You are on page 1of 5

Džozef Stiglic u knjizi Protivrečnosti globalizacije, prevashodno se bavi fenomenom ekonomske globalizacije, najaktuelnijim pitanjima današnjice, sa pozicije teorijskog

i praktičnog. Tokom 1993. god. napušta akademski rad da bi se angažovao u Veću ekonomskih savetnika predsednika Bila Klintona. Nakon toga, 1997. god. Delatnost nastavlja u Svetskoj banci, kao glavni ekonomist i viši potpredsednik, do januara 2000. Više od 25 god. on provodi pišući o predmetima kao što su: bankrotstvo, korporacijsko upravljanje i otvorenost i pristup informacijama – ono što ekonomisti zovu transparentnost. Pojam globalizacije bi označavao čvršću integraciju zemalja i naroda sveta, do koje dolazi ogromnim smanjenjem troškova transporta i komunikacija, kao i rušenjem veštačkih barijera za protok robe, kapitala, usluga, znanja i ljudi.

Obećanje globalnih institucija
Sastanci Svetske trgovinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda ili Svetske banke izazivali su burne proteste i demonstracije, između ostalog i one u razvijenim zemljama. Svima se čini da je nešto krenulo pogrešnim smerom, globalizacija postaje pitanje našeg vremena, koje sve više guši, nešto o čemu se raspravlja u školama, na radnom mestu, ulici. Kontroverznost globalizacije Otvaranje prema međunarodnoj trgovini pomoglo je mnogim zemljama da ostvare mnogo brži rast nego što bi inače postigle. Međunarodna trgovina pomaže ekonomski razvoj onda kada izvoz zemlje predvodi njen ekonomski rast. Zahvaljujući globalizaciji mnogo ljudi u svetu danas živi duže i njihov životni standard je daleko bolji. Smanjila je osećanje izolovanosti, koje je zahvatilo veliki deo sveta u razvoju. Ali, u tom kontekstu može se govoriti o njenim pozitivnim i negativnim stranama. U prilog tome Stiglic navodi otvaranje tržišta Jamajke za uvoz mleka iz SAD, što je oštetilo lokalne farmere koji su se bavili mlekarstvom, ali je isto tako značilo siromašnoj deci koja su mogla kupovati mleko po nižim cenama. Jedan drugi aspekt globalizacije predstavlja inostrana pomoć, koja je donela korist milionima ljudi, na način koji je obično ostao nezapažen: obrazovni projekti koji su doneli pismenost u seoska područja, projekti u borbi protiv AIDSa. Zagovornici globalizacije, su joj pristupali kao neminovnom putu ka progresu, koji zemlje u razvoju moraju da prihvate ako žele da se uz vidne efekte razvijaju i bore protiv siromaštva. Nažalost, za mnoge u zemljama u razvoju, tj. onima kojima je bila najpotrebnija, globalizacija nije donela obećane ekonomske koristi. Između onih koji imaju i onih koji nemaju jaz se proširio, broj onih koji žive u siromaštvu porastao je za oko 100 miliona. Ali ako globalizacija nije uspela da smanji siromaštvo, onda nije uspela ni da osigura stabilnost. Kritičari globalizacije optužuju zapadne zemlje zbog licemerja, jer iste su vršile pritisak na siromašne zemlje da eliminišu trgovinske barijere(kako bi mogli da izvoze svoje proizvode u njih), pritom zadržavajući sopstvene i na taj način ih lišavale izvoznog

dohotka. Ovde autor navodi odgovornost SAD, jer to nije oštetilo samo zemlje u razvoju, nego i Amerikance koji su morali da plaćaju više cene za proizvode, kao i poreske obveznike prinuđene da finansiraju ogromne subvencije. Plaćena cena za takvu globalizaciju bila je velika, budući da je životna sredina uništena, da su politički interesi bivali korumpirani, a brz tempo promena nije dao zemljama vremena za kulturnu adaptaciju. Početna kriza je praćena masovnom nezaposlenošću, što je takođe praćeno dugoročnim socijalnim problemima. Institucije koje upravljaju procesom globalizacije Jesu: MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. Pored ovih tu je i veći broj drugih institucija koje igraju određene uloge u međunarodnom ekonomskom sistemu: jedan broj regionalnih banaka, manjih i mlađih sestara Svetske banke, veliki broj organizacija u sklopu sistema UN, i druge. Te organizacije često imaju drugačija stanovišta od onih u MMF-u i u Svetskoj banci. Stiglic posebnu pažnju poklanja MMF-u i SB, zato što su bile u centrumu velikih ekonomskih pitanja sveta uključujući finansijske krize i tranziciju ranijih komunističkih zemalja ka tržišnim ekonomijama. One datiraju još od Drugog svetskog rata (jula 1944.god.) i rezultat su Međunarodne monetarne i finansijske konferencije u Breton Vudsu, kao deo zajedničkih napora da se finansira obnova Evrope nakon razaranja, a i da bi se svet mogao spasti od budućih ekonomskih depresija. Zadatak osiguranja globalne ekonomske stabilnosti pripao je MMF-u. To je trebalo da bude učinjeno vršenjem međunarodnog pritiska na zemlje koje ne daju svoj adekvatni udeo u održanju globalne tražnje, dopuštajući svojim zemljama da idu u recesiju. Kad je potrebno, Fond bi obezbeđivao likvidnost u vidu zajmova, onim zemljama koje nisu u stanju da stimulišu agregatnu tražnju sopstvenim sredstvima. Što znači da je potrebna kolektivna akcija na globalnom nivou da bi se održala ekonomska stabilnost. MMF je javna institucija , finansiski zasnovana na novcu poreskih obveznika širom sveta. Što je jako bitno jer on ne izveštava neposredno o svom radu ni građane koji ga finansiraju, a ni one na koje akciju vrši, nego ministarstva finansija i centralne banke država članica. Dok ove svoju kontrolu vrše putem komplikovanog aranžmana glasanja, uglavnom zasnovanog na ekonomskoj snazi zemalja nakon Drugog svetskog rata, uz SAD koja ima efektivni veto. ’80-ih godina XX veka došlo je do najdramatičnijih promena u ovim institucijama. Prisutna je izvesna ideološka ostrašćenost, potkrepljena propagiranjem ideje o slobodnom tržištu, od strane Margaret Tačer u Ujedinjenom Kraljevstvu i od Ronalda Regana u SAD. A što se tiče njihovih aktivnosti, postale su rastuće isprepletane: SB je krenula dalje od pozajmica za projekte, ka formi zajmova za strukturno prilagođavanje, ali to je radila samo kada je MMF dao za to odobrenje – koje je bilo praćeno uslovima za zemljukorisnika. Pola veka kasnije, pokazalo se da MMF nije ispunio misiju zbog koje je osnovan. Njegovo insistiranje na čvrstoj monetarnoj politici kod zemalja u razvoju, i na trgovinskoj liberalizaciji doveli su do takvih kamatnih stopa koje su uslovile nezaposlenost. Tako da oni koji su izgubili posao bili su primorani na bedu, jer se liberalizacija sprovodila kada nisu bili uspostavljeni sistemi socijalne zaštite, dok osećaj nesigurnosti je zahvatio one koji su još uvek bili na radnim mestima.

Tada Svetska trgovinska organizacija postaje stvarnost, i bitno se razlikuje od predhodne dve; jer ona ne uspostavlja pravila, već uspostavlja forum u okviru kojeg se trgovinski pregovori odvijaju i osigurava da sporazumi ožive u praksi.

Pogažena obećanja
Etiopija i borba između politike sile i siromaštva Marta 1997. godine, Stiglic odlazi u posetu Etiopiji i njenom predsedniku Melesu Zenaviju. U zemlji koja ima godišnji dohodak po stanovniku 110 dolara i u kojoj je umrlo dva miliona ljudi usled uzastopnih suša, slika se prilično menja sa pobedom nad marksističkim režimom Mangiste Haile Mariama. Meles, kao neko ko se pokazao sa puno znanja i kreacije u oblasti ekonomije, praktično to i potvrđuje sprovodeći politiku decentralizacije, cene su padale, inflacije nije bilo, što se može označiti kao stabilan ekonomski rast. MMF je brinuo samo samo o inflaciji, samo da ona bude pod kontrolom, nezaposlenost nije privlačila pažnju makar ona bila i dvocifrena, kao npr. u Argentini. Međutim, predsednik Etiopije se spori sa MMF-om više puta 1, da bi konačno MMF odlučio da ukine pomoć Etiopiji, pod izgovorom da neozbiljno shvata reforme. Autoru biva posve žao, i uz pomoć kolega organizuje kampanju „intelektualnog lobiranja“, nakon čega pomoć biva obnovljena. Ovakva politika MMf-a „jedna mera za sve“, nije za ne očekivati, s obzirom da se nalazi na stanovištu tržištnog fundmentalizma, i da su procene ekonomije i preporuke za SAD bile pogrešne. Tržišni fundamentalizam MMF-a: Prema polaznoj pretpostavci, tržište radi savršeno, odnosno tražnja odgovara ponudi, kako za radnu snagu, tako i za svaku drugu robu ili proizvodni faktor. Što znači da nedobrovoljna nezaposlenost ne može postojati, te onaj ko ne radi je izabrao da ne radi, tj. svesno lenstvuje. Po autorovom mišljenju sasvim je jasno što MMF zastupa ovo stanovište, naprosto on nastupa monopolističi i želi ključnu ulogu u oblikovanju politike.

1

Prvi put spor je izbio oko strane pomoći, zbog specifične logike MMf-a; drugi put Etiopija je usled dobro vođene politike vratila zajam, pre roka, što se MMf-u nije svidelo jer on nije dao odobrenje za to; i treći put dolazi do nsrazumevanja zašto MMf insistira da se liberalizuje Etopijsko finansijsko tržište, kada je bankarski sistem bio sasvim efikasan; Sve upućuje na to da je MMF pobrkao sredstva sa ciljevima.

Kult tajnosti MMF-a: Sasvim sigurno joj se može pripisati ovaj epitet, razlozi tome jesu nepostojanje transparentnosti, otvorenosti rada, što je jedna od glavnih pretpostavki demokratskog, civilizovanog društva .U rad MMf-a upućeni su jedino šef misije, nekoliko ljudi u centrali i nekoliko ljudi u zemljama klijentima. Organizacija rada je često takva da se zataškavaju informacije i od ljudi iz SB. Privatizacija U uslovima kada nije adekvatan sistem regulacije tržišta (okvirna ponašanja u konkuretskoj borbi), MMF i SB su ideološki postupale, da se privatizacija izvede brzo! Tako da one zemlje koje to ostvarile u tranziciji iz komunizma u tržišnu privredu, dobijale su više ocene, ali ne i obećane koristi od privatizacije!!! Primer Obale Slonovače (francuska firma ima monopol na telefonske usluge, kao posledica toga studenti nisu mogli da koriste internet veze) Znači, privatizacija izvedena brzo može nepovoljno da deluje na potrošače, ali i na radnike (eliminišu se radna mesta, nastaju socijalni problemi)! Privatizacija je jedino povoljna kada se ostvaruje kao celovitiji program (otvaranje novih radnih mesta u tandemu sa zatvaranjem niskoproduktivnih koje nameće privatizacija) Liberalizacija Predstavlja otklanjanje vladinog uplitanja u funkcionisanje finansijskog tržišta, tržišta kapitala, kao i barijera za trgovinu! (jeste već pomenuta priča kako zemlje u razvoju ne mogu da ostvare izvozni dohodak, tj. licemerje MMf-a) Uloga stranih investicija Privatizacija, liberalizacija i makrostabilnost treba da stvore klimu za privlačenje investicija, jer one generišu rast! Strani biznis uglavnom donosi sa sobom tehničku ekspertizu, i pristup stranim tržištima, stvarajući nove mogućnosti za zapošljavanje! Negativni aspekti su što kada srani biznis uđe često razori domaću konkurenciju, tržište znači nije regulisano pa se uglavnom ti jaki pretvaraju u monopole što je loše za lokalnu zajednicu! Određivanje redosleda i tempa Ovo je najuočljivija greška MMF-a, jer je neosetljiv na širi socijalni kontekst! Grške u redosledu su se odnosile na nerazumevanje trenutnog političkog i ekonomskog konteksta, a greške redosleda na ostvarivanje privatizacije, liberalizacije bez pređašnjeg regulisanja tržišta!!!

ISTOČNOAZIJSKA KRIZA Kako su politike MMF-a dovele svet na ivicu globalnog topljenja Kada je2. jula 1997. došlo do kolapsa bata, novčane jedinice Tajlanda, niko nije slutio da je to bio početak njveće krize od Velike depresije – krize koja se prosirila na Rusiju, Latinsku Ameriku i ugrozila ceo svet. U vremenu koje je prethodilo krizi bat se menjao za američki dolar u odnosu 1:25, a onda je preko noći pao za 25%. MMF –ova politika je tada samo pogoršala situaciju, u tom momentu MMF i Trezor SAD su kritikovale te zemlje, da su nadležne institucije bile trule, vlade korumpirane, a reforme neophodne. Mada je važno napomenuti da je ova kriza iznenadila mnoge, jer je neposredno pred krizu i MMF predvideo jak rast; jer rezultati su bili toliko impresivni da su nazvani „istočnoazijsko čudo“ – jer su se kombinovale visoke stope štednje, vladine investicije u obrazovanje i državno usmeravanje industrijske politike. TRGOVINA: je važna, ali je naglasak na izvozu, ona je bila konačno liberalizovana,ali to je učinjeno postepeno, kako su novi poslovi bili otvarani u izvoznim delatnostima!~(dok su ovi propagirali politiku brze liberalizacije finansijskog tržišta i tržišta kapitala)! PRIVATIZACIJA: u ovim zemljama vlast je na lokalnom i nacionalnom nivou, koja je pomogla da se stvore efikasna preduzeća koja su imala ključnu ulogu u nekoliko zemalja. Uticaj vlade sa Stanovišta Vašintoskog konsenzusa bio je pogrešan,ali istočnoazijske vlade su to smatrale kao deo svoje odgovornosti, pa su upravo ulagale u obrazovanje i tehnologiju. SOCIJALNO PITANJE: Vašingtonski konsenzus je malo ovome posvetio pažnje! Istočnoazijske vlade su ovome posvetile punu pažnju, jer su verovale da je socijalna kohezija neophodna radi obezbeđenja klime za investicije i rast. Kako je kriza napredovala, nezaposlenost je rasla, BDP je padao kao olovo, a banke su zatvarane. Stopa nezaposlenosti u koreji x4, Tajlandu x 3, a Indoneziji x 10! Mada u nekim slučajevima ishodi i nisu bili toliko mračni, npr. Tajland – lokalne zajednice su organizovale dobrovoljni rad obrazovanih građana, koji su obrazovali decu, takođe su obezbedili da svi imaju dovoljno hrane! Pritužbe na račun već pomenutih institucija su mnogo ozbiljnije, jer one nisu nametale samo poliiku koja je vodila u krizu, već politiku za koju nije ni postojalo mnogo dokaza da će usloviti rast! Kao jedna od alternativa za programe MMf-a, može biti uspostavljanje takve makro politike kojom bi se uspostavio kosenzus između vlade i naroda, kao i saradnja sa inostranim savetnicima iz javnih institucija i privatnih fondacija.