МЕЂУНАРОДНА КРИЗА И ПОЧЕТАК СВЕТСКОГ РАТА; РАТНА

1914. ГОДИНА

- Први светски рат је највећи дотадашњи сукоб у историји
човечанства, у коме је учествовало 36 држава које чине 75%
светске популације; узрок сукоба је тежња великих европских сила
да успоставе доминацију, економску и политичку, како у Европи,
тако и над колонијама; непосредан повод за рат био је атентат на
аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и његову
супругу Софију у Сарајеву, 28. јуна 1914.
Узроци рата;
- узроци рата су сукобљени империјалистички интереси великих
сила и њихова борба за политичку и економску доминацију у Европи
и свету крајем 19. и почетком 20. века
- Немачка је тек након уједињења 1871. ушла у борбу за освајање
колонија; њен убрзан економски развој и раст војне моћи засметао
је старим колонијалним силама, Великој Британији и Француској
- долази до формирања два војно-политичка блока, блока
Централних сила и Антанте; Централне силе биле су Немачка,
Аустроугарска и Италија, док су Антанту чиниле Велика Британија,
Француска и Русија
(споменути постојање Лиге три цара: Немачке, Аустроугарске и
Русије, као и Уговора о реосигурању између Немачке и Русије)
- Немачка је економски јачала, а политика цара Вилхелма II била је
таква да је он желео да од Немачке направи светску силу и моћног
чиниоца у светској политици, који може да парира Енглеској или
САД, па се зато дао на изградњу моћне флоте; Француска је такође
била незадовољна својим положајем након француско-пруског рата
(1871), па је желела да индустријски развој искористи и на
политичком плану и да изађе из наметнуте изолованости од стране
Немачке; Русија је руско-јапанским ратом (1904-5) и поразом у њему
показала да још увек у том тренутку није спремна за већи сукоб, али
је већ до 1912. знатно ојачала да се у немачким круговима говорило
о потреби превентивног рата против Русије јер би за две-три године
могла ојачати толико да угрози немачке интересе
- супарништво ових блокова се све више заоштравало, па је
долазило до међународних криза које су лако могле да доведу до
рата: Прве мароканске кризе (1905-6), Анексионе кризе (1908-

9), Друге мароканске кризе (1911) и Скадарске кризе (1913); до
рата није дошло јер велике силе још увек нису биле спремне за
њега
- у Србији је након 1903. и Мајског преврата дошло до промене
спољнополитичке оријентације; Србија је желела да се ослободи
Аустроугарске, и окретала се Русији, као и западним силама,
Британији и Француској; Аустроугарској је сметала Србија из
неколико разлога: стајала је на путу немачког "продора на исток"
(Drang nach Osten), а била је и центар окупљања словенских
народа, који су били изузетно бројни у Аустроугарској; зато долази
до два већа сукоба између Србије и Аустроугарске: Царинског рата
и Анексионе кризе
- аустроугарска војска је у околини Сарајева одржавала велике
војне маневре јуна 1914, а у посету им је у Сарајево на Видовдан,
28. јуна 1914. дошао и аустријски престолонаследник, надвојвода
Франц Фердинанд са супругом Софијом; покрет Млада Босна је
планирао атентат током Францове вожње Сарајевом - први покушај
атентата није успео, када је бомбу на ауто бацио Недељко
Чабриновић, али други јесте, када је стицајем околности ауто застао
поред Гаврила Принципа
- аустроугарска влада је овај догађај одмах искористила да оптужи
Србију за умешаност у атентат, иако српска влада није уопште
имала у плану сукоб таквих размера са тако моћном државом каква
је Аустроугарска јер је и сама изашла управо из Балканских ратова
уз велике жртве, а чак постоје тврдње да је Апис, као шеф
обавештајне службе упозорио Аустроугарску на могућност атентата
- још пре избијања рата у Аустроугарској је скован план напада на
Србију у сарадњи са Немачком; ово је требало да буде само локални
рат у коме би Србија била кажњена за своје понашање, а
Аустроугарска показала свој пољуљани ауторитет, пошто је
сматрана најслабијом европском силом још од 1866. и пораза код
Садове; ипак, неки кругови су упозоравали да рат може прерасти у
сукоб европских размера ако у њега буде ушла Русија, али је
расположење за рат превагнуло онога тренутка када је Немачка
јасно подржала Аустроугарску у случају да се рат прошири
- Аустроугарска шаље Србији ултиматум 23. јула 1914. са
неприхватљивим условима за једну суверену државу; спорна је била
5. тачка овог ултиматума, где се тражило да аустроугарски истражни
органи воде истрагу о атентату на територији Србије; Србија је по
савету великих сила послала Аустроугарској умерен одговор, где је

пристала на све тачке осим пете, уместо чега је предлагала да спор
реши Хашки суд или арбитража великих сила; Аустроугарска је то
одбила и објавила рат Србији 28. јула 1914. обичним телеграмом
- Русија је одлучно одговорила на ово мобилисањем трупа у
областима које се граниче са Немачком; Немачка је 1. августа
1914. објавила рат Русији, а 3. августа Француској; већ 4.
августа, према Шлифеновом плану, немачке трупе упадају у
Белгију којој је гарантована неутралност још 1839. године, на шта
Британија одговара објавом рата Немачкој; Црна Гора
објављује рат Аустроугарској (5.8.) стајући уз Србију, а затим
објављује рат и Немачкој; у рат на страни Антанте улази и Јапан,
захваљујући јапанско-британском споразуму из 1902, објавивши рат
Немачкој (13.8.); Турска прво проглашава неутралност, али већ
новембра 1914. улази у рат на страни Централних сила, помогавши
Немачкој у морнаричком бомбардовању Русије, па јој Русија, а затим
и Британија и Француска објављују рат; Италија, иако чланица
блока Централних сила, у рат улази маја 1915. на страни Антанте
након потписивања Лондонског уговора, након што јој је обећана
Далмација, Истра и Тирол; Румунија је априла 1916. такође ушла у
рат на страни Антанте, али је брзо окупирана од стране Немачке и
Аустроугарске; САД су ушле у рат тек 6. априла 1917. након што су
објавиле рат Немачкој, после потапања два америчка брода,
"Лузитаније" и "Сасекса", као и ухваћеног телеграма где Немци
предлажу Мексику и Јапану да уђу у рат против САД, при чему би
добили помоћ Немачке када она заврши операције у Европи
- европска јавност је дочекала рат с уверењем да ће се брзо
завршити, а мобилисане су милионске армије; након Француске
буржоаске револуције и Наполеонових ратова, створен је идеал
националне државе, а национализам је постао доминантна
идеологија у Европи; војска је била изузетно уважена у друштву, а у
скоро свим европским земљама је уведена општа војна обавеза;
образовни систем је неговао патриотизам и оданост држави
- од самог почетка рата, у Европи су отворена три фронта: Западни,
Источни и Балкански; Западни фронт се простирао од Северног
мора до Швајцарске, а на овом фронту је Немачка ратовала против
француске, енглеске и белгијске војске; Источни фронт се
простирао од Балтичког мора до Румуније, и ту су се сукобиле руска
војска против немачке и аустроугарске; на Балканском фронту су
ратовале Аустроугарска и Србија, а касније у рат улазе и друге
земље, док се од 1915. године отвара и Италијанско ратиште

- зараћене стране су имале унапред припремљене ратне планове;
немачки план, који је израдио фелдмаршал Алфред фон Шлифен,
предвиђао је да немачка војска преко Белгије изненади Француску
и брзо је порази, у року од 6 недеља, да би се касније окренула
Русији; међутим, брза интервенција британских снага и руски упад у
Источну Пруску су осујетили овај план; у бици на Марни (4.9. 10.9.1914.) немачки напад је осујећен
- на Источном фронту Русија је изненадила Немачку дубоким
продором у Источну Пруску, па је немачка команда морала да шаље
војнике са Западног на Источни фронт; Немци су успели да поврате
изгубљене територије и поразе Русе у биткама код Таненберга
(26.8. - 30.8.1914.) и Мазурских језера (7.9. - 14.9.1914.),
наневши им тешке губитке и заробивши огроман број војника (око
225.000)
- на Балканском фронту, Србија је успешно одолевала
аустроугарској војсци, наневши јој два тешка пораза, на Церу
(16.8. - 20.8.1914.) и Колубари (16.11. - 12.12.1914.)
- после почетних офанзива, рат се усталио на Западном и Источном
фронту; прерастао је у рововски рат, након што су Немци ископали
ровове дуж целог фронта да би задржали освојене територије,
опасавши их бодљикавом жицом, а затим су исто учинили и
Французи и Британци; сваки покушај пробоја линије фронта
односио је хиљаде живота, а напредовање је било незнатно, по пар
стотина метара; напредовање током читавог ратовања износило је
тек 32 километра; прво би нападала артиљерија снажном ватром,
затим би у напад кретала пешадија коју би косили непријатељски
митраљези и заустављала бодљикава жица