You are on page 1of 127

Osnivač i urednik GOJKO TEŠIĆ * Umetnička oprema TODE RAPAIĆ Glavni i odgovorni urednik MILIČKO MIJOVIĆ

NOVICA MILIĆ

ABC DEKONSTRUKCIJE

Narodna knjiga / Alfa Beograd 1998

1990. Ova knjiga je nastala u okviru istraživanja savremenih književnoteorijskih pravaca na Projektu za teoriju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.Ilustracija na koricama: Ljuba Popović: Hram u opasnosti. .

..... Retorika i gramatika [47] – „Pogrešno čitanje” [51] – Otvorenost štiva [52] – Dekonstrukcija „iznutra” [53] – Tačnost i ispravnost [55] – Nečitljivost [56] – Otpor redukciji [57] – Alegorija i temporalnost [58] – Ironija i alteritet [60] – „Retorički model tropa” [62] – Status saznanja [63] – „Dekonstrukcija drugog stupnja” [64] – Produktivnost čitanja [65] 47 .........SADRŽAJ Predgovor .............. Pol de Man .................... Dekonstrukcija kao invencija otpora [11] – Raznolikost njene zamisli [14] – Raznovrsnost njenog konteksta [15] 7 11 B..... Žak Derida ............ Uvod u ideju dekonstrukcije ....... Ideja misli i ideja govora [18] – Logocentrizam i fonocentrizam [22] – Reprezentovanje: jezik kao instrument [24] – Preokret i premeštanje [27] – Suplement [29] – Spoljašnjost i unutrašnjost [34] – Iterabilnost znaka [36] – Ideja pra-pisma [39] – Metafora u tekstu filozofije [42] – Nesvodljivost smisla [44] 18 C... A................

..... 125 ...................................... Abeceda [69] – Abusio [69] – Afirmacija [69] – Aksiomatika [70] – Alegorija [71] – Alteracija [71] – Aporija [71] – Binarne opozicije [73] – Dekonstrukcija kao istorija [74] – Dekonstrukcija kao kritika [77] – Dekonstrukcija kao poetika [79] – Dekonstrukcija kao teorija [82] – Diferancija... diferencija [84] – Diseminacija [86] – Drugo [87] – Čitanje [88] – Epistemologija [91] – Fabula [92] – Figure [94] – Forma [94] – Genealogija [94] – Hijazam [95] – Ideja [96] – Invencija [98] – Inverzija [98] – Ironija [98] – Iterabilnost [98] – Katahreza [99] – Kontekst [100] Logocentrizam........ Vrednovanje [120] – Vreme [120] – Značenje [122] – Žanr [122] 69 Imenik ..................... Falogocentrizam [101] – Metod [102] – Metafora [102] – Metonimija [103] – Mimesis [103] – Obrt [105] – Otpor [106] – Parabasa [106] – Pismo [106] – Polisemija [107] – Premeštanje [107] – Prevod [108] – Prevrednovanje [110] – Razlika [110] – Retorika [110] – Ritam [111] – Suplement [113] – Tekst [113] – Teorija [115] – Trag [115] – Tropi [116] – Tumačenje [118] – Uvid [119] – Vrednost.Konstrukcije: Abecedar pojmova i figura dekonstrukcije: ....... Fonocentrizam...

kao i u određenu povezanost te ideje s invencijama koje odatle mogu poteći („konstrukcije”. Kao ni na potpunost. Imali smo u vidu pre svega neku vrstu uvoda u samu zamisao dekonstrukcije. Uz donekle zadržan kolokvijalni ton predavanja.PREDGOVOR Ova knjižica ne pretenduje da pruži sveobuhvatan prikaz tako složene struje mišljenja poznate pod imenom – dekonstrukcija. početkom maja 1996. „uvod u ideju dekonstrukcije”). tekst je u skraćenom obliku najpre objavljen u beogradskom časopisu Reč (broj 27 iz 1996). dileme i – štaviše – aporije. Njena ambicija je drukčija. ona nudi određene probleme. ona nastoji da pruži uvid u ideju dekonstrukcije („abcde”. a njene teorije smo izlagali samo u meri u kojoj osvetljavaju tu zamisao. Prvi deo ovoga rada predstavlja predavanje održano studentima svetske književnosti na seminaru posvećenom savremenim teorijama. Umesto zaključka. ona ostavlja čitav kontekst filozofije dekonstrukcije skoro po strani. „abecedar pojmova i figura dekonstrukcije”). za šta je autor zahvalan učesnicima seminara. To će reći da je ova knjiga namenjena književnim i književnoteorijskim pitanjima. osim u onim slučajevima gde je bilo neizbežno da se u raspravi dotaknu pi- . Uzeta su u obzir razna pitanja postavljena tim povodom. ona ne polaže prava da zameni iscrpnija i obimnija čitanja.

uglavnom stranu. ali doticaji. posvećujući ovaj rad studentima svetske književnosti. tako da perspektive problema u kojima se očitava dekonstrukcija držimo otvorenim kao vidokrug gde se rešavaju najvažniji problemi jezika i mišljenja. mada smo. beležili i radove na našem jeziku. ovde smo se zanimali za probleme teksta i čitanja. ali smo ipak iskoristili prostor napomena da pribeležimo najvažniju literaturu. a ne za zapitkujuće. Kako bismo sprečili da se od dekonstrukcije (barem onakve kakvom je mi smatramo) napravi takva „nauka”. Detaljniji pregled sadržine na početku. služio bi. u ime hiperteksta. gde smo mogli. u kojem su pojedini izrazi osvetljeni prema zanimanju iz ugla dekonstrukcije shodno njenim književnim implikacijama. u invenciji drukčijeg. Slično treba shvatiti i abecedar iz drugog dela. i – zašto ne reći – života. pa tako i dekonstrukcijsko. razume se – koja nauku smatra za naučeno. Jednostavnije rečeno. ako se obradi kao šablon za „primenu”. Nastojali smo da ne preopteretimo spis suvišnim natuknicama. tuđe kao i svoje. dodiri. postavljali smo radije enigmu. za naviga- . Ipak. na mestima gde bi trebalo da dođe do definicije („ograničenja”). u odgonetanju smo tragali za tajnom. a manje za probleme bića i razumevanja. preplitanja filozofije s literaturom jesu ono što predstavlja možda i osnovni problem same dekonstrukcije. uz izbor imena na kraju. definišući je („razgraničavajući”) kao ono što nema rešenja do li u drugom. Utoliko je u drugom delu bilo neizbežno doticati se filozofije. Svako mišljenje se može pretvoriti u mrtvu misao. mi smo nastojali samo da tom problemu ponovo priđemo iz ugla književnosti. ne možemo a da ne kažemo da je jedna od najvećih opasnosti koja preti ovoj „veseloj nauci” (la gaya scienza u Ničeovom smislu) ona od strane pedagogije – izvesne pedagogije.8 ABC tanja filozofije.

pr. Ćuzulan i M. 1995). ogleda i članaka). 1995). U napomenama smo davali obično. Mančić Milić (Beograd: Rad. 1991). Lj. A. 38:1-2. Z. Ona počinje književno-kritičkim zanimanjem za hermeneutiku i poststrukturalizam. Radović (Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo. O apokaliptičkom tonu. 435:2 (1985). primere studija u koje smo imali neposredan uvid. 1976). kako rekosmo. Aćina u knjizi Paukova politika: za kritiku književne metafizike (Beograd: Prosveta. Književna reč. 1986). M. Miljanić (Podgorica: Oktoih. 1995). Derrida: An Annotated Primary and Secondary Bibliography (New York: Garland. Sila zakona. 3-4 (1992) u izboru O. 1997). 1996). pridružuje se filozofsko interesovanje. Fried: J. Za prikaz tzv. L. Belančića. Delo. 1993). 33: 6 (1984). Stojanović (Beograd: Lapis. Belančić (Novi Sad: Svetovi. pr. Takođe. Šifler-Premec (Sarajevo: V. znak pitanja. Razgovori. Uliks gramofon. Radova o dekonstrukciji (u filozofiji. Najraniji opšti osvrt nalazimo kod J. Kujundžić u novosadskom Letopisu Matice srpske. zbornika. V. Vlaisavljević (Sarajevo: MCM. Janković (Beograd: IIC. pr. Književna reč. Milisavljević (Novi Sad: Književna zajednica. 1978). pr. 1992). Todorović i B. završava jednim zaključkom nad kojim lebdi. Ono se. pr. 1989). naš spis „Šta je to – dekonstrukcija”. Povijest laži. pr. pr. S. kao i drugde. W. Keenan u de Manovoj The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press. za određenu problematiku. 1 Za bibliografiju o teoriji dekonstrukciji v. U. uz onaj koji je priredio D. Od više tematskih blokova u periodici pomenimo onaj koji smo priredili o kritici teorije govornih činova u beogradskom Delu. Ogledi Pola de Mana (uglavnom iz knjige Blindness and Insight. . Bela mitologija. Kod nas recepcija dekonstrukcije ima više faza. u časopisima Pitanja. književnoj teoriji i u ostalim oblastima) ima na hiljade (knjiga. Schultz. B. Jelić (Beograd: Nolit. jelske škole dekonstrukcije v. pr. pr. a tek kasnije. 230 (1984). Glas i fenomen. pr. teza. Od ostalih Deridinih knjiga prevedene su: Istina u slikarstvu. podatke koje daje P. odnosno T. tokom osamdesetih godina. Dizdarević (Sarajevo: Svjetlost. Kamuf u A Derrida Reader (New York: Columbia University Press. Savića i M. rasprava. odnosno radove o Deridinoj filozofiji u dva toma Dela. a potom i Deridina O gramatologiji. 1988). M. S. G. 1975). 1990). Masleša. pr. Drugi pravac. J. 1971) prevedeni su na naš jezik pod naslovom Problemi moderne kritike.DEKONSTRUKCIJE 9 ciju kroz ovo tkanje1.

) Fransis Ponž: Basna . ti već sudiš Ovde o našim teškoćama… (POSLE sedam godina nesreća Ona razbi svoje ogledalo. Ali ta poleđina ispod jednog i drugog Može li se podneti? Dragi čitaoče.Kroz reč kroz počinje dakle ovaj tekst Čiji prvi red govori istinu.

Lica. onda bi se moglo reći: dekonstrukcija je invencija otpora. jedan horizont ili plan u kojem postoje njeni pojmovi i njeni oblici. a plan je manje râvan. ideja. pojmovi jesu figure na ovom polju dekonstrukcije. nego kao obzor koji otvara zemlju: ili njeno tle. Vidokrug pri tom ne treba zamisliti kao crtu koja zatvara nebo. dekonstrukcija predstavlja uvid (ili ideju) invencije tamo gde tekst interveniše nekim otporom. Odnosno. tako da kroz njih oblici dobijaju lica. znači kazati da je ona izvestan vidokrug. nešto razrađenije. poruka. ali je i ona sama jedna od vlastitih poj- . vrsta njene abecede. no granica dana i noći. Horizont je više složen skup uglova. osnovna zamisao. a izrazi postaju pojmovi. neka vrsta zastupnika za njenu ideju. Jer reći da je dekonstrukcija uvid. To bi bilo njeno najopštije određenje. oblici. polazište za raspravu s njom više nego o njoj. Dekonstrukcija je uopšte dvostruka reč – ona označava i široko polje na kojem igraju razni njeni pojmovi. na kojem se događaju stvari.abcde UVOD U IDEJU DEKONSTRUKCIJE Ako bi dekonstrukciju trebalo odrediti kroz jednu reč. pre je teren ili tle gde se mešaju slojevi. ako bi neko pitao u čemu je njen nauk.

rekao bih bez rečenice: više od jednog jezika [plus d'une langue]. Dekonstrukcija je uvek više od jednog. značenja koja su neodredljiva. neka vrsta njihovog preseka. a zajedništvo istovremeno ono što sprečava da se plan i pojam. mesta ili slojeva nejasnosti.Jonathan Culler: On Deconstruction: Theory and . horizont i crta spoje u jedno. 1990) [Christopher Norris: Deconstruction: Theory and Practice (London: Methuen. kad – kako ćemo videti – taj presek ne bi bio u isti mah i rez. aporija. J.” Jacques Derrida: Mémoires – pour Paul de Man (Paris: Galilée. kao i da su načini na koje dekonstrukcija postupa prema ovim oblicima otpora (otpora samih tih elemenata svođenju na proste ili jednoznačne sheme) u znaku pažnje. ekonomičnu kao što je lozinka. Milićević (Beograd: Nolit.. To bi bio treći. odnosno Kalerovu značajnu raspravu . oba ova njena smisla povezuje jedna zona slučaja gde se ona pojavljuje kao figura. ed. da me Bog sačuva.Y. jednu jedinu definiciju dekonstrukcije. reč je o vrsti ili struji mišljenja poslednjih četvrt veka veoma rasprostranjenoj i produktivnoj u širokom opsegu onoga što se nazvalo „poststrukturalizam” i „postmodernizam”2 – mogao je da vidi da se radovi dekonstrukcije najčešće tiču izvesnih teškoća. pa i ”ne više jezik”. Pažnja ovde ne znači da se zaustavljamo 1 ”Ako bih morao da rizikujem. 1979). 38.1 Ko god je imao dodira sa nekim radom dekonstrukcije. kratku. 1988). „indecidabilna”. – U ovom plus d'une langue treba čuti i ”ne više jedan jezik”. V. smislova čiji je status neizvestan i problematičan. N. J.12 ABC mova. ideji i pojmu zajednički smisao. kao i (kod nas prevedenu) knjižicu Kristofera Norisa: Dekonstrukcija. razlika. vidokrug i ugao. dvosmislenosti..: Cornell University Press. 2 Od brojnih rasprava koje dekonstrukciju stavljaju u ”poststrukturalistički” kontekst pomenimo zbornik Textual Strategies: Perspectives in Post-Structuralist Criticism. pr. 1982)]. makar to bio i sasvim površan doticaj – a teško je nju izbeći. eliptičnu. Harari (Ithaca.

Derrida (London: Methuen. 1987). ili kako bismo ih sasvim izbegli. . u banalnoj zameni. v.i de-legitimacije aktualnih znanja. N. F. a ne samo pesnički.: Cornell University Press. v. relativizaciji i poništenju – i to u načelnom smislu. tj. 1979). navodno ili stvarno stabilnije elemente. kako bismo ih relativisali s obzirom na neka središta ili granice.DEKONSTRUKCIJE 13 kod činilaca otpora u nekom tekstu kako bismo ih redukovali na druge. što dekonstrukciji pribraja svojstva kontraredukcionističkog. brkajući s „destrukcijom”). jelskoj fazi). kad je proglašavaju za „relativizam” ili za „nihilizam” (često je. Dž. suprotno od predstave koju o njoj imaju oni koji je ne čitaju. u kojem su tekstovi njenih glavnih predstavnika – Deride. a postmoderno u značenju koje je tom pojmu dao Liotar kao dobu kraja meta-naracija i okretanja problemima para. Bluma. Videćemo da to važi za svaki tekst. to će biti da je ono u vlasti svog otpora redukciji.Y. da revalorizuje ono što je u tradicionalnim i standardnim procedurama hermeneutičkih i jezičkih redukcija bivalo potisnuto. Ali poststrukturalizam ovde valja shvatiti kao povratak kritike hermeneutičkoj filozofiji nakon strukturalnog pravca inspirisanog lingvističkim naukama. de Mana. odbačeno na marginu. Dž. antirelativističkog i afirmativnog postupka – sasvim. Lyotard. pr. v. poništili kroz izvesno tumačenje proglašavajući ih zapravo nevažnim. Ako za pesništvo išta može da se kaže. Hilis Milera. već da bismo pustili da takva mesta odigraju ulogu koju u tekstu imaju. zbornik Deconstruction and Criticism (New York: Seabury. Hartmana i H. dekonstrukcija nastoji da im obezbedi legitimnost. činioci razlike igraju svoje uloge u tekstu. Puštajući da mesta otpora. 1982). – O dekonstrukciji kao o teorijskom pokretu (u tzv. Filipović (Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo. Žan-Fransoa Liotar: Postmoderno stanje. David Carrol: Paraesthetics: Foucault. od onih koji je razmatraju u kontekstu ”postmodernizma”. 1988 [Jean-François Lyotard: La condition postmoderne: Un rapport sur le savoir (Paris: Minuit. Ona smatra. i Criticism after Structuralism (Ithaca. čak negirano. 1979)]). dakle.

poiesisu. biti pažljiv prema razlikama. pa stoga i ona. svejedno s dekonstrukcijom ili mimo nje. ono učinilo bližim. Nije važno biti „dekonstrukcionista” (osim ko želi da se brzo izloži grdnji raznih dogmatskih konformista). da se invencija prepozna.14 ABC nastoji da za to pruži valjane razloge. unekoliko lakšim. „pristup” ili „metod”). barem na taj način. suptilnost njenog zahvata nalaže izvestan stepen komplikovanosti. Računajući s teškoćama u tekstu. dekonstrukcija. da nije važno ni njeno ime (ne naročito lepo. prolazi kroz razne oblasti. po strani od nerazumevanja ili pogrešnih tumačenja šta ona jeste. produktivnog. To je jedna od retkih misli koja će reći da ona sama i nije važna (kao postupak. a kako su njene invencije načelno skopčane s nekim otporom. i ne čudi da dekonstrukcije ima ne samo u filozofiji i filologiji. pružajući svu pažnju i vreme da otpori pokažu invencijsku snagu. To je takođe vrsta nevolje. kako bi se. No. pojedini bliski metodima. i pristalice ovog načina mišljenja ne koriste ga tako često). invencije se rađaju u raznim oblastima. rad dekonstrukcije postaje ne retko i sam težak. svakako ona nije njegova zamena. a dekonstrukcija mišljenje invencije iz nekog otpora. drukčijeg. već da je važna invencija koju ona može. već i raz- . novog. produkciji. Ona služi i da se shvati teškoća stvaranja. mada postoje načini. kako činioci otpora u tekstu predstavljaju upravo ono što tekstu daje status neke invencije. Nju je teško ograničiti na jedno polje. mada i ne mora. možemo doći i do toga da kažemo kako je ona neka vrsta opšte misli o stvaranju. važno je stvarati. procedura. Invencija nema metod. teškoće za dekonstrukciju: ako je invencija ono što je važno. rafiniranost argumentacije određena znanja iz više no jednog polja. podstaći. ponekad je ono najinventivnije i najproduktivnije u njoj istovremeno najpodložnije opiranju – toliko da.

za svet statičkog razuma. t. J. Beuys (Baltimore: Johns Hopkins University Press. 104-105. i povest dekonstrukcije je vrsta invencije – drugi će govoriti o 1 Gregory R. 1972). Derrida: Résistances – de la psychanalyse (Paris: Galilée. Political Theory and Deconstruction (Bloomington: Indiana University Press. 1992). Confrontation. Derrida and Negative Theology. 1996). čak u teologiji6. Johnson: Deconstructivist Architecture (New York: The Museum of Modern Art. 5 Affranchissement du transfert et de la lettre. naravno. kao što je moguće govoriti o mnogim drugim razgradnjama ili dekonstrukcijama otpora invenciji. 2 Bernard Stiegler: La technique et le temps. Svakako. II (Paris: Galilée. The Cordozo Law Review. Taylor: Deconstructing Theology (New York: Crossroad. I. P. 7 V. možda jasnije. T. o heraklitovskoj razgradnji nedinamičkog. . 1982). Derrida: Échographies: de la télevision (Paris: Galilée. Ulmer: Applied Grammatology: Post(e)Pedagogy from J. Foshay (Albany: State University of New York Press. M. B. 1991). iako ne. Coward. psihoanalizi5. pod tim imenom. 1988). Wrigley. u arhitekturi3. Heinz Wismann: Héraclite ou la séparation (Paris: Minuit. Colloque autour de La carte postale de J. 1982). 1990). jer je reč o nepronalažljivom i neprolaznom” – o invenciji skopčanoj. 4 Deconstruction and the Possibility of Justice. ma odakle taj otpor dolazio. Erring: A Postmodern A/theology (Chicago: University of Chicago Press. 1994-1996). Takođe je možemo naći kod raznih mislilaca. Derrida to J. Jean Bollack. J. H. Stiegler. H. 11/5-6 (New York. 1984). s aporijom7 – pa bi se otuda moglo govoriti o heraklitovskoj dekonstrukciji ili. Kramer: Legal Theory. pravu i socijalnim teorijama4. mitološki zatvorenog i sedimentisanog sveta. ed. 1996). neće iznaći nenadano. Derrida (Paris: éd. 3 M. 6 Mark C. Rekao bih da bi ona mogla početi još onda kad je Heraklit kazao da „ko se ne nada. 1985). kao i u mišljenju o tehnici2.DEKONSTRUKCIJE 15 nim teorijama umetnosti1.

Hajdegeru H. Ihde. jer bi joj određeni pripisani „izvor” ili „poreklo” oduzeo dinamizam svojstven inventivnosti. 1978) i François Laruelle: Les philosophies de la différence (Paris: PUF. 1 Cf. Zimma: La déconstruction: Une critique (Paris: P. 1986).: Harvard University Press. R. Ničea. 1985). 1984) i J. v. ed. 1988). posebno Levinasu S. analitičkoj filozofiji M. Vitgenštajnu H. a tiču se opšte hermeneutike i filozofije. Rapaport: Heidegger and Derrida: Reflections on Time and Language (Lincoln: University of Nebraska Press. u čemu se sastoji jedina njena istorija. marksizmu M. Habermas: Der philosophische Diskurs der Moderne (Frankfurt/M: Suhrkamp. strukturalizmu M. 1988). Lévesque: L’étrangeté du texte (Paris: UGE. francuskim autorima od Artoa do Merlo-Pontija i Bataja C. pa to važi i za različitost dekonstrukcija koje mi ovde imamo u vidu. H. povest dekonstrukcije radije ima posla s budućim no prošlim. 1994). Harvey: Derrida and the Economy of Différence (Bloomington: Indiana University Press. 1982). I.F. Mass. D. Behler: Derrida-Nietzsche / Nietzshe-Derrida (Paderborn: Schöningh. s problemskim nego okončanim. Greisch: Herméneutique et grammatologie (Paris: CNRS. – Za Deridin odnos prema filozofskoj modernosti. 15-30.16 ABC mogućnostima za njeno polazište tek u modernosti. Staten: Wittgenstein and Derrida (Oxford: Blackwell. Critchley: The Ethics of Deconstruction: . posebno hermeneutike pesništva i filozofije literature. kod Frojda ili Hajdegera1 – gde je važno nju samu ne svesti na tako projektovanu povest. Ma kako paradoksalno u prvi mah izgledalo. Za odnos prema Kantovoj kritici v. 1986). Ryan: Marxism and Deconstruction: A Critical Articulation (Baltimore: Johns Hopkins University Press. E. kod F. Frank: Das Sagbare und das Unsagbare (Frankfurt/M: Suhrkamp. 1980). 1985). Silverman (New York: SUNY Press. Gasché: The Tain of the Mirror: Derrida and the Philosophy of Reflection (Cambridge. 1985). 1986). posebno nemačkoj filozofiji refleksije.U. Ničeu E. Pierre V. hermeneutici J. Šlegela ili F. Frank: Was ist Neostrukturalismus? (Frankfurt/M: Suhrkamp. 1989) i (uz razjašnjenje prema Hegelu) Franz Kimmerle: Derrida zur Einführung (Hamburg: Junius. 1977) uz Hermeneutics and Deconstruction..

preneti ih. 1992). Dozvolite da navedem par odredbi iz Litrea: ‘DEKONSTRUKCIJA / Čin dekonstruisanja. slično prozi. Taylor (Chicago: University of Chicago Press. a jedna od njenih prednosti sastoji se u tome što nikada nema potrebe za razgrađivanjem’. Našao sam je u Litreu. Zato sam ga odbacio. 1987). Descombes: Le Męme et l’Autre: Quarante-cinq ans de philosophie française (1933-1978) (Paris: Minuit. 2. gl. Gramatički. Predgovor Rečniku Akademije. ed. ili kad mi se ona nametnula. prirođenog ljudskome duhu’. / Gramatički termin. verujem da je to bilo u Gramatologiji. ‘O dekonstrukciji. Ali na francuskom izraz ‘destrukcija’ suviše je uočljivo podrazumevao poništenje. nisam mislio da će se u njoj prepoznati tako središnja uloga u diskursu koji me je tada zanimao. vrlo srećno prilagođena onom što sam barem hteo da nagovestim. Derrida (Paris: Galilée.. Poremećaj poretka reči u nekoj rečenici. hteo sam da prevedem i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske izraze Destruktion i Abbau..DEKONSTRUKCIJE 17 Derrida and Levinas (Oxford: Blackwell. Lemar. 387393: „Kad sam izabrao tu reč. Dekonstruisati / 1. 1979). prosto rečeno konstrukciji’. lingvistički ili retorički dometi bili su povezani s ‘mašinskim’. Između ostalih stvari. 1981) itd. neki jezik koji je postigao svoje savršenstvo razgradio i promenio sam od sebe. Razgraditi neku mašinu kako bi se ona prenela na drugo mesto. – O genealogiji samog izraza v. Lemar.. za moderni teorijsko-filozofski kontekst v. Razgraditi se (. putem samog zakona promene.) Razgraditi stihove. nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čitanja koje sam predlagao. Oba su u tom kontekstu označavali radnju koja se tiče tradicionalne strukture ili arhitekture temeljnih pojmova zapadne ontologije ili metafizike. / Nezavisno. O načinu učenja jezika.) Izgubiti svoju konstrukciju.. M. nasuprot nepokretnom Istoku. Rastaviti delove neke celine. 3. odnosno kontekst savremene francuske filozofije V. . Jacques Derrida: ”Lettre ŕ un ami japonais”. potiskivanjem metra. Vilmen. 1986). isto. 17.. C. Gramatički termin (. hrestomatiju Deconstruction in Context. Psyché: Inventions de l’autre (Paris: Galilée. Les fins de l’homme: Ŕ partir du travail de J. ‘Prema metodi prenocijskih rečenica. Ta veza mi se činila srećnom.” (ibid. negativnu redukciju bližu možda ničeovskom ‘razbijanju’. ‘Moderno znanje nam potvrđuje kako se. 388). počinje se takođe prevodom. Sećam se da sam proveravao da li je reč ‘dekonstrukcija’ (koja mi je došla očito vrlo spontano) zaista francuska. u Tečaju latinskog jezika.

Studien zur neueren französischen Phänomenologie. ideje ili zamisli. Introduction au problčme du signe dans la phénomenologie de Huserl (Paris: P. 1962). valja razlikovati ideju dekonstrukcije. tj. O Deridinom čitanju Huserla v. V. Bez Huserlove fenomenologije. Može se uvek – uvek ovde znači u načelu – imati izvesna ideja-zamisao a da se ne mora sadržati u obliku koncepta. 1967). Ideja se može zadržati1. sačuvati u rezervi.F. znak ma koje vrste. 1990). David Wood: The Deconstruction of Time (Atlantic Highlands. njen uvid ili njenu zamisao. Rudolf Bernet: ”Derrida et la voix de son maitre”. Revue philosophique (2. na samom početku dakle. slika. 1986). § 46. 1989). L’origine de la géometrie (Paris: P. 32. pod izgovorom da joj nijedna od reprezentacija. Orth (München: Karl Alberg.U. W. NJ: Humanities Press. razgrađuje mogućnost kazivanja onoga o čemu pričamo”. 83 ff. .U. pa bila ta predstava reč..U. M. teorije ili znanja. ni u obliku ma kojeg drugog načina predstavljanja. Edmund Husserl: Ideen zu einer reinen Phänomenologie und phänomenologischen Philosophie (1913). E.18 ABC * „Govor našeg razgovora ne prestaje da. Hajdeger Šta zapravo znači kad se kaže da dekonstrukcija može biti raznih? Pre svega. posebno ejdetske redukcije. 1 Cf. 1990).F. sistema funkcija. od mnogih teorija – pa i teorija dekonstrukcije – koje se mogu izgraditi na osnovu tog uvida.. još ranije Le problčme de la genčse dans la philosophie de Husserl (Paris: P. hrsg. u izvesnoj meri. Deridinu raspravu La voix et le phénomčne. kao i njegov ‘Introduction’.F. niti jednom predstavom. nije moguće razumeti bitne motive Deridine dekonstrukcije.

DEKONSTRUKCIJE 19 nijedna od predstava. odmah na taj razlog doći) i obratimo pažnju na postupak. izgled. na drugom značenju se osniva vazda posredan karakter te neposrednosti: nama se daje da vidimo ovaj predmet kao sto ne toliko na osnovu neposrednog. možemo videti da je ovo držanje zamisli izvan reči po pravilu praćeno izgovorom. jednim zaobilaznim gestom. Eidos. Ideja pruža višak smisla. ili dobra. kao sto. njih je puna filozofija i literatura. dodatnim opravdanjem. već da je ideja. ali ću se zadržati. počiva mogućnost neposrednog shvatanja stvari u svetu. daje više nego što se vidi. shodno njegovom izgledu ili obliku. pokazuje. materijalni predmet. Stoga će Sokrat moći da kaže da nije materija ono što daje da se vidi. oblik. to da imamo ideju kakav je ovaj sto. Ako ostavimo na trenutak po strani da li je razlog opravdan ili ne (mada ćemo. idealno. a zapravo neizbrojivih predmeta te vrste. koliko na osnovu brojnih posredovanja koja grade sličnosti i nesličnosti. unutrašnjim (umom ili duhom). poput svetla. ono što u stvarima rasvetljava. i nesličnosti tih predmeta sa drugima: neko ko ne zna šta je ideja stola ne bi prepoznao ni pojedinačni. od vidova njene „realizacije” u govoru. ma kako dobro video njegov oblik. nije samo ono što se dâ videti – neki vid. pruža mogućnost uvida ili sagledavanja. iskustvenog uvida u njegov oblik. Mogli bi se navesti razni primeri. predstavlja te stvari onakvim kakve jesu. ili čoveka. na prvom vidu ideje. Kasnija misao će reći da ako na prvom značenju. kako bih ubrzao stvari. recimo. ne odgovora do kraja: nešto od nje izmiče. sličnosti između brojnih. ideja stola. idea. odnosno rečima koje imaju za svrhu da poreknu druge reči. ne samo običnim čulima već i tzv. čak vrsta ili stanje. ako ne i reči same kao ono što nije dovoljno saobrazno ili adekvatno ideji. Brojne rasprave u . već je i nešto što daje da se vidi. što. na primeru same reči „ideja”.

tako reći s onu stranu i mišljenja i govora. onim imperativom napora za opštim saznanjem sveta (za saznanjem sveta u njegovoj opštosti). kao što nije isto ni kad bi se kazalo. unekoliko suprotno. tako da se ne dâ njome sasvim predstaviti i na nju svesti. pa bih ga stoga ponovio. javljaju „putevi nezamislivi i neiz- . imaju osnovu u ovoj izvornoj dvosmislenosti ideje kao onog što se vidi i onog što daje da se vidi. kao i da tu razliku čuva u onom na šta odbija da se svede. misao čuva određenu razliku od izraza. od antike do naših dana. kao nemogući. već se na određene načine – a ti su načini briga filozofije u prvom redu – mora misliti uprkos tome što se ne može kazati ili predstaviti. govor se načelno može odrediti kao ono čemu nedostaje misao – ali ona mora govoriti. oštrijem i stoga ne baš naročito pogodnom vidu. a ne i misao. reči. uzetoj u njenom teorijskom vidu. u jednostavnijem. Jer razlika o kojoj govorimo ovde je ne samo izvor međusobne nesvodljivosti mišljenja i govora. Njen se argument može sažeti u tome da ideja. i obratno. da razliku između reči i misli i reči obezbeđuje samo reč.20 ABC istoriji između pristalica idealnog i pristalica tvarnog. što je Parmenid izrekao nalogom „nužno je reći i misliti da biće jeste”. To nije sasvim isto kao kad bi se reklo da svoju razliku od reči misao čuva u reči. oslanjati se na reč koju nadahnjuje. Filozofiji. ali gde se. čuva reč. između idealizama i materijalizama. gde je „isto misliti i biti”. dvosmislenosti od koje živi žanr „literature” poznat pod imenom filozofije. rekavši: misao sebe razlikuje od reči. Sa tim argumentom imaćemo posla sve vreme. oblika. predstave. ali tu razliku kojom označava vlastitu nepredstavljivost i nesvodljivost. oduvek nedostaje (uprkos svoj želji da to bude) prva i poslednja reč – misao se uopšte može odrediti kao ono čemu nedostaje govor. zamisao.

pošiljalac. čineći ontološke i logičke ograde igračkama. „neodredljivost” pesništva više je od običnog suprotstavljanja određenja neodređenome. sa tzv.) . otac. Drukčije stoji stvar sa govorom. skoro bezgraničnim silama reči. La dissémination (Paris: Seuil. fantazme. prekrajajući iskustvo u zamisao. ali će nastojati da uspostavi merila kojima bi se ono potčinilo. namerno ili nenamerno pogrešnih tumačenja. – Da bi stao na put sličnim iskušenjima u filozofiji. „besedopismo”. On neće to moći da učini bez dvosmislenosti. Diacritics. J. živom reči: ona nastaje u istom vremenu kad i 1 Fedar 274c ff. 24-35. uz Critical Inquiry. Jer govor može tvrditi i da nebiće jeste. – Massimo Verdicchio: „Reader like Phaedrus”. a potom i svakom drugom jeziku. najzad. pa time i iskrivljavanja. U tom odsustvu nije moguća kontrola. jer ta vrsta znaka funkcioniše i u odsustvu onog ko ih je stvorio. predstavljao više od dve decenije jedno od glavnih glasila za teoretičare dekonstrukcije u Sjedinjenim Državama. u odsustvu napisano nije bezbedno. a povest u priču s porukama koje više niko nije kadar da proveri? Takvo prelaženje granice između „normalnog” i „nenormalnog” vida govora. budući da je pismo po svojoj ideji već dvosmisleno. Ukratko. krivotvorenja. razmak između mestavremena postanka i primanja (čitanja) otvara brešu za čitav niz posredovanja. oni koji se predaju divljim. ne tvrde li pesnički govori.1 Pisani tekst. 14:1 (1984). (Časopis Diacritics je. ne prelazi li takođe razgraničenje bića i nebića. onoga ko im je tvorac. logografija predstavljaju zavodljiv medijum. neobuzdanim. fantomi. . Derrida: „La pharmacie de Platon”. 1972). ispisao. autor. Platonov Sokrat će u Fedru morati da se radikalno suprotstavi najpre pisanom. simulakrumima u rukama pesništva? A ipak. himere.DEKONSTRUKCIJE 21 recivi” ukoliko se ti putevi povere govoru. da postoje stvari koje ne postoje.V. simulakra.

izvorno/neizvorno. pismo kazuje manje ili više. 1953). Teorija jezika koja se pokazuje u ovom opisu veli da se pismo mora svesti. vrednosti). transkripciju govora. shodno mišljenju prisustva (prezencije) koje logosom dominira1. Pošto je pod senkom odsustva. ona je kazuje. J. kroz distancu ono funkcioniše i posle smrti. jedno/podeljeno. moramo ga. prenosi.22 ABC misao. redukovati. modusa. dobro/loše. 1972). prema ovoj tradiciji koja polazi još od Platona. U ma kom obliku mislili jezik. odnosno već je u času nastanka zahvaćeno smrću izvorne namere. Derrida: „Ousia et grammč: Note sur une note de Sein und Zeit”. pak. jednako/različito. Vorträge und Aufsätze (Pfullingen: Neske. živo/mrtvo. ono je tuđe izvoru. stoji spolja. usredsrediti na njega kao svoj izvor čiji je on tek prenosnik. „Überwindung der Metaphysik”. kroz filozofiju jezika i njegove instance (govora. . pa je još udaljenije od misli nego govor – ono je u dvostrukom odmaku od nauma. usredsrediti da bude puki. dopuna – da se mora upravljati shodno shemi logocentrizma. M. a da se govor mora kontrolisati logosom. i prisutni govornik može ispraviti na mestu njene nedostatke. 31-78. Marges – de la philosophie (Paris: Minuit. i čitav opis pisma sledi Platonove hijerarhije vrednosti – opozicije prisutno/odsutno. razumevanja zadatih ostalim oblastima mišljenja i znanja (nauka1 Za Hajdegera Biće određeno kao Prisustvo predstavlja osnovnu crtu metafizike. da se mora pokoriti fonocentrizmu. Ono je u tom smislu „senka senke”. smisla. V. 1967). misliti kao svodljivog na instance logosa. Pismo. predstavlja zapis. značenja. pojmova. O čitanju ovog prisustva u temporalnom smislu v. potom kroz hijerarhije vrednosti. spoljašnji dodatak glasu (fwn») kao živoj reči. prvobitnog prisustva. znaka. Logocentristička tradicija upravlja. Heidegger: Einführung in die Metaphysik (Tübingen: Max Niemeyer. unutrašnje/spoljašnje.

Ako je dekonstrukcija jedan od načina da se ta pitanja iznova postave.DEKONSTRUKCIJE 23 ma). šta biva sa pesništvom. briše kao instanca sa vlastitim pravilima. I šta biva. ukoliko za trenutak pomislimo da se ove etikopolitičke reperkusije propitivanja jezika mogu zaobići. Da bih ilustrovao značaj pitanja o logocentrizmu. svođenja nasuprot nesvodljivosti itd. Da li je svet tradicije u kojem živimo tako dobar da se i dalje valja lišavati problematizacije jezika. metafizičko svođenje jezika na puki dodatak. ali kako je ideja svodljivosti jezičkih instanci na posredničku funkciju za neposredno prisutnu misao presudna. i prihvatati logocentričko. „devijacija” koje je u hodu moguće ispraviti idući ka cilju jedne potpune transparencije. kao pitanja istorije1. posebno prvi deo. u problem života. moći. literaturom. a oni koji je smatraju vrednom pažnje njene idiosinkratične. Jedan se odnosi na tzv. ukoliko prihvatimo logocentrizam ove moćne tradicije? Je li i pesništvo – devijacija? Nije malo teorija književnosti u našem veku koje u ime „nauke” upravo to tvrde. učinaka. dokone ili novijom modom zanete pristalice. a prihvata samo kao izvor mogućih usputnih pogrešaka.) postaju ona koja izbijaju pred nas kao pitanja tradicije. . sredstvo. pitanja vrednosti samih ovih merila (neposrednosti nasuprot posrednosti. kritiku reprezentacije. tako snažno okrenutim potencijama jezika. 1967). drugi na navodno devijant1 J. prisustva nasuprot odsustvu. našom istorijom na načine koji mogu biti suptilniji ili grublji. tada ona nije samo tek jedna od pukih teorija. već ona zalazi u problem naše istoričnosti. instrument? Jer time se upravo jezik uklanja. negira. Derrida: De la grammatologie (Paris: Minuit. navešću dva primera. njegovog statusa. neposredne preglednosti sveta shodno idealu Bića kao Prisustva. pa se okrenemo „našem” zanatu.

Taj se Ničeov tekst može uzeti kao najava potonjeg bavljenja teorije simulakrumskim moćima jezika. diskriminacije. 2 M. takođe njegovu L’archéologie du savoir (Paris: Gallimard. određen logos koji. 1971). Uprošćeno. 1966). Već je Niče ustao protiv ove reprezentacijske funkcionalizacije jezika: koliko jezik otkriva stvar (prenosi njen smisao). poredaka i uređivanja predstava o čoveku i društvu. televizije. toliko je može i skriti (odnoseći smisao u stranu)1. on je iza modernih nauka. ukratko jedna čitava igra moći koja upravlja igrama znanja u prvom redu kroz instance jezika. tj.24 ABC nu prirodu literature. arhivizacije u „bankama” podataka. našao čitave serije posredovanja koje pokazuju da je ideja jezika kao reprezentacijskog instrumenta vrsta iluzije2. V. informatičkih mreža. Između stvari i reči postoje pukotine. sâm. Kritika reprezentacije predstavlja jedan od velikih pokretača novijih teorija. disciplinovanja. reč je o tome da se ne uzima više zdravo za gotovo stanovište po kojem je jezik instrument. stvar ili misao. . ideje dekonstrukcije teksta. manipulacije na globalnim i lokalnim nivoima) 1 Već u ranom radu „Saznojnoteorijski uvod o istini i laži u izvanmoralnom smislu” (1873). instanca koja se u celini može funkcionalizovati tako da samo predstavlja (reprezentuje) izvesnu sadržinu. sredstvo. stoji izvan jezika i njime do kraja upravlja. epistema. njihovih saznanja. 1969) i L’ordre du discours (Paris: Gallimard. tele-reprezentacije. filozofije u XX veku. prelomi. rezovi. naum. diskontinuiteti. iza te iluzije skrivaju se realne moći dominacije. Možda savremeni „mediji komunikacije” (reprezentacije. Kad je Mišel Fuko u studiji Reči i stvari iz sredine šezdesetih započeo izučavanje „jedne arheologije nauka o čoveku” (kako tačno glasi podnaslov knjige). Foucault: Les mots et les choses (Paris: Gallimard.

Da bismo se suočili s tim problemom. i po mnogo čemu „iracionalnu” delatnost. 109-144. i može mu 1 Cf. 1987). govorio je jedan francuski teoretičar retorike pre dva veka. naročito od XVIII veka pa dalje. svoje uske zajednice ili svog malog privatnog sveta – nije odgovor na problem reprezentovanja. „prirodna” reč nije takođe retorička („više se tropa stvori za jedan dan na pijaci.T. 1987). .DEKONSTRUKCIJE 25 čine nešto jasnijim Fukoove zaključke. tzv. Derrida: „Envoi”. neka vrsta parazita na telu ili sistemu „standardne” ili „normalne” upotrebe govora.1 – Slično je s literaturom. Za literaturu se tada veli da je u vlasti „puke izmišljotine”. 2 Pojam literature kao onog isključivo izmišljenog (time nevažnog za pitanja istine. sveta i života) tvorevina je modernosti: „U evropskim jezicima. umnožavaju. Todorov: La notion de littérature (Paris: Seuil. da išta bitno kaže o svetu). već smo suzili pojam literature koji je ionako2 u modernom dobu. a sa njima i moći koje stoje iza njih. proširuju. kao da standardni govor. budući da se i „sistemi reprezentacije” menjaju. prirode. 9. ali odgovor koji bi nas navodno mogao zadovoljiti – da nasuprot vrednosti re-prezentovanja treba da potražimo prividno uporište u neposrednosti vlastitog iskustva. Psyché – Inventions de l’autre (Paris: Galilée. pre svega treba promeniti. u institucijskom rezervatu zadržanu. Kad se „literarnost” literature traži u tome što je to „sekundarna” jezička upotreba („sekundarni sistem”). doživeo suženja na imaginativnu. nismo blizu samo shvatanju poezije kao zaludne ornamentike (koja u sebi tada načelno nema mogućnosti istine. J. a za njen se jezik kaže da je „retorika”. reč ’literatura’ u njenom aktualnom značenju sasvim je skorašnja: ona jedva da datira od XVIII stoleća” . tj. već je okretanje glave od njega. na problem jezika. svakodnevna. nego za sve vekove u priručnicima besedništva”. unekoliko proširiti pojam jezika.

već usled bliskosti i zavisnosti glasa od logosa shvaćenog kao prisustva pomišljenog u onom ko misli. takođe vrsta pisma – proširujući time uobičajeni pojam pisma. ali je njeno nastajanje vrlo široko u životu. od malih priča do velikih ustanova i istorija građenih na pričama – takođe okrenuto izmišljanju. jednostavnom negiranju ili poništenju. preobrazila i iznova (invencijski) konstituisala služeći se potencijama koje su ta znanja odbacila kao suvišne (kao otpore).26 ABC se verovati). kao reprezentaciju glasa i žive reči. Fonocentrička perspektiva je konsekvenca logocentričke. Otuda nije dovoljno samo kritikovati fonocentrizam. premeštajući njegove granice i kroz usmenu reč. nasleđenih pojmova. imaginativnoj tvorbi. diskretna svojstva jezičkih instanci važe kako za slova tako i za glasove. hijerarhija. niti pre- . usmeni i „živi” govor dakle. ona pokazuje da je i govor glasa. razradi-razgradnji tradicionalnih. od kraja koji naznačuje potrebu da se i njen „regularan”. „normalnim” besedama – od politike do ekonomije. Tamo gde fonocentrizam pismo odbacuje kao puki dodatak. zapravo školski pojam proširi. Pojam literature je uzak u udžbenicima. „životnim”. Dekonstrukcija nema druge ambicije. može se poći od te „krajnjosti”. Ona se vraća postojećim znanjima. Načela artikulacije kroz distinktivna. Čak i pod pretpostavkom da je literatura u uobičajenom značenju krajnji oblik jezičke aktivnosti. Privilegija. kako bi ih preuzela. a ne o njihovom odbacivanju. U oba ova primera reč je o transformaciji kroz analizu. fikcionalizaciji. njen predlog nije vraćanje skazaljke na nulu. mi pišemo grafemama kao i fonetskim znacima. vrednosti. Mnogo je toga u „standardnim”. o razradi kroz razgradnju. prvenstvo u hijerarhiji glasa nad pismom ne dolazi usled nekog svojstva samog jezika. sistema. odnosno transformiše.

to „dva” u ovom izrazu samo uslovno. pri čemu premeštanje granice i preokret poretka garantovanog granicom bivaju međusobno zavisni. poreci određene klase. na naličju. takođe Deridine Positions (Paris: Minuit. živog i neživog. pa stoga idu skupa i ova dva postupka dekonstrukcije – ona već koristi ono što joj. Recimo. prisutnog i odsutnog). strukturu. 1972). odmah. na određen način izmenljivi (stoga Derida na kraju Margina filozofije zapravo govori o „preokretanju klasične opozicije i opštem premeštanju sistema”. naglašavajući ovo zajedničko i). razmaci. unutrašnjeg i spoljašnjeg. 392-393. neće biti dovoljno samo upisati pismo u govor. već pokazati šta takvo upisivanje znači za čitav sistem logocentričke teorije i prakse. V. sedimentisale je.1 Sistem i granica. nego modifikovati već načetu hijerarhiju: nije dovoljno samo pismo upisati nazad u glas.DEKONSTRUKCIJE 27 meštati granice pisma i na usmenu reč. uvek idu zajedno. sile i vrednosti otkrivaju u sklopovima 1 J. pružaju klasični poreci. . o dve strane istog lista – određenog premeštanja neke granice (a to znači. distance. središta i ruba. primarnog i sekundarnog. davale joj osnovu ili temelj određenog sistema. centra i margine) i okretanja koje zahvata čitav sistem. filozofije i istorije – šta zapravo znači vratiti u igru vrednosti koje su proterane na rub (ranije pripisane ili upisane u pismo) i koje se nove tenzije. Derrida: Marges – de la philosophie. Dekonstrukcija se doista kod Deride i definiše kao dvostruki potez – mada vidimo već da je ta dvostrukost. reč je o po mnogo čemu istoj stvari. izvornog i izvedenog. nego načetu hijerarhiju fonocentrizma okrenuti tako da premeštene granice počnu da funkcionišu i tamo gde su dotle tu hijerarhiju obezbeđivale. hijerarhiju ustanovljenih opozicija (vrednosti povlašćenog i potisnutog. struktura kao hijerarhija centra i margine.

Christopher Johnson: System and Writing in the Philosophy of Jacques Derrida (Cambridge: Cambridge University Press. figure. često površno. kao i svaka kritika posledica. razmatranju ovog ili onog autora iz istorije filozofije. predstavlja put Deridine teoretizacije ideje dekonstrukcije. efekata ili posledica dekonstrukcije. dvostrukosti. efekti. ovih učinaka. 1993).28 ABC građenim oko ideje prvenstva prisustva. . odgovaranje na njih. ruba kao topološke vrednosti iz koje se potom zadobijaju ostali postupci. u Glasu i fenomenu. Postavljanje takvih pitanja i.1 Ne bih stoga da posebno govorim o ovoj ili onoj Deridinoj tezi. kritici. već nam dati građu za drugi deo ovog predavanja koji će se više baviti pita1 Između brojnih radova o Deridinoj teoriji i filozofiji jezika v. razume se. razvijati kao kritike ovih gestova. tačnije jednim elementom tog čitanja. ne uspeva da kontroliše. Ukratko ću se. gde se sa određenog mesta koje ne pripada sistemu – koje on svojim hijerarhijama. gestovi. početne zamisli dekonstrukcije kod Deride ostaje pitanje spoljašnjosti. budući da nam može ne samo pokazati nešto od ideje Deridinog postupka. najčešće binarnim. na brojne analize različitih teorija u Pismu i razlici ili Marginama filozofije itd. parafraza ne može zameniti čitanje. pozabaviti Deridinim čitanjem Rusoa iz rasprave O gramatologiji. pa čak i danas. ključno pitanje takve. ipak. tekstu. pa samo mogu uputiti na analize Platona i Hegela iz Diseminacije (i drugde). koje mu je otuda na određen način spoljašnje – interveniše u zatečeno polje. Teorija time zadobija oblik jednog dvostrukog čitanja. Naime. i otuda naglašavanje ambivalencije kao njene osnovne figure. ili na analize fenomenološke teorije znaka kod Huserla. znakovi itd. Kritike te teorije otuda će se dugo vremena.

Tačnije. kulture. nisu to sve dok ne uspostave kontrolu nad naoko nebitnim. glavnim spisima. Derida polazi od naoko marginalnog Rusoovog Ogleda o poreklu jezika – ali već smo videli da je tzv. već piscu u čijim tekstovima granice između mišljenja i govorenja. nisu uvek jasne – tačnije. „nadomestka”. filozofije i literature. na primer. u filozofiji. pravnoj i političkoj teoriji. . koja zauzima središnje mesto u ovim koncepcijama. to je figura suplementa. Ta uloga pisma. Kultura se javlja kao nadomestak prirodi. Stoga je neka vrsta uzoritog primera za preispitivanje modernosti i tradicije. logosa i retorike. Julije ili Društvenog ugovora. od kojih se i sastoje naši svakodnevni životi. njen drugi deo (147-445. jezik kao nadomestak mišljenju. inače povlašćene celine. kao i teorijskih uvida i praktičnih posledica. najzad književno1 De la grammatologie. estetici. izloženi ovoj moći. pismo nadomestak govoru – nadopuna. U analizi Deridinoj1 se brzo pokazuje da su Rusoove koncepcije o jeziku i pismu iz tog ogleda zapravo one koje dominiraju i velikim. Baviti se Rusoom znači nekoliko stvari u isti mah: reč nije samo o jednom od najuticajnijih autora modernog doba. tenzije sistema. pridodatka i zamene.DEKONSTRUKCIJE 29 njem ideje dekonstrukcije u književnosti kroz zamisli Pola de Mana. Moć nekog centra uvek nastoji da se potvrdi kontrolom margine. koja treba da zameni i sobom ispuni praznine koje prethodne. čak psihologiji i etnologiji. poput Ispovesti. diktatori. on je pisao kao da se te tradicionalne granice moraju uvek iznova. skoro u svakom potezu prelaziti tamo-amo. rubnim područjima. dakle. ne uspevaju da upotpune. margina od značaja za analizu utoliko što predstavlja rub na kojem se jasnije opažaju sile potiskivanja. literaturi. posebno 203-234). razlike u rasporedu. jezika.

na one za-protiv vrednosti koje tradicionalna metafizika uzima kao osnovu za postojanje. Posledica tog izmicanja jeste njegova nestabilnost. jer udaljava od prirode. dakle neizvornom. on stvara novu vrednost. kao ono što se prenosi kroz vreme. životnu poput ljubavi) kao pridodatak-nadomestak. Ruso razume invenciju (literarnu. itd. ali je i opasan. kulturna tvorevina. u biti ograničena jednom načelnom nemoći. kao ključ za otvaranje ili stvaranje novih ideja. pa je novo otuda deo starog. nesvodljiv je na parove suprotnosti. ali stvara o sebi predstavu identiteta. ali je ta osnova konvencija. on nastaje radom razlike. već i kao izvesno prevrednovanje tradicije. pravilima i životom njegov govor ne može potpuno da ovlada. dvosmislenim i paradoksalnim svojstvom u kojem se izvornost pripisuje izvedenom. najzad i za sama merila šta je tradicija kao predanje. saznanje. njegova moć je skoro bez granica. ali time gubimo izvornost.. odnosno da „pisac piše u jeziku i logici čijim samim sistemom. pa time i nesvojstvenom. socijalnu. pokazujući sve crte jedne ipak koherentne ambivalencije. suplement jeste artefakt. odnosno što se opire svođenju. ali je takođe. Zapravo. poput „društvenog ugovora”. što je i čini modernom. Tako. vrednovanje. ali je problem s ovom logikom suplementa što sama izmiče logici. on može poslužiti kao osnova za nove invencije. kao i „performativna kontradikcija” – on čini da se Ruso može shvatiti suprotno od onoga što tvrdi. Čita- .30 ABC sti i umetnosti.. suplement izmiče binarnim opozicijama. Našim terminima. poput tekstova. što ga čini sekundarnim izvorom. nemogućnost njegovog kontrolisanja. budući da je zamena. bila bi tradicionalna uloga koju smo već susreli u logocentrizmu zapadne misli – Ruso je stoga nastavljač Platonov – ali kod Rusoa ova logika suplementacije ne funkcioniše samo kao preuzimanje tradicionalnog toposa.

jelska škola. briše sam od sebe. tekst napušta. već pre očitavanje napona. smisaonih tokova koji postoje u tekstu2. 2 „Očitavanje razlika” bila bi najkraća definicija književne dekonstrukcijske teorije koju je predložila tzv. . već sam zakon posredovanja svega što možemo misliti. znak) biva samo puki instrument da se prenese neka namera ili volja smisla (ono što je „pisac hteo da kaže”) očito smatra da se tekst uklanja. Intencionalističko shvatanje. na primer. La dissémination. koje drži da tekst (jezik.DEKONSTRUKCIJE 31 nje mora uvek da cilja na određen odnos. Barbara Johnson: The Critical Difference: Essays in the Contemporary Rhetoric of Reading (Baltimore: Johns Hopkins University Press. nezapažen od strane autora. 42 („il n’y a pas de hors-texte absolu”). već sklop smisaonosti koji kritičko čitanje treba da produkuje” – beleži Derida u svojoj analizi Rusoa1. 227. između onog čime on vlada i onoga čime ne vlada u jeziku koji koristi. i u tom smislu – tekstom. 3 De la grammatologie. prekida sa autorom onda kad je poslat. stvarnost ne postoji itd. Taj odnos nije nekakva količinska podela senki i svetla. 1980).). slabosti ili snage. znakom. 50 („il n’y a que du hors-texte”). recimo. Cf. ni značenjske intencije nisu nešto što se uobličava 1 Ibid.. pa vraćanje na neko „izvantekstovno” uporište da bi se čitao tekst nije drugo do poricanje autonomije teksta). Deridina hipoteza da „nema ničeg vantekstovnog”3 upućuje na ovo traganje za smislom u tekstu. a ne kao spoljašnji oslonac. znak. jezikom. V. na ovaj ili onaj način. subjektom. Produkovanje ovde nije nikakvo proizvoljno „učitavanje”. razlika. 227-234. a ne van njega (autorska intencija. nakon što je obavio posao prenošenja. ali ni smisaone volje. saopštavati. pri čemu pod tekstom ne treba misliti „knjigu” (kao da se ovim kaže da je sve „knjiško”. postoji unutar teksta za koji važi.

32 ABC izvan znaka (teksta). izvesnu pouzdanost smisla. u onome što nadomeštava i zamenjuje odsustvo. ali pokazuje otuda izvorni nedostatak onog što je popunila. novo prisustvo. odnosno da se. ali nema nameru ni da odustane od toga da je posredi iluzija koja je. Naročito se od toga ne može odustati u kompleksnim analizima gde je udeo jezika bitan. ali koji je višak. kao suplement dodatnog prisustva za neko ranije odsustvo. posebno oglede „Force et signification” (9-50) i „La structure. on je još i znak odsutnos1 V. zanemari udeo jezika kako bismo se usredsredili na smisao kao da on nije tekst već sama stvar. i prisustvo pokazuje kao mogućnost za drukčije. le signe et le jeu dans le discours des sciences humaines” (409-428). . pa je ova teza o tekstualnom samobrisanju vrlo relativna – preneta intencija zadržava oblik znaka. nestane nakon što je odigrao prenosnu. pa često traži da se sam skloni. koje odriče ono bez čijeg posredstva ni samo ne bi nastalo.1 Otkrivajući da je prisustvo korpusa bilo nepotpuno. nesvodljiv. kao što je slučaj u analizama književnosti. jer nam omogućuje brzo komuniciranje. obriše. nadomestka koji je višak s obzirom na ono što ga iziskuje. zamene koja nadopunjuje i čini nešto potpunim. ali i manjak utoliko što ga dopunjeno uklanja. 1967). kako bi Niče rekao. Dekonstrukcija nema nameru da ukine ovu iluziju u kojoj živimo i koja ima sasvim lepe učinke. poput teksta u odnosu na intenciju. zamensku ulogu. iz praktičnih razloga. ostaje tekst – i pre služi da se. da je bilo spregnuto sa odsustvom onoga što suplement treba da nadomesti. recimo – pokazuje se kao jedno opšte svojstvo logocentričkog shvatanja pisanja. analize iz L’écriture et la différence (Paris: Seuil. iz određene potrebe postala istina. Funkcija teksta kao suplementa – dodatka koji je neophodan.

kao što će i tzv. a ne u samom izvornom korpusu. ambivalencija postati figura. prirode. budući da stoji izvan njega. O „okviru” kao o (ne)mestu (granici između) unutrašnjeg i spoljašnjeg v. kulture. važno je naglasiti da ideja dekonstrukcije uvek računa na nesvodljivost jednog slučaja na drugi. kojem u suštini ostaje stran. tradicije. pridodatak. Međutim. niti drugo. ali da bismo uvideli ulogu suplementa kao znaka ili traga nekog manjka u korpusu. nekog odsustva u prisustvu. spolja. Videćemo kasnije zašto je tako. onda se pitanje ovog unutrašnjeg i spoljašnjeg okvira1 postavlja kao krucijalno. 231. kao sredstvo. Naime. Ovde nam je ipak bilo važno da izolujemo jedan motiv u Deridinoj teoriji o Rusoovom ambivalentnom nadomestku. a ne samo kao puko sredstvo. iako je i znak prisustva i znak odsustva. budući da ostaje zauvek zavisan od onog što nadopunjuje. ako Derida kaže da iznutra. niti pak odsustvo. nadomestak se vidi kao zamena. 1978). ni-niti”. budući da je njegovo mesto zamenjivanja takođe neka vrsta novog korpusa. ni prisustvo samo. Ova formula „i-i. 21-168. . jezika. teksta…) ima ulogu dopunjavanja. Takođe Positions. skraćenice za jednu od ideja dekonstrukcije. tako da mu se ta uloga svodi na neko interno svojstvo samog korpusa. suplement nekom korpusu (znanja. kao metaforu. zaštitni znak te ideje. biće neka vrsta stenografije. spoljašnjeg u odnosu na prethodno. Deridin ogled „Parergon”. La vérité en peinture (Paris: Flammarion. kao jezik. pa tako računa i na vlastitu nesvodljivost na neku formulu ili figuru. 54-62. Iznutra. da bismo uopšte videli znak kao simulakrum. po1 De la grammatologie. instrument. koje su posledice te kapitalne nesvodljivosti. suplement nije sasvim ni jedno. tog – kapitala ideje dekonstrukcije. Međutim.DEKONSTRUKCIJE 33 ti za korpus.

kako bismo razgradili. 2 J. Lyotard: Discours. dekonstruisali te sisteme. a ne samo za njene efekte i teorijske obrasce.i fonocentrizma. međutim. . 1966). nije li dekonstrukcija tada takođe u ulozi suplementa. nadomestka.-F. mesto koje je unekoliko izvan sistema metafizike kako bismo taj sistem razgradili. rubni oslonac. ako je dekonstrukcija jedan dodatan. kako bismo vrednosti koje isključuje i samo to isključenje na kojem se sistem održava kao celina ponovo postavili za bitne vrednosti funkcionisanja tog sistema. suprotstavljajući ideji hiper-refleksivne dekonstrukcije ideju razgradnje od strane nesvesnog. čitava metafizička filozofija uspeva da pitanje znaka i jezika asimiluje u sebe: potreban nam je izvesni spoljašnji. Hegelu suprotstavljajući Frojda1. Na više načina: na primer. filozofskog ili književnog. kod onih koji su se zanimali više za ideju dekonstrukcije. posebno spis „Fonction et champ de la parole et du language en psychanalyse”. stupa na važan način u filozofiju refleksije i njene teorije. Argument je razvio Žan-Fransoa Liotar u raspravi Diskurs. figure (Paris: Klincksieck. Pitanje spoljašnjeg je. pojačavajući a ne slabeći binarne logike sistema koji treba da preokrene i premesti? Dalje. postavljeno dosta rano. viši uvid u refleksiju nekog sistema. Lacan: Écrits (Paris: Seuil. tela. pa time potpada pod logiku onog što nadomeštava. onda ona kao vrsta hiper-refleksije potpada pod zakone refleksivnosti. Na drugi način2 je takvo pitanje postavljao i Žak 1 J. ako nam je zaista potrebna neka spoljašnja tačka na rubu sistema i tradicije zapadnog mišljenja. u svakom slučaju jezičkog.34 ABC trebna nam je u neku ruku izvesna spoljašnja tačka. tradicije i mnenja. Čitav sistem logo. figura. 1971). naknadni.

229 (1966). Navodim ovih nekoliko imena kako bih samo naznačio da Deridin pokušaj dekonstrukcije nije ni usamljen niti nešto apsolutno originalno u okviru savremenih misaonih tendencija. Derrida: Parages (Paris: Galilée. 1994). kao i. . L’entretien infini (1969). 1986).. sve u izdanju pariskog Galimara. onih koje su se pojavile na tragu Ničea. Čak i Mišel Fuko. 4 M. idejama simulakruma.DEKONSTRUKCIJE 35 Lakan u teorijskoj psihoanalizi. L’espace littéraire (1955). L’écriture du désastre (1980). čija je moć prisvajanje moći. 229 (1966).U. kroz analizu moći kao oblika kojim se spoljašnjost potvrđuje u nekoj unutrašnjosti. na primer. J. Différence et répétition (Paris: P. slično Deridinom suplementu kod Rusoa. 1969). O značaju ovog izuzetnog savremenog mislioca književnosti i pisca v. pa čak i idejama nesvesnog kod Frojda. 2 Pored navedenih. takođe Paul de Man: „La circularité de l’interprétation dans l’oeuvre de Maurice Blanchot”. blizak je pitanju o eksteriornoj i stoga unekoliko eksteritorijalnoj tački iz koje se može iznova kritikovati čitav sistem refleksivne teritorije zapadne tradicije i njena praksa moći koja prisvaja. odmičući sebe dalje u spoljašnjost. Le livre ŕ venir (1959). 1976). F. ali koja sebe ne prisvaja kako bi dalje prisvajala itd2. Haj1 G. vidi oglede i priloge sakupljene u Dits et écrits. Cf. 1968). I-IV (Paris: Gallimard. važan Fukoov rad o Blanšou nosi naslov „Mišljenje spolja”4). Collin: Maurice Blanchot et la question de l’écriture (Paris: Gallimard. Deleuze: Logique du sens (Paris: Minuit. Blanchot: La part du feu (1949). naravno. 3 M.F. Critique. Foucault: „La pensée du dehors”. Critique. Žil Delez u brojnim raspravama o razlici i ponavljanju kao temeljnim oblicima mišljenja koji upravljaju logikom smisla. t. gde uvek jedna spoljašnjost – neka nomadska pomisao ili stav – u isti mah predstavlja učvršćenje sistema i njegovo narušavanje1.– U oblasti književne refleksije činio je to Moris Blanšo3 (ne slučajno.

bila ona Deridina. Pre nego što pređemo na za nas veoma važno stavljanje u pitanje Deridine teoretizacije ruba. i ponavlja ili može ponoviti kroz druge slučajeve. još jednom. nezavisno od svojeg prvog pojavljivanja. Blanšoova. znak zadržava izvesnu samostalnost. Frojda. u drugim instancama ili kontekstima. odnosno od iteracije (iteratio) – obnavljanja. znak je znak time što se može ponavljati. ideji invencije koja je suštinska za svaku dekonstrukciju. svaka stvar postaje znak time što se može ponoviti.36 ABC degera. kako bi se saznanje pomerilo u pravcu njegovog bitnog. u odsustvu dakle onog ko ga je prvi pokrenuo i stavio na put ponavljanja. na tragu „jezičkog obrta” u filozofiji XX veka. a to znači i ponavljati u načelu. margine. Iterabilnost znaka kaže: svaki znak. beskrajno mnogo puta. nezaobilaznog i ponovo nesvodljivog činioca koji se zove – jezik. shodno jednoj kritici ili prevrednovanju klasičnog misaonog nasleđa. kritici metafizike. Šta je iterabilnost znaka? Iterabilnost je izraz koji dolazi od iterum – po drugi put. Liotarova. Frojdova. Obe su poput lica i naličja iste ideje o intervenciji preokretom i premeštanjem shodno ideji nesvodljivosti. „opetovanja”. a druga o metafizičnosti metafore. Otuda još jedan učinak znaka. tačnije. odnosno. pa time i spoljašnje. ukratko bih ocrtao dve Deridine figure važne za njegov polazni poduhvat teoretizacije dekonstruktivne ideje. spoljašnje tačke iz koje intervenišemo unutra u sistem u odnosu na koji je to mesto rubno. ponovo. od svog izvora i porekla. tradicionalnog logosa. kroz njegovu suštinsku iterabilnost: time što se odvaja od svog porekla. makar još jednom. Te će figure biti od važnosti za našu kasniju raspravu. Prva se tiče teorije o iterabilnosti znaka. ponavljanja iznova. Lakanova. Fukoova. Delezova. Hajdegerova ili Ničeova. a time što za- .

. a to znači i – odnosi. što je možda manje očigledno. u osnovi takvih jezičkih fenomena kakvi su višeznačnost. jezičku ili misaonu intenciju. Suštinska mogućnost znaka da kroz trag jednog uđe u vezu s drugim. u našoj odsutnosti. znakom koji šaljemo na put. tuđim intencijama i značenjima. da tako kažem. 1980). strogo ograničeno samo na našu nameru. ambigviteti ili dvosmislenosti. ali se kombinuje sa drukčijim prisustvom kao trag. od časa kad znak ode. u osnovi je jezika. učinci ili ulozi koje će ostvariti u kombinaciji s drugim znacima. da li će se ponašati shodno prvotnoj volji. O poslednjem v. a ne tek neka pogreška intencije ili sama njena nejasnost1. Znak nosi taj trag prvobitnog prisustva (ali ne celo prisustvo). Marges – de la philosophie. Serla). polisemija. Gremasa) i teorije govornih činova (Ostina. suštinska za znak. različito razume. a ne kao čist ili idealan identitet znaka – otuda je mogućnost da se on drukčije. što izgleda očigledno. 365-393. subjekta koji znak šalje u svet. (Paris: Galilée. drugim slučajevima. tvrdi Derida.DEKONSTRUKCIJE 37 država samostalnost znači da se ne može ograničiti ni broj njegovih ponavljanja. Limited Inc. odrediti šta će s njim sve biti. zadržava ga kao trag intencije. povezujući intenciju značenja sa drugim. niti pak svi njegovi mogući efekti. znak nosi sa sobom intenciju. tako da čak može biti pojmljen obrnuto od naše početne namere. budući da slučaj koji će doći nije u opsegu intencijske prezentacije. tj. niti možemo zasititi čitavo polje na osnovu prvobitne ideje prisustva. Otuda ne možemo unapred programirati kontekste ponavljanja. 1990). da se ne-razume shodno nameri nekog porekla. S. kalemeći je na drugog. prenosi je. Dvostruka kritika: strukturalizma (Martinea. barem po posledicama. Derrida: „Signature événement contexte”. Felman: Le scandale du corps parlant: Don Juan avec Austin ou la séduction en deux langues (Paris: Seuil. a to je čas jezika. u drugim kontekstima. Ne možemo unapred. odnos1 J. ali jako važno.

i da je taj trag razlike načelan za znak. tehnološke. krupne konsekvence po filozofiju. različite nauke. . To svedoči o nemogućnosti čiste imanencije. u Marges. Gedel dokazao nemogućnost da se neki skup odredi elementima samog tog skupa.38 ABC no u osnovi ovog rasejanja znaka i značenja kroz različitost. logikom same vrednosti ponavljanja kroz drugost. kao i prakse – ne samo pesničke ili književne.. on je upravo primoran. razlika koje održavaju taj sistem. onako kako primamo neki zakon. na kojima se jezik-sistem drži. Kad de Sosir.. mogućnost razlike. Ovo može imati – i ima – vrlo krupne posledice po čitav tradicionalni sklop razmišljanja o jeziku. svuda gde imamo posla sa instancom jezika. u načelu se ne mogu reprezentovati. 160. u njegovoj idealnoj vrednosti identifikacije i autoreprezentacije. ova teorijska situacija formalno ima isto pravilo kao u teoriji skupova gde je K. budući da bi njihovo vezivanje za neki „pozitivni termin” predstavljalo samo nov element istog sistema. kroz svoje ponavljanje. sinhronijskoj prirodi. koje bi jeziku unapred moglo ga1 F. 165-185. Te razlike. O Deridom čitanju de Sosira v. teoriju jezika. što će Derida nazvati diseminacija. različitost. de Saussure: Cours de linguistique générale (Paris: Payot. već i političke. jezik. socijalne.. zatvoren niz smisla) polisemije. 1973). na primer. čije je opšte svojstvo da ga primamo. prezencije ili prisustva koje bi vladalo svim svojim pojavljivanjima. nastoji da opiše jezik u njegovoj sistemskoj. tj. novu razliku: iz jezika se ne može izaći i zato što tek iz njega dolaze vrednosti unutrašnjeg i spoljašnjeg (onog kud bismo hteli da izađemo). Iterabilnost znači da znak zadržava. ”Le circle linguistique de Genčve”. pravne. o njihovim odnosima. suprotno od prebrojive (i stoga svodljive na neki ograničen. o mišljenju. da kaže kako je jezik „sistem razlikâ bez pozitivnih termina”1.

bez po- . a time i pogrešnog razumevanja. otpor totalizaciji. nisu sve razlike jednake. već je razlika upravo ono što odbija da se svede. a ne kao neki jednostavni manjak. razlika između usmenog i pismenog se ne ukida. odnosno samoidentičnost kao najviši oblik identiteta: mogućnost odstupanja. već i epistemološkom relativizmu. Videćemo kasnije. Najpre. predstaviti kao stabilne. zarad mnogih praktičnih svrha. prevodi (navodni „relativizam” teorijskih koncepcija koje polaze od razlike. postajući neka vrsta pre. da bude svuda i za sve jednaka. Unutar našeg započetog primera. već se pojam pisma preobražava tako da obuhvati oba sistema. kako i zašto nas tropi odvode dotle da iluzije primamo kao istine.DEKONSTRUKCIJE 39 rantovati izvesnost ili pouzdanost. kao i neophodnost prevođenja. javljaju se kao posledice ove iterabilnosti. koje zalazi kroz kritiku fonocentrizma u kritiku logocentrizma. čvrstih smislova. fiksiranih identiteta svejedno kako se nešto razume. sa de Manom. kad se u usmenom govoru pronalaze svojstva pisma. onim koje se načelno opiru prisustvu. uključujući ideju nužnosti retoričke aberacije – jednostavnije. primljena zajedno s njim. mogu se čak dramatizovati u opozicije. ali ova teleološka potčinjavanja razlika ne ukidaju njihov načelni princip nesvodljivosti. budući da otkriva želju logosa da kroz instancu prisustva dominira iterabilnim instancama jezika. tumači. razlike se mogu.ili pra-pisma (arche-écriture). pa tako i dekonstrukcije) – može se odgovoriti da tek tada nije svejedno. da tek tada problem interpretacije (i sličnih delatnosti) postaje važan. u kontradikcije. Žudnja logosa za dominacijom prisustva idealno bi se mogla ostvariti samo kao autoprezencija. kako i zašto dekonstrukcija izmiče ne samo aksiološkom. upisana je u sam zakon govora. Potreba za tumačenjem takođe. na pitanje – nije li u odsustvu apsolutnih standarda.

dakle. već je zadržao osnovna svojstva (distance. misao i reč. i nazivamo invencijama otpora. ponovljivosti kroz predrugojačenje.40 ABC sredstva reprezentacije. Može se otuda reći. Iako se. pa otuda i pored razlike iz koje se misao određuje kao ono čemu nedostaje reč. Pa čak i tada. Jer svojstva jezika se takođe upisuju u misao. eksteriornosti. mogućnosti smrti (konačnosti) itd. jer bi sve ove vrednosti koje odbacuje morao da uključi u sebe ukoliko i sam biva totalitet. pod uslovom da je to moguće. kao što je prethodna strana. logos bi pokazao suštinske crte iterabilnosti. logos-mišljenje i logos-govorenje zapliću se u susrete koje. konačnosti). on se nije sam korenito promenio. uprkos otporu međusobne nesvodljvosti. unutar i izvan). a s onu stranu vremena (bila bi to večnost trenutka). a reč ono čemu nedostaje misao (jer prvome nikad reč nije dovoljna. u čisto transcendentalnoj ravni idealnog. eksteriornosti. metafizičkog prisustva sebe u sebi i sobom. premestio granice ne samo oko već i ispod ovog drugog. shodno pravilu njihove nesvodljive bliskosti. da skratim priču. izolovane od polja . kao što ni drugo nikad ne može bez misli). – kroz misao koja bi sebe mislila na sebi svojstven. metafizike prisustva) samo drugi pol opšte strukture znaka. transcendentalna strana njegove idealnosti. ono što se u metafizici identifikuje kao nepouzdanost. pojam pisma transformisao da zahvati i pojam govora. kako je logos (logocentrizma. takođe deo ove igre razlikâ koje čine jezik tako suptilnim dvojnikom mišljenja. dekonstrukcija ne razgrađuje pojmove kao takve. pol prenosnosti. potpuno identičan način. samim tim bez pisma i jezika. bez prostora (koji uvodi distancu. Strogo govoreći. distance. ali je u tom postupku postala vidljiva potreba za preokretanjem sistema u kojem ta svojstva funkcionišu: premeštanje fonocentrizma praćeno je preokretom logocentrizma.

Marges. 1974). ako vas ovo podseća na „dijalektiku”. jer alternativa tome da je sve dozvoljeno tek ako Bog postoji (sve je onda dozvoljeno činiti u njegovo ime. Kod Deride će teorija imati ime iterabilnosti znaka. da se ne može kontrolisati čitavo polje jezika. poštujući ne samo tačnost središta već i pravednost granice. standarda ili znaka. njegove ponovljivosti koja čuva trag razlike.. što nije nova ideja.. merila. ona nema za cilj nikakvo „prevazilaženje” (tzv.. moraju postavljati iznova. Liotar kroz ispitivanje sublimnog. Za odnos prema Hegelu takođe „Le puits et le pyramide: Introduction ŕ la sémiologie de Hegel”. negira. 79-127. ako „Bog ne postoji”. To što nema apsolutnog centra. . J. već ih razrađuje kako bi se promenile njihove zaleđene. sedimentirane. o „différance” koja prethodi kao neka vrsta 1 V. kroz „méconnaissance” subjekta i nesvesnog. kroz teoriju o razlici. onda je to stoga što je dekonstrukcija njeno naličje – suprotno od hegelovske. ništi. još manje ih odbacuje. ali jeste nova ideja ovo ispitivanje nerazumevanja sa stanovišta njegove načelne uloge. to znači da se ulozi dozvoljenog i ograničenog. Derrida: Glas – Que reste-t-il du savoir absolu? (Paris: Galilée. Njen je zakon antitotalizacijski. odnosi središta i granice. Fuko kroz arheologiju moći. ne znači da sve jednako vredi. tj. Još jednom. o tome će takođe govoriti i teoretisati Lakan. ne znači da je sve dozvoljeno. Delez kroz nomadologiju i logiku smisla. prisvojenog za sebe) takođe ne stoji. Uz Deridu. a naročito seksualnosti itd.DEKONSTRUKCIJE 41 u kojem delaju. na šta ću se još vratiti. posledica toga može biti da je i nerazumevanje ili pogrešno razumevanje takođe u načelu mogućnost znaka. mogućnost govora. fiksirane funkcije – ona prevrednuje kroz razradu više nego što razgrađuje kroz protivljenje. Aufhebung) kako bi se dosegao totalitet1.

koji je metafizika uvek smatrala devijantnim – odstupajućim učinkom jezika. potrebna je pretpostavka o doslovnom.. što je pretpostavka metafizike logosa i identiteta misli sa sobom u svojoj prezenciji. Bila uzeta u užem smislu (kao prenošenje po sličnosti).. „Le retrait de la métaphore”. bilo u širem.. Derrida: ”La différance”. Takođe je i ovde važna izvesna ideja spoljašnjeg ruba – traga za znak.. Naime. 247-324. Revue philosophique. dolazimo do razlike po smislu od doslovnog. Derrida: Éperons: les styles de Nietzsche (Paris: Flammarion. prvobitnom. kao naziv za jednu potenciju jezika da govori drugo od onog što navodno kaže. Derrida: ”La mythologie blanche: la métaphore dans le texte philosophique”.. Bernasconi (Evanston: Northwestern University Press. 1 J. 1-29. o identitetu nekog smisla koji je uvek isti. Kofman: Nietzsche et la métaphore (Paris: Payot. 63-94. 247-268. odnosno metafizičko ime2.. odnosno kao diferanciji kako će ovu prarazliku nazvati da bi je samu razlikovao od „obične” razlike. N. diferancije za diferenciju. Drugi motiv Deridine teorije na koji bih ukratko hteo da skrenem pažnju tiče se metafore. ed. 1988).. Psyché. J. – kao mesta sa kojeg se mogu preokrenuti klasične binarne opozicije.. metafora je za Deridu jedno filozofsko. 2 (1990). V. da bi se uopšte nešto prepoznalo kao metafora. D. arhidiferencije svakoj diferenciji kao identitetu što stoji između dva identiteta. R. metafora se oslanja na određenu zamisao bića i njegovu vezanost za određeni smisao. do prenesenog.42 ABC prarazlike. 2 J. diseminacije za polisemiju itd. i S. kao konstitucija prenosa smisla.. izvedenog smisla. Marges. a čitav njihov sistem premestiti u nov poredak. 1972). Tek sa tom pretpostavkom. Loraux: „La métaphore sans métaphore”. Marges. Wood. od diferencije1. 1978). V. . primarnom ili osnovnom značenju. i Derrida and Différance. u igru novih tenzija i znakova.

Metafora je ime za ovo primarnije razlikovanje kojem nije cilj da proizvodi metafore. na strani prenosa. što je već obrt. kod Hajdegera u meditacijama o jeziku kao o „kući . Čitava istorija zapadne misli sledi ovo odstranjivanje ili barem pripitomljavanje metafore. već ćemo to morati da zamislimo suprotno duhu temelja tih metafora. podložan pogrešnoj ili neumerenoj. ponovo. ruba doslovnosti i metafore. ali metafore koje su se navodno izlizale. odsustvu intencije identiteta ili logosa. izvorni metafizički gest. takođe prvobitno bile metafore. ili nova metafora koju metafizika ne želi da prizna kao svoj deo. a može se. u filozofiji recimo. tj. od temelja do duha. izvan razlike koja identifikuje doslovno pouzdano ga razlučujući od prenosnog. već da ih kontroliše i da ih tako odstrani iz oblasti znanja zasnovanog na identitetu. u njegovoj kritici istine kao „pokretne vojske metafora. To je ime načina da se jezik svede na suštine. odnosno koje se upotrebljavaju protiv sebe: temelj neke nauke tako nećemo zamišljati kroz sliku ili sličnost sa temeljom zgrade. koje su dugim radom interpretacije prestale da to budu. gde su znaci sekundarni. detektovati samo sa jedne tačke ruba jezika. metonimija. niti duh u filozofiji kao avet. za razliku od osnovnog ili doslovnog. da se sličnosti eliminišu kao simulakrumi – poput platonovske. iako su temeljne reči te misli. I još jednom. a zapravo metafizičke ideje o izvornosti ideje kao suštine. nekontrolisanoj upotrebi. tj. ili na strani različitosti koja se ne dâ ograničiti. deo svog jezika. iako mu duguje ideju o nemetaforičnosti vlastitih izraza i govora. nju ćemo naći kod Ničea.DEKONSTRUKCIJE 43 budući da je preneseni smisao. antropomorfizama”. Ovo postavljanje doslovnog kroz metaforu kako bi se metafora neutralisala predstavlja. takva ideja o metafori kao o metafizičkom imenu nije apsolutno originalna. smatra Derida.

kao i otvaranju novih prostora za ontološka ispitivanja (ukoliko je i razlika između Bića i bivajućeg takođe deo jedne šire metaforičke igre između uma i govora). Liotara o metaforizaciji tzv. tako da je vezana za jedno lutanje . Deleza o metaforama teritorije. kritika reprezentacije povlači kritiku metafore. Ali ništa manje ovo stavljanje metafore u stranu ojačalo je u čitanju potrebu da se na ono što se standardno označavalo kao njen domen obrati još veća pažnja. Fukoa o metaforama moći.44 ABC Bića”. artističkog ili ukrasnog govora (iluzije). ova teorijska virtualizacija metafore paradoksom samog obrta oslobađa njene potencijalne. pa time zauvek kontrolisati u apsolutnoj pouzdanosti prisustva kao istine. kako bi se ušlo u trag pomenutom preplitanju različitih potencija govora i teksta. To bi moglo voditi ponovnom obnavljanju onog smisla izraza „književnost” koji je u modernosti potisnut na rub epistemološkog polja. Tako. velikih priča moderne epohe. stabilnih identiteta ili metafizičke logike centralnog značenja nekog znaka. već njihovo preplitanje zarad novih invencija. metafora iščezava kao ono svojstvo jezika koje je moglo odeliti doslovno od prenosnog. odnosno neposredan govor (istine) od posrednog. posledica nije samo približavanje filozofskog i naučnog tipa govora literarnom. kod Lakana o metafori označitelja. koje se može odvojiti od njegove iterabilnosti. nove aktualizacije. a naročito kod već pomenutog kruga mislilaca. Na taj način. u zadržavanju metafore kao snage prenošenja nezavisno od vrednosti prezencije.Ta će spoljašnjost ostati motiv i u potonjim Deridinim spisima: u Poštanskoj karti kao lutanje poruke koja u načelu ne mora stići na svoje odredište. Specifično za Deridu jeste postavljanje pitanja metafizičke strukture pojma metafore sa stanovišta jedne spoljašnjosti koja se ne dâ redukovati na unutrašnje činioce te pojmovne strukture.

Passions de la littérature (Paris: Galilée. Blanšou i Džojsu gde se literatura javlja kao rubno polje koje filozofija dodiruje shodno pravilima koja tek nakon svog susreta sa literaturom kao onim što je od nje korenito drukčije može da je integriše u korpus svojih procedura. 1980). . 1992). V. I: La fausse monnaie (Paris: Galilée. i Che cos’č la poesia? (Berlin: Brinkmann & Bose. u poslednjim radovima koji se tiču strukture fantazmatskog. uvek iznova mora da iznađe4. Force de loi: le „fondement mystique de l’autorité” (Paris: Galilée. 1988). izmiče kako pravnom sistemu tako i dekonstrukciji – dekonstrukcija se oslanja na pravednost kao na svoju krajnju. L’éthique du don – Jacques Derrida et la pensée du don (Paris: Transition. u tekstovima posvećenim ideji pravednosti (različitoj od sistema prava. po Deridi. kodifikovanih pravila) koja. on se mora dati bez očekivanja uzvratnog poklona. daru i predaji gde dar na suštinski način zaobilazi standardnu logiku ekonomije (da bi dar bio dar. 4 L’autre cap (Paris: Minuit. spoljašnju granicu koju. 1993). „Demeure: Fiction et témoignage”. 2 Signéponge (Paris: Seuil. u radovima o davanju. 1987). u paradoksu predaje koja ne pripada logici prisustva ili koju ova logika ne kontroliše)3. Ulysse gramophone: deux mots pour Joyce (Paris: Galilée. 1986). Parages (Paris: Galilée. 3 Donner le temps. 1994). Schibboleth – pour Paul Celan (Paris: Galilée. institucija2. u „trilogijama” o genezi nesvodljivog i o njegovim aporijama. 13-73. 1991). Celanu. pak. Spectres de Marx (Paris: Galilée. u spisima o Ponžu. „Donner la mort“. tradicija. 1994). Politiques de l’amitié (Paris: Galilée. 1986). 1991). 1996).DEKONSTRUKCIJE 45 samoga odredišta (destinerrance)1. 1991). simulakrumskog i fantomskog u politici i etici – „fantomima” istorije koji izmiču – i stoga su zahvaćeni vrednostima spoljašnjeg – zakonima 1 La carte postale: de Socrate ŕ Freud et au-delŕ (Paris: Flammarion.

– Mal d’Archive (1995). na prvom mestu određena upotreba filozofiji spoljašnjih područja poput literature i mesta nesvodljivosti u govoru zarad njenog vlastitog.. Apories (1996). Sve navedene knjige su u izdanju pariskog Galileja. filozofskog transformisanja? Ovo pitanje smisla ukupnog domašaja Deridine filozofije dekonstrukcije ovde moramo ostaviti po strani. kraja. Sauf le nom (1993). 1 Passions (1993). Ali ideju spoljašnje tačke za utvrđivanje iterabilnosti znaka i metafizičnosti metaforičkog govora u književnom tekstu unekoliko će razgraditi već na samom početku nastajanja Deridinih teorija dekonstrukcije upravo drugi njen pokretač – teoretičar književnosti Pol de Man. . granice čini u značajnoj meri ambivalentnom samu filozofsku poziciju Deride: da li je njen prvi motiv širenje i ekspanzija filozofije na područja koja ranije nije zahvatala i kontrolisala ili je. Le monolinguisme de l’autre (1996).. V. Échographies (1996). Istrajno ispitivanje ruba. Résistances (1996).46 ABC tradicionalnog mišljenja iako mu pružaju sklonište1. takođe Points de suspension (1992). Khôra (1993). pak.

Poétique. Niče Pol de Man je drugo ime važno za teoretizaciju ideje dekonstrukcije. sa stanovišta problema književnosti. 2nd ed. kojoj je unekoliko dao ime. drugi njen začetnik. 37 (196668). rasprava između de Mana i Deride. 455-475. bio jedna od najvažnijih publikacija za srećan susret filozofske i književnoteorijske misli u toku šezdesetih i sedamdesetih). „Rhétorique de la cécité”. uz časopis Critique. on je najvažniji do sada kritičar Deridine dekonstrukcijske teorije. 1968. između dva najvažnija vida ili dve najvažnije teorije dekonstrukcije tiče se do te mere njene ideje da je mnogo značajnija od svih drugih kritika. U prvom redu reč je o tekstu Pola de Mana koji je osvrt na Deridino čitanje Rusoa iz Gramatologije. – Blindness and Insight: Essays in the Rhetoric of Contemporary Criticism (New York: Oxford University Press. U isto vreme. polazišta. ulozi. taj ogled se zove „Retorika zaslepljenosti” (ili „Retorika slepila”). 4 (1970). 1983). a objavljen je pre nego što će se čuti za dekonstrukciju kao za mogućnost nekakve škole ili pravca mišljenja bilo u filozofiji. Annales de la societé Jean-Jacques Rousseau. u skoro internoj publikaciji.DEKONSTRUKCIJE 47 * „Za suncem tragajte u senci. 1 Objavljen najpre u skraćenom vidu. bilo u književnoj teoriji1. u francuskom časopisu Poétique (koji je. potom 1970. konačno je obavljen u de Manovoj knjizi Slepilo i uvid.” F. a time i dometi dekonstrukcije odlučuju se presudno u debati ova dva teoretičara. na neki način. 1971. 1971). V. Godišnjacima udruženja Žan-Žak Ruso. 284-288. vrednosti. (Minneapolis: University of Minnesota Press. .

veli de Man. po Deridi. De Man tvrdi da je to upravo i slučaj. ali svodljiv na dva različita ili oprečna smisla: kad bi Rusoov tekst koristio svoju metaforičku snagu protiv svoje pojmovne osnove. svoju konfiguraciju. Sam sistem je slep u pogledu svojih vrednosti. u pogledu hijerarhije svoje strukture.48 ABC U čemu se sastoji originalnost i radikalnost de Manove kritike Deride? Ukratko. 110-135. prema nadomeštajućoj snazi te metafore. tj. u pogledu svojih slabih tačaka. o prirodi. Obrnuto od Deride. Na primer. Shodno svojoj teoriji o logocentrizmu i fonocentrizmu zapadne tradicije. metaforičnosti vlastitog jezika. veli Derida. kad Ruso kaže da je suplement opasan. zamena i dopunjavanja – da je suplementaran – jer je to način da se održi neki uvid u prirodu jezika kako bi se jezička nesvodljivost upotrebila za iznošenje vlastitih tvrdnji. doduše ponešto dvosmislen. biti slep prema vlastitoj metafori nadomestka. sa nekog mesta dvosmislenosti ili neodredljivosti kako bi se sistem iznutra preokrenuo i potom premestio. subjektu itd. on smatra – i pokazuje analizom – da Ruso nije bio zaslepljen u pogledu retoričnosti svojeg nadomestka. iz sistema te tradicije. o sebi. onaj koji je tu 1 Blindness and Insight. on bi se razgradio. konturu i svoj smisao. Ruso tako kaže da je jezik sistem prenosa. da mora biti slep prema retoričnosti. gubeći svoje jedinstvo. niti u pogledu metaforičnosti svog teksta1. Ruso mora. već može samo iz neke tačke na njenom rubu. teza ili postavki o svetu. i uzeti je kao pojam. argument je sledeći: Derida tvrdi u Gramatologiji da Ruso – poput svakog autora logocentričke epohe – nije svestan. ili ako i jeste. ona sama se ne može razgraditi. dakle i premeštanja. metafora. on je zaslepljen u pogledu njegove invencijske prirode. . Derida je.

uzimajući – iako dolaze iz jednog hibridnog teksta. diskursivnog. pa je značajno što izvodi na scenu sama osnovna pitanja čitanja. prevođenja književnog u teorijsko polje. konceptualnog tipa. de Manova kritika Deride – koja utoliko i jeste i nije kritika u uobičajenom smislu – razvija se tako što slepilo Deride u odnosu na Rusoovu metaforičnost hoće da sagleda na način same Deridine ideje o bitnoj logocentričnosti zapadne pojmovne tradicije. uvek književnog koliko i filozofskog – da su to tvrdnje filozofskog. kad se – što je oduvek bilo najrazornije – neki autor kritikuje da sledi svoj stav previđajući predmet. kako bi potvrdio vlastitu tezu. na tom mestu da pročita suprotno od onog što Ruso u tekstu govori. kaže de Man. interpretacije. jer sa stanovišta svoje teze o logocentrizmu koji se sa spoljašnjeg ruba svog sistema može razgraditi on ne vidi da Rusoova tvrdnja o jeziku kao suplementu ostaje za Rusoa pre svega jedna metafora. . a ne tvrdnja u smislu teze. o previdu. odnosno kad se primedba o slepilu. Deridino čitanje Rusoa je tako više čitanje samih načela i mogućnosti čitanja Rusoa od strane Rusoovih kvalifikovanih čitalaca. a ne Ruso. 1 Ibid. čitave jedne tradicije čitanja i interpretiranja Rusoa. Derida mora. okrene protiv samog autora.DEKONSTRUKCIJE 49 zaslepljen. 116. Konkretno..1 – Dovde bi de Manova kritika ličila na tolike druge. kritičara i tumača2. koja je zbilja bila slepa za metaforičnost Rusoovih teza. ali je u pravu utoliko što se ta kritika tiče Rusoovih tumača. teze o svetu ili o jeziku u doslovnom. 133 2 Ibid. načelnih mogućnosti da se o jeziku kao prenošenju. to znači da je Derida u pravu kad kritikuje slepilo u pogledu shvatanja jezika kao nadomestka.. slep je Derida. a ne i u prenosnom smislu. pojma ili koncepcije. Međutim.

identiteta i znanja. onda je ta zaslepljenost nužan učinak čitavog sistema teksta koji nalaže svoje aberantno čitanje. ali i u krivu: naime. dakle. prenesenog sa doslovnim. nudi mogućnost za svoje preokrete i za svoje transponovanje. svoju jednosmislenost – jer je ta razgradnja ništa drugo do načelo kojim on sebe izgrađuje kao književni tekst. bila i Deridina teza. u sebi već. De Man se ograničava na književne tekstove. sa de Manom. svoju stabilnost.” Ibid. imamo. to znači da nam više nije potrebna rubna. Slepilo Deride u odnosu na Rusoa moguće je utvrditi otuda tek ako se prihvate vlastite Deridine postavke. jezikom izvesnih i stabilnih vrednosti.1 To je sada „formula” de Mana za 1 „Tekst uzima u obzir svoj način pisanja. 136. može detektovati kao književno – a to će reći kao igra nedoslovnog. Svaki književni tekst nužno razgrađuje sebe – a to će reći: svoj identitet. . Polažući račun o ’retoričnosti’ svog modusa. setimo se. iz njih. Slobodni smo da nazovemo ’književnim’. igra retorike s logikom ili tropologije s gramatikom. a ne na rubu. Ako je. a ne izvan njih. svaki tekst koji implicitno ili eksplicitno naznačuje vlastiti retorički modus i prefiguriše sopstveno pogrešno razumevanje kao korelativ vlastite retoričke prirode. spoljašnja tačka za razgradnju nekog sistema. već nam sistem sam. svoje tumačenje uprkos sebi. jezikom doslovnosti.50 ABC kao preokretu – tropu – i kao premeštanju – metaforici – govori jezikom ne-prenošenja. što je. čime je Derida u pravu. i sam Derida zaslepljen u pogledu metaforičnosti Rusoovih tvrdnji o jeziku. ideju „dekonstrukcije iznutra”. ma kojem korpusu pripadao. ili na ono što se u nekom tekstu. a u isto vreme utvrđuje nužnost da taj račun polaže na posredan.. Umesto teorije „dekonstrukcije spolja”. figuralan način za koji zna da će se pogrešno razumeti. u punom značenju izraza. u svom središtu. tekst takođe postulira nužnost svog pogrešnog čitanja [misreading].

sravnjivanjem s njim itd. Svako definitivno čitanje. misreading nije neka zabluda u smislu nedovoljne pažnje. misreading. 11 (1955). produkuje ili stvara2 – otkriva – vlastite predstave kao takve da ih zbilja možemo prevesti u stabilne identitete. nešto što se može ukloniti. i videćemo da iz ove sui. već konstitutivni deo literature. koji se mogu ispraviti brižljivijim čitanjem teksta. svaka definicijska lektira. ni-niti”. . 1988). a naročito interpretativnih. Paul de Man: „Les exégčses de Hölderlin par Martin Heidegger”. 800-819. i njegove Critical Writings. gruba i aberantna lektira.DEKONSTRUKCIJE 51 ideju dekonstrukcije. tvrdeći da je određen stupanj zaslepljenosti deo specifičnosti čitave književnosti. znanja ili umeća – to su banalni slučajevi pogreške. reading koji ograničava. 2 „Kritičko čitanje pokazuje da je zaslepljenost nužni korelativ retoričke prirode književnog jezika”. uko1 V. mi takođe opet potvrđujemo potpunu zavisnost tumačenja od teksta. Ali.1 De Manova ideja o „pogrešnom čitanju” kao o nužnom putu čitanja kaže da sam tekst proizvodi. fiksirati. A pošto tumačenje nije ništa drugo do mogućnost aberacije. Ona kaže: okrenimo tekst prema sebi. pogreška tog tipa nije slučajna. 1953-1978 (Minneapolis: University of Minnesota Press. Critique. nije slučajan. i to je vrlo važno. piše de Man. dodaje de Man. „Postojanje osobito bogate aberantne tradicije u slučaju autora koji se s pravom mogu nazvati najprosvećenijima. Ibid. zapravo osnova književne istorije. kao i teksta od tumačenja”.. 141. kad tvrde da se ta igra gradnje i razgradnje može zaustaviti. njegove strukture. uzmimo da je on u prvom redu – a to je poredak njegovog sklopa. ali da nas utoliko zavodi što. još jedna teorijska formula poput one „i-i.ili autoreferencijalnosti nastaju kako uvidi u dekonstruktivnost te konstrukcije tako i zaslepljenost svih čitanja. ograničiti ili svesti na neku igru pouzdanih identiteta. 102-106. zatvara ili odoslovljuje stoga je pogrešno čitanje. principa njegove konstrukcije – upućen na sebe. V.

i za sebe sasvim koherentnih tumačenja neće moći – načelno. a naročito retoričkih i tropoloških struja u tekstu priče. umesto o parafrazi ideja. čitanja su vazda površi teksta koje izdvajamo iz ovog ili onog ugla – ti su uglovi uporedivi. a naročito da se totalizuje. ali ih ne izjednačuju niti na jednom nivou. epohe. o kretanju samih govora. igre raznih smislova koji čuvaju jedni u drugima tragove svojih razlika. Ta je mogućnost da se ona razume iz ugla ovih ideja zacelo uključena u tekst.52 ABC liko se odamo ovoj stabilizaciji semantike. njegovih pravaca. a to će reći da se nekom drugom celinom zameni kao tekst koji nam se pruža na čitanje. Rezultat je da nijedno od konkretnih. a naročito u knjizi Alegorije čitanja (1979). pruža nam iluziju da ćemo je bolje razumeti ako je svedemo na raspravu o tim idejama. shodno zakonu književnosti – da pokrije svu koherenciju teksta. Tekst je uvek širi (dublji) od svojih čitanja. Ali će to. na primer. za nama ostaje tropologizacija ili retorizacija kao sklop koji neprestano podrhtava. koje će umesto motivacije ideja više voditi računa o motivaciji izraza. za sebe inače tačno čitanje. jedni vrede zacelo više od drugih. budući da je koherencija teksta paradoksalna. tipova. a još manje u konceptualne zamene. o motivaciji neke ideologije. jedni su bolji od drugih ili bliži od drugih tekstu – ali nema mogućnosti da se tekst zasiti čitanjima. ili od gramatičkih identifikacija. koji se ne može smiriti u formule. Jedna priča. da zavisi od obrta a ne samo formalno-logičkih pravila identiteta. socijalne ili psihološke razlike itd. o ubistvu babe zelenašice od strane siromašnog studenta zanetog napoleonovskim idejama. čitanje se uvek odaziva na tu mogućnost. već i od igre tropa. slojeva. To su vrlo . biti pogrešno u perspektivi nekog drugog čitanja. De Man će svoju ideju dekonstrukcije „iznutra” razvijati kasnije u desetinama ogleda.

Dakle. on je jedna metaforička struktura. Tako. već je njegov sklop metonimijski. svoju professio. celovitost te knjige na bitan način. a Druga knjiga Seoba je druga. ono nije u prvom redu metaforičko. sticaj sličnih tema po tome što se dodiruju motivi. strogo ukoliko razmatramo taj izraz (ili neki drugi. budući da nas čitanja odvode ideji nečitljivosti. koji ističe neku bitnu sličnost dve knjige Seoba. struktura smisla koja kaže: bez obzira što su to dve knjige. ili je ipak proizvoljno to da samo neka značenja. precrtamo. and Proust (New Haven: Yale University Press. Nietzsche.1 O čemu je reč? Naime. oblici ili naracije. svoj predavački poziv ili status? Mislim da je ono prvo strože. prema nahođenju svoje pameti ili znanja u čije ime naša pamet govori. Rilke. 1979). kroz bitnu sličnost noseće reči iz naslova. proglasimo za netačna jer ih ne možemo svesti na učenje u koje ulažemo svoju veru. pa je stoga jedinstvo te knjige na osnovu dodira. a druga prebrišemo. posebna knjiga. dva čitanja 1 Allegories of Reading: Figural Language in Rousseau. kroz „seobe”. a da je ovo drugo znak načelne proizvoljnosti. uzmemo za važna. naravno) uzimajući sve značenjske mogućnosti koje izraz pruža. Drugo. ako uzmemo neki tekst – za primer ću uzeti svima poznat naslov romana Crnjanskog: Seobe i Druga knjiga Seoba. jedan roman. tačnije – koje zahteva da bi se razumeo. da li je proizvoljno ili je. to je jedna knjiga. . pak. tako da od neke bitne celine ili jedinstva tu ne može biti reči u ozbiljnom smislu. nimalo proizvoljne i lake.DEKONSTRUKCIJE 53 stroge analize. pak. vezuje ih tek okolnost da su među istim koricama. To bi bilo jedno čitanje ovog izraza. na primer. prve i druge. veli: Seobe. postoji jedno suštinsko jedinstvo. naslov Crnjanskog daje nam mogućnost da se nad njim zapitamo ili da ga čitamo u više pravaca odjednom: kao ukupan naslov. sticaja okolnosti.

razgrađivalo drugo – dekonstrukcija se ovde pokazuje kao osnova konstrukcije izraza iz našeg naslova. po svom mestu. osporavalo. Jer seobe nisu bilo kakav izraz. koja se mogu uobličiti čak kao oprečna – a ta opreka leži u našim čitanjima naslova. sklop bitne sličnosti. reklo bi treće čitanje. tačno čitanje. promenu mesta. kao valjana. u funkciji. čime se potvrđuje određeni princip jedinstva – tako da odluku o tome šta „zapravo” znači naslov treba utvrditi iz tog odnosa. ma koliko jedno čitanje pobijalo. već izraz koji nosi zamisao premeštanja. dakle. metonimiju ili sinegdohu. sklop po sticaju okolnosti. Ali ni ono nije dovoljno strogo. izvesne operacije sinegdohe ustrojavaju sve te veze. I to je. Strogost čitanja ovde znači da se oba značenja uzmu kao tačna. Dakle. Moguće je i treće čitanje – biću. jer naslov i pripada tekstu i izvan je njega. i neku metonimiju. strog da ga ne propustim – koje kaže: i metaforičko jedinstvo i metonimijska veza – kao dve osnove sinegdohalne funkcije naslova. bivaju zaslepljeni svojim uvidima u metaforu. Jer može se čitati još jednom. za njegov tekst – same su na rubu teksta. po četvrti put i reći: sve je to tačno. sve dotle da . jer naslov stoji za celinu tog dela. dovoljno ispravno ili pravedno prema samom pitanju smisla ovog naslova. seljenja smisla. dok je naslov trpi pa makar tu opreku doveli i do protivrečnosti. tipu. za sam najvažniji izraz iz naslova. vrsti. ali kao da sva tri prethodna čitaoca previđaju. do kontradikcije kako je uvek moguće dovesti neku metaforu. sa odgovarajućim logičkim i teorijskim vrednostima koje podržavaju te uvide. takođe. zamenu u jeziku.54 ABC – jedno prema metafori. a drugo prema metonimiji naslova. za „seobe” naime. odnosa teksta tog romana ili tih romana i tog izraza kao njihovog/njegovog naslova. značenja. ma kakva bila tenzija između njih. već po svojoj topološkoj vrednosti. zamenu u vremenu.

. odnosi značenja su bez kraja. kad veli: „Biti kadar pročitati tekst kao tekst. možda je to i glavni problem tog romana. Čak se i naš mali primer otvara prema višestrukim čitanjima. Kao što je moguće i peto čitanje koje bi reklo – da. za „Retoriku zaslepljenosti”. To što se čitanja mogu ovde numerisati (prvo. koje nijedna totalizacijska interpretacija. do ukopavanja seoba u mestu.DEKONSTRUKCIJE 55 nad njim – ili u njemu – lebdi trag nekog lutanja. i tako dalje. temporalnost – uzeti za glavna obeležja alegorijskog diskursa. poput ma kog primera iz književnosti. za potencijalno beskrajno mnogo čitanja. pošteno prema tekstu. Pol de Man uzima ove reči za epigraf svog ogleda o Deridi. ispravno. strogog uzimanja u obzir svih mogućnosti kojih nijedno čitanje – kao jedno. ovde želim da kažem da jedna čitanja. Nije dovoljno. Itd. kao zamena za sva ostala – ne može da se liši ukoliko hoće da ostane strogo. Ili pravedan. odnosno on je već otvoren. suprotni efekti. nijedno zatvoreno čitanje ne može da zaustavi. biti samo tačan. važno je biti i pošten. i tako dalje. drugo…) ne znači da se ona strogo i definitivno mogu razdvojiti – iako su sama nadodređena izvesnom konačnošću. bez umetanja neke interpretacije. jer svako od njih sâmo teži da bude definitivno – već označava sukcesivnost. na šta ću uskoro stići. De Man će ta dva svojstva diskursa – sukcesivnost. 1 Reč je onoj vrsti ispravnosti koju Niče zahteva kao ključno svojstvo „ispravnog filologa (ein redlicher Philolog)”. dešavaju se u tekstu i takvi. najpozniji je oblik ’unutrašnjeg iskustva’ – možda jedva mogućan”. ispravan prema činjenicama smisla. – Načelna otvorenost teksta nalaže da se pored merila tačnih identifikacija poštuje i merilo ispravnosti1. kad se seobe ukopavaju u mestu. a to će reći temporalnost. jer bi zaustavljanje tog izraza značilo i paralizu teksta. a svakako bi dovelo do paralize teme. u ovim poslovima.

obične slučajeve promašenog tumačenja. U rečniku strukturalnih modela. kao što ni pod „pogrešnim čitanjem” nije trebalo razumeti tzv. Pod nečitljivošću u ovom. Jedno čitanje često otvara mogućnost drugoga – pitanje da li je naslov metaforički vodi nas pitanju da li je metonimijski – ali se dva čitanja razlikuju ponekad tako da. dekonstruktivnom smislu ponovo ne treba podrazumevati slučajeve nejasnosti. neodređenosti. mutnih mesta. indecidabilnošću teorije skupova shodno onome što je u savremenoj matematičkoj logici dokazivao Gedel. već izvesnu ravan na kojoj se uviđa da su značenjske sile u književnom tekstu tako raspoređene da otvaraju tekst za više razumevanja (više i u smislu „još” i u smislu „nekoliko”) a da tim otvaranjem sprečavaju njegovu totalizaciju – dakle.56 ABC iako su u sukobu s onim narednim. konačan. ili teorije sistema. nedovršenosti iskaza. vodi nas problemu nečitljivosti teksta. uklopila u višu celinu. Način da se u demanovskoj teoriji dekonstrukcije to kaže obično glasi: čitanje. odnosno nemogućnosti) ponovo su teorijske formule čiji je domet onoliki koliko im to teorija koja ih ubacuje u igru dopušta. a kako su često nespojiva s potonjima u isti mah su to i uslovi nemogućnosti čitanja. njegovo zatvaranje u jedan. ideja o isprav- . celovit korpus značenja na koji bi se značenjske igre teksta mogle svesti i izmiriti. koja bi ih pomirila. ma koje čitanje svesno retoričkih uloga teksta. Ti kantovski izrazi (uslovi mogućnosti. moglo bi se kazati da demanovska ideja o nečitljivosti predstavlja ono što ove teorije nazivaju nemogućnošću metainstance. predstavljaju neku vrstu uslova mogućnosti za ova potonja. Drugim rečima. iako oba moguća. njegove izgradnje kroz razgradnju. pa tako totalizovala. ne postoji neka donja ili gornja instanca – meta-ravan ili meta-forma – koja bi igrala ulogu njihovog „zajedničkog imenitelja”.

dekonstrukcija.DEKONSTRUKCIJE 57 nosti kao dodatnom merilu dekonstrukcijske hermeneutike odbacuje mogućnost metajezika kao konačne instance jezičke istine. od kojih nijedno nije konačno – eto još jedne teorijske formule. jedno od mesta u topologiji. previda. čitanje. reprezentacije. Čitanje je postupak – sinteza percepcije. zadaje kao jedan od glavnih problema za pitanje svakog čitanja. projekcije. metajezik je samo jedna od ravni. ona je. zatvoreno itd. pri čemu je ona i formula teorije dekonstrukcije ukoliko ovoj ne-konačnosti prizna načelan status otpora čitanju kao konstitutivnom činiocu izgradnje teksta. invencija u svim ovim smislovima. osnovna ideja dekonstrukcije. ona koja ne dopušta njegovo jedno. omogućuje kao svoj načelan . refleksije. konačno. ranije skriveni ili sada novootkriveni. koji se otkriva tek čitanjem i kroz čitanje. pre mesto novog otpočinjanja rada razumevanja nego kraj ili terminus hermeneutičke igre čitanja. ona je otkriće otpora utoliko što je pronalaženje otpora kao elementa koji se ranije nije uviđao. ili jedna od vrednosti u pragmatici govora. Ona je njegovo otkriće. jedna od vrsta u tipologiji. bez totalizacijske moći. ona je otkriće otpora utoliko što se taj otpor. totalizacija i redukcija – kojim se tekst otkriva sa raznih stanovišta. ali i zaborava. Vi se sećate da sam na početku rekao da ukoliko bi trebalo jednom reči odrediti šta je naum. u dvostrukom ili trostrukom (pa čak i četvorostrukom) smislu: ona je otkriće otpora utoliko što se izvestan otpor raskriva kao dotad skrivena snaga teksta. pre nego neki Derida ili de Man. memorije. retencije. konačno. jer nju. i. otkriće. ta reč može glasiti: dekonstrukcija predstavlja uvid (ili ideju) invencije tamo gde tekst interveniše nekim otporom. koprehenzije. Čini mi se da smo sada sabrali dovoljno razloga za argument zašto je dekonstrukcija invencija otpora. aprehenzije.

17. alegorijski sklop kojim se Seobe i Druga knjiga Seoba prenose u apstrak1 „Dekonstrukcija nije nešto što smo pridodali tekstu. mi smo se u tom prenošenju konkretnog u jednu apstraktnu ravan poslužili tehnikom alegorije. spolja. vremena. Za de Mana dekonstrukcija stoga nije nešto što po volji. Književni tekst simultano potvrđuje i odriče autoritet vlastitog retoričkog modusa. ono se može od kritičkog ili diskursivnog pisma razlikovati po ekonomiji svoje artikulacije.” Allegories of Reading. tkanje smisla u oznakama određenim kao tekst. Alegorija predstavlja govor drugim govorom. već ona konstituiše sam tekst. U slučaju naslova. Za razliku od simbola. koji izraz vezuje za predmet kontinuitetom. organskim jedinstvom. oblika. smislova koji se u tekstu beskrajno prepliću između sebe i koji naša čitanja čine aproksimativnim. odnosno za problematizaciju čitanja i otpora teksta konačnom čitanju. ali ne po vrsti. Alegorizacija leži u osnovu najvećeg dela naših opštih znanja o literaturi. . budući da je reč o prenosu singularnog na univerzalni i apstraktni plan. recimo onaj iz pera Dostojevskog o prestupu i kažnjavanju kroz ubistvo zelenašice.58 ABC oblik otpor teksta. sučeljenih sila značenja. već ono što gradi ovaj preplet.1 Dve su figure važne za demanovsku teoriju čitanja nečitljivosti. njen je rad suštinski za svako književno tumačenje. Pesničko pisanje je najviši i najsloženiji vid dekonstrukcije. predstavlja priču o jednom napoleonovskom monomanu. alegorija je na određen način teorijski skok: kad god kažemo da neki roman. način da se jedna misao izrazi drugom. a našim čitanjem teksta pokušali smo samo da se što više približimo istoj strogosti čitaoca koja je potrebna autoru da bi uopšte napisao rečenicu. nizova. dodajemo nekom tekstu. za izgradnju svake teorije. njegova konstitucija od raznorodnih elemenata. Prva figura je figura alegorije. i kratko ću se zadržati na njima.

sukcesijom..DEKONSTRUKCIJE 59 ciju uvek je na delu čim se zapitamo o tome na kojoj opštoj ravni ovaj iskaz igra ulogu naslova za jednu situaciju koja se može ponavljati. od seoba o kojima roman govori. na ono što joj je prethodilo. do seoba naših dana. Otuda je alegorija srazmerno povlašćen oblik razumevanja1. reći da u alegorijskom govoru čitanja jedno značenje koincidira s drugim. obuhvata ih i održava u toj razlici. Singleton (Baltimore: Johns Hopkins University Press. teksta. Alegorija uvek upućuje na nešto drugo. ed. neuklonjivo. već je postupak čitanja. . da su tekstovi autonomni. Kažemo: seobe iz tog naslova upućuju na jednu opštu situaciju jednog naroda.. Alegorizacija u tumačenju predstavlja postupak sinhronizacije. proces razumevanja. tehničkom smislu. Blindness and Insight. Interpretation. Ogled je ponovljen u drugom izdanju Slepila i uvida . i tako dalje. nesvodljivo. govora i čitanja budući da je to oblik u kojem govor opstoji vezan o vreme. rad govora kad se jedne reči prenose ili prevode u druge. 1969). ako se i može. 187-228. 1 Pored dva središnja poglavlja u delu o Rusou („Allegory” i „Allegory of Reading”) iz Alegorija čitanja. apstraktnije. još jednom. iz praktičnih razloga. u sukcesiju i u neku vrstu naracije. tako reći – ni o čemu drugom do o nekom ranijem govoru koji i sam. iz načelnih razloga se mora priznati da instanca vremena drži ova značenja kao različita. i „The Rhetoric of Temporality”. alegorija samo u uskom. Alegorizacija ovde nije. ona uvodi činilac vremena kao presudan. To je drugi način da se kaže da govor tako zadobija izvesnu samostalnost.v. dodavanja vremena – „sa-vremenjivanja” – kao činioca razumevanja ili čitanja koji se ne može svesti na identitet istih trenutaka. kontemporalnosti. čim taj ukupan izraz time zamislimo u sukcesiji smisla i temporalizujemo kao situaciju neke ponavljajuće istorije. v. C. odnosno – otkriva vreme kao presudno.

Behler (Paderborn: Schöningh. a time i situacije u kojoj se iskazuje. a misliti (značiti) drugo. distanciranog smisla. . ili čitanje koje trajno sebe naznačava kao drukčije. hrsg. prekršaj.60 ABC da je čitanje problem za sebe a ne tek instrument razumevanja. 85. Zapravo. Druga važna figura de Manove teorije dekonstrukcije jeste ironija. Šlegel ironijskoj parabasi pridaje karakter permanencije. E. Kad između jednog smisla našeg primera s naslovom i drugog smisla utvr1 Kritische Friedrich-Schlegel-Ausgabe. tekst u tekstu protiv teksta. Ona kao da podrazumeva učešće subjekta koji govori. ili autor sam. XVIII. govor koji stoji nasuprot sebi – ironija može da dâ ton čitavom nekom govoru. čitanje koje čita sebe kao drugo ili drukčije. a ne samo određenom izrazu. odnosno da pesništvo ima zakone koji su samo njemu svojstveni. F. Ta je parabasa odstupanje. i utoliko je pre topološka. Bd. budući da uključuje element distance od onog što eksplicitno kaže. fikcionalnost. ironija je govor diskontinuiranog. javlja unutar naracije (ili pesnik unutar stiha) kako bi svojim rečima podvukao – ne realizam ili stvarnost svoje fikcije – već njenu iluzivnost. temporalni vid trajnosti utoliko što se smisao celine narušava i što ova razgradnja ostaje da lebdi čak i kad se autor povuče sa svojom intervencijom i nastavi prvobitni govor. no tipološka vrednost. 1963). značenja koje se okreće od sebe i ustaje protiv sebe. virtualnost. u isti mah ka sebi. Najčešće određenje figure ironije jeste da je to govoriti jedno. Ironija je stoga dvostruki govor. umetnuti deo koji kao da nema veze sa tokom govora. skok u stranu. Šlegel je ironiju definisao kao „permanentnu parabasu”1 – parabasa je trenutak u kojem se izvestan samosvestan pripovedač. pri čemu „poruga putem pohvale. ili obrnuto” ostaje jedan od njenih užih oblika i značenja.

Davis.1 Verujem da je lako uvideti da su i alegorija i ironija vezane. taj smisao je širi od modernog. učestvuje u izgradnji teksta naslova tako što mu remeti izričitost. . Drugim rečima. kao dodatno. 1985). odnosno u zborniku Rhetoric and Form: Deconstruction at Yale. R. za de Manovo određenje ironije v. Schleifer (Norman: University of Oklahoma Press. čak suprotno značenje od onog što je u prvi mah izričito rekao. u kojem de Man zauzima istaknuto. Handwerk: Irony & Ethics in Narrative: From Schlegel to Lacan (New Haven: Yale University Press. 163-184. da se njima imenuju velike figure za obrte kojima se tekst otkriva čitanju u svojoj nesvodljivosti. C. 69 (1985). estetike ili filozofije postavi nove pojmove i kategorije uzete iz retorike. u: Aesthetic Ideology. Gary J. naslov nam se otkriva kao intervencija drugog. a ne tek uske „figure misli” ili „figure govora”. Yale French Studies. 1996). kao lice i naličje. v. podrazumevanje. mi ga očito čitamo u ironijskom ključu. proširene. unekoliko generalizovane. mada ne i usamljeno mesto. njegovu „literarnost”. Takođe nije teško uočiti da su ovakve figure i alegorije i ironije (kao i mnoge druge koje de Man razgrađuje). V. i „The Concept of Irony”. u 1 Uz pomenuti ogled „Retorika temporalnosti”. O modernom kontekstu teorijske revalorizacije ironije. A. R. školskog – pročitaju u svim učincima koje imaju po značenja teksta. shodno figuri jedne temporalne intervencije. De Manov cilj nije da umesto klasičnih ili standardnih pojmova i kategorija teorije. smisao koji je ostao ispod. i više ogleda iz pera različitih autora u zborniku „The Lesson of Paul de Man”.DEKONSTRUKCIJE 61 dimo vezu uzajamne razgradnje. eds. za odnos čitanja i teksta. tj. ed. 1985). tropi iz tradicionalne retorike. i otvara ga za prenos drugih smislova. već da se retorički potencijali u tekstu – a retoričnost nekog teksta je ono što u prvom redu čini njegovo književno svojstvo. Warminski (Minneapolis: University of Minnesota Press.

i poredak vlastitog modusa. odnosno subjekta koji bi takvom modusu pripadao. što je. književni ili pesnički tekstovi pogotovo. kao intervencija jedne apstrakcije koja pripada nekom jedinstvenom. ili vrednost tropa koji nije svodljiv na pojam. već će se moći razvijati unekoliko iz sebe. upotreba. ako ko više voli tako. književnost kao govor najizričitije zasnovan na retorici”). definitivnih poredaka. ili funkcija pojma u tekstu. razume se. 1984). Teškoća s analizama te vrste nije da se pokaže da neki trop ume da nadredi značenjem neki pojam. .2 Unekoliko je reč o nasleđu kantovske problematike – o poznatom „sudu bez pojma” iz Kritike moći suđenja.62 ABC svim vrednostima koje nose za pragmatiku čitanja. za tu logiku. i sam kao ironijska alegorizacija. Jer retorički obrti – tropi – otkrivaju se kao sklopovi koji zahvataju sve druge sklopove. uključujući tu. budući da kao retorički model uvek nosi snagu razgradnje ili dekonstrukcije stabilnih. 67-81. singularnom slučaju. veli de Man. pa i one koji u nekom tekstu ostaju uvezani u mrežu pojmovne serije. tj.1 To je postojanje. razume se. 2 V. „Autobiography as De-facement”. u redovnu logiku smisla. već da se dođe do takvog modela tropa koji neće biti još jedan pojam binarne ili neke druge formalne logike. u de Manovoj The Rhetoric of Romanticism (New York: Columbia University Press. tako da se ovaj potonji ne može iščupati iz igre teksta a da se bitno ne ošteti tekst. poput ljudi. Jer tekstovi su. 15. 109 („retorički model tropa ili. ostajući vezan. koji nije ograničen konceptualizacijskim poretkom. takođe ime same literature. uvek singularni. Ideja de Manove tropologizacije teorije otuda nosi ime „retoričkog modela tropa”. o onome što je Kant nazvao 1 Allegories of Reading. kao i sve što mora za nju biti vezano u području diskursivnosti.

celinu govora poznatog pod imenom književnost. 119-128. prva opasnost leži u tome što na osnovu jednog. pedagogi1 „Phenomenality and Materiality in Kant”. u oblasti književnih izučavanja ovakav postupak nije ni jednostavno legitiman niti jednostavno ilegitiman: znanje.DEKONSTRUKCIJE 63 refleksivnim. polazi. da zaboravi da je refleksivni modus teorije uvek vezan za singularno. strukturna nemoć teorije – i svih drugih znanja koje teorija. 70-90. To je tako reći inherentno svojstvo. . kao znanje. naime. ma koje znanje. opšteg tumačenja. Ako u drugim oblastima znanje postupa na taj način. konkretnom tekstu ili čitanju. za razliku od determinativnog suda.1 Pitanje koje se postavlja. određuje: kritike. istorije. „Kant’s Materialism”. teorija i istorija. opasnost totalizacije. singularnog slučaja teksta od kojeg smo pošli želimo da opišemo književnost u celini. ali u refleksivnom tipu znanja. i koje je de Man uporno postavljao. gde se sud donosi shodno singularnosti nekog slučaja. gde on postiže punu snagu. i potom tu definiciju predavali. naučavali ili na drugi način pretvarali u predanje. pitanje epistemologije književnih znanja ili nauka. Aesthetic Ideology. refleksivnost retoričkog modela tropa leži u njegovoj zasnovanosti na konkretnom slučaju. u tradiciju. odista je teoretizacija singularnog polja. izdvojenog. teoretizacija je vazda u opasnosti da zaboravi na onu totalizacijsku hipotetičnost od koje nužno. To je opasnost sinegdohalnog postupka. sada se tiče modusa znanja o tim retoričkim porecima. u znanje teorijske vrste. a ne primenom eksternih. kako bismo rekli da je književnost ovo ili ono. neko razumevanje generalizujemo u vrstu apstraktnog. tj. kao načelan pristup literaturi. Ako. neko čitanje. kako bismo je definisali. onako kako ono zahvata književni materijal. već oformljenih pravila i pojmova na slučaj.

64

ABC

je – koja od naših znanja čini neku vrstu „permanentne parabase” znanja, a to će reći ironijskog tipa znanja. Mi uvek imamo posla sa delima, a nikad sa književnošću, odnosno – kroz dela, i kroz čitanje, imamo posla sa literaturom kao vrstom govora koja u sebe uključuje i druge govore, pa i govor našeg čitanja, naših teorija. Jedna teorija literature, ma koja, uvek je konstrukcija čitanja, raznih čitanja, koja i sama ima potrebu za vlastitim parabasičkim osvetljenjem, sopstvenom ironizacijom, odnosno sopstvenom dekonstrukcijom.1 Ni dekonstrukcijske teorije književnosti nisu izuzete iz tog pravila – i one su konstrukcije, ali su te konstrukcije utoliko dekonstruktivne ukoliko ovaj ironijski ili refleksivni modus uspevaju da uključe u sebe kao ono što pokazuje njihovu singularnu, a ne samo generalnu prirodu. Primedbe koje se stavljaju pojedinim dekonstrukcionistima, da sve tekstove svode na logocentričke strukture, na Deridinu tezu, svakako su opravdane ukoliko zapadaju u redukcionistički model. Stoga je veoma važna de Manova ideja „dekonstrukcije dekonstrukcije” („dekonstrukcije drugog stupnja”, kako on kaže).2 Između jednog načelnog znanja o tome šta nešto jeste, između filozofskog ili teorijskog znanja o nečemu i pedagogije ili seminara koji je vazda, u našem polju, vezan za konkretan tekst, književnost svojim retoričkim modusima interveniše kao pre1 „Ma kako negativno moglo zvučati, dekonstrukcija implicira mogućnost ponovne izgradnje”. Blindness and Insight, 140. 2 Allegories of Reading, 18-19. Ova „dekonstrukcija na drugom stupnju” povezana je s problemom (ne)čitljivosti: „Paradigma za sve tekstove sastoji se od figure (ili sistema figura) i njene razgradnje. Ali pošto se taj model ne može zatvoriti nekim konačnim čitanjem, on, sa svoje strane, proizvodi dodatnu nadređenu figuralnu strukturu koja pripoveda nečitljivost ranije pripovesti”. Ibid., 205.

DEKONSTRUKCIJE

65

kid, kao rez – de Man će retoriku i definisati kao rez između filozofije i pedagogije, a književnost kao diskontinuitet refleksije između singularnog i univerzalnog – i taj se rez može detektovati.1 Još jednom, ispravnije je videti ograničenja naših oblasti, nego tačnost naših pristupa, biti pošten prema činjenicama znanja kojima raspolažemo, a ne samo prema egzaktnosti podataka koje utvrđujemo. Mnogo je načina da se ovaj alegorijsko-ironijski modus ugradi u teoriju, u znanje.2 Kod onih koji su svesni potrebe za tom ugradnjom, kod tzv. dekonstrukcionista, jedan od načina je da se i tekst teorije unekoliko oneobiči, učini kvazi-književnim, kako bi zadržao parabasičku vrednost. Otuda može da zbuni „neobičan” stil u nekom radovima koji pripadaju dekonstrukciji, pomalo „iskošena” perspektiva koja takav utisak ostavlja ne samo usled toga što drukčiji pravci mišljenja o literaturi nisu navikli na osobenije pristupe, ili što znanjem o literaturi još uvek presudno dominiraju njegovi institucionalni oblici, njeni politički obrasci, pri čemu su oni pedagoški ili školski najpresudniji (iako iz škole treba izaći kad se ona završi, prođe kao sredstvo ili mesto ovladavanja elementarnim znanjima o nekom polju), već i stoga što su, barem
1 Ibid., 131. Analize u ovom smislu su posebno sprovedene - na građi različitih savremenih teorija, od teorije recepcije Jausa do dijaloških modela Bahtina - u knjizi The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986), kao i u tekstovima iz Estetičke ideologije. 2 Od literature o de Manu pomenimo: Jacques Derrida: Mémoires – pour Paul de Man (Paris: Galilée, 1988). Reading de Man Reading, eds. L. Waters, W. Godzich (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1989). Christopher Norris: Paul de Man: Deconstruction and the Critique of Aesthetic Ideology (London: Routledge, 1988). Michael Cebulla: Wahrheit und Authetizität: Zur Entwicklung der Literaturtheorie Paul de Mans (Stuttgart: M & P, 1992).

