Grčke: tri eseja

Svetlana Slap{ak

Antikiterski argument ntikitera je stenovito ostrvce „preko puta Kitere“, tamo gde počinje Kritsko more, južno od Peloponeza. Mnogo se brodova razbilo o ostrvo, vode oko ostrva su pravo podvodno groblje. Početkom 20. veka su ronioci sunđera otkrili potpoljenu lađu s izuzetno bogatim tovarom – umetničkim delima, ponajviše bronzanim, koji je verovatno bio namenjen bogatim Rimljanima. Ronjenje je zaustavljeno kada je nekoliko ronilaca umrlo od dekompresije, istraživanja je u 70-tim nastavio Cousteau, Amerikanci su s novom tehnikom ove godine nastavili rad. U Atinskom nacionalnom i arheološkom muzeju je upravo otvorena izložba o nalazima, koja zajedno prikazuje veličanstvene bronzane statue, neke od najboljih originala koje uopšte imamo iz helenističkog perioda, izuzetne male predmete, recimo staklo, i slavnu „mašinu“, konačno opredeljenu kao računski aparat, iliti prvi poznati kompjuter. Predmeti su datirani od 4. do 1. veka pre naše ere, kada su ih poslali u Rim, kao narudžbinu kolekcionaru ili kao pošiljku za tržište. Tovar lađe iz antikiterskih voda daje dragocene podatke, i mora se razumeti u kontekstu mediteranskog sveta helenističkoga doba, kulture rimske republike s odnosom prema grčkoj kulturi, politike, estetike i verovanja prošlosti koja je „jasna“ samo onim opasnima po svako društvo i kulturu. Greške koje se mogu učiniti u ispitivanju ovakvog čvorišta različitih uticaja, uslovnosti i okolnosti mogle su potpuno zagušiti istraživanja: već samo postavljanje u isti kontekst svih dosad nađenih predmeta, a ne njihovo pojedinačno izlaganje u muzejima, daje potpuno nova saznanja o društvenim realnostima neke prošlosti. Tek sada se konačno istražuje, recimo, kako su stvari padale na dno, sklapaju se naizgled nevažni mali podaci u neočekivane zaključke.
112

A

Zeničke sveske

„Antikiterski argument“ se dakle može odnositi na bilo koji društveni kontekst i bilo koju istorijsku situaciju: uzimam pravo da ovu svoju domislicu, daleko od Srbije i Peščanikovog razgovora o kraju epohe, upotrebim da nešto kažem o toj temi. Srbiju mislenosti i kulture već decenijama pokriva debela magla „jasnosti“ kada je reč o samosažaljenju, samopotvrđivanju, samozadovoljavanju i drugim auto-strategijama definisanja kolektivnog „sebstva“: iz te debele, masne i smrdljive magle rođena su smešna i nakazna dela u slovima i drugim materijalima, a u društvenoj stvarnosti rat, genocid, unutarnji terorizam i gangsterizam, bigotnost, endemska nepismenost, podivljali kapitalizam, sistematsko pljačkanje. Drago mi je, naravno, što je posle skoro trideset godina moje javno, usmeno i pismeno potvrđeno uverenje da su za brodolom početno, i time najviše, bili odgovorni intelektualaci i njihovi saputnici, konačno prihvaćeno. Sakupiti ostatke brodoloma ne bi bilo tako teško, ali ne daje moć, prisutna posvuda. Sem tog detalja, formula nije komplikovana: takav posao, sem u istoriji kratkotrajno prisutnih pojedinaca, moraju obavljati neke institucije. Sa svojim algoritmom i svojim mogućnostima, koje se u svakome trenutku mogu zatvoriti i ostati neiskorišćene, zamišljena institucija može da funkcioniše kao rasterivač magle, s minimalnim tehnološkim rešenjima. Kako to dalje raditi, ostaje za neki drugi razgovor. Preći ću zato odmah na skriveni tematski ključ razgovora, Srbiju, ili bilo koju drugu balkansku zemlju – videće se zašto tako labav izbor. Epohalni brodolom Srbije mora se pre svega videti u istorijskoj perspektivi – kamo je lađa, na šta i čime natovarena plovila, ko ju je poslao, ko ju je čekao itd. To što je potonula, otvara mogućnost da razumemo zašto, i da možda odredimo neke postupke popravljanja, menjanja, uređivanja. Tu ne mogu ispustiti briljantnu misao Dubravke Stojanović, da Srbija od početka pa do danas nema jasne ideje o svojoj teritoriji; dodajem samo da, ako se ograničimo na Balkan, nijedna država, od početka pa do danas, nema jasne ideje o svojoj teritoriji, ni u razumevanju, ni u delovanju, ni u htenjima. Uzrok toj opasnoj i zbunjujućoj fluidnosti je na samome Balkanu – to je evropska konstrukcija „Grčke“, odnosno sopstvene slavne, dakle po definiciji lažne, prošlosti. Ta prošlost nikada nije bila locirana tamo gde se organizovao „ponovni život“, dakle na (južnom) Balkanu, već uvek drugde, gde su preneseni najbolji delovi i gde su legitimno, odnosno najbolje tumačene ideje te zamišljene Grčke: u Zapadnoj Evropi, Severnoj pa i Južnoj Americi, čak i u Evroaziji, svuda gde su elite prizivale i prisvajale antičku prošlost kao svoje duhovno dobro. Na svetome/prvome tlu Grčke organizovana je provizorna država infantilnih zamenika nekadašnjih Grka,
113

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

koje stalno treba voditi, kontrolisati i kažnjavati, ali i održavati zbog kontrole šire teritorije oko toplih mora, i zbog povremenog kulturnog feed-backa, najčešće u obliku arheologije. Današnja Grčka i kriza su u velikoj meri razumljivi kada se misli na istoriju 19. veka, na prezaduženost, političku nestabilnost i nemogućnost stvaranja moderne države zbog dinastija izabranih među sekundarnim evropskim kraljevskim porodicama i poslatih u Grčku da ograničavaju parlament, sprečavaju donošenje ustava, prave skandale i vode besmislene ratove. Još gore izgleda 20. vek, sa zloupotrebom Grčke za najluđe i najzlokobnije političke eksperimente – za diktature, pučeve, zločinački antikomunizam, masovna izganstva, terminalnu političku destabilizaciju Sredozemlja, s glavnim izvođačima posle drugog svetskog rata Englezima, Amerikancima, Rusima, kratkom, ali važnom epizodnom ulogom Tita, i odnedavno (ponovo?) Nemačke. Ne može se ostati sasvim hladan kada se misli kako je stvar počela: u dubokom očajanju posle temeljnog društvenog neuspeha francuske revolucije, misleći pojedinci iz svih zemalja tadašnjeg sveta okreću se utopiji stvaranja nove države, u kojoj bi se realizovali društveni, politički i kulturni projekti iz kojih su i izašle sve dotadašnje revolucije, svaka slobodna misao, i nauka u celini: antički, pre svega grčki svet, svet demokratije. Neposredna atinska demokratija nikada nije ponovno ostvarena, posvuda je više uspeha imao rimski republikanski model podele vlasti među grupama po različitim kriterijumima (cenzus, verski, nacionalni, itd.). Ali je svaki mislilac koji je hteo da misli pravo, slobodu, jednakost, pobunu, promenu, upitnost, sumnju - imao neiscrpne izvore u antičkim tekstovima i slikama. Na jednoj strani su antiku kao znak ugleda iskorišćavali moćnici izvan crkvenog područja, od baroknih valadara pa do nacista, fašista i realsocijalista, na drugoj je antika bila opšti evropski pasoš za prikazivanje golog ljudskog tela, za seksualnu slobodu, naučni napredak, ateizam. Gde se desio prelom, i gde je država ideja povezana s realnim prostorom? Sem koristoljubive politike i okretanja prema istočnim i kopnenim izvorima bogatstva nezasite kolonijalne Evrope, kojoj su američke, afričke i azijske prekomorske kolonije bile povremeno preskupe, ostaje sećanje kulture u kojem su izvesno mnogi vizantijski begunci, koji preko Jadrana donose tekstove i ikone i tako postavljaju na noge italijansku renesansu i evropske univerzitete, i docnije, u suprotnome smeru, evropski putnici koji obilaze spomenike. Turističko-intelektualni i politički avanturizam? Bez dvoumljenja: model je dao Napoleon krajem 18. veka, s ekspedicijom u Egipt, koja je imala jasne strateške ciljeve, ali je prvi konzul pozvao nekih dve stotine specijalista svih
114

Zeničke sveske

vrsta - od prevodilaca, pesnika, lingvista, muzičara, geografa, geometara, biologa, botaničara, pa sve do štampara: piramide su izmerene, biljne i životinjske vrste opisane i nacrtane (neke su u međuvremenu nestale), opisani su običaji, odeća, muzika, instrumenti, igre, poneka mumija i spomenik su ukradeni, naštampane su po prvi put knjige na arapskom, pušteni prvi baloni s posadom pred malo podsmešljivim Egipćanima. Jedan naučnik je krenuo zbog bolesti ranije, pre nego što je Napoleona isprašio Nelson i time zaustavio ovaj radodarni tip kolonijalizma, pao piratima u ruke i zatim u tursko ropstvo na Peloponezu, gde je otkrio da tu ima i nekih drugih – recimo Grka: tako se Pouqueville vratio u Francusku s hiljadama strana opservacija, dosta toga i o živim Grcima. Napoleon je sličan eksperiment izveo nekoliko godina docnije, kada je izmislio Iliriju između Ljubljane i Dubrovnika, da bi plašio Austriju, ovoga puta sa samo nekoliko stručnjaka i naučnika. Priča o slovenačkom identitetu realno potiče od te tačke. Kako se dakle moglo očekivati da bez ozbiljnih naučnih i političkih razloga iko od moći pomisli na stvaranje država na Balkanu ili takav postojeći politički projekt pomogne? Što se turista-intelektualaca i avanturista tiče, oni su došli na idejno već osvojenu teritoriju, umešalo se nešto hrišćanskog misionarstva i solidarnosti (koja je potpuno izostala ranije, pre pad vizantijskog carstva), mnogo strasti, nešto eksploziva, da sve pokrije evropski zaborav. Sem Byrona, koji je pre ozbiljnih sukoba umro od gripa među svojim albanskim telesnim stražarima/ljubavnicima, većina boraca za novu Grčku je poginula u opsadi Misolongija 1824. Groblje interbrigada kod Misolongija, jedan od najdirljivijih spomenika Evrope, nije pobudilo posebno zanimanje Unije: na groblju su sinovi svih nacija potkontinenta, i mnogi iz Rusije i SAD. U nastavku, velike sile su pobedile Tursku, pobrinule se da razdele i manipulišu lokalnim vođama, od kojih mnogi nisu govorili grčki, već albanski, i zatim obavili posao rušenja narodne republike i uvođenja evropske monarhije. Grci su ostali sa idejom da su prvi, najbolji i najvažniji, inferiorni prema Evropi, ali svakako najvažniji na balkanskom bunjištu. Mogli su, zavisno od trenutka i dopuštenog ludila, zamisliti granice svoje države od Aleksandrove mere (GangGibraltar), do onih manjih, i uvek su mogli računati na evropsku pomoć - na koju uglavnom nisu mogli računati drugi balkanski državni vizionari i njihovi pokreti bez kapitala antičke prošlosti. Zato se svaka balkanska država opsesivno držala identifikacije iz prošlosti, doduše nekonkurentne Grcima, ali upotrebljive u susedskim okršajima. Identitarna kulturna paranoja balkanskih država ima svoje realne političke korene. Razumeti realnost Grčke, razumeti svoju realnost – to je bio zajednički i poštovanja vredan intelektualni napor i Grka i drugih Balkanaca,
115

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

posebno u prošlome veku. Nije se mogao izvesti bez temeljnog propitivanja prošlosti i dovođenja u sumnju svih identitarnih strategija. U drugoj polovini prošloga veka smo pouzdano znali da je dijalekt jezik bez zastave i vojske, da se imaginarij grupe može bez teškoća izmisliti, da se na osnovu toga mogu i moraju dobiti neka legitimna prava, da je identitet, kao i rod, proizvod društva i kulture, nismo imali iluzija o kulturi i prirodi, znali smo da se istina traži u crkvama, a da se nauka bavi širenjem granica znanja. Zatim je raspoložive znake, onaj brod na dnu i njegov teret, pokrio debeli sloj mulja (mulj = magla kao metafora iz prvog dela teksta, izvinjavam se zbog notornosti). Potreba da se revidira ono što je nekad bilo očito je tu: zato dobro razumem zašto je potrebno protresti glave s nikad jasnim državnim granicama. Najgore u konstrukciji neizbežne kulturne grčke osovine Balkana prolaze okolni varvari, osuđeni da izmišljaju svoju, po definiciji manje važnu i za Evropu uvek bastardnu prošlost, druge (uglavnom delimično i konkretno zainteresovane) imaginarne roditelje i zaštitnike, od Slovena/Rusa do balkanskih izmišljotina, i da pri tome stalno posluju s realnim Grcima i grčkom državom. Emancipatorska traumatizacija prema Evropi ili protiv nje (smer je u osnovi nevažan) tako karakteriše celokupnu modernu istoriju Balkana, sa samo jednim dobrim rezultatom – nenameravanim, ali preciznim mapiranjem realne, kolonijalne Evrope. S te strane nas ponekad iznenadi neverovatna arhaičnost koncepata i ponašanja prema ovome delu sveta. Po Byronovim modelu civilnog sveca za mali narod, pohrlili su u krvareću Jugoslaviju sveci koji su izabrali pojedini narod da ga „štite“: Alain Finkielkraut u Hrvatsku, Bernard-Henri Lévy u Bosnu, Peter Handke u Srbiju. Prvi je izveo nešto što nijedan zapadni simpatizant nikada nije izveo u totalitarnoj državi – denuncirao je lokalne „neprijatelje“, u ovome slučaju Dubravku Ugrešić, i ishvalio je Franju Tuđmana kao pisca; drugi se dao slikati kako junački čuči iza zidića u Sarajevu, pa ga je satirični časopis Okovani patak morao javno osramotiti zbog laži i falsifikata; o onome kukavnom trećem ne vredi trošiti reči. Bilo je i drugih, uzela sam samo egzemplarne. Tu se podsećam kritike koju sam čula od koleginice iz Zagreba, da naime praksa koju sam nekad nazvala „zavlačenje glave u kantu za đubre“, dakle analiziranje nacionalističkog diskursa i bliskih mu fenomena, vređa žrtve tih postupaka, dakle i žrtve rata, a ne dprinosi ni razvijanju naučnog postupka ni vežbanju i usavršavanju pameti; slažem se, ali je neophodno, jer ništa ne vređa žrtve toliko koliko zaborav.
116

Zeničke sveske

Ako dakle hoćemo da „čitamo“ brodolom, kada ga jedanput tačno lociramo, to izvesno ne možemo samo iz okvira nacionalne istorije. Upravo zato što je razni „naši“ vide kao planetu, Srbija se ne sme posmatrati kao planeta, Srbi s nje nisu u nekom nesrećnom trenutku popadali. Pre godinu dana sam uvela pojam „blizanačke kulture“ koji obuhvata kulture istorijske Jugoslavije, i označava približno ono što u savremenoj istoriografiji opredeljuju kao „zamršene“ istorije (entangled histories): nerazrešivu povezanost događaja, svakodnevice, ideja i verovanja - i njihovih tumačenja u dve ili više kultura. Jasno da takvo uporedno viđenje zahteva prethodno temeljno proučavanje: prvo brodolom za nas ostale dakle čitaju istoričari takvog zamaha kao što je Dubravka Stojanović, zatim ta znanja primenjujemo, da bismo postali pametniji za novo čitanje. Neka se ovo moje tumačenje slobodno razume kao čežnja za novim elitama duha: to je osnovni materijalni zahtev za razumevanje Srbije. Antikiterski argument u razumevanju Srbije (i čitanje epohalnih balkanskih brodoloma uopšte) zahteva dve relativno jednostavne stvari: institucije i elite duha. Koliko se taj zahtev graniči s nemogućim? Treće krilo "Treće krilo" je mistička i pesnička figura: u apokaliptičkoj književnosti simbolizira Egipat (drugo krilo je Grčka), ali postoji naravno i četvrto krilo, jer je reč o zamišljenome čudovištu, zmaju, koje je slika Aleksandrovog carstva. Figura je prešla i u "anđeoske" imaginarije, kojima se podjednako uspešno hrane popularna kultura, potrošačke lovačke mreže i sekte savremenoga sveta. Izgubljeni značenjski potencijal trećega krila ne bi dakle smelo biti nešto za čim bismo žalili...Pa ipak, januara ove godine nestali grčki i veliki evropski filmski stvaralac, Theo(doros) Angelopoulos je pre nekoliko godina dao prvobitno ovaj naslov svome zadnjem do kraja urađenom filmu - poginuo je snimajući treći deo trilogije o šarolikim identitetima porodica u dvadesetome veku. Film, konačno nazvan Prah vremena, prikazan je na berlinskom festivalu filma 2009, i dobio izvrsne kritike. U intervjuima pre i posle prikazivanja filma Angelopoulos često spominje treće krilo, u jednome čak i to, da je to figura iz njegove pesme. Na kraju su filmu dali šire razumljiv i po mome mišljenju više patetičan naslov, treće krilo je ostalo vodeći narativni motiv filma.
117

