EDIPOV KOMPLEKS Edipov kompleks se tradicionalno vidi kao jezgreni kompleks (Kernkomplex) oko kojeg se odvija Freudova teorija

. On je, pretpostavlja se, odgovoran za savladavanje incestualnih želja dece prema svojim roditeljima, što uključuje kako erotske tako i destruktivne komponente, kao i prateći [osećaj] krivice i strah od odmazde. Pozitivan Edipov kompleks predstavlja incestuoznu želju dece prema roditeljima suprotnog pola.Negativni edipov kompleks tiče se želje dece prema roditeljima istog pola. U tradicionalnoj formulaciji, dete se oslikava kao ono koje otkriva, istražuje i prolazi kroz kompleks tokom specifične faze razvoja nazvane 'edipovska faza', t.j. faza izmeđju treće i pete godine života. Kompleks stoga služi da unapređuje detetov psihički razvoj i da konsoliduje funkcije njegovog ega i superega, kao i da pomogne u orijentisanju njegovih seksualnih sklonosti. Tokom ove faze, pretpostavlja se, svaki pojedinac stiče izvesni efektivni odnos kroz spoznaju zakona koji upravlja detetom/majkom/ocem (trijadom), i stoga bira jedan propisan put izvan kompleksa: odbijanje incestuozne želje i identifikacija sa roditeljem istog pola. Zakon tada deluje unutar deteta kroz superego a sloboda erotskog izbora izvan incesta razvija se unutar ego-a. Potpuno je jasno da je ovakva tradicionalna formulacija Edipovog kompleksa opterećena pretežno paradoskima na koje su mnogi psihoanalitički i feministički kritičari ukazali. Najpre, potpuno se ignoriše i potiskuje majka, koja se optužuje ili da podstiče incestuoznu želju, ili da ohrabruje regresiju. Drugo, imamo prihvatanje očevog prava nad majkom, i uzdizanje patrijahalnog prava kao univerzalnog i normativnog principa koji određuje psiho-seksualni razvoj. Konačno, falogocentrična vladavina svih psiho-seksualnih odnosa isključuje bilo šta specifično žensko: falus i kastracija, npr., određuju ne samo konstituisanje polne razlike, nego 'znanje' o njoj, kao i njegovo pretpostavljeno heteroseksualno 'razrešenje'. Freudovo stanovište Edipov kompleks je inspirisan tragedijom o kralju Edipu koja nam se kao takva prenosi tebanskim ciklusom legendi. Edip postepeno otkriva lanac prošlih događaja koji su doneli kugu njegovoj kraljevini. Shvata da je starac koga je ranije ubio na rasrkšću bio Laj, njegov otac, a da Jokasta - njegova žena i majka njegove dece, jeste zapravo i njegova majka. Kada se istina obelodanjuje, sebe oslepljuje i beži iz kraljevstva. Ova priča Freuda naročito zanima i dosta dugo. Njegovo prvo direktno upućivanje na Edipa nalazi se u pismu njigovom prijatelju Wilhelmu Fliessu datiranom 15. oktobra 1897. god. u kome on govori o naročitoj snazi jedne Sofoklove drame - Kralj Edip: Svanula mi je jedna ideja od opšte važnosti. Shvatio sam da sam bio u ljubavi sa mojom majkom i da sam bio ljubomoran na svog oca i sada smatram da je to univerzalni doživljaj iz ranog detinjstva...'

Uopšteno govoreći Freudov rani rad o seksualnosti iznosi izenađujuće malo o Edipu a još manje o Edipovom kompleksu (up. Tada je više bio primetniji njegov interes za drugu stranu incesta. i bili počeli da postavljaju pitanja i o vremenskom i o psihoseksualnom okviru.koje je sačinjeno od velikog broja sastavnih ideja. Ironično je da su. 1985. U to vreme se. Cement koji drži kompleks zajedno je 'prepoznatljivo osećanje' ('feeling-tone') zajedničko svim individualnim idejama. u ovom slučaju je to nesreća (Jung. strah od kastracije i želja za penisom. 2. zove se 'kompleks ideja'. Postavljanjem edipovskog 'kompleksa ideja' . te da li su izveštaji pacijenta o ovome stvarni ili fantazija. 1905). drugi analitičari vec bili ispunili očigledne praznine sa njihovim pogrešnim čitanjima i postavkama. do vremena kada je Freud konačno formalizovao Edipov kompleks kao centralni za njegovu strukturalnu teoriju u 'Ego i Id' (1923). Čak i kad mu daje počasno mesto po prvi put u Tumačenju snova (1900). Jung je bio prvi koji ce povezati tehniku asocijacije reči sa kompleksnom prirodom prisećanja prošlosti: takvo prisećanje. U ovom konteksu je bitno naglasiti da njegovo prvo upucivanje na jezgreni kompleks ' (Kernkomplex) u 'Seksualnim teorijama o deci' (1908) se ne odnosi zapravo na Edipov kompleks. međutim. Freud je mogao stoga da poveže (cementira) zajedno pozitivne i negativne aspekte incesta i njegove prohibicije u takvim prepoznatljivim osećanjima (feeling-tones) kao što su bespomoćnost. od kojih je svaki imao veoma različit uticaj na feminističku teoriju: kulturološka kritika. 1973. Freudov interes za Edipa biva povezan sa 'kompleksom' tek kroz čitanje i debatu sa Jungom. koja se fokusira na unutrašnju dinamiku edipovskog . odnosno za seksualno zlostavljanje dece od strane roditelja. piše Jung 1905. on još uvek citira Kralja Edipa u opštim poređenjima sa Hamletom.. 321. 272). god. ove opservacije o jednoj 'ideji od opšte važnosti' nalaze zajedno pored drugih. str. Oedipus Rex je samo jedna od pomenutih drama među drugima poput Grillparzerove Prababe (Die Ahnfrau) i Shakespearovog Hamleta. Freud prvi put upotrebljava termin 'Edipov kompleks' u spisu 'Poseban tip objekt izbora' (1910) mada su prethodne reference na Edipov karakter kasnije proširene u fusnotama da se odnose na kompleks. Ne iznenađuje stoga što mnogi potonji kritički radovi o Edipovom kompleksu pokazuju samo tanke tekstualne veze sa Freudom. Kritika Freudovih stanovištva Moguće je razlikovati tri glavna trenda kritičke reakcije na Freudovo gledište Edipovog kompleksa. on je postalo 'šibolet' po kojem su se razlikovale pristalice psihoanalize od njihovih oponenata. Do 1920. kada je Jung počeo da dovodi u pitanje Freudovu seksualnu etiologiju neuroza. str. ali da je tek retrospektivno doveden sa njim u vezu. Timonom Atinskim i Macbethom. italiks u originalu). god. Tri eseja o teoriji seksualnosti. Edipov kompleks je bio tek onda jasno identifikovan kao srž-kompleks.(Freud. Štaviše.

