You are on page 1of 30

Dobrica osi: VREME PRIJATELjSTVA

Slikar na frontu Bio sam urednik Mladog borca kad mi je na sto stigla jedna molba Naelniku Propagandnog odeljenja Druge armije, s belekom pri vrhu: Ovo obraditi i dati u listu. Odmah sam video da je primer izrazito pozitivan i treba ga iskoristiti u propagandi za sveoptu mobilizaciju omladine za konano Osloboenje i Obnovu ratom poruene zemlje: Molim druga Naelnika da me uputi u boraku jedinicu. Razlozg je pre svega posledica munog samopriznanja da ja lino, za borbu koju vode nai narodi, nisam uinio skoro nita. U vojsku sam doao tek posle osloboenja Beograda, a to to su moji drugovi tri godine pre mene otpoeli sa borbom, poslednjih meseci mue me sve nesnosnije. I, ta sam ja uradio od presvlaenja u vojniko odelo? Sedeo sam u tabu Korpusa, a sad tabu Armije. Ni pucanj puke nisam uo. Dovoljno da ovek sam sebe pone duboko da prezire. Odmah iznosim i drugi razlog. Slikar sam. Zapravo, mislim da postanem slikar! Hou li moi ovde, onako intenzivno kao na frontu, da doivim ove velike dane, koji posle rata, treba da postanu pokretai jednog novog slikarstva? I najzad, evo dogaaja koji me je naterao da ba danas napiem ovaj raport! U pismu dobivenom od kue, majka mi pie da su zarobljenici, koji su tu skoro doli u Beograd, doneli o mom ocu, takoe ratnom zarobljeniku, crne vesti. Ostajem u uverenju da ete, shvativi me, uiniti da se moja molba pretvori u stvarnost. Miodrag Popovi, slikar u Propagandnom Odeljenju, Druge Armije Tako sam ga prvi put sreo krajem januara 1945. Sremskim frontom je grmela artiljerija i mladii su netedimice juriali, najvie da speru krivicu to su tri godine ginuli bez jurianja; u Beogradu se od uniformi nije mogla videti devojka; prazni izlozi bili su puni fotografija pobednika Drugog svetskog rata; kafane su pretvorene u menze, samo je Maestik preputen strancima, pijunima i krupnim reakcionarima; veina je grdila kapitalizam, a svi smo se otimali o Unrine pakete; dobrovoljne brigade beogradske omladine, one to nije stasala za puku, na Rudniku i Crnom vrhu sekle su se ume za ogrev Beogradu; seljaci su oko Bosuta krali mrtve sinove i vercovali ih preko Savskog mosta, vukui ih na svoja groblja; u omladinskim domovima po Beogradu u smenama se mitingovalo, a uvee su se itale prve pesme i prie, pa kritikovale u ime socijalistikog

realizma. A mi ratni pobednici, vrsto ubeeni da u naoj slobodi vie ne postoje nikakvi razlozi da ljudi budu nesreni; bili smo toliko opijeni naom slobodom i sobom da nam ni na pamet nije padalo da neko od nas moe biti tuan. Naelnik je usliio molbu slikara Mie Popovia i poslao ga na front da povrati pozadinom ugroeno dostojanstvo i ui slikarstvo. Na frontu oko Drine postao je lan Partije, a u juriu na nemaki bunker kod Graanice bombom je ranjen. U vojsci je postao prijatelj i sa Stojanom eliem, s kojim je zajedno crtao plakate, te mu je iz Beograda, gde je dekorisao Dom Sovjetske peadije, napisao pismo o svom komunistikom razoaranju u neke sovjetske oficire, te nae komesare i komandante, koji su umesto jednakosti zasnivali privilegije; to je pismo zaplenio oficir Ozne, zvani Berija, pa je odmah potom uhapen naivni komunist Mia Popovi. Osuen je zbog trockizma na est godina, ali je Titovom amnestijom odmah osloboen; pravo iz zatvora u Somboru otiao je u Umetniku galeriju i tu sreoe Milana Konjovia: Jesi li slikar?, obratio mu se on. elim da to postanem!, odgovorio je Mia i krenuo u Beograd, kui. U Skeli na Dunavu potukao se sa zastavnikom koji je iz obesti bacio neko kuence u reku. U Beograd se vratio da slui slici, s ranama: gelerima u butini i sumnjama u dui. A Popovi je o meni prvi put uo od svoje devojke, skojevke, koju sam komunistiki kritikovao to voli jednog dekadenta. Prvi put me je sreo u Omladinskom domu, kad sam u polumranom, hladnom holu eksproprisane vile ministra Srkia, ispunjenom skojevkama i demobilisanim ratnicima koji su naumili da postanu pisci i umetnici. Ja sam bio potresen sluajui noima u Siminoj 9a njegov dnevnik iz zatvora. Neu biti demobilisan, izbaen sam iz Partije, i pozvan na isleenje u Beli Manastir. Stole mi je poruio da budem spreman na najgore. Znai, jo jedna proputena godina na Akademiji. Peta po redu. Gospode boe, da li u se uopte izraziti? Jutros mi ree neki major kako mu moja pisma zbog kojih sam optuen izgledaju kao rad trockista. Prvo to u uraditi kad doem na slobodu, bie da pronaem to vie materijala o trockizmu, da shvatim to po emu ja na njih liim. Samo se kroz maglu seam fotografije Trockog u nekim novinama. Taj dnevnik Fame Famia, kako smo tad zvali Popovia, Mihiz, u kome smo gledali novog Skerlia, sa samo njemu svojstvenom samouverenou, proglasio je to za nau najbolju ratnu prozu. Mihizovo miljenje je potvrdila i Isidora Sekuli. Ne seam se da li se neko od nas suprotstavljao Isidori, koja nam je bila najubedljiviji sudija u svetu knjiga. Ali ideoloko ubeivanje Popovia nije ilo lako. Od svih je nas bio stariji, mudriji, zreliji, obuzet sobom i svojom milju; ve se tada u svom zanatu ponaao samouvereno, kao stari majstor, a ambiciozno kao kalfa pred enidbu. iveo je za slikarstvo, mislio je kao slikar, svagda se ponaao kao slikar. http://80.74.174.82/sr-lat/node/28249 Sremski dalaj-lama Zapisivao sam svata u svesku o sebi, o prijateljima, istomiljenicima i neistomiljenicima, ponekad pod naslovom Ljudi bez kompasa. Evo ta 1946. i 1947. o Mii Popoviu, koga smo zvali Fama Fami. Naumio Fama da prvi put letuje na moru i slika ribare i masline. Otac Toma nije imao para, pa je majka Dana prodala vunu iz dueka i za nju uzela 2000. S njima se uputio u

Ulcinj. Kad je uzimao kartu kod Putnika, ugleda neku lepoticu koja kupuje kartu prve klase. Zaljubio se dok je stigao do altera, pa kupio i on kartu prve klase. Kui kad je stigao, rashladio se i nastala je muka kako kartu da zameni za drugu klasu. Preko veza Dejana Medakovia, nekako je uspeo i krenuo. U Sarajevu, ekajui voz, da utedi neki dinar, spavao je na livadi pored stanice. Milicija ga je uhapsila. U zatvoru je prenoio kao skitnica. Na sasluanju se predstavio kao inenjer koji ide na prugu. Ali milicija utvrdi da se lano predstavio i opet ga strpa u aps, gde provede jo dva dana. Potom nastavi za Ulcinj. Njegov prtljag sa tafelajem, platnima i ostalim slikarskim priborom, zbog neega je bio sumnjiv miliciji, i ona ga legitimie. Kako je linu kartu zaboravio kod kue, oni ga, kao lice bez identiteta, strpaju u zatvor, gde provede pet dana. Kad su ga pustili, on se oajan uputi za Beograd, ne videvi ni grad ni more. U zatvorima i oko njih, sav je novac potroio. Tako se svrilo prvo slikarsko i morsko puteestvije Famia, na kojem je tri puta bio uhapen. Igra sudbine? Ne, to je zakon moje sudbine! kae on. Teko mi je da listam tu svesku. Puna je moje muke da se ideologijom odbranim od nekih ivotnih saznanja i istina. A iveo sam dvojnim ivotom: radio s pravovernima, a prijateljevao s grenicima. Radio sam politiko-partijske poslove meu vrnjacima koji su bili bez ijedne politike i moralne dileme, sa strasnom pobonou verovali u sve to radi i govori Partija i ni u snu nije dolazilo da neto na ovom svetu moe biti i drukije no to kau drugovi i Partija, a drugovao i intelektualno prijateljevao s vrnjacima koje su muile ideoloke sumnje, moralne dileme, sloboda stvaranja. Iako su skoro svi bili skojevci ili partijci, iako su se svi u biti oseali komunistima i naprednim intelektualcima, zbog njihovih sumnji u staljinizam i socijalistiki realizam, zbog njihovog kritikog stava prema odstupanjima od partizanskog i komunistikog morala, zbog njihovih gnevnih kritika, negiranja i kritizerstva, i ja sam ih esto smatrao saputnicima revolucije, dekadentima, ljudima bez kompasa. Ali sam ih voleo kao ljude; voleo sam njihovu iskrenost i intelektualno potenje, darovitost i znanje, duh i originalnost. eleo sam da to vie i to razliitijih ljudi upoznam; osobito su me zanimali ljudi koji misle drugaije od mene i u drugo veruju. A bio sam zaista porono radoznao za neznano i novo. U mojoj vernikoj dui neastivi je kresao svoje varnice. Istovremeno i uporno nastojao sam da neke zabludele ovce vratim naoj svetoj komunistikoj veri. Bili smo mi, ako me pamenje ne vara, u prvim poratnim godinama, verovatno najpoznatiji, najgrlatiji socijalistiki dekadenti i anarhisti u beogradskoj mladoj inteligenciji. Nae leglo bila je jedna velika soba na prvom spratu Simine 9a, odmah preko puta zloglasne Glavnjae. Dakle, preko puta policije i zatvora govorilo se tada, sigurno, najslobodoumnije u Beogradu; tu su se ruile sve svetinje i autoriteti; tu smo se do izbezumljenja i gaenja muili za nekakve istine o naoj stvarnosti; tu smo se guali oko socijalistikog realizma i slobode stvaranja; tu su se okupljali ambiciozni, daroviti i duhoviti nezadovoljnici i njihovi potovaoci; tu je dolazio svako ko je eleo neto zabranjeno i nepravilno da kae o novoj vlasti i umetnosti koja se u tim danima stvarala; tu se, vie od svega na svetu, prezirala i ismevala ljudska glupost. Tu sobu, u kojoj su stanovali Voja J. uri i Sremac Borislav Mihajlovi Mihiz, ovako sam opisao u svom dnevniku: Vrata na sobi nikad nisu zakljuana. U nju ulazi ko hoe i kad hoe. A kad ve ue, levo i desno pored zida, na parketu, umesto kreveta, zgnjeene perine; na njima zguvana nemaka ebad, prljavi jorgan i od znoja i praine ukasti jastuci. Izmeu tih leaja beli ambulantni sto; na njemu razbacane knjige, tegla umesto ae za vodu, otpaci hrane i ceduljice na kojima posetioci psuju domaine to nisu bili kod kue,

a oni ih dugo ekali. Na pei zefir, lonii za hranu iz menze i vojnike cokule. Na prostom rafu razbacane knjige: za svakog tu ima poneka. U oku zarala puka, ratni trofej domaina Voje, a kraj nje istroena metla. Vie leaja, na zidu po jedan prazan ram iz kojeg zjapi belina. Ignorancija slikarstva! Ako su domaini tu, oni lee na svojim legalima; za posetioce postoji jedna stolica, sto i bukovi trupci kraj zidova. U sumrak poinje da se dolazi i po svu no ulazi i izlazi, kad se kome dosadi ili smui od ideja i naih istina. Mihiz, dalaj-lama Simine 9a, kako je sam sebe krstio, uvek lei, pui pikavce i kao iz mitraljeza sipa svoje mudrosti. On je ovek koji svoj vek provodi u leanju; on ne moe da sedi, zapravo i ne ume. I kad ima fotelju, ustaje i izvaljuje se poleuke na pod. Za puenje i nametanje lake kose njemu su neophodne ruke, te kad je zima i mora da bude pod jorganom, on procepi jorgan i kroz rupe protne ruke, da ih slobodno upotrebljava kad padne u vatru, to se dogaalo posle svakog suprotstavljanja sabesednika. Tada se Mihiz pridie i govori, govori... Najee se svaa i svagda kritikuje bilo zbog ega da je neko za, on je odmah protiv. http://80.74.174.82/sr-lat/node/28311 I galamdije ute kad Isidora govori Mihiz je iz Iriga, sveteniki sin, veliki sremskokarlovaki komunist, koji je pred iparicama i acima galamio za svetsku revoluciju. Pobegao je 1941. od ustaa i tri godine se krio na nekom salau u Banatu. Po osloboenju postao skojevac, kandidat za lana Partije, bio referent u Komisiji za utvrivanje ratnih zloina u Panevu. Tu se i sreo s Vojom uriem, tada komandantom Okrune milicije i, posle demobilizacije, zajedno su doli na studije. Mihiz nije mogao da podnese partijsku disciplinu i iziao je iz organizacije; sada je nekakav vanpartijni revolucionar... uri je razuman i blag student istorije umetnosti, iskren mladi s ruskoplavim oima, komunista je iz radnike porodice. Odluio je da se posveti nauci. Od stipendije koju prima izdrava i Mihiza... Dejan Medakovi, student istorije umetnosti, valjda je posle rata prvi u Srbiji privatno objavio zbirku pesama Motivi. Iz Zagreba je, bogat je, dobro ivi. U studentskoj organizaciji vrlo aktivan. Veliki imitator, skuplja viceve i anegdote, glavni erudita Simine 9a, a naao se s ovima ovde na liniji dekadencije... Voja Kora, student arhitekture, jedna picasta pamet i ideoloki vrlo ist komunista. Ne voli svae. Meri i sve procenjuje. Vlada Medar, student, bio u Panevu islednik Ozne; tu se upoznao s Vojom i Mihizom. Uhapen je jer je kod Pozorita prodavao Dejanovu zbirku: Kupite pesme siromanog, tuberkuloznog studenta! vikao svojim basom. Milicija ga legitimisala, taj bivi ozna nije imao legitimaciju, pa je itavu no proveo u apsu, i tek ujutru, kad je svojim glumakim recitovanjem oficiru Ozne dokazao naprednost Dejanovih pesama, puten je na slobodu. Pria da ga je u eliji brijao ratni zloinac osuen na veanje, a koga je on dotle isleivao... Mihailo uri, ratni skojevac i ilegalac, student filozofije istorije, sada prouava Solovjova; pie studiju o boljevizmu. Svako jutro, tano u pola osam, ide u Univerzitetsku biblioteku i ita do dva po podne. On je ovde filozof i glavni pesimist...