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Desilo se da je u globalnoj cirkuskoj noći biranja američkog predsednika državna televizija u Sloveniji na drugome programu prikazivala ovaj film: ciljevi su morali biti višestruki - da se bolje proda prvi program, na kojem se masovno padalo u amatersku histeriju oko američkih izbora, a možda i da se subverzivni efekat filma maksimalno smanji. Kako je bilo izvesno da neće biti spavanja do rezultata i sve dok ne "izzapiramo" sve raspoložive verzije prikazivanja, neka dva sata pripremnog zena pred budnu noć mogao je savršeno ispuniti ponovno gledanje Angelopoulosovog filma, koji izvesno ne bi prikazale, bar uveče ne, komercijalne televiije. Prah vremena opisuje - upotrebljavam banalnu formulu, jer je naracija u ovome filmu ključna - mešane sudbine porodice komunista, Grka, i mnogih drugih s kojima su povezani. Baš kao i u Odisejevom pogledu iz 1995, glavni junak je američki režiser srednjih godina s odgovarajućim problemima, i grčkog porekla. Ovoga puta ulogu igra William Default, umesto Harveya Keitela. Režiser ima probleme s tinejdžerskom ćerkom koja beži od kuće gde god da se nađe, u Rimu ili Berlinu, sa ženom koja se razvela, a sam istražuje materijal za svoj film na primeru svoje porodice: majka Eleni se kao komunistička izgnanica iz Grčke jedanput srela s ljubljenim Spirosom (Michel Piccoli) u zamrznutom Taškentu, na dan objave Staljinove smrti. Njega su odveli u zatvor, nju su poslali u logor u Sibiru, gde se sprijateljila sa Jevrejinom Jakobom (Bruno Ganz). Tamo se rodio Spirosov sin, sadašnji režiser u svim standardnim, muškim, starosnim i drugim krizama. Eleni i Spiros se ponovo sreću sedamdesetih godina, napuštaju, ona Jakoba a on svoju kanadsku ženu, i nastavljaju zajedno. Konačno, cela porodica je za novu godinu novog milenijuma u Berlinu, s kćerkom-unukom Eleni, koja je opet pobegla iz kuće. Glavno mesto događanja, nabijeno simbolima - slikama revolucionara (i muzičkih) kojima su oblepljeni zidovi, jeste devojčicina soba. Devojčicu nalaze u skvoterskoj kući koja je bila deo nekadašnjeg zida, Jakob skače u reku Špreju s turističkog broda, pominjući treće krilo, Eleni umire, ded Spiros s malom Eleni prolazi kroz Brandenburška vrata u snežno jutro novog milenijuma. Kao i u svim Angelopoulosovim filmovima, radnja je spora, vremenski skokovi obeleženi samo promenom lokacije odnosno vremenskih prilika. Iz modela iskače verbalnost likova, i očita težnja da se ispriča priča. Kada sam prvi put videla film, učinilo mi se da je reč o staračkoj sentimentalnosti, koja je pomalo ublažila ubilački oštro političko sečivo režiserovih drugih filmova. To je bilo čitanje mog Berlinom zasenčenog uma: u noći globalnog cirkusa, stvari
118

Zeničke sveske

su počele izgledati sasvim drugačije. U međuvremenu je Angelopoulos poginuo snimajući film o emigrantima u Grčkoj, oštrica nije bila nimalo tuplja, greška čitanja je morala biti moja. Treće krilo, koje se često spominje i jedanput vidi u filmu, je krilo utopije, u ovome slučaju komunističke utopije, istorijski najzubudljivije, najinspirativnije, i s mnogim još neistraženim posledicama - bar u prošlome veku, ako ne i u istoriji čovečanstva. U tome čitanju je ključna scena u kojoj devojčicu nalaze, i to prva njena baba Eleni, u skvoterskoj kući: iz sobe u sobu, broj nesrećnika oko vatri se povećava, tamo gde se devojčica zaustavila ih je ogromno: to je narod bednika, već tada - i naravno, sada - najbrojniji narod evropske zajednice. U trenutku nalaženja devojčice, u sobu upadnu policajci i grubo isprazne prostor. Devojčica izvesno nije pobegla zbog uvredljivog tvita, pada popularnosti na facebooku, ili lošeg dečka: devojčica je pobegla zbog neizdrživosti društva koje je trenutno milostivo prema njenima, jer nisu uspeli da ga promene. Stari su platili svoj dug, premda misle da su još dužni: zato se Jakob, Jevrejin i komunista, baca u reku - izgubio je konačno treće krilo. Eleni umire, pošto je suočena s beznadežnim užasom, jer zna da rešenja koja je ponudila "njena" utopija nisu bila bolja. Otac, koji je doduše postao dezerter da bi izbegao vijetnamski rat, i izvesno je zaslužan za kulturu koju je devojčica izabrala za sastavljanje svoje utopije, nije posle uradio ništa radikalnije od neuspelog braka s očito suviše nezavisnom istočnom Nemicom. Ostaje deda Spiros, koji je najgore prošao, višegodišnji zatvorenik, i jedini koji ne pominje ni krila, ni svet. Deda Spiros je nepromenjen - zato se na njegovom telu detaljno zaustavlja telesni skener na starom, nacističkom i hladnoratovskom berlinskom aerodromu (Tegethof umesto Tegela, zbog vremenskih prilika). Deda Spiros se svoje utopije, svoga trećeg krila, nije ni odrekao, niti je u njega posumnjao. Jedino on može pomoći maloj Eleni da možda pronađe novi put, jer ne sumnja u svoj. Optimistički kraj filma, s nasmejanim dedom i Eleni, izgleda kao završetak nekih starih filmova socijalističkoga sveta, američkih post-kriznih filmova četrdesetih i zatim sedamdesetih godina: usporeni pokret nagoveštava kraj vremena, smrt, i možda pobedu ideje - a svakako pobedu bar kratkog sećanja. Mala Eleni će morati da simbolički pretrči aveniju od Branderburške kapije do Viktorijinog spomenika, možda nekoliko puta, ponavljajući sve greške sistema, i srećući duše njihovih žrtava. Sledeći dedinoj nepopustljivoj veri u bolje,
119

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

shvatiće pouke starih sumnjičavaca kao što je bio stric Jakob, i duša koje je ranjavala svaka nepravda, kao što je bila baba Eleni. Razumeće i šta je za nju uradio njen decentrisani, egotični, travu-pušeći i na sve osetljivi otac, i tada će revolucija biti mogućna. Posle čitanja ovog istinskog testamenta Angelopoulosa sam mirno otišla na spavanje, da bih se probudila tačno kada je objavljena Obamina pobeda. Uz smešak za prvog dobitnika preventivne Nobelove nagrade za mir, mogla sam se konačno vratiti svome poslu. Nijedan korak nije drugačiji nego rodin, koji visi u vazduhu: to je naslov jednog drugog Angelopoulosovog filma. Opsada Atine Bilo je nekoliko opsada Atine: 404 pre naše ere su Spartanci posle duge opsade prinudili grad na predaju, čime se dvadesetogodišnji Peloponeski rat završio katastrofom za Atinjane; 308 pre naše ere su Atinjani uspeli da se odupru jednom od Aleksandrovih generala, Kasandru; 87-86 pre naše ere je rimski vojskovođa Sula opsedao i osvojio Atinu. Jedna vojnički beznačajna, ali za kulturu jedna od najkatastrofalnijih bila je opsada Atine od strane venecijanskg vojskovođe i docnije dužda Francesca Morosinija, koji je 1687 dobro naciljanim udarcem iz topa razneo Partenon, koji su Turci upotrebljavali kao arsenal; Morosini je rušenje iskoristio za masivnu krađu blaga s Partenona – dakle dobro je znao šta je rušio, i uspeo je i da u transportu naknadno razbije još neke veličanstvene skulpture. Posebno tragična je bila opsada Atine za vreme drugog svetskog rata, najgore u zimu 1941-2: sile osovine su uzele sve što se moglo od hrane i rezervi od stanovništva u celoj zemlji, zbog čega se razvila trgovina na crno, čije su žrtve pre svega gradovi. Saveznici su napravili blokadu morskih puteva, posebno Pireja. Rezultat je bila masovna glad u Atini – gradske vlasti su morale organizovati odnošenje leševa umrlih od gladi s gradskih ulica. Saveznici su 1942 digli blokadu i dozvolili Crvenom krstu da pomogne Grcima, pa se situacija malo poboljšala, ali je u gradu ostala kritična sve do oslobođenja. Glad je samo u Atini odnela oko 100.000 žrtava. Tek što je Atina oslobođena 1944, desila se još jedna, kratka ali krvava opsada. 3. decembra su sa zgrada na trgu Sintagma pucali u mirne demonstracije koje su bile odgovor na poteze grčko-britanske vlade. Poginulo je 28 ljudi, preko 100 je ranjeno, skoro tri meseca su se u gradu vodile borbe koje su označile početak građanskog rata između
120

Zeničke sveske

levog oslobodilačkog pokreta, koji je izneo najveći teret borbe protiv okupatora, i anglo-američko-monarhističke struje, gde nisu imali mnogo distance ni do malopređašnjih saradnika Nemaca, samo neka su bili borbeni antikomunisti. Rat se premestio u planinske krajeve na Severu, Atina je bila spasena – bar gladi. Uspomena na rat u gradu, s britanskim vojnicima koji pucaju na sve što se mrda po ulicama ili na terasama, bila je još živa kod Atinjana 1973, kada sam došla na godinu dana – ključnu godinu u novoj grčkoj istoriji. Pukovničkoj hunti su se brojali poslednji dani od početka novembra, kada su se desili prvi incidenti na groblju, na komemoraciji Georgeu Papandreou (umrlom 1968), i zatim 17. novembra, kada je izbio studentski ustanak na Politehnici, čiji sam očevidac bila. Narednog dana su tenkovi bili na Sintagmi i pucalo se na narod sa susednih zgrada, što sam isto doživela, a zatim su uveli 24-satni policijski čas. Nesigurno stanje je trajalo sve do konačnog pada hunte i rata na Kipru uleto 1974. Tada i mnogo puta docnije sam gleala kako se Atinjani pripremaju za opsadu i glad: politički puls se mogao meriti na policama samousluga. Atina je megalopolis na malome prostoru, oko zaliva i između planina s ne mnogo prelaza. Ako se blokira Pirej, i nekoliko saobraćajnica oko grada, nema izlaza. Dok još nije bilo mreže autoputa i obilaznica, sagrađenih za Olimpijadu 2004, iz Atine se nije moglo izaći ni u nju ući ako je na Malakasi, prelazu iz Beotije, pao veliki sneg: to se u osamdesetim godinama često događalo. S druge strane je Atina kao haotičan grad zgodna za gerilski rat, pojedinačne akcije, dugotrajno skrivanje. Marksističko-teroristička grupa „17.novembar“, osnovana 1975 i odgovorna za preko dvadeset atentata sa smrtnim ishodom i preko stotinu akcija, uspešno je neotkrivena delovala u Atini do 2002, no čak i posle suđenja uhvaćenim vođama, nije izvesno da je prestala da postoji. Danas se Atina ne može dobro videti ako se ne misli o njenim opsadama. Za poslednjih godinu dana, mediji izvan Grčke su se nekako naučili da ne prosipaju stereotipe o grčkoj tragediji i komediji, na nižem nivou o grčkoj lenjosti i ležernosti: u poslednje vreme se često razgovara s Grcima koji imaju nešto da kažu. A znakova je u Atini mnogo. Primera radi, taksi se može dobiti svuda: u zlatnim godinama i za vreme potrošačkog besa, gledala sam kako se ljudi tuku oko taksija. Motociklista je daleko više, i omasovljenje je donelo i veću obazrivost, u gradu u kome je ranije dnevno umiralo po nekoliko raznosača na motociklima. Biciklizam se razvio u gradu koji ne može biti manje prilagođen i manje naklonjen
121

^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

biciklizmu. Starih lokala iz kojih se u centru posmatrao život više nema – oni na Kolonakiju, luksuznom delu centra, dobili su staklene okvire, pa više nema prolaska, posebno ne za prosjake. Umesto takvih lokala posvuda su nikle prodavnice s brzom hranom, uz barove s pićem – nova stvar u mediteranskom gradu. Između mnogih zatvorenih radnji su nova mesta za ulično noćno prebivanje. Za sigurno kretanje noću po gradu neki upotrebljavaju nov jeftin način – s malo hrane pridobiju nekog uličnog psa da ih sledi i plaši mogućne napadače. U metrou se ljudi grupišu radi zaštite, jer je tako grupa kradljivaca odmah vidljiva. U preostalim dostupnim restoranima prepoznaje se skoro zaboravljeni sirotinjski stil: starija gospođa do mene poručuje porciju makarona sa sosom od pečenja, za drugim stolom u društvu gospode neko obaveštava telefonom da upravo „ruča na Kolonakiju“: društvo je poručilo svež paradajz i luk, i pažljivo dele, zalivaju maslinovim uljem i sole, ceo naredni sat, uz vino ozbiljno pomešano s vodom. To su Atinjani koji još izlaze: ogromno je takvih koji samo iz nužne potrebe napuštaju stanove. Uveče u „Platanu“ na Plaki, jednom od najstarijih lokala u gradu, sa starim prijateljima ustanovljavamo šta je sve zatvoreno, šta je preživelo, koje oblike druženja su izmislili mladi. Dok pričamo, vlasnik svakih pola sata pušta radio, ne bi li čuo novost o tome da li je „Euro-tim“ dodelio Grčkoj dodatna sredstva i nešto privilegija u otplaćivanju. Preko noći, jeste. Slušamo kakve rezerve ljudi spremaju, kako ih čuvaju. Izlazimo u noć punog meseca na trg oko Kule vetrova. U potpunoj tišini, stotinjak biciklista obilazi trg i odlazi prema Monastirakiju: to je jedan od novih oblika druženja, noćne biciklističke ture, u kojima broj štiti pojedinca. Za njima, đubretari koji su još jutros bili u štrajku zbog masovnog otpuštanja, izlaze na ulicu, i dočekuje ih aplauz prolaznika. Uz njih, neometani, idu Bangladešanci, koji iz đubreta biraju sve što je još upotrebljivo. I oni dobijaju aplauz. Na pogrešnom zaokretu u neki ćorsokak, pred kola izađe pojava u žalosnom stanju i prema nama načini pravi grčki gest, obrtanje dlanova: „Šta vi radite ovde?“ Iza njega se s tla diže još nekoliko probuđenih glava. U parku ispred bolnice farovi iznenade ženu koja bere preostale divlje pomorandže: nije besmisleno, one su najbolje za marmeladu, premda su gorke i nejestive. Ranijih godina, po ulicama oivičenim divljim pomorandžama se ujesen moralo pažljivo hodati, zbog zgaženih plodova: danas ih ni na drveću više nema, sve je pravovremeno obrano. Na Sintagmi, turisti u mraku posmatraju smenu straže: na svakoga ima bar dva policajca. Opsada Atine može početi sutra.

122

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful