljuåujuñi i „sopstvene resurse”, æenske, pretraæi vilu „Renata” i pronaœe bilo kakav nagoveãtaj ko je meta akcije koja se pripema u Kanu i Monte Karlu. On zna samo da ñe egzekutor i ovog puta biti izvesni Milovan Batriñ, koji je upravo stigao iz bivãe Jugoslavije, a moguña ærtva niko drugi nego „Dæojs”. Dæoni, dakle, sumnja na Balduåijeve gazde. Da oni stoje iza svega? – razmiãlja Hibãova dok prelazi ulicu maãuñi diskretno Mariju koji je veñ åeka u „La Grotti”. Nestrpljiva da ãto pre proveri do åega je ovaj doãao u osmatranju Balduåija, ipak uspeva da se obuzda i prepusti diskretnim neænostima. Dok kelner odlazi sa Mariovom narudæbinom, koka kolom i bokalom lokalnog vina, Marijetika åak i bez prave namere dobija odgovor na pitanje koje nije ni postavila, veñ samo nestrpljivo oåekivala. „Naã åovek, gospodin Balduåi, sinoñ je otiãao u Katoliku. Zadræañe se tamo do srede. Barem tako kaæe njegova telefonska sekretarica. Ostavio je i broj mobilnog, ako je nekom hitno…” Preostali deo ovog ljubavno-poslovnog ñaskanja koje ñe morati da bude obeleæeno dodatnim seksom, koji je Marijetika, odglumivãi neñkanje, jedva doåekala jer je u osnovi bila æena s naglaãenim potrebama, protekao je u njenom premiãljanju kako da uœe u Balduåijevu vilu. A kada se naœe u njoj, ãta da traæi. Uz dodatno kolebanje da li da u sve joã viãe uplete svog ljubavnika. Marija, koji moæda, kao i svi hotelski momci, radi i za policiju. Vest da ñe, moæda, uskoro sresti Batriña, kome joã od Marijenbada priprema osvetu, dodatno je motiviãe na spektakularnu akciju. O kojoj ñe se priåati u Sluæbi.

196

PONOVO O DAVIDOVIÑU, O PAVLU, I SVOJIM DILEMAMA
Naknadni tekst o sinu, Pavlu: unutar knjige „Ubod temena” (17). 1997. Beåkerek 2002.
„Baã u vreme mojih najintenzivnijih razmiãljanja o svom neznanom sinu, dok sam preispitivao svoju savest i grozio se mirnoñe s kojom razmiãljam o Aleksandrinom i mom detetu, po njoj samo njenom, jer me nije ni obavestila o trudnoñi i raœanju, pa ni o smrti, na red mi u spisateljskoj radionici stiæe novi Davidoviñev fragment o njemu, sinu koga viãe nema. Za koga je naknadno saznao da nije njegov, skoro u isto vrememe kada je do mene doãao glas da je – moj. I da nije viãe meœu æivima.”

Åita Vladimir „Izvod iz rata u priobalju”, sa neprirodnim doæivljajem, skoro tekstulane analize. Åak se divi opisima ratnog pejzaæa Dalmacije. I konstatuje da on, Miroslav Vladimir, nije normalan. Toliko ne veruje Davidoviñu da i dalje sve ãto stigne od njega doæivljava kao prevaru. Åak i kad je u pitanju prava porodiåna tragika, u kojoj i sam uåestvuje. Ako se stvari posmatraju iz realistiåkog ugla, vajkanje zbog ulaska u temu u momentu kad su poåetni tonovi veñ odsvirani, ipak treba shvatiti samo kao stilsku figuru: kao knjiæevnu igru skrivanja i preruãavanja zarad veñeg uæivanja! Ili manje patnje?! Mladiñ, pod maskirnom uniformom, svoje mesto na sredini, ili åak u drugoj polovini knjiæevno-stvarne porodiåne sage Davidoviñ-Petroviñ nije mogao na komplikovanijem mestu da zapoåne. Jer, on knjiæevno postoji samo u tom momentu. I premda mnogo toga u vezi sa njegovim poreklom nije najjasnije, oåigledan je ipak raskol koji je ovaj rat iz devedesetih uneo meœu ljude i protagoniste. Njegovo direktno uåeãñe na terenu, gde se realizuje strategija stvarne i provocirane mrænje, pokreñe mnogobrojna pitanja godinama prespavana. Pucajuñi na drugu stranu, on i kad promaãi cilj, pogaœa! Iz raznostranih deliña nasleœene proãlosti, na njegov svaki rafal, nejasno i tmurno platno proãlih æivota, uzvraña jaukom ili psovkom.

197

„Mladiñ koraåa ispraænjenim prostorom zimskog vojevanja, odmaknut od pravog smisla, jer bi ga pristanak na zvaniåne razloge za ubijanje suoåio sa nizom pitanja na koje ni sam sebi ne bi smeo da odgovori. Otac je emigrirao. Navodno je time pokazao svoje neslaganje sa onima koji vode ovaj rat. Rat u kome je on dobrovoljac. Pojedinac koji uporno i svakodnevno pokuãava da deluje po ãtos-principima junaka stripova, jer mu njihova blef-psihologija pomaæe da svakodnevne gadosti reãava po sistemu „sve je to samo rokenrol”. Dok gazi podvelebitski sneg, sa malom zaturenom jedinicom, strogo kontroliãuñi misli, da ne ode daleko, da ne pomisli duboko, da bude povrãan kao i drugi, nejasan za one koji s njima upravljaju, mladiñ poåinje da na sasvim drugi naåin razumeva suãtinu delovanja Zagora. Samo ãto je on, stvaran i ranjiv, izgnan iz svog Darkvuda. Da li u tom sluåaju scenario stripa vaæi? U ovaj mutni rat je otiãao uglavnom zbog oåevog kukaviåluka i njegovog bekstva iz zemlje. Ne samo da bi pred vlastima bili pravoverni, veñ i zbog porodiåne ravnoteæe: od kad postoje njegovi su uvek imali nekog u nekoj borbi. I u emigraciji, takoœe! Strip ga ipak ostavlja nasukanog na javu. On, potpuno rastreænjen od papirnatog, ili taånije televizijskog, rodoljublja, traæi nestvarni Obrovac, jer pravi ne bi smeo da postoji koliko je projektila sakupio. Mladiñ budan i sav u uæasu spaljene stvarnosti, kao da paralelno æivi izmeãane slike sopstvene jave i knjiæevnog sveta koje oåevo zaludno pisanje veñ godinama uspostavlja. Dok prolazi kraj poklane stoke u zaseoku Klisa, u sredini poljuljanog stroja koji se vraña sa diverzantskog zadatka, mladiñ oseti miris sliåan onom koji je presreo Vladana u povratku u zaviåaj. Bio je to u pitanju miris koji se duãom dotakne. Pavle, tako se zvao mladiñ koji ide vremenskom pukotinom decenije. U sluåaju da preæivi rat, u koji je otiãao da bi se definitivno suoåio sa sopstvenom proãloãñu, o kojoj se u kuñi iskljuåivo ñutalo. Jer, otac i mati oåigledno nisu bili sa iste strane istorije. Pucajuñi, bez niãanjenja, u neke nejasne pokretne ciljeve, koji moæda predstavljaju protivnike, uz bolan refleks u ranjenoj ruci, Pavle se upita: Šta ñu to ja dokazati, ako nekim sluåajem, ostanem æiv? Ovaj tekst je, svakako, nastao pre Aleksandrinog pisma u kome Davidoviñu otkriva da Pavle u stvari nije njegov sin. Dok ga manipulator Davidoviñ ãalje sa zadrãkom. Knjiæevni, zapravo moj Pavle, traga za svojim korenima, i voœen spisateljskom rukom traæi ih u Davidoviñevoj proãlosti. Kako bi ovaj rukopis izgledao da je Davidoviñ znao Aleksandrinu tajnu? Da li bi knjiæevnu projekciju svog umiãljenog sina prepustio pogibiji i pre stvarnog prestanka æivota Pavlovog. Mene ovo åitanje paraliterarnog spisa Davidoviñevog, prvog posle saznanja da je mladiñ mrtav, odnosno da je bio moj a 198

ne Petrov sin, muåi i stavlja u veliku dilemu: da li prekinuti pisanje koje sve viãe postaje mazohistiåko paranje sopstvenog biña? Pitam se da li da se upustim u prepravljanje stranica koje sam ispisao pre spoznaje o oåinstvu? Ãta ñu postiñi tim naknadnim pametovanjem? Sad znam da se slutnja da bi, literarni posao, sa dvoliånim prijateljem Petrom Davidoviñem, mogao da se pretvori u moru koja ñe me uvuñi u svoje tmine, obistinjuje. Ostaje da vidim samo do åega sve moæe dovesti ovo romaneskno meãanje sa stvarnoãñu! Da izmerim, zapravo, dubinu svojih emotivnih posrnuña. U Zagorovom svetu postoji åitava plejada likova, kako njegovih prijatelja tako i neprijatelja ali su se tek nedavno u njegovom vidokrugu poåele pojavljivati i æene. Mladiñ je u bespuñu ratovanja bez prijatelja. Æene se i ne pominju. Kad je prihvatao strip kao naåin da preæivi drugaåija pravila, nije slutio da ñe ga scenarista ostaviti na cedilu. Vladimir iz nepoznavanja æanra ne uspeva da dogradi pozitivnu istoriju tuœeg junaka. Koji je istovremeno njegov sin. Mladiña koji nema svoju ãumu Darkvud u koju bi se sklonio dok ga neprijatelji progone.”

199

PRIJATELJI SE DOPISUJU
Vladimir piãe apsurdno pismo prijatelju. I dobija odgovor koji je åista patafizika: Bulevar. Beåkerek. Beograd. Mlaltiãumina. 2004.
Prijatelj Vladimirov, ugledni prestoniåki pisac, onaj koji bi voleo da je bio izraæenija ili izvikanija ærtva komunista, naravno ne onda kada je komunizam bio moñan, veñ sada kad je deo istorije, a ume i da kaæe kako politiåka hrabrost u knjiæevnom delu joã ne znaåi da je to delo i umetniåki vredno, u åemu je apsolutno u pravu, otputovao je u Pariz. Na studijsko putovanje. Tragom Deride. Moæda ñe, s jeseni, takoœe negde u Francusku, za lektora ili ataãea za kulturu. Ãalje razglednicu Miroslavu na kojoj piãe kako je proleñe u Parizu neverovatno. Kao da Bodler i Benjamin Valter, u mimohodu, zraåe svoje iluminacije. I baã ta razglednica, sa prizorom Jelisejskih polja, obznani u njemu svojevrstan povratak u señanja. Neprijatna. Ona koja vreme nije pripitomilo. Premda je uåinilo da dogaœaj postane samoironiåan. Apsurdan. Pariz je ipak lep grad, åak i za sredoveåne spisatelje koji dolaze sa Balkana. Vladimir nije siguran da su Bodler i Benjamin podjednako doæiveli Pariz, jer se teorija poroznosti moæda ne bi najbolje uklopila u splin predgraœa. No, dogaœaj od pre izvesnog vremena, posle dvehiljadite i Vladimirovih svakodnevnih voænji meœugradskim autobusima, nema skoro nikakve veze, osim moæda metafiziåke, sa pariskim proleñem njegovog iskrenog prijatelja iz beogradskog knjiæevnog kruga. Incident, nezapaæen, duboko imtiman, nerazglaãen, u suãtini beznaåajan, sakriven u señanju, koji se dogodio pre dvehiljadite, izronio je, ipak, na videlo kao neposredna posledica koju je razglednica, benjaminsko-bodlerovski osvetljena i namirisana, izazvala. Tako ãto je Vladimir odluåio da ga od apsurdnog pretvori u patafiziåki. Pismom koje je izazvalo – odgovor! Taj se tekstualni, relativno paæljiv i delikatan, dvomeå, pismom na pismo, kao reminiscencija na prethodno i nerazjaãnjeno, odigrao kao ãahovska partija na slepo, u kojoj glas iz maãine, otuœene govorne maãine, izgovara poteze koje niko ne zapisuje. Svi veruju svima. Naroåito govornoj maãini. Koja im piãe i odgovara. Åita Vladimir, docnije, tu prepisku, pre nego ãto ñe je uniãtiti:
200

Dragi Filipe, Odavno nismo kontaktirali a ovog puta predmet mog obrañanja tebi nije baã najprijatniji. Premda, posle svega, nije ni isuviãe uznemiravajuñi. Naime, ovih sam dana od „Novina”, ranije „Osloboœenje”, u kojima sam, kao ãto znaã radio dvadesetak godina, dobio faks koji se zatekao u njihovoj arhivi, a koju su dolaskom novog generalnog direktora dovodili u aæurno stanje. Faks, IP „Beograd”, dosta izbledeo ali joã åitljiv, od 24. decembra 1998. godine, primljen u 15.30, upuñen svim kulturnim rubrikama medija, glasi: „Novi roman Miroslava Vladimira „Ubod temena”, objavljen u ediciji „Beograd”, uãao je u uæi izbor za Nagradu. Tim povodom izdvajamo deo iz recenzije Ranka Slavika: „Miroslav Vladimir je napisao snaæan i svoj i ovovremenski roman…” Sledi izvod iz Slavikove recenzije, i biobibliografski podaci o meni. Na kraju tog faksa stoji potpis: „Beograd” marketing, Adrijana Kukiñ. Pojava ovakvog pismenog traga, dokumenta iz proãlih vremena, i ti si bio recenzent, na ãta sam i danas ponosan, veñ u danima koji slede tog decembra 1998. nije se naãao ni u ãirem izboru za ovu prestiænu nagradu, izazvala je i sada, posle deset godina, blagi ãok i nevericu. Ãta li se to dogodilo sa mojom knjigom odnosno „Beogradovom”? Za neku realnu povest kulturnih, i moralnih, fakata odnosno dogaœanja, sve je to nevaæno. Skoro nepostojeñe. Meœutim, za moj intiman mikrokosmos, pojava ovog ispisa predstavlja potres izuzetnog intenziteta. Kada je dospeo na moj sto ovaj, veñ radom vremena izbledeli papir, pokrenuo je mnoãtvo pitanja: od pretpostavke ãta se moglo dogoditi da je tekst upuñen javnosti izistinski postao stvarna åinjenica, do sasvim logiånog mozganja: ãta se u praznom prostoru i vremenu beogradskih adresa, u nekoliko dana, odigralo sa romanom koji je u doba M. Slobodana govorio o nemoralnosti ratovanja u Hrvatskoj, odnosno varanju Srba u Hrvatskoj. Izmeœu ostalog. Izvinjavajuñi ti se ãto te deranæiram ovakvim obrañanjem, ipak ne vidim kome bih drugom mogao da poverim svoje nespokojstvo. I zbunjenost. Ti si mi dugogodiãnji prijatelj, a u to si vreme bio ugledan recenzent. Uveren sam da i tebe, na izvestan naåin, pogaœa ovakvo poigravanje sa tim romanom. Konaåno i mojim ljudskim i stvaralaåkim dignitetom. Ne znam zapravo ãta bih te i kako pitao o svemu tome, posle toliko vremena ali bi mi svako suvislo obrazloæenje nesinhroniteta faksa iz firme „Beograd” sa stvarnim dogaœajima u vezi sa romanom i Nagradom, po201

moglo da barem primerim sopstvenu logiku skokovitoj i enigmatiånoj strukturi prestoniåkog miãljenja i delovanja. Ukoliko si tokom ovih godina, saznao neãto viãe o „nesporazumu” æelja, namera i åinjenica, javi mi. A javi se svakako, moj prijatelju! Da li si zdrav? Åuvaj se, jer nas godine sustiæu. Tvoj prijatelj Miroslav Vladimir

Zna Vladimir da je to pisanje pisma samo rizik da izgubi prijatelja. Da ga uvredi, bez koristi za sebe. Ali, priseña se pisma, opet neko pismo, onog u kome mu Vasilije Popoviñ skreñe paænju na iskljuåivost beogradskog knjiæevnog kruga, iskazujuñi istovremeno pohvale „Ubodu temena”. Za ãta Popoviñ nema nikakvih interesa i zadnjih namera. Zato napisano, ipak, ãalje. Kao poziv na razmenu onog ãto je ostalo u señanju. Treba mu to tih dana, dok leto opet plamti. I sve usijava i isijava iz stvari, prirode i ljudi. Neverovatne mirise, boje i zvuke. Åita u nekom åasopisu tekst o 1968. O „Lipanjskim gibanjima” u kojima je i on uåestvovao. Taj koji piãe tekst, tvrdi, beskompromisno, kao da je sveznajuñi: „Bilo je to vreme kada su zidovi imali uãi, a uãi onih koji su ignorisali istinu – zidove. Svaka policija teæi ka svom idealu da te sama ne kontroliãe, veñ da stvori atmosferu u kojoj ti to, i ne primeñujuñi, åiniã umesto nje. Sve pametne policije su fermenti i katalizatori pobune. One, po Pekiñu, znaju da se nijedna prava svinjarija ne moæe spreåiti, nego samo odloæiti. Ali, sumnja probuœenih je kao svrab: ãto se viãe åeãeã viãe te svrbi…” Onda u ålanku sledi i neãto nalik na Vladimirovo ãezdesetosmaãko iskustvo: „Bunt je bio na umoru kada su na fakultete nasrnuli folklorni zaåinjavci sa zbirkama rodoljubive poezije pod miãkom, naglo promolile glavu ptiåice dotad zauzete åiãñenjem krila i gutanjem crviña propagande. Odluånu istinu o tim vrelim danima juna niko kasnije nije åisto izgovorio. Bez gledanja u napisani tekst.”. Kada je stigao odgovor na apokrifno pismo prijatelju, Miroslavu viãe nije bilo ni vaæno ãta ñe u njemu pisati. Na njegovo retorsko pitanje stiæe skoro isti takav odgovor:

202

Dragi Vladimire, Ne mogu da se setim te situacije u kojoj je tvoja knjiga bila u uæem izboru za Nagradu. Ali, moæe biti da sam ja tada verovao da ona mora biti u uæem izboru, pa sam spomenutom Adrijanu dao odgovarajuñu vest. Uostalom, sve je to lepo, osim da knjiga naæalost nije nagraœena. Meœutim, nije vrednost knjiga u nagradama. Nagrade, kad ima novca, dobro doœu onima koji ih dobiju, ali ponekad to moæe biti visoka cena, buduñi da nagrade umeju da budu i kuga. A tih se godina isti, sliåan, sluåaj dogodio i sa mojim zemljakom iz Valjeva. Znaã ga ti – Radovan M. To je priåa o dugovanjima i nagodbama! Beogradska åarãija je åudo! Najbolje je da mi nastavimo, i da nastavljamo do kraja æivota. Nema joã mnogo, nije daleko. Sreñno ti pisanje, tvoj prijatelj dovek, Filip Proãetaãe se tako pisma na relaciji Beåkerek – Beograd, i obrnuto. Filip ñe, moæda u Francusku, Vladimir neñe nigde. Prijateljstvo, ãto je najvaænije, traje. Doveka. Kao patafiziåka konstanta.

203

DOK POGLED DOTIÅE JABLANOVE
Bluberi i Vladimir razgovaraju, najviãe o Benjaminu: Klub Radio Novog Sada. Novi Sad. 2002.
Ovaj je razgovor usledio par nedelja posle povratka Vladimirovog iz Moskve. Pored zvaniånog posla koji je tamo obavljao, dve reportaæe i jedan intervju, dosta je vremena posvetio istraæivanju tragova Sofijinog zdravstvenog incidenta od pre viãe godina. I naravno, svakojakim okolnostima oko Benjaminovog boravka u Rusiji. Ali je i tragao za aluzijama da su Staljinovi Sovjeti bili umeãani u Valterovu smrt na ãpansko-francuskoj granici. Sabesednik mu je sada Bluberi, novinar i urednik. Poruånik. Åije pravo ime i prezime nije presudno za sudbinu ovih proza. Jer vam ni Majkl Stiven Donovan neñe zvuåati dovoljno logiåno. Sa njim razgovara o tekstovima o kriminalcima u Evropi. Fabula o njima je, zapravo, doãla do kritiåne taåke. I knjiæevno, a pogotovo u svojoj faktiånoj pomeãanosti sa stvarnoãñu. Dogovaraju se na temu – kako krimi-storiju, literarno upristojiti ne bi li se stvarnost bezbedno odmakla od njih. Bluberi nije za to. Misli da se joã moæe ãetati ivicom oãtrice koja je sve bliæa Novom Sadu. Vladimir i dalje nije siguran da li novinar koristi neku graœu, policijsku i obaveãtajnu, ili jednostavno samo maksimalno napreæe sopstveno iskustvo åitaåa i posveñenog ljubitelja tog æanra. U nekoj pauzi, dok ispijaju pivo odnosno „ekselenciju” i pozdravljalju novinare koji promiåu bifeom Radio Novog Sada, jedan od njih tapãe po leœima Sneæanu, muziåkog urednika, Bluberi, sasvim izvan teme, konstatuje kako je Vladimirov lik Vinogradov, mudrac i anarhista, iz neke prethodne knjige, zapravo sliåan Basalovom navodnom i buduñem Parkinsonu. Zapravo, oni su antipodi iako je jedan izumitelj i terapeut, i homopolitikus i metafora a drugi fiziåki hemiåar, struånjak za maziva. Za lubrikante! I dodaje kako bi bilo zanimljivo saznati da li su u Univerzitetskoj biblioteci podmetnutu knjigu, uåinio je to Vladimir, i neoprezno se jednom prilikom pohvalio Bluberiju, kome se to veoma svidelo, ipak uneli u registar. Miroslav, premda zateåen ãto Bluberi pamti taj njegov studentski poduhvat, ispriåa prijatelju da je on samo kopirao potez svoga ujaka Nedeljka, koji je na istom mestu ostavio nekoliko svojih knjiga potpisanih sa Maksvel Biglu. Kako se
204

potpisivao kao pisac kriminalistiåkih romana. Naravno, posle svog povratka iz nepoznatog, gde je boravio od neslavnog kraja studentske revolucije 1968. A krimiñi su, poznato je, Poruånikova slabost. Kao i svakojake teorije zavere. A jedna od njih je i tema njihovog susreta, u polupraznom popodnevnom bifeu, koji gleda na jablanove koji oiviåavaju teniski teren. Sliåan onom u Moskvi koji se vidi iz sobe za posetioce Arhiva KGB. U kome je Miroslav åitao, dobrom voljom Anastasa Klobuãickog, realativno nisko plasiranog sluæbenika u zvaniånoj administraciji Ustanove, ali vrlo upuñenog u mnoge oblasti „ako dovoljno platiã”, dokumente koji dopuãtaju moguñnost upliva sovjetskih agenata na misteriju smrti Valtera Benjamina, 1940. A naroåito na nestanak dragocene aktentaãne istog. Miroslav i Bluberi, u temperamentnom razgovoru, na trenutak zanemaruju prisustvo Sneæanino, koja inaåe svira i harmoniku i klavir, ãto nije lako uåiniti, nju ignorisati, jer je u pitanju prsata, intilegentna i ne suviãe skromna crnka sa tenom Ãpanjolke. I pomalo raspuklim glasom koji remeti svaku muãku samouverenost. Ipak, jablanovi miruju, prozor je otvoren i åuju se udari teniske loptice o crvenkastu ãljaku, pivo je dovoljno hladno, dok Miroslav, ne bez mistifikovanja, obrazlaæe kako je to, moæda, Staljin, kao metafora komunistiåkog egzorcizma, uticao na nestanak poslednjeg rukopisa iz Benjaminove famozne torbe, koju su svi uåesnici u begu preko Pirineja videli, pre njegove smrti, zvala se ona samoubistvo, prirodna smrt od bolesti ili ubistvo. Politiåko ili kriminalno, svejedno. Æene, sasvim sam siguran da je neka od æena koje pominjeã, kriva za sve. A moæda, i svaka od njih, na svoj naåin. Heni, Hana i ona Fitko. Liza Fitko – skoro uzvikuje Bluberi. Tu je samo Asja Lacis neduæna – dodaje Sneæana, koja deluje kao da niãta ne sluãa. Iako je ta Asja najveñi negativac u åitavoj stvari, ni na grob mu nikada nije doãla – zavrãava svoju intervenciju æena sa grudima i tamnijim tenom. A Bluberi, ne saåekavãi ni da åuje kako Miroslav zaokruæuje famu o Staljinovim egzekutorima, koji jesu u stvarnosti preoravali Evropu i Ameriku, sveteñi se otpadnicima komunizma i staljinizma, zakljuåuje da je „Filozofija istorije” Benjaminova, rukopis iz famozne aktentaãne dovoljan razlog za naruåeno politiåko ubistvo. Samo je pitanje da li je egzekutror bila Gurlandova, provereni komunista, ili je to uz njenu pomoñ uåinio neki od sovjetskih agenata kojih je bilo u tom problematiånom hotelu „Francuska” u Ãpaniji. Ãto ne oslobaœa sumnje ostale æene. Zaintere205

sovane za Benjaminove rukopise. One, ako i nisu umeãane u sam åin njegovog uklanjanja iz æivota, preñutkuju mnoge detalje koji prosto bodu oåi – ne odustaje Poruånik Bluberi. Nekadaãnji vojni pitomac ali i apsolvent filozofije. Kako to da gospoœa Fitko, koja je vodila tu grupu Jevreja u bekstvu, a dobro je znala kakva je knjiæevna marka bio Benjamin, prepuãta toj takoreñi balavici, Heni, da ona baã brine o iznemoglom Nemcu – gunœa Bluberi. Vladimira, meœutim, viãe åudi pismo koje je ovaj pisac, navodno, uputio ãpanskim Dominikancima. A isto je, kao i ono za Adorna, uniãtila, i zapamtila Gurlandova. Za ãta ne postoje svedoci. Samo Heni kojoj, izgleda, leæe filozofi. Prvo Benjamin, potom From. Miroslavu, gledajuñi ka poprsju Sneæaninom, jer mrak je lagano pao na teniski teren a jablanovi su duboko zaronili u nebo iznad Novog Sada, ko zna iz kog odeljka svesti, zaiskri ispis iz jedne knjige: „U trenutku kada kljuåanje krvi stigne do vrhunca – znak za Izlaz iz ovakvog opsadnog stanja sam ñe se ukazati”. Naime, Vinogradov izmeœu ostalog kaæe da „niãta tako efikasno ne izvlaåi åoveka iz sna kao zapisana reå. Pisanje je radnja izvan svake logike i normalno je da svest mora reagovati buœenjem na takav pritisak”. Odlomak kao odlomak ali i zakasnela reakcija njegove psihe na pominjanje Parkinsona, ãto bi znak zamora naåinom kojim Bluberi vodi razgovor. A moæda i posledica rastuñe erotske tenzije za njihovim stolom. Zato on preuze reå: U Parizu se Valter åak i kartao sa nekim Otom Katzom, kominternovskim agentom, delom ekipe za progone, torture i ubistva. Igrali su poker. I sa piscem Arturom Kestlerom. Koji je bio sa njim, Katzom, intimus. Taj pokeraã iz Pariza je prethodno veñ bio ukoren zbog nekontrolisanog ubijanja. Dok su drugi prijatelji, Benjaminovi, u Marselju piscu pribavili nepotpune dokumente, pasoãke, zbog kojih su ga pritvorili na granice sa Ãpanijom. Jedni su aljkavi, drugi neiskreni, treñi u ime komunizma ubijaju po Evropi! Oglaãava se Bluberi: „Æene, æene meœutim stiæu lepo u Ameriku. A neke se åak udaju za Froma!” Sneæana, urednica na Radiju, koja i lepo svira, nije baã zadovoljna tim neargumentovanim optuæivanjem akterki mistiånog dogaœaja na Mediteranu. Poãto joj je Bluberi ipak favorit, dobrovoljno odlazi iz bifea. Odnoseñi sa sobom i kabalu i haãiã proãlih vremena. Sneæaninih i Bluberijevih. Kabale kao paradigme, dok je haãiã samo trebao da produbi intenzitet doæivljaja. Zlatne novosadske mladeæi u prisenku smutnih godina.
206

RUÆAN POSLERATNI DAN
Vladimir åita ãta je bivãi on – Petroviñ, pisao 1995. u romanu „Ubod temena” (18). I razmiãlja.
Miroslav se preispituje: „Kao protivteæa tim tuœim pomacima, moje dnevno disanje kao da se priguãilo, zatrpano pisanjem po iznajmljenom vremenu. Za sopstvenu proãlost me vezuje traganje za Aleksandrom, iz realnosti me najbizarnije dotiåe famozni Draãkoviñ, sve se ostalo pretvorilo u beskrajnu i monotonu liniju, dok Pavla i dalje ne uspevam, emotivno ni racionalno, iz literature da premestim u svoj relani æivot. I poånem da æalim”. Na Sofiju ñe Miroslav tek naknadno pomisliti. Jer, ona mu je pod rukom!
„Veñ je 1995. godina. Ratovi kao da su se izmorili. Izranjavljen æivot poåinje da liåi na civilni. Iako joã dugo neñe postati normalan. Ja se lagano budim iz romanesknog sna u koji sam zapao prispeñem Davidoviñevog pisma iz 1991. Kao da oseka zla, koja nastupa u dræavi, oslobaœa i u meni instinkte obiånog æivota. U sabiranju godina koje su se nanizale, nailazim skoro iskljuåivo na minuse: roman koji smo skoro zavrãili Petar i ja, nikog nije spasao od sudbine. Moæda zato ãto joã nije objavljen. Izgubio sam sina pre nego ãto sam ga stekao; Aleksandre nema; Benjamin je ionako veñ pedesetak godina mrtav, i Asja znatno krañe. Lomeñi se kroz pravo i izmiãljeno vreme sasvim sam zanemario svoju ulogu u realnosti: godine zlovolje su proãle mimo mene a ja im se nisam oduæio. Samo su mi svest i podsvest ozraåene velikom dozom odloæenog stresa. Davidoviñ se odavno nije javio. Njegovih tekstova nemam viãe. Rukopis je ipak zloñudno narastao: gomila papira me podseña na godine koje sam posvetio traganju za slavom, skrivajuñi se iza toboænjeg pomaganja prijatelju sa fakulteta. Ja sam, zapravo, skoro sve vreme pisao ovaj rukopis æudeñi za priznanjima, i traæeñi Aleksandru. Sve je ostalo bilo uzgredno. Sada je rano proleñe. Godina 1995. Rat ñuti ali se javljaju nove pretnje. Jugoslavija je izdeljena. U Hrvatskoj najavljuju ofanzivu na srpsku enklavu. Neke snaænije reakcije na to kod nas nema. Nastavljam putovanja po palankama i selima, radeñi reportaæe. Pronalazeñi oaze konzerviranih godina i epoha, stvaram sebi ambijent koji me odmara. U danima koje provodim u Beåkereku, oåekujem da se neãto znaåajno do207

godi, neãto uzbudljivije od telefonskog poziva ãpijuna Draãkoviña. Ãta bi trebalo da se dogodi da me prene? Vladan Petroviñ je tog popodneva, s izrazom gaœenja, prekinuo åitanje. Uzrok neraspoloæenja nije bio u knjizi iako mu traganje po Rilkeu, ovog puta nije donelo olakãanje. Svi pokuãaji da suzbije slutnju, koja mu je duboko iz utrobe poruåivala da gubi tlo ispod nogu, nisu uspevali. Zapravo, elegiåne i mudre stranice ovog praãkog Nemca kao da su u njegovoj sredoveånoj muånini samo dodavale ukus bezizlaza. Pokuãaj da lektirom umiri sve veñe nezadovoljstvo zbog umrtvljene karijere i mlakog intimnog sveta, proizveo je u njemu samo snaæan oseñaj inferiornosti. Izmeœu flaãe piña iz dobro snabdevenog bifea, tablete „bensedina” ili druge knjige, on se opredelio za ruåno ukoriåen dnevnik svog dede Branislava. Åemu pribegava uvek kada ga zaokupi bezrazloæna smutnja. Prethodno nervozno kopanje po knjigama, åasopisima i sopstvenim starim rukopisima, traæeñi temu koja ñe ga smiriti ili makar zamajati – nije uspelo da ga zavara. Sledio je provereni metod: Deda! Njegova señanja. Moæda jednostavna ali mudra. Zaustavio se, dakle, na svesci æutih i tvrdih korica. Nju je poneo iz roditeljske kuñe, joã davnih ãezdesetih. Proåitao je svojevremeno nekoliko redova iz nje i zaboravio je. U nedeljnom popodnevu, punom besmisla i samosaæaljenja, dedin dnevnik se pokazao neoåekivano delotvornim. Jer dedu pod kraj 1941. nije progonila nikakva metafiziåka neizvesnost, u pitanju je bila stvarna i æestoka muka! Zbijenim rukopisom trgovca na malo, mastiljavom olovkom je pisalo: „Åovek o kome su me danima ispitivali zaista je imao piãtolj. Istini za volju ja taj piãtolj nisam baã video jer je bio u futroli, ali je bilo jasno da takav åovek ne nosi praznu futrolu. On je, garantovano, bio naoruæan. To se videlo po kuraænosti s kojom je nastupao. Ali, meni nikad neñe biti jasne dve stvari kad je taj piãtolj u pitanju. Prvo, zaãto je njima bilo vaæno da baã od mene saznaju za taj podatak, mislim da l’ ga je imao ili nije? I drugo, kako i zaãto im ja nisam priznao da ga je imao, a imao ga je, kad su me gadno batinali, a i da sam priznao, oni njemu ne bi mogli zbog toga da naude? Jer su ga veñ ranije streljali. Moæda nisam hteo da kaæem da sam ga video iz inata, jer ãto su oni mene viãe tukli ja sam se joã viãe inatio. Zaãto da ja njima kaæem ono ãto oni veñ znaju. No, bilo kako bilo, moje priznanje nisu uspeli da proknjiæe.” Na ovom mestu dedinog dnevnika iz Drugog svetskog rata, Petroviñ prekida åitanje jer je u zgradi u kojoj stanuje odjeknula eksplozija. Æestoka detonacija zatresla je prozore, lusteri su se zaljuljali a stepeniãtem je krenuo pravi stampedo. Svi smo istråali u hodnik. Vika, dim, plaå. Prava panika je zahvatila desetospratnicu. Ubrzo stiæe i milicija. Potom i ambulantna kola. 208

Uskoro se saznalo ãta se dogodilo: mladiñ sa åetvrtog sprata, povratnik sa vukovarskog ratiãta, aktivirao je bombu prethodno legavãi na nju. Vrañam se u stan, Sofija plaåe. Noñ ipak stiæe dok me muånina pritiska. Rat se ponovo, zaobilazno, vraña u moj æivot. Petroviñ leæe u krevet, spreman na noñ s koãmarima, razmiãljajuñi kakve li su bile Benjaminove pilule kojima je spasao sebe od bespomoñnosti. U kakvoj su bile kutiji, i da li je moj junak, koga mi je prosledio Davidoviñ, prepoznavao razliku izmeœu obiånog sna i onog koji ga vodi u prolaz bez señanja. Mislim i na åoveka iz dedine ratne zabeleãke: zaãto taj zarobljenik nije popio otrov pre streljanja. Ili on moæda sluæi samo za situacije koje su neizvesne. Poãto je trenutak kada te vode pred streljaåki stroj sasvim izvestan. Tada je sve jasno. Ipak, moæda su ih tom Æarku oduzeli prilikom hapãenja? Benjamin je takvo hapãenje izbegao. Imao je vremena da sam odluåi. Kako ñe umreti. Ãto je verovatno joã straãnije. Da li je tako i sa bombom na koju je legao mladiñ sa åetrvrtog sprata. Dedin dnevnik je taj dan u æivotu Vladana Petroviña, ipak, pretvorio u novu dilemu koju neñe uspeti da razreãi ni kao autor romana „Ubod temena” ali ni njegov junak. Iako je slutio da svako svoju dozu muka mora da podnese.”

Vladimiru se pre sna uåini privlaåna misao: kako bi bilo dobro kada bi se mogao osloboditi sopstvenih muka tako ãto bi ih ostavio tom svom Petroviñu!?

209

BLANÃ ZBUNJEN. MARIJETIKA U AKCIJI
Kraj jedne kriminalne akcije i poåetak druge: Ulica Etore Toriåelija 211. Rimini. San Marino. Vila Renata. 2003.
Milanu Blanuãi je sledeñe jutro proticalo sa jasnim utiskom gaœenja. Za svaki sluåaj nije napuãtao Rimini. Prenoñio je u svom stanu, Etore Toriåelija 211. Meœutim, protekla noñ, manje zbog podmetnutog eksploziva, a znatno viãe zbog prljavog i brzopletog ubistva u toaletu restorana „Belariva”, naprosto mu je zastala u grlu. Nije to bilo nikakvo moralistiåko vajkanje, joã manje kajanje, jednostavno, pomislio je Blanã, omatorilo se. Nagledao se krvi, rana, uboda, slomljenih kostiju, provaljenih lobanja, u tolikoj koliåini da je bio ubeœen u trajnu imunost na takve prizore. Tokom prepodneva, u kome je u lokalnim novinama „Chimami Citta” izmeœu ostalog naiãao na poziv Prefekture svima onima koji imaju neka obaveãtenja o eksploziji u ulici „Via Salita dela Rocca”, da se jave na broj 0541436111, ili liåno…, Blanã je konaåno i shvatio ãta ga je to iz noñaãnjeg ubistva toliko iritiralo: sve je to bilo jako ljigavo i izvan i „radnog” prostora. Navikao je da ubija u borbi, u surovom ambijentu. Ravnopravnog protivnika. Ali, ovako, u porcelanskom klozetu, bez zarade… to nije njegov nivo… Dok je na kanalu lokalne televizije „Montana” iãåekivao vest o ubistvu u baru, na mobilni telefon mu je stigla poruka: „Trebalo bi hitno da se sretnemo. Izgleda da imamo zajedniåki problem. Ako pristajete, javite se porukom. Predlaæem da se naœemo u Œenovi, u Hotelu „Victoria Orlandini”, Address: Via Balbi 33 – 45. S poãtovanjem, H. Miler”. S pristojnim iznenaœenjem Blanã je proåitao poruku Balduåijevog poverljivog åoveka iz Kana. Imao je prilike da se par puta sretne sa njim, iskljuåivo sa Oskarom u druãtvu. I nije mu bio baã preterano simapatiåan taj zdepasti, neobiåno snaæni, obrijane glave, ñutljivi Nemac. Video ga je u kanskom letnjikovcu onog Engleza Uliksa. I sada, do œavola, zaãto baã sada, i zaãto njega a ne Balduåija, zove u Œenovu na razgovor. I zaãto u Œenovu iz koje je on polovinom devedestih krenuo na Korziku – sve to proleñe Blanuãi kroz glavu i obuzima mu sve mentalne kapacitete, tako da mu je, uz gutljaj „Peroni Gran de Riserva”, koje je pio iskljuåivo zbog jaåine, na lokalnoj TV promakla uzgredna vest o pronaœenom leãu Luiœija Œorœonea, fabrikanata iz Trevizija. Uz psovku, liåku a ne talijansku, odluåi da pozitivno odgovori Mileru, sa dodatnom

210

idejom da o tome Balduåija obavesti tek posle sastanka sa kanskim „poverenikom”. Pre nego ãto je potonuo u laki pivski san, ne bez nadobudne samouverenosti, pomisli: „Kad je u pitanju ãpijunaæa nek bude i kontraãpijunaæa!” Blanã drema jer protekle noñi nije spavao. Podmetao je, planirano, eksploziv i, neplanirano ubijao. A oåekuju ga nova iskuãenja. * Za to vreme drugi agent se sprema za akciju: U obliænjem San Marinu, tridesetak kilometara u kopnu, Marijetika Hibãova je na svom laptopu, popodne posvetila analizi snimaka Balduåijeve vile koje je naåinila prethodne noñi, posle odlaska Mariovog. Koristila je termalni niãan za puãku. To joj treba da proveri prozore vile i da vidi ima li alarm na bazi lasera. Znanje iz policijsko-inæinjerijske ãkole koju je zavrãila u Postojni, dok je joã bila dræavljanka Jugoslavije, pre petnaestak godina, sada joj je dobro doãlo. Detaljni pregled snimaka, i onih sa prozora hotela „Titano” ali i vizuelne opservacije sa vidikovca na Brdu, sa suprotne strane vile, pokazao je da Balduåi nije naroåito osiguravao „Renatu”. Uobiåajeno, skoro konfekcijsko, elektronsko, zapravo optiåko obezbeœenje enterijera. Malo struje u ogradi, i tri doge u vrtu – to je bilo sve. Rizik koji je Marijetika morala da izdræi odnosio se samo na odgonetku dileme: da li postoji neki skriveniji sistem obezbeœenja, ili Balduåi, jednostavno, u svojoj vili i ne dræi niãta suviãe dragoceno. Marijetika, prznica po prirodi, reãila je da ovaj rizik prihvati, ubeœena da je u pitanju ovaj drugi razlog za relativno slabu obezbeœenost objekta. S jedne strane, to je u prvi mah obradovalo, åak toliko da je poæelela da ispije åaãu „kjantija” u åast tog zakljuåka. Proveravajuñi joã jednom sliku sporednog, dvoriãnog, ulaza u vilu, sasvim naslonjenog na padinu Titana, reãetkastu kapiju uvezanu zarœalim lancem i groteskno masivnim lokotom, slovenaåko-ãvajcarsko-åeãka plavuãa se opseti da u tako slabo branjenom objektu najverovatnije sanmarineski galerista i ne dræi dokumente, fotografije ili bilo ãta sliåno ãto bi interesovalo Dæonija. Meœutim, poruka je bila nedvosmislena. „Dakle, gospoœo, akcija se mora izvesti. Noñas. Dok traje mrak. Do 4 sata izjutra, najkasnije. Åak i ako je nareœenje glupo” – kaæe sama sebi. Uzela je iz pretinca svoj piãtolj Heckler&Koch P7 M8, bez velike æelje da ga upotrebi, u torbu stavlja dæepni multi-alat, kojim reæe, odvrñe, savija, otvara, dodaje tri paketiña mlevenog mesa za ñufte, sa posebnim „nadevom” na bazi „benzodijazepana”, namenjenog dogama i njihovom boljem snu. Kompletiranje sadræaja torbe, vrlo damski dizajnirane a prostrane,

211

zavrãila je sa æicama, osiguraåima, otpornicima i jednim elektronskim, izuzetno efikasnim, izazivaåem kratkog spoja. Posle ponoñi odvezla se svojom iznajmljenom „korsom” do sporednog puta za Seravale, predgraœe koje se naslanjalo na Brdo i Balduåijevu vilu. Parkirala je auto po svim pravilima za takve akcije, dovoljno blizu za beg a istovremeno prikriveno za prolaznike, i laganim ali odluånim hodom se uputila ka zadnjem ulazu. Sakrivena iza åempresa desetak metara udaljenih od ograde, „lansirala” je poklon-pakete za Balduåijeve doge, saåekala joã pola sata i onda, u 1.17 minuta, pristupila obradi oåigledno zanemarenog sporednog ulaza. Komplet „Swisstool” je imao sve ãto je potrebno da se ova zarœala skalamerija savlada. Malo seåenja i odvrtanja je bilo dovoljno. Potom su sledila podrumska vrata, prethodno odabrana za tretman. I hitar rad buãilice. Zatim se izazivaå kratkog spoja naãao u prvoj utiånici. Struja iz gradske mreæe je odmah nestala. Akumulatorsku bateriju za nuæno svetlo i, ãto je joã vaæniije – za alarm, Marijetika je pronaãla za pet minuta. I deaktivirala. Kada se upustila u pretragu prizemlja, oduãevila se bogatastvom tkanina, zavesa i draperija koje su dominirale enterijerom. Dobre i skupe krpe, pomislila je æenskom logikom koja je u sebi sadræala pomalo zavisti. Prostor je bio ispunjen mnoãtvom veoma prepoznatljivih slika. Rembrant, Leonardo da Vinåi, Botiåeli, Sezan, Delakroa, Matis… Proveravala je Marijetika, usput, svoje znanje likovne umetnosti, konstatovavãi veñ u sledeñem trenutku, da se sva ova dela veñ nalaze u mnogim poznatim muzejima. Dakle, zakljuåuje ona, Oskar Balduåi je opsenar, ali i åovek bez stila jer sve ove slike su jedva vredne reprodukcije, naåinjene, najverovatnije, u ãtampariji u Sijeni. Ramovi su im skuplji od njih samih. Pomalo razoåarana, jer se bakñe sa hohãtaplerom, ipak se koncentrisala na sef. Njega je pronaãla, ne u kabinetu, ni u spavañoj sobi, veñ zakamufliranog u ameriåkom plakaru, u degaæmanu.

Dok åita ovo Bluberijevo ãtivo, Vladimir poåne da razmiãlja o tome da li novinar svojom priåom o Davidoviñevom dvojniku, o navodnom Balduåiju, zapravo joã viãe podstiåe uspostavljanje paralelnih svetova. U kojima se stvaran æivot ne pretvara samo u literaturu veñ se i ona meãa u njegova, navodno objektivna, obliåja. Ali, zaãto se to ne deãava i sa onima do kojih nam je mnogo viãe stalo? Zaãto se njemu drage osobe ne pojavljuju iz neprozirnosti sopstvenih lavirinata. Imaju dva Davidoviña, zapravo Balduåija, a on samo jednu Aleksandru, koju nema!
212

BEÅKEREÅKE MARGINALIJE
Naæalost, baã opskurni Karamatiñ povezuje kafanu „Lokomotiva” iz 1991. sa kafiñem „Ulazi bez kucanja”, 2004. U Beåkereku.
Arsen je verovatno u mladosti, koja im nije bila zajedniåka ali jeste paralelna, dovoljno upamtio Dragoãa Karamatiña. Zato mu za podseñanje nije trebala veñ åuvena fotografija sa izvoœenja „Romea u Œulijeti” u Jorgan sali. Na kojoj se, u treñem planu, nalazi i ovaj beåkereåki marginalac. Znao ga je kao gradsku protuvu, premda liåno nikada nije imao neprijatnih iskustava sa njim. Åolak je takve ljude naprosto ignorisao. Jer je njegovo osnovno interesovanje tih godina, posle sedamdesetih, bilo usmereno ka odgovoru na pitanje: moæe li se æiveti bez glave? Jer su se mnogi, tada i kasnije, tako ponaãali. To im je bio naåin asocijalnog prikrivanja. Karamatiñu nije nedostajala glava, veñ je jednostavno roœen bez oseñaja za moralnost. I kao takav, svojevremeno, jedini od ozbiljno pijanih mladiña u kafani „Lokomotiva”, nije otiãao na slavonsko ratiãte. Ostali uåesnici tog posleponoñnog okupljanja mislili su da uåestvuju u duhovnom performansu. I zbog suviãka uæivljavanja u nacionalno-crkvenu retoriku veñ se sledeñeg jutra naãli na ratiãtu. Buduñi ugostitelj Karamatiñ je pouzdano znao da je to saborovanje u „Lokomotivi” obiåna provokacija. I prevara. U kojoj je alkohol samo finta. Protuve to uvek naslute. Kao ãto se desilo i u jesen 1991. Rat umesto performansa. U kome su skoro svi mladiñi noñne ãihte iz „Lokomotive” ubrzo poginuli. Osim onih koji su to uåinili narednih godina u Bosni. Njihovo je pijanstvo trajalo duæe. I nije bilo samo posledica alkohola. Suviãe su verovali priåama momaka iz grada koji su uliåne tuåe i lakãi kriminal zamenili ratovanjem unutar Jugoslavije. A i konceptualizam je tada veñ bio drugaåiji. Premda sliåan onom iz vremena „Jogurt revolucije”. Arsen Åolak, ne oprostivãi se od Gabrijele, za æenu i decu se ne zna, brzo se otreznio. Ali, veñ je bio u Slavoniji. Tako da nije saåekao naredni period umiranja. M. Karamatiñ je, prirodnim umeñem shvatio da je prevara sve ono ãto liåi na njegove sopstvene mangupske ideje, te je åak i pijan, prozreo da zamisao iz „Lokomotive” åak i u pseudoumetniåkoj izvedbi, koju im je åitave
213

noñi hvalio i sladio slikar Dragoljub Draæiñ, navodni ikonograf apstraktnog usmerenja, mora da se zavrãi nekog krvavog jutra u neraskråenom kukuruziãtu unutar teritorije Hrvatske. Zato on sada radi u kafiñu, dok je veñi deo njegovih poznanika zauvek odsutan. Kafiñ „Ulazi bez kucanja” u kome je radio Dragoã Karamatiñ, smeãten u sasvim suprotnom delu grada od onog u kome je on prethodnih decenija ostavljao prljav trag, istrpeo je svojevremeno viãe meseci njegovuh buncajuñih monologa, ponavljanih svakom pijancu, u poznim veåernjim satima, pred fajront. Bio je to pokuãaj da se navodnom uåenoãñu maskira neåista savest. Åoveka koji je figurativno bio odvojen od sopstvene glave. Saæeta sadræina tog buncanja, koje se ponavljalo, otprilike bila je sledeña: Spletke, podmetanja, ucenjivanja i ostale gadosti koje je åinio tokom 1978. pa do polovine 1980. opravdati klimatskim poremeñajima koje si izazvale nezapamñene kiãe, neverovatne seksualne slobode æena ali i dvoliåni moral muãkaraca. Svi dogaœaji u kojima je uåestvovao, kako kaæu, kao negativni junak, odigravali su se u okolnostima otrovne palanaåke mrzovolje koja je uvek uperena protiv pojedinaca koji se drznu da promole nos izvan svojih socijalnih krugova. Njegovo mentalno zdravlje je tada bilo ugroæeno. Napadom na navodne stubove druãtva, on je pokuãao da se odbrani. Meœutim, åarãija, sa dosta izvesnosti, smatra da je u formulisanju ove Karamatiñeve strategije znatan upliv nezaposlenog prodavca ribe i pesnika Moanija. Naime, spominjani pesnik Ljuba Moani, koga proteæira veñ afirmisani Jovan Jovan, povremeno svraña u kafiñ åiji je fiktivni vlasnik Karamatiñ. Tamo podræava, pijano i neubedljivo, Karamatiñevu tvrdnju da je on, Dragoã, daleki srodnik Todora M. Zapravo bratanac jedne od tetaka Todorovih. Ili sestara. Pored Borhesa, koga Karamatiñ, neurotiåno åita i citira, Moani preferira i åitav niz naslova iz knjiæare u prizemlju Pozoriãta. Zna ih skoro sve napamet. Naslove, dok je Åolak to radio sa knjigama. Gutao ih je. Bez zadrãke. Sa Karamatiñem, Ljuba Moani, potplañen sa nekoliko piña, povremeno u kafiñu inicira i insinuira svojevrstan kviz, u kome jedino Dragoã uspeãno odgovara na dogovoreno pitanje: sa kim je joã 1922. godine u Rimu drugovao Todor M. U kafeu „Greko”, u Via Kondoti? Karamatiñev odgovor da je reå o Œorœu de Kiriku, åak i obaveãteniju klijentelu kafiña dovodi tim u dilemu da je moæda ovaj iskrivljeni konobar ipak stvarni roœak tvorca modernog poetskog srpskog senzibiliteta.
214

Jovan Jovan smatra tim povodom, iako je jedva dva-tri puta zalazio u ovaj lokal, i nije sklon alkoholu a njegovi su zanosi i ekstaze viãe posledice ludizma i oåaja ãto svet funkcioniãe kao mesto ispraznog sluæenja upotrebnim spravama, izanœalim idejama i zvucima koji su davno izgubili izvornu punoñu, da „konaåno treba izdræati taj pogled u uæas”, jer alkohol je zver koja je i Arsena Åolaka indirektno poslala u smrt. Jer, ni sebi nije mogao da odgovori na pitanje: da li se glava odseca od tela ili je obrnuto. U prvom sluåaju je i sudbina jezika dovedena u pitanje, a kao ãto je poznato, u beåkereåkom knjiæevnom krugu, nastalom sredinom ãezdesetih, pitanje semantike egzistiralo je kao presudna odrednica. A u kafiñ koji dræi Karamatiñ, ne znajuñi ko je vlasnik, svratio je Arsen samo u danu kada je odlazio iz Gabrijelinog stana poãto se Zapadni bulevar na tom mestu grana u niz sporednih rukavaca ispunjenih usluænim lokalima. Frizeraj, kockarnica, perionica, hamburgerija, oãtraå, apoteka, ribarnica i menjaånica! I kafiñ „Ulazi bez kucanja”. Vladimir je takoœe retko zalazio u ovaj lokal. Nekoliko puta je svratio po Sofiju koja se u vreme uliånih demonstracija navikla na ovo mesto hibridnog stila, izmeœu kråme, kladionice i åekaonice. Bilo im je, demonstrantima, usput, a vlasnik, ili njegov zastupnik nisu bili suviãe obeleæeni socijal-komunistiåkim vremenima. Dolazila je najåeãñe sa Gabrijelom, i jednim mladim åovekom naglaãenog seksualnog potencijala. Miroslav nije mogao da nasluti da li ga vodi sa sobom jedna, ili baã druga æena. Dok je verovatno u pitanju bilo neãto treñe: on je njih vodao sa sobom, kao svoj socijalni profil. Kasnije je Gabrijela prestala da dolazi. Ãto je ubrzo uåinila i Sofija, za koju je Miroslav umeo da kaæe „Sofija Aleksandrovna”. Zavarivaå Ponåo, åija radionica inaåe podseña na plaæu Omaha posle prvog dana iskrcavanja u Normandiji, pitomi invalid sa duãom koja bi mogla biti pesniåka, pamti u ovom kafiñu i bolje dane. Åak i onaj kada je Mara ãamarana, izloæivãi prethodno njegovom zahvalnom pogledu trodimenzionalni reljef svog poæeljnog tela u helankama i bodiju. Jer su svi dani pitomiji od onog sredinom 2003. kada je policija banula u lokal. Sa naredbom da sve jazbine u gradu proåeãlja, u akciji „Sablja”. Hapseñi åak i slikare. Umetnost je ponekad, kako bi Arsen V. Åolak rekao, da prethodno nije poginuo u ãiroj okolini Sarvaãa, promenljivi greh, sagledan u trku pored mutavog ogledala.

215

PISMA, TELEFONI, NOVINE
Poãto je u pitanju roman „Ubod temena” (19) i godina 1996. Davidoviñ joã nije Balduåi. I navodno je mrtav! Beåkerek.
Stiæem u Beåkerek dok sa svih strana naviru prognanici. Oseñam se jadno. Pitam se: da li je dovoljno to ãto zapisujem nevolju koja se valja? I ãto oseñam revolt. Ali, zar bih mogao neãto drugo da uåinim? Srbija, od vlade do graœana, nemo posmatra ovu beæaniju. Trudeñi se da sve proœe ãto nezapaæenije. Sofija je bolesna. Grip. Kaæe mi da se javljao Draãkoviñ. Poruåio je da ima neãto vaæno da mi saopãti. Pomislim u sebi, da je neãto saznao o Aleksandri. Zvañe kroz tri dana. Stigla je i neka poãiljka iz Francuske. Nema nikakvog pisma, samo neke novine na francuskom – nastavlja ona. Pominje se, u tim novinama Davidoviñ. Uzimam zaveæljaj i pronalazim dnevni list s Azurne obale, „Nice Matin”. U prvom åitanju uspeo sam samo da shvatim da se neãto dogodilo Petru. Njegova fotografija, oåigledno s liåne karte, nagoveãtavala je loãu vest. Poãto se moje snalaæenje u francuskom jeziku nije ni u drugom iãåitavanju popravilo, pozvao sam u pomoñ komãiju, profesora Radojåiña. On je brzo doãao, jer je po mom glasu zakljuåio da je neãto vaæno u pitanju. I za nekoliko minuta sve je bilo jasno. I tekst u novinama, i dalja sudbina moje knjige. Profesor je proåitao sledeñe: „La Velja, avgusta. Kako saznajemo iz krugova policije u glavnom gradu Andore, jugoslovenski dræavljanin Davidoviñ Petar (52), pronaœen je proãlog ponedeljka mrtav u svojoj sobi u hotelu „Flora”. Na telu ærtve su vidljive rane od vatrenog oruæja dok mu je lice unakaæeno. U pitanju je izgleda pljaåka, jer je hotelska soba potpuno demolirana, dok svedoci tvrde da su ubijenog danima sluãali kako se æali da ga neki ljudi ucenjuju. Gospodin Davidoviñ je boravio veñ viãe godina u Andori i bavio se raznim poslovima dosta delikatne prirode. Istraga se nastavlja.” Bez ikakve spoljne reakcije sasluãao sam profesorov prevod, iako sam bio ãokiran naåinom na koji je skonåao Petar. Dok sam isprañao komãiju, zahvaljujuñi mu, namerno sam preåuo njegovo pitanje: da li sam poznavao åoveka koji je ubijen u toj „Andori”? Petar je, dakle, zavrãio svoj krug, ne onako kako je obeñao, ali dovoljno tragiåno. Da li je to znaåilo da se i naãa zajedniåka priåa zavrãila? Mene je, meœutim, drugi prizor s autoputa, veoma razliåit od onog tenkovskog i euforiånog pred Suråinom, definitivno veñ ubedio da roman ãto bræe okonåam. Jer, ovo ãto se sada deãava je logiåan 216

kraj priåe koju sam zapoåeo 1991. godine. Petrova smrt je samo ubrzala odluku. Pokretaå spisateljske avanture je nestao. Sve njegove dileme i traume su, verovatno, zapisane. Oduzeli smo im ljutinu, stavili ih u vreme da se provere. Nikoga joã tim ãtivom nismo spasili. Ja sam poremetio svoj æivotni i knjiæevni metabolizam, a Aleksandre niotkud! U ãta su se izmetnule godine koje sam urakljio sa dva smera autoputa!? Jedino bi mi pomoglo saznanje da roman moæe samostalno da opstane. I baã kad sam se spremao u filozofiranje i samosaæaljenje – telefon. Draãkoviñ! „Petroviñu, sluãaj me paæljivo. Mi smo, moji drugovi i ja, zakljuåili da si ti izmislio tog Davidoviña. Profesor Dikliñ, on je psiholog u sluæbi, kaæe da je sigurno u pitanju tvoj dvojnik i da si ti, izvini samo da proåitam, podeljena liånost. Da ti to prevedem: ispada da nisi sasvim normalan. Joã nismo otkrili kako su ti ta pisma stizala, ali sad nije ni vaæno. Vladane Petroviñu, sluãaj me paæljivo: odluåili smo da te zbog ovih saznanja oslobodimo nadziranja i kontrole. Dovoljan si ti sam sebi… Ipak, zbog drugarstva, uåinio sam neãto za tebe. Doãao sam do informacije koja ñe te interesovati. Za nekoliko dana ñe ti stiñi poãtom!” Na tom mestu Draãkoviñ, po svom obiåaju, spuãta sluãalicu a ja ostajem frapiran drskoãñu i, na izvestan naåin, lucidnoãñu mog ãpijuna i njegovih kolega. Izrekli i presudili. Iako im je konstatacija, da sam izmislio Davidoviña i dopisivanje sa njim, pogreãna, u zakljuåku nisu daleko od istine: da mi se nije poåetkom rata javio Petar, ja bih morao da ga izmislim. Jednostavno, moja mentalna adresa je tada traæila spisateljski izlaz. Emigrant je samo posluæio u terapeutske svrhe! A i sudbina romana bi bila veoma neizvesna, jer je mnogo motiva i podsticaja doãlo baã od Davidoviña. Zanimljivo je ipak da i oni, sluæba, negira i njegovo pravo postojanje. Ãto moæe da znaåi da su poverovali da Petar Davidoviñ iskljuåivo funkcioniãe kao knjiæevni lik. Koji je, kako oni kaæu, analitiåari iz dræavne bezbednosti, moj dvojnik! A ne åovek koji je napao policajca na demonstracijama. O åemu valja dobro razmisliti. Jer je to, do sada, prva kritika sadræine onog ãto sam godinama pisao. Dok åeka obeñanu informaciju, Vladan Petroviñ, iznenada, pomisli: ko mu je poslao ove francuske novine? U kojima je vest o smrti Davidoviñevoj. Moæda, Jovanoviñ. Jer Kan je blizu Nice a „Nice Matin” se åita u ovom gradu. A Petar je Jadrankin brat. Bio Jadrankin brat, ispravi sebe Vladan. Umiren ovakvom moguñnoãñu. Da su francuske novine poslali njegovi poznanici iz Francuske. Ili je ipak to uåinio neko drugi, sa skrivenim namerama. 217

PREGOVORI U ŒENOVI
Balduåi reaguje na krimi priåu, dok se sporedni likovi nadmudruju: San Marino. Œenova. 2002.

Balduåi, s obzirom da je u osnovi i dalje Davidoviñ, ãkolovan i inteligentan, i za razliku od svojih kriminalizovanih saradnika zna da se koristi internetom, skoro redovno åita ono ãto Bluberi piãe o njemu i o njima. Naãim i tuœim kriminalcima. U E-priåi. Dojavio mu je, doduãe, prvobitno, taj podatak, åovek iz Novog Sada. Saradnik. Za relativno male pare. Jer je u Srbiji trenutno skoro sve jeftino. Pogotovo intelektualne usluge te vrste. Taj pojedinac iz grada mu inaåe sluæi kao privatni informator o aktuelnostima u policiji, politici i vlasti. I ostali iz grupe koja operiãe u Francuskoj, Italiji i povremeno Ãpaniji, åuli su za nekakvo pisanje ali nisu kompjuterski pismeni. A i ne pogaœa ih naroåito. Ili åak nimalo. Srbija je daleko. Balduåi dakle nije suviãe besan. To ãto novinar iz Novog Sada piãe ne shvata suviãe ozbiljno. On i ne sluti da Miroslav Vladimir, odnosno Vladan Petroviñ, kao takvog ga pamti, u svemu uåestvuje. Trudi se da sve u vezi sa bivãom zemljom zaboravi. Naravno, ne razmiãlja ni o Valteru Benjaminu koji mu je bio neobiåno interesantan jedno vreme. Jednostavno, sav je u vodama kriminala ili kako sam voli da kaæe – biznisa visokog rizika. Ãto ga ipak dovodi u situaciju da se sasvim opuãteno, ipak, upusti u akciju disciplinovanja novinara Bluberija. Za koga je åuo. Violentni Blanã meœutim zagovara osvetu. Ali, samo je pitanje vremena kada ñe njihova veza iz zemlje saznati da i Vladimir Miroslav takoœe uåestvuje u pisanju koje se razliva internet prostorom Evrope. Blanã, i sam pominjan u feljtonu o kriminalcima, veñ planira dolazak u Novi Sad zbog raznih nezavrãenih poslova. Davni prijatelj, takoœe bivãi fudbaler, Batalo, Batriñ Milovan, oåekuje ga u Novom Sadu, da zajedno otputuju u Åeãku. U akciju disciplinovanja tamoãnjih fudbalskih navijaåa. Ali, Blanuãa mora sa Batriñem da raspravi jednu mnogo delikatniju stvar – neke francuske veze i kombinacije. Ime Miler se suviãe åesto spominje u poslovima u vezi sa Batalom. Ãto dovodi u pitanje i prijateljske veze koje Blanuãa duæe vremena s njim odræava.
218

Sa Batalom, koji ga ipak neñe åekati u Novom Sadu, poãto je trenutno u Monte Karlu.
„Prvo ñemo obaviti junaåke poslove. Zajedniåki. Kao nekad protiv Kaña i Futoga. U gostima. Kad domañini vode sa tri razlike joã u prvom poluvremenu. Lopta centrirana na penaltik a Batriñ glavom u gronji desni ugao! Ali, posle duga åasti, u Teplicama, Batalo i ja moramo muãki porazgovarati. Ili smo tim ili jedan mora na duæi odmor. U bolnicu, kod Œermanova ili na Novo groblje – planira Blanuãa Milan.” Ubistvo u Riminiju, iako mu nije prvo, i dalje ga je muåilo. Zato je i æeleo da neåim milosrdnijim, a prebijanje onih koju su skoro masakrirali njegovog prijatelja u Teplicama, doœe mu kao humanitarni rad... Dolazi u Novi Sad, na kratko druæenje, a tamo ñe za nedelju dana pristiñi i Balduåi. Da zajedniåki posete tog nekakvog Bluberija. Tek da ovaj ne misli da im je stvarno naudio. Moglo bi se to nazvati, smejulji se u sebi Blanã, pedagoãkim radom u otadæbini. Dok je u Novom Sadu, posetiñe i neke æenske, obaviñe i posao o kome mu je priåao Marko Kokot. Slikar koji je iz Pariza pobegao åak u neko selo u Banatu. Ili, moæda Baåkoj. Da pokupi slike iz Kovaåice i Uzdina, za galeristu iz Milana. Ali, prvo Œenova. Miler. U hotelu Victoria Orlandini. Gospoœa Hibãova, Marijetika, za to joã nije znala, premda je obavila skeniranje Balduåijevog sefa. Kao ãto ni sam Milan Blanuãa nije mogao da se naåudi kako je Miler Jeronimus, za neke i Hijeronimus, saznao da je on godinama pio „Castello Banfi” grapu. No, bilo kako bilo, na stolu za kojim ga je saåekao Miler nalazila se boca ovog piña. Blanã nije pokazao iznenaœenje, jer pravi „poslovni åovek” nikada ne sme biti iznenaœen! Nije, dakle, bio iznenaœen veñ samo polaskan. „Gospodine Blanã, mi smo, obojica, samo „izvoœaåi radova”. I to pouzdani i lojalni. Ali zato nije u redu ãto naãi poslodavci hoñe da nas nasamare” – zapoåeo je Nemac. „Mileru, da se manemo etikecije. Natoåi mi jednu rakiju pa da da preœemo na stvar. Ko kome tu radi o glavi” – glumeñi neposrednost – uzvrati Liåanin. „Slaæem se. Popiñu i ja jednu grapu s tobom iako je moje piñe pivo. Æiveli, u ime dobrih namera!” – nastavi Miler kao uvod u viãeåasovno odmeravanje snaga, opipavanje stvarnih pozicija i, konaåno, u sasvim pristojnu pijanku. Duboko u noñ, kad su se rastajali, Blanã je zakljuåio da u stanju u kome se naãao posle druge flaãe grape, nije u moguñnosti da vozi do Riminija. Zato je uzeo sobu u hotelu. Miler je navodno otiãao u grad, kod nekog svog prijatelja. Obojica su bili podjednako zadovoljni i nezadovoljni rezultatom „odgonetanja” koje su sproveli u œenovljanskom hotelu. Ãto je i logiåno kada se „izvoœaåi radova” bave viãom matematikom!

219

Miler je uporno ubeœivao Blanãa da je u Kan stigao agent iz Srbije, navodno iz SDB, sa zadatkom da negde na Azurnoj obali, verovatno u nekoj od kockarnica, likvidira Olibu. Trik koji protivnici æele da primene je perfidan: ubistvo ñe pripisati Blanãu jer i on ima „srpski stil likvidacije”. Nemac se jedino nije precizno izjaãnjavao o tome ko su „protivnici” i zaãto baã njega nameravaju da poture. Izdaleka je, meœutim, Miler nagoveãtavao da sve ima veze sa lokacijom nekog zlata, koje navodno Balduåi taji i od Olibe. Na direktno pitanje Blanãovo, ko njega, Hijeronimusa, namerava da prevari, upuñeno nekako u vreme kada je naåeta druga boca „Bamfi” grape, ovaj je odogovorio: „Neki iz vaãe ekipe koji su sada i kod nas. Ja sam im neugodan svedok. Posao koji se upravo odraœuje je takav da svi postojeñi ugovori prestaju da vaæe. Ugovori, dogovori, savezi ili obziri, svi su praktiåno niãtavni.” U hotelskom baru, gde su preãli posle jedan po ponoñi, ispunjenom elitom œenovskog polusveta, Blanã je jedino uspeo da izvuåe od Milera naznaku da bi on, za protivuslugu likvidacije konzula Milovanoviña, uklonio åoveka iz Olibinog okruæenja koji je spreman da ubije Blanãa. Viãe od toga Nemac nije hteo da otkrije, rekavãi da ñe ime tog laænog prijatelja saopãtiti samo u sluåaju da naprave dvosmeran dogovor. Blanuãa je, meœutim, imajuñi u vidu veñinu okolnosti, podozrevao ko je u pitanju. Åak je moæda znao i pravi razlog. Sastanak sa Batalom je u sredu. Jer je ovaj do utorka u Parizu. „Batriñ je napredovao od kada se nismo videli. Sad sme sam da putuje åak u Pariz bez straha da ñe se izgubiti” – sa ironijom misli Blanã dok se upuñuje ka aerodromu Malpenso u Milanu. Ima veåernji let direktno za Beograd.

220

JOÃ JEDAN UÆAS KOJI STIÆE POÃTOM
Draãkoviñ, ipak, izvrãava obeñanje: Beåkerek. Bulevar. 2003.
U tom je letu koje je doãlo posle tragiånog martovskog proleña i dogaœaja, koji je ogolio svakodnevni æivot skoro do dna politiåko-kriminalne parodije, Miroslav Vladimir skoro animalno vegetirao. Iskljuåio je mozak, svodeñi se na ljudsku maãinu koja funkcioniãe u meœuvremenu. Zapravo, samo je reagovao na telesne senzacije. Oseñao je neãto nalik tupom zadovoljstvu dok je svakodnevno koæom upijao zagasitu vrelinu koja je od ranih jutarnjih åasova iz atara uplovljavala u Bulevar. Ipak, s veåeri, dok je opijenost dnevnom vrelinom nestajala u rumenilu koje se uspostavljalo negde iznad Tise, kaåeñi se za stubove Æabaljskog mosta, koga pamti i po autobuskom udesu, uvlaåila se u tu harmoniju tela, sve izraæenija zebnja. Strepnja. Iz psihiåke ispraænjenosti, koju je uspevala da zabuni samo poneka Bluberijeva manguparija sa krimi noveletom, koja se razigravala u sajber dimenziji, zlokobno je iskrsavala neimenovana, joã neoblikovana, rekao bih, ipak, etiåka zaseda. Neãto ñe se dogoditi, oseña Vladimir, i to pre nego ãto on sprovede u delo veñ dugotrajnu nakanu da ode kod – psihijatra! Jer, muåilo ga je to neprirodno stanje njegove svesti koja godinama odbija da reaguje ljudski, spontano na svakojake ãokove, bolove i strahove. Ljudi umiru oko njega, menjaju se åak i politiåki sistemi, nestaju najbliæi, ili barem oni koji su to mogli da budu, a on razmiãlja samo o nekim svojim romanima. Ili doæivljava ivot kao film koji neko drugi reæira. Kada je u ponedeljak 23. avgusta poãtar zazvonio, iz prizemlja, na interfonu, da ga pusti u zgradu, Miroslav je jednostavno znao da je neprijatnost koju je nasluñivao upravo zapoåela. Bio je to onaj isti poãtar koji je pre dosta godina doneo i poãiljku od Davidoviña. Posle koje niãta nije bilo isto. Onaj koji je Sofiji sve ispriåao. Ãto neñe biti u prilici da i ovog puta uradi. Zatim je posle minut zazvonio i na njegovim vratima, a Vladimir je veñ bio siguran da lepih vesti neñe biti. Imao je samo jednu dilemu: poãiljku ãalju, kao poslednje upozorenje, ozlojeœeni kriminalci iz Bluberijevog i njegovog feljtona, ili je
221

opsednuti i primitivni Draãkoviñ, ipak i konaåno, odræao reå. Ãto ñe biti nesravnjivo neprijatnije jer je u pitanju svakako podatak iz potrage za Aleksandrom! Siva, nekako sluæbena, oficijelna koverta. Bez marke. Samo peåat: poãtarina uplañena kod poãte Novi Sad. Sa druge strane – potpis: Draãkoviñ. Veñ dovoljno uzrujan, Miroslav, joã poãtar nije ni zatvorio vrata, nespretno otvara, zapravo cepa koverat iz koga ispadaju tri papira. Dok se saginje da ih pokupi, sa polusavijene stranice neåega ãto liåi na fotokopiju, ugleda nedovoljno jasan ali nedvosmislen prizor osobe, delimiåno prekrivene åarãavom, kako leæi na betonu, u prednjem planu, u okruæenju nekih ljudi. Nije ni morao da ispravi papir – veñ je znao – Aleksandra! Druga fotografija je to potvrœivala. Njeno je lice, kanda malo uplaãeno, i sa tragom godina, preuzeto iz liåne karte, gledalo direktno u Vladimira. Kao da mu, sa fotokopije „Somborskih novina”, ãapuñe: „Izvini”! Uspeo je joã, dok mu liåna kontrola nije otkazala i nije poåeo da jeca, trese se i preæivljava histeriånu drhtavicu, da proåita iz tog dokumenta da je: „Aleksandra Andrejeviñ (55) profesor iz Negotina, u 02 åasa, 21. 12. 2002. pala sa sedmog sprata hotela „Sloboda” u Somboru, i na licu mesta preminula.” Señao se, dosta posle provale æalosti i besa ãto je sudbina i nju morala prekoredno i surovo da ukloni iz æivota, da je satima vikao, potom ãaputao, zatim iznova zapomagao i pitao: Zaãto ti meni da se izvinjavaã. Ja sam kriv za sve ãta nas je snaãlo u æivotu. Potom je zanemeo. Pogledao preostala dva dokumenta: policijski izveãtaj o tome da je nedvosmisleno utvrœeno da je u pitanju samoubistvo, i prepis e-maila sa njenog laptopa u kome je Miroslav Davidoviñ, uz izvinjenje, obaveãtava da neñe doñi na dogovorenu proslavu nove 2003. godine! Mail je nosio oznaku Detroita. U nedeljama posle toga Vladimirovo je telo prestalo da uæiva u letnjoj toplini, te ga sunåevi zalasci, tamo nad Tisom, viãe nisu uznemiravali. Ãta je imalo da se dogodi – dogodilo se. Oseñao je da sada moæe da ih oæali, prvo Petra. Njihovog sina. Koga smrt æene, koju zbog svoje besmislene æivotne strategije nije video skoro dvadeset godina, dovodi na istu ravan sudbina svih onih poniãtenih njegovim neåinjenjem. Moæe i besmisleno da se pita ãta bi bilo da Miroslav, mlaœi sin Aleksandrin, i Davidoviñev, nije preko interneta – mailom, otkazao svoj dolazak u Sombor.
222

Jedino ãto se nije izmenilo bila je njegova odluka da ode kod psihijatra. Dok danima oteæe sa sprovoœenjem te odluke, povremeno razmiãlja i o tome kako to da je Aleksandra svom drugom sinu, koji je i Davidoviñev, dala ime koje i on nosi – Miroslav? Ipak, psihijatar!

223

VEÅITI AUTOBUS
Put Beåkerek – Novi Sad. Novi Sad. Beåkerek. 2004.
Miroslav je opet video onog psa. Urbanog lutalicu. Jutarnjeg ãetaåa. Koji povlaåi za sobom mentalni balon u koji povremeno Vladimir upadne. Ili se sakrije u njega. Prvo pas, zapravo buœenje, potom balon, omotaå, zaãtitni zavoj. Onaj koji ga podseña na medicinsku åarapu. Kao privremenu zaãtitu od spoljaãnjih uticaja. Pas je ovog puta bio crn, za razliku od prethodnog pojavljivanja kada se prikazao sa æutom, uñebanom dlakom. Ali bez obzira na to – novinar zna da je u pitanju isto stvorenje. Njegova sasvim intimna, literarna konstrukcija. Izraæena kao znak. Njegov pokretni grafit protiv jednoznaåne realnosti jutra na Zapadnom bulevaru. Koji se pojavljuje ko zna odakle. I zaãto. Pred jednoåasovni put Vladimirov do Redakcije. U Novom Sadu. Jer, opet pomiãlja, kako se noga u toj åarapi, ili åovek u protezi, ipak muåe, ãto izaziva neprijatnost, naroåito pri recitovanju engleske poezije dvadesetog veka. Koja ima u sebi neãto od sivila Srbije u rano proleñe. Dok prelazi ulicu, Bulevar, van peãaåkog prelaza, u kratkom intervalu izmeœu dva ãlepera, svestan je da se upravo suoåava sa netipiånim dæojsovskim sindromom rastvaranja grada u polifoniju banalnog, religioznog i mitskog. U åemu je pas deo mitologije urbanog. Kao i onaj Karamatiñ. U kafiñu. I invalid-zavarivaå. Ponåo. Dok mu Nadvoænjak joã visi na leœima, Miroslav skoro glasno recituje T. S. Eliota: April is the cruellest month, breeding Lilacs out of the dead land, mixing Memory and desire, stirrin Dull roots with spring rain. Oni koji ga åuju kako mrmlja na engleskom, bez uvida u postojanje psa, balona i dvoriãta koje se zavrãava zidom, teãko da ñe imati razumevanje za taj njegov ritualni poåetak banalnog dana. Koji obuhvata mnoãtvo senzacija. Åije je utemeljenje veñim delom fiktivno i podloæno svakojakim i teãko dokazivim susretima vremena, emocija i refleksija. Kao u „Pustoj zemlji”. Koja Miroslavu sluæi kao vakcina. Jer april ume, zaista, da bude okrutan mesec… Dok on samo æuri na me224

œugradski autobus. Da na trenutak preseli svoju pustu zemlju. I Benjamina spase od åamotinje kuñne biblioteke. Kao ãto u svojoj poemi Eliot doziva Marka Antonija. I Julija Cezara. Atentatora Bruta, meœutim, nema. Njegov, Vladimirov, pokuãaj u prethodnih nedelju dana, da u Dvorcu u Eåki obnovi ceremonije antibanalnog, zavrãio se tihom rezignacijom na samoj obali Begeja, koji je veñ davno prestao da bude popriãte snimanja filma o Trojanskom ratu. Njegov je izlet u Kaãtel bila samo neuspelaa replika onoga ãto je Arsen Åolak, u „Romeu” joã davno uspostavio kao obrazac nekonvencionalnosti. Ali ga nije dovoljno sakralizovao. Åolak, kao apstinent iz Jogurt revolucije, gde ga nisu uvrstili, jer je mnogo pre njih bio pravi anarhista, ali ne i zarobljenik vidovdanske euforije. Naravno da taj davni krik Vladimir nije mogao sam da oæivi. Sa potpuno indisponiranin Arsenom. Bez obzira ãto je konceptualno i virtuelno sve radio u zajednici sa nekim akterima „Beåkereåkih ranih radova”. Po uputstvima rediteljevim i slikarevim, koje jedino smrt åini dostiænim. Jovan Jovan je samo marginalno bio prisutan tim beåkereåkim radovima. Stoga mu se Vladimir i nije obrañao za pomoñ u rekonstrukciji snoviœenja i svitanja. Miroslav je opet u autobusu. Onom koji se doima kao veåiti. Sve ima isti ukus kao i pre. Godinu, dve tri. Iako je sve razliåito. Najviãe su se putnici promenili. Viãe je mladih. Sa sluãalicama na uãima. I mobilnim telefonima koji odaãilju enormnu koliåinu SMS poruka. Skoro nasilan kovitlaj povrãne dinamike. Vidan ali neåujan. U sebi. I za sebe. Vladimir konstatuje kako se i miris u autobusu popravio. Sada je skoro pomodno zasiñen brendiranim mirisima. Premda je i termin u kome sad putuje drugi. Novinar nije viãe u jutarnjem autobusu. Koji i dalje povremeno ima kiselkast zadah. Koji je jaåi od dezodoransa. Slika antiheroja iznad vozaåa? Moæda nevoljno maskirana i dalje postoji, jer je vozaåev izraz lica isti. Naroåito kad se pominju nacionalne teme. Konduktertka – zaobljenija. Umesto raspuãtene kose – punœa. Pomiãlja Miroslav – sigirno ima mlaœeg muæa od sebe! Na mostu kod Æablja i dalje stoje venci, sveñe i obeleæja pogibije. Kada je autobus pao u Tisu. A reka odvukla putnike u svoje zamuñene dubine. Drugi autobus, ipak, iz dana u dan, sa Vladimirom, prolazi pored obeleæja nesreñe. I vraña se. Vladimir åita iznova Benjaminov „Moskovski dnevnik”. Tek sada primeñuje njegov neverovatan smisao za opisivanje gradske geografije. I topografije. I odsustva vidljive uåenosti. Kao da mu je to namera. Da
225

bude åist usred banalnog. On, kao da u toj knjizi nije filozof. Nema esejistiåkog stila. Samo psihologija opsednute duãe. I potreba da grad, Moskvu, iznutra æivopiãe. Zapravo, detaljem, hiperrealizmom faktografiãe. Kao da je sve intelektualno iskustvo ustuknulo pred nekontrolisanom æudnjom za Letonkom. Æudnja kao potreba da se dogodi neãto sudbonosno. Nikako kao erotsko i seksualno. Benjamin se nalazi u klopci koju je sam sazdao. Miroslav nije siguran da Valter u svojoj opsednutosti zna da je ova Letonka – æensko!? Ona je skoro ideja. Ideja o nedostiænom. Sve je u toj knjizi podreœeno Asji Lacis. Koja æivi izmeœu muæa, brehtovskog teatra, komunizma i sopstvene bolesti. Psihe. Åak je i kñi u treñem planu. Njena. Neãto, meœutim, u njenoj liånosti teæi da dominira. Vladimir ne uspeva da odgonetne ãta je to. Ali, kao da ni Benjamin ne ume svojim bezgraniånim umom to da primeti. Svoje se dece seti tek kad vidi igraåke u izlogu. Uz griæu savesti. U raljama komunizma. Koje ñe ga, u zagrljaju sa faãizmom, progutati. Valtera Benjamina koji svakodnevno u meœugradskom autobusu putuje sa Vladimirom. Koga moæda poduåava telepatiji. Novinar, Vladimir, dok to konstatuje, kao da samog sebe posmatra kako zajedno sa Davidoviñem opisuje i sopstveni æivot. Koji se drugome deãava. Sofija veñ dugo spava. Aleksandra skaåe sa sedmospratnice. Vinogradov, u knjizi, priruåniku-apokrifu, ñuti kao uljez Univerzitetske biblioteke. Samo je Davidoviñ u ulozi Balduåija neuniãtiv. Sa svoja tri æivota. Jer, njega Bluberi, zaåudo, ne namerava da eliminiãe. Poniãtavanje se jedino nadvilo nad Milanom Blanuãom. Jer, ovaj snuje da naudi Poruåniku, ãto mlaœi kolega Vladimirov nasluñuje! Piãe Valter, posle Kaprija, kao da sluti: „Asja je prosekla jednosmernu ulicu kroz moje srce”. Taj iskaz ãto liåi na priznanje ljubavi, kao da sadræi u sebi i svest o tome da mu nema spasa. Iz te zaluœenosti koja ga zaklapa. Jer ulica koja nema smer za povratak, åiji se parni brojevi ne ogledaju u neparnim, åiji se jing ne smenjuje s jangom, samo odvodi ljude i svetlost u beskrajnu usamljenost. Koju je Benjamin sreo u Port Bou. Da li kao iluminaciju? Autobus, bræi u odlasku, sporiji u povratku, i dalje ima svoju muziku. Psihologiju. Zatvorenog prostora koji odlazi. A ponekad se i, neprovetren, vraña. Ima ovaj transporter i ogoljenu mikropolitiku. U kojoj tih dana dominira dilema: zaãto policija nije pohapsila one silne ubice premijerove samo dan pre nego ãto su poåinili zloåin. Zbog legalnosti, legitimnosti, etiånosti ili ãizoidnosti? Inertnosti ili otuœe226

nosti. Vozaå, koji dræi sliku antiheroja jedva skrajnutu, ima svoju teoriju koja spada u sferu meœunarodnih zavera. Kod njega se niãta nije promenilo. Iako je æivot opet zaustavljen. Puãta i dalje Cecu, Baju, guslare i Draganu. Uåitelj koji radi u Æablju i dalje izlazi iz autobusa na raskrsnici. Najåeãñe u kiãu, jer bi sunåan dan bio åist nonsens. Vladimir na autobuskoj stanici u Novom Sadu kupuje novine, „Politiku”, u kojima piãe da je juænoafriåki pisac Dæon Maksvel Kuci (John Maxwell Coetzee) dobio Nobelovu nagradu za knjiæevnost za 2003. godinu. Piãe takoœe: „Nekoliko hiljada graœana predvoœenih Otporom obeleæilo je ãetnjom beogradskim ulicama trogodiãnjicu petooktobarskih demonstracija”. Krajem radnog vremena sastaju se Miroslav Vladimir i Poruånik Bluberi. Odluåuju da okonåaju objavljivanje feljtona u E-priåama o Balduåiju i kompaniji. Poruånik ñe, ipak, ubiti Blanãa. Uåiniñe to zapravo neki åeãki kriminalac u Karlovim Varima. Dok za Balduåija, koji je izrastao iz Davidoviña, kao da nema dobrog reãenja. Jer, za njega, hteo to ili ne, odgovornost snosi novinar-pisac Vladimir. Koji je iznova promenio stav o ovom åoveku. Autobus za Beåkerek je poãao iz Novog Sada u 15.18. Mladog sveta sa mobilnim telefonima i ajpodima nije bilo u njemu. Oni ñe tek u petak nazad. Vladimir je, pre nego ãto ñe zakasniti na taj autobus, u knjiæari koja radi na Æelezniåkoj stanici, kupio novu zbirku pesama Jovana Jovana, „Vedute opskure”. Koju je åitao sve do 17.30 kada je uhvatio sledeñi autobus. U kome je odmah zaspao i sve do Tise sanjao kako u njegovom dvoriãtu iz detinjstva viãe nema zida. Sada ñe leteti slobodno. Bez straha. On sanja dok Jovan Jovan, zapravo njegove pesme, pravi druãtvo „Moskovskom dnevniku” Valtera Benjamina. Na sediãtu br. 40 meœugradskog autobusa.

227

.

BELEÃKA O AUTORU

Zoran Slaviñ (1945, Zrenjanin). Zavrãio Filoloãki fakultet u Beogradu. Piãe poeziju, prozu, knjiæevnu kritiku, publicistiku. Dugo godina je kao urednik radio na Televiziji Novi Sad. Knjige priåa: Samoña (1972), Poæar je dno leta (2007). Romani: Skok u nesanicu (1985), Ujed vremena (1998) i Povratak u samoñu (2000). Pesniåke knjige: Privid srebra (1974), Ispiranje zaviåaja (1982), Pokriven istorijom (1995), Izlazak iz sklike (1996), Na plaæi slikarskoj (1997), Udes ravnoteæe (1998) i Sto godina kasnije (2004). Knjiga eseja: Pisanje zaborava (2005). Æivi u Zrenjaninu.

229

.

SADRÆAJ
Uvod u roman „Valter Benjamin u meœugradskom autobusu” . . 5 Poåetak je u gradu avangardnog uzrujavanja . . . . . . . . . . . . . . . 7 Nokturno . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Putovanje u uspomene. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14 Autoput – pet godina kasnije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 Svakodnevni autobus . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 Sofija veåera . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 Deset godina posle Romea . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 Sve je tada zapoåelo sa tenkovima. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Intelektualac u doba jogurta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 Susret sa Œurom Popoviñem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 Dan kada je sve krenulo unazad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41 Poruånik Bluberi i triler sa Davidoviñem . . . . . . . . . . . . . . . . 44 Godina u kojoj je Davidoviñ uãao u roman . . . . . . . . . . . . . . . 48 Kraj pijanstva i Titove epohe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 Davidoviñev piãe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55 Godine koje se nikada ne zavrãavaju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58 Plañenici razgledaju buduñe mesto zloåina . . . . . . . . . . . . . . . 62 Pismo Aleksandri . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 Autobus 2. povratak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 Predah pred akciju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 Sofija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74 Drugi tekst Davidoviñev . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 Sveåanost u povodu godiãnjica„ranih radova” . . . . . . . . . . . . . 81 Dvostruka zavera u San Marinu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84 Zaãto intelektualac nema ime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 Valter. Asja. Petar. Aleksandra. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90 Ilija iz moje studentske sobe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 Poziv iz Francuske . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Marijeta Hibãova nastupa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 Vladimir i Åolak u nasleœu pamfleta. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Druga Davidoviñeva poãiljka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107 Knjiæevni matine i veåernja promenada . . . . . . . . . . . . . . . . 110 Gabrijela, Sofija i Vladimir Miroslav ne sluãaju Slobodna M. . 114 Poseta Jovanoviñevima. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118 Prozivanje za „jogurt” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 Olibina noñ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124 Åitajuñi Benjaminov dnevnik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127 231

Aleksandra, u Kapetan Miãinom zdanju . . . . . . . . . . . . . . . . 130 Priåa o kriminalcima kao da se otima kontroli . . . . . . . . . . . 134 Muåan zavrãetak putovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 Tragom Davidoviñeve pogreãne informacije . . . . . . . . . . . . . . 141 Nesporazumi u okvirima krimi porodice . . . . . . . . . . . . . . . . 145 Dijalog sa licem iz mraka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 Iznuœeni antopoloãki predah . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151 Bomba u Riminiju. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156 Ko je zapravo novinar M.S. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 Na frontu. Unutar señanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 Pokuãaj atropologije u Port Bou. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 U feljtonu postaje tesno . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170 Sabiranje i oduzimanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172 Poslovi i ljudi se preklapaju: podzemlje vri . . . . . . . . . . . . . . 175 Preåanin na zapadnom Bulevaru revolucije . . . . . . . . . . . . . . 179 Aleksandra, po drugi put u snovima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 Bluberi propituje Vladimirove poznanike . . . . . . . . . . . . . . . 186 Benjamin i Asja kod Vladimirovih . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190 Love a ulovljeni. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193 Ponovo o Davidoviñu, o Pavlu, i svojim dilemama . . . . . . . . . 197 Prijatelji se dopisuju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200 Dok pogled dotiåe jablanove . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204 Ruæan posleratni dan. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 Blanã zbunjen. Marijetika u akciji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210 Beåkereåke marginalije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213 Pisma, telefoni, novine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216 Pregovori u Œenovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219 Joã jedan uæas koji stiæe poãtom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222 Veåiti autobus . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225 Beleãka o autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229

232

Zoran Slaviñ

VALTER BENJAMIN U MEŒUGRADSKOM AUTOBUSU
Prvo izdanje 2011.

Urednik
Nenad Ãaponja Recenzenti Draãko Reœep Nenad Ãaponja Lektura Marko Stefanoviñ

Korektura
Marija Mejiñ Priprema za ãtampu Saãa Peãiñ Plasman Knjiæara AGORA tel. 023-526-738 i 063-578-822 Izdavaå AGORA Zrenjanin, Koåe Kolarova 12 A e-mail: agora@ptt.rs; www.agora-books.co.rs Za izdavaåa Dragoslava Æivkov Ãaponja Ãtampa

Buduñnost, Novi Sad, Ãumadijska 12

CIP – Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 821.163.41-31 SLAVIÑ, Zoran, 1945 Valter Benjamin u meœugradskom autobusu / Zoran Slaviñ. – Zrenjanin : Agora, 2011 (Novi Sad : Buduñnost). – 232 str. ; 21 cm. – (Biblioteka „Kalendar”; knj. 42) Tiraæ 500. – Beleãka o autoru; str. 229. ISBN 978-86-6053-080-8 COBISS.SR-ID 265096455

.