Horhe Luis Borhes ISTORIJA VEČNOSTI Naslov originala La historia de eternidad

Prevela sa španskog Krinka Vidaković Petrov

Urednik izdanja Radivoje Mikić

Glavni i odgovorni urednik Miličko Mijović

HORHE LUIS BORHES

ISTORIJA VEČNOSTI
i drugi eseji

NARODNA KNJIGA ALFA 1999.

ISTORIJA VEČNOSTI

ISTORIJA

VEČNOSTI

I U poglavlju Eneada koje se bavi ispitivanjem i utvrđivanjem prirode vremena, kaže se da se pre svega mora spoznati večnost, jer je ona, kao što svi znaju, uzor i arhetip vremena. Ta uvodna napomena, utoliko ozbiljnija ukoliko verujemo u njenu iskrenost, kao da briše nadu da ćemo ikada razumeti čoveka koji ju je izneo. Vreme je za nas problem, zastrašujući i težak, možda najbitniji problem metafizike; večnost, igra ili propala nada. U Platonovom Timaju čitamo daje vreme slika večnosti u pokretu; ali taj blagi akord ne može da pokoleba uverenje daje večnost slika sazdana od mate­ rijala koji se zove vreme. Ta slika, ta prosta reč koja vrvi ljudskim nesaglasnostima, predmet je istorije koju želim da napišem. Primenjujući metod obrnut od Plotinovog (jer bi on inače bio neupotrebljiv), počeću podsećanjem na zagonetna svojstva vremena: na metafizičku, prirodnu tajnu koja mora prethoditi tom ljudskom izumu - več­ nosti. Jedno od tih zagonetnih svojstava, ni prvo po težini ali ni poslednje po lepoti, jeste ono koje nam omogućuje da utvrdimo u kom pravcu vreme protiče. Opšteprihvaćeno mišljenje glasi da se vreme kreće od prošlosti prema budućnosti. Međutim, isto je tako
5

HORHE LUIS BORHES

logično i oprečno mišljenje iskazano stihom španskog pesnika Migela de Unamuna: Noćna reka časova teče iz svog izvora, večne sutrašnjice--1 Ova dva mišljenja podjednako su verovatna i nepodložna proveri. Bredli poriče oba, iznoseći sopstvenu pretpostavku: on predlaže da se iz razmatranja isključi budućnost, jer je ona tek proizvod naše nade, a onda da se "aktuelno" svede na agoniju sadašnjeg tre­ nutka koji se odmah razlaže u prošlosti. Ovakva vre­ menska regresija obično prati stanja opadanja i utučenosti, kad nam izgleda da je snaga nešto što tek predstoji... Bredli poriče budućnost; jedna indijska filo­ zofska škola poriče sadašnjost, smatrajući je neuhva­ tljivom. Pomorandža samo što nije pala s grane ili je već na zemlji, tvrde ovi neobični simplifikatori, ali niko ne vidi trenutak pada. Vreme postavlja i druge teškoće. Možda je najveća pitanje sinhronizacije ličnog vremena pojedinca s opštim vremenom matematike. Ovaj problem oglasila je na sva zvona najnovija uzbuna teorije relativnosti, koje se svi sećaju ili pamte da su je se sećali donedavno. (Menjajući je malo, ja se nje prisećam ovako: Ako je vreme duhovni proces, kako je moguće da ga dele hiljade ljudi ili makar samo dvoje?) Na drugu teškoću ukazuje elejska škola, koja poriče kretanje. Taj stav
1 Sholastičko shvatanje vremena kao nečega što teče iz mogućeg u postojeće (sadašnje) slično je ovom shvatanju. Uporedite s Vajthedovim večnim predmetima u "carstvu mogućeg" koje prodire u vreme.

ISTORIJA VEČNOSTI

može se sažeti ovako: Nemoguće je da u toku osam stotina godina protekne četrnaest minuta, jer prethodno mora proteći sedam minuta, pre toga tri i po, pre toga minut i tri četvrtine i tako beskonačno, što nameće zaključak da se onih četrnaest minuta nikad neće ispu­ niti. Rasel pobija ovaj argument time što potvrđuje stva­ rni, pa čak i vulgarni karakter beskonačnih brojeva, koji su po definiciji dati odjednom, a ne kao "poslednji" član beskonačne serije. (Raselove neverovatne cifre nagoveštavaju večnost, jer se ni ona ne može definisati kao prosti niz njenih članova.) Nijedna od večnosti koje su ljudi zamislili - no­ minalistička, Irinejeva, Platonova - nije mehanički zbir prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, već nešto jedno­ stavnije i čudesnije: večnost je istovremenost svih njih. Izgleda da se to ne očitava u jeziku svakodnevice ni u onom začuđujućem rečniku dont chaque edition fait regretter la precedente. Međutim, metafizičari su mislili baš tako. Predmeti u duhu su uzastopni, sada je Sokrat, zatim je konj - čitam u petoj knjizi Eneada - jer se on uvek usredsreduje na jednu stvar, ne primećujući hilja­ du drugih. Međutim, božanski um obuhvata sve isto­ vremeno. Prošlost je u sadašnjosti isto kao i budućnost. U tom svetu ništa nije prolazno, sve traje i miruje u blaženstvu svog načina postojanja. Pristupam razmatranju ove večnosti, iz koje su izvedene sve potonje. Plotin istina nije bio prvi koji je došao do te definicije, jer u jednoj svojoj knjizi spomi­ nje "drevne i svete filozofe" koji su mu prethodili. Ali on ju je sjajno razradio, sažimajući sve ono što je preu­ zeo od svojih prethodnika. Dojsen ga poredi sa sumra­ kom: sa žarkom svetlošću koja jenjava i nestaje. U Plo7

HORHE LUIS BORHES

tinovim delima stiču se sva grčka shvatanja večnosti; neke je odbacio, druge je razradio do pogubnog savr­ šenstva. Zato stavljam Plotina ispred Irineja, koji zas­ tupa drugu definiciju večnosti: onu čija je kruna troj­ stvo, tri lika u nerazlučivom jedinstvu. Plotin je s poznatim žarom tvrdio: Svaka stvar na nebu koja se može pojmiti takođe je nebo, tamo su zemlja i nebo, tamo su životinje, biljke, ljudi i more. Oni su prizor sveta koji još nije začet, svaki njegov deo ogleda se u svakom drugom. U tom carstvu nema stvari koja nije prozirna. Nema ničega neprozirnog, ničeg mutnog, jer svetlost se susreće sa svetlošću. Svaka stvar sadrži u sebi svaku drugu stvar. Sunce je svaka zvezda, svaka je zvezda i druga zvezda i sunce. Niko tamo ne može kročiti na tuđe tlo. Ta jednodušna vaseljena, ta apoteoza asimilacije i prožimanja, još uvek nije več­ nost; reč je o graničnom nebu, koje još nije sasvim oslo­ bođeno broja i prostora. Ovaj odlomak iz pete knjige nastoji da razradi pojam večnosti i sveta univerzalnih oblika: Neka ljudi zadivljeni ovim svetom - njegovom moći, lepotom, poretkom u neprestanom pokretu, vidlji­ vim i nevidljivim bogovima koji ga nastanjuju, demo­ nima, drvećem i životinjama - neka uzdignu svoje misli ka Stvarnosti čiji je ovaj svet tek odraz. Tamo će otkriti duhovne oblike večnosti, ne izvedene, već izvorne, i otkriti i njenog predvodnika, a to je čisti duh, nedo­ stižna mudrost i izvorno Hronosovo vreme koje je pot­ puno. Sve što je besmrtno nalazi se u njemu: svaki duh, svaki bog, svaka duša. Kuda bi on išao kad su sve tačke prostora prisutne u njemu. Nema promene, nema nepostojanosti, sve je u stanju blaženstva. Od samog početka to je potpun svet, kome se ništa ne može dodati. Sve je 8

ISTORIJA VEČNOSTI

obuhvaćeno jednom jedinom večnošću: vreme oponaša večnost, kruži oko duha, vazda se odvajajući od pro­ šlosti, vazda žudeći za budućnošću. Insistiranje na pluralizmu navedenih mišljenja može nas navesti da počinimo jednu grešku. Idealni svemir koji opisuje Plotin više se bavi punoćom bića nego njegovom raznovrsnošću; taj svemir ne trpi ni ple­ onazam ni ponavljanje. To je nepokretni i strašni muzej platonskih arhetipova. Ne znam da li su ga ikada videle oči smrtnika (osim možda u intuiciji vizije ili košmara), ni da li je drevni Grk koji ga je opisao imao prilike da ga osmotri, ali u svemu tome ima nečeg muzejskog: nepokretnog, čudovišnog, izveštačenog.... Govorim o ličnoj viziji koju čitalac može zanemariti; ali ono što valja da ima u vidu jeste opšta predstava o platonskim arhetipovima, prvobitnim oblicima ili idejama koje nastanjuju i čine večnost. Nemoguće je ovde razmatrati pojedinosti platonističkog sistema, ali možemo izneti nekoliko uvodnih zapažanja. Mi smatramo da čvrstu i konačnu stvarnost čini materija - elektroni koji kruže i prelaze zvezdana rastojanja u samoći atoma; za one koji su u stanju da vide stvari iz platonističke perspektive, stvarnost je oblik, vrsta. U trećoj knjizi Eneada čitamo daje materi­ ja nestvarna: ona nije samo praznina koja pasivno odra­ žava univerzalne oblike poput ogledala; oblici je pokre­ ću i nastanjuju, ne menjajući je. Njena punoća svojstve­ na je punoći ogledala, to je iluzija, praznina koja odaje utisak punoće; to je zapravo avet koja ne može čak ni da nestane jer ne poseduje ni moć samoukidanja. Bitni su oblici. Ponavljajući Plotina, Pedro Malon de Čaide tvrdio je mnogo kasnije: Čini vam se kao da je božan9

HORHE LUIS BORHES

skom voljom nastao osmostrani zlatni pečat, na kojem je na jednoj strani urezan lav, na drugoj konj, na trećoj orao i tako po jedan lik na svakoj strani; dakle, u vosku će ostati utisnut lik životinje koja je predstavljena na zlatnom pečatu, i samo oni likovi urezani na pečatu mogu ostaviti otisak u vosku. Ali razlika između pečata i otiska je golema: vosak ostaje bezvredni vosak, dok zlato ostaje skupoceno zlato. Bića mogu da dostignu savršenstvo niske vrednosti, svojstveno vosku, a božansko savršenstvo je zlato koje je Bog. Korak dalje i stiže­ mo do zaključka daje materija ništavna. Po našemu, ovo merilo je loše i nerazumljivo, ali ga ipak stalno primenjujemo. Jedno poglavlje Sopenhauerove knjige ne može se poistovetiti ni s papirom koji je ležao u kancelarijama Lajpciga, ni sa štampanim tabakom, ni sa tananim potezima gotskog pisma, ni sa nizom tonova, ni sa načinom na koji o tom poglavlju razmišljamo; Mirijam Hopkins je Mirijam Hopkins, a ne zbir nitrogenskih ili mineralnih sastojaka, ugljenih hidrata, neutralnih alkaloida ili masti što čine prolaznu supstancu te lepe srebrne sene ili intelektualne suštine Holivuda. Ove su ilustracije dobronamerni sofizmi koji podupiru trpeljivost prema platonističkoj tezi. Ona se može iskazati ovako: ljudi i stvari postoje utoliko što učestvuju u obliku koji ih obuhvata i koji čini njihovu stalnu stvarnost. Tražim najpogodniji primer: ptica. Ona se vezu­ je za letenje u jatu, malom veličinom, istovetnim svoj­ stvima, drevnom vezom s polutamom praskozorja i smiraja dana, jačim zvučnim nego vizuelnim utiscima sve to nas navodi da priznamo značaj vrste i gotovo pot10

ISTORIJA VEČNOSTI

punu ništavnost pojedinačnog. 2 Kits ne greši kada dola­ zi na ideju daje slavuj koji gaje očarao onaj isti što ga je na žitnim poljima judejskog Vitlejema slušala Ruta; Stivenson ukazuje na jednu jedinu pticu koja guta vekove: to je slavuj koji proždire vreme. Sopenhauer, strastveni i lucidni Sopenhauer, dodaje ovo obrazlo­ ženje: čisti telesni trenutak u kojem žive životinje, koje nemaju svest ni o smrti ni o plodovima pamćenja. A onda, s osmehom, dodaje: Kad bi me neko čuo kako tvrdim da je siva mačka koja se sad igra u dvorištu ona ista koja je skakala i trčala pre pet stotina godina, verovatno bi pomislio da sam lud; ali misliti da je to u suštini druga mačka, još je veća ludost. Zatim piše: Suština lava kao bića okrenuta je sudbini i životu tih zveri. U vremenskoj perspektivi, ona se može zamisliti kao jedan besmrtni lav koji traje u beskonačnoj smeni pojedinačnih lavova; njihovo rađanje i umiranje su samo otkucaji ove neuništive figure. Pre toga je napisao: Beskrajno trajanje prethodilo je mom rođenju. Šta sam ja bio tada? Možda bih sam sebi ponudio ovaj filozofski odgovor: "Ja sam uvek bio ja; drugim recima, ko god je rekao ja tokom tog vremena, zaista je bio ja, a ne neko drugi." Pretpostavljam da čitalac može prihvatiti večnu suštinu lava i da će osetiti ogromno olakšanje pred tim jedinstvenim Lavom umnoženim ogledalima vremena. Ali ne bih očekivao istu reakciju kad je reč o pojmu
2 Vivo, Sin Budnosti, neverovatni metafizički Robinson iz romana Abubekera Abentofaila pristaje da jede samo one plodove i ribe kojima njegovo ostrvlje obiluje. Imajući stalno na umu održavanje vrste, on ne želi da svojom krivicom dovede do osiromašenja sve­ mira.

11

HORHE LUIS BORHES

večne čovečnosti: znam da ga naše ja odbija i da mu vi­ še prija da se ono prenese na ja drugih. To nije dobar znak; Platon nam predlaže znatno strastvenije univer­ zalne oblike. Na primer, suštinu Stola, apstraktni sto na nebu: četvoronožni arhetip za kojim žude svi stolari sveta, koji ga mogu sanjati, ali čiji se san nikad neće ispuniti. Nisam u stanju da potpuno poreknem ovaj pojam: bez idealnog stola ne bi bilo ni konretnih stolova.) Drugi primer je suština Trougla: eminentni trostrani poligon koji se ne nalazi u prostoru i koji odbija da se spusti na nivo ravnokrakog, raznostranog ili ravnostranog trougla. (Ne poričem ni ovo; to su osnovne geometrijske definicije.) Dalji primeri: suština Nužnosti, Razuma, Zanemarivanja, Odnosa, Razma­ tranja, Veličine, Poretka, Sporosti, Položaja, Iskaza, Nereda. Stvarno ne znam šta da mislim o ovim misao­ nim pojmovima koji se uzdižu na nivo oblika; smatram da ih nijedan čovek ne bi mogao zamisliti a da mu ne priteknu u pomoć smrt, groznica ili bezumnost. Zabora­ vio sam jedan arhetip koji obuhvata i prevazilazi sve ostale: to je večnost, čija je rasparčana kopija vreme. Ne znam da li su čitaocu neophodni argumenti da bi posumnjao u platonističko učenje. Mogu mu ponuditi nekoliko: najpre nespojivo nizanje generičkih i apstraktnih pojmova koji postoje jedan pored drugog sans gene u repertoaru sveta arhetipova; drugo, rezervisanost onog koji ih je zamislio prema načinu na koji razne stvari učestvuju u univerzalnim oblicima; treće, pretpostavka po kojoj aseptički arhetipovi odolevaju brkanju i promeni. Ovi argumenti nisu neoborivi: samo su nejasni u istoj meri u kojoj su nejasne vremenske tvorevine. Stvorene prema uzoru vremena, ove tvorevi12

ISTORIJA VEČNOSTI

ne prenose mane koje bi trebalo da uklone. Može li biti suštine Lava bez suštine Veličanstva, Crvenog, Grive i Kandže? Na to pitanje nema odgovora niti ga može biti: ne očekujmo da lavovstvo sadrži više vrlina od onih koje krase reč lav bez nastavka -stvo 3 Vraćam se sada Plotinovoj večnosti. Peta knjiga Eneada sadrži veoma opširan spisak činilaca večnosti. Tu su Pravda, zatim Brojevi (do kojeg broja?), Vrline, Postupci, Kretanje, ali nema grešaka i nepravdi, nema bolesti materije kojom se možda zarazio neki Oblik. Muzika je zastupljena, ali ne kao melodija, nego kao Sklad i Ritam. Arhetipovi medicine i poljoprivrede se ne navode. Takođe nedostaju finansije, strategija, reto­ rika i umetnost ponašanja - mada u vremenu ovi ipak preuzimaju nešto od Lepote i Brojeva. Nema pojedinaca ni izvornog oblika Sokrata, nema ni onog izvornog oblika koji bi bio uzor Uzvišenog čoveka ili Cara;
Ne želim da se oprostim od platonizma (koji deluje hladno kao led), a da ne iznesem ovo zapažanje, nadajući se da ćete ga vi dalje razraditi i opravdati: Snaga vrste može nadjačati snagu pojedi­ načnog. Primera koji to ilustruju ima na pretek. Tokom svog detinjstva, provodio sam leto na severu pokrajine. Zanimala me je valovita ravnica i ljudi koji su pili čaj u kuhinji, ali mojoj sreći nije bilo kraja kad sam saznao da je to prostranstvo bila "pampa", a ti ljudi "gauči". Nešto slično se događa maštovitom čoveku kada se zaljubi. Svojstva vrste (ponovljeno ime, tip, domovina, privlačna sudbina koju pripisujemo nekom predmetu) mogu da se nametnu svojstvima pojedinačnog, koje se poima kao predstavnik vrste. Krajnji primer ovoga jeste čovek koji se zaljubljuje, ne poznajući ženu koju voli. Mnogo je takvih slučajeva u persijskoj književnosti. Slušajući opis neke kraljice — kosa joj je poput noći čežnje i izgnanstva, lice joj je kao radosni dan, grudi kugle od slonovače koje svoju svetlost pozajmljuju mesecu, njen hod izaziva zavist antolopa i očajanje vrba, noge tanke kao koplja jedva nose teška bedra — čovek se u nju zaljubljuje i posvećuje joj ceo svoj život do poslednjeg daha. To je jedna od tradicionalnih tema Hiljadu i jedne noći. Treba pročitati priču o Baderbasimu, sinu Kahrimanovom, ili onu o Ibrahimu i Džamili. 13

HORHE LUIS BORHES

spominje se samo čovek i to na vrlo uopšten način. Međutim, sve geometrijske figure su zastupljene. Od boja su navedene samo one osnovne: Pepeljaste, Purpurne i Zelene nema u toj večnosti. Ako sledimo poredak od nižeg ka višem, najstariji arhetipovi su ovi: Razlika, Jednakost, Kretanje, Mir i Biće. Razmotrili smo jednu večnost koja je siro­ mašnija od sveta. Ostaje da vidimo kako ju je preuzela crkva da bi joj pripisala obilje koje prevazilazi ono što su godine u stanju da prenesu.

II Najbolje svedočenje o prvoj večnosti je peta knjiga Eneada; druga, hrišćanska večnost, najpodrobnije je opisana u Ispovestima sv. Avgustina. Prva večnost ne može se sagledati mimo platonističke teze; a druga mimo sveštene tajne Trojstva i rasprava podstaknutih pojmovima predodređenja i kazne. Pet stotina folio listova ne iscrpljuju tu temu: nadam se da ove dve do tri osmine štamparskog tabaka ipak pružaju neki doprinos njenom razmatranju. Može se tvrditi, s pristojnom marginom greške, da je "naša" večnost izkazana u vidu dekreta samo nekoliko godina pošto je hronično stpmačno oboljenje usmrtilo Marka Aurelija, a mesto gde je ta zapovest s vrtoglavim posledicama objavljena bilo je Fourviere, polje puno rupa, koje je ranije bilo poznato pod nazivom Forum vetus, a danas po znamenitoj zicari i bazilici. Uprkos autoritetu biskupa Irineja, coveka koji je izdao ovu zapovest, ta prinudna večnost predstavljala je mnogo više od izlišnog svešteničkog ogrtača ili 14

ISTORIJA VEČNOSTI

crkvenog luksuza: bila je to odluka koja je delovala kao oružje. Bog Otac je stvorio Reč, a Bog Otac i Reč stvorili su Sveti duh; gnostici su iz ova dva nepobitna čina izveli zaključak da je Bog Otac prethodio Reči, a da su oboje prethodili Svetom duhu. Takav zaključak podrivao je Trojstvo. Stoga je Irinej objasnio da se taj dvostruki čin - stvaranje Boga Sina od Oca, a zatim stvaranje Svetog duha od obojice - nije dogodio u vre­ menu, nego u jednom trenutku koji obuhvata prošlost, sadašnjost i budućnost. To objašnjenje preovladalo je da bi kasnije preraslo u dogmu. Na taj način večnost je javno proklamovana, mada je pre toga jedva mogla da se prokrijumčari u nekom neautorizovanom platonističkom tekstu. Jasno razlikovanje i povezivanje triju (jospodovih hipostaza izaziva danas sumnju, a ista sumnja prenosi se i na odgovor na ovo pitanje; međutim, ono što je van sumnje jeste veličina rezultata, ako ništa drugo ono kao nešto što pothranjuje nadu: Aeternitas est merum xodie, est immediata et lucida fruitio rerum infinitarum. Emotivni i polemički značaj Svetog trojstva takođe je nesumnjiv. Današnji svetovni katolici smatraju da je Sveto trojstvo kolegijalno, beskrajno savršeno telo, koje je istovremeno i beskrajno dosadno; liberalniji ga vide kao izlišnog teološkog Kerbera, praznovericu koja nastoji da poništi mnoge napredne tekovine Republike. Trojstvo, naravno, prevazilazi sve te obrasce. Zamišljeno jednim potezom, poimanjem Oca, Sina i Duha u jedinstvenom telu, ono je primer intelektualne teratologije, čudovištva koje se moglo izroditi samo u strahoti nekog košmara. Pakao je obično fizičko nasilje, dok ove tri nerazlučive ličnosti izazivaju intelektualni strah, jer se javljaju kao 15

HORHE LUIS BORHES

nejasna i varljiva beskonačnost, kao niz ogledala koja su postavljena jedna naspram drugih. Danteova zamisao bila je da označi Sveto trojstvo prozirnim koncen­ tričnim krugovima različitih boja; Don ga predstavlja kao znak sazdan od izuvijanih, isprepletenih, nerazmr­ sivih zmija. Toto cosyscat trinitas mysterio, pisao je sv. Pavle; Sveto trojstvo blista u potpunoj tajni. Kad se razmatra odvojeno od pojma spasenja, razlikovanje tri ličnosti u jednoj može izgledati proiz­ voljno. Sagledavanje ovog pojma kao potrebe vere ne umanjuje njegovu suštinsku tajanstvenost, mada uka­ zuje na njegov smisao i namenu. Ne priznati Sveto trojstvo - ili barem Dvojstvo - znači svesti Isusa na prolaznog Gospodovog predstavnika, na slučajnost istorije, znači ne priznati da je on neuništivi, stalni predmet naše privrženosti. Ako Bog Sin nije istovre­ meno i Bog Otac, ni spasenje ne može biti neposredni božanski čin; ako on sam nije večan, nije večna ni njegova žrtva silaska na zemlju i umiranja na krstu. Samo je beskrajna uzvišenost mogla zadovoljiti dušu izgubljenu u beskrajnom vremenu, ponovio je Džeremi Tejlor. Na taj način opravdava se dogma, bez obzira što teza o stvaranju Sina od Oca i Svetog duha od njih dvojice i dalje nagoveštava izvesnu hijerarhiju, ne računajući uopšte kao manu to što se sama dogma sastoji od običnih metafora. Trudeći se svim silama da razlikuje članove Svetog trojstva, teologija je došla do zaključka da nema ničeg zbunjujućeg u tome što je delo jednog člana Sin, a drugog Sveti duh. Bog Sin večno nastaje, Sveti duh večno nastaje, tako je Irinej tašto odlučio da mora biti: to se svodi na zamisao jednog bezvremenskog čina, jednog osakaćenog zeitloses
16

ISTORIJA VEČNOSTI

'Zeitwort-dL, koji možemo odbaciti ili pobožno poštovati, ali ga ne možemo dovoditi u pitanje. Irinej je mislio da se na taj način ovo čudovište može spasti. I uspeo je. Zna se daje bio neprijatelj filozofa; mora daje doživeo zadovoljstvo ratnika kad se dočepao jednog njihovog oružja i počeo njime da ih tuče. Prvi sekund vremena za hrišćane se poklapa s prvim trenutkom Stvaranja - što nas pošteđuje prizora dokonog Boga koji mota klupče praznih vekova "prethodne večnosti" (prizor je nedavno rekonstruisao Valeri). Na nekom zabačenom mestu duhovnog sveta, Emanuel Svedenborg {Vera Christiana religio, 1771) video je halucinantnu figuru koja navodno - prema tvr­ đenju žrtava - proždire sve one koji nerazumno i uza­ ludno rasuđuju o tome šta je radio Gospod pre nego što je stvorio svet. Počev od trenutka kad ju je Irinej objavio, hrišćanska večnost postepeno se udaljavala od aleksandrijske večnosti. Najpre se izdvojila, a potom je polako prerasla u jedan od devetnaest atributa Božanskog uma. Čim su postali pristupačni narodnom obožavanju, arhetipovi su izloženi opasnosti da se pretvore u božan­ stva ili anđele; time nije opovrgnuta njihova stvarnost uvek veća i viša od stvarnosti običnih bića ali su svo­ đeni na večne ideje podređene reči Tvorca. Albert Veliki dolazi do pojma universalia ante res: on smatra da su oni večni i da prethode Stvaranju, ali samo kao nadahnuća ili oblici. On ih pažljivo razlikuje od univer­ salia in rebus, istih božanskih pojmova konkretizovanih na različite načine u vremenu. Iznad svega ih razlikuje od universalia post res, a to su pojmovi ponovo otkri­ veni induktivnim mišljenjem. Vremenski se razlikuju 17

HORHE LUIS BORHES

od božanskih pojmova samo po tome što nemaju stvara­ lačku moć; sholastika apsolutno isključuje sumnju da Božanske kategorije ne moraju uvek da se poklapaju s kategorijama latinskog jezika... No, ovo pitanje mislim da treba odložiti za kasnije. Teološki priručnici ne poklanjaju posebnu paž­ nju večnosti. Oni celokupan problem svode na stav da je reč o istovremenom i potpunom osećanju svih vre­ menskih odlomaka, a potom odmah prelaze na pročešljavanje jevrejskih spisa u potrazi za lažnim tvrđenjima po kojima ispada daje Sveti duh loše sročio ono što komentator iskazuje baš kako treba. To je njihov cilj kada mašu ovim iskazom nadmenog prezira ili dugo večnosti, iskazom koji se sam po sebi podrazumeva: Jedan dan pred Gospodom je kao hiljadu godina, a hiljadu godina su kao jedan dan. Ili kad ponavljaju ime Gospodnje onako kako je saopšteno Mojsiju: Ja sam onaj što jest, ili pak reči upućene sv. Jovanu Teologu iz Patmosa, pre i posle viđenja staklenog mora, crvene zveri sa sedam glava i ptica koje proždiru telo kapetana: Ja sam alfa i omega, početak i svršetak.* Obično prenose i Boecijevu defini­ ciju (smišljenu u ćeliji, možda upravo pred njegovo po­ gubljenje mačem): Aeternitas est interminabilis vitae tota et perfecta possessio, koja mi se više dopada u

Tvrdnja da ljudsko vreme ne može da se meri s Božanskim zau­ zima istaknuto mesto u islamskom predanju ciklusa miraj. Zna se da je čudesna kobila Aburak iznela Proroka do sedmog neba, a da je on na svakom nebu razgovarao s patrijarsima i anđelima koji su tu živeli; prošavši kroz Jedinstvo, tako mu je bilo hladno da mu se srce sledilo i baš tada ga je Gospod potapšao po ramenu. Vinuvši se u nebo, kobila je kopitom prevrnula vrč pun vode; vrativši se, Prorok gaje digao. Ni kap vode nije se bila izlila.

4

18

ISTORIJA VEČNOSTI

gotovo raskalašnoj preradi Hansa Lasena Martensena: Aeternitas est merum hodie, est immediata et lucida fruitio rerum infinitarum. A s druge strane, izgleda da s prezrenjem pristupaju onoj mračnoj zakletvi anđela koji je stajao na moru i na zemlji (Otkrivenje, I, 6): / zakle se onijem koji živi va vijek vijeka, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj i more i što je na njemu, da vremena već neće biti. Istina, reč vreme u ovom odlomku verovatno znači zakašnjenje u ispunja­ vanju zaveta. Večnost je ostala kao atribut beskonačnog Bo­ žanskog uma, a poznato je da su pokolenja i pokolenja teologa razmatrala taj um prema božanskom liku i uzoru. Ništa nije tako podsticajno kao rasprava o predodređenju ab aeterno. Četiri stotine godina posle Ras­ peća, engleski monah Pelagije izazvao je skandal kad je tvrdio da nevini ljudi koji umru nekršteni ipak imaju pristup Carstvu nebeskom. 5 Hiponski biskup Avgustin pobijao je ovaj stav s prezirom koji su njegovi izdavači slavili. On je u tom učenju uočio jeresi koje su prezirali i pravednici i mučenici. Ti jeretički stavovi su sledeći: pobijanje da smo već s Adamom počinili greh i bili osu­ đeni na muke, zatim neoprostivo zaboravljanje da se te muke prenose s oca na sina pokolenjima, potom oma­ lovažavanje krvavog znoja, natprirodnog ropca i krika Onoga koji je izdahnuo na krstu; onda odbijanje tajnih usluga Svetog duha i ograničavanje Božanske slobode.
s Isus Hristos je rekao: Pustite da mi deca priđu; Pelagija su optu­ žili da se preprečio između dece i Hrista, otpravivši ih na taj način u pakao. Poput imena Atanazije (Satanazije) i njegovo ime bilo je podložno igri reči; govorilo se kako je Pelagije (Pelagius) morao niti pelag (pelagus) zala.

19

HORHE LUIS BORHES

Taj Britanac imao je dovoljno hrabrosti da se pozove na pravdu; Svetac - uvek drukčiji i stran - tvrdio je da po pravdi svi ljudi, bez izuzetka, zaslužuju pakao bez ikak­ vih olakšica, ali da je Bog odlučio da spase pojedince odabrane shodno njegovoj nedokučivoj slobodnoj volji, ili kako će kasnije reći Kalvin, ne bez izvesne surovosti: zato što mu se prohtelo (quia voluit). Reč je o predodređenju. Teološka stidljivost i dvoličnost ograničili su značenje Kalvinovih reči, te se misli, dakle, samo na one koji su predodređeni da idu u raj. Predodređenih za pakao ne može biti: svi osim izabranih idu u večni oganj, ali tu je posredi Gospodovo prećutkivanje nečeg što se podrazumeva... Ovo objašnjenje doprinelo je obnavljanju pojma večnosti. Pokolenja pobožnih vernika živela su na zemlji a da im se nikad nije pružila prava prilika da odbiju da prigrle reč Gospodnju; drska je bila i sama pomisao da može biti spasenja bez božanskog udela u tome, a ne manje drsko bilo je odbacivanje tvrdnje da neke muževe proslavljenih vrlina mogu da zaobiđu blagodeti nebeske slave (Cvingli je 1523. iskazao nadu da će on deliti raj s Herkulom, Tezejem, Sokratom, Aristidom, Aristotelom i Senekom). Proširenje devetog božanskog atributa (a to je sveznanje) izazvalo je mnoge dodatne teškoće. Dato je do znanja da taj atribut podrazumeva sveobuhvatno znanje: drugim recima, znanje prošireno tako da obu­ hvati ne samo stvarno, nego i moguće. Ponovo je nas­ tala potraga za mestom u Svetom pismu koje bi ovo pot­ vrdilo, a onda su pronađena čak dva mesta koja su doz­ voljavala da se doda beskonačnost: prvo je navod iz Prve knjige o carevima, gde Gospod saopštava Davidu da će ga ljudi iz Keile predati ako ne napusti grad, što 20

ISTORIJA VEČNOSTI

on i čini; drugo je navod iz Jevanđelja po Mateju, u kojem se proklinju dva grada: Teško tebi, Horazine! Teško tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila čudesa koja su bila u vama, davno bi se u vreći i u pepelu pokajali. Uz tu dvostruku podršku ovaj hipo­ tetični glagolski način dobio je pristup u večnost: Herkul boravi u raju s Ulrihom Cvinglijem jer Gospod zna da bi se on pridržavao eklesijastičke godine; Hidra iz Lerne ostaje u progonstvu spoljne tmine jer se smatra da bi ona verovatno odbila da se krsti. Mi konstatujemo stvarne događaje, mi takođe zamišljamo moguće (ili buduće) događaje; ali u Gospoda nema tog razgra­ ničenja jer je ono svojstveno neznanju i vremenu. Njegova večnost istim potezom (uno intelligendi actu) beleži ne samo sve trenutke ovog krcatog sveta nego i sve one koji bi nastali kada bi najmanji trenutak među njima bio promenjen - i sve one koji su nemogući takođe. Obilje Njegove večnosti, kombinatorike i pre­ ciznosti prevazilazi vaseljenu. Za razliku od platonističkih večnosti, čija je najveća mana suvoparnost, ova večnost rizikuje da postane nalik na zaključne stranice Uliksa, možda i nalik prethodnom poglavlju, rizikuje da se pretvori u golemu zbrku pitanja. Jedna veličanstvena Avgustinova sumnja ograničila je tu rasplinutost. Njegovo učenje odbija prokletstvo, makar samo na recima; Gospod obraća pažnju na izabrane, ne osvrćući se posebno na proklete. Mada jeste sveznajući, on više voli da se bavi životima vrlih ljudi. Huan Eskoto Erihena, najviši velikodostojnik Karla Ćelavog, proslavio se time što je izvitoperio ovu misao. On je tvrdio da je Bog neodređljiv; propovedao je svet platonističkih arhetipova; 21

HORHE LUIS BORHES

opisao je Boga koji ne primećuje ni grehe ni razna zla; izneo je učenje o deifikaciji i konačnom povratku bića (uključujući vremena i đavola) izvornom Božanskom Jednom. Divina bonitas consummabit malitiam, aeterna vita absorbebit mortem, beatitudo miseriam. Ova mešovita večnost (koja za razliku od platonističkih večnosti obuhvata sudbine pojedinaca; koja za razliku od pravoslavnih autoriteta odbija svaku nesavršenost i bedu) doživela je osudu na sinodima održanim u Valensiji i Langru. De divisione naturae libri B, delo koje je ovakvu večnost propovedalo, spaljeno je javno na lomači. To se može smatrati srećnom okolnošću, jer je privuklo pažnju bibliofila a ovi su se potrudili da Erihenino delo preživi do današnjeg dana. Vaseljena zahteva večnost. Teolozi znaju da kad bi pažnja Gospodnja makar za trenutak zatajila i skliz­ nula s ruke koja sada ovo piše, da bi to što pišem nestalo kao gromom pogođeno. Stoga oni ponavljaju misao da se ovaj svet održava neprestanim stvaranjem i da su reči sačuvati i stvoriti, naizgled oprečne u značenju, sinonimne s Nebesima.

III Dovde smo stigli prateći istoriju večnosti hronološkim redom. Bolje reći, ova istorija pratila je neko­ liko večnosti jer je ljudska čežnja stvorila dva uzastopna i međusobno isključiva sna s tim imenom: jedan je realistični, i odiše nekom čudnom ljubavlju i čežnjom za nepomičnim arhetipovima bića; drugi je nomina­ listički, on pobija stvarnost arhetipova u ime sažimanja svih čestica vaseljene ujedan sekund. Prvi se zasniva na 22

ISTORIJA VEČNOSTI

realizmu, učenju tako udaljenom od našeg bića da me navodi da sumnjam u sva njegova tumačenja, uklju­ čujući i moje lično; njemu se suprotstavlja nominalizam, koji potvrđuje stvarnost pojedinačnog i kon­ venciju vrste. Poput spontanog pisca komedije u prozi, svi smo u nekoj meri nominalisti sans le savoir; nominalizam je opšta pretpostavka našeg mišljenja, ste­ čeni aksiom. Stoga je svaki komentar izlišan. Toliko o hronološkom, spornom i trivijalnom razvoju večnosti. Drevni ljudi s bradom i mitrom u ruci razmišljali su o njoj javno s ciljem da bace prašinu u oči raznim jeresima i da odbrane pojam Trojstva, tajno se nadajući da će nekako zaustaviti i protok vremena. Živeti znači pratiti proticanje vremena; ništa se ne može povratiti ni sačuvati osim u vidu večnosti, čitam na emersonovskom španskom Horhea Santajane. A tome je dovoljno dodati ovaj zastrašujući odlomak iz Lukrecija, gde se govori o prividnosti koitusa: Kao žedan čovek koji u snu žudi za vodom te ispija oblike vode koji mu ne utoljuju žeđ, tako Venera obmanjuje ljubavnike prividima, tako da kad pogledaju telo ne osećaju zadovoljstvo i ništa ne mogu ni dati ni sačuvati, mada im neodlučne ruke dodirom obuhvataju ceh telo. Konačno, kada se u telu javi znak sreće, kad je Venera spremna da zaseje polje žene, ljubavnici se stiskaju, u žudnji, pritiskaju zub o zub u ljubavnom žaru; ali sve je uzalud jer niti mogu da se pretvore jedno u drugo niti da se stope u jedinstveno biće. Arhetipovi i večnost - te dve reči - obećavaju opipljive nagrade. Ali uzastopnost predstavlja nepodnošljivu bedu, a suviše veliki apetiti pohlepni su za vaskolikim trenucima vremena i svim varijacijama prostora. 23

HORHE LUIS BORHES

Poznato je da se lični identitet zasniva na sećanju i da gubitak pamćenja pretvara čoveka u idiota. Umesno je primeniti isti zaključak na vaseljenu. Bez večnosti, bez tananog i tajnog ogledala koje zadržava sve ono što je prošlo kroz dušu, univerzalna istorija bila bi izgubljeno vreme, što bi važilo i za ličnu istoriju sva­ kog pojedinca. Ta misao uporno nas prati i to na veoma neprijatan način. Ni Berlinerova gramofonska ploča, ni filmska traka koja se gleda, nisu dovoljne jer su to slike slika, odrazi odraza. Večnost je plodonosniji izum. Ona se ne može pojmiti, ali to isto važi i za skromni vremenski niz. Robovanje večnosti, verovanje da će potpuno da se izbrišu godine punih gradova, reka, radosti, malo je verovatna pretpostavka, isto koliko i ona o njihovom potpunom spasenju. Kako je nastala večnost? Sv. Avgustin ne ulazi u to pitanje, mada ukazuje na situaciju koja, čini se, pruža izvesne odgovore: činioci prošlosti i budućnosti prisutni su u sadašnjosti. On navodi konkretan primer: prizi­ vanje u sećanje jedne pesme koju znamo napamet. Još pre početka, pesma je u meni prisutna kao nagoveštaj; kad stignem do kraja pesme, ona je već u mom pamćenju; ali dok je kazujem, ona se prostire kroz sećanje, prateći kazivanje; isto to važi za nagoveštaj, ono što tek treba da iznesem u daljem kazivanju. Ono što važi za celu pesmu, važi i za svaki stih, svaki slog. Važi i za najduži događaj u kojem učestvuje pesma kao i za pojedinačnu sudbinu koja se sastoji od niza doga­ đaja, važi i za čovečanstvo, koje se sastoji iz mnogih pojedinačnih sudbina. Ovaj dokaz o tesnoj povezanosti različitih vremena podrazumeva i pojam uzastopnosti, što nije u skladu s modelom istovremene večnosti. 24

ISTORIJA VEČNOSTI

Mislim da je taj model sazdan od nostalgije. Nesigurni i izgnani čovek hoće u svom sećanju da obnovi srećne okolnosti koje su mogle biti, neku vrstu sub specie aeternitas, gubeći iz vida da ostvarenje jedne od njih isključuje ili bar odlaže ispunjenje svih ostalih. Pod uticajem jakih osećanja, sećanje se kreće u pravcu bezvremenosti. Stapamo sve radosti nekog prošlog isku­ stva u jedinstvenu sliku; sumraci raznoliko crvenih nijansi koje svake večeri posmatram stopiće se u jedin­ stveni sumrak. To isto važi za vizije budućnosti: nade koje se međusobno isključuju stapaju se bez ikakvih prepreka. Drugim rečima: večnost je stil želja. (Verovatno u nagoveštaju večnosti - immediata et lucida fruitio rerum infinitarum - leži zadovoljstvo nabrajanja.)