1988. Meada. Najpre se tvrdi da kompleks struktruira detetovu konfrontaciju između želje i zakona. Prema Lacanu. 1986. stadijum ogledala i igra diska (Lacan. baš kao što proročanstvo pre-određuje priču pre nego što Edip stupa na scenu (Lacan. Ovakav literalni kiticizam zasniva se na tvrdnji da Edipov ciklus konstituiše čitav tekstualni korpus. Lacanova kritika. koja ukazuje na odsustvo adekvatnog objašnjenja 'simboličkog' u Freudovoj formulaciji i pokušaja da ih pruži. zalažući se za jače isticanje pre-edipovskog [stanja]. da njegove sinove nije rodila Jokasta. da je Freud prevideo činjenicu da je Laj. koja postavlja pitanje o strukturi. Ovo se ponekad proširuje. Pored Eshila. daju mnoge druge varijante mita. Prema nekim izvorima. te se čak ukazivalo na to da je Freud potisnuo činjenicu da očevi seksualno zloupotrebljavaju sinove (Krüll. kritika Melanie Klein. 1953). i konačno. Ovo struktuiranje konfrontacije između želje i samog zakona sadrže komponente koji se međusobno saodnose.ciklusa [mitova] i na njegov nedostatak kulturne univerzalnosti. Drugo. Ono što je primarno jesu pre incest tabui koji univerzalno struktuiraju polnu razliku. kao rezultat ovog struktuiranja. glavni problem sa Freudovom formulacijom leži u neadekvatnosti termina iznetih za analizu ovih lingvističkih i temporalnih aspekata kompleksa. Čak i da je Freud bio svestan ovog šireg konteksta čini se razboritijim da se zaključi da je ova elaboracija Edipovog kompleksa izvučena selektivno i slobodno-asocijativno iz tebanskog korpusa tekstova. Bitno je ovde primetiti da zakon pre-određuje pojavu dečije želje. oblažu (capitonner) i zakrivaju želju. i da su varijanta kao i slobodna asocijativna čitanja nemogući. 1977). nego neka druga žena i da su ga ubile Lajove furije osvete. i u tome se vidi indikacija da se Freud nije mogao suočiti sa prošlošću sopstvenog oca. da bi poveli dete napred kroz kompleks: ovde su krucijalni imago fragmentiranog tela. crpeći svoju kritičku inspiraciju iz antopoloških studija Malinowskog. Navodi se npr. Lacanova kritika se gradi na Lévi-Straussovoj intervenciji i dodaje dualnu definiciju artikulacije incestnog tabua Edipovog kompleksa. Kao čest uvod u kulturološku kritiku služi primedba da je Freud izvrnuo i pogrešno pročitao originalnu priču. Glavna tok kulturološke kritike Edipovog kompleksa tvrdi da je on ograničen na Zapadnu kulturu. 22933). 2. 1966. uključujući i to da se Edip nije sam oslepeo. šta više. Laj je 'izmislio' homoseksualnu pedofiliju. Reicha i Roheima iz '20-tih i '30-tih koja spori ubedljivost Edipovog kompleksa u matrijahalnim društvima. Edipov otac. Evripida i Sofoklea. datovanju i značaju edipovske dinamike. Claude Lévi-Strauss (1969) smatra da je ova debata zastarela i pokušava da opravda Freuda tvrdeći da su različita familija ili strukture moći sekundarni u edipovskoj dinamici. str. nameravao takođe da ubije svog sina kako bi predupredio ostvarivanje proročanske osude (Devereux. str. zapravo barem još deset drugih savremenih izvora grčkih autora doprinose obaveštenja o edipovskom ciklusu. 61-63). čega je Freud bio svestan. Freud se obraća samo pre- . dete stiče jezik i temporalizaciju koji lociraju.

One se pozivaju na Kleinovu kako bi izložile implicitni moralizam u Freudovoj epipovskoj formulaciji. koji degradira majku. Dorothy Dinnerstein (1976) o propisanoj ulozi majke u Edipovom kompleksu. Štaviše. Nancy Chodorow (1978). zamišljaju se kao sisani radi zadovoljavanje ili se doživljavaju kao odbijanje (Klein. Njeni razlozi za ovo potiču uglavnom iz kliničke opservacije. ili loši objekti ako se odbijaju. mnogi uočavaju umanjenu važnost edipovog kompleksa za psihoanalitičku i feminističku teoriju.. Otuda Freudova zavedena potreba iz 'Totema i tabua' (1912-1913) da argumentira postojanje realnog patricida u staroj istoriji. tom 1). Zaključci Kao posledicu ovog intezivnog i raznolikog kriticizma. i ima neadekvatno shvatanje simboličkog registra koji artikuliše oboje (up. Kleinova podržava stanovište da dete ne samo da ispoljava nasilnu agresiju tokom ovog ranog perioda. ili na penis. Mada u ovoj fazi dete nema pristup genitalnim komponentama koje Freud povezuje sa edipovskom fazom. Fokusira se pre na majku i na grudi. 370ff. oni slede istu figuraciju kao fantazije o grudima. ali je povezano unutar oralnog i analnog univerzuma u kojem agresivni nagoni odvajaju ili fragmentiraju objekte koji ne dopuštaju zadovoljstvo.). ili na pretnju kastracijom. 1975. koji su dobri objekti ako zadovoljavaju. Debata je. str. str. Štaviše. 136). i često se vraća natrag u pojam realnog kao suprostavljenog simboličkom ili kao (pro)življenom vremenu (Lacan. tako da ona nosi zlo za njih oboje' (Benjamin. Freud nije u potpunosti iskoristio radikalno novu formu temporalnosti koju je otkrio sa Nachträglichkeit(naknadnost ili odloženo delovanje). Laplanche.. Prihvatiti Freuda ne znači samo instituisati jednosmerni proces odvojen od primalnog odnosa sa majkom. ali želi radije da locira njegovu pojavu u prvoj godini života. agresivne fantazije koje prate odbijanje grudi su oralne a ne falične. str. ali takođe i videti majku kao mesto za regresivna i 'loša' osećanja: Mit o dobrom paternalnom autoritetu koji je racionalan i koji predupređuje regresiju očišćuje oca od svakog terora i. 1990. ili na simbolički falus. njeno telo i njeno majčinstvo na kompleksualni materijal koji treba da se 'razreši' u skladu sa podrazumevanim superiornim patrijahalnim zakonom. nego da takođe ima iskustvo krivice što se može tumačiti kao prethodnica superegu. Čak i ako otac i njegov penis stupaju na scenu. premešta ga na majku. Za Klein se otuda Edipov kompleks ne fokusira primarno na oca. 48). 1977. Klein je inspirisala feminističku kritiku Jessice Benjamin (1990). Kritika Melanie Klein (1882-1960) deli ovu zabrinutost u vezi sa temporalnošću Edipovog kompleksa. koje u stvari primoravaju na važne teorijske revizije kompleksa (Klein. 1981). .edipovskom imaginarnom registru i post-edipovskoj realnosti. tom 1. da pruža početak edipovskom procesu.

nisu samo izvor hrane ili utehe. Umesto toga one predlažu konačno ironično iskrivljenje verzije ove priče: možda je sam Edip pomešao ego-ideal sa superegom i tako idealizovao svog oca kao garanta porodičnog zakona i harmonije. Neki. poput Jeana Laplanchea (1989) zalažu se za primalni 'prioritet drugog' u kojem dete dobija poruke od majke koje ne može da razume. . nego jedan erotski objekat i svetu odraslih što dete oseća ali ne može da procesuira (obradi. Naročito je važna revalorizacija majke i detetovog ranog odnosa sa njom. Eng. Grudi npr. Drugi. premeštena na pre-edipovsku i ranu edipovsku fazu i učinjeni su pokušaji da se ponovo iscrta mapa razvoja deteta. str. fokusiraju detetov ulazak u polnu razliku i ističu da ima mesta za elaboriranje novog jezika za žene (parlerfemme) koji uživa fluidnost imaginarnog i odbija da bude zatvoren u fiksirani i zatvoreni simbolički poredak. Branioci Edipovog kompleksa usredsređuju se na pobijanje kritika ukazivanjem na njegovu konsolidaciju superega. but cannot process). u ovom slučaju. shvati. Janine Chasseguet-Smirgel (1985) sugeriše da Edipov kompleks artikuliše napredovanje od ego-ideala koji omnipotentno idealizuje 'jedno' sa majkom. pre nego što je sebe realistički prepoznao kao nocioca tragedije. 1990. 148-154). u ne seksističkim okvirima. Neke feminiskinje su odbacile ovo preformulisanje jer ono poriče da otac može takođe biti objekt idealizacije inkorporiran u ego-idealu (Benjamin. poput Luce Irigaray (1985) . do superega koji omogućuje njenu realističniju i bolje izdiferenciranu percepciju.umesto toga.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful