You are on page 1of 35

1

ALBERTO MANGEL

SA BORHESOM

black books

Za Ektora Bijansiotija, najvelikodunijeg od svih svedoka

Seanje me vodi u odreeno vee... u Buenos Ajresu. Vidim ga: vidim svetlost gasne svetiljke; mogu da stavim ruku na police. Tano znam gde da naem Bartonovu 1001 no i Preskotovo Osvajanje Perua, iako biblioteke vie nema. HORHE LUIS BORHES, This Craft of Verse

Guram se kroz guvu na Calle Florida, ulazim u novoizgraenu galeriju Del Este, izlazim kroz drugi izlaz, prelazim Calle Maipu i naslanjajui se na crveni mermer fasade broja 994, zvonim na broju 6B. Ulazim u prohladan hodnik zgrade i penjem se na esti sprat. Zvonim i sluavka mi otvara vrata, ali gotovo i pre no to uspeva da me propusti u stan, Borhes se pojavljuje iza teke zavese, drei se veoma uspravno, u zakopanom sivom odelu strogog kroja, sa neznatno oputenom belom kragnom i utom prugastom kravatom, vukui pomalo noge dok mi prilazi. Slep od svojih kasnih pedesetih, oprezno se kree ak i u prostoru koji dobro poznaje, kao to je njegov stan. Prua desnu ruku i rasejano i mlitavo mi stiska ruku u znak dobrodolice. Izmeu nas nema nikakvih drugih formalnosti. Okree se i vodi me u dnevnu sobu, a zatim seda uspravno na kau naspram ulaznih vrata. Sedam i ja u fotelju desno od njega a on pita (ali njegova pitanja su skoro uvek retorika): Pa, hoemo li veeras da itamo Kiplinga? * Nekoliko godina, od 1964. do 1968, imao sam tu privilegiju da budem jedan od mnogih itaa Horheu Luisu Borhesu. Posle kole sam radio u englesko-nemakoj knjiari u Buenos Ajresu, Pigmalion, koju je Borhes esto poseivao. Pigmalion je bio jedno od sastajalita svih zaljubljenika knjige. Vlasnica, gospoica Lili Lebah, Nemica koja je izbegla pred strahotama nacista, sa entuzijazmom je nudila svojim muterijama najnovija evropska i severnoamerika izdanja. Bila je strastan italac knjievnih dodataka, ne samo kataloga razliitih izdavaa, i imala je poseban dar da svoja otkria prilagodi ukusu svojih muterija. Nauila me je da knjiar mora da poznaje robu koju prodaje, i insistirala je da itam puno novih naslova koji su dolazili u knjiaru. Nije joj mnogo trebalo da me u to ubedi. Borhes bi dolazio u Pigmalion kasno popodne, vraajui se sa posla iz Narodne biblioteke, gde je radio kao direktor. Jednog dana, poto je uzeo nekoliko naslova, pitao me je da li bih, u sluaju da nemam drugih planova, mogao da dolazim kod njega uvee i itam mu, poto se njegova majka, ve preko devedeset godina stara, lako zamarala. Borhes je to pitao skoro svakoga: studente, novinare koji su dolazili da ga intervjuiu, druge pisce. Postoji velika grupa onih koji su

panski: ulica (Prim. prev.).

u nekom trenutku naglas itali Borhesu, mali Bozveli koji su retko kada znali jedni za druge ali koji kolektivno uvaju seanje na jednog od najveih italaca na svetu. Tada za njih nisam znao. Imao sam esnaest godina. Pristao sam, i tri do etiri puta nedeljno poseivao sam Borhesa u malenom stanu u kojem je iveo sa majkom i Fani, sluavkom. Tada svakako nisam bio svestan kakva je to ast bila. Moja tetka, njegov veliki potovalac, bila je pomalo i okirana mojim nonalantnim dranjem i podsticala me je da hvatam beleke i vodim dnevnik o svim naim susretima. Ali za mene te veeri koje sam provodio sa Borhesom (sada to pripisujem mladalakoj arogantnosti) nisu predstavljale nita izvanredno, nita strano svetu knjiga koji sam ve odavno smatrao svojim. U stvari, meni su se drugi razgovori koje sam morao da vodim inili strani i nezanimljivi razgovori sa nastavnicima o herniji ili geografiji junog Atlantika, sa kolskim drugovima o fudbalu, sa rodbinom o ocenama u koli i zdravlju, sa susedima o drugim susedima. Za razliku od njih, razgovori sa Borhesom bili su o onome o emu, po mom miljenju, razgovori i treba uvek da budu voeni: knjigama i njihovom mehanizmu, otkrivanju pisaca koje ranije nisam itao, idejama koje mi pre toga nisu padale na pamet, ili koje sam samo deliem mozga, nesigurno, poluintuitivno razvijao, a koje su u Borhesovom glasu blistale i zaslepljivale svim svojim bogatim i nekako oiglednim sjajem. Nisam hvatao beleke jer sam se tokom tih veeri oseao suvie samozadovoljno. Od samog poetka, inilo mi se da Borhesov stan postoji van vremena, to jest, u vremenu sainjenom od Borhesovih knjievnih iskustava, vremenu sastavljenom od ritminih doba viktorijanske i edvardijanske Engleske, ranog severnjakog srednjeg veka, Buenos Ajresa dvadesetih i tridesetih godina XX veka, njegove voljene eneve, perioda nemakog ekspresionizma, prezrenih godina Peronove vladavine, leta u Madridu i na Majorci, meseci provedenih na Univerzitetu u Ostinu, u Teksasu, gde je prvi put stekao velikoduno divljenje Sjedinjenih Amerikih Drava. To su bila njegova merila, njegova istorija i geografija: sadanjost se retko nametala. Za oveka koji je voleo da putuje ali koji nije mogao da vidi mesta koja je poseivao (univerziteti i fondacije su poeli redovno da ga pozivaju tek posle sredine ezdesetih godina XX veka), bio je neobino nezain teres
2

Po Dejmsu Bozvelu (James Boswell, 1740-1795), Skotu, biografu uvenog engleskog leksikografa dr Samjuela Donsona (Samuel Johnson, 1709-1784), i jednom od njegovih najbliih prijatelja. Bozvelova biografija ivot dr Donsona smatra se najboljom biografijom napisanom na engleskom jeziku (Prim. prev.).

ovan za fiziki svet, izuzev kao za otelotvorenje tiva koje je itao. Pesak Sahare ili voda Nila, obala Islanda, ruevine u Grkoj ili Rimu, koje je sve dodirivao sa zadovoljstvom i strahopotovanjem, samo su potvrivali seanje na stranicu iz 1001 noi ili Biblije, Pesme o kralju Nalu ili Homera i Vergilija. Sve te potvrde on je donosio u svoj stan. U mom seanju stan je bio priguen, topao, blago namirisan (zbog insistiranja sluavke da grejanje uvek bude ukljueno i zato to je uvek sipala malo toaletne vode na Borhesovu maramicu pre nego to bi je stavila u prsni dep Borhesovog sakoa). Obino je bio i prilino mraan, i sve su ovo bila svojstva koja su, inilo se, pogodovala starevom slepilu, odajui utisak srene odvojenosti. On je bolovao od posebne vrste slepila; vid mu se postepeno pogoravao od tridesete godine ivota, a mrak je potpuno zavladao posle njegovog pedeset osmog roendana. On je to od roenja oekivao, jer je oduvek znao da je nasledio slab vid od svog engleskog pradede i babe, koji su oboje umrli slepi. Takoe i od oca, koji je oslepeo u otprilike istoj ivotnoj dobi kao i Borhes, ali koji je, za razliku od njega, posle operacije ponovo progledao, nekoliko godina pre svoje smrti. Borhes je esto govorio o svom slepilu, prvenstveno sa knjievnim interesovanjem: uveno, kao predstavu boanske ironije 3 jer mu je dao knjige i no ; istorijski, seajui se proslavljenih slepih pesnika, poput Homera i Miltona; sujeverno, poto je bio trei direktor Narodne biblioteke koji je gubio vid, posle Hosea Marmola i Pola Grusaka; sa skoro naunikim zanimanjem, tugujui zbog toga to ne moe vie da vidi crnu boju u sivoj izmaglici koja ga je okruivala, a uivajui u utoj boji, jedinoj koju su njegove oi i dalje prepoznavale, boji njegovih voljenih tigrova i omiljenih rua - hir zbog kojeg su mu prijatelji kupovali dreavo ute kravate za svaki roendan, na ta bi Borhes citirao Oskara Vajlda: Samo bi gluv ovek mogao da nosi ovakvu kravatu; u eleginom raspoloenju, govorio bi da su slepilo i starost razliiti oblici samoe. Slepilo ga je oteralo u usamljeniki ivot u kojem je stvarao svoja poznija dela, smiljajui reenice u sebi sve dok nisu bile spremne da ih izdiktira bilo kome ko se nalazio u blizini u datom trenutku.

la magnifica ironia" [de Dios] que le dio los libros y la noche". (Poema de los dones", El Hacedor Pesma o darovima iz zbirke Tvoritelj)

* Moe li ovo da zapie? Misli na rei koje je upravo smislio i nauio napamet. Diktira ih jednu po jednu, naglaavajui ritam koji toliko voli i izgovarajui naglas znakove interpunkcije. Recituje novu pesmu stih po stih, sledei ne smisao koji vodi novoj strofi ve pravei pauzu na kraju svakog stiha. Zatim trai da mu se zapisano proita, jednom, dvaput, pet puta. Izvinjava se to to trai, ali onda ponovo trai, sluajui rei, prevrui ih vizuelno u svojoj glavi. Zatim dodaje jo jedan stih, pa jo jedan. Pesma ili pasus (jer nekad se usudi da ponovo pie prozu) poprima na papiru isti oblik kao u njegovoj mati. udan je oseaj da se novoroeno ostvarenje po prvi put pojavljuje ispod ruku nekog drugog do autora. Pesma je zavrena (prozni tekst zahteva nekoliko dana rada). Borhes uzima pare papira, savija ga, stavlja u svoj novanik ili u neku knjigu. Zanimljivo je da i sa novcem ini to isto. Uzme novanicu, savije je nekoliko puta i stavlja u neki od primeraka iz svoje biblioteke. Zatim, kada treba neto da plati, vadi knjigu i (nekada, ne uvek) otkrije pravo malo blago. * U stanu (kao i u kancelariji koju je godinama koristio u Narodnoj biblioteci), Borhesu je bila potrebna rutina, i inilo se da se nikada nita ne menja u prostoru u kojem je obitavao. Svake veeri, kako bih proao kroz zavesu na ulazu, pred mojim oima se otkrivao itav stan. Desno, taman sto pokriven svilenim stolnjakom, sa etiri stolice uspravnog naslona, inio je trpezariju; levo, ispod prozora, stajao je pohaban kau i dve ili tri fotelje. Borhes bi sedeo na kauu, a ja bih seo u jednu od fotelja, nasuprot njemu. Njegove obnevidele oi (uvek su imale melanholian izraz, ak i kada bi se skupile u osmeh) zurile bi, dok je govorio, u neku taku u prostoru, dok su moje oi lutale po sobi, upoznajui se ponovo sa poznatim predmetima iz njegovog 4 svakodnevnog ivota: stoi na kome je drao srebrni krag i mate koji su pripadali njegovom dedi, minijaturni pisai sto koji je poticao jo iz vremena prvog priea njegove majke, dve bele zidne police za knjige prepune enciklopedija, i dve manje police za knjige od tamnog drveta. Na zidu je visila slika njegove sestre, Nore, koja je prikazivala Blagovesti, i Piranezijeva gravira koja je prikazivala tajanstvene krune ruevine. Mali hodnik na levo vodio je do spavaih soba: sobe njegove majke, prepune starih fotografija, i njegove, jednostavno
4

Vrsta paragvajskog aja (Prim. prev.)

ureene poput kelije nekog monaha. Ponekad, kad bismo se spremali da krenemo u veernju etnju ili na veeru u hotel Dora preko puta, 5 bestelesni glas donja Leonore bi dopro do nas: Dordi, ne zaboravi da ponese demper, moda e zahladiti! Donja Leonora i Bepo, velika bela maka, bile su dve avetske prikaze u tom stanu. Nisam esto viao donja Leonoru. Obino je bila u svojoj sobi kada sam dolazio i samo bi povremeno iz njene sobe dopirao glas kada je elela da da neko uputstvo ili preporuku. Borhes je nju oslovljavao sa 6 madre a ona njega uvek Dordi, po engleskom nadimku koji mu je dala baka iz Nortamberlenda. Borhes je od najranijeg detinjstva znao da e biti pisac, i taj njegov izbor je prihvaen kao deo porodine mitologije. ak toliko daje 1909. godine Evaristo Karijego, pesnik iz susedstva i prijatelj Borhesovih roditelja (njegova dela su bila tema jedne od prvih Borhesovih knjiga), sastavio nekoliko stihova u ast donja Leonorinog desetogodinjaka, predanog knjigama: I da tvoj sin, malo dete Kojim se ponosite, i koji poinje Da osea u glavi blagu enju za lovorikama Treba da, na krilima snova, Nosi plodove Drugih blagovesti Ubirui plodonosno groe 7 Vinove loze, loze Pesme. Donja Leonora se, sasvim oekivano, ponaala izuzetno zatitniki prema svom slavnom sinu. Jednom, kada su je intervjuisali za francuski dokumentarni televizijski program, napravila je podsvesnu omaku koja bi oduevila dr Frojda. Kao odgovor na pitanje zbog ega obavlja sekretarske poslove za Borhesa, objasnila je da je ranije pomagala svom lepom muu a da sada ini to isto svom lepom sinu. Htela je da kae J'ai ete la main de mon mari; maintenant, je suis la main de mon fds (Bila sam desna ruka svome muu, a sada sam to mom
5 6

panski: gospoa (Prim. prev.). panski: majka (Prim. prev.). 7 Y que tu hijo, el nino aquel / de tu orgullo, que ya empieza / a sentir en la cabeza / breves ansias de laurel, / vaya, siguiendo la ftel / ala de la ensofiacion, / de una nueva anunciacion / a continuar la vendimia / que dara la uva eximia / del vino de la Cancion". (Bernes 1,1376)

sinu), ali, otvarajui diftong u main, kao to to govornici sa panskog govornog podruja obino ine, rekla je umesto toga: J'ai ete l'amant de mon mari; maintenant, je suis l'amant de mon fds (Bila sam muu ljubavnica, a sada sam to mom sinu). One koji su dobro poznavali njenu posesivnost, ova omaka nije iznenadila. Njegova spavaa soba (ponekad bi mi traio da donesem neku knjigu odatle) bila je ureena, kako bi to opisali vojni istoriari, u spartanskom stilu. Gvozdeni krevet sa belim prekrivaem na kome bi se Bepo nekad sklupao, stolica, mali radni sto i dve niske police za knjige, inili su jedini nametaj. Na zidu je visila drvena ploa sa grbovima razliitih kantona u vajcarskoj i Direrova gravira Vitez, smrt i avo, koju je proslavio u dva nemilosrdna soneta. Po prianju njegovog neaka, Borhes je itavog ivota ponavljao isti ritual pred spavanje: navukao bi dugaku belu nonu koulju i, zatvorenih oiju, glasno recitovao Oena na engleskom. Njegov svet je u potpunosti bio verbalan: muzika, boja i forma retko su u njega zalazili. Borhes je mnogo puta priznao da je, kada je slikarstvo u pitanju, oduvek bio lep. Priznao bi da voli radove svog prijatelja Sula Solara i svoje sestre, Nore Borhes, kao i Direra, Piranezija, Blejka, Rembranta, Tarnera, ali prema njima je gajio knjievnu, a ne ikonografsku ljubav. Kritikovao je El Greka to je svoja nebesa naseljavao vojvodama i nadbiskupima (Raj koji slii Vatikanu: moja ideja pakla...) a retko je govorio o drugim slikarima. Takoe se inilo da nema sluh za muziku. Rekao je da se divi Bramsu (jedna od njegovih najboljih pria zove se Nemacki rekvijem), ali je retko sluao njegovu muziku. S vremena na vreme, kada bi se suoio sa Mocartovom muzikom, zakleo bi se daje postao preobraen, i da nije mogao da shvati kako je tako dugo mogao da ivi bez Mocarta; a onda bi potpuno zaboravio na njega, sve do sledeeg otkrovenja. Pevuio bi 8 ili pevao tango (one ranije) i milongas , ali je prezirao Astora Pjacolu, koji je vrlo vesto obnovio muziku Buenos Ajresa. Tango je, po Borhesu, poeo da nazaduje posle 1910. Napisao je tekstove za nekoliko milongas 1965. godine, ali je rekao da nikad ne bi pisao tekstove za tango. Tango dolazi kasno u toku dana, i meni zvui previe sentimentalno, suvie slino francuskim srceparajuim melodijama 9 poput Lorsque tout est fini ... Govorio je da voli dez. Pamtio je muziku iz nekih filmova, ali manje zbog same muzike a vie zbog naina na koji je ona dopunjavala radnju filma, kao u sluaju muzike Bernarda Hermana za Psiho, film koji je izuzetno cenio kao drugaiju verziju
8 9

panski: vrsta junoamerikog plesa (Prim. prev.). Francuski: Kada je sve gotovo (Prim. prev.).

podvojene linosti, gde ubica postaje njegova majka, osoba koju je ubio. Smatrao je ovu ideju zauujue privlanom. * Pita me da li bih iao sa njim u bioskop, da gledam mjuzikl Pria sa zapadne strane. Sluao ga je ve par puta i izgleda da mu nikad ne bi dosadio. Na putu ka bioskopu pevui melodiju Marija i primeuje kako je istinita injenica da ime voljene osobe prerasta iz obinog imena u boanski izraz: Beatrice, Julija, Lezbija, Laura. Kasnije, sve je zaraeno tim imenom, kae. Naravno, moda efekat ne bi bio isti kada bi se devojka zvala Gumersinda, ha? Ili Bustefrida. Ili Berta-velikih-stopala, ha?smejulji se. Sedamo u hioskopsku salu u trenutku kada gase svetla. Lake je sedeti u bioskopu sa Borhesom i gledati film koji je on ve video, jer tada imate manje toga da opisujete. S vremena na vreme, pravi se da moe da vidi ta se deava na platnu, verovatno zato to mu je neko to ve opisao nekom prethodnom prilikom. Komentarie epski kvalitet sukoba izmeu bandi, ulogu ena, upotrebu crvene boje. Kasnije, dok ga pratim kui, pria o gradovima koji su sami postali knjievni likovi: Troja, Kartagina, London, Berlin. Mogao je da doda i Buenos Ajres, kojem je on podario takvu vrstu knjievne besmrtnosti. Oboava da se seta ulicama Buenos Ajresa, najpre onima u junom delu, kasnije kroz centar grada, uvek prepun ljudi, gdeje, poput Kanta u Kenigsbergu, postao skoro deo pejzaa. * Za oveka koji je univerzum nazivao bibliotekom, i koji je 10 priznavao da je Raj zamiljao bajo la forma de una biblioteca , veliina njegove biblioteke je ak mogla i da razoara, jer je znao, kao to je i rekao u drugoj svojoj pesmi, da jezik jedino moe da oponaa 11 mudrost . Posetioci su oekivali da zateknu stan prenatrpan knjigama, police koje pucaju pod teretom, gomile rukopisa koje su blokirale prolaze i izvirale iz svake upljine, dunglu papira i mastila. Umesto toga, nali bi se u stanu gde su knjige zauzimale skroman prostor u nekoliko okova. Kada je mladi Mario Vargas Ljosa jednom, sredinom pedesetih godina XX veka, posetio Borhesa, prokomentarisao je
10

panski: u obliku biblioteke (Pesma o darovima).

11

Por el lenguaje, que puede simular la sabiduria" (Otro poema de los dones", El otro, el mismo Druga pesma o darovima iz zbirke Drukiji, isti).

10

umirujue ukraenu sredinu i upitao zato Uitelj ne stanuje u nekom veem, luksuznijem stanu. Borhesa je to strano uvredilo. Moda se tako radi u Limi, rekao je netaktinom Peruancu, ali ovde u Buenos Ajresu, mi ne volimo da se pravimo vani. Meutim, nekoliko polica je sadravalo sr Borhesovog tiva, poev od onih koje su obuhvatale enciklopedije i renike, na koje je Borhes bio naroito ponosan. Znate, rekao bi, volim da se pretvaram da nisam slep i udim za knjigama kao ovek koji moe da vidi. eljan sam novih enciklopedija. Zamiljam da mogu na mapama iz enciklopedija da pratim tokove reka i naem divne nove stvari u mnogim odrednicama. Priao bi kako je kao dete voleo da ide sa ocem u Narodnu biblioteku i, poto ga je bilo strah da trai neku knjigu, jednostavno bi uzeo jedan od tomova Britanike sa neke od polica i itao sve odrednice na stranici koja bi se otvorila. Nekad bi imao sree, kao kada je uzeo tom De-Dr i saznao sve o druidima, Druzima i Drajdenu. Nikad se nije odrekao ovog obiaja da se prepusti sluaju kod enciklopedija, i provodio bi sate i sate prelistavajui i traei da mu se ita iz Bompijanija, Brokhausa, Mejera, Cembersa, Britanike (jedanaesto izdanje, ukljuujui eseje o De Kvinsiju i Makoliju, koje je kupio od novca koji je dobio 1928. za drugo mesto na Optinskom 12 takmienju) ili Dkcionario Enciclopedico Hispanoamericano Montanera i Simona. Potraio bih za njega lanak o openhaueru ili intoizmu, 13 Ludoj Huani ili kotskom fetch . Zatim bi zatraio da se zabelei posebno zanimljiv podatak, sa stranicom iz knjige, na kraju toma sa objanjenjima. Tajanstveni zapisi razliitih rukopisa prekrivali su poslednje stranice njegovih knjiga. Na dvema manjim policama u dnevnoj sobi nalazila su se dela Stivensona, estertona, Henrija Dejmsa, Kiplinga. Odatle je uzeo malo, crveno, povezano izdanje kue Stalky and Co. sa glavom bogaslona Ganee i hinduistikom svastikom koju je Kipling koristio kao svoj amblem sve do Drugog svetskog rata kada su nacisti prisvojili taj antiki simbol; taj primerak je Borhes u mladosti kupio u enevi i poklonio mi ga za rastanak kada sam naputao Argentinu 1968. Takoe bi mi traio da sa ovih polica uzmem estertonove prie i Stivensonove eseje, koje smo iitavali tokom mnogih veeri, i koje bi on izuzetno pronicljivo i mudro komentarisao, ne delei sa mnom samo strast prema ovim velikim piscima ve mi istovremeno pokazujui nain njihovog rada tako to je ralanjivao njihove pasuse
12

panski: Hispanoameriki enciklopedijski renik (Prim. prev.). Engleski: smicalica (Prim. prev.).

13

11

preciznou jednog asovniara. Ovde je drao i Eksperiment s vremenom D. V. Dana; nekoliko knjiga H. D. Velsa; Meseev kamen Vilkija Kolinsa; razliite romane Ese de Keiros u poutelom kartonskom povezu; knjige Lugonesa, Gviraldesa i Grusaka; Dojsovog Uliksa i Fineganovo hdenje; Imaginarne ivote Marsela voba; detektivske romane Dona Diksona Kara, Milvarda Kenedija i Riarda Hala, ivot na Misisipiju Marka Tvena; iv zakopan Inoha Beneta; malo depno izdanje Iz dame u lisicu i ovek u zoolokom vrtu Dejvida Garneta, sa detaljnim ilustracijama; manje-vie Kompletna dela Oskara Vajlda i manje-vie Kompletna dela Luisa Kerola; penglerov Der Untergang des 14 Abendlandes ; nekoliko tomova Gibonovog Propadanja i pada; razliite knjige iz matematike i filozofije, ukljuujui knjige Svedenborga, 15 Sopenhauera i Borhesu omiljeni Worterhuch der Philosophie Frica Mautnera. Nekoliko od ovih knjiga je bilo uz Borhesa sve od njegove rane mladosti; druge, na engleskom i nemakom, imale su etikete iz buenosajreskih knjiara gde ih je kupovao, a kojih vie nije bilo: Kod Miela, Rodrigez, Pigmalion. Priao bi posetiocima jedan zanimljiv podatak da je Kiplingova biblioteka (koju je imao priliku da poseti) sadrala uglavnom strune knjige, knjige o azijskoj istoriji i putopise, uglavnom o Indiji. Borhes je zakljuio da Kipling nije eleo dela drugih pesnika ili romanopisaca, niti je imao potrebu za njima kao da je oseao da su njegova ostvarenja dovoljna da podmire njegove potrebe. Borhes se oseao upravo suprotno: prvenstveno je sebe smatrao itaocem i stoga je eleo da bude okruen knjigama drugih autora. Jo uvek je imao veliko, crveno, povezano Garnijeovo izdanje iz kojeg je prvi put proitao Don Kihota (drugi primerak, kupio ga je kada je imao dvadesetak godina, poto je prvi primerak izgubio), ali ne i engleski prevod Grimovih Bajki, prve knjige koje se sea da je proitao. Na policama u njegovoj spavaoj sobi nalazile su se knjige poezije i jedna od najveih zbirki anglosaksonske i islandske knjievnosti u Junoj Americi. Ovde je Borhes drao knjige koje su mu bile potrebne za prouavanje onoga to je on zvao grubih tegobnih rei Koje sam ustima koje su davno postale prah, Koristio u vreme Nortamberlenda i Mersije
14 15

Nemaki: Pad veernje zemlje (Prim. prev.). Nemaki: Filozofski renik (Prim. prev.).

12

Pre nego postadoh Haslam ili Borhes.

16

Nekoliko njih mi je bilo poznato poto sam mu ih ja prodao u Pigmalionu: Skitov renik, verzija Bitke kod Maldona sve sa 17 belekama, Altgermanische Religions Geschichte Riarda Mejera. Na drugoj polici su se nalazile pesme Enrikea Banksa, Hajnea, San Huana de la Kruza, i mnogi komentari o Danteu: od Benedeta Kroea, Franeska Torake, Luiija Pjetrobona, Gvida Vitalija. Negde (moda u spavaoj sobi njegove majke) nalazila se argentinska knjievnost koju je porodica ponela i kada je otputovala u Evropu, malo pre Prvog svetskog rata: Sarmijentov Govornik, Vojni obrisi Eduarda Gutijeresa, dvotomna istorija Argentine Visentea Fidela Lopeza, Marmolova Amalija, Promete) i drutvo Eduarda Vajlda, Rue i njihovo vreme Ramosa Mehije, nekoliko knjiga poezije Leopolda Lugonesa. I Martin Fijero Hosea Hernandesa, argentinski nacionalni ep koji je mladi Borhes poneo sa sobom na brod, knjiga koju donja Leonora nije odobravala zbog lokalnog kolorita i vulgarnog nasilja. Na policama u stanu nije bilo nijedne njegove knjige. Ponosno bi rekao posetiocima koji bi traili da vide rano izdanje nekog njegovog dela da ne poseduje nijedan primerak koji nosi njegovo nadasve nepamtljivo ime. Jednom, dok sam bio u poseti, potar je doneo veliki paket sa veoma luksuznim izdanjem njegove prie Kongres, koju je u Italiji izdao Franko Marija Rii. Bila je to ogromna knjiga, povezana u crnu svilu, ukraena zlatnim slovima i odtampana na runo izraenom plavom fabrijano papiru, svaka ilustracija je bila runo iscrtana (priu su ilustrovali tantriki crtei), i svaki primerak obeleen. Borhes me je zamolio da je opiem. Paljivo je sluao a zatim uzviknuo: Ali to nije knjiga, to je bombonjera! a zatim ju je poklonio zbunjenom potaru. * Ponekad sam izabere knjigu sa police. Naravno, zna gde se svaka knjiga nalazi i ide ka njoj bez oklevanja. Ali nekad se nade na mestu gde su mu police nepoznate, u stranoj knjiari na primer, i tada se neto neobjanjivo deava. Borhes bi preao rukom preko poveza
16

las asperas y laboriosas palabras / Que, con una boca hecha polvo, / Use en los dias de Nortumbria y de Mercia / Antes de ser Haslam o Borges." (A1 iniciar el es-tudio de la gramatica anglosajona", El Hacedor Uvod u prouavanje anglosaksonske gramatike iz zbirke Tvoritelj) 17 Nemaki: Istorija starogermanskih religija (Prim, prev.).

13

knjige, kao da prstima opipava reljefnu mapu i, ak i ako ne poznaje teritoriju, njegova koa kao da iitava geografiju knjige za njega. Dok prelazi prstima po knjigama koje ranije nije otvarao, neto poput intuicije velemajstora govori mu kakvu on to knjigu dodiruje i sposoban je da deifruje naslove i imena koja sasvim sigurno ne moe da proita. (Jednom sam imao priliku da vidim jednog starog baskijskog svetenika da tako razaznaje svoj put meu rojevima pela, sasvim sposoban da te pele razlikuje i smesti u razliite konice, a seam se i umara u Stenovitim planinama koji je tano znao u kom delu ume se nalazi, opipavajui liaje na stablima drvea.) Mogu da se zakunem da izmeu ovog starog bibliotekara i njegovih knjiga postoji veza koju zakoni fizike ne mogu da objasne. * Za Borhesa se sutina stvarnosti nalazila u knjigama: itanju knjiga, pisanju knjiga, razgovoru o knjigama. Instinktivno, bio je svestan nastavljanja dijaloga zapoetog hiljadama godina ranije, za koji je verovao da se nikad nee zavriti. Knjige su obnavljale prolost. 18 S vremenom, rekao mi je, svaka pesma postaje elegija. Nije imao strpljenja za pomodne knjievne teorije i krivio je naroito francusku knjievnost to se ne koncentrie dovoljno na knjige ve na kole i klike. Adolfo Bioj Kasares mi je jednom rekao da je Borhes bio jedini ovek koga poznaje koji, kad je knjievnost u pitanju, nikada nije popustio pred konvencionalnou, obiajima ili lenjosti. itao je knjige nasumice i nekada se zadovoljavao samo saecima i lancima iz enciklopedija, a priznavao je da je, iako nikad nije zavrio itanje Fineganovog bdenja, sasvim zadovoljno drao predavanja o Dojsovom lingvistikom spomeniku. Nikad nije oseao obavezu da knjigu proita do poslednje stranice. Njegova biblioteka (koja je kao i kod svakog drugog itaoca bila i njegova autobiografija) odraavala je njegovu veru u sluaj i pravila anarhije. Ja sam italac u potrazi za zadovoljstvima: nikad nisam dozvolio da moje oseanje dunosti ima ikakvog udela u tako linoj 19 stvari kao to je kupovina knjiga. Ovaj velikoduan stav prema knjievnosti (koji je delio sa Montenjom, ser Tomasom Braunom i Lorensom Sternom) objanjava s druge strane njegovo pojavljivanje u
18 19

Con el tiempo, todo poema se convierte en una elegia." Soy un lector hedonico: jamas consenti que mi sentimiento del deber interviniera en afkion tan personal como la adquisicion de libros." (Paul Groussac", Discusion Pol Grusak iz zbirke Diskusija)

14

toliko mnogo razliitih i razbacanih dela koja su sada sakupljena pod zajednikim imeniteljem njegovog prisustva: prva stranica Les mots et 20 les choses Miela Fukoa, na kojoj se citira uvena kineska enciklopedija (koju je Borhes izmislio) u kojoj su ivotinje podeljene u nekoliko neskladnih kategorija; na primer one koje pripadaju Caru i 21 one koje izdaleka lie na muve ; lik slepog bibliotekara-kriminalca koji, pod imenom Horhe de Burgos, avetski uva manastirsku biblioteku u Imenu rue Umberta Eka; zadivljujua i pouna referenca na Borhesov tekst Prevodioci 1001 noi iz 1932. u podsticajnoj knjizi o prevoenju Posle Vavilona Dorda Stajnera; iz Novog opovrgavanja vremena, poslednje reenice koje izgovara maina na samrti u Godarovom Alfavilu; Borhesove crte lica koje se stapaju sa crtama Mika Degera u poslednjoj sceni neuspelog filma Predstava Rega i Kamela iz 1968; susret sa Mudrim starcem iz Buenos Ajresa u U Patagoniji Brusa etvina i u Kovegu mrtvaca Nikolasa Renkina. Poslednjih godina svog ivota pokuao je da pie priu Sekspirovo seanje o oveku koji nasleuje seanje Hamletovog autora (iako ju je na kraju objavio, nikada, po njegovom miljenju, nije postigla svoj cilj). Od Fukoa i Stajnera, preko Godara i Eka, sve do i najanonimnijeg itaoca, svi smo mi nasledili Borhesovo beskrajno knjievno seanje. Seao se svega. Nisu mu bili potrebni primerci knjiga koje je napisao: iako se pravio da one pripadaju nepamtljivoj prolosti, mogao je da odrecituje, ispravi i promeni u svom seanju sve to je sam napisao, obino na zaprepaenje i ushienje svojih slualaca. Zaborav je bio esto pominjana elja (moda zato to je znao da je njemu nemogua), a zaboravljanje pretvaranje. Rekao bi nekom novinaru da se vie ne sea svojih ranih radova; novinar bi, pokuavajui da mu laska, citirao nekoliko loe zapamenih stihova neke pesme, a Borhes bi mirno ispravio lo citat i nastavio da recituje pesmu do kraja. Napisao je priu Funes ili pamenje koja je, govorio je, bila duga 22 metafora za nesanicu . Bila je takoe metafora za njegovo neumoljivo seanje. Moje seanje, gospodine, Funes govori 23 naratoru, jeste gomila gluposti. Ova gomila gluposti mu je dozvolila da povee davno zaboravljene stihove sa drugim, poznatijim tekstovima, i da uiva u nekim pisanjima zbog jedne jedine reci ili zbog
20 21

Francuski: Rei i stvari (Prim. prev.). pertenecientes el Emperador" (...) que de lejos parecen moscas" (E1 idioma analitico de John Wilkins", Otras Inquisiciones Analitiki izraz Dona Vilkinsa iz Druga istraivanja) 22 una larga metafora del insomnio" (Predgovor za Artificios, iz Ficciones Matarije) 23 Mi memoria, sefior, es como vaciadero de basu-ras." (Funes el memorioso" iz Ficciones Matarije)

15

muzikalnosti jezika. Zbog njegovog kolosalnog seanja, sve itanje je za njega predstavljalo samo ponovno itanje. Njegove usne bi se micale uz izgovorene reci, pravei pokrete koje je nauio pre vie decenija. Znao je tekstove starih tangoa; grozne stihove davno pokojnih pesnika; delove dijaloga i opisa iz svakakvih vrsta romana i pria, zagonetki i kratkih dela; dugih poema na engleskom, nemakom, panskom, kao i portugalskom i italijanskom; dosetke, igre recima i aljive pesme; stihove iz severnjakih saga; indiskretne anegdote o ljudima koje je poznavao; odeljke iz Vergilijevih dela. Govorio je da se divi matalakim seanjima, poput De Kvinsijevog, koji je mogao da pretvori nemaki prevod nekoliko stihova na ruskom o Tatarima u Sibiru u sedamdeset izvrsno zapamenih strana, ili poput seanja Endrua Lejna koji se, kada je prepriavao Aladinovu priu iz 1001 noi, setio zlog Aladinovog ujaka koji bi stavio uvo na zemlju i tako mogao da uje korake svojih neprijatelja na drugom kraju sveta epizoda koju autor 1001 noi nikada nije smislio. * Ponekad se seti neega i, vie da bi zabavio sebe nego mene, poinje da pria priu i zavrava sa ispoveu. Raspravljajui o kultu hrabrosti, kako naziva kodeks ponaanja ulinih kavgadija Buenos Ajresa na prelasku vekova, Borhes se sea da je neki Soto, profesionalni bokser, uo od kafedije da je u grad doao jo jedan ovek istog imena. Sluaj je hteo daje drugi Soto bio krotitelj lavova, lan putujueg cirkusa koji je doao u taj kraj da dri predstave. Soto ue u kafanu gde se nalazio i krotitelj lavova i upita ga kako se zove. Soto, odgovori krotitelj lavova. Jedini Soto u ovom gradu sam ja, ree bokser, zato uzmi no i izai napolje. Prestraeni krotitelj lavova nije imao druge do da pristane da bude ubijen zbog kodeksa o kojem nije nita znao. Ovu epizodu sam, kae mi Borhes, ukrao za kraj moje prie Jug. * Ako mu je neki knjievni anr bio omiljeni (nije verovao u knjievne anrove), bio je to ep. U anglosaksonskim sagama, kod Homera, u holivudskim gangsterskim filmovima i vesternima, kod Melvila i u mitologiji podzemlja Buenos Ajresa, nalazio je iste teme hrabrosti i borbenosti. Za Borhesa je sutinska epska tema glad, kao glad za ljubavlju, ili sreom, ili nesreom. Sve knjievnosti poinju epom, rekao bi u njegovu odbranu, a ne bilo kakvom intimnom ili
16

sentimentalnom poezijom. A onda bi citirao Odiseju kako bi potkrepio svoje miljenje: Bogovi stvaraju tekoe ljudima kako bi budua pokolenja imala o emu da pevaju. Epska poezija ga je nagonila na suze. Voleo je nemaki jezik. Sam ga je nauio sa sedamnaest godina u vajcarskoj, tokom dugih nonih policijskih asova za vreme rata, polako iitavajui Hajneove pesme. Kada jednom shvati znaenje 24 Nachtigall, Liebe, Herz , moe itati Hajnea bez pomoi renika, rekao je. I uivao je u mogunostima koje je nemaki jezik pruao za kovanje novih reci, kao to je Geteova kovanica Nebelglanz, odsjaj magle. Putao bi da reci odzvanjaju u sobi: Fullest wieder Busch und 25 Thai still mit Nebelglanz... Hvalio je jasnou jezika, i zamerao je Hajdegeru to je izmislio ono to je on nazivao nerazumljivim dijalektom nemakog. Voleo je detektivske romane. Nalazio je u njihovim formulama idealne pripovedake strukture koje su dozvoljavale piscu da sam odredi granice i usredsredi se na efikasnost reci i slika. Uivao je u znaajnim detaljima. Jednom je primetio, dok smo itali priu o Serloku Holmsu, Drutvo crvenokosih, da su detektivski romani blii aristotelovskom poimanju knjievnog dela od bilo kog drugog anra. Po Borhesu, Aristotel je izjavio da poema o Herkulovim zadacima ne bi imala jedinstvo Ilijade ili Odiseje, jer bi jedini zajedniki imenitelj bio jedan isti heroj koji obavlja niz razliitih zadataka, dok je u detektivskom romanu jedinstvo postignuto samim zapletom. Nije se izdizao ni iznad melodrame. Plakao bi pri gledanju vesterna i gangsterskih filmova. Jecao je na kraju Anela garavog lica, kada se Dems Kegni ponaa kukaviki dok ga vezuju za elektrinu stolicu kako bi deaci koji su ga idealizovali prestali da se ugledaju na 26 njega. Stojei pred nekom pampom , prizor za koji je smatrao da je uticao na Argentince na isti nain na koji je prizor mora uticao na Engleze, niz obraz bi mu se skotrljala suza i prozborio bi: Carajo, la patria! (Tako mi Boga, otadbina!) Dah bi mu zastao kada bi doao do stiha gde norveki mornar govori svom kralju dok jarbol kraljevskog broda puca: To Norveka puca / od tvoje ruke, o kralju! (u pesmi Longfeloa, stih koji je Borhes napominje kasnije upotrebio Kipling u Najlepoj prii na svetu). Jednom je odrecitovao Oena na staroengleskom, u razorenoj saksonskoj kapeli blizu Lifilda, rodnog mesta dr Donsona, da malo iznenadim Boga.
24 25

Nemaki: slavuj, ljubav, zagrljaj (Prim. prev.). Jo jednom osea umu i dolinu u kojoj magla jo odsijava. 26 Velike travnate ravnice u Junoj Americi, naroito Argentini i Urugvaju (Prim. prev.).

17

Plakao je pri pomenu odreenog pasusa iz dela zaboravljenog argentinskog pisca Manuela Pejrua zato to se pominjala Calle Nicaragua, ulica blizu kue u kojoj se Borhes rodio. Uivao je u recitovanju etiri stiha Rubena Darija, Boga y boga en el lago sonoro / que en el sueno a los tristes espera / donde aguarda una gondola de oro Zala novia de 27 Luis de Baviera , jer uprkos davno nestalim gondolama i kraljevskim nevestama, ritam ga je navodio na suze. Vie puta je priznao da je bestidno sentimentalan. Ali umeo je da bude zajedljivo okrutan. Jednom, dok smo sedeli u dnevnoj sobi, pisac, ijeg imena ne elim da se setim, doao je da Borhesu proita priu koju je napisao njemu u ast. Poto se bavila kriminalcima i probisvetima, mislio je da e Borhes u njoj uivati. Borhes se pripremio za sluanje; ruke sputene na tap, usne blago razdvojene, oi uprte u plafon, nekome ko ga nije dobro poznavao odavali su utisak ljubazne krotkosti. Pria se deavala u kafani prepunoj likova iz podzemlja. Policijski inspektor iz kraja, poznat po hrabrosti, ulazi nenaoruan i samo autoritetom svoga glasa prisiljava ljude da predaju oruje. Tada pisac sa entuzijazmom poinje da nie spisak: Bode, dva revolvera, metalna ipka... Borhes je nastavio sa smrtnom dosadom u glasu: ...tri puke, bazuka, mali ruski top, pet sablji, dve maete, deja pucaljka... Pisac je uspeo da se kratko nasmeje. Ali je Borhes neumoljivo nastavio: tri prake, cigla, samostrel, pet sekira, ovan za probijanje bedema... Pisac je ustao i poeleo nam laku no. Nikad ga vie nismo videli. * Nekad se umori od sluanja drugih kako mu itaju, umori se od knjiga, od knjievnih razgovora koje sa neznatnim varijacijama vodi sa svakim sluajnim posetiocem. Tada voli da zamilja univerzum u kojem knjige i asopisi nisu potrebni jer svaki ovek u sebi sadri svaku knjigu i svaki asopis, svaku priu i svaki pesniki stih. U ovom univerzumu (na kraju ga je opisao pod naslovom Utopija umornog oveka), svaki ovek je umetnik i samim tim nema vie potrebe za umetnou: nema vie galerija, biblioteka, muzeja; nestala su imena pojedinaca i zemalja; sve je boanstveno anonimno, nijedna knjiga ne predstavlja ni uspeh ni neuspeh. Slae se sa Kijoranom koji, u lanku o Borhesu, ali zato to je slava na kraju otkrila tajnog pisca koji je on nekad bio.

27

[Labud] pluta li pluta na mirnom jezeru / I u snovima eka one tune / Gde zlatna gondola mirno eka / nevestu Ludviga od Bavarije."

18

* Uili smo o njemu u koli. ezdesetih godina prolog veka nije jo uvek stekao svetsku slavu iz poznijih godina, ali je ve bio uvrten meu klasine argentinske pisce i nastavnici su sa dunim potovanjem poduavali svoje ake o lavirintima njegove proze i preciznosti njegove poezije. Prouavanje Borhesovih dela do gramatikih detalja (zadavali bi nam da prouavamo sintaksu delova njegovih pria) bilo je tajanstveno i fascinantno iskustvo, i tada sam moda bio najblii razumevanju naina na koji je njegova verbalna mata funkcionisala. Razotkrivanje reenice nam je pokazivalo kako jednostavan, kako je ist bio njegov stil, kako je efikasno povezivao glagole sa imenicama a klauze u sloene reenice. Upotreba prideva i priloga, kojih je kako je stario bilo sve manje i manje, davala je novi smisao obinim, svakodnevnim recima, manje zauujuim kao novina a vie zbog ispravnosti upotrebe. Duga reenica, poput one na poetku Krunih ruevina (pria koju je pesnikinja Alehandra Pizarnik mogla da recituje od poetka do kraja, napamet, kao pesmu), daje okruenje, raspoloenje, snovnu stvarnost ponavljanjem jedne imenice i naglaavanjem nekoliko iznenaujuih epiteta: Nadie lo vio desembarcar en la undnime noche, nadie vio la canoa de bambu sumiendose en el fango sagrado, pero a los pocos dias nadie ignoraba que el hombre taciturno venia del Sury que su patria era una de las infinitas aldeas que estan aguas arriba, en el flanco violento de la montana, donde el idioma 28 zend no esta contaminado degriego y donde es infrecuente la lepra. Geografski prostor naseljava Niko - svedok; jednoglasna zdruena sa noi a sveto sa blatom stvara sveobuhvatajuu tamu i oseaj svetog uasa; Jug definisan kroz re nasilan (kao vetrovit) koji se odnosi na stranu planine i kroz dva dalja odsustva: onog zagaivanja grkim jezikom i arhetipski strane bolesti. Nije nikakvo udo stoga to su mi u mladosti obeleenom oboavanjem knjiga, ovakve reenice dolazile u seanje ba pre nego to bih zaspao, poput bajalica. Istina je da je Borhes obnovio panski jezik. Delimino, njegovi velikoduni italaki metodi omoguili su mu da prenese u panski izraze iz drugih jezika: neku englesku frazu ili nemaki nain stavljanja subjekta tek na kraj reenice. Bilo piui ili prevodei, uvek
28

Niko ga nije video kako se iskrcava u jednoglasnoj noi, niko nije video bambusov amac kako se zaglibljuje u sveto blato, ali su zato samo nekoliko dana kasnije ve svi znali da je utljivac doao s Juga i da je rodom bio iz jednog od onih bezbrojnih sela uzvodno niz reku, na vetrovitoj strani planine, gde jezik zend nije okuen grkim i gde sii sluajevi gube izuzetno retki." (Las ruinas circulares" iz Ficciones) (Horhe Luis Borhes: Matarije, preveo sa panskog Aleksandar Grujii, Paideia, 2000, str. 31)

19

je koristio slobodu zdravog razuma da izmeni ili oisti tekst. Na primer, pokuavajui da prevede na panski nikad dovrenu verziju Makheta sa Biojem Kasaresom, predloio je da prerade uveni saziv vetica (Kada emo se nas tri opet sastati / Za vreme grmljavine, munja ili kie?) u Cuando el fulgor del trueno otra vez / seremos una sola cosa las tres (Kada ponovo zagrmi / nas tri emo se spojiti u jedno). Ako e da prevodi Sekspira, rekao je, mora to da radi sa istom slobodom sa kojom je Sekspir stvarao. Stoga smo izmislili neku vrstu avolskog trojstva za njegove tri vetice. Od sedamnaestog veka, panski pisci su lutali izmeu lingvistikih granica Gongorinog baroka i Kevedove ozbiljnosti; Borhes je za sebe razvio bogati, vieslojni renik novih poetskih znaenja i varljivo jednostavan, ogoljeni stil koji je (priznao je kasnije u svojoj karijeri) pokuao da odslikava stil mladog Kiplinga iz Ravniarskih pria sa brda. Skoro svaki vodei pisac na panskom jeziku ovoga veka priznao je dug Borhesu, od Gabrijela Garsije Markesa do Hulija Kortazara, od Karlosa Fuentesa do Severa Sarduja, a njegov knjievni glas je tako snano odjekivao u delima pisaca mlaih generacija, da je to nagnalo argentinskog romanopisca Manuela Muhiku Lainesa da napie ovaj ka tren: A un joven escritor Inutil es que te forjes Idea de progresar Porque aunque escrihas la mar 29 Antes lo habra escrito Borges. Do svoje tridesete godine ve je bio otkrio sve, ak i anglosaksonske sage ijim prouavanjem e se toliko baviti u poznijim godinama: ve 1932. prouio je ove daleke knjievnosti u Kenigaru, spisu o izvetaenosti i efektu metafora. Ostao je veran svojim mladalakim temama: uvek im se vraao, kroz decenije rastapanja, tumaenja i ponovnog tumaenja. Njegov jezik (kao i stil kojim je pisao) uveliko je sazrevao iz onoga to je itao i iz njegovih prevoda na panski autora poput estertona i Svoba. Delimino je nastajao iz svakodnevnih razgovora, kroz civilizovane obiaje sedenja u kafeima ili za veerama sa prijateljima i iz razgovora sa dosta humora i mate o velikim veitim pitanjima. Imao je poseban dar za paradoks, tiho i prosvetljeno korienje nekog
29

Mladom pesniku / Beskorisno je da razvija / bilo kakvu ideju napretka / jer i ako bude napisao mnoga dela / Borhes ih je ve napisao prvi." (neobjavljena)

20

izraza, elegantne besmislice poput saveta koji je dao svom petogodinjem ili estogodinjem neaku: Ako bude dobar, dozvoliu ti da misli na medveda. Nije imao nikakvog strpljenja za glupost, i posle jednog sastanka sa naroito tupavim univerzitetskim profesorom, rekao je: Radije bih razgovarao sa inteligentnom bitangom. U Argentini je oduvek postojala nacionalna sklonost ka razgovoru, davanju ivota recima. U drugim drutvima razgovor o metafizici uz kafiu mogao bi izgledati pretenciozan ili apsurdan, ali ne u Argentini. Borhes je oboavao razgovor i tokom obroka bi izabrao ono to je nazivao nenametljiv jelovnik, beli pirina ili pastu, kako mu jelo ne bi odvlailo panju od razgovora. Verovao je da svaki ovek moe da iskusi ono to je svaki ovek ve iskusio i, kao mlad, nije bio iznenaen upoznavanjem jednog od oevih prijatelja, pisca koji je potpuno sam od sebe ponovo otkrio ideje Platona ili drugih filozofa. Masedonio Fernandes je pisao malo, itao malo, ali mnogo razmiljao i vodio izvanredne razgovore. Postao je za Borhesa otelotvorenje iste misli: ovek koji je tokom dugih razgovora u kafeu postavljao i pokuavao da odgonetne stara metafizika pitanja o vremenu i postojanju, snovima i stvarnosti, koje je kasnije Borhes prisvajao iz knjige u knjigu. Sokratovskom uljudnou nudio bi svojim sluaocima oinstvo nad vlastitim idejama. Rekao bi: Primetiete, Borhes..., ili Shvatiete, taj-i-taj... i onda bi pripisao tom-i-tom ili Borhesu autorstvo nad otkriem do koga je upravo doao. Masedonio je imao istanan oseaj za apsurdno i vrcav humor. Jednom, kako bi se resio oboavaoca Viktora Igoa, koga je sam Masedonio smatrao dosadnim, uzviknuo je: Viktor Igo, ma hajde, molim te, taj nepodnoljivi abar! italac ga je napustio a on i dalje ne prestaje da 30 pria. Drugom prilikom, kada ga je neko upitao za poseenost jednom nepamtljivom kulturnom dogaaju, Masedonio je odgovorio: Toliko njih je bilo odsutno da, da se jo jedan nije pojavio, ne bi 31 32 mogao da ue. (Avaj, autorstvo nad ovim uvenim bon mot diskutabilno je... Po Borhesu, autor je bio njegov roak, Giljermo Huan Borhes, kojeg je Masedonio inspirisao.) U Borhesovom seanju, Masedonio je ostao arhetipski stanovnik Buenos Ajresa. Od baroknog bogatstva jedne od njegovih prvih knjiga, Evaristo Karijego, do lakonskih tonova pria poput Smrt i kompas (smetena u
30 31

Victor Hugo, che, ese gallego insoportable; el lector se ha ido y el sigue hablando." Faltaron tantos, que si faltaba uno mas ya no cabia." 32 Francuski: lep izraz (Prim. prev.).

21

grad pod pseudonimom) i Mrtvac, i kasnije duge basne Kongres, Borhes je za Buenos Ajres stvarao ritam i mitologiju sa kojim se grad danas identifikuje. Kada je Borhes poeo da pie, Buenos Ajres se (tako daleko od Evrope, opteprihvaenog centra kulture) oseao bledim i neodreenim i izgledalo je da mu je potrebna knjievna mata kako bi se nametnula njegovoj stvarnosti. Borhes se seao da se, kada je sada zaboravljeni francuski pisac Anatol Frans posetio Argentinu dvadesetih godina XX veka, Buenos Ajres inio neznatno stvarnijim zato to je Anatol Frans znao za njega. Sada se Buenos Ajres ini stvarnijim zato to ivi na Borhesovim stranicama. Buenos Ajres koji Borhes predstavlja svojim itaocima ukorenjen je u etvrti Palermo, gde se nalazila njegova porodina kua; iza batenske ograde Borhes 33 je smestio svoje prie i pesme o compadritos , lokalnim probisvetima koje je doivljavao kao podzemne ratnike i pesnike, i u ijim je nasilnim ivotima oslukivao skromne odjeke Ilijade i antikih vikinkih saga. Borhesov Buenos Ajres je takoe metafiziki centar sveta: na devetnaestom stepeniku koji vodi u podrum kue Beatris Viterbo moe se videti Alef, taka u kojoj je koncentrisan itav univerzum; stara Narodna biblioteka na Calle Mexico je Vavilonska biblioteka; uglancan nametaj i tamna ogledala starinskih zdanja Borhesovog Palerma plae itaoca, koji zuri u njih sa uasom, da e jednog dana ona pokazati neki drugi lik umesto njegovog; tigar u zoolokom vrtu Buenos Ajresa stoji kao gorui simbol savrenstva koje e zauvek ostati uskraeno piscu, ak i u snovima. Tigrovi su bili njegove simbolike zveri, jo od ranog detinjstva. Kakva je teta ne roditi se kao tigar, rekao je jednom dok smo itali Kiplingovu priu u kojoj se pojavljivao duh zveri. Njegova majka se sea da je pokuaj da ga, u dobu od tri ili etiri godine, odvue od kaveza tigrova, kada bi dolo vreme da se ide kui, bio praen kricima, a jedan od njegovih prvih crtea koje je sauvala bio je prugasti tigar, nacrtan bojicama preko duple strane bojanke. Kasnije, take na jaguaru kojeg je video u zoolokom vrtu Buenos Ajresa navele su ga da smisli sistem pisma koje se tampa na jaguarovoj koi: rezultat je bio izvrsna pria Boiji zapis. Na pomen tigrova citirao bi opasku svoje sestre Nore iz vremena njihovog detinjstva: Tigrovi kao da su stvoreni za ljubav. Nekoliko meseci pred smrt, bogati argentinski 34 zemljoposednik pozvao je Borhesa na svoje estancia i obeao mu iznenaenje. Odveo ga je do klupe u bati, ostavio ga tako da sedi i najednom je Borhes osetio veliko toplo telo pored sebe, a velike ape
33 34

panski: kavgadije (Prim. prev.). panski: imanje (Prim. prev.).

22

naslonjene na svoja ramena. Zemljoposednikov tigar-ljubimac odao je potu svome sanjau. Borhes se nije uplaio. Jedino mu je zasmetao vreo dah koji se oseao na sirovo meso. Zaboravio sam da su tigrovi mesoderi. * Uzimamo taksi do Biojovog i Silvininog ogromnog stana, koji gleda prema parku. Ve decenijama, Borhes je provodio nekoliko veeri nedeljno u njihovom stanu. Hrana je uasna bareno povre i po kaika dulce de leche (mlene poslastice) za dezert, ali Borhes to nikad ne primeuje. Veeras, jedno za drugim, Bioj Kasares, Silvina Okampo i Borhes prepriavaju svoje snove. Silvina, dubokog i drhtavog glasa, pominje daje sanjala da se davi, ali da to nije bio komar: nije oseala bol, nije se plaila, jednostavno je oseala da se rastae, pretvara u vodu. Bioj zatim pominje da je sanjao da se naao pred parom dvostrukih vrata. Znao je, sa sigurnou kakvu nekad oseamo u snovima, da e ga desna vrata odvesti u komar; proao je kroz leva vrata i imao nezanimljiv san. Borhes primeuje da su oba sna, i Silvinin i Biojev, na neki nain ista, poto su oba sanjaa uspela da izbegnu komar, jedno preputajui mu se, a drugo odbijajui da u njega ude. Zatim se sea sna koji je opisao Boecije. U snu, Boecije posmatra trku konja: vidi konje, poetak trke, razliite trenutke koji se smenjuju sve dok jedan od konja ne proe kroz cilj. Ali tada Boecije vidi jo jednog sanjaa: onog koji vidi njega, konje, trku, sve odjednom, u jednom istom trenutku. Za tog sanjaa, koji je Bog, rezultat trke zavisi od jahaa, ali taj rezultat je ve poznat Bogu Sanjau. Za Boga, kae Borhes, Silvinin san bi u isto vreme bio prijatan i komaran, dok bi Biojev san podrazumevao istovremeni prolazak kroz dvoja vrata. Za tog kolosalnog sanjaa, svaki san je jednak venosti, koja sadri svaki san i svakog sanjaa. * Borhes je prvi put sreo Bioja 1930, kada je Viktorija Okampo, 35 impresivna dame des lettres , upoznala stidljivog tridesetjednogodinjeg Borhesa sa briljantnim sedamnaestogodinjakom. Njihovo prijateljstvo, govorio bi Borhes, postalo je najvaniji odnos u njegovom ivotu, jer je u Bioju naao ne samo intelektualnog partnera ve i nekog ko bi umirio Borhesovo oduevljenje graninom matom, dubljim interesovanjem za psihologiju i drutvene okolnosti njegove
35

Francuski: knjievnica (Prim. prev.).

23

knjievnosti. Borhes se poigravao ironijom i umerenim iskazima, Bioj varljivom naivnou koja je navodila itaoca da pomisli da namere odreenog lika odraavaju istinitost date situacije, dok je one u stvari izdaju ili ignoriu. Borhes je saeo metod svoga prijatelja na poetku Tlon, Ukbar, Orbis Tertius (pria u kojoj se Bioj pojavljuje kao jedan od likova): Bioj Kasares je te noi veerao sa mnom i dugo smo sedeli nairoko raspravljajui o stvaranju romana u prvom licu iji bi pripoveda izostavio ili izobliio injenice i upao u razliite protivrenosti koje bi samo nekolicini italaca veoma malom broju 36 italaca dopustile da naslute surovu i ovetalu stvarnosti. Voleo bih, ree Borhes, da napiem priu sa obelejima sna. Pokuao sam. Mislim da mi to nikada nije polo za rukom. Borhes je voleo da sanja i uivao je u prepriavanju svojih snova. Ovde, u tom svemoguem carstvu, oseao je da moe da pusti svojim mislima i strahovima na volju, i da oni u svoj svojoj slobodi mogu da ispriaju sami svoje prie. Naroito je uivao u trenucima neposredno pred padanje u san, onom vremenu izmeu sna i jave kada je, govorio je, bio svestan gubljenja svesti. Govorim sebi besmislene reci, vidim nepoznata mesta, putam se niz padinu snova. Ponekad bi mu san dao ideju ili poetak neke prie: ekspirovo seanje, na primer, poinje reenicom koju je uo u snu: Prodau ti ekspirovo seanje. Krune ruevine (pria o oveku koji sanja drugog oveka, da bi na kraju otkrio da je i sam samo neiji san) poela je opet u drugom snu i dovela do nedelja potpunog zanosa jedini put, rekao je, kada je osetio istinsku inspiraciju, a ne svesnu kontrolu nad onim to je stvarao. (Takoe verujem da je pria, a moda i san, bila inspirisana seanjem na Eneju, poto je Enejino iskrcavanje u zemlju snova mrtvih meu retke trske na pustoj blatnjavoj ravnici svakako nalik iskrcavanju sanjaa na ostrvo u Krunim ruevinama.) Dva su komara progonila Borhesa itavog ivota: sa ogledalima i sa lavirintom. Lavirint, sa kojim se prvi put susreo u detinjstvu otkrivi bronzanu graviru Sedam svetskih uda, izazivao mu je strah od kue bez vrata u ijem sreditu se nalazilo udovite koje ga je ekalo; ogledala su ga uasavala zbog sumnje da jednog dana u njima nee videti odraz svoga lica, ili jo gore, nee videti odraz bilo kakvog lica. Ektor Bjansjoti se sea da je Borhes, leei bolestan u Zenevi malo pre
36

Bioy Casares habia cenado conmigo esa noche y nos demoro una vasta polemica sobre la ejecucion de una novela en primera persona, cuyo narrador omitiera o desfigurara los hechos e incurriera en diversas contra-dicciones, que permitieran a unos pocos lectores a muy pocos lectores la adivinacion de una realidad atroz o banal." (Tlon Uqbar, Orbis Tertius" iz Ficciones) (Horhe Luis Borhes: Izabrana dela (Proza, poezija, eseji), prevela Dragana Baji, Izdavaka agencija Dragani", 1995, str. 13)

24

smrti, traio od Margerit Jursenar, koja je dola da ga poseti, da nae stan u kome je stanovao sa porodicom dok su iveli u Svajcarskoj, a zatim doe i opie mu u kakvom se stanju sada nalazi. Pristala je, ali je iz svog opisa izostavila jedan detalj: sada, kada bi neko uao u stan, prvo to bi sa iznenaenjem uoio bio je njegov sopstveni puni odraz u ogromnom ogledalu zlatnog okvira. Jursenar je potedela Borhesa te komarne smetnje. Bioj je svakako bio jedan od onih brojnih ljudi kakav je Borhes znao da sam nikada nee biti: starev intelektualni partner, ali takoe zgodan, bogat i uspean sportista. Kada je Borhes zapisao, Ja, koji sam bio toliko ljudi, nikada nisam bio onaj u ijim je rukama Matilda Urbah padala u nesvest, mogao je imati na umu Bioj a, enskaroa. Bioj nikada nije krio da su ene njegova strast, zajedno sa knjigama (ako je verovati njegovim posmrtno objavljenim dnevnicima, vea strast od knjiga). Za Borhesa, poimanje ljubavi se nalazilo u knjievnosti, u recima Sekspirovog Antonija i Kiplingovog vojnika u Bez koristi svetenstva, u pesmama Svinberna i Enrikea Banksa. Za Bioja, bio je to svakodnevni obred kojem se posvetio sa strau 37 38 lepidopterologa . Citirao bi Viktora Igoa, aimer c'est agir , ali je dodao da ovu istinu treba skrivati od ena. Voleo je Francusku i francusku knjievnost onoliko koliko je Borhes voleo Englesku i anglosaksonsku knjievnost. Ovo, meutim, nije bio razlog razmirica, ve pre povod mnogih razgovora. Zapravo, izgleda da je sve izmeu njih dvojice vodilo ka razmeni reci. Radei zajedno u jednoj od soba 39 Biojevog stana, liili su mi na alhemiare koji stvaraju homunkula , neto to je predstavljalo kombinaciju osobina obojice ali opet nije liilo ni na jednog u potpunosti. Tim novim glasom, koji nije bio ni satirian kao Biojev ni apstraktan kao Borhesov, stvorili su prie i podrugljive eseje H. Bustosa Domeka, argentinskog spisatelja koji je naizgled nevinim oima posmatrao apsurdnosti argentinskog drutva. Bustos Domek je naroito uivao u igrama reci i groznim dosetkama u jeziku Argentinaca; jedna od njegovih pria kao epigraf sadri samo izvor citata: Isaija, VI, 5. Radoznalac, ili italac-poznavalac, otkrio bi da sam citat glasi: I rekoh: jaoh meni! pogiboh, jer sam ovjek 40 neistijeh usana, i ivim usred naroda neistijeh usana... Bioj bi
37 38

Ljubitelj leptira (Prim. prev.). Francuski: Voleti znai delati" (Prim. prev.). 39 oveuljak (lat. homunculus) - prema Paracelzuso-vom spisu Degeneratione rerum naturalim, u kome je dato iscrpno uputstvo o hemijskom stvaranju homunkula (Prim. prev.). 40 Iz Starog zavjeta, Knjiga proroka Isaije, VI, 5, preveo ura Danii (Prim. prev.).

25

delio sa Borhesom ono to je uo medu ljudima neistih usana i onda bi prsnuli u smeh. Odnos sa Silvinom je bio drugaiji. Za veerom, Borhes i Bioj bi se seali, preli i izmiljali veliki broj knjievnih anegdota, recitovali delove najbolje i najgore knjievnosti i u sutini se sjajno provodili, buno se smejui. Silvina bi se samo povremeno ukljuivala u razgovor. Iako je sakupila, sa Biojem i Borhesom, osnovnu antologiju fantastine knjievnosti u panskom prevodu, i napisala detektivski roman sa Biojem, Oni koji vole, mrze, njen knjievni senzibilitet je oigledno bio drugaiji od njihovog, blii crnom humoru nadrealista, prema kojima Borhes nije gajio simpatije. Borhes je, zauujue za nekog ko se divio gangsterima i probisvetima, smatrao njene prie suvie surovim. Silvina je bila pesnikinja, dramski pisac i slikarka, ali e nesumnjivo ostati upamena po svojim zajedljivim i varljivo jednostavnim kratkim priama, od kojih veina potpada pod fantastinu knjievnost, iako su stvarane sa iscrpnom panjom hroniara obinog ivota. Italo Kalvino, koji je napisao uvod u italijansko izdanje njenih dela, priznao je da ne poznaje nijednog drugog pisca koji je umeo da bolje zabelei magiju svakodnevnih rituala, zabranjeno lice koje nam naa ogledala ne pokazuju. Jedne veeri, dok su Bioj i Borhes radili u jednoj od soba u drugom delu stana, odakle bi se s vremena na vreme uo prasak zajednikog smeha, Silvina je izvukla jedan od primeraka iz serijala o Alisi u zemlji uda i proitala nekoliko svojih omiljenih pasusa svojim ritminim, potitenim glasom. Usred itanja Mora i drvodelje, odjednom je predloila da nas dvoje saraujemo na fantastinom trileru za koji je nala savreni naslov, pozajmljen od ostrigine molbe: alosna stvar. Projekat nije otiao dalje od planiranja stravinog ubistva, ali je doveo do duge rasprave o humoru Emili Dikinson; o uticaju detektivskih romana na delo Franca Kafke; da li knjievnost moe da se osavremeni prevoenjem; o injenici da je Endrju Marvel napisao samo jednu dobru pesmu; o savetu koji joj je dao oro de Kiriko dok ju je uio da slika - da slikar nikada ne srne da pokae poteze etkom; o neobino looj ljubavnoj pesmi Pabla Nerude koja poinje: Eras la boina gris Bila si siva beretka i mirno srce (Silvina je uporno ponavljala boina, boina i pitala, svojim dubokim i lepravim glasom: Da li ti se svia ta re?). Tokom razgovora, gde je ona najvie govorila nekom vrstom bajalakog ritma koji je ostajao sa vama i mnogo sati posle razgovora, drala je glavu u senci a oi iza debelih tamnih naoara jer je smatrala da ima rune crte lica, i pokuavala je da vam skrene panju na svoje lepe noge koje je neprestano prekrtala i pomerala.
26

Borhes nikad nije smatrao Silvinu svojim intelektualnim parnjakom: njena interesovanja i dela su bila suvie razliita od njegovih. Njene pesme su u sebi imale odjeka Emili Dikinson i Ronsara; teme su, meutim, bile samo njene: glomazna zemlja koju je volela, i vrtovi grada, kao i kratki trenuci sree, uenja, osvete. Njene slike uglavnom portreti imaju ravne povrine i boje De Kirika, ali je izvodila udne stvari sa oima ljudi koji su joj pozirali, tako da su izgledale kao da otkrivaju neto mrano i zabranjeno. Njene prie opisuju svakodnevno natprirodno: ena na samrti se odjednom suoava sa svim stvarima koje je u prolosti posedovala i shvata da one ine njen privatni pakao; deak na roendansku zabavu poziva sedam smrtnih grehova preruenih u devojice; dete biva naputeno u motelu za ljubavnike i protiv svoje volje postaje instrument osvete jedne ene; dva uenika razmenjuju sudbine, ali vlastitoj ipak ne mogu da pobegnu. U veini sluajeva, njeni glavni junaci su deca i ivotinje, u kojima je prepoznavala nadrazumsku inteligenciju. Oboavala je pse. Kada joj je omiljeni pas umro, Borhes ju je zatekao u suzama i pokuao da je utei recima da iza svih pasa postoji platonski smisao psa i da je svaki pas zapravo Pas. Silvina se razbesnela i nebiranim recima mu rekla da se nosi. Pred kraj ivota (umrla je 1993, u osamdeset osmoj godini) razbolela se od Alchajmerove bolesti i lutala je svojim velikim stanom ne mogavi da se seti gde se nalazi ili ko je. Jednog dana ju je prijatelj zatekao kako ita knjigu pria. Sa puno entuzijazma rekla je prijatelju (kojeg, naravno, nije prepoznala, ali se do tada ve bila navikla na prisustvo stranaca u svom ivotu) da e mu proitati neto divno to je upravo otkrila. Bila je to pria iz jedne od njenih prvih i najpoznatijih knjiga, Irenina autobiografija. Prijatelj je sasluao i rekao joj da je u pravu. Bilo je to remek-delo. * Borhes ne pria toliko o tome da je prijatelj sa piscima koje poznaje ve govori da je njihov italac, kao da oni ne pripadaju svakodnevnom svetu ve svetu knjiga. ak i u carstvu prijateljstva, uloga itaoca odnosi prevagu. itaoca, ne pisca. On veruje da italac preuzima piev zadatak. Ne moe znati je li pesnik dobar ili lo a da nema neku predstavu o tome ta on predlae, kae mi, dok etamo niz Calle Florida, zaustavljajui se gde god to citat trai, dok ljudi u urbi prolaze pored nas, od kojih mnogi prepoznaju slepog starca iz Buenos Ajresa. A ako ne mogu da razumem pesmu, ne mogu da znam ta je pesnikova namera bila. Zatim citira jedan Kornejev
27

stih, pisca kome se ne divi posebno, ali hvali lep oksimoron: Cette obscure 41 clarte qui tombe des etoiles . Dobro, kae, sada smo malo Kornej. Nasmeje se, pa nastavlja da hoda. Kornej ili Sekspir, Homer ili ratnici kod Hejstingsa: itanje je za Borhesa nain da bude svi oni ljudi za koje je znao da nikad nee biti: ljudi od akcije, veliki ljubavnici, veliki ratnici. Za njega je itanje vid panteizma, te antike filozofske kole koja je zainteresovala Spinozu. Pominjem njegovu priu Besmrtnik, u kojoj Homer ivi kroz vekove, pod razliitim imenima i ne moe da umre. Borhes ponovo zastaje i kae: Panteisti su zamiljali daje svet naseljen samo jednom osobom, Bogom, a Bog sanja sva zemaljska stvorenja, ukljuujui nas. U ovoj filozofiji, mi smo Boji snovi, a da toga nismo svesni. A zatim: ,AH da li Bog zna da siuni delovi Njega sada hodaju kroz guvu niz Calle Florida? A onda opet zastajkujui: ,AU moda se nas to ne tie. * Njega se ticala knjievnost, i nijedan pisac u ovom gromoglasnom veku nije vie od njega uticao na na odnos prema knjievnosti. Moda su drugi pisci bili pustolovniji, usredsreeniji na putovanja kroz nae tajne geografije. Nesumnjivo je bilo onih koji su dokumentovali snanije nego to je on ikad mogao nae drutvene jade i rituale, kao to je bilo i onih koji su uspenije zalazili u amazonske oblasti nae psihe. Borhes je probao ili vrlo malo ili uopte nije probao da tamo zalazi. Umesto toga, tokom itavog svog ivota, iscrtavao je mape za nas da bismo prouavali ona druga istraivanja naroito u carstvu njegovog omiljenog knjievnog anra, fantastinog, to je u njegovim knjigama ukljuivalo religiju, filozofiju i viu matematiku. Sa dubokim uivanjem je itao teologiju. Ja sam suprotnost argentinskom katoliku, rekao bi. Oni veruju ali ih ne zanima; mene zanima, ali ja ne verujem. Divio se metaforikoj upotrebi hrianskih simbola sv. Avgustina. Hristovkrst nas je spasao krunog lavirinta stoika, citirao bi Avgustina sa uivanjem. A zatim dodao: Ali meni je ipak drai taj kruni lavirint. ak i dok je itao knjige o religiji ili filozofiji, ono to je njega zanimalo bio je knjievni glas koji je, za Borhesa, uvek morao da bude individualan, nikad nacionalan, nikad predstavnik grupe ili kole miljenja. Setio bi se Valerija, koji je udeo za knjievnou bez
41

To mrano svetio koje dolazi sa zvezda." Le Cid, IV, 3.

28

datuma, bez imena, nacionalnosti, gde bi se sve pisanje posmatralo kao stvaralatvo istog duha, Svetog duha. Na univerzitetu ne prouavamo knjievnost, alio bi se. Prouavamo istoriju knjievnosti. Uprkos samom sebi, Borhes je zauvek promenio poimanje knjievnosti a samim tim i poimanje istorije knjievnosti. U uvenom tekstu, ija je prva verzija objavljena 1952, napisao je: Svaki pisac stvara sopstvene pretee. Ovom izjavom Borhes je usvojio dugu 42 lozu pisaca koji sada deluju borhesovski avant la lettre : Platon, Novalis, Kafka, openhauer, Remi de Gurmon, esterton... ak i pisci koji izgleda da su iznad pojedinane slave, klasici meu klasicima, sada ine deo Borhesovog itanja, poput Servantesa po Pjeru Menaru. Borhesovom itaocu ak i ekspir i Dante ponekad odzvanjaju jasnim borhesovskim ehom: Provostov stih iz Mere za meru o neosetljivosti prema smrtnosti, a istovremeno biti oajno smrtan, i onaj stih iz petog pevanja istilita koji opisuje Buonkontea fugendo a pede e 43 sanguinando il piano , svakako su kao Borhesovom rukom skovani. U Pjeru Menaru, autoru Don Kihota navodi da se knjiga menja u skladu sa itaoevim poimanjima. Kada se tekst prvi put pojavio u asopisu Sur u maju 1939, nekoliko italaca je pretpostavilo da je Pjer Menar stvarna linost; jedan italac je ak otiao toliko daleko da je rekao Borhesu da on nije pruio nita novo, da su sve to zabeleili ve pisci pre njega. Pjer Menar je, naravno, izmiljeni lik, proizvod savrene i smehotresne mate, ali ideja da se tekst menja u skladu sa itaoevim poimanjima je stara. Od lanjaka poput Mekfersonovog Osijana, nad ijim stihovima je Verter plakao kao da su potekli od drevnog keltskog barda, do stvarnih pustolovina Robinsona Krusoa i ser Dona Mandevila, koje su navele tragae za arheolokim istinama da istrauju Ostrvo Huan Fernandes i otkriju ruevine onoga to je mogao biti Kataj; od Pesme nad pesmama prouavane kao sveti tekst do Guliverovih putovanja lakonski podvedenih pod deju knjievnost, itaoci su uvek itali tekstove u skladu sa sopstvenim verovanjima i eljama. U Pjeru Menaru Borhes samo proiruje ovu ideju do konanog zakljuka i privruje teni smisao autorstva za carstvo onoga koji spaava reci sa stranice knjige. Posle Borhesa, posle otkrovenja daje italac taj koji u stvari daruje ivot i naslov knjievnim delima, poimanje knjievnosti kao samo autorovog stvaranja postalo je nemogue. Za Borhesa, ova smrt autora nije neto tragino. Zabavljao se takvim prevratima. Zamisli, rekao bi, itati Don Kihota kao da je detektivski roman. En un lugar de la Mancha, de cuyo nomhre
42 43

Francuski: stilom (bukvalno, po pismu) (Prim, prev.). Italijanski: kako peice tri i krvlju zaliva ravnicu (Prim. prev.).

29

no quiero acordarme ... Autor nam kae da ne eli da se seti imena sela. Zato? ta hoe da sakrije? Kao itaoci detektivskog romana, sigurno emo neto posumnjati, zar ne? A onda bi se nasmejao. Jo jedan od Borhesovih prevrata je ideja da svaka knjiga, bilo koja knjiga, sadri obeanje svih drugih, kako mehaniki tako i intelektualno. Borhes je verovao daje ovo istina, pod uslovom da se ideja moe razviti do krajnjih granica. Svaki tekst je kombinacija trideset slova azbuke (manje-vie, u zavisnosti od jezika na kojem se stvara). Iz tog razloga, beskonana kombinacija ovih slova dala bi kompletnu biblioteku svake mogue knjige iz prolosti, sadanjosti i budunosti: detaljna istorija budunosti, autobiografije arhanela, taan katalog Biblioteke, hiljade i hiljade lanih kataloga, dokazivanje lanosti tih kataloga, gnostiko Basilidovo jevandelje, komentar ovog jevanelja, komentar komentara ovog jevanelja, verodostojno izloena njegova smrt, prevod svake knjige na svim jezicima, pominjanje svake knjige u svim knjigama; traktat koji je Beda mogao 45 napisati (a nije) o mitologiji Saksonaca, izgubljene Tacitove knjige. Ovo je iz Vavilonske biblioteke, iju je prvu verziju napisao 1939. I suprotno je isto tako tano. Beskonana biblioteka se moe smatrati suvinom (kao to fusnota u prii i pretpostavlja a dva mnogo kasnija teksta, Undr i Peana knjiga razjanjavaju) poto jedna jedina knjiga moe da sadri sve druge. Ova ideja je zastupljena u Osvrtu na delo Herberta Kvejna iz 1941, gde izmiljeni pisac smilja beskonanu seriju romana zasnovanu na ideji o geometrijskoj progresiji. Jednom, kada je uoio da mi sada itamo Dantea na nain koji sam Dante nije mogao ni da zamisli, mnogo iznad etiri nivoa itanja koje je Dante predoio u pismu Kan Grande dela Skali, Borhes se setio zakljuka mistika iz devetog veka Skota Erigene. Prema autoru dela O podelama prirode, ima onoliko razliitih itanja teksta koliko ima italaca; ovu mnogostrukost itanja Erigena je poredio sa arama na paunovom repu. Iz teksta u tekst, Borhes je istraivao i postavio zakonitosti ove lepeze paunovih ara. Ovakvim obnovama i prevratima nije pobudio svaije simpatije. Kada su mu se prve prie pojavile u Francuskoj, Etjembl je ironino prokomentarisao da je Borhes ovek koga treba ukloniti, poto je njegovo delo ugroavalo itavu ideju autorstva. Drugi su, naroito u Junoj Americi, bili uvreeni njegovim nedostatkom interesovanja za dokumentarno, izbegavanjem da koristi knjievnost kao formu
44 45

44

panski: U jednom mestu u Mani, ijeg imena ne elim da se setim (Prim. prev.). Horhe Luis Borhes: Vavilonska biblioteka", Matarije, preveo Aleksandar Grujii, Paideia, 2000, str. 50 (Prim. prev.).

30

izvetavanja. Poev jo od 1926, Borhesa su kritiari optuivali za mnogo toga: da nije Argentinac (Biti Argentinac, Borhes se alio, stvar je vere); da tvrdi, poput Oskara Vajlda, da je umetnost beskorisna; da ne oekuje od knjievnosti da ima moralistiku ili pedagoku svrhu; da je suvie naklonjen metafizici i fantastinom; da mu je draa interesantna teorija od istine; da istrauje filozofske i religiozne ideje zbog njihove estetske vrednosti; da nije politiki aktivan (uprkos njegovom snanom protivljenju peronizmu i faizmu) ili da tolerie pogrenu stranu (kao kada se rukovao sa Videlom i Pinoeom, zbog ega se kasnije izvinio i potpisao se na peticiji za 46 desaparecidos ). Odbacivao je ove kritike kao napade na svoja miljenja (najmanje vaan vid pisca) i politiku (najjadniju od ljudskih aktivnosti). Rekao je da ga niko nikada ne moe optuiti da je podravao Hitlera ili Perona. * Govori o Peronu, ali pokuava da mu ne izgovori ime. Pria mi kako je uo da u Izraelu, kada neko isprobava novo nalivpero, umesto da napie svoje ime, pie ime drevnog neprijatelja Jevreja, Amaleka, a zatim ga precrtava, hiljadama godina nakon sukoba. Borhes kae da e i ubudue precrtavati Peronovo ime kad god mu se za to ukae prilika. Po Borhesu, poto je Peron stupio na vlast 1946, kogodje eleo da ima neki slubeni poloaj morao je da se ulani u Peronistiku stranku. Borhes je to odbio i tako je bio prebaen sa mesta pomonika bibliotekara u malom optinskom ogranku na mesto inspektora za ivinu na lokalnoj pijaci. Po drugima, premetaj je bio manje uvredljiv ali isto tako apsurdan: u optinsku pelarsku kolu. Kako god bilo, Borhes je podneo ostavku. Posle smrti svoga oca 1938. godine, Borhes i njegova majka su se u potpunosti izdravali od njegove bibliotekarske plate, i postoje dao ostavku, morao je da nade neki drugi nain da zarauje za ivot. Uprkos svojoj stidljivosti, poeo je da dri predavanja i razvio je stil i glas koji koristi i dan-danas. Posmatram ga dok priprema govor koji treba da odri u Italijanskom kulturnom centru. Napamet ga je itavog nauio, ponavljajui svaku reenicu, svaki pasus, sve dok mu i trunka neodlunosti, traenje prave reci ili nekog neodgovarajueg izraza ne nestanu iz pameti. Gledam na svoje javne govore kao na stidljivkovu osvetu, kae uz smeh. Uprkos njegovoj sutinskoj humanosti, nekada bi iz istih predrasuda bio iznenaujue i strano detinjast. Na primer, nekada bi
46

panski: nestali (Prim. prev.).

31

iskazao neobjanjiv, prost rasizam koji bi od inteligentnog, strastvenog itaoca napravio trenutanog glupana, koji u injenici da kultura crnaca nema univerzalni znaaj vidi dokaz njihove inferiornosti. U takvim sluajevima, bilo je beskorisno raspravljati se sa njim ili traiti opravdanje za njega. Tako je bilo i u oblasti knjievnosti, gde je bilo lake pripisati njegova miljenja simpatijama ili udljivosti. Mogla bi se napraviti sasvim prihvatljiva istorija knjievnosti sastavljena iskljuivo od autora koje je Borhes odbacio: Ostin, Gete, Rable, Flober (izuzev prvog poglavlja Buvari Pekie), Kalderon, Stendal, Cvig, Mopasan, Bokao, Prust, Zola, Balzak, Galdos, Lavkraft, Idit Vorton, Neruda, Aleho Karpentje, Tomas Man, Garsija Markes, Amado, Tolstoj, Lope de Vega, Lorka, Pirandelo... Nije bio zainteresovan (posle poetnog mladalakog eksperimentisanja) za novotarije radi novotarija. Govorio je da pisac ne treba da bude nepristojan iznenaujui itaoca. Traio je u knjievnosti zakljuke koji su istovremeno bili zauujui i oigledni. Seajui se Odiseja kako je, umoran od svakojakih uda, plakao s ljubavlju kada je ugledao svoju zelenu Itaku, zakljuio je: Umetnost treba da bude poput te Itake sastavljena od zelene venosti, a ne od serije uda. * Doekujui Novu 1967. godinu, u sparnom i bunom Buenos Ajresu, zatiem sebe blizu Borhesovog stana i odluujem da mu poelim sve najbolje u Novoj godini. Kodkueje. Popio je au jabukovae kod Bioja i Silvine, a sada sedi kod kue i radi. Ne obraa panju na zvidaljke i petarde, ljude koji sa strahopotovanjem praznuju kao da se ponovo blii kraj sveta, jer sastavlja jednu pesmu. Njegov prijatelj Sul Solar rekao mu je pre mnogo godina da ono to radi uoi Nove godine odslikava tvoje aktivnosti u buduim mesecima, i Borhes je verno sledio ovaj savet. Uoi svake Nove godine sujeverno bi poeo pisanje novog teksta kako bi tokom itave nastupajue godine mogao i dalje da pie. Bi li nakrabao par reci za mene? pita me. Kao i u mnogo drugih njegovih tekstova, reci sainjavaju spisak, jer, kako kae, sastavljanje spiskova je jedna od najstarijih radnji 47 pesnika: El baston, las monedas, el llavero... Vie se ne seam drugih predmeta koje su sa ljubavlju prizvane i koje vode do poslednje reenice: No 48 sabran nunca que nos hemos ido.

47 48

Stap, sitnina, privezak za kljueve... panski: Nikad nee znati da nas vie nema (Prim, prev.).

32

* Poslednji put sam mu itao 1968; njegov izbor za to vee bila je pria Henrija Dejmsa Veseli kutak. Poslednji put sam ga video mnogo godina kasnije, u Parizu, u podrumskoj sali za doruak hotela u Parizu, 1985. godine. Govorio je maloduno o Argentini i rekao da, iako neko mesto smatrate svojim i kaete da ivite tamo, zapravo mislite na grupu od nekoliko prijatelja koji odreuju to ili bilo koje drugo mesto kao vae. Govorio je o gradovima koje je smatrao svojim enevi, Montevideu, Nari, Ostinu, Buenos Ajresu i pitao se u kojem e od njih umreti (zapravo je napisao i pesmu o ovome). Odbacio je mogunost da to bude u Nari, u Japanu, gde je sanjao stranu prikazu Bude, koju nisam video ali sam je dodirnuo. Ne elim da umrem okruen jezikom koji ne razumem, rekao je. Rekao je da iekuje kraj. Rekao je da ne moe da razume Unamuna, koji je pisao da udi za besmrtnou. Neko ko udi da bude besmrtan mora biti lud, zar ne? U Borhesovom sluaju, njegovo delo, njegov opus, materija od koje je njegov univerzum sainjen, bili su besmrtni, i stoga on sam nije oseao potrebu da udi za venim postojanjem. Broj tema, reci, tekstova, ogranien je. Stoga nita nije zauvek izgubljeno. Ako se neka knjiga izgubi, kad-tad e je neko ponovo napisati. To bi trebalo da bude dovoljno besmrtno za bilo koga, rekao mi je jednom kada je govorio o unitenju Aleksandrijske biblioteke. Ima pisaca koji pokuavaju da smeste svet u knjigu. Ima drugih, u manjem broju, za koje svet jeste knjiga, knjiga koju oni pokuavaju da protumae sebi samima i drugima. Borhes je bio jedan od takvih pisaca. Verovao je, uprkos svemu, da mi imamo moralnu obavezu da budemo sreni, i verovao je da sreu moemo nai u knjigama, iako nije mogao da objasni zato je to tako. Ne znam tano zato verujem da nam knjiga prua mogunost sree, rekao je. Ali sam istinski zahvalan na tom skromnom udu. Verovao je pisanoj reci, u svoj njenoj krhkosti, i svojim primerom omoguio je nama, svojim itaocima, pristup toj beskonanoj biblioteci koju drugi nazivaju Univerzumom. Umro je 14. juna 1986, u enevi, gradu u kojem je otkrio Hajnea i Vergilija, Kiplinga i De Kvinsija, i gde je prvi put itao 49 Bodlera kojeg je tada voleo (nauio je napamet Les Fleurs du mal ) a sada ga se gnuao. Poslednja knjiga koju je traio da mu ita medicinska sestra Nemica, u bolnici, bila je Novalisova Hajnrih fon Ofterdingen, koju je prvi put proitao u enevi, u mladosti.
49

Francuski: Cvee zla (Prim. prev.).

33

Ali ovo nisu seanja; to su seanja seanja seanja, a dogaaji koji su potakli ta seanja nestali su, ostavljajui samo nekoliko slika, nekoliko reci, a ak ni za njih nisam siguran da su bile upravo takve kakvih ih se seam. Diraju me sitne mudrosti koje se svakom smru 50 gube , Borhes je mudro napisao u svojoj mladosti. Deak koji se popeo uz stepenice izgubljen je negde u prolosti, kao i mudri starac koji je voleo prie. Uivao je u starim metaforama vreme kao reka i ivot kao putovanje i borba a za njega su sada to putovanje i ta borba zavreni, a reka je odnela iz tih veeri sve, izuzev knjievnosti koja je (citirao bi Verlena) ono to ostaje poto ono to je sutinsko i neizrecivo postigne svoje. * itanju dolazi kraj. Borhes izgovara poslednju opasku o Kiplingovoj mladosti, Hajneovoj jednostavnosti, beskrajnoj Gongorinoj sloenosti, tako drugaijoj od izvetaene Grasijanove sloenosti, o tome kako nema opisa pampe u Martinu Fijeru, o Verlenovoj muzikalnosti, o Stivensonovoj dobroudnosti. Zapaa da svaki pisac ostavlja dva ostvarenja za sobom: pisana dela i sliku o sebi, i da oni tragaju jedno za drugim sve do kraja. Pisac se samo moe nadati da e biti zadovoljan dovoenjem bar jednog od ovih ostvarenja do kraja, zar ne? A zatim bi sa osmehom dodao: Ali sa koliko ubeenja? Ustaje. Po drugi put prua umirujuu ruku. Prati me do vrata. Laku no, kae. Do sutra, ha? ne oekujui odgovor. Zatim se vrata polako zatvaraju.

50

Me comuevan las menudas sabidurias / que en todo fallecimiento se pierden." (La noche que en el Sur lo velaron", Cuaderno San Martin No kada su ga na Jugu oplakivali iz Sveske San Martin) (Horhe Luis Borhes: Izabrana proza i poezija, preveo Radivoje Konstantinovi, Prosveta, 1992, str. 142)

34

BELEKA O AUTORU Alberto Mangel roen je u Buenos Ajresu 1948. godine, a sada je dravljanin Kanade. Poto je detinjstvo proveo u Izraelu, gde mu je otac slubovao kao argentinski ambasador, pohaao je kolu u Argentini. U Evropu odlazi 1968. i nekoliko narednih godina, sa izuzetkom jedne godine provedene ponovo u Buenos Ajresu kada je radio kao novinar za list La Nacion, iveo je u paniji, Francuskoj, Engleskoj i Italiji, zaraujui povremeno kao ita tekstova za razliite izdavake kue. Sredinom sedamdesetih godina prolog veka dobio je ponudu (koju je i prihvatio) da radi kao pomonik urednika zaLes Editions du Pacifique, izdavaku kuu na Tahitiju. Po izdavanju Renika izmiljenih mesta (The Dictionary of Imaginary Places, napisanog u saradnji sa anijem Gvadalupijem), 1982, preselio se u Kanadu. Uredio je preko deset antologija kratkih pria sa najrazliitijim temama, od fantastinih do erotskih, i napisao nekoliko knjiga kako lepe knjievnosti tako i strune literature, meu ostalim: Istoriju itanja (A History of Reading), prevedenu na trideset dva jezika, U ogledalu drveta: Eseji o recima i svetu (Into the Looking-Glass Wood: Essays on Words and the World), italake slike (Reading Pictures), i romane Stigoe vesti iz inostranstva (News from A Foreign Country Came), Stivenson pod palmama (Stevenson Under The Palm Trees). Redovno pie za novine i asopise irom sveta. Dobitnik je vie znaajnih nagrada.

35