66

ABC

kod onih koji praktikuju dekonstrukciju kao čitanje, takve perspektive neophodne iz razloga samog čitanja. Kako čitati naslov Seoba, recimo, ne može da se uspostavi kao izvesno teorijsko razmišljanje a da ne skrene pažnju i na vlastiti modus teoretizacije, na sebe, kako bi sebe singularizovalo, kako bi vlastiti tekst odvojilo od teksta kojim se bavi na srazmerno jasan način. Dekonstrukcija ne pati od iluzije (od koje pate mnogi pristupi) da svoj tekst tumačenja uspostavlja za tekst pravog tumačenja onog teksta koji tumači; ona zna da ne može biti mudrija ili da više zna od teksta dela; dekonstrukcija ne poučava pisca, onako kako često rade kritičari, teoretičari, naročito profesori literature u čijim knjigama ćete suviše često pronaći da taj i taj tekst znači definitivno to i to, kao da je pisac dela imao u vidu upravo banalnost neke opšte fraze; suviše često, velim, da bi to bilo slučajno. Cilj dekonstrukcije nije da nauči čitaoca šta je konačno značenje dela, već da mu otkrije permanentnu nečitljivost teksta, tj. načelnu mogućnost da se tekst otkriva za razne smislove, razne uglove, razne druge tekstove i drugačija čitanja. Njen je cilj da se književnosti približi kroz autorski oblik, a ne kroz oblik parafraze. Otuda je povezujem sa invencijom, pre nego sa znanjem neke enciklopedije, sa stavom da je ispravnije poći od toga da se ne zna još dovoljno o nekom tekstu, pre nego sa stavom da se o tekstu zna to i to, i da je to onda sve što o tekstu treba znati. Ovaj drugi put je put konformističkog dogmatizma, a ne ispitivanja ili invencije. Da ovakvi pristupi doživljavaju snažne otpore, postaje razumljivo čim se ima u vidu da insistiraju na nesvodljivosti teksta, čitanja, retorike, književnosti, znanja ili teorije. Oni su doživljavali dogmatske otpore u svim sredinama – jer, između ostalog, stavljaju u pitanje uobičajena shvatanja,

. jednih kroz druge. i sa strane literature i njenih teorija. a sa strane literarnih teorija. odnosa tekstova kao čitanja jednih drugim. jednih u drugima. njoj jeste cilj da pitanje invencije postavi kao prvorazredno. zatvorena znanja. da znanja dovede do inventivnosti i suprotstavi produktivne prakse čitanja dogmatizmu redukcije. obe vrste otpora. Ukratko. na znanja ili teorije o sebi kao na definitivne obrasce svog postojanja. pisanja. pitanje invencije za područje istraživanja i pisanja. Iako cilj dekonstrukcije nije da odbaci postojeća znanja. dosta rekao. ona je osuđivana za pokušaj „literatizacije” filozofije. ona je odbacivana kao suviše „filozofski” pristup literaturi. drži otvorenim. zapravo su samo oblici u kojima se opire tekst. ako hoćete i postojanja. postupaka ili stilova u filozofiji i u literaturi ovog veka najsnažniji otpor je doživela upravo dekonstrukcija. o čemu sam. i sa strane filozofije. odnosno pitanje odnosa teksta i čitanja. a naročito njegovog statusa pouzdanosti u ukupnoj igri čitanja nekog teksta. Pitanje koje ona pokreće tiče se otpora teksta da bude sveden na formule. instituciju autoriteta.DEKONSTRUKCIJE 67 male ili velike školske teorije. uvodeći ideju preispitivanja znanja. Sa strane filozofije. To je pitanje ispravnosti za područje metodologije. ili jezik. dakle) dati pravo građanstva. da pitanje smisla teksta. verujem. jer za izučavanje književnosti traži da se postavljaju pitanja bliska filozofiji. i to je važnije nego da li ćemo dekonstrukciji kao takvoj (u ovom ili onom njenom obliku. Međutim. Od svih teorijskih pravaca.

6 . u samoj dubini svojoj uklješten. I.NEČITLJIVOST ovoga sveta. Paul Celan: Snežni deo. promuklo. za navek. Sve podvostručuje. Snažni časovnici opravdavaju rascepljene sate. izmičeš se. Ti.

Utoliko je afirmacija za dekonstrukciju njeno ograni- . AFIRMACIJA. Nasuprot negativnom radu dijalektičkog pojma kod Hegela (Aufhebung: prevazilaženje kroz negiranje negiranog kako bi se ono zadržalo izdizanjem na viši stupanj). kao da on govori iz sebe samog (u svojoj imanenciji). Time nastoji da pruži kontekst jedinstvenosti nekog slučaja. katahreza. ABUSIO. želi. dekonstrukcija sebe smatra za pozitivan rad: ona prerađuje i preuređuje poštujući i potvrđujući nesvodljivu jedinstvenost kroz drugog ili u drugom. ali ona taj kontekst smatra beskrajno drugim (utoliko „transcendentnim”) u odnosu na slučaj. kao sama granica čitanja teksta. već ostaje u njegovim granicama. kako ne bi intervenisala na njega. Ovo tehničko značenje ne treba brkati sa idejom pisma u dekonstrukciji. pismo. prisvojila ga za sebe ili ga podstakla da kaže ono što ona. Tako reći nečujno slušajući. odaziva se svojim „da” na „da” koje kao poziv upućuje neki govorni događaj. Abeceda ili azbuka se ponekad definiše kao pismo. a ne on.konstrukcije ABECEDAR POJMOVA I FIGURA DEKONSTRUKCIJE ABECEDA. De Man smatra da dekonstrukcija ništa ne dodaje tekstu.

ali je to nedovoljno. mada ova konačnost dekonstrukcije počiva na opštoj crti iterabilnosti jezika. U tehničko-matematičkim naukama aksiom važi za stav koji. kaže se da se aksiom ne dokazuje. pre nego klasičnu aksiomatiku. odnosno razlici ( otporu) koju povlači za sobom svako ponavljanje (svaki trag) Afirmativne strane dekonstrukcije – njene invencije. Psyché (Paris: Galilée. da je tačan nezavisno od okolnosti ili konteksta svih aplikacija kojima podleže. proverava sve takve apstraktne iskaze polazeći od principa implikacije (umesto aplikacije). iako metod (skup postupaka koji se. odnosno njihove razlike ( diferancija. . 1987). kao najviši dokaz. Ulysse gramophone (Paris: Galilée. 1987). slično aksiomu. pak. Dekonstrukcija se takođe može svesti na metod. P. 1986). budući da zavisi od teksta i njegovog čitanja. polaže pravo na transkontingentnu istinitost. njeno odazivanje na (kategorijalni) poziv ispravnosti uz tradicionalni (metodički) imperativ tačnosti. Znači li to da je aksiom dekonstrukcije ispravnost? U određenom smislu da: ona se time odaziva na aksiom aksiomâ (zakon zakonâ) koji se tiče nesvodljivosti jednog slučaja na drugi ( afirmacija). Dekonstrukcija. Utoliko je moguće govoriti o dekonstrukciji u polju nauke (ona je nauka. The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press. Ona verifikuje kroz pragmatiku. pojmovi i figure. Derrida: „Nombre de oui”.70 ABC čenje. J. odnosno od načela njihove ispravnosti ili opravdanosti. konstrukcije. njene predaje – beleže zapravo polje njene imanencije. mada standardni pojam nauke podleže dekonstrukciji). budući da uz naučno merilo tačnosti ona zahteva i invencijsko merilo ispravnosti – ono koje se tiče razlike ili drugojačnosti. AKSIOMATIKA. diferencija) koja prethodi identitetu kao njegovo „svojstvo”. de Man: „The Return to Philology”.

. njegovo premeštanje i alteracija koja ne dopušta semantičku totalizaciju ili univoknost ( značenje). ALTERACIJA. jer problem predstavlja plan njegovog istraživanja. ALEGORIJA. barem su tri vida kojima se pitanje opire poništenju (pa bilo to poništenje dato i odgovorom). diferancija.). veza pitanja s drugim. Aporija je oblik očuvanja smisla. okolnosti. . otvaranja. „Abcde. dekonstrukcija potvrđuje ovu sistematičnost saznanja. on zahteva vlastito preinačenje kako bi se saobrazio slučaju koji se proučava (tzv. aporija. epistemologija. Za otvorenu paradigmu ( epistemologija) problem bi mogao da zameni pojam odgovora. pre svega zaštita pitanja od zatvaranja u samo jedan odgovor. subjekta. konteksta) predstavlja samo poziv na dekonstrukciju.. „pozitivni” (upravo aksiomatsko-metodski) pojam nauke nastoji da skloni na rub (dakle i kontingencije. str.”. subjekt. itera- APORIJA. Problem jeste zadatak koji traži rešenje. iznalaženja ili invencije. tj.DEKONSTRUKCIJE 71 može ponoviti nezavisno od okolnosti. kako bi se sačuvala upitnost. da bi pokazala da je činjenica vrsta konstrukcije čiji je smisao moguće otkriti tek u širim pragmatičkim sklopovima kojima itekako pripada sve ono što tradicionalni. ali je problem i zaštita („štitnik”). bilnost. Uopšte uzev. činjeničnoj datosti). tj. ali ne ostaje na granicama sistema: njoj je činjenica odveć važna da ne bi prema aksiomima postupala kao što postupa prema metodima (i obratno). Za Kanta su ideje („regulativni pojmovi”. dilema. diferencija. ako se nauka teorijski definiše kao sistem (hijerarhizovan skup) aksioma i metoda. Ti vidovi ili lica pitanja jesu – problem. premeštanje. 58-60. teškoća koja traži obrt. pitanje u potrazi za odgovorom. Pitanje živi u problemu. Ako je smisao smisla u ispitivanju. kontekst itd. refleksi- .

predstavlja najveći izazov. vraćamo se na početak kojim je put otvoren da bismo pošli iznova. bilo dijalektičkih).1) bilo polisemičnih (1 + 1 + 1) figura (kao još uvek binarnih opozicija) diseminacijom razlike ili . na putu dekonstrukcije one su afirmacija pitanja koje preostaje i potvrđuje se za valjano postavljen problem. otuda i nedoumica. Kao silogizmi hipotetičke i disjunktivne premise. dileme su učinci problema. Za dekonstrukciju je aporija pozitivna figura (za razliku od ranijih mehanizama logike. bilo formalnih. dileme predstavljaju unutrašnju granicu logike. treći vid pitanja.72 ABC je) suštinski vezane za probleme. Nakon što se uvidelo da nijedan od datih odgovora nije moguć kao konačan – pošto se put suda prošao do kraja. aporija. kako se ne bi izbrisalo pitanje. Ali je to nedoumica u kojoj možemo steći najveći broj uvida i najviše mogućne ideje samo ukoliko uspemo da se održimo u njoj i ne posegnemo za „bržim”. u dekonstrukciji bi se moglo reći da su problemi sva valjano postavljena pitanja koja izmiču jednom odgovoru tako da traju kroz invencije. iako su u isti mah i uvidi u njihove „nemoguće mogućnosti”. Dok su problemi ideje pitanja. neprolaznost ili neprohodnost. Za dekonstrukciju logike. dilema koja raste u trilemu ili polilemu pokazujući nemogućnost mogućnosti rešenja). odnosno u zameni bilo univoknih (1 značenje) bilo ambivalentnih (1 +/. a najveći problem – kako se održati unutar aporije i iskušati svu moć njenih višestrukih mogućnosti – dekonstrukcija pronalazi u dilemi same razlike ( diferancija. kolebanja u odnosu istog i drugog. bilo transcendentalnih. diferencija). Aporija je put kojim se ne može proći (problem koji ostaje pitanje i posle svih odgovora. Dileme su stoga ono što umnožava mogućnost odgovora. „jednostavnijim” rešenjem. kolebanja u odgovoru tako da se on može dati na više načina.

releja. u jedan od oblika identiteta (obično udvajanjem na pozitivan i negativan vid). Pokušaj da se jezici teorijski formalizuju i redukuju na binarne odlike (glas/pismo. ali ne i teorije – metajezičke forme moraju biti ne samo složenije od suprotstavljenih parova. one ostaju idealne sheme (ni u matematici 0 i 1 nisu realne. Svaku je razliku moguće alegorizovati ili dramatizovati u kontradikciju (kad se terminima. međusobnih hijazama između njih da bi se binarne transformacije mogle prihvatiti drukčije doli kao operacioni. 1979). označitelj/označeno. Od svih . par pragmatika/teorija za dekonstrukciju nije opozitan. a time i problematski ( aporija) pojmovi. ali je to već kontradiktoran način postupanja s razlikom. BINARNE OPOZICIJE. plan sadržaja/plan izraza. no. suviše je prelaza.DEKONSTRUKCIJE 73 uvidom u nesvodljivost teksta i čitanja. Može se reći da iz ugla dekonstrukcije književnost predstavlja problem za dileme semantičkog reda pomoću kojeg ona iskušava vlastite teorijske aporije. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press. postoje binarne opozicije koje su produktivne.) uspevali su samo kada su izražavali potrebe neke pragmatike. Ipak. Derrida: Apories (Paris: Galilée. Binarne opozicije jesu najsvedeniji izraz za razliku. već je svaki metajezik praktična derivacija iz onoga što bi potom trebalo sam da obuhvati. na kojima počivaju čitave pragmatike (od svakodnevnog razlikovanja dana i noći do kompjutera). uprošćavanjem njihovih svojstava. mesto gde se ona uklanja kao otpor i prenosi u suprotstavljene termine kako bi se očuvao neki razlikom ugrožen identitet. monolog/dijalog itd. J. Najzad. zaobilazeći alternativu istinitog i lažnog. P. jer se time ona pretvara u nešto drugo od sebe. gramatika/retorika. 1996). izoštre rubovi tako da se ogoljeno sučele jedni s drugim). već idealne vrednosti).

74 ABC binarnih opozicija. da se razvije. ne samo stoga što nisu posredi neutralni parovi (nego sasvim delatne hijerarhije). još manje ukinuti je ili proglasiti nevažnom ili nepostojećom (opozicije će postojati i nakon toga. U istorijskom ispitivanju imamo posla s događajem. Derrida: Positions (Paris: Minuit. šta prisvaja za sebe i u čemu nestaje? Jedan slučaj se definiše određenim vremenom i mestom. dekonstrukcija nastoji da ih preobrazi ili raz(g)radi u složenije sinteze razlika. Ako bi se na prvi pogled reklo da dekonstrukcija ima zadatak da revalorizuje potisnuti član u binarnim suprotnostima metafizike (pa stoga naglašava pismo nasuprot glasu. retoričko nasuprot konceptualnom. rađanje novog. G. gde je i čime sve jedna metafizička binarnost sprečavala događaj stvaranja. Deleuze: Logique du sens (Paris: Minuit. 1983). gde su mu granice. razume se). središnje/rubno. logičkom ili gramatičkom i sl. oblicima i pravilom: do- . Lyotard: Le différend. (Paris: Minuit. DEKONSTRUKCIJA KAO ISTORIJA. J. već i stoga što oblikuju čitave sistemske celine.). već preko preokreta vrednosti razumeti kako i gde su one blokirale stvaranje novih razlika. Služeći se i sama zatečenim binarnim opozicijama (glas/pismo itd. J. dekonstrukcija za najosnovnije uzima one koje (se) zasnivaju (na) par(u) prisutno/odsutno. 1972).). gramatičko/retoričko. 1969). pluralizaciju sveta. odnosno „jezičke igre” (Sprachspiele u Vitgenštajnovom smislu) zarad zamenjivanja invencijskog reduktivnim. unutrašnje/spoljašnje. glas/pismo. već preokreće vrednosti kako bi se premestio čitav sistem koji sprečava invenciju. s nekim slučajem čije postanje treba da razjasnimo. valja odmah dodati da ona to ne čini zato da bi samo preokrenula vrednosti.-F. da se završi). poricanje života: ukratko. Šta čini da neki slučaj postaje (da nastane. Nije cilj jednu binarnu opoziciju zameniti drugom.

To ga čini bliskim priči – njima su zajednički pojam hronotopa i figure lica i zapleta – pa je istorija uvek pogodna za određene naratološke analize ( fabula). a ne pre nje. Kad god interpretira (pa bilo to i pod vidom tzv. jer se slučaj – kao „predmet” istorijskog zanimanja – u pravom smislu izgrađuje tek kroz govor. istoričar reinterpretira (počev od selekcije detalja i njihove hijerarhizacije. preko određivanja . ne otuda što istoričar nužno pripoveda onako kako se to čini s pričama (postoje različita istorijska pisma. Na obe se gradi tzv. već stoga što se događaj obrazuje za slučaj tek kroz diskurs. Ili kroz misao jezika: mi smo čitaoci slučaja uvek kad imamo posla s nekom istorijom čiju povest ispitujemo. s pomeranjima i premeštanjima koja se moraju uzeti u obzir kao ono što je bitno. time i tako. svedok je mnogo više učesnik prenošenja nego što mu navodno neutralna uloga (ili njegovo odsustvo iz neposrednog zbivanja) govori. to nije nikada moguće u čistom vidu: događaj kao činjenica postoji tek kao rezultat interpretacije. predstava da istoričar nije učesnik. objektivnog. tada. kroz govor. Istorija počiva na barem dve iluzije: da je moguće iskazati događaj onako kako se zbio – tj. i gradi sa događajem (onim što se zbivalo) odnos naknadnog teksta: otuda isti događaj može biti slučaj za različite istorije (i njihove interpretacije). a ne sekundarno ili reduktibilno za posao istorije. već puki posmatrač. Još je manje jezik indiferentan. već prema ideji događaja koju istoričar ili njegova škola imaju u vidu). razni njeni „metodi”. Ali strogo govoreći. kroz tekst. da je uopšte mogućna perspektiva svedočenja – i da je govor u suštini indiferentan prema slučaju koji nam prenosi. „pukog” beleženja). istorijski objektivizam. svedočenje (kao neposredno očitavanja prisustva u prisutnom) podleže svim paralogijama ili paradoksima metafizike prezencije.DEKONSTRUKCIJE 75 godio se tu.

da se mogu ustanoviti vremenski horizonti ili perspektive. istorijske subjekte. odnosno već je u sebi izgrađeno kao izvestan tekst. čas mu se opire. ili što nije ni mogla razumeti. razumevanja i nerazumevanja. nego i neuspeha. čas je prema njemu ravnodušan. ukoliko nam ovaj neposredniji pojam teksta zakloni ili prikrije onaj posredniji i važniji pojam slučaja u kojem događaj s govorom igra igru odbijanja i privlačenja. Filozofska istorija pokazuje filozofiju i kao mirovanje pozicijâ i kao dinamiku promenâ. svojih pravila). onog što razume. sa istorijom filozofije ili istorijom pesništva? Da. Da li problemi postaju komplikovaniji kad imamo posla sa istorijom tekstova (u običnom značenju). koji se čas udaljuju a čas približavaju (sve do „stapanja”). otpora i premeštanja. kao odnose moći. zamena. U oblasti istorije književnosti. pa između te dve vrste pisma nastaju sučeljavanja (čas pesnički tekst podržava periodizacijski. Istorijski tekst događaja ne mora biti verbalan. svojih mesta i vremena. predstavlja veliku igru teksta u kojoj on ume da sebi gradi vazda drukčije čitaoce. što je odbila da razume.76 ABC granicâ slučaja. periodizacijske i genealoške sheme su tekstovi kojima književni istoričari nastoje da obuhvate druge tekstove. što istoričara najviše zbunjuje). istorija neke teorije nije samo povest njenog interpretativnog uspeha. što je pogrešno razumela. pa do veza – odsutnih ili prisutnih – s drugim slučajevima). i mada se u ovom otporu traže specifičnosti samog istorijskog zbivanja. Jedno zbivanje u istoriji je već u sebi interpretacija i reinterpretacija (svojih učesnika. hijerarhije i pravi- . Sama mogućnost da se vreme može ispitivati po odsečcima. objekte. taj je otpor takođe tekstualne naravi: on se odvija u skladu s nekim premeštanjem koje ostaje kao izazov za tumačenje i vrednovanje. on se čak može opirati neposrednoj ili posrednoj verbalizaciji.

DEKONSTRUKCIJE

77

la. Pozitivistička simplifikacija čitaoca jednog istorijskog slučaja koja subjekt pretumačuje u neutralnog posmatrača takođe je fikcionalizacija koja ne želi da prizna svoje fikcije kako bi uspostavila moć nad realnim (nudeći istinu o prošlom ona zapravo traži dominaciju nad sadašnjim, najčešće shodno nekoj teleološkoj shemi kojoj se istorija direktno suprotstavlja). Kad god imamo posla sa slučajem mi smo istoričari sa više lica, čitaoci koji u igru ispitivanja uvode mnogo subjekata (subjekte imaginacije kao i subjekte memorije, subjekte posmatranja, a to znači teorije – subjekte naracije, sve do subjekata nesvesnog i pola). Za dekonstrukcijsku istoriju ova mnoštvenost je još jedno ime nesvodljivosti; događaj kao slučaj pokazuje nesvodljivost na ma koje čitanje koje mu ispostavljamo za ogledalo (za istinu), budući da figura ogledala vazda čuva u sebi jednu neprozirnost kroz sve što vraća i daje da se vidi u liku drugog.
J. Derrida: „Demeure: Fiction et témoignage”, Passions de la littérature (Paris: Galilée, 1996). P. de Man: „Literary History and Literary Modernity”, Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983); Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979); The Rhetoric of Romanticism (New York: Columbia University Press, 1984). H. Bloom: The Anxiety of Influence (New York: Oxford University Press, 1973); Map of Misreading (New York: Oxford University Press, 1975). G. Hartman: Criticism in the Wilderness (New Haven: Yale University Press, 1980). S. W. Melville: Philosophy Beside Itself: On Deconstruction and Modernism (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986).

DEKONSTRUKCIJA KAO KRITIKA. Kritika je odnos dve instance vremena: epohe i krize. Epoha (epoc») je razdoblje između dve krize, period u kojem izgleda da su stvari stabilne, da ne moraju podleći novoj proceni; utoliko je ona uzdržavanje od suda, njegovo stavljanje u stranu, kao da je on već rešen. Kriza (kr…sij) je trenutak u kojem je sud poljuljan u temelju, kad se mora doneti nov,

78

ABC

čas odluke. Čini se da je kritika bliža ovom potonjem, instanci krize, ali ta etimološka bliskost je varka: kritika je takođe stvar epohe. Periodi stabilnosti, nepokretnosti datih vrednosnih hijerarhija, vremena u kojima vladaju postavljeni standardi i kanoni takođe su razdoblja suda: tada se pojedinačni slučajevi podvode pod generalne tendencije kako bi ih ojačali (ili bivaju isključivani iz tih tokova, da ih ne bi oslabili). Kritika je uvek volja za moć, naročito u svojim kanonskim vidovima. Kanoni otuda nikad ne doživljavaju pravi krah – iako otpor koji pokazuju dela koja se ne uklapaju, dela čija nesvodljivost ustaje protiv standarda, može biti akumulisan, kao u trenucama avangardnih ili prevratničkih pokreta, kanoni ostaju, makar stavljeni privremeno na stranu. Oni počivaju na određenim delima, jer su volja tih dela; ono što u trenucima krize vrednosnih sistema izgleda kao haos brzo se pokazuje kao volja za novim kanonom, za novim poretkom. Kanoni se mogu menjati i usled tzv. spoljnjih razloga, jer su i oni deo drugih sklopova, širih sistema, a to iz ugla volje samih dela može izgledati kao nerazumljiva slučajnost. Kritika ima zadatak da volju dela za moć (za vrednost njene nesvodljivosti) pretvori u aksiološko pravilo: u času kad donosi sud, ona iskazuje sve crte jedne krize, budući da svedoči o aporiji odlučivanja: ukoliko bi samo htela da uklopi delo u standard, ona bi odrekla singularnost, i za račun opštih vrednosti odrekla njegovu volju za vrednost; ukoliko bi mu samo potvrdila nesvodljivost, standardne ili drukčije vrednosti bi reagovale odbijanjem. Otuda je ona u isti mah čas slabosti (čas prema delu, čas prema kanonu), odnosno snage (čas potvrđujući delo, čas potvrđujući kanon). Budući da i kanon može biti delo (čak čitavih pokolenja, kako često biva), dekonstrukcijska kritika nema naročite potrebe za ikonoklastičkim, antitradicijskim

DEKONSTRUKCIJE

79

prevratima, jer je svako novo delo, svaka invencija, već izvestan prevrat u vrednostima. Njen bi zadatak pre bio da potvrdi međusobne razlike, naglasi moguće bliskosti i otvori polje u kojem kanon i delo jedno na drugo deluju kroz procese uzajamnog vrednovanja. Kao deo predaje, kritika igra za tradiciju odveć važnu ulogu da bi zaboravila da i njena neprekidna pobuna protiv tradicije predstavlja jednu od moći same predaje. Ali budući da predaja ima potrebe za časom odluke, kritika takođe zna da ona ne pripada kanonima tradicije, već da je obavezna ideji invencije. Kritika tako dospeva i sama u stanje krize, ali je to njena tako reći trajna odlika, njena vlastita epoha.
Deconstruction and Criticism (New York: Seabury, 1979). V. B. Leitch: Deconstructive Criticism: An Advanced Introduction (New York: Columbia University Press, 1983). The Yale Critics: Deconstruction in America, eds. J. Arac, W. Godzich, W. Martin (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983). J. Hillis Miller: „The Critic as Host”, Critical Inquiry, 3 (1977).

DEKONSTRUKCIJA KAO POETIKA. U početku, poetika je bila dvostruka reč: označavala je i ono što se pravi („pesništvo”) i sam događaj pravljenja („pevanje”). Za filozofiju kao metafiziku prisustva ta je ambivalencija bila odvajkada nepodnošljiva: „između filozofije i pesništva (poihtikÍ) ima jedna stara nesuglasica”, kaže Platonov Sokrat u Državi (607b). To je spor (diafor¦) ne samo između pesništva-proizvoda, već i pesništva-proizvođenja, i filozofije. Na jednoj strani „poetika” ima prema istini (onakvoj do kakve drži filozofski naum) odnos igre: može joj, ali ne mora biti verna. Njen govor ne samo da ume da bude neodređen, već i neodredljiv; ona ume da sa retorikom gradi bolje veze nego s logikom. Itd. Na drugoj strani, ona kao da ovu igru sa „spoljašnjim” i (prema filozofiji) stabilnim vrednostima povlači u sebe: pesništvo je dvosmisleno ne samo prema drugom,

a da i sama ne zapadne. „pravljenje” svakog oblika dela. kalipolisa). razlikovanje koje ide skoro do nestajanja: ovaj bogat grčki izraz i sam je „dijaforičan”. za vreme dok pokušava da iskaže suštinu nesvodljivosti. kao kod Aristotela (čija je Poetika već genetička kako bi pokazala funkcije pesništva) ili ruskih formalista (koja je prešla put od genetičnosti postupaka do jakobsonovske usavršene verzije lingvističkog funkcio- . funkcijama subjekta-autora („duha”. Nazivajući njihov odnos „dijaforom”. Optužujući je zbog njene igre. a prema sebi kao prema drugom. „razlaz”.80 ABC već i prema sebi. „entuzijazmom”. Da bi se. čak i u obliku njene određenosti (onako kako to hoće filozofija). izmicanje ili izmeštanje. Zapravo. jer ovu „lepu” pojavu proteruje iz svoje „lepe” države. „poetika” se prema drugom vlada kao prema sebi. Ona kombinuje ideje obrasca i funkcije. ali je njihov odnos više nego ironijski. u modus nerazrešivosti. u modernom dobu naučnog tipa racionalnosti. a ne samo pesničkog u užem smislu). budući da ono ume itekako da za sebe zadrži i istinu. Sokrat joj na svoj način izriče pohvalu (u ironiji koja je i sama dvostruka. ustrojila kao teorijski govor. poetika najčešće pribegava genetičkim obrascima. Ovo je neophodno reći da bi se razumeo smisao poetike u modernom značenju. „genija”) koji proizvodi tako reći s onu stranu racionalnosti („nadahnuto”. Sokrat imenuje jedan nerazrešiv spor. Ukratko. kao teorije (kao genealogije i kao genologije) o tome kako se stvara pesničko delo (mada izraz označava postajanje. kroz „nesvesno”). To je za filozofiju (i njen modus teorije) jedva podnošljivo: ona sama biva izmeštena čim progovori o pevanju. raskol ili parnicu. ali sledeći određena pravila bilo „ukusa” (tradicije vrednosti) bilo „roda” ( žanra). filozofija teško da može da nađe ime za tako od sebe korenito drukčiju pojavu kakvo je pesništvo.

Postoji li otuda izvesna objektivna poetika koja bi bila i dekonstrukcijska? Postoji. maskira ili čitaoca sasvim zavede u stranu. Strukturne. logičko-gramatičke i retoričke granice teksta jesu i granice njegove poetike. implicitno – eksplicitno. Pokušaj da se nekim drugim delom ili tekstom ( tumačenjem u drukčijem kodu) zameni tekst dela unapred je osuđen na neuspeh ukoliko računa na potpunost. Svoju srazmernu objektivnost (u smislu ostvarenja određenog stupnja istinitosti). Tako.). Uostalom. Poetika . u meri u kojoj tekst dopušta da bude premešten na status objekta. na totalizacijsko zasićenje. ali takvi iskazi mogu biti varljivi. pa i samom suštinom. istinom drugog i istinom o sebi kao o drugom. sama poetika kao teorijska ili istorijska disciplina za sebe zadržava racionalnost (svodljivost). odnosno ne postoji ukoliko bi se samo ovaj njegov status (između mnogih drugih) uzeo kao jedini. moderna teorija nastoji da prevede i na svoj jezik prenese ono što iskaz teksta nagoveštava kao istinu svoje tvorbe. da sebe zataji. Da li to znači da od onog što se opire razumevanju treba odustati? Svakako da ne.DEKONSTRUKCIJE 81 nalizma). dekonstrukcijska poetika postiže poštovanjem vlastitog ograničenja: ona može da o tekstu tvrdi samo ono što tekst dopušta. imanentnoj ili implicitnoj poetici autora ili dela. Govoreći o tzv. tekst često može. uprkos a-racionalnosti (tj. jedino ono što se opire razumevanju jeste vredno napora razumevanja. latentno – manifestno itd. nesvodljivosti) dela. Delo u sebi nosi pravila svoje tvorbe. na mestima gde navodno progovara o sebi. ukoliko joj je poznata ova suštinska igra teksta sa istinom. ali ta pravila sa sobom i odnosi. skrije. budući da ne uzima u obzir otpor kao jedan od dva suštinska činioca svake tvorbe. To ne mora biti razlog da dekonstrukcijska poetika odbaci ove binarne opozicije (imanentno – transcendentno. semantičke.

Felman: La folie et la chose littéraire (Paris: Seuil. ali je ta genealogija heterološka (uvek je problem objasniti kako iz nečega drukčijeg. sticanje uvida trajne ili opšte vrste. Ti su uspesi srazmerni ovom (samo)rasvetljenju granicâ. Jer njen je zadatak genealoški. njegova imenentna građa. G. Počev od Dekartove Besede o metodi (1636). Blanchot: L’entretien infini (Paris: Galimard. M. a obrnuto srazmerni totalizacijama ili proširenjima u teorijskim ključu (zato je poetika. kritike koja ima posla sa sudovima i vrednostima. 1986). bilo da je reč o Kantovoj tablici kategorija (kvantitet. ona tada zapada u zaslepljenost u pogledu svojih predmeta. pravljenja ili stvaranja. metod nije ništa drugo do plan opštosti do kojeg se može dovesti neki slučaj kako bi se pokazao u kategorijalnom svojstvu. Teorija je od prvobitnog posmatranja postala uviđanje. koje se ponekad pokazuje i kao „ništa”. relacija. Za razliku od istorije koja se bavi distinkcijom i interpretacijom. ukoliko uspeva da osvetli vlastitu poetiku čitanja. kategorije su sastavni deo svakog metoda. poetike koja barata funkcijama i obrascima. 1981). pošto invenciji pripada svojstvo razlike i nesvodljivosti kao sama suština svakog proizvođenja. možda tačnije. on uvek poseduje jedan plan opštosti koji ga čini prenosivim i na druga polja. Ma koliko neki metod bio podešen prema predmetu i tako vezan za njegov osoben slučaj. Bilo da su to razlučivost i jasnost („distincto et claro”). DEKONSTRUKCIJA KAO TEORIJA. S. bitno različita od teorije). Hartman: Saving the Text: Literature/Derrida/Philosophy (Baltimore: Johns Hopkins University Press. P. nastaje nešto novo). uprkos svim sličnostima. 1978). kvalitet. 1969). odnosno. načina pristupanja i zadatka. Lacoue-Labarthe: L’imitation des Modernes (Paris: Galilée. pa do savremenih transmetodologija. teorija se služi metodima i kategorijama. modalitet u okviri- .82 ABC postiže uspehe ukoliko poznaje svoje granice.

u odnosu na nju uvek pragmatičkih disciplina. teorija ostavlja utisak da se previše bavi sobom.DEKONSTRUKCIJE 83 ma jedne arhitektonike potencija. Uvek na granici između svog predmeta (metodskih opštih uslova i pristupa) i sebe kao predmeta (uslova i pristupa opštem kao kategorijalnom problemu). od kritike. od klase kojoj pristupa u međusobnim opštostima. a posao dekonstrukcijski zamišljenih teorija sastojao bi se od rasvetljenja uslova i pristupa opštosti. kategorije su najopštije klase kao pojmovni ekvivalenti za egzistenciju slučaja u njegovoj idealnoj ili nužnoj predmetnosti – utoliko su one oblici do kojih se um može dovesti samo idući „pravim putem” (što je izvorno značenje „metoda”). već samo čitave kategorije (klase) dela. . ali to je naprosto nužan deo nje same. može biti uvek iznova različit. sudova ili vrednosti. koji se ne može ukloniti a da se ona ne pretvori u neku od pomoćnih. zapravo neograničeno mnogo. Teorija najviše trpi kad je zamene za ove druge discipline. Povezujući kategorijalnost nekog problema sa metodološkom perspektivom. facultatis). Ali kako ova osobenost imanencije za teoriju predstavlja predmet koji se mora transcendirati. teorija se svakako razlikuje od drugih bliskih disciplina (od nauke u raznim vidovima. jer sledi put izvesne vektorizacije ili transcendencije: u teoriji nije cilj poštovati jedinstvenost dela. distinkcija ili reinterpretacija). teorijâ ima više. Svaki put kad se poštuje osobenost jedne od ravni. budući da joj se tada nameću zadaci koji nisu njeni (zadaci funkcija ili obrazaca. već prema idejama koje dobija za svoj rad spolja. Posao teorije se tiče opštih uslova i opštih pristupa. a na koje ona može da odgovori samo posredno. što će reći i vlastitim ograničenjima. mora se iznova formulisati njihov odnos u terminima kategorije i metoda. poetike ili istorije). Kako odnos između ove dve sfere. metodološke i kategorijalne.

ona važi i kao metod. jer se njena ideja može obrazovati na mnogo načina. de Man: The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press. kao što nije ni metod (čist formalni. univerzalni. „razluka”) predstavlja Deridin . pokazujući nam najraznija lica. jer ono što dekonstrukcija može tvrditi o nekom tekstu ili slučaju biva unapred uslovljeno i ograničeno tim tekstom ili slučajem. DIFERENCIJA. o teoriji bi se moglo govoriti kao o konstrukciji metode postavljene na nivo univerzalne kategorije. moglo bi se reći da postoji jedna teorija. shodno slučaju kojim se bavi. 3 (Grenoble. takva koja uvek iznova (invencijski) remodelira samu sebe. uvek drukčiju. Recherches sur la philosophie et le language. P. 1983). Derrida: „La langue et le discours de la méthode”. koje moraju paziti na međusobne granice. 1986). „rAzlika”. ali ona nije ni teorija (ne barem jedna). DIFERANCIJA. U meri u kojoj se dekonstrukcija može formulisati kao teorija. J. radikalno drugi) garant.84 ABC generalizovati i objasniti u svojoj univerzalnosti. U idealnom smislu. koja bi sebe zasnovala s onu stranu svake empirije. Zato su i njene kategorije stvar za invenciju. tako je preduslov („uslov mogućnosti”) Kantovih kategorija pluralizam različitih i nesvodljivih (jednih drugima spoljašnjih i heterogenih) moći. mehanički obrazac). Diferancija (la différance. Njen idealni smisao bila bi matema (apstraktna formula kadra da sobom obuhvati svaki sadržaj). a njeni metodi oni koji najuspešnije razrađuju univerzalnost tako postavljenih kategorija kako bi potvrdili nesvodljivost teksta i razgradili svoje metodske identitete. ali taj idealni smisao neprestano biva razgrađivan pragmatikom samog teorijskog teksta koja ga sprečava da dosegne ovaj nivo. Ali takva metateorija ne postoji: kao što je za univerzalizam Dekartove metode potreban transcendentalni (i stoga radikalno spoljašnji.

Izraz je unekoliko ključni za otpor logici identiteta. F. Laruelle: Les philosophies de la différence (Paris: P.F. Wood. na samorazlikovanje koje ne zaustavlja nijedno ime („to nije pojam.. pre svega na tragu Hajdegerove ontološke razlike između Bića i bivajućeg. logosu prisustva. Derrida: „La différance”. diferenciju. nepoklapanje pojave sa sobom. razlikovati. teksta i izgovora. ili na osnovu.U. J.F. .U. Reč je o načinu na koji Deridina dekonstrukcija preuzima metafizički motiv razlike. Mada diferancija predstavlja ono što u razlikama pokreće razliku. utoliko što je taj izraz nesvodljiv na pojam. pojavu kao odlaganje. niti ime”. Iako se isto izgovara. Bernasconi (Evanston: Northwestern University Press. isto važi za značenje). Derrida and Différance. kako bi naglasio nesvodljivost pisma i glasa.DEKONSTRUKCIJE 85 neologizam: to je različitost-razlučivost koja ima za učinak razliku ili razlikovanje. razlike od onog što razlikuje. G. Diferancija (od différer. ona pre čini nego što osniva razlučivanje. 1979). i pre je trag samog pojma ili osnove razlike. 1988). Diferencija se stoga oslanja na diferanciju. pokreće ga a ne zaustavlja – ona bi bila čista razlika kad bi razlika mogla biti čista. G. Martin Heidegger: Identität und Differenz (Pfullingen: Neske. kao temporalno premeštanje. Vattimo: La avventura della differenza (Milano: Garzanti. 1957). D. odgoditi) označava reciprocitet u jeziku. eds. Ali ona naglašava i razlikovanje u vremenu.. razlučiti. R. veli Derida). unutar određenog sklopa. ali je teško reći da je osnovni pojam Deridine dekonstrukcije. 1972). njeno pojavljivanje pre ili kasnije. neologizam duguje svoj izraz pismu (a umesto e). nikad u punom prisustvu. Marges – de la philosophie (Paris: Minuit. Deleuze: Différence et répétition (Paris: P. 1968). 1986). nastojeći da ontološku problematiku prenese na teme jezika i vremena. odložiti. pojavu da u njemu kao sistemu nema pozitivnih termina. već samo razlika (znak postaje odredljiv tek u razlici prema drugim znacima.

nepotpuna i potencijalno promenljiva. Zapravo. tako je i značenje produkt sličnog reciprociteta. ponavljanju u drugim kontekstima. izdvojiva i odveć stabilna značenja (bilo da ih. Derida smatra da je materijalnost znaka ne samo neuklonjiva. već i samo gradi kontekst. puno ili prezentno. jer ovi poslednji još uvek fenomen smisla redukuju na konačna. na taj način se „rasejavajući” kao smisao čija je priroda dinamička. tj. njegovoj iterabilnosti. Ono ne samo da zavisi od konteksta. Reč je u isti mah o fenomenu znaka i značenja. razvijenog naročito u Huserlovoj fenomenologiji kroz razlikovanje dva načina funkcionisanja znaka. kao što je znak rezultat strukturnog reciprociteta jezika (kao u lingvistici de Sosira). u Deridinoj dekonstrukciji. utoliko čistiji ukoliko je manje vezan za naznaku. Uobičajeno shvatanje konteksta kao sredstva da se umanji višeznačnost smisla pro- .86 ABC DISEMINACIJA. Ovaj malarmeovski izraz je drag Deridi – on zamenjuje dekonstrukciju kao njena očigledno produktivna. već je osnova za fenomene značenja. pa razumevanje jednog značenja uvek nosi trag drugih i nikada nije čisto. pozitivna strana. Za razliku od Huserla. kao naznake (Anzeigen) i kao izraza (Ausdruck): samo je ovaj drugi onaj koji je nosilac smisla. umnožavanju koje ponavlja kroz diferanciju. Za dekonstrukciju pojam semantičke diseminacije pokazuje se kao plodniji od ranijih pojmova ambivalencije i polisemije. Diseminacija insistira na razlici. može se reći da je diseminacija način da se. bilo jukstaponiraju). počev od Fregeovog razlikovanja smisla (Sinn) i značenja (Bedeutung). u istoj sintezi suprotstavljaju. misli problem semantičkog odnosa jedinstva i mnoštva. za materijalnost govora i njegov strukturni reciprocitet. njegovom rasejavanju (na šta izraz po etimologiji najpre upućuje). ono postoji u relaciji prema drugim značenjima. a ne po sebi.

a u savremeno doba je samo ime nesvodljivog (prema Lakanovoj formuli: „Ne postoji drugo drugog”). tj. mada na različite načine. tj. Valja uvek imati na umu ovo transcenden- . odnosa iskaza prema drugim sličnim ili različitim iskazima – smisao razumeti kao sintezu dve od tih relacija na račun treće. relacije prema stanju stvari. Značenje se može razumeti samo kroz drugo značenje – ovim shvatanjem se Derida uključuje u tradiciju „jezičkog obrta” u filozofiji i teoriji XX veka. Preuzet iz tradicije. mogla bi od tri osnovne relacije značenja – indikacije. Jedna pragmatička semantika. La dissémination (Paris: Seuil. celinu subjektivnosti). one koja uvek nedostaje za punoću iskaza a koja se javlja kao njihova dopuna ili suplement.. veli Derida). Šelinga i Hegela je. i signifikacije. kao okvir ili vidokrug u kojem se relacije značenja mogu kretati u događaju nekog iskaza. slično je u semantici Pirsa. U teologiji. tj. Diseminacija bi tada bila pre svega razgradnja svakog celovitog smisla na svoja značenja kao na delove na koje se. posebno apofatičkoj („negativnoj”). ona koja bi svoju teoriju gradila polazeći od smisla kao čina ili učinka u nekom događaju jezika. na Stvoritelja koji se ne može svesti ni na šta što je stvoreno (na ljudsko ili nešto poznato kao ljudsko). 1972). ne može svesti – vrsta neprekidne igre između celine nekog smisla i mnoštva njegovih značenja. pak. manifestacije. DRUGO.U. pojam je u modernom mišljenju predstavljao suprotni pol tetičkom (kod Fihtea.F. odnosa prema subjektu koji produkuje iskaz. J.DEKONSTRUKCIJE 87 menjeno je time u shvatanje konteksta koji je i sam promenljiv i u načelu neograničen („nezasitljiv”. zapravo mesto negativiteta koje upotpunjuje tetičko samopostavljanje. odnosno u filozofiji „jezičkih igara” Vitgenštajna. 1967). drugo je upućivalo na transcendens. Derrida: La voix et le phénomčne (Paris: P.

Nijhoff. čas su elementi u korelaciji. nemogućnost njegove potpune empirizacije. Ono je jedna od najsloženijih operacija čoveka. odnosno ustezanja od njega. epistemologiji. genealogiji. sintetička operacija različitih drugih operacija. čitanje i samo gradi različite sinteze – između ostalog. Kao što jezik u idealnom sklopu metafizike treba da nestane čim obavi uslužnu radnju prenosa misli. Između različitih činilaca. Descombes: Le męme et l’autre (Paris: Minuit. V. 1987). Kategorija drugog se može posmatrati kao invencija šira od svake dekonstrukcije – stoga se za ovu poslednju kaže da je jedna od struja mišljenja u savremenosti koja se okreće ideji drugog – što gradi njene različite odnose prema ontologiji. refleksivnosti i senzitivnosti. postaju jedni drugima heterogeni i mogu jedni druge sasvim potčiniti sebi. prema formuli Deride).88 ABC talno poreklo drugog. čas odstupaju. psihoanalizi ili teorijama kulture („svako drugo je sasvim drugo”. ponekad čak i ne najvažniji. J. interpretacije i reinterpretacije: čitanje u sebi obuhvata razumevanje. oblike. tako je i za hermeneutiku čitanje vazda bilo čista instrumentalna operacija na koju se obraća pažnja jedino ako zakaže: čitanje je shvatano kao puko sricanje znakova. etici ili politici. sve do poimanja u oblicima aprehenzije i koprehenzije. učinak čitanja je tekst. preko memorijskih retencija i protencija. od percepcije i rekognicije. promenljive odnose. 1974). sve dotle da blokiraju neki od nizova. iako mu istorija određuje lica. Lévinas: Autrement q’ętre ou au-delŕ de l’essence (La Haya: M. a taj se tekst ne mora . E. 1979). Derrida: Psyché – Inventions de l’autre (Paris: Galilée. ovo potonje je samo jedan element prvog. slojeva i nizova čitanje uspostavlja dinamičke. formule ili figure. Ali čitanje je mnogo više od toga. Kao sinteza. kritičkog čina donošenja suda. ČITANJE.

mada potire ili zaobilazi osnovna jezička (gramatička) ili misaona (logička) pravila (književni tekst dopušta kako retoričke otklone. tekst i dalje poštuje i potvrđuje važnost različitih pravila ali nam uskraćuje smisao celine. tako i otvorene kontradikcije). H. ne stupajući u odnose celovitosti i totalizacije. nečitljivost otvara tekst za različita čitanja.DEKONSTRUKCIJE 89 poklapati sa tekstom štiva. odnosno. od vazda drukčijeg (uprkos svoj sličnosti) doživljaja pročitanog do mogućnih drukčijih interpretacija istoga teksta. U čemu je razlika. pa nam je stoga – nečitljiv. Benjamina o prevodu kao o transfiguraciji originala (original živi u svojim prevodima. takva se mesta mogu odrediti pa se može govoriti o „mapama (ne)čitanja”. unekoliko suprotno. Ali kod de Mana nečitljivost nije samo topološka. možemo pitati – i eto jednog paradoksa nečitljivosti (nismo sigurni da li zaista pitamo u čemu je razlika. odnosno različite hermeneutičke kontekstualizacije. što ne znači da je nerazumljiv. ili je posredi obrt kojim kažemo da zapravo ni nema razlike). Blum je posebno osvetlio topološke zakone (ne)čitljivosti. De Man definiše literaturu kao tekst koji je u krajnjoj liniji nečitljiv. geografiji i topografiji „pogrešnog čitanja (misreading)”. Inspirisan postavkom V. de . različite potencije teksta koje na mestima kojima se može utvrditi pravilo razgrađuju jedna drugu. neku vrstu „nadživota”. Naročito u čitanju književnih tekstova dolazi do izuzetno složenih (privremenih ili trajnijih) sinteza koje mogu da razgrađuju celovitost smisla dotle da kažemo kako nam je tekst i dalje čitljiv. već da je razumljiv na više načina od kojih nijedan ne može da odnese prevagu i izjednači se s potpunim razumevanjem. Na taj način jedan književni tekst (ili tekst uopšte) postiže svoj život i nakon vremena svog nastanka. u svojim čitanjima). već i tipološka vrednost: kao sama kategorija tekstualnog događaja.

Illuminationen (Frankfurt/M: Suhrkamp. Deridu je više zanimao odnos čitanja prema pismu (ili pisanju). Otuda je čitanje i prevod. 1967). pa čak i razumevanja kao činioca čitanja. da sebi otvori istoriju svog razumevanja. Paul de Man: passim. Bd. Derrida: Mémoires – pour Paul de Man. Psyché. Derida vidi problem u smislu kao u vrsti obećanja: pre svakog pitanja i odgovora (ili dijalektike čitanja i razumevanja). W. generiše poimanja s onu stranu svakog svog statičkog identiteta. 1961). 3 (Paderborn: Schöningh. suireferencijalnom) kvalitetu teksta. F. J. odnosno za samu potenciju teksta da iz sebe. Otuda u njegovim analizama poseban naglasak na samo-postavljajućem (autotetičkom. „Otkriće čitanja u savremenoj književnoj teoriji”. Kritische Ausgabe. Benjamin: „Die Aufgabe des Übersetzers”. na određen način okrenuti se u stranu od samog štiva – što je paradoksalan postupak. sobom tako reći. njegovo prisvajanje. Za razliku od de Mana. bilo preko ideje kruga razumevanja pitanje smisla razume kao raskrivanje značenja koje je uvek-već sadržano u pitanju. jezik obećava značenje. jer čitanje takođe označava predavanje tekstu. odnosno o razumevanju kao o postupku parabase – razumeti znači biti na distanci od teksta. tekst se okreće čitanju: čitanje je afirmacija teksta pre svakog svog ispitivanja. naročito odnos hermeneutike i filozofskog teksta. Dok hermeneutika bilo redukuje na samoidentičnost značenja. neizbežno je onda govoriti o čitanju kao o alegoriji i ironiji. 2 (1996). Jedan od glavnih zadataka dekonstrukcije sastojao bi se u otkriću ove tekstualne autopotencije koja je i transpotencija – na koji način odnos istog prema sebi produkuje odnos istog prema sebi kao prema drugom. naročito Alegories of Reading. Bloom: A Map of Misreading (New York: Oxford University Press. H.90 ABC Man se naročito zanimao za nečitljivost kao preduslov čitanja. 1975). 67-69. . Ukoliko se pođe od takvog stava. Schlegel: „Über die Unverständlichkeit”. De l’esprit – Heidegger et la question (Paris: Galilée. Fragment.

pa se može reći da neka invencija dolazi kao vrsta govora da odgovori na ovaj zahtev kroz obrte – trope – koji su. Ova poslednja ostaje neka vrsta otvorene paradigme saznanja. 1974). jer saznanje lišava njegovog metafizičkog važenja. mada dolazi iz uvida u epistemu teksta. njoj više ne pripada.DEKONSTRUKCIJE 91 1987). otvorena paradigma je vrsta aporije. bu- . Drugim rečima. da bi se ustanovila vrednost istine nekog saznanja. Iz ugla moderne – a to znači pre svega kantovski inspirisane – teorije saznanja. 11 (1984). potrebno je uz merila (epistemološke) tačnosti pridržavati se i merila tekstualne (semantičke. pojam retorike koji bi se ukrstio s epistemologijom (ukoliko ova druga ne može već sasvim da ga obuhvati). Merilo ispravnosti nadopunjuje kao vrsta suplementa epistemologiju. tamo gde epistemološka tačnost to nalaže jer se ne može konstituisati kao sinteza smisla – ali takav zaključak. njenu moguću razgradnju. ono što ova ne obuhvata. EPISTEMOLOGIJA. retorički model tropa – tj. Glas (Paris: Galilée. U de Manovoj verziji dekonstrukcije počinje se problemom epistemologije: šta se može znati (i na kojem stupnju pouzdanosti) o književnom tekstu koji. pa je otuda zadatak dekonstrukcijske teorije da iznađe tzv. zadatak čitanja nastavlja da traži sebi tekst uprkos toposima nečitljivosti. na različite načine. Imperativ saznanja (u svim značenjima) ostaje da važi uprkos uvidima koji ga konkretizuju i ograničavaju. „Rigorous Unreliability”. mada samo predstavlja njen spoljašnji rub. Johnson. Najveći otpor epistemologiji pokazuju retorički sklopovi. ali i retoričke) ispravnosti. iz ugla epistemologije. izmiče pouzdanostima saznanja. Na primer. Otuda je invencija druga strana ili obrt episteme ka dekonstrukciji. B. Critical Inquiry. često ne prihvata i stoga ne priznaje. ispravno je utvrditi da postoje sklopovi ili odnosi nečitljivosti u tekstu.

No. kao i fikciju – ona je povest obostranog osveljavanja.92 ABC dući da se ne može konstituisati kao metod. P. tj. obe okrenute. Ali neka fabula ne mora biti izmišljena. kaže Šklovski). kao dve krajnje strane. odnosno priča. gde događaj prelazi u govor. kazivanje u kojem govori ono što ne govori (životinje. a ipak je ova otvorenost za dekonstrukciju deo njene aksiomatike. polju jezika. na fabulativnom . dok je fabula još pred-subjektna. „nosioca”). pa je ovu razliku moderna poetika podvukla razlikujući fabulu kao priču-događaj u svojstvu građe od priče-sižea u svojstvu oblika („fabula je građa za sižejno oblikovanje”. ukršta s njim. stvari). The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press. Priča otuda jednako važi za istoriju. FABULA. u širem ono što je izmišljeno (gde se nepostojeće prevodi u postojeće. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press. U užem smislu basna. kako bi se postojeće prenelo na nepostojeće). a govor zadobija crte događaja. a predstavlja zapravo ukrštanje događaja i govora. Dialogue & Deconstruction: The Gadamer – Derrida Encounter (Albany: SUNY Press. Za tradiciju (predaju) uvek se može reći da počiva na ovom događaju priče. postajući samostalan događaj. ideja kojom izmiču jedna drugoj. uvek već tumačenje događaja. neka vrsta hipokeimenona (subjekta u starom smislu. Fabula je naracija (pripovedanje) i pre nego što se pojavi subjekt u funkciji autora. siže podrazumeva postojanje subjekta koji interveniše (ili interpretira). njihov hijazam. 1979). lik i slučaj – oni pre priče nisu postojali kao ono što se može predati nezavisno od događaja iz kojeg su potekli i sa kojim su prekinuli veze porekla ( genealogija). Za priču uopšte važi pravilo da sobom donosi i predaje mesto i vreme. njegov čin predavanja. 1986). zbivanje govora. 1989).

naracija se. de-interpretativno. Za dekonstrukciju je naracija otuda neodvojiva od problema epistemologije kao i genealogije. teorema ili filozofema: mi u vremenu živimo pričajući. budući da je ona tekst gde se znak odvaja od stvari bilo da bi je potvrdio u njenoj ideji. ona postupa ironijski. „velike priče” modernosti). svejedno da li time oporičemo ili sapotvrđujemo razliku istine i neistinitog. bilo da bi je oporekao (tj. čas kao izraz nesvesnog („fabulacije” snova. sobom nosi i odnosi tako da prema tumačenju koje uvek nastoji da je sameri kategorijama realnog. unazad. Kao u Ponžovoj pesmi „Basna” ( str. kao i samo vreme. svojstava koja je održavaju ili razgraničavaju. odnosno udvaja i oslobađa kao ironija govora. ličnih ili kolektivnih povesti). Kao mesto ili ravan na kojem neko zbivanje i govor prelaze jedno u drugo. od istorije kao i problema jezičkih invencija. u suprotnom smeru od prvobitnog. fabula ima važnu ulogu ne samo u tradiciji. umesto od početka kao do tog ča- . bila to istorijska činjenica. Suštinski vezana za vreme. u novi zaplet koji sada ide od kraja. njena bitna odlika diskontinuiteta (jednog reza u vidu „kulminacije” gde se „peripetijom” – obrtom. tropološkim sklopom preokreta na nivou čitave radnje – zaplet preobraća u rasplet. neko saznanje. priča govori unutar sebe istinu. Naratološka pitanja koja se zadovoljavaju funkcijama autora i njegovih postupaka samo su uža. već i u oblikovanju polja istine. zatvara je u sebe. čas kao njegova svrha (tzv.DEKONSTRUKCIJE 93 osamostaljenju kao onom što se može dalje predati ili predavati. pojavljuje čas kao alteracija saznanju (u vidu mita). predstavio je ili kao istinitu ili kao lažnu). tako reći tehnička pitanja u okviru jedne šire naratologije koja fabulu posmatra kao događaj jezika tamo gde se on temporalizuje i odvaja kao izvesna alegorija zbivanja. pa prema tome i reinterpretativno. 68). tj.

J. de Certeau: La fable mystique (Paris: Gallimard. odneo u stranu ili na druge načine razgradio nameru misli. Misao o izvoru. Fiction and Repetition (Cambridge: Harvard University Press. 1985). poreklu ili nastanku. J. izbrisati ili barem svesti). znak se mora ukloniti. tj. pa otuda nasuprot negativnom paradoksu genealogija ističe pozitivnu aporiju komunikacije. 1982). tropi. Iz perspektive heterologije znak zadržava iterabilnu autonomiju.94 ABC P. Blindness and Insight (Minneapolis: Minnesota University Press. FIGURE. 3 (1976). S Ničeom genealogija doživljava obrt: treba iznaći kako isto nastaje od različitog ili drukčijeg ( drugog). H. on u sebi kombinuje (protivne odnosno različite) vrednosti namere slanja i namere primanja (ili poimanja). Tradicionalna genealogija je reduktivna: treba pronaći kako se isto reprodukuje u različitom. 1978). odnosno teorija romantičarskog pokreta posle Kanta). 1983). de Man: „The Rhetoric of Temporality”. FORMA. genealogija je polazila od namere autora da sagovorniku prenese svoj naum ili misao. Miller: „Ariadne’s Thread: Repetition and Narrative Line”. njenu moć da prekine veze . G. sa) čini da ona izmiče svakom pokušaju totalizacije. Marin: Le récit est un pičge (Paris: Minuit. pri čemu se jezik mora povući (ili do kraja kontrolisati) kako ne bi omeo. ELH. uključujući u ideju geneze pojam negativiteta. Slušalac bi išao obrnutim putem (od primljene poruke ka autorskoj nameri). 41 (1974). Critical Inquiry. ideja. U oblasti jezika. L. klasični nemački idealizam. Handwerk: Irony and Ethics in Narrative (New Haven: Yale University Press. definitivnom tumačenju. M. Paradoks ove geneze smisla tiče se negacije jezičkog posredovanja (kako bi naum stigao u čistom ili idealnom obliku. GENEALOGIJA. Ovaj obrt od genealogije heterologiji pripremala je filozofija refleksije (tzv. „Narrative and History”. 1982).

postoji od Platona (sumplok») do Hajdegera (Verflechtung). 1962). odnosa energije koja se prenosi i opire prenošenju (otuda zanimanje dekonstrukcije za napone i tenzije smisla. kako je de Man pokazao. 1982). ukrštaj. zaplitanja. 1982) M. ali je na nju. otuda sintetički). Nietzsche: Zur Genealogie der Moral. tačku na kojoj ovo poslednje uspeva da postane prevoj na sebi. na mogućnostima obrta čiji je model jezički. HIJAZAM. hijazam predstavlja najvišu ideju: ukrštanje (l’entrelacs) percepcije i refleksije.DEKONSTRUKCIJE 95 sa poreklom. Ideja prepleta. dileme i aporije). kao ukrštanje ili razmena svojstva u odnosu dve heterogene pojave. krst (× ili †). odnosno preplitanje istog i drugog. U protodekonstrukciji poznog Merlo-Pontija.-L. za genetičke probleme. pre svega strukturisan kao hijazam. Deleuze: Nietzsche et la philosophie (Paris: P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press. prenoseći ga i uključujući u sebe kao jedan od činilaca svog sklopa. U retorici je hijazam ime za trop („hijazma”) . Nancy: Le partage des voix (Paris: Galilée.U. preplitanje „nepredstavljivosti” puti i reprezentacijâ mišljenja. J. metafizika gledala s podozrenjem: čitava povest metafizič- . 1979). Poreklo je moguće i uvek je neka vrsta konstrukcije tek nakon što imamo produkt. Serres: Genčse (Paris: Grasset.. P. G. nad-refleksija. Znači ukrštanje. Dekonstrukcija je svakako heterološka. F. već i izraz određene moći ili snage. višak ili pridodatak još jednog smisla početnom. genealošku ideju par excellence. njena ideja geneze je polivalentna i unekoliko ambiviolentna: produkt („posledica”. Eine Streitschrift (1887). Ova Ničeova kritika kauzalnosti počiva.F. drukčiji po značenju. tj. uzrok je ne samo povod posledice već i njena posledica. „učinak”) nekog porekla je ne samo drukčiji od porekla (nesvodljiv na njegovo isto. tako da u čistom obliku ne postoji osim u metafizici jednosmerne ili univokne kauzalnosti.

Ideja je takođe forma. druga se premešta shodno prvoj). Hamacher: „Lectio: de Man’s Imperative”. 1989). 1979). kojim on postiže svoje krajnje premeštanje ka tački beskonačnosti. ona upućuje na sebe. za razmenu svojstava između različitih. ali koji se ne dostiže u realnom. pa joj je Platon prvi pridao svojstva tvoračkog. Za „konceptualnog retoričara” kakav je de Man. 1971). Ideje pripadaju polju virtualnog.-F. kog logocentrizma može se posmatrati kroz različite poduhvate da se ova ideja izbegne i kao ontološki i kao gnoseološki pojam. ono formalno (ili figuralno) u znaku ili govoru. Ali ona je i svrha za beskonačno. budući da hijazam izokreće genealogiju u heterologiju. kao što su to lik za naraciju ( fabula) ili ritam za liriku. ovaj trop je ključan za razumevanje ekonomije govora. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press. Lyotard: Discours. figure (Paris: Klincksieck. vrstu cilja koji može voditi. W. a ne samo sličnih pojava. ideja ima dve funkcije čiji odnos određuju otpor i premeštanje (jedna funkcija preuzima ulogu otpora. virtualni karakter ideje otkriva njen para- . Ovaj formalni ili idealni smisao čini da je ideja neuhvatljiva za pojmovnu definiciju – ona se opire svakom svom svođenju na reč – ali je neuhvatljiva upravo kako bi zadržala svoj smisao čije ostvarenje vazda odlaže: ideja je otuda ključna figura meditativnih oblika. genetičku moć prvog reda ( genealogija). a ne aktualnog. Merleau-Ponty: Le visible et l’invisible (Paris: Gallimard. IDEJA. Ipak. mada nije svodljiva ni na jedan od svojih izgovora. biće u nebiće itd. Reading de Man Reading (Minneapolis: University of Minnesota Press. pa je Kant odredio kao regulativni pojam. Ideja može zato imati mnogo načina na koje se kazuje. jedno u mnogo. U isti mah figura i pojam. 1964).96 ABC M. Kao sama forma smisla. hijazam je u temelju svih jezičkih događaja. Zapravo. P. pre nego na svoje izraze. J. eseja (književnog ili filozofskog ili naučnog).

R. 6 (1979). na intencionalnom planu mišljenja. ideja prestaje to da bude. Gearhart: „Philosophy Before Literature: Deconstruction. Diacritics. želje koje još nemaju objekt. namera ili volja. To je htenje-za-drukčijim. topos (otuda ideje pripadaju metaforičnom. jer ona u određenim idejama vidi trag invencije.DEKONSTRUKCIJE 97 doks: kad se aktualizuje. Historicity and the Work of . ali tim istim postajanjem ona zadržava. nego intencijama na koje kasnije polažu pravo. doli na idealnom planu. Mada bi se na prvi pogled reklo da dekonstrukcija ustaje protiv ideja („idealizma”). S. u potrazi za njim. Mogli bismo reći da su ideje slike drugog. platonovskom „nebu”. u tački beskonačnog. Aktualizujući se. „’Setzung’ and ’Übersetzung’: Notes on Paul de Man”. postane. ili volja-za-beskonačnim – otuda je ideja uvek neka intencija. P. objekti koji otkrivaju da su intencije samo usmerenja. htenja u potrazi za predmetom. intencija je pre negativna u odnosu prema sadržaju. idealni objekti. pa je uvek problem sa idejom odrediti joj mesto. pretvori ili svede na realiju. ili hegelovskom „apsolutnom znanju”). Nauk fenomenologije koji dekonstrukcija preuzima upravo je okrenut protiv pozitivističkog intencionalizma koji neki sadržaj svodi na intenciju. 51 (1960). ona se sa njim nikada ne poklapa. iako je pojam intencije preuzak da je obuhvati. na pozitivnost namere. de Man: „Structure intentionelle de l’image romantique”. ideje su čisti. teorijske ili praktične „konstrukcije” – budući da su okrenute više invencijama koje njima upravljaju. Revue internationale de philosophie. to nije sasvim tako. izoštrava ili povlači svoju virtualnost kao oblik koji joj je najsvojstveniji. i njemu spoljašnja. virtualno se potvrđuje kao idealno. U ravni intencija. u ravni drugog. Gasché: „Deconstruction as Criticism”. volje koje se gube u idealnom: nešto drugo im daje sadržaj. 11:4 (1981). To važi i za ideje dekonstrukcije – one su takođe nesvodljive na svoje sadržaje. Glyph.

ona je zavisna od tradicije. Ona predstavlja višak ili nadopunu ( suplement) svesti. J. kojom ova zauzima stav razmaka ili distance.F. Istorijska i poetička figura (vid za po…hsij. Otuda invencija stupa u odnose otpora i premeštanja s onim zatečenim. INVENCIJA. „Force et signification”. niti na neki treći član koji bi ih posredovao izvan događaja u kojem postoje. a time i otpora prema drugom (ponekad prema sebi kao prema drugom). ironija je takođe premeštanje. de Man: „Literary History and Literary Modernity”. Iterabilnost (iteratio. a ti se odnosi ne mogu svesti jedan na drugi.U.. Kao oblik za po…hsij. Ona na neki način iz nje izlazi. obrt. mimesis). invencija stupa u paradoksalan odnos s istorijom. odnosno novina koja prethodi onom što će kasnije moći iz nje da se izvuče kao pravilo. kao „novo”. Vid inverzije. novu tradiciju (i od nje do izvesne mere bila asimilovana. otpori su obostrani). Derrida: La voix et le phénomčne (Paris: P. 1990). invencija je drugo ime za drugo. Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press. Kao istorijski oblik. najpre na negativan način (između njih dolazi do sukoba.”. shodno drukčijem načinu vrednovanja ). 13:4 (1983). „Abcde. str. 1967). Limited Inc. ITERABILNOST. Derrida: Psyché – Inventions de l’autre (Paris: Galilée. remeti je (utoliko je „avangarda”. IRONIJA. L’écriture et la différence (Paris: Seuil.. 60-61.98 ABC Paul de Man”. P. 1987). preokreta. kao serija) i insistira na razgradnji tradicije. J. Diacritics. ali da bi se kao novina mogla prepoznati. (Paris: Galilée.. da bi potom poslužila kao osnov za nov način predaje. za stvaranje dekonstrukcije. termin je polemički upotrebljen ka- . 1967). INVERZIJA. obnavljanje) kod Deride predstavlja suštinsko svojstvo jezičkog znaka. 1983). norme ili standarda.

36-42. budući da se može naći u svim tropima. Tako.”. u isti mah za kritiku strukturalističke jezičke teorije (Martine. Deleuze: Différence et répétition (Paris: P. ukoliko su tropi zloupotrebe.(Paris: Galilée. Gremas) i teorije govornih činova (Ostin. svi obrti su neka vrsta nasilja ili zloupotrebe govora.DEKONSTRUKCIJE 99 „Potpis događaj kontekst”. Ovaj uvid je predstavljao početak kraja retorike. ko protiv lingvističke apstrakcije. tako i protiv lingvističke pragmatike. onda tropologija os- . U prvoj polovini XVIII veka veliki francuski retoričar Dimarse je primetio da je zapravo katahreza pre princip nego poseban trop. teorija govornih činova je identitet znaka vezivala za intenciju subjekta. ograničiti ili fiksirati u stabilan identitet. odnosno čin govora u vidu konstantiva ili performativa) može odrediti. KATAHREZA.. katahreza nastaje tamo gde se u jeziku otkriva neko mesto manjka ili odsustva. 1990). Dekonstrukcija iterabilnost razume kao mogućnost invencije.U.. 1991). konotacija javlja u ulozi denotacije. pre n. 1972). Serl). 33:6 (1984).F. G. koje ona sobom zamenjuje kao nadopuna ili suplement. Delo. 1969). nema doslovno značenje). obrt u kojem je jezik na određen način „zloupotrebljen” (otuda je ona i abusio).. J. Katahreza je upotreba nekog izraza u prenesenom značenju za stvar koja zapravo nema ime (odnosno. tj. G. odnosno izotopizmu ili invarijanti znaka. Naime. od svojih početaka u V v. Strukturalizam je to identično jezgro nalazio u iterativnosti (ponavljanju). definisala je katahrezu kao nasilnu upotrebu govora. odlučiti. figura postaje ime. Nasilno je u toj upotrebi što se tzv. – „Abcde. e. sve do svoje moderne smrti u XVIII stoleću. I jedni i drugi smatraju da se neki jezički element (bio on znak/značenje. Bennington: Jacques Derrida (Paris: Seuil. Klasična retorika. Derrida: „Signature événement contexte”. Limited Inc. Marges – de la philosophie (Paris: Minuit. str.

o prirodi jezika kao sistema. ali je kontekst neograničen. proizvoljno davanje imena. njegovoj motivaciji. proizvoljna upotreba izraza. Les tropes de Dumarsais. tada sve reči. The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press. P. Ali problem s katahrezom je dublji: ukoliko bi ona doista bila nasilna. što ga čini teorijskim stavom. Tako problem katahreze. Gasché: „Deconstruction as Criticism”. odnosno (preko toga) problem retorike najavljuje veliko pitanje savremene lingvistike o prirodi jezičkog znaka. Svaki je znak po- . čitav jezik. postaju vrsta nasilne aktivnosti. neizbežno takvi ukoliko se za osnovu jezičke upotrebe uzme gramatičko-logički pojam standardne vrednosti kao doslovne vrednosti. Ta se teza tiče stare formule hermeneutike – kategorijalnog odnosa dva činioca razumevanja.100 ABC taje bez osnove. u standardnoj retorici i modernoj stilistici zauzimala metafora. kao središnje za tropologiju. 1989). mada su imperativni (i stoga prinudni). U protivnom. „’Setzung’ and ’Übersetzung’: Notes on Paul de Man”. i unekoliko zauzima mesto koje je. Teza dekonstrukcije bi glasila: značenje je vezano za kontekst. Katahreza je i sama simptom ove velike problematike. Hamacher: „Lectio: de Man’s Imperative”. Za dekonstrukciju je katahretičko načelo otuda jedan od najznačajnijih simptoma jezičke nesvodljivosti. avec un commentaire raisonné par Fontanier (Paris. Diacritics. 1986). 11:4 (1981). W. KONTEKST. već instance u jezičkoj igri. 6 (1977). 1979). Glyph. Reading de Man Reading (Minneapolis: University of Minnesota Press. a literatura njen složeniji izraz. Tropi su. tropi nisu ni puki ornamenti niti suvišni ukrasi. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press. sve znake može reći da nisu u prirodnoj vezi s onim što označavaju (nisu prirodno ili realno motivisani). jer se za sva imena. 1729-1818). pak. kao što je retorika polje u kojem se ova problematika najjasnije opaža. tj. R.

str. tekst. (Paris: Galilée. kao što poseduje i svojstvo prenošenja i kalemljenja u druga kontekstualna polja. 1985).. ali ta ponovljivost nije iterativnost već je iterabilnost: on može stupati u beskrajno mnogo novih okruženja. navodnog identiteta znaka – ne mogu ograničiti. 85-91. J.. svodeći ga na instrument). zasititi. intencijom pošiljaoca. FALOGOCENTRIZAM. diferencija. 1990). i mada se služi brojnim formalnim procedurama. Operacija dekonstrukcije nije svodljiva na metod („pravi put”). Posebno je značajna mogućnost da tekst raskine veze s kontekstom svog nastanka – sa svojim poreklom. tj. a ta kontekstualna okruženja nije moguće unapred opisati. J.DEKONSTRUKCIJE 101 novljiv. Time se opire jezičkoj entropiji. „Abcde. 8 (1981). New Literary History. METOD.”. odnosno da zadrži na sebi tragove porekla. 22-28. Reč je o potrebi metafizike za dominacijom u mišljenju. FONOCENTRIZAM. što znači da se ni učinci – kao posledice izvesnog uzroka. Tekst u kontekstu (Beograd: IKU. već tekst ograničava i produkuje moguće pozitivne kontekste kao polja imanencije. ona pre teži heuristici . Derrida: Limited Inc. normativno ili na drugi način odrediti. kulturi i istoriji. Culler: „Convention and Meaning: Derrida and Austin”. voljom autora. za dominacijom patrijarhalno-muškog tipa (otuda falogocentrizam). logocentrizam je povezan s fonocentrizmom. ali se odupre njihovom potpunom predavanju (što bi ga uklonilo iz komunikacije. Kontekst stoga nije sasvim spoljašnja oblast. diferancija. Usredsređenost na logos kao naum ili nameru mišljenja da otkloni ili svede govor u ulozi prenosnika mišljenja. naglašavanjem primata govora nad pismom. ostajući tako u načelu smisaono nezavršen i otvoren. kao zajednicu svojih značenja. LOGOCENTRIZAM. „Tekst i tekst u kontekstu: dekonstrukcionistička teza”. prisustva nad zamenom koja za znak uvek znači i odsustvo.

102

ABC

nego metodologiji. Metodička misao je osnova moderne epistemologije, od Dekarta do našeg doba, ali je već kod Dekarta ontološka vrednost metoda bila transcendentalno zajamčena („Bog me ne vara”, veli Dekart). Zapravo, metodi – mehanizmi ispitivanja i saznavanja ponovljivi nezavisno od okolnosti – uvek su povezani s metafizičkim vrednostima, bilo time što su svoju genealogiju vezivali za „neutralnost” logike (shodno ontološkoj analogiji sa geometrijskom postavkom da svet realnog mora biti građen onako kako je građen um koji saznaje, jer je tvorac obe strane Bog), bilo teleološki za neku svrhu preko koje se ovladava idejom kauzalnosti. Ali vrednost metoda bez transcendentalnog garanta istine postaje zavisna od njene upotrebljivosti, od pragmatike njenog konteksta koji nije unapred odredljiv. Književne metodologije – koje su uvek bile inspirisane bilo nekom filozofskom, bilo naučnom doktrinom – pre su refleks ove opšte istorije modernosti, nego potreba same literature, koja sa metodima postupa takođe pragmatično, već prema vlastitoj potrebi. aksiomatika, dekonstrukcija kao teorija. METAFORA. Kao pojam metafizike, metafora („prenos”, „prenošenje”) u isti mah priziva i učvršćuje univokno, doslovno značenje, kao što ga i potiskuje, kako bi sebe razlikovala od njega i njemu prepustila primat u okviru logocentričkog sveta. Figura sličnosti, metafora je prenos po odlikama koje se smatraju bitnim, pa stoga postoji na osnovu već oblikovane mreže bitnog i nebitnog, odnosno u govoru koji je vrednosno hijerarhizovan. U času kad se ta mreža razgradi, zaboravi ili na drugi način pokaže nedelatnom, metafora ili prelazi u doslovnost (mnoge metafizičke kategorije, od „temelja” do „duha” i „duše” prvobitno su bile metafore), ili se pokazuje kao metonimija, prenošenje i zamena po imenu (a ne po stvari, odnosno

DEKONSTRUKCIJE

103

ideji stvari), po topološkoj (a ne tipološkoj) blizinu i susedstvu, po kontingvitetu (dodiru) i utoliko kontingenciji (a time i slučajnosti). Dekonstrukcija nastoji da opiše ove mene metaforičke dikcije koje leže u njenom sklopu (bilo da ih on potvrđuje, bilo da ih oporiče). Ona ne zamenjuje pojmovni govor metaforičkim, budući da smatra da i pojam i metafore imaju svoje vrednosti koje su nezamenljive, kao i da je razlika između te dve velike klase izraza izvedena iz metafizičke opozicije neposrednog i posrednog (tj. iz sistema logocentrističke reprezentacije). Metafora i pojam su ravnopravni, njihova upotreba opravdava se pragmatičkim i simboličkim funkcijama koje imaju u tekstu, pa su njihove hijerarhije sekundarne i utoliko singularne. One takođe ulaze u jezik kao njegove iterabilne diferancije, i čitaju se kao simptomi odnosa premeštanja i otpora (za pojam, otpor premeštanju predstavlja njegovu determinantu, kao što je to za metaforu premeštanje nekog otpora, sličnost koja preovlađuje). Moć metafore je moć premeštanja, odnosno prenosa; moći preneti, pak, znači i moći preneti se, igrati ili biti kao drugi; ali ono što se prenosi takođe se odnosi, gubi lice ili prisvaja, ne retko nasilno, lice drugoga.
S. Kofman: Nietzsche et la métaphore (Paris: Klincksieck, 1972). J. Derrida: Éperons – les styles de Nietzsche (Paris: Flammarion, 1978). G. Hartman: Saving the Text: Literature/Derrida/Philosophy (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1981). P. de Man: „The Epistemology of Metaphor”, Critical Inquiry, 5 (1978).

METONIMIJA.

metafora.

MIMESIS. Za dekonstrukciju, mimesis je pre svega retoričko načelo: podražava se, prenosi, upućuje na neki već postojeći i oblikovan govor. Mimesis je fenomen teksta (onda kad gradi sličnost stvari polazeći od simulakrumskih ili iterabilnih potencija jezika), odnosno interteksta (kad

104

ABC

ustanovljuje, citatom, parafrazom, pastišom, aluzijom i na druge načine, bliskost s nekim već postojećim spisom). U klasičnoj misli, još kod Aristotela, mimesis je podražavanje neke radnje, ali tragička mimesis je podražavanje radnje koja je već govor, mit (v. Poetika 1449b). Tu mimesis ima dve funkcije, dva smisla: jedan je pravac postizanje izvesne sličnosti čoveka i prirode, drugi nadopunjavanje prirode od strane čoveka, budući da ona sama to ne može. Priroda (fÚsij) poseduje sposobnost stvaranja ili tvorbe (po…hsij): čovek bilo prisvaja tu veštinu (tšcnh) ponašajući se poput prirode, bivajući joj sličan, što predstavlja vidljivu scenu stvaranja, bilo se ona, priroda, služi čovekom kao svojim oruđem kako bi stvorila ono što sama ne može, nadopunjujući sebe (tako u Fizici najpre čitamo: „tehne podražava fisis”, a potom: „s jedne strane, tehne dovršava ono što fisis ne može da stvori; s druge strane, ona podražava”, 194a, 199a). Ovaj funkcionalno-suplementarni i ambivalentni smisao ostao je skriven za moderne teorije odraza, mada je iz pozadine upravljao njihovom ideologijom, pre svega u saznajnoj oblasti: čovek podražava (odražava) znanjem prirodu kako bi je promenio, njome upravljao ili na drugi način u njoj intervenisao (nadopunio je). Bogat grčki izraz tšcnh izgubio je značenja umeća (umetnosti, veštine, umenja) i postao moderna „tehnika”, znanje serijske produkcije, mehaničkog rada bez udela stvaranja, kao što je i fÚsij (priroda kao sveobuhvatnost, kao „Biće”) postala „natura”, rezerva materijala za obradu, postavljena nasuprot svojoj ranijoj ambivalentnoj sposobnosti tvorbe (po…hsij postaje oznaka za artificijelnost, čemu stoji nasuprot prirodnost). Reč je, prema Hajdegeru, o ontološkim promenama modernosti, a ne samo semantičkim. U svakom slučaju, mimesis treba misliti u sklopu ovih kategorija, s onu stranu njenog svođe-

u tom slučaju. Hillis Miler: Fiction and Repetition (Cambridge: Harvard University Press. budući da bi njena aristotelovska ambivalencija po smislu takođe bila ime za nesvodljivost odnosa prirodnog i stvaralačkog. J. da produkuje referencijalne funkcije. kao vlastiti re-produkt). premeštanje. govor u stranu ili prelaz na drugi predmet. mogućne svetove. posebno kroz ulogu nadopune. Preokret. da sličnost nije samo produkt (re-produkt odnosa dve stvari). Mimesis – des articulations (Paris: Aubier-Flammarion. viškom vlastite moći. stvara sebe kao određenu stvar. tj. utoliko su one njen reprodukt) tako što sama pridobija moć (postaje stvar. U svojoj dekonstrukciji platonovske mimesis kao odraza. mimesis je jezička u najdubljem smislu. recimo) mimesis se time ponovo približava onome od čega ju je platonovska. da granice prirodnog ili univoknog proširi do razmera koje prelaze obim adekvacije stvari i reči. 1968). Delez će reći da mimetički simulakrum ponavljanja nije ni original. a potom moderna metafizika udaljila: biva po…hsij. već da sama produkuje (drži stvari u izvesnom odnosu. Kao simulakrum (umetničko delo. originala) i od tipološkog (od kopije). Deleuze: Logique du sens (Paris: Minuit. 1986). tamo gde aktualno ne dospeva. izvora. 1982). Njena je sposobnost da ponovi u virtualnom. tj. U retorici je parabasa odstupanje. tropi. G. U teatru je to bio deo u sredini drame ko- . 1975). PARABASA. P. Lacoue-Labarthe: L’imitation des modernes (Paris: Galilée. odnosno da kao ponavljanje postavi sebe samu i time sebe razluči od genetičkog toposa (od izvornika.DEKONSTRUKCIJE 105 nja na sličnost. Danas bismo rekli da mimesis ima sposobnost da stvori virtualne. ono što priroda ne može. ni kopija. mimesis bi nadopunila. OBRT. Jedan od dva ključna gesta dekonstrukcije. OTPOR. prekoračanje.

ili se na drugi način obraća čitaocu u tzv. znak koji samo zamenjuje. koji svoj život duguje reči. ima se u vidu celovitost nekog sadržaja koji je već. čak i posle smrti. pak. Zapravo se i o usmenom govoru i njegovim elementima može govoriti kao o vrsti fonet- . ali u isti mah ojačava njegovu iskaznu vrednost). ali je zanimljiva utoliko što predstavlja iskoračenje i nadopunu u logici teksta. avec un commentaire raisonné par Fontanier (Paris: 1729-1818). de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press. odnosno mentalne predstave. mrtav ili odsutan. 1979). i gde se autor (lično. ji nije imao neposredne veze s radnjom. on podleže opštim pravilima jezičke artikulacije. pismo je konstituisano kao sistem razlika. kao supstitucija glasa. pismo predstavlja tehničko sredstvo za grafičko beleženje određene verbalne (usmene ili glasovne) vrednosti. Činjenica da pismo funkcioniše u odsustvu pošiljaoca (a takođe i primaoca). Parabasa je u isti mah znak alegorije i ironije. Reč je. čak i u poslednjem slučaju. U tradicionalnom. živa reč – a pismo. kroz hor ili na drugi način) obraćao publici. kod hijeroglifa ili ikoničkih znakova. autorskom svojstvu. digresivni esej.106 ABC Les tropes de Dumarsais. na ovaj ili način. živa (tj. usmena) reč to ne uspeva. odnosno da u sebi zadržava nešto od života na način na koji tzv. u isti mah jačanje i slabljenje (pojava autora na sceni narušava tekst i slabi njegov razvoj. onako kako to važi za artikulaciju usmenog govora. sam je neživ. već je prekidao. U naraciji bi to bio prekid gde pisac umeće direktan ili kvazidirektan govor. PISMO. preoblikovan u reč. suprotno tome. P. Drugu čini njegova načelna funkcija zamenjivanja: u meri u kojoj pismeni znak zamenjuje govorni. suplement. običnom smislu. predstavlja prvu pukotinu u ovakvom definisanju pisma.

što pruža mogućnost da se (pre prema modelu pisma no govora) pojam jezika generalizuje oko jedne arhigrafije. ono je svet smisla. pismo je praoblik davanja smisla svetu. govori u više narečja. smrt i život. PREMEŠTANJE. POLISEMIJA. Njegovo svojstvo je da tekst ustroji kao granični slučaj smisla nekog događaja. od ideogramskih znakova do problema telekomunikacija. topološki. „prapisma” kao osnove za govornu komunikaciju. pre nego sa tehničkim smislom abecednog beleženja. visoko razvijena ili formalizovana do računa). diseminacija. Marges – de la philosophie (Paris: Minuit.DEKONSTRUKCIJE 107 skog pisma. S jedne strane. U načelu. sadašnjost i povest. odnosno „pisanja”. pre- . a s druge strane. od slika do kinematografa. kombinuje odsustvo i prisustvo. kao o pismu glasom. 1972). gde oblik prelazi granice mesta na kojem se čuva. poopštenom koncepcijom pisma kao arhigrafije. svejedno da li je reč o filozofiji. a njegova energija predstavlja osnov za produktivnost teksta u događaju čitanja. nauci. Jedno od dva načela na koja bi se mogla svesti svaka aktivnost govora. L’écriture et la différence (Paris: Seuil. u ma kojem smislu ona bila uzeta (kao svesna ili nesvesna. Positions (Paris: Minuit. njegova rezerva. tehničkom značenju alfabetska ili fonička. literatura je uvek pluralna. bila ona u užem. logiku i retoriku itd. 1972). 1967). Dekonstrukcija računa sa ovakvom. da se problem literature (takođe uzete u širokom smislu „slovesnosti”. Tipološki. 1967). J. kad bi to ono drugo – otpor – dopustilo. žurnalizmu ili pesništvu u užem smislu) razume kao igra više vrsta (tipova) i slojeva (toposa) govora: iz ugla pisma. bliskost i daljinu. Derrida: De la grammatologie (Paris: Minuit. kojim slučaj ocrtava svoje granice. to dopušta da se u igru pisanja i u teoretizaciju jezika uvrste bliski fenomeni piktoralnih grafija.

ali i kao heterološki iskaz (egzistencija i predikacija.108 ABC meštanje je beskonačno. heteoroškom značenju iščitavanja jezičkih (logičkih. kad se on prenosi bilo svojim jednostavnim ponavljanjem. bilo kao vrsta protivotpora. kad nastoji da ga potisne ili skrije. Može biti prevoda između dva jezika. zadatak prevodioca odredio kao „nemoguć zadatak”. kao prenošenje koje uvek mora ili da zakaže (oduzme originalu nešto što . V. u napetosti). rekontekstualizaciju. Ali najčešće je reč o međusobnom prikrivanju i potiskivanju. Dekonstrukcija se može uzeti kao igra otpora i premeštanja. metafora. u mnogim od njenih vidova. a otpor ovoj beskonačnosti daje izvesno lice konačnog. predstavljajući ga kao čistu iteraciju ( iterabilnost). premeštanje se javlja kao sila. prevodeći Bodlera i pišući o tom prevođenju. reinterpretaciju. otpor je uvek premeštanje otpora. kao puko ponavljanje. dijahrono i sinhrono uvek su u razlazu. ponavljaju jedan drugog. a najviše u ovom trećem. Otpor i premeštanje uvek umnožavaju jedan drugog. pre nego o odsustvu jednog u korist drugog. gramatičkih. Prevod je prenošenje smisla jednog teksta u drugi. tamo gde nema premeštanja otpor pokazuje crte nasilja. suprostavljena premeštanju. Benjamin je. U strogom smislu. kao sinhrona predikacija (jedno je isto drugo). čitanje. ali i u istom jeziku (u ovom potonjem slučaju u raznim vidovima: kroz istoriju. ezgistencijalnih kao i predikacijskih) tenzija između istog i drugog. PREVOD. čemu se opire sam tekst – i kao polazni i kao ciljni. I jedno i drugo mogu se posmatrati kao fenomeni moći: tamo gde nema otpora. Formula „otpor je premeštanje” može se stoga čitati u oba vida kopule koja ih povezuje: kao dijahroni egzistencijal (jedno postoji kao drugo). Važan je i drugi vid otpora: onda kad otkriva neko premeštanje. retoričkih. izvođenje itd.).

takođe po Ničeu. de Man: „’Conclusions’: On W. Uvod u raspravu o subjektu prevođenja”. 1989). W. A. dekonstrukcijska ideja prevođenja nastoji da afirmiše prevod kao polje intenziteta. kao i polazni tekst već su postojali). The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press. „Živeti s prevodiocem. tenzija. nivelacijom razlika između stvari kako bismo dobili njihove klase). Nasuprot tradicionalnom pojmu saznanja (koje po Ničeu predstavlja prevod nepoznatog na ono što nam je već poznato). 1961). ali je ta promena na nesvodljiv način nemoguća (kultura. prevod je metafora za samog sebe – mi prevodimo u svakom času. ako ništa drugo. I za samu dekonstrukciju bi se moglo reći da je prevod. Književno prevođenje: teorija i istorija (Beograd: IKU. Berman: L’Épreuve de l’étranger (Paris: Gallimard. kao i svet. 1987). 1984). kao i shematskih redukcija metafizike govora (gde se. Illuminationen (Frankfurt/M: Suhrkamp. pluri-subjekatska bića. u širem smislu.. Kao metonimija za prenos svake vrste. pri čemu se prevodi ono što preostaje kao „interlinearno” („između redova”). na nečitljivo ( čitanje). Derrida: „Des Tours de Babel”. J. živeći s prevodiocem u sebi koji od nas kao od subjekata čini kompleksna. a u teorijskom smislu počiva na fikciji izvesnog „čistog jezika (reine Sprache)”. Les Tours de Babel (Mauvezin: Trans-Europ- . menjajući tako svet. Benjamin: „Die Aufgabe des Übersetzers”. 1976). 175-181. prevod neke konstrukcije tako da postane invencija. na zamisli da se smisaona ravan teksta može izdvojiti od sveg materijalnog u znakovima. svesno (misli u reči) ili nesvesno (snagu u delanje). Otuda je prevod vezan za nemoguće. pojmovi oformljuju kao kolumbarijumi. Psyché (Paris: Galilée.. P. Benjamin’s ’The Task of the Translator’”. upućeno na neprevodljivo i. a ono postojanje u jeziku različitom od prvobitnog). dodira s nepoznatim i drukčijim: svaki prevod menja kontekst (kulture) u koji ulazi.DEKONSTRUKCIJE 109 drugi jezik ne trpi) ili ojača prenos (dodajući mu.

Vrednovanje je uvek prevrednovanje. uz logiku („dijalektiku”) i gramatiku. u diferencijalnoj iterabilnosti onoga što od nje čini znak. figure koje pomažu ubeđivanju. U svom najopštijem smislu. uprkos svojoj ponovljivosti. Njena imanencija je u njenoj transcendenciji. a pre njega Spinoze. Uz mnoge varijacije. od prevrednovanja. na drugu vrednost. Nemoguće je za vrednost da bude samo jednom. 1973). dekonstrukcija kao kritika. svodila na pronalaženje (pre nego na iznalaženje) povoljnog dokaza. 1982). pod uticajem logike. dispositio i elocutio. Hohendahl: The Institution of Criticism (Ithaca: Cornell University Press. figure misli ili figure govora. Jedna od tri discipline klasičnog obrazovanja. ono što vredi mora da vredi više puta. diferencija. takve koje bi bile odvojene od povesti. mesta u okviru šireg sistema obrazlaganja (topike). Tako se retorika redukovala najpre na elokuciju. od iznovnog pokretanja vrednovanja. argumenta. Takođe. To je tako još od vremena Ničea. 1985). jer je nesvodljiva. RAZLIKA. RETORIKA. Figure su mogle biti. i sama se delila na tri osnovna dela: inventio. na raspored mesta. Bloom: The Anxiety of Influence (New York: Oxford University Press. drugog. 1985). PREVREDNOVANJE. pri čemu . tj. P. od invencije. U. sužavala na konstrukciju (sintaksu) izlaganja. Inventio se. ocena je uvek preocenjavanje. Ženske studije. tj. a ipak ne postoje transcendentalne vrednosti. H. ako je tako bolje”. prevrednovanju koje polazi od razlike. dekonstrukcija se može shvatiti kao realizacija Ničeove ideje o „prevrednovanju svih vrednosti”. Difference in Translation (Ithaca: Cornell University Press. 105-114. a pre njega Heraklita: „jednom ili hiljadu puta. 4 (1996). pod uticajem gramatike. po staroj podeli. Dispositio se. vrednost čuva jedinstvenost. diferancija.110 ABC Repress. „Rizom-Delez”. odnosno na dodatke.

budući da se istraživanja jezika sve više oslanjaju na gramatička ispitivanja (u raznim oblicima). strofi – ritam igra ulogu „divlje karte”. 1977). već kao sistem tropologije. već ono što gu- . gubi u vreme pozitivnih nauka status polja koje je važno za istinu. Communications. Svojim izmicanjem formalizaciji. M. posebno klasifikatorska. a u filološkim disciplinama nju sve više zamenjuje stilistika. RITAM. koja prenosi i danas. P. retorika označava polje jezičke nesvodljvosti u punom smislu. 16 (1970). tropi se shvataju kao govorni „ukrasi”. pokazuju važnost jezika kao posebne moći koja nije svodljiva na druge discipline i koja se stoga može ponovo zasebno izučavati. U modernom dobu. mada je to po pravilu najviše što može dokazati). već kao retoriku oblika: njena povest i znanja. a druge su podeljene na figure (sheme) dikcije (ili leksije). konstrukcije i distribucije (ponovo sintakse). uz figure značenja. Barthes: „L’ancienne rhétorique”. Dekonstrukcija otkriva retoriku ne više kao normativnu disciplinu.DEKONSTRUKCIJE 111 su se prve asimilovale u dijalektiku (kao logiku vođenja rasprave). nemerljivo od merljivog. stihu. Otuda granica versifikacije u strogom smislu nije semantika (versifikaciona shema može pokazati paralelizam metra i značenja. Charles: Rhétorique de la lecture (Paris: Seuil. usled potpune premoći gramatike ( katahreza). retorika gubi predmet. oblast literature. ne kao retoriku ubedljivosti. a sama oblast u kojoj retorika pokazuje najveću snagu. Ritam se razlikuje od metra kao nesvodljivo od svodljivog. U sva tri ključna činioca lirske dikcije – stopi. R. odnosno trope – koji su preostajali retorici kao njeno pribežište. razlika od identiteta. U XVIII i početkom XIX veka retorika skoro sasvim iščezava iz sistema obrazovanja. 1979). džokera u metričkom „špilu” (igri). de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press.

vremenski neodredljivo. „Vezani za vreme. Na taj način on daje vreme onome što bi. pre nego od metrike. upisujući se jedni u druge. Dok je metar vezan za fenomen sintakse. Dekonstrukcija stoga polazi od ritma. tropički) smisao ritma utisnuo u mehaničke sklopove metra i njegove mere uvrstio u svoj izgovor. periodizujući. Stopa. od presokratovaca preko Lukrecija i Bruna do Ničea). strofa u lirici grade odnose vremenskog premeštanja. nalazeći ga i s ovu i s onu stranu izbrojivih shematskih obrazaca.112 ABC bi celinu značenja ostajući u ulozi smisla: to je telo i njegove kretnje aleatorno vezani za vreme. pomenimo i filozofska ritmovana izlaganja. kao puka mera. ritam prelazi ovu granicu. već pismo unutar pisma. ima sličan smisao: osloboditi instance estetskog plana (a‡sqhsij oznake) na račun obično privilegovane instance označenog. pokazuje da i iza i po strani nje postoji igra jezičkog tela). eseja. U lirici postoje fenomeni hronotopa ne manje . Fraja. ona preuzima ritam). proze. Ničeovo postuliranje dionisovskog ritma. na primer.. plana utvrdljivog ili izmerljivog. poput sna u odnosu na telo (on takođe „nepravilno”. tamo gde ovo predavanje reči daje vreme. raspoloženjem (za N. Ritam je poput senke u odnosu na metar (kad se osvetli metrička shema. osvaja shemu. kao predaju telesnosti govoru. ritmizujući. Ritam pak treba misliti kao izgovor. trag koji vreme ostavlja na telu: otuda je moguće povezati ritmove pojedinih doba sa štimungom. veli Pindar (VIII pit. ditiramb prolećni ritam mladosti itd. Ali izgovor nije samo aktiviranje ritamskih potencijala teksta. ali oni to čine da bi se strofički („obrtni”. šta smo? šta nismo? Čovek je senka sna”. elegija poseduje jesenji ritam.). 95-97). za razliku od apolonovskog metra. on je fenomen izgovora. stih. ostalo samo prostorno. s ovu i s onu stranu velikih žanrovskih podela (rodova lirike. tj.

spacijalnih. po broju i sklopu svojih elemenata ograničen ili završen) stoji njegova otvorenost za čitanje. na nivou oznake. razumevanje (na nivou značenja tekst se može. de Man: „Hypogram and Inscription”. pri čemu figuralnost uvek biva snažnije vezana za telesnost (tzv. Standardno mišljenje. nego za idealnu (ili označenu. Ova dva svojstva u prvi mah mogu se predstaviti kao kontradiktorna: nasuprot konačnosti nekog teksta (činjenice da je. kroz odnose invarijantnih i varijantnih elemenata. Ali ni konačnost. jednoj produkciji novih ili dodatnih značenja). SUPLEMENT. 11:4 (1981). temporalnih dimenzija pre nego metričkih. „Abcde. P. Istraživanje lirike je zato povezano sa ispitivanjem ritamskih.DEKONSTRUKCIJE 113 no u proznoj fikciji. 1978). predati jednom dopunjavanju ili promeni smisla. Na jedan način zatvoren u sebe. Carol Jacobs: The Dissimulating Harmony (Baltimore: Johns Hopkins University Press. N. već pre neka vrsta stavova („teza”) koji se postavljaju jedan ... on sam ukoliko se razume u odmaku od sebe. odnosno ulogu ideje koja postoji u eseju. 29-34. 1979). tj. već iz konteksta koji mu stoji spolja i kojim ne vlada. 1 (1996). označiteljsku stranu) govora. Diacritics. tekst je na mnoge druge načine otvoren prema drugom – bio taj drugi čitalac.”. ali se od ove potonje razlikuju time što ritam preuzima ulogu figure (lika) koja postoji u naraciji. niti produktivnost teksta nisu same za sebe zakoni („nomoi”) koji parališu jedan drugi. Poezija. Tekst se definiše svojom ograničenošću i svojom produktivnošću. od tradicionalne hermeneutike do lingvistike teksta. 160-165. semantičku) stranu proznog iskaza. ovu antinomijsku prirodu teksta razumeva kao igru središnjih i rubnih elemenata. tumačenje. Johnson: Défigurations du langage poétique (Paris: Flammarion. str. B. „Pesništa”. pak. TEKST. drugi tekst ili. 1985). kontekst. Abraham: Rythmes (Paris: Flammarion.

prisutnog i odsutnog). povezuju sa tvari obdarujući ih činiocima smisla. ali i sam proizvodi mišljenje i govorenje. o njegovom virtualnom identitetu (u čijem je jezgru . tipologije i topologije. mesta. tragovi već pročitanog ili onog što se očekuje i sl. pa se može reći da u načelu nijedno čitanje teksta nije apsolutno jednako nekom drugom čitanju: čitanje interveniše kao kontekst razlike u kojem je nemoguće izbrisati udeo subjekta (koga. Otuda je tekst pre antitetički nego antinomijski: on je hibrid načela čak i tamo gde se čini sasvim transparentan. Otkud da onda ipak tekst zadržava određeno jezgro svoje celovitosti. posredstvom čitanja koje je. kao svagda različitog. različiti tekstovi. uzak smisao teksta kao jedinog sveta. tekst se može povezati s različitim kontekstom.). kako to da se ipak sporazumevamo da je reč o istom tekstu? S jedne strane iterabilnost jezičkih činilaca ili ponovljivost teksta pokazuje da tekstualni znak poseduje neku vrstu idealnosti. – tj. budući da instanca govora (u takođe generalizovanom smislu pisma) interveniše čak i kod percepcije neživih stvari. i na stenama postoje teksture. nešto što mu uvek ostaje spoljašnje.114 ABC kroz drugi. da uspeva da svoju različitost sačuva od svih konkretizacija (od ma koje konačnosti). konstituišu različite povesti. Tekst je proizvod mišljenja i govorenja. tj. povesti ili izgleda. Ovako generalizovani pojam teksta dopušta da se sve u svetu posmatra kao tekst. pre. Moguće je otuda govoriti o virtualnosti jednog teksta. „Nema van-tekstovnog (il n’y a pas de hors-texte)”. kao čitaoce-posmatrače. sveta kao različitih tekstova. osmišljavanja živog i neživog. svoj „identitet”? Ukoliko su sva čitanja različita. glasi poznata Deridina „formula” za ovaj ontološki sloj tekstualizacije sveta (čime se ne postulira „knjiški”. Prenosiv i prevodljiv. već. okolnosti itd. tkanja koja nas. kao njegova interna mogućnost.

U tom smislu. za velike tekstove naše književne ili filozofske tradicije. teorija. produkuje. 3 (1971). Prisutno u odsutnom. te aktualizacije. nikad se ne poklapali i iz ugla idealne. beleg njegovog uklanjanja (odlaska). već pre ona pripada njemu. kojom on sebe ustanovljuje (instituiše) kao svet za sebe. kao plan ili kao infra-kosmos sa vlastitom tradicijom (u isti mah onim što osvaja za sebe i zadržava oko sebe kao sopstvenu istoriju i ono čime može iznova pokrenuti vlastito predavanje. poetika. kao i svog prolaska kroz različite kontek- . théorie du”. To naročito važi za tekstove koji su postali „dela”. započinje i na određene načine njome upravlja (ali je takođe i razgrađuje. Barthes:„Texte. 1979).DEKONSTRUKCIJE 115 diferencija). za razliku od svih aktualizacija u čitanju nekog subjekta. TRAG. J. trag je znak za drugog (nečijeg prolaska. iznovno i drukčije čitanje). U diferencijalnom sklopu jezika znaci i značenja ostavljaju tragove jedni na drugima. tekst ne pripada istoriji. Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press. utoliko što je on gradi. TEORIJA. dekonstrukcija kao teorija. brisanje punoće oznake (dolaska). „De l’śuvre au texte”. konkretizacije i razumevanja – ma koliko bili različiti. ograničava. odsutno u prisutnom. efekti teksta na kojima pokazuje svoju virtualnu prirodu. Revue d’Esthétique. P. dekonstrukcija kao istorija. 1983). na primer). Encyclopaedia Universalis. Derrida: De la grammatologie (Paris: Minuit. de Man: Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press. okončava i biva njome zapleten da je može osloboditi i za druge tekstove). Skupa. Vol. 1967). različita čitanja. tragove razlikovanja jednih od drugih. identičke prirode teksta bili nikaddo-kraja-ista-tačna čitanja („misreadings”) – čine neku vrstu zajednice za tekst. kao što je moguće govoriti o tome da su ove aktualizacije (a time i subjekti čitanja) samo učinci. R. 15 (Paris: 1968-1975). kritika.

kao vrednovanje ona je uvek prevrednovanje. na krajnjem rubu logosa i kao jezika i kao mišljenja. kroz prolazak najviših klasa putem koji uklanja beleg njihovog privremenog prisustva. Lévinas: Totalité et infini – essai sur l’extériorité (La Haya: Nijhoff. obeležen onim što on nije. Glyph. U aksiološkom smislu. 1972). On je pre kvazi-transcendentalna kategorija. Trag je tako trag traga. trop („motus”. 4 (1978). Derrida: Marges – de la philosophie (Paris: Minuit. Kao termin iz dekonstrukcijske genealogije. trag je beleg Drugog. Poput diferancije trag. 1961). metafizička parabasa. trag uvek upućuje na odnos metoda i kategorija: teorija se izgrađuje kroz njihovu međusobnu razgradnju. preokret) bio je vezan za prenos po značenju. kod E. a ovaj svoj itd. grama- . E. TROPI. međutim. negativnoj teologiji). Svaki činilac sistema poseduje svojstva (identitet) samo u odnosu na druge elemente. Dok se u klasičnoj retorici figura uzimala kao „shema”. kao što i početak ima svoj početak. ali trag tog odsustva je takođe izvesno prisustvo traga. lice beskonačnog. trag se uklanja (briše) čim se u takvom svojstvu imenuje (kategorijalizuje). izgled spoljašnjosti ili primer za nesvodljivo. trag naznačava ideju naknadnog porekla – po tragu rekonstruišemo neki početak. i mada podseća na apofatičke izraze (za Boga u tzv. Levinasa. Weber: „It”. zaobilazeći par prisustvo/odsustvo. razne slučajeve. tragom njihovog odsustva. jedna vrednost nosi uvek trag ranijih. U etici. nije transcendentalna kategorija za Deridinu dekonstrukciju. trag ne predstavlja poslednji pokušaj da se kaže istina Bića onako kako je nastojala metafizika: kao izraz nesvodljivosti. Kako su fenomeni značenja potčinjavani sintaksi. J. Teorijski. S. ali on sam nije početak.116 ABC ste. kretnja. prenos misli („dijanoje”) ili govora („leksije”).

jedan od ključnih pojmova de Manove dekonstrukcijske teorije. trop je ili podvođen pod specijalni slučaj figurâ. Marges – de la philosophie (Paris: Minuit. Derrida: „La mythologie blanche: la métaphore dans le texte philosophique”.DEKONSTRUKCIJE 117 tici. čiji bi zadatak bio da „obrt” tropa razume kao mesto na kojem reč uspostavlja odnos prema sebi polazeći od potencija svog smisla. Zapravo. Tropi su hronotopi razlike. kao iterabilni sklop. već i način na koji reč zahvata vreme. ironija je skopčana s alegorijom. 1983). Za razliku od tradicionalne klasifikacije ili tipologije tropa. J. već „preokret” kao događaj govora u kojem mesta doslovnog i mesta prenosnog iz simultanosti zamene postaju momenti sukcesije ili niza. trop se može uzeti kao ključni odnos preko kojeg tekst i subjekt razmenjuju svojstva i međusobno se održavaju kao instance razumevanja u nekom događaju čitanja. pod funkciju neke dikcije.. konstrukcije ili distribucije. već i izvan sebe. od mogućnosti koje joj se otvaraju prema tragovima drugih reči koje. obe kao antropomorfizmi. zato nije samo „obrt”. sa svim značenjskim napetostima koje skupovi donose: tako se metafore u dekonstrukcijskoj analizi pokazuju i kao metonimije. a sve one sa hijazmom. katahrezom.. 1972). Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press. tako je trop ne samo nosilac mesta. prenosno značenje nije njegovo novo doslovno značenje – već mu je smisao da održi razliku između ova dva sloja ili mesta smisla. „Retorički model tropa”. nosi na sebi. P. dekonstrukcija tropologiju vidi pre svega kao topološku disciplinu. ne samo unutar sebe. ili ostavljan po strani. Jedan trop je stoga uvek nesvodljiv na ma koje od dva značenja svoje igre premeštanja – tzv. otuda se za analizu javljaju u paru ili u skupovima. . de Man: Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press. tj. termin jedne klasifikacije. kao u slučaju tropa katahreze. parabasom.

zahtev. svodi na sebe. Tumačenje je kritička operacija. budući da se umeće u polazni tekst i na svoj način ga menja. Aesthetic Ideology (Minneapolis: University of Minnesota Press. razliku) prema tekstu koji čita i o čijem smislu treba da odluči. jezički svet. Otuda je „sve tumačenje”. već drugi znak (i tek tada značenje). Referencija ( mimesis). u drugoj perspektivi ona ne mora više da važi. doslovno ponavljanje. Iz jezičkog ugla. ona naglašava stanovište Č. jer „u jeziku postoje samo razlike. tumačenje gradi drukčije. Pirsa koji je (kao jedan od osnivača modernog shvatanja jezika. mada ga ne retko zaklanja. 1996) TUMAČENJE. kao i in- . preobražavanje). bez pozitivnih termina” (de Sosir). Za razliku od hermeneutike zasnovane na metafizici prisustva (samosvesti. de Sosira i Vitgenštajna) insistirao na tome da se između znaka i njegovog predmeta (bila to stvar ili značenje) mora umetnuti treći član. jer poziva na nova i drukčija čitanja teksta. Tumačenje je takođe tekst. odnosno – svet znakova. uz Ničea. čak i kao tzv. bez univoknog porekla. da li je i kako prenet iz jednog teksta u drugi. odnosno da je i interpolacija (umetanje. poziv na izjašnjenje). već pokreće rad razumevanja. donošenje suda o izvesnom smislu.118 ABC 1979). S. njime okružena. postoji kao svet recipročnosti. odnosno da ono ne zaustavlja. Utoliko se za svaku interpretaciju može kazati da je i interpelacija (upadica. Interpretacija („među-umetanje”) uvek je zasnovana na čitanju. novo polje za vlastiti tekst. identiteta). Odatle sledi da je tumačenju i samome potrebno tumačenje. dekonstrukciji je blisko ničeovsko stanovište perspektivizma: istina neke interpretacije postoji u perspektivi koje to tumačenje izgrađuje kroz vlastiti tekst. podmetanje. prigovor. interpretant: tumačenje jednog znaka nije značenje. koji zauzima izvestan odnos (a to znači i distancu.

Mada je „sve tumačenje”. bez obzira na potencije premeštanja teksta tumačenjem u drugi ili drukčiji tekst. Iako čini osnovnu jedinicu teorije i epistemologije. i mada se ne može naći ni prvo (arhetipsko) ni poslednje (metatopičko) mesto kao istina tumačenja.DEKONSTRUKCIJE 119 tencija ( ideja). a time i autonomija). takođe. čitanje je. a ne aplikativnosti: pitamo se. P. posledicama. XXVIII: 3 (1976). 1971). uvid predstavlja krajnju tačku velike građevine koja postupke saznavanja osniva na metaforici svetla i fototropologiji. J. UVID. pa se moraju izvoditi iz jezičkih funkcija. kontekstima: to otvara mogućnost za upoređivanje njihove međusobne snage. kao i u kakvom odnosu je tumačenje sa drugim činiocima i slojevima čitanja kao obuhvatnije sinteze no što je to interpretacija. uvid pokazuje da je u dodiru sa tajnom. samo su učinci simboličke aktivnosti. nisu sva tumačenja jednaka. efektima. pre nego da li je ono i koliko svelo tekst na svoje descripcije. uvek ograničeno tekstom koji se čita – utoliko mu se ono podređuje i u njemu mora da traži merila svoje valjanosti (tekst ih implicira čitanjem za tumačenje). Culler: „Beyond Interpretation”. za ocenjivanje njihovih potencija. parafraze ili metafore. de Man: Blindness and Insight (New York: Oxford University Press. na primer. on više nije odgonetka neke zagonetke. u nekoj teoriji ili praksi (kako bi ove navodno apliciralo – primenilo – na tekst. Otuda su kriterijumi za sudove o interpretacijama mera njihove implikativnosti. budući da svako sebe izgrađuje kao tekst. prevod nepoznatog na poznato ili pitanje koje u sebi samo prikriva odgo- . šta proizlazi iz nekog tumačenja. umesto spolja. Comparative Literature. a ne obratno. upotrebe govora. Ali ako se prostorne sheme saznanja zamene vremenskim. sa različitim dejstvima. čime se njegove granice narušavaju. pa i tumačenje kao njegov deo.

ali i teškoća da se ustanovi kao ideja. Ali ako potražimo isto to sada. jer je prošlo. Ali mi. kad joj je uzrok postojanja to što više neće postojati? Tako”. „Šta je dakle vreme?”. Ako vreme postoji u prošlom. Kao izvor svih paradoksa. ali ako bih nekome hteo to pitanje da razjasnim. aporija. dakle. odnosno izraz za neki ritam. prisustvu u čijem smo vidokrugu zajedno s vremenom. Jedan uvid može biti teorijska jedinica. Vreme sebe određuje kao moć da bude s onu stranu sebe samog. „možemo ispravno reći da je ona vreme samo zato što ide tome da je nema”. već u jednom „bilo je” ili „biće”.120 ABC vor. mora preći u prošlost. VREDNOVANJE. ono se nama oduzima. dva suštinska na- . Toj sadašnjosti. prevrednovanje. VREDNOST. Iz toga i proizlazi njegova tropološka struktura. nećemo ga naći u njegovom „sada”. U metodskom smislu on je aporijska sinteza kvaliteta tačnosti i ispravnosti. kako možemo tvrditi da i ona postoji. zaključuje Avgustin. Iako vreme sve daje. retenciju i protenciju. pitao se sv. da bi bila vreme. ne znam”. mi vreme uvek posmatramo iz njegovog sada. VREME. Vreme u obliku sadašnjosti kao da nikad nije u sebi. U dekonstrukcijskom smislu. sadašnjost. ali takođe predmet neke fabule. uvid je pre svega određena invencija. jer će tek biti: „ako. Avgustin. podvrgavamo prošlost i budućnost. a ako postoji u budućem. paralogija. memoriju i očekivanje. uobičajena naša predstava o vremenu jeste predstava o njemu kao o sadašnjosti koja teče. mi ga vazda primamo u obrnutom vidu. njemu smo strani. iako pripadamo vremenu. takođe ne postoji. Na primer. već je večno samopremeštanje i sopstveni alteritet. njegovu alteraciju sa sobom. „Ako me niko ne pita. ono ne postoji. vreme je i izvor ritma i fabule. već je trenutak koji u sebi sabira neki interval vremena. znam.

sama nesvodljivost drugog. Kao čista spoljašnjost. nasuprot stasisu gramatike i večnim zakonima logike. u isti mah i preduslov njihovog premeštanja i međusobnih obrta: aporija razlike i ponavljanja. Odatle i iluzije metafizike da se vreme može obuhvatiti u prezenciji. do toga da kretanje postaje ono što vreme uslovljava. Pre nego što misao spoji tačke trenutka u crtu večnosti. vreme tako prelazi u mišljenju put od toga da je mera kretanja. tropom: otkriti temporalnost teksta. Ali je i ova potonja sukcesivnost podređena simultanosti. Ono pokazuje crte trajanja tek uz pomoć jezika. stojeći u ulozi apriornog uslova iskustva. Za dekonstrukciju je vreme događaj alteriteta. Za Deridu ono leži u jezgru svake razlike. Utoliko je i polazište za sve retoričke upotrebe govora. u večnosti trenutka koji traje na pomičnoj crti koja se ne može okrenuti unazad do li u mišljenju kao složenoj sintezi ili meri njegovog kretanja. predstavlja najveći zadatak književne analize. u biće. interval ili broj. kao kod Aristotela. njegovo vibriranje u događaju smisla. vreme se u govor unosi retorikom. pre nego što ih izjednači i totalizuje u nepokretnog pokretača. nikad ga do kraja ne obuhvatajući. za pesništvo stiha ili priče.DEKONSTRUKCIJE 121 čina na kojima ga jezikom zahvatamo. Za de Mana. kao diferancija diferencije. kao kod Kanta. apstrakciji jedne postavke o vremenu gde ono iznova izmiče sebi i sebe virtualizuje za sve pokušaje jezika i događaje govora. to svaki govor o vremenu određuje kao vrstu ironičke alegorije. Čini se na kraju kao da jedino iluzija vremena u govoru ritma i fabule – prihvatanje virtualnog kao virtualnog – može da vremenu dâ aktualnost koju ono zanavek oduzima mišljenju. vreme je izmaklo. kao reč o onom što postoji jedino u reči. otpor prezencije reprezentaciji. Tako dekonstrukcija ne samo da polazi od heraklitovske slike o vremenu kao o detetu koje se .

122 ABC kraj reke igra kamičcima-trenucima. značenje nosi na sebi trag ovog drugog kao svoj suštinski beleg. 1983). Značenje kao fenomen postoji u relaciji zamene stvari znakom. J. Lévinas: Le Temps et l’Autre (Paris: Vrin. već i potvrđivanje. pa i iskaz. značenje upućuje i na sebe. Derrida: „Ousia et grammč: note sur une note de Sein und Zeit”. ovog učinka traganja. ŽANR. drugi put kategorija poetike (genealoški izraz). U klasičnoj misli. Marges – de la philosophie (Paris: Minuit. Tragati za nekim značenjem otuda nije samo zadatak identifikacije neke semantičke jedinice. žanr predstavlja dvostruki izraz: jednom je to logička kategorija (taksinomijska oznaka). već prolazi kroz dilemu koja kaže da se ni jednom ne može ući u taj tok. Kao taksinomijska oznaka. (Atlantic Highlands. ZNAČENJE. jer toka u pravom smislu ni nema. alegorija ili kazivanje o vremenu koje ga pamti kroz zaborav vlastite aporije. jer mu nije samo problem što ne može dva puta da uđe u isti tok. 1972). NJ: Humanities Press. Kao tajna drugog. de Man: „The Rhetoric of Temporality”. gradeći tako novu relaciju. ali kako ta stvar može biti i lice koje koje govori. Wood: The Deconstruction of Time. D. P. u identifikaciji vazda nagriženoj razlikama. 1989). koju je modernost nasledila delimično je modifikujući. događaj smisla. ”fabula”. vreme biva pozitivna aporija (jer i onom što postoji i ne postoji ono daje vid neprestane invencije). pol ili karakter – određuje se kombinacijom više klase („genus”) u koju se može uvrstiti neki slučaj uz navođenje njegove odlike razlikovanja („differentia specifica”): tako je čo- . Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press. u relacijama jezika. Ali već je ovim izgrađen jedan tok iskaza. igrajući se s njom kao sa iluzijom u kojoj je skrivena istina. diseminacija. Postojeći samo u sklopu drugih značenja i smislova. 1947). E. odnos smisla. žanr – rod ili vrsta. i neki drugi znak.

ali ovi žanrovi takođe. Poetički rad tipo-topo-logije ima za svrhu da ovakve idealne forme žanrova izdvoji kako bi u isti mah presekao i podstakao njihovu genetičku ulogu: jedan žanr u poetici pokazuje kako delo prekida sa mestom svoga nastanka i porekla. cogito koji poseduje svest o sebi. Žanrovi zapravo ne podležu samo principu selekcije. kako bi. oblikujući svoju fabulu. kako bi se utvrdilo poreklo. postoje i toposi prelaza. postajući tako načelo (zakon ili pravilo) klasifikacije. celina. Reč je. slom tzv.. geneza nekog dela kroz njegovu sličnost ( mimesis) sa ranijim delima. tako je klasicizam predstavljao skup normi oblikovanih tradicijom. U poetici. Svakako da se mogu klasifikovati. u drugom delu. Sa romantičarskim tipom modernizma.. dobio smisao forme. postupkom selekcije i generalizacije. s rađanjem estetike kao discipline ukusa i genija ( vrednovanje). normativnih poetika oslobađa žanr smisla uzora. pri čemu se klasifikatorna funkcija sada pojavljuje kao genealoška. za Dekarta i modernost. Osim idealnih tipova. na neki način kalupa ili obrasca lišenog sadržine: čak će i formalističke poetike XX veka zadržati ovu ideju žanra kao postupka u koji neki „siže” (subjekt) uliva svoju građu. žanrovi zadržavaju svoju topologiju – funkcija tipizacije leži u tome da se ustanovi određena topika govora. animal rationalis za Aristotela i sholastiku. pripadaju tim odlikama. sintagmi koliko paradigmi. još jednom. njegovih manjih i većih jedinica. „uzorima”. hibridni rodovi i vrste. već i principu kombinacije. kao generalizacijski konstrukti. o igri otpora (singular- . pojedine odlike koje pripadaju određenim žanrovima (književnim rodovima i vrstama). Čak i kao apstrahovani „čisti” (idealni) tipovi. žanrovi su elementi taksinomijskih sistema literature.DEKONSTRUKCIJE 123 vek „dvonožac bez perja” (za Platona). pružajući mogućnost da se javi na drugom mestu.

Jer žanr uvek ima svoj (viši ili obuhvatniji) žanr. retenciju s protencijom. Blanchot: Le livre ŕ venir (Paris: Gallimard. čija svojstva ne treba brkati. P Lacoue-Labarthe. Glyph. Književni rodovi i vrste. Moris Blanšo je to formulisao govoreći o Džojsu kao o piscu koji „slama romaneskni oblik tako što od njega odstupa.-L. „Pojam hibridnog žanra u savremenim književnim teorijama”. ali nam takođe predočava da taj oblik živi samo od svojih alteracija. mogu se mešati na jednom nivou koji ih uvek obuhvata kao neka vrsta protiv-pravila ili kontra-zakona njihovom načelu prisvajanja singularnog. . „pravljenja”). The Rhetoric of Romanticism (New York: Columbia University Press. spajajući tekstualnu memoriju sa progenezom („poetikom” u najstarijem značenju „pro-izvođenja”. koji ustanovlju zakon i u isto vreme ga razgrađuju”. Ali žanrovi. „Autobiography as De-facement”. oni su u osnovi mnogih čitalačkih očekivanja. kao što žanr postaje pravilo ii vrsta obrasca (tipa) tek u odnosu (shodno toposu) na neki raniji obrazac od kojeg sada odstupa. stvarajući izuzetke prema sebi samom.124 nog) i premeštanja (generalnog). de Man: „Antropomorphism and Trope in the Lyric”. 99-126. 1984). M. 1980). Derrida: „La loi du genre”. 7 (Baltimore. Parages (Paris: Galilée. 1986). 1987). II (Beograd: IKU. 1971). P. Shvatiti ovu igru ipak ne znači prenebreći logiku ili logos žanra u njegovom preplitanju opštijeg (više klase) i specifičnog (singularnog svojstva). Logos (zakon) žanra nalaže da se žanrovi ne brkaju. odnosno o samoj igri žanrova koji kao da izneveravaju svaku poetiku (i na njih oslonjene koncepcije književne kritike ili istorije) kad god se topička vrednost ove kategorije postavi umesto tipske (i obratno). J. Nancy: „Genre”. J.

41.). Z. 36 Fuko.). 85. 41. R. 112 Frege. 54. V. (Hegel. 91. 35. 77. H.. 124 Džonson. 17.). J. 86 Frojd. G. M.).). (Gadamer. M. 84. 65 Bart. G. C. sv.). 91. (Fichte. 45.). 90. R. 28. G. S. 89. P. 90. (Blanchot. B. 103 Hegel. 25. 82. 87 . 36. M. (Benjamin. 113 Aćin. 105. 35. N. M. 52.). 66 Dekart. 18. R. 108 Bruno. 110 Bodler. Ž. 95. C. 113 Dostojevski. 53. J. M. 99. (Gasché. C. 13.). J. 92 Gaše.). Dž. P. 80. (Baudelaire. (Felman. 37.). (Frege. V. (Hartman. 120 Bahtin. G. (Barthes. 123 Avgustin. G.). 38. 111. K. 106 Džojs. 85. G. 105.). 108. M. 104. 16. (Descombes. G. K. B. 16. C. 110 Dimarse (Dumarsais.). 58 Felman.). 110 Blanšo. 87 Fraj. G. R. 100 Gedel. 104. 34. F. H. (Gödel. (Johnson. (Foucault. Š. 82 Fihte. 45.). 34. 88 Delez. 35. 13. F). M. 102. 113 Dekomb. V. 41. 100. 82. 45. (Heidegger. 115 Benington. 97. 16. 36. 69.). (Augustinus A. 77. (Bruno. 58.). (Celan. (Deleuze. S. G. 31. 36. R. N. 51. 56 Hajdeger. 99 Benjamin.. Dž.).). 44 Gadamer. G. 95.). 43. 112 Celan. V. (Frye. (Bloom.). R. Dž.). 24.). 9 Aristotel. K. 36. G. W.IMENIK Abaham. F. H. 109. (Descartes.). (Joyce.). W. H. 89.. 16. 121. M. (Freud. N. 124 Blum. Đ. 22..). N.). 68 Crnjanski. 82. 44. G. M. 122 Hartman. (Bennington. 74. 35. J. (Abraham. Š. 99. (Jacobs. 123 Džekobs.

(Lacan. 33. 36. 16.). 16. (Kant. J. M. 35.126 Helderlin. 82. F. 119 Spinoza. 21. J.-Ž.-F. 34. 45.). (Marin. 12.).). I. M.). (Culler. 93 Prust. (Mallarmé. (LacoueLabarthe. 72. M. (Proust. 105. F. L. 112 Malarme.). (Rilke. 95 Serto. 55.-J. 122 Liotar. 28. (Husserl. (Lyotard. (Nancy. 65 Kaler. 96 Miler. 13. 24. 79. Ž. 87. 112. (Rousseau. S. 41. F. 37.). F. T. R. 85 Veber. M. 12. 35. V. (Ponge. 116 Vitgenštajn.). 48. L. J. 16. Hillis). H. 97 Jaus. 49. 25 Vatimo. B. 19. S.L.). (Serres. L. S. F. J. (Nietzsche.). Hilis (Miller. Č. 95. (Hölderlin. L. 94. 63. (Spinoza. 92 Šlegel. de). 86 Maren. 36. E. 110.). 41.). 94 Šklovski. 62. L.. K. T. M. de (Saussure. J. J. (Wittgenstein. de (Certeau. 8. 32.). E. F. 80 Sosir. (Pierce. 60. M. J. 51 Heraklit. 101 Parmenid.). 50. 96. (Merleau-Ponty. (Schlegel. 87 Ser. (Vattimo. S. 28.). 118 Platon. 112 Pirs. 105 Nansi. 16. J. Ž. M. 94 Merlo-Ponti. 61. 87. 124 Levinas.). F. de). 118 Noris. E. 118. Č. F. 123 Ponž. 21.F. F. Đ. 118 . M. 16. 79. S. 88. 124 Niče. P. 119 Kant. (Weber. 53 Rilke. 34. I. J. 90 Sokrat. 86. 29. 86. R. 17 Todorov. 20 Pindar. 74. Dž.). 94. 36. R. M. 95. E. J. 22. (Taylor. 110. 53. H. 13. R. 99. 79.).).-L. 28. 44. 53. 95. 38. (Norris. Dž.). 92. 44. 121 Kofman.).). 82. G. Ž. 43. 74. F. C.). 15. 35. M. 42. 96 Lukrecije (Lucretius Carus. 105. 16. 30. 43. B. 109. 61. 103 Lakan. S. 59 Šeling. S. Ž. 116.). (Jauss. F.). 31. 101. V. 17. (Kofman. 56. (Lévinas. 18. F. (Schelling. 10. 53 Ruso. C. C. S.). 15.). 94.). 29.. W.). 47. 95. M. 65 Ostin. L.). 122 Huserl. M. (Austin. 110 Tejlor. 88 Laku-Labart. F.). 42.

Beograd .Novica Milić ABC DEKONSTRUKCIJE Izdaje Narodna knjiga Alfa Beograd. paus Aut/Or Oprema Tode Rapaić Štampa Poligraf. Šafarikova 11 Prelom. korektura.