ILUSTROVANA ISTORIJA SRBA

Doseljavanje Srba na Balkan i prva drava

Uvod
Teritorija Balkanskog poluostrva na koju e se Srbi, slovensko pleme, naseliti i gde e stvoriti svoje drave bila je nastanjena od pradavnih vremena. Naunici smatraju da su zemlje zapadne i srednje Evrope bile naseljene ve u prvom odseku pleistocena (diluvij, ledeno doba), a da se u oblastima Balkanskog poluostrva ovek pojavljuje u periodu poslednje glacijacije (alpska glacijacija - Njurm). U to doba hladne klime pre 40000 godina, veiti led sputao se do 1500 m nadmorske visine. Prve ljudske zajednice tada su ivele u peinama. Na osnovu izuavanja peina, naroito peine pod Jerininim brdom u selu Gradac i Risovae na Venacu moe se izgraditi izvesna slika njihovog ivota. Bile su to ljudske zajednice od 10-15 lanova, od jedne do tri bioloke porodice, a njihovo privreivanje bilo je uglavnom sakupljanje plodova i lov. Taj ovek, ve homo sapiens, obraivao je kamen i kosti i na taj nain pravio orue i oruje. U prvo vreme lovio je krupne biljojede (dinovske jelene, divlje konje, goveda), a u izmenjenim klimatskim uslovima (zavladavanja predarktike klime) i mamute, nosoroge, lavove i hijene. Usled velikog zahlaenja (virmska glacijacija, Njurm 3) oko 25000 godina pre n.e. dolo je do napuanja peina i prestanka ljudskog ivota. Time se zavrava prvo poglavlje istorije ljudskih zajednica na teritoriji Srbije. Nova etapa poinje sa promenom klime, krajem ledenog doba (nova geoloka epoha holocen). Na osnovu ispitivanja arheolokih nalazita u erdapu utvreno je da se tamo razvila jedna od najsloenijih kultura praistorije, koja se prema jednom velikom dunavskom viru, naziva kultura Lepenskog Vira (7000-5500 godina pre n.e.). Najstariji ljudi ove kulture iveli su ve u naseljima, a u zajednicama od dve do etiri bioloke porodice. Kasnije, sa priratajem stanovnitva, gradili su naseobine po utvrenom obrascu. Sahranjivanje je bilo van naselja, a dolazi i do usavravanja izrade alata i oruja. Brojni nalazi upuuju na postojanje privatnog vlasnitva, drutvene hijerarhije, religije, umetnosti, a u sferi proizvodnje ostali su na tradicionalnim izvorima hrane i nikada nisu postali ni zemljoradnici ni stoari. Ljudske zajednice iz starijeg kamenog doba (paleolita) na tlu Srbije razvile su kulture mlaeg kamenog doba (neolita) koje uz lovako-sakupljaku ekonomiku razvijaju i zemljoradnju i stoarstvo. Tome je svakako pogodovala i toplija klima. Neolitska kultura na prostoru i severno i juno od Save i Dunava razvijala se od 5300 do 3200 godina pre n.e. a najznaajnija nalazita su Starevo i Vina. Na osnovu arheolokih iskopavanja moe se pretpostaviti da su ove ljudske zajednice podizale kue jednu pored druge, oblepljene blatom, izmeanim sa plevom. Podovi su bili od nabijene zemlje, a krovovi od prua i slame. Domainstva su posedovala raznovrsno posue.

Alatke i oruje bili su od uglaanog kamena, a nakit od koljki. LJudske zajednice koje su stvorile starevaku i vinansku kulturu bile su podlone seobama usled unutranjih razloga, ali i spoljnih. Tako dolaskom ljudi iz Anadolije i Panonije menja se etno-kulturna slika i nestaju vinanske zajednice a na njihovom prostoru stranci poinju sa upotrebom metala, ime poinje nova epoha ljudske istorije. Oko 1900. godine pre n.e. obrazuju se prva arita kulture bronzanog doba u Banatu (morika), Sremu (vinkovaka), severozapadnoj Srbiji (Beloti-Bela Crkva), junom Pomoravlju (Bubanj-Hum III-Slatina). Ljudske zajednice bronzanog doba severno i juno od Save i Dunava vekovima su ivele mirnim ivotom. On je poremeen oko 1425. godine pre n.e. prodorom ljudi sa severa (tzv. kultura grobnih humki) koji su imali bronzano oruje - maeve, bodee sekire. Ta pomeranja ljudi nastavila su se i tokom narednih vekova a doprla su ak do Egipta. Arheoloki nalazi iz perioda 1125. do Votivna kolica. Dupljaja, lok. 750. godine pre n.e. upuuju na zakljuak da se tada stvara Grad, Bela Crkva, NMB nova kultura - gvozdenog doba, a dolazi i do oblikovanja prvih istorijski poznatih etnikih grupacija i unutranjosti Balkanskog poluostrva: Dardanaca, Tribala, Ilira i Traana. U vremenu od 1200. do 1000. godine pre n.e. na Kosovu, u Pomoravlju, Sremu, Bakoj i Banatu podiu se jednoobrazna naselja, proizvodi se jednako posue, a nain sahranjivanja je takoe istovetan. Zemljoradnja je bila razvijena: seju se penica i jeam, uzgajaju, ponajvie, goveda, svinje i konji, a znatno manje ovce i koze. Gvozdeno doba na tlu Srbije vezano je za dolazak Trako-Kimeraca iz kavkasko-pontskih oblasti oko 725. godine n.e. Oni su doneli niz novih kulturnih dobara kao to su oruje i nakit napravljeni od gvoa. U sledeih 200 godina stabilizovana je kultura gvozdenog doba i izvrena su jasna razgranienja izmeu etnikih grupa. Vremenom je uspostavljena iva razmena dobara izmeu etno-kulturnih grupa, koje se poinju raslojavati. Najbolji dokaz su arheoloka nalazita sa luksuznim predmetima proizvedenim u Grkoj. Bogata nalazita svedoe i o helenizaciji Tribala i Dardanaca. No nikako se ne moe govoriti o njihovom iezavanju, jer u nastupajuim vekovima oni su vodili prave ratove protiv makedonskih kraljeva. U periodu od 300-100. godine pre n.e. Dardanci su, prema istorijskim izvorima, sauvali svoju individualnost i samosvest, a izvanrednih dokaza za to ima ak i u 3. veku n.e. Mlae gvozdeno doba na tlu Srbije obeleeno je dolaskom Kelta i prodorima helenistike civilizacije. Keltski izaslanici susreli su se sa Aleksandrom Velikim na Dunavu 335. godine pre n.e. a posle Aleksandrove smrti preli su Savu i Dunav. Njihova pustoenja po Dardaniji, Makedoniji i srednjoj Grkoj zaustavljena su grkom pobedom kod Delfa 279. godine pre n.e. Po povlaenju, a u daljim decenijama Kelti su pokorili Tribale, deo autarijatske teritorije i zajedno s njima obrazovali mono pleme Skordiska. Oni su prvi na tlu Beograda sagradili naselje. Poetkom nove ere Rimljani su zauzeli sve zemlje Balkanskog poluostrva, pokorili i Dardance i Skordiske, ali njihovu kulturu nisu unitili. Skoro tri stotine godina starobalkanska plemena, iako pod rimskom vlau, ivela su autohtono, negujui tradicionalnu kulturu, a tek potom integriu se u politiku i kulturnu istoriju Rimske Imperije.

U rimskoj administrativnoj podeli najvei deo dananje Srbije pripadao je provinciji koja se zvala Gornja Mezija. Ova provincija posluila je kao placdarm imperatoru Trajanu da sa vojskom pree Dunav kod Rama i Tekije, pokori Deane i formira provinciju Dakiju. Tada na kraju 1. veka n.e. Rimsko Carstvo imalo je najvee prostranstvo. Istovremeno, to je i vreme kada se osnivaju novi i jaaju stari gradovi u Meziji i Panoniji. Dunavski gradovi postali su vani odbrambeni punktovi kada su se Rimljani povukli iz Dakije (oko 272. godine n.e.) i utvrdili na desnoj obali Dunava. Bez obzira na organizovanost Rimljana i jainu njihove granice (limesa) varvarska plemena neprestano su napadala granine provincije to je permanentno slabilo Carstvo. Posle podele Rimskog Carstva 395. godine n.e. na Zapadno i Istono (Vizantija) ovo drugo je nasledilo neprestane borbe sa varvarima na Dunavu. U vreme Justinijana (527-565) dolo je do stabilizacije stanja, ali potom je usledila najezda Avara i Slovena ija su pustoenja zaustavljena tek njihovim porazom pod Carigradom 626. godine. U toj slovenskoj masi nalazili su se i Srbi. Po vizantijskom izvoru njima je car Iraklije (610-641) dozvolio da se nasele oko Soluna to su oni i uinili, ali su se kasnije povukli na sever. Zahvaljujui takoe istom vizantijskom izvoru znamo da su se prvi srpski kneevi (arhonti) zvali Vieslav, Radoslav, Prosigoj i Vlastimir. Najstarija istorija Srbije sve do Nemanje bila je u znaku neprestanih borbi, bilo sa Bugarskom, bilo sa Vizantijom, uz istovremenu unutranju borbu srpskih kneeva - lanova iste familije za prevlast. Vrhovna vlast Vizantije pogodovala je i hristijanizaciji Srba u drugoj polovini 9. veka to je bilo delo, uglavnom, uenika irila i Metodija. Od tree decenije 12. veka Ugarska postaje trea drava koja e uticati na istoriju Srba. U ugarsko-vizantijskim borbama 1165-1167. godine prvi put se spominje ime Stefana Nemanje, koji je prvih godina svoje vladavine upravljao Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle sukoba sa bratom Tihomirom, Nemanja je postao raki veliki upan verovatno 1166. godine. Nemanjini pokuaji da se osamostali doveli su ga u sukob sa vizantijskim carem Manojlom I Komninom. Pobedio je car; Nemanja je bio zarobljen i odveden u Carigrad, ali bio je vraen u Srbiju gde je kao vazal ostao lojalan caru Manojlu I do njegove smrti (1180. godine). U razdoblju od 1180. do 1190. godine Nemanja je ofanzivnom politikom, koristei se tekoama Vizantije (bugarski ustanak, krstai), uspeo da znatno proiri srpsku dravu. Na jugu je uspeo da osvoji Metohiju i Kosovo. Dalje proirenje dolo je pripajanjem nike oblasti, Duboice, Vranja, Binike Morave, zemalja istono od June Morave i Reke. U isti red pada i prisajedinjenje oblasti izmeu Zapadne i Velike Morave (Leva, Belica, Lepenica). Na zapadu Nemanja je osvojio Duklju sa primorskim gradovima (Ulcinj, Bar, Kotor) koju je na upravu predao sinu Vukanu. Pokuaji Nemanje i njegove brae Miroslava i Stracimira da osvoje Dubrovnik nisu urodili plodom. Tako je Nemanja uspostavio i uvrstio svoju vlast na teritoriji od Kotora do Sofije sa centrom u Rasu gde su stolovali srpski episkopi Jevtimije i Kalinik. Tokom svoje vladavine Nemanja je izdano pomagao svetenstvo, a iza sebe ostavio je velike zadubine.

Paleolit - starije kameno doba

U ovom poglavlju nalaze se samo neke fotografije ostataka materijalne kulture ljudi iz paleolita. Oni su iveli na teritorijama koje e Srbi naseliti i stvoriti svoje drave i kulturu.

Prvi ljudi na ovim prostorima pojavili su se oko 40.000. godine pre n.e. Njihova prva stanita bile su peine. Arheoloka istraivanja, naroito peine pod Jerininim brdom na ograncima Crnog vrha u selu Gradac i Risovae na Venacu omoguavaju da se izgradi osnovna predstava o ivotu tih ljudi. Oni su iveli u zajednicama od petnaestak ljudi, od jedne do tri bioloke porodice. iveli su od lova i prikupljanja plodova. Orua su pravili od kremena, a neke alatke od kostiju. Takve iste predmete izraivali su i stanovnici peina od Slovakog rudogorja do Banata pa se pretpostavlja da je u vremenu od 35.000. i do 25.000. godine pre n.e. centralno balkansko podruje bilo povezano i kulturno i populaciono sa Banatom i Transilvanijom. Velike klimatske promene, kao i izmenjena flora i fauna, bitno su uticale na ivot praistorijskih ljudi. Usled velikih zahlaenja oni su bili prisiljeni na seobe. Na to ih je podsticalo i iezavanje ivotinja. Sistematsko nauno ispitivanje 14 lokaliteta u erdapu pokazalo je da je na ovom podruju ovek neprekidno iveo od 11.000. do 5.000. godine pre n.e. Utvreno je da su na obalama Dunava u povoljnoj klimi nikla ljudska naselja - Lepenski Vir, Vlasac, Padina, Hajduka Vodenica, Ikona, Kladovska Skela, i druga. Bolji uslovi ivota, pogodnosti za lov i ribolov, omoguili su prirataj stanovnitva, to je dovelo do izgradnje kua i sela. U ovim naseljima pronaena su kultna mesta, sakralni predmeti i prve skulpture: ribolike ljudske glave, ribe, jeleni. Nosioci kulture Lepenskog Vira iveli su u dve do etiri bioloke porodice. iveli su od sakupljanja plodova i lova. Meutim, osnovano se pretpostavlja da su se oni uputali i u uzgajanje biljaka i pripitomljavanje ivotinja, koje je bilo preduslov za razvoj zemljoradnje i stoarstva u mlaem kamenom dobu.

Neolit - mlae kameno doba

U ovom poglavlju nalazi se samo mali deo arheolokih nalaza, koji su pronaeni tokom iskopavanja mnogobrojnih neolitskih nalazita. Oni pokazuju napredak u izradi predmeta od kamena, kosti i peene zemlje. Oblici posua, napravljeni za praktinu upotrebu ili za kultne (religiozne) svrhe, kao i ljudska i ivotinjska plastika, odraavaju i svakodnevni i duhovni ivot ovih ljudi. Osnovno privreivanje bilo je zemljoradnja i stoarstvo, to je nov kvalitet u odnosu na raniji nain ivota nomada i lovaca. Rani neolit u Srbiji ponajvie poznajemo zahvaljujui iskopavanjima u Starevu (starevaka kultura). Blie antroploko odreenje nosilaca ove kulture nauka jo nije objasnila. Ljudi ranog neolita pravili su kue kvadratno-trapezoidnih osnova od drvene armature, oblepljene blatom i plevom. Kue su verovatno bile

grupisane unutar porodica. Pronaeni hambari (ukopani u zemlju) sa ugljenisanim jemom i penicom ukazuju da se radi o ratarima, a kosti domaih ivotinja o stoarstvu. Ostaci divljih ivotinja pronaeni u kuama ili pored njih ukazuju da su se ljudi ranog neolita bavili i lovom. Veliki broj ila, spatula, harpuna i udica ukazuje na bavljenje ribolovom, tim pre to su se naselja nalazila pored reka. Nosioci starevake kulture, sudei prema ostacima njihove materijalne kulture, iveli su na jugu do Makedonije, a ima dokaza njihovog ivota i u Bosni. Grnarija je uglavnom bila bombastog oblika. Sudovi, pehari i zdele su ukraavani barbotiniranjem, tipanjem, prevlaenjem prstiju po sveoj prevlaci. Pronaeno je mno ljudske i ivotinjske plastike. ivotinjske figure su realistiki napravljene, a ljudske statuete imaju izrazite oblike enskog tela to odraava verovanje u kult plodnosti. Nosioci kulture srednjeg neolita nastali su meanjem starosedelaca i ljudskih zajednica poznatih po nalazitu Vina (vinanska kultura). Njihove nastambe pravljene su po starom principu i od istog materijala. Vinanske kue bile su masivnije, sastojale su se od dva odeljenja sa ognjitima. U kuama se izraivala grnarija i alatke od kamena. Ljudi su poznavali pletenje asura od trske i like, a nalazi delova tkakog stana ukazuju da su znali i za preradu vune. Veliki broj pronaenih ostataka materijalne kulture svedoi o majstorstvu u grnariji. Sudovi su zaobljeni; bilo ih je bikonusnih profilacija, a osobita spretnost vidljiva je pri izradi zdela i peenju. Ljudska plastika je dobila nove oblike; pojavljuju se strogo stilizovane statuete sa durim vratovima i licima koja podseaju na maske. Vinanci poznatog neolita iveli su u porodicama, posedovali su stoku (goveda, ovce, svinje) koje su drali u dvoritima. Kue su im bile poreane po redovima, sa "ulicama" to upuuje na zakljuak da su sela bila sa "urbanistikim" reenjima. Njihova grnarija je raskonija i ukraenija. Preovladavaju zdele bikonusnog i konusnog oblika. Ornamentika je urezana i esta je primena crvene boje. Ljudska plastika i dalje se bavi enom, trudnicom i majkom sa detetom, ali ima i figurina i sa naglaenim mukim atributima.

Bronzano doba
Bronzano doba ljudske istorije u nauci se smeta u vreme od 2000. do 1000. godine pre nove ere. Ovo ime dobilo je po tome to je za razliku od ranijih perioda preovladala upotreba metala za proizvodnju orua, oruja i nakita. Na Balkanskom

poluostrvu bronzano doba se vezuje i za indoevropeizaciju domorodakog stanovnitva i stvaranje etnikih grupa koje e dati starobalkanska plemena: Traane, Ilire, a severno od Save i Dunava, Daane i Gete. Pod indoevropeizacijom se podrazumeva prodor ljudi iz srednje Azije u Evropu. Arheoloka nalazita bronzanog doba (osobito Bubanj kod Nia) pokazuju da su se ti ljudi bavili intenzivnim stoarstvom. Karakteristini su njihovi sudovi sa dve drke i siromanom ornametikom. Tehnika izrade upuuje na stare tradicije. Nalazite Glodar kod Paraina je najvanije za tzv. parainsku grupu. Poznato je iskljuivo iz grobalja - nekropola. Pokojnici su spaljivani, a spaljeni ostaci stavljani su u urne sa nizom drugih predmeta, najee sa nakitom. Vatinska grupa (po nalazitu Vatin kod Vrca) bliska je dubovako-utobrdskoj (nalazite Dubovac kod Kovina i uto Brdo u selu Vinci kod Golupca) grupi i ove dve grupe predstavljaju kulturu srednjeg bronzanog doba. Grnarija ovog porekla ima nesumnjivu estetsku vrednost, a osobito sudovi u obliku ivotinjskih figura. Votivna kolica iz Dupljaje su znaajan kultni predmet. Na kolicima koja vuku barske ptice prikazana je stojea ljudska figura. Radi se o mukoj figuri obuenoj u enske haljine. U nauci se ova kolica povezuju sa mitom o delfijskom Apolonu, koji boravi est meseci u zemlji Hiperborejaca, a est u Delfima.

Gvozdeno doba
Gvozdeno doba obuhvata period od hiljadu godina - od 1000. godine pre n. e. do 1. veka nove ere. Ono je u nauci i dobilo ime po tome to u ovom periodu gvoe ulazi u stalnu upotrebu za izradu oruja, alata i drugih predmeta. Njegova karakteristika jeste i u pojaanim kretanjima stanovnitva. To je vreme "ljudi s maevima" i doba estih sukoba, unitavanja, ali i uobliavanja plemena. Gvozdeno doba je poslednji period praistorije, no zahvaljujui grkim i rimskim piscima mi znamo i imena pojedinih plemena na Balkanskom poluostrvu. Masovna primena gvoa nije prouzrokovala vee potrese u kulturnom razvoju ljudi na naem tlu. Promene su nastupile sa prodorom plemena sa Kavkaza i june Rusije. Taj prodor u nauci se vezuje za ime Trako-Kimeraca (800-700. godine pre n. e.), a kasnije za Skite (600-500. godine pre n. e.). Stapanjem starosedelaca sa doljacima u duem vremenskom periodu dolo je do stvaranja plemena.

Naselja ovih ljudi obino su graena na uzvienjima pogodnim za utvrenja i odbranu. Ta mesta u narodu se i danas nazivaju gradine. Sahranjivanje je bilo u rodovskim tumulima sa mnotvom oruja, nakita i keramike. Zahvaljujui ispitivanju tumula moe se zakljuiti da je unutar plemena dolo do raslojavanja i, verovatno, postojanja plemenskih voa. Pojedini tumuli ne izdvajaju se samo po mestu i veliini, nego i po predmetima u njima. Oni su bili puni domaeg, ali i uvezenog oruja, a takoe i ostalih predmeta od zlata i srebra. Jedno od naih najznaajnijih nalazita iz ovog doba jeste velika nekropola sa vie hiljada tumula na Glasincu (centralna Bosna). Ova glasinaka grupa bila je razvijena i u Hercegovini, Metohiji i severnoj Albaniji. Nalazi iz tumula svedoe i o razvijenoj trgovini sa Grcima. Putevi su vodili preko Makedonije, a posle grke kolonizacije i sa istone jadranske obale. Ovom kolonizacijom poinje i opti helenistiki uticaj na starobalkanska plemena koji je zaustavljen dolaskom Kelta poetkom 3. veka pre n. e. Etnika pripadnost kulturnih grupa na Balkanskom poluostrvu moe se utvrditi na osnovu ostataka njihove materijalne kulture i podataka grkih i rimskih pisaca. U zapadnim delovima Balkana iveli su Iliri i njima se moe pripisati glasinaka kultura, a zapadno od reka Iskera i Strume bili su Traani. Izmeu njih su bili Tribali i Dardanci koje antiki pisci poistoveuju sa Traanima i Ilirima. Fibule, ukrasne, a i funkcionalne igle bile su mnogo u upotrebi u gvozdeno doba. Najstarije su imale luni oblik sa dve petlje i sa nogom u obliku trougla, trapeza "beotskog tita" ili kruga. I kasnije se takoe pojavljuju luni oblici sa zvezdastim ukrasima, stilizovanim zmijskim glavama i dr.

Rimski period
Prodor Rimljana na Balkansko poluostrvo poeo je krajem 3. veka pre n. e. U rimsko-ilirskim i rimsko-makedonskim ratovima bile su pokorene Ilirija i Makedonija. Prvi ilirski rat (229-228. godine pre n.e.) uspeno je voen protiv kraljice Teute i ilirskih gusara na Jadranskom i Jonskom moru. Rimski protektorat nad vie ilirskih vazala nije bio dovoljno jak, te su Iliri obnovili gusarenje to je izazvalo novi rat 219. godine pre n.e. Ovaj pobedonosni rat Rimljani nisu uspeli da iskoriste u pravom smislu te rei, jer su bili zauzeti ratom sa Hanibalom. Tek, znatno kasnije u treem ratu 168. godine pre n.e. protiv ilirskog kralja Gentija uspeli su konano da pobede Ilire i nametnu im vlast i danak. Pokoravanje Makedonije takoe je teklo kroz tri rata (215-205. godine pre n.e. 200-197. godine pre n.e. i trei 171-168. godine pre n.e.) Makedonija je konano postala rimska provincija 148. godine pre n.e. Dalji rimski prodori vreni su u pravcu Dunava i Panonije. Na prvom pravcu prepreka su bili keltski Skordisci i Dardanci. Trogodinji uspeni rat protiv Dardanaca omoguio je Gaju Skriboniju Kurionu da 73. godine pre n.e. bude prvi Rimljanin koji je ugledao Dunav, doavi sa svojom legijom na njegove obale. U vreme Oktavijana (Avgusta) vreno je pokoravanje plemena u Posavini i Bosni. No, to nije ilo lako; sledio je tzv. panonski rat 13-9. godine pre n.e., a potom je izbio masovni ustanak panonskodalmatinskih plemena od 6-9. godine n.e. Najveu snagu ustanicima su davali sremski Breuci i Desidijati s gornjeg toka Bosne na elu kojih su bili dva Batona. Avgustov naslednik Tiberije uspeo je da skri ustanak i nametne vlast plemenima od Dunava do Jadrana. Sa teritorija srednjeg Balkana Rimljani su poeli da dolaze u dodir sa Germanima (Domicijanovi ratovi protiv Markomana i Kvada), Saramtima i Daanima. Imperator Trajan je preduzeo dva uspena pohoda na Dakiju (101-102: 105-107. godine n.e.) i pretvorio je u provinciju. Ovim pohodima prethodili su zamani graevinski radovi. Prvo je proseen put kroz erdap 100. godine, a sledee je prokopan kanal kod Sipa da bi se omoguila slobodna plovidba Dunavom. uveni Trajanov most kod Kostolca izgraen je 105. godine. Za vreme imperatora Trajana Rimsko Carstvo imalo je najvei opseg. Na Balkanskom poluostrvu Rimljani su organizovali velike provincije: Dalmaciju (obuhvatalo je jadransko primorje i dananju BiH), Panoniju, Gornju Meziju (teritorija dananje Srbije) i Makedoniju. Glavni oslonac rimske vlasti bila je vojska. U pomenutim provincijama stalno su bile stacionirane dve legije - IV Flavia u Singidunumu (Beogradu) i VII Klaudia u Viminacijumu (Kostolcu). Vojniki logori na granici (limesu) postali su take oko kojih su

vremenom nikli gradovi, a rudnici, banje i izuzetno plodna zemlja u unutranjosti bili su takoe jezgra nastanka gradskih naselja. Ovi gradovi imali su dosta zajednikih urbanistikih elemenata: forum, dve glavne ulice koje su se sekle pod pravim uglom, javne graevine (bazilika, hramovi), stambene i trgovake delove, kupatila (terme), bedeme oko grada i groblja. Gradovi su bili povezani putevima iz privrednih ali i vojnikih razloga. Inae, u celom Rimskom Carstvu saobraaj je bio dobro organizovan. U balkanskim provincijama Rimljani su posebnu panju poklanjali rudarstvu, pa bi se ak moglo rei da je celokupni ivot bio u znaku te privredne grane. U rudnicima su radili robovi i osloboenici, a bili su pod strogom kontrolom dravne administracije. Domorodako stanovnitvo ivelo je tradicionalnim ivotom stoara i ratara. NJegova romanizacija (porimljavanje) bila je spora, ali su celokupnim integrisanjem u rimsko drutvo postojano su se gubile etnike karakteristike. Na planu religije vladalo je veliko arenilo. Starosedelaka mnogoboaka religija bila je na udaru rimske i grke religije, ali i raznih verovanja koja su irili doljaci sa Istoka. Odlika svih ovih religija bila je u tenji za socijalnom pravdom to je utiralo put hrianstvu. Napadi varvara na severnu rimsku granicu postali su, u dugom nizu godina, redovna pojava. Stoga su dunavski limes, a i njegovo zalee, poeli da igraju neobino vanu ulogu. To se ogledalo u tome to su snane legije, sa ovog dela Carstva, svoje zapovednike izvikivale za careve. Varvarski pritisak bio je toliki da je imperator Aurelijan (270-275) shvatio svu benzadenost odbrane Dakije i prepustio je varvarima. Od tog momenta poinje osipanje Rimske Imperije. Imperator Dioklecijan (285-305) uveo je sistem zajednike vlade etvorice careva na osnovu koga se jedan od etvorice morao stalno nalaziti blizu limesa. Zahvaljujui tome grad Sirmijum je stvarno postao jedna od prestonica. Gamzigrad u gornjoj Meziji (istona Srbija) verovatno je nastao iz istih razloga. Sagraen je poetkom 4. veka kao vladarska rezidencija Dioklecijanovog savladara Galerija. Na isti nain nastao je na mestu starog Vizanta, na Bosforu, Konstantinopolj. Ratovi protiv varvara (Sarata i Gota) slabili su Carstvo i u vojnom i privrednom pogledu. Zbog opadanja proizvodnje smanjena je trgovina, a varvarski pljakaki upadi unitavali su stanovnitvo i poljoprivredu. Najtee posledice ostavila je najezda Huna pod Atilom 375. godine i Gota posle njihove pobede kod Hadrijanopolja (Jedrena) 378. godine. Od tih vremena varvari se nastanjuju na teritoriji Rimskog Carstva. Tekoe upravljanja Carstvom nagnale su cara Teodosija da 395. godine izvri njegovu podelu na Zapadno (sredite Rim) i Istono (Konstantinopolj) carstvo. Krajnji, istorijski ishod varvarskih razaranja i pljaki bio je pad Zapadnog carstva 476. godine. Rimska vladavina i civilizacija na Balkanskom poluostrvu, posebno na teritoriji koju e naseliti Srbi, ostavila je duboki trag. O tome svedoe ostaci materijalne kulture, sauvani do danas, ili otkriveni arheolokim iskopavanjima. Fotografije koje se objavljuju u ovom poglavlju samo su mali deo tog blaga, ali dovoljno upealjive da se moe zamisliti izgled i ivot tog sveta.

Doseljavanje Slovena, primanje hrianstva, srpska drava Stefana Nemanje

Varvarski upadi u Istono Rimsko Carstvo (Vizantiju) trajali su tokom celog 5. veka. Nauka jo nije pouzdano utvrdila kojem su narodu pripadali ti varvari. Stari izvori pominju Skite, Bugare, Gote. Poetkom 6. veka za vreme vladavine Ustina I (518-527) prvi put se spominje napad Slovena, odnosno Anta, koji su iveli u stepama severno od ua Dunava. Vizantijski car Justinijan u prvo vreme svoje vladavine (527565) uspeno je ratovao protiv Anta i Sklavina na levoj obali Dunava gde se jo drao, bar na odreenim takama, stari rimski limes. Kao vizantijski plaenici Anti su ak ratovali i protiv Gota u Italiji. Polovinom 6. veka Sklavini su estoko pljakali Vizantiju i u tim pohodima doprli su do samog Carigrada i Dalmacije. U isto vreme pojavljuju se i Avari kao novi neprijatelji Vizantije. Avarsko-vizantijski petnaestogodinji rat vodio se oko Singidunuma i Viminacijuma. U drugoj polovini 6. veka zajedniki avarsko-sklavinski odredi pljakali su po Trakiji, Makedoniji i ugroavali Solun. Poetkom 7. veka vizantijski izvori belee da je narod Slovena, koji se sastojao od Draguvita, Sagudata, Velegezita, Vajunita i Verzita opustoio Tesaliju, Heladu, Ahaju, Epir, pa ak preao i u Aziju. Ovi Sloveni su poraeni pod Solunom, ali su ostali da ive na ovoj teritoriji. U vreme cara Iraklija (610-641) u okolinu Soluna doselili su se i Srbi (kako je zabeleio car K. Porfirogenit) i po njima se oblast i nazvala Servija. Avarsko-slovenski napad na Carigrad 626. godine bio je koban po Avare, jer posle toga izezavaju sa istorijske pozornice, a slovenska plemena naseljavaju se i uvruju u unutranjosti Vizantije. Terene koje su Sloveni pritisli vizantijski izvori nazivaju "Sklavinije". Ovo su, po svoj prilici, poeci slovenskih kneevina. Dolazak Bugara na Balkansko poluostrvo imao je trajne istorijske posledice na ivot Vizantije i Srba. Preci Bugara, koji se u nauci zovu Protobugari, nomadi i konjanici, preli su Dunav 680. godine i na teritoriji izmeu Dunava i planine Balkana nametnuli se kao gospodari slovenskom stanovnitvu koje je ivelo u osam plemenskih oblasti. Stapanje slovenskog i protobugarskog ivlja teklo je brzo, i ini se bez osobitih prepreka. Njihova drava ve u drugoj polovini 8. veka ustremila se na jug, teei da se proiri na slovensko stanovnitvo, koje je ivelo u Trakiji. Poluvekovni bugarsko-vizantijski rat, voen sa promenljivom sreom, ustalio je granicu izmeu ove dve drave. Posle toga bugarska ekspanzija usmerava se na zapad i poetkom 9. veka Bugari dolaze u dodir sa Srbima.

O najranijem ivotu i dravi Srba u centralnim oblastima Balkanskog poluostrva veoma malo se zna. Po pisanju cara K. Porfirogenita, vladarski sin koji je doveo Srbe umro je pre dolaska Bugara (tj. pre 680. godine). Posle njega vladali su njegov sin, unuk, pa redom arhonti (kneevi) od istog roda. Tome rodu ili familiji pripadali su i najraniji poznati srpski kneevi: Vieslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir. Prema istom izvoru Bugari i Srbi su iveli mirno, pokoravajui se carevima Vizantije, sve dok bugarski kan Presijam nije napao srpskog kneza Vlastimira. Rat je trajao tri godine, verovatno izmeu 836. i 852. godine i u njemu je bugarski kan izgubio "veinu svoje vojske". To govori o jaini Vlastimirove drave za koju se zna da je obuhvatala i delove dananje Hercegovine. Vlastimira su nasledili sinovi: Mutimir, Strojimir i Gojnik. I oni su imali da izdre bugarski napad. Bugarsku vojsku je, po svoj prilici, predvodio Vladimir, sin kana Borisa, ali neuspeno. I on i dvanaest bugarskih velmoa (boljara) pali su u srpsko zarobljenitvo. Srpski vladar ih je oslobidio i posle toga je zavladao mir. Knez Mutimir vladao je do 891/892. godine. To je doba kada je Vizantija bila jo jaka i kada je drala celu istonu jadransku obalu. Vlast vizantijskog cara i dalje su priznavali slovenski kneevi, a to se dokazuje time to su oni, kao vizantijski vojnici, ratovali u junoj Italiji. Krajem 9. veka Srbi su primili hrianstvo. Kao argumenat za to u nauci se uzima pojava prvih hrianskih svetakih imena kod Srba. Zna se da su Vlastimirovi unuci dobili imena: Stefan (Mutimirov sin) i Petar (Gojnikov sin). Pretpostavlja se da su oni roeni izmeu 870. i 874. godine. Prva faza hristanizacije Srba veoma je malo poznata. Po svoj prilici prvi misionari bili su Metodijevi uenici i svetenici arhiepiskopije iz Splita, koji su upotrebljavali latinski jezik. Izgleda da je hrianstvo najpre primio gornji sloj srpskog drutva, a da je veina stanovnitva dugo zadrala svoju staru slovensku pagansku religiju. Pretpostavlja se da su nastanak i praznovanje porodinog praznika "slave" - kod Srba, u stvari izmenjeni oblici starog potovanja predaka (kult predaka). Verovatno je to izmirenje paganskog verovanja i nove hrianske religije sasvim prihvaeno tek za vreme sv. Save i ono se odnosilo na vernike autokefalne Srpske arhiepiskopije osnovane 1219. godine. Dvestagodinja istorija srpske drave (od kraja 9. veka do kraja 11. veka) obeleena je borbom za vlast Mutimirovih sinova (Pribislava, Brana, Stefana), sinovaca Petra (Gojnikovog sina), Klonimira (Strojimirovog sina) i unuka Pavla (Branovog sina). Zaharija (Pribislovljevog sina) i aslava (Klanimirovog sina). U tim borbama redovno su se meale Bugarska i Vizantija. Uvrivanje, irenje i jaanje srpske drave polovinom 10. veka bilo je delo aslava, tienika vizantijskog cara K. Porfirogenita. Zapadna granica aslavljeve drave bila je na Plivi, Livnu i Imoti, a severna na Savi. Ne moe se pouzdano utvrditi da li se istona granica nalazila na Zapadnoj Moravi. aslav je poginuo u borbi protiv Maara na severu svoje drave oko 950. godine. On je bio poslednji poznati lan najstarije srpske dinastije. Poetkom 11. veka, posle propasti Samuilove drave, srpske drave Raka, Zahumlje i Duklja bile su vazali Vizantije. Takvo stanje potrajalo je kroz ceo 11. vek, iako je raki upan Vukan ratovao protiv vizantijskog cara Aleksija I Komnina. Njegovi naslednici pokuavali su da se osamostale u vreme vizantijsko-ugarskog rata (1127-1129) i kasnije, ali nisu uspeli. Veliki rat protiv cara Manojla I Komnina vodio je srpski upan Uro II, Vukanov unuk. Vizantijski car je posle estoke bitke na Tari (1150. godine) nametnuo srpskom upanu "dvostruko vei jaram pokornosti nego pre", belei vizantijski hroniar. Uroev naslednik, njegov brat Desa, takoe je pokuavao da se oslobodi vazalskih obaveza prema Vizantiji. U tom cilju nastojao je da obezbedi i pomo ugarskog i nemakog vladara, ali ga je upravo to

kotalo vladarskog trona. Vizantinci su ga zarobili i odveli u Carigrad, no on je kasnije, nekako uspeo da se vrati u zemlju. Postoji podatak da je umro u Trebinju i da je sahranjen u manastiru Sv. Petra u Polju. Posle Dese, a povodom vizantijsko-ugarskog rata kod Zemuna 1165. godine prvi put se spominje ime Stefana Nemanje. On je po svoj prilici bio u srodstvu sa rakim upanima. Rodio se u Ribnici (Zeta), gde su mu roditelji izbegli. Nemanju su krstili najpre latinski, a po odlasku u Ras, u crkvi Sv. Petra i Pavla pravoslavni svetenici. U vreme kada je Tihomir, Nemanjin najstariji brat bio raki veliki upan, Nemanja je bio oblasni gospodar. Upravljao je Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle susreta sa vizantijskim carem Manojlom I Komninom, Nemanja je dobio na dar u Duboicu (oblast oko Leskovca). Po ve ustaljenom obiaju braa (kao oblasni gospodari) se nisu slagala. Nemanjine namere su bile da postane veliki upan. Zna se da je to zaista i postao 1166. godine. Da bi to postigao morao je da porazi Tihomirovu vojsku. Sa velikoupanskog mesta Nemanja je, kao i njegovi prethodnici, gledao kako da se oslobodi vizantijske potinjenosti. Uinilo mu se da vizantijsko-mletaki rat 1171-1172. godine prua za to pogodnu priliku. Meutim, rat je sreno okonan po Vizantiju, to je omoguilo caru Manojlu I da izvri pohod na Srbiju. Nemanja je izbegao rat, pregovarao je sa carem, odveden je u Carigrad, ali se vratio kao vizantijski vazal i ostao je lojalan caru Manojlu do njegove smrti 1180. godine. Posle smrti cara Manojla I Vizantija je zapala u unutranje neprilike to su iskoristili njeni severni susedi, pa i Nemanja. Od 1183. godine Nemanja poinje irenje svoje drave. Prvo je osvojio Duklju sa primorskim gradovima: Danj, Sarda, Drivast, Skadar, Sva, Ulcinj, Bar i Kotor. Godine 1184-1185. Nemanjina braa Miroslav i Stracimir pokuali su da osvoje i Dubrovnik. Sukob je zavren potpisivanjem mirovnog ugovora kojim su regulisana pitanja teritorija i trgovine. Dalje irenje svoje drave Nemanja je usmerio na jug. Do 1190. godine osvojio je Metohiju (Patkovo, Hvosno, Podrimlje, Kostrc, Drakovina) s prizrenskom oblau, zatim Kosovo (Lab, Lipljan, Sitnica), Skoplje i teritoriju na gornjem toku Vardara (Gornji i Donji Polog). Na istoku Nemanja je pripojio svojoj dravi zemlje oko unisa (Zagrlata), Ni, Duboicu, Vranje i Moravu (Binaka Morava). Pod njegovu kontrolu dola je i teritorija izmeu Zapadne i Velike Morave (Leva, Belica, Lepenica). Nemanjina drava izlazila je na Jadransko more od dananjeg Omia, na severu do Ljea, na jugu. Nemanjin biograf, njegov sin Stefan Prvovenani navodi da je Nemanja osvojio i vizantijske gradove Pernik, Zemln (Zemen), Velbud (ustendil), itomisk i Stob. Vizantijski car Isak II Aneo je pokuao da povrati otete zemlje, ali i pored pobede nije uspeo, Nemanja je, svakako zahvaljujui jaini svoje drave, uspeo da se osamostali i da sina Stefana oeni vizantijskom princezom to mu je znatno podiglo ugled. Svoju vladavinu zavrio je dobrovoljnim povlaenjem s vladarskog trona u korist sina Stefana. On se zamonaio i uzeo je monako ime Simeon.

Hronoloka tablica
40000 godina pre nove ere

- Pojava prvih ljudi na Balkanskom poluostrvu. iveli u

11000-5000 godina pre n.e. 6700-5500 godina pre n.e. 5300-3200 godina pre n.e. 4800-4400 godina pre n.e. 4400 - 3200 godina pre n.e. 2000-1000 godina pre n.e. 1000 godina pre n.e. - 100 godina n.e. 1. vek n.e. 395. godine 610-641. godine 860-880. godine 1054. godine 1166. godine 1185. godine 1196. godine 1199. februara 13.

peinama. Starije kameno doba (paleolit) Kultura Lepenskog Vira Mlae kameno doba (neolit) Kultura Starevo Kultura Vina - Tordo Bronzano doba Gvozdeno doba

- Rimska Imperija uvrstila je svoju vlast na Balkanskom poluostrvu - Rimsko Carstvo podeljeno je na Istono i Zapadno - Srbi su se doselili na Balkansko poluostrvo sa ostalim slovenskim plemenima - Srbi primaju hrianstvo - Hrianska crkva podeljena je na Istonu (pravoslavnu) i Zapadnu (rimokatoliku) - Poetak vladavine Stefana Nemanje - Napisano Miroslavljevo jevanelje - Stefan Nemanja se povukao sa vlasti - Umro Stefan Nemanja

Srpska drava Nemanjia 1199-1321

Uvod
Godina 1199. obeleila je smrt srpskog velikog upana i osnivaa dinastije Nemanjia, Stefana Nemanje. Za sobom je ostavio temelje srpske drave i tri sina, Vukana, Stefana i Rastka, da sauvaju i uvrste njegovo vladarsko delo. Nemanjino naslee nije bilo ni lako, ni jednostavno. Rasprava izmeu dva starija brata o pravu na prvenstvo u dravnoj upravi prerastao je u sukob. Sve do prvih godina trinaestog veka tinjala je ova borba, ponekad provaljujui u otvorenu netrpeljivost. U prvo vreme Vukan je uspevao da odri vlast u Srbiji, delujui iz svog sigurnog utoita u Zeti koju je nasledio jo od oca. I najmlai Nemanjin sin Rastko, mnogo poznatiji pod svojim monakim imenom Sava, od samog poetka se ukljuio u presuivanje koji od starije brae treba da bude vladalac u Srbiji. Mada je Nemanja odredio Stefana za svog naslednika, Vukan je, uz pomo ugarskog kralja Emerika, obezbedio premo u Srbiji i proterao Stefana, 1202. godine. Tako je Vukan postao veliki upan. Nekoliko godina docnije, 1204. ili 1205. Stefan je uspeo, postepeno osvajajui srpske zemlje, da preuzme vlast u Srbiji. Najzad se ostvarila Nemanjina elja: da Stefan vlada zemljom, a da Vukan bude "veliki knez" jedne oblasti. Prenoenje motiju Stefana Nemanje iz Hilandara u manastir Studenicu pomoglo je pomirenju izmeu dva brata. Glavnu ulogu u tom

inu imao je Sava. U momentu Stefanovog konanog ustolienja na elu srpske drave, poelo je jedno novo razdoblje ne samo u srpskoj istoriji, nego i u istoriji itavog Balkanskog poluostrva. Ruenje Vizantijskog carstva pod naletima krstaa (etvrti krstaki rat) i nastanak vie novih drava na tlu stare imperije promenio je odnos snaga na jugoistoku Evrope. Ceo Balkan podelio se na dva sveta. Sjedne strane stajale su one drave koje su pripadale vizantijskom duhu (Srbija, Bugarska i dr.). S druge strane nalazile su se nove drave latinskih krstaa ili male grke drave. Otuda je i proistekla prozapadna politika Stefanova. Najvaniji korak u ovom svom opredeljenju Stefan je uinio kada se 1207. ili 1208. oenio po drugi put i to venecijanskom princezom Anom Dandolo. Njegova prva ena bila je vizantijska princeza Evdokija. Oba braka sklopljena su iz politikih pobuda. Ovaj drugi jasno pokazuje kojim putem je Stefan bio nameran da krene. Prvi Stefanov pokuaj da od rimskog pape Inoentija III dobije kraljevski venac nije uspeo. Ali, njegova upornost se isplatila 1217. godine. Sava je te godine poslao u Rim svog uenika Metodija koji od pape Honorija III dobija blagoslov za krunisanje. Na saboru u manastiru ii, Sava je krunisao svoga brata Stefana krunom donetom iz Rima. Te 1217. Stefan je postao prvi srpski kralj, i zato Prvovenani, a Srbija prvi put kraljevina. Dogaaj koji je imao jo presudniji znaaj od ustolienja Srbije kao kraljevine, bilo je stvaranje srpske autokefalne (samostalne) pravoslavne crkve. Kljunu ulogu u ovoj moda najdalekosenijoj odluci u srpskoj istoriji imao je Sava Nemanji. Godine 1219. Sava odlazi u Nikeju. Od tamonjeg cara Teodora I Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula uspeva da izdejstvuje akt o samostalnosti srpske crkve. To je znailo da srpski arhijereji stiu pravo da potpuno sami biraju svog arhiepiskopa. Prvi srpski arhiepiskop postao je Sava u prolee 1219. godine. Odmah posle toga, Sava je zapoeo veliki posao uvrivanja unutranje i spoljanje organizacije srpske crkve. On je bio taj koji je udario temelje srpskog pravoslavlja i u duhovnom i u organizacionom smislu. Onog pravoslavlja koje poznajemo i prihvatamo i u dananje vreme. Posle smrti prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenanog 1228. na srpski presto je doao njegov stariji sin Radoslav, po izriitoj oevoj volji. Njegova kratka vladavina (1228-1233) bila je ispunjena unutranjim nesporazumima i borbama. Radoslav je bio oenjen keri Jovana I Anela, epirskog vladara. Verovatno je neoekivani preokret u spoljnjoj politici Srbije pod novim kraljem, sa Zapada na Istok, uzdrmao stabilnost nekadanje Stefanove drave. Srpska vlastela nikako nije mogla da prihvati vizantijsku politiku kralja Radoslava. Nezadovoljstvo srpskih feudalnih gospodara zavrilo se tako to je Radoslav zbaen sa prestola. Na njegovo mesto doao je Stefanov mlai sin Vladislav. Radoslav se docnije zamonaio, a Sava ga je sahranio u manastiru Studenici. I ponovo je promena na srpskom tronu promenila srpsku spoljnu politiku. Vladislav je traio i naao oslonac u Bugarskoj. Oenio se bugarskom princezom Beloslavom, keri Jovana II Asena. Ubrzo je i Sava otiao sa mesta srpskog arhiepiskopa. Na saboru u ii on se povukao ostavljajui svoje mesto ueniku Arseniju. Sava je napustio Srbiju i ponovo krenuo na Istok. Obiao je Palestinu, Aleksandriju i Nikeju. Umro je u Trnovu 14. januara 1236. godine. Uz velike muke i protivljenja svog tasta, Vladislav je uspeo da Savine moti vrati u Srbiju i

sahrani ga u kraljevskom manastiru Mileevi idue, 1237. godine. Vladavina kralja Vladislava trajala je tano deset godina. Oslonjen na Bugarsku, Vladislav je trajao koliko i njegov glavni saveznik. Sa prodorom Mongola u Ugarsku i Srbiju, njegova vlast je poela da posre. Jo jedanput je srpska vlastela odredila sudbinu prestola. Ustala je protiv Vladislava, uspela da ga zbaci i da dovede na vlast treeg sina Stefana Prvovenanog, Uroa I. Sve se to odigralo 1243. godine. Uro je na elu srpske kraljevine ostao vie od trideset godina. Za sve to vreme gledao je kako se prilike na Balkanskom poluostrvu iz osnova menjaju. Vizantija je obnovljena 1261, a Ugarska je naglo poela da izrasta u silu prvog reda. Srbija, mada pritisnuta i sa severa i sa juga, bila je dovoljno velika drava da neposredne opasnosti nije bilo. Uro I je vodio politiku koliko na prvi pogled pomirljivu prema susedima toliko i smiljenu. U prvom periodu svoje vladavine obezbedio je granice srpske drave. Naroito su znaajni njegovi odnosi sa Dubrovnikom. Nekoliko puta su se pogoravali i ponovo uspostavljali. U dva maha Uro je i napadao grad i na taj nain primoravao Dubrovane na potovanje drevnih obaveza prema srpskom vladaru. Uro je bio dovoljno umean da su ga smatrali prijateljem Nikejskog carstva, mada sam nikejski car nikada nije bio sasvim uveren u Uroeve prave namere. Sredinom trinaestog veka Srbiji je najvea opasnost pretila od Bugarske. Ali, ni ta opasnost nije izrasla u otvoreni sukob. Pritisak je dolazio i sa severa i sa jugozapada, ali je posle smrti bugarskog cara Mihaila Asena, polako jenjavao. Ali, Uro nije na svim stranama bio tako uspean. NJegov najvei promaaj bio je napad na Mavu 1267-1268, kada ga je mavanski gospodar uz pomo ugarskog kralja Bele IV porazio i zarobio. Srpski kralj se morao otkupiti da bi se vratio u svoju kraljevinu. Kao znak pomirenja posle ovog neuspeha, Uroev sin Dragutin oenio se ugarskom princezom Katalinom, verovatno oko 1270. godine. Uro je ponovo zaratio sa Dubrovnikom 1275. Iako je pobedio Dubrovane, na insistiranje venecijanskog duda mir je ponovo uspostavljen. Uroa je zbacio sa prestola njegov sin Dragutin duboko nezadovoljan oevim nepoverenjem. Dragutin je uporno zahtevao vlast u jednoj srpskoj oblasti. Budui da mu otac nikako nije izlazio u susret Dragutin je zaratio sa ocen i pobedio ga. Uz majin oprost, postao je srpski kralj 1276. godine. Poraeni otac se zamonaio i umro ve naredne godine. Dragutin nije dugo ostao na vlasti. Pao je nesreno sa konja na Jelai 1282. Ostao je obogaljen. Razoaran i fiziki i moralno ubrzo je odstupio sa prestola u korist svog mlaeg brata Milutina. Promena na srpskom tronu odigrala se na saboru u Deevu. Najdua vladavina jednog vladara u srpskoj istoriji srednjeg veka bila je upravo Milutinova. On je proveo na tronu bezmalo etrdeset godina (1282-1321). Na samom poetku, Milutin je doao u sukob sa bratom Dragutinom. I taj sukob trajao je do kraja trinaestog stolea i preneo se u novi, etrnaesti vek. Nije pouzdano utvren taan datum pomirenja izmeu brae, ali se zna da su 1313. delovali zajedno. Ne zadugo posle pomirenja, Dragutin je umro ostavljajui svoje oblasti sinu Vladislavu. Milutin je to iskoristio, napao sinovca, pobedio ga, bacio u zatoenitvo i zauzeo Rudnik, rudarsko naselje Lipnik, grad Mavu i verovatno Beograd. To je dovelo do pogoranja odnosa izmeu Milutina i ugarskog

kralja Karla Roberta. Prvo je ugarska vojska prodrla u Srbiju 1319. zauzimajui sve bive Dragutinove posede i prodirui dolinom Kolubare. Ali, ugarski uspesi bili su kratkog daha. U protivudaru Milutin je povratio deo zauzetih zemalja. Tako je u prolee 1320. Karlo Robert ipak uspeo da sauva Mavu pod svojom upravom. I Milutin je imao muka sa Dubrovnikom. Ratovao je sa Dubrovanima 1317, ali se ne zna pod kojim uslovima je zakljueno primirje. Jedino je sigurno da je Milutin ostao duan oko 4.000 perpera dubrovakim trgovcima i da je izmirenje toga duga razvlaio sve do 1318. kada su Dubrovani dobili dozvolu da slobodno trguju u Srbiji. Srpski kralj morao je da odoli i naletima albanskih velikaa koji su, kao katolici, posluali rimskog papu u zapovesti da zbace Milutina 1319. godine. Na alost ishod ove akcije ostao je nepoznat, ali je malo verovatno da je imala velikog uspeha. Jo jednom je Milutin uspeo da se sauva, ovoga puta uz pomo epirskog despota Tome. Ono to je najvrednije iz dugogodinje vlasti kralja Milutina svakako su mnoge zadubine i crkve koje je srpski vladar sagradio. Nijedna krunisana glava porodice Nemanjia nije toliko uradila da za sobom ostavi graditeljski i umetniki trag kao Milutin. S druge strane, srpska drava koju je za sobom Milutin ostavio posle etrdeset godina na prestolu nije imala onaj unutranji sjaj i trajnost graevina njegovog doba. Istinski uspon srpske drave Nemanjia doie tek sredinom etrnaestog veka.

Vladavina Stefana Prvovenanog

Venanje krunom je drevni izraz za in krunisanja. Otuda naziv Prvovenani. Prvi srpski kralj, Stefan Nemanji, vladao je neto vie od dve decenije (1205-1228). Njegovu vladavinu krasile su dve, u stvari suprotne, osobine. Prvo, i najvanije, Stefan je srpskoj dravi doneo krunu. Pod njegovom vlau stvorena je srpska autokefalna crkva. Ali, ona druga strana Stefanove politike nije bila tako svetla i uzviena. On je zaratio s roenim bratom i time uspostavio jedan nesrean obiaj u srpskoj istoriji srednjeg veka. esto e se docnije ponavljati slini sukobi izmeu najbliih srodnika iz dinastije Nemanjia. On je, istovremeno, Srbiju okrenuo katolikom Zapadu. I koliko god je ta odluka imala praktino i politiko objanjenje, ona je Srbiju udaljavala od istinskih pravoslavnih korena. Zbog toga je Stefan doao u sukob i sa svojim mlaim bratom Savom. Vlast donosi nesporazume i razlaze. Ljubav pretvara u suparnitvo, bliskost u izvor opasnosti. Ta sudbina nije mimoila ni prvog srpskog krunisanog vladara. Nepravedna istorija pamti samo uspehe. Uspehe i rtve.

U vreme sukoba izmeu Vukana i Stefana, Vukan je bio taj koji je uivao podrku katolike vlastele u Zeti. Oslanjao se na prijateljstvo Ugarske i papske kurije. Kada je za trenutak pobedio Stefana priznao je prvenstvo katolike crkve i vrhovnu vlast ugarskog kralja. Posle pobede Stefana nad Vukanom i sam Stefan se okrenuo Zapadu, Mletakoj Republici i Rimu. Raspad hiljadugodinjeg carstva Vizantijskog primorao je Prvovenanog da trai saveznike na drugoj strani. Sila Boga ne moli. Politika ne poznaje svete zavete. Ali, i pored svega toga, Stefan je imao uspeha. I u ratovima i u diplomatskim pregovorima. Mlada drava je napredovala zahvaljujui saradnji dva brata Stefana i Save. Sve dok i braa nisu otila razliitim putevima. Vlast ima jo jednu ravu odliku. Ako je uspena, onda je usamljena. Srpski vladar se naao potpuno sam. Bez saveznika meu susedima i bez prijatelja na dvoru. Napustio ga je i Sava, njegov glavni diplomata i savetnik. Srpski kralj, Stefan Prvovenani, umro je iznenada u septembru 1228. godine.

Sava Nemanji
Ako ima u srpskoj istoriji linosti pred kojom ostajemo bez rei, zasenjeni njenom veliinom, onda je to Sveti Sava. Zato je i ispisivanje redova posveenih najveem od svih Srba i teko i odgovorno. Rastko (Sava) Nemanji bio je trei, najmlai sin Stefana Nemanje. Ne zna se taan datum njegovog roenja, ali se smatra da se rodio negde oko 1174. godine. Jo kao deaku otac mu je dao Humsku oblast na upravu. Ali, mladi Rastko je eleo neto drugo. Ve 1191. on naputa Hum i odlazi u Svetu Goru da se zamonai. Od tada nosi ime kaluera - Sava. Boravio je u manastiru Stari Rusik, a potom u Vatopedu. Tu je i doekao Stefana Nemanju 1197. godine. Zajedno sa svojim roditeljem, sada monahom Simeonom, obnavlja manastir Hilandar i osniva srpsku monaku porodicu na Svetoj Gori. Savina dravnika delatnost poinje pomirenjem starije brae. Tada je preneo moti Simeona i sahranio ga u oevoj zadubini, Studenici. Nije nikako bio oduevljen Stefanovim vezivanjem za katoliki Rim. Godine 1217. vraa se u Svetu Goru sa vrstom odlukom da rei srpsko crkveno pitanje. U tome i uspeva 1219. Srpska crkva postaje

samostalna, a on, Sava, prvi srpski arhiepiskop. itavu dravnu teritoriju podelio je na episkopije, protopopijate i parohije. Najodanije svoje prijatelje postavio je za episkope. Sve episkopije snabdeo je duhovnim knjigama i naredio da se izrade njihovi prepisi. Crkveno sedite smestio je u manastir iu. Srpsku crkvu je oslobodio svakog gospodara i uinio od nje prvu duhovnu ustanovu srpskog naroda. Temelji srpske crkvene organizacije koje je udario Sava Nemanji uspeli su da preive ne samo propast srpske drave, nego i da ostanu tajni oslonac u buduim vremenima dugog razdoblja pod nekrstima. Sava je bio prvi veliki knjievnik srpskog roda. Pisao je mnogo i raznovrsno. Sasvim logino i oekivano, pisao je duhovne spise, sav proet smislom pravoslavlja. U poetku, Sava je pisao dela isto crkvene sadrine: Karejski i Hilandarski tiptih. Napisao je i zakonik crkvenog prava, poznat pod nazivom - Krmija. Ali, dela u kojima je pokazao svoj istinski spisateljski dar napisana su docnije. Tu svakako na prvo mesto dolazi itije Svetog Simeona (biografija Stefana Nemanje). Od izuzetnog znaaja je Savina Sluba Svetom Simeonu, duboko duhovni spis u tradiciji vizantijske hrianske poetike. Trag Svetog Save ne postoji samo u istoriji srpskog naroda, u nepreglednim stranicama pisane prolosti. Njegova misao i duh ive u svim Srbima, ije due nisu zatrpane besmislom i ija svest ne robuje zabludama vremena sadanjeg.

Srpski kraljevi Radoslav i Vladislav

Posle smrti Stefana Prvovenanog nije se postavljalo pitanje njegovog naslednika. Srpsku krunu je, sasvim prirodno po oevoj volji, poneo njegov najstariji sin Radoslav, iz braka sa Evdokijom. On je, jo za ivota Stefanovog, dobio poloaj savladara. O vladavini kralja Radoslava nema mnogo podataka. Jedino se znaju osnovne injenice politike situacije na Balkanu i u Srbiji. Pod uticajem oca svoje ene, grkog vladara Teodora I Anela, novi srpski kralj je preokrenuo pravac dravne politike sa zapada na istok. I vaspitanje koje je Radoslav stekao bilo je u duhu vizantijskih tradicija. I naravno, ova nagla i netaktina promena politikog pravca uzdrmala je unutranje stanje u Srbiji. Radoslav se u jednoj prilici obratio Ohridskoj arhiepiskopiji, u ono vreme grkom sreditu na zapadu. Namera mu je bila da se jo vie priblii vizantijskoj strani i osnai njen uticaj. Otiao je toliko daleko da je pregovarao sa Ohridom neposredno, zaobilazei arhiepiskopa Savu, poglavara srpske crkve. U tome je Sava video ozbiljnu opasnost po samostalnost srpske crkve, jer su pregovori sa Ohridom vodili ka priznanju vrhovne vlasti ohridske arhiepiskopije. Time bi se uspostavili odnosi koji su postojali i pre 1219. godine. Ljut i razoaran, Sava ponovo odlazi na put. Boravi u Nikeji, Palestini i preko Soluna se vraa u Srbiju. Ali, njegovo dranje prema Radoslavu se ni posle toga nije promenilo.

Promena na srpskom prestolu 1233. godine bila je delo unutranjeg prevrata. Feudalni gospodari svrgnuli su Radoslava i na njegovo mesto doveli Stefanovog mlaeg sina Vladislava. Radoslav se sklonio u Dubrovnik. Idue, 1234, Dubrovanima je izdao poznatu Povelju, u kojoj im je obeao silne ustupke i iroka prava, ako se vrati na srpski tron. Ali, bivi srpski kralj nije dugo ostao u Dubrovniku. Uskoro je bio prinuen da se, posle neuspenog pokuaja da u Drau nae utoite, vratio u Srbiju. Kralj Vladislav se okrenuo Bugarskoj. I opet zahvaljujui rodbinskim vezama, spoljanja politika Srbije je promenila pravac. Zbog dubrovakog gostoprimstva Radoslavu dolo je do nesporazuma Republike i srpske drave. Pregovori sa Dubrovnikom zavrili su se 1235. novim mirovnim ugovorom, mada odnosi dve drave nikada nisu postali sasvim prijateljski. Od 1237. Vladislav je morao da se okrene svojim zapadnim granicama. titei Hum od hercega hrvatskog Kolomana, Vladislav je stigao do grada Splita. Sa Splianima je 1237. potpisao ugovor o prijateljstvu i skladnom delovanju protiv zajednikih neprijatelja. Kralj Vladislav nije dugo izdrao na vlasti posle smrti svoga tasta i zatitnika, bugarskog kralja, 1241. Jedva dve godine docnije, Vladislav je morao da padne i preda kraljevsku vlast svom najmlaem bratu Urou, treem sinu Stefana Prvovenanog.

Vladavina Uroa I
Sva tri potomka Stefanova smenila su se na srpskom tronu. I dok su vladavine prve dvojice bile srazmerno kratke, Uro je na vlasti ostao vie od trideset godina (1243-1276). Ono to je posebno zanimljivo za ovo razdoblje srpske istorije jeste pojava nemakih rudara, poznatih pod imenom Sasi. Oni su stigli u Srbiju negde poetkom etvrte decenije trinaestog stolea. Sa sobom su doneli nove tehnike pronalaenja i prerade rudara plemenitih metala, pre svega srebra, bakra i olova. NJihovo znanje i sposobnost oivele su proizvodnju metala i irom otvorili vrata mediteranskog trita srpskoj privredi. Sasi su razvili rudnike u Breskovu, Trepi, Rudniku, Rogozni, Novom Brdu i u drugim rudarskim mestima. Razvoj rudarstva u Srbiji pokrenuo je itavo kolo privrednih i trgovakih veza sa primorjem i junom Italijom. Ako bi se to dugo vreme Uroeve vladavine sagledalo jednim pogledom, ma kako to bilo i sloeno i opasno, onda bi se moglo zakljuiti da je Uroevo doba bilo doba beskrvne ravnotee. Uro je imao tu sreu da su mu spoljanje okolnosti ile na ruku. Ve je bilo rei o njegovim borbama i pomirenjima sa Dubrovnikom. Veze sa ugarskim kraljem i zbliavanje sa sicilijanskim kraljem Karlom Anujskim uputile su ga protiv Vizantije. Uroeva ena Jelena, bila je iz roda Anujskog, roaka Karlova.

Od tih velikih planova koalicije i akcije uperene protiv Carigrada nije se mnogo ostvarilo, mada je Uro dobar deo svoga vremena i panje upravio ka tom cilju. itavu deceniju Uro je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje vladavine nije usudio da napravi odluujui korak. Time je njegova dugogodinja vlada u Srbiji ostala nekako nezavrena i nedoreena.

Srpski kraljevi Dragutin i Milutin

Nepisano pravilo istorije jeste da posle duge vladavine jednog vladara dolazi kratka vladavina njegovog naslednika. Uroev sin Dragutin jeste imao snage da pobedi oca i skine ga sa vlasti, ali nije imao snage da na toj vlasti on sam dugo ostane. Poraz novog srpskog kralja od vizantijske vojske 1281. bio je presudan za Dragutina. NJegovom mlaem bratu, ratniki raspoloenom, nije bilo teko da savlada Dragutina i popne se na srpski presto. Bivi kralj se povukao u oblasti oko Rudnika, Mavu i Srem. Tu je vladao sve do svoje smrti 1316. godine. Stariji pisci istorije imali su tu retku odliku da izriu ispravne sudove. Nemogue je pronai bolju ocenu kralja Milutina od one koju je zapisao Stanoje Stanojevi u osvit dvadesetog veka: "Milutin nije bio vladalac velikih sposobnosti, ali je bio pun volje i ambicije da osnai svoju dravu. On je na tom poslu radio voljno i istrajno, on je imao smelosti da postavi nove, velike ciljeve rakoj dravi i da dravnu politiku povede putem koji e dovesti srpski narod do snage koja mu je dala dominantan poloaj na Balkanskom poluostrvu." Ono prvo pravilo ima i svoj drugi deo. Posle kratke vladavine jednog monarha dolazi duga vladavina sledeeg. Tano je to bio sluaj kralja Milutina. Milutin je nastavio politiku svojih prethodnika i spremao se za napad na Vizantiju. Za razliku od njih on je taj napad i ostvario. Nekoliko puta je ratovao sa Carigradom da bi najzad u drugoj polovini osme decenije trinaestog veka osvojio Pore i okolne krajeve. Jo jedanput je Milutin krenuo na Vizantiju pred sam kraj stolea. Pobeda je bila ubedljiva, a srpski kralj je dobio sve one teritorije koje je ranije osvajao i vizantijsku princezu Simonidu za enu. Sve se to dogodilo 1299. godine. I Milutin je imao muke sa svojim naslednicima. Svome sinu Stefanu dao je na upravu zetsku oblast. Nezadovoljni kraljevi napadne oca, bude poraen, oslepljen i proteran u Carigrad. Razlozi sinovljevog nezadovoljstva bili su istovetni razlozima nesloge u ranijim generacijama - pitanje kraljevskog naslea. Ali, ovog puta bilo je

i naelnih neslaganja. Milutinov pomirljiv stav prema Vizantiji, pod uticajem kraljice Simonide, naveo je Stefana na oruani otpor ocu. Rezultati Milutinove vladavine u Srbiji bili su jasno vidljivi. Kada je primio dravnu vlast, granice srpske drave bile su kod Lipljana. U trenutku njegove smrti (1321) granice su bile pomaknute daleko i na sever i na jug. Bili su to pravi osnovi za uspon srednjovekovne Srbije u etrnaestom veku.

Zadubine, crkve, gradovi

Srbi nisu mnogo srean narod. Od njihove velike srednjevekovne drave nije ostalo gotovo nita. A ono to je ostalo samo su spomenici. Siromaan je onaj narod kome ostanu samo spomenici. I to spomenici koje su ruili i skrnavili i neprijatelji, i strani gospodari i neumitni zub vremena. Svi srpski vladari kraljevske porodice Nemanjia za sobom su ostavljali zadubine, svoje crkve i manastire, da iskupe svoje due i pokau svoju veliinu. Sveti Sava i njegov brat veliki upan Stefan poeli su izgradnju crkve Svetog Spasa u ii ija je gradnja trajala punih dvadeset godina. Zavrena je tek dvadesetih godina trinaestog veka. Bogorodiina crkva u Studenici, zadubina Stefana Nemanje, nije zavrena za ivota svog osnivaa. Unutranjost crkve oslikana je tek 1208-09. godine. Vladislav je sazidao svoju zadubinu manastir Mileevu oko 1225. godine. U njemu se nalaze najznaajnije freske srpskih vladara toga doba. Radoslav je obogatio zadubinu svoga dede Stefana Nemanje manastir Studenicu. On je proirio Bogorodiinu crkvu u tom manastiru. Jo dok je Sava bio iv zapoeta je gradnja hrama Sv. Apostola u Pei. Zavren je tek sredinom trinaestog veka. Od velike vrednosti je i manastir Moraa iji je zatitnik i graditelj bio Vukanov sin Stefan. Podignut je 1251-52. godine. Zadubina kralja Uroa I je manastir Sopoani sa crkvom Svete Trojice iz 1260, jedan od najvelelepnijih u Srbiji. Kralj Dragutin kritor je crkve Svetog Ahilija u Arilju, sagraenoj oko 1290. godine.

Daleko najvee graditeljske poduhvate preduzimao je kralj Milutin. Za vreme njegove vladavine podignuto je ili dovreno vie crkava i manastira velikog istorijskog i umetnikog znaaja. Ovde e biti pomenute samo najvanije. Milutinova zadubina je crkva Sv. Jovana u Svau iz 1300. godine, On je sazidao crkvu u Hilandaru (1303) poznatu kao crkva kralja Milutina. Njegova glavna zadubina je manastir Graanica, jedan od najlepih graditeljskih spomenika srpske srednjovekovne arhitekture. Tu se nalazi i Milutinov mauzolej, crkva Svetog Stefana u Banjskoj, neverovatno brzo zavrena (1312-17). Milutin je u poslednjih dvadesetih godina svoje vladavine sagradio ili obnovio crkvu Bogorodice Ljevike u Prizrenu (1313-14), Kraljevu crkvu u Studenici, crkvu Svetog ora u Starom Nagoriinu i samu Graanicu. Ali, umesto nezgrapnih rei i opisa, neka slike same govore itaocu...

Hronoloka tablica
1199 1204-05 1217 1219 1228 1228 1233 1236 1243 1276 1282 1299 1321 smrt Stefana Nemanje Stefan postaje veliki upan Stefan se krunisao za kralja i postao Stefan Prvovenani Srpska crkva postaje autokefalna (samostalna) smrt Stefana Prvovenanog Radoslav postaje srpski kralj Vladislav smenjuje Radoslava na srpskom prestolu smrt Save Nemanjia Uro I postaje srpski kralj Dragutin smenjuje Uroa na srpskom prestolu Milutin nasleuje krunu od Dragutina Milutin se oenio vizantijskom princezom Simonidom smrt kralja Milutina

Srpska drava Nemanjia 1321-1371

Uvod
Bio je to vek i velianstven i tragian. I trijumfalan i porazan. Nema u prolosti Srba nijednog perioda tako velikog i, u isti mah, tako neumitno poraznog kao to je etrnaesto stolee. Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine bilo je ono najsjajnije vreme srednjovekovne drave i srpskog carstva, koje je nagovestilo posrtanje i pad. Od dolaska na vlast Stefana III Deanskog, preko velianstvenog Duanovog carstva do poraza na Marici, zloslutnom vesniku Kosovske bitke. Smrt kralja Milutina obeleila je novo razdoblje u istoriji srednjovekovne Srbije. NJene su granice bile znatno proirene i prema jugu i prema severu. Ali, unutranje stanje u dravi nikako nije bilo sreeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se Milutinova Srbija stabilizovala i odrala. Sredinja vlast nije se uvrstila, a lokalna vlastela, se toliko osilila da su njeni zahtevi ozbiljno ugroavali interese drave. Ni pitanje o nasleu nije bilo reeno. Stariji sin Milutinov, Stefan, gotovo slep, bio je logian naslednik, mada je njegov mlai brat Konstantin takoe pretendovao na krunu. I Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da doe na srpski presto, na osnovu sporazuma svoga oca i kralja Milutina. Tako je poeo graanski rat u Srbiji. Do 1322. Stefan III, docnije nazvan Deanski, ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike i da se ustolii kao vladar Srbije. Tada je i krunisan "bogodarovanim vencem kraljevstva srpskog" (6. januara 1322). Oenio se 1325. godine Marijom Paleolog, keri panhipersevasta Jovana, sinovca vizantijskog cara Andronika II. U vizantijskom sukobu izmeu dede i unuka, Andronika II i Andronika III, Stefan je stao na stranu svoga tasta. Iako je njegova strana poraena, Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Veles, Prosek i jo neke gradove u Makedoniji. Deanski je ratovao i sa Dubrovakom Republikom na jugozapadu. Krajem tree decenije etrnaestog veka, on je povratio Ston i Peljeac, verovatno i delove Huma. Ali, srpskoj dravi i njenom vladaru kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila je bugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je da doe do ratnog sukoba. Bitka kod Velbuda 1330. godine izmeu Srba i Bugara bio je taj odluujui sudar. Bugari su do nogu potueni, a sam car Mihailo poginuo je u ovoj bici. Andronik III, na vest o porazu Bugara, povukao je svoju vojsku koju je ve bio poslao u pomo Mihailu. Iako je pobedio Bugare, Stefan III je i dalje imao jake protivnike u svojoj dravi. Srpska vlastela mu je najvie zamerala pomirljiv stav prema Vizantiji i to objanjavala uticajem kraljiinim. A ona je, sa svoje strane, uporno radila da naslednik Stefanov bude njen sin Sinia, a ne stariji sin Stefana Deanskog, Duan.

Kraljevi Duan i srpska vlastela u Zeti uveliko su reili da je kucnuo as da se uini kraj vladavini Stefanovoj. NJihovo uverenje utvrdio je prevrat u Bugarskoj, u kojoj je za cara proglaen Jovan Aleksandar. NJegove pretnje Srbiji ozbiljno su ugroavale i dravne granice i samu dravu. Duan je ubrzo, uz pomo zetske vlastele, krenuo na oca, lako ga savladao i zarobio. Duan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. a svrgnuti otac i vladar umro je posle nekoliko meseci, novembra iste godine. Stefan Duan bio je sigurno jedan od najznamenitijih i najuspenijih srpskih vladara srednjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod doveo do vrhunca moi i politike i zavojevake. On je ostvario one snove koje su sanjali Uro I i Milutin. I mnogo vie. Najtaniji opis Duanov dao je veliki srpski istorik Stanoje Stanojevi u svojoj Istoriji srpskog naroda, pre vie od osamdeset godina, 1908: "Duboke politike mudrosti u njega nije bilo, ali je on imao prirodne bistrine da shvati neposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on je shvatao potrebu u korist dobre organizacije, mada sam nije bio dobar organizator". (str. 168) Duan se ubrzo oenio sestrom Jovana Aleksandra, Jelenom. Uglavnom zahvaljujui tom braku odnosi izmeu Srbije i Bugarske ostali su dobri i prijateljski sve do smrti cara Duana. Ve 1331. Dubrovani su sveano doekali novog srpskog kralja. Dve godine docnije od njega su dobili itavu Dalmaciju od Stona do Dubrovnika. Mladi srpski vladar odmah je napao Vizantiju i osvojio gotovo itavu Makedoniju, gradove Prilep, Ohrid, Kostur i Strumicu. Na osnovu mira sa Vizantijom zakljuenim 1334. Srbiji su priznate sve nove granice. Jedino od ega je u ovom trenutku srpski kralj morao da odustane bila je opsada Soluna. Uskoro je Srbija nastavila da ratuje na jugoistoku. Od 1336. do 1340. Duan je osvojio dobar deo Albanije i proirio teritoriju svoje drave sve do Janjine. Do 1345, kada je osvojen grad Ser, Duanova Srbija je obuhvatala celu Makedoniju osim Soluna, itavu Albaniju i Epir, sve bive oblasti Vizantijskog carstva. Naredne 1346. godine Stefan Duan se krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroa proglasio je kraljem. Ali, poto je krunisanje mogao da obavi samo patrijarh, to je srpski sabor prvo izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je potom, proglasio cara Duana. Ratovanja i osvajanja Duanova nikako nisu prestajala. On je do kraja 1348. osvojio Etoliju, Akarnaniju i Tesaliju. Ve 1349. napadnuta je i Bosna, ali Duan nije uspeo da osvoji grad Hum, mada je neke od ovih krajeva propisno opusteo i opljakao. Poetkom pete decenije etrnaestog veka Duan se okrenuo prema severu. U sukobu sa ugarskim vladarem Lajoem osvojio je Mavu i Beograd 1353. Godinu dana pre toga, Duanova vojska se, zajedno sa Bugarima, prvi put suprotstavila turskoj najezdi, u prvoj Marikoj bici. Iako je srpska vojska ubedljivo poraena, to nije ni u kom sluaju zaustavila Duanova osvajanja. Krajem 1355. izbio je rat izmeu Duana i Mletake republike s jedne strane, i Ugarske i Bosne, s druge strane. Ali, tek to je rat poeo, car Duan je iznenada umro (20. decembra

1355). Rat se zavrio posle tri godine, a Ugarska je dobila Dalmaciju i Dubrovnik (1358). Verovatno najznaajniji dokument Duanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz 1349. godine (dopunjen 1354). Duanov zakonik kodifikovao je i pravno uobliio sve one pravne norme i obiaje koji su do toga doba vladali u Srbiji. Posle smrti Duanove, Srbija je ula u novo razdoblje svoje burne istorije. Doba u kome su lokalni feudalni gospodari preuzeli vodeu ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti. Kralj Uro II, sin cara Duana, nije imao ni snage ni mudrosti da im se suprotstavi. Nije mnogo vremena prolo pre nego to se Duanovo carstvo nije sasvim raspalo. U prvi plan dola je porodica Mrnjavevia i jo nekoliko predstavnika srpske vlastele. Neki od njih priznavali su vrhovnu vlast Uroa (Lazar Hrebeljanovi u junoj Srbiji, Vuk Brankovi na Kosovu, braa Baoii u Zeti, Nikola Altomanovi na Zlatiboru i Rudniku), dok se Vukain Mrnjavevi odvojio od Uroa i 1366, u svojoj prestonici Prilepu, proglasio za kralja. Ali, svaki od njih, bez obzira na svoj odnos prema Urou, sami su brinuli o svojim posedima, jer sam Uro to nije ni mogao, ni umeo. Tako je Srbija, podeljena i slaba, doekala tursku najezdu. A otomanski zloglasni i ruilaki huk, ve je stizao do srpskih zemalja. I postajao je sve jai...

Vladavina Stefana Deanskog

Doba Stefana III Deanskog u srpskoj istoriji srednjeg veka bilo je jedna od onih velikih stepenica u razvitku srpske drave, iji je vrhunac obeleila vladavina njegovog sina Stefana Duana. Iako je na srpskom prestolu proveo nepunih deset godina, Deanski je ostao jedan od uspenijih i marljivijih srpskih vladara. U trenutku kada mu je otac kralj Milutin umro, Stefan se nalazio u izgnanstvu u Carigradu. Njegova sudbina je bila jo tea, jer je bio skoro sasvim oslepljen. Dokumenti iz njegovog vremena govore o "predivnom udu" vraanja vida srpskom vladaru. I nekoliko izuzetnih fresaka iz ovog perioda prikazuju taj boiji in, mada se itava pria nikada nije mogla sa sigurnou utvrditi. Jasno je samo jedno. Deanski je, i pored svih svojih nedaa, uspeo da doe na srpski tron i da pobedi sve svoje suparnike. Neposredno posle povratka u Srbiju, kralj Stefan je izgubio svoju prvu enu Teodoru. I kako je to bilo uobiajeno u srednjem veku, odmah je poeo sebi da trai novu kraljicu. Prvo je pokuao da dobije ker tarinskog kneza Filipa, Blanku. Do venanja, koje je ve bilo zakazano za prolee 1323. u Skadru, nije dolo. Uslov da srpski kralj, vlastela i svetenstvo priznaju papsku vlast Stefan nije ni eleo ni mogao da ispuni. Umesto na Zapadu, srpski vladar je potraio sebi

nevestu na Istoku. I pronaao je na carigradskom dvoru. Bila je to sasvim mlada devojka, Marija Paleolog, vizantijska princeza. Brak je sklopljen 1324. godine. Srpski vladar Stefan III Deanski nije imao mnogo sree. U izgnanstvu je proveo mladost, u izgnanstvu je i umro. Beei od ruke svoga sina, sa kojim nikada nije bio u prijateljskim odnosima, sklonio se u zveansku tvravu. Njegova smrt, u novembru 1331, ostala je prekrivena velom tajne za sva vremena. Deanski je za sobom ostavio dubok trag. Na prvom mestu, blistavo delo srpskog srednjovekovnog graevinarstva i umetnosti, manastir Visoki Deani. Po ugledu na svoje pretke, i Stefan Deanski gradio je svoju zadubinu. Za razliku od njih, on je poneo i ime manastira iji je bio zatitnik. Slike koje slede samo su jedan iseak njegove lepote.

Vladavina Stefana Duana

Bilo je u srpskoj istoriji vie uspenih vladara i ratnika. Ali samo je jedan bio car Stefan Duan, poznatiji kao Duan Silni. Takav nadimak u jednom borbenom i nepokornom narodu mogao je da stekne samo borac najree vrste, one koja ume da pobeuje i osvaja. Duan je vojevao na svim stranama. I na jugu i na severu. Proirio je teriotriju srpske drave do granica koje ni pre, ni posle njega niko nije dostigao. Dvadeset i etiri godine njegove vladavine bile su ispunjene neprekidnim ratovanjima. On je bio taj koji je uzdigao Srbiju do najznaajnije vojne sile Balkanskog poluostrva. Borio se i pregovarao sa Vizantijom i uspeno i ravnopravno. I sa carem Andronikom III i sa monim Jovanom Kantakuzinom. Godine 1336, Duan je proveo itavih nedelju dana u Radovitu na Strumici razgovarajui i pregovarajui sa Andronikom III. Vizantijskog pretendenta Jovana Kantakuzina primio je u Pritini 1342. Tada je i potpisan sporazum o zajednikoj borbi protiv zvanine vlasti carice Ane Savojske u Carigradu. Docenije su se njih dvojica razili i postali veliki protivnici i neprijatelji. Stefan Duan se krunisao za cara u Seru 1345. godine. Pod novom titulom, srpski vladar se prvi put pominje u hrisovulji manastiru Ivironu na Svetoj Gori iz januara 1346. godine. Tada je i Srbija postala carevina, a Duan car "Srba i Grka".

Svakako najznaajniji dokument Duanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik. Ovaj pravni spis donet je na saboru u Skoplju, maja meseca 1349. godine, pod zvaninim naslovom "Zakon blagovernoga cara Stefana". U Skoplju je usvojeno prvih 135 lanova Zakonika, dok je drugi deo, do zavrnog lana 201, donet na saboru u Seru, est godina docenije 1354. Zakonik cara Duana ini sveobuhvatni pravni akt pisanog prava u kome su objedinjeni osnovi obiajnog i vizantijskog prava. Ovaj dokument izvanredne vanosti, ustanovio je pravni poloaj drave, vladara i crkve i predstavljao je onaj vrhovni pravni akt iz koga proizilaze svi pojedinani i ostali propisi i norme. Duanov zakonik bio je u stvari ustav srednjovekovne srpske drave. Duanova iznenadna smrt 1355. najavila je raspad i postepeno propadanje srpske srednjovekovne drave.

Vladavina Uroa II
Vladavina Uroa II, sina cara Duana, bila je, gotovo u svakom pogledu suprotna vladavini njegovog roditelja. I sudbina i istorija ponekad igraju nemilosrdne igre. Tako je prvi potomak Duana Silnog poneo nadimak Uro Nejaki. Novi srpski car, koji je tu titulu nasledio od oca, nije uspevao da zatiti svoju dravu ni od spoljnih napada, ni od unutranjih potresa. I kako je ve bilo pravilo u srednjem veku i Uro je morao da vodi bitku za svoja nasledna prava. Najozbiljniji protivnik bio mu je Simeon Nemanji, Duanov polubrat. Iako je celokupna srpska vlastela i crkva stala na Uroevu stranu Simeon, vojno daleko snaniji, sebi je dodelio carske dostojanstvene oznake. Tek 1358, Simeon je poraen kod Skadra, ali je jo godinu dana posle toga, nosio titulu

srpskog vladara. A mladi Uro, uz podrku majke Jelene, dravnog sabora odranog u Skoplju i Dubrovana uspeo je nekako da spase svoje vladalako naslee. Duanovo carstvo se brzo smanjivalo. Drave u srednjem veku nikako nisu imale stabilne i dugotrajne granice. Uestali ratovi i feudalno ustrojstvo inili su da veliine drava zavise od moi i snage pojedinih vladara. Otuda je i osipanje srpskog carstva cara Duana poelo onog trenutka kada je nestalo njegovog glavnog oslonca i nosioca. Srpska drava se u stvari podelila na dva carstva. Uroevo i Simeonovo. Onim veim, koje je obuhvatalo sve stare srpske zemlje vladao je Uro. U Epiru i Tesaliji, Simeon je osnovao svoju dravu. I kako to ve obino biva uvek kada je slaba sredinja vlast, pojedini lokalni vlastelini, dobijaju vei znaaj i mo. Dva istaknuta feudalca Duanovog doba, despot Oliver i sevastokrator, tj, despot Dejan, nestaju sa pozornice srpske istorije, ostavljajui za sobom velelepne zadubine i maloletne naslednike. Po istom zakonu prirode i istorije pojavljuju se novi feudalni gospodari. Meu njima svakako su najznaajniji i najsnaniji bili braa Ugljea i Vukain Mrnjavevi. NJihov uspon doao je ezdesetih godina etrnaestog veka, a njihovi posedi nalazili su se u Makedoniji. Njihova vlast i uticaj vrlo brzo su rasli, pa je ve 1365. Vukain dobio kraljevsku titulu od Uroa i time postao njegov savladar. Istovremeno Ugljea je dobio oznake despota i ustoliio svoju vlast u Seru. Svi ostali srpski gospodari, poznati u srpskoj istoriji predkosovskog vremena, sticali su svoj znaaj docenije, posle Marike bitke. Ali, ni Mrnjavevii nisu dugo uivali u blagodetima moi. Obojica su poginula istog dana, 26. septembra 1371. u Marikoj bici. Iste godine umro je i poslednji srpski car, Uro II.

Zadubine, crkve, gradovi

I graditeljska i likovna dostignua srpske drave etrnaestog stolea bez sumnje ulaze u red najvrednijih spomenika srpske prolosti. Veliki broj zadubina, manastira i crkava sagraeno je u ovom razdoblju. Na alost, mnogi od njih nestali su pod naletima nesrene srpske sudbine, a mnogi i danas stoje ranjeni i okrnjeni kao ubedljivo svedoanstvo srpske veliine i, istovremeno, srpske tragine prolosti, ali i sadanjisti.

Stoga, pomena zasluuju bar one najznaajnije i najlepe. Na prvom mestu u ovom dostojanstvenom i nemom nizu nalazi se manastir Visoki Deani, zadubina kralja Stefana III Deanskog. Zidanje je trajalo od 1327. do 1335. Unutranji zidovi oslikani su 1347-1348. godine. Deani su najvea zadubina kraljevske i carske porodice Nemanjia. Tu su radili najbolji zidari, klesari i slikari koje je srpski vladalac mogao da pronae. Veina ih je dolazila iz primorskih oblasti. Crkva Sv. Arhanela kod Prizrena, nekada davno kitnjasti mauzolej cara Cuana sa crkvom Sv. Nikole, danas je tuna ruevina. NJeno kamenje oskrnavljeno je i ugraeno u Sinan Painu damiju u Prizrenu, na zalasku esnaestog veka. Duanova zadubina je i crkva Svete Bogorodice u Mateju. Dovrena je i oslikana posle smrti careve (1355-1360). Njena lepota gotovo da dosee sjaj prethodnih graevinskih poduhvata dinastije Nemanjia. I pojedini feudalni gospodari zidali su svoje crkve i manastire. Tako je upan Radoslav podigao crkvu Svetog Spasa u Kuevitu tridesetih godina etrnaestog veka. Crkva u LJubotenu sagraena je 1336. ili 1337. kao zadubina vlastelinke Danice. Manastir u Rili delo je protosevasta Relje Ohmuevia. Najvea i u najveoj meri ouvana zadubina etrnaestog veka svakako je crkva Sv. Arhistratiga Mihaila u Lesnovu. Sazidao je despot Oliver (1342-1349. Od izuzetne vanosti je i crkva Sv. Nikole u Psai, koju su podigli knez Paska i sevastokrator Vlatko (1365-71). Iako nevelika, ova crkva je poznata po svom zidnom slikarstvu, naroito po izvanrednim portretima vladara. Danas Srbima ostaju samo seanje, divljenje i ponos. I jedan veliki nauk.

Hronoloka tablica
1321 - smrt kralja Milutina

1322 - krunisanje Stefana III Deanskog 1325 - enidba Stefana Deanskog vizantijskom princezom Marijom Paleolog 1330 - bitka kod Velbuda 1331 - dolazak na presto Stefana Duana 1331 - smrt Stefana Deanskog 1331 - ulazak kralja Duana u Dubrovnik 1331 - enidba Duanova bugarskom princezom Jelenom 1334 - mir zakljuen izmeu Duana i Vizantije kojim su priznate nove granice srpske drave 1336 - Duan osvaja Beograd i Mavu 1336 -1340 - Duan zauzima celu Makedoniju osim Soluna, celu Albaniju i Epir na jugoistoku 1346 - dravni sabor u Skoplju 1346- krunisanje Duanovo za cara i Uroa za kralja 1349- donoenje Duanovog zakonika 1354- donoenje dopuna Duanovom zakoniku 1355- smrt cara Stefana Duana 1358- poraz Simeona Nemanjia kod Skadra 1365- Vukain Mrnjavevi krunisan za kralja savladara 1371- bitka na Marici

Propast srpskog carstva

Uvod
Sredinom XIV veka na tlu Evrope se pojavila jedna nova sila, koja e, kasnije, vekovima odluivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme retko ko je mogao da pomisli da e se Osmanlije zaustaviti tek pod zidinama Bea. Jedini su Srbi predvideliudbinsku opasnost od nabujale turske matice. Iako i oni slabi, krenuli su van granica svojih zemalja da odlunom bitkom preduprede neprestane nalete Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem noi, izmeu 25. i 26. septembra 1371. godine (po starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku vojsku i potukli je do nogu. Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosene posledice. Oznaio je poetak propasti Srpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukaina i despota Ugljee Mrnjavevia, nesposobni car Uro izgubio je oslonac svoje vlasti. Dravu je zahvatilo bezvlae, zemlja je opustela, zavladala je glad, strah i panika. Ne dugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uro. NJegovom smru ugasila se dinastija Nemanjia. Bio je to kraj Srpskog Carstva. Dravu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljevi Marko, braa Jovan i Konstantin Dejanovii (Dragai), ura Bali, Vuk Brankovi, Nikola Altomanovi, Lazar Hrebeljanovi i drugi. Jo uvek zvaninog kralja, Marka Mrnjavevia, nijedan srpski velika nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braom u

Dragaima, bio primoran da posle Marike bitke postane turski vazal. Sredite srpske drave se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovia. Mudrim i dalekovidim dravnikim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaa i nametnuo kao naslednik Nemanjia. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i carigradsku crkvu, ime je srpskom verskom poglavaru konano priznata titula patrijarha. Posle pobede nad Nikolom Altomanoviem (1371), u emu mu je pomogao bosanski kralj Tvrtko, knez Lazar je proirio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379. godine, pripojio je i oblast Kueva i Branieva koje su pripadale Radiu Brankoviu. U svom najveem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvorita June Morave do Dunava, Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s gradovima Niem, Kruevcem (prestonica), Uicem i rudarskim sreditima Novim Brdom i Rudnikom. Pored Lazara, najvei srpski velikai su bili njegovi zetovi Vuk Brankovi, gospodar Kosova i Skoplja i ura Bali u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim likovima, to je govorilo o njihovoj potpuno samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno moi, ni dovoljno vremena da ih potini, i na taj nain, moda ujedini srpsku dravu. Sve njegove dravotvorne napore zaustavili su Turci. Na Lazarevu oblast prvi put su napali 1381. godine, deset godina posle Marike bitke. Tada su ih na Dubravnici kod Paraina potukli vlastelini Crep i Vitomir. Kasnije su Turci zauzeli Ni (1386), ali ih je Lazar saekao i suzbio kod Plonika. irenje Osmanske drave i sve ei turski upadi upozorili su kneza Lazara da se neminovno pribliava vreme odlune bitke. Bitka se dugo i paljivo pripremala na obe strane. Koliki znaaj su joj dali i Srbi i Tuci vidi se po tome to su vojske predvodili sami vladari. Za poprite su odredili kosovsku ravnicu. Boj je zapoeo u vidovdansko jutro, u utorak 15. juna 1389. godine (28. juna po novom kalendaru). Ako se kao odrednica uzme Muratovo tulbe, vojske su se sukobile negde blizu sastava Laba i Sitnice. U poetku su Srbi imali vidnog uspeha. Vuk Brankovi, koji je zapovedao desnim krilom, potpuno je razbio odrede Muratovog sina Jakuba. Lazar je bio bitku u centru, odakle se jednog trenutka verovatno odvojio plemi Milo, koji se prema predanju prezivao Obili, i krenuo u turski tabor da ubije sultana Murata i rei bitku. Da bi nekako dospeo u njegovu blizinu, pretvarao se kako hoe da se preda. Kada su ga priveli, istrgao je ma i zario ga u sultana. Posle Muratove smrti nastala je zbrka u kojoj se najbolje snaao njegov drugi sin Bajazit. Naredio je da se prikrije sultanova smrt, i istovreme, pogubio je Jakuba kao mogueg pretendenta na presto. Potom je sabrao sve turske snage, uinio odluni juri i preokrenuo situaciju na bojitu. Zarobio je kneza Lazara i odmah ga pogubio. Meu retkim plemiima koji su izbegli smrti, nalazili su se Vlatko Vukovi i Vuk Brankovi. Narodno predanje je potonjeg osudilo za izdaju i dogovor s Turcima. Iako o izdaji nema potvrde u izvorima, docniji potezi Vuka Brankovia i njegovih sinova govore da se tradicija ne bi smela olako odbaciti. Smrt sultana Murata i injenica da su se Turci odmah povukli, stvorili su utisak da su Srbi izali iz bitke kao pobednici. Evropa je slavila hriansku pobedu. Ipak, posledice bitke su bile porazne po Srbe. Izgubili su cvet svog plemstva i veliki deo vojske. Pogibijom kneza Lazara, koji je jedini pokuavao da zaustavi proces raspadanja srpske drave, zemlja je dovedena na ivicu katastrofe. Prvi ishod Kosovskog boja moda nikada nee biti rasvetljen zbog oskudnosti i neusaglaenosti savremenih izvora i brzo stvorene legende koju su ve u XV veku podlegli potonji hroniari. Kakav god da je bio, predanje ga je prihvatilo kao poraz, to je potpuno razumljivo ako se sagleda u svetlu izgubljene slobode, grevite borbe za poslednje ostatke

drave i poetka nepreglednog niza beznadnih seoba. Srbija nije propala na Kosovu, ali je ova kljuna bitka okrenula njen istorijski razvitak u drugom pravcu. Kosovska bitka i Lazarev izbor Carstva nebeskog prerasle su u legendu koju je narodna tradicija sudbinski vezala za srpskog oveka razvivi kolektivno oseanje odgovornosti i uzdignuvi ga na visinu moralne obaveze okajanja greha, ne molitvom, nego svesnom borbom. Simbol Kosova se vremenom oblikovao u posebnu etiku, koja je, uz pravoslavnu crkvu kao osnovnog nosioca, esto bila jedini element svesti zajednitva, obeleje pripadnosti jednom narodu dugo rasutom po okolnim carstvima. Postao je simbol otpora tuoj religiji i kulturi, koje su se uporno i sistematski trudile da Srbe potine, progutaju i pretope, pre svega duhovno, unitavajui sve to bi ih podsealo na njihovu postojbinu i nacionalni identitet. Kosovski mit je u toku proteklih vekova bio toliko vrsto usaen u narodnu svest, da je postao osnovno i trajno obeleje jednog mentaliteta, i kako se pokazalo, neugasivo nadahnue, strahovit unutranji naboj u svim oslobodilakim pokretima, ustancima i ratovima, naroito u XIV i XV veku.

Bitka na Marici
Navikla na uspehe, srpska vojska je smelo, ali i nepromiljeno krenula na "izgnanije Turk". Predvodili su je braa Mrnjaevii, kralj Vukain i despot Ugljea. U toku noi, izmeu 25. i 26. septembra 1371. godine, Turci ih iznenadie i potukoe. "Turke ne isterae ve sami od njih izgiboe, i kosti im tamo padoe i nepogrebene ostae, i veliko mnotvo vojske ili pogibe od maa ili dopade ropstva". (Starac Isaija)

Doba oblasnih gospodara

Posledice Marike bitke su bile katastrofalne. "I tolika nuda i zlo ljuto obli sve gradove i krajeve zapadne, koliko ni ui sluae ni oi videe. Prosue se Ismailani i poletee po svoj zemlji i jedne od hriana maem klahu, druge u ropstvo odvoahu. Takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od postanka sveta. I uistinu, tada ivi oglaavahu za blaene one koji su ranije umrli". (Starac Isaija) Car Uro Nemanji je umro dva meseca posle Marike bitke. Bio je poslednji izdanak svetorodne dinastije Nemanjia. Velikai razdrobie carstvo. Zvanini kralj Marko nije imao nikakve stvarne vlasti, izuzev u svojoj oblasti. Kraljevi Marko je iveo od 1335. do 1395. godine. Poginuo je u bici na Rovinama, borei se na strani Turaka. U narodnom predanju Kraljevi Marko je postao olienje nepobedivog junaka, koji je ivot posvetio borbi protiv turskog zuluma. Kraljevi Marko je podigao manastir posveen sv. Dimitriju, koji je poznat kao Markov manastir. Nalazi se u selu Suici, nedaleko od Skoplja. Manastir Svetog Andreje je zadubina Andrejaa, sina kralja Vukaina i brata Kraljevia Marka. Podignut je 1389. godine.

OBLAST KNEZA LAZARA I VUKA BRANKOVIA Vuk Brankovi je drao oblasti oko Pritine i Skoplja. Bio je potpuno nezavisan od kneza Lazara. Knez Lazar se dravotvornom politikom nametnuo kao naslednik dinastije Nemanjia. Meutim, sve njegove napore oko ujedinjenja Srbije, prekinuli su prodori Osmanlija. Zahvaljujui brizi monaha, uvara srpske tradicije kroz tursko ropstvo, ostala je sauvana svilena odora kneza Lazara. Carigradska crkva je anatemisala srpsku kada se ova samovoljno uzdigla u rang patrijarije. Zaslugom kneza Lazara skinuta je anatema, dve crkve su izmirene, a srpskom patrijarhu je priznata titula. Knez Lazar je oiveo duhovni ivot u Srbiji. Podigao je manastir Ravanicu 1375-77. godine, kao svoju zadubinu i budui mauzolej. "Hou gradit crkvu Ravanicu u Resavi kraj vode Ravana; imam blaga koliko mi drago,

udariu temelj od olova, pa u crkvi sagraditi platna, sagradiu od srebra bijela, pokriu je eenijem zlatom, podnizati drobnijem biserom, popunjati dragijem kamenjem." ( Zidanje Ravanice) Kao vladar koji je nastavljao tradicije Nemanjia, knez Lazar je bogato darivao Hilandar. I u prestonom gradu Kruevcu, knez Lazar je 1376. godine podigao zadubinu, Lazaricu, crkvu posveenu Svetom Stefanu Prvomueniku. Ljubostinja je zadubina i grobno mesto kneginje Milice. Sagraena je od kamena, neposredno pre Kosovske bitke 1389. godine. Lazareva vlastela je, takoe, predano podizala zadubine. Braa Musii, Lazar i Stefan, bili su sestrii kneza Lazara. Iako je period izmeu 1371. i 1389. godine bio vrlo kratak, buran i nepredvidiv, srpski plemii su podigli mnoge crkve i manastire, koji su ivopisci bogato oslikali.

Kosovska bitka
Kosovska bitka se urezala u narodno pamenje kao sredini dogaaj itave srpske istorije. U veoma brzo nastaloj legendi opisan je, u detaljima, sam tok bitke, kao i mnogi dogaaji pre i posle nje. Predanje, koje je tokom vekova bilo prenoeno s kolena na koleno i obogaivano novim pojedinostima, uzeto je kao osnova za prikaz Kosovske bitke, premda ono nije i istorijski potvreno.

Vee uoi bitke, knez Lazar je priredio veeru za svoju vlastelu i tom prilikom odrao uvenu zdravicu, na kojoj je izrazio sumnju u odanost Miloa Obilia. Na zdravicu je Milo odgovorio: "Vala tebe, slavni knez Lazare! Vala tebe na tvojoj zdravici, na zdravici i na daru tvome: al' ne vala na takoj besedi! Jer, tako me vjera ne ubila," ja nevjera nikad bio nisam, nit' sam bio, niti u kad biti, nego sjutra mislim u Kosovu za riansku vjeru poginuti!" Komad iz jedne od kosovskih narodnih pesama Knez Lazar je oko sebe okupio cvet srpske vlastele. U narodnoj pesmi je sauvana njegova kletva: "Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne doo na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni mukoga ni devojakoga! Od ruke mu nita ne rodilo, rujno vino ni penica bela! Rom kapo dok mu je kolena!" Borba je poela u rano jutro, u utorak 15/28. juna 1389. godine. Milo Obili ispunjava zavet i ubija sultana Murata. Srbi su imali prednost u poetku bitke, naroito kada je Milo ubio sultana Murata. U gornjem delu minijature je ranjeni Murat koga pridravaju sluge. Ispod, Turci ubijaju Miloa Obilia. Okolo su posvuda glave poseenih ratnika. Prisebni turski princ Bajazit uspeo je da prikrije oevu smrt i suzbije srpsku vojsku koja je imala poetne uspehe. Kraj bitke je poeo da se nazire kada su Turci zarobili i pogubili cara Lazara. Opredeljenje kneza Lazara: "Mili Boe, to u i kako u? Kome u se privoleti carstvu: da li u carstvu nebeskome, da li u carstvu zemaljskome? Ako u se privoleti carstvu, privoleti carstvu zemaljskome,

zemaljsko je za maleno carstvo, a nebesko uvek i doveka". (Propast carstva srpskoga) Monahinja Jefimija, negdanja despotica Jelena Mrnjavevi, ovekoveila je svoju zahvalnost knezu Lazaru vezui srebrnom i zlatnom niti po crvenom atlasu jedan od najpoetinijih tekstova srpske srednjovekovne knjievnosti. 1988. godine ivot kneza Lazara je vraen u frukogorski manastir Ravanicu. U Sabornu crkvu u Beogradu su prenesene za vreme II svetskog rata, da bi se spasle od divljanja ustaa. Na polju Kosovu je ostao mramorni stub da svedoi o velikoj srpskoj pogibiji. Natpis na kosovskom mramornom stubu. Stub je raznesen u dalekoj prolosti. Prepis teksta je s kraja XVI veka.

Hronoloka tablica
1371 1379 (26. septembar) Bitka na Marici. Pogibija kralja Vukaina i despota Ugljee Mrnjavevia. (4. decembar) Smrt cara Uroa. Knez Lazar pobedio Nikolu Altomanovia i pripojio deo njegovih oblasti (Rudnik, Zlatibor). Carigradska crkva priznala srpskom verskom poglavaru titulu patrijarha. Smrt patrijarha Save IV i ustolienje Jefrema. Ustolienje patrijarha Spiridona Knez Lazar potukao Radia Brankovia i pripojio Kuevo i

1373 1375

1381 1386 1389

Branievo. Lazareva vlastela Crep i Vitomir porazili Turke na Dubravnici kod Paraina. Murat I osvojio Ni. Knez Lazar pobedio Turke u bitki kod Plonika. (15/28. juni) Bitka na Kosovu. Pogibija kneza Lazara i sultana Murata.