IV Ostaje još samo da iznesem čitaocu svoj lični pogled na večnost. Po mojoj teoriji, večnost je sirotica lišena Boga i bilo kog drugog vlasnika, to je večnost bez arhetipova. To mišljenje saopštio sam u knjizi Jezik Argentinaca 1928. godine. Prenosim ono što sam tada napisao; naslov ove stranice je Osećati se u smrti. "Hoću ovde da zabeležim jedno iskustvo koje sam imao pre neke večeri: bio je to uzbudljiv događaj, mada suviše prolazan i sitan da bih ga mogao nazvati pustolovinom; s druge strane, suviše nerazuman i senti­ mentalan događaj da bi me podstakao na dublja raz­ mišljanja. Radi se od jednom događaju i reči vezanoj za njega, reči koju sam prethodno koristio, mada je sve do tog trenutka nikad nisam bio proživeo celim svojim

25

HORHE LUIS BORHES

bićem. Evo podrobnog opisa tog događaja, kao i vreme­ na i mesta koji svedoče o njemu. "Prisećam ga se na ovaj način. Prethodne večeri bio sam u Barahasu, u koji inače nisam zalazio i čija je udaljenost od mesta koje sam kasnije obišao davala čudan ton tom danu. Ta noć nije imala nikakvo sud­ binsko predodređenje; pošto je bila mirna, posle večere sam izašao da se prošetam i prepustim sećanjima. Išao sam kuda me je slučaj vodio; potrudio sam se da bude najšira lepeza mogućnosti da ne bih opteretio iščeki­ vanje jednom odabranim i predviđenim pravcem. Šetao sam, išao kud su me noge vodile; bez druge odluke sem rešenosti da pešačim avenijama i širokim ulicama, prihvatao sam najtajanstvenije pozive slučajnosti. Tako šetajući, neka ne sasvim strana sila vodila me je sve dalje ka predgrađima, čijih imena uvek želim da se sećam i koja od sveg srca poštujem. Ne želim da na taj način označim sopstvenu sredinu, kraj u kojem sam proveo detinjstvo, već njegovu neposrednu okolinu, koja je ostala tajanstvena: taj prostor odlično sam poznavao na recima, a slabo na delu, tako da mi je bio blizak, ali u isto vreme i dalek poput mita. Naličje poznatog, ona druga strana, pojavila se u dve pretposlednje ulice koje nisam nikad primećivao, onako kao što ne primećujemo temelje kuće u kojoj živimo ili nevidljivi kostur u telu. Šetnja me je dovela do jednog ugla. Udisao sam noć dok su mi misli uživale u savršenoj slobodi. Osećanje umora pojednostavilo je prizor koji zapravo i nije bio složen. Njegova tipičnost činila ga je nestvarnim. Niske kuće nizale su se duž ulice i mada su na prvi pogled odavale utisak siromaštva, kasnije mi se učinilo da su odisale nesum26

ISTORIJA VEČNOSTI

njivom radošću. Bio je to prizor najniže bede i najviše lepote. Nijedna kuća nije izlazila pravo na ulicu; na zidovima su bile senke smokava; male kapije - koje su nadvisivale izdužene linije zidova - delovale su kao da su sazdane od iste beskonačne materije od koje je bila sačinjena noć. Trotoar se usecao u kolovoz; ulica nije bila popločana, nego nalik na kolski put, na tlo još neo­ svojene Amerike. U dnu sokaka, prostor već nalik na pampu nestajao je u Maldonadu. Sa tamne, ljudskom rukom neuređene zemlje, dizao se ružičasti zid koji nije pružao gostoprimstvo mesečini, nego je zračio unutra­ šnjom svetlošću. Ništa nije moglo izraziti milinu bolje od te ružičaste boje. "Stajao sam posmatrajući tu jednostavnost. Sigurno sam naglas pomislio: Ovde je isto kao pre tride­ set godina... Pokušao sam da se prisetim tog datuma: nedavnog u drugim zemljama, ali dalekog na ovoj promenljivoj strani sveta. Možda me je pevanje neke ptice raznežilo jer je i njena pesma bila nežna; ipak mislim da u toj silovitoj tišini nije bilo drugog zvuka osim bezvremenskog oglašavanja cvrčaka. Pomislih: Sada je hiljadu osam stotina i neka godina, ali to nisu više bile reči sa približnim značenjem već nešto što je prodrlo duboko u stvarnost. Osetih kako sam umro i postao apstraktni posmatrač sveta: bio je to neodređeni strah prožet nauč­ nim razumom, koji filozofsko razmišljanje čini jasnim... Ne, nisam mislio da sam prebrodio pretpostavljene vode vremena, nego mi se činilo da sam opsednut nemim ili odsutnim smislom jedne neverovatne reči: večnosti. Tek kasnije sam uspeo da odredim to osećanje. Sada mogu da ga opišem ovako: Taj jasni prizor istorodnih pojava - spokojne noći, čistog zida, provin27

HORHE LUIS BORHES

cijskog mirisa orlovih noktiju, gole zemlje - nije bio samo sličan slici tog istog ugla od pre više godina; nije reč o sličnosti ili ponavljanju već o istovetnosti. Ako uopšte možemo da proniknemo u vreme, uviđamo da je ono privid: ne možemo da razlikujemo ili razlučimo je­ dan trenutak od privida jučerašnjeg trenutka, drugi trenutak ne može da se razluči od privida današnjeg trenutka, jer se u tom procesu svi trenuci razlažu. "Očigledno je da broj takvih trenutaka dostupnih ljudima nije neograničen. Ti temeljni trenuci - fizičkog bola ili uživanja, nastupanja sna, slušanja muzike, trenuci snažnog osećanja ili jakog gađenja - još su bezličniji. Mogu unapred da izvedem sledeći zaključak: život je toliko siromašan da mora biti besmrtan. Ali, mi ne možemo da se pouzdamo ni u sopstveno siromaštvo jer vreme lako možemo da pobijemo na čulnoj ravni, ali ne i na intelektualnoj, baš zato što se pojam uzastopnosti ne može tek tako odvojiti od njega. Dakle, neka nagoveštaj ove misli ostane u obliku anegdote. I neka u otvorenoj nerešivosti ove stranice ostane pravi trenutak zanosa i mogućeg predosećanja večnosti, kojim me je ta noć velikodušno podarila."

*
Namera da dramatizujem interesovanje za ovu biografiju večnosti naterala me je na izvesna sakaćenja: pre svega, mnoge filozofe, koji su vekovima razmišljali o ovome, morao sam da svedem na pet-šest imena. Radio sam nasumice, koristeći ono što mi je nu­ dila moja biblioteka. Među delima koja su mi bila od najveće pomoći navodim sledeća:

28

ISTORIJA VEČNOSTI

Die Philosophic der Griechen, von Dr. Paul Deussen, l,cipzig, 1919. Select Works of Plotinus. Translated by Thomas Taylor, London, 1817. Passages Illustrating Neoplatonism, Translated with an Introduction by E. R. Dodds, London, 1932. La philosophic de Platon, par Alfred Fouille, Paris, 1869. Die Welt als Wille und Vorstellung, von Arthur Scho­ penhauer, Herausgegeben von Eduard Grisebach, Leip­ zig, 1892. Die Philosophic des Mittelalters, von Dr. Paul Deussen, Leipzig, 1920. Las confesiones de San Agustin, bukvalni prevod na španski P. Anhela C. Vege. Madrid, 1932. A Monument to Saint Augustine, London, 1930. Dogmatik, von Dr. R. Rothe, Heidelberg, 1870. Enasayos de critica filosofica, Menendez Pelayo, Madrid, 1892.

29

HORHE LUIS BORHES

KENINGAR

Jedna od "najhladnijih" nepravilnosti koje beleže istorije književnosti nalazi se u islandskom pesništvu: to su slike koje se nazivaju keningzima (keningar). Keningzi su bili rasprostranjeni oko 1000. godine, u vreme kad su anonimne rapsode, tulire, zamenili skaldi, koji su više podvlačili svoj lični udeo u nastanku pesama. Keningzi se obično pripisuju opštem opadanju pesništva; ali ovo depresivno objašnjenje, bilo daje tačno ili ne, pre upućuje na ishod problema nego na njegov izvor. Za sada ćemo priznati da su ove slike u domenu narodnog stvaralaštva bile prvi izraz svesnog uživanja u jeziku. Počeću od najmanje očiglednog primera: jednog od mnogih stihova umetnutih u Sagi o Gretiru: I delija poseče sina Makovog; i bi oluje mačeva i hrane za gavrane. Umesno suprotstavljanje dve metafore u tako uzvišenom stihu - jedne silovite, a druge surove i uzdržane - zavarava čitaoca, navodeći ga na pretpostavku da je reč o jedinstvenom i snažnom prenošenju utiska bitaka i njihovih posledica. Međutim, naličje slike pokazuje nešto drugo. Hrana za gavrane - priznajmo već jednom - samo je jedna od utvrđenih fraza sino­ nimnih s leševima, isto kao što je oluja mačeva drugi 30

KENINGAR

izraz za bitku. Keningzi se grade na ovakvim istoznačnostima. Jedini cilj ovih primitivnih pesnika bio je da sačuvaju keninge i da ih primenjuju bez ponavljanja. U mnogim slučajevima, ove slike omogućavale su rešavanje problema stroge metrike, mnogobrojnih aliteracija i unutrašnjih rima. O njihovoj raspoloživosti i nedoslednoj upotrebi svedoče sledeći stihovi: Onaj što šatre potomke divova Uzdrma snažnog bizona na livadi galebovoj. I dok je čuvar zvona tužio Bogovi srušiše morskog sokola. Grčkom kralju ne beše od velike vajde konj što trči po hridima. Onaj koji šatre potomke divova je riđokosi Tor. Čuvar zvona je propovednik nove vere, ovo je jedan od njegovih atributa. Grčki kralj je Isus Hristos; pometnja proizlazi iz činjenice što je to bio jedan od naziva vizantijskog cara, a Hristos je svakako bio moćniji od njega. Bizon na livadi galebovoj, morski soko i konj koji trči po hridima nisu tri zagonetke, već samo jedan brod. Među ovim tegobnim sintaksičkim formulama, prva je drugostepena jer je livada galebova unapred data kao jedna od slika za more... Pošto smo razvezali ove sitnije čvorove, ostavljamo čitaocu da do kraja razreši ove stihove koji su pomalo decevante. Saga o Njalu stavlja ih u plutonska usta Stajnvore, majke skalda Refa, koja u neprekidnoj tiradi lucidne proze kazuje kako je veličanstveni Tor hteo da se suprotstavi Isusu, ali da ovaj nije pristao na megdan. Germanista Nidner hvali "oprečne" osobine ovih likova; oni su, tvrdi Nid­ ner, zanimljivi za "našu modernu poeziju, koja čezne za realističnim vrednostima". 31

HORHE LUIS BORHES

Drugi primer su stihovi Egila Skalagrimsona: Oni koji bojahu vučje očnjake Rasipahu i meso crvenog labuda. Soko iz rose na maču Utoli glad proždirući junake iz doline. Guje gusarskog meseca Sprovodile su volju čeličnih. Stihovi kao što su treći i peti pružaju gotovo or­ gansko zadovoljstvo. Ono što prenose ostavlja nas rav­ nodušnim, a moć sugestije im je ništavna. Niti nas pozi­ vaju na sanjarenje, niti izazivaju slike i osećanja; one nisu polazna tačka, one su pre ćorsokak. Zadovoljstvo koje pružaju je minimalno ali dovoljno, a izvire iz raz­ novrsnog povezivanja raznorodnih reči. 1 Možda su ih tako doživljavali oni koji su ih izumeli, možda su to bili simboli koji povlađuju razumu. Čelični predstavljaju bogove; gusarski mesec je štit; guje su krv; soko je gav­ ran; crveni labud je bilo koja krvava ptica; oni koji boje vučje očnjake su pobednički ratnici. Ali um odbija ova­ kvo jednačenje. Gusarski mesec svakako ne ukazuje na najhitniju odrednicu štita. Ali je takođe tačno da se for­ mula gusarski mesec ne može zameniti rečju štit, a da se
Tražim klasični ekvivalent ovog zadovoljstva koji ni strastveniji čitalac ne bi pokušao da opovrgne. Navodim znameniti Kevedov sonet posvećen Vojvodi od Osune, strašnim u galijama, brodovi­ ma i naoružanoj pešadiji. Lako se može potvrditi da u tom sonetu, izvanredna efikasnost distiha Frandrijska polja su mu grob A krvavi mesec epitaf prethodi svakom tumačenju i zapravo ne zavisi od njega. Isto to važi za sledeći izraz: vojnički plač, čiji se smisao ne dovodi u pita­ nje, već njegova svrsisnodnost: plač vojnika. Što se tiče krvavog meseca, bolje je zanemariti činjenicu da je to turski simbol zasenjen izvesnim gusarskim poduhvatima don Pedra Teljesa Hirona.
1

32

KENINGAR

pri tome ne izgubi vrednost stiha. Ako bi svaki kening sveli na jednu reč, time ne bismo otkrili ništa novo, ali bismo upropastili pesmu. Valtasaru Grasijanu Moralesu, isusovcu, mogu se zameriti perifraze iste ili slične onima svojstvenim keningu. Pišući na temu leta ili zore, on ih ne pred­ stavlja neposredno, već nastoji da ih opravda i poveže kao neko ko i sam sumnja u njih. Evo tužnog ishoda ovog mukotrpnog truda: U nebeskom amfiteatru Konjanik dana na Flehelonteu Podeli junački megdan S blistavim bikom. Kopljem udari kao zlatnim zrakom I pobedi i time zadivi Gledalište nebeskih zvezda. -Puno prekrasnih gospi Što stasitom lepotom iskazuju radost Sedeći na balkonima zore I tad se dogodi čudesna metamorfoza, Na petama perje izraste, A vrh glave plamena kresta. Pred zvezdanim mnoštvom (Kokošima na nebeskom polju) Pojavi se žutousti Feb Među pilićima Tindarejeva jajeta I bogovi tad prevariše Ledu I ono što zače bi kao kukavičje jaje. To što se poštovani otac ushićivao bikovima i kokošima nije najveći greh ove rapsodije. Njegov logički aparat gori je od ovog ushićenja: apozicije svih imenica i glomazne metafore vode ka besmislenoj od­ brani besmislica. Stihovi Egila Skalagrimsona možda su problematični i zagonetni, ali ono što preovlađuje kod

HORHE LUIS BORHES

ovog neverovatnog Španca jeste konfuzija. Grasijan je bio dobar prozaista; pisac beskrajno sposoban i vest u rukovanju književnim jezikom. To dokazuje tok ove rečenice, koja je potekla iz pera istog autora: U malom telu Hrizologa živi div duh; kratki Plinijev panegirik večnošću se meri. U keningzima preovlađuje funkcionalnost. Oni određuju predmete ne toliko po obliku, koliko po upo­ trebi. Često uspevaju da ožive sve što dodirnu, bez opa­ snosti od izvrtanja ovog postupka kad dodiruju živi predmet. Keninga je bilo bezbroj, ali sada su prilično zaboravljeni: to me je navelo ne ideju da sakupim ovo uvelo retoričko cveće. Iskoristio sam prvu zbirku, onu koju je sastavio Snori Sturlison - čuveni istoričar, arhe­ olog, graditelj toplica, genealog, predsednik jedne opštine, pesnik, dvostruki izdajnik, obezglavljeni mrtvac i duh. 2 Njegova zbirka nastala je oko 1230. i to s norma­ tivnim ciljem. Hteo je da udovolji dvema strastima: umerenosti i kultu starijih. Uživao je u svim keningzima koji nisu bili previše složeni i ako su bili autorizovani nekim klasičnim primerom. Prenosim njegovu uvodnu reč: Ovo uputstvo namenjeno je početnicima koji žele da izuče pesnički zanat i prošire svoj fond figura tradicionalnim metaforama, ili pak onima koji žele da razumeju ono što je pisano kao tajna. Valja odati priznanje ovim pričama koje su bile dobre za naše starije, ali je poželjno da ih hrišćani pročiste od trago2 Izdajnik je jaka reč. Sturlison je — možda — bio samo fanatik koji je služio mnogim gospodarima, čovek neverovatno rastrzan sličnim i oprečnim privrženostima. Na intelektualnoj ravni tako su postupali i drugi, a ja znam za dva primera: jedan je Fransisko Luis Bernardes, a drugi sam ja.

34

KENINGAR

va stare vere. Sedam vekova distance nije ovu diskrimi­ naciju učinilo beskorisnom: ima nemačkih prevodilaca ovog nemarnog severajačkog Gradus ad Parnassum, koji ga vide kao Ersatz Biblije, zaklinjući se da je pre­ nošenje norveških anegdota najefikasnije sredstvo ponemčenja Nemaca. Doktor Karl Konrad je možda najža­ losniji primer toga. On je autor veoma iskasapljenog prevoda Snorijeve rasprave i jedne lične brošure koja sadrži pedeset dve "nedeljne molitve" i još toliko "nemačkih molitvi", veoma doteranih u drugom izdanju. Naslov Snorijeve rasprave je Edda Prosaica. Sastoji se iz tri dela: dva prozna i trećeg dela u stihu, koji je nesumnjivo inspirisan navedenim epitetima. Drugi deo obrađuje pustolovine Egira ili Hlera, vrlo vi­ čnog vrača, koji je posetio bogove u tvrđavi Asgard, poznatoj među smrtnicima pod imenom Troja. Odin je u sumrak naredio da se donesu uglačani čelični mačevi, koji svaku drugu svetlost čine nepotrebnom. Hler se sprijateljio s bogom koji je sedeo do njega, a koji se zvao Bragi. Ovaj je bio veoma rečit i vest u metrici. Golemi rog pun medovine išao je iz ruke u ruku dok su čovek i bog raspravljali o poeziji. Bog je govorio koje metafore valja koristiti. Prenosim savete sadržane u ovom božanskom popisu. Nisam izostavio keninge koje sam već naveo. Sastavljajući ovaj spisak, osećao sam gotovo filatelističko zadovoljstvo. kuća ptica kuća vetrova morske strele: haringe 35 vazduh

HORHE LUIS BORHES

vepar talasa: kit drvo sedalica: klupa šuma pod ustima: brada zbor mačeva oluja mačeva susret izvora koplja u letu pesma kopalja gozba orlova kiša crvenih štitova gozba vikinga snaga luka noga plećke krvavi labud pevac mrtvaca onaj koji trese uzde: konj postolje šlema ramena stena dvorac tela kovačnica pesme: skaldova glava talas roga plima pehara kaciga vazduha zemlja nebeskih zvezda mesečev put korito vetrova jabuka grudi tvrdi žir misli 36 pivo nebo glava

bitka

ruka lešinar

srce

KENINGAR

galeb mržnje galeb rana veštičin konj gavranov bratučed stene reči: zubi zemlja mača mesec lađe gusarski mesec krov nad bitkom oblak nad bitkom led tuče besna palica vatra kaciga zmaj-mač glodavac kaciga trn bitke riba bitke veslo krvi vuk rana grana rana grad lukovih struna guske bitke sunce domova propast drveća vuk hramova
3

gavran
3

štit

mač

strele

vatra

Definitum in definitione ingredi non debet je drugo pomoćno pravilo definicije. Vedra prelamanja kao ovo (i ono koje sledi: zmaj mača: mač) podsećaju na lukavi postupak onog Poovog lika koji želi da sakrije neko pismo od policijske znatiželje, te ga nehaj­ no stavlja upravo u pregradak za pisma i ostalu poštu

37

HORHE LUIS BORHES

gavranova slast onaj koji čini gavranov kljun crvenim orlova radosnica stablo kacige ratnik stablo mača onaj koji boji mačeve neman kacige voljeni hranitelj vukova domaća crna rosa: pepeo drvo vukova drveni konj rosa žalosti: suze zmaj leševa guja štita mač usta veslo usta stanište sokolova zemlja zlatnih prstenova kitova leđa zemlja labudova put jedara vikinško polje livada galebova lanac ostrva
4

sekira

vešala

4

koplje jezik šaka

more

Jezditi drvenim konjem u pakao, čitam u 22. poglavlju dela Inglinga Saga. U germanskim zemljamam izrazi za vešala su bili udovica, terazije, borne, finibusterre; neki stari pakosnici iz Njujorka zvali su vešala okvirom (picture frame).

38

KENINGAR

drvo gavranova ovas orlova vučja pšenica vuk plima gusarski konj irvas morskih kraljeva vikinške sanke pastuv talasa ralo mora morski soko kamenovi lica meseci čela morska vatra gujino gnezdo sjaj ruke bronza nesloge predah kopalja: mir dom daha brod srca osnova duše dom smeha sneg u kesi led kazana rosa terazija gospodar prstenova delilac blaga delilac mačeva .

mrtvac

brod

oči

zlato

grudi

srebro

kralj

39

HORHE LUIS BORHES

krv stena zemlja mreža vučji potok plima pokolja rosa mrtvaca znoj bitke pivo gavranovo voda mača talas mača kovač pesama: skald mesečeva sestra vatra vazduha životinjsko more tlo oluja konj magline gospodar obora: bik ljudski rast buđenje guja brat vatre povreda šume vuk užadi

reka

krv

sunce5

zemlja

leto

vetar

5 U germanskim jezicima koji imaju gramatički rod, sunce je muškog roda, dok je mesec ženskog. Lugones (Jezuitsko carstvo, 1904) navodi da je u kosmogoniji Guarani-Indijanaca mesec muškog roda, a sunce ženskog. Drevna japanska kosmogonija takođe spominje sunce kao boginju, a mesec kao boga.

40

KENINGAR

Izostavljam drugostepene keninge koji nastaju kombinovanjem jednog prostog činioca s nekim posto­ jećim keningom - kao na primer, voda palice rana, krv; onaj koji se zasiti galebom mržnje, ratnik; pšenica crvenih labudova, leš - i one mitološke prirode: ljubav patuljaka, sunce; dete devet majki, bog Heimdal. Tako­ đe izostavljam one koji su plod slučajnosti: ona koja nosi morsku vatru, žena s bilo kakvim zlatnim nakitom. 6 Od višestepenih keninga, u kojima se proi­ zvoljno nižu zagonetke, navešću samo jedan: oni koji preziru sneg sa staništa sokolova. Stanište sokolova je ruka; sneg na dlanu je srebro; oni koji preziru srebro su muževi koji ga se odriču, velikodušni kraljevi. Kao što je čitalac mogao zapaziti, postupak koji je ovde primenjen odvajkada je poznat prosjacima: valja hvaliti stidljivu velikodušnost da biste je podstakli. Otuda toliko različitih izraza za srebro i zlato, toliko lakomih odrednica za kralja: gospodar prstenova, delilac blaga, čuvar blaga. Na isti način objašnjavaju se i iskrene slike kao što je ova Norvežanina Ejvinda Skaldaspilira: Hoću da ispevam pohvalu Postojanu i čvrstu kao kameni most. Mislim da naš gospodar nije tvrdica s žeravicama na laktovima.. Poistovećivanje zlata i plamena - opasnosti i sjaja - i dalje je efikasno. Pedantni Snori daje sledeće objašnjenje: Tvrdimo, s pravom, da je zlato plamen u rukama ili na nogama zato što je crvene boje, ali izrazi
6

Ako mogu da se pouzdam u De Kvinsijeve podatke {Writings, jedanaesta knjiga, str. 269), ova poslednja se usput javlja povodom perverzne Kasandre u onom mračnom Likofronovom pevanju.

41

HORHE LUIS BORHES

za srebro su led, sneg, grad ili inje zato što je ono bele boje. I dalje: Kada su bogovi uzvratili posetu Egiru, ovaj ih je primio u svojoj kući (na moru) osvetljavajući je zlatnim pločama koje su stajale kao mačevi u Valhali. Od onda se za zlato govori kao o morskoj vatri ili vatri vode i reka. Skald je dobijao zlatnike, prstene, štitove ukrašene zlatnim klinovima, mačeve i sekire kao nadoknadu za svoj trud; u izuzetnim slučajevima dobio bi imanja i brodove. Moj spisak keninga nije potpun. Pevači su se stideli bukvalnog ponavljanja te su zato nastojali da iscrpe sve mogućnosti varijacija. Dovoljno je pregledati one koji se odnose na brod - i one koji se mogu umnožiti običnom permutacijom, dodirom zaborava ili stvaralačke snage. Izrazi za ratnika su isto tako mnogobrojni. Neki skald je upotrebio izraz stablo mača možda zato što stablo i pobednik znače isto. Drugi je rekao hrast koplja; treći, zlatna palica; četvrti, strašna jela čeličnih oluja; peti, cestar riba bitke. Ponekad je variranje išlo po nekoj zakonitosti: to dokazuje jedan Markusov pasus u kojem brod koji se približava kopnu dobija divovske razmere: Divlji vepar poplave Skočio je na kitova leđa. Medved potopa iscrpeo je Drevni put jedara. Bik talasa uzdrmao je Lanac oko našeg dvora. Izveštačenost je strast akademskog uma; stil koji je Snori ustanovio kao normu predstavlja izvitoperenost i gotovo reductio ad absurdum jedne sklonosti zajedni42

KENINGAR

čke svim germanskim književnostima: to je sklonost ka stvaranju složenica. Najstariji spomenici ove knji­ ževnosti su anglosaksonski. U Beovulfu - koji potiče iz vremena oko 700. godine - more je put jedara, labudova staza, korito talasa, kupalište orlova, put kitova; sunce je lojanica sveta, nebeska radost, nebeski dragulj; harfa je drvo veselja; mač je čedo čekića, pratilac bitke, svetlost bitke; bitka je igra mačeva, pljusak čelika; brod je prekomorsko plovilo; zmaj je pretnja sumraka, čuvar blaga; telo je stanište kostiju; kraljica je tkalja mira; kralj je gospodar prstenova, zlatni prijatelj čoveka, po­ glavar, delilac blaga. I brodovi iz Ilijade su preko­ morska plovila - gotovo kao prekookeanski brodovi - a kralj je kralj ljudi. U hagiografijama iz LX veka more je takođe kupalište riba, put foka, bazen kitova i njihovo carstvo; sunce je lojanica ljudi, sveca dana; oči su dragulji lica; brod je konj talasa; vuk je šumski stano­ vnik; bitka je igra štitova, let kopalja; koplje je guja rata; Bog je radost ratnika. U Zverinjaku kit je čuvar okeana. U Baladi o Brunanburhu - iz X veka - bitka je razgovor kopalja, šum barjaka, zajedništvo mačeva, su­ sret ljudi. Skaldi precizno rukuju istim figurama; njihov doprinos sastojao se u izazivanju poplave novih slika i stvaranju kombinacija od kojih su potekli složeniji simboli. Umesno je pretpostaviti da im je vreme išlo na ruku. Samo u vreme kada je vikinški mesec bio neposredni ekvivalent štita, mogao je pesnik smisliti formulu kao što je guja vikinškog meseca. To vreme zasijalo je na Islandu, a ne u Engleskoj. Zadovoljstvo pravljenja složenica potrajalo je u britanskoj knjiže­ vnosti, ali u drugom vidu. Čepmenova Odiseja (1614) obiluje čudnim primerima. Neki su lepi (delicious-fin43

HORHE LUIS BORHES

gered Morning - swum the waves); drugi imaju samo vizuelnu i tipografsku vrednost (Soon as the white and - red - mixed -fingered Dame) neki se javljaju kao zanimljive besmislice: the circularly - witted queen. Na takve pustolovine navodi susret nemačke krvi i grčkih izvornika. Ovde spada i jedan germanizator engleskog jezika koji u delu Word-Book of the English Tongue predlaže sledeće izmene: da se za groblje kaže lichrest, za logiku rede-craft, za pravougaonik da se kaže fourwinkled, za iseljenika outganger, za poru sweathole, za depilator hair-bane, za zgodno fearnought, za postepeno bit-wise, za genealogiju kinlore, za odgovor back-jaw, za očajanje wanhope. Na ovakve pustolovine navodi susret engleskog jezika s nostalgičnim znanjem nemačkog. Pregledati potpuni spisak keninga znači izložiti se neprijatnom osećanju da se retko kad srećemo s izvornom tajnom, a mnogo češće s neprimernom ili blagoglagoljivom. Pre nego što osudimo keninge, valja da se podsetimo da prenošenje ovih u jezik koji ne zna za složenice sigurno uveličava njihove mane. Trn bitke pa čak i bojni trn ili vojni trn grube su perifraze; Kampfdorn ili battle-thorn su to isto, ali u manjoj meri. 7 Isto tako, sve dok gramatički saveti našeg Sul Solara ne naiđu na prihvatanje, stihovi kao što je ovaj Radjarda Kiplinga: In the desert where the dung-feed camp-smoke curled....
Kada bi se svaki kening preveo na španski jezik imenicom s pridevskom odrednicom (domaće sunce umesto sunce domova, ručni sjaj umesto sjaj ruke) to bi možda bilo najbliže izvorniku, ali bi bilo manje zanimljivo i najteže — usled nedostatka odgovara­ jućih prideva.

44

KENINGAR

ili ovaj Jejtsov: That dolphin-torn, that gong-tormened sea

ostaće neponovljivi i nezamislivi na španskom jeziku. Ima i drugih apologija. Jedna od očevidnih jeste da su te neprecizne izraze redom proučavali učenici skalda, ali ne izdvajajući ih nikad u neke sheme, nego slušajući ih u vrevi stihova. (Ogoljena formula voda mača = krv možda je vrsta izneveravanja.) Dalje, ne poznajemo njihove zakonitosti: ne znamo tačne primedbe koje bi dobar poznavalac keninga uputio na račun neke dobre Lugonesove metafore. Jedva da nam je ostala nekolicina reči. Nemoguće je znati kojom su modulacijom glasa keningzi kazivani, koji ih je izraz lica pratio, kako su zvučali, s kojom odlučnošću ili skromnošću su predstavljani. Tačno je da su u svoje vreme keningzi imali dužnost da zadive i da svojom upadljivom nespretnošću ushite riđokose muževe vul­ kanskih pustina i fjordova, onako kako ih je ushićivalo tamno pivo ili borba pastuva. 8 Možda njihov izvor valja tražiti u tajanstvenoj radosti. Njihova sirovost - ribe bitke: mačevi možda odgovara nekom starom tipu humora, šalama stasitih hiperborejaca. Tako se u toj divljoj metafori, koju ponovo ističem, ratnici i bitke stapaju na jednom nevidljivom planu i tu se sudaraju, ujedaju i mrze organski mačevi. Sličan tip imaginacije
Reč je o sportu omiljenom na tom ostrvu lave i tvrdog leda: o borbi pastuva. Izbezumljeni spremnošću kobila i vikom ljudi, oni su se borili ujedajući se žestoko, ponekad smrtonosno. Aluzije na tu igru su mnogobrojne. Za jednog kapetana koji se srčano borio pred svojom damom, pripovedač piše da se borio kao pastuv pred svojom kobilom.
8

45

HORHE LUIS BORHES

javlja se u Sagi o Njalu, gde na jednoj stranici stoji: Mačevi iskočiše iz korica, sekire i koplja poleteše kroz vazduh, bitka je počela. Oružje ih je gonilo tako žestoko da su morali da se sklone iza štitova, i opet je bilo mnogo ranjenih i na svakom brodu bar po jedan mrtav. Tako je izgledala flota odmetnika Brodira pre bitke u kojoj je uništena. U 743. noći Knjige 1001 noći čitam ovo upo­ zorenje: Nemojmo reći da je umro srećni kralj koji ostavlja naslednika kao što je ovaj: uglađen, mio, osoben, besni lav, jasni mesec. Slika koja je sticajem okolnosti iz istog vremena kao i germanski primeri keninga, ne prevazilazi ove po vrednosti, ali joj je izvor sasvim drugi. Poređenje čoveka s mesecom ili zveri nije sumnjivi rezultat jednog umnog procesa: ono izražava tačnu i trenutnu istinu intuicije. Keningzi su pak sofizmi, varljive i mlitave vežbe. Evo jednog izuzetka vrednog pamćenja, stih koji govori o požaru u nekom naselju, o delikatnoj i užasnoj vatri: Ljudi gore; sad Dragulj kipti od besa. I evo zaključne reči odbrane. Slika noga plećke je neobična, ali još je neobičnija ljudska ruka. Zamisliti je kao zaludnu nogu koja izvire iz otvora na prsluku, granajući se u pet prstiju umišljene dužine, znači pronići u njenu suštinsku neobičnost. Keningzi izazivaju čuđenje slušaoca, oni nas otuđuju od sveta time što ga oneobičavaju. Oni su u stanju da izazovu onu lucidnu složenost koja je ponos, nagrada i izvor metafizike. 1933, Buenos Ajres

46

KENINGAR

POSTDATA. Pedantni i snažni engleski pesnik Moris uvrstio je mnoge keninge u svoju poslednju epsku poemu Sigurd the Volsung. Beležim neke od njih, ne znajući da li ih je on preuzeo i prilagodio, izmislio ili uradio i jedno i drugo. Plamen rata, zastava; plima po­ kolja, ratni vihor, napad; svet stena, planina; ratnička šuma, šuma kopalja, šuma bitke, vojska; tkanina mača, smrt; Fafnirova strast, ugarak borbe, Sigfridov bes, mač. Oče mirisa, o jasmine! uzvikuju trgovci u Kairu. Mautner primećuje da Arapi teže da izvedu svoje figure iz odnosa otac - sin. Na primer: otac jutra, pevac; otac pljačke, vuk; sin luka, strela; otac utvrđenja (zaštitnik pećina), lisica; otac koraka, planina. Još jedan primer istoga: u Koranu se postojanje Boga najčešće dokazuje strahom da se čovek mogao roditi iz nekoliko kapi nečasne vode. Poznato je da su izvorni nazivi tenka bili landship i landcruiser, suvozemni brod i suvozemna krsta­ rica. Kasnije je prekršten u tenk da bi se zavarao trag. Izvorni kening bio je isuviše očigledan. Drugi kening je duguljasti krmak, gurmanski eufemizam kojim su kanibali nazivali glavnu stavku u svojoj ishrani. Pokojni ultraista, čiji duh i dalje živi u meni, uživa u ovim igrama. Posvećujem ih jednoj odličnoj drugarici iz junačkih dana, Nori Lanž, čija će ih krv, nadam se, prepoznati. POSTDATA IZ 1962. Nekad sam zapisao, ponavljajući druge, da su aliteracija i metafora fundamentalni elementi stare ger-

47

HORHE LUIS BORHES

manske poezije. Dve godine proučavanja anglosakson­ skih tekstova razuverili su me daje to tako. Koliko sam mogao da shvatim, aliteracija je bila pre sredstvo nego cilj. Njena uloga bila je da označi naglašene reči. Da je' to tako dokazuje aliteracija samo­ glasnika, onih otvorenih, koji su se međusobno dosta razlikovali. Drugi dokaz je to što stari tekstovi ne sadrže preterane aliteracije poput a fair field full of folk, primera koji datira iz XIV veka. Sto se tiče metafore kao neophodnog elementa poezije, smatram da su pompa i svečanost složenica pri­ jali slušaocima, a da keningzi nisu prvobitno bili meta­ forični. Tako, na primer, dva početna stiha Beovulfa sadrže tri keninga (Danci kopalja, dani prošlosti ili dani godina, kraljevi naroda), koji uopšte nisu metaforični. Tek se u desetom stihu sreće izraz kao što je hronrad (put kitova, more). Dakle, metafora nije fundamentalni element poezije, već kasno otkriće književnosti, što po­ kazuje i prethodni primer. Među knjigama koje sam najviše koristio, treba da spomenem sledeće: The Prose Edda, by Snorri Sturluson, Translated by Arthur Gilchrist Brouder, New York, 1929. Die Jungere Edda_ mit dem sogenannten ersten gramatischen Traktat, Ubertragen von Gustav Neckel und Felix Niedner, Jena, 1925. Die Edda, Ubersetzt von Hugo Gering, Leipzig, 1892. Eddalieder, mit Grammatik, Ubersetzung und Erlauterungen, von Dr Wilhelm Ranisch, Leipzig, 1920. Volsunga Saga, with certain songs from the Elder Edda. Translated by Eirikr Magnusson and William Morris, London, 1870. 48

KENINGAR

'f'he Story of Burnt Njal, From Icelandic of the Njals Saga, by George Webbe Dasent, Edinburgh, 1861. The Grettir Saga. Translated by G. Ainslie Hight, London, 1913. Die Geschichte von Goden Snorri. Ubertragen von Felix Niedner, Jena 1920. Islands Kultur zur Wikingerzeit, von Felix Niedner, .lena, 1920. Anglo-Saxon Poetry. Selected and translated by R. K. Gordon, London, 1931. The Deeds of Beowulf. Done into modern prose by John liarle, Oxford, 1892.

49

HORHE LUIS BORHES

METAFORA

Istoričar Snori Sturluson, koji se u svom bumom životu bavio mnogim stvarima, sastavio je početkom XIII veka rečnik tradicionalnih stilskih figura islandske poezije. Na tom spisku nalaze se primeri kao galeb mr­ žnje, krvavi soko, krvavi ili crveni labud, a sve su to oznake gavrana; krov kita ili lanac ostrva predstavljaju more; kuća zuba su usta. Utkane u stihove koji ih pre­ nose, ove metafore izazivaju (ili su izazivale) prijatno osećanje čuđenja; kasnije shvatimo da ih nikakvo osećanje ne opravdava, te počinjemo da ih smatramo zamrše­ nim i beskorisnim. Utvrdio sam da to isto važi za stilske figure koje koriste simbolizam i marinizam. Benedeto Kroče je mogao da optuži pesnike i govornike XVJJ veka da su "hladni iznutra" i da ih odli­ kuje "malo dovitljiva dovitljivost"; u perifrazama koje je sakupio Snori vidim nešto što liči na reductio ad absurdum bilo kojeg nastojanja stvaranja metafora. Činilo mi se da Lugones i Bodler nisu bili nimalo uspešniji od islandskih dvorskih pesnika. U trećoj knjizi Retorike Aristotel primećuje da svaka metafora proizlazi iz intuitivnog opažanja slič­ nosti između dve različite pojave; Midlton Mari posta­ vlja i dva uslova: analogija mora biti stvarna i pretho­ dno nezapažena {Countries of the Mind, U, 4). Kao što vidimo, Aristotel zasniva metaforu na pojavama, a' ne
50

METAFORA

na jeziku; tropi koje je zabeležio Snori predstavljaju (ili izgledaju kao da predstavljaju) ishod umnog procesa koji ne opaža analogiju, već kombinuje reči; neke od ovih metafora mogu ostaviti snažan utisak (crveni la­ bud, krvavi soko), ali one ništa ne otkrivaju niti nam do­ čaravaju. Prema tome, one su verbalni predmeti, čisti i nezavisni poput kristala ili srebrnog prstena. Istom logi­ kom, gramatičar Likofron naziva boga Herkula lavom trostruke noći; naziv je vredan spomena bez obzira na tumačenje stručnjaka, ali on ne igra ulogu koju mu Aristotel namenjuje. 1 U delu I Čing jedan od naziva svemira je Deset hiljada bića. Pre tridesetak godina moje pokolenje divi­ lo se pesnicima što su potcenjivali mnogostruke kombi­ nacije koje ovaj skup dopušta, da bi se manijački ogra­ ničili na nekolicinu jedinica: zvezde i oči, ženu i cvet, vreme i vodu, starost i sumrak, san i smrt. Tako korišćene ili iskorišćene, ove metafore svode se na obične trivi­ jalnosti. Osvrnimo se na nekoliko konkretnih primera: U Starom zavetu (Prva knjiga o carevima, 2:10) kaže se: Tako počinu David kod otaca svojih i bipogreben u gradu Davidovu. U slučaju brodoloma, dunavski mornari kazivali su ovu molitvu: Spavam, a onda ću za­ 2 veslati ponovo. Homer u Ilijadi govori o snu kao o Bratu smrti; Lesing ističe da mnogi nadgrobni spo­ menici svedoče o ovom bratstvu. Vilhelm Klem ga je

Mislim da isto važi za "trokrilog orla", metaforički naziv strele u persijskoj književnosti (Browne: A Literary History of Persia, III, 262). 2 Zabeležena je i poslednja molitva feničanskih moreplovaca: "Majko Kartagine, vraćam ti veslo". Sudeći po novcu iz II veka stare ere, Majka Kartagine bio je grad Sidon.

1

51

HORHE LUIS BORHES

nazvao Majmunom smrti (Affe des Todes) da bi zatim napisao: Smrt je prva mirna noć. Vinji je smrt nazvao Zemaljskim snom; u bluzu je smrt stara stolica za ljulja­ nje (old rocking chair): ona je konačni san, poslednji san Crnaca. Šopenhauer u svojim delima ponavlja jednačinu smrt-san; dovoljno je da navedem ovu rečenicu: Ono što je za pojedinca san, to je za vrstu smrt (Welt als Wille, U 41). Čitalac se već sigurno podsetio Hamletovih reči: Umreti, spavati, možda sanjati, kao i na nje­ govo strahovanje da će snovi smrtnog sna biti košmarni. Izjednačavanje žena s cvećem isto je tako večno ili trivijalno; evo nekoliko primera. Ja sam ruža saronska, ljiljan u dolu, govori devojka u Pesmi nad pesmama. U priči o Matu, u četvrtoj "grani" gaelskog Mabinogiona, neki kraljević čezne za devojkom koja nije s ovog sveta i onda vrač "bajanjem i opsenama sačini devojku od hrastovog cveta, žutilovke i suručice". U petoj pustolovini dela Nibelungenlied, Sigfrid se zagle­ da u Krimhildu za ceo život, i prvo što nam saopštava jeste da njeno lice blista ružinom bojom. Nadahnut Katulom, Ariosto poredi devojku s tajanstvenim cvetom (Orlando, I, 42); u Armidinom vrtu ptica purpurnog kljuna moli dragu i dragog da ne dozvole da cvet uvene (Gerusalemme, XVI, 13-15). Krajem XVI veka Malerb je hteo da uteši prija­ telja kome je umrla kći i njegova uteha sadrži ove čuve­ ne reči: Et, rose, elle a vécu ce que vivent les roses. Šekspir se u bašti divi tamnocrvenoj boji ruža i belini ljiljana, ali one su samo senke lepote njegove odsutne drage (Sonnets, XCVÏÏI). Stvorivši ruže, Bog mi sačini lice, govori kraljica Samotrakije u jednom Svinbernovom delu. Ovaj spisak mogao bi se produžiti u nedo52

METAFORA

gled; podsetio bih samo još na scenu iz poslednje Stivensonove knjige, Weir of Hermiston, u kojoj junak pita ima li Kristina dušu ili je "samo živo biće boje cveta". Sastavio sam deset primera iz prvog skupa i devet iz drugog; njihova suštinska istovetnost ponekad je manje upadljiva od svojstava po kojima se razlikuju. Ko bi se unapred dosetio da su "stolica za ljuljanje" i "pocinu David kod otaca svojih" proizašli iz istog izvora? Ilijada, prvi spomenik književnosti Zapada, spevana je pre tri hiljade godina; umesno je pretpostaviti da su tokom tih dugih godina sve prisne, neophodne bliskosti (privid-život, san-smrt, reke i životi koji protiču i tako dalje) uočene i zapisane jednom ili više puta. To naravno ne znači da je broj metafora iscrpen; načini na koji se ove pojmovne veze mogu označiti ili nagovestiti zaista su neograničeni. Njihove vrline ili mane leže u rečima; zanimljiv stih (Purgatorio, I, 13) u kojem Dante opisuje nebo na istoku, evocira jedan istočnjački dragi kamen, prozračni kamen čije ime sasvim slučajno sadrži reč Istok: Dolce color d^orinetal zajfiro je nesu­ mnjivo stih dostojan divljenja, što se već ne može reći za Gongorin stih (Soledad, I, 6) Na safirskim poljima pasu zvezde, koji je, ako se ne varam, primer najobič­ nije nezgrapnosti ili preterivanja. 4 Jednog dana ćemo čitati istoriju metafore koja će nam otkriti u kojoj meri su ove pretpostavke tačne ili pogrešne.
Ista tananost svojstvena je metafori iz čuvenih Miltonovih stihova (Izgubljeni raj IV, 268-271) o otmici Prozerpine kao i ovim sti­ hovima Rubena Darija: Strogost vremena nije utolila/ beskrajnu žeđ za ljubavlju / sedokos sam, a još uživam/ u ružičnjacima vrta. 4 Oba stiha potiču iz Starog zaveta: / videše Boga Izrailjeva, i pod nogama njegovijem kao djelo od kamena i kao nebo kad je vedro (Izlazak, 24:10).
3

3

53

UČENJE O CIKLUSIMA

Ovo učenje (koje njegov najnoviji pronalazač naziva večnim povratkom) može se sažeti na sledeći način: Broj svih atoma koji čine svet je ogroman, ali je ograničen, te dozvoljava ograničeni (mada takođe ogroman) broj permutacija. U ograničenom vremenu broj mogućih permutacija će se iscrpsti, što znači da će svemir morati da se obnovi. Majka će te ponovo roditi, tvoj će kostur ponovo da izraste, ponovo će u tvoje ruke doći ova ista stranica, ponovo ćeš proživeti sve časove koji vode ka tvojoj neverovatnoj smrti. Takav je uobi­ čajeni redosled članova ovog argumenta, počev od suvoparnog uvoda, pa sve do obuhvatnog i zastrašujućeg raspleta. A on se obično pripisuje Ničeu. Pre nego što ga pobijem - mada nisam uveren da sam sposoban da izvedem taj poduhvat - valja zami­ sliti, barem sa distance, nadljudske brojeve kojima se ovde barata. Da počnem od atoma. Prema računima za koje pretpostavljamo da su tačni, promer atoma vodonika iznosi jedan stomilioniti deo santimetra. Ta zbunjujuće mala sićušnost ne isključuje dalje deljenje: naprotiv, Raderford je definiše polazeći od shvatanja Sunčevog sistema, tvrdeći da se atom sastoji od jezgra i jednog elektrona koji kruži, a koji je sto puta manji od 54

UČENJE O CIKLUSIMA

celog atoma. Zaboravimo sad jezgro i elektron da bismo zamislili sićušnu vasionu sačinjenu od deset atoma. (Jasno je da je reč o skromnoj eksperimentalnoj vasioni: ona je nevidljiva jer joj mikroskopi ne ulaze u trag, i nemerljiva jer joj nijedna vaga ne bi pokazala težinu.) Pretpostavimo takođe - uvek u skladu s Ničeovom opštom pretpostavkom - da je broj mogućih permutacija u ovoj vasioni jednak broju načina na koji se deset atoma mogu razmestiti, menjajući svoj poredak i položaj. Kroz koji broj različitih stanja može taj svet da prođe pre nego što se ostvari njegov večni povratak? Odgovor je lak: dovoljno je da pomnožimo 1 x 2 x 3 x 4 x 5 x 6 x 7 x 8 x 9 x 10 i okončamo taj dosadni matematički postupak cifrom 3,628,800. Ako je jedna gotovo bes­ krajno sićušna čestica sposobna da ima takve varijacije, tvrdnja da je kosmos monoton zaslužuje malo ili nimalo pažnje. Uzeo sam u obzir samo deset atoma: za dva gra­ ma vodonika neophodno je mnogo više od milijardu mi­ lijardi. Izračunati broj mogućih permutacija za ta dva grama - drugim rečima, pomnožiti milijardu milijardi sa svim pojedinačnim brojevima koji joj prethode - poduhvat je koji prevazilazi granicu mog ljudskog strpljenja. Ne znam da li je moj čitalac ostao ubeđen; ja nisam. Bezbolno i bezgrešno baratanje ogromnim broje­ vima nesumnjivo izaziva ono čudno zadovoljstvo koje prati svaki eksces, ali Povratak ostaje i dalje više-manje večan, mada podrazumeva znatno duži vremenski peri­ od. Niče bi mogao odgovoriti: "Raderfordovi kružeći elektroni novina su za mene isto kao i ideja - tako skan­ dalozna za filologa - da je atom deljiv. Međutim, ja ni­ kada nisam tvrdio da promene materija ne podrazumevaju ogromne brojeve; ja sam samo tvrdio da ti 55

HORHE LUIS BORHES

brojevi nisu beskonačni. Ovaj uverljivi odgovor Fridriha Zaratustre navodi me da se setim Georga Kantora i njegove smele teorije skupova. Kantor razara temelj Ničeove teze. On potvrđuje savršenu beskonačnost tačaka vasione pa čak i samo jednog njenog metra ili dela tog metra. Po Kantoru, bro­ janje je samo izjednačavanje dvaju nizova, i ništa više. Na primer, ako je Anđeo pomorio svu prvorođenčad u Egiptu osim one u domovima koja su imala crveni znak na vratima, očigledno je da će broj spašene dece biti jednak broju crvenih znakova, a koliko je znakova tačno bilo ne menja stvar. U ovom primeru, količina je neo­ dređena; ali ima skupova u kojima je ona beskonačna. Skup prirodnih brojeva je beskonačan, ali moguće je dokazati da neparnih brojeva ima isto koliko i parnih. Broju 1 odgovara 2; broju 3 odgovara 4; broju 5 odgo­ vara 6, i tako dalje. Dokaz je nepobitan ali i bezvredan. On se ni po čemu ne razlikuje od sledećeg: da ima toliko množitelja broja tri hiljade osamnaest koliko ima brojeva uopšte ne isključujući sam broj tri hiljade osamnaest i njegove množitelje. Broju 1 odgovara 3018; broju 2 odgovara 6036; broju 3 odgovara 9054; broju 4 odgovara 12.072, i tako dalje. Isto važi za stepenovanje saglasno progresiji: broju 1 odgovara 3018; broju 2 odgovara 3018 na kvad­ rat što iznosi 9.108.324, i tako dalje. Genijalna obrada ovih činjenica nadahnula je teoriju po kojoj beskonačan skup - drugim recima, bes­ konačni niz celih brojeva - predstavlja skup čiji se čla­ novi i sami mogu razložiti u beskonačne nizove. (Da bi se izbegle dvoumice, bolje je reći ovako: beskonačni 56

UČENJE O CIKLUSIMA

skup je onaj koji se može izjednačiti s jednim od parci­ jalnih skupova koji ga čine.) Na tim razređenim broj­ čanim visinama ispada da deo nije siromašniji od celine: tačno utvrđena količina tačaka kojih ima u vasioni jednaka je količini tačaka koju sadrži jedan metar ili decimetar ili najduža zvezdana putanja. Niz prirodnih brojeva ima pravilan poredak: to znači da članovi niza moraju biti uzastopni; broj 28 je ispred broja 29 a iza broja 27. Niz tačaka u prostoru (ili jedinica vremena) ne može se konstituisati na taj način jer u ovom slučaju nijedan član nema drugog člana koji mu neposredno prethodi ili mu direktno sledi. Slično je s razlomcima kada se redaju po veličini. Koji razlomak dolazi posle 1/2? Nije 51/100 jer je 101/200 bliži; nije 101/200 jer je 201/400 bliži; nije 201/400 jer ... To isto važi za tačke u prostoru, tvrdi Georg Kantor. Uvek se može dodati bar jedna tačka. Dakle, njihov broj je beskonačan. Svaka tačka "već" predstavlja kraj beskrajne potpodele. Dodir lepe igre Kantorove s lepom igrom Zaratustre bio je smrtonosan za Zaratustru. Ako se svemir sastoji od beskonačnog broja članova, onda je to nedvosmislena potvrda beskonačnog broja permutacija - čime se poništava nužnost Povratka. On se svodi na mogućnost čija je verovatnoća jednaka nuli.

II Negde u jesen 1883. Niče je pisao: Ovaj spori pauk koji se kreće po mesečini, ova mesečina, ti i ja dok šapućemo u kapiji, šapućemo o večnim stvarima, zar se mi nismo već sreli nekad u prošlosti? Zar se nećemo 57

HORHE LUIS BORHES

sresti negde na tom dugom putu koji treperi, zar se nećemo večno sretati? Tako sam govorio i svaki put sve tišim glasom, jer sam se plašio svojih misli i onoga što je stajalo iza njih. Tri veka pre Raspeća, parafrazirajući Aristotela, Eudem je pisao: Ako verujemo pitagorejcima, iste stvari vratiće se u određeno vreme, vi ćete opet biti sa mnom, ja ću ponoviti ovo predavanje, moja će se ruka igrati ovim štapom i sve ostalo takođe će se ponoviti. U stoičkoj kosmogoniji Zevs se hrani svetom: vatra iz koje se kosmos rađa ciklično ga i proždire da bi se svet ponovo rodio iz vatre i ponovo doživeo istu sud­ binu. Ponavlja se kombinovanje osnovnih čestica, obli­ kovanje stena, nastanak drveća i ljudi - pa čak vrlina i mana, pošto kod Grka nije postojala imenica potpuno lišena telesnog svojstva. Ponavlja se svaki mač i svaki junak i svaka pojedinačna besana noć. Kao i druge pretpostavke peripatetičara, i ova koja se odnosi na opšte ponavljanje vremenom se ras­ prostirala, a njen tehnički naziv, apokatastis, uključenje u Jevanđelje (Dela apostolska, III, 21) mada s nejasnim namerama. Dvanaesta knjiga dela Civitas Dei sv. Avgustina sadrži više poglavlja posvećenih suzbijanju ovog omrznutog učenja. Ti pasusi (koje imam pred sobom) suviše su zamršeni da bi se lako saželi, ali pada u oči da je episkopalni bes njihovog autora uperen na dve stvari: prvo, na pompeznu beskorisnost tog točka, a drugo, na ruganje Logosu koji navodno umire na krstu kao cirkusant koji ponavlja istu tačku u svakoj predstavi. Oproštaji i samoubistva gube svako dostojanstvo pona­ vljanjem; sv. Avgustin je mislio isto o Raspeću. Otuda je on na tako skandalozan način pobijao teze stoika i pitagorejaca. Oni su tvrdili da nauka o Bogu ne može 58

UČENJE O CIKLUSIMA

dokučiti beskonačne pojave i da ovo večno kruženje kosmičkog procesa služi Bogu da bi ga bolje upoznao i razumeo; sv. Avgustin ismeva ovo uzaludno kruženje, tvrdeći da Isus predstavlja izravan put koji nas izvodi iz tog kružnog lavirinta opsena. U poglavlju Logike posvećenom zakonu slučaj­ nosti, Džon Stjuart Mil piše da se periodično pona­ vljanje istorije može zamisliti - mada ne i prihvatiti kao istinito - da bi zatim naveo odlomak iz Vergilijeve "mesijanske ekloge": Jam redit et virgo, redeunt Saturnia regna... Zar je Niče kao helenista mogao da ne zna za ove "prethodnike"? Kao autor odlomaka o predsokratovcima, zar je mogao da ne zna učenje koje su preuzeli Pitagorini učenici? 1 Poverovati u to je teško - i bes­ predmetno. Na jednoj nezaboravnoj stranici Niče je tačno ukazao na mesto gde se suočio s idejom o večnom povratku: bila je to neka staza u šumi Silvaplane, blizu jednog velikog piramidalnog bloka, popodne, jednog avgustovskog dana 1881 - "na šest hiljada stopa od čoveka i vremena". To je jedan od trenutaka koji Ničeu služe na čast. Besmrtan je trenutak, pisao je on, u kojem sam otkrio večni povratak. Podržavam Povratak u ime tog trenutka (Unschuld des Werdens II, 1308). Među­ tim, mislim da ne treba da prihvatimo tako očigledno neznanje, ni da smetnemo s uma ljudsku, veoma ljudsku težnju da brkamo nadahnuća i sećanja i nepriličnosti

1 Ove nedoumice su izlišne. Niče se 1874. rugao pitagorejskoj tezi da se istorija ponavlja u ciklusima (Vom Nutzen und Nachteil der Historie). (Napomena je iz 1953.)

59

HORHE LUIS BORHES

koje čini sujeta. Moj ključ je gramatičke, rekao bih gotovo sintaksičke prirode. Niče je znao da je Večni Povratak svojstven pričama, strahovanjima ili zabavama koje se večno vraćaju, ali on je isto tako znao da je među gramatičkim licima prvo lice najdelotvornije. Proroku i doliči samo prvo lice. Da izvede svoje otkriće iz nekog spisa ili iz dela Historia philosophiae graecoromanae, koje su napisali honorarni profesori Riter i Preler - tako nešto Zaratustra nije mogao sebi da dozvoli, zbog ugleda ili anahronizma, a možda i iz tipografskih razloga. Proročki stil ne trpi znake navoda niti učeno navođenje dela i autora... Ako je moje telo slično životinji, mesu ovce, moj ljudski um mora biti sličan mentalnim stanjima drugih ljudi. Posle mnogo razmišljanja i žaljenja, ipak sam zaključio da Večni Povratak pripada Ničeu, a ne nekom pokojniku koga krasi grčko ime. Neću da se zadržavam na ovome. Migel de Unamuno već je dovolj­ no napisao o stvaranju i preuzimanju ideja. Niče je tražio ljude koji bi bili u stanju da pod­ nesu besmrtnost. Pišem to koristeći reči zapisane u nje­ govim ličnim sveskama, Nachlass, među kojima su i ove: Ako zamisliš dugotrajni mir pre nego što se pono­ vo rodiš, kunem se da grešiš. Između poslednjeg tre­ nutka svesti i prvog trenutka bleska novog života nalazi se "nikakvo vreme" - koje traje koliko i blesak munje, mada se ni milijardama godina ne da izmeriti. Ako ne­ dostaje jedno ja, onda se beskonačnost može izjednačiti sa uzastopnošću. Pre Ničea lična besmrtnost bila je obična zablu­ da nade, nejasna zamisao. Niče je predlaže kao dužnost, ulivajući u nju nemilosrdnu lucidnost budnosti. 60

UČENJE O CIKLUSIMA

Nesanica (čitam u jednoj raspravi Roberta Bartona) strašno rastrojava melanholike, a znamo da je Niče patio od ovakvog rastrojstva i da je tražio spas u gor­ kom hidratu hlora. Niče je želeo da bude Volt Vitman, želeo je da se do kraja zaljubi u svoju sudbinu. Služio se junačkim metodom: iskopao je nepodnošljivu grčku pretpostavku o večnom ponavljanju, zatim se potrudio da u ovom mentalnom košmaru pronađe povod za ra­ dost. Tražio je i našao najstrašniju misao na svetu, a zatim predložio ljudima da uživaju u njoj. Umereni optimista obično misli da je ničeovac; a Niče ga suo­ čava s krugovima večnog povratka da bi ga na taj način ispljunuo. Niče je napisao: Ne treba čeznuti za dalekom srećom, milošću, blagoslovom, već živeti tako da zaže­ limo da opet proživimo isti život, nanovo i nanovo kroz celu večnost. Mautner primećuje da pripisati i najmanji moralni, što će reći praktični, uticaj tezi o večnom pov­ ratku, znači pobijati je, jer bi to bilo isto kao kad bismo zamišljali da se nešto može dogoditi na drugi način. Niče bi odgovorio da teza o večnom povratku i njen prošireni moralni (znači praktični) uticaj, Mautnerovo mudrovanje kao i njegovo pobijanje Mautnerovog mudrovanja, i sami predstavljaju nužne trenutke svetske istorije, koja je delo atomskih kretanja. Mogao bi s punim pravom da ponovi ono što je već jednom zapisao: Dovoljno je da učenje o kružnom ponavljanju bude verovatno ili moguće. I sama mogućnost može nas protresti i promeniti. Šta sve nije učinila svest da muke možda mogu biti večnel A na drugom mestu: U trenutku kad prihvatimo ovu misao, sve se boje menjaju drukčija postaje i istorija. 61

HORHE LUIS BORHES

III Osećanje "da smo već proživeli ovaj trenutak" ponekad nas navodi na razmišljanje. Pobornici Večnog Povratka zaklinju se da je taj utisak tačan, tražeći u ovim složenim stanjima dokaze svog ubeđenja. Zaboravljaju da sećanje uvodi u igru jednu novinu koja zapravo pobija njihovu tezu i koja se vremenom usa­ vršava sve dok ne nastupi onaj daleki ciklus kad pojedinac već može da predvidi svoju sudbinu, svestan da neke postupke ne bi trebalo da ponovi, već da deluje drukčije... Pored toga, Niče nikad nije spomenuo mnemonički dokaz Povratka. 2 On nije spominjao ni konačnost atoma. Niče je negirao atom; smatrao je da atomistika pruža samo model svemira sagledanog iz vizuelne i aritmetičke perspektive... U nastojanju da utemelji svoju tezu, on je govorio o neograničenoj energiji koja se prostire besko­ načnim vremenom, ali koja nema mogućnost beskonač­ nog broja varijacija. Ne može se reći da nije pribegavao
2 Povodom tog navodnog dokaza Nestor Ibara piše: "II arrive aussi que quelque perception nouvelle nous frappe comme un souvenir, que nous croyons reconnaître des objects ou des accidents que nous sommes pourtant sûrs de rencontrer pour la premiere fois. Pimagine qu'il s'agit ici d'un curieux comportement de notre mémoire. Une perception quelconque s'effectue d'abord, mais sous le seuil du conscient. Un instant après, les excitations agissent, mais cette fois nous les recevons dans le conscient. Notre mémoire est déclanchée, et nous offre bien le sentiment du 'déjà vu'; mais elle localise mal ce rappel. Pour en justifier la faiblasse et le trouble, nous lui supposons un considerable recul dans le temps; peut-être le renvoyons-nous plus loin de nous encore, dans le redoublement de quelque vie antérieure. Il s'agit en réalité d'un passé immédiat; et l'abîme qui nous en sépare est rr!»i de notre distraction."

62

UČENJE O CIKLUSIMA

lukavstvu: prvo nas predupređuje navodeći nas protiv pojma neograničene energije - "čuvajmo se takvih mi­ saonih orgijanja" - da bi zatim velikodušno priznao bes­ konačnost vremena. Iz istih razloga on voli da pribegava Prethodnoj Večnosti. Na primer: ravnoteža kosmičkih sila nije moguća, jer da jeste, ona bi bila uspo­ stavljena u Prethodnoj Večnosti. Ovaj postupak na prvi pogled deluje valjano, ali treba ponovo reći da je ta Prethodna Večnost (aeternitas a parte ante, kako bi rekli teolozi) samo plod naše prirodne nesposobnosti da pojmimo početak vremena. Istu nesposobnost imamo u pogledu prostora. Znači, prizivati Prethodnu Večnost dođe mu kao prizivati Beskonačnost s Desne strane. Drugim recima: ako je vreme po intuiciji beskonačno, takav je i prostor. Ta Prethodna Večnost nema nikakve veze sa stvarnim proteklim vremenom; ako se vratimo unazad samo za jedan sekund, vidimo da je ovome neophodan prethodni sekund, i tako u beskraj. Da bi oborio taj regressus in infinitum, sv. Avgustin je tvrdio da se prvi sekund vremena poklapa s prvim trenutkom Stvaranja - non in tempore sed cum tempore incepit creatio. Niče je onda pribegao energiji; drugi zakon ter­ modinamike tvrdi da su neki procesi nepovratni. Toplota i svetlost su samo oblici energije. Dovoljno je da uperimo svetlosni zrak na crnu površinu pa da se on pretvori u toplotu. Ali toplota se ne može vratiti nazad u zrak svetlosti. Ovaj dokaz deluje objektivno i suvoparno, ali istovremeno isključuje "kružni lavirint" Večnog Povratka. Prvi zakon termodinamike tvrdi da je kosmička energija postojana; drugi zakon, da ona teži rasipanju, 63

HORHE LUIS BORHES

rasulu, mada se njena ukupna količina ne smanjuje. To postepeno rasipanje energije koja čini svemir jeste entropija. Kada entropija dostigne krajnju tačku, kad se izjednače sve temperature, kad nestane (ili bude neutralizovano) delovanje jednog tela na drugo, svemir će postati haotična vreva atoma. Ta teška i smrtonosna ravnoteža ostvariće se u dubokom središtu zvezda. Međusobnim delovanjem svojih činilaca, svemir će se hladiti, postaće mlak, a zatim mrtav. Svetlost se gubi u toploti; minut za minutom svemir postaje nevidljiv. Postaje i lakši. U jednom tre­ nutku sav će se pretvoriti u toplotu, uravnoteženu, nepromenljivu, ujednačenu toplotu. I to će biti njegova smrt.

*
Na kraju dodajem jednu završnu nedoumicu, ovog puta fïlozofske prirode. Prihvatajući Zaratustrinu tezu, ipak mi ne polazi za rukom da shvatim kako se dva istovetna procesa na kraju ne podvedu pod jedan jedini. Da li usled obične uzastopnosti koju niko nije dokazao? Ako nema arhanđela koji bi vodio knjigovod­ stvo, šta zapravo znači to što smo mi prošli kroz ciklus broj trinaest hiljada pet stotina četrnaest, a ne kroz prvi po redu, ili onaj pod brojem dvadeset i dva s eksponentom od dve hiljade? U praktičnom životu ne znači ništa - a to vređa mislioca. Ne znači ništa ni za um - što je već ozbiljna stvar.
1934, Salto Oriental

64

UČENJE O CIKLUSIMA

Među knjigama koje sam konsultovao za ovaj rad valja da spomenem sledeće: Die Unschuld des Werdens, von Friedrich Nietzsche, Leipzig, 1931. Also sprach Zaratustra, von Friedrich Nietzsche, Leip­ zig, 1892. Introduction to Mathematical Philosophy, by Bertrand Russell, London 1919. The ABC of Atoms, by Bertrand Russell, London, 1927. The Nature of the Physical World, by A. S. Eddington, London, 1928. Die Philosophie der Griechen, von Dr. Paul Deussen, Leipzig, 1919. Worterbuch der Philosophie, von Fritz Mauthner, Leip­ zig, 1923. La ciudad de Dios sv. Avgustina, u španskom prevodu Diasa de Bejrala, Madrid, 1922.

65

HORHE LUIS BORHES

KRUŽNO VREME

Imam običaj da se stalno vraćam Večnom Povratku; sada ću nastojati (oslanjajući se na nekoliko istorijskih primera) da definišem tri osnovna shvatanja tog pojma. Prvo se pripisuje Platonu. U trideset devetom pasusu Timaja on tvrdi da će se sedam planeta vratiti na početnu tačku svojih putanja pošto se izjednače brzine njihovog kretanja: sastavljanje kruga obeležava savr­ šenu godinu. Ciceron priznaje (O prirodi bogova, druga knjiga) da nije lako izračunati raspon ovog ogromnog nebeskog razdoblja, ali da ono nikako nije neogra­ ničeno; u jednom od svojih izgubljenih delà on mu pripisuje dvanaest hiljada devet stotina pedeset i četiri "jedinice koje mi nazivamo godinama" (Tacit: Dijalog besednika, 16). Posle Platonove smrti astrologija je doživela zasluženi procvat u Atini. Opšte je poznato da ova nauka smatra da je ljudska sudbina uslovljena položajem nebeskih tela. Nepoznati astrolog, koji je smišljeno iščitavao Timaja, formulisao je ovaj nepobitni argument: ako su planetarni periodi kružni, takva mora biti i univerzalna istorija; na kraju svake platonske godine ponovo će se roditi isti ljudi koji će imati istu sudbinu. Vremenom su ove pretpostavke pripisane Platonu. Lusilio Vanini je 1616. pisao: Ahil će ponovo ići u Troju; obredi i religije će se preporoditi; ljudska 66

KRUŽNO VREME

istorija će se ponoviti; sve što je danas, bilo je nekad ranije; ono što je bilo, biće ponovo; ali sve to na uopšten način, a ne konkretno (kako tvrdi Platon) (De admirandis naturae arcanis, dijalog 52). U jednoj belešci prve knjige Religio medici, Tomas Braun je 1643. zabeležio: Platonska godina - Plato "s year - je razdo­ blje koje se sastoji iz niza vekova, a kada se ona navrši, sve pojave će se vratiti u svoje pređašnje stanje te će se vratiti i sam Platon sa svojim učenicima da još jednom objasne svoje učenje. U ovom prvom shvatanju Večnog Povratka ključni argument je astrološke prirode. Drugo shvatanje vezuje se za Ničeovu slavu zato što je on najpatetičniji izumitelj i propagator ove teze. Njegova polazna tačka bila je jedna algebarska premisa: tvrdnja da n broj pojava - atoma prema Le Bonovoj tezi, energije prema Ničeovoj, jednostavnih tela prema tezi komuniste Blankija - nema mogućnost neogra­ ničenog broja varijacija. Od tri nabrojane varijante, najbolje razrađeno i najsloženije je Blankijevo učenje. Slično Demokritu (Ciceron: Akademska pitanja, druga knjiga, 40) on pretrpava i vreme i beskonačni prostor faksimilnim i neuporedivim svetovima. Njegova knjiga nosi veoma lep naslov Véternité par les astres, a potiče iz 1872. godine. Znatno joj prethodi jedan lakonski pisan ali sasvim obuhvatan pasus iz pera Dejvida Hjuma; nalazi se u delu Dialogues Concerning Natural Religion (1779) koje je Šopenhauer nameravao da prevede; koliko mi je poznato, niko do sada nije ukazao na to delo. Evo doslovnog prevoda: Nemojmo zamišljati neograničenu materiju kao što je činio Epikur; zami­ slimo da je ona ograničena. Ograničeni broj čestica nije podložan neograničenom broju transpozicija; u 67

HORHE LUIS BORHES

večnom trajanju, svi mogući položaji i poreci ostvarili bi se bezbroj puta. Svet sa svim svojim pojedinostima, čak i onim najsitnijim, bio je stvaran i uništavan i biće stvaran i uništavan: beskonačno (Dialogues VIII). Povodom tog neprekidnog niza istovetnih uni­ verzalnih istorija, Bertrand Rasel beleži: Mnogi autori smatraju da istorija sledi kružnu putanju, da će se stanje u kojem se svet sada nalazi sa svim svojim i najsitnijim pojedinostima ranije ili kasnije ponoviti, tj. vratiti. Kako formulisati tu pretpostavku? Recimo da je stanje koje sledi brojčano jednako stanju koje prethodi; ali ne možemo reći da se isto stanje javlja dva puta jer bi to podrazumevalo kronološki sistem - since that would imply a system of dating - koji naša polazna pretpostavka isključuje. Ovo se može uporediti s čovekom koji je napravio put oko sveta: on ne tvrdi da nje­ gova polazna i krajnja tačka predstavljaju dva različita mesta, već dva veoma slična mesta; on kaže da obe tačke predstavljaju isto mesto. Pretpostavka da se isto­ rija kreće ukrug može se formulisati ovako: sačinimo skup svih savremenih stanja jednog konkretnog stanja; u izvesnim slučajevima ceo skup prethodi samom sebi (An Inquiry into Meaning and Truth, 1940, 102). Stižem do trećeg shvatanja Večnog Povratka: mada je manje zastrašujuće i melodramatično, ono je i jedino zamislivo. Imam na umu shvatanje sličnih, a ne istovetnih ciklusa. Nemoguće je sastaviti beskrajni spi­ sak autoriteta sklonih ovom shvatanju: mislim na Brahmine dane i noći; na doba koje je svoje nepomično vreme merilo piramidom, dok se njena površina polako habala dodirom krila ptice koja bi je svake hiljadu i prve noći okrznula; na Hesiodove zlatne ljude koji se 68

KRUŽNO VREME

izvitopere u gvozdene ljude; na Heraklitov svet koji je iz vatre rođen i kojeg vatra ciklično proždire; na Senekin i Hrizipov svet koji nestaje u vatri da bi se obnovio u vodi; na Vergilijevu četvrtu bukoliku i Šelijevu sjajnu preradu; na Knjigu propovednikovu; na teozofe; na Kondorseovu decimalnu istoriju; na Frensisa Bejkona i Uspenskog; na Džeralda Herda, Špenglera i Vika; Šopenhauera i Emersona; Spenserove First Principles i Poovo delo Eureka... Iz tog obilja svedočanstava dovoljno će biti da navedem ono koje je ostavio Marko Aurelije: Čak i da poživite tri hiljade godina ili deset puta toliko, zapamtite da svaki pojedinac gubi samo život koji živi sada i da svako živi samo životom kojeg gubi. Dakle, najduži i najkraći vek se izjednačuju. Sadašnjost pripada svima; umreti znači izgubiti sadašnjost koja je veoma kratka. Niko ne gubi ni prošlost ni budućnost, jer se čoveku ne može oduzeti ono što on nema. Zapamtite da se sve kreće ukrug i da će sve proći ponovo istom putanjom, tako da je onom koji posmatra svejedno da li to posmatra vek, dva veka ili večno (Misli, 14). Ako s imalo ozbiljnosti pročitamo navedene reci (id est, ako resimo da ih ne primimo kao običnu opome­ nu ili moralnu pridiku), uočićemo da one sadrže ili podrazumevaju dve zanimljive misli. Prva je: odricanje pro­ šlosti i budućnosti. Šopenhauer iznosi istu ideju u ovom pasusu: Volja se manifestuje samo u sadašnjosti, a nikako u prošlosti ili u budućnosti: ove dve postoje samo kao pojmovi i vezivne karike svesti koja deluje u skladu s načelima razuma. Niko nije živeo u prošlosti, niko neće živeti u budućnosti: svekoliki život mani­ festuje se u sadašnjosti (Svet kao volja i predstava, prva 69

HORHE LUIS BORHES

knjiga, 54). Druga je: negiranje bilo čega novoga, po uzoru na biblijskog Propovednika. Pretpostavka po kojoj su sva ljudska iskustva (na izvestan način) analog­ na, može na prvi pogled izgledati kao prosto osiroma­ šenje sveta. Ako se životi Edgara Alana Poa, vikinga, Jude Iskariotskog i mog čitaoca na tajanstveni način svode na istu - jedinu moguću - sudbinu, onda se univerzalna istorija svodi na život jednog jedinog čoveka. Marko Aurelije nam u suštini ne nameće ovo zagonetno pojed­ nostavljenje. (Odavno sam zamislio jednu fantastičnu priču u stilu Leona Bloja: neki teolog ceo život posve­ ćuje pobijanju neke jeresi; u zamršenim polemikama pobeđuje pokretača jeresi, svedoči protiv njega i ovaj najzad bude spaljen na lomači; tek na Nebu uviđa da njegov protivnik i on sam čine jedinstvenu ličnost.) Marko Aurelije utvrđuje analogiju između mnogih pojedinačnih sudbina, ali ne i njihovu istovetnost. Tvrdi da bilo koje vreme - vek, godina, jedna noć, možda i neuhvatljivi sadašnji trenutak - sadrži u sebi sveobu­ hvatnu istoriju. Ukoliko ovu pretpostavku izvedemo do krajnje tačke, onda je lako možemo pobiti: jedan ukus razlikuje se od drugog, deset minuta telesnog bola nisu isto što i deset minuta algebre. Ali kad se primeni na duže vremensko razdoblje, na ljudski vek, koji po Psal­ mima iznosi šezdeset godina, ova pretpostavka postaje uverljiva i prihvatljiva. Svodi se na tvrdnju da je broj ljudskih percepcija, osećanja, misli i promena ograničen i da ćemo ih iscrpsti pre nego što umremo. Marko Aure­ lije ponavlja: Ko je video sadašnjost, video je sve: sve događaje koji su se zbili ikada u prošlosti i sve one koji će se odigrati u budućnosti (Misli, šesta knjiga, 37). 70

KRUŽNO VREME

U vremenima uspona misao da je ljudsko pos­ tojanje postojana i nepromenljiva veličina može da nas rastuži i iznervira; u vremenima opadanja (kao što je ovo naše) ova misao deluje kao obećanje da nikakva ljaga, nikakva nesreća, nikakav diktator, neće uspeti da nas osiromaši.

71

HORHE LUIS BORHES

PREVODIOCI 1001 NOĆI 1. Kapetan Barton U Trstu 1872. godine, u palati s kipovima nagri­ zenim vlagom i drugim umetničkim delima u oronulom stanju, jedan gospodin, čiji je životni put bio obeležen afričkim ožiljkom na licu - kapetan Ričard Frensis Bar­ ton, engleski konzul - započeo je rad na svom slavnom prevodu delà Quitab alif laila ua laila, koje i hrišćani znaju kao Hiljadu i jednu noć. Jedan od prikrivenih ciljeva ovog poduhvata bio je da se uništi jedan drugi gospodin (i taj je imao tamnu, suncem oprženu mavarsku bradu) koji je u Engleskoj sastavljao golem rečnik i koji je preminuo mnogo pre no što je Barton uspeo da ga upropasti. Zvao se Edvard Lejn. Bio je orijentalista, autor jednog izuzetno pedantnog prevoda 1001 noći, koji je istisnuo prethodni Galanov prevod. Lejn je pre­ vodio protiv Galana, Barton protiv Lejna; da bismo shvatili Bartona, moramo razumeti tu dinastiju zasno­ vanu na međusobnom neprijateljstvu. Da počnem od njenog rodonačelnika. Poznato je daje Žan Antoan Galan bio francuski arabista koji je iz Carigrada doneo strpljivo prikupljenu numizmatičku zbirku, monografiju o rasprostranjenosti kafe, arapski primerak Noći i još jednu maronitsku verziju koja izvire iz pamćenja ne manje nadahnutog od Šeherezadinog. Toj pomoćnici u senci - čije ime ne želim da prećutim 72

PREVODIOCI 1001 NOĆI

jer kažu da se zvala Hana - dugujemo neke priče okos­ nice koje izvornik ne sadrži: priču o Aladinu, o četrdeset razbojnika, o princu Ahmedu i čarobnjaku Peri Banu, o budnom spavaču Abulhasanu, o noćnoj pustolovini Haruna Al-Rašida, o sestrama koje su zavidele najmlađoj među sobom. I samo nabrajanje ovih imena navodi na zaključak da je Galan ustanovio kanon time što je uključio priče koje će vreme učiniti nezaobilaznim. Kasniji prevodioci - njegovi neprijatelji - nisu se usuđivali da ih izbace. Još jedna činjenica je neopoziva. Najzanimljivije i najbolje pohvale izrekli su čitaoci Galanovog prevoda Kolridž, Tomas de Kvinsi, Stendal, Tenison, Po, Njuman. Od tada su prošle dve stotine godina i pojavilo se deset boljih prevoda, ali kad Evropljanin ili Amerikanac misli na 1001 noć, on misli na taj prvi prevod. Epitet hiljadu-i-jedno-noćni (hiljadu-i-jedno-noćevni pati od kriolizma, hiljadu-i-jedno-nokturni od odstupanja) nema nikakve veze s učenom razuzdanošću Bartona ili Mardrisa, već s biserima i čarolijama Antoana Galana. Galanov prevod rađen je reč po reč. Od svih prevoda, on je najgore napisan, najnepouzdaniji je i najslabiji, ali je i najčitaniji. Njegovi pažljivi čitaoci bili su zadovoljni i zadivljeni. Galanovo poznavanje Orijenta, koje nam se sada čini skromnim, bez ikakve sum­ nje je nadahnjivalo svakog ko je udisao burmut ili smišljao tragediju u pet činova. U godinama između 1707. i 1717. pojavilo se dvanaest krasnih knjiga koje su prošle kroz bezbroj čitalačkih ruku i bile prevedene na razne jezike, uključujući hindu i arapski. Kao anahronični čitaoci dvadesetog veka, mi u ovom prevodu osećamo zaslađeni ukus osamnaestog veka, a ne 73

HORHE LUIS BORHES

izvetreli istočnjački miris koji ga je pre dve stotine godina činio svežim i slavnim. Niko nije kriv za ovo razmimoilaženje, a ponajmanje sam Galan. U predgo­ voru jednom nemačkom prevodu 1001 noći, doktor Vajl je tvrdio kako je neoprostivo da Galanovi trgovci uprte "torbu urmi" svaki put kad ih priča vodi kroz pustinju. Mogli bismo odgovoriti da je oko 1710. godine i samo spominjanje urmi bilo dovoljno da se torba sasvim smetne s uma, ali to je nepotrebno: u to vreme valise je bila vrsta bisaga u kojima se inače nosila hrana za put. Bilo je i drukčijih kritika. U jednom lakomisle­ nom panegiriku koji je preživeo u Morceaux choisis iz 1921, Andre Žid osuđuje prevodilačku slobodu Antoana Galana da bi istovremeno (s iskrenošću koja daleko prevazilazi njegov ugled) pohvalio doslovnost Mardrisovog prevoda, mada je ovaj isto onoliko u duhu fin de siècle koliko je Galanov prevod u duhu osamnaestog veka; a uzgred je i manje verodostojan. Galanove rezerve su svetovnog karaktera; one izviru iz opreza, a ne iz morala. Prepisujem nekoliko redova s treće stranice njegovih Noći: Il alla droit r l'appartement de cette princesse, qui, ne s'attendant pas r le revoir, avait reçu dans son lit un des derniers officiers de sa maison. Barton konkretizuje tog neodre­ đenog "officier" navodeći: crni kuvar koji je mirisao na užeglu kuhinjsku mast i pepeo. Obojica odstupaju od izvornika, ali na različite načine: izvornik je manje uz­ višen od Galana, ali i manje sočan od Bartona. (Efekat dekora: u kontekstu Galanove uzdržane proze, recevoir dans son lit odiše grubošću.)

74

PREVODIOCI 1001 NOĆI

Devedeset godina posle smrti Antoana Galana rođen je drukčiji prevodilac Noći: Edvard Lejn. Svi njegovi biografi odreda ponavljaju da je bio sin doktora Teofila Lejna, koji je uživao Herfordsku prebendu. Taj porodični podatak (i užasni Oblik koji evocira) možda je dovoljan kao objašnjenje. Arabizirani Lejn proveo je pet naučnih godina u Kairu živeći "gotovo isključivo među muslimanima, slušajući njihov jezik, pridržava­ jući se njihovih običaja vrlo strogo, a oni su ga prihvatili kao svog". Međutim, ni duge egipatske noći, ni obilne količine crne kafe sa semenom kardamona, ni česte književne rasprave s doktorima prava, ni cenjeni muslimanski turban, nfjedenje prstima, nisu uspeli da potisnu britansku uzdržanost, prefinjenu suštinsku samoću gospodara sveta. Otuda njegova veoma učena verzija Noći predstavlja (ili kao da predstavlja) enci­ klopediju okolišnog govora. Izvornik nije profesionalno besraman; Galan ispravlja povremene grubosti smatra­ jući ih neukusnim, dok ih Lejn lovi i progoni poput inkvizitora. Njegovo poštenje ne miri se s ćutanjem: on se opredeljuje za alarmantni hor nota u napetom molu koji mumla ovakve stvari: Preskačem epizodu zaista vrednu pokude; izostavljam odbojno objašnjenje; stih koji sledi je suviše bestidan da bi bio preveden; prinuđen sam da izostavim još jednu anegdotu; odavde pa nadalje čitav niz opisa izostavljen je; ovde sledi priča o robu Buaitu koja nije pogodna za prevod. Ovo sakaćenje ne isključuje ubistvo: neke su priče izo­ stavljene u celini "jer se ne mogu pročistiti, a da ih pre­ vodilac potpuno ne upropasti". Njegovo odlučno i dosledno odbijanje ne čini mi se nelogičnim: ali ono što osuđujem je puritanski izgovor. Lejn je majstor da nađe 75

HORHE LUIS BORHES

izgovor, on je nesumnjivi prethodnik najekstravagantnijih holivudskih čednosti. Iznosim nekoliko primera iz svojih beležaka. U 391. noći neki ribar odnosi ribu caru nad carevima, a na vladarevo pitanje da li je riba mužjak ili ženka ribar odgovara da je hermafrodit. Lejnu polazi za rukom da ublaži ovaj neprilični razgovor prevodeći kako car želi da zna koje je riba vrste, a domišljati ribar odgovara da je to mešanac. U 217. noći priča se o nekom caru koji ima dve žene, te je jednu noć provodio s jednom a sledeću s drugom, tako da su svi troje bili srećni i zadovoljni. Lejn objašnjava monarhovu sreću prevodeći da je on "nepristrasno" voleo obe žene... Jedan od razloga za takav Lejnov postupak je to što je njegov prevod bio namenjen "salonskom krugu" za konvencionalno čitanje i uzdržan razgovor. I najzaobilaznija i usputna aluzija na telo bila je dovoljna da Lejn zapostavi svoju čast, gubeći je u zamumuljenim i zabašurujućim formulacijama. To mu je jedina mana. Kada nije suočen sa ovim iskušenjem, Lejnova verodostojnost je vredna divljenja. Lišen zad­ njih namera, Lejn je uživao valjanu prednost. Nije se trudio da ističe varvarski kolorit Noći, što je činio Barton, niti ga je zapostavljao i potiskivao, što je činio Galan. Ovaj potonji krotio je Arape da ne bi štrcali u Parizu; Lejn postupa potpuno agarijanski. Galan se oglušavao o doslovnu tačnost; Lejn pak opravdava svoje tumačenje svake sumnjive reči. Galan se pozivao na jedan neviđeni rukopis i jednog pokojnog maronita; Lejn navodi izdanje i stranicu. Galan se nije mučio s beleškama; Lejn ispisuje hrpu objašnjenja koja, kad se skupe i srede, čine samostalnu dodatnu knjigu. Razli76

PREVODIOCI 1001 NOĆI

kovati se: to je bila norma koju mu je nametnuo pret­ hodnik. Lejn se nje pridržavao: mogao joj je udovoljiti samim tim što nije sažimao izvornik. Zanimljiva polemika između Njumana i Arnolda (1861-1862) vrednija je pamćenja nego ljudi koji su je vodili jer je podrobno pretresla vrline i mane dva osnovna načina prevođenja. Tom prilikom Njuman je branio doslovno prevođenje, zadržavanje svih leksičkih osobenosti izvornika, dok je Arnold zastupao nemilosrdno uklanjanje detalja koji su odvlačili ili zadržavali pažnju. Ovaj drugi postupak obezbeđuje prijatan utisak ujednačenosti i ozbiljnosti, dok prvi otvara vrata stalnom prilivu sitnih iznenađenja. Oba postupka podređena su samom prevodiocu i njegovim književnim navikama. Prevesti duh izvornika je tako golem i sablasan poduhvat da vrlo lako može postati nedostižan; a doslovan prevod zahteva tako ekstra­ vagantnu preciznost da nema bojazni da će ga iko ikada izvesti do kraja. Ozbiljnije od tih nedostižnih ciljeva je zadržavanje ili uklanjanje izvesnih detalja; ozbiljnije od tog postupka pamćenja ili zaboravljanja je sintaksički tok. Lejnov tok je lak i miran, kao što priliči otmenom salonu. Što se tiče njegovog rečnika, mnogi su mu zamerali zbog mnoštva latinskih izraza koje ne može iskupiti nikakvo majstorsko skraćivanje. Na uvodnoj stranici prevoda Lejn se koristi pridevom romantičan, što bi u ustima bradatog muslimana iz dvanaestog veka bila neka vrsta futurističkog iskaza. Nedostatak ovakve senzibilnosti ponekad mu ide na ruku, jer ga navodi na umetanje veoma običnih reči u otmeni kontekst, što deluje uspešno mimo njegove volje. Najbolji primer ovakve saradnje među raznovrsnim recima verovatno je
77

HORHE LUIS BORHES

ovaj: And in this palace is the last information respecting lords collected in dust. Drugi primer može biti ova zakletva: U ime onog koji živi, koji ne zna za smrt niti može umreti: u ime onog ovenčanog slavom i bezvremenošću. Kod Bartona - povremeno preteče uvek neverovatnog Mardrisa - ja bih posumnjao u tako uspešne orijentalne formule; kod Lejna su one tako retke da moram pretpostaviti da su nehotične, što znači autentične. Skandalozna opreznost Galanovog i Lejnovog prevoda bila je povod za niz šala koje je uobičajeno po­ navljati. Ni ja se nisam libio tog običaja. Poznato je da su ostali dužni onom nesrećniku koji je video Noć Moći zaklinjući se rečima jednog đubretara iz trinaestog veka koga je prevario neki derviš postupcima svojstvenim Sodomi. Zna se da su oni izvršili dezinfekciju Noći. Ljudi skloni ogovaranju smatraju da ovi pos­ tupci poništavaju ili narušavaju valjanu naivnost izvo­ rnika. Greše: Knjiga 1001 noći nije (moralno) beza­ zlena; ona predstavlja prilagođavanje starih priča već prilagođenih ponarodnjenom ili prostom ukusu kairske srednje klase. Osim u uzornim pričama Sendebara, bestidnost 1001 noći nema nikakve veze s naivnom slo­ bodom rajskog doba. To su sve spekulacije sakupljača: cilj priča je da izazovu gromki smeh, a njeni junaci su nosači, prosjaci i evnusi. Drevne ljubavne priče iz ove zbirke, onê u kojima se pripoveda o sudbini ljudi u Pustinji ili gradovima Arabije, nisu bestidne pošto priče iz predislamskog razdoblja i inače nemaju to svojstvo. One su strastvene i tužne, a jedan od njihovih omiljenih motiva jeste umiranje od ljubavi. Prilikom jedne ras­ prave uleme su proglasile da ta smrt nije manje sveta od 78

PREVODIOCI 1001 NOĆI

smrti mučenika koji se žrtvuje za veru... Ako prihva­ timo taj argument, Galanova i Lejnova stidljivost može izgledati kao obnavljanje drevne redakcije. Znam za jedan još bolji vid odbrane. Izbegavati erotične scene izvornika nije greh koji Gospod ne oprašta kad je težište na isticanju čudesne atmosfere. Izići pred čitaoce s novim Dekameronom komercijalni je poduhvat nalik na mnoge druge; pružiti im delà kao što su Ancient Mariner ili Bateau ivre sasvim je druga stvar. Litman primećuje da je 1001 noć iznad svega zbirka čudesnih pustolovina. Galanu pripada zasluga što je ovo mišljenje nametnuo umovima Zapada. To neka bude jasno. Arapi koji se teže zadovoljavaju izvornik ne cene u istoj meri: njima su poznati svi ljudi, običaji, talismani, pustinje i demoni koje priče iz 1001 noći nama otkrivaju.

Na jednom mestu u svojim delima Rafael Kansinos Asens zaklinje se da može pozdraviti zvezde na četrnaest klasičnih i savremenih jezika. Barton je sanjao na sedamnaest jezika, a priča se da se služio s trideset i pet: semitskih, dravidskih, indoevropskih, etiopskih... Ovo preterivanje ne iscrpljuje svoju defi­ niciju: to njegovo svojstvo u skladu je sa svim ostalim njegovim svojstvima, ne manje preteranim. Niko nije manje podložan hjudibraskom ruganju doktorima koji su u stanju da ne kažu apsolutno ništa, i to na raznim jezicima: Barton je imao šta da kaže, a sedamdeset i dve njegove knjige to i kazuju. Ističem neke naslove onako kako mi se nižu u sećanju: Goa i Plave planine,
79

HORHE LUIS BORHES

1851; Metodi vežbanja bajonetom, 1853; Lično viđenje hodočašća u Medinu, 1855; Jezerski predeli Ekvato­ rijalne Afrike, 1860; Grad svetaca, 1861; Istraživanje brazilskih visoravni, 1869; O jednom hermafroditu sa Zelenortskih ostrva, 1869; Pisma s paragvajskih bojnih polja, 1870; Poslednja Tule ili leto na Islandu, 1875; Ka zlatnoj obali u potrazi za zlatom, 1883; Knjiga o maču (prvi tom), 1884; Mirisni vrt Nefzanija - posmrt­ no izdanje koje je gospođa Barton bacila u vatru za­ jedno sa Zbirkom epigrama nadahnutih Prijapom. U ovom spisku može se nazreti pisac: engleski kapetan koji je strasno voleo geografiju i bezbrojne varijacije ljudskog življenja. Neću da klevećem njegovu uspo­ menu poredeći ga s Moranom, bilingvalnim i nepo­ kretnim gospodinom koji se do besvesti vozio gore-dole liftom u jednom bezličnom međunarodnom hotelu i koji duboko poštuje prizor kofera... Prerušen u avganistanskog hodočasnika, Barton je pohodio svete gradove Arabije: molio je Gospoda da njegove kosti, kožu, bol­ no meso i krv ne preda Vatri Besa i Pravde; njegove usne, isušene samumom, ostavile su poljubac na nebes­ kom kamenu koji se obožava u Ćabi. Ta je pustolovina postala slavna: glasine da je neobrezani čovek, nazrani, obesvetio svetilište značile bi njegovu sigurnu smrt. Pre toga, obučen kao derviš, Barton je u Kairu obavljao medicinske usluge, dopunjujući terapiju primenom opsenarstva i magije da bi stekao poverenje bolesnika. Oko 1858. bio je na čelu neke ekspedicije koja je išla u potragu za nepoznatim izvorima Nila; taj poduhvat omogućio mu je da otkrije jezero Tanganjiku. Tom prilikom oboleo je od strašne groznice. Godine 1855. Somalijci su ga pogodili kopljem koje mu je prošlo 80

PREVODIOCI 1001 NOĆI

kroz oba obraza (Barton je bio došao iz Harara, grada u Abisiniji, u koji je bio zabranjen pristup Evropljanima). Devet godina kasnije iskusio je zastrašujuće gostoprim­ stvo obrednih kanibala u Dahomeju; po povratku kružile su glasine (koje je možda sam izmislio, jer je inače pospešivao njihovo širenje) da je "okusio neke čudne vrste mesa" - kao onaj Šekspirov konzul koji nije birao šta će jesti. 1 Više od svega mrzeo je Jevreje, demokratiju, ministarstvo inostranih poslova i hrišćanstvo. Dve stvari je duboko poštovao: lorda Bajrona i islam. Usamljenički posao pisanja pretvorio je u nešto raznovrsno i vredno: počinjao bi da piše zorom u pro­ stranom salonu s jedanaest stolova; na svakom se nalazio materijal za jednu knjigu - a na ponekom svež jasmin u čaši vode. Pobudio je više glasovitih prija­ teljstava i ljubavi: među prvima je dovoljno spomenuti Svinberna, koji mu je posvetio drugu seriju Poems and Ballads - in recognition of a friendship which I must count among the highest honours of my life - i ožalio njegovu smrt u mnogim strofama. Kao čoveku od reči i
1

Aludiram na Marka Antonija, prizvanog Cezarovim obraćanjem: ... on the Alps, It is reported, thou didst eat strange flesh Which some did die to look on...

Čini mi se da u ovim stihovima vidim obrnuti odraz zoološkog mita o bazilisku, zmaju čiji je izgled bio smrtonosan. Plinije (Prirodopis, četvrta knjiga, paragraf 33) ne govori ništa o pos­ mrtnim moćima ove zmijurine, ali povezivanje pojma gledanja i pojma umiranja (Vedi Napoli e poi mori) moralo je uticati na Sekspira. Baziliskov pogled bio je otrovan; s druge strane, božan­ stvo može usmrtiti čistim sjajem ili zračenjem mane. Viđenje božjeg lica je nepodnošljivo. Mojsije pokriva svoje lice na gori Horeb iz straha pred gospodnjim licem; Hakim, prorok iz Horasana, pokrivao se četvorostrukim belim svilenim velom da ne bi oslepio ljude. Vidi Isaija, VI, 5; Prva knjiga o carevima, XIX, 13. 81

HORHE LUIS BORHES

delà, Bartonu bi pristajala pohvala iz Al-Motenbijevog Divana: Konj, pustinja, noć, poznaju me, i gost, mač, hartija i pero. Čitalac će primetiti da u prikazivanju Bartona, počev od ljudoždera-amateur-a do uspavanog poliglota, nisam izostavio ona njegova svojstva koja sa isto toliko žara možemo nazvati legendarnim. Razlog je jasan: legendarni Barton je Barton prevodilac 1001 noći. Bilo je trenutaka kad sam bio uveren da se korenita razlika između poezije i proze krije u potpuno različitom išče­ kivanju čitaoca: poezija podrazumeva intenzitet koji proza ne podnosi. Nešto slično događa se s Bartonovim delom: ono ima unapred stečeni prestiž s kojim nijedan arabista nije mogao da se meri. Odgovara mu privla­ čnost zabranjenog voća. Reč je o izdanju ograničenom na hiljadu primeraka namenjenih onoj hiljadi članova Bartonovog kluba, izdanju zaštićenom od ponavljanja. (Ponovno izdanje Lenarda C. Smitersa "izostavlja neke krajnje neukusne pasuse za kojima niko neće zažaliti"; reprezentativni izbor Beneta Serfa - koji je, navodno, integralan - zasniva se na tom pročišćenom tekstu.) Usuđujem se na ovu hiperbolu: iščitati 1001 noć u ser Ričardovom prevodu neverovatno je iskustvo, jer vam se čini da čitate ovo delo "u neposrednom prevodu s arapskog i sa komentarima" Sinbada Moreplovca. Bezbrojni su problemi koje je Barton rešavao, ali se oni smišljenim sažimanjem mogu svesti na samo tri: opravdavanje i širenje ugleda Bartona kao arabiste; primetno razlikovanje od Lejna; razvijanje zanimanja

82

PREVODIOCI 1001 NOĆI

britanske gospode devetnaestog veka za pisanu verziju usmenih muslimanskih priča iz trinaestog veka. Prvi od ova tri cilja bio je možda nespojiv sa trećim; drugi ga je naveo na ozbiljnu grešku, na koju ću odmah ukazati. U 1001 noći ima na stotine distiha i pesama; kao čovek koji nije u stanju da laže (osim kad je reč o telesnosti), Lejn ih je preneo u slobodnom ali tačnom prevodu. Barton je bio pesnik: godine 1880. je štampao Kaside, evolucionističku rapsodiju koju je gospođa Barton oduvek smatrala znatno boljom od Ficdžeraldovih Rubaija... Suparnikovo "prozaično" rešenje izazvalo je Bartonov prezir. To ga je navelo da prenese ove pesme u engleski stih - a taj je postupak unapred bio osuđen na promašaj, pogotovo što je kršio vlastitu normu potpuno vernog prevoda. Staviše, uho nije prošlo ništa bolje od logike. Možda ovaj katren spada u njegove najuspelije prevode: A night whose stars refused to run their course, A night of those which never seem outworn: Like Resurrection-day, of longsome length To him that watched and waited for the morn. 2 A ovo je verovatno najslabiji: A sun on wand in knoll of sand she showed, Clad in her cramoisy-hued chemisette: Of her lips' honey-dew she gave me drink And with her rosy cheeks quencht fire she set.

Vredi spomenuti i ovu varijaciju istih motiva Abulbeke iz Ronde i Horhea Manrikea: Where is the wight who peopled in the past Hind-land and Sind; and there the tyrant played? 83

HORHE LUIS BORHES

Spomenuo sam osnovnu razliku između izvor­ nih slušalaca ovih priča i kluba Bartonovih pretplatnika. Prvi su bili obešenjaci, ljubitelji pripovedanja, nepi­ smeni ljudi beskrajno nepoverljivi prema sadašnjosti, ali spremni da veruju u čudesa prošlosti; a ovi drugi su bili gospoda iz Vestenda, skloni afektiranju i erudiciji, a ne uzbuđenjima ili gromoglasnom smehu. Prvi su po­ zdravljali to što je kit umirao čim bi čuo ljudski glas; drugi su pak cenili činjenicu što ima ljudi koji zaista veruju u ubitačnost ljudskog glasa. Neverovatne dogodovštine opisane u tekstu - nesumnjivo mnogo­ brojne u Kardoanu ili Bulaku, gde se smatraju istinitim - teško da su mogle imati isti odziv u Engleskoj. (Niko ne zahteva od istine da bude istinolika ili neposredno očigledna, retko koji čitalac Životopisa i Prepiske Karla Marksa prezrivo prigovara simetriji Tuleovih Contrerimes ili strogoj preciznosti akrostiha.) Da mu se pretplatnici ne bi razišli, Barton je počeo da piše duge beleške koje su objašnjavale "običaje muslimana". Valja reći da je Lejn već bio zauzeo taj teren. Nošnja, svakodnevni život, verski obredi, arhitektura, istorijske ili koranske reference, igre, umetnost, mitologija objašnjenje svega toga sadržale su tri knjige Bartonovog prethodnika. Kao što se može predvideti, nedostajala je samo erotika. Barton (čija je prva stilska vežba bio jedan veoma ličan opis javnih kuća u Ben­ galu) bio je i te kako sposoban da ispuni tu prazninu. Dobar primer ove dugotrajne Bartonove zabave je slu­ čajna beleška u sedmoj knjizi koja je u indeksu duho­ vito označena izrazom capotes mélancoliques. Časopis "Edinburgh Review" optužio ga je da piše za šljam; Enciklopedija Britanika pisala je da je integralni prevod 84

PREVODIOCI 1001 NOĆI

nedopustiv i da je Lejnov prevod "i dalje neprevaziđen s gledišta ozbiljne čitalačke publike". Neka nas suviše ne indignira ova mračna teorija naučne i dokumentarne nadmoći stečene postupkom pročišćavanja: Barton je raspirivao taj bes. Pored toga, njegovi komentari prevazilaze skromni broj varijacija načina vođenja ljubavi. On ih enciklopedijski proširuje i gomila, a zanimljivost ovih beležaka je u obrnutoj srazmeri s njihovom neophodnošću. Tako, na primer, šesta knjiga (koju imam pred sobom) sadrži oko tri stotine beležaka, među kojima valja istaći sledeće: osudu zatvora i odbranu telesnih i novčanih vidova kažnjavanja; primere muslimanskog poštovanja hleba; legendu o kapilarima na nogama kraljice Belkise; izlaganje o četiri simbo­ ličke boje smrti; istočnjačku teoriju i praksu neza­ hvalnosti; obaveštenje da anđeli vole ovčje runo, dok duhovi vole dorate; sažeti prikaz mitologije tajne Noći Moći ili Noći nad Noćima; kritiku površnosti Endrjua Lenga; žučni napad na demokratski režim; spisak Muhamedovih imena na Zemlji, u Paklu i u Raju; spomen amalesitskog naroda koji je stasit i dugovečan; obaveštenje o stidnim delovima tela u muslimana, koji se kod muškaraca protežu od pupka do kolena, a kod žena od glave do pete; razmišljanje o tome šta znači asa'o među argentinskim gaučima; obaveštenje o nepri­ stojnostima prilikom "jahanja" kad je pod jahačem ljudsko biće, a ne konj; o grandioznom projektu ukrštanja pavijana sa ženama da bi se na taj način odgajila podrasa dobrih proletera. Kad navrši pedeset godina života, čovek nosi u sebi niz nagomilanih nežnosti, iro­ ničnih opaski, skarednosti, mnogobrojne anegdote; Bar­ ton je sve to izručio u svoje beleške.
85

HORHE LUIS BORHES

Ostaje ključni problem. Kako zabaviti gospodu devetnaestog veka pričama u nastavcima koje su nastale u trinaestom veku? Stilsko siromaštvo Noći dobro je poznato. Barton na jednom mestu govori o "suvom i komercijalnom tonu" arapskih prozaista, za razliku od persijskih retoričkih preterivanja; na drugom mestu optužuje se Litman, jedan od najnovijih prevodilaca, što ubacuje reči kao pitati, zamoliti, odgovoriti tokom pet hiljada stranica koje ne znaju za drugi izraz osim glagola reći - koji se ponavlja od početka do kraja. Barton vrši ovakve zamene s ljubavlju. A ni rečnik mu nije manje neujednačen od beležaka. Arhaizmi se mešaju sa argoom, jezik robijaša i mornara s tehničkim izrazima. On se ne stidi čuvene hibridnosti svojstvene engleskom jeziku: ne zadovoljava se ni Morisovim skandinavskim tuđicama ni Džonsonovim latinskim pozajmicama, već samo vezivanjem i prožimanjem jednih i drugih. Njegov prevod obiluje neologizmima i tuđicama: castrato, inconséquence, hauteur, in gloria, bagnio, langue fourrée, pundonor, vendetta, Wazir. Pojedinačno, svaka reč je tačna, ali njihova upotreba dovodi do krivotvorenja. Do delotvornog krivotvorenja, jer ove leksičke - i druge sintaksičke - igre ponekad oživljavaju inače dosadni tok Noći. Barton ih deli i šakom i kapom: na početku zvanično prevodi Sulayman, Son of David (on the twain be peace!); a kasnije, kad smo se bolje upoznali s njegovim veličan­ stvom, Barton ga preinačuje u Solomona Davidovića (Davidson). Dok se kod drugih prevodilaca izvesni kralj označava kao "car Samarkanda u Persiji", kod njega je to a King of Samarcand in Barbarian-Land; kod drugih, mušterija je "ljut", a kod njega je to a man of wrath. To 86

PREVODIOCI 1001 NOĆI

nije sve: Barton iznova ispisuje - dodajući niz pod­ robnih opisa i fizioloških detalja - početnu priču i kraj. Tako je Barton 1885. započeo jedan postupak čije kraj­ nje savršenstvo (ili reductio ad absurdum) srećemo kasnije kod Mardrisa. Englezi su oduvek imali slabije razvijeno osećanje vremena nego Francuzi: zato je Bartonov heterogeni stil danas manje zastareo od Mardrisovog stila, koji se drži svog vremena. 2. Doktor Mardris Mardrisova sudbina je paradoksalna. Pripisuje mu se moralna zasluga što je baš on dao najverodostojniji prevod 1001 noći, knjige izvanredne raskalašnosti koja je prethodno vesto skrivana od čitalaca Galanovim lepim vaspitanjem ili Lejnovom puritan­ skom izveštačenošću. Svi poštuju njegovu genijalnu doslovnost, veoma naglašenu nepobitnim podnaslovom koji glasi Verni i celoviti prevod arapskog izvornika, kao i posebnim nadahnućem potrebnim da bi se naslov formulisao kao Knjiga hiljadu noći ijedne noći. Povest ovog naslova je poučna; pre nego što se osvrnemo na Mardrisa, možemo je pretresti. Mardrisove Zlatne livade i rudnici dragog ka­ menja Masudija sadrže opis jedne zbirke s naslovom Hezar Afsane, što na persijskom doslovce znači Hiljadu pustolovina, ali joj je narod dao nadimak Hiljadu noći. Jedan drugi dokument iz desetog veka, Fihrist, sadrži prvu priču iz ove zbirke: priču o strašnoj zakletvi kralja što svaku noć provodi s jednom devojkom koju sutra­ dan šalje dželatu, o Šeherezadinoj odluci da ga zabavlja čudesnim pričama sve dok ne prođe hiljadu noći i ona 87

HORHE LUIS BORHES

može da mu pokaže tek rođenog sina. Za ovu priču tako superiornu nad svima koje su usledile, kao što je Čoserova o pobožnoj skupini namernika ili Bokačova o epidemiji - kažu da je mlađa od samog naslova i da je nastala baš zato da bi ga opravdala... Bilo kako bilo, prvobitni broj se vrlo brzo popeo s 1000 na 1001. Otkuda ta dodatna noć bez koje se više ne može, ta maquette Kevedove poruge - kasnije i Volterove na ra­ čun Pika delà Mirandole i njegove Knjige od mnogih stvari i još mnogo drugih? Litman to objašnjava kontaminacijom turskog izraza bin bir, koji bukvalno znači hiljadu i jedan, a koristi se u značenju mnogi. Počet­ kom 1840. Lejn je predočio jedan lepši razlog: sujeverni strah od parnih brojeva. Istina je da se pustolovine spomenute naslovom nisu tu zaustavile. Antoan Galan je 1704. odbacio ponavljanje svojstveno izvorniku pre­ vodeći Hiljadu i jedna noć, i taj naslov je sad poznat u svim evropskim zemljama osim u Engleskoj, kojoj se više sviđa naslov Arapske noći. V. H. Maknoten, izda­ vač i štampar iz Kalkute, objavio je ovo delo 1839, ali je u svojoj izvanrednoj savesnosti preveo Quitab alif laila ua laila kao Knjiga hiljadu noći i jedne noći. Ova novina nastala bukvalnim prevodom izvornika nije pro­ šla neopaženo. Džon Pejn je 1882. štampao svoju Book of the Thousand Nights and One Night; kapetan Barton je 1885. objavio svoju Book of the Thousand Nights and a Night; Ž. Š. Mardris 1899. svoju Livres des Mille Nuits et Une Nuit. Tražim pasus koji bi konačno potvrdio moju sumnju u verodostojnost pripisanu Mardrisu. On se od­ nosi na doktrinarnu povest o Bakarnom gradu, koja u svim verzijama obuhvata kraj 566. noći i deo 578, ali 88

PREVODIOCI 1001 NOĆI

doktor Mardris upućuje (njegov anđeo zaštitnik jedini zna zašto) na noći 338-346. Ne insistiram; ta neshvatlji­ va izmena idealnog kalendara nije jedini razlog naših strahovanja. Šeherezada-Mardris priča: Bilo je četiri kanala kojima je proticala voda. Načinjeni na podu dvorane, divno su vijugali i svaki kanal imao je korito različite boje: prvo je bilo od ružičastog porfira; drugo od topaza; treće od smaragda, četvrto od tirkiza; voda je svetlucala ovim bojama obasjana blagom svetlošću koja se probijala kroz svilene zastore prenoseći mekoću morskog pejzaža na sve predmete i mermerne zidove dvorane. Kao primer vizuelne proze poput Slike Dorijana Greja, prihvatam (čak i veoma cenim) ovaj opis; ali kao "vernu i celovitu verziju" opisa sročenog u trinaestom veku ovaj pasus, ponavljam, deluje krajnje uznemiravajuće. Iz više razloga. Mardrisova Seherezada opisuje ovu odaju nabrajanjem detalja, a ne njihovim međusob­ nim delovanjem. Nema ni spomena pojedinosti kao što je voda koja obasjava okolinu bojom korita ili kakvoća svetlosti što je propušta svila. A kamoli aluzija na Salon akvarelista u poslednjoj slici. Evo još jedne male puko­ tine: divno vijuganje nije arapsko, već upadljivo francu­ sko. Ne znam da li su navedeni razlozi ubedljivi; pošto su meni bili dovoljno uverljivi, priuštio sam sebi muko­ trpno zadovoljstvo poređenja triju nemačkih verzija Vajla, Heninga i Litmana i dveju engleskih - Lejna i Ričarda Bartona. Tako sam proverio da izvornik ovog Mardrisovog opisa glasi: Četiri kanala su se ulivala u fontanu sačinjenu od raznobojnog mermera. Mardrisove interpolacije nisu ujednačene. Pone­ kad su bezobrazno anahronične - kao kad bi odjednom
89

HORHE LUIS BORHES

počeo da raspravlja o povlačenju Maršanove misije. Na primer: Vladali su gradom snova... Sve dokle je dopirao pogled po tek nazretim horizontima noći, dvorske kupole, terase, tihi vrtovi pružali su se po bronzanom prostoru, a kanali obasjani zvezdom granali su se u hiljadu biljurnih tokova u senci brda dok je u pozadini metalno more u svom hladnom naručju grlilo odsjaj nebeske vatre. Galicizam ove druge nije manje upad­ ljiv: Prekrasna tapiserija satkana od tanane vune i žarkih boja rascvetavala se bez mirisa na livadi bez sokova, živeći veštačkim životom svojih šumaraka punih ptica i životinja zatečenih u svoj njihovoj prirodnoj lepoti i obliku. (Arapska verzija glasi: Sa strane su bile tapiserije s raznim pticama i životinjama izvezenim žarkim zlatnim nitima i belim srebrnim filigranom, a s očima od bisera i rubina. Ko god ih je video, bio je zadivljen.) Mardrisa je stalno iznenađivalo siromaštvo "orijentalne boje" 1001 noći. Upornošću, možda dostoj­ nom Sesila B. de Mila, umnožavao je vezire, poljupce, palme i mesec. U 570. noći pročitao je ovo: Stigli su do stuba od crnog kamena u kojem je neki čovek bio zazidan do pazuha. Imao je ogromna krila i četiri ruke: dve ruke bile su kao one u Adamovih sinova, a druge dve kao lavlje šape s gvozdenim kandžama. Kosa na glavi mu je bila nalik na konjske repove, oči kao žeravice, a nasred čela bilo je još jedno oko nalik na oko risa. U njegovom luksuznom prevodu to glasi: Jed­ ne večeri karavan je stigao do nekog stuba od crnog kamena za koji je lancima bilo vezano neko čudovište. Mogla se videti samo polovina njegovog tela jer je druga polovina bila ukopana u zemlji. To što je izra90

PREVODIOCI 1001 NOĆI

njalo iz zemlje ličilo je na čudovišno stvorenje okovano paklenim silama. Bilo je crno i golemo kao stablo stare isušene palme bez lišća. Imalo je golema crna krila i četiri ruke, od kojih su dve bile nalik na lavlje šape s kandžama. Kosa, oštra kao griva, bila je nakostrešena i slična magarećem repu, a tresla se divljački na toj uža­ snoj glavi. U očnim dupljama plamtele su dve crvene ženice. Iznad čela štrcali su dvostruki rogovi, a u šupljini na samom čelu bilo je još jedno otvoreno, nepokretno i nepomično oko koje je sevalo zelenom svetlošću poput očiju tigrova i pantera. Malo dalje Mardris piše: Bronza zidova, plameni kamen kupola, otvorene terase, kanali i more, kao i senke koje su se prostirale prema zapadu, venčavali su se pod noćnim povetarcem i čarobnim mesecom. Za čoveka iz trinaestog veka reč čaroban morala je biti veoma precizna odrednica, a ne obični, frivolni epitet, kako ga je sigurno shvatao galantni doktor Mardris... Meni se čini da arapski jezik ne može da pruži "vernu i celovitu" verziju Mardrisovog opisa, isto kao što se ni na latinskom ni na kastiljanskom jeziku Migela de Servantesa ovakav opis ne bi mogao sročiti. Knjiga 1001 noći obilato koristi dva postupka: jedan čisto formalan je rimovana proza; drugi postupak sastoji se u iznošenju moralnih pouka. Prvi, koji su zadržali Barton i Litman, nadovezuje se na pripovedačevo raspoloženje što ga izazivaju: milokrvne lič­ nosti, dvorovi, vrtovi, čini, spominjanje božanstva, sunčevi zalasci, bitke, zore, početni i zaključni delovi priča. Mardris ih izostavlja, možda iz samilosti. Drugi postupak zahteva dve veštine: sposobnost izvanrednog slaganja apstraktnih pojmova i bezobraznog iznošenja 91

HORHE LUIS BORHES

opštih mesta. Mardris nije umeo ni jedno ni drugo. Iz odlomka koji je Lejn izvrsno preveo kao: And in this palace is the last information respecting lords collected in the dust, naš doktor jedva je iscedio: Nestali su, svi oni! Jedva su imali vremena da predahnu u senci mojih kula. Ispovest anđela: Zatočen Silom, optočen Sjajem, podnosim kaznu onog koji uživa Moć i Slavu, sve dok me Večni ne izbavi, prenesena je Mardrisovom čitaocu ovako: Okovan Nevidljivom Silom, ostaću tako dok ne isteknu vekovi. Ni čarobnjaštvo nije u Mardrisu naišlo na pomo­ ćnika koji pokazuje dobru volju. Mardris nije u stanju ni da spomene natprirodno a da se barem ne osmehne. On, na primer, kao bajagi prevodi: I jednog dana, čuvši priču o drevnim bakrenim posudama u kojima je bio neki čudan crn dim đavolskog oblika, kalif Abdelmelik se strašno začudio, pa je izgledalo kao da sumnja u stvarnost tih opštepoznatih pojava, te je stoga namernik Talib ben-Sahl morao da se umeša. U ovom odlomku (kao i ostali odlomci koje sam naveo, i ovaj potiče iz Povesti o Bakarnom gradu, koji je kod Mardrisa sači­ njen od impozantne bronze) dobrovoljna naivnost opštepoznatih i prilično neubedljiva sumnjičavost kalifa Abdelmelika predstavljaju dva lična doprinosa prevo­ diočeva. Mardris neprestano nastoji da nadoknadi propu­ ste iznurenih anonimnih Arapa. Stoga ubacuje odlomke u stilu art nouveau, dobre bestidnosti, kratke komične interludije, opise ambijenta, simetrije i puno vizuelnog orijentalizma. Evo jednog od mnogobrojnih primera: u 573. noći poglavar Musa ben Nuseir naređuje svojim kovačima i stolarima da naprave čvrste merdevine od 92

PREVODIOCI 1001 NOĆI

gvožđa i drveta. Mardris (u svojoj 344. noći) menja tu suvoparnu epizodu dodajući kako su ljudi iz logora sakupljali suvo granje, gulili ga handžarima, pričvršćivali ga turbanima, kaiševima i kamiljim uzdama, kožnim kolanima i rukobranima, da bi najzad sačinili veoma visoke merdevine, koje su prislonili uza zid po­ dupirući ih sa svih strana kamenjem... Uopšteno govoreći, može se reći da Mardris ne prevodi reči, već slike: a ta sloboda nije dozvoljena prevodiocu, mada je podnošljiva kod crtača - koji mogu da dopunjuju crtež tom vrstom pojedinosti... Ne znam nisu li baš ova odstupanja, praćena blagim osmehom, prožela Mardrisov prevod razdraganom atmosferom koja odiše ličnom invencijom, a ne mukotrpnim listanjem rečnika koji obavezuje. Mogu samo potvrditi da je Mardrisov "pre­ vod" pitkiji od svih drugih - osim od Bartonovog pre­ voda bez premca, kojem takođe verodostojnost nije vrlina. (Kod Bartona se javlja krivotvorstvo druge vrste. Ono se sastoji u obilatom korišćenju neotesanog engle­ skog jezika obogaćenog arhaizmima i varvarizmima.)

*
Bilo bi mi žao (ne zbog Mardrisa, već zbog se­ be) ako bi u prethodno iznetim dokazima čitalac osetio neku policijsku nameru. Mardris je jedini arabista čiju su slavu prenosili književni poslenici, i to s tako go­ lemim uspehom da je postao poznat i među samim arabistima. Andre Žid je 1899. bio jedan od prvih koji su ga hvalili, a čini mi se da se spisak ne iscrpljuje s Kanselom i Kapdevilom. Nije mi bio cilj da potko­ pavam to divljenje, već da ga dokumentujem. Hvaliti 93

HORHE LUIS BORHES

Mardrisovu verodostojnost znači mimoići njegovu dušu i zaboraviti njega samog. Našu pažnju zaslužuje upravo njegova neverodostojnost, stvaralačka neverodostojnost srećne ruke.

3. Eno Litman Kao domovina znamenitog arapskog izdanja 1001 noći, Nemačka se može (tašto) hvaliti da je dala i četiri revizije koje su izvršili: "bibliotekar, mada Izrae­ lac" Gustav Vajl - ova protivrečnost nalazi se na strani­ cama jedne katalonske enciklopedije; Maks Hening, prevodilac Korana; književnik Feliks Paul Grève; i Eno Litman, koji je dešifrovao etiopske natpise iz tvrđave Aksum. Četiri knjige prve verzije (1839-1842) najprijatnije su za čitanje, s obzirom na to da se njihov autor - koji je napustio Afriku i Aziju bežeći pred dizenterijom - trudio da održi ili dopuni istočnjački stil izvornika. Njegove interpolacije zaslužuju svako pošto­ vanje. Tako, na primer, autor navodi da pridošlice na jednoj gozbi kažu: Ne želimo da ličimo na sutrašnji dan koji rasteruje veselje. O jednom gostoljubivom kralju piše: Vatra koja gori za njegove goste priziva u sećanje Pakao, a rosa njegove darežljive ruke je kao Potop; za jednog drugog kralja piše da su mu ruke bile otvorene kao more. Ova dobra apokrifna poređenja nisu nedo­ stojna Bartona ili Mardrisa, a prevodilac ih je namenio delovima pisanim u stihu - gde njegova lepa poređenja mogu biti Ersatz ili zamena izvornih stihova. Što se tiče proze, koliko mi je poznato, on je prevodio i ovako i onako, uglavnom dobro, izostavljajući s pravom neke 94

PREVODIOCI 1001 NOĆI

pasuse, ali zadržavajući podjednako rastojanje kako od licemerja tako i od skarednosti. Barton hvali njegov prevod - "on je u najvišoj mogućoj meri verodostojan, koliko to može biti prevod popularnog tipa". Nije uzalud doktor Vajl bio Jevrejin, "mada bibliotekar"; čini mi se da u njegovom jeziku osećam ukus Starog zaveta. Druga verzija (1895-1897) zanemaruje čari kako tačnosti tako i stila. Mislim na prevod koji je lajpciški arabista Hening uradio po nalogu Universalbibliothek Filipa Reklama. To je pročišćena verzija, bez obzira na to što izdavač tvrdi suprotno. Stil je suvoparan, dosledan. Neosporna vrednost ove verzije je njena dužina. Obuhvaćena su izdanja iz Bulaka i Breslaua, osim Zotenberškog rukopisa i Bartonovih Dodat­ nih noći. Hening koji je prevodio ser Ričarda Bartona bolji je od Heninga koji je prevodio sa arapskog, što samo potvrđuje Bartonovu nadmoć nad Arapima. Pred­ govor i zaključak knjige obiluju pohvalama Bartonu ali se one gotovo poništavaju tvrdnjom da je Barton prevodio "Čoserovim jezikom koji odgovara srednjovekovnom arapskom". Umesnije bi bilo da je ukazao na Čosera kao na jedan od izvora Bartonovog rečnika. (Drugi je Rabelais ser Tomasa Urkharta.) Treća, Greveova, verzija zasniva se na Bartonovom engleskom prevodu, koji ona potpuno obuhvata izuzimajući njegove enciklopedijske beleške. Objav­ ljena je u izdanju Insei-Verlag, pre rata. Četvrta verzija (1923-1928) nadomestila je prethodnu. Obuhvata šest knjiga, isto kao i njena pret­ hodnica, a potpisao ju je Eno Litman - čovek koji je dešifrovao spomenike Aksuma, sastavio spisak 283 95

HORHE LUIS BORHES

etiopska rukopisa iz Jerusalima, sarađivao u "Zeitschrift fur Assyrologie". Lišen Bartonove sklonosti ka ličnim digresijama, Litmanov prevod odlikuje se potpunom iskrenošću. On se ne koleba ni pred najsablažnjivijim skarednostima: mirno ih prenosi nemačkim jezikom, upotrebljavajući ponekad latinske izraze. Ne izostavlja ni jednu jedinu reč, čak ni one koje obeležavaju prela­ zak iz jedne noći u drugu, mada se one tako ponavljaju hiljadu puta. Lokalni kolorit niti ističe niti potiskuje; izdavač je smarao za shodno da istakne da se reč Alah zadržava ne zamenjujući se Bogom. Slično Bartonu i Džonu Pejnu, on prevodi arapsku poeziju zapadnjačkim stihovima. Prevodilac naivno iznosi da bi čitaoci, ako iza obrednog uvoda "Taj i taj izreče ove stihove" usledi pasus nemačke proze, sigurno bili zbunjeni. Litman unosi napomene neophodne za pravilno razumevanje teksta: one su uvek pisane lakonski i ima ih po dvade­ setak u svakoj knjizi. Uvek je lucidan, čitljiv, ujed­ načen. Sledi (tako nam bar kažu) ritam arapskog jezika. Ako nije reč o grešci u Enciklopediji Britaniki, njegov prevod je bolji od svih drugih. Čuo sam da se arabisti slažu s tom ocenom; šta mari što je neki tamo knji­ ževnik - i to iz neke tamo Republike Argentine izrazio sumnju u tu ocenu, ograđujući se od nje. Razlozi koji su me naveli na to su sledeći: pre­ vodi Bartona i Mardrisa, pa čak i Galana, pretpostavlja­ ju prethodno postojanje jedne književnosti. Bez obzira na vrline i mane, ova svojevrsna delà podrazumevaju bogatstvo književnog razvoja koji im prethodi. Na izvestan način, gotovo neiscrpan razvoj engleske književ­ nosti ogleda se u Bartonovom prevodu: gruba bestid­ nost Džona Dona, golemi rečnik Šekspira i Sirila Tur96

PREVODIOCI 1001 NOĆI

nera, Svinbernova sklonost arhaizmima, prividna eru­ dicija esejista XVII veka, snaga i neodređenost, ljubav prema burama i magiji. U razdraganom Mardrisovom prevodu žive zajedno Salamba i Lafonten, Manequi de Mimbre i ruski ballet. Kod Litmana, koji isto kao Vašington nije bio kadar da laže, ne nalazimo ništa osim nemačke čestitosti. A to je malo, veoma malo. Saobraćanje između Noći i Nemačke moralo je stvoriti nešto više. Kako u filozofiji tako i u romansijerskoj knjiže­ vnosti Nemačka je dala fantastičnu literaturu - bolje rečeno, dala je samo fantastičnu literaturu. U Noćima se odigravaju razna čudesa koja bih voleo da iskažem iznova na nemačkom jeziku. Izražavajući moju želju, imam na umu svesno izazvana čudesa - svemoćne sluge neke lampe ili prstena, kraljicu Lab koja pretvara muslimane u ptice, čamdžiju iz bakarnog carstva koji na grudima ima amajlije i čarobne formule - i ona normalna čudesa koja proističu iz same prirode zbirke, potrebe da se upotpuni hiljadu ujedan odeljak. Iscrpivši sve mogućnosti magije, prepisivači su verovatno pribegavali istorijskim ili verskim opisima čije prisustvo prenosi utisak verodostojnosti na sve ostalo. Jedno pored drugog, u istoj knjizi, nalazimo rubin koji leti ka nebu i prvi opis Sumatre, opis dvorova Abasida i srebrne anđele koji postoje samo zato da bi dokazali da Gospod postoji. Ova mešavina je poetična; a mislim da to isto važi i za izvesna ponavljanja. Zar ne deluje kao proročanstvo ono što se događa u 602. noći: kad kra­ ljica kazuje kralju priču koja predstavlja njegov živo­ topis? Podražavajući opšti okvir, jedna priča teži da obuhvati druge priče ne manje dužine: scenu u sceni 97

HORHE LUIS BORHES

kao u Hamletu, umnožavanje priče samom sobom kao san na kvadrat ili kub. Jedan gust i rečit Tenisonov stih gotovo definiše: Laborious orient ivory, sphere in sphere. Da čudo bude veće, ove neočekivane Hidrine glave mogu biti opipljivije od njenog tela: neverovatni Šahrijar, kralj "Kineskih ostrva i Hindustana", prima vesti od Tarika Benzijada, namesnika Tangera i pobednika u bici kod Gaudaletea... Prostor ispred ogledala stapa se s ogledalom, maska se nalazi ispod lica i niko više ne zna ko je pravi čovek, a šta su njegove maske. To inače i nije važno jer je ova zbirka trivijalna i isto toliko prihvatljiva kao i izmišljen svet koji raste na tlu između jave i sna. Slučaj je rasporedio simetrije, kontraste, digresije. Šta bi sve uradio čovek, neki Kafka, koji bi organizovao i istakao ove igre, koji bi ih iznova izmi­ slio u skladu sa nemačkom deformacijom, nemačkim Unheimlichkeit? 1935, Adroge U okviru obavezne literature valja navesti sledeće: Les Mille et Une Nuits, contes arabes traduits par Galland, Paris, s.d. The Thousand and One Nights, commonly called The Arabian Nights' Entertainments. A new translation from the Arabic, by E.W. Lane, London, 1839.

98

PREVODIOCI 700/ NOĆI

The Book of the Thousand Nights and a Night. A plain and literal translation by Richard F. Burton, London (?), n. d. Tomovi VI, VII, VIII. The Arabian Nights, A complete (sic) und unabridget selection from the famous literal translation by R. F. Burton. New York, 1932. Le Livre des Mille Nuits et Une Nuit. Traduction littérale et complète du texte arabe, par le Dr. J. C. Mardrus, Paris, 1906. Thausend und eine Nacht. Aus dem arabischen tibertragen von Max Henning. Leipzig, 1897. Die Erzàhlungen aus den Tausendundein Nàchten. Nach dem arabischen Urtext der Calcuttaer Ausgabe vom Jahre 1839 ùbertragen von Enno Litman, Leipzig, 1928.

99

HORHE LUIS BORHES

PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

The Approach to Al-Mutasim je roman Mir Bahadur Alija, advokata iz Bombaja. Filip Gedalja piše da ovaj roman predstavlja "prilično nezgrapnu kombi­ naciju (a rather uncomfortable combination) musliman­ skih alegoričnih pesama, koje retko kad prestaju da zanimaju svoje prevodioce, i detektivskih romana, koji uvek prevazilaze Džona H. Votsona dalje razrađujući strahote ljudskog življenja u besprekornim brajtonskim pansionima". Gospodin Sesil Roberts pisao je pre njega o Bahadurovoj knjizi i tom prilikom zamerio autoru "dvostruko, providno tutorstvo Vilkija Kolinsa i Farida ad-din Atara, znamenitog Persijanca iz XII veka". Geda­ lja prenosi tu mirno izrečenu primedbu, ne dodajući joj ništa novo, osim što to čini uzbuđenim tonom. Dvojica kritičara u suštini se slažu u tome što ukazuju na detektivski sklop delà i na njegov mistični under­ current. Takva hibridnost navodi nas na pomisao da ovaj pisac ima neke sličnosti sa Čestertonom; no kasnije će se pokazati daje takvo poređenje sasvim neumesno. Editio princeps romana Približavanje Almotasimu pojavilo se u Bombaju krajem 1932. godine. Delo je štampano na papiru koji liči na novinsku hartiju; ko­ rice su kupcu najavljivale da se radi o prvom detektiv­ skom romanu iz pera jednog sugrađanina iz Bombaja. Za nekoliko kratkih meseci čitalačka publika progutala je četiri izdanja, svako u tiražu od hiljadu primeraka.
100

PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

Glasila poput "Bombay Quarterly", "Bombay Gazette", "Calcutta Review", "Hindustan Review" (iz Alahabada) i "Calcutta Englishman" nisu štedela pohvale. Bahadur je potom objavio jedno novo ilustrovano izdanje pod naslovom The Conversation with the Man Called AlMutasim, dodajući mu lep podnaslov: A Game with Shifting Mirrors (Igra s pokretnim ogledalima). To iz­ danje nedavno je preštampao Viktor Golanc u Londonu, dodajući mu predgovor iz pera Doroti L. Sejersove, ali izostavljajući ilustracije - možda iz najboljih namera. To je izdanje koje je preda mnom sada; nisam uspeo da nabavim prvo izdanje, za koje pretpostavljam da je znatno bolje od ovoga. Razlozi koji me navode na tu pretpostavku nalaze se u dodatku knjige, gde je u kra­ tkim crtama ukazano na razlike između prvobitne ver­ zije iz 1932. i one iz 1934. godine. Pre nego što ih raz­ motrim i iznesem svoje mišljenje o tome, valja da ukrat­ ko izložim osnovni tok radnje. Vidljivi protagonista radnje je jedan neimeno­ vani student prava u Bombaju. Poput drugih bogohulnika, on odbacuje islamsku veru svojih roditelja. Sticajem okolnosti, krajem desete noći meseca muharema, ovaj student nađe se usred uličnog obračuna između muslimana i Hindusa. To je noć bubnjeva i pri­ zivanja: papirni paliji muslimanske povorke probijaju se kroz neprijateljski raspoloženu masu Hindusa. S nekog hinduskog krova poleti cigla; pesnica udara u nečiji stomak; neko - musliman ili Hindus? - gine i gomila nogu gazi po tom telu. Tri hiljade ljudi učestvuje u sukobu: štap se suprotstavlja pištolju, psovka kletvi, Bog Jedini drugim bogovima. Slobodoumni student je preneražen, ali učestvuje u tuči. U jednom očajničkom
101

HORHE LUIS BORHES

potezu ubija (ili mu se čini da ubija) jednog Hindusa. Policijska konjica Sirkara interveniše brzopleto i ne gle­ dajući koga će udariti, vitla bičevima svuda naokolo, kako gde stigne. Student beži pred konjskim kopitima. Trči prema najudaljenijim predgrađima. Prelazi preko dve železničke pruge, ili preko jedne iste dva puta. Vere se uza zid nekog zapuštenog vrta i ugleda u dnu vrta kulu. Čopor pasa boje mesečine (a lean evil mob of mooncoloured hounds) izleće iz mraka ružičnjaka. Student se penje gvozdenim stepenicama - nekoliko stepenika nedostaje - i na vrhu, na krovu, ugleda tamnoplavičasti bunar, a potom naleće na nekog odvratnog čoveka koji u čučećem stavu prazni bešiku na mesečini. Taj Čovek mu u poverenju kazuje da je on lopov, da skida zlatne zube s leševa, koje mazdaisti pokrivaju belim pokrovom i ostavljaju u toj kuli. Govori mu još niz gadosti, spominje da je prošlo već četrnaest noći od kada se poslednji put pročistio bivoljom balegom. Priča mu prilično kivno o nekim konjokradicama iz Guzerata, o "ljudima koji jedu pse i guštere, koji su gnusni koliko i nas dvojica". Sviće: dobro uhranjeni lešinari lete sve niže. Iznureni student tone u san; budi se, vidi sunce visoko na nebu, a od lopova ni traga. S lopovom je nestalo i nekoliko tompusa iz Tričinopolja i više srebr­ nih rupija koje je student imao pri sebi. Sećajući se gonilaca iz prethodne noći, student rešava da se izgubi negde u prostranstvu Indije. Misli da je dokazao da je u stanju da ubije jednog idolopoklonika, ali da nije u stanju da pouzdano utvrdi ko je u pravu - musliman ili Hindus. Guzeratovo ime ga stalno proganja kao i ime jedne malka-sansi (žene iz kaste lopova) iz Palanpura, na koju se bio okomio, svojim kletvama i izlivima
102

PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

mržnje, onaj lešinar. Zaključuje da predmet mržnje jed­ nog tako krajnje pokvarenog čoveka mora imati i neke vrline. Ne nadajući se uspehu, student rešava da krene u potragu za tom ženom. Posle molitve, polazi u sporu ali upornu potragu. Tako se završava drugo poglavlje romana. Nemoguće je snaći se u peripetijama devetnaest preostalih poglavlja. Broj likova buja vrtoglavo, da ne govorim o njihovim biografijama koje prevazilaze sve ono što čovečji um može zamisliti (počev od vrsti bejbhčasnih radnji pa sve do matematičkih razmišlja­ nja), ni o hodočašću studentovom koje obuhvata gole­ mo prostranstvo Hindustana. Priča počinje u Bombaju, nastavlja se u ravnici Palanpura, zadržava se jedno popodne i noć pred jednom kapijom u Bikaniru, sledi opisom smrti nekog slepog astrologa na đubrištu u Benaru, bavi se zaverom u kitnjastoj palati Katmandua, opisuje kako se ljudi mole i bludniče u kužnom smradu Kalkute, prolazi kroz Mačua Bazar, zadržava se na opisu svitanja na moru viđenom iz pisarske kancelarije u Madrasu, opisuje smiraj dana na moru viđen s nekog balkona u državi Travankor, onda radnja zastaje, opisuje jedno ubistvo u Indapuru, pa konačno sastavlja pun krug putanje od mnogih kilometara i godina vraćajući se u Bombaj, na mesto koje se nalazi samo nekoliko koraka od vrta sa psima boje mesečine. Smisao fabule je sledeći: jedan čovek, naš bogohulni student koga smo upoznali na početku romana, bežeći tone među najpokvarenije primerke ljudskog roda, prilagođava im se, nadmeće se s njima u gnusnom ponašanju. Zapanjen i preplašen, poput Robinsona u trenutku kada je ugledao otisak ljudske stope u pesku,
103

HORHE LUIS BORHES

odjedanput oseti kako njegovo beščašće počinje da opa­ da: u jednoj od tih gnusnih osoba, on otkriva nežnost, neko ushićenje, tišinu. "Bilo je to kao da se neki viši sagovornik uključio u dijalog." Student vrlo dobro zna da iz pokvarenjaka s kojim je vodio razgovor nije moglo da izbije otkrivenje; stoga pretpostavlja da se u sve to umešao neki prijatelj ili prijateljev prijatelj. Raz­ mišljajući ponovo o tome, student dolazi do tajan­ stvenog uverenja: Negde na ovom svetu mora se nalaziti biće od kojeg potiče ta svetlost; negde na ovom svetu postoji biće koje je svetlost. I od tog trenutka on živi samo da bi ga pronašao. Okosnica priče može se naslutiti: to je uporno traganje za dušom, traganje koje vodi kroz njene tanane odsjaje u drugim bićima; u početku je to jedva primetni trag nekog osmeha ili reči; na kraju je to promenljiva i sve jača svetlost razuma, mašte i dobra. Sve što ljudi kod kojih se raspituje znaju više o Almotasimu, božansko osećanje u njemu raste, ali se podrazumeva da se radi o običnim ogledalima. Sklop romana mogao bi se opisati kao matematički izveden obrazac: Bahadurov roman nabijen događajima jeste progresija koja ide od nižeg ka višem, a dostiže vrhunac pojavom "čoveka zvanog Almotasim". Njemu neposredno prethodi izvesni persijski knjižar, čovek tanane ljubaznosti i ogromne sreće; prethodi mu i svetac... Nakon mnogo godina, stu­ dent dospeva u prostoriju "u dnu koje se nalaze dveri, u stvari jeftini pleteni zastori s nekim brojevima, a iza njih svetlost". Student kuca jedanput i još jedanput, pitajući za Almotasima. Neki ljudski glas - neverovatni Almotàsimov glas - poziva ga da uđe. Student razma­ kne zastore. Ulazi. I to je kraj romana.
104

PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

Ako se ne varam, dobro rukovanje ovakvom fabulom postavlja pred autora dva osnovna zahteva: prvo, da osmisli raznovrsne proročke elemente; drugo, da izbegne da lik nagovešten ovim elementima bude prosti zbir najavljenih osobina ili neki avetinjski privid. Bahadur izpunjava prvi zahtev; nisam siguran u kojoj meri ispunjava i drugi. Hoću da kažem da nečujni i nikad viđeni Almotasim treba da ostavi utisak stvarne ličnosti, a ne proizvoljnog zbira suvoparnih superlativa. U verziji iz 1932. natprirodni činioci u romanu su malobrojni: "čovek zvani Almotasim" deluje donekle kao simbol, ali ipak nije lišen izvesnih osobenosti i ličnih crta. Taj primerni književni postupak se nažalost nije održao. Verzija iz 1934. koju imam pred sobom skliznula je u alegoriju: Almotasim je Božji znak, a junakova podrobno opisana putešestvija predstavljaju napredovanje duše u njenom mističnom usponu. Ima i tugaljivih pojedinosti: crnac jevrejskog zakona iz Kočina kazuje kako je Almotasim tamnoput; hrišćanin ga opisuje kako stoji raširenih ruku na kuli; azijski lama opisuje ga kao čoveka u sedećem stavu "poput lika koji sam izvajao u mirisnoj masti jaka da bi mu se molio u manastiru Tesilunpo". Ovi opisi treba da budu izraz jedinstvenog Boga koji se prilagođava ljudskim razlika­ ma. Čini mi se daje podsticajna snaga ove zamisli goto­ vo neznatna. Što već ne bih rekao za jednu drugu misao: pretpostavku da i Svemoćni traga za Nekim, taj Neko za Nekim još višim (ili jednostavno nužnim ili istovetnim) i tako do kraja, bolje rečeno beskraja vremena ili pak ukrug. Almotasim je ime osmog vladara iz kuće Abasida, koji je pobedio u osam bitaka, imao potomstvo od osam sinova i isto toliko kćeri, ostavio za sobom osam
105

HORHE LUIS BORHES

hiljada robova posle vladavine od osam godina, osam meseci i osam dana; njegovo etimološku značenje je Onaj koji traga za utehom. U verziji iz 1932. to što je cilj hodočašća otelovljen u samom hodočasniku oprav­ dalo je na zgodan način teškoće ispunjenja cilja; u ver­ ziji iz 1934. ovaj odnos zamenjen je već spomenutim neobuzdanim bujanjem teologije. Kao što smo videli, Mir Bahadur nije mogao da odoli najočiglednijem iskušenju umetnika: da bude genije. Čitam ponovo ovo što sam upravo zapisao i bo­ jim se da nisam dovoljno istakao vrline ovog delà. Njega krase i veoma civilizovane pojedinosti: takva je, na primer, rasprava u devetnaestom poglavlju iz koje se može zaključiti da je Almotasim prijatelj jednog od polemičara koji ne pobija sofizme svog oponenta "jer ne želi da na trijumfalistički način dokaže daje u pravu".

*
Podrazumeva se da savremenom delu može činiti čast samo veza s nekim starijim delom jer niko ne voli da duguje bilo šta svojim savremenicima (kako je to rekao Džonson). Česte, mada beznačajne, reference na Homerovu Odiseju u Džojsovom Uliksu i dalje izazivaju nepromišljeno divljenje kritike, mada mi nikad nije bilo jasno zašto; veza Bahadurovog romana s uvaženim Razgovorom ptica Farida ad-din Atara izaziva ne manje neobjašnjivu pohvalu Londona, pa čak i Alahabada i Kalkute. I drugih veza ima na pretek. Neki kritičar istakao je izvesne analogije prve scene ovog romana i Kiplingovog On the City Wall; Bahadur to prihvata, ali odgovara da bi zaista bilo neobično kad 106

PRIBLIŽAVANJE ALMOTASIMU

se dva opisa desete noći muharema ne bi u nečemu poklopila... Imajući bolje razloge u vidu, Eliot se seća sedamdeset pevanja delimično alegorijskog delà The Faerie Queene, u kojima se junakinja Glorijana ne pojavljuje ni jedan jedini put. To isto zapaža Ričard Vilijam Čerč u jednoj svojoj kritici. S krajnjom skro­ mnošću i ja ću dozvoliti sebi da ukazem na jednog mogućeg dalekog prethodnika: na jerusalimskog kabalistu Isaka Luriju, koji je u XVI veku negde rekao da duša pretka ili učitelja može ući u dušu nekog nesrećnika da bi ga utešila ili podučila. Ta vrsta metempsihoze zove se ibbur.1

g

U ovom radu spomenuo sam Mantic al-Tayr (Razgovor ptica) ersiiskog mističarskog pesnika Farida ad-din Taliba Muhameda en Ibrahima Atara, koga su ubili vojnici Tule, sina Džingis-kana, kada su osvojili grad Nišapur. Možda nije na odmet da rezimiram poemu. Simurg, daleki car ptica, baci jedno pero koje padne usred Kine; ptice rese da pođu da ga traže jer im je dozlogrdila dota­ dašnja anarhija. Znaju da ime njihovog cara znači trideset ptica; znaju da se njegov dvor nalazi na planini Kaf, koja okružuje zemlju. Upuštaju se u gotovo beskrajnu pustolovinu; prolaze preko sedam dolina i mora; pretposlednja se zove Vrtoglavica; a poslednja Uništenje. Mnogi hodočasnici odustaju; drugi stradaju. Tri­ deset njih stižu pročišćeni ovim iskustvima i tako konačno kroče na Simurgovu planinu. I onda shvate da su njih tridesetoro Simurg, da je svaki od njih pojedinačno Simurg i da su svi zajedno Simurg. (I Plotin - u Eneadama, V, 8, 4 - ukazuje na rajski vid načela identiteta: Sve što se nalazi na nebu koje se može pojmiti nalazi se svuda. Svaka stvar pojedinačno je isto što i sve stvari. Sunce je sve zvezde, svaka zvezda je isto što i sve zvezde i sunce.) Razgovor ptica preveo je na francuski Garsen de Tasi; engleski prevod uradio je Edvard Ficdžerald; za ovaj rad konsultovao sam deseti tom Knjige 1001 noći u Bartonovom prevodu kao i monografiju Persijski mističari: Atar (1932) iz pera Margaret Smit. Ova poema nema mnogo dodirnih tacaka s romanom Mir Bahadur Alija. U dvadesetom poglavlju, reči koje jedan persijski knjižar pripisuje Almotasimu možda su preterana verzija reči koje je izgovorio protagonista; ova nejasna analogija i druge njoj slične možda znače da se identiteti tragaoca i predmeta potrage pokla­ paju; ili možda znače da predmet potrage utiče na tragaoca. Drugo poglavlje insinuira da je Almotasim onaj "Hindus" koga student misli daje ubio. 107

1

HORHE LUIS BORHES

VEŠTINA VREĐANJA

Pažljivo i savesno proučavanje raznih književ­ nih vrsta ostavilo me je u uverenju da ruganje i ismevanje imaju veći značaj nego što se misli. Ko god krene da napada (rekoh u sebi) čini to znajući da će se kasnije naći u ulozi napadnutog i da će "svaka reč koju izgovori moći da se upotrebi protiv njega", kako stoji u poštenom upozorenju službenika Skotland jarda. Taj strah obavezuje ga na naročitu opreznost koju bi inače prenebregao u drugim prijatnijim prilikama. On će želeti da se zaštiti, želeće da bude imun, i ponekad će mu to poći za rukom. Iščitavanje primernih izraza ogorčenja i nejasnih panegirika Pola Grusaka - da ne navodimo analogne primere kod Svifta, Džonsona i Voltera - podstaklo je moja razmišljanja i zamišljanja na tu temu. Međutim, ona su se raspršila kada sam digao ruke od zahvalnog čitanja tih pogrda da bih se dao u istraživanje načina njihovog delovanja. Odmah sam primetio jednu stvar: da je moja pretpostavka u suštini tačna, ali da se u njoj krije jedna tanana greška. Onaj koji se ruga zaista postupa oprezno, ali je reč o opreznosti kockara koji prihvata opsenarsko svojstvo špila i njegovo kvarljivo nebo zasuto sazvežđima dvoglavih likova. U pokeru vladaju tri kralja koji ne znače ništa kada se pribegne varanju. Polemičar se pridržava konvencija u istoj meri kao i kockar. Štaviše,
108

VEŠTINA VREĐANJA

primeri uličnih pogrda već pružaju ilustrativni uzor polemičkih mogućnosti. Čovek iz Korijentesa i Esmeralde pripisaće istu profesiju bilo čijoj majci i poslaće svog sagovornika u "jedno mesto" koje ima razne nazive ili će oponašati jedan prostački zvuk - a prema jednoj sasvim nerazumnoj konvenciji podrazumeva da ove pustolovine nikako nisu namenjene njemu, već njegovim pažljivim i ćutljivim slušaocima. Sve to može se izraziti bez upotrebe jezičkih sredstava. Gesto vi kao što su griženje palca ili "uzimanje zida" (Sempson: / will take the wall of any man or maid of Montague \s. Avram: Do you bite your thumb at us, sir?) bili su oko 1592. godine zvanična moneta izazivača u Šekspirovoj tobožnjoj Veroni isto kao i u londonskim pivnicama, burdeljima i mestima gde su ljudi dolazili da gledaju borbe mečki. U državnim školama, pritiskanje nosa palcem i plaženje igrali su istu ulogu. Uvredljivo značenje reči pas veoma je raspro­ stranjeno. U 146. noći Hiljadu ijedne noći pažljivi čita­ lac saznaće kako je Adamov sin zatvorio lavljeg sina u neki sanduk bez otvora, kazujući mu sledeću pogrdu: Sudbina te je srušila i nikakva opreznost te neće podići, o pustinjski psu. Polemičarima je svojstvena konvencionalna az­ buka vređanja. Oslovljavanje rečju gospodin, koja se nepromišljeno i neredovno izostavlja iz usmenog opštenja, postaje uvredljivo na štampanom tabaku. Reč dok­ tor poseduje sličnu ništiteljsku moć. Govoriti o sone­ tima koje je ispisao doktor Lugones znači oduzeti im svaku književnu vrednost i poništiti ponaosob sve meta­ fore koliko god ih ima. Spomenom doktora umire polubožanstvo, ostaje samo tašti argentinski gospodin koji 109

HORHE LUIS BORHES

nosi izveštačene i uštirkane kragne, brije se dva puta dnevno, a zagrcne li se može i umreti. Međutim, soneti ostaju, a s njima i muzika koja čeka. (Da bi se nekako otarasio Getea, neki Italijan je dao u opticaj članak u kojem ga je neumorno oslovljavao kao il signore Wolfgang. Međutim, to je delovalo gotovo laskavo jer je ukazivalo na njegovo nepoznavanje stvarnih argume­ nata protiv Getea.) Ispisati sonet, dati članak u opticaj. Jezik ima bogati repertoar delotvornih izraza omalovažavanja. Polemike obiluju ovom robom široke potrošnje. Reći da je pisac izmetnuo, zamesio ili izgroktao neko delo isuviše je lako; priličniji su izrazi vezani za administraciju i trgovinu, kao na primer: otpraviti, pustiti u promet, iz­ baciti na tržište. Ove suvoparne reči povezuju se s izra­ zima oduševljenja, te ljaga bačena na oponenta ostaje za sva vremena. Takav je primer jednog trgovca, aukcionara, koji je lupanjem čekića davao znak da je predmet prodat. Taj je istovremeno bio i recitator i kad god bi se povela reč o njegovim književnim delatnostima našao bi se neko ko bi rekao: ene ga, lupa li lupa po Božan­ stvenoj komediji. Ovaj epigram ne pati od preterane dovitljivosti, ali je njegov mehanizam karakterističan. Glagol lupati pojačan ponavljanjem daje do znanja daje dotični gospodin nepopravljivi, prljavi trgovac, te da je njegovo bavljenje Danteom čista besmislica. Slušalac prihvata ovaj argument bez ikakve rezerve, baš zato što nije uobličen kao argument. Da jeste, on bi imao rezerve prema njemu. Prvo, zato što su recitovanje stihova i prodavanje robe na javnoj licitaciji dve veoma slične delatnosti. Drugo, zato što drevni poziv recitatora (deklamatora) može pružiti više korisnih iskustava
110

VEŠTINA VREĐANJA

nekome ko se bavi javnim aukcijama jer recitator mora biti iskusan u baratanju javnom rečju. Jedan od tradicionalnih satiričnih postupaka (koji nisu potcenjivali Masedonio Fernandes, Kevedo i Džordž Bernard Šo) sastoji se u bezuslovnoj inverziji dva vezana člana. Prema tom znamenitom receptu, lekara će optužiti da širi zarazu i smrt; pisara za krađu imovine; glavoseču za doprinos ljudskoj dugovečnosti; knjige će optužiti da izmišljaju stvari, uspavljuju i okamenjuju čitaoce; lutajući Jevrejin biće kriv za paralizu; krojač za nudizam; tigrovima i kanibalima će se zameriti što ne štede biljni svet. Varijacija ovog postupka jeste iskaz kojim se povremeno tobože priznaje ono što se odriče. Na primer: Izrešetani poljski krevet pod kojim je general izvojevao pobedu. Ili: Šarmantni novi film genijalnog reditelja Renea Klera. Kad su nas probudili... Drugi delotvoran postupak sastoji se iz iznenadnog obrta, kojim se otkriva predmet opisa. Na primer: Mladi sveštenik lepote, um obasjan helenističkom svetlošću, čovek izvanrednog, istinskog ukusa (odnosi se na nekog priprostog bednika). Nalazimo ga u ovoj andalužanskoj narodnoj pesmi, koja u sekundi prelazi iz obaveštenja u napad: Dva 'est i pet palica ima moja stolica, hoću l' svakom da opalim po tvojim rebrima? Ponovo podvlačim formalnu prirodu ove igre, uporno švercovanje obavezno zamagljenih argumenata. Iskrena odbrana neke stvari, sjedne strane, i neuzdržano ruganje, preterivanje, izražavanje prividne blagonaklo­

ni

HORHE LUIS BORHES

nosti, isprazno hvaljenje, uporno preziranje - ne isklju­ čuju se, ali se dovoljno razlikuju da nikom ne bi palo napamet da ih izjednačava. Tragam za znamenitim primerima. Šta čini Grusak u vatrenom nastojanju da sruši Rikarda Rohasa? Svi pisci u Buenos Ajresu okusi­ li su ovo, a evo, ja to i navodim: Dakle, pošto sam mir­ no saslušao dva-tri odlomka bolnoglagoljive proze iz knjižurine kojoj aplaudiraju oni koji su je jedva otvorili, smatram se dovoljno obaveštenim da ne bih morao da idem dalje, nego da se zadržim, za sada, na sadržaju i indeksima te obimne istorije nečega što u stvarnosti nije ni postojalo. Ovo se naročito odnosi na prvi i najsi­ roviji deo te mase (koji obuhvata tri od četiri toma): natucanje Indijanaca ili meleza... S duhovitom zajedljivošću Grusak savršeno izvodi najviši obred satiričke igre. Pravi se kao da ovlaš primećuje suparnikove mane {pošto sam mirno saslušao); daje nam do znanja da ga obuzima iznenadni bes (knjižurina, masa); iznosi poh­ valu koju odmah pretvara u kritiku (obimna istorija) a zaključak je u njegovom prepoznatljivom stilu. Grusak ne pravi nijednu grešku u formi, koja svoju funkciju izvršava efikasno. Naprotiv, pogrešni su samo razlozi njegove kritike delà. Kritikovati delo zbog njegovog obima, insinuirati da nema toga koji bi mogao da udahne život u tu tvrdu ciglu i završiti priznanjem da ga ne zanimaju koještarije nekakvih Kineza i meleza - sve to više liči na odgovor neke sitne duše, a ne Grusaka. Prenosim još jedan oštri rez istog autora: Zaista bi nam bilo žao da pojava odbrane doktora Pinjera u prodaji postane prepreka njenom daljem rasturanju, te da jedini učinak ovog sazrelog ploda jednoipogodišnjeg diplomatskog lutanja bude "utisak" ostavljen na kuću 112

VEŠTINA VREĐANJA

Koni. Ne daj Bože da se tako nešto dogodi. S naše stra­ ne, učinićemo sve da ta tužna sudbina zaobiđe ovo delo. Ponovo vidimo isto izražavanje žalosti, istu razigranu rečenicu. Međutim, ponavlja se i neverovatna banalnost kritike: ismevanje šačice zainteresovanih koje može pri­ vući ovaj spis i ruganje autoru koji je uložio toliko vre­ mena i truda u njegovo pisanje. Elegantna odbrana ovakvih bedastoća mogla bi da otkrije mračni koren satire. Prema najnovijim istraži­ vanjima, ona vuče koren iz magijskih kletvi, a ne iz racionalnih načela. Ona je relikvija čudnih verovanja da se ozlede nanesene imenu mogu preneti na čoveka kome ono pripada. Božjem prvorođenom sinu, pobunjenom anđelu Satanailu, koga su obožavali bogumili, izbrisana je iz imena rečca U, koja mu je jamčila krunu, sjaj i proviđenje. Sad on prebiva u ognju pakla, gde ga posećuje bes Svemoćnog. Kabalisti preokreću ovu priču te kažu: da je seme drevnog Avrama bilo neplodno sve dok njegovom imenu nisu dodali slovo h koje mu je omogućilo porod. Duboko ogorčen, Svift je namerio da u hronici putovanja kapetana Lemjuela Gulivera ozloglasi ljudski rod. Prva putovanja - u sićušnu Liliputansku republiku i u golemu zemlju Brobdingnag - baš su onakva kako ih opisuje Lezli Stiven: ona su antropometrički san koji ne zadire u složenost našeg bića, njegovu vatru, njegovu logiku. Treće i najzabavnije putovanje ruga se eksperi­ mentalnoj nauci primenom postupka inverzije: Sviftovi laboratorijski smušenjaci želeli bi da gaje ovce koje nemaju runa, da upotrebe led u proizvodnji baruta, da omekšaju mermer da bi od njega pravili jastuke, da kuju vatru u tanke listove, da koriste materije iz fekalija u 113

HORHE LUIS BORHES

proizvodnji hrane. (Ovo delo sadrži i snažan iskaz o nevoljama koje nailaze sa starenjem.) Četvrto i poslednje putovanje nastoji da dokaže da su životinje bolje od ljudi. Tu se opisuje vrla republika razgovornih i monogamih - što će reći ljudskih - konja, s čitavim plebsom ljudskih četvoronožaca, koji žive u krdu, udaraju kopitama o zemlju, zasipaju jedni druge bale­ gom, žvaću ucrvljalo meso i šire smrad. Kao što se može primetiti, fabula izaziva utisak oprečan od želje­ nog. Sve ostalo je literatura, forma. U zaključku se ka­ že: Ne smeta mi kad vidim advokata, džeparoša, puko­ vnika, budalu, lorda, kockara, političara, siledžiju. Zaraza jednih reči širi se na druge u ovom dobro osmi­ šljenom nabrajanju. I još dva zaključna primera. Jedan je znamenita parodija uvrede, za koju tvrde da ju je improvizovao doktor Džonson. Vaša supruga, gospodine, prodaje robu koju švercuje praveći se da radi u burdelju. Drugi primer je najsjajnija uvreda koju znam: jedinstvenija utoliko što znamo da je ona jedini dodir njenog autora s književnošću. Bogovi nisu dozvolili da Santos Cokano obeščasti vešala time što bi izdahnuo na njima. Iznurio je beščašće, a on je još živ i zdrav. Obeščastiti vešala. Iznuriti beščašće. Pribegavajući znamenitim apstrakci­ jama, rekao bih da je grom koji je pukao iz Vargasa Vile ukinuo mogućnost tretmana pacijenta; ovaj je postao imuni, mada bledi i drugorazredni - možda čak i nemoralni - učesnik igre. I najbezazleniji spomen Čokanovog imena dovoljan je da se neko priseti ove kletve, koja svojim zloćudnim sjajem zasenjuje sve što se njega tiče, pa čak i detalje i siptome ove sramote.

114

VEŠTINA VREĐANJA

Pokušaću da rezimiram šta sam napisao. Satira sledi izvesne konvencije kao što to čine dijalozi verenika ili soneti Hosea Marije Monera Sansa, koji uprkos tim konvencijama deluju prirodno. Satirički postupak sastoji se u nizanju sofizama, ali nema satire ukoliko ih istovremeno ne prate duhovite dosetke koje pogađaju pravo u cilj... Zamalo da zaboravim: satira ima i nešto što je čini vrednom pamćenja. Evo jednog muževnog odgovora koji prenosi De Kvinsi (Writings, jedanaesta knjiga, 226). Prilikom neke teološke ili književne rasprave, jednom gospodinu protivnik je sasuo čašu vina u lice. Uvređeni gospodin nije zanemeo, već se obratio čoveku koji gaje uvredio: Gospodine, ovo je digresija; očekujem argumentaciju cele priče. (Autor ovog odgovora, izvesni doktor Hen­ derson, umro je u Oksfordu oko 1787, ne ostavivši za sobom drugu uspomenu osim ovih umesnih reči po kojima ćemo ga se svagda sećati.) Jedno usmeno predanje koje sam zabeležio u Ženevi pred kraj Prvog svetskog rata pripoveda kako se Migel Servet obratio sudijama koji su ga osudili na lomaču: Ja ću izgoreti, ali to je puka činjenica. Raspra­ vu ćemo nastaviti u večnosti. 1933, Adrohe

115

HORHE LUIS BORHES

ZID I KNJIGE He whose long wall the wandering Tartar bounds... Dunciad, II, 76. Pročitao sam pre neki dan da je prvi car Ši Huang-ti bio taj koji je naredio da se podigne gotovo beskonačan kineski zid; a onda je naredio i da se spale sve knjige iz doba koje mu je prethodilo. Činjenica da se oba poduhvata - pet ili šest stotina liga 1 kamena ugrađenih u zid radi odbrane od varvarskih najezdi i nemilosrdno uništenje istorije, tj. prošlosti - vezuju za istu ličnost i da na neki način predstavljaju njene atribute, zadovoljila me je i u isto vreme uznemirila. Obe mere razjašnjene su sa istorijske tačke gledišta. U vreme kada je Hanibal preduzimao svoje rat­ ne pohode, Ši Huang-ti, vladar dinastije Čin, pokorio je šest kraljevina i ukinuo feudalni sistem; podigao je zid zato što su zidovi značili bezbednost; spalio je knjige jer su ih njegovi neprijatelji koristili da bi hvalili prethodne careve. Spaljivanje knjiga i podizanje utvrđe­ nja zadaci su zajednički svim vladarima; Ši Huang-ti se izdvaja samo po meri u kojoj je oba zadatka izvršio. Tako bar neki sinolozi tvrde. Međutim, osećam da opilig (engl. league) engleska mera za dužinu: na suvu 4,827 km, na moru 5,565 km. (prim.prev.)
1

116

ZID I KNJIGE

sani događaji predstavljaju nešto više od preterivanja ili hiperbole trivijalnog razmišljanja. Ograditi baštu ili vrt nije ništa neobično; ograditi carstvo je sasvim druga stvar. Pored toga, umesno je posumnjati da bi se najtradicionalnija nacija na svetu olako odrekla sećanja na svoju mitsku ili istorijsku prošlost. Kinezi su za sobom imali tri hiljade godina istorije (u toku kojih su živeli "Žuti car", Čuang Ce, Konfucije i Lao Ce) u trenutku kada je Ši Huang-ti zapovedio da istorija mora početi od njega samoga. Si Huang-ti poslao je svoju majku u izgnanstvo zbog njene razuzdanosti; vođeni istančanim osećanjem pravde, pravoverni su to tumačili nedostatkom pobožnosti; Si Huang-ti je možda hteo da uništi svete knjige zato što su ga one optuživale; Ši Huang-ti je možda hteo da izbriše celu prošlost da bi izbrisao jedno jedino sećanje: sramotu svoje majke. (Isto tako, jedan drugi vladar, kralj Judeje, naredio je pomor novorođenčadi da bi ubio samo jedno dete.) Ova pretpostavka nije nezani­ mljiva, ali nam ipak ne kazuje ništa o zidu, naličju ovog mita. Istoričari tvrde da je Ši Huang-ti zabranio pominjanje smrti, da je tragao za napitkom besmrtnosti, da se povukao u metaforički dvorac koji je imao onoliko odaja koliko godina ima dana; ovi podaci potvrđuju da je zid u prostoru, poput vatre u vremenu, trebalo da deluje kao magijska odbrana od smrti. Sve pojave nastoje da ustraju u onome što jesu, pisao je Baruh Spinoza; možda su car i njegovi vrači mislili da je besmrtnost unutrašnje svojstvo, te da se jedan zatvoreni svet ipak može sačuvati od propadanja. Možda je car u želji da obnovi početak vremena prozvao sebe Prvim da bi zaista i bio prvi; možda se nazivao imenom Huang-ti 117

HORHE LUIS BORHES

da bi zaista bio Huang-ti, legendarni car koji je izumeo pismo i kompas. Prema Knjizi obreda, baš je on nazvao stvari njihovim pravim imenima; u natpisima koji i danas stoje, Ši Huang-ti se hvalio da će svaka stvar u njegovom carstvu dobiti ime koje joj odgovara. Sanjao je da zasnuje besmrtnu dinastiju; zapovedio je da se njegovi naslednici nazivaju Drugim carem, Trećim, Četvrtim i tako dalje u nedogled... Spomenuo sam magiju; ali je umesno pretpostaviti da dva spomenuta poduhvata, izgradnja zida i spaljivanje knjiga, nisu bila istovremena. Bez obzira na redosled za koji se opredelimo, ova pretpostavka pruža sliku vladara koji je počeo svoju vladavinu rušenjem, da bi je završio očuvanjem. Ili pak pruža sliku razočaranog vladara koji je uništio sve ono što je prethodno branio. Ove pretpostavke su dramatične, ali koliko mi je poznato, ni jedna ni druga nije istorijski zasnovana. Herbert Alen Džajls piše da su ljudi koji su skrivali knjige bili žigosani užarenim gvožđem, a zatim osuđivani da do samrtnog dana grade golemi zid. Ovaj podatak dopušta drukčije tumačenje, ako ga već ne potvrđuje. Možda je zid bio metafora, možda je one koji su obožavali prošlost Ši Huang-ti osudio da grade građevinu koja je bila isto tako golema, trajna i beskorisna kao prošlost sama. Možda je zid bio izazov, ukoliko je Ši Huang-ti mislio: "Ljudi vole prošlost. I ja i moji dželati nemoćni smo pred tom ljubavlju, ali će se jednog dana možda roditi čovek koji će osećati isto što osećam ja, i taj čovek će uništiti moj zid onako kako sam ja uništio knjige; izbrisaće sećanje na mene; on će i ne znajući biti moja senka i moje ogledalo". Možda je Ši Huang-ti ozidao carstvo zato što je znao da je ono nepostojano, 118

ZID I KNJIGE

možda je uništio knjige zato što je bio svestan da je u svetim knjigama ceo svemir i svest svakog čoveka. Spaljivanje biblioteka i podizanje zida možda su dva poduhvata koja se međusobno poništavaju. Postojani zid - koji je prostirao i koji će prosti­ rati svoj splet senki po predelima koje nikad neću videti - možda postoji kao senka jednog vladara koji je naro­ du, najsklonijem poštovanju prošlosti, zapovedio da spali svoje sećanje; ova misao će sama po sebi verovatno da nam se dopadne nezavisno od pretpostavki koje dopušta. (Njena se vrlina sastoji u suprotstavljanju stva­ ranja i uništavanja ogromnih razmera.) Uopštavajući ovaj slučaj, možemo zaključiti da svi oblici sadrže svoje vrline u sebi samima, a ne u nekoj hipotetičnoj "sadr­ žim". Ovo je u skladu s tezama Benedeta Kročea; Pejter je još 1877. tvrdio da sve umetnosti teže da se oblikuju prema muzici, koja je čisti oblik. Muzika, sreća, mito­ logija, lice pošteđeno bora, neka svitanja i neka mesta u prostoru, sve to nastoji da nam prenese nešto što nije trebalo da izgubimo, ili nam je već prenelo ili će nam tek preneti; estetska činjenica je možda nagoveštaj otkrovenja koje se ne ostvaruje.
1950, Buenos Ajres

119

HORHE LUIS BORHES

KOLRIDŽOV CVET

Pol Valeri je oko 1938. pisao: "Istorija književ­ nosti ne treba da bude istorija pisaca i zbir podataka o njihovom životu i delu, već istorija Duha kao tvorca i čitaoca književnih delà. Moguće je napisati takvu istoriju a da se ne spomene ime nijednog pisca." Nije to bilo prvi put da je Duh izneo ovu opasku; u selu Konkord, jedan drugi njegov pisar zabeležio je 1844: "Reklo bi se da je samo jedan čovek napisao sve knjige na svetu; njihovo unutrašnje jedinstvo takvo je da nam ne dopušta da poreknemo da su one delo jednog jedinog sveznajućeg stvaraoca" (Emerson: Essays, 2, VHJ). Dvadeset godina ranije, Seli je izneo stav da su sve pesme iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti odlomci jedinstvene i beskonačne poeme koju pišu svi pesnici sveta (A Defence of Poetry, 1821). Ovakva razmišljanja (koja svakako podrazumevaju panteizam) otvaraju diskusiju bez kraja i konca; ovom prilikom ih iznosim sa skromnim namerama: nastojaću da pratim razvoj te ideje, koristeći raznovrsne tekstove trojice autora. Prvi tekst je jedna Kolridžova beleška; nije mi poznato da li je napisana krajem XVHJ ili početkom XLX veka. Prenosim je doslovce: "Kad bi čovek u snu posetio raj i neko mu poklonio cvet kao dokaz da je zaista bio tamo i kad bi taj isti čovek nakon buđenja ugledao cvet u ruci... šta bi to značilo?" 120

KOLRIDŽOV CVET

Ne znam kako će čitalac protumačiti ovu zami­ šljenu situaciju; ali ja mislim da je ona savršena. Izgleda unapred nemoguće da može poslužiti kao polazište dru­ gih valjanih pretpostavki zato što se odlikuje skladom i jedinstvom terminus ad quern, tj. zato sto je izvedena do kraja. To je nesumnjivo tako; na polju književnosti, kao i u drugim oblastima, nema postupka koji ne bi bio izvor beskonačnog niza uzroka i polazna tačka besko­ načnog niza posledica. Iza Kolridžove misli stoje dre­ vna i opšta maštanja pokolenja ljubavnika koji su cvet smatrali potvrdom svoje ljubavi. Drugi tekst koji ću navesti je Velsov roman čija prva verzija potiče iz 1887. godine. Vels ga je preradio sedam godina kasnije, u leto 1894. Prva verzija nosila je naslov The Chronic of the Argonauts (u ovom napu­ štenom naslovu reč chronic koristi se u svom etimolo­ škom značenju); konačna verzija poznata je pod naslo­ vom The Time Machine. Vels u ovom romanu ide korak dalje, preinačujući jedan veoma stari književni postu­ pak: proricanje događaja koji tek treba da se odigraju. Isaija vidi propast Vavilona i obnavljanje Izrailja; Enej vidi vojnu sudbinu svojih potomaka, Rimljana; pro­ ročica u delu Edda Saemundi vidi povratak bogova, koji će posle ciklične bitke i propasti zemlje spaziti šaho­ vske figure, one kojima su pre toga igrali, razbacane po travi novih pašnjaka... Za razliku od proroka posmatrača, Velsov junak fizički putuje u budućnost. Iznuren, prašnjav, izmrcvaren, on se najzad vraća u svoje vreme; vraća se iz jednog dalekog društva koje se razvilo u dve ljudske vrste povezane mržnjom (u lenje eloi koji žive u oronulim dvorcima i zapuštenim vrtovima; i u morlocks, ljude sviknute na mrak podzemlja, kojima su eloi 121

HORHE LUIS BORHES

glavna hrana); vraća se iz budućnosti kao sed čovek s jednim uvelim cvetom u ruci. Tako glasi druga verzija Kolridžove priče. Još neverovatniji od cveta iz raja ili iz sna jeste cvet iz budućnosti, čiji atomi sada zauzimaju druge položaje spremni da uđu u nove kombinacije. Treća verzija koju ću komentarisati je najrazrađenija. Smislio ju je pisac znatno složeniji od Velsa, mada manje obdaren onim prijatnim odlikama koje se obično smatraju klasičnim. Mislim na autora Poniženja Nortmorovih, tužnog i zagonetnog Henrija Džejmsa. Ovaj fantastični roman ostao je nedovršen usled auto­ rove smrti. Naslov je glasio The Sense of the Past, stoje varijacija ili prerada Velsovog naslova The Time Machines Velsov junak putuje u budućnost fanta­ stičnim vozilom koje se kreće napred i nazad kroz vreme, onako kako se druga vozila kreću prostorom; Džejmsov junak vraća se u prošlost, u XVIJJ vek, s namerom da se sazivi s tom epohom. (Oba poduhvata su nemoguća, ali Džejmsov je manje proizvoljan.) U romanu The Sense of the Past, karika koja povezuje stvarno i izmišljeno (sadašnjost i prošlost) nije cvet kao u prethodnim delima, već portret iz XVIII veka, koji na neobjašnjiv način predstavlja sliku junaka priče. Fasci­ niran ovim platnom, on uspeva da se prenese u vreme kada je portret naslikan. Među ljudima koje neizbežno sreće je i slikar; on radi junakov portret sa strahom i otporom, naslućujući da se u tim crtama, koje će se tek
1 Nisam pročitao roman The Sense of the Past, ali sam dobro upoznat s analizom ovog delà u knjizi The Destructive Element Stivena Spendera (str. 105-110). Dhejms je bio Velsov prijatelj; o tom prijateljstvu opjtirno se govori u Velsovom delu Experiment in Autobiography.

122

KOLRIDŽOV CVET

u budućnosti pojaviti, krije nešto neobično i nepri­ rodno... Na taj način Džejms ostvaruje jedinstveni regressus in infinitum jer se njegov junak, Ralf Pendrel, prenosi u XVIJJ vek baš zato što je fasciniran starim portretom, čije postojanje pretpostavlja Pendrelovo pri­ sustvo u XVIII veku. Posledica prethodi uzroku, cilj pu­ tovanja je jedna od njegovih posledica. Vels verovatno nije znao za Kolridžov tekst; Henri Džejms ne samo da je poznavao Velsov, nego mu se i divio. Ukoliko je tačno učenje prema kojem svi pisci čine jedinstvenog autora, 2 razume se da su takvi podaci beznačajni. Strogo govoreći, nije neophodno ići tako daleko; panteista koji tvrdi da je mnogostrukost autora prividna, nalazi neočekivanu podršku u klasicisti koji smatra da ta mnogostrukost ima veoma ograničeni značaj. Ljudima koji misle kao klasicisti nisu važni autori, nego književnost. Džordž Mor i Džejms Džojs uključili su u svoja delà tuđe stranice i rečenice; Oskar Vajld je imao naviku da poklanja svoje argumente drugima da bi ih oni sami koristili; mada na prvi pogled ova dva postupka deluju protivrečno, oni polaze od istog stava prema umetnosti. Od ekumenskog, bez­ ličnog stava... Znameniti Ben Džonson bio je još jedan svedok dubokog jedinstva Reči koji je poricao ograničenje subjekta. U nastojanju da osmisli svoj književni testament i da iznese zaslužene pohvale kao i pokude njegovih savremenika, Džonson je sveo taj poduhvat na sastavljanje zbirke izreka svojih pretho2 Sredinom XVII veka, panteista i pisac epigrama Angelus Sileus tvrdio je da su svi sretni ljudi jedno biće (Cherubinischer Wandersmann, V, 7) i da svi hnšcani moraju biti Hristos (nav. delo. V, 9).

123

HORHE LUIS BORHES

dnika: Seneke, Kvintilijana, Justa Lipsija, Vivesa, Erazma, Makijavelija, Bekona i oba Skaliđerija. Na kraju, da iznesem zaključno zapažanje. Oni koji podrobno prepisuju drugog pisca čine to bez predu­ mišljaja, jer brkaju tog pisca s književnošću, naslu­ ćujući da bi odvajanje od pisca u nekom trenutku značilo isto što i skretanje s linije razuma i pravovernosti. Tokom mnogih godina, verovao sam da jedan čovek može sažeti gotovo beskonačnu književnost. Taj čovek bio je Karlajl, Johanes Beher, bio je Vitman, Rafael Kansinos Asens, bio je De Kvinsi.

124

KOLRIDŽOV SAN

K O L R I D Ž O V SAN

Jednog letnjeg dana 1797. godine, engleskom pesniku Semjuelu Tejloru Kolridžu javio se u snu odlo­ mak poeme Kublaj Kan (pedesetak rimovanih i nepra­ vilnih stihova izvrsne prozodije). Kolridž piše da se nalazio u nekom zabačenom selu u Eksmoru, gde je provodio dane živeći vrlo povučeno; pošto se nije osećao dobro, odlučio je da uzme neko sredstvo za uspavljivanje; san ga je obuzeo samo nekoliko trenutaka pošto je pročitao odlomak iz Purči, u kojem je bila opisana izgradnja dvorca Kublaj Kana, cara čiju je slavu Marko Polo proneo na Zapad. Tekst koji je Kolridž slučajno pročitao proklijao je i razgranao se u njegovom snu; snevač je stvorio niz slika i reči koje su ih prenosile; nekoliko sati kasnije, Kolridž se probudio, uveren da je spevao ili primio poemu od nekih tri stotine stihova. Sećao ih se izuzetno jasno i tako je zapisao odlomak ovekovečen u njegovim delima. Iznenadni posetilac prekinuo ga je u zapisivanju stihova i posle toga Kolridž nije mogao da se seti nastavka poeme. "Na moje veliko iznenađenje i žalost - piše Kolridž - otkrio sam kako se sećam vizije celine u opštim crtama, ali sve ostalo, sve osim osam ili deset nepovezanih stihova, iščezlo je kao što nestaju odrazi u reci u koju ste bacili kamen. Avaj, te slike više se nikad nisu povratile." Odlomak koji je Kolridž uspeo da spase iz zaborava Svinbern je proglasio vrhunskim primerom 125

HORHE LUIS BORHES

muzikalnosti engleskog jezika, dodajući da bi anali­ ziranje ove pesme ličilo na raščlanjivanje duge (meta­ fora je Kitsova). Prevođenje ili rezimiranje pesama čija je osnovna vrlina muzikalnost, uzaludan je posao, koji može biti čak i štetan; ali mi ćemo se za sada zadovoljiti zaključkom da se Kolridžu u snu javila poema nesu­ mnjive i izvanredne lepote. Ovaj je slučaj izuzetan, ali nije jedinstven. U psihološkoj studiji o snu, The World of Dream, Hevlok Elis ga je uporedio sa slučajem violiniste i kompozitora Đuzepea Tartinija koji je sanjao kako đavo (njegov rob) svira na violini jednu čudesnu sonatu; probudivši se, Tartini je prema nepotpunom sećanju zapisao Trillo del Diavolo. Još jedan klasični primer nesvesnog na delu jeste slučaj Roberta Luisa Stivensona koji je u snu raz­ radio fabulu za svoje delo Olalla i još jednu knjigu iz 1884 - Jekull and Hide. (U Chapter on Dreams Stivenson piše o tom snu.) Tartini je u budnom stanju pokušao da podražava muziku iz sna; Stivensonu je san pružio fabule, tj. opšte oblike; bliži Kolridžovom verbalnom nadahnuću je događaj koji Velečasni Bid pripisuje Kedmonu (Historia eclesiastica gentis Anglorum, rV, 24). Događaj se odigrao krajem VII veka u misionarskoj i ratobornoj Engleskoj saksonskih kraljevina. Kedmon je bio prosti pastir i ne više tako mlad čovek; jedne noći napustio je neko slavlje jer je znao da bi ga ljudi terali da peva uz harfu, a on da peva nije umeo. Zato je otišao u štalu, legao među konje i zaspao. U snu je čuo glas kako ga zove po imenu, naređujući mu da peva. Kedmon je odgovorio da ne može jer ne ume, a glas mu je onda rekao: "Pevaj o početku svega sto je stvoreno". I Kedmon je ispevao stihove koje nije nikad pre toga čuo.
126

KOLRIDŽOV SAN

Kasnije se probudio i sećajući se još tih stihova, po­ novio ih je kaluđerima iz obližnjeg manastira Hild. Pošto je bio nepismen, kaluđeri su mu pročitali odlo­ mke iz Svetog pisma, a on ih je "mrmljao kao produ­ hovljena životinja, pretvarajući ih u milozvučne stihove, pevajući o nastanku sveta i čoveka, o Stvaranju, Izlasku dece Izrailjove, njihovom dolasku u Obećanu zemlju i o mnogim drugim događajima iz Pisma, o Isusovom silasku na zemlju, njegovim mukama i vaskrsenju, o pojavi Svetog duha, učenju apostola, o strahoti Sudnjeg dana, užasu pakla, milini raja, o Božjoj pravednosti i milosti. Kedmon je bio prvi duhovni pesnik kod En­ gleza; "niko se nije mogao porediti s njim - ističe Bid jer njegov učitelj nije bio čovek, već Bog". Mnogo godina kasnije, Kedmon je prorekao svoj samrtni čas, koji je dočekao spavajući. Nadajmo se da se posle toga ponovo susreo sa svojim anđelom negde na nebesima. Na prvi pogled Kolridžov san može nam izgle­ dati manje čudan od sna njegovog prethodnika. Kublaj Kan je izvanredna pesma; Kedmonova himna od devet stihova ne otkriva ništa vredno osim njenog oniričkog porekla. Kedmon je otkrio svoj poziv u snu; Kolridž je već bio pesnik pre tog događaja. Štaviše, jedan potonji događaj beskrajno uvećava čudesnost sna iz kojeg je proistekao Kublaj Kan. Ako se on zaista odigrao, to znači da istorija ovog sna počinje više vekova pre Kolridžovog doba, prevazilazeći i njega i nas. Kolridžu se ovaj san javio 1797 (neki kažu 1798), a obelodanio ga je tek 1816. i to u vidu beleške koja objašnjava i opravdava nedovršenost pesme. Dva­ deset godina kasnije, u Parizu je objavljeno više odlo­ maka prvog zapadnjačkog prevoda jedne od mnogih op127

HORHE LUIS BORHES

štih istorija kojima obiluje persijska književnost. Reč je o Zbirci povesti Rašida al-Dina iz XIV veka. Na jednoj stranici piše: "Kublaj Kan je sagradio dvorac istočno od Šangtua i to prema nacrtu koji mu se javio u snu". To je napisao vezir Hasan Mahmud, potomak porodice Kublaj. Tatarski car iz XIII veka usnio je dvorac i pre­ tvorio svoj san u javu; engleski pesnik iz XVIII veka, ne znajući da je to zdanje bilo plod sna, usnio je pesmu o dvorcu. U poređenju s ovom simetrijom koja povezuje duše ljudi koji sanjaju preko kontinenata i vekova, čini mi se da čuda, vaskrsenja i otkrovenja, o kojima govore verske knjige, nisu ništa ili gotovo ništa. Koje ćemo objašnjenje prihvatiti? Oni koji unapred sumnjaju u natprirodno (a ja sam uvek nastojao da pripadam tom bratstvu) smatraće da se u povesti ova dva sna javlja slučajna podudarnost, obrazac iscrtan ig­ rom slučaja, kao što oblaci nekad poprime oblike koji podsećaju na lavove i konje. Drugi će tvrditi da je pes­ nik nekako saznao priču o caru koji je usnio dvorac, pa je kasnije izmislio izvrsnu priču o snu-, koja je trebalo da zabašuri i opravda fragmentarnost i rapsodičnost pesme. 1 Mada je uverljiva, ova pretpostavka navodi nas da bez dokaza tvrdimo da je postojao jedan tekst nepoznat sinolozima, u kojem je Kolridž mogao da pročita o 2 Kublaj Kanovom snu pre 1816. Još su privlačnije pret­ postavke koje prevazilaze granicu racionalnih obja­ šnjenja. Na primer, možemo pretpostaviti da se posle
Početkom XIX ili krajem XVIII veka čitaoci naklonjeni klasi­ cizmu dočekivali su pesmu Kublaj Kan znatno nepovoljnije nego mi. Prvi Kolridžov biograf, Trail, napisao je 1884: "Ekstravagantna onirička pesma Kublaj Kan zanimljiva je pre svega kao psihološki kuriozitet." 2 Vidi John Livingston Lowes, The Road to Xanadu, 1927, strane 358 i 585. 128
1

KOLRIDŽOV SAN

rušenja dvorca duša Kublaj Kana preselila u Kolridža samo zato da bi Kolridž mogao da rekonstruiše dvorac recima trajnijim od mermera i metala. Prvi san obogatio je stvarnost dvorcem; drugi se javio pet vekova kasnije da bi je obogatio pesmom (početkom poeme) nadahnutom dvorcem; sličnost između dva sna upućuje na neku nameru; golema vremenska razdaljina upućuje na natprirodnog izvršioca ove namere. Dokučiti namere tog besmrtnika ili dugovečnog bića znači upustiti se u smeo i isto toliko besmislen poduhvat, ali je ipak umesno zaključiti da namera nije izvršena do kraja. P. Gerbijon, jezuita, utvrdio je 1691. da su od Kublaj Kanovog dvorca ostale samo ruševine; znamo da je od Kolridžove poeme, pošto se probudio iz sna, ostalo samo pedesetak stihova. Takvi događaji dopuštaju pretpostavku da ni niz snova kao ni niz njihovih ostvarenja nisu privedeni kraju. Vizija dvorca javila se prvom čoveku u snu i on ga je sagradio; drugi čovek, ne znajući za svog prethodnika, usnio je pesmu o dvorcu. Ako je ovaj obrazac zaista valjan, znači da će jedne noći, pre koje će proteći vekovi, neki čitalac pesme Kublaj Kan usnuti delo koje će pretvoriti u mermer i zvuk. On neće znati da su njegova dva prethodnika možda već dala svoj doprinos beskrajnom nizu snova. I ključ će se verovatno javiti u poslednjem snu. Napisavši sve ovo, nazirem, ili mi se čini da nazirem, još jedno objašnjenje. Možda je u pitanju arhetip još uvek nepoznat ljudima, neki večni predmet koji postepeno prodire u svet; dvorac je bio njegova prva manifestacija; pesma je bila druga. Bilo ko da ih uporedi, zaključio bi da su dvorac i pesma istovetni.

129

HORHE LUIS BORHES

VREME I DŽ. V. DAN

U broju 63 časopisa "Sur" (za decembar 1939) objavio sam nacrt istorije ili uvod u istoriju večnog povratka. U tom radu mnoge su stvari izostavljene, neke slučajno, neke ne: namerno sam prešao preko Džona Dana, ne spomenuvši ga. Večni regressus je njemu pos­ lužio kao polazište učenja o subjektu i vremenu, a šokantnost tog učenja teško je potceniti. Kritika (pa i samo izlaganje) njegovog učenja prevazišla bi okvir jedne beleške. Njegova složenost zahteva poseban čla­ nak: ovom prilikom, pokušaću da ga napišem. Na to me podstiče čitanje poslednje Danove knjige - Nothing Dies (1940, Faber and Faber) - koja ponovo iznosi ili sažima argumente iz njegova tri prethodna delà. Radi se zapravo o jednom jedinom argumentu. On ne nudi ništa novo; ali zaključci koje autor izvodi iz njega ukazuju na njegovu drskost i gotovo skandalozni postupak. Pre nego što ih prokomentarišem, valja da iznesem nekoliko varijacija njegovih pretpostavki. Među mnogim indijskim filozofskim sistemima koje beleži Paul Dojsen (Nachvedische Philosophie der Inder, 318), sedmi po redu negira da ja može biti pred­ met neposredne spoznaje, "jer da bi se spoznala jedna duša, neophodna je druga duša koja bi spoznala prvu, zatim treća koja bi spoznala drugu". Indusi nemaju smisla za istoriju (drugim recima: pokazuju gotovo 130

VREME I DŽ.V. DAN

izopačenu sklonost ka razmatranju ideja, a ne imena filozofa i datuma), ali se zna da je ta temeljna negacija introspekcije imala za sobom osam vekova razvoja. Šopenhauer ju je ponovo otkrio oko 1843. "Subjekt spoznaje", ponavlja on, "ne može kao takav biti pred­ met spoznaje; on samo može biti predmet spoznaje nekog drugog subjekta koji vrši spoznaju" (Welt als Wille und Vorstellung, druga knjiga, devetnaesto pogla­ vlje). Herbart se takođe poigrao tim ontološkim umno­ žavanjem. Pre nego što je navršio dvadeset godina, on je zaključio da ja mora biti beskonačno, jer da bi jedno ja samo sebe spoznalo, moramo pretpostaviti drugo ja koje je sebe spoznalo, a to znači da mora postojati i takvo treće ja (Dojsen: Die Neuere Philosophie, 1920, str. 367). Ukrašen anegdotama, parabolama, dobronamernim i ironičnim opaskama i dijagramima, to je klju­ čni argument na kojem se zasnivaju Danove rasprave. U delu An Experiment With Time (dvadeset drugo poglavlje) on tvrdi da svesni subjekt nije svestan samo onog što opaža, već i jednog subjekta A koji takođe opaža, pa prema tome, i subjekta B koji je sve­ stan subjekta A, pa prema tome i subjekta V, koji je svestan subjekta B... Zatim, ponašajući se kao daje ot­ krio neku tajnu, Dan dodaje da bezbroj subjekata prevazilazi tri dimenzije prostora mada su obuhvaćeni bez­ brojnim dimenzijama vremena. Pre nego što razjasnimo ovaj stav, pozivam čitaoca da ponovo razmotrimo tvrd­ nje iznete u ovom pasusu. Kao dostojni naslednik britanskih nominalista, Haksli tvrdi daje razlika između percepcije bola i svesti o toj percepciji čisto verbalne prirode; zatim ismeva čiste metafizičare koji u svakoj percepciji razlikuju 131

HORHE LUIS BORHES

"subjekt koji oseća, predmet koji izaziva osećaj i onu dominantnu ličnost: Ja (Essays, šesta knjiga, str. 87). Gustav Spiler (The Mind of Man, 1902) priznaje da su svest o bolu i sam bol dve različite stvari, ali da se one ne mogu razdvojiti, kao što ne možemo razdvojiti isto­ vremenu percepciju jednog glasa i jednog lica. Čini mi se da je njegovo mišljenje valjano. Što se tiče svesti o svesti koju priziva Dan, da bi u svakog pojedinca ugra­ dio vrtoglavu i nebuloznu hijerarhiju subjekata, sklon sam da poverujem da se radi o uzastopnim ili zami­ šljenim stanjima prvobitnog subjekta. "Ako bi duh", piše Lajbnic, "morao ponovo da misli ono što je već jednom mislio, bilo bi mu dovoljno da percipira jedno osećanje, pa da ga kasnije obnovi u mislima, a zatim u mislima o mislima, i tako u beskonačnost" (Nouveaux essais sur l entendement humain, druga knjiga, prvo poglavlje). Postupak kojim se Dan služi da bi prečicom sti­ gao do beskonačnog broja vremena manje je uverljiv od ovoga, a istovremeno je i naivniji. Slično Huanu de Me­ 1 ni u delu Laberinto de Fortuna , i Uspenskom u Tertium Organum, on pretpostavlja da budućnost, sa svim svojim varijacijama i pojedinostima, postoji već sada. Apsolutna reka kosmičkog vremena ili smrtne reke naših života teku ka toj pretpostojećoj budućnosti (ili pak izviru iz pretpostojeće budućnosti, kako tvrdi Bredli). To kretanje, taj tok, poput svakog kretanja, zahteva određeno vreme; onda je neophodno drugo vreme

Ova poema iz XV veka sadrži viziju "tri velika točka": prvi je ne­ pomičan i predstavlja prošlost; drugi se okreće i to je sadašnjost; treći je opet nepomičan i predstavlja budućnost.

1

132

VREME I DŽ.V. DAN

koje omogućuje kretanje prvog; zatim treće da omogući kretanje drugog i tako beskonačno... 2 To je mehanizam koji nam predlaže Dan. U ovim hipotetičnim ili privi­ dnim vremenima beskonačno obitavaju subjekti nedo­ stupni percepciji, umnožavajući ovaj drugi regressus. Nije mi poznato mišljenje mog čitaoca. Ne tvr­ dim da znam kakva je stvar vreme (ni da je ono uopšte "stvar"), ali osećam da tok vremena i vreme predsta­ vljaju jednu zagonetku, a ne dve. Sve mi se čini da Dan upada u grešku nalik na onu svojstvenu rasejanim pesnicima kad (recimo) govore o mesecu koji otkriva svoj crveni krug, zamenjujući u jedinstvenoj vizuelnoj slici podmet, prirok i dodatak, mada je i dalje reč o istom, malo zamaskiranom subjektu... Dan je znamenita žrtva ove loše intelektualne navike na koju je ukazao Bergson: ona se sastoji u poimanju vremena kao četvrte dimenzije prostora. Dan tvrdi da budućnost već postoji i da treba da se prenesemo tamo, ali pod ovom pret­ postavkom budućnost se lako pretvara u prostor, zahtevajući drugo vreme (ono se takođe poima kao prostor, crta, reka), a zatim treće i milionito. Sva Danova delà podvlače beskonačne dimenzije vremena? s tim što su sve te dimenzije prostorne. Dan definiše pravo vreme kao nedostižni, poslednji član beskonačnog niza.

2 Pola stoleća pre nego što je Dan izneo ovu tezu, Šopenhauer je u jednoj belešci, svojeručno dodatoj njegovom delu Welt als Wille und Vorstellung, otkrio i odmah odbacio "apsurdnu pretpostavku o drugom vremenu, u kojem ono prvo teče brzo ili sporo". Beleška je uključena u drugu knjigu istorijsko-kritičkog izdanja koje je pripremio Oto Vajs, str. 829. 3 Ovaj izraz dovoljno je rečit. U XXI poglavlju delà An Experiment With Time Dan piše o jednom vremenu koje je perpendikularno u odnosu na drugo vreme.

133

HORHE LUIS BORHES

Koji su to razlozi koji navode na pretpostavku o već postojećoj budućnosti? Dan nam nudi dva: prvi je predskazanje u snovima; drugi je relativna jednosta­ vnost koju ova pretpostavka nameće inače zamršenim dijagramima svojstvenim njegovom stilu. On takođe nastoji da izbegne probleme neprestanog stvaranja... Teolozi definišu večnost kao istovremeno i lucidno sažimanje svih trenutaka vremena, smatrajući je jednim od Božjih atributa. Zapanjuje Danova tvrdnja da mi već posedujemo večnost i da snovi koji nam se u toku noći redovno javljaju potvrđuju da je to tako. On smatra da se neposredna prošlost i neposredna buduć­ nost ulivaju u snove. U budnom stanju prolazimo kroz uzastopno vreme ujednačenom brzinom; dok u snu pro­ lazimo kroz područje koje može biti krajnje golemo. Sanjati znači povezati trenutne utiske s tog putovanja da bi se sastavila jedna povest ili više njih. Opazimo sliku sfinge i sliku apoteke, a onda zamišljamo kako se apo­ teka pretvara u sfingu. Zamišljamo čoveka koga ćemo upoznati sutra, prenoseći na njega usne s lica koje smo videli sinoć... (Već je Šopenhauer napisao da su život i san stranice iste knjige; čitati je stranicu po stranicu znači živeti; prelistavati je, znači sanjati.) Dan sa sigurnošću tvrdi da ćemo u smrti savla­ dati veštinu rukovanja večnošću. Povratićemo sve tre­ nutke svog života, da bi ih zatim iskombinovali po volji. Bog, naši prijatelji i Šekspir sarađivaće u tome s nama. Pred ovako sjajnom tvrdnjom, svaki autorov propust deluje beznačajno.

134

NOVO POBIJANJE VREMENA

NOVO POBIJANJE VREMENA Vor mir keine Zeit, nach mir wird keine sein, Mit mir gebiert sie sich, mit mir geht sie auch ein. Daniel von Czepko: Sexcenta monodisticha sapientum

(1655) i ii

Prolog Da je objavljeno sredinom XVHI veka, ovo po­ bijanje (ili njegovo ime) potrajalo bi u Hjumovim bi­ bliografijama, a možda bi ga spomenuli Haksli ili Kemp Smit. Da je objavljeno 1947 - posle Bergsona - ono bi predstavljalo anahronični reductio ad absurdum jednog prevaziđenog sistema, ili, što je još gore, beznačajno mozganje nekog Argentinca koji je zalutao u meta­ fiziku. Obe pretpostavke su uverljive, a možda i tačne; ma koliko želeo da ih ispravim, ne mogu da na osnovu svoje rudimentarne dijalektike obećam neki genijalni zaključak. Teza koju ću izložiti stara je koliko i Zenonova strela ili dvokolica grčkog kralja u delu Milinda Panha; ako je uopšte ima, novina se sastoji u primeni klasičnog Berklijevog instrumenta radi njene potvrde. Berkli i njegov nastavljač Dejvid Hjum imaju u svojim delima mnogobrojne pasuse koji protivreče mojoj tezi ili je isključuju; uprkos tome, misl ; da moj zaključak nužno proizlazi iz njihovog učenj

135

HORHE LUIS BORHES

Prvi članak (A) potiče iz 1944. i pojavio se u broju 115 časopisa "Sur"; drugi je napisan 1946. i pred­ stavlja revidiranu verziju prvog. Namerno nisam spojio ova dva članka u jedan zato što smatram da čitanje dva analogna teksta može olakšati razumevanje jedne slože­ ne materije. Reč o naslovu. Nije mi nepoznato da je on pri­ mer čudovišnosti koju logičari nazivaju contradictio in adjecto. Tvrditi d a j e neko pobijanje vremena novo (ili staro) znači pripisivati mu svojstvo vremena, čime se zapravo potvrđuje pojam koji treba pobiti. Međutim, ipak ostavljam taj naslov da bi njegova blaga podsmešljivost dokazala da uopšte ne preuveličavam značaj ovakvih igara reči. Pored toga, naš je jezik tako prožet i prezasićen vremenom da ove stranice najverovatnije ne sadrže nijedan iskaz koji ga na ovaj ili onaj način ne pretpostavlja ili ne priziva. Posvećujem ove redove svom pretku Huanu Krisostomu Lafinuru (1797-1824) koji je argentinskoj književnosti ostavio poneki jedanaesterac vredan spo­ mena i koji je pokušao da izvrši reformu nastave filo­ zofije, nastojeći da je pročisti od teoloških senki i uz­ digne propovedajući s katedre Lokova i Kondijakova načela. Umro je u izgnanstvu; kao i svi drugi ljudi, i on je živeo u pogrešnom vremenu.
2 3 . decembar 1946, Buenos Ajres

136

NOVO POBIJANJE VREMENA

A I U toku života posvećenog književnosti i (povre­ meno) metafizičkim pitanjima, primetio sam ili naslutio pobijanje vremena, u šta ja lično sumnjam, ali što me prividnom snagom aksioma pohodi noću i u trenucima umornog svitanja. Ono je u ovom ili onom vidu prisu­ tno u svim mojim delima: nagoveštavaju ga pesme "Natpis na bilo kojem grobu" i "Igra" u knjizi Žar Buenos Ajresa (1923); iskazuju ga dva članka u knjizi Ispitivanja (1925), strana 46. u Evaristu Karijegu (1930), priča "Osetiti se u smrti" u Istoriji večnosti (1936), beleška na strani 24 u "Vrtu sa stazama koje se račvaju" (1942). Nisam zadovoljan nijednim od nabro­ janih tekstova, čak ni onim pretposlednjim koji je više intuitivan i patetičan, a manje promišljen i potkrepljen dokazima. Ovo što sada pišem predstavlja pokušaj da svim tim tekstovima pružim osnovicu. Dva su me argumenta navela na pobijanje vre­ mena: Berklijev idealizam i Lajbnicovo načelo nerazgovetnosti. Berkli {Principles of Human Knowledge, 3) primećuje: "Svako će priznati da misli, osećanja i ideje koje oblikuje naša mašta ne postoje bez uma. Isto tako je jasno da čulni utisci ili ideje utisnute u čula, bez obzira kako se oblikuju (id est, koji predmet oblikuju), ne mogu postojati nigde osim u umu koji ih opaža... Tvrdim da ovaj sto postoji; drugim recima, vidim ga, dodirujem ga. Ako to isto tvrdim kad se nalazim daleko od pisaćeg stola, ja u stvari tvrdim da bih ga na isti način osetio ako bih mu se približio ili, pak, da ga na 137

HORHE LUIS BORHES

isti način može osetiti drugi um... Govoriti o apso­ lutnom postojanju neorganskih predmeta, nezavisno od toga da li ih opažamo ili ne, predstavlja po mom uverenju besmislicu. Njihov esse je percipi; oni ne mogu postojati izvan uma koji ih opaža." Odgovarajući unapred na moguće primedbe, Berkli u 23. pasusu dodaje: "Neki će sigurno reći da nema ničega lakšeg nego da zamislimo drveće u gaju ili knjige u biblioteci, ma i ne bilo nikog u blizini ovih predmeta koji bi ih opažao. Zaista, ništa lakše od toga. Međutim, pitam vas zar niste u stvari u svom umu oblikovali ideje koje nazivate knjigama ili drvećem, izostavljajući tom prilikom misao o nekome ko bi ih opažao? I zar ih niste tom prilikom izmislili? Ne tvrdim da um nije u stanju da proizvodi ideje: samo pobijam tvrdnju da predmeti mogu postojati izvan uma". U pasusu 6 Berkli je već bio istakao: "Neke istine su tako očigledne da je dovoljno da otvorimo oči pa da ih ugledamo. Jedna od njih je veoma značajna: Ceo nebeski hor i sve što postoji na zemlji - sva tela koja čine silno svemirsko tkanje - ne postoje izvan uma; ne postoje ako ih mi ne mislimo ili ako ih ne misli neki Večni um." Tako glasi idealističko učenje u recima čoveka koji ga je osmislio. Nije teško da ga razumemo, ali nije lako da razmišljamo u njegovim okvirima. Sopenhauer je u svom razmatranju zaista neke stvari smetnuo s uma. U uvodnim redovima prve knjige Welt als Wille und Vorstellung - iz 1819 - on iznosi tvrdnju koja ne pre­ staje da zapanjuje čitaoce: "Svet je moja predstava o svetu. Čovek koji prihvati ovo kao istinu, nesumnjivo zna da ne poznaje sunce ili zemlju, već samo oči koje vide sunce ili zemlju, i ruku koja oseća da dodiruje 138

NOVO POBIJANJE VREMENA

zemlju." Drugim recima, za Šopenhauera, idealistu, ljudske oči i ruke su manje prividne od zemlje i sunca. U prvom poglavlju dodatne knjige objavljene 1844, on ponavlja istu grešku u još težem vidu: definiše svemir kao misaoni fenomen, razlikujući "svet u glavi" i "svet izvan glave". Međutim, Berkli je 1713. navodno citirao Filona ovako: "Mozak o kojem govoriš je čulni predmet i kao takav on može postojati samo u umu. Hteo sam da saznam da li smatraš uverljivom pretpostavku da je jedna ideja ili stvar u umu uzrok svih ostalih. Ako je tvoj odgovor potvrdan, kako objašnjavaš poreklo te izvorne ideje ili uma?" Šopenhauerovom dualizmu ili cerebralizmu s pravom se može suprotstaviti Spilerov monizam. Spiler je tvrdio (The Mind of Man, VITI po­ glavlje, 1902) da ženica i površina kože koji čine čulo vida i dodira, predstavljaju u stvari dva sistema, vizuelni i taktilni, tako da odaja koju vidimo ("objektivni predmet") nije veća od one koju zamišljamo (od "um­ nog predmeta"), niti sadrži ovu drugu jer u ovom slu­ čaju deluju dva vizuelna sistema. Berkli je sa svoje strane (Principles of Human Nature, 10 i 116) takođe negirao izvorne kvalitete - tvrdoću i veličinu predmeta - kao i apsolutni prostor. Berkli je priznavao kontinuirano postojanje predmeta, jer kad ih ne opaža pojedinac, opaža ih Bog; Hjum ga pobija višom logikom (Treatise of Human Nature, I, 4, 2). Berkli je priznavao lični identitet, "jer mene ne čine samo moje ideje, već još nešto: aktivno načelo mišljenja" (Dialogues, 3); skeptični Hjum pobija ovu tvrdnju, svodeći čoveka na "skup ili zbir percepcija koje slede jedna drugu neshvatljivom brzinom" (nav. delo, I, 4, 6). Obojica potvrđuju vreme: za Berklija ono 139

HORHE LUIS BORHES

je "uzastopnost ideja koje teku jednakomerno i u kojoj učestvuju sva bića" (Principles of Human Knowledge, 98), a za Hjuma "uzastopnost nedeljivih trenutaka" (nav. delo, I, 2, 2). Sakupio sam prepiše apologeta idealizma, um­ nožio sam njihove kanonske pasuse, dozvolio sam sebi ponavljanja i pojašnjavanja, cenzurisao sam Šopenhauera (ne bez osećanja nezahvalnosti) samo da bih svom čitaocu omogućio da pronikne u taj nepostojani misaoni svet. Svet trenutnih utisaka; svet lišen materije i duha, ni objektivan, ni subjektivan; svet bez idealne arhitektonike prostora; svet sazdan od vremena, apsolutnog i jednoličnog vremena Principia; beskrajni lavirint, haos, san. Sve do slike savršenog raspadanja koju nam pruža Dejvid Hjum. Polazeći od idealističkih argumenata, čini mi se da se može - a možda i mora - ići dalje. Hjum ne doz­ voljava da se govori o obliku meseca ili njegovoj boji; oblik i boja su mesec; ne može se govoriti ni o opaža­ njima uma jer um nije ništa drugo do niz percepcija. Kartezijanska tvrdnja mislim, dakle postojim prestaje da važi; kada kažete mislim, pretpostavljate da postoji neko ja i tražite načelo; Lihtenberg je u XVIII veku predložio da umesto mislim upotrebimo bezlično misli se, kao kad kažemo grmi ili seva. Ponavljam: iza lica ne postoji skriveno ja koje upravlja postupcima i prima utiske; mi smo samo niz zamišljenih postupaka i lutajućih utisaka. Niz? Time negiramo duh i materiju kao kontinuitete, negiramo i prostor, te mi se čini da gubimo pravo na potvrđivanje vremenskog kontinuiteta. Zamislimo bilo koju sadašnjost. Noć na Misisipiju, trenutak u kojem se budi Haklberi Fin; splav izgubljen u polumraku plovi
140

NOVO POBIJANJE VREMENA

nizvodno; vreme je možda sveže. Haklberi Fin prepo­ znaje blagi šum vode; rasejano otvara oči; vidi varljivi broj zvezda, vidi nerazgovetne obrise drveća; zatim tone u san kao u tamnu vodu. 1 Idealistička filozofija tvrdi da percepcijama proizvoljno i uzaludno pripi­ sujemo materijalnu supstancu (predmetnost) ili du­ hovnu supstancu (duhovnost); ja tvrdim da je isto toliko logično misliti da su to sve članovi jednog niza čiji je početak isto toliko neshvatljiv koliko je nezamisliv njegov kraj. Idealizam smatra neopravdanim što se na reku i obalu, koje je Hak percipirao, prenosi pojam druge predmetne reke ili obale, jer to samo znači da u već postojeću mrežu percepcija unosimo još jednu novu; mislim da je isto tako neopravdano prenositi hronološko određenje: na primer, činjenicu da su se navedeni događaji odigrali u noći 7. juna 1849, između četiri i deset i četiri i jedanaest minuta. Drugim recima: primenjujem dualističke argumente da bih negirao dug vremenski niz koji idealizam prihvata. Hjum je pobijao apsolutni prostor u kojem postoji svaki predmet; ja pobijam jedinstveni vremenski niz u kojem se odvija uzastopnost događaja. Pobijanje istovremenosti ništa nije lakše od pobijanja uzastopnosti. Negiram uzastopnost u velikom broju slučajeva; u isto tako velikom broju slučajeva negiram i istovremenost. Ljubavnik koji misli Dok sam ja bio tako srećan verujući u vernost svoje drage, ona me je varala nesumnjivo greši; ako je svako stanje koje živimo
Izabrao sam trenutak između dva sna, jedan književni, a ne istorijski trenutak, samo da bih pomogao čitaocu. Ko sumnja u pouzdanost ovog primera može uzeti neki drugi primer; možda iz svog života, ako mu to više odgovara.
1

141

HORHE LUIS BORHES

apsolutno, njegova sreća nije bila istovremena s njenim neverstvom; otkrivanje neverstva je drugo stanje koje ne može promeniti prethodna stanja, mada može promeniti sećanje na njih. Današnja tuga nije stvarnija od jučerašnje sreće. Tražim konkretniji primer. Početkom avgusta kapetan Isidoro Suares koji je komandovao peruanskim konjičkim vodom, odlučio je ishod bitke kod Hunina u svoju korist; početkom avgusta 1824. De Kvinsi je objavio žučnu kritiku na račun Wilhelm Meisters Lehrjahre; ti događaji nisu bili istovremeni (mada sada jesu) jer su oba čoveka preminula, prvi u Montevideu, drugi u Edinburgu, ne znajući jedan za drugog... Svaki trenutak je autonoman. Ni osveta ni oproštaj ni zatvor, pa čak ni zaborav, ne mogu prome­ niti nepovredivu prošlost. Ništa nije manja uzaludnost nadanja i strahovanja, koji se uvek odnose na buduće događaje; drugim recima, na događaje koji se neće desiti nama koji činimo sićušnu sadašnjost. Tvrde da sadašnjost, taj specious present psihologa, traje između nekoliko sekundi i delića sekunde; toliko traje istorija svemira. Bolje rečeno, ta istorija ne postoji, isto kao što ne postoji ljudski život, pa čak nijedna od njegovih noći; svaki trenutak našeg života postoji, ali ne i njego­ va zamišljena sveukupnost. Svemir, zbir svega posto­ jećeg, zamišljen je skup isto kao što je zamišljen onaj koji obuhvata sve konje koje je sanjao Šekspir - jednog, mnoge, nijednog ? - između 1592. i 1594. Dodajem: ako je vreme misaoni proces, kako ono može biti zaje­ dničko hiljadama ljudi ili samo dvojici? Argumentacija prethodnih pasusa, isprekidana i usporena primerima, može izgledati složena. Tražim neposredniji metod. Zamislimo život u kojem ima mnogo
142

NOVO POBIJANJE VREMENA

ponavljanja: uzmimo moj život za primer. Ne prođem pored groblja Rekoleta, a da se ne setim da su tu sahra­ njeni moji roditelji, dedovi i pradedovi i da ću i ja tu po­ čivati; kasnije se setim da sam se toga sećao bezbroj puta ranije; ne mogu da se šetam predgrađima u samoći noći, a da ne pomislim kako nam ona prija zato što briše jalove detalje koje priziva sećanje; ne mogu žaliti za gubitkom neke ljubavi ili prijateljstva, a da ne pomislim da mogu izgubiti samo ono što stvarno nikad nisam imao; svaki put kad prođem pored nekog ugla u južnom delu grada, setim vas se, Jelena; kad god mi povetarac donese miris eukaliptusa, setim se Adrohea svog detinjstva; svaki put kad se setim Heraklitovog odlomka 91 Ne možeš dva puta ući u istu reku, divim se njegovoj dijalektičkoj veštini, jer lakoća kojom prihvatamo prvu misao ("Reka je druga") omogućuje da se neprimetno provuče i druga misao ("Ja sam drugi") i da se stvori privid da smo je sami smislili; svaki put kad čujem nekog germanofila kako napada yiddish, pomislim da je yiddish pre svega nemački dijalekt s neznatnim eleme­ ntima svetog jezika, hebrejskog. Ove tautologije, i druge koje ne spominjem, čine materiju od koje je sazdan moj život. Razume se da se one ponavljaju, ali ne u tačno određenom vidu; ima razlika u naglasku, temperaturi, svetlosti i opštem fiziološkom stanju. Međutim, sumnjam da je broj varijacija beskonačan: možemo da pretpostavimo da u umu pojedinca (ili dvoje ljudi koji ne znaju jedan za drugog, ali u kojima se odvija isti proces) postoje dva istovetna trenutka. Pošto smo pretpostavili tu istovetnost, umesno je postaviti ovo pitanje: Zar ta dva istovetna trenutka nisu jedan te isti? Nije li dovoljan jedan jedini ponovljeni 143

HORHE LUIS BORHES

član pa da se ceo vremenski niz poremeti i zamrsi? Kada se strasni čitaoci Šekspira jedanput predaju njegovom stihu, nisu li oni bukvalno Šekspir? Još nisam proniknuo u etiku sistema koji sam skicirao. Ne znam da li je on uopšte ima. U petom pasu­ su četvrtog poglavlja rasprave Sanhédrin u Misni, tvrdi se: božanska pravda znači da onaj koji ubije jednog jedinog čoveka, uništava svet; ako nema pluralizma, onaj koji bi pobio sve ljude ne bi počinio veći greh od usamljenog i prvotnog Kaina, niti bi bio univerzalniji u uništavanju - to je pravoverno tumačenje, koje može biti i magijsko. Mislim da je ono tačno. Velike opšte katastrofe - požari, ratovi, epidemije - predstavljaju jedan jedini bol prividno umnožen mnogobrojnim ogle­ dalima. To misli i Bernard So (Guide to Socialism, 86): "Nema na svetu veće patnje od one koju možeš sam da iskusiš. Ako umreš od gladi, iskusićeš svu glad koje na svetu ima ili će biti. Ako deset hiljada ljudi umre s tobom, njihovo učešće u tvojoj nesreći neće učiniti tvoju glad deset hiljada puta većom, niti će produžiti trajanje tvog ropca deset hiljada puta. Nemoj dozvoliti da te ojadi zastrašujući zbir ljudskih patnji; takav zbir ne postoji. Ni beda ni bol ne mogu se akumulirati." Uporedi s delom The Problem of Pain, VII, S. S. Luisa. Lukrecije (De rerum natura, I, 830) pripisuje Anaksagori učenje po kojem se zlato sastoji iz niza zlatnih čestica, vatra iz iskri, kost iz sitnih i nevidljivih koščica; Džosaja Rojs, možda pod uticajem sv. Avgustina, smatra da se vreme sastoji iz vremenskih jedinica i da "svaka sadašnjost u kojoj se nešto događa takođe predstavlja uzastopni niz" (The Word and the Indivi-

144

NOVO POBIJANJE VREMENA

dual, II, 139). Ova pretpostavka u skladu je s osnovnom tezom koju ovde zastupam.

II Svaki jezik odlikuje se uzastopnošću; dakle, jezik nije sredstvo podobno za istraživanje večnog ili bezvremenskog. Svi oni koji su s negodovanjem pratili izloženu argumentaciju, možda će pokazati više oduše­ vljenja za spis iz 1928. Već sam ga spomenuo; reč je o priči koja nosi naslov "Osećati se u smrti": "Hoću ovde da zabeležim jedno iskustvo koje sam imao pre neke večeri: bio je to uzbudljiv događaj, mada suviše prolazan i sitan da bih ga mogao nazvati pustolovinom; s druge strane, suviše nerazuman i senti­ mentalan da bi me podstakao na dublja razmišljanja. Radi se o jednom događaju i reči vezanoj za njega, reči koju sam prethodno koristio, mada je sve do tog trenu­ tka nikad nisam bio proživeo celim svojim bićem. Evo podrobnog opisa tog događaja, kao i vremena i mesta koji svedoče o njemu. "Prisećam ga se na ovaj način. Prethodne večeri bio sam u Barahasu, u koji inače nisam zalazio i čija je udaljenost od mesta koje sam kasnije obišao davala ču­ dan ukus tom danu. Ta noć nije imala nikakvo sudbinsko predodređenje; pošto je bila mirna, posle večere sam izašao da se prošetam i prepustim se sećanjima. Išao sam kuda me je slučaj vodio; potrudio sam se da to bude najšira lepeza mogućnosti da ne bih opteretio iščekivanje jednim odabranim i predviđenim pravcem. Šetao sam, išao kud su me noge vodile; bez
145

HORHE LUIS BORHES

druge odluke sem rešenosti da pešačim avenijama i širokim ulicama, prihvatao sam najtajanstvenije pozive slučajnosti. Tako šetajući, neka ne sasvim strana sila vodila me je sve dalje ka predgrađima, čijih imena uvek želim da se sećam i koja od sveg srca poštujem. Ne želim da na taj način označim sopstvenu sredinu, kraj u kojem sam proveo detinjstvo, već njegovu neposrednu okolinu, koja je ostala tajanstvena: taj prostor odlično sam poznavao na recima, a slabo na delu, tako da mi je bio blizak, ali u isto vreme i dalek poput mita. Naličje poznatog, ona druga strana, pojavila se u dve pretposlednje ulice koje nisam nikad primećivao, onako kao što ne primećujemo temelje kuće u kojoj živimo ili nevidljivi kostur u telu. Šetnja me je dovela do jednog ugla. Udisao sam noć dok su mi misli uživale u savr­ šenoj slobodi. Osećanje umora pojednostavilo je prizor koji zapravo i nije bio složen. Njegova tipičnost činila ga je nestvarnim. Niske kuće nizale su se duž ulice i mada su na prvi pogled odavale utisak siromaštva, kasnije mi se učinilo da su odisale nesumnjivom rado­ šću. Bio je to prizor najniže bede i najviše lepote. Nijedna kuća nije izlazila pravo na ulicu; na zidovima su bile senke smokava; male kapije - koje su nadvisi­ vale izdužene linije zidova - delovale su kao da su saz­ dane od iste beskonačne materije od koje je bila sači­ njena noć. Trotoar se usecao u kolovoz; ulica nije bila popločana, nego nalik na kolski put, na tlo još neosvo­ jene Amerike. U dnu sokaka, prostor već nalik na pampu nestajao je u Maldonadu. Sa tamne, ljudskom rukom neuređene zemlje, dizao se ružičasti zid koji nije pružao gostoprimstvo mesečini, nego je zračio unutrašnjom

146

NOVO POBIJANJE VREMENA

svetlošću. Ništa nije moglo izraziti milinu bolje od te ružičaste boje. "Stajao sam posmatrajući tu jednostavnost. Si­ gurno sam naglas pomislio: Ovde je isto kao pre trideset godina... Pokušao sam da se prisetim tog datuma: ne­ davnog u drugim zemljama, ali dalekog na ovoj promenljivoj strani sveta. Možda me je pevanje neke ptice raznežilo jer je i njena pesma bila nežna; ipak mislim da u toj silovitoj tišini nije bilo drugog zvuka osim bezvremenskog oglašavanja cvrčaka. Pomislih: Sada je hiljadu osam stotina i neka godina, ali to nisu više bile reči sa približnim značenjem, već nešto sto je prodrlo duboko u stvarnost. Osetih kako sam umro i postao apstraktni posmatrač sveta: bio je to neodređeni strah prožet nauč­ nim razumom, koji filozofsko razmišljanje čini jasnim. Ne, nisam mislio da sam prebrodio pretpostavljene vode vremena; nego mi se činilo da sam opsednut nemim ili odsutnim smislom jedne neverovatne reči: večnost. Tek kasnije sam uspeo da odredim to osećanje. "Sada mogu da ga opišem ovako: Taj jasni pri­ zor istorodnih pojava - spokojne noći, čistog zida, pro­ vincijskog mirisa orlovih noktiju, gole zemlje - nije bio samo sličan slici tog istog ugla od pre više godina; nije reč o sličnosti ili ponavljanju, već o istovetnosti. Ako uopšte možemo da proniknemo u vreme, uviđamo da je ono privid: ne možemo da razlikujemo ili razlučimo je­ dan trenutak od privida jučerašnjeg trenutka, drugi trenutak ne može da se razluči od privida današnjeg trenutka, jer se u tom procesu svi trerr i razlazu. "Očigledno je da broj takvi1 trenutaka dostupnih ljudima nije neograničen. Ti temeljni trenuci - fizičkog bola ili uživanja, nastupanja sna, slušanja muzike,
147

HORHE LUIS BORHES

trenuci snažnog osećanja ili jakog gađenja - još su bezličniji. Mogu unapred da izvedem sledeći zaključak: život je toliko siromašan da mora biti besmrtan. Ali, mi ne možemo da se pouzdamo ni u sopstveno siromaštvo jer vreme lako možemo da pobijemo na čulnoj ravni, ali ne i na intelektualnoj, baš zato što se pojam uzastopnosti ne može tek tako odvojiti od njega. Dakle, neka nagoveštaj ove misli ostane u obliku priče. I neka u otvorenoj nerešivosti ove stranice ostane pravi trenutak zanosa i mogućeg predosećanja večnosti, kojim me je ta noć velikodušno podarila."

B Među mnogim učenjima koje beleži istorija filo­ zofije, idealizam je možda najstarije i najrasprostra­ njenije. To je primetio Karlajl (Novalis, 1829); bez umišljanja da će se time ovaj beskonačni niz okončati, nje­ govom spisku treba dodati najpre platoniste, za koje su samo prototipovi stvarni (Noris, Juda, Abravanel, Gemistus, Plotin); teologe, koji smatraju da sve što nije božansko mora biti slučajno (Malbranš, Johan Ekhart); moniste, za koje svemir predstavlja samo ispraznu odre­ dnicu apsolutnog (Bredli, Hegel, Parmenid)... Idealizam je star koliko i metafizičko mišljenje: njegov najubojitiji apologet, Džordž Berkli, bio je u punom naponu u XVTfl veku: nasuprot Šopenhauerovoj tvrdnji (Welt als Wille und Vorstellung, II, 1), njegova zasluga ne sastoji se u otkrivanju ovog učenja, već u pronalaženju argumenata koji ga potkrepljuju. Berkli je te argumente uperio protiv materije; Hjum ih je primenio na svest.
148

NOVO POBIJANJE VREMENA

Ali, najpre bi trebalo da rekapituliram razne etape ove dijalektike. Berkli je negirao materiju. To nikako ne znači da je negirao boje, mirise, ukuse, zvuke i dodire; ali, negirao je da pored tih percepcija, koje čine spoljni svet, postoji nešto nevidljivo, nedodirljivo, što bi se nazivalo materijom. Negirao je da ima bolova koje niko ne oseća, boja koje niko ne vidi, oblika koje niko ne dodiruje. On je smatrao da pripisivanjem materijalnog karaktera percepcijama, vi u stvari svetu dodajete još jedan nepojmljivi i suvišni svet. Verovao je u prividni svet stvoren čulima, ali je istovremeno smatrao da materijalni svet (recimo Tolandov) predstavlja njegovo prividno udvostručavanje. Izneo je sledeće zapažanje (Principles of Human Knowledge, 3): "Svako će priznati da misli, osećanja i ideje koje oblikuje naša mašta ne postoje bez uma. Isto tako je jasno da čulni utisci ili ideje utisnute u čula, bez obzira kako se oblikuju (id est, koji predmet oblikuju), ne mogu postojati nigde osim u umu koji ih opaža... Tvrdim da ovaj sto postoji; drugim recima, vidim ga, dodirujem ga. Ako to isto tvrdim kad se nalazim daleko od pisaćeg stola, ja u stvari tvrdim da bih ga na isti način osetio ako bih mu se približio ili, pak, da ga na isti način može osetiti drugi um... Govoriti o apsolutnom postojanju neorganskih predmeta, nezavisno od toga da li ih opažamo ili ne, predstavlja po mom uverenju besmi­ slicu. Njihov esse je percipi; oni ne mogu postojati izvan uma koji ih opaža." Odgovarajući unapred na moguće primedbe, Berkli u 23. pasusu dodaje: "Neki će sigurno reći da nema ničega lakšeg nego da zamislimo drveće u gaju ili knjige u biblioteci, ma i ne bilo nikog u
149

HORHE LUIS BORHES

blizini ovih predmeta koji bi ih opažao. Zaista, ništa lakše od toga. Međutim, pitam vas zar niste u stvari u svom umu oblikovali ideje koje nazivate knjigama ili drvećem, izostavljajući tom prilikom misao o nekome ko bi ih opažao? I zar ih niste tom prilikom izmislili? Ne tvrdim da um nije u stanju da proizvodi ideje: samo pobijam tvrdnju da predmeti mogu postojati izvan uma". U pasusu 6 Berkli je već bio istakao: "Neke istine su tako očigledne da je dovoljno da otvorimo oči pa da ih ugledamo. Jedna od njih je veoma značajna: Ceo nebeski hor i sve što postoji na zemlji - sva tela koja čine silno svemirsko tkanje - ne postoje izvan uma; ne postoje ako ih mi ne mislimo ili ako ih ne misli neki Večni um." (Berklijev Bog je sveprisutni posmatrač koji čini svet koherentnim.) Učenje koje sam izložio doživelo je pogrešna tumačenja. Herbert Spenser je smatrao da ga pobija (Principles of Psychology, VIII, 6) pretpostavkom da ako izvan svesti ništa ne postoji, onda svest mora biti beskonačna u vremenu i prostoru. Ovo prvo je tačno ukoliko smatramo da je svako vreme u stvari vreme koje neko percipira, ali je netačno ukoliko smatramo da to vreme nužno mora obuhvatati beskonačni broj vekova; ovo drugo je nepotrebno jer je već Berkli (Principles of Human Knowledge, 116; Siriš, 266) u više navrata pobijao apsolutni prostor. Još je teže razumeti grešku koju čini Šopenhauer (Welt als Wille und Vorstellung, II, I) tvrdeći daje, po idealistima, svet cerebralna pojava; međutim, Berkli je prethodno tvrdio (Dialogues Between Hylas and Philonus JJ): "Mozak o kojem govoriš je čulni predmet i kao takav on može postojati samo u umu. Hteo sam da saznam da li 150

NOVO POBIJANJE VREMENA

smatraš uverljivom pretpostavku da je jedna ideja ili stvar u umu uzrok svih ostalih. Ako je tvoj odgovor potvrdan, kako objašnjavaš poreklo te izvorne ideje ili uma?" I zaista, mozak je isto onoliko deo spoljnog sveta koliko i sazvežđe Kentaur. Berkli je negirao postojanje predmeta iza čulnih osećaja; Dejvid Hjum je pobijao ideju da postoji subjekt iza percepcije promena. Prvi je negirao materiju, dok je drugi negirao duh; prvi nije želeo da pripisujemo meta­ fizički pojam materije nizu uzastopnih utisaka, dok drugi nije želeo da pripisujemo metafizički pojam sub­ jekta nizu uzastopnih mentalnih stanja. Ovakva razrada Berklijevih argumenata tako je logična da ga je sam Berkli predvideo, kako je primetio Aleksandar Kembel, nastojeći čak da ga zadrži jednim kartezijanskim ergo sum: "Ako su tvoja načela valjana, ti sam nisi ništa drugo do sistem promenljivih ideja koji se ne oslanja ni na kakvu supstancu, jer je isto toliko besmisleno govoriti o materijalnoj supstanci." To govori Hylas u trećem i poslednjem Dijalogu, predupređujući Dejvida Hjuma. Hjum to potvrđuje (Treatise of Human Nature, I, 4, 6): "Mi smo skup ili zbir percepcija koje slede jedna drugu neshvatljivom brzinom... Um je nalik na pozorište u kojem se percepcije pojavljuju, iščezavaju, vraćaju i kombinuju u beskonačnim varijacijama. Neka nas ova metafora ne zavara. Percepcije čine um te ne možemo nazreti ni mesto gde se scene odvijaju, ni materijal od kojeg je pozorište sazdano." Polazeći od idealističkih argumenata, čini mi se da se može - a možda i mora - ići korak dalje. Po Berkliju, vreme je "uzastopno nizanje ideja koje teku jedno­ lično i u kojem učestvuju sva bića" (Principles of Human
151

HORHE LUIS BORHES

Knowledge, 98); a za Hjuma, "uzastopno nizanje nedeljivih trenutaka" (Treatise of Human Nature, I, 2, 3). Među­ tim, ako smo negirali materiju i duh kao kontinuitete, ako smo negirali i prostor, čini mi se da nemamo prava da izuzmemo vreme. Izvan percepcije (prave ili pretpo­ stavljene) materija ne postoji; duh ne postoji izvan mentalnog stanja; onda ni vreme ne postoji izvan trenu­ tne sadašnjosti. Uzmimo kao primer jedan najjednosta­ vniji mogući trenutak: recimo, san Čuang Cua (Herbert Elen Džajls: Chuang Tzu, 1889). Pre nekih dvadeset i četiri veka, ovaj čovek sanjao je da je leptir. Kad se probudio, više nije znao da li je bio čovek koji je sanjao da je leptir ili leptir koji je sanjao da je čovek. Ali, zaboravimo na buđenje. Razmotrimo samo san; ili, jedan od njegovih trenutaka. "Sanjao sam da sam leptir koji leti vazduhom, ne znajući ništa o Čuang Cuu", piše u drevnom tekstu. Nikad nećemo saznati da li je Čuang Cu video vrt nad kojim mu se činilo da leti ili pokretni žuti trougao, koji je nesumnjivo bio on sam, ali znamo da je to bila subjektivna slika i da je prizvana sećanjem. Po teoriji psihofizičkog paralelizma, ta je slika morala da bude povezana s nekom promenom u nervnom sistemu snevača; Berkli bi rekao da u tom trenutku nije postojalo telo Čuang Cua, niti je postojala tamna odaja u kojoj je on sanjao, osim u vidu percepcije u božanskom umu. Hjum još više pojednostavljuje ovaj događaj. On smatra da u tom trenutku nije postojao duh Čuang Cua, postojale su samo boje sna i pouzdanost da je bio leptir. Ta pouzdanost postojala je kao trenutni član "skupa ili zbira percepcija" koje su četiri stotina godina pre Hrista činili um Čuang Cua; te percepcije postojale su kao n članovi jednog beskonačnog vremen152

NOVO POBIJANJE VREMENA

skog niza, između n -I i n + I. Za idealističku filozofiju nema druge stvarnosti osim mentalnih procesa; pripi­ sivati predmetnost leptiru izgleda kao uzaludno udvostručavanje sveta; pripisivati neko ja tim procesima izgleda kao još veće preterivanje. Ta filozofija priznaje da postoje snevanje i percepcije, ali ne priznaje postojanje sna, a kamoli snevača; govoriti o objektima i subjektima isto je što i prepustiti se nejasnoj mitologiji. Dakle, ako je svako psihičko stanje samo sebi dovoljno, ako je vezivanje svakog od njih za predmetnost ili neko ja nepotrebno i uzaludno umnogostručavanje, s kakvim pravom mu kasnije možemo određivati mesto u vremenu? Čuang Cu je sanjao da je leptir i tokom tog sna on nije bio Čuang Cu, već leptir. Ako ukinemo prostor i ja, kako možemo povezivati te trenutke s trenucima buđenja i s feudalnom epohom kineske istorije? To ne znači da nikad nećemo saznati, makar približno, datum toga događaja, bilo kog događaja na svetu, stran samom događaju, kao nešto što je izvan njega samog. Čuang Cuov san je poslovična priča u Kini; zamislimo da jedan od njenih mnogobrojnih čita­ laca sanja najpre da je leptir, a kasnije da je Čuang Cu. Zamislimo da je nekom slučajnošću koja nije isključena taj san bio tačna kopija Čuang Cuovog sna. Polazeći od te istovetnosti, valja se zapitati: zar ta dva istovetna tre­ nutka nisu jedan te isti trenutak? Nije li dovoljan jedan jedini ponovljeni član pa da se istorija sveta poremeti i zamrsi, i da se potvrdi da ta istorija u stvari ne postoji? Pobijanje vremena pretpostavlja negiranje dveju stvari: uzastopnosti članova nekog niza i sinhronizma članova dvaju nizova. Zaista, ako je svaki član apsolu­ tan, njihovi se odnosi svode na svest o postojanju tih
153

HORHE LUIS BORHES

odnosa. Jedno stanje prethodi drugom ako je svesno svoga prethodnog položaja; stanje G je istovremeno sa stanjem H samo ako je svesno te istovremenosti. Nasu­ prot onome što tvrdi Šopenhauer 2 u svojoj tabeli funda­ mentalnih istina (Welt als Wille und Vorstellung, JJ, 4), svaki vremenski odlomak ne ispunjava istovremeno ceo prostor, jer vreme nije sveprisutno. (Razume se da na ovom nivou diskusije prostor više ne postoji.) Meinong u svojoj teoriji spoznaje smatra da se mogu spoznati imaginarni predmeti: oni koji pripadaju četvrtoj dimenziji, da tako kažemo, ili su nešto nalik na Kondijakov senzibilni kip, Lokovu hipotetičnu životi­ nju, kvadratni koren iz -1. Ako su razlozi koje sam izneo valjani, znači da u taj magloviti svet spadaju mate­ rija, ja i spoljni svet, opšta istorija, naši životi. Pored toga, izraz pobijanje vremena višeznačan je i neodređen. Može se odnositi na Platonovu i Boetijevu večnost kao na dvoumljenja Seksta Empirika. Ovaj potonji (Adversus mathematicos, XI, 197) pobija pro­ šlost koja je već bila, zatim budućnost koja još nije, tvr­ deći da je sadašnjost i deljiva i nedeljiva. Nije nedeljiva jer bi u tom slučaju bila lišena početka koji bi je povezao s prošlošću kao i kraja koji bi je povezao s budućnošću; ne bi imala ni sredinu jer ono što nema početak i kraj ne može imati ni sredinu; ali nije ni deljiva jer bi se u tom slučaju sastojala iz jednog delà koji je već bio i drugog koji tek treba da bude. Ergo, ona ne postoji, a pošto ne postoje ni prošlost ni sadašnjost, vreme kao takvo ne postoji. F. H. Bredli
2

To je pre s v e g a tvrdio Njutn: "Svaka čestica prostora je v e č n a . svaki

nedeljivi trenutak trajanja je sveprisutan." (Principia, UJ. 4 2 )

154

NOVO POBIJANJE VREMENA

aktualizuje i razrađuje taj problem, primećujući sledeće (Appearance and Reality, IV): ako se sadašnjost može podeliti u druge sadašnjosti, ona znači nije manje složena od vremena; ali ako je nedeljiva, onda je vreme samo odnos među vanvremenskim pojavama. Dakle, ovakva razmišljanja negiraju delove da bi zatim negirala celinu; ja negiram celinu da bih potvrdio svaki pojedinačni deo. Dijalektikom Berklija i Hjuma stigao sam do Šopenhauerovog stava: "Volja se manifestuje samo u sadašnjosti, a nikako u prošlosti ili budućnosti; prošlost i budućnost ne postoje osim kao apstraktni pojmovi neophodni svesti, kao racionalnom načelu, radi povezivanja raznih činilaca. Niko nije živeo u prošlosti i niko neće živeti u budućnosti: sadašnjost je oblik svekolikog života, svojstvo koje mu nikakva sila ne može oduzeti... Vreme je kao krug koji se beskonačno okreće: silazni luk je prošlost, uzlazni budućnost; na vr­ hu je nedeljiva tačka koja dodiruje tangentu i to je sada­ šnjost. Nepokretna kao tangenta, ova skučena tačka obeležava dodir objekta, koji se manifestuje kao vreme, sa subjektom, koji nema oblik i nije dostupan spoznaji jer predstavlja uslov spoznaje" (Welt als Wille und Vorstellung, I, 54). Jedna budistička rasprava iz V veka, Visuddhimagga (Put čistote) ilustruje ovo učenje jed­ nom stilskom figurom: "Strogo govoreći, život jednog bića traje koliko jedna ideja. Kao kolski točak koji se okreće i pri tom dodiruje zemlju samo u jednoj tački, tako i život traje koliko i jedna ideja" (Radakrišnan: Indian Philosophy, I, 373). Drugi budistički tekstovi tvrde da se svet uništava i obnavlja šest hiljada pet stoti­ na miliona puta dnevno i da je svaki čovek samo privid koji na vrtoglav način čini niz trenutnih i pojedinačnih 155

HORHE LUIS BORHES

ljudi. "Čovek prošlog trenutka - tvrdi se u Putu čistote - živeo je, ali više ne živi, niti će živeti; čovek budućeg trenutka će živeti, ali nije živeo niti živi sada; čovek sadašnjeg trenutka živi, ali niti je živeo niti će živeti" (nav. delo, I, 407). Taj stav možemo uporediti s ovom Plutarhovom mišlju (De E apud Delphos, 18): "Čovek jučerašnjice umro je u čoveku sadašnjice, čovek dana­ šnjice umire u čoveku sutrašnjice." And yet, and yet... Negiranje vremenske uzastopnosti, negiranje ja, negiranje astronomskog svemira, to su sve izrazi prividnog očajanja i prikrivene utehe. Naša sudbina (za razliku od Svedenborgovog pakla i pakla tibetske mitologije) nije zastrašujuća zato što je prividna, nego zato što je nepovratna i čvrsta kao čelik. Vreme je materija od koje sam sazdan. Vreme je reka koja me nosi, ali reka sam ja; tigar koji me rastrže, ali tigar sam ja; vatra u kojoj gorim, ali vatra sam ja. Nažalost, svet je stvaran; i ja sam Borhes, nažalost.
BELEŠKA UZ PROLOG

Nema rasprave o budizmu koja ne spominje apologetsko delo Milinda Panha iz II veka. Ono sadrži razgovor između Menandera, kralja Bahtijane, i kaluđera Nagasene. Nagasena kazuje da isto kao što kraljev­ ska kola ne čine točkovi, ni sedište, ni osovina, ni ruda, ni jaram, tako ni čoveka ne čine materija, oblik, utisci, misli, instinkti i svest. On nije kombinacija ovih delova, ali ipak ne postoji mimo njih... Posle višednevne rasprave, Menander (Milinda) prihvata budističku veru. Ovo delo preveo je na engleski Ris Dejvids, (Oxford, 1890-1894).
156

BESKONAČNA TRKA AHILA I KORNJAČE

BESKONAČNA TRKA AHILA I KORNJAČE

Značenja koja ima reč dragulj - nešto maleno a skupoceno, tvrdo ali i tanano, koje se prenosi izuzetno lako, nešto jasno ali istovremeno i nedokučivo, cvet godina - sasvim su opravdana. Ne znam kako bi se bo­ lje opisao Ahilov paradoks, koji tako mirno odoleva že­ stokim pokušajima opovrgavan]a već dvadeset i tri veka. Čini mi se da ga zaista možemo proglasiti besmrt­ nim. Postojano zračenje tajne koje ovakva ustrajnost pretpostavlja i tanano nerazumevanje kojim izaziva ljude, darovi su koji nas obavezuju na zahvalnost. Pro­ đimo kroz to iskustvo još jednom, ako ni zbog čega dru­ gog a ono da bismo ponovo potvrdili njegovu unu­ trašnju složenost i tajanstvenost. Stoga nameravam da nekoliko stranica - nekoliko trenutaka koje ćemo podeliti - posvetim izlaganju ovog paradoksa i njegovih naj­ znamenitijih revizija. Polazim od onoga što se dobro zna: da ga je smislio Zenon iz Eleje, Parmenidov uče­ nik, čovek koji je odricao da se u svemiru išta može dogoditi. Biblioteka mi omogućava uvid u nekoliko ver­ zija slavnog paradoksa. Prva se nalazi na stranicama dvadeset treće knjige veoma hispanskog Hispano-ame­ ričkog rečnika, a svodi se na sledeći oprezni iskaz: Nema kretanja: Ahil nikada ne može da stigne sporu kornjaču. Ostavljam po strani ovaj uzdržani opis i tra157

HORHE LUIS BORHES

žim manje sažeto izlaganje G. H. Luisa, čije je delo Biographical History of Philosophy bila prva filozofska literatura koju sam pročitao, možda iz taštine, a možda iz radoznalosti. Prenosim to izlaganje: Ahil je simbol brzine i on treba da sustigne kornjaču, koja je simbol sporosti. Ahil trči deset puta brže nego kornjača te pri­ staje da joj da deset metara prednosti. Ahil pretrči deset metara, kornjača jedan; Ahil pretrči taj metar, a kornja­ ča jedan decimetar; Ahil pretrči taj decimetar, a kornja­ ča jedan santimetar; Ahil pređe i taj santimetar, a kor­ njača jedan milimetar; Ahil pretrči taj milimetar, a kor­ njača deseti deo milimetra, i tako beskonačno. Dakle, Ahil može beskonačno da trči, a da nikad ne sustigne kornjaču. U tome se sastoji ovaj besmrtni paradoks. Prelazim na takozvana pobijanja. Ona starija koja su izvršili Aristotel i Hobs - sadržana su u tvrdnji Stjuarta Mila. On smatra da je ovaj problem jedan od mnogih primera pogrešnog logičkog razmišljanja, a re­ zultat je brkanja pojmova. Mil smatra da se paradoks može razrešiti time što će se izvršiti razgraničenje poj­ mova: U zaključku sofizma, izraz beskonačno ozna­ čava bilo koju vremensku jedinicu koju možemo zami­ sliti; dok u premisama označava bilo koji broj jedinica koje nastaju podelom vremena. Znači možemo podeliti deset jedinica sa deset, zatim i kvocijent isto sa deset, koliko god puta hoćemo; potpodele prostora su ne­ ograničene isto kao i potpodele vremena u kojem se prostor kao rastojanje savladava. Međutim, moguće je izvršiti neograničen broj potpodela nečega što je samo po sebi ograničeno. Ovaj argument dokazuje neogra­ ničeno trajanje sadržano u pet minuta, ali samo ovo i 158

BESKONAČNA TRKA AHILA 1 KORNJAČE

nijedno drugo. Sve dok ne istekne tih pet minuta, vreme se može podeliti sa deset, zatim opet sa deset, i tako koliko god puta hoćemo, što je sasvim u skladu s činje­ nicom da je ukupno trajanje ograničeno na pet minuta. Rezimirajući, ovim dokazujemo sledeću tvrdnju: da bi se pretrčalo ograničeno rastojanje, potrebno je vreme koje je neograničeno deljivo, ali je po sebi konačno i ograničeno (Mil: Logički sistem, peta knjiga, sedmo poglavlje). Ne znam kako je čitalac ovo shvatio, ali meni se čini da se Milovo pobijanje paradoksa svodi na potvrdu istog. Dovoljno je da utvrdimo da je Ahilova brzina jedan metar u sekundi, pa da izračunamo neophodno vreme: 10 + 1 + 1/10 + 1/100 + 1/1000 + 1/10000 ... Zbir ove neograničene geometrijske progresije ne može da bude više od dvanaest (tačnije - jedanaest i jedna petina; još tačnije - jedanaest i tri dvadesetpetine), ali se taj zbir nikada ne može ostvariti. Drugim recima, Ahilova staza je neograničena i on će večno trčati, ali će Ahil preći to rastojanje pre nego što stigne do kraja dvanaestog metra; ali tako da će se njegova večnost završiti pre isteka dvanaest sekundi. Ovo siste­ matsko razlaganje, beskonačno spuštanje u sve manje i sitnije razmake, zapravo i nije u oprečnosti sa našim problemom, već nam pomaže da ga bolje shvatimo. Imajmo u vidu da se trkači umanjuju ne samo usled udaljavanja u vizuelnoj perspektivi, već i usled toga što moraju pretrčavati mikroskopska rastojanja. Valja imati na umu i to da ti stepenasti razmaci razaraju prostor. Još žešće razaraju tekuće vreme baš iz razloga što se nižu u

159

HORHE LUIS BORHES

udvostručenom očajničkom utrkivanju nepomičnosti i zanosa. Želja da se paradoks pobije došla je do izražaja u čuvenom eseju Anrija Bergsona napisanom 1910. go­ dine, Esej o neposrednim podacima svesti; već sam nas­ lov postavlja zahtev za načelom. Evo šta Bergson piše: Kretanju, s jedne strane, pripisujemo deljivost prostora u kojem se odvija, zaboravljajući da je lako deliti predmet, ali ne i čin; s druge strane, navikli smo da projektujemo čin, tj. kretanje u prostor, da ga primenjujemo na prostor u kojem se telo kreće kao i na samo telo u pokretu; drugim recima, navikli smo da opredmećujemo kretanje. Po našem mišljenju, sofizmi Elejske škole proizlaze iz brkanja kretanja i prostora; interval koji razdvaja dve tačke podložan je neograničenoj deobi, a kad bi se kretanje sastojalo od delova poput onih koji čine interval, ovaj interval nikada ne bi istekao. Međutim, činjenica je da svaki Ahilov korak predstavlja prost i nedeljiv pokret, te da bi posle određenog broja takvih pokreta Ahil prestigao kornjaču. Privid elejskih filozofa nastaje poistovećivanjem niza pojedinačnih pokreta, tj. činova sui generis s homo­ genim prostorom u kojem se oni odvijaju. Pošto se prostor može raščlaniti, a zatim ponovo sastaviti prema bilo kojoj zakonomernosti, njima se činilo da im to dozvoljava da Ahilovo kretanje ponovo sastave u celinu, ne služeći se pri tom više Ahilovim koracima, nego koracima kornjače. Ovom zamenom, umesto Ahila koji trči da stigne kornjaču, dobij amo drugu kornjaču koja trči za prvom, a obe napreduju istim koracima ili istovremenim pokretima, tako da druga kornjača nikada ne može da stigne prvu. Zašto Ahil 160

BESKONAČNA TRKA AHILA I KORNJAČE

prestiže kornjaču? Zato što je svaki Ahilov korak, kao i svaki korak kornjače, pokret koji je kao takav nedeljiv i predstavlja drukčiju veličinu u prostoru: prema tome, na kraju mora biti zbir rastojanja koje je pretrčao Ahil, a on će biti veći od zbira rastojanja koje je pretrčala kornjača, uključujući prednost koju je imala u odnosu na Ahila. Zenon to zaboravlja kad ponovo sastavlja Ahilovo kretanje prema zakonomernosti koja važi za kornjaču. On zaboravlja da samo prostor dozvoljava proizvoljno raščlanjivanje i sastavljanje, pogrešno ga poistovećujući s kretanjem (Neposredni podaci, Barnesov španski prevod, str. 89, 90). Jedna osobina ovog argumenta jeste njegova popustljivost. Bergson priznaje da je prostor podložan beskonačnoj deobi, ali odbija da to važi i za vreme. Bergson prikazuje dve kornjače umesto jedne da bi zavarao čitaoca. Zatim spaja vreme i prostor, koji se međusobno isključuju: spaja Džejmsovo brzo i nepovezano vreme, svoju savršenu ushićenost otkrićem i neograničeno deljivi prostor laika. Metodom eliminacije dolazim do jedinog meni poznatog pobijanja koje se istovremeno odlikuje nada­ hnućem dostojnim izvornika prvobitnog paradoksa, što je vrlina koju zahteva intelektualni smisao za estetiku. To pobijanje formulisao je Rasel. Pronašao sam ga u uglednom delu Vilijama Džejmsa Some Problems of Philosophy, a šire objašnjenje pojmova od kojih polazi Rasel može se naći u njegovim potonjim delima Introduction to Mathematical Philosophy 1919, i Our Knowledge of the External World, 1926 - koja su ne samo krajnje lucidna nego i isto tako izazovna i snažna. Rasel smatra da se čin brojanja u suštini sastoji u poređenju dvaju nizova. Na primer: ako je u Egiptu 161

HORHE LUIS BORHES

Anđeo ubio svu prvorođenu mušku decu osim onih u kućama sa crvenim znakom na vratima, znači da se spasio onoliko dece koliko je bilo crvenih znakova, bez obzira na konkretan broj tih znakova. Količina je u ovom slučaju neodređena, ali ima primera kad ona može biti neograničena. Niz prirodnih brojeva je beskonačan, ali ipak možemo sa sigurnošću tvrditi da parnih brojeva ima isto koliko i neparnih: broju 1 odgovara 2 broju 3 odgovara 4 broju 5 odgovara 6 i tako dalje. Dokaz je neoboriv, ali i izlišan. Međutim, on se ne razlikuje od sledećeg: da ima onoliko množilaca broja tri hiljade osamnaest koliko ima brojeva: broju broju broju broju 1 odgovara 3018 2 odgovara 6036 3 odgovara 9054 4 odgovara 12. 072 i tako dalje.

Isto važi i za stepene ovog broja, bez obzira što se u progresiji oni proređuju: broju 1 odgovara 3018 broju 2 odgovara 3018 2 = 9.108.324 broju 3 odgovara... i tako dalje. Genijalno prihvatanje ovih činjenica nadahnulo je formulu koja polazi od toga da je jedan neograničeni skup - drugim recima, niz prirodnih brojeva - u stvari skup čiji članovi mogu da se raščlane u neograničene nizove. Na tim brojčanim visinama, celina nije veća od delà: tačan broj tačaka kojih ima u svemiru jednak je broju tačaka kojih ima u jednom metru svemira, ili deci162

BESKONAČNA TRKA AHILA I KORNJAČE

metru ili najdužoj zvezdanoj putanji. Ahilov problem obuhvaćen je tim epskim odgovorom. Svaka tačka do koje stigne kornjača nalazi se u određenoj proporciji prema tački do koje stigne Ahil, a taj odnos koji se ispoljava u svim tačkama ovih simetričnih nizova, dovoljan je da bi se potvrdila njihova jednakost. Nema ni traga početne prednosti koja je data kornjači: krajnja tačka njenog kretanja, krajnja tačka Ahilovog kretanja i krajnja tačka u vremenu trke - svi ti članovi matema­ tički se podudaraju. Tako glasi Raselovo rešenje. Džejms se ne slaže s njim, mada priznaje tehničku nadmoćnost svog neistomišljenika. Raselove tvrdnje (piše on) izbegavaju suštinu problema koji se odnosi na rastuću kategoriju neograničenosti, a ne na stabilnu kategoriju koju Rasel jedino uzima u obzir kad pretpostavlja da je trka završena i da se problem sastoji u uspostavljanju ravnoteže između pređenih rastojanja. S druge strane, nisu neophodna dva rastojanja. Rastojanja koja prelaze dva trkača ili samo isticanje praznog vremena ukazuju na sledeći problem: kako završiti trku kada se svaki prethodni interval javlja kao prepreka na putu ka cilju (Some Problems of Philosophy, 1911, str. 181). Došao sam do kraja svoga izlaganja, ali ne i do kraja našeg mudrovanja. Paradoks Zenona iz Eleje, isti­ če Džejms, nije uperen samo protiv prostorne stvarnosti već i protiv najnedodirljivije i tanane vremenske stvar­ nosti. Dodajem i to da se samo postojanje nekog fizi­ čkog tela, trajanje u mirovanju, tok jedne večeri u neči­ jem životu, ovim paradoksom pretvaraju u pravu pustolovinu. Raščlanjivanje se vrši samom rečju bes­ konačnost. Ta reč zebnje (koja je kasnije postala pojam) stvorili smo iz straha, a onog trenutka kada se usadi u 163

HORHE LUIS BORHES

mišljenje, ona počinje da ga razara i uništava. (Ima i drugih drevnih gorkih iskustava koja su proistekla iz upotrebe te podmukle reči: u Kini postoji predanje o skiptru vladara Lianga koji se prepolovljava u trenutku kada ga preuzima novi vladar; mada je bio u rukama vladara iz mnogih dinastija, skiptar još postoji.) Pošto sam izložio stručna razmatranja o ovom pitanju, plašim se da moje lično mišljenje može delovati drsko i otr­ cano. No ipak ću da ga iznesem: Zenonova teza je neo­ boriva, osim ukoliko priznamo idealnu prirodu prostora i vremena. Ponor ovog paradoksa možemo izbeći samo ako prihvatimo idealizam i konkretan rast onoga što opažamo. A moj čitalac će upitati: zar da diramo u naše poimanje svemira zbog te mrvice grčke tmine?

164

ODBRANA LAŽNOG BAZILIDA

ODBRANA LAŽNOG BAZILIDA

Negde oko 1905. bilo mi je poznato da se na sveznajućim stranicama prve knjige (od A do ALL) Hispano-američkog enciklopedijskog rečnika Montanera Simona nalazi mali crtež nekakvog kralja koji me je uznemiravao: glave špicaste kao u pevca, snažnih grudi, držao je štit i bič u raširenim rukama, sedeći na prestolu nalik na sklupčani rep. Oko 1916. pročitao sam ovaj ne­ jasni spisak imena kod Keveda: "Najpre prokleti osnivač jeresi, Bazilid. Onda Nikola iz Antiohije, Karpokrat i Serint i zloglasni Ebion. Zatim Valentin, koji je tvrdio da je svet proizašao iz mora i tišine." Boraveći u Ženevi 1923, prelistao sam nekakvu nemačku knjigu o jeresima i saznao da je na onom zlosrećnom crtežu predstavljen hibridni bog kojem se sa strahopoštova­ njem klanjao sam Bazilid. Saznao sam da su gnostici bili očajnici vredni divljenja te sam se upoznao s verovanjima kojih su se predano pridržavali. Malo kasnije, imao sam priliku da proučim specijalne monografije Mida (nemački prevod pod naslovom Fragments eines verschollen Glaubens, 1902) i Volfganga Šulca {Doku­ mente der Gnosis, 1910) kao i članke Vilhelma Busea u Enciklopediji Britanika. Danas pristupam zadatku rezimiranja i ilustrovanja jedne od njihovih kosmogonija: upravo one koju je propovedao Bazilid, osnivač jeretičkog učenja. Potpuno se oslanjam na obaveštenja
165

HORHE LUIS BORHES

koja navodi Irinej. Poznato mi je da ih mnogi smatraju nepouzdanim, ali pretpostavljam da ova haotična revi­ zija pokojnih snova dopušta i reviziju jednog sna za koji ne znamo da li je uopšte pripadao nekom snevaču. S druge strane, Bazilidova jeres znatno je jednostavnija od toga. Rođena je u Aleksandriji, oko sto godina nakon Krsta, kažu, i to među Sirijcima i Grcima. U to doba teologija je bila narodna strast. Bazilidova kosmogonija polazi od jedinstvenog boga. Ovo božanstvo nije imalo ime ni poreklo; otuda se približno određivalo nazivom pater innatus. Njegovo sredstvo delovanja bila je pleroma ili sveobuhvatnost, nezamislivi muzej platonskih arhetipova, apstraktnih suština. To je bio nepromenljivi bog, a iz njegovog mirovanja nastalo je sedam nižih božanstava koji su se spustili u sferu delovanja, stvorivši najpre nebo, kojim su i upravljali. Iz tog prvog kruga demijurga proizašao je drugi krug - anđela, moćnika i vladara; oni su stvorili niže nebo koje je predstavljalo simetričnu kopiju prvo­ bitnog uzora. Ova druga konklava reprodukuje se kasni­ je u trećoj, a ova u još jednoj nižeg reda, i tako dalje sve do broja 365. Gospodar poslednjeg neba je onaj iz Pisma, a njegovo učešće u božanskom gotovo je ništa­ vno. On je sa svojim anđelima sazdao ovo vidljivo ne­ bo, oni su stvorili nematerijalnu zemlju, kojom mi gazi­ mo, da bi je zatim podelili. Razumljivi zaborav izbrisao je podrobne priče kojima je ova kosmogonija objašnja­ vala poreklo čoveka, ali druge priče iz istog doba omo­ gućuju nam da nadoknadimo taj propust, mada na neo­ dređen i hipotetičan način. Prema odlomku koji je obja­ vio Hilgenfeld, Mrak i Svetlost uvek su postojali ne znajući jedan za drugoga, a kada su se konačno suočili i 166

ODBRANA LAŽNOG BAZILIDA

sagledali, Svetlost se odmah okrenula, dok se zalju­ bljeni Mrak dočepao njenog odsjaja ili sećanja. To obeležava nastanak čoveka. U analognom Satornilovom sistemu, nebo dopušta delotvornim anđelima trenutnu viziju, tako da oni prema svom liku stvaraju čoveka koji je puzao po zemlji kao neka zmija, sve dok ga Gospod nije podario iskrom svoje moći. Važno je ono što je zajedničko svim ovim predanjima: tvrdnja da smo stvo­ reni od materijala najnižeg reda i da nas je improvizovalo nižerazredno božanstvo iz straha ili osećanja krivice. Vraćam se Bazilidovoj kosmogoniji. Pošto su buntovni anđeli jevrejskog Boga napustili čovečanstvo, vanvremenski bog sažali se na ljude i odluči da im pošalje spasitelja. Ovaj je morao poprimiti prividnu telesnost, jer bi ga prava telesnost unizila. Njegova beživotna avet bila je javno izložena na krstu, ali sâm Hristos uzneo se kroz sve slojeve neba da bi se ponovo pridružio pleromi. Prošao je kroz njih neoštećen zato što je znao tajno ime svojih božanstava. "I oni koji poznaju istinu ove povesti", zaključuje se u verskom učenju koje prenosi Irinej, "znaće da su se oslobodili vlasti prinčeva koji su sagradili ovaj svet. Svako nebo ima svoje ime isto kao i svaki anđeo, gospodar i moćnik određenog neba. Onaj koji zna njihova tajna imena prošao bi kroz sva neba neprimećeno i bezbedno, kao što je to učinio spasitelj. I kao što Sina niko nije pre­ poznao, tako ni gnostika niko neće prepoznati. Ove taj­ ne ne smeju se izreći, nego se moraju čuvati ćutanjem. Poznaj sve druge, ali neka drugi ne poznaju tebe." Prvobitna numerička kosmogonija na kraju se izvitoperila u brojčanu magiju. Tri stotine šezdeset i pet spratova nebesa sa po sedam božanstava na svakom od
167

HORHE LUIS BORHES

njih zahtevaju nemoguće pamćenje 2.555 usmenih amuleta: godine su ih svele na zvučno ime spasitelja, Kaulakau, i ime nepokretnog boga - Abraksas. Za ove razo­ čarane jeretike, spasenje je zapravo mnemotehnički poduhvat mrtvih, dok muke spasiteljeve nisu ništa do optički privid - radi se, dakle, o dva privida koji na taja­ nstven način potvrđuju nepostojanost stvarnosti, tj. nji­ hovog sveta. U krajnjoj liniji nije nam teško da izvrgnemo ruglu uzaludno umnožavanje nominalnih anđela ili si­ metrično odraženih nebesa ove kosmogonije. Okamovo taksativno načelo - Entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem - moglo bi se primeniti na ovaj slučaj, što bi ovu kosmogoniju razbilo u paramparčad. Među­ tim, lično mislim da bi ta strogost bila prevaziđena i izlišna. Ono do čega nam je stalo jeste odgovarajuće preobražavanje ovih dosadnih i nepostojanih simbola. U tome otkrivam dvostruki smisao: prvi je opšte mesto kritike; drugi - koji ne želim da proglasim otkrićem ostao je nezapažen do sada. Počeću od onog očevid­ nijeg, a to je nastojanje da se bez skandala razreši pro­ blem zla i to hipotetičnim uvođenjem gradiranog niza božanstava, koji posreduju između ništa manje hipo­ tetičnog Boga i stvarnosti. U sistemu koji smo opisali, božanstva izvedena iz Boga degradiraju se i padaju uporedo s udaljavanjem od njega. I tako sve dok ne dospeju na najniži stupanj, kad postaju sile dostojne prezira koje su sklepale čoveka od materijala najnižeg reda. Kod Valentina - koji nije smatrao da je svet nastao iz mora i tišine - govori se o paloj boginji (Akamot) koja sa Mra­ kom izrodi dvoje dece, od kojih je jedno tvorac sveta, dok je drugo đavo. Simonu Vraču je pripisano da je ovu pri168

ODBRANA LAŽNOG BAZILIDA

ču pogoršao unošenjem nekih izmena: po njemu je Jelena Trojanska spašena, ali ona je zapravo bila božja prvorođena ćerka, koju su anđeli kasnije osudili na mukotrpno lutanje počev od jednog mornarskog burdelja u Tiru. 1 Isusove trideset i tri godine i noć koju je proveo na krstu nisu, po mišljenju gnostika, bili dovolj­ ni zalog za iskupljenje. Ostaje da razmotrimo drugi smisao ovih mra­ čnih priča. Vrtoglava nebeska kula iz Bazilidove jeresi, mnoštvo anđela, planetarna senka demijurga koji prave rusvaj po zemlji, mahinacije nižih konklava protiv plerome, gusta naseljenost ovog mitskog prostora, jedva zamislivog ili nominalnog - sve to smišljeno je pored ostalog i zato da bi se unizio ovaj svet. Ne toliko da bi se podvuklo zlo koje u sebi nosimo, već naša suštinska beznačajnost. Kao u prostranim sumracima koji se rasi­ paju po ravnicama, nebo izgleda monumentalno i uzbu­ dljivo, a zemlja siromašno. Ovaj stav opravdava kosmogonijsku melodramu koju je smislio Valentin, razvija­ jući beskrajnu priču o dva natprirodna bića, tj. braći ko­ ja se prepoznaju, o paloj ženi, prevejanoj i žestokoj in­ trigi zlih anđela i o venčanju koje se odigrava u završni­ ci. U toj melodrami ili feljtonu, postanje je samo jedan od mnogobrojnih događaja. Ideja je vredna divljenja: sastoji se u zamišljanju sveta kao suštinski beznačajnog
Jelena, nesrećna kćerka božija. Njeno božansko poreklo nije smetalo povezivanju predanja o Jeleni s predanjem o Isusu. Bazilidovi sledbenici pripisali su Isusu prividnu telesnost; a za tragičnu kraljicu tvrdili su d a j e samo njen eidolon, ili privid koji je bio otet i odveden u Troju. Prema tome, spasenje dugujemo jednoj lepoj aveti; druga avet izazvala je velike bitke, nadahnuvjti Homera. U vezi s gnostičkim shvatanjem Jelene vidi Platonovog Fedra i Adventures Among Books (str. 237-248) Endrjua Lenga.
1

169

HORHE LUIS BORHES

procesa, kao zalutalog i uzgrednog odsjaja drevnih nebe­ skih epizoda. Postanje se odigralo - slučajno i usput. Reč je o projektu epskih razmera; pravoverna religija i teologija odbacuju tu mogućnost, skandalizujući se nad njom. Oni smatraju da se postanje odigralo kao slobodni i nužni božanski čin. Prema recima sv. Avgustina, svemir nije nastao u vremenu već istodobno s njim - a to je stav koji pobija prioritet Tvorca. Straus smatra da je pretpostavka o početnom trenutku prividna zato što bi taj trenutak zarazio vremenom ne samo trenutke koji slede, već i one koji čine "prethodnu" večnost. Gnostici su polemisali s hrišćanima tokom prvih vekova naše ere. Mada su gnostici istrebljeni, ipak možemo zamisliti kako bi bilo da su oni pobedili. Da je Aleksandrija, umesto Rima, izišla iz ovog sukoba kao pobednica, nesređene i mutne priče koje sam ovde rezi­ mirao, bile bi povezane, poučne i svakodnevne. Izreke kao ona Novalisova: "Život je bolest duha" 2 ili ona krajnje očajnička Remboova: "Pravi život je negde drugde; mi nis­ mo u svetu", blistale bi u kanonskim spisima. Razmišljanja poput one odbačene Rihterove teze o zvezdanom poreklu života i njegovom slučajnom rasprostiranju po ovoj planeti, doživela bi bezuslovni uspon u verskim laboratorijama. Bilo kako bilo, možemo li se nadati boljem daru od saznanja da smo beznačajni, može li sam Bog imati veću slavu od one koju pruža saznanje da je oslo­ bođen tereta sveta?
Ovaj stav - Leben ist eine Krankheit des Geistes, ein leidenschaftliches Tim - duguje svoje rasprostiranje Karlajlu. koji ga je izneo u čuvenom članku objavljenom 1829. u časopisu "Foreign Review". U Proročkim knjigama Vilijama Blejka ne nalazimo sa­ mo usputna poklapanja: one iznova otkrivaju suštinu agonije i sja­ ja gnosticizma. 170
2

ODBRANA KABALE

ODBRANA KABALE

Ovo što činim nije prvi pokušaj ove vrste, a neće biti ni poslednji koji će se završiti neuspehom, ali moje nastojanje ima dve osobine po kojima se izdvaja iz svih sličnih nastojanja. Prva je moje gotovo potpuno nepo­ znavanje hebrejskog jezika; a druga, to što nemam nameru da branim samo učenje, već hermenuitičke ili kriptografske postupke koji vode ka njemu. Kao što je već poznato, među ove postupke spadaju vertikalno čitanje svetih tekstova, čitanje poznato kao boustrophedon (zdesna nalevo prvi red, sleva nadesno sledeći), siste­ matsko zamenjivanje jednih slova azbuke drugima, zbrajanje brojčane vrednosti slova, itd. Lako je ove pos­ tupke izvrgnuti ruglu, no ja sam se opredelio za drugi pristup: da pokušam da ih razumem. Daleki istočnik ovih postupaka očigledno se ve­ zuje za pojam mehaničkog nadahnuća Biblije. To shvatanje, prema kojem su jevanđelisti i proroci bezlični božji pisari koji beleže što im on diktira, izloženo je s nepromišljenom žestinom u delu Formula consensus helvetica, u kojem se zahteva strogo poštovanje sugla­ snika u Svetom pismu, pa čak i dijakritičkih znakova za koje drevne verzije nisu uopšte ni znale. (To doslovno ostvarenje božjih književnih namera u čoveku javlja se kao nadahnuće ili obožavanje: prvobitno značenje ove reči odnosi se na preuzimanje nečega što je božanskog 171

HORHE LUIS BORHES

porekla. Sledbenici islama mogu se dičiti da su ovu hi­ perbolu prevazišli tvrdeći da izvornik Korana - Majke knjige - predstavlja jedno od božjih atributa, poput njegove milosti ili jarosti, te da na taj način prethodi jeziku, odnosno, postanju. Isto tako ima i luteranskih teologa koji se ne ustručavaju da Sveto pismo uvrste među plodove Postanja, smatrajući da je u ovom spisu otelovljen Sveti duh. Eto kako stižemo do tajne. Bibliju nije uopšte diktirao bog, već njegova treća hipostaza. To je mišlje­ nje opšteprihvaćeno; Bekon je 1625. napisao: Pero Sve­ tog duha više se zadržalo na Jovovoj nesreći nego na Solomunovoj sreći.1 Njegov savremenik Džon Don takođe je zabeležio: Sveti duh je rečit, snažan i plodan pisac, ali nije lak na rečima; podjednako je dalek od suvog koliko i od kitnjastog stila. Ne može se govoriti o Svetom duhu, a prećutati zastrašujuće trojedno jedinstvo čiji je on deo. Katolički vernici smatraju da su Sveta trojica jedno tročlano telo, koje je beskrajno savršeno i beskrajno dosadno; libe­ ralni mislioci vide ga kao izlišnog teološkog kerbera, praznovericu koja će iščeznuti pred naletom mnogih naprednih tekovina našeg veka. A Trojstvo naravno prevazilazi sve ove obrasce. Zamišljeno jednim potezom, poimanjem jedinstva Oca, Sina i Svetog duha, ono je primer intelektualne teratologije, čudovišta koje je mog­ la iznedriti samo strahota nekog košmara. Ja to zaista mislim, ali imam u vidu i misao da nam svaki predmet čiji smisao ne poznajemo izgleda bar u početku čudoPrevodim s latinskog: diffusius tractavit Jobi afflictiones. Engle­ ski prevod je precizniji: hath laboured more. 172
1

ODBRANA KABALE

višno. Ova opšta opaska dobija u težini kad je reč o ovom slučaju zahvaljujući sveštenoj tajni sadržanoj u predmetu o kojem govorimo. Razlikovanje tri ličnosti u jednoj mora izgledati proizvoljno kad se razmatra nezavisno od spasenja. Sagledavanje ovog pojma kao potrebe vere ne umanjuje njegovu suštinsku tajnovitost, mada oktriva njegov smisao i namenu. Ne priznati Trojstvo ili barem Dvojstvo - znači svesti Isusa na uzgrednog Božjeg izaslani­ ka, na slučajnost istorije. To znači ne priznati da je on neuništivi, stalni predmet naše privrženosti. Ako Sin nije istovremeno i Otac, ni spasenje ne može biti neposredan božanski čin; ako On nije večan, nije večna ni njegova žrtva prenesena silaskom na zemlju i smrću na krstu. Samo je beskrajna uzvišenost mogla zado­ voljiti dušu izgubljenu u beskrajnom vremenu, ponovio je Džeremi Tejlor. Na taj način opravdava se dogma, bez obzira što teza o stvaranju Sina od Oca i Svetog duha od obojice i dalje nagoveštava izvesnu hijerarhiju i što se mora priznati jedna mana - da se dogma sastoji iz običnih metafora. Trudeći se svim silama da razlikuje članove Trojstva, teologija je došla do zaključka da nema ničeg zbunjujućeg u tome što je delo jednog člana Sin, a drugog Sveti duh. Večno nastajanje Sina, večno nastajanje Svetog duha, tako je to prema taštoj Irinejevoj odluci: a svodi se na zamišljanje jednog vanvremenskog čina, osakaćenog zeitloses Zeitwort, koji mo­ žemo odbaciti ili pobožno poštovati, ali ga ne možemo osporavati. Pakao je obično fizičko nasilje, ali ove tri ne­ razlučive ličnosti izazivaju intelektualni strah poput ne­ jasne i varljive beskonačnosti ili nizova ogledala posta173

HORHE LUIS BORHES

vljenih jedna naspram drugih. Dante je zamišljao pakao kao niz krugova različitih boja koji su naslagani jedan na drugi; Don ga vidi kao znak sazdan od izuvijanih, is­ prepletenih i nerazmrsivih zmija. Toto coruscat trinitas mysterio, pisao je sv. Pavle; Trojstvo blista u potpunoj tajni. Ako Sin predstavlja izmirenja Boga sa svetom, onda je Sveti duh - načelo sanktifikacije, po Atanaziju; anđeo nad anđelima, po Makedoniju - najbolje određuje kao Božja prisnost s nama, njegova imanencija u našim grudima. (Bojim se da su socinijanci imali puno razloga da smatraju kako je Sveti duh samo personifikovani izraz, metafora božjih postupaka, čije su se varijacije kasnije nizale u nedogled.) Bilo da ga smatramo običnim sintaksičkim oblikom ili ne, izvesno je da je nevidljivi treći član zapetljanog trojstva priznati autor Svetog pisma. U poglavlju posvećenom islamu, Gibon daje potpuni popis objavljenih delà Svetog duha, koji po njegovom pomalo skromnom računu obuhvata nešto više od sto naslova. Međutim, delo koje me ovom prili­ kom zanima je Postanje, jer je upravo to tema kabale. Kao i mnogi današnji hrišćani, kabalisti su verovali i božansko poreklo te povesti, verujući da ju je svesno redigovala neka beskrajna inteligencija. Posledice ove pretpostavke mnogobrojne su. Povremeno pisanje običnih tekstova - što znači efemernih novinskih čla­ naka - dopušta razuman udeo slučajnosti. Članak se za­ sniva na nekom događaju koji se u njemu opisuje: članak nas obaveštava da se prepad, koji je uvek izne­ nadan, dogodio u toj i toj ulici, na tom i tom uglu, u toliko sati izjutra. Reč je o obrascu koji se ograničava na to da nam ukaže na mesto iz kojeg se daju oba174

ODBRANA KABALE

veštenja. U takvim izveštajima, raspon i zvučnost reče­ nica neizostavno zavise od slučaja. Sasvim je pak obratno u stihovima, gde je bitno podređivanje sadržine eufoničnim zahtevima (ili praznovericama). Ono što je u njima proizvoljno nije zvuk, već značenje. To je odli­ ka koju nalazimo kod ranog Tenisona, Verlena, kasnog Svinberna: kod pisaca koji izražavaju opšta stanja korišćenjem bogatih prozodijskih mogućnosti. Razmotrimo i treći tip pisca, intelektualca. Bilo da piše prozu (Valeri, De Kvinsi) ili poeziju, on sigurno ne isključuje slučajnost, ali je ipak svodi na najmanju moguću meru, ograničavajući njen neuhvatljivi uticaj. Ovakav pisac izdaleka se približava Gospodu, za koga neodređeni pojam slučajnosti nema nikakvog smisla. Tako je s Gospodom Bogom, koga su teolozi uzdigli do savr­ šenstva i koji u jednom potezu - uno intelligendi actu ne samo da shvata sve što se događa u ovom prepunom svetu, već zna sve što bi se moglo dogoditi kad bi se i najsitniji događaj iole promenio, znajući istovremeno i sve što se ne može dogoditi Zamislimo sad tu svemirsku inteligenciju koja se ne iskazuje ni u dinastijama, ni u uništenju, ni u pticama, već u zapisanim rečima. Zamislimo takođe, u skladu s teorijom nadahnuća koja je prethodila sv. Avgustinu, kako Bog diktira svoj iskaz reč po reč. 2 Ova pretpostavka (a to je polazna tačka kabalista) sagledava Sveto pismo kao apsolutni tekst u kojem je udeo slučaj2 Origen je smatrao da svaka reč u Svetom pismu ima tri značenja: istorijsko, moralno i mistično, a da ova odgovaraju telu, duši i duhu, od kojih je čovek sačinjen; Johan Skot Eriđena im pripisuje beskrajni broj značenja koja blistaju u bogatstvu boja kao perje carskog pauna. 175

HORHE LUIS BORHES

nosti sveden na nulu. Sama koncepcija ovog dokumenta prevazilazi sva čuda koja se opisuju na njegovim strani­ cama. To je knjiga koja isključuje slučaj, a sve je obu­ hvaćeno mehanizmom neograničenog broja zamisli u nepogrešivo izvedenim varijacijama, s otkrovenjima koja vrebaju na svakom koraku, sa svetlošću koja obasjava svetlost. Kako odoleti iskušenju da je prouča­ vamo do besmisla, do beskraja koji se izvodi iz brojeva, upravo onako kako to čini kabala? 1931.

176

SADRŽAJ

Istorija večnosti Keningar Metafora Učenje o ciklusima Kružno vreme Prevodioci 1001 noći Približavanje Almotasimu Veština vređanj a Zid i knjige Kolridžov cvet Kolridžovsan Vreme i Dž.V. Dan Novo pobijanje vremena Beskonačna trka Ahila i kornjače Odbrana lažnog Bazilida Odbrana Kabale

5 30 50 54 66 72 100 108 116 120 125 130 135 157 165 171