Pavle Ivi, mudri i utljivi skojevac, studira lingvistiku. On se silno trudi da bude savestan i objektivan; govori tiho, kao da je izgubio vazduh, jedva ga ujemo. Ali im progovori, sve galamdije, ak i Mihiz, odmah zaute. Nije mi jasno ta e on, ovek, ovde... Petar Omikus, najprisniji drug Fame Famia, studira Likovnu akademiju; tvrde svi, pa i Fama, da je mnogo talentovan i veran drug. On nas slua, uti, deluje apatino... Bata Mihajlovi, fanatian komunist, student Likovne akademije. Cinik je, opasne, razarajue inteligencije. Mia i Mihiz tvrde da je darovit... Prepametan je on da bi bio slikar. Ali Bata ovde, za slikare ubedljivije od mene, brani socijalistiki realizam... U ovu muku druinu upadaju i studentkinje: Spomenka, Jovanka, Mira, Vera, Milica, Jelica, Milka, Vojka... One su verni drugovi, paljivo sluaju, neke i oiste ponekad ovu sobetinu. Bogatije i one to imaju roditelje u Beogradu donose i hranu od kua. Jovanka, najee, jer joj je otac uveni vajar Sreten Stojanovi, pa ima kartu R1, za snabdevanje... ...Do tri ujutro trajalo je to uasno bievanje razuma. Slavio je Mihiz oevu slavu i prvi put nije samo leao... Desetak mladia sedelo je na bukovim trupiima pored zida. U sredini sobe gomilica knjiga, meu njima i Marksov Kapital, na njemu panj s kojeg gori slavska svea. A svi su ovde bezbonici! Na jednom belom stolu ae od hartije, flae vina i rakije iz Iriga, sendvii, kolai i ren... Mihiz me posluio pekmezom umesto ita. Mihiz je izgovorio svoje pesme pa je onda proitao moje pismo svima njima, jedan estok ideoloki obraun s njihovim oportunizmom i kritizerstvom. Noas smo se Mihiz i ja guali, samo to se nismo pesnicama mlatili zbog njegovih napada na Staljinovo sveznanstvo. Odgovori mi, Dobrice, samo na jedno pitanje. Je l ti zaista i ozbiljno veruje da Josip Visarionovi Staljin Dugavili Sosa bolje od mene razume poeziju? Odgovorio sam bez premiljanja i gnevno: Pa naravno. Staljin razume, Staljin mora da razume bolje poeziju od tebe! On je prosto kriknuo od besa i oajanja. Onda sam ja pribrano dodao: A razume poeziju bolje od tebe, Mihize, zato to je marksista. Zato to savreno vlada velikim istinama dijalektikog i istorijskog materijalizma! To je sve bilo grozno. Bata me jedino branio, a Fama je, naravno, bio uz Mihiza. Ostali su utali su ili su tie od Fame bili uz Mihiza... Ja sam svestan da nisam sasvim u pravu. Ali ako neko bilo ta rui u jednoj velikoj veri, sruie je svu, ak da to i ne eli. Takav je zakon vere... Tako je noima bilo u Siminoj 9a, tu su Dejan Medakovi i Mihiz zajedniki napisali dramu Beograd i na konkursu Narodnog pozorita dobili nagradu. Dejan je napisao dva ina o buroaziji, a Mihiz druga dva ina o naprednim snagama i revolucionarima; tu su Voja uri i Mihiz jedne mrazne noi spalili neprodatu Dejanovu zbirku pesama Motivi... Isidora Sekuli, u svojoj kuici na Topiderskom brdu, primala je etvrtkom po podne. Ona nam je besedila o duhu, jeziku, umetnosti; obavetavala nas ta se stvara i pie na nekoliko evropskih jezika; propitivala nas ta itamo, merila nam znanja i ozbiljnost. Pred Isidorom se nismo nadvikivali; bili smo smerni i zaneti sluai. http://80.74.174.82/sr-lat/node/28430

Bolestan od besmisla Borislav Mihajlovi Mihiz je najinteligentniji ovek kog sam upoznao. Tako hitru i prodornu, svestranu i prilagodljivu inteligenciju ne znam da iko ima danas u srpskoj kulturi. Porono radoznao duh, nespokojan i rezigniran, temperamentan i melanholian, svagda spreman na dijalog i poricanje i sebe i drugog, budan za moralan podvig, britkog i strogog suda, a dobre i meke due, vie govornik no pisac, pouzdaniji sudija no analitiar, buntovan a nerevolucionaran, s podjednakim sluhom za klasino i avangardno, potovalac tradicije i podstreka inovacije, u mladosti mlaki leviar, u zrelosti obzirni konzervativac, nacionalist bez mrnje i kosmopolit duhom i kulturom, ovek koji je samo jednog savremenika mrzeo i toliko se njime bavio da, kad bi to bio Aristotel, on bi na Balkanu i srednjoj Evropi bio najbolji znalac Aristotela, galantan u pratanju uvreda i nanesenih mu nepravdi, nekritian prema pokajnicima, pokvarenjacima i bitangama, neverovatne sposobnosti da razume protivnike i neistomiljenike, lenj za svoje delo, vredan za tue, intelektualac koji bi danas u svakoj evropskoj kulturi bio meu prvima po uticaju na svoje savremenike, moan da sledi i prestie svoje doba, slab prema gestu i stilu, ambiciozan i neumoran osvaja arenog i beznaajnog sveta, mrzilac bele hartije i pera (od pribora za pisanje ima samo krnjetak olovke koju jedva moe da dri), krevet mu je radni sto i trpeza, sklon egzibicionizmu i pervertnosti, igra pokera koji igra da izgubi, kad se pohvali, a i to ini esto, ne zaboravi da potom i poniti hvalu o sebi i izdano ishvali svakog ko ita vredi, pa i ko nita ne vredi, zabavlja glumaca i mladih pisaca taj udesni, nesreni Mihiz sve to uje odmah shvata, spreman da bude razuman sabesednik i seljaku i matematiaru, fudbaleru i ekonomisti, sve to je poinjao da radi bilo je darovito i personalno. Pisac sjajnih poetaka, zbrzane i smuvane sredine, efektnog zavretka; reju, stvaralac kraeg daha, tanije reeno: stvaralac koji to nije dovoljno eleo da bude. Stil mu je kitnjast, malo starinski, nametljiv, pun paradoksa, figura, obrta i toliko lian. Improvizator iz lenjosti, povran zbog efektnosti, diletant iz svestranosti, nevieni italac svakojakih knjiga i rukopisa. Po pameti i znanju, optoj kulturi, jeziku i pismenosti, pamenju i elokvenciji, mogao je napisati bar 20 tomova, a on napisa, valjda, neto vie od hiljadu stranica. Ali, Mihiz je pisac koji ima malo knjiga, a mnogo pisaca. Petom decenijom srpske knjievne kritike, tim istorijskim prelomom kojim i zapoinje naa nova knjievnost, suvereno, gotovo nepogreivo ona vlada kao kritiar Nina. Do danas ni potonji kritiari ni vreme nisu opovrgli njegove procene. U naem dobu, Mihiz je po neposrednom, stvaralakom uticaju na pisce, u saradnji na njihovim delima, moda uticajnija kritika linost od monog Skerlia na poetku 20. veka. Nikad nee moi pravedno i istinito da se sagleda i proceni koliko je Mihiz pomogao osiu, Pekiu, Isakoviu, Dragoslavu Mihailoviu, Mei Selimoviu, Seleniu, Bekoviu, Duanu Kovaeviu... Verujui da je kod darovitih ljudi potenje ravno tatini, treba oekivati da e neimenovani savremenici u svojim biografijama vratiti Mihizu Mihizovo. On im svakako nee zameriti ako to i ne uine. A kako da se preuti njegova saradnja s pozorinim i filmskim rediteljima, glumcima, dramaturzima i dramatiarima? Koliko je lucidnih podsticaja izgovorio darovitim slikarima, istoriarima, novinarima, politiarima, neka kau sami. Mihiz se 1997. razboleo od besmisla kojim je bila prepunjena srpska stvarnost. Prosto, zgadio mu se svet i zgadio se on sebi u tom svetu. Posle svih pokuaja da odigra protagonistiku ulogu u ruenju poretka KP i uspostavljanju parlamentarne demokratije u

Srbiji, posle uea u organizovanju Deposa (bio je izabran i za poslanika, pa je zbog autokratskog krenja parlamentarnih prava dao ostavku s grupom poslanika Deposa) i posle istaknute uloge u velikim demonstracijama 9. marta 1991, zamoren porazima i zaludnim politikim angaovanjima, povukao se iz Beograda u svoju sobu na petom spratu Ankera. Izgubivi volju da bude s ljudima u kafani, odrekao se i pokera, svoje ivotne strasti, a svladao je i druge svoje poroke. Nikom nije rekao od ega je bolestan, a bio je bolestan od sebe. Nijednom se lekaru nije obratio jer za njegovu bolest nema leka. Odgovarao je na telefonske pozive nekih prijatelja, najrevnosnije na Miine, a nikome nije telefonirao, osim ponekad erki Mili. Na moje upitne telefonske pozive odgovarao je strogim, kratkim saoptenjima o sebi i mrzovoljno. Njegov odlazak iz javnosti i promena ponaanja predstavljali su poricanje sebe i samo su u prvim mesecima liili na egzibicionizam kojee je svagda bio sklon i imao redak dar. Mia je tu njegovu osobinu smatrao stilom; ika neozbiljnou; ja tatinom; Dejan i neki siminovci povrnou. Mi, njemu najblii, znali smo da mu je otac, prota Gojko, umro u depresiji. On mi je jednom i rekao: Skonavam kao moj Gojko. Na ponudu da ga posetim, najee bi odgovarao: Sad nisam nizata. Pozvau te, ako budem imao volje. Mia je istinski patio zbog takvog Mihizovog stanja. On, ika i ja pokuavali smo da ga izvuemo iz njegove peine. Nismo uspevali. S ljutnjom je odbijao svako nae nastojanje da ga povratimo bar u nae drutvo. Od njegove sestre Vere saznavali smo da je mnogo smrao, pustio bradu; poneto ita, vie ni televiziju ne gleda. Ali je neprestance puio iako se guio od emfizema plua. http://80.74.174.82/sr-lat/node/28553 Peke po Vizantiji Umro je Mia 1996, a Mihiz se nije pojavio na sahrani. ika mi je ispriao da je Mihiz jecao u telefon kad mu je javio da je Mia umro. Njih dvojica su se bezuslovno voleli. Kad je Mia umro, uplaio sam se da e i Mihiz za njim. Nisam pristajao na to da se s njegovim utanjem rastanemo. Pola veka smo o svemu razgovarali, najvie se sporili, ali smo se uvek meusobno uvaavali i voleli. Telefonirao sam mu: Boro, zar si ti, zaista, odluio da se nas dvojica ne oprostimo pre no to poemo za Miom? A, zar ti misli imamo jedan drugom neto da kaemo to odavno nismo rekli? Moda imamo. Ako i nemamo, hou da te vidim. Dobro. Doi po podne kad stigne. Doao sam i uplaio se: liio je na oca pred smrt! Mrav, sa sedom, retkom bradom, u pidami. Proitao me je: Liim ti na mog Gojka, je l da? Da. ta e da pije? Ono to i ti. Imam samo vinjak. Nalio nam je ae, pripalio cigaretu i rekao: elim danas da jedan drugom ne kaemo nijednu kritiku re. U pola veka naeg prijateljstva nas dvojica smo jedan drugom bar sto puta pobrojali sve mane i poroke. Danas hou samo da se hvalimo. Obojica smo mnogo dobrog uradili. Ti vie od mene, ali ni ja nisam malo uradio. Uradio si vie no to nai savremenici zasluuju. Ti si, Boro, vie za druge uradio no za sebe. To je verovatno tano. Ali to nisam inio samo iz dobrote. Meni je bilo lake da radim za druge no za sebe. Tako je tekao na poslednji razgovor. Najpre je on ishvalio mene. Izdano i samouvereno. Opravdao mi sve zablude i pogreke. Rastuio me je takvom velikodunou. Stao sam ja njega patetino da hvalim; sluao je, pa me prekinuo: Pusti me, molim te, da ja sebe

hvalim. Ti si jedini ovek, jer Mia je umro, pred kojim mogu da se hvalim i koji hoe da me slua. Dve godine ja sebe samo ruim i utim. Elokventno je ishvalio svoje knjievno delo i sebe u svom vremenu. Manje izdano no mene, ali ni takva pohvala nije bila skromna. Ja sam ga popravljao u ocenama, ubeeno uveliavao njegove vrline, dar, znaaj. Ti si, Boro, napisao jedinstvenu knjigu u srpskoj knjievnosti Autobiografiju o drugima. To je zavetna knjiga naeg narataja. To su srpski Antimemoari. Pesme si mi zaboravio. Nisam. Iz celokupne srpske poezije posle Drugog svetskog rata, pamtim samo dve tvoje strofe. Poeo sam da ih recitujem, ispravio mi je jedan stih, pa rekao: Dosta je, Dobrice, od tebe meni, i tebi od mene. Lepo si me hvalio. Uivao sam sluajui te. A sada, idi! Ispratio me do vrata, lanac na vratima je zveknuo. Poao sam niz stepenice, uveren da sam poslednji put razgovarao s Mihizom i zaplakao. *** Vojislav J. uri je reprezentativna linost u istorijskoj nauci naeg vremena. S dunosti efa odseka junobanatske milicije Okrunog narodnog odbora doao je da studira istoriju umetnosti, postao profesor na istoj katedri i lan Srpske i Atinske akademije nauka, uspeo se u sam vrh svetske vizantologije. Meu istoriarima umetnosti srednjega veka najtemeljniji znalac i ubedljivo najvei peak. Od Fruke gore do Peloponeza, od Svete gore do Gornje Svanetije na Kavkazu, Kapadokije i Anadolije, od Hiosa i Krita do Sicilije, Sevilje i Malage, malo je crkava u koje nije zavirio, ak je do Vladimira Suzdalja i Stare Ladoge stigao, pa u manastirskim sumracima na prostorima itavog Vizantijskog carstva i pravoslavnog sveta Evrope i Male Azije po potezu etke on razlikuje slikare fresaka i ikona od 11. do 18. veka. Meni uitelj i intelektualni prijatelj, pouzdani je i leporeki znalac svog i naeg ivota, ovek pune, teke, glave, visoka i umna ela, vedra i skaredna duha, radan i neumoran kao stari zemljoradnik i abadija, promiljen u svim postupcima kao vojni strateg, racionalan kao konstruktor, obazriv i lukav kao kaluer, u nauci ubedljiv i autoritativan, a u svakodnevici mek i kompromisan, stiane strasti i meditativan. Zanet tajnama vizantijskih tmina, ostao je neumorni skuplja injenica i matoviti tuma umetnosti vizantijske civilizacije i srpskog srednjeg veka. Taj samosvesni Voja uri napisao je nekoliko kapitalnih knjiga, prikupio injenica i nagomilao znanja i ideja za jo toliko. Vrlo sam ponosan jer sam mu mnogo puta bio saputnik i svedok njegovih svetogorskih i grkih otkria, i paljiv slualac njegovih teorija i sinteza. Podario mi je Grku, Svetu goru, Hios. On je svakako i najdarovitiji psova meu nama psovaima. Ispraen je 15. maja 1996. na beogradskom Novom groblju, uz opelo dvojice negdanjih monaha studenikog i hilandarskog, sada vladika Jovana i Hrizostoma, njegovih prijatelja. Bez oprotajnih beseda. uri je prezirao pogrebne hvale i slave. Za pet decenija naeg prisnog drugovanja, mi smo jedan drugom izrekli sve pohvale dostojne prijateljstva i sve zamerke koje vidi ljubav. Iako smo u naim svetogorskim razgovorima jedan pred drugim silazili najdublje u sebe, nismo se do svojih mrklina izrekli. Odlagali smo govor o nekim istinama koje nisu samo nae. Spremali smo se za njih tri poslednje godine; tri godine svakog prolea i jeseni mi smo nameravali da odemo u Svetu goru, da se oprostimo s njom i njenim tajnama na kojima rastu atoske ume i vekuju pravoslavni hramovi. I kada se dogovorismo da se narednog dana s naim prijateljem Emilom Tahijaosom dogovorimo o odlasku u Svetu goru, njemu prepue srce. A slutim koliko umnosti, ideja i lepote Voja nije ispisao; koliko je znaajnih knjiga za biblioteku srpskog

jezika sahranjeno s njim. Tako to biva: daroviti i umni, dobri i asni ljudi ne stignu da urade ono to su mogli. http://80.74.174.82/sr-lat/node/28686 Monah koji zida i spaljuje crkve U mojim dnevnikim zapisima pod datumom 16. maj 1996. samo su tri reenice: Umro je Voja uri. Moj najprisniji prijatelj. Presvisnuu od bola. I godinama posle Vojine smrti, mogu da zaplaem za tim ovekom. Prijatelji smo od 1946. i Simine 9a. Nae prijateljstvo nije imalo ideoloke motive jer je Voja nauku i umetnost bez dvoumljenja pretpostavljao svakoj ideologiji, iako je u mladosti bio lan KP. Ali, u svim mojim sukobima s Partijom i u opoziciji titoizmu, bio mi je odan drug i istomiljenik. Roen u Slavoniji, i izbeglica 1941. u Srbiju, kao svi Srbi iz Hrvatske, imao je traumu od ustatva. Zajedno smo bili u Upravi SKZ-a koju je vostvo SKS-a 1972. nasilno smenilo kao centar srpskog nacionalizma i opozicije. Dobar znalac knjievnosti, bio je dragocen kritiar svih mojih romana. Ja italac svih njegovih rukopisa, ali ne i kritiar: on je bio moj profesor istorije umetnosti srednjeg veka. Nau prijateljsku ljubav nisu ugrozili ni ljudi, ni Istorija koja je u naem narataju razorila mnoga prijateljstva. Prisnost naeg prijateljstva istakla se u naim estim i viednevnim putovanjima po Grkoj i Svetoj gori. U hilandarskim noima sa zavijanjima hijena, u tminama atoskih kelija, na jegejskim vetrovima i kiama, u uspinjanjima na Karulje, u napornim peaenjima do svetogorskih manastira i ruskih skitova, on posveen odgonetanju fresaka i ikona, ja zanet misterijom hrianske vere i potragom za njom, imali smo vremena i duhovnih i duevnih razloga da jedan drugom ispovedamo ono to nismo eleli nikom da poverimo. Obojica nezahtevni, spremni na post i gladovanje, grku i kaluersku nehigijenu, s Vojinim naunikim ciljevima, nekoliko godina uzastopce, odlazili smo u Svetu goru i po petnaestak dana tu boravili. Nikad nam nije bilo dosadno; svagda smo imali temu za razgovore. Sledio sam ga u njegovim istraivanjima, on mene u razradi motiva pripovesti o svetom Maksimu Kapsokaliviti, svetogorskom kalueru iz 14. veka koji je gradio i po zavretku graenja spaljivao svoje crkve. Voja me je do smrti podsticao da napiem tu pripovest. Nisam imao snage i vremena da ostvarim nau zamisao. Pred Vojin odlazak u nepovrat, dogovorili smo se da odemo u oprotajnu posetu Svetoj gori i tamo, bez njegovog istraivakog cilja, provedemo dve nedelje posveeni razgovorima o Isusu Hristu i veri. Taj neostvareni razgovor, to nedoivljeno saznanje, obuzima me kao njegova smrt. *** ta sve ika Stojkovi nije radio i uradio, a njegova dela verovatno nee niko popisati i sabrati! Bio je borac protiv faizma, pegavca i nepismenosti, dobrovoljni uitelj na Gou, gde je sagradio i kolu, osniva prve seljake radne zadruge, pisac prvog zabranjenog Samizdata polemike sa ilasom na vlasti, urednik vie znaajnih edicija i sabranih dela Duia, Isidore Sekuli, Bore Stankovia, opia, profesor jugoslovenske knjievnosti u Francuskoj. Strah me da govorim o naem moralno i telesno najviem prijatelju. On ne podnosi hvalu,

a mora se i hvaliti. U jeziku je izbirljiv, u izrazu samosvojan, strog i promiljen; sto puta rediguje sebe, trideset puta ita tekstove prijatelja, ako se usude da mu ih pokau pre objavljivanja. Otkada sam ga na poetku 1946. prvi put sreo u Vojinoj i Mihizovoj sobi, iako neistomiljenici u mnogim stvarima, posle svake napisane knjige, lanka i govora, nisam mogao da se ne zabrinem: ta li e mi rei ika? Jer on e mi rei tano ono to misli, a to mi niko drugi nee rei. Pred mnoge svoje, za mene znaajne javne nastupe, u njemu sam traio savetnika i pretposlednju proveru, jer poslednja je Boica. Stojkovi je kritika i moralna paradigma, ovek koji ima pamet, savest, pravo i vremena da brine za sve prijatelje, da ih podstie, opominje, grdi, da im izdano i nesebino nudi znanje, iskustvo, vreme, da ih nemilosrdno rui ako po njegovom miljenju javno gree, da strogo presudi svaku slabost, radnu aljkavost i nesavesnost, da uvek bude iskren, a to znai i neprijatan. Uman, odan, dragocen i teak prijatelj. I on se, kao i Mihiz, saradniki i kritiki ugradio u rad svojih prijatelja i mnogih neprijatelja. Ali, dok je Mihiz svoj dar najvie izlivao u pojedince, Stojkovi je svoj dar, znanje i vrednou, uneo u opte poslove i nacionalnu kulturu. Inae, oduvek politiki sumnjiv, u nekoliko poslednjih godina bio je moralnopolitiki nepodoban i prijavljen birou za nezaposlene. Meu nama je, uz Mihaila uria, najbeskompromisniji intelektualac, deurni moralist, strasno obuzet optom brigom, nespokojan, esto nesrean. Ne poznajem savremenika koji moe ubedljivije da brine narodnu brigu, due da pati narodne poraze i nesree. U drutvu u kojee je la istina, njegovo astoljublje lii na porok. Svoja uverenja on je platio i preplatio. Najtee je vratiti mu dug. On je ovek preozbiljne rei, a mekog srca; iskrenou i temperamentom, ponekad neodmerenou i pomamom, nanosi i rane i nepravde. On se ili voli ili podnosi. To je pisac koji od svih nas ivih ima, verovatno, najvie ispisanih stranica. Ali ni krupnijeg oveka, ni sitnijeg rukopisa! To nisu slova; to su mikrobi. ime je uzrokovana i ta paradoksalnost njegove linosti, pouzdano ne znam. Po politikom uverenju je prosveeni apsolutist. Ode 27. januara 1998. i ika Stojkovi. Nije sreno iveo, ali je sreno umro. Brzo. To je svakako zasluio. Ja sam, po godinama, na redu. http://80.74.174.82/sr-lat/node/28819 ivot u ritmu baroka Od svih nas iz intelektualnog kruga Simine 9a koji se bavimo umetnou i naukom, Pavle Ivi je zasluio i poneo najvea jugoslovenska i svetska priznanja. Izuzetno uspean ovek. Meu nama razgaenim i razvikanim od Simine 9a do SANU, govorio je najmanje, jedva ujno i svagda razlono i umno. On nije racionalist, on je razuman i razborit, i u svakodnevici i u nauci. Redak sklad umnosti i oseajnosti. ulan je, naizgled edan i pomalo grki lukav. Slua paljivo i zamiljeno, dugo razmilja ta da kae, a kazuje sreeno i analitino, argumentovano i ubedljivo. S njim je najtee ne sloiti se. Ako mu se suprotstavi iskljuivost i tvrdoglavost, on e odgovoriti tolerancijom i blagim kompromisom. A tom snagom nikog ne povredi. Radije pravi kompromise nego to pristaje na nesporazum, nasuprot veini mojih prijatelja i mentalitetu domaih intelektualaca. U javnom delanju veoma je udaljen od srpskog antropolokog diletantizma i komocije. Nikad ne govori o neemu to dobro ne poznaje, a ono to zna,

ume ubedljivo da iskae. Prijatelji smo toliko godina, a ne znam da je ikad ikoga neim obmanuo ili povredio. Reju, svakako, ne. ovek visoke moralnosti, uzorne vrednoe, svestan svojih moi i pozvanosti, on trudoljubivo i portvovano vri sve dunosti koje mu nalau nauka i zvanje, drutvo i prijatelji. Sve su njegove ambicije pokrivene rezultatima. Sva javna priznanja u zemlji i svetu zasluena su, i on ih nosi poslovno i obino kao eir i torbu s knjigama. U nauci o jeziku smatra se danas naim prvim autoritetom. Znaaj, ulogu i slavu u lingvistici deli sa svojom enom Milkom. Oni su, koliko znam, na jugoslovenskom podruju najuspeniji i najharmoniniji brani par u nauci. ivim od srpskog, srpskohrvatskog jezika, on mi je osnovno sredstvo i materijal, ali se pred Pavlom Iviem ne usuujem da govorim o njegovom znanju i razumevanju jezika. Jer sve to ne znam o tom naem nesrenom jeziku, kojem je i ime sporno, pitam njega i uvaavam to mi kae. Neka on procenjuje moj rad i jezik, a ja u ostati samo njegov potovalac i prijatelj. I veran saputnik na sve kraim peaenjima. Taj Pavle Ivi je, inae, hedonist, do saaljenja prikraen zdravljem i skrupulama. I on 19. septembra 1999. ode u istoriju. Najpre je log razorio njegov moan i skladan mozak. Dokonavanje je bilo, verovatno, bezbolno. Moj stari drug, koji mi je svagda bio intelektualna i moralna podrka. Sahrani nije prisustvovao nijedan predstavnik vlasti, ustanova, tampe, televizije. Nisam imao ni mikrofon da me uje dve-tri stotine ljudi, uglavnom Pavlovih aka. Opelo je obavio jedan pop, uz sasluenje Dimitrija Stefanovia, akademika. A Ivi je bio najznaajniji, najvei srpski lingvist u 20. veku; kao takav najskromniji ovek... Dejan Medakovi nije imao snagu ni da govori, ni da ga isprati do groba. A komunistika birokratija hrvatska, srpska i bosanska, posle izlaska njegove knjige Srpski narod i njegov jezik, objavljene u SKZ-u kad sam ja bio predsednik, napadana je kao nesporan izraz srpskog i velikosrpskog nacionalizma. Od te knjige i 1971, Pavle Ivi je za SK bio srpski nacionalist, sve do sloma Titovog poretka. *** Dejan Medakovi je najivopisnija i svestrana linost naeg intelektualnog kruga. On je to poreklom, vaspitanjem, kulturom, darovima, kao i moima i slabostima. Svata zna, svata moe, bogatog duha i svee duhovitosti, sentimentalan i patetian, sujetan i narcisoidan, slavoljuban i astoljuban, zanimljiv pripoveda zapanjujueg pamenja, ponekad i sitnog zlopamenja. Nespreman da ini zla ljudima, nije spreman ni za vea portvovanja za njih, ali je sposoban i spreman da razume sve to je ljudsko. Kolenovi koji neguje i asno uva svoje znamenito prezime. Ugledan je naunik i nedovoljno priznat pisac. Duh mu je proet istorizmom; sve to ini, ini da se zapamti i za daleka neka pokolenja. I pie o istoriji, i delotvorno vri javne funkcije za istoriju, i nadahnuto i kompetentno razgovara i ogovara istoriju. Ima znanja i redak dar za sinteze i kulturnu ideologiju. Stekao je istaknuto mesto otkriima u srpskoj umetnosti 18. veka i njenim prikljuenjima tokovima novovekovne evropske umetnosti. Ali i literatura mu je ambicija, duevna potreba i hrana. Osim lepih pesama, napisao je, verujem od osobitog znaaja, knjievnu autobiografiju Efemeris. Oboava starine i Be, govori nemake dijalekte zbunjujui i nemake profesore, ushiuje i beke oberkelnere poznavanjem svojstva beke pijae vode. Kao velikom znalcu baroka, barok mu je i ivotni stil. Sve to uje, zapamti, sve to vidi, ume da predstavi. Ima i glumakog dara pa je vrlo esto

uspean i u toj ulozi. Nije se prsio junatvom, ne znam da je neasno postupio. Bio je istaknut profesor istorije umetnosti, zapameni dekan Filozofskog fakulteta, danas je mudar i dostojanstven visoki asnik SANU. Krstio mi je Deobe. tedro mi je poklanjao svoja raznolika znanja, a jednom i Be, i to nezaboravno. Inae, u mojoj generaciji, osim mnogih vrlina i mana, nesumnjivo je i najvei potroa sladoleda. Boravio sam 1975. nekoliko dana u Beu s Dejanom Medakoviem, da omiriem Franjinu prestonicu i potraim neku injenicu za etvrtu knjigu Vremena smrti. Pogreio sam to se ranije nisam pozabavio Austrougarskom. itanje Kafke i tefana Cvajga ogledno nije bilo dovoljno. http://80.74.174.82/sr-lat/node/28944 Zagreb mene ne voli Ozbiljnost, istorijska zrelost, moralno i duhovno zdravlje nekog naroda, ispoljavaju se u poznavanju svojih neprijatelja. Takva znanja nisu potrebna samo zbog borbe za opstanak, slobodu i nezavisnost nego moda jo vie zbog kritikog, istinitog sagledavanja sebe, svojih moi i nemoi, vrlina i slabosti. Nepoznavanje Austrougarske i Bea kobno je i za moju generaciju. Ako se ne zna ceo taj habzburki, katoliki, antivizantijski, antislovenski i antisrpski kompleks podunavske monarhije, ne mogu se razumeti ni hrvatstvo i Zagreb, Ljubljana i slovenina. A bogme ni na srpski preanluk. Ni savremeni hrvatski nacionalizam ne moe se shvatiti bez istorijskih korena koji su u Beu i Austrougarskoj. Moderno hrvatsko i slovenako antisrpstvo je, zapravo, tradicionalno. Sve su mu bitne odrednice date u Austrougarskoj i beu, predziu hrianstva. U Beu sam shvatio da u etvrtom delu Vremena smrti moram da kaem neto o austrougarskim oficirima i vojnicima koji su ratovali protiv Srbije. Zarobljenici, oficiri, posebno to asnitvo koje se povlai iz Nia 1915. s vojskom i vladom preko Albanije, mora biti jedan motiv velikog poraza... Boravak u Beu bio je prilika da bolje upoznam svog starog druga i prijatelja, izvanrednog, prijatnog oveka, sjajnog eruditu, intelektualca bogatog duha, koga smo svi mi siminovci upravo zbog njegovog bekog naslea blago potcenjivali. Jedino sam s Vojom uriem u Grkoj i na Svetoj gori provodio tako prijatne i bogate dane kao s Dejanom Medakoviem u Beu. Nauivao sam se istorije, umetnosti, arhitekture, blagodarei njegovom pripovedakom daru i znanju. Uiveo sam se u onome to je nekada, pod Franjom Josifom, bio moni Be... Dejan je eleo te 1975. da mi pokae svoju rodnu kuu i stari Zagreb, pa smo, na njegovo nagovaranje, proveli dan i no u Zagrebu. U Zagrebu sam se oseao kao tuinac. Taj grad mene ne voli. Ne smetam im ja toliko kao Srbin, koliko sam im tu kao Srbin Jugosloven. Moja rezignacija prilikom one ponone etnje Zrinjevcem po kii, s Dejanom koji pria o svojoj buduoj memoarskoj knjizi, neka ostane za jedno setno razmiljanje o mom jugoslovenstvu. Bio sam u iskuenju da se javim Krlei na poslednji razgovor, ali me je Dejan odgovorio. I, zaista, o emu bismo nas dvojica razgovarali danas? Za iskrenost on nema mudrosti ni hrabrosti. On je suvie tat da bi pristao na ravnopravan dijalog sa mnom; on je suvie samouveren da bi moja istina dotakla njegovu enciklopedijsku piramidu, pokrivenu mekim filcanim eirom koji slui za otpozdravljanje... Hronika naeg prijateljstva je bogata saglasnostima o sudbinskim pitanjima naeg naroda

i kulture i meusobnim podrkama u svemu to smo pisali, ali i nekim nesaglasjima u Akademiji, o emu smo, dok je Dejan bio predsednik, i polemika pisma razmenjivali, obojica uvereni u to da smo u pravu. Ostavljam Dejanu da on ta pisma objavi i komentarie. Prilikom njegove druge kandidature za predsednika Akademije, ja sam ga odluno podrao pohvalama koje zasluuje. Od vremena Simine 9a, o kojoj, inae, nismo u svemu saglasni, traje neprekinuto nae knjievno i intelektualno drugovanje, s iskrenim podsticajima i dostojnom kritinou. S Dejanom nisam uspeo da postanem onako intiman drug kakav sam bio s Vojom uriem i onoliko saradniki delatan na javnom poslu koliko sam bio sa ikom Stojkoviem, Mihizom i Miom Popoviem. Dejan i Voja uri su znatno manje od nas etvorice bili zainteresovani za dnevnu politiku i naa politika i opoziciona delovanja: Dejan je bio kritiki raspoloen, ali u javnosti ne i aktivan intelektualac; prijateljski me podravao u nacionalnoj politici i antititoizmu; o srpsko-hrvatskim odnosima sam od njega mnogo saznao. Dejanova saglasja sa mnom svagda su bila u granicama njegovih naela i graanske neutralnosti, osim u pitanjima kulture, ija ga je sudbina istinski obuzimala i za ije se vrednosti svagda zalagao. Istorijske oluje koje su zahvatile Jugoslaviju i Srbiju u dvema poslednjim decenijama 20. veka skrile su dravu, mnoge ustanove, ali i mnoge ljubavi i prijateljstva u naem narataju. Ta su dogaanja konano razorila i nae staro siminovsko bratstvo. Zajedno smo ostali ika Stojkovi i ja, i to ne uvek i u svemu; Mia Popovi i Mihiz su i umrli kao istomiljenici. Dejan se kritiki odnosio prema nekim mojim stavovima u politici, jo kritiniji je bio prema Miinoj i Mihizovoj politici. Nekada smo se i ritualno dopisivali o letnjim raspustima i razmenjivali doivljaje i poglede na nau stvarnost: on iz Dubrovnika, ja iz Beograda. Dejan je u prvim svojim knjigama Seanja, dani pisao i o naem prijateljstvu. Neki njegovi tekstovi su me i uvredili. O tim tekstovima pisao sam i ja u svojim dnevnikim belekama. U nekim trenucima sam nameravao da mu ih poaljem: da sazna moje miljenje o svom istinoljublju, ali je on tada bio bolestan pa je meni bilo ao da svog starog prijatelja povredim i rastuim. Znajui da je Dejan, kao istinoljubac i samoljubac, u svojim dnevnicima i vrlo negativno pisao o mojim shvatanjima, postupcima, nekim tekstovima, a koje je njegov redaktor znatno ublaio, znajui da u i u buduim knjigama biti izloen kritikim sudovima tog hroniara beogradske svakodnevice. http://80.74.174.82/sr-lat/node/29057 Filozof u zatvoru zavoleo Niea Posle rata, i meu pobednicima i meu poraenima, u Beogradu ne bee patetino zamiljenijeg mladia od Mihaila uria. Bio je jedini filozof u Siminoj 9a. Za mene marksistu metafiziar i udak: itao je Kanta i svirao violinu. Svagda ozbiljan i strog, logiar, najsadrajniji govornik meu nama, samozaljubljen, esto iskljuiv, vazda drukijeg miljenja u skupini neistomiljenika. U to doba pohvalom nikog nije astio. Veoma samosvestan, preozbiljan za neozbiljne galamdije, preveliki znalac za samouke, gromovnik za improvizatore, odve natuten za vedre mladie na kraju stravinog rata. Vie smo ga cenili no to smo ga voleli. Trebalo je dosta vremena da uvidimo da je taj

strogi, preozbiljni intelektualac, ovek dobre due, sposoban za ozbiljna i naporna prijateljstva. Strast za saznanjem bila mu je i ostala jedina strast. Karakterom, vrednoom, ozbiljnou, istinskom posveenou ne lii na domae intelektualce. Pravi stoik, rigidnog morala i sklon moralizatorstvu, nepodmitljiva duha, on je najradniji intelektualac naeg duhovnog kruga; usredsreeniji i od Mie Popovia. Temeljit znalac filozofske misli, samotnjak, s malo prijatelja, a mnogo potovalaca, ali i s ne manje kritiara i ravnodunika prema njegovom delu. esto mu se zamera naglaena samouverenost. On je, verovatno, jedan od najboljih profesora beogradskog univerziteta, a isteran je s Pravnog fakulteta zbog srpskog nacionalizma. A on se ispoljio u diskusijama na Pravnom fakultetu o Ustavu 1974, kad je s nekolicinom profesora, a najjasnije i najubedljivije, iskazao miljenje da taj ustav stavlja Srbiju i srpski narod u neravnopravan poloaj s ostalim narodima i vodi njegovoj i jugoslovenskoj dezintegraciji. Za tu hrabro izreenu istinu dobio je godinu dana zatvora. Devet meseci odrobijao je u Poarevcu. Nisam upoznao robijaa koji je manje od uria govorio o svojoj robijakoj patnji. A robija za njega nije bila samo robija; ona ga je iskustveno obogatila. Mihailo uri je bio ovek koji je zahtevao najvie napora za drugovanje. Nas dvojica smo se prisnije druili posle njegovog izlaska s robije, koju je podneo s retkim dostojanstvom, pravim gospodstvom. ekali smo ga uvereni da emo uti prie o robijakim patnjama i ljudskim uasima. Ali on se nije alio ni na upravu robijanice, na robijae, ni na hranu i rad. Robiju je izdrao kao da je bio na nekoj dunosti koja se samo njega ticala. Taj inae patetian ovek, uvek visokog umnog i emotivnog napona, o robiji je priao samo kad bismo ga primorali i svagda bez aljenja i uzdizanja sebe, to je nas, njegove prijatelje, zbunjivalo, ali i izazvalo posebno potovanje. Obuzet svojim filozofskim temama, jedinstvene radne energije, nije imao vremena ni volje za lake razgovore i utucavanje vremena. U susretima, koje smo godinama upranjavali jednom nedeljno ili desetodnevno, uvek u etnjama, najee oko Narodne biblioteke jer on kafanu, tu glavnu srpsku ustanovu, iz naelnih razloga nije uvaavao, razgovarali smo o filozofskim temama, problemima srpske nacije, savremene civilizacije i malo, ja blae, a on strogo, kritikovali stare prijatelje. Po njegovom povratku s robije najee smo razgovarali o Nieovoj filozofiji, kojoj se bio potpuno posvetio, pa je o njemu drao predavanje i profesoru u Beu. On je teko primao kritike i ja sam kritike sudove o njemu, njegovim postupcima i tekstovima izgovarao s najveom skrupuloznou. Nije hteo da se opoziciono angauje niti je cenio moja opoziciona i disidentska delovanja. Prosto, prezirao je politiku. U drugovanju nas, siminovaca, bio je uveden obiaj slavljenja slava. Mihailova je Sveti Stefan i svi mi, siminovci, i jo neki njegovi intimni prijatelji okupljali smo se bez poziva u kasno popodne. Njegova supruga Mirjana, vrstan istoriar umetnosti, ena s najviim obrazovanjem, spremala je prebogate slavske veere. A tad se do ponoi raspravljalo, najee o srpskom nacionalnom pitanju i Titovoj autokratiji i monarhizmu. Glavnu re je uvek imao Mihiz, uz njega Pavle Ivi i Mia Popovi. Ni mi ostali nismo bili utljivci. Tako smo nastavljali siminovske simpozijume na slavama kod Dejana, ike, Mihiza, Mie... Poslednjih godina slave su postale jedina naa skupna sastajalita. Starili smo, zamarali jedan drugog; mleo nas je Veliki mehanizam Istorije, udaljavali smo se lagano i osamljivali. Ne znam tano zato smo se poetkom devedesetih Mihailo i ja tako sporekali da vie

nismo imali potrebe da se sreemo. Nekim me je svojim miljenjem o mom radu jako uvredio pa smo prestali da se viamo. ak se u Akademiji nije pozdravljao sa mnom. A kad je kandidovan za lana SANU, glasao sam za njega, ubeen da je odavno dostojan i te titule. Kad je u netrpeljivosti i zlobi prema meni ponizio i moju erku, napisao sam mu pismo na koje nije odgovorio. Od tad se ne pozdravljamo ni kad se u liftu Akademije naemo sami. Trudoljubiv sam italac njegovih filozofskih knjiga. Nemam znanja da ih vrednosno prosuujem, sem stila i jezika. Stil mu je izrazito retorski, a jezik vukovski. Posle Boidara Kneevia, nijedan srpski filozof ne misli i ne pie na svom jeziku tako bistro kao uri; pored dara za umovanje i analizu, on je svojim filozofskim tekstovima dokazao i da se na srpskohrvatskom jeziku moe iskazati i najsloenija misao. Malo ljudi ima u Beogradu s kojima se moe tako ozbiljno i sadrajno razgovarati i sporiti, glasno i podsticajno razmiljati, kao s Mihailom uriem. On se nikad ne oputa, niti preputa: toliko dri do sebe. http://80.74.174.82/sr-lat/node/29137 Seljaci su pravi ljudi O Sretenu Mariu, kao velikom i naprednom intelektualcu, nekoliko godina pre no to sam ga upoznao, priali su mi Marko Risti i Oskar Davio. Risti, prekritian prema svim savremenicima, zadivljen samo Krleom, Koom Popoviem i Titom, cenio je Maria kao intelektualca evropskog formata koji govori francuski kao najbolji francuski pesnici. Kad je na ilasov predlog postavljen za ambasadora Jugoslavije u Parizu, Risti je zahtevao da mu savetnik za kulturu bude Mari, doratni profesor Akademije za likovnu i kazalinu umetnost u Zagrebu. Valjda se tako zvala. Daviove hvale Maria kao velikog znalca francuske i evropske knjievnosti kiene su i pohvalama njegovog ljubavnikog dara: oboavaju ga i ene koje je ostavio. Ta muka srea nije esta. Maria sam prvi put sam sreo u Parizu sredinom pedesetih; s Boicom bio sam gost u njegovom stanu u Sen Luju, ostrvcu na Seni, gde je iveo s lepom enom Nikol, koju je preoteo od nekog francuskog diplomate. Poziv na ruak shvatio sam kao njegovo dobro miljenje o mojim prvim romanima, ali to dobro miljenje tad nisam uo; Sreten nije bio raspoloen da razgovara o knjievnosti koja se stvara u socijalistikoj Jugoslaviji pa nije spomenuo ni moje romane. Zanimale su ga drutvene prilike i stanje sela; brinuo je to e u socijalistikoj modernizaciji Srbije stradati njena ve naruena patrijarhalna i ruralna kultura i nestati seljaci, pravi ljudi. O svom rodnom selu Subjelu kod Kosjeria priao je zaneto kao da govori o Firenci; o starim seljacima kao o francuskim aristokratama; o seljankama kao antikim heroinama. Nije mi bilo ubedljivo to njegovo divljenje. Suprotstavljao sam mu se, a on je to razumeo kao komunistiko, ideoloko miljenje koje je apriorno antiseljako. Na moju elju da saznam o emu piu Francuzi i ta on misli o novom romanu koji se tih godina najavio kao najmodernija poetika, odgovorio je s nekoliko ironinih reenica: To to se naziva novi roman je dozlaboga dosadno! Zbunjen tim konzervativnim idejama i nezainteresovanou za savremenu knjievnost u tom prvom razgovoru, moda bih bio i poslednji, da nisam posumnjao u iskrenost njegovih shvatanja: pomiljao sam da lukavi Era smatra mene zatucanim komunistom, kome godi njegovo antiburujstvo.

Pamtim Sretenov i Nikolin stan u nekoj staroj zgradi, s daanim podom prekrivenim srpskim ilimom, prepun knjigama koji su svojom koliinom vizuelno obezvredile samo nekoliko komada autentinog stilskog nametaja. Sreten je tada s Ristiem bio okonao svoju diplomatsku karijeru i iveo u Parizu kao slobodan mislilac, oboavani i izdravani mu gospoe Nikol, koja mu se posvetila s ljubavnikom nenou i majinskom brigom, to njega iz Subjela niim i nikad nije dovodilo u poloaj neke zavisnosti i nelagode. On je, Srbin i seljak, smatrao sasvim normalnim, prirodnim da ga ena hrani, pazi, mazi, svake veeri pere noge i podseca nokte svom ljubavniku, a da je on, Sreten, takve ljubavi vie nego dostojan. Prema Nikol, zasvagda zadivljenom njim, Sreten se ponaao neno, obraao joj se tiho i gugutavo, kao golub udvara, samo na trenutke i autoritativno da gosti znaju da je on u ovoj kui mu i domain, to je lepa i skoro nema Nikol, koja tad nije znala srpski jezik, gledala i sluala stalno blago osmehnuta. S tog inae, po jestivima, skromnog ruka, zasluuje pomena kozji sir s Korzike, koji je Boici toliko smrdeo da je pobegla u drugu sobu, a ja sam ga jeo vie od Sretena da mu budem ravnopravan bar u gospodskom ukusu. S tog ruka zapamtio sam kako domain, Sreten, uzima no koji lii na britvu i veliki hleb od crnog brana kao da je u crepulji peen, naslanja na grudi i see na krupne krike; valjda je tako za sofrom i njegov deda u Subjelu. Sreten mi je iscrpno priao o etnicima u svom zaviaju, gde se sklonio 1941, koji su bili jezivi, prljavi i opasni, a od ije se kame jedva spasao bekstvom u Beograd. On im nije bio dobar Srbin jer im je kao gospodin koji je zavrio velike kole u Francuskoj bio sumnjiv da je komunist. Bilo mi je drago to Nikol ne zna srpski jezik pa nije razumela da su pored Sretenovih Srba seljaka, kojima se ona divi, postojali i Srbi etnici, koje njen Sreten prezire. Moda ne bih ni zaeleo da se opet sretnemo da Sreten nije bio uporan da nastavimo vianja dok smo podue boravili u Parizu, eljni saznanja svega to nudi taj udesni grad. U narednim susretima otkrivao mi se onaj pravi Mari: intelektualac koji mnogo zna, u ijem je saznanju sumnja jezgro i kritinost prema svemu novom. O svakoj pojavi, stvaraocu, delu i svakoj javnoj linosti imao je svoje, naglaeno lino miljenje. Ta osobina za leernom samouverenou inila ga ubedljivim protivnikom svakog skorojevievstva i balkanske inferiornosti; upoznavao sam oveka velikog iskustva i evropskih vidika i kad je o sebi koketno govorio kao o starinskom oveku i seljaku iz Subjela, kome sam bio simpatian jer sam poreklom iz sela. U tim naim pariskim razgovorima upoznao sam intelektualca koji nedostaje beogradskom kulturnom ivotu i univerzitetu i stao da ga nagovaram da preuzme katedru evropske, odnosno, svetske knjievnosti. Opirao se izgovorima da treba da zavri prevod neke znaajne knjige, a i sumnjom da e ga Filozofski fakultet izabrati za profesora, uveren da njega ne vole Crnogorci koji vladaju beogradskim univerzitetom, a i on njih ne ceni jer su galamdije i primitivci. http://80.74.174.82/sr-lat/node/29241 Naljutio se Era na zaviaj Ljudima iz prosvetne vlasti i Beogradskog univerziteta predlagao sam Sretena Maria za profesora, bez uspeha. Politiare sam lake ubedio da on nije emigrirao posle okonanja diplomatske slube u Parizu i oni su mi poverovali da je on ovek sa znanjima

dragocenim za nau savremenu knjievnost i fakultetsko obrazovanje mladih narataja. Profesori s fakulteta su smatrali Maria arlatanom i bez neophodnih kvalifikacija za profesorsku dunost. Ali, ja se nisam mirio s neuspehom da Sretena dovedem u Srbiju. Iskoristio sam prijateljstvo sa Stevanom Doronjskim, tada sekretarom SK Vojvodine, i njega sam lako uverio u to da e Mari kao profesor na katedri novosadskog Filozofskog fakulteta podii ugled toj koli i u kulturu Novog Sada unositi evropska shvatanja i sadraje. Doronjski je bio politiar koji je iskreno eleo unapreenje Novosadskog univerziteta, a imao je mo da sprovede izbor Maria za profesora Filozofskog fakulteta i obezbedi mu komforan stan. Ipak, preseljenje Sretenovo iz Pariza u Novi Sad nije izvedeno ni brzo, ni lako. Od tada je nae druenje postalo esto; kad god bi dolazio u Beograd ili putovao u Subjel i na Zlatibor, on bi iz Novog Sada telefonom pozvao Boicu da joj naredi ta da mu spremi za doruak i ruak, podjednako uivajui u postavljenom stolu, hrani i dugim razgovorima o Srbiji, njenom stanju i budunosti. Tada je progovorio i o mojim romanima, koji su mu bili povod da pria svoje romane i postane mi prijatelj profesor. Ali, ja sam tada paljivo itao njegove izvanredne Oglede, Jahae apokalipse, Prometejsku svest, Raskra, studije o Servantesu, atobrijanu, Helderlinu, openhaueru, Jakobsonu... Nikad ga nisam uo da velia sebe i hvali svoje knjige. A on pie znalaki i jasno, gustim reenicama, punim argumentima kao ipak, sa skepsom u sudu; pie kao moderni Montenj. Sreten je u razgovorima delovao komotno, samouvereno, autoritativno, gospodski. Svima je bio zanimljiviji za kafanskim stolom i u razgovorima u etnji no za simpozijumskim mikrofonom. Nae prijatelje iz Zagreba i Ljubljane nije oduevio mislilac koji je o metafizici, egzistencijalizmu i strukturalizmu znao vie od njih, a govorio obinim srpskohrvatskim jezikom, prevodei i najapstraktnije pojmove u zdravorazumsku pojmovnost svog maternjeg jezika. Sreten je bio skeptian prema svaijem znanju i daru pa je sve domae proglaene i samoproglaene autoritete u filozofiji i knjievnosti brzo sputao na zemlju i do svog pasa. Bio je to uman sebeljubac, sloena linost, neobian Srbin; voleo je staro srpsko, ono to nestaje. Prezirao je svaki vid skorojevistva i balkansku poronost u zanoenju za stranim i modernim evropejstvom. Uvaavao je autohtonost, originalnost, identitet. Bio je to pisac koji je uivanje itanja pretpostavljao uivanju i muci pisanja; saznavanje filozofskih i pesnikih misli antike, renesanse i savremenog sveta predstavljalo mu je vee intelektualno zadovoljstvo od spisateljskog objavljivanja. Bio je to Srbin koji se u Parizu ponosio Subjelom, a u Subjelu je utao o Parizu. Sreten Mari nikad nije govorio o loim knjigama i malim piscima; oni su bili van njegovog interesa i suda; govorio mi je samo o vrednim, problemskim knjigama, velikim i zanimljivim stvaraocima, ali svagda kritiki. Nekako ravnopravno. Iako sam iz njegovih knjiga zaista mnogo nauio, kao intelektualna i ljudska linost, kao vrlo strog i paternalistiki postavljen prijatelj, svojim iskustvima, idejama, otrim opomenama, vie mi je znaio od knjiga koje je napisao. Sve do ovog teksta iveo sam u uverenju da je Sreten, sklon uivanjima i dokoliarstvu, malo napisao. Kad mi je bibliotekarka Akademijine biblioteke iitala njegov bibliografski karton napisanih i prevedenih knjiga, predgovora i studija, pa ja ponovo proitavao Oglede i Jahae apokalipse, opet me zadivilo Sretenovo prostrano i pouzdano znanje, ravnopravno sabesednitvo s velikim stvaraocima, sjajan stil, bogat, taan jezik. A napisao je Mari mnogo vie no to

sadanji pisci, profesori i obrazovani itaoci ele da proitaju. I do danas srpska knjievnost i kultura ima malo takvih znalaca evropske kulture i civilizacije i toliko sadrajnih i svestranih esejista kakav je bio Mari. Bio je to snaan, pleat, krakat ovek, s ruerdama kao subjelskim posipkama, nosat, runjikavog i muevnog lica, s drvenom, vinjevom mutiklom u zubima i kad je na ulici. On je hodao pognuto s malo raskreenim stopalima, kao svaki planinac, drvosea i rabadija, hodao je i po ravnom iskoen kao da hoda uzbrdo, zagledan preda se, kao da na leima nosi nebo i vue put za sobom. Nikad nije urio; ni na voz, ni na predavanje, ni za trpezu; on verovatno ni kao dete nikad nije pao ni razbio koleno. Odlikovala ga je ilava mukost i stamenost s gorolomnikim glasom, jednostavna ali rafinovana odea; u kui je nosio subjelsku demperinu od grube vune, koja mu je uvala krsta. Od kapa, najradije je nosio kaket. I nigde, sem na predavanja, nije iao bez svoje tihe, lepe i brine Nikol. U mom vremenu najsamorodniji, najgospodskiji uivalac ivota bio je Mari. Zameram mu to se naljutio na Uiane pa svoju dragocenu biblioteku preneo u Maticu srpsku. I ao mi je to ga Nikol nije sahranila u Subjelu ili na Zlatiboru, njegovoj planini. Jer, knjige i prah Sretena Maria treba da nasledi njegov zaviaj koji ga je rodio i othranio da se uputi u Evropu. http://80.74.174.82/sr-lat/node/29380 Kalueri ne veruju bezboniku Moj 1999. preminuli prijatelj, svetogorski monah Mitrofan Hilandarac, bio je ovek duboke vere u Boga i Srpstvo, ovek zadivljujue radne energije i jedan od najznaajnijih pravoslavnih prosvetitelja, moda i najznaajniji preporoditelj Hilandara u ovom veku. Prvi put smo se sreli u hilandarskom konaku 1967, obojica unapred obaveteni jedan o drugom, s obostranim nepoverenjem i podozrenjem, ali i jakom, privlanom radoznalou: gde smo sada, mi bivi ratni neprijatelji, komunist i ljotievac, partizan i dobrovoljac, obojica jedan drugom izdajnik otadbine; u ratu ogoreni protivnici, u miru on u emigraciji, ja meu pobednicima; sada ja pisac, on kaluer. A bili smo aci i vrnjaci. Izbegavali smo razgovor i susrete bez blagog prisustva Voje uria, ali smo se, nekako uvek, kao da smo jedan drugog traili, esto susretali u sumranim hodnicima konaka, zastajkivali da se pogledamo i izgovorimo to beznaajniju re, pa se hitro udaljavali jedan od drugog, s oseanjem nelagode i neke teke krivice za ije priznanje nismo spremni. Uvee, posle liturgije i veere, dok se sedelo u tremu konaka i grupno razgovaralo u polutami ganjae, izbegavali smo da sedimo jedan do drugog; on kao da nije eleo da mu dodirujem mantiju, ja nisam eleo da vidim staklasti sev njegovog vetakog oka koje je izgubio u borbi s partizanima, strepei da se to nije dogodilo u onoj borbi s mojim odredom u Nauparima u prolee 1943, drugoj velikoj borbi Rasinskog partizanskog odreda kad sam ja bio politiki komesar. Preko ideolokog i ratnog ambisa koji je istorija stvorila meu nama, nismo imali snage da jedan drugom pruimo ruke i izgovorimo svoje istine to smo nagonski eleli i utanjem potvrivali. Tu borbu s ljotievcima u podnoju Jastrepca dobili su ljotievci jer su bili bolje naoruani i imali mnogo municije. Napali smo ih u selu, oni su nas u kontranapadu uasnom paljbom primorali na povlaenje, a ja sam se kao komesar odreda poslednji povlaio, vukui uzbrdo ranjenog druga kome je

kurum prosvirao grudni ko pa je diui ranjenim pluima utao i jaukao; bio je krupan, jedva sam ga natovario na lea i nosio uz planinu, praen fijucima kuruma oko nas. Ni u dvadesetak boravaka u Hilandaru nisam se usudio da pitam Mitrofana nije li ba u borbi u Nauparima izgubio oko. U dugim hilandarskim noima dok su bolno, kao da ih neko tue, zavijali akali iz ume oko manastira, a Voja sreivao svoje radne beleke, mojim seanjima proticale su deobe moga narataja i srpskog naroda. Svi su stigli tamo gde se nisu uputili. Ako se Mitrofan i ja bratski ne pomirimo, srpske deobe nisu okonane, ali nisam video put koji vodi u nae pomirenje. Tih dana Hilandar je bio pred znaajnim dogaajem: trebalo je da zasadi vinograd uniten filokserom. Loza je manastiru i po Bibliji sveta biljka; vino je priest, nagrada za posluanje, hrana u postu, zdravica gostima i hodoasnicima. Nad Atosom su lile tropske kie, Jegejskim morem je brektala bura, lae nisu plovile, grki agronom koji je trebalo da zasadi vinograd s trideset argata koji su leali pod donjim tremom konaka nije mogao da doe. A na veerama u vladianskoj trpezariji, gde smo mi gosti iz Srbije profesori Svetozar Radojii, Voja J. uri, Dejan Medakovi, Miroslav Panti, Radovan Samardi, Dimitrije Bogdanovi i ja pisac veeravali sa starcem Nikanorom, smernim i razboritim kaluerom koji je u ime Bogorodice upravljao manastirom sa savetom koji su inili sedam monaha staraca, im oita molitvu za posveenje veere, zapoinje albu: I sutra e bura, geoponos ne moe da doe, a manastir plaa nadnice tridesetorici argata. Svakog dana iz manastirske kase isplati se 28.000 drahmi. A vinograd se ne sadi, prolee nastupa... Tad progovori profesor Radojii: Oe Nikanore, gospodin Dobrica je zavrio vinogradarsko-voarsku kolu pa moe kao strunjak umesto geoponosa zasaditi vinograd. Starac Nikanor se prene, zagleda u mene da mi vidi duu, pa kae: I moj brat je uio tu poljoprivrednu kolu. Lepa kola, lepa kola... Ajte, gospodo, da se zahvalimo Gospodu na hlebu i vinu, pa da idemo na poinak. Ustane, ustanemo i mi, on ubedljivo izgovori molitvu, zaeli nam laku no i ode. Potom i mi da razmenimo miljenja o dananjim saznanjima u biblioteci i manastiru. A uri, vrsni prouavalac srednjovekovnih manastira i iskusni poznavalac kaluerskih svojstava, apne mi: Ne veruje ti starac. Ti si za njih komunist, a uli su da si i roak patrijarha Germana. alim to mi ne veruju, a ja bih im struno zasadio vinograd. Sutra za veerom, posle molitve, Nikanor ponovi albu na buru, nevreme i to agronom ne moe da doe, a manastir etvrti dan plaa argate koji nita ne rade. Radojii, po vizantijskom protokolu, ponovi istu reenicu od jue, ali dobi i isti odgovor. Voja mi apue: Kaem ti da ti kalueri ne veruju. Pre veere bila sednica saveta staraca, ispriao mi Mitrofan, starci se estoko sporili: sme li Hilandar da dozvoli da mu komunist i bezbonik zasadi vinograd koji e davati vino za priest i euharistiju? A Mitrofan ti veruje. Tvoj ideoloki brat. Videemo sutra ta e savet staraca odluiti, a radio javlja da se bura pojaava. Stvarno alim to mi ne veruju odgovorim i sluam otkria nepoznatog rukopisa koji je u Ruskoj mali (delu konaka) pronaao umni Bogdanovi.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/29506 Titov kamion na Svetoj gori Bio sam neraspoloen to monasi Hilandara sumnjaju u mene. Ne verujem u Boga tvorca sveta i oveka, ali jesam hrianin. I meni je Hristos bog ljubavi kao i mom velikom uitelju Dostojevskom. I meni je Hristos Bog zato to je izgovorio najznaajniju i neostvarivu misao: Ljubi blinjega svoga, kao sebe samoga... Nita tee i vee nije izgovorio ovek od kad se pamti i zapisuje njegova misao. Zato je Isus moj bog. U njegovo vaskrsenje ne verujem, niti vaskrsenje smatram prvim dokazom postojanja Boga, kako veruju poboni. Ali iskreno verujem u Hrista oveka rtvu za ljude; i u oveka rtvu ljudi. I trei put ponovio se isti ritual u vladianskoj trpezariji: otac Nikanor je ponovio svoju brigu, a profesor Radojii je svojim preanskim patosom ponovio trei put, apsolutno istu reenicu, a starac Nikanor ponovio apsolutno istu reenicu. Ustao je i prekrstio se, ustali smo i prekrstili smo se i kad je izgovorio molitvu, zaeleo nam laku no i pourio u svoju keliju. Mi na trem da komentariemo kaluersko nepristajanje da Hilandaru zasadi vinograd komunist, svejedno to je moda i vei strunjak od grkog geoponosa. A nad Atosom je lila kia. Voja uri mi ree: Kalueri su cicije, ako sutra ne stane bura, morae da pristanu da im ti zasadi vinograd. A to e udo da se zapie u letopisu Hilandara... I sutradan za vreme veere starac Nikanor je ponovio svoje aljenje da je manastir i danas oteen za 28.000 drahmi, Radojii je liturgijskom stilizacijom ponovio svoj predlog, a starac Nikanor se obratio meni: Gospodine Dobrica, da li biste vi hteli da ujutru poete sa mnom i ocem Mitrofanom da vidite mesto koje smo pripremili za sadnju? Hvala na poverenju, oe Nikanore. Vrlo rado u poi kada me pozovete. Bojim se da e to biti rano za vas. Primetio sam, vi kasno ustajete. A mi sutra idemo s argatima, naim demsom, vozie otac Mitrofan. Budite pred kapijom u sedam. Da pogledate gde smo naumili da sadimo. Kad nas je Nikanor napustio, Voja je likovao: Moraju krtice da pristanu da im ti zasadi vinograd. A ona stareva utivost to e morati rano da ustane, to ti je zamerka to neredovno i sa zakanjenjem dolazi u crkvu na jutrenje. Oseao sam se kao da sutra konano zavravam svoju srednju vinogradarsko-voarsku kolu: polaem diplomski ispit. Ustao sam na prvi poziv klepetue, otiao u crkvu i odsluao jutrenje, primio komad hleba i nekoliko maslina od trpezara monaha Arsenija, biveg ljotievca koji je s Mitrofanom doao u Hilandar, ali se zbog iskrenog hristoljublja ponaao prema meni vrlo srdano, i otiao pred kapiju gde je pun argata stajao kamion koji je Tito u nekoj poseti Grkoj carskim gestom poklonio manastiru. Mitrofan je sedeo za volanom i pozvao starca Nikanora i mene da sednemo na sedite pored njega. Zahvalio sam mu i popeo se meu grke nadniare koji su se esto krstili dok smo se vozili ka Savinom polju. Zemljite namenjeno sadnji vinove loze nalazilo se izmeu maslinjaka. Blagom kosinom okrenuto je moru i manastiru svetog Vasilija, podignutom u 13. veku. Krenuo sam s kaluerima da obilazim odlino pripremljeno zemljite i zapitao kaluere: Imate li sadnu kartu?

ta vam je to?, upitao me starac Nikanor. Plan sadnje, smer redova, ucrtane komunikacije kroz vinograd, odreeno mesto za glavnu kapiju kroz koju e da prolaze traktori i maine za obradu i negu vinove loze, a potom za berbu. Kalueri se pogledae neraspoloeno. A starac Nikanor ree: Eno onde, kod one masline smo odredili mesto za gvozdenu kapiju s krstom. Vinograd emo icom da ogradimo zbog divljai. Po mom miljenju, glavna kapija za vinograd treba da vam bude na zapadnoj strani. Od mora da se prilazi. S mora je duvao vetar, hladan, snaan, mahovit. A starac Nikanor ree: Gospodine Dobrica, nije lepo da po ovoj vetrutini teramo ljude da rade. Nazepe. Ajdete da se vratimo u manastir i priekamo da se ovo nevreme smiri, dae Bog. Pa emo onda da ponemo sadnju s bojom pomoi. Popeli smo se u Titov kamion i vratili u manastir. Bilo mi je jasno da kalueri nisu spremni da prihvate moj plan sadnje. Jo uvek mi ne veruju, ali su se odmah okupili kod starca Nikanora na veanje o mom predlogu. Mitrofan nije hteo da kae Voji ta su odluili. A kia je ponovo poela da se sliva na Svetu goru i da je ibaju jegejski vetrovi. Za veerom starca Nikanora je zamenio starac Mojsije, obrazovan i razgovoran kaluer, koji te veeri ne pomenu argate, ni geoponosa, ni sadnju vinograda. A Voja mi kae: Jo se spore, jo nisu odluili da im ti bude geoponos. Sutradan se vetar malo smirio, kia je prestala, pa me starac Nikanor posle krtog ruka bilo je vreme uskrnjeg posta pozva da s Mitrofanom poemo na mesto budueg vinograda i da im nacrtam sadnu kartu. U svesci, u koju sam stalno neto belekario, nacrtao sam sadni plan. Gledali su ga paljivo, ali se nisu izjanjavali. Uinio je to Nikanor za veerom: Gospodine Dobrica, savet staraca je, bojom pomoi, odluio da vam poveri sadnju vinograda. Kia je stala, rekao Bog, pa da sutra ponemo. Amen! Osvanuo je vedar dan. Ispod velike masline sam orezivao kalemove, sve po udbeniku koji sam nekad uio. http://80.74.174.82/sr-lat/node/29625 Sveti Sava bunardija Da Hilandaru utedim trokove, odluio sam da kalemove vinove loze sadimo pod sadiljku, a ne u jamie koje bi argati iskopali aovima. To je rizino ako nije savreno precizno, a taj posao mogli samo da radimo samo ja i Mitrofan, koga sam obuio. Saenje tri hektara vinograda trajalo je petnaestak dana. U napornom, celodnevnom radu s komadom hleba, komadiem alve i nekoliko maslinki, u znoju lica zemljodelskog, zapoeli su ispovedni razgovori izmeu mene i Mitrofana. Zapoeli smo temama koje su nas uinile ideolokim borcima i neprijateljima u okupaciji i ratu. Ispovedao sam mu se zato sam 1939. postao komunist; on meni zato je u sedmom razredu gimnazije 1940. postao pristalica Zbora. A sporili smo se ideoloki onako estoko kako su se komunisti i ljotievci sporili uoi Drugog svetskog rata; ali, sad nas dvojica u sadnji vinograda, bez mrnje. Naporan rad i sadnja vinove loze, odgovornost za uspeh sadnje, ispili su estinu i mrnju naih ideologija i mi smo svakog dana bili sve prisniji. Uviali smo da smo

obojica poraeni od istorije. Pod atoskim suncem, ideoloki neprijatelji postali su prijatelji i braa; istomiljenici o tragizmu naih deoba, a neistomiljenici kako da svet uinimo boljim. On mi je ispriao svoj ivot u emigraciji, u Nemakoj je bio grafiki radnik, i zato se zamonaio; ali mi nije rekao svoje pravo ime i prezime, ni odakle je. Po naglasku, zakljuih da je Moravac. On je eleo da bude samo monah Mitrofan; ja sam potovao njegov raskid sa svetom u kojem je roen i odrastao da postane Hitlerov satrap i borac protiv komunista. Iako nismo izrekli, obojica smo uviali da smo skoro istovremeno shvatili neostvarivost svojih ideala za koje smo ratovali; on se 1961. sav posvetio pravoslavlju u Hilandaru, a ja se tih godina odrekao komunistike partije i posvetio se romanu. Kad smo zavrili sadnju, s profesorima sam napustio Hilandar. Monah Mitrofan nas je na lai ispratio do Jerisosa, a kada me na rastanku zagrlio, video sam suzu u onom zdravom oku. Dok ga je brodi odnosio ka Atosu, zasuzio sam nad sudbinom mog vrnjaka koji se najpre rtvovao za jednu mranjaku ideologiju, a sad se spasava verom u Boga i slubom Hilandaru. Verovao sam da je on posle ideolokih poraza osmislio svoj ivot. A ta e biti moj kraj? U Hilandaru svakako nee biti. Iz Beograda sam brinuo o uspehu nae sadnje. Mitrofan me je i po posetiocima Hilandara obavestio da je Bog blagoslovio na vinograd; prijem sadnica je 98 posto, to je vinogradarski rekord. Idue jeseni moji Drenovci, sinovi uitelja Milana Radia, odneli su kalemove u Hilandar i zasadili ona dva posto koji se nisu primili. A na onom mestu ispod masline gde sam orezivao sadnice izbio je izvor pijae vode. Tu vest je s naglaenom radou monah Mitrofan javio, jer je Boje udo! Hilandarski monasi su po Mitrofanovoj prii zakljuili da su sveti Simeon i sveti Sava izvorom blagoslovili moju sadnju, tvrdei da u hilandarskom letopisu nije zapisano da je u Savinom polju postojao izvor ive vode. A starac Nikanor je rekao: teta je za nau veru to je Dobrica komunista. Da nije komunista... Neu da zavrim Nikanorovu reenicu koju je izgovorio Mitrofanu. Kada smo se idue godine Voja i ja iskrcali na hilandarsko pristanite, odmah smo svratili u vinograd. Izgledao je zadivljujue, uzorno obraen i upaliren. Pod starom maslinom monasi su ozidali izvor i napravili bunar. Obojica smo se napili vode, a Voja je, briui mokru bradu, rekao: Dobrice, zar te ovo udo ne zbunjuje? Naravno da me zbunjuje. A ne pomilja li da je sveti Sava ovde bio bunardija? Outao sam odgovor. U etvrtoj jeseni od sadnje, u prvoj berbi, otili smo u Hilandar svi mi koji smo bili svedoci i uesnici sadnje. Profesori su nastavili svoj istraivaki rad, u zaranke dolazili u vinograd da jedu groe i priaju o svojim pronalascima, a ja sam s monahom Gavrilom pripremao berbu, prao i sumporisao bave u Savinom podrumu kroz koji je proticao potoi s izvora iz zida podruma. A uvee, posle veere, u keliji monaha Mitrofana, nas dvojica smo vodili duge ispovedne prijateljske razgovore o srpskim prilikama; on je brinuo za srpstvo, veru, ali i za moju porodicu strahujui da me Tito ne uhapsi kao ilasa, pa mi je ponudio konak svetog Vasilija da tu ivim i piem, a on e da brine za moju ishranu i stara se za moju porodicu. Tu uzbudljivu, prijateljsku ponudu prihvatio sam u dui. Bio sam daleko zaao novim putem: u opoziciju Titu. A kada je izvrio veliku rekonstrukciju june strane hilandarskog konaka, uvodei parno grejanje i struju, poveo me je da mi pokae dvosobnu eliju za mene: za rad i biblioteku.

im je Tito umro, Mitrofan je poeo da dolazi u Beograd, da za potrebe Hilandara sarauje s komunistikim vlastima i prizna mi: on je Milan Miuli, roen 1923. u selu Ratari kod Smederevske Palanke. Bio mi je i gost u kui; dugo je razgovarao s Boicom i zamerio joj to je dozvolila da u romanu Grenik Milena Kati, uzorna Srpkinja i erka Vukaina Katia, bude u bludnoj radnji s vrnjakom svog sina. Nije ga Boica mogla razuveriti da jednim traginim zagrljajem s mladiem pred njegovu neposrednu pogibiju od Nemaca Milena nije ponizila dostojanstvo Srpkinje. Uveren sam da mi taj romansijerski greh nije oprostio. Da moj prijatelj Mitrofan nije pucao u oveka, ja bih priznao svoj greh. http://80.74.174.82/sr-lat/node/29727 Zlatousti kamenorezac Davno, u prvoj polovini 20. veka, u podgokom selu Popini, iveo je udan i udesan seljak i kamenorezac Radoje Krsti, koga je narod nazvao zlatousti Radoje. Istovremeno, u ikoj eparhiji stolovao je vladika Nikolaj Velimirovi, koji je u srpskoj crkvi slovio kao najueniji i najdarovitiji besednik koga su bogoslovi i vernici oglasili za zlatoustog Nikolaja, a pre neku godinu Sveti arhijerejski sabor proglasio i za sveca. Zlatousti Radoje i zlatousti Nikolaj vodili su ideoloke polemike koje je subotom s trstenike stone pijace zlatousti Radoje zapoinjao: I ree presvetli vladika... A u nedelju, posle bogosluenja, vernicima u porti ljubostinjskog manastira, vladika Nikolaj, zapoinjao bi svoju besedu odgovarajui Radoju: I ree neastivi Radoje... A Krsti, seljak jedinstvene politike kulture, bio je sledbenik seljakog ideologa Bugarina Aleksandra Stambolijskog i do rata potpredsednik Zemljoradnike stranke Dragoljuba Jovanovia, a od avgusta 1941. lan KPJ i zamenik komandanta Rasinskog partizanskog odreda u pozadini. U odred nije stupio jer je Dragoslav Jovanovi panac, sekretar Okrunog komiteta Partije, vie cenio Radoja besednika no Radoja ratnika pa nije dozvolio mogunost da pogine pre slobode i pobede u koju smo strasno verovali mi komunisti zajedno s Radojem, vie rusofilom no komunistom. Radoja pamtim kao seljaka kamenoresca s neobinim ivotom: leti je tesao mlinsko kamenje za sve vodenice moravske od Kraljeva do Stalaa i potoare na brzim i jakim potocima Goa, eljina, Kopaonika i Gledike planine. Zimi je tesao seljaku trpniku, mutnu, rajetinsku svest za pravdu, narodna prava i neki bolji ivot. Leti se borio s kamenom, a zimi propovedao svoje politike ideje i prekorevao seljake koji glasaju za vladine stranke. On je imao pravo da kae: gde sam ja, tu je narod. Jer gde bi god stao, im bi ga seljaci ugledali, okupljali su se oko njega kao oko izvora i esme, da, makar dok ga sluaju, utole patnju i pripale nadu u seljaku pravdu. ika Radoja, toliko mlaeg od mog oca ike da nije porastao za uee u Prvom svetskom ratu, pamtim i kao seljaka gospodina, po elegantnoj seljakoj odei, dranju i ponaanju. On je znao sve najlepe narodne rei i izraze, jedino nije nijednu srpsku psovku. Bio je lep ovek, bez brkova, uvek blago osmehnut da izrazi radost susreta sa ovekom; glas mu je bio topao bariton, malo je valjao r i otkrivao jedan zlatan zub. U svojoj avliji dok je klesao kamen ili ponekad radio u njivi i vinogradu, bio je u radenikoj, gruboj odei, s modrom prtenom keceljom, a kad bi poao u ariju, u goste, na zborove, pijacu i seoske slave, obuvao opanke, oblaio prazninu odeu od tamnog

ajka, svagda savreno belu koulju s kolirom, prsluk sa satom i lancem u depu i crni eir s velikim obodom, kakav je u naem srezu nosio samo doktor Duan Radi, pisac iz Vrnjake Banje. Elegantan tap bio je znak njegovog politikog autoriteta, kao to je vladianski znak arhijerejskog ina. Nije puio, a pio je samo au rakije i dve ae vina; treu kad domain navali, da mu udovolji. U svemu je bio ovek mere i dostojanstva. A potovao je ljude, pamtio im imena, a ako im je nekad bio gost u kui, pamtio imena i enske eljadi i dece, na ta mu se uzvraalo ljubavlju svih koji su ga poznavali. Svoj ivot je prilagodio svom zanimanju i misiji. Leti, kad je mogao kamen da se tee napolju, imao je dva radnika i radio od ponedeljka do subote, radni dan je odreivalo sunce, ne sat. A subotom je oblaio odeu za ugled i odlazio u Trstenik, voen u ezama komije, roaka, potovalaca, da u kafani Kod prolea ili u Hotelu Topalovi pije kafu i vodi politike razgovore sa seljacima, uiteljima, studentima svojim istomiljenicima, imajui uvek glavnu re, ne to je bio priljiv i lakorek, ve to su ljudi hteli i voleli da ga sluaju: propovedao je agrarni socijalizam Stambolijskog i hvalio ivot u Rusiji, gde su na vlasti radnici i seljaci, odakle e Evropom da krene Revolucija i donese sirotinji beli hleb sa slaninom i pravdom; krave nae muenice i hraniteljke zamenie traktori, a eteoce kombajni. Tvrdio je da Rusija ima maine koje rade sve to ovek mora. Kad pijaca jenjava, on s prijateljima odlazi da razgovara s tmurnim, ivotom uvreenim seljacima, nezadovoljnim i onim to su prodali i onim to su kupili. Nasred pijace seljak, njegov pristalica a svi su seljaci bili njegovi poznanici i potovaoci, iako svi nisu i politike pristalice iupao bi stupac to dri kanate volovskih kola i lupio nekoliko puta da oglasi nastup: Ljudi, seljaci, prijatelji, zautite svi, sad e da zbori Radoje Krsti. On bi se popeo na kola, podigao uvis grube kamenorezake ruke, svagda s nekim crnim noktom prebijenim ekiem, i zapoinjao da govori o bescenju seljakog znoja, pljaki trgovaca, uivanjima gospotine, seljakim dugovima, bankarima krvopijama, lagarijama narodnih poslanika, korupciji ministara i obmanama vladike Nikolaja. Dok bi govorio, seljaci su uzvikivali: Tako je Radoje! Valja ti re! arijska gospoda povlaila se u svoje kue i duane, a andari uzmicali da ne sluaju antidravnu propagandu. Nije postojao policijski naelnik koji bi se usudio da omete zbor ili uhapsi Radoja. Govor bi zavravao pozivom seljacima da glasaju za Zemljoradniku stranku i ne ive pasji ivot. Lupanjem stupaca i tapova o kante, seljaci su izraavali saglasnost s Radojem, mada je bilo i uzemljenih pesimista koji su vikali: Ne troi rei, Radoje. Nema nama spasa! http://80.74.174.82/sr-lat/node/29851 ta sve raa majka Srpkinja im zahladni oko Mitrovog dana, Radoje Krsti bi prekidao kamenorezaki zanat i kretao Pomoravljem i planinskim selima da propoveda svoju seljaku veru. Praznino obuen sa torbom istog vea, odlazio je od vodeniara do vodeniara da naplati kamenje koje im je u prolee dao na poek. Zatim od seoskih krmi do duana, sve do boia besedio je protiv seljakog pasjeg ivota i neophodnosti narodne borbe za svoja prava. Govorio je razborito, slikovito, sa primerima, ali nekako osmehnuto u nadi. Politike protivnike nije ruio; bio im je naelni protivnik, a ne lini mrzilac. U svemu je bio ovek

mere i dostojanstva. Te zime kad nam je ika Radoje doao u goste i na prenoite, bio sam zavrio niu vinogradarsko-voarsku kolu. Seam se svoje sree kad je za veerom rekao mom ocu: iko, Dobrica nije za seljaka. Kako zna da ga prati u viu kolu. Greota je da ga odvoji od knjige. Tako se i dogodilo. Uoi Boia Radoje se vraao i sa enom Zlatom provodio praznike do stare, srpske Nove godine, pa opet sa torbom istog vea nastavio da pohodi vodeniare, politike pristalice, prijatelje i seje svoje ideje. A kad grane proleno sunce i moe se raditi napolju, prihvatao se dleta i ekia i nastavljao da pravi mlinsko kamenje. Za njega se govorilo da je krvopilan radnik. Pamtim jednu besedu vladike Nikolaja u Ljubostinjskoj porti. Izae on u crnoj mantiji, stade u portal i bele, nabubrele ake prekrsti na vladianski tap. Strogim pogledom gledao je mrmoreu gomilu vernika, utao dok ne zavlada muk, pa dubokim, patetinim glasom zapoe: Majke i sestre, Srpkinje. Znate li vi koga privijate na svoja nedra i koga pojite svojim mlekom da poraste? Bezbonika, komunistu, ruitelja srpskog. Zar si, majko Srpkinjo, zaboravila bogomajku u sebi? Ti, majko Srpkinjo, to rodi Svetog Lazara i Obilia, Karaora i Miloa, Vuka Karadia i Njegoa, vojvode Stepu i Miia, kralja Petra i Aleksandra, Nikolu Teslu i Pupina, naunike koji promenie svet... A ta danas raa i u kolu alje? Tvoji kolovani sinovi postaju komunisti i boljeviku revoluciju spremaju da vas u kolhoze oteraju i na kazan privode. ene su se zagledale uplaeno, seljaci zaueno, arijska gospoda je odobravajue klimala glavom. Taj govor sluao je i Radoje. Prve subote na trstenikoj pijaci zapoeo je svoju besedu: brao seljaci i sestre seljanke. Prole nedelje u Ljubostinji presvetli vladika ree da je majka Srpkinja rodila kraljeve, vojvode, naunike i pesnike, sve uvene i slavne Srbe. Istinu je rekao. Al ne ree da je majka Srpkinja rodila seljaka, radenika i slugu, kovaa, rabadiju i drvoseu, vodeniara, opanara... I ne ree moe li jo i dokle e da trpi srpska sirotinja arijsku i boju kaznu? iveo Radoje! Tako je Radoje. Mnogi su ipak utali i potezali iz pljoski rakiju, svoju pouzdanu teiteljicu. Od tad je vladika u Ljubostinji esto zapoinjao svoje propovedi: I ree neastivi Radoje... A na trstenikoj pijaci, svoje govore Radoje Krsti bi zapoinjao: I ree presvetli vladika... Narod je sluao i delio se pre velike i krvave deobe 1941. Nikolaj, najugledniji vladika u mom zaviaju, prvi je poeo da govori o opasnosti od boljevizma i revolucije, napadao studente i intelektualce koji su sipali otrov u narodnu duu. Radoje je najubedljivije irio veru u sovjetsku Rusiju, nasluivao revoluciju i njom pretio narodnim gulikoama. U linostima i idejama te dvojice vladike i kamenoresca, simbolisala se i nastupajua istorija Jugoslavije i srpskog naroda. Na Nikolajeve besede vodio me je velikodrenovski svetenik Ranko Baanin i privodio vladici da mu poljubim ruku i primim blagoslov, a on da uje ta itam i savetuje ta treba da itam. Vladika je eleo da se hrianski prosvetim i pripremim za dunost sekretara Hrianske zajednice mladih ljudi ike eparhije. A ja sam se oktobra 1939. u Srednjoj poljoprivrednoj koli u Bukovu kod Negotina, proitavi nekoliko broura, odluio da postanem komunistiki revolucionar. To duhovno raskidanje s mukom za veru u boga i zanetou Nikolajevim besednitvom bilo je zaista dramatino. Te godine Nemaka je zapoela osvajanja malih i velikih zemalja, pa je ve razjedinjenu Jugoslaviju 1941. brzo dokonala Hitlerova armada. A Srbi su se, sledei

tradiciju i svoje zablude, odluili su se na otpor; najpre 27. marta 1941, odbijajui pakt sa Hitlerom, a u leto ustanak protiv okupatora i njegovih saradnika. Na idejama kamenoresca Radoja i vladike Nikolaja u zapadnom Pomoravlju organizovae se partizanski pokret, koji je predvodila KPJ, i etniki pokret. A zlatousti besednici postae njihovi politiki inspiratori. Ja sam sledio Krstia, bio svedok i sauesnik u njegovoj sudbini. Na Svetog Iliju, 2. avgusta 1941, seosku slavu Velike Drenove, Radoje je bio na kuni gost, a uvee sam ga odveo kod Dragoslava Jovanovia panca, koji je ponudio Radoju lanstvo u KPJ i funkciju zamenika komandanta Rasinskog partizanskog odreda u pozadini. Njihov razgovor je trajao do ponoi, a Mija Nedeljkovi, student i lan Sreskog komiteta KP, i ja, lan sreskog komiteta Skoja, naoruani pukama i bombama, uvali smo strau dok su se u vinogradu panac i Radoje dogovarali se o organizovanju i trstenike partizanske ete, koja e logorovati u umama Ljubostinja. Miju i mene panac je zaduio budemo veza izmeu njih dvojice. http://80.74.174.82/sr-lat/node/29914 Daba pamet kad se olo naorua Pod okupacijom Radoje Krsti je nastavio svoj kamenorezaki zanat, a u subotu, pijani dan u Trsteniku, dolazio da apue svojim pristalicama vesti s Istonog fronta koje su javljali Radio-Moskva i Radio-London, tajno su ih sluali nai partizanski saradnici, a mi ih raznosili svojim sumnjiavim pristalicama. Ni najtei porazi Crvene armije nisu demoralisali Radoja. Sve je tumaio Staljinovom namerom da ponovi Kutuzovljevu strategiju u Napoleonovom pohodu na Rusiju 1812. Raznosile su pristalice po selima Radojevo tumaenje ruskog poraza i nije bilo malo onih koji su mu verovali. Zlatousti je nastavljao svoje aputanje za koje su uli etnici, pa smo Mija Nedeljkovi i ja kao ilegalci odlazili nou u Popine i opominjali Radoja da ne silazi u Trstenik i zauti dok ne doe njegovo vreme. Zlatousti Nikolaj, najautoritativniji ovek SPC i posle nemakog bombardovanja ie i pre poetka borbi za osloboenje Kraljeva septembra 1941, koje su zajedno poeli partizani i etnici, premestio se u manastir Ljubostinju i s intelektualnim i nacionalnim autoritetom postao duhovni pokrovitelj etnikog pokreta Drae Mihailovia u Pomoravlju i Levu. Vladika je u Ljubostinji zasnovao antikomunistiki centar. Slavljen i potovan kao najvei i najumniji Srbin, kao pouzdani nacionalni savetodavac, saraivao je s Draom, Nediem, Ljotiem, Milanom Aimoviem, Kostom Peancem i odravao vrste veze s engleskim obavetajnim oficirima. Ne mogu zbog istorijske istine da preutim i dogaaje koje mi je posle povratka s Golog otoka ispriao urednik predratnog Vremena Milo Brai. On je posle Nikolajeve intervencije puten iz zatvora Gestapoa u Kraljevu i bio u Ljubostinji, sve do Nikolajevog hapenja i proterivanja u manastir Vojlovicu, pred kraj 1942. Bio je to ubedljiv dokaz da su Nemci videli u vladici Nikolaju svog aktivnog neprijatelja. Iz zidina manastira Ljubostinje etnici vojvode Bogdana Gordia ispalili su 20. septembra 1941. prve kurume u partizane Levakog partizanskog odreda, koji su se povlaili posle jednodnevnog osloboenja i vladanja Trstenikom. Sa zidina manastirskog konaka etnici su ubili sedam partizana i trojicu ranjenika zarobili, koje je

sasluavao vojvoda Bogdan Gordi i potom streljao. To su bile prve rtve u graanskom ratu u mom zaviaju. Profesor Vasilije Kosti je telefonirao Nemcima da dou i uvere se u istinitost etnike borbe s partizanima. Nemci su doli, fotografisali leeve partizana i vratili se u svoju komandu. U poznu jesen 1942. otpoelo je etniko klanje pristalica i simpatizera NOP-a. Na savetovanju u manastiru Ljubostinji, koje je organizovao Gordi, trsteniki vojvoda, bez Nikolajevog prisustva, uestvovalo je nekoliko etnikih vojvoda iz zapadnog Pomoravlja. Osuen je na smrt klanjem i Radoje Krsti. Posle poraza partizanskog ustanka 1941, Nemci su zapoeli i progon nekih Drainih pristalica kao potencijalnih neprijatelja. One koji nisu preli u ilegalu Gestapo je hapsio i terao u logor na Banjicu. A vladiku Nikolaja i Vasilija Kostia, kao ugledne i uticajne pravoslavne nacionaliste i monarhiste, znajui za njihovu saradnju s engleskom obavetajnom slubom, iz Ljubostinje internirali su u Vojlovicu. Kad se Rumuniji i Banatu pribliila Tolbuhinova armija, internirali su ih leta 1944. u Dahau. A novembra 1942. panac je dobio obavetenje da e Gordievi etnici da ubiju Radoja i naredio mi da mu kaem ta mu se sprema; neophodno je da iste noi sa mnom pree na levu obalu Morave u sklonita koja smo mu spremili. I sam ilegalac, dve noi sam se probijao kroz etnike strae u selima, dan proveo u nekom umarku iznad Popine, u kojoj su takoe bili etnici, uvee se dounjao do Radojeve kue. Njegov pas me nije osetio: Kako si uao da te moj Lisko nije osetio? Ilegalno, ika Radoje. Nisam mu dozvolio da mi razjanjava rizian poloaj Hitlerovih armija pred Volgom i Staljingradom, ve mu rekao zato me poslao panac. Hvala mu na brizi. Hvala i tebi, Dobrice, to si rizikovao glavu da stigne do mene. Ali, ja vas, deco, sada ne mogu da posluam. paneva politika procena je pogrena. Nije vladika Nikolaj bezumnik da dozvoli moje ubistvo, a ni trstenika arija nije politiki blesava da sad me ubiju. Morao sam da ga podsetim: Zar si ti, ika Radoje, zaboravio da su septembra 1941. iz ljubostinjskih manastirskih zidina etnici postavili zasedu i ubili deset partizana? Ljubostinja je antikomunistiki tab. Sve je to i meni dobro poznato. Ali ja znam i verujem da nai neprijatelji iz arije misle politiki. arijski politiari nisu budale da prvo ubiju Radoja Krstia. Nikolaj jeste veliki antikomunist, ali je politiki pametan ovek, pa nee dozvoliti etnicima da mi skinu glavu. I zapamti, poslednji koga e etnici da ubiju biu ja. Vi se, deco, uvajte. Vi sebi obezbeujte pouzdana sklonita do prolea i sovjetske ofanzive. Radoje ima bar hiljadu prijatelja koji e da ga sakriju i uvaju. Nema razloga da panac brine za mene, a ja u mu noas da napiem pismo. I itav idui dan, do sutona i polaska u pomrinu, uzaludno sam ubeivao oveka koji politiki razumno misli u potpuno nerazumnom vremenu i krvolonom svetu u kojem se srpski olo naoruao i politiki ne misli, spreman da kolje onog na koga vojvode i seoski komandanti prue prst. Kama je bila glavno oruje te bradate vojske pod ubarama. http://80.74.174.82/sr-lat/node/29993 Krvavi Boi u Pomoravlju Pomoravljem, Levom, upom i planinskim selima sredinje Srbije prostrujao je stravian apat: Zaklan je Radoje Krsti! Niko glasno nije izgovorio ko ga je zaklao. Podrazumevalo se. Na Badnje vee 1942. u mom zaviaju Draini etnici zapoeli su po

spiskovima trebljenje gube u torini klanje komunista, partizanskih i ruskih pristalica i simpatizera. Mi ilegalci od svojih ljudi u etnikim tabovima bili smo na vreme obaveteni, pa smo dali direktivu da svi nai ljudi etnicima sumnjivi na Badnje vee i Boi ne budu u svojim kuama. U Velikoj Drenovi, partizanskom centru trstenikog sreza, etniki komandant, andarmerijski narednik Cerovi, imao je nameru da na Badnje vee zakolje neke poznate komuniste, pa i mene, ali smo se sklonili kod nesumnjivih roaka i prijatelja. Poto nisu uspeli da uhvate nijednog kolovou, u Poljni, na pragu svoje kue, zaklali su studentkinju Branku Brki, komunistu, najlepu devojku naeg sreza, i njenog oca. U Velikoj Drenovi je etnika trojka Tisu onulu, seoskog siromaka i samotnjaka, zaklala pored ognjita i ispeenog praseta boinjara na ranju. Stravine Tisine jauke sluao sam nekoliko kua udaljen, skriven u senu mog druga Milena Radia, oenjenog erkom etnikog predsednika optine. Posle klanja, etnici su istom kamom odsecali s ranja peenje i mrsili, na Badnje vee, pored zaklanog domaina, o emu su se sutra hvalili u seoskoj kafani. Roenje Hristovo u Velikoj Drenovi, Stragarima i Selitu nije ekano uz trpezu s ritualnom veerom i posutom slamom po kuhinji; svi politiki sumnjivi, ili nekom etniku neto duni oko imanja i ena, pobegli su u komijske i prijateljske tale i tavane. I po drugim selima crne trojke su na Badnje vee oznaile poetak klanja Srba i Srpkinja. Mnogi koji su proitali partizanski letak ili glasno navijali za Rusiju u ratu s Nemakom, ako su bili aci i studenti, pobegli su u Kruevac, Ni i Beograd, a neki moji skojevci prikljuivali su se etnikim tabovima da sauvaju glavu. Neki su, ucenjeni ivotom, postali i koljai, a veina je izginula u borbi s partizanima. Strah od kame koju su nosili Srbi naoruani i engleskim maingeverima, s bradama i kosurinom do ramena, alei Srbiju i slobodu, kralja i otadbinu, bio je dublji i ei od straha od Nemaca, okupatora, Gestapoa, pa je Srbija u jesen 1944. s olakanjem i radou doivela osloboenje od Nemaca i etnika. O klanju Krstia Okruni komitet je izdao posmrtni letak koji smo mi ilegalci ostavljali u vratima vodenica da ga itaju vodeniari i pomeljari. Kako je preklana najpametnija seljaka glava moravskog naroda priala mi je njegova ena Zlata, poetkom 1945. Ovako je to, Dobrice, bilo. Neko je Radoja obavestio da e ga te noi uhapsiti etnici Nikole Gordia i ja sam ga molila da ode kod nekog naeg prijatelja i prenoi, pa u ja sutra u Trstenik kod vojvode Tike Topalovia da molim. A Radoje kae: Sluaj, Zlato, ja neu da Radoja etnici vataju po tavanima kao da sam krao seljacima slaninu i kokoke. Niti e ti moje neprijatelje moliti za moju glavu. Ja neu da beim od svoje sudbine. Spremi da veeramo kao ljudi. Glas mu je drhtao, vidim da se uplaio kao nikad dotle. Pekla sam pile na krompiru, i samo to podigoh kaiku da sipam jelo, die se strana larma, lave kao nikad, sigurna sam da su te noi svi popinski kuii lajali, a na Lisko cvili uz vrata. ivotinje, Dobrice, svaku nesreu predosete. Kad su odveli Radoja, nae krave u tali su mukale kao da ih neko kolje. Radoje odloi hleb to je zagrizao i ree: Dolaze. Oni su, Zlato. U tom momentu grunue na vrata trojica s uperenim pukama, bradati s kosurinama, nikog nisam poznavala. Ja sam se toliko uplaila da sam pala sa stolice. Naredie Radoju da se obuje jer e da ga vode na Go, u tab vojvode Gordia, velikog zlikovca. im sam ula njegovo ime, znala sam da se nee vratiti. Radoje se obuvao i svaao sa etnicima, grdei ih to oni, sluge, brane svoje gazde i nose puke za okupatore i ariju, a ne za slobodu. Jedan, verovatno komandant, kae pretei Radoju: Nemoj da troi rei pred enom kad e to sve morati da kae vojvodi! Miloje, ico, pretresite kuu i pokupite sve knjige i artije. Nemoj da mi preturate stvari. Sve su

knjige koje imam u mojoj glavi, kae im Radoje. Nae kue je jurialo na nekog bradonju, a on ga mlatio kundakom, meni bi ao kueta, pa jurnem da im kaem da Lisko ne ita knjige, a mene etnik ljuljnu kundakom u rebra. Ona dvojica krenue da mi postelje bodu bajonetima, iz Radojeve sobe u jastunici iznee neke knjige, a Radoje ree: Daj mi, Zlato, onu pisanku da ti napiem imena ljudi kojima sam dunik. Da im vrati kad moe, a oni koji su meni duni sami e da ti se jave. To ti se, Zlato, nee da dogodi, al ajde, daj mu tu pisanku, neka popie kome je duan, kae etnik to je glavni. Jadan Radoje, vidim drhti mu ruka, al napisa nekoliko imena, obue koporan, stavi eir i kae mi: Zlato, ja se neu vratiti. Ti zna ta sam zborio i radio. Kai drugovima da e Radoje da umre kakav je bio od kad je progovorio za seljaku pravdu. I ostajem s onim inom koji su mi drugovi dali. Glavni etnik povika: Nije ti ovo trstenika pijaca, sad si na zarobljenik i da umukne, da ti ne polomim rebra u tvojoj kui. Radoje htede da me zagrli, etnik ga odgurnu, a on, muenik, mi ree: Zbogom, Zlato moja, bila si ti ena i domaica za primer i moj ponos. Mi smo iveli mnogo lepo i sreno. http://80.74.174.82/sr-lat/node/30122 Seljaka proja za pomodne Beograane Radojeva ena Zlata zaplaka, zasuzih i ja. Kad se smiri, nastavi: Ja htedo da mu poljubim ruku, a etnik me roknu kundakom i obori... Odvedoe Radoja, a pred pono doe na roak Dragia i ree mi da Radoje lei zaklan u potoku vie sela. Priao mi je i da je Gornja mala ula noas kako vie da selo uje: Za koga, sluge, nosite puke? Koga branite, izdajice, kokoari? Nemce i ariju! Ja sam Radoje Krsti, Titov partizan, i jo neto vie to neu da vi kaem. I da veruje narode: pobedie sloboda i pravda! Onda je nekoliko puta jauknuo, dok su ga boli kamom. Zatekla sam ga s preseenim grkljanom, krvavim grudima, na koje se zlikovac posrao i na rupu na grkljanu stavio banku za oprotaj svoje due. Bio je, muenik, gologlav, odneli su mu eir i tap, a ispod nogu zemlja orana. Kad su ga klali, on se kao brav branio, pa je potkovanim opankom kopao vlanu zemlju. Opet je Zlata zaplakala i ja za njom. Sedeli smo u hotelskoj sobi, gde sam zanoio u Vrnjakoj banji, iji sam narodni poslanik tada bio. I kako ga sahraniste? uo sam da popovi nisu smeli da ga opoje? Nisu. Dragia se vratio da dotera kola da ga odvuemo kui, a ja sam mu svlaila koporan i prsluk sa govnima i bacila u trnje. Nisam kukala. Nisam imala glas. Seljaci koji su nas videli, skidali su ajkae i ubare, beali u kue i tale, samo bi poneka ena zakukala: Jadni na Radoje, to nije zasluio. Kad smo ga uneli u sobu da ga poloimo na astal, odmah sam ga pokrila aravom da ga niko ne vidi i pripalila slavsku sveu. Niko od komija nije smeo da ue u kuu. Osim nekih ena. Ti, Dobrice, zna da su ene duevnije i hrabrije od vas mukaraca. Pratila sam jednu komiku da dovede popa da ga opoje, kojoj je rekao: Nek Radoju Bog da rajsko naselje, a opelo ne smem da izvrim. Imam decu, greota je da ostanu siroii. Ja u u crkvi da se pomolim Bogu da oprosti Radoju grehe. I mi neopojenog odvukosmo na groblje i s petoricom roaka i neto

komija saranismo Radoja. Crnje i tunije sarane nije bilo od kad Popina postoji. Al ima na narod jo due. Te prve noi bez Radoja, doe mi komika i ree: Izai, Zlato, na basamak da vidi kolika je sarana tvog Radoja. Izaosmo pred kuu, a odatle se lepo vidi groblje, a tamo gomila svetli. Narod doao da Radoju zapali sveu. I tako nekoliko noi gorele su svee, kao da je neko naloio vatru. Primetili to i etnici, pa postavili strau da pucaju im se neko pojavi nou u groblju. Onda se Radojevi prijatelji dosetili, pa nisu prilazili, nego su po brdima oko sela palili svee, dokle je ko smeo da stigne. Sve do etrdeset dana po njivama i ljivacima oko groblja u Popini gorele su svee. Po Pomoravlju su vodeniari i Radojeve pristalice tajno skupljali svee od potovalaca zlatoustog Radoja i oni najhrabriji u torbama nou odlazili u Popinu da pripale sveu svom voi i dobrom oveku, zaklanom jer se borio za narodnu slobodu i seljaku pravdu. Posle osloboenja imao sam toliko politikog uticaja da se u Popini podigne osnovna kola posveena Krstiu. Sveano sam je otvorio 29. novembra 1964. kao preiveli borac Radojevog partizanskog odreda. Govor o velikom besedniku nisam hteo da itam. Ovim reima sam ga zapoeo: Na elo ove kole utisnuli smo znamen trpnje i patnje ovekove, stari simbol hleba, ita i postojanstva vodeniki kamen. Na njemu smo napisali: Radoje Krsti. Da se pamti dok je kole i kamena, da je Srbin, etnik, zaklao 1942. najpametnijeg seljaka i kamenoresca, najboljeg govornika moravskog oveanstva. kola je danas poluprazna. Moda e za koju godinu postati kafana, trgovina, magacin... U Popini, Trsteniku i nekim selima na izborima vlast su osvojili sinovi i unuci etnika koji su zaklali Radoja. Njegova ena Zlata, o kojoj sam i ja malo brinuo kad se razbolela, odavno je umrla. Kua je opustela. Moda se uselio neki roak ili izbeglica. Ne znam. U Radojevoj avliji vie se ne tee mlinsko kamenje. Zaboravljen je zlatousti Radoje, kao i svi poklani. Preiveli etnici, po zakonu koji je izglasala Skuptina Srbije, priznati su kao antifaistiki borci i stekli pravo na borake penzije: ratne zasluge izravnate su im s partizanskim, Radojevim drugovima. Moda je nova vlast sruila vodeniki kamen s fasade kole Radoje Krsti, koji je on istesao. Od moravskih vodenica postoje jo samo dve na Zapadnoj Moravi od Kraljeva do Stalaa. Jedna kao etnoloki eksponat. Druga, kau, melje za kafediju koji u meniju ima seljaku proju. Ostatak seljakog naroda jede industrijski hleb, a poneko uporan melje elektrinim mlinom, a brano alje sinovima i unucima u Beograd, koji iz atavistikih motiva vole seljaku proju. Narod seljaka, nadniara i vodeniari za iju se pravdu borio Radoje izumro je. Vera koju je propovedao najumniji seljak i najbolji govornik moravskog naroda zlatousti Radoje iskrivotvorena je i ponitena. Na jednoj trstenikoj ulici stoji limena tabla Ulica Radoja Krstia. Njeni stanovnici ne znaju ko je i ta bio taj ovek. A najumniji bogoslovski mislilac i najbolji besednik Srpske crkve, zlatousti Nikolaj proglaen je svecem. Tako i treba. Svi su sveci bili ljudi, a svi ljudi grenici: da nisu bili grenici, ne bi postali sveci. Sad se sveti Nikolaj pominje na liturgijama i svetenici se mole za spas njegove muenike due. U mom dobu sudbine dvojice zlatoustih Srba izmeu Prvog i Drugog svetskog rata sasvim su suprotne: jedan se slavi, a drugi je zaboravljen. Ne pristajem na to. http://80.74.174.82/sr-lat/node/30253 KRAJ
Feljton u listu Dnevnik, izlazio od 10. do 28. aprila 2011.