ЉУБАВ НА ДРУГИ

ПОГЛЕД
Рано јутро покрило је росом латице ружа свих боја које су у шпалиру и бокорима
украшавале велики врт. Сунце је било високо на светлом париском небу без иједног
облака. Дубоко у том врту ружа, била је двоспратна вила чија је предња фасада
обрасла светлозеленим бршљеном.
Мало имање простирало се недалеко од париског Темпла, намештај у вили укусно
је изабран и био је врло скупоцен. У једној пространој соби на спрату седела је млада
девојка са својом старом дадиљом.
Девојка је била витка, нежних, плавих очију и дуге косе боје злата која се у
богатим увојцима спуштала низ леђа. Низ њено лепо лице сливале су се сузе.

Умири се, дете – нежно је рекла дадиља Жанета.

Не желим да будем представљена на двору – девојка је и даље плакала.

- Желим да останем овде,са својим хртовима и коњима.

Али, Мариза, знаш да мораш да будеш представљена на двору. - Жанета

дубоко уздахну. - Ипак си ти млада грофица и краљева рођака.

Нисам ја грофица – побуни се девојка. - Мој отац је гроф и да има сина, он би

био гроф.

Јеси, Мариза, баш зато што гроф нема других наследника.

А шта је са Маркизом Шарлом? Отац би њему могао да остави титулу и имање.

Само ако би ти хтела да се удаш за маркиза.

Не долази у обзир, маркиз Шарл је ужасно глуп!

Онда треба да одеш на бал на двору и да тамо упознаш некога ко није глуп.

Мариза је наставила да се спрема у тишини. Очи су јој биле натечене од плача
па је Жанета морала да донесе хладне облоге.
Прошло је сат времена када је гроф Арман ушао у девојчину собу. Погледао је
кћерку и одмах је знао да је плакала мада је то покушала да сакрије обарањем

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

погледа.

Драга моја, видим да си спремна – гроф климну главом. - Вечерас ћеш

засенити све жене на двору, чак и Маргариту Бургоњску, најлепшу жену у
Француској а можда и на целом свету. Не бих ти саветовао да гледаш младог Филипа
од Авињона, по кулоарима круже приче да је краљица бацила око на њега.

Али, оче, шта то говорите? - Мариза га запањено погледа. - Па, Маргарита је

удата за краља, како може да баци око на било кога?

Нажалост, Мариза, ускоро ће та копрена наивности бити уклоњена са твојих

очију.

Шта тиме хоћете да кажете, оче?

Гроф одмахну главом и даде знак Маризи да крене. Гроф Арман био је рођак
краља Луја Х, изузетно крупан и висок човек. Као краљев рођак, био је стално у
сувереновој пратњи и био је утицајан, имао је многа имања широм Француске.
Али гроф је имао и једну велику страст због које је могао да остане без имовине и
да остави кћерку без наследства. Наиме, волео је коцку, губио је и добијао огромне
суме новца, имања, коње, кочије.
Сада је требало да исплати велики дуг, а то није могао другачије него да прода
већи део имовине. Знао је да краљ не одобрава коцку а никако није желео да падне у
немилост.
Мариза се уз очеву помоћ попела у лепу, црну кочију са породичним грбом на
вратима. На себи је имала дугу љубичасту кринолину са дубоким изрезом на
грудима, украшену мноштвом чипки и волана, коса јој је била високо подигнута и
укловрџана а на лице није нанела нимало шминке.
Упрегнута су четири расна коња, прекривена пурпурним прекривачима богато
украшеним златним орнаментима.
Све на грофу и око њега одисало је луксузом и богатством. Што је више западао у
дугове, то је набављао скупоценије и упадљивије ствари и гардеробу. Носио је
тамнозелену тунику са тиркизним, богато набраним рукавима а око врата је имао
четвороструку огрлицу од златника која се завршавала златним медаљоном
величине песнице са породичним грбом.
Црне, узане, свилене панталоне откривале су још увек снажне дуге ноге, на глави
је имао белу перику. Руке су му биле препуне прстења.
Преко тунике је пребацио кратку црну пелерину од сјајне свиле са високим

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

оковратником. Један крај огртача пребацио је преко рамена а око појаса му је био
заденут мач са изрезбареном дршком.
Гроф је био још увек млад човек од четрдесетак година и, да није имао ситне очи
и орловски нос, био би веома леп човек. Причало се да је некада давно био у вези са
Маргаритом Бургоњском и да ју је оставио ради лепе и младе маркизе од Орлеана.
Млада маркиза је умрла родивши Маризу а говоркало се да је отрована и да се
тако краљица осветила свом љубавнику.Додуше, те приче никад нису биле доказане
а они који су знали истину, гроф и краљица, ћутали су.
Звона су брујала док се кочија провлачила кроз узане улице Париза према Лувру.
Очекивало се да ће се те вечери први пут после годину дана, након што је наследио
свог оца Филипа Лепог појавити двадесетпетогодишњи Луј Х.
Народ се радовао надајући се да ће Луј бити бољи владар од свог суровог оца, али
те наде биле су узалудне јер Луј није био особа која би бринула за било кога осим за
себе. Леп и млад, ожењен прелепом Маргаритом, гушио се у самозадовољству и
нарцисоидности.
Краљ је био у суштини несигуран и лако је потпадао под утицај што је његов
рођак, Маризин отац, обилато користио.Гроф је повео Маризу да буде уврштена у
свиту краљичиних дворских дама, међу најсјајније и најбогатије жене краљевства.
Гроф је намеравао да својој кћерки нађе одговарајућег мужа међу богатим
племићима. Наравно, његово богатство мора бити огромно јер је Мариза прелепа и
доноси у мираз једну од највећих титула на краљевом двору и бројна имања.
Грофова кочија ушла је у двориште Лувра. Гроф је изашао и пружио је руку
Маризи да јој помогне да сиђе. У тренутку када је девојка закорачила у поплочано
двориште,престао је жамор и све главе окренуле су се ка њој.
Гроф поведе кћерку према улазу у дворац а затим дугим ходником ка великој
дворани где је краљ седео на престолу опточеном златом и драгим камењем. Крај
њега је седела Маргарита чија је дуга плава коса била високо подигнута. Неколико
дугих праменова спуштало јој се низ леђа а изнад чела је носила краљевску
дијадему од злата, бисера, дијаманата и рубина.
На себи је имала црну хаљину са бестидно откривеним грудима прекривеним
танком,паучинастом чипком. Хаљина се сужавала у струку док се сукња богато
ширила.
Краљица је подозриво гледала младу девојку необичне лепоте, препознала је у
њој супарницу. Поред тога што је била лепа, Мариза је била и двадесет година млађа
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

од ње, и Маргарита је одмах приметила краљев заинтересовани поглед.
Маргарита се увек прибојавала младих девојака јер је од мужа била старија
једанаест година, она је улазила у зрело доба а краљ се тек формирао у младог
мушкарца.Лако га је било очарати лепотом и уметношћу али је било тешко
задржати позицију.
Маргарита се из тог разлога окруживала дамама старијим и ружнијим од себе а
млада девојка уз то рођака њеног мужа, ногла је да буде веома опасна по њу. Знала
је да не сме да дозволи да Мариза ступи у дворску свиту и зато је одлучила да је уда
за неког од младих племића који су дане проводили на двору.
Мариза је изазвала велико интересовање, плесала је са многима али није
запамтила ниједно лице. Желела је само да се то што пре заврши и да се врати у
своју вилу. За то време је њен отац водио жестоку расправу са Маргаритом
одбијајући све потенцијалне младожење које је краљица предлагала за младу
девојку.
Маргарита је беснела сматрајући да је рођак њеног мужа неразуман али гроф
није желео да да своју ћерку ниједном племићу са малим иметком. Посебно је
жестоко одбијао млађе синове јер су по закону имање и титулу наслеђивали старији
а млађи су се женили са девојкама са титулом и новцем.
Упркос краљичином бесу, гроф је остао при свом ставу јер је сопствене новчане
проблеме могао да реши једино кћеркином удајом за богаташа па макар и оног без
титуле.

***
Наредне дане после бала Мариза је провела мирно у својој вили у близини
Темпла, гроф је био на путу. Мариза се понадала да је отац престао да јој тражи
мужа.
Управо се облачила када је гроф стигао петог дана и пожурила да га поздрави у
трпезарији. Пољубивши очеву руку, села је наспрам њега за сто. Доручковали су у
тишини а гроф се све време нелагодно врпољио на столици гледајући Маризу испод
ока.
- Мариза ! - прогутао је кнедлу у грлу и наставио – Драга, знаш да је време да се
удаш.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

- Али, оче – Мариза га уплашено погледа – још сам млада, има времена.
- То баш није тачно – гроф се накашља. - Видиш, у последње време послови иду
слабо и било би паметно да те добро удам, за паметног и богатог човека који ће
бринути о теби. Све сам старији а времена су несигурна, ако се мени нешто деси,
остаћеш сама, без ичега.
- Оче, то је немогуће ! - побуни се девојка. - Додуше, не знам ништа о Вашим
пословима али Ваша имања доносе стални приход.
- Већ сам ти рекао да су ово тешка времена, много пљачкаша и гусара па су моје
инвестиције угрожене и на копну и на мору. Претрпео сам озбиљне губитке и зато
желим да те обезбедим добром удајом. Распитивао сам се међу пријатељима и
одабрао сам ти мужа, он ће доћи овамо за две недеље.
- Али... - прошапута Мариза.
- Обогатио се трговином са далеким источњачким земљама – гроф је огнорисао
кћеркину упадицу. - Веома ми се допада и он жели да се венчате за месец дана. Дао
сам реч па је излишно да о томе расправљамо.
Гроф се посветио храни а Маризу више није ни погледао. Девојци су сузе потекле
низ образе. Овако је отац продавао коње из своје штале, помислила је тужно, али
знала је да мора да се повинује очевој вољи.
На балу је ипак приметила младог племића Жака Шербера, неколико пута га је
кришом погледала. Хватала је његов зажарени поглед због чега би јој образи
црвенели, а као свака млада девојка сањала је о љубави и страсти. Међутим, управо
је доживела буђење из сна.
Отац јој је нашао мужа, дао је реч и она је сада била верена а да није ни видела
човека са којим треба да проведе живот. У једном тренутку схватила је да је тај
човек трговац, да нема титулу а жели је, као и замкове, имања и очеве везе на двору.
Гроф од Париза, њен отац, управо ју је продао, своју кћер, једном трговцу заједно
са имањима и титулом. Мариза је осетила да јој се крв леди у жилама и да јој се срце
окаменило, није више желела да погледа оца и тихо је изашла из трпезарије.

***
Мариза је одсутно седела у својој соби не обраћајући пажњу на Жанету која јој је
поправљала фризуру и прегибе на хаљини.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

- Хајде, Мариза – рече Жанета – сигурно ти је отац нашао финог мужа.
- Финог ? - Мариза се презриво насмејала – Мужа који уз титулу и имања добија
мене за жену.
- Шта то говориш, Мариза ? То није примерено дами.
- А примерено је то што ме отац продаје као расну кобилу ?
- Знам да си узрујана али мораш да сиђеш, Фердинанд је већ три пута био на
твојим вратима. Не би смела да наљутиш оца.
- Зашто ? - Мариза незаинтересовано слеже раменима. - Већ сам продата.
- Није тако страшно – Жанета је покушавала да је одобровољи – многе младе
девојке тако се удају па буду срећне. Фердинанд ми је рекао да је твој вереник
елегантанчовек а кочија му је лепша од краљеве. Хајде, мораш да кренеш.
Жанета је кришом обрисала сузу. Бринула је о Маризи седамнаест година а сада
није могла ништа да учини.
Мариза је полако, спуштене главе, ушла у салон у којем је седео њен отац са
будућим зетом Жоржом Гијомом. Жорж је био крупан, лепо грађен црнокоси
мушкарац, било му је тридесетак година, а неколико седих власи ишарало је његове
слепоочнице.
Лице му је било младолико а одећа изврсног квалитета. Када је Маризаа ушла,
погледао ју је и приметила је да му је преко левог ока превучен црни кожни повез.
То му је давало изглед веома мужевног гусара.
Мариза се стресла. Међутим, мушкарци нису обратили пажњу на њено
расположење и наставили су разговор. Жорж је посматрао девојку испод ока, њена
младост и лепота одузели су му дах.
Мариза је све време гледала у под па Жорж није могао да види ужас у њеним
очима. Био је сигуран у себе, наравно, жене су уздисале за њим. Био је богат и вешт
љубавник а ову невину девојку сматрао је лаким пленом.
Веома му се допала па је будућем тасту пре венчања радо дао велику своту
знајући да тиме купује титулу и богатство грофа од Париза. Узбуђивала га је млада,
лепа Мариза и желео је да што пре оствари своје жеље па није приговорио када је
гроф подигао висину износа који је тражио.
Мариза је у том тренутку од стида пожелела да је земља прогута, осетила се
прљавом и јефтином. Целе вечери није проговорила, мирно је седела у углу руку
положених на крило. Мушкарци су се све време цењкали и уговарали брак као да
она није присутна.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Жорж Гијом јој се учинио хладним, застрашујућим и прорачунатим човеком и
обећала је себи да никада неће постати његова жена. Већ сутрадан Мариза је
прикупила сав свој накит и послала је Жанету код старог трговца у улицу
Фроментел. Дала јој је мајчин прстен рекавши да од старца затражи помоћ за кћерку
маркизе Катарине од Орлеана.
Чим је дадиља отишла, Мариза се кришом увукла у очеве одаје. Изабрала је
неколико комада његове одеће које је могла да обуче, као и један стари дуги огртач.
Све је то ставила у бисаге од жуте коже одневши их у шталу, где их је сакрила у
боксу своје кобиле Принцезе.
Жанета се убрзо вратила са две велике врећице златника и поздравом од трговца
а затим јој вратила сав накит. Стари трговац је био дужник маркизе од Орлеана и
сада је одлучио да помогне њеној кћерки.
Дадиља је на Маризин захтев зашила сам накит у поставу прслука који је девојка
планирала да носи испод мушке одеће. Мариза није објашњавала своје поступке а
Жанет није ништа питала али је тихо плакала.
Две недеље касније освануо је дан венчања, а гроф од Париза био је задовољан.
Његов зет је одржао обећање па је исплатио дугове а коцкарса срећа му се
осмехнула и добитак је представљао право богатство. Срећом, морао је да се врати
на венчање па није имао времена да прокоцка оно што је стекао.
Мариза је седела у својој соби бледа и смирена, на себи је имала раскошну
венчану хаљину а у косу су јој биле уплетене ниске бисера. Расположени гроф је
ушао у њену собу и обратио јој се веселим гласом.
- Мариза, много си лепа. Твоја мајка би била срећна да је сад овде да те види.
- Сумњам – промрмља девојка.
- Шта то значи кћери ? Мариза, данас је за тебе важан дан и ...
- Не, оче, за Вас је ово важан дан.
Гроф је збуњено погледа, трже се угледавши њен презриви осмех па брзо напусти
собу. Венчање је обављено у малој капели у врту виле, Мариза није рекла ни рећ,
али на чињеницу да није дала свој пристанак нико није обратио пажњу.
Свечаном ручку присуствовао је мали број људи јер гроф није желео да се о
венчању његове кћерке много прича. Постојала је могућност да неко повеже
чињенице а његов зет Жорж Гијом није био човек са јаким друштвеним везама.
После гозбе која се одужила до вечери Мариза се попела у своју собу. Скинула је
венчаницу али је задржала накит а затим се искрала до штале где се пресвукла у
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

мушку одећу навукавши шешир на главу. Косу је сакрила испод беле перике коју су
мушкарци у то време носили, оседлала је Принцезу и опрезно напустила вилу.

***
Ноћ се спустила на Париз, Сена је бучно шумела а ветар је повијао редове врба и
топола на њеним обалама. Један коњаник је брзо пролазио париским улицама
држећи се сенке и навлачећи велики црни шешир на очи.
Изашавши ван зидина кроз јужну капију, коњаник изби на Сенин рукавац. На
обали су биле начичкане неугледне колибе од блата прекривене трском. Кое загази
у воду и убрзо пређе на другу обалу, Париз је остао за леђима јахачу.
Зашавши у шуму, коњаник успори али се стално окретао. Околина Париза била је
препуна разбојничких дружина. Међутим, за Маризу је у том тренутку то био једини
пут.
Морала је да се дочепа морске обале и да пређе у Енглеску, имала је довољно
новца за скроман живот. Продавађе комад по комад накита али прво је морала да
заметне траг и да безбедно стигне у већи град.
У Лион није ушла, одсела је у сеоској крчми и раном зором наставила је према
Марсељу. У време Луја Х Марсељ је био мали лучки трговачки град у који су
пристајали бродови пуни разноврсног товара.
Сутон је падао и знала је да ће брзо морати да нађе преноћиште. На крају ретке
шуме угледала је на висини пећину и одлучила је да опроба срећу. Пећина је била
празна и Мариза запали ватру на улазу да би је грјала и штитила од непожељних
становника шуме.
Принцезу је истимарила сувом травом а затим је са њом поделила храну и воду.
Када је завршила, набацила је грање на ватру, умотала се у ћебе и брзо
заспала.Пробудио ју је цвркут птица па је извела кобилу из пећине пустивши је да
пасе.
Недалеко од пећине пружао се друм и Мариза се надала да ће је он ускоро
одвести до Марсеља. Отпила је мало воде из чутуре, дотерала је одећу, а затим
оседлала кобилу и кренула на пут.
Сунце је брзо почело немилосрдно да пече и Мариза је због тога била сигурна да
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

је далеко одмаккла ка југу. После неколико сати јахања ушла је умало село са
двадесетак кућа од камена покривених каменим плочама различитог облика а у
двориштима ограђеним наслаганим каменом пасле су овце. Средином једне улице
текла је смрдљива вода а на излазу Мариза је угледала крчму.
Како је била гладна, није се много обазирала на квалитет хране коју ј крчмар
ставио испред ње и брзо је све појела. Чим је платила оброк и храну за своју кобилу,
наставила је пут.
Крчмар јој је објаснио да на крају тог пута скрене десно да би стигла у Марсељ.
На друму није срела много путника што јој је у том тренутку одговарало.
Мада је ноћ падала, Мариза је наставила да јаше галопом, и она и Принцеза биле
су веома уморне. Знала је да ће ускоро морати да се заустави.
Мрак се спустио када је у даљини угледала жмиркаво светло и са новом снагом
потерала је кобилу у том смеру. После десетак минута зауставила се испред
двоспратне друмске крчме са сламеним кровом. Поред је била велика коњушница и
Мариза увед кобилу и предаде је шталском момку.
Ушла је у крчму која је у ствари била дуга просторија са столовима и клупама од
грубо тесаног дрвета. Села је у угао избегавајући бучне и пијане госте у којима је по
одећи и пелеринама препознала краљеве стрелце.
Није знала шта краљеви стрелци раде тако далеко од Париза, а и плашила се да
можда њу траже па је обратила пажњу на њихов разговор. Разметали су се својим
подвизима, гласно су се смејали, мнного су јели и још више пили. Ипак је из њихове
приче успела да сазна да прате пошиљку из Марсеља за Маргариту Бургоњску.
Сетила се да је у коњушници видела натоварену кола али је мислила да су у
крчми одсели трговци. Ипак, одахнула је умирена сазнањем да не траже њу и
полако се попела у малу собу у поткровљу. Обучена се бацила на кревет и заспала
готово истог трена.
Сутрадан је устала после десет сати јер је чекала да кола са крањевим стрелцима
крену за Париз. Платила је крчмару, купила је нешти хране и узјахавши Принцезу,
кренула је ка Марсељу.
Од крчмара је сазнала да је на пола дана јахања од првих кућа изнад марсељске
луке. Потерала је Принцезу у галоп, и што се више приближавала граду, све чешће
је сретала коњанике и кочије. Недалеко од града, надомак првих кућа, наишла је на
раскрсницу зауставивши се неодлучно, а онда је, сетивши се упутства крчмара,
скренула десно.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Ускоро је угледала луксузну кочију у коју је било упрегнуто шест коња како јој
великом брзином иде у сусрет. Кочија је готово летела путем дижући за собом
велики облак прашине и у тренутку када су се мимоишли, Принцеза се уплашена
пропела на задње ноге и збацила девојку на земљу.
Кочија се зауставила док је Мариза лежала онесвешћено на прашњавом путу, а
Принцеза нервозно рзала недалеко од ње. Мушкарац скочи са високог седишта и
упути се брзим кораком према девојци.

Себастијане, ти си луд ! - викну средовечна жена нагињући се кроз врата

кочије. - Лепо сам рекла Жоржу да ниси за кочијаша. Убио си момка, несрећо једна !
Док је жена излазила из кочије, Себастијан је ухватио Принцезу завезавши њене
узде за оближње дрво, а затим се одлучно упутио према девојци која је непомично
лежала на земљи.
- Себастијане, да ли је момак мртав ? - упитала је жена прилазећи.
- Није мртав, госпођо, дише, и свакако није момак.
- Шта причаш ? - жена повиси тон.
- Кажем да није момак, госпођо Беатриса, ово је девојка и није мртва. - Себастијан
се полако усправи. - Мислим да је у несвести.
- Видиш ли неку повреду ? - Беатриса се нагну над девојком.
- Не, госпођо, мислим да је у несвести због ударца који је задобила приликом
пада.
- То би могло да буде озбиљно, не можемо је оставити овде. - Забринуто рече
Беатрис. - Хајде да је однесемо у кочију а онда мораш да возиш брзо до куће. За твоје
добро, моли се да девојка није озбиљно повређена.
Себастијан је дао све од себе, и непуних сат времена касније, лекар је прегледао
девојку која је мирно лежала на великом кревету. Мариза је дошла себи али јој је
лице било умрљано земљом а одећа поцепана. Када је лекар завршио преглед,
Беатрис је послала две собарице да оперу Маризу и да је пресвуку али да је што
мање померају.
- Како је девојка сада, докторе ? - упита Беатриса.

Мислим да није ништа озбиљно, госпођо, добро се угрувала при паду и могуће

је да има блажи потрес мозга. Немојте је много померати и нека остане у кревету
бар недељу дана. Доћи ћу поново сутра да је прегледам, а Ви јој у међувремену
мењајте облоге на глави.

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

***
Тог дана касније, Мариза се довољно опоравила да може, по мишљењу лекара,
да седи у кревету. Била је окупана а њена дуга плава коса била је уплетена у
плетеницу. Тргла се када су се врата од собе нагло отворила и збуњено се
насмешила угледавши четворогодишњу девојчицу.

Како ти је име ? - упитала је девојчица.

Ја сам... - Мариза се намршти покушавајући да се сети свог имена. - Не знам

како се зовем, не сећам се.

Зашто седиш у кревету ? Зашто не дођеш да се играш са мном ? - девојчица је

неуморно постављала питања. - И како не знаш своје име када си велика ?

Пала сам са коња и ударила сам се. - Збуњено објасни Мариза.

Мој тата је једном пао са коња али није лежао у кревету него је одмах

отпутовао у Париз.

Шта је на то рекла твоја мама ?

Ја немам маму, никад је нисам ни имала.
Маризу је тај кратки разговор са девојчицом исцрпео а глава ју је страховито

болела од напрезања да се сети свог имена и није знала како је овде доспела.

Знаш ли како сам овде дошла ? - упитала је тихо девојчицу.

Довели су те тетка Беатриса и Себастијан.

Ко је Себастијан ?

Наш кочијаш.

А ко је тетка Беатриса ?

Она није моја тетка, она је тетка мог тате и чува ме када је он на путу.

Лаура, шта тражиш овде ? - упита Беатрис девојчицу улазећи у собу.

Па, разговарамо.

Мислиш, ти причаш а девојка те слуша – звонко се насмеја Беатриса. - Надам

се да Вас није заморила, морате још дуго да се одмарате.

Да ли знате како сам доспела овамо и ко сам ја ? - упитала ј Мариза.
Беатрис се за тренутак загледала у девојку, очигледно је да је била веома
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

млада. Поцепана одећа на њој када су је нашли била је скупоцена, а нежне руке и
светли тен говорили су да девојка никад ништа није радила и да је вероватно
пореклом из вишег сталежа.

Довела сам Вас овде пошто је моја кочија уплашила Вашег коња и Ви сте

пали. Срећом, нисте задобили теже повреде – Беатриса се осмехну девојци.

Али ја не знам ко сам, ни како се зовем, ни који је ово град – Маризин глас је

дрхтао.

Ударили сте главом и накратко сте изгубили памћење. У Марсељу сте, тачније

у брдима изнад луке.

Шта тражим овде ? - Мариза се мрштила покушавајући да се сети било чега.

Драга моја, немојте да се напрежете. Памћење ће Вам се вратити за неколико

дана. До тада дозволите да се бринемо о Вама, доктор је веома задовољан Вашим
опоравком. Сада ће Вам донети ручак а после тога предлажем да се одморите, за
Вас је сан најбољи лек.
Неколико дана касније лекар је дозволио Маризи да повремено устаје али да
још увек не напушта собу. Време је проводила у великој, удобној фотељи поред
прозора који је гледао на марсељску луку.

Пред очима девојке простирало се плаветнило неба и мора а у луци су се

љуљушкали смеђи бродови. Људи који су је са те удаљености подсећали на мраве,
кретали су се у хаотичном ритму а велике дизалице избацивале су различити
бродски терет на докове.

***
Од докова су се зракасто пружале узане улице и Мариза схвати да је у кући на
крају једне од тих улица, на брду изнад луке.
Са мора је кроз отворени прозор допирао благи поветарац а на пучини девојка
угледа велики једрењак који се приближавао луци. Напрезала се да се сети зашто јој
тај брод изгледа као нешто важно из њеног ранијег живота.
Полако је устала, изашла је у ходник и спустила се к степеништу које је водило у
приземље одакле су допирали гласови и повремено радосни дечији смех. Сишла је
широким степеништем од дебелих лакираних дасака застртим срвеним ћилимима, а
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

у дну степеништа простираао се велики хол застрт персијским теписима.
Мариза је задивљено гледала пространи хол са веома мало пробраног намештаја,
са златним и сребрним вазама пуним разнобојног цвећа. Пријатан мирис испуњавао
је ваздих, ноге су јој упадале у простирке па је нечујно пришла високим двокрилним
вратима.
Све што је видела указивало је на то да кућа припада богатом човеку,
префињеног укуса а Беатриса јој је пре два дана рекла да је то кућа њеног сестрића
и да је девојчица његова кћерка.
Велики, светао, осунчани салон био је опремљен намештајем од ебановине са
златним инкрустацијама. Снежобеле завесе покривале су прозоре на бочним
зидовима. Насупрот улазних врата била су четворокрилна стаклена врата која су
водила у врт.
Беатриса је седела удобно заваљена у великој фотељи а ноге је подигла на ниску
клупицу. Испод великог мермерног камина Лаура се играла са црном пудлом а
дугодлаки златни ретривер дремао је поред Беатрисине фотеље.

Добро дошла, драга моја – Беатриса се осмехну. - Седи где ти одговара, ускоро

ће вечера и надам се да волиш дивљач.

Па, нисам сигурна... - Мариза се збуњено оссмехну. - Заправо, не сећам се да

ли волим дивљач.

Има времена, сетићеш се.
Лаура приђе и седе на дебелу простирку испред Маризиних ногу пруживши јој

богато осликану књигу у фином кожном повезу. Мариза је неколико тренутака
разгледала књигу а затим је отворила прву страницу и почела да чита.
Беатриса зачуђено подиже обрве слушајући мелодичан девојчин глас и њено
течно читање без застајкивања. Прича је била о животињама па је Мариза често
мењала глас опонашајући поједине животиње што је изазивало одушевљени
девојчицин смех.

***
Када их је девојка обавестила да је вечера постављена, Лаура је одбила да устане
побунивши се што је Мариза прекинула причу. Тек када јој је девојка обећала да ће
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

је довршити у њеној соби пред спавање, пристала је да пође у трпезарију.
Мариза је радознало разгледала просторију, црни масивни сто окруживало је
мноштво столица са високим наслоном. Изнад камина била је велика слика са
мотивима из лова која је запањила Маризу јер се заправо радило о таписерији.
Ликови су били реално приказани а девојци се учинило да ће сваког трена зачути
рику огромног јелена из чијих је сапи вирила дуга стрела.

То је мој сестрић доне са једног путовања на исток – објасни Беатриса

ухватившидевојчин поглед на таписерији. - Има их још у библиотеци, можеш да их
погледаш по дану. Мене, признајем, понекад плаше. Има и много необичних маски у
оној витрини у дну библиотеке, донео их је из Венеције. Има и маски из Персије али
оне плаше и мене и Лауру.
Мариза је током вечере открила да воли дивљач, била је изврсно припремљена
са укусним сосом и хрскавим кнедлама. Захваљујући првокласном белом вину,
Мариза се брзо опустила и весело је разговарала са девојчицом и Беатрисом.
Беатриса је открила да је девојка образована, осим што је течно читала,
познавала је бројеве, а беспрекорно се понашала за столом. Због свега тога
Беатриса је била сигурна да девојка потиче из добре породице и да је одрасла у
изобиљу.
Међутим, никако није могла да схвати шта је тражила на путу за Марсељ
обучена у мушку одећу. Претпостављала је да је девојка побегла од некога и није
желела да је отворено испитује али је покушала изокола да сазна нешто више о њој.

Како ти се допада наш млади краљ ? - Беатриса немарно упита девојку.

Краљ ми се допада, али краљица не јер делује хладно и прорачунато – Мариза

искрено одговори а онда збуњено погледа Беатрису – Како ја то знам ?

Немој тиме да се замараш, тако мисли цела Француска.
Беатриса пожури да умири девојку али наставила да је гледа испод ока

схвативши да је она била представљена на двору, што је значило да припада
племству. Закључила је да девојка или веома добро процењује карактере или да је
често била у друштву Маргарите Бургоњске.
После вечере Лаура је ухватила Маризу за руку и повела ју је у своју собу
узимајући успут књигу. Док је једна од девојака спремала девојчицу за спавање,
Мариза је наставила да јој чита причу седећи на фотељи крај њеног кревета.
Читање прича пред спавање постао је свакодневни ритуал јер је Лаура стално

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

довлачила нове књиге. Мариза се физички опоравила али јој се памћење није
вратило због чега је често била тужна и замишљена.

***
Гроф Арман од Париза седео је у малом салону своје виле а лице му је било
заривено у дланове. Прекопута њега био је његов зет Жорж Гијом, такође
нерасположен и забринут.

Нигде је нема.

Све смо претражили, крчме, путеве – очајавао је стари гроф. - Обишли смо и

све кочијаше у Паризу, нико је није видео. Као да је у земљу пропала.

Мислим да смо обојица за ово криви – уздахну дубоко Жорж. - Све смо брзо

организовали и нисмо јој дали времена. Лудо је храбра када се усудила да у оваква
времена сама побегне. Зна ли нешто њена дадиља ?

Не зна – гроф одмахну главом. - И она је очајна. Мислим да ми не би ништа

рекла и да зна, чак и када бих је ставио на муке. Обожава Маризу, бринула је о њој
од када јој је мајка умрла.

Где бисмо могли да је тражимо ?

Не знам, заиста, а краљ Вас очекује заједно када те будем представљао на

двору. Знаш да он мора да потврди твоје право на титулу мада ти женидбом то право
припада.

То ми у овом тренутку уопште није важно – Жорж одмахну руком. - Било би

добро да поново пошаљете своје стрелце по целој Француској. Не би било лоше да
једна група пође на север, досад је имала довољно времена да пређе канал и нестане
у Енглеској.

Надам се да то ипак није учинила – промрмља гроф. - Сутра морам на двор али

ћу раном зором послато сто стрелаца. Било би добро да обиђу и манастире у
околини Париза.

Ја ћу ујутро кренути у Марсељ – уморно рече Жорж. - Стигао је брод који је

довезао робу из индије. Свратићу на путу у сваку крчму и свратиште, у сваки замак
и манастир. Нећу опростити себи ако јој се нешто догоди.
Сутрадан су њих двојица кренули свако на своју страну а раном зором из
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

грофовог замка изјахало је стотинак стрелаца. Били су наоружани, носили су одоре
са грофовим грбом и јахали су снажне коње чији је топот копита дуго одјекивао
калдрмом.
Гроф од Париза узјахао је риђег коња и упутио се у Лувр. Велики, црвени краљеви
барјаци били су истакнути на свим кулама стражарама.
Жорж Гијом је одјахао на југ, пет дана је обилазио сва места за која је помислио
да би могла да буду Маризино склониште. Распитивао се у друмским крчмама али
нико није видео младу девојку на црном коњу. Шестог дана ујахао је у двориште
своје виле изнад марсељске луке.
Лаура је била у врту и играла се лоптом са младом девојком. Жорж осети да га
пробада у грудима док је гледао насмејану Маризу у свом врту. Повукао се у сенку
дрвета и после неког времена неприметно је ушао у кућу.
Упутио се у радни кабинет и послао је служавку по своју тетку. Чим је од
Беатрисе сазнао како је девојка доспела у његову кућу, испричао јој је о њиховом
венчању и Маризином бекству.

Сирота девојка – уздахну Беатриса – никакво чудо што не жели да се сети

прошлости.

Како то мислиш ? - Жорж је збуњено погледа.

Ударила је главом када је пала са коња и ничег се не сећа – објасни Беастриса.

Када је остао сам, Жорж се замисли. У девојчином губитку памћења видео је своју
шансу. Могао је да задобије њено поверење а ако буде довољно упоран и обазрив, и
њену љубав. Тек сада је схватио да је све време заљубљен у њу, без њене љубави не
треба му ни замак, ни титула, ни богатство. Уосталом, био је веома богат.
Замишљено је гледао кроз прозор Лауру која се смејала нечему што јој је Мариза
говорила. Убрзо девојчица улете Маризи у наручје и почеше да се врте у круг
држећи се за руке.
Жорж осети како му се срце стеже, схватио је да се огрешио о ту дивну девојку.
Питао се да ли ће успети да је придобије после свега. Одлучио је да је ослободи ако
га поново одбије, мада ће му то сломити срце.
Потражио је тетку и после дужег разговора са њом повукао се у своју собу да
сачека време за вечеру. Жорж је стрепео од сусрета са Маризом прибојавајући се да
ће јој се памћење вратити чим га угледа.
У богатој одећи извезеној златним нитима и узаним црним панталонама силазио

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

је полако низа степенице ослушкујући звукове. У салону је седела Беатриса
слушајући Лауру која јој је нешто објашњавала.
Када је Жорж ушао у салон, Лаура је скочила на ноге и улетела му у наручје уз
гласан узвик одушевљења. Села му је у крило и испричала све новости од када је
отишао а онда је почела да прича о лепој гошћи.

Знаш, оче, она ме учи да пишем. Умем да напишем своје име, теткино и твоје.

Научила сам да и бројим, знам да Маза има четири ноге. И Луталица исто толико а
заједно имају... чекај да се сетим... седам... не, осам ногу !

Браво – Жорж се насмеја гледајући девојчицу с љубављу.

Знаш – наставила је неуморно Лаура – она ми свако вече чита приче док не

заспим.
Жорж погледа Беатрису па поново погледа девојчицу када је његова тетка
потврдно климнула главом. Лаура је неуморно причала и када је нешто касније
Мариза ушла у салон.
Жорж задржа дах гледајући девојчино лице па одахну јер није видео знаке
препознавања и брзо размени поглед са Беатрисом. Схвативши неизречену поруку,
Беатриса пожури да их упозна после чега Жорж галантно пољуби девојчину руку.

Надам се да Вам се допада мој дом – рече Жорж осмехујући се када је девојка

села. - Марсељ није Париз али је занимљив, овде се окупљају људи из свих крајева
света. Да ли сте већ силазили до луке ?
Жорж је блистао трудећи се да буде љубазан домаћин док је Мариза стидљиво
одговарала избегавајући да га погледа. Када се огласио гонг за вечеру, Жорж устаде
и пружи девојци руку, прихвати њену и поведе је у трпезарију.
Током вечере препричавао је догађаје са својих путовања, трудио се да буде
забаван и духовит. Није имао много времена да је заинтересује за себе а у исто
време није желео да пренагли да се она пре времена не би сетила свега.
Био је доста старији од ње али је знао да ниједна припадница жеснког рода није
била равнодушта у његовом присуству.
Мариза је кришом бацала погледе на мушкарца који је седео наспрам ње за
столом, допадало јој се оно што је видела. Жорж је био изузетно висок и снажан
мушларац. Дуга, црна таласаста коса била му је везана у реп, како је то било
модерно на двору.
Вилица му је била снажна и четвртаста и давала би лицу груб изглед да није било

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

рупице на бради. Очи, тачније десно око било је црно као гар и блистало је шаљући
немирне погледе, час оштре, испитивачке, час топле и страсне.
На левом оку био му је црни кожни повез испод којег се пружао танки ожиљак
као да је кожа била расечена на том месту. Кожни повез давао је његовом лицу
необичан мужевни поечат и доприносио је општем утиску романтичне лепоте.
Мароза није могла да оцени колико је Жоржу година јер му је лице било глатко,
без бора, усне пуне али чврсте, врат снажан, али ју је збуњивало неколико седих
власи на његовим слепоочницама.

Гледате мој повез ? - Жорж проницљиво упита девојку.

Ма, нисам... - девојка се тргла збуњено га погледавши. - Заправо сам

мислила...
Мариза нагло ућута осетивши како црвени до корена косе и брзо спусти поглед.
Жорж се расположено осмехну гледајући њену збуњеност, први пут те вечери
заиста га је погледала. То му је дало наду да ће можда успети да га заволи ако буде
имао довољно времена.

То ми је успомена на једно путовање у Индију.

Били сте у Индији ? - тихо упита Мариза не дижући поглед са тањира.

У Индији, Персији, стигао сам чак и до граница Кине.

Били сте и у Венецији – Мариза га погледа и стидљиво се осмехну.

Јесам – Жорж климну главом. - Венеција је најлепши град који сам видео.

А Индија ? - заинтересовано упита девојка, сад мало слободније.

Индија је веома лепа земља, њихове махараџе, то су локални владари,

баснословно су богати. Нигде нисам видео тако необичне грађевине ни тако лепе
жене.

Жене ? - Мариза осети да је поново облива румен.

Да, жене – Жорж је значајно погледа. – Али Ви сте лепши од њих.

Мариза брзо спусти поглед, осећала је чудно узбуђење у присуству тог човека.
Негде у њеној глави јавио се трачак препознавања али је одмах нестао и Мариза
помисли да је та мисао била глупа јер је немогуће да би она заборавила тог човека.
Жорж је приметио чудни бљесак у њеним очима пре него што је скренула поглед
па је брзо наставио да прича.

Дакле, враћали смо се из Индије и пловили смо на три добро натоварена брода

а време нас је углавном служило. Било је довољно ветра за наша једра али није било
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

олуја и када смо коначно стигли до Сицилије, угледали смо два гусарска брода. У тој
области има много гусара јер им острва пружају склониште одакле пресрећу
бродове, отимају товар а снажне људе одводе у робље. Наш први брод имао је два
лака топа па смо успели да онеспособимо један гусарски брод. За то време други
нам се већ приближио и гусари су почели да прелазе на нашу палубу. Били су
наоружани оштрим, кривим турским сабљама које су много убојитије од нашег
оружја јер су лакше. Двојица су кренула према мени, једног је капетан одмах убио а
други је успео да замахне сабљом и да ме рани пре него што сам ја убио њега.

Шта је онда било ? - упита тихо Мариза гледајући га широм отвореним очима.

Успели смо да их савладамо – Жорж се насмеши. - Било је међу њима много

мртвих, од мојих морнарасамо је један погинуо а двојица су била рањена. Преживеле
гусаре спустили смо у помоћни чамац и дали смо им довољно воде да могу да стигну
на Сицилију. Запленили смо њихов брод о довезли смо га у марсељску луку. Један
стари Индус који је био са нама успео је да ми спасе око али ми је направио повез да
бих га заштитио од прашине и јаког светла.

Ох – уздахнула је Мариза.

Лаура и Беатриса су нас напустиле – насмеја се Жорж схвативши да су сами

за столом. - Оне су ову причу већ чуле. Хајде да и ми пређемо у салон, радо бих
попио коњак. Хоћете ли да ми се придружите ?

Ја... не пијем... - Мариза збуњено заћута – бар мислим да је тако.

У салону је Жорж поново препричавао своје доживљаје са бројних путовања и
шалио се са Лауром. Мариза је мирно седела гледајући га као хипнотисана, све
више јој се допадао тај необичан човек.

***
Леп и сунчан дан измамио је Маризу у врт где је зачула рзање коња и пратећи тај
звук, упутила се према шталама. Застала је поред бокса у којем је била дивна црна
кобила која је зањиштала пружајући њушку ка Маризи.
Мариза је из једног бурета узела јабуке и дала их је кобили а затим је ушла у њен
бокс и почела да је тимари. Све се претворило у игру и Мариза одједно схвати да је
то њен коњ, била је сигурна да се кобила зове Принцеза.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Сетила се и да јој је Беатриса рекла да је пала са црне кобиле. Позвала је тихо
кобилу која јој приђе ближе и спусти главу на њено раме. Мариза није знала колико
је дуго остала у штали, тргла се када је чула да је дозивају и пожурила је у кућу.

Знам ! - узвикнула је девојка чим је ушла у салон. - Знам да је црна кобила у

штали моја и да се зове Принцеза !

Чега си се још сетила ? - Беатриса се тргла загледавши се у девојчино лице.

Ничег више – Мариза се поново снужди.

Жорж је ћутао и забринуто гледајући девојку, осетио је страх. Мариза је почела
да се сећа и питао се колико ће времена проћи пре него што се сети свега.
У кући је већ два дана владала ужурбаност због вечере коју је Жорж организовао.
Ангажована је додатна послуга, све је претресено и очишћено до најситнијег детаља
а у кухињу су стално пристизала кола са храном.
Мариза и Лаура биле су у девојчициној соби и заинтересовано су гледале кроз
прозор гужву која је владала у дворишту.

Зашто не могу са тобом на бал ? - упита Лаура плачним гласом.

Зато што си мала – Нариза јој стрпљиво објасни.

Онда могу да вечерам са вама ?

Не можеш – Мариза одмахну главом смешећи се.

Али ја сам гладна.

Знаш шта, идем у кухињу да нам донесе нешто лепо за јело.

Чим је изашла из собе, Мариза се упути степеницама за послугу и сиђе право у
кухињу. На вратима је збуњено застала, у кухињи је било десетак жена и мушкараца
које раније није видела.
Прошла је поред њих, узела велики послужавник и пришла дугом столу на којем
је била изложена припремљена храна. Узела је два тањира са полице и напунила их
је печеном пилетином, кромпиром и бареним поврћем, све је прелила мирисним
сосом од печења.
Узела је црни хлеб са кимом, додала два парчета чоколадне торте и бокал свеђег
сока и пожурила је назад. Само што су она и Лаура завршиле оброк, у девојчицину
собу уђе Жорж.

Видим да сте се снашле – рекао је насмешивши се. - Доле је лудница, од

галаме не чујем своје мисли па сам морао да се измакнем. Свратио сам да видим да
ли сте нешто јеле.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Тата, ово је била права гозба – Лаура стави последње парче торте у уста.

Видим – Жорж се насмеја. - Да знаш да сам и ја гладан али не могу да једем у

оној лудници.

Седите, донећу Вам нешто.

Не долази у обзир – побуни се Жорж – послаћу неку слушкињу.

Све су заузете, брзо ћу ја.

Мариза устаде, покупи посуђе и отрча у кухињу. Опет је напунила послужавник
храном, узела је бокал расхлађеног вина, чашу и вратила се у собу. Жорж јој се
захвали и брзо поједе све што је донела а затим насу вино у чашу и завали се у
фотељу.

Дакле, девојке – рекао је са осмехом – шта сте радиле целог дана ?

Пажљиво је слушао Лаурин извештај који је био неповезан и опширан, гледао је
девојчицу с љубављу. Мариза је у једном тренутку ухватила себе како чежњиво
гледа његове насмејане усне, поцрвенела је и брзо скренула поглед.
Тек тада је Жорж допустио себи да отворено погледа девојку, није био неискусан
и знао је шта јој се мота по глави. Могао је лако да је наведе да са њиме подели
страст али он је желео много више, зато је наставио да задиркује кћерку увлачећи
повремено Маризу у разговор.
Сат времена касније коначно су успели да убеде Лауру да је време за спавање па
се Мариза повукла у своју собу а Жорж је отишао у библиотеку. Припалио је лулу и
загледао се замишљено у једну тачку на зиду, није био сигуран шта да ради.
Морао је да стави до знања Маризи да је воли али се плашио да би је могао
уплашити. Можда би било најбоље да покуша да у њој подстакне љубомору али је и
ту постојала могућност да се девојка наљути и удаљи од њега.
Бојао се да би све што покуша могло да му се врати као бумеранг, па му се дубока
бора урезала на челу. Пушио је одсутно лулу замишљено гледајући како колутови
путују ка плафону, и тргнуо се када је у библиотеку ушла Беатриса.

Забринут си ?

Да – климнуо је главом – веома сам забринут.

Није се сетила ничег више ? Чак ни свог имена ?

Није – Жорж је дубоко уздахнуо. - А неколико пута до сада сам ухватио сам

себе у намери да је ословим именом. Срећом, увек сам у последњем трнутку успевао
да се зауставим.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Забога, Жорж, па она је твоја жена ! Можда би требао да јој све испричаш ?

Па да опет побегне од мене ? - одмахнуо је главом. - Не, покушаћу да је

привучем.

Мислиш да је заведеш – искрено се насмеја Беатриса.

Шта ми друго преостаје ?

Можда ће вечерас бити љубоморна на неку од дама које годинама облећу око

тебе ?

Престаће да облећу када сазнају да сам ожењен а надам се да ће то пробудити

њену љубомору или да ће јој бар засметати.

Знаш. Често је ухватим како те посматра, нарочито кад нешто причаш. Очи јој

тако сијају да сам више пута помислила да се у њеном срцу нешто буди, мада, можда
и ја грешим.

Волео бих да си у праву – Жорж се осмехну. - Јеси ли јој набавила одговарајућу

хаљину ?

Јесам, али био је то веома тежак задатак. Гардеробе што се тиче, она тачно

зна шта хоће и нико не може да утиче на њу. - Беатриса се такође осмехну. - Има
префињен укус, биће сигурна краљица вечери, не треба да бринеш о томе.

***
Мариза је стајала пред великим огледалом у својој соби, на њој је била
тамноплава хаљина. Груди су јој биле покривене фином венецијанском чипком, бела
нага рамена чинила су савршен контраст тамној свили. Сукња је била богато
набрана и падала је до пода.
Коса јој је била уплетена и подигнута у високу, необичну пунђу а преко чела јој се
протезао танак ланчић који се губио у њеној коси. Дуги, плави увојци спуштали су се
низ њена леђа а једини украс на лицу биле су, поред ланчића на чечу, њене сјајне
очи.
Пристизале су кочије испред осветљеног улаза, неке су биле украшене
породичним грбовима и из њих су излазили свечано одевени гости.
Мариза је ускоро престала да броји кочије и госте, знала је да мора да крене.
Није се радовала вечери и мноштву непознатих људи који су још увек пристизали.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Док је полако силазила низ степенице, осећала је да је љихови погледи одмеравају и
руке су почеле да јој се зноје.
Погледом је потражила Жоржа. Стајао је у дну степеница и изгледао је
очаравајуће. Црна, свилена туника била је украшена рубинима, испод ње је носио
као крв црвену кошуљу са богато набраним рукавима и широким манжетнама. Није
носио перику, као већина гостију, већ је своју густу косу везао црном машном ниско
на врату.
Мариза је пожурила низ степенице прихвативши његову испружену руку.
Крајичком ока ухватила је покрет на врху степеништа и угледала Лауру како вири
кроз ограду.
Весели осмех изазван девојчициним несташлуком обасјао је њено лице и Жорж у
том тренутку помисли колико је чаробна. Вечерас је била раскошна.
После вечере гости су прешли у салон где су се издвојили по групицама и уз вино
тихо разговарали. Мариза је седела поред Беатрисе у углу салона, није јој пало на
памет да се придружи дамама или да бесциљно кружи салоном тражећи друштво и
забаву.
У једном тренутку поглед јој се зауставио на Жоржу. Био је у друштву три лепе,
дотеране даме и весело се смејао. Висока црнокоса у хаљини од златног броката
уносила му се у лице нудећи његовом погледу готово откривене груди.
Осетила је убод љубоморе, што ју је узнемирило јер је истовремено осетила и бес.
Пожелела је да устане, да приђе тој жени и да је рашчупа а онда је почела да се
смеје замисливши ту сцену. Тако задубљена у мисли, није приметила да Жорж не
скида поглед са ње проучавајући пажљиво сваку промену на њеном лицу.
Жоржу се учинило да је девојци засметало понашање црнокосе даме у његовом
друштву и то му је пробудило наду. Изгубивши се у сопственим мислима, готово је
пречуо да је једна дама рекла да млади краљ Луј Х са краљицом долази у Марсељ.
Краљица је желела да погледа робу која је управо стигла у луку из Индије и Персије.
Био је то његов брод и морао је брзо да обави све припреме за краљев долазак.
Мора и да склони неклико бала најфиније свиле за своју жену јер ће Маргарита
приграбити све што би лепотом могло да привуче пажњу.
Постојао је још један проблем, краљица је, иако старија од краља, стално трагала
за новим мушкарцима. Причало се да у Паризу има скривене одаје у којима ноћима
оргија са младим племићима, трговцима, гардистима и да је те несрећнике Сена
после неког времена избацивала на обалу.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Наравно, то нико није могао да докаже, а краљ о томе ништа није знао па је то
било нешто што се шапатом препричавало. Сви су пазили да нешто јавно не кажу
плашећи се страшног краљевог гнева.
Млади краљ, који је од свог оца Филипа Лепог наследио лепо лице и крупан стас,
био је лудо заљубљен у своју жену, порпуно глув и слеп за било који други глас осим
њеног. А нарцисоидан, какав је био, није могао ни да замисли да га Маргарита не
воли а камоли да га вара.
Маргарита је водила рачуна о томе да под својом влашћу задржи мужа али и
многобројне љубавнике. Још као млада девојка у дворцу свога оца, бургоњског
барона, водила је раскалашан живот. Говорило се чак и да има ванбрачну децу али
нико то није могао да докаже. Једном приликом, у време када је Луј преузео престо
од свог оца, путујући кроз Француску, преноћио је са свитом у бароновом дворцу.
Тада му је представљена Маргарита која је неискусном младићу одмах завртела
памет.
Исте ноћи када је напустила његову постељу, Луј је заувек изгубљен и одлучио је
да се њом ожени. Није слушао упозорења оданих људи у вези са тим да је старија од
њега, да о њој круже разне приче и да он као краљ Француске мора да ожени младу
и образовану даму из племићке или краљевске куће.
Тада је Луј први пут показао да је, сем изгледа и круне, од свог омраженог оца
наследио и незгодну, тврдоглаву нарав. Месец дана касније Маргарита је постала
краљица а сви који су били против краљеве женидбе нестали су заувек са двора.
Након тога, нико се није усуђивао да гласно критикује краљицу и њено понашање.
Међутим, све то није био Жоржов тренутни проблем, он је стрепео од краљичине
зависти и љубоморе. Знао је Маргарита поред себе не трпи лепе жене, нарочито не
оне лепше од ње а Мариза је била много лепша и млађа од краљице.
Био је сигуран да ће је Маргарита препознати и да ће девојка бити у опасности.
Морао је одмах да склони Маризу, само није знао како то да уради а да је не уплаши.
Тргнуо се из размишљања када га је црнокоса дама ухватила за руку скрећући му
пажњу на себе.

Жорже, Ви сте се замислили иако желим да ми се посветите. Прича се да су

Ваши бродови који су стигли у луку претоварени. Где сте овог пута били ? Волела
бих да ме посетите и да ми испричате своје доживљаје – дама му је очима дала знак
да ће се та прича завршити страсном авантуром.
Жорж је био запањен када је одједном схватио да му је та жена одбојна, а само
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

неки месец раније оберучке би прихватио њену понуду.

Нажалост, бићу веома заузет наредних дана. Чули сте да долазе краљ и

краљица, сигуран сам да их интересује мој товар – Жорж се елегантно наклони и
нестаде из сале.
Мариза је приметила да је Жорж изашао и љубомора се поново јави у њеном
срцу, брзо је устала и напустила салон. Пролазећи кроз хол, угледала је отворена
врата Жоржовог кабинета и њега како стоји нагнут над гомилом папира.
Није било ниједне жене у његовој близини и Маризу преплави срећа. Застала је
поред врата искористивши прилику да га орворено посматра, а тргла се када ју је
позвао.

Да ли Вам је било досадно ? - упитао је.

Па, јесте мало, али зато Вама није – Мариза нагло поцрвене схвативши шта је

рекла.

Значи, било Вам је досадно – Жорж се расположено насмеја и понуди јој да

седне. - Досад се нисте жалили на досаду, а ја сам ову вечеру приредио да се Ви
забавите.

Нисам се забавила. Много више ми се допада да поподне проведем у шетњи

или јахању а вече са Лауром и госпођом Беатрисом, него да се дотерујем и седим
међу странцима – тихо је рекла плашећи се да ће он помислити да је незахвална.

Заборавили сте да кажете и са мном – насмејао се гласно.

Вама није било досадно, били сте окружени лепим женама.

Значи видели сте ? То су жене које важе за најлепше у овом крају – значајно ју

је погледао. - Да ли Вам је то засметало ?
Мариза није одговорила, гледала је у своје руке склопљене у крилу. Жорж је био
све расположенији, љубомора је била његов савезник. Није био нарочито поносан
због тога, али није имао много времена ни избора.

Треба да са Вама поразговарам – Жорж се нагло уозбиљи. - Тетка Беатриса

мора да орпутује на моје имање у Бретањи а Лаура обично иде са њом. Волео бих да
их овог пута и Ви пратите. Да ли ће Вам то одговарати ?

А Ви ? - излете Маризи.

Имам много посла којем морам да се посветим и нећу бити овде петнаестак

дана а можда и више.

Путујете ?
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Да, али не далеко – Жорж се осмехну. - Морам да пребацим робу у Париз,

вратићу се што брже будем могао. Можда ћу доћи у Бретању када будем слободан,
да ли би се Вама то свидело ?

Да – Мариза збуњено поцрвене. - Хоћу да кажем да би Лаура то волела, а и

госпођа Беатриса.

А Ви ?

Шта ја ?

Да ли би и Ви волели да дођем ?

Мариза погну главу одбацујући да одговори док су јој се образи поново зажарили.
Жорж је осетио да му срце раздрагано игра у грудима, чинило му се да се његове
жеље остварују.

Дакле, желите ли да идете са њима ?

Да, волела бих.

Одлично – задовољно је климнуо главом осмехујући се. - Сутра ћете са мојом

тетком отићи у магацине да одаберете шта желите, па у Бретањи употпуните своју
гардеробу.

То није потребно – побуни се девојка.

Наравно да је потребно, не смете да ускратите мојој тетки то задовољство,

никада Вам то не би опростила.

***
Беатриса, Мариза и Лаура провеле су три сата у Жоржовим магацинима
препуних робе. Било је ту бала најфиније свиле, чипке, разних мириса и зачина.
Мариза никад није била на таквом месту, устручавала се да било шта дотакне али је
зато Беатриса била неуморна.
Ускоро је испред њих била гомила скупоцених ствари а Лаура је задовољно
гледала две лепе порцеланске лутке у својим рукама. Беатриса је одабрала и
неколико комплета финих порцеланских тањира, бокала, чинија и кристалних чаша.

Колико ствари ! - смејала се Мариза. - Како мислите све ово да превезете ?

Жорж ће се за то побринути – Беатриса немарно одмахне руком и упути се у

луку.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Лука је била бучна и прљава, препуна људи. Мариза незадовољно набра нос а
Беатриса се насмеја видевши то. Ускоро су изашле из трговачког дела и стигле су до
докова где су били усидрени велики бродови са увезаним једрима.
Беатриса се упути према парку недалеко од луке и седе на клупу испод велике
разгранате палме. Придружиле су јој се Мариза и Лаура весело разговарајући док се
девојчица играла луткама.
Мариза у једном тренутку угледа Жоржа како им им прилази, осетила је да срце
почиње да јој куца и није могла да одвоји поглед од њега.

Да ли сте одабрале све што сте желеле ? - упитао их је седајући поред њих на

клупу.

Ја сам узела ове лутке и још неке играчке – Лаура брзо поче да објашњава. -

Мариза није хтела ништа да узме али је тетка Беатриса одвојила лепе тканине за њу
и мене.
Жорж баци брз поглед на Беатрису а када му она даде знак да је све уреду,
настави да слуша девојчицу милујући је по коси. Испод ока је гледао Маризу која је
смиреног израза на лицу слушала Лауру.

Када планирате да кренемо ? - тихо упита Мариза.

Па, мислио самза два до три дана а ја ћу вам се придружити чим завршим

послове.
Мариза га кратко погледа и ухвати његов ужарени поглед, па је брзо спустила
главу. Питала се шта је тај његов поглед значио, да ли му се допада ? Он је био
окружен лепим женама, а она... Када је схватила о чему размишља, поцрвенела је.
Жорж је лагано спустио руку на њене склопљене дланове, није је гледао и даље је
разговарао са девојчицом. Мариза се није покретала, чинило јој се да је за тренутак
престала да дише, срце јој је снажо тукло у грудима. Затворила је очи и утонула у
измаглицу, желела је да то никад не престане, да заувек остану ту, на клупи,
држећи се за руке. Осетила је како његов прст лагано молије њену шаку, брзо је
подигла поглед али је он и даље гледао у девојчицу и смејао се њеној причи.
Мариза се смири и поново склопи очи а загонетни осмех појави се на Жоржовом
лицу. Морао је што пре да је пошаље из Марсеља да је краљ, а нарочито краљица, е
би затекли. Страх се увукао у његове мисли и он брзо устаде пруживши руку
Беатриси и Маризи а затим их поведе у кочију док је Лаура трчала испред њих.
Два дана касније, у вили је владао хаос, одјекивали су гласови и кораци, Жорж је

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

седео у свом кабинету слушајући то забринуто. Када их је напокон сместио у кочију,
узјахао је коња и пошао испред њих. Беатриса и Мариза седеле су у кочији утонуле у
мисли док је Лаура неуморно причала.
Беатриса је замишљено гледала девојку. Прошле су недеље а њој се сећање није
вратило. Питала се шта је то толико потискивала, чега је одбијала да се сети: свог
венчања или свог мужа ?
Мариза је била тужна што Жорж остаје, волела је да слуша његов глас, његов
смех док се игра са девојчицом или задиркује тетку, његову нежност када јој се
обраћа или је само гледа. Сада им је, дошавши до раскршћа на путу, махнуо и
окренуо коња не погледавши је.
Лаура је тешко подносила седење па су до вечере свратиле у неколико крчми. У
једној су се задржале да преноће. То се понављало из дана у дан па им је требало
двоструко више времена да стигну у Бретању него што је то било уобичајено.
Било је близу поднева када је кочија напокон прошла кроз капију умања. Возиле
су се кроз неговану шуму и тек после десетак минута угледале су вилу окружену
зеленилом. Врт је био препун цвећа, са фонтанама и рибњацима.
Иза врта и беле мермерне ограде био је павиљон са високим стубовима и белом
плетеном гарнитуром за седење. Иза павиљона видела се нова ограда из два дела
између којих је било широко камено степениште које је водило на плато испред
главног учаза.
Кочија се зауставила испред масивних врата, а униформисани момци са белим
преикама силазили су низа степенице. Мариза је задивљено гледала огромну
двоспратницу беле фасаде и елегантних стубова.
Очигледно је било да је кућа нова, све је укусно уређено и указивало је на
богатство власника. Унутрашњост куће такође је очарала Маризу.
Хол је био поплочан црним мермером, а бели зидови, бели стубови и ограде на
широком степеништу давали су печат елеганције.
Зидови су били украшени таписеријама врхунске израде, сточићи су били
смештени у угловима са по две крхке фотеље пресвучене црвеним плишом. На
сваком сточићу била је фина венецијанска ваза препуна свежег цвећа.
Са таванице се спуштао огроман кристални лустер са свећама у златном обручу.
Луксуз је био заступљен и у другим просторијама.
Мариза је добила собу пкренуту парку, у ружичастим и белим бојама. Кроз
отворена балконска врата допирао је благи поветарац који је доносио мирис цвећа и
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

шуме. Када се освежила од пута и пресвукла, Мариза је пошла да потражи Беатрису.
Затекла ју је у великом салону лево од хола у разговору са малим погрбљеним
старцем у скупој одећи трговца. Руке су му биле претрпане прстењем а око врата је
имао масивни златни ланац са медаљоном. Црна коса и оштар повијени нос давали
су му лукав и грабљив израз и Мариза се непријатно стресе.

Свесни сте, господине Фуше, да је поруџбина за мог сестрића Жоржа Гијома и

да са њим нема шале – Беатриса је проучавала трговчево лице.

Бићете веома задовољни – одговори човек пискавим гласом. - Знате да сам ја

дворски драгуљар и да је краљица веома задовољна накитом који за њу израђујем.

Знам то, али морала сам да Вас упозорим, разумете.

Фуше је грамзиво гледао сто прекривен брилијантима, топазима, бисерима,
рубинима, сафирима и другим драгим камењем као и великом количином злата.
Беатриса устаде и приђе малом секретару у углу па извади из фиоке велики табак
папира исписан ситним словима и бројевима, који пружи Фушеу заједно са три
врећице златника.

Овде је списак свих драгуља и тежине злата. То је саставио секретар мог

сестрића, све је измерено и описано, дајем Вам га и желим да све буде уграђено у
накит који сам одабрала. Жорж ће са својим секретаром и копијом списка доћи по
накит за тачно месец дана.

Бићете задовољни.

Фуше се услужно клањао али је грамзиви поглед из његових очију нестао јер није
желео да се сукоби са Жоржом Гијомом. Знао је да су његови морнари вични борби
и да га слепо слушају, уколико изазове његов бес, ни краљ неће моћи да му помогне.

***
У Марсељу је Жорж чекао долазак краља и краљице, надао се да неће ништа
сазнати о његовој тајанственој гошћи. Луј је убрзо стигао у пратњи стрелаца и
зауставио се испред Жоржовог магацина.
Краљица је стигла неколико минута касније у позлаћеној кочији са сестром
Бланшом и повереницом Симоном. Маргарита је заиста била лепа жена, имала је
дивно, зрело тело, плаву, бујну косу која јој је у крупним увојцима падала низ рамена
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

и сјајне, смеђе очи оивичене дугим, густим трепавицама.
Маргарита је радознало гледала око себе. Видела је велике мгацине пуне
луксузне робе. Видела је и да се Луј зауставио испред највећег изнад чијих врата био
натпис „Складиште Гијом“, било је то место о којем се у Паризу месецима причало.
Пред вратима је угледала високог крупног и изузетно згодног мушкарца који је
преко једног ока имао кожни повез. Маргарита се нагнула кроз прозор кочије
загледавши се у њега док се он елегантно клањао поздрављајући краља.

Бланша, погледај оног чивека – позвала је сестру. - Ко је он ?

Одмах пошаљи Симону да се распита код капетана.

Убрзо се Симона вратила са информацијама да је то био богати трговац Жорж
Гијом и да су сви магацини у том делу луке његови. Затим им је показала велику
вилу која је доминирала брежуљком изнад луке за коју су јој рекли да је његова.

Морам да га имам – страсно рече Маргарита.

Гледала га је ужареним погледом кокетирајући са њим и пре него што је изашла
из кочије. Дешавало се баш оно чега се Жорж прибојавао, приметио је краљичино
интересовање а потом и њене чежњиве погледе. Био је у великој опасности, знао је
шта се дешава онима који одбију лепу Маргариту Бургоњску а он није намеравао да
изађе краљичиним жељама у сусрет.
Када су обишли магацине одабравши све што су желели, краљ и краљица пошли
су у Жоржову вилу. Маргарита је била заслепљена богатством.
На дугим столовима који су унети у велики салон биле су набацане бале најлепше
свиле, чипке, броката, муслина, парфеми, све оно што су Луј и Маргарита одвојили у
магацину. Жорж је био довољно богат да се одрекне те робе, знао је да краљ не
намерава да плати.
Луј је сматрао да сваки његов поданик треба да буде поносан што за свог краља
може да да не само имовину него и живот. То богатство одвојено за њега и
Маргариту много га је радовало али о плаћању није могло да буде речи.
Жорж је мирно сео у фотељу и дао је знак слугама да донесу драгоцености а Луј и
Маргарита почели су грозничаво да грабе огрлице, дијадеме, прстење, драго камење
и злато. Жорж је дао знак да се цео ковчежић однесе на сто, на шта се Луј Х
задовољно осмехнуо.
После обилне вечере сви су кренули у своје одаје, краљ и краљица били су
смештени на првом спрату виле. Симона је у пролазу, спретно, да нико не види,

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

гурнула писамце Жоржу у руку и њему је одмах било јасно да га шаље Маргарита.
Уместо у своју собу, отишао је у салон, насуо себи коњак и сео у фотељу
замисливши се. Морао је да нађе начин да избегне Маргаритине замке. Био је
сигуран да ће краљ сутрадан пожелети да напусти Марсељ, требало је само да се
побрине за то да и краљица пожели да оде.
За то време Маргарита је у својој соби нервозно шетала, нестрпљива и узбуђена.
Била је сигурна да је тај тајанствени Жорж Гијом страстан и искусан љубавник. А
она је баш такве волела, они су били узбудљиви и увек жељни авантура.
Претпостављала је да је неожењен, није чула да се уз његово име везује нека
жена а у кући осим послуге није било жена. Пошто он још увек није долазио,
нервозно је извиривала кроз врата па се враћала назад у собу, застајала је испред
огледала и критички се посматрала.
Њена спаваћица ништа није препуштала машти, груди су јој биле младалачки
беле, пожељне, чврсте и бујне. Сваки пут би задовољно климнула главом свом
одразу у огледалу и поново почињала да шета по својој соби.
Ускоро се зачуло тихо куцање на вратима и Маргарита узбуђено седе у наслоњач
заузевши провокативну позу. У собу је ушао Жоржов секретар спустивши велику
корпу са белим ружама пред Маргариту, наклонио се и изашао.
Маргарита је зачуђено гледала корпу са ружама па у врата очекујући да ће се
нешто догодити. После пола сата схватила је да узалуд чека, у кући је владао
потпуни мир.
Устала је, пришла корпи са ружама и на врху угледала писамце које брзо отвори
дрхтавим прстима. Жорж је послао Маргарити извињење и у малој кутијици
обложеној свилом прелепи плави сафир.
Завитлала је драгуљ у најудаљенији угао собе а од немоћног беса потекле су јој
сузе. Брзо се прибрала па се степеницама упутила у приземље где је у холу затекла
слугу који је запањено гледао.

Шта гледаш бедниче ?! - просиктала је. - Где ти је господар ?

Господар Гијом је хитно морао да оде у луку – промуца збуњено слуга. - Почео

је веома јак ветар и треба обезбедити бродове.

Зар он нема своје морнаре и слуге ?! - Маргарита је све више беснела.

Наравно да има, Ваше величанство, али господин увек иде у луку када

искрсне било какав проблем.

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Ја сам за њега опасност !

Маргарита се бесно окрену на пети упутивши се у своју собу. Зар да неко одбије
Маргариту Бургоњску ? Она је најлепша жена у Француској, због ње уздишу сви
мушкарци и дали би све што имају само да буду позвани у њену постељу, а онај кога
она жели, одбио ју је због тричавих бродова. Није могла да поверује шта јој се
дешава.
Жорж се у рану зору вратио у вилу очекујући да види каква ће бити Маргаритина
освета. Знао је та сујетна жена не опрашта лако. За доручком је Луј био врло
расположен а Маргарита је седела ћутке.

Господине Гијом, желим да Вам се захвалим на поклонима и гостопримству –

рекао је Луј док су надгледали утовар робе у запрежна кола. - Нажалост, треба што
пре да кренемо јер је олуја све јача.
Када су кола коначно била натоварена, Луј је узјахао коња и придружио се својим
стрелцима на челу колоне. Маргарита је кренула према кочији али је застала поред
Жоржа гледајући га ватрено.

Очекујемо Вас ускоро на двору – није се лако предавала.

Биће ми част, Ваше величанство – Жорж се наклони – али тек када се вратим

из Венеције.

Идете у Венецију ?

Да, водим своју жену јер је изразила жељу да види тај град, а свака њена жеља

за мене је заповест.

А жеље ваше краљице нису ? - Маргарита је покушавала да контролише бес.

Ваши и послови Вашег мужа увек су на првом месту, Ваше величанство –

Жорж се поново наклони.

Нисам знала да сте ожењени.

Недавно сам се оженио и веома волим своју жену.

А где је она ? - Маргарита је осетила да у њој кључа бес.

Моја жена је прошле недеље морала хитно да отпутује, да се побрине за

болесну тетку.

Како јој је име ? - процеди Маргарита стиснутих усана.

Мариза, Ваше величанство – рече Жорж не размишљајући и пожели да удари

себе.

Како ?! - Маргарита је одмах помислила на кћерку грофа од Париза. - Да ли је
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Ваша жена племкиња ?

Није, Ваше величанство, ни ја нисам племић.

Направила бих од тебе племића, био би најмоћнији у Француској –

прошапутала је страсно. - Дођи на двор, одмах за нама, бићеш срећан уз мене.

Могу да будем срећан само уз своју жену, Ваше величанство.

А када би те она преварила ? - злобно упита краљица.

Убио бих и њу и њега – ледено одговори Жорж.

У том тренутку капетан гарде дао је знак за полазак и Маргарита је ушла у
кочију. Одлучила је да се не преда лако, али прво мора да сазна све о његовој жени
и да је уклони с пута.
Жорж је одахнуо гледајући како колона одмиче, али је знао да опасност није
прошла. Морао је прво да по сваку цену заштити Маризу од краљичиног беса и зато
је брзо узјахао коња упутивши се у Париз другим путем.

***
Гроф Арман од Париза запањено је слушао свог зета одмахујући главом, он је већ
мислио да је Мариза настрадала.

Да ли је она добро ? - забринуто упита.

Да, физички је добро али се ничега не сећа.

Ни мене ?

Не – Жорж одмахну главом – ни Вас ни мене.

Како да је заштитимо, Жорже ? - гроф је нервозно шетао.

Мислим да би било најбоље да се обратимо краљу – предложи Жорж после

кратког размишљања.

Не знам, он слепо верује Маргарити, не верујем да ће нам помоћи.

Ви сте рођаци, можда ако бисте рекли да је нека друга дама угрожава и да се

бојимо за њен приватни живот – Жорж је гласно размишљао.

Тако је ! То би могло да упали ! - узвикну одушевљено гроф. - Одмах крећемо у

двор.
Пола сата касније два коњаника су галопом јахала ка Лувру. Париз је био гомила

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

повезаних улица и слепих пролаза а куће су зидане без икаквог реда. Човек се могао
оријентисати једино помоћу црквених торњева и велелепних палата племства.
Двојица коњаника јахала су улицама које су заправо биле мало шири пролази и
ускоро избише у улицу Фромантел. Ту је владао полумрак јер су се кровови кућа
готово додиривали а њеном средином текла је истоимена прљава река.
На половини улице било је велико двориште ограђено челичним решеткама, ту је
биласмештена краљева менажерија, животиње из различитих делова света. Јак
задах, рика и урлици тих животиња чинили су да тај део града није био нарочито
посећен.
Коњаници пројахаше кроз улицу и избише на чистину, испред њих је била
краљева палата Лувр. Мост је био подигнут а краљева гарда шетала је по
грудобрану. Када су препознали грофа, одмах су спустили мост.
Гроф и Жорж сјахали су у дворишту палате а затим се журним кораком упутише
у престону дворану. Док су пролазили ходницима и дворанама, слуге и племићи
поздрављали су их наклоном.
Када су ушли у престону дворану, затекли су Луја окруженог свитом. Дуж
дворане стајале су групице племића радознало загледајући грофа и високог
црнокосог мушкарца који је корачао поред њега.

Шта је било толико хитно, рођаче? - упита краљ грофа покушавајући да види

човека који је стајао иза њега. - Управо сам се вратио... Господине Гијом, нисам Вас
очекивао тако брзо. Шта Вас доводи у Париз ?

Видим, Ваше величанство, да сте већ упознали мог зета – гроф се наклони.

Зета ? - Луј се за тренутак збуни а онда љутито погледа Жоржа. - Господине

Гијом, зашто ми нисте рекли да сте ожењени мојом лепом рођаком ?

Опростите, Ваше величанство, била ми је намера да Вас о томе обавестим

али... - Жорж поче да објашњава али га гроф прекину.

Ваше Величанство, када сам моју Маризу представио на двору, и Ви и

краљица препоручили сте ми да је удам јер је превише лепа. Њено величанство се
потрудило да предложи неколико ваљаних племића из дворске свите али се нико од
њих није свидео мојој Маризи. Зато сам јој дозволио да се уда по својој вољи и из
љубави, а сада су и она и њен муж у великој опасности – гроф се лукаво осмехну. Мождане би било лоше да нам се и Њено величанство придружи, жене су много
паметније од нас по тим питањима.

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Када је Маргарита ушла у дворану, нагло је пребледела угледавши Жоржа у
разговору са краљем. Полако је прилазила док јој је мозак грозничаво радио,
Жоржово лице било је озбиљно а поглед строг. Питала се шта је рекао њеном мужу
и да ли ју је открио ?

Маргарита, ту сте – рече Луј уз осмех и она одахну. - Звали смо Вас да нам

помогнете у једној ствари.
Жорж тада исприча краљу да га једна дама из високог друштва прогања, шаље му
љубавне поруке и писма. Рекао је да он воли своју жену и да не намерава да са било
којом ступа у везу.
Када је сазнала са ким је прелепи Жорж Гијом ожењен, Маргарита је готово
гласно вриснула. Почела је да се пита шта да ради, није хтела да одустане од борбе
иако је девојка била краљева рођака. Жорж мора да буде њен, мора је волети... У
једном тренутку тргла се обративши пажњу на разговор који су мушкарци водили.

Да, Ваше величанство – Жорж климну главом. - Имам писамце али нећу да

откријем име даме све док не будем принуђен. Зато сам дошао код Вас са молбом да
заштитите своју рођаку од дворских интрига. Сем тога, мислим да та дама може и
физички да је повреди, а у том случају не само да ћу открити њено име већ да ћу је
лично убити.

Шта Ви о томе мислите, Маргарита ? - упита је краљ.

Мислим да неће бити проблема да заштитите рођаку, сире – Маргаритин глас

био је миран. - Ви сте краљ, довољно је да објавите да је она под Вашом посебном
заштитом.
Маргарита је схватила да је њен противник одлучан и лукав и да је изгубила ову
битку. Поред тога, Жорж Гијом је био зет грофа од Париза а она је желела да њена
прошлост, о којој је гроф много знао, остане заувек закопана.
Луј је одмах оздао обавештење да је његова рођака Мариза Гијом, кћерка грофа
од Париза, под његовом личном заштитом и свако ко јој нанесе зло биће осуђен на
смрт. Њен муж Жорж Гијом добио је звање дворског добављача, племићку титули
грофа од Марсеља, потврђено му је право на наследство титуле грофа од Париза и
такође је уживао заштиту краља.
Пошто је ово објављено у двору, раздељено је обавештење гласницима који ће од
сутра то читати по трговима свих градова у Француској. Задовољни оним што су
постигли, Жорж и гроф напустили су Лувр и свако се упутио на своју страну.

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Жорж је јахао галопом према Бретањи где га је чекала жена, бар се тако надао.
Свануо је леп и сунчан дан када је коначно зауставио коња пред улазом у своју
вилу. У холу су га сачекале Лаура и Мариза које су истрчале из салона чим су
зачуле топот коњских копита и заједно улетеле у његове раширене руке.

Да ли сам Вам недостајао ? - Жорж прошапута тик уз девојчино уво.

Маризу обли руменило када је схватила да његове усне додирују њен образ,
гледала је у под не усуђујући се да проговори. Жорж је полако загрли и поведе у
салон док је Лаура скакутала поред њих весело причајући.

Морам после доручка да разговарам са Вама – рекао је озбиљно гледајући

нетремице у Маризу. - Бићу у свом кабинету.
Нешто после једанаест, Мариза је бојажљиво ушла у његов кабинет знатижељно
га погледавши. Показао јој је руком да седне и неколико тренутака ћутке ју је
проучавао, као да се трудио да запамти сваку црту њеног лица.

Ово ми није лако, али морам да Вам испричам – Жорж је прочистио грло пре

него што је наставио. - Ви сте Мариза Готије Долфен, грофица од Париза, Ваш отац
је Арман Авињон од Париза а Ваша мајка је била маркиза Катарина од Орлеана. А
ја... ја сам...

Ви сте мој муж – Мариза прошапута пребледевши и онесвести се.

Мариза ?!!! - Жорж притрча онесвешћеној девојци. - Мариза ?!!! Боже, убио

сам је ! Убио сам и себе !
Беатриса утрча у кабинет привучена његовом виком и одмах схвати шта се
десило. Брзо је наредила Жоржу да пренесе девојку у њену собу и да се склони и
позове лекара. Послушао ју је без речи и петнаестак минута касније покуцао је на
врата Маризине собе а Беатриса брзо изађе.

Послао сам по лекара – рекао је готово шапатом. - Да ли се освестила ?

Не, али мислим да ће ускоро доћи себи. Боље да те не види, бар у прво време.

Шта да радим ? Полудећу !

Да се смириш и будеш стрпљив. Она је почела нешто да осећа према теби али

јој мораш дати још времена.

Ако је изгубим ? - упитао је дрхтавим гласом.

Не верујем да ће се то десити – рече Беатриса после краћег размишљања. -

Мада је могуће да те сада напусти али сам сигурна да ће се вратити.

Не знам шта да учиним да је задржим ?
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Понекад је најлакше задржати некога ако га пустиш да оде уколико то жели –

рече Беатриса.

То би ми ужасно тешко пало.

Лекар је убрзо стигао и пошто је Мариза у међувремену дошла свести, преписао
јој је капи за смирење за првих неколико дана. Чим је лекар отишао, Лаура је
утрчала у девојчину собу сва у сузама.

Ниси отишла ! - девојчицино лице се озари. - Тако је и моја мама отишла а ја

сам остала сама са татом. Ти нећеш отићи као моја мама, зар не ?

Не – Мариза се уморно насмеши – нећу отићи.

Могу ли да легнем код тебе ? - Лаура је молећиво гледала у девојку.

Мариза се помаче у кревету и направи јој место. Чим је легла, девојчица се
привила уз девојку и заспала. Мариза је осетила да јој се телом шири топлота и да
јој то мало тело које од ње тражи заштиту пружа утеху. Ускоро је заспала и она,
смирено и дубоко.
За то време Жорж је био изгубљен и забринут. Питао се да ли је могуће да је
прокоцкао шансу да буде срећан, његов први брак је био уговорен, оженио се
кћерком свог партнера.
То је било добро за посао али не и за њега. Марија је била хировита, размажена и
неразумна. Никада и ничим није била задовољна а када је родила девојчицу, њихов
брак, или оно што је требало да буде брак, нестало је. Ма колико се он трудио, она
се затварала у своју собу одбацујући и дете и мужа, запустила се, постала је
огорчена и џангризава.
Да би избегао ужасну атмосферу у кући, ангажовао је дадиљу за дете и почео је
често да путује по свету тргујући вешто и богатећи се. Када се после две године
вратио из Персије, није затекао жену живу, а нико није знао од чега је умрла. Тада
се Беатриса, која је била удовица, преселила у његову кућу преузевши бригу о
девојчици и домаћинству па је у кући коначно завладала хармонија.
Једног летњег дана пре годину дана, јахао је околином Париза и испред њега је
излетела девојка на црној кобили. Подсетила га је на вилу, изгледало је као да је
срасла са коњем.
Пројахала је поред њега галопом а њен а дуга, бујна коса виорила се за њом.
Гледао ју је као опчињен како нестаје у облаку прашине. Данима је мислио на њу и
на крају је одлучио да је потражи.

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Успео је да сазна све о њој, о њеном оцу и његовим проблемима, и успео је да се
приближи грофу од Париза и да му понуди помоћ око враћања дуга. Одмах је
схватио да је погршио али како је већ понудио грофу новац да би оженио Маризу,
није могао да се повуче.
Онда га је понела бујица догађаја и нашао се пред олтаром а да није ни приметио
колико је Мариза несрећна. Сада девојка коју воли свим срцем лежи горе и поново
га мрзи а данас је утрчала у његово наручје рађајући нову наду у његовом срцу.
Попео се на спрат ослушкујући звукове из Маризине собе. Уплашила га је
потпуна тишина. Тихо је отворио врата и провирио у собу угледавши призор који га
је очарао и због којег је његово срце поново поскочило.
На великом кревету лежале су склупчане девојка и девојчица, румених образа.
Дисале су смирено, равномерно и биле су у дубоком сну. Поново је Жорж дозволио
себи да се понада.
Заволела је девојчицу и можда због ње неће отићи, можда ће успети да је
придобије или бар да се оправда. Знао је да је воли искрено и дубоко и да ће учинити
све да она буде срећна, чак и ако то значи да је заувек изгуби.

***
Дани су пролазили у тишини, Жорж је забранио све јаче звукове да би обезбедио
Маризи мир. Највећи део дана проводио је са Лауром у удаљеном делу парка.
Беатриса је полако ушла у Маризину собу а за њом је ушла девојка која је носила
пун послужавник хране. Мариза је била будна и лежала је на високом узглављу.

Донела сам ти доручак – Беатриса се осмехну девојци. - Мораш да једеш да

ојачаш и сама то знаш.

И шта ћу онда ? - Мариза затвори очи да сакрије сузе.

Оно што будеш желела.

Заиста ? - девојка је сумњичаво погледа. - Чак и да одем ?

Да, чак и да одеш – рече Беатриса смешећи се, мада то није желела.

Зар ће ме он пустити ?

Хоће – Беатриса климну главом. - Пустиће те, обезбедиће те и више ти никад

неће прићи ако је то оно што желиш.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Зашто ? - прошапута девојка збуњено.

Ти си паметна девојка – Беатриса је помилова по образу. - Сигурна сам да

знаш одговор на то питање.

Зашто се онако оженио мноме ?

Па, то је дужа прича.

Волела бих да је чујем.

Жорж би се много љутио на мене када би сазнао да сам ти и оволико рекла.

Али он ме није видео пре него што је склопио договор са мојим оцем.

О, јесте – Беатриса се поново насмеши – неколико месеци раније и преврнуо је

небо и земљу да те пронађе.

Зашто ми то није рекао пре венчања ? - тихо упита Мариза обореног погледа и

црвених образа.

Да ли би га саслушала ?

Мислим да не бих – девојка дубоко уздахну. - Мрзела сам и њега и оца.

А сада ? - Беатриса је проучавала њено лице.

Још увек мрзим оца – прошапута једва чујно.

Недуго после тог разговора Жорж је седео у малом салону задубљен у мисли
размишљајући о ономе што је управо чуо. Подигао је поглед и дуго, без речи, гледао
је теткино лице као да се тамо крије важна тајна.

Мислиш да би могла да оде ? Рекла је да мрзи оца...

Да. али није рекла да мрзи тебе. Још увек је збуњена.

Шта сада ? - Жорж је устао и почео нервозно да шета.

Можемо само да чекамо. У овом тренутку више је љута на оца него на тебе,

сада све зависи од тога како се поставиш према њој. Мораш да будеш стрпљив, она
је сада крхка и рањива.

Учинићи како кажеш – Жорж се спусти у фотељу. - Гроф од Париза жели да

дође.

Никако, још не сме да га види, прво мора да донесе одлуке на које ни ти ни

гроф не смете да утичете.

Послаћу гласника – Жорж климну главом. - Мислим да си опет у праву.

За то време Маризу су мучиле тешке мисли. Знала је да је Жорж привлачи и да
буди у њој лепо, слатко узбуђење, питала се да ли он њу заиста воли. Беатриса јој је

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

рекла да ће је пустити да оде ако жели, није могла да схвати зашто би је пустио ако
је воли.
Све јој је било неразумљиво и одлучила је да ново разговара са Беатрисом
надајући се да ће јој она рећи. Завалила се на јастуке и затворила очи препуштајући
се сну који јој је донео олакшање.
Неколико дана касније Мариза је скупила храбрости да изађе из собе и
бојажљиво се упутила у трпезарију на доручак. Зачула је гласове из трпезарије и
застала је а затим је дубоко уздахнула и отворила врата. Разговор за столом нагло је
замро и сви су се загледали у њу.

Устала си ! - одушевљено узвикну Лаура и потрча јој у сусрет. - Значи да си

оздравила и да можемо опет да се играмо у парку. Хајде, доручкуј, па да идемо да се
играмо.

Лаура – Жорж је опомену нетремице гледајући у девојку.

Убрзо су Мариза и Лаура биле у парку, девојчино лице се разведрило и њен
звонки смех одјекивао је вртом. Беатриса и Жорж били су у библиотеци
посматрајући њихову игру кроз велика стаклена врата.

Мислим да неће отићи – тихо рече Беатриса – али, Жорже, мораш отворено и

искрено да разговараш са њом.

Тек се опоравила – побуни се Жорж.

Мораш да јој кажеш истину што пре и не смеш превише да кривиш грофа.

Стварно ? А зашто ? Чак и да ја нисам желео Маризу, он би је дао неком

другом за новац.

Знам, али то мора она да схвати, ништа нећеш постићи доливањем уља на

ватру. Осим тога, Жорже – Беатриса га озбиљно погледа – мораш да јој испричаш
све о свом браку и не смеш дозволити да верује да је замена за твоју прву жену.

Шта ? То и није био брак.

Али она то не зна, нико не може да зна какав је био твој брак. Чак ни ја ништа

нисам знала док нисам дошла у твоју кућу. Мораш да имаш у виду то да је Мариза
млада и несигурна, она ништа не зна о браку. Мајка јој је умрла на порођају и расла
је уз оца. И сам кажеш да је гроф загрижени коцкар, а шта мислиш какав је био као
отац ?

Ово је страшно, сада ми је још теже – Жорж дубоко уздахну. - Понео сам се

као подлац мада нисам знао да она није пристала на венчање. Гроф ми је рекао да се
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

слаже али да морам сачекати да ме заволи.
У разговору су престали да гледају кроз стаклена врата па нису ни приметили да
су Мариза и девојчица нестале из парка.

Хоћеш да кажеш да ти је гроф рекао да је она пристала на брак ? - Беатриса у

неверици поче да одмахује главом.

Да, рекао је управо то, да Мариза пристаје а ја у својој опијености нисам

обраћао пажњу ни на шта друго осим на то да ћу је добити. Када је побегла, пожелео
сам да га убијем, спасило га је само то што је марозин отац. Нисам хтео да носим
његову крв на својим рукама.

Да га убијеш ? - Беатриса га запањено погледа. - Ти ?

Да, и то у неколико наврата. Сваки пут када бих помислио шта може да јој се

догоди и да је негде сама и уплашена, извлачио сам сабљу.
Прекинули су разговор када су зачули шум на вратима и угледали бледу и
узнемирену Маризу како несигурно стоји на ногама.

Дођи и седи, молим те – Беатриса притрча девојци и поможе јој да дође до

фотеље. - Жорже, дај јој чашицу портоа, од тога ће јој бити боље.

Да ли је мој отац стварно рекао да сам пристала ? - тихо упита девојка.

Да, али немојте да га осуђујете – покушао је да је умири.

Зашто ? Зато што је преварио и мене и Вас или зато што је прокоцкао целу

имовину ?

Знате да многи људи имају мане – рекао је нежно и даље покушавајући да је

умири. - Ваш отац воли да се коцка али верујте, покајао се и више се не коцка.
Спасао Вам је живот и опет би то учинио. Он Вас воли али не размишља много пре
него што нешто уради, тако је научио да се понаша.

Како ми је спасио живот ?

Беатриса се дискретно повукла из библиотеке оставивши их да разговарају чим
се уверила да је девојци боље. Када је Мариза саслушала Жоржову причу о томе шта
се десило од њеног одласка из Марсеља, била је растрзана опречним осећањима.

Знала сам да ја Маргарита бескрупулозна и да ме не трпи од момента када ме

је угледала, али нисам мислила да ми прети било каква опасност – гледала га је
испитивачки. - Стварно сте одбили Маргариту ?

Да, мада сматрају да је она најлепша жена у Француској, мени је одбојна. Та

њена хладноћа, болесна страст и бројни љубавници не привлаче ме, то није нешто
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

што бих могао да спојим са женом која би се мени допала – Жорж ухвати њен поглед
и насмеши се. - А нарочито зато што имам поред себе жену која је много лепша и
нежнија од ње.

Али она је краљица – Мариза погну главу избегавајући његов ужарени поглед

– и веома је сујетна, могла би да Вам се освети.

То је намеравала – Жорж климну главом. - Зато смо Ваш отац и ја за Вас

затражили краљеву заштиту.

Зашто за мене, не разумем ? - збуњено га је погледала.

Зато што је желела да Вас уклони да би се мене домогла.

Ох...

Не треба да се бринете, краљ је већ прогласио да сте под његовом личном

заштитом. Поред тога, Маргарита зна да ћу дати краљу њено писмо а затим ћу је
убити ако Вам зафали длака са главе.
Мариза га запањено погледа. Ако би убио краљицу због ње, то би значило његову
сигурну смрт. Дуго га је гледала питајући се да ли је заиста мислио то што је рекао.
Срце јој је лудачки тукло, дланови су почели да се зноје а осетила је и да јој
врућина жари образе. Жорж је храбро издржао њено испитивање, знао је да све
зависи од тог тренутка.

Могу ли нешто да Вас питам ?

Наравно – несмешио се. - Можете све да ме питате.

Шта се десило са Лаурином мајком ?

Мариза је пажљиво саслушала Жоржову причу причу не прекидајући га и не
скрећући поглед са његовог лица. Наслутила је у његовим очима дубоку тугу када је
наставио да прича и о свом договору са грофом.
Приметила је да му је непријатно и када је завршио, завладала је тишина након
чега је Мариза без речи устала и изашла из библиотеке. Жорж је неколико
тренутака размишљао шта да ради а онда је пожурио за девојком али га је Беатриса
зауставила у холу.

Она сад мора да буде сама.

А ако одлучи да оде ? - забринуто упита Жорж.

Онда ћеш је заувек пустити – одлучно рече Беатриса.

Али како да је пустим саму ?!

Доведи њену дадиљу, Мариза много воли ту жену па и ако оде, неће бити
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

сама. Можеш да их сместиш у своју вилу у Марсељу, па ћеш моћи да водиш рачуна о
њој.

Мислиш, да и ја одем у Марсељ? - збуњено упита Жорж.

Да – Беатриса климну главом – али не у своју вилу, изнајми неку у луци ако

буде потребно.

Боже, како се све искомпликовало – Жорж дубоко уздахну. - Ујутро идем у

Париз по њену дадиљу а ти је задржавај док се не вратим.
Два дана касније сутон се спуштао над Бретању када је Жорж у пратњи кочије
ујахао у парк своје виле. Пред улазом га је сачекала Беатриса са послугом, брзо су
унели Жанетин пртљаг и сместили су је у собу поред Маризине.
Када се Мариза вратила са девојчицом из шетње, вриснула је од радости
угледавши своју дадиљу. Жорж и Беатриса разменили су задовољне погледе
гледајући како се две жене грле.
Сутрадан после доручка Мариза је пошла да тражи Жоржа. Затекла га је како
седи за великим столом у свом кабинету над папирима. Лаура је седела на поду и
играла се са својим псима.

Тата је рекао да не смем да те пробудим – Лаура је притрчала девојци чим ју је

угледала. - Да ли си опет болесна ?

Нисам – Мариза се насмеши девојчици. - Срећна сам што је дошла моја

дадиља Жанет па сам хтела да се захвалим твом тати.

Није вредно помена – Жорж немарно одмахну руком.

А где је та твоја Жанет ? - радознало упита Лаура.

Није хтела да сиђе, пођи са мном у моју собу па ђеш је упознати.

Могу ли да понесем лутку ?

Наравно – Мариза се насмејала. - Жанет уме да шије дивне хаљинице за лутке.

Стварно ? Када си била мала , да ли је шила и за твоје лутке ?

Јесте.

Јесу ли биле лепе као моје ?

Мариза и Жорж измењаше осмехе преко девојчицине главе а онда Лаура узе
девојку за руку и поче да је вуче ка вратима. Када је дошло време ручка, Лаура није
хтела да напусти Маризину собу док Жанет не заврши хаљиницу за њену лутку па је
ручак одложен за један сат не велику девојчицину радост.
Десетак наредних дана прошло је у савршеној хармонији, септембар је био при
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

крају и прво жуто лишће појавило се на трави у парку. Једног јутра после доручка
Жорж је објавио да ће за два дана отпутовати у Венецију. Мариза га је уплашено
погледала а Лаура је одмах почела да протестује.

Душо, знаш да морам да идем – Жорж се насмеши девојчици. - Ти можеш да

одеш са тетком Беатрисом у Марсељ, тамо је топлије и имаш више пријатељица па
можеш са њима да се забављаш.

Онда можеш да идеш – помирљиво рече Лаура.

Увек сте желели да видите Венецију – Жорж погледа Маризу. - Да ли бисте

волели да пођете са мном ?

Са Вама ? - Мариза га збуњено погледа а затим обори поглед. - Да, волела бих

да видим Венецију.

Моја рођака Паулина радо ће поћи са Вама као дружбеница – весело настави

Жорж. - Обећао сам јој још док је била девојчица да ћу је одвести у Венецију када
одрасте. Сада јој је седамнаест година и само је неколико месеци нлађа од Вас.
Могли бисте да поведете и дадиљу ако желите.

Жанет на мору ? - Мариза се насмеја.- Пре би пристала да је живу одеру.

Онда она може да остане као Лаурина дадиља, наравно, отишла би са њом у

Марсељ, ако жели.

На све сте мислили – Мариза се стидљиво осмехну гледајући га испод ока. -

Добро,радо ћу поћи са Вама и Паулином у Венецију. Унапред се радујем.

***
Дванаест огромних белих једара гурао је благи ветар напред. Време је било
идеално за пловидбу, ветар је био повољан, небо ведро а ваздух је још увек топао
иако су прошле летње врућине.
Мариза је стајала поред Жоржа на командном мосту а поред њих је био капетан,
крупан и отресит седокоси чоцек. На средини моста било је велико кормило за којим
је стајао огроман морнар погледа упртог у пучину.

Ви сте прави морнар – рече Жорж тихо девојци.

Задивљено је гледао њену зарумењену кожу и блиставе очи, била му је прелепа
попут нимфе која пркоси мору и ветру.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Жорж је неколико пута ухватио поглед пун обожавања којим ју је претио бродски
лекар. Био је то млад и витак човек, светле косе. Иако је био свестан чињенице да
Мариза лекара не примећује, сметао му је тај поглед пун обожавања.

Заиста уживам свим чулима – насмеја се Мариза. - Одушевљава ме ово

огромно пространство блиставе воде и ове капи што лете около док прамац расева
таласе. Жорже, ово је нешто најлепше што сам у животу видела.
За протеклих шест дана које су провели на мору, између њих се развила блискост,
неуморно су разговарали. Мариза је уживала у сигурности коју је осећала поред
њега, а Жорж је био одушевљен поверењем које му је указала.
Жорж је желео да тако, пловећи са Маризом, проведе цео живот и једино му је
сметало када би је увече отпратио до њене кабине. Никада у животу није био толико
у друштву једне жене а у исто време толико усамљен.
Када су се приближили венецијанској луци, Јадранско море је било много
светлије боје него океан. Венецијанска лука назирала се иза пешчаних спрудова.
Међутим, бродови са дубљим газомкао што је њихов, морали су да сачекају лучког
капетана да их сигурно проведе каналима до пристаништа.
Вода у луци била је готово црна и Жорж објасни Маризи и Паулини да је то од
отпадних вода из градских канала. Док су чекали да се искрцају, девојке су
одушевљено гледале велике, беле палате које су изгледале као огромни бродови над
тамном водом.
Жорж је сишао на док да надгледа истовар робе, а повремено је бацао поглед на
палубу на којој су девојке стрпљиво чекале. Када је завршио посао и предао сву робу
трговцу своје компаније, повео је Маризу и Паулину на трг Светог Марка.
Возили су се гондолом, а обе девојке завалиле су се у удобно седиште на меке,
свилене јастуке. Пролазили су поред високих грађевина са уским прозорима и
фасадама украшеним бројним стубовима, киповима и малим терасама.
Град је био богат, виле на каналима подизали су млетачки трговци. Радионице за
израду стакла, ткачнице и лука кроз коју пролазе бродови из Азије и Европе,
доносили су много новца, велики део тог блага био је улаган у зидање нових
грађевина.
Копнени део града простирао се на веома малој површини уз луку па се даље
ширио ка залеђу на нешто већој надморској висини. Тај део града почињао је од трга
Светог Марка и пењао се у брдо кривудавим уличицама.
Богати трговачки и племићки сталеж држао се луке и ту је градио своје виле чији
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

су темељи били испод морског дна. Насипима су обезбедили да морски таласи не
улазе у луку и град.
Гондолијер се зауставио испред једне виле на средини Гранд канала. Жорж је
помогао девојкама да се попну степеницама на мали док а затим је платио
гондолијеру па се се упутио према великим вратима.
Врата су се отворила чим је ударио великим звекиром и њих и на њима се појавио
млади, тамнопути Италијан, у црним панталонама и пурпурној туници. Поздравио је
Жоржа наклоном и викнуо према холу одакле истрчаше двојица момака и унесоше
многобројни пртљаг.
Мариза је радознало загледала огромни хол у који је ушла. На поду је био мозаик
од црно-белих мермерних плочица. Оскудни намештај био је од црне ебановине са
златним инкрустацијама у облику ружа и великих и малих листова. Уз танке ноге
комода и сточића успињала се грана бршљена искована од злата. Велики златни
свећњаци били су распоређени свуда по комодама и витринама.
Из хола водило је више ходника и Жорж их поведе кроз један према заклоњеном
степеништу а затим на први спрат. Отворио је врата показавши Паулини собу у
белим и светлоплавим тоновима, на средини собе био је велики кревет са
балдахином. Бројне комоде, огледала и уметничке слике давале су соби пријатан и
романтичан изглед.

О, Жорже, никад нисам видела ништа лепше – Паулина одушевљено пљесну

рукама и скочи на кревет. - Сигурна сам да је ова вила лепша и од Лувра.

Буди уверена да јесте – искрено се насмеја Мариза.

Зар си ти била у Лувру ? - Паулина је зачуђено погледа.

Јесам, али не бих тамо поново отишла – Мариза се неприметно стресе.

Паулина, смести се и освежи – рече Жорж. - Овде имаш нешто што немаш у

Француској, а то је купатило.

Па, ми имамо купатило – побуни се Паулина.

Али немате овакво – насмеја се Жорж. - Отвори врата у углу.

Ускоро се из купатила цика и чим је собарица ушла, Мариза и Жорж изађоше из
собе. Продужили су ходником и Жорж застаде па отвори врата при дну ходника
показујући девојци собу у златним тоновима.
Велики кревет био је израђен од финог белог дрвета, а високи балдахин
завршавао се купасто у облику круне од финоизрађених цветова и листова
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

уплетених у венац. Мариза је неколико тренутака задивљено гледала своју собу,
ушла је полако и готово бојажљиво.
Када је остала сама, почела је у мислима да пореди Жоржове виле са замком
свога оца и вилом у којој је одрасла. Све што је лпд њеног оца било тамно, мрачно и
масивно, код Жоржа је било танано, светло и лепршаво.
Нешто касније сви су седели у трпезарији. Ускоро се кроз врата у углу појавила
мала поворка послуге која је носила послужавнике са најразличитијим јелима.
Нека од припремљених јела Мариза никада није видела али је одлучила да све
проба. Супа од корњаче била је јака и није јој се допала али ју је храбро појела.

Шта сам то јела ?

Супу од корњаче – одговори Жорж – то је деликатес.

Подсетите ме да то убудуће не једем – девојка се намршти. - Грозно је.

Зашто нисте рекли ? Могли су Вам донети буљон.

А, молим Вас, како бих онда знала да ми се не свиђа ?

Јела су се смењивала а Мариза је наставила да их испробава, нарочито су јој се
допале печене зебе у сосу. Када је на крају послужено воће у сирупу од меда са
печеним бадемима, Мариза је дубоко уздахнула.

Боже, баш сам несрећна.

Несрећна ? - Жорж се трже и загледа у њено лице.

Да. - Мариза се тужно осмехну. - Толико сам се најела да сада не могу да

узмем овај диван слаткиш.

Видим да Вас храна може усрећити – насмеја се Жорж са олакшањем.

Жорж је доста времена проводио у луци у преговорима са трговцима а за то
време су Мариза и Паулина обилазиле Венецију. Вечери су проводили заједно у
разговору, Маризи је пријала Жоржова пажња и топла блискост која их је
повезивала.
Жорж се почетком пролећа вратио у Венецију где га је чекала Мариза са
четворомесечног пута у Индију. Његових пет бродова били су препуни скупоценог
товара, овог пута возио је и грађу од ретког кедровог дрвета.

Заиста сте били у Кини ? - чудила се Мариза док су седели у салону после

вечере.

Да, тамо смо остали десетак дана – Жорж се насмеши. - Морали смо да одемо

јер су наишле кише па се могло догодити да због поплава останемо заробљени. Тамо
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

сам Вам набавио необичну свилу, сигуран сам да ће Вам се допасти.

Мени ? - збуни се девојка. - Зар то није свила за Ваше складиште ?

Не – Жорж одмахну главом – свила из Кине је само за Вас. Дивна је, руком

везена, а ја сам купио две бале.

Да видимо – Мариза скочи на ноге и ухвати Жоржову руку вукући га да

устане.

Знате да је то тренутно немогуће – насмеја се Жорж – ноћ је.

Штета – снужди се Мариза – баш бих волела да је видим.

Видећете је, ионако је Ваша – Жорж се и даље смејао. - Само ћемо морати да

сачекамо да прођу карневалски дани да бисмо могли да одемо у луку.

Карневал ? - Мариза га радознало погледа. - Какав карневал ?

Сваког пролећа у Венецији се организује велики бал под маскама. Игра се и

пева свуда по граду, на трговима, у позоришту и у свим бољим кућама. Сви су
обучени у костиме и носе маске на лицима, то је у Венецији ноћ греха. - Жорж се
почео гласно да се смеје угледавши Маризин запањени израз лица.

Ви се шалите ! - узвикну девојка љутито.

Не шалим се. Младићи заузимају места да би лакше одабрали даму коју ће

одвести у мрачне улице и пролазе.

Па ти није ни мало лепо.

Можда, али може да буде смешно.

Шта је смешно у томе што се мушкарци и жене понашају као животиње у

љубавном жару ? - љутито упита Мариза осећајући да црвени.

Смешно је то што се, неретко, догоди да се у мраку нађу две жене или два

мушкарца. То треба видети.

Како ? - девојка упита збуњено.

Објаснио сам Вам да је то бал под маскама, некад се младић обуче као девојка

а некада девојка обуче мушку одећу.

Мислите...

Жорж климну главом гледајући заљубљено њено лепо лице на којем су се
смењивала најразличитија осећања. Било је ту неверице, запањености чак и
гнушања да би се на крају ипак појавио стидњив осмех.

Да ли Ви идете на бал ? - упита га тихо и са зебњом.

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Наравно.

Жорж се загонетно осмехнуо гледајући како осмех нестаје са њеног лица и како
јој се у очима јавља љубоморни сјај. Задовољно је помислио да ће је то натерати да
мисли само на њега и да мисли о њиховом браку као стварном.

Идете и Ви – рекао је после неког времена смејући се.

Мариза га бесно погледа и стисну усне одлучивши да му ништа не каже. А онда је
помислила на њега са неком лепом женом под маском у мрачном градском пролазу
и већ је видела себе како тој жени скида маску и гребе је по лицу.
Док је љубомора расла у њој, жена из њене маште почела је да добија
Маргаритин лик. Жорж је уживао у њеној љубомори али када је видео да почиње да
кришом стишће песнице, пожурио је да је смири.

Мариза, нема потребе да о томе размишљате. Ви сте моја жена и нећу и не

могу да будем са другом.

Па, ја баш и нисам Ваша жена – прошапута Мариза поцрвеневши, и брзо

обори поглед.

Али ћеш бити – промрмља Жорж себи у браду.

Нешто сте рекли ?

Учинило Вам се.

***
Мариза је стајала испред великог огледала док јој је Паулина помагала да се
обуче, али ниједна од њих није заправо знала како се та одећа коју јој је Жорж
донео, облачи. Панталоне од тамнозелене свиле биле су необичног кроја, око чланка
на нози узане и шириле су се ка струку где су се завршавале богато извезеним
појасом.
Изнад панталона почињала је блуза која је на грудима имала вез идентичан оном
на појасу панталона. Маризина коса била је подигнута у пунђу а изнад чела је имала
необичан накит од танких преплетаних златних нити који јој је падао до ивице
обрва.
Збуњено су гледале у последњи део, био је то у ствари изузетно дуг правоугаони
комад провидне свиле извезене звездицама.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Жорж им је рекао да ту свилу треба обомотати око тела преко одеће и оне су
заједничким снагама покушавале то да ураде. Сваки пут када би помислиле да су
успеле, Мариза би покушала да хода и увек је падала.

Ово не може овако – Мариза се гласно смејала – падаћу на сваком кораку.

Ако те Жорж представи дужду – смејала се и Паулина – улетећеш му право у

наручје.

Шта се овде догађа ? - упита Жорж улазећи у собу, мада му је на први поглед

било јасно зашто се девојке смеју. - Зашто нисте спремне ?

Ја сам у ствари... - Мариза није могла да доврши реченицу од смеха

... пала – Паулина јој прискочи у помоћ.

У овоме не може да се хода – рече Мариза показујући свилу.

Устаните – рече Жорж и сам почињући да се смеје.

Мариза је послушно устала и пазећи да поново не падне стала је пред огледало
па је Жорж пажљиво одмотао свилу.

Девојке, ако желите да одемо на карневал, морате да се смирите.

Жорж постави Маризу испред себе и поче полако да око њеног тела увија сари.
Његова близина и мирис узбудили су девојку и почела је убрзано да дише гледајући
испод ока његово усредсерђено лице.
Жорж је увијао сволу око Маризиног тела једва контролишући жељу и страст.
Рука му је несвесно кретала према њеним чврстим грудима док је друга која је
почивала на њеном струку, приметно подрхтавала. Опијао га је мирис њене косе а
усне су га пекле од жудње да осете њене.
Истовремено је Маризино тело бурно реаговало на његове повремене додире,
благо је подрхтавала и у једном тренутку изгубила је равнотежу ослонивши се на
њега. Свест је почела да јој се мути, борила се да удахне ваздух а цело тело јој је у
ватри.
Да није била толико окупирана својим осећањима, приметила би да се исто
догађа и Жоржу. Желео је да стргне сву одећу са ње и да је однесе у кревет, да је
воли сваким атомом свог бића док не падне мртав поред ње.
Напољу је била топла венецијанска ноћ, чула се граја и смех а музика је допирала
из свих праваца. Жорж је помогао девојкама да се сместе у гондолу, пошли су
бљешраво осветљеним каналом уживајући у музици и ноћи.
Мариза је дотад веровала да је Венеција предивна дању али је схватила да је још
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

лепша ноћу. Ноћу је била тајанствена, заводљива и готово нестварна а Маризи се
чинило да сања чудан сан.
Осетила је Жоржову руку на свом рамену и задовољно је уздахнула увлачећи се у
његов загрљај, затворила је очи, слушала музику и пуним плућима удисала његов
мужевни мирис. Спустила је једну руку на ивицу гондоле допустивши да сече мирну,
тамну воду канала, и осетила је да је Жорж све више привија на груди.
Изашли су на трг и утопили су се у мноштво људи који су се гурали око њих са
маштовитим маскама на лицу. Мариза је неколико пута осетила да је неко вуче за
руку али се брзо припијала уз Жоржово снажно тело тражећи заштиту. Док су
пролазили поред једне бучне групе Француза, Паулина је збуњено застала и
поцрвенела.
У тој гужви девојка је препознала глас Филипа Бисара, младог и амбициозног
адвоката, а њено срце је већ годину дана куцало само за њега. Знала је да јој је
љубав узвраћена али је младић желео да стекне нешто пре што се венчају.
Потицао је из осиромашене племићке породице и његови родитељи желели су да
га богато ожене али је он срце поклонио Паулини. Отворио је приватну праксу која
је одлично напредовала али још није био довољно богат да својој жени пружи
удобност и луксуз.
Филип се збуњено премештао с ноге на ногу када је схватио да је Паулина ту, у
друштву свог рођака. Потом су сво четворо сели у таверну поручивши храну и пиће а
разговор је текао опуштено.
Жорж је са симпатијама гледао на љубав двоје младих и обећао им је подршку и
помоћ. Договорио се са Филипом да му се он по повратку у Француску јави да склопе
пословни уговор.
Филип му се одушевљено захвалио измоливши одобрење да Паулину одведе на
бал у дуждовој палати. Чим су остали сами, Жорж узе Маризу за руку и повуче је у
мрачни пролаз иза трга.
Привукао је девојку у загрљај спустивши нежни и истовремено страсни пољубац
на њене усне. Љубили су се у сенци високог балкона док им се није учинило да се
свет руши под њиховим ногама.
Мариза није знала како су се нашли у његовој соби ни како је она доспела нага у
његов кревет. Његове руке и усне на њеним грудима угасиле су сва светла у њеној
свести одагнавши последње трагове разума.
Ватре су се палиле на њеној кожи на сваком месту које су дотакли његови прсти
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

или пољубиле његове вреле усне. Када је осетила да је Жорж испуњава, испустила је
крик у којем су се мешали бол и срећа.
Заплесала је у исконском ритму да би наставила да лебди на облаку среће.
Напокон је почела да се спушта, полако, као лист на ветру, све док није постала
свесна меке постеље испод себе и Жоржовог тела на свом.
Полако је отворила очи угледавши ужарени поглед дивних црних очију
испуњених љубављу која је грејала њено пробуђено срце.

Здраво – рекао је тихо.

Здраво – стидљиво се осмехнула.

Волим те – прошапутао је на њено уво.

Волим те – поновила је као ехо.

Жорж се срећно осмехнуо и поче уснама да клизи низ њен врат ка грудима.
Мариза је извила тело ка њему пригушено крикнувши а онда их је бујица страсти
поново повукла у дубине.
Жорж је полако долазио себи, био је свестан чињенице да је још увек у њиј, а
њена мекоћа која га је носила, њено орошемо чело и благо растворене усне поново
подигоше његову снагу. Освајао ју је полако готово се не покрећући, док је гледао
њено мирно задовољно лице како се поново буди.
Зора их је затекла испреплетаних тела на изгужваној постељи. Жорж је полако
отворио очи и посматрао је девојку у свом наручју. Гледао је то заносно тело које му
је показало како љубав може да буде потпуна.
Рука му је полако прелазила преко њених груди нежно их милујући, па се преко
равног, чврстог стомака спуштала до њених бутина. Подигао је поглед на њено лице
обливено руменилом сусревши заљубљени поглед у сенци дугих трепавица.
Подигао ју је и сместио у своје крило, за тренутак је збуњено застала широм
отворених очију свесна страсног погледа његових црних очију. А онда се изгубивши
се у том погледу, покренула заплесавши плес страсти и љубави да би коначно
испуњена клонула на његове груди.

Љубави... срећо... једина... најлепша... најмилија... - тихо јој је шапутао на уво.

***
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Недељу дана касније, док су седели у салону после вечере, Жорж рече да морају
да се врате у Марсељ. Мариза је осетила да се страх увлачи у њу, плашила се да би у
Француској нешто могло да пољуља њихову срећу.

Морамо ли ? - упитала га је.

Увек можемо да се вратимо, љубави – осмехнуо јој се Жорж.

У ову вилу ?

Да, у ову вилу – Жорж је помилова по образу. - Она је моја и увек ће нас

чекати да јој се вратимо.
Мариза збуњено затрепта јер се у мислима већ опраштала од места на којем је
открила своју љубав. Када је схватила шта је рекао, срећно се осмехнула стидљиво
потраживши његове усне.
Мариза је озарена стајала на палуби у загрљају сбог мужа гледајући како се на
хоризонту појављује француска обала. За њима су пловила још три велика
натоварена брода док се обала великом брзином приближавала.
Желела је да се врати у Француску али је истовремено осећала потребу да се
окрене и побегне некуд далеко. Бринуло ју је оно што их чека по повратку а Жорж
је, као да је осетио њене мисли, привуче у чвршћи загрљај.

Не брини, љубави, сада ја бринем о теби.

А о себи ?

За мене не треба да бринеш.

Сви знамо да она неће лако одустати – прошапутала је.

Шта би се десило ако бих попустио ? - упитао је осмехнувши се.

Убила бих те ! - рекла је страсно и за то је била награђена пољупцем.

Можеш ли да ме замислиш у загрљају са другом ? - упитао је шапатом

гледајући је нетремице.

Не – поцрвенела је постидевши се своје љубоморе.

Прошло је готово читаво преподне пре него што су упловили у марсељску луку. У
луци изнад докова чекала их је Беатриса држећи за руку Лауру.
После готово годину дана породица је те вечери седела окупљена у огромном
салону. Лаура је била у Маризином крилу неуморно причајући. Жорж је званично
добио титулу што је значило да ће морати да оде у Париз, наравно, уз богате
поклоне краљу и краљици.

Долазио је Маризин отац прошле недеље – изненада рече Беатриса.
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Шта је хтео ? - мирно упита девојка.

Беатриса је зачуђено погледала Маризу а затим у Жоржа који слеже раменима,
збуњен њеном мирноћом.

Дошао је да се распита за тебе, чини ми се да му много недостајеш. Рекао ми

је да вас краљ очекује на двору одмах по повратку, вероватно већ зна да сте стигли.
Испричао ми је и за некакав скандал који је избио на двору, нешто у вези са младим
племићем и краљицом. Изгеда да Луј нешто сумња, па гроф ваљда мисли да се
Маргарита неће усудити да сада било шта предузме.
Мариза завринуто погледа Жоржа али је он седео удобно заваљен у фотељу и
савршено миран.

Могли бисмо за два дана да кренемо у Париз – рекао је. - Било би добро да

посетимо грофа.

Како желиш – Мариза равнодушно слеже раменима.

А ја ? - побуни се Лаура.

И ти идеш у Париз – насмеја се Мариза – и тетка Беатриса и Жанет и наравно,

Паулина и сви које желиш да поведеш.

Е мислиш да је рано да је водимо са собом ? - упита бојажљиво Жорж плашећи

се да би девојчица била велики терет.

Не – Мариза одмахну главом – она ће ићи свуда са својом породицом и више

никада неће остати сама.

Мислиш – Лаура је погледа сјајним очима – моћи ћу да идем са вама у Париз и

Венецију када будете поново ишли ?

Да, баш то мислим – Мариза загрли девојчицу и преко њене главе размени

заљубљени поглед са Жоржом.
Кочија у коју је било упрегнуто шест коња зауставила се испред замка Долфен
грофа Армана од Париза. Дубок шанац протезао се око замка а са средишњих кула
виделе су се заставе на Лувру. Свуда унаоколо била је густа шума која је неколико
стотина метара од замка била темељно искрчена а преко чистине пролазила су два
велика пута.
Сачекали су да се мост спусти а онда су ушли у велико поплочано двориште.
Мариза је ретко долазила у дворац.
Са леве стране била је зграда у којој је кухиња, пекара и просторије за послугу,
иза те зграде биле су елике коњушнице. Станови за стрелце налазили су се у
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

посебној двоспратној згради која је била придодата десном крилу дворца.
У великом улазном холу сачекао их је гроф збуњено се осмехујући. За дивно чудо,
Лаура га је одмах прихватила.

Знаш, пошто је Мариза сада моја мама – почела је да објашњава девојчица

збуњеном грофу – онда си ти мој деда. Могао би да ми набавиш коња и да ме учиш
да јашем пошто тата нема времена. А могао би и да ми причаш приче пре спавања
као што то мама ради.
Мариза и Жорж се запањено погледаше када су у угловима грофових очију
угледали сузе. Предвођени грофом и Лауром, ушли су у велики салон сместивши се
у велике удобне наслоњаче.
Уморна од пута, девојчица је убрзо заспала и Беатриса ју је уз помош Жанете
однела у собу.
Мариза је пажљиво посматрала оца. Приметила је да је нагло остарио и да су му
се на лице урезале боре.

Тетка ми рече да је на двору избио скандал – рече Жорж тргнувши Маризу из

мисли.

Да – гроф климну главом – Маргарита је разоткривена као прељубница.

Храбро се брани одбијајући оптужбе али јој краљ више не верује. Луј зна да је
преварен али још увек не зна ко је дрзник и почео је да слуша гласине. Засад сам
миран јер стражује садашњост а не прошлост.

Значи, истина је да сте били у вези – насмеја се Жорж.

Веома давно, када сам остао удовац, на једном балу под маскама Маргарита је

бацила око на мене. Трајало је кратко јер сам побегао а она се убрзо удала за Луја,
међутим, никада ми није опростила што сам је оставио. Још увек ме мрзи али ме се и
боји. Осим тога, успео сам да је убедим да сам побегао од ње зато што је почела да
ми значи. Рекао сам јој да сам веровао да је рођена да буде краљица и поверовала ми
је.

Прича се... - Жорж нагло ућута кришом погледавши Маризу.

Знам те приче – гроф је схватио неизговорено питање. - Ннису тачне али су ми

одговарале да држе Маргариту даље од мене. Моја драга жена је ум рла на порођају
и вероватно бих и ја умро за њом да ми није оставила Маризу.

Волели сте моју мајку ? - тихо упита девојка.

Неизмерно – гроф се тужно насмеши. - И тебе сам волео али глуп, какав сам
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

био, мислио сам да ћеш ме и ти напустити ако ти то покажем. Зато сам хтео да те
удам уговореним браком верујући да ако не волиш, не можеш бити повређена.

Хоћете да кажете да сте мислили да се нећу заљуити у свог мужа ? - Мариза

га запањено погледа.

У том тренутку јесам јер си се жестоко опирала. Мрзела си и њега али и мене

али је то била цена коју сам морао да платим.

Али ја...

Знам, видим како га гледаш – грпф се осмехну. - Сада ми је драго јер знам да

те је он волео када се тобом оженио. Знао сам да те воли када је почео да те тражи
пре венчања.

Знали сте за то ? - Жорж га изненађено погледа. - Па зашто сте дозволили да

се онако венчамо ?

Већ сам вам рекао. Веровао сам да Мариза на тај начин неће бити повређена.

Онај новац нисам желео по тој цени, употребио сам га за само једну ноћ. Сви
златници су похрањени на сигурном месту а код бележника ћеш видети да је сва
моја иренета на твоје име. То је ионако мираз моје Маризе, а чак и кад сам безумно
коцкао, никада нисам дирао иметак њене мајке.
Мариза са сузама у очима полете у очев загрљај.

***
Елегантна црна кочија са грбом грофа од Париза полако је пролазила улицама
према Лувру. Мариза је на себи имала раскошну хаљину коју су сашили најбољи
венецијански кројачи по узору на италијанску моду. Златна свила била је богато
набрана испод струка и заузимала је читаво седиште у кочији а горњи део хаљине
био је тесно припијен наглашавајући њене бујне груди.
Када је изашла из кочије пред главним улазом у Лувр, Мариза се стресла али ју је
умирио охрабрујући стисак руке њеног мужа. Гроф се доброћудно смешкао док је
ишао поред њих кроз ходнике палате ка престоној дворани.
Отворлила су се велика врата дворане. Племић задужен за протокол иступи
испред њих и затражи тишинуударивши три пута церемонијалним штапом о под.

Гроф Арман од Париза – најавио их је гласно. - Гроф Жорж од Марсеља,
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

грофица Мариза од Марсеља и грофица од Париза.
Радознали дворани размакнуше се да пропусте придошлице које су се одлучно
кретале ка престолу на којем су седели Луј и Маргарита. Док су пролазили
двораном, пратио их је шапат а задивљени мушки погледи заустављали су се на
Маризи.

Ваше величанство – гроф се дубоко поклони. - Ево, допратио сам зета и кћерку

да Вам се поклоне.

Драга моја рођако – Луј се насмеши Маризи када се усправила – Ви сте

предивни. Засенили сте све моје злато и драгуље.

Ваше величанство – Мариза се осмехну – најлепши украс једне жене је љубав,

зато сам тако блистава. Муђ ме својом љубаљу и пажњом чини најсрећнијом женом
у Француској.

Волите мужа, рођако, и чувајте љубав – Луј погледа Жоржа и климну главом. -

Поштујте то што Вам пружа јер то храни Вашу срећу.

Хоћу, Ваше величанство – Мариза се поново наклони.

Чујем да сте се вратили из Венеције – Луј погледа Жоржа. - Надам се да је

ваше путовање било успешно.

Јесте, Ваше величанство, али вратио сам се из Индије а у Венецију сам одвео

жену јер је изразила жељу да види тај град – Жорж се наклони. - Сире, као муж
Ваше рођаке, донео сам Вам поклоне из Персије и Индије. Надам се да ће Вам се
допасти, моји људи управо истоварују кола.

То је лепо од Вас, грофе – Луј задовољно и искрено климну главом. -

Разговараћемо касније.
Маргарита је за то време седела мирно и испод ока је одмеравала Маризу
осетивши се пораженом. Последњи догађаји оставили су траг на њеном лицу,
појавиле су се прве боре а ни тело јој није више било онако једро и бело. А та девојка
која је стајала пред њом имала је све оно што она више није и при том очаравајућег
мужа, првог мушкарца који је одбио њу, краљицу.
Стиснула је огорчено усне и стресла се сусревши грофом опомињући и Жераров
претећи поглед. Лујево поверење је пољуљано а и његов љубавни жар се умањио без
обзира на њене покушаје да га поново освоји. Било је питање дана када ће нека
друга заузети њено место у краљевом кревету, уколико већ није.
После неког времена Маргарита напусти престону дворану а Луј позва Жоржа и
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Маризу да му се придруже.

Хајде, сада смо рођаци – Луј их поведе у страну. - Реците ми грофе, да ли је

жена која је угрожавала Вас и моју рођаку била краљица ? Хоћу да будете искрени.
Жоржу је било непријатно, а Мариза се уплашила краљеве реакције.

Искрено грофе – инсистирао је Луј.

Тешко ми пада што сам принуђен да потврдим Ваше сумње јер Вас заиста

поштујем. Мислим да имате све особине да постанете добар и велики краљ.

Значи, мислите да сада то нисам ?

Мислим да имате лоше саветнике и да мало водите рачуна о народу, Ваше

величанство.

О народу ? - Луј га збуњено погледа.

Да, бићете велики краљ тек када Вас народ буде волео.

Али, морам да предузмем непопуларне мере, да уводим порезе јер је благајна

готово празна а држави треба новац.

Можда бисте могли да развијете трговину са далеким земљама – преложи

Жорж. - Племићи су богати а они су купци луксузне робе.

Мислите да увозим робу ? Али ја сам краљ а не трговац.

Тачно, Ваше величанство, али Француска има много трговаца са моћном

флотом.

Шта тачно мислите, грофе ?

Па, можда да се удружите са неким трговцем и да заједно улажете, да држава

плати трошкове путовања и да одвоји један проценат за посаду и трговца а осталим
да напуни благајну. Мој садашњи товар сигурно би могао да обезбеди Вашу благајну
за неколико наредних година.

Толико ? - узвикну Луј у неверици. - Грофе, припремите ми тај предлог. Хоћу

да знам колику би добит остварио уобичајени товар и колико од тога остаје круни.
Можете ли то да буде спремно за два дана ?

Ваше величанство – Жорж се осмехну – може и за сутра.

Заиста ? Онда сутра послеподне очекујем Вас и грофа од Париза.

***
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

И мислите да је то сигурна добит, грофе ? - краљ упита Жоржа гледајући

исписане табаке на столу испред себе.

То је најмање очекивана добит, Ваше величанство – Жорж климну главом. -

Вероватно би било много већа али ниједан товар није исти па тако ни зарада није
иста.

То добро звучи – замишљено рече краљ и погледа грофа од Париза. - Шта Ви

мислите, рођаче ?

Ако зарада буде и упола мања од онога што предвиђа мој зет, много је.

И шта треба да се предузме ? - краљ поново погледа Жоржа.

Па требало би кренути са најмање пет бродова а не би било лоше да их прате

два ратна брода, добро наоружана. Мој је предлог да избегавате главне трговачке
луке, мање луке имају више робе за продају. Било би добро основати колонију у
мањој луци у залеђу да бисмо могли да обезбедимо залихе и теглеће животиње за
експедиције на копно.

Ви ми, уствари, грофе од Марсеља, саветујете да оснујем трговачку морнарицу

? - краљ га погледа зачуђено.

Тачно.

Државна благајна, бар за сад, једва издржава и ратну.

Трговачка морнарица би издржавала себе, Ваше величанство.

То уопште не звучи лоше. Од данас сте адмирал трговачке флоте Француске,

грофе од Марсеља и марлиже од... Коју сте луку хтели да оснујете ?

У Индији, Ваше величанство. Требало би откупити део територије око ушћа

реке Ганг, ту је делта широка а река је пловна и пролази кроз многа краљевства у
унутрашњости земље.

Добро, грофе од Марсеља и маркиже прекоморских градова, Ви ћете то

организовати и даћете круни зајам за реализацију те идеје. Колико имате бродова у
овом моменту ?

Седамнаест, Ваше величанство.

Па Ви сте веома препредени, адмирале – краљ се насмеја. - Када крећете на

прву пловидбу ?

За седам месеци, Ваше величанство, треба сачекати лепо време јер је пут дуг.

Добро би било отићи у Кину и размотрити оснивање луке и тамо. Свила им

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

јеодличног квалитета и потпуно је непозната у Француској, што ће јој подићи цену.
Са последњег путовања донео сам неколико бала.

Где су ?

Зар нисте видели моју жену синоћ, Ваше величанство ?

Ви сте сву ту свилу оставили својој жени ? - краљ се поново гласно насмеја. -

Грофе, па Ви сте расипник !

Не, Ваше величанство, ја сам срећно ожењен и заљубљен човек.

Пошто ћете сада као адмирал трговачке флоте често путовати, можда бисте

желели да своју младу и лепу жену оставите на бригу свом краљу ?

Ни за живу главу, Ваше величанство – уозбиљи се Жорж.

Како то да схватим ?

Превише сте лепи, Ваше величанство, мислим да је боље да је чува отац.

А Ви сте богатији од мене – краљ се насмеја.

То мојој Маризи не значи – осмехну се Жорж.

Ми, Вама, рођаче, сигурно изгледамо блесаво кад смо заљубљени ?

Зар сте и Ви заљубљени, Ваше величанство ? - упита збуњено гроф од Париза.

Јесте ли видели младу грофицу од Бретање ? - краљ се значајно насмеја.

Видео сам је, Ваше величанство – рече Жорж смејући се – али боље да ништа

не кажем јер ако би моја жена случајно сазнала за то, очи би ми ископала.
Гласно су се смејали пропустивши да примете жену која је стајала крај
одшкринутих врата. Њихов смех се Маргарити Бургоњској зарио као нож у срце,
схватила је да је све изгубила. Ни Луј је више није желео и одједном се осећала
старом.
Бесно се упутила у своје одаје. Позвала је Симону и послала је по младог грофа
Гија, њеног последњег љубавника због којег је избио скандал.

Ваше величанство – Симона се вратила петнаестак минута касније – гроф Гиј

је јуче отпутовао у свој замак.
Маргарита бесно врисну, избаци Симону из собе и малаксало седе на велики
кревет. Устала је после пола сата и пришла масивном ормару. Откључала га је и
извадила златну бочицу. Држала ју је неколико тренутака у руци а онда је отворила
и бојажљиво помирисала, онда погледавши велики празан кревет, одлучно је испила
течност.

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Недуго потом у замку су се зачули женски крици и настало је комешање по
ходницима. Краљ, Жорж и гроф који су управо завршили састанак, изашли су у
велики хол збуњено заставши.

Шта се догађа ? - упита краљ капетана дворске страже.

Мислим да долази из краљичиних одаја, Ваше величанство, послао сам

двојицу гардиста да провере.
Неколико минута касније гардисти су дотрчали до капетана говорећи углас. Када
је схватио о чему причају, краљ је одлучно кренуо у одаје Маргарите Бургоњске.
Краљица је лежала мирно на својој постељи без капи крви у лицу. Луј је пришао
њеном кревету и неко време ћутке ју је гледао а затим је тужно климнуо главом и
журно изашао.
У дворцу Долфен, у малом салону Мариза и Жорж седели су загрљени а наспрам
њих седео је гроф. У углу салона Беатриса се бавила ручним радом док је Лаура
седела на поду поред њених ногу.

Морала је тако да заврши – рекао је гроф уздахнувши. - У тој жени било је

нешто демонско. Сахрана је сутра, и драга моја Мариза, мораћеш да присуствујеш
због краља.

Осим тога, мораш мене да чуваш – насмеја се Жорж – Добио сам на поклон од

краља, сјајну адмиралску униформу и расног коња. Нагло ми је скочио углед међу
лепим дамама у Француској.

Мама – збуњено упита Лаура прилазећи им – шта ће тати лепе даме кад има

тебе ?

То ћеш морати да питаш њега – насмеја се Мариза док јој је Жорж љубио

образ.

***
Жорж је радосно гледао марсељску луку док је упловљавао са седам великих
трговачких и три ратна брода. Лука се проширивала, додавато је неколико других
докова а градили су се нови магацини.
Када је започео истовар робе, Жорж схвати да ће трајати данима и препусти
надзор свом секретару, упути се према вили у залеђу. Више од осам месеци био је на
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

путу по Индији и Кини.
Један заљубљен поглед његове жене која га је радосно дочекала улетевши му у
загрљај, био је довољан да заборави на сав умор. Немирне ноћи и напорни дани
остали су далеко иза њега, све је то избрисао њен један једини пољубац.
Следећег тренутка и Лаура му је улетела у наручје покушавајући да га обавести о
свему што се дешавало док је био одсутан. На помен речи „беба“, очи су му се
изненадно рашириле и погледао је Маризу која је поцрвенела.

Када се то десило ? - упитао је осмехујући се.

Пре три месеца – одговори му Лаура водећи га за руку ка степеништу. - Дођи

да га видиш, мали је и мама ми још не да да се играм с њим.

Он ? - Жорж се окрену тражећи погледом Маризу.

Да – настави Лаура – знаш, био је сав црвен и збрчкан када се родио, а сада је

много лепши. Још увек је досадан јер само једе, плаче и спава али мама каже да ће
брзо порасти и да ћемо онда моћи заједно да се играмо.
Пустио је да га Лаура уведе у собу. Угледао је Жанету која им је дала знак да буду
тихи. Полако је пришао колевци, загледао се у бебу која је мирно спавала сисајући
палац и осмех среће озарио му је лице.
Подигао је поглед и угледао Маризу наслоњену на врата. Била је много лепша од
слике коју је носио у свом срцу протеклих месеци. Тихо је изашао из собе да не
пробуди бебу загрливши Маризу док је Лаура одлучила да остане са Жанетом.
Без речи, Жорж је повео Маризу низ ходник према њиховој соби и чим је затворио
врата за њима, привукао ју је у загрљај. Неколико тренутака су се гледали а онда је
Жорж поведе према великој фотељи у коју седе и смести Маризу у крило.

Оволикој срећи се нисам надао – рекао је осмехујући се заљубљено. - Да ли је

здрав ?

Здрав је и веома снажан – Мариза се насмеја наслањајући главу на његове

груди. - Већ има толико снажан глас да нас све пробуди.

Како си га назвала ?

Хтела сам да те сачекам да заједно одаберемо име али... Лаура је желела да га

назовемо по мом оцу.

Арман Гијом – Жорж се замисли па климну главоом. - Свиђа ми се. А теби ?

Ја се слажем.

Жорж потражи њене усне и утисну на њих дуг и страсан пољубац, откривајући јој
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

сву чежњу која се нагомилала у њему. Мариза уздахну срећно загрливши га око
врата, завукла је руке у његову косу и препустила му се.
Пригушено је крикнула када је осетила његове руке на својим грудима и извила
се нудећи му их. Жорж није знао да ли га више опија њен мирис, заносне облине
њеног тела или начин на који је као и увек реаговала на његова миловања, искрено,
са пуним срцем.
Вештим покретима ослободио их је обоје одеће и вратио се у фотељу повлачећи је
назад у своје крило. Полако јој је истраживао тело тражећи скривена места где је
увек почињала да се буди њена страст. Мариза је дрхтала у његовим рукама попут
листа на ветру а када ју је освојио, поново је тихо крикнула,

Ох, Жорже – испрекидано је прошапутала – како си ми недостајао....

И ти си мени недостајала, љубави.

Мариза је била ван себе, несвесна било чега осим њега, његових снажних руку
које су је чврсто држале и његових усана. Жорж је био изгубљен у плими страсти,
желео је да је обузда и да продужи њихову љубавну игру, али су обоје били превише
жељни једно другог.
Врхунац им се готово у истом тренутку приближио и обоје су му се немоћно
препустили. Клонули су чврсто згрљени и тако су остали дуго.

Ако овако наставиш, убићеш ме.

Али ништа нисам урадила – побуни се Мариза док се удобније намештала у

његовом крилу.

Седела си ми у крилу, то је било довољно – Жорж се тихо насмеја.

Ти си ме ту сместио, сећаш ли се. - Мариза га погледа кроз полуспуштене дуге

трепавице. - А ко сам ја да се противим Вашим жељама, грофе од Марсеља, маркиже
прекоморских градова и адмирале трговачке флоте француске ?

Заслужујеш да те казним због тог задиркивања.

Како ?

Овако – Жорж је привуче чвршће у загрљај и страсно је пољуби.

Свиђа ми се казна – промрљала је између пољубаца.

***
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Жорж је био редован гост на двору, постао је краљев највернији сарадник и први
саветник. Сви његови предлози одмах су беспоговорно усвајани и брзо спровођени у
дело. Стекао је велику популарност у народу који га је често поздрављао клицањем
док је јахао, сада очишћеним, илуцама Париза.
Са породицом се преселио у замак Долфен јер је Луј негодовао када је био дуже
одсутан. Мађутим, Луј Х је живео само још две године, умро је док је Жорж био на
путу. По повратку у Француску, на престолу је затекао Филипа V и убрзо је дошао у
сукоб с њим.

Ствармо ме подносим Филипа – Бесно је рекао грофу од Париза. - Прост је и

грамзив. Знате ли да ми је управо предложио да променимо договор о трговини ?

На који начин ? - упита стари гроф.

Ја бих добијао десет посто зараде и трошкове пловидбе а све остало би ишло

круни.

Мора да се шалиш !

Не шалим се.

И шта ћеш да урадиш ? - забринуто га упита стари гроф.

Престаћу да пловим за круну ! - љутито рече Жорж. - Нећу да доводим у

опасност своју посаду, живот и имовину да би се Филип богатио !

Хоћеш ли убудуће наставити самостално да пловиш ?

Отићи ћу на ово последње путовање и даћу Филипу онолико колико сам

договорио са Лујем, а онда ћу се повући. Замак који градим изнад марсељске луке
скоро је завршен и тамо ћу се преселити са породицом.

Филип ће ти се осветити.

Неће ми ништа моћи – самоуверене рече Жорж. - Мораће да нађе новог

трговца и новог адмирала.
Два дана касније Жорж и гроф од Париза јахали су према Марсељу да провере
како напредује изградња замка. На високој литици изнад луке, Жорж је започео
изградњу дворца чим је добио од Луја титулу грофа од Марсеља.
Радило се без престанка јер је Жорж желео да се што пре пресели пошто је на
двору пао у немилост. Краљ Филип V се тешко одрицао великог прихода који је
круни обезбеђивао Жорж својом трговачком морнарицом. Жорж је одбио његову
понуду а он није могао да нађе другог трговца који би прихватио његове услове.
Коњаници који су се одвојили на споредни пут који је водио поред густе храстове
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

шуме. Након пола сата успињања, угледали су обрисе грађевине, камено здање на
литици источно од марсељске луке.
Дворац који је Жорж градио састојао се од четири повезане грађевине
постављене тако да у средини ограђују велики простор који је уређен као парк.
Могло му се прићи само са пута који је водио поред шуме и кроз велику капију у
високом каменом зиду. Са остале три стране био је дубоки амбис, оштра стена се
стрмо спуштала у море које је огромним таласима ударало у њу.

Ово је неосвојива тврђава – гроф од Париза задовољно климну главом.

Да, на то сам рачунао када сам изабрао баш ово место. Овде ћемо бити

потпуно безбедни са малим бројем људи, у ову прву зграду сместићу своје морнаре и
стрелце. Лево је зграда за смештај гостију, а она ниже, десно је за особље, оставе и
кухињу.

Сигурно и Филип зна за ово – забринуто рече гроф од Париза.

Сигуран сам да зна – Жорж климну главом – али засад ништа није рекао. У

сваком случају, убеђен сам да ће се ускоро појавити у Марсељу.

Мораш што пре да организујеш одбрану. Пошто си богат а у краљевој

немилости, могуће је да те посете банде или гусари.

Рачунао сам и на то – Жорж се осмехну – зато крчим шуму на чеоној страни а

изградићу још један бедем десетак метара од капије.

Да, то ће бити добро – сложи се гроф. - Могао би да додаш и две до три

стражарске куле.

Мислио сам да поставим две на спољном зиду и две на литици, тако ћу имати

поглед и на морски прилаз.
После подужег разговора са надзорником радова, задовољни напретком и роком,
Жорж и гроф се кренули назад у Париз. Тек што је сјахао са коња у дворишту замка
Долфен, Жоржу у наручје улете Озарена Мариза.

Дуго си се задржао, недостајао си нам.

Сада сам ту, љубави – нежно је пољубио загледавши се у њене сјајне очи –

одсад ћу те ретко остављати саму, твој отац и ја били смо у Марсељу.

Зар ниси био на двору ? - Мариза га збуњено погледа.

Јесам, али о томе ћемо причати касније.

Деда ! - узвикну Лаура када их је угледала да улазе у салон. - Шта си ми

донео ?
♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Мораћеш мало да сачекаш – насмејао се гроф гледајући своју мезимицу.

Жорж се попео на спрат у дечију собу и одушевљено је гледао малог Армана како
се игра. Чим га је угледао, дечак весело цикну и пружи му руке. Мариза их је
затекла усред игре, предала је дечака дадиљи а затим је узела Жоржа под руку и
повела га је у њихову собу.

Твој отац је доле – рекао је али су његове руке већ шетале њеним телом.

Заиста ?

Оставили смо га самог – прошапутао је љубећи јој ушну шкољку.

Лаура ће се побринути за њега.

Потражила је Жоржове усне завукавши руке у његову црну косу прошарану
понеком седом власи. Ускоро су собу испунили уздаси и тихи, пригушени крикови а
два тела била су испреплетана на великој брачној постељи.
Прошло је доста времена пре него што је Мариза, црвена у лицу и сјајних очију
заједно са Жоржом ушла у салон. Лаура и гроф од Париза седели су у поверљивом
разговору и чинило се да нису приметили њихово одсуство.

Има ли краја вашој причи ? - упита Жорж смејући се.

Нема, али можемо наставити и касније – насмеја се гроф. - Да ли си

разговарао са Маризом о пресељењу ?

Био сам заузет нечим другим – Жорж се значајно осмехну. - Али сада ћемо

заједно о томе поразговарати.

О каквом пресељењу је реч ? - упитазбуњено Мариза избегавајући очев

испитивачки поглед.

Сада је мој положај на двору промењен – објасни Жорж. - У немилости сам па

сам мислио да би за нас било боље да се одселимо у Марсељ.

Враћамо се у Марсељ ! - радосно узвикну Лаура.

Да ли то значи да ћемо поново живети у вили ? - упита Мариза.

Не, градим нам нови дом који ће бити завршен за неколико месеци.

Волим Марсељ – Мариза се осмехну задовољно – тако је миран а тако пун

живота. Као у бајци. Тамо смо били веома срећни.

Хоћеш да кажеш да овде нисмо ? - Жорж је погледа осмехнувши се шеретски.

Наравно да јесмо – Мариза поцрвене – добро знаш шта сам мислила.

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

***
Шест месеци касније припреме за њихово пресељење у Марсељ биле су при крају.
Мариза је нервозно седела у својој соби јер јој је Жорж наредио да се одмара и
оставио је тетку Беатрису да је пази.

Не сме да промоли нос из ове собе, тетка Беатриса – рекао је озбиљно.

Зашто ме затвараш ? - побуни се Мариза. - Нисам болесна, само сам трудна.

Само ? Седи ту и буди мирна – Жорж јој озбиљно запрети знајући да ће

Мариза обилато користити његову попустљивост да би радила оно што хоће.

Добро – Мариза се коначно помирљиво насмеши – али мораш да пазиш на

Лауру, она је у много озбиљнијој опасности од мене.

Не брини, водићу рачуна о њој – Жорж се саже и нежно је пољуби пре него

што је изашао из собе.
Мариза је нестрпљиво чекала да се Жорж врати из Марсеља где је отпратио
последња кола са стварима. Задржао се кратко у луци да би сачекао бродове из
Венеције који су донели намештај и уметничке предмете.
Скочила је на ноге чим је зачула топот коњских копита на платоу испред главног
улаза. Док је Жорж сјахао, она је већ била на вратима.

Волим да се враћам кући – рекао је гледајући је заљубљено – јер ме увек

радосно дочекује моја лепа и трудна жена. Знаш ли да је то најузбудљивији призор
који сам икада видео ?

Колико је узбудљив ? - упита Мариза љубећи га.

Одмах ћу ти показати – насмејао се и повео је право у њихову собу.

Нисам од кристала – побунила се Мариза док је узаврела страст расла у њој. -

Нећу се поломити.

О, јеси, ти си предивна... крхка... блистава – шапутао јој је на уво. - Ти си моја

вечна љубав и чежња...

Мариза је кроз прозор кочије, удобно заваљена у меке јастуке, узбуђено

гледала како се у даљини појављује њен нови дом. Испредулаза чекало их је
многобројно особље а на бедемима и кулама стајали су стрелци са грбом грофа од
Марсеља.

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Жорж је постигао договор са краљем Филипом V који му је потврдио титулу и
гарантовао безбедност њему и његовој породици, а заузврат је Жорж пристао да даје
велику годишњу суму за краљеву благајну.
Мариза је задовољно шетала држећи Жоржа за руку, кроз огромну палату укусно
и богато опремљену. У дугом мермерном камину у њиховој соби горела је ватра
обасјавајући ружичастим пламеном зидове и намештај.

Ово је нешто најлепше што сам видела – одушевљено је гледала око себе.

Хоћу ли добити награду за то ? - Жорж је гледао ужареним погледом.

Одмах, господине грофе – Мариза му брзо приђе и загрли га нудећи му усне.

КРАЈ

♪ ♣ ♣♥ ♥ ♥ ♥ ♣ ♣ ♫ Јагода♪ ♣ ♣ ♥ ♥ ♥ ♥♣ ♣ ♫

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful