Biljna tkiva

U organizmu skrivenosemenica se razlikuju dve osnovne grupe:
 

tvorna tkiva i trajna tkiva

Sadržaj
[sakrij]

   

1 Tvorna tkiva (meristemi) 1.1 Vrste tvornih tkiva 2 Trajna tkiva 2.1 Površinska tkivo

       

2.1.1 Epidermis 2.1.2 Sekundrarna površinska tkiva 2.2 Osnovna tkiva 2.3 Mehanička tkiva 2.4 Provodna tkiva 2.4.1 Ksilem 2.4.2 Floem 2.5 Žlezdana tkiva

Tvorna tkiva (meristemi)
Tvorna tkiva grade ćelije koje imaju sposobnost da se neprekidno dele i od njih nastaju i razvijaju se sva ostala trajna tkiva. Usled stalnih deoba, kojima su izložene, ove ćelije imaju određene
    

morfološke osobine: imaju tanak ćelijski zid, krupno centralno jedro, sitne vakuole, male i malobrojne plastide i dr.

Vrste tvornih tkiva
Prema načinu postanka razlikuju se dve osnovne grupe meristemskih tkiva:
 

primarna i sekundarna.

Tvorna tkiva koja vode poreklo od klice i zadržavaju sposobnost deobe tokom čitavog života nazivaju se primarni meristemi. Pored njih, u biljnom telu se obrazuju i sekundarni meristemi. Oni nastaju od ćelija nekog trajnog tkiva koje su naknadno postale sposobne da se dele (najčešće su to parenhimske ćelije). Više biljke se odlikuju rastenjem tokom čitavog života, što znači da se u njima stalno obrazuju nove ćelije i tkiva. (U klimatskim uslovima umerene zone biljke preko zime prekidaju rastenje i tada su u stadijumu mirovanja.) Rastenje biljke odvija se samo u zonama koje sadrže meristemske ćelije – sposobne za višestruke deobe. Prema položaju koji zauzimaju u biljci tvorna tkiva se dele na:
   

vršna, bočna, umetnuta i tkiva rane.

Vršna tvorna tkiva se nalaze na vrhovima korena i stabla i nazivaju se vegetacione kupe. Deobama ćelija ovog tkiva biljka raste u dužinu. Vršna tvorna tkiva prema poreklu pripadaju primarnim meristemima. Bočna tvorna tkiva su cilindričnog oblika (na preseku imaju oblik prstena) i pomoću njih stablo i koren sekundarno debljaju (rastu u širinu). Ova tvorna tkiva su sekundarni meristemi.Pripadaju im:
 

kambijum i felogen.

Umetnuta tvorna tkiva (interkalarna tkiva) obrazuju se između trajnih tkiva, kao npr. u osnovi lista koji raste. Tkiva rane nastaju na mestima povrede biljnih organa.

Trajna tkiva
Trajna tkiva su izgrađene od ćelija koje vrše određenu funkciju, a trajno su ili delimično izgubile sposobnost deobe. Neka od trajnih tkiva mogu ponovo steći sposobnost deobe i na taj način od njih postaju sekundarni meristemi. Ćelije ovih tkiva su krupnije od meristemskih i imaju veće vakuole (najčešće je to, kod potpuno diferenciranih, starijih ćelija jedna krupna, centralno postavljena vakuola). Zavisno od funkcije koju vrše, trajna tkiva su podeljena na:
    

površinska osnovna mehanička provodna žlezdana

Površinska tkivo
Površinska (pokorična) tkiva se nalaze na površini svih biljnih organa. Imaju ulogu da: zaštite unutrašnjost organa od nepovoljnih uticaja spoljašnje sredine i omoguće razmenu materija tih organa i sredine. U zavisnosti od kog tvornog tkiva nastaju, razlikuju se dve vrste površinskog tkiva:
 

primarno, kome pripada epidermis i sekundarno u koje spadaju:
 

pluta i mrtva kora.

Epidermis
Epidermis čine žive ćelije koje su pripijene jedna uz drugu tako da između njih nema intercelulara. Celulozni zidovi ovih ćelija su zadebljali samo prema spoljašnjoj sredini i pokriveni su kutikulom, dlakama i drugim tvorevinama radi što bolje zaštite. Kutikula je masna materija skoro nepropustljiva za vodu i gasove. Zbog toga se u epidermisu obrazuju stome preko kojih ulazi ugljen-dioksid i isparava suvišna voda. Stome su izgrađene od dve ćelije zatvaračice, neravnomerno zadebljalih zidova i otvora između njih. Otvaranje odnosno zatvaranje stominog otvora ćelija sama reguliše. Uz ćelije zatvaračice nalaze se ćelije pomoćnice.

Sekundrarna površinska tkiva
Stablo i koren, za razliku od lista, kao višegodišnji organi sem rastenja u dužinu još i sekundarno debljaju. Nežno tkivo epidermisa ne može da prati to debljanje organa, već bi pod dejstvom novonastale mase popucalo. Da biljni organi ne bi ostali bez zaštite, odmah se stvara sekundarno pokorično tkivo pluta i mrtva kora. Plutu obrazuje felogen plute (naziva se još i plutin kambijum). Ćelije plute su:
  

čvrsto međusobno spojene, mrtve i ispunjene vazduhom.

Pluta je nepropustna za vodu i gasove pa se zbog toga obrazuju otvori za provetravanje – lenticele. Lenticele imaju oblik brazde ili kvržice. Kada se pluta obrazuje u dubljim slojevima stabla, onda sva tkiva koja leže ispred plute (ka periferiji stabla) pre ili kasnije uginu jer pluta ne dozvoljava dovod hranljivih materija. Kompleks mrtvih tkiva i plute čini mrtvu koru.

Osnovna tkiva
Parenhimska tkiva nazivaju se i osnovna zato što su sva ostala tkiva, izuzev pokrovnih, uronjena u njih, odnosno čine osnovnu masu biljnog tela. Zavisno od funkcije koju obavljaju ova tkiva se dele na:
  

parenhim za apsorpciju vode i mineralnih materija, parenhim za fotosintezu i parenhim za magacioniranje rezervnih materija.

Parenhim za apsorpciju (rizodermis) je jednoslojno tkivo koje se nalazi u određenom delu korena i služi za upijanje vode i mineralnih materija iz podloge. Ćelije ovog tkiva su često produžene u korenske dlake, čime se mnogo povećava njihova površina, a samim tim i njihova moć upijanja. Parenhim za fotosintezu nalazi se u listovima i mladim, zelenim stablima. Njegove ćelije sadrže sve ćelijske organele, a posebno su dobro razvijeni hloroplasti u kojima se obavlja proces fotosinteze. U listu je ovo tkivo izgrađeno od dve vrste ćelija: prema licu lista nalazi se palisadno tkivo, građeno od zbijenih ćelija oblika tetraedra; prema naličju lista nalazi se sunđerasto tkivo građeno od ćelija nepravilnog

loptastog oblika, između kojih se nalaze prostrani intercelulari. Tkivo za fotosintezu povezano je sa provodnim tkivom da bi se materije stvorene u fotosintezi prenosile do svih delova biljke. Parenhim za magacioniranje čine ćelije koje imaju sposobnost da nagomilavaju organske materije ili vodu. Takvo tkivo se nalazi u krtolama, rizomima ili zadebljalim korenovima. Drvenaste biljke magacioniraju hranljive materije u stablima, a neke u listovima (aloja, čuvarkuća). Ova tkiva su česta u plodovima i semenima. Biljke sušnih predela prilagođene su tako da mogu nagomilavati velike količine vode u lišću (agava) ili u stablu (kaktusi).

Za više podataka pogledati Parenhimsko tkivo

Mehanička tkiva
Ćelije mehaničkog tkiva su tesno međusobno spojene i imaju debele celulozne zidove sa malobrojnim i sitnim porama, pa daju čvrstinu biljci. Mehanički elementi su u biljnim organima specifično raspoređeni tako da se uz najmanji utrošak materijala obezbeđuju najveća moguća čvrstoća. Razlikuju se dve osnovne vrste ovog tkiva :
 

kolenhim i sklerenhim.

Kolenhim je mehaničko tkivo mladih organa koji još rastu. Sastoji se od živih ćelija čiji su zidovi neravnomerno zadebljali. Ćelije su sakupljene u trake ili cilindre, koji se obično nalaze ispod epidermisa mladih stabala . Sklerenhim je građen od mrtvih ćelija jako zadebljalih i odrvenelih ćelijskih zidova. Nalazi se u svim delovima biljke koji su prestali sa rastom. Deli se na:
  

sklereide , likina vlakna i drvena vlakna.

Sklereidi (kamene ćelije) su ćelije sa jako zadebljalim ćelijskim zidom, razbacane između ćelija drugih tkiva. Ima ih i u masi, kao npr. u plodu kruške.

Likina vlakna su ćelije izduženog oblika, sa zašiljenim vrhovima, te imaju oblik vretena. Likina vlakna konoplje mogu biti dugačka 10 mm, lana 40 mm, a kod nekih biljaka dostižu dužinu do 20 cm. Zidovi ovih ćelija su celulozni i zbog toga su cenjena u industriji (lan, konoplja, kopriva). Drvena vlakna (libriform vlakna) se nalaze u drvenom delu stabla. Kraća su od likinih vlakana i njihovi zidovi su jako odrveneli.

Provodna tkiva
Provodno tkivo je specijalizovano za provođenje materija kroz biljku. Razlikuju se dve vrste ovog tkiva:
 

ksilem i floem.

Ksilem
Voda sa mineralnim materijama provodi se od korena do svih delova biljke pomoću ksilema. Ksilem je izgrađen od mrtvih ćelija sa odrvenelim zidovima, koje se nazivaju: *traheje i traheidi. Traheje su dugačke cevi nastale uzdužnim spajanjem ćelija. Uzdužni zidovi ćelija koje će obrazovati traheju odrvenjavaju, a njihovi poprečni zidovi nestaju. Traheide su izdužene ćelije najčešće sa šiljatim vrhovima.

Floem
Floem provodi rastvorene organske materije od mesta gde se stvaraju fotosintezom, odnosno od lista pa do svih delova biljke. Grade ga žive ćelije:
 

sitaste cevi i ćelije pratilice.

Sitaste cevi nastaju od niza ćelija, na čijim se poprečnim zidovima stvaraju perforacije (lat. perforare =probušiti), pa imaju izgled sita (otuda im i naziv). Ove ćelije su bez jedra i imaju malo citoplazme. Ćelije pratilice su priljubljene uz sitaste cevi i sa njima su u vezi preko otvora u bočnim zidovima. Kroz te otvore prolaze plazmodezme (konci citoplazme koji povezuju ćelije). Ćelije pratilice imaju jedro. Floem i ksilem se povezuju i čine provodne snopiće. Provodni snopići mogu biti izgrađeni samo od jedne vrste tkiva (ili ksilema ili floema) i onda su to prosti

provodni snopići. Kada sadrže i floem i ksilem onda su složeni provodni snopići. Provodni snopići čine nervaturu listova.

Žlezdana tkiva
Ćelije žlezdanih tkiva stvaraju i izlučuju različite sekrete. Sekreti su proizvodi metabolizma koji biljni organizam izlučuje spolja ili sakuplja u svom telu (u vakuolama). Sekreti se mogu sakupljati u cevima ili kanalima, kao što su npr. mlečne cevi, kod familije mlečika (Euphorbiaceae) i smolni kanali (kod četinara). Izlučivanje sekreta van biljnog tela ostvaruje se pomoću žlezdanih ćelija koje grade posebne strukture:
 

- nektarije, - hidatode i dr.

Nektarije su žlezde koje izlučuju sladak sok (nektar), koji ima važnu ulogu u oprašivanju cvetova. Voda se izlučuje iz biljke pomoću hidatoda. Izlučivanje vode u kapima naziva se gutacija (biljna rosa).

Biljna ćelija
Sadržaj
[sakrij]

1 Razlike između biljne i životinjske ćelije

     

2 Ultrastruktura biljne ćelije 3 Ćelijske organele 4 Plastidi 4.1 Hloroplasti 5 Vakuole 6 Ćelijski zid

Razlike između biljne i životinjske ćelije
Strukturne razlike na ćelijskom nivou, koje postoje između biljnih i životinjskih organizama, nastale su kao rezultat načina života biljaka budući da su one pričvršćene za podlogu. Biljna ćelija se u nekoliko karakterističnih osobina razlikuje

od animalne, a to su: posedovanje čvrstog ćelijskog zida, vakuole i plastida. Plastidi, a posebno hloroplasti, omogućavaju biljci autotrofan način ishrane. Time se biljke i neke autotrofne bakterije razlikuju oa svih ostalih organizama koji su heterotrofni. Ako se izuzmu ove navedene razlike u građi biljnih i animalnih ćelija, ostale razlike su od manjeg značaja. Za neke od ćelijskih delova, kao što su jedro, mitohondrije, mikrotubule i ribozomi, teško bi se na ultrastrukturnom nivou moglo odrediti da li pripadaju biljnoj ili životinjskoj ćeliji.

Ultrastruktura biljne ćelije

Biljna ćelija šematski

Pod elektronskim mikroskopom se prvo može uočiti da je svaka ćelija opkoljena ćelijskim zidom, koji zatvara unutrašnji sadržaj ćelije, protoplazmu (protoplast). Protoplast je opkoljen i ćelijskom membranom (plazma membrana). U njemu se razlikuju jedro i citoplazma. U citoplazmi se nalaze brojne organele i citoskelet. Plazma membrana se sastoji od dvosloja lipida u koji su zaronjeni proteini. Spoljašnja i unutrašnja površina membrane obavljaju različite funkcije pa se razlikuju i po sastavu. Organele su od okolne citoplazme odvojene semipermeabilnim membranama unutar kojih se dešavaju pojedini metabolički procesi kao što su fotosinteza, disanje i dr. Neke organele, kao što su jedro, mitohondrije i hloroplasti opkoljene su dvema membranama, a jednu opnu imaju Goldžijev kompleks, endoplazmatični retikulum,

lizozomi i mikrotela (peroksizomi i oksizomi). Postoje i organele koje nisu oivičene membranom kao što su ribozomi i sistem mikrofilamenata i mikrotubula. Osnovni citoplazmatski matriks, bez organela, naziva se citosol. Citosol je prožet finim proteinskim filamentima[1], koji obrazuju citoskelet. Citoskelet je u biljnoj, kao i u animalnoj ćeliji, sastavljen od aktinskih filamenata i mikrotubula[2]. On ima ulogu u strujanju citoplazme (ciklozis) i kretanju organela kroz citoplazmu pri čemu se troši energija iz ATP-a. Jedro je obavijeno dvojnom membranom na kojoj se nalaze otvori, nuklearne pore, preko kojih se ostvaruje komunikacija između unutrašnjeg sadržaja jedra (nukleoplazme) i okolne citoplazme. Za spoljašnju membranu jedra vezuju se ribozomi i endoplazmatični retikulum. Kao nosilac genetičkog materijala, jedro sadrži hromozome (hromatin) i jedarce (vidi sliku). Jedarce nema membranu i u njemu se stvaraju ribozomi. Kod većine biljnih ćelija jedro je potisnuto uz plazma membranu zbog prisustva vakuola.

Ćelijske organele
Endoplazmatični retikulum[1] predstavlja mrežu membrana koje obrazuju nizove cevčica i spljoštenih cisterni i protežu se kroz čitavu ćeliju – od jedrove do ćelijske membrane. Dve vrste ER, granularni i agranularni, razlikuju se ne samo po prisustvu ili odsustvu ribozoma, već i po obliku i ulozi. Granularni ER je u vidu spljoštenih cisterni, a glatki obrazuje duže ili kraće cevi. Osnovna funkcija granularnog ER je sinteza proteina, a agranularnog sinteza lipida. Proizvodi stvoreni u ER se transportuju u sve delove ćelije gde su potrebni. Taj transport obavlja se tako što se od ER odvoje vezikule, nazvane transportne vezikule, u kojima se nalaze proizvodi stvoreni u ER. Transportne vezikule su od izuzetnog značaja, s obzirom da nema fizičke povezanosti između ER i ostalih organela. Proizvodi ER, koji nisu potpuno zreli, se transportnim vezikulama neprekidno šalju do Goldžijevog aparata. Goldžijev aparat (diktiozomi) su veoma brojne strukture u citoplazmi. Ova organela je izgrađena od malih, grupisanih ili raspršenih kesa u citoplazmi. Diktiozomi su uključeni u završnu obradu materijala koji će se izbaciti iz ćelije da bi se od njih izgradio ćelijski zid. Tipičan diktiozom biljne ćelije izgleda kao grupa tankih, 6-7 spljoštenih kesica (vezikula), koje su naslagane jedna na drugu. Prostor između njih je tanak. Periferni delovi diktiozoma su jako prošireni (vidi sliku).

Mitohondrije imaju loptast ili cilindričan oblik, a broj može da se kreće od 300-400 i ima ih u svim delovima citoplazme. Građa i funkcija im je slična mitohondrijama životinjske ćelije – sadrže na unutrašnjoj membrani respiratorne enzime tako da obavljaju ćelijsko disanje (proizvodnja ATP). Peroksizomi se uočavaju u svim biljnim ćelijama u blizini hloroplasta ili u blizini lipidnih kapi. Ove organele su ograničene membranom i upola su manje od mitohondrija. Po svojoj funkciji razlikuju se dve vrste peroksizoma – jedna vrsta je ista kao peroksizomi u životinjskoj ćeliji, a druga vrsta su glioksizomi koji su karakteristični samo za biljnu ćeliju. Glioksizomi se najčešće nalaze u velikom broju u semenima u kojima se magacioniraju rezerve masti. Masti su nagomilane u vidu masnih kaplica nazvanih sferozomi. Pri klijanju semena dolazi do trošenja masnih rezervi i tada je povećan broj glioksizoma. Poreklo glioksizoma i peroksizoma nije još uvek razjašnjeno, ali se pretpostavlja da nastaju od granularnog ER-a.

Za više podataka pogledati Ćelijske organele

Plastidi
Plastidi su organele prisutne isključivo u biljnim ćelijama. Postoji nekoliko tipova plastida : proplastidi, hloroplasti, hromoplasti, etioplasti i leukoplasti. Ovi tipovi mogu prelaziti jedan u drugi u zavisnosti od uloge tkiva u kome se nalaze, spoljašnjih i unutrašnjih faktora (vidi donju shemu). Proplastidi su mali, bezbojni nediferencirani plastidi koji se nalaze u meristemskim ćelijama[1] izdanka i korena. Od njih nastaju različite vrste plastida. Imaju izgled malih vakuola okruženih dvojnom membranom po čemu se razlikuju od vakuola. Ako je biljka normalno osvetljena od proplastida će se razviti hloroplasti, ako je u tami onda leukoplasti. Hromoplasti su žuto do crveno obojeni plastidi smešteni u cvetovima i plodovima. U njima se nalaze velike količine pigmenata iz grupe karotenoida (karoteni i ksantofili). Nastaju najčešće od hloroplasta koji se menjaju pri sazrevanju biljaka. Imaju važnu ekološku ulogu – u oprašivanju cvetova i rasejavanju plodova. Leukoplasti su bezbojni plastidi koji se mogu naći u različitim tkivima. Imaju ulogu u magacioniranju hranljivih materija pa se tako razlikuju proteinoplasti (u njima se nagomilavaju proteini), oleoplasti (akomuliraju rezervne lipide) i amiloplasti

(amilum=skrob) u kojima se sintetiše i akomulira skrob. Prisutni su u organima u kojima se čuvaju rezervne hranljive materije (krtole, lukovice, semena,plodovi itd.). Biljka koja je od isklijavanja držana u stalnom mraku biće etiolirana (bezbojna). Plastidi biljke rasle u mraku su takođe bezbojni jer ne sadrže pigmente i nazivaju se etioplasti.

Hloroplasti
Hloroplasti su fotosintetički aktivni plastidi koji podsećaju na mitohondrije jer imaju duplu membranu, sopstvenu DNK i ribozome. Unutrašnja membrana hloroplasta obrazuje spljoštene vezikule nazvane tilakoidi (thylacos=vrećica, zbog izgleda u obliku spljoštene vrećice) koji su raspoređeni po unutrašnjosti (stromi) hloroplasta. Razlikuju se dve vrste tilakoida - tilakoidi grana i tilakoidi strome. Kraći tilakoidi, koji su gusto naslagani jedan uz drugi (kao novčići u fišeku), su tilakoidi grana, a duži, pojedinačni su tilakoidi strome. Tilakoidi strome povezuju međusobno tilakoide grana obrazujući tako jedan sistem u vidu mreže (vidi sliku). Hloroplasti koji sadrže samo tilakoide strome nazivaju se agranalni (imaju ih npr. parenhimske ćelije kukuruza i šećerne trske)U stromi se nalaze ribozomi, prstenasta DNK, lipidne kapljice, skrobna zrna i enzimi za odvijanje tamne faze fotosinteze. Za membranu tilakoida vezani su pigmenti i enzimi koji učestvuju u svetloj fazi fotosinteze. Glavni fotosintetički pigment je hlorofil a, dok su karotenoidi i fikobilini (fikoeritrin i fikocijanin) pomoćni pigmenti. Pigmenti sa proteinima membrane grade fotosisteme I i II.

Za više podataka pogledati Fotosinteza

Vakuole
Vakuole učestvuju u mnogim procesima pa se morfološki međusobno razlikuju usled čega dobijaju naziv vakuolarni aparat. Uloge vakuola su : predstavljaju osnovnu vrstu biljnih lizozoma jer sadrže čitav niz kiselih hidrolaza
  

održavanje stalnog ćelijskog turgora magacioniranje i razlaganje hranljivih materija

uvećavaju ukupnu površinu i zapreminu ćelije, a da pri tome ne dolazi do sinteze nove citoplazme što biljkama omogućuje neograničen rast

odbrambena uloga, npr. od životinja jer se u vakuolama nalaze teško svarljive, a nekad i vrlo otrovne materije
 

čuvanje otpadnih produkata metabolizma i dr.

U mladim, nediferenciranim ćelijama (kakve su npr. meristemske ćelije koje imaju sposobnost da se neprekidno dele dajući sve ostale vrste biljnih ćelija) vakuole su malobrojne i sitne. Uporedo sa rastenjem i diferenciranjem ćelija dolazi i do postupnog povećanja zapremine vakuola i njihovog spajanja u često jednu veliku vakuolu. Ta vakuola potiskuje citoplazmu sa organelama na periferiju ćelije (vidi sliku). Vakuola je od okolne citoplazme odvojena membranom nazvanom tonoplast. U obrazovanju vakuola učestvuju endoplazmatični retikulum i diktiozomi.

Ćelijski zid
Ćelijski zid je čvrsti, jedinstven omotač koji opkoljava svaku biljnu ćeliju. Svojim osobinama štiti plazma membranu biljnih ćelija. Izgrađen je od polisaharida, ali je slojevit, vlaknast, elastičan, savitljiv i izuzetne čvrstine. Preko zidova se ćelije vezuju u složena tkiva, pri čemu je ostavljena mogućnost komunikacije među ćelijama preko kanalića nazvanih plazmodezmi. Neke supstance ćelijski zid propušta, a drugima ne omogućava ulazak u ćeliju. Formiranje ćelijskog zida otpočinje u kasnoj anafazi. Prvi znak njegovog obrazovanja jeste pojava fragmoplasta (pregrada). On se javlja između dve kćerke ćelije u zoni ekvatorijalne ravni. U taj deo ćelije, zatim dospevaju cisterne i vezikule koje se odvajaju od endoplazmatičnog retikuluma i diktiozoma. Spajanjem tih cisterni i vezikula nastaje srednja lamela. Srednja lamela poseduje kanaliće, plazmodezme, preko kojih dve novonastale kćerke ćelije komuniciraju između sebe. Sa svake strane srednje lamele novonastale ćelije počinju da stvaraju primarni ćelijski zid i da rastu. Funkcija primarnog zida je da omogući rast ćelije i da joj u isto vreme obezbedi čvrstinu i potporu. Mladi, tek formirani ćelijski zid sadrži malu količinu celuloze. Kad ćelija prestane da raste, zid počinje da se uslojava, širi i oiačava. Tada se na već postojeći primarni zid dodaju novi slojevi, koji sadrže mnogo veći procenat celuloze.

Takav zid se naziva sekundarni ćelijski zid. Onaj sloj sekundarnog zida koji je najdalji od plazma membrane, a najbliži je primarnom zidu označen je kao S1, zatim sledi S2, pa S3 uz samu plazma membranu. Često je sloj S2 najdeblji i on određuje mehaničku čvrstoću. Granica između primarnog i sekundarnog zida nije oštra tako da je teško reći gde prestaje primarni, a gde počinje sekundarni zid. Osnovne razlike između ova dva zida su u tome što je sekundarni zid višeslojan (primarni je jednoslojan) i sadrži mnogo celuloze. Sekundarni zid prilikom svog razvoja zadržava već pomenute plazmodezme , a zatim se formiraju jamice koje predstavljaju sačuvan primarni zid sa mnogo plazmodezmi.

Biljni organi

Mladica leske: 1-list; 2 - stablo; 3 - seme; 4 - koren
Sadržaj
[sakrij]

1 Klica

         

2 Podela biljnih organa 3 Vegetativni biljni organi 3.1 Koren 3.2 Stablo - izdanak 3.3 List 4 Reproduktivni biljni organi 4.1 Cvet 4.2 Cvasti 4.3 Plod 4.4 Seme

Klica
Razviće tela biljaka cvetnica počinje deobom zigota i obrazovanjem embriona (klice). Klica se nalazi u semenu i predstavlja začetak nove biljke. Delovi klice su:
  

korenak, stabaoce, na čijem se vrhu nalazi pupoljčić i jedan ili dva klicina listića (kotiledona).

Kotiledon ima ulogu da upija hranljive materije iz semena ili služi za njihovo magacioniranje. Prema broju kotiledona cvetnice se dele na:
 

monokotile i dikotile.

Od ostalih delova klice razvićem nastaju organi odrasle biljke. Telo cvetnica izgrađeno je od:

Podela biljnih organa
1. vegetativnih koji održavaju biljku u životu i pripadaju im:

koren,

 

stablo list

2. reproduktivnih (generativnih) organa koji omogućavaju razmnožavanje jedinki i biološki opstanak vrste; reproduktivni organi su:
  

cvet - cvasti, plod i seme.

Vegetativni biljni organi
Koren
Koren je osovinski vegetativni biljni organ kojim se biljka pričvršćuje za podlogu i upija vodu sa rastvorenim mineralnim materijama. Na vrhu korena nalazi se vegetaciona kupa čijom aktivnošću koren raste neprekidno tokom života. Vegetaciona kupa je zaštićena korenskom kapom (kaliptrom) da se ne bi oštetila pri probijanju kroz podlogu.

Za više podataka pogledati koren

Stablo - izdanak
Stablo je osovinski deo izdanka koji raste neprekidno tokom života biljke. Stablo sa listovima naziva se izdanak. Osnovne uloge stabla su: provođenje vode sa mineralnim materijama od korena ka listovima, a u obrnutom pravcu rastvorenih organskih materija;

stablo i njegove grane nose listove i postavljaju ih u najpovoljniji položaj za primanje Sunčeve svetlosti.

Za više podataka pogledati stablo

List
List je deo izdanka koji obavlja tri veoma važne funkcije : fotosintezu, transpiraciju i razmenu gasova.

Za više podataka pogledati list

Reproduktivni biljni organi
Cvet
Cvet predstavlja kratak izdanak sa ograničenim rastom, sa listovima specifično izmenjenim funkcijom. Osnovna funkcija cveta je seksualna reprodukcija biljke. Cvetovi su karakteristični samo za biljke cvetnice.

Za više podataka pogledati cvet

Cvasti
Cvast predstavlja skup cvetova na zajedničkoj osovini. Biološki značaj cvasti je u tome što grupisanje cvetova olakšava oprašivanje jer insekti za kratko vreme obiđu više cvetova kada su oni grupisani i lakše ih uočavaju u lišću. Isto tako, cvasti sa puno sitnih cvetova lakše se pokreću vazduhom, što je važno za biljke koje se oprašuju vetrom.

Za više podataka pogledati cvasti

Plod
Plod je reproduktivni biljni organ koji se posle oplođenja obrazuje iz plodnika. Smatra se preobraženim plodnikom koji u unutrašnjosti zatvara seme (plod je prisutan samo kod skrivenosemenica). Posle oplođenja dolazi do promena u zidu plodnika – on razrasta i obrazuje zid ploda, perikarp (oplodnica).

Za više podataka pogledati plod

Seme

Seme je reproduktivni biljni organ prisutan samo kod golosemenica i skrivenosemenica kojim biljka preživljava nepovoljne uslove spoljašnje sredine i u kome se nalazi klica, začetak nove biljke. Razvija se iz semenog zametka, posle oplođenja.

Cvasti

Hortenzija

Cvast predstavlja skup cvetova na zajedničkoj osovini. Biološki značaj cvasti je u tome što grupisanje cvetova olakšava oprašivanje jer insekti za kratko vreme obiđu više cvetova kada su oni grupisani i lakše ih uočavaju u lišću. Isto tako, cvasti sa puno sitnih cvetova lakše se pokreću vazduhom, što je važno za biljke koje se oprašuju vetrom. Zajednička osovina je vreteno cvasti, koje može da se grana:
 

monopodijalno ili simpodijalno.

U zavisnosti od toga kako se vreteno grana razlikuju se dva osnovna tipa cvasti: 1. racemozne i 2. cimozne.
Sadržaj
[sakrij]

 

1 Racemozne (grozdaste) cvasti 2 Cimozne (račvaste) cvasti

  

3 Slike 3.1 Racemozne cvasti 3.2 Cimozne cvasti

Racemozne (grozdaste) cvasti
Vreteno ovih cvasti grana se monopodijalno, tako što osovina dugo raste, a od nje se obrazuju bočne grane sa cvetovima, pa se tek na kraju na njenom vrhu razvija cvet. Najmlađi cvet je uvek onaj na vrhu vretena. Vrste racemoznih cvasti su : 1. grozd, kod koga se na dugačkom vretenu nalaze cvetovi na drškama iste dužine; 2. klas, na dugačkom vretenu se nalaze sedeći cvetovi; 3. gronja je , ustvari, grozd samo što su cvetne drške različitih dužina, donji, stariji cvetovi imaju duže drške; 4. štit, sa kratkog vretena polaze zrakasto raspoređene drške iste dužine; 5. glavica, vreteno je prošireno, kratko,zadebljalo i na njemu se nalaze sedeći cvetovi; 6. klip je isto što i klas samo što je vreteno valjkasto i zadebljalo; 7. resa je klas čije je vreteno tanko, vitko i visi; 8. složen klas, kod koga se na vretenu umesto cvetova nalaze klasovi; 9. složen štit, sa kratkog vretena polaze štitovi; 10. metlica je sastavljena od većeg broja grozdova ili klasova.

Cimozne (račvaste) cvasti
Vreteno se grana simpodijalno tako što vrlo rano završava rast donošenjem cveta pa se ispod njega razvijaju jedna ili veći broj bočnih grana. Tako je cvet prve osovine najstariji. U zavisnosti od toga koliko se bočnih osovina (jedna, dve ili veći broj) obrazuje posle prve razlikuju se tri tipa ovih cvasti: 1. monohazijum, među kojima su najpoznatije krivudarka i uvojak; 2. dihazijum i

3. polihazijum

Slike
Racemozne cvasti

štit - muškatla grozd - presličica gronja - breskva klas

metlica - hosta resa - leska glavica - maslačak glavica - krasuljak

Cimozne cvasti

Cvet

Krunični listići ruže

Cvet predstavlja kratak izdanak sa ograničenim rastom, sa listovima specifično izmenjenim funkcijom. Osnovna funkcija cveta je seksualna reprodukcija biljke. Cvetovi su karakteristični samo za biljke cvetnice. Uporednomorfološka ispitivanja su pokazala da se prvobitni cvet može filogenetski izvesti iz sporofilnih cvasti paprati. Prašnici i karpele, kao delovi cveta sa najvažijom ulogom, su homologi mikrosporofilima i makrosporofilima. Kod primitivnih skrivenosemenica (magnolija) još uvek se može naći izdužena cvetna osa na kojoj su sporofili (prašnici i karpele) spiralno raspoređeni, što podseća na primitivno stanje kod golosemenica. Na progresivnijem stupnju se javlja skraćivanje sporofilne ose, smanjuje se broj sporofila i formira se kompletan cvetni omotač (perijant)
Sadržaj
[sakrij]

      

1 Građa cveta 2 Morfologija cveta 2.1 Cvetni omotač 2.2 Fertilni cvetni listići 3 Dvojno oplođenje cvetnica 4 Slike cvetova/cvasti 5 Literatura

Građa cveta

Delovi cveta: 1 (žig), 2 (stubić), 3 (plodnik) - tučak; 4- prašnice; 5 - prašnički konac; 6 krunični listić

Na potpuno razvijenom cvetu razlikujemo cvetnu osu, na čijem se vršnom delu nalaze skraćene internodije koje nose gusto zbijene cvetne listiće. Terminalni deo cvetne ose koji nosi cvetne listiće naziva se cvetna loža (receptakulum) a ostali deo cvetne ose naziva se cvetna drška. Kada ne postoji cvetna drška cvet nazivamo sedećim. Cvetni listići mogu biti sterilni i fertilni. Sterilni grade cvetni omotač, u njih ubrajamo čašične i krunične listiće. Fertilni su prašnici i karpele.

Morfologija cveta
Kod većine biljaka cvetovi se nalaze na kraćoj ili dužoj cvetnoj dršci. Cvetna drška se pri vrhu proširuje u cvetnu ložu, koja može biti ravna, ispupčena ili udubljena. Cvetovi sa veoma kratkom cvetnom drškom ili oni bez nje su sedeći cvetovi. Za cvetnu ložu pričvršćeni su delovi cveta:
   

čašica (calix), krunica (corolla), prašnici i tučak (tučkovi).

Cvetni omotač

Horipetalan cvet

Simpetalan cvet (ladolež)

Čašični i krunični listići zajedno čine cvetni omotač (perijant). Perijant može biti: perigon, kod koga su svi delovi jednaki (pr. kod lale gde su čašični listići isti kao krunični) ili
 

da se krunica jasno razlikuje od čašice.

Postoje i cvetovi koji su bez perijanta pa se nazivaju goli cvetovi. Listići čašice se uočavaju još dok je cvet u obliku pupoljka. Oni štite unutrašnje nežne delove cveta. Obično su čvrsti, zeleni sa debelim slojem voska i kutikule na površini. Pored zaštitne oni mogu imati i druge funkcije kao što su: 1. raznošenje plodova, kao npr. što kod maslačka obrazuju veliki broj dlačica pomoću kojih plodovi lebde u vazduhu i vetar ih nosi; 2. mogu da vrše fotosintezu; 3. kod cvetova koji nemaju krunične listiće oni preuzimaju njihovu ulogu (npr. kod kukureka) i tada su jarko obojeni. Kod većine biljaka krunični listići su krupniji od čašičnih i živo su obojeni. Svojom bojom i mirisom oni primamaljuju insekte. Cvetovi koji se oprašuju vetrom imaju neuglednu i zakržljalu krunicu. Krunični listići mogu biti:
 

slobodni, pa se takav cvet naziva horipetalan, srasli međusobno, a cvet je simpetalan.

U zavisnosti od toga koliko se ravni simetrije može postaviti kroz sredinu cveta, mogu se razlikovati:
 

aktinomorfni i zigomorfni cvetovi.

Kroz središte aktinomorfnog cveta moguće je postaviti bezbroj ravni simetrije, dok je zigomorfan samo sa jednom ravni simetrije. Krunični listići umesto hlorofila, uobičajenog lisnog pigmenta, sadrže neke druge pigmente kao što su karotenoidi od kojih potiče njihova jarka boja

Fertilni cvetni listići

Prašnici ruže

Prašnici štrče iz cveta orlovih noktiju

Svaka vrsta biljke ima cvetove prilično strogo određenih osobina, kao što su veličina, oblik, boja i raspored listića, što omogućuje polinatoru da prepozna vrstu koju treba da opraši. To je veoma važno jer će do oplođenja doći samo ako polen jednog cveta dođe na žig tučka cveta iste vrste. Prašnici su delovi cveta u kojima se obrazuje polenov prah (polenova zrna). Skup svih prašnika jednog cveta naziva se andreceum. Cvetovi koji nemaju prašnike su jednopolni – ženski cvetovi, a oni koji imaju samo prašnike su jednopolni – muški cvetovi. Prašnik se sastoji od:
 

prašničkog konca (filamentum) i prašnice (antera).

Prašnički konac na vrhu nosi prašnicu. Prašnica se sastoji od dve poluantere (thecae), koje su međusobno razdvojene tkivom, spojnicom (konektiv). Svaka teka ima po dve polenove kesice, u kojima se stvara polen. Polenovo zrno nastaje prvo mejotičkim, a zatim i mitotičkim deobama pa se kao rezultat toga stvara polenovo zrno koje ima dve ćelije: vegetativnu i generativnu. Zid polenovog zrna ima dva sloja intinu (unutrašnji) i egzinu (spoljašnji). Na egzini se nalaze različite skulpture koje su specifične za svaku vrstu biljaka. Polen se oslobađa pucanjem zida antera, kao prah, svako zrno ispada posebno. Tučak je izgrađen od oplodnih listića koji su međusobno srasli, tako da u unutrašnjosti zatvaraju šupljinu. U toj šupljini, kao u vlažnoj komori, nalaze se semeni zameci. Funkcija tučka je da zaštiti semene zametke od isušivanja, što je , između ostalog, omogućilo skrivenosemenicama da žive u sušnim predelima. Kod većine biljaka, na tučku se razlikuju tri dela:
  

žig (cvet), stubić (cvet) i plodnik.

Žig je na vrhu tučka i često je hrapav i lepljiv pa se za njega lako lepe polenova zrna. Na žigu polenova zrna dobijaju podsticaj da klijaju u polenovu cev. Žig se

naniže sužava u stubić kroz koji prolazi polenova cev na putu do plodnika. Stubić postavlja žig u najpovoljniji položaj. Plodnik je donji, prošireni deo tučka u kome su smešteni semeni zameci. Tučak je izgrađen od jednog ili više oplodnih listića (karpeli). Oplodni listići stvaraju i štite semene zametke. Skup svih oplodnih listića u jednom cvetu naziva se gineceum (gynoeceum). Prema broju oplodnih listića koji grade cvet razlikuju se dve osnovne vrste cvetova:
 

monokarpni i polikarpni.

U zavisnosti od položaja plodnika prema ostalim delovima cveta, razlikuju se:
  

natcvetni, sretcvetni i potcvetni plodnik.

Natcvetni plodnik je kada su drugi delovi cveta pričvršćeni ispod njega. Sretcvetan plodnik opkoljava izdubljena cvetna loža koja ne srasta sa zidom plodnika. Potcvetan plodnik je opkoljen izdubljenom cvetnom ložom koja srasta sa njime, tako da su ostali cvetni delovi pričvršćeni iznad plodnika.

Dvojno oplođenje cvetnica

Oprašivanje insektima

Semeni zametak se razvija u plodniku i iz njega posle oplođenja nastaje seme. Deo plodnika za koga je pričvršćen (jedan ili više) semeni zametak naziva se placenta. Sastoji se od nucelusa (unutrašnji deo) i jedan ili dva omotača (integumenti) koji ga obavijaju. Integumenti ne zatvaraju potpuno nucelus, već na vrhu ostaje otvor – mikropila. U nucelusu se obrazuje embrionova kesica. Iz nucelusa se izdvoji jedna ćelija, koja se deli mejozom dajući haploidne ćelije. Jedro jedne od tih ćelija se dalje tri puta mitotički deli čime nastane 8 jedara. Jedra se grupišu tako da se na krajevima nalaze po tri, a u sredini su dva jedra. Oko jadara se obrazuju ćelijski zidovi tako da nastane 7 ćelija (jedna, ona u centru, je sa dva jedra). Tri ćelije na jednom kraju embrionove kesice su antipode, tri na drugom grade jajni aparat (jajna ćelija i dve sinergide), a u sredini je ćelija sa dva jedra nazvana centralna ćelija embrionove kesice. Polenova zrna na različite načine dospevaju na žig tučka i to predtsvalja oprašivanje . Tu prvo upijaju vodu, a zatim luče proteine koji služe za prepoznavanje vrste (ti proteini izazivaju alergijske reakcije kod ljudi - polenska kijavica). Ukoliko se polen nađe na cvetu druge vrste, tada on ne klija. Polenovo zrno zatim klija u polenovu cev koja prodire kroz stubić tučka ka plodniku. Za to vreme se generativna ćelija podeli na dve spermatične ćelije. Polenova cev prolazi kroz mikropilu semenog zametka i spermatične ćelije se oslobađaju u embrionovoj kesici. Jedna spermatična ćelija se spoji sa jajnom ćelijom dajući zigot, a druga sa centralnom ćelijom. Tako, nastaju diploidan zigot (2n) i triploidna ćelija (3n), koja je posledica spajanja centralne ćelije (2n) i spermatične ćelije (n). Deobom te triploidne ćelije nastaje endosperm, hranljivo tkivo za ishranu klice (embriona).

Slike cvetova/cvasti

Koren
Koren je osovinski vegetativni biljni organ kojim se biljka pričvršćuje za podlogu i upija vodu sa rastvorenim mineralnim materijama. Na vrhu korena nalazi se vegetaciona kupa čijom aktivnošću koren raste neprekidno tokom života. Vegetaciona kupa je zaštićena korenskom kapom (kaliptrom) da se ne bi oštetila pri probijanju kroz podlogu. Na korenu se morfološki razlikuje više delova (zona):
    

ona korenske kape zona rastenja zona izduživanja zona apsorpcije zona provođenja.

Deo korena sa kapom je zona korenske kape, čiji površinski sloj grade mrtve, osluznjavele ćelije koje se ljušte i tako smanjuju trenje pri rastu korena. Ćelije korenske kape se stalno obnavljaju deobama ćelija vegetacione kupe i istovremeno koren tim deobama raste. Zbog toga se taj deo vegetacione kupe naziva zona rastenja. Iznad nje nalaze se ćelije koje se izdužuju (rastu u dužinu) i čine zonu izduživanja. Sledeća je zona korenskih dlaka u kojoj površinske ćelije obrazuju dlake za upijanje vode iz zemljišta. Iznad ove zone je zona provođenja kroz koju se voda sa mineralnim materijama provodi do osnove stabla.

Anatomska građa korena
Ako se u zoni korenskih dlaka napravi poprečan presek korena, uočiće se njegova primarna građa:
  

na periferiji korena je rizodermis (epiblem), višeslojna zona primarne kore i u centru je centralni cilindar .

Rizodermis je površinski sloj mladih, vršnih delova korena. Ćelije ovog tkiva obrazuju korenske dlake kojima se upija voda i u njoj rastvorene mineralne materije. Primarna kora je građena od više slojeva parenhimskih ćelija. Poslednji sloj kore, koji je naslonjen na centralni cilindar, sadrži ćelije propusnice. One propuštaju vodu sa mineralnim materijama, koju su upile ćelije rizodermisa, u centralni cilindar. Centralni cilindar se sastoji od provodnih elemenata ksilema i floema. Ksilem se nalazi u centru, a floem na periferiji centralnog cilindra. Ksilem ima oblik zvezde između čijih zrakova su umetnuti elementi floema. Kod biljaka monokotila koren ima samo primarnu građu, dok kod dikotila i četinara dolazi do sekundarnog debljanja. Pri tome parenhimske ćelije postaju sekundarno meristemsko tkivo kambijum koji deobama dovodi do debljanja korena.

Korenov sistem
Korenov sistem predstavlja skup svih korenova jedne biljke. Koren koji nastaje od korenka klice naziva se glavni koren (pravi koren). Na izvesnoj udaljenosti od vrha on se grana i obrazuje bočne korenove, koji su obično slabije razvijeni od glavnog korena. Svi bočni korenovi zajedno sa glavnim grade korenov sistem nazvan osovinski. Ovaj tip korenovog sistema razvijen je kod golosemenica i dikotila. Kada klicin korenak rano prestane sa rastom, onda sa stabla polaze korenovi koji se nazivaju adventivni (dopunski korenovi). Žiličast korenov sistem izgrađen je od velikog broja podjednako razvijenih adventivnih korenova i imaju ga monokotile. Adventivni korenovi se kod nekih biljaka obrazuju i na listovima koji su u dodiru sa podlogom.

Metamorfoze korena
Osim glavnih uloga, koren može da dobije i neku drugu funkciju. Tada se oblik i građa korena menjaju i on je metamorfoziran. Najčešća dodatna uloga korena je magacioniranje hranljivih materija: ako se hrana nagomilava u glavnom korenu, onda on zadebljava i preobražava se u repu (npr. šargarepa).

kada se hranljive materije negomilavaju u bočnim korenovima, onda postaju krtole (npr. kod georgine).

kod nekih tropskih biljaka koje žive na muljevitoj podlozi razvijaju se korenovi za disanje koji izbijaju

iznad površine i snabdevaju podzemne organe vazduhom.

List

Prstasto složen list

List je deo izdanka koji obavlja tri veoma važne funkcije :
  

fotosintezu, transpiraciju i razmenu gasova.

Transpiracija je proces odavanja vode iz žive biljke u vidu vodene pare u spoljašnju sredinu. Voda isparava najvećim delom kroz stome, a jednim delom i preko kutikule. Otvaranjem i zatvaranjem stoma reguliše se jačina transpiracije. Kiseonik neophodan za ćelijsko disanje ulazi kroz stome i lenticele, ali i direktno kroz ćelijske zidove. Ćelijski zidovi pri tome moraju biti vlažni jer u ćeliju može ući samo rastvoren kiseonik. Prema tome, biljke dišu i kad su stome zatvorene, a dišu i organi koji nemaju stoma i lenticela.
Sadržaj
[sakrij]

  

1 Delovi lista 2 Vrste listova 3 Nervatura lista

 

4 Raspored listova 5 Građa lista mezofita

Delovi lista
List nastaje od istog tvornog tkiva kao i stablo – vegetacione kupe stabla. Potpuno razvijen list se sastoji od:
  

lisne osnove, lisne drške i lisne ploče (liske).

Lisna osnova je deo kojim je list pričvršćen za stablo. Iz lisne osnove se razvijaju zalisci i lisni rukavac. Zalisci mogu biti različito razvijeni kod različitih biljaka – u obliku trna, skoro neprimetni ili razrasli toliko da zamenjuju listove, koji obavljaju neku drugu funkciju (npr. kod graška listovi su preobraženi u rašljiku, a zalisci obavljaju fotosintezu). Lisna drška je uski deo lista kojim je liska pričvršćena za stablo. Ona postavlja lisku u najpovoljniji položaj prema svetlosti i ,s obzirom da je veoma savitljiva, štiti lisku od udara vetra i kiše. List koji nema lisnu dršku naziva se sedeći. Lisna ploča (liska) je deo koji obavlja sve osnovne funkcije lista i najčešće je spljoštena. Na njoj se razlikuju dve površine – lice (tamnije) i naličje (svetlije). Liska može biti različita po veličini, obliku i izgledu oboda.

Vrste listova
U zavisnosti od toga koliko liski polazi sa jedne lisne drške razlikuju se : prosti i složeni listovi. Prosti listovi su oni kod kojih se na jednoj lisnoj drški nalazi jedna liska. Listovi sa čijih lisnih drški polazi veći broj liski su složeni. Složeni listovi mogu biti prststo složeni i perasto složeni. Perasto složeni listovi mogu biti parno ili neparno perasto složeni. Prema funkciji i položaju na izdanku, razlikuju se sledeće vrste :
  

kotiledoni, donji listovi, srednji (pravi) listovi i

gornji listovi.

Donji listovi se nalaze na podzemnim izdancima i u donjem delu nadzemnih izdanaka zeljastih biljaka. Oni su mrki, ljuspasti i štite pupoljak u svom pazuhu. Srednji obavljaju sve funkcije lista i najbrojniji su pa se zato nazivaju pravi listovi. Gornji se nalaze zajedno sa cvetovima i cvastima i štite ih. U gornje listove spadaju priperci (brakteje), involukrum i spata. Priperci su listići iz čijeg se pazuha razvija cvet. Involukrum je omotač cvasti (npr. kod glavočika i štitonoša), a spata je list koji obavija cvast (npr. kod kozlaca i anturijuma). Prema obliku liske list može biti igličast, lancelast, linearan, jajast, elipsoidan, okruglast, bubrežast, srcast, kopljast, strelast, trouglast itd. (vidi vežbu). Obod liske može biti ceo ili na različite načine urezan. Tako, u odnosu na osobine oboda, listovi mogu biti: nazubljeni, perasto ili prstasto usečeni, testerasto usečeni, režnjeviti itd.

Nervatura lista
Sistem provodnih snopića u liski predstavlja nervaturu lista. Ona se jasno uočava na naličju liske. Obično se razlikuje jače istaknuti glavni nerv i slabije razvijeni bočni nervi (mrežasta nervatura). Svi oni čine nervaturu lista. Većina monokotila ima paralelenu nervaturu (svi su nervi podjednako razvijeni), a dikotile mrežastu. U zavisnosti od oblika liske mrežasta nervatura može biti prstasta ili perasta.

Raspored listova
Listovi su na stablu tako raspoređeni da ne zaklanjaju jedan drugom svetlost i da ravnomerno opterete stablo svojom težinom. Sa istog čvora stabla može polaziti jedan, dva ili veći broj listova pa prema tome njihov raspored može biti : *naizmeničan,
 

naspraman i pršljenast.

Kada sa istog čvora polazi samo jedan list, tada je naizmeničan raspored. Ako sa jednog čvora polaze dva lista, onda je to naspraman, a ako polazi veći broj listova onda je pršljenast raspored (vidi vežbu).

Građa lista mezofita
Na licu i naličju lista nalazi se jednoslojni epidermis, a između njih leže dve vrste tkiva, koje čine mezofil. Epidermis je pokriven kutikulom i u njemu se nalaze stome (češće su na naličju lista). Mezofil je građen od palisadnog i sunđerastog tkiva, a u njemu se nalaze i provodni snopići. Palisadno tkivo čine izdužene ćelije koje sadrže veliku količinu hloroplasta pa se u tom tkivu najintezivnije odvija fotosinteza. Ćelije sunđerastog tkiva su razdvojene krupnim intercelularima, tako da je ovo tkivo rastresito, šupljikavo kao sunđer. Kroz intercelulare se vrši razmena gasova u tkivima lista. Provodni snopići se sastoje od ksilema (okrenut ka licu lista) i floema (okrenut ka naličju lista). Uz provodne snopiće zastupljena su mehanička tkiva (likina vlakna, kolenhim). Provodni sistem lista povezan je sa provodnim sistemom stabla.

Seme

Semena i plodovi različita po veličini, obliku i boji: 1-plod pšenice; 2 - seme suncokret;3 plod kima ; 4 -seme sočiva; 5 -seme susama; 6 -seme lan; 7 - biber; 8 - seme pasulja; 9 seme bele bundeve; 10 -seme slatkog graška

Seme je reproduktivni biljni organ prisutan samo kod golosemenica i skrivenosemenica kojim biljka preživljava nepovoljne uslove spoljašnje sredine i u kome se nalazi klica, začetak nove biljke. Razvija se iz semenog zametka, posle oplođenja.
Sadržaj
[sakrij]

 

1 Delovi semena 2 Veličina i oblik

semena

  

3 Tipovi semena 4 Klica 5 Literatura

Delovi semena
Na njemu se razlikuju:
 

semenjača i jezgro.

Jezgro sadrži: klicu, koja nastaje oplođenjem primarne ćelije, jajne ćelije (haploidna) i ima diploidan broj hromozoma) ;

endosperm koji ima triploidan broj hromozoma jer nastaje oplođenjem sekundarne, centralne ćelije embrionove kesice koja je diploidna.

Semenjača je slabije ili jače razvijena opna koja nastaje od integumenata semenog zametka.

Veličina i oblik semena
Veličina, težina i oblik semena jako variraju kod različitih vrsta biljaka. Posebno velika semena imaju neke palme kao što je kokos, a najsitnija su kod orhideja (stoti delovi miligrama). Interasantan je primer jedne vrste rogača (Ceratonia siliqa) čija su semena toliko postojane (nepromenljive) mase, da su služila kao mera za težinu zlata i drugih plemenitih metala(karat). Svaka biljka obrazuje veliki broj plodova i semena kojima se rasprostire i time obezbeđuje opstanak sopstvene vrste. Svaka semenka se ne razvija u novu biljku. Mnoga semena dospevaju u nepovoljne uslove za klijanje i razviće. Stvaranjem velikog broja semena se, ustvari, obezbeđuje da se što veći njihov broj nađe u povoljnim uslovima i razvije u novu biljku.

Tipovi semena

Prema vrsti hranljivog tkiva i mestu gde se ono nalazi razlikuju se: semena sa endospermom, kod kojih endosperm čini glavnu masu, dok je klica neznatan deo semena; najrasprostranjeniji je tip semema; imaju ga žitarice i sve ostale trave, biljke iz porodice pomoćnica (Solanaceae), ljiljana (Liliaceae) i dr.

semena bez endosperma kod kojih kotiledoni apsorbuju sav ili skoro sav endosperm tako da on ne postoji ili se nalaze jedan do dva sloja ovog tkiva; takvo je seme leptirnjača (Fabaceae), glavočika (Asteraceae), ruža (Rosaceae), krstašica (Brassicaceae) itd.

semena sa perispermom koji predstavlja hranljivo tkivo vegetativnog poreklo jer nastaje od nucelusa; imaju ga predstavnici porodice karanfila (Caryophyllaceae), Chenopodiaceae i dr.

semena sa endospermom i perispermom sadrže hranljivo tkivo dvojnog porekla i ređe se javljaju; ima ga npr. biber.

Klica
Klica nastaje deobama oplođene jajne ćelije. Na njoj se razlikuju sledeći delovi:
  

korenak, stabaoce sa pupoljčićem kotiledoni.

Stablo
Stablo je osovinski deo izdanka koji raste neprekidno tokom života biljke. Stablo sa listovima naziva se izdanak. Osnovne uloge stabla su:

provođenje vode sa mineralnim materijama od korena ka listovima, a u obrnutom pravcu rastvorenih organskih materija;

stablo i njegove grane nose listove i postavljaju ih u najpovoljniji položaj za primanje Sunčeve svetlosti.

Sadržaj
[sakrij]

  

1 Vrste i metamorfoze izdanaka 2 Metamorfoze 3 Primarna i sekundarna građa stabla

4 Grananje izdanka

Vrste i metamorfoze izdanaka
Izdanak raste vrhom, na kome je vegetaciona kupa. Pri osnovi vegetacione kupe obrazuju se začeci listova. U njihovom pazuhu obrazuju se bočni izdanci.Deo stabla sa koga polaze listovi naziva se čvor (nodus), a deo stabla između dva čvora je članak (internodia). U zavisnosti od dužine članaka izdanci mogu biti:
 

kratki, kod kojih su listovi približeni i

dugi, kod kojih se listovi nalaze na odgovarajućoj udaljenosti. Kod nekih biljaka, npr. kod maslačka, listovi su zbijeni pa grade rozetu. Kod voćaka postoje i kratki i dugi izdanci, pri čemu dugi nose listove, a kratki cvetove (tzv.rodne grane).

Metamorfoze
Kod nekih biljaka, izdanci se razvijaju ispod površine podloge pa se nazivaju podzemni izdanci. Njihovi listovi su nerazvijeni i ljuspasti, a sami izdanci su zadebljali usled magacioniranja hrane. Razlikuju se od korena po tome što koren

nikada ne nosi listove. Sa podzemnih izdanaka polaze adventivni korenovi. Takvi izdanci su metamorfozirani i mogu biti u obliku:
  

rizoma, krtole i lukovice.

Nadzemni izdanak, takođe, može da metamorfozira obavljajući neku drugu funkciju:
 

trn ima zaštitnu ulogu,

rašljike služe za prihvatanje za neku čvrstu podlogu, stolone u vidu dugačkih izdanaka služe za vegetativno razmnožavanje,

filokladije su listoliki izdanci na kojima se razvija listić i u njegovom pazuhu cvet i plod.

Primarna i sekundarna građa stabla
U početnim fazama razvića izdanka stvara se njegova primarna građa. Kod monokotila ta građa ostaje tokom čitavog života, dok se kod dikotila i golosemenica primarna građa zamenjuje sekundarnom. Primarnu građu stabla, kao i kod korena, čine tri zone : 1. epidermis, koji se najčešće sastoji od jednog sloja ćelija; 2. primarna kora koju čini nekoliko slojeva živih parenhimskih ćelija i mehaničke ćelije (najčešće kolenhim). 3. centralni cilindar, koga izgrađuju provodna tkiva (floem i ksilem) i tkivo srži. Provodni snopići su kod monokotila razbacani, dok kod dikotila obrazuju prsten. Između floema i ksilema, kod dikotila, nalazi se primarni kambijum. Primarna građa stabla dikotila i golosemenica se već krajem prvog vegetacionog perioda gubi i počinje sekundarno debljanje. Između susednih provodnih snopića začinje se sekundarni kambijum koji se spaja sa primarnim i obrazuje kambijalni prsten. Kambijalni prsten odvaja elemente drveta ka centru stabla, a elemente kore ka periferiji.

Grananje izdanka
Izdanak se razvija od pupoljčića klice, tako da onaj izdanak čiji rast vodi klicin pupoljčić se naziva osnovni izdanak. Bočni izdanci su oni koji nastaju od bočnih pupoljaka. Pupoljak je, u stvari, mlad, još nerazvijen izdanak, čiji je najvažniji deo vegetaciona kupa. Deobom ćelija vegetacione kupe nastaju svi delovi izdanka. Odmah ispod vrha vegetacione kupe začinju se listovi, a u njihovom pazuhu obrazuju se bočni (pazušni) pupoljci iz kojih postaju bočni izdanci. Tako nastaje grananje, odnosno obrazuje se sistem izdanaka, kojim se postiže povećanje površine biljnog tela. Razlikuju se dva osnovna tipa grananja:
 

monopodijalno i simpodijalno.

Monopodijalno grananje (monos= jedan; podien= nožica, osovina) se odlikuje time što je jedna osovina glavna (naziva se monopodijum) i ona stalno vuče rast, dok bočne grane polaze sa nje i zaostaju u rastu. Primer monopodijalnog grananja su četinari, jasen, hrast, javor, dren i dr. Simpodijalno grananje se odlikuje time što glavna osovina ne raste stalno vrhom, već prekida rastenje, a jedna od bočnih grana preuzima pravac rastenja glavne osovine. To se stalno ponavlja tokom rasta biljke.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful