Б И Б Л И О Т Е К А СВЕТОВИ

ХАНС-УЛРИХ ВЕЛЕР

НАЦИОНАЛИЗАМ
ИСТОРИЈА - ФОРМЕ - ПОСЛЕДИЦЕ

Превео с немачког
ТОМИСЛАВ
БЕКИЋ

СВЕТОВИ / НОВИ САД

Folgen © Verlag C.Formen .Оригинал: Hans-Ulrich Wehler NATIONALISMUS. Beck.H. Geschichte . Munchen 2001 .

. Tubingen 1988 . Gesammelte Aufsatze 5 zur Religionssoziologie. (Мах Weber.'Слике света' створене на основу 'идеја' често су попут скретничара одређивале правце кретања динамике интереса".. I. 252) .

пробудио интерес који je подстакао истраживачки рад. na отуда готово и нису подвргавани критичкој рефлексији. научно ист р а ж и в а њ е национализма наишло je на већи опјек тек после Првог светског рата. рана историјска и социјална истраживања односила су се к а о према нечему само no себи разумљивом. наравно. Нација. A онда се. као нови феномен. при чему су Вудро Вилсон (Woodrow Wilson) и Лењин заговарали право на самоопредељење народа. Са све већом и б р ж о м диференцијацијом резултата.ПРЕДГОВОР ПРОБЛЕМИ С НАЦИОНАЛИЗМОМ Национализам. почео je тек од средине 19. те се у том склопу конституисало посебно истраживачко подручје под називом „психологија народа". која се од самог почетка служила једним конструктом какав je појам „национални к а р а к т е р " . ова научна дисциплина се одржала све до после Другог светског 7 .према свим тим појмовима. национално осећање . националност. Међутим. века интензивније да заокупља пажњу савремених коментатора. када су настале многобројне нове националне државе.

пак. т а к о да су прве нације . захваљујући њему нације утонуле у сан почеле су да се „буде" или су „буђене из сна" и почеле да живе „новим животом". 2. најкасније до средњег века. Генеза тих нација већином je замишљена као божански стваралачки чин. У том смислу су нарочи8 . Старије истраживање национализма одликовало се. неколиким заједничким премисама..у пуној мери могле да се развију и доживе пун процват у склопу органског раста. али никада се није помно истраживала. 1. које су се углавном сматрале обавезним.рата. Нација je за представнике тог правца истраживања национализма представљала једно квази-природно јединство у европској историји.к а к о je то често исказивано биолошким метафорама . Једна од фундаменталних претпоставки гласила je: свака нација поседује право на сопствену државу. које су н е к о време егзистирале без државе. Они су стајали на становишту да се тај развој може пратити од сеобе народа или. морају поново да je стекну. како то постаје посве јасно када се целокупан развој посматра из птичје перспективе. a старе нације. Н о в е нације могу себи да je изборе. али се т е к шездесетих година развила у разгранату интернационалну . Често je коришћен и аргумент о „чаробном пољупцу". П о с л е више од сто година дошло je до прекретнице у развоју овог истраживања.Community" of Scholars (Заједница истраживача).

Новија истраживања национализма. када су се истовремено појавиле три изузетно подстицајне књиге о тој проблематици. године. У основи je преовлађивала мисаона представа марксовске провенијенције: одређена политичка и језичка „база" нације генерира идејну „надградњу" у обличју национализма. Бенедикт Андерсон (Benedict Anderson) и Е р и к Хобсбом (Eric 9 . године. 4. од осамдесетих година надаље. Нација. тумаче њену прошлост и зацртавају њену будућност. „Annus mirabilis" je 1983. неприхватљиво самољубиви патриотизам. a поготово историчарима наредне генерације попут Ханса Ротфелса (Hans Rothfels). поготово она која поседује државну форму.то немачки историчари аргументовали у вези са немачком националном државом. к а к о пре тако и no­ ćne 1871. 3. Карлтона Хејса (Carlton Hayes) и Ханса Кона (Hans Kohn). a чији су аутори Ернест Гелнер (Ernest Gellner). развијала су се у знаку све јаснијег дистанцирања од основних претпоставки и идеја њихових претходника. патриотизам или родољубље и национално осећање. Ова карактеризација није могла да се допадне експертима попут Фридриха Мајнека (Friedrich Meinecke). ствара сопствене идеје и системе вредности који утемељују егзистенцију нације. Теодора Шидера (Theodor Schieder) или Вернера Концеа (Werner Conze). Појам „национализам" се превасходно схватао као пежоративан израз који заговара ексцесивно потенцирани. Te идеје се означавају као национална свест. Али она погађа суштину тог односа зависности.

не упознаје оне друге. будући да тај конструктивизам значи повратак неокантовској теорији сазнања. парадигматичан за могућности те школе. који р а з л а ж е и растаче наводни есенцијализам историјских појава. Отуда полази од утопијског концепта нације као најпре само „замишљеног устројства" (Е. Од тада се у делокругу интернационалне историјске и социјалне науке запажа задивљујућа активност. као наследница „лингвистичког преокрета" у културним наукама. о каквим се то особеностима у склопу ове дискусије ради. Чувени текст Макса Вебера „Објективност социјалнонаучног с а з н а њ а " (Objektivitat sozialwissenschaftlicher Erkenntnisse. које нам дају право да говоримо о прекретници? 1.Hobsbawm). ради о ренесанси. која je развијана и заступана све до прелома између два века. 2. To се за сада сматра темељном иновацијом. Ta дискусија се . Класичну формулацију овог приступа дао je Ернест Гелнер: „Не ства10 . својом ненадмашном јасноћом. пак.темељи на идејама новог конструктивизма. Н о . 1904) управо je. Францис). иако у глави сваког појединца постоји представа о његовој нацији. на примату језика и идеја. Ту се већ због тога ради о „имагинарној" националној заједници јер већина осталих чланова. чак и у склопу најмање нације. Уистину се.сазнајнотеоријски . да би их у први мах концептуализовао као конструкте људског духа и његових категорија. Нова научноистраживачка оријентација инсистира. Ta визија се онда постепено конкретизује са социо-политичким утемељењем њених идеја.

нов истраживачки приступ се на многим местима више приближава прошлој стварности. Он анализира нове утопије национализма. Међутим. у целини посматрано. Старији приступ у истраживању национализма. али и феноменима национализма наше непосредне садашњости. и то много више и успешније него што je то успевало старијем есенцијалистичком тумачењу. поготово када се ради о анализи подстицајних и реструктивних услова. њихову способност да се наметну. Он ефектно поткопава став национализма у погледу вечног трајања нације и насупрот томе истиче карактер конструкта. који увек наново може да буде дефинисан и испуњаван новим садржајима. na и социјалне базе.рају тежње нације национализам. 3. већ национализам ствара нације". јер доводи у питање приоритет национализма у систему идеја и у процесима уобличавања идентитета. 11 . Taj приступ пре свега заговара генуино историјски стил мишљења. У целини посматрано. a тиме и невероватну флексибилност и унутарњу разноликост национализма. још увек има превагу. њихову променљивост. такође одређене јасне предности. нови истраживачки приступ национализму поседује. како то показује одмеравање трошкова и добити. Он пре свега настоји да разбије привид природности национализма и нације. у оквиру које се национализам остварио. na и њихов камелеонски карактер. a тиме и есенцијалистичку социјалну онтологију старије школа. na отуда консеквентно инсистира на трајној историчности национализма и нације.

To агрегатно стање повезује стабилне елементе дуготрајног карактера. Он уопште. уобличена слика историје.као једна „мисаона визија" (Пјер Бурдије).док се далеко мање бави евентуално јаснијим и сазнатљивим елементима трајнијег карактера. дубоко укотвљени у идејном благу национализма и . променљивом агрегатном стању. има т е ш к о ћ а са укључивањем и праведним просуђивањем и прецизном анализом „реалноисторијских". увереност у будућност. који су. Нација коју je он створио јесте зачуђујући резултат конструкције. поготово када се ради о распаду старијих образаца легитимитета и подстицајним изванјезичким факторима за успон нових образаца легитимитета. 4. добро да се понесе са проблемом легитимације. ш т о je условљено особеном 'заслепљеношћу'. помоћу које се модерни свет м о ж е разумети и разделити. која je постављена као циљ који треба досећи. пошто то л а к о успева у категоријама „замишљеног рада" националне утопије. као свест о одређеној нацији. Он никада не достиже коначно стање „довршене" нације. Национализам се отуда м о ж е схватити к а о једна обухватна „слика света" (Макс Вебер) . Али je она у методском погледу релативно слаба. сходно томе. И високо развијени национализам у оформљеним националним државама остаје у пластичном. a ш т о значи и нејезичких услова. али з а т о м о р а м о да се запитамо у чему се састоје његове преднационалне основе.поврх свих типич12 . као на пример када се ради о доживљају рата и револуције. Нова струја у склопу научног истраживања може.

Ta фикција легитимитета je језгро аргумента да je национализам политички феномен новог времена. Одвајкада je национализму стало и до „легитимног реда" друштвене заједнице. Н о . у сваком случају Макс Вебер je. једног Хегела. једног Хобса. при чему се позива на историјску традицију.имају трајног утицаја. У граничном случају они чак могу наново да дефинишу традиране елементе дуготрајног карактера. једног Маркса или једног Вебера. савременик Н е м а ч к о г Рајха и сам страстан националиста. na самим тиме и до легитимитета националног поретка. При томе се сама нација хипостазира као давалац легитимитета. да их из темеља измене или чак и сасвим одбаце. И а к о се национализам у последња два столећа показао као феномен који мења свет.них колебања . ипак још увек не постоји теоретичар национализма који би се Mo­ rao упоредити са аналитичким способностима једног Макијавелија.она постаје „врховни принцип легитимитета" (Рајнер Лепсиус). природно-правне идеје. „провиђење" божански инспирисаног гтлана света . с тим што у гом склопу делују и одређене за одређену епоху специфичне ствари. са градским традицијама или идејним системима као што je неохуманизам. на пример са конфесијама или историјским регијама. Он делом из тих алијанси црпи своју динамику и зачуђујућу дуговечност. довео у питање осно13 . у интелектуалном чину самодисциплине који импонује. Национализам често остварује чврсту или пролазну везу са другим видовима лојалности.

каже он у свом монументалном делу „Привреда и друштво". које je остало торзо. не да објаснити као „емпиријски стечени квалитет". У последње две деценије je ова критичка дистанца порасла. те je тиме отворио важне перспективе за модерно истраживање тих феномена. За сада ћ е м о се овде на првом месту посветити историји национализма у Европи и Северној Америци. a уз то je и његов развој тамо уродио највећим последицама. на „сећање заједнице на заједничке борбе на живот и смрт". који потхрањује критичку дистанцу. будући да се његов настанак тамо најбоље може пратити.полази од мита о заједничком пореклу и визији заједничког политичког пројекта: националне државе. као и на социјално-културне и етничке елементе. У новије време уобичајени појам „замишљеног реда" отуда води натраг на Веберoв конструктивистички идејни принцип. X). национализам се често надовезује на „масовна културна добра" као ш т о су језик и вера. додуше. Т е к после тога he наш поглед би14 . Нација се. који . Али у основи се темељи на из „сфере вредности" потеклог утопијског плана једног владајућег савеза. нити je она идентична са „државним народом" или „језичком заједницом".заснован на специфичним осећањима солидарности" и „престижним интересима" . Можда се стога она античка мудрост да Минервина сова полеће т е к када се спусти мрак м о ж е применити и на научно истраживање национализма.ваност национализма и нациЈе. Убедљиви разлози који говоре у прилог краја национализма биће разматрани тек на крају (гл.

регионалистичком. мобилизацији и интеграцији веће солидарне заједнице (зване нација).. геноцид и рат. пежоративном смислу. културалном. Међутим. Поврх тога се управо сада воде расправе о мноштву појавних облика национализма: религијском. протекционистичком. питања мањина и миграције. комунистичком. интеграционистичком. Јер. фашистичком. Отуда национална држава са пo могућству хо15 . као што je то овде наш циљ. само се са одређене дистанце дају повезати систематс к а л историјска анализа. будући да се код национализма ради о помодној речи са потпуно аморфним пољем значења.ти усмерен на ваневропски свет. либералном. Најпре ћемо дати две кратке дефиниције како би на тај начин олакшали разумевање текста: Национализам значи: систем идеја. етнички к о нфлик ти и протекционизам. конзервативном. доктрина. развој језика и политичка религија. политичком.како je то у интернационалној стручној дискусији већ одавно уобичајено .као једна од могућих скраћеница за један екстремно утицајан систем идеја. сепаратистичком. З б о г ограниченог простора одлучили смо се за птичју перспективу. али пре свега легитимацији нововремене политичке владавине. иредентистичком. Kao особени феномени национализма обично се сматрају фашизам и националсоцијализам. у овој књизи се национализам не употребљава у негативном.. него . како бисмо no могућству оштро извукли основне линије. П р и томе су нам неопходни јасноћа и прецизан суд. слика света која служи стварању.

16 . Нација значи: онај испрва „замишљени ред" који се ствара враћањем на традицију етничког устројства владавине и постепено путем национализма и његових следбеника остварује суверено јединствено деловање.од Ханса Кона (Hans Kohn) и Теодора Шидера (Theodor Schieder) преко Ерика Хобсбома (Eric Hobsbawm) и Мирослава Хроха (Mi­ roslav Hroch). Smith) и Роџерса Брубејкера (Rogers Brubaker).* * Сваки иоле упућени читалац л а к о he спознати колико ова разматрања дугују значајним познаваоцима национализма . ми увек као патуљци стојимо на раменима џинова. Поврх тога. Смита (Anthony D. Овде je то поново Макс Вебер са својом социологијом владавине. Стога схватање да нација продукује национализам води у заблуду. Рајнера Лепсиуса (Rainer Lepsius) и Џона Бревилија (John Brevilly) све до Антони Д. његовим учењу о легитимитету и његовом теоријом модернизације Запада. Управо ствари обрнуто стоје: национализам je демијург нове стварности. Ернеста Гелнера (Emest Gellner) и Бенедикта Андерсона (Benedict Anderson).могеном нацијом постаје кардинални проблем национализма.

Ha основу те констатације намеће се прво питање: Зашто je национализам настао само у западном културном кругу? Очигледно je за време своје гене17 . наилазили и на непремостиве баријере. нити на острвима Пацифика. пре свега био политички и социокултурни феномен европског света. али су. ни у Кини или Јапану. укључујући и Аустралију. Н А Ц И О Н А Л И З А М : ЈЕДИНСТВЕНА ПОЈАВА З А П А Д А Национализам je дуже време. веку постао глобална сила. Изван Запада су ти проблеми наступили тек у каснијој фази национализма. века. као што ћe се показати. укључујући и његове колонијалне огранке у Америци. Приликом преузимања и адаптирања претрпели су одређене промене. ни у Индији и југоисточној Азији. када je у 20. Изван Запада национализам није настао ни у једном другом културном кругу: ни у преколумбовској Америци. све до друге половине 19.I. постали су еминентно извозна добра. a ни у Африци или на Блиском Истоку! Чим су се национализам и нација као његова творевина на Западу показали успешнима.

Са тиме je. повезано и друго питање. иако су у земљама које су га прихватале преовлађивали другачији социокултурни и политички услови? Отуда најпре морају да буду разјашњени карактер и значај западних услова за развој национализма. наравно.зе и прве фазе успона спадао у оне универзално-историјске појаве које je само Запад изнедрио. које се одмах само од себе намеће: због чега je национализам постао тако атрактиван извозни артикал. 18 .

антички полис или касније град. Н е м а сумње да снажи свест о сопственој вредности и јача осећање идентитета. племе. религија или pera­ ja. Они могу. касније да се користе у склопу нове слике света за конструкцију једне националне прошлости.II. кнежевска династија. зајемчени и углед и престиж. Такво осећање лојалности или припадности може се узети као социјалнопсихичка штавише: антрополошка константа. Њихова упоришна тачка могла je да буде породични клан. Такви старији видови лојалности немају a limine никакве везе са национализмом. додуше. HACTAHAK И ПРВИ РАЗВОЈ НАЦИОНАЛИЗМА Национализам нипошто није нешто само no себи разумљиво у развоју народа и култура. Штавише. A поготово je све друго него вечна супстанца независна од тока историје. најпре се мора начинити прецизна разлика. Они рет19 . када су у оквиру солидарне заједнице којој се припада. како то тврди такозвано примордијално тумачење. поред заштите и помоћи. Одувек су постојале споне лојалности које су људе везивале за веће институције власти и солидарности.

Пошто национализам представља један нови вид лојалности. већ се дуго одржавају као конфесионалне. где. пак. Ko­ je и даље опстојавају и поред националне свести о идентитету или се. веку били коначно сасвим развлашћени. породичне или регионалне везе. Прво питање п о л а з и од тога да национализам није само ф е н о м е н западног културног круга. да би у 19. на крају су TOKOM унутарњег процеса стварања државе такви некада аутономни носиоци власти постајали зависни интермедијални носиоци власти. него да je феномен само нове европске епохе. и то у доминантном облику. неки нови видови лојалности и везаности. како и пре свега зашто je настао национализам? П о ш т о национализам прво ствара своју нацију на тај начин што преобликује већ постојеће ф о р м е власти. увек када попусти обавезност таквог вида лојалности. нововековна кнежевска држава на силу издејствовала лојалност која je у први мах функционисала заједно са лојалношћу према земаљском господару или некој урбаној заједници. да би онда настојала да ове постепено потисне. обједињују с њом.ко кад потпуно нестају. онда се у конкуренцију обавезујућих веза или спона убацују. на пример. то се неумитно намеће питање о специфично историјском контексту и делотворним снагама његове генезе: када. Тако je. онда се у том смислу прво поставља то питање. Међутим. А к о би се придржавали о п р о б а н о г мисаоног модела о „Chal20 . Ha њега се онда надовезује друго питање о природи „сировог материјала" из које се уобличила национална слика света.

a није редак случај да je усмерена против ф а к т и ч к е или потенцијалне стране владавине. Револуције претпостављају ерозију старог поретка са последицом у виду делегитимације традиционалног институционалног устројства. на пример. Будући да капитализам надире. између традиционалног католичанства и у своју победу увереног протестантизма. Нове елите моћи најављују своје аспирације. као. то онда „тржишно условљене класе" (Макс Вебер) доводе у питање освештану хијерархију сталешки устројеног друштва. наишао тај изазов? Национализам настаје као одговор на структуралне кризе раних модерних западних друштава и њихових некада обавезујућих и неприкосновених слика света. Често се борба води око политичке аутономије.lenge" и „Response" тј. посебно система власти. од схватања да на „изазов" одређене историјске ситуације следи и одређени „одгонор". посебно у радикалној варијанти калвинизма. језиком модерне социјалне науке речено: он происходи из критичне фазе „фундаменталног поремећаја поверења у правила и прописе". Класични заоштрени вид тих криза модернизације je револуција. које су биле ускладиштене у арсеналу епохе. Доводи се у сумњу традицијом освештано учење о кнежевској власти no милости Б о 21 . Религијски конфликти подгрејавају сукоб. Ha какве je опције. али и између месијанске религије и секуларизације као последице „научне револуције" или просветитељства. онда се у овом случају поставља питање: који je то изазов условио одговор који je национализам одвео на његов победоносни пут.

као предуслов за победу нових снага.жијој. социјалне снаге и борбе за легитимитет. Te провинције су почев од епохе бургундске моћи развиле осећање заједништва које се ослањало на далекосежна сталешка аутономна права. супротставио се ортодоксном католичанству агресивне противреформације. изложено притиску. која се претворила у дуготрајан р а т за сецесију. П р в и пут се револуционарна констелација појавила у борби за независност северних провинција Холандије против шпанске владавине у доба Филипа II. племство и патриције Холандије нагнало на отворену побуну. потпадање под страну власт. те оно. Управо због тога je тамо и настао национализам. мора да брани своју веродостојност. који се тамо наметнуо уместо лутеранства. су се северне провинције одвојиле од Шпаније: једним формалним оснивачким а к т о м северне провинције су образовале и прогласиле самосталну протестантску републику уједињених холандских провинција као федерација седам регионалних јединица. обарање тиранина .таквих цезура било je у многим културним круговима. Државни удари са циљем да се преузме моћ. идеје. само су тамо постојале претпоставке. Калвинизам. али je то 1568. Али само je на Западу све до у 20. Шпанска војска Лредвођена војводом А л б о м настојала je од 1567. надаље да терором поново потчини бунтовно становништво. a не у 22 . Године 1581. које су заједнички деловале на основи добровољног удруживања. век било те врсте револуције к а о „класичног" облика кризе у склопу модернизације.

Монархистички свет старе Европе Te­ limo се тиме да једна република. надовезала се горда самосвест. Први пут je тиме једна периферија у борби против центра однела победу над премоћном централпом државом. као и на модерност једног „пионирског друштва". као и из отпора пруженог краљу Јакову I (1603-1625) и Чарлсу I (1625-1649) и њи23 . „Холандија" je и иначе у очима савременика била једно европско „пионирско друштво". тако je Енглеска сада привремено постала и политичко „пионирско друштво". с једпе стране. ресурсима и поморској моћи. Ha ту победу у револуционарној борби за независност. којем се. тежња за релитијском супрематијом и губитак аутономије. Обе следеће „класичне револуције" Запада . Захваљујући високо развијеном тргоиачком капитализму. која се већ одликовала цртама будућег национализма. и 1659.показале су нешто сасвим супротно. завидело на достигнућима у политичком и социјално-структуралном подручју. како je то показивао и швајцарски пример. у којој су се ујединили отпор према страној власти. Kao што je касније представљала модел прве индустријске револуције. године. може да фунгира само као устројство малих државних творевина. У универзалноисторијском смислу одсудну цезуру представљала je енглеска револуција између 1642. Из опозиције против краљевског апсолутизма и са њиме повезаног обезвређења самосвесног парламента.енглеска и америчка .ггилу бирократизоване апсолутистичке централизомане државе. a с друге стране се подражавало.

у Енглеској je под „протекторатом" Оливера Кромвела створена република под називом Commonwealth. Када je победничка опозиција у јануару 1649. проистекао je тврдокоран отпор самосвесног племства и протестантско-автликанске државне цркве. године у отворени сукоб са круном и њеним следбеницима и присталицама. заснивање републике на сагласности „светих" и понос на сопствени успех. које je започело већ 1585. антикатолицизам и т е ж њ а за променом света. који je захваљујући религијском фундаментализму калвинистичких протестаната само још добијао у снази.ховим наводно богомданим крунским правима и њихове т е ж њ е за измирење са римском куријом. Taj режим Commonwealth-a и „протект о р а т " Оливера К р о м в е л а и његовог сина одржали су се десет година. погубила краља. „Самоосећање сва24 . Политичка пуританска опозиција прешла je од 1642. na су за то време изазвали дубоки потрес у монархијском систему Европе. поготово што je „лево" крило пуританаца око Levellers и Diggers отворено заступало републиканизам са демократско-егалитарним циљевима. године. Овај грађански рат добио je услед бескомпромисног одбојног става у вези са настојањем да се врати католичанство додатну димензију у смислу поларизације пријатељ-непријатељ. насилно ослобађање од освештане монархијске власти. Нема никакве сумње да су револуционарни грађански рат. ишли на руку стварању енглеског национализма. која je потхрањивана ратничким ривалством са католичком велесилом Шпанијом.

касније названи „генерација очева родоначелника" . танки слој америчких интелектуалаца . У трансатлантским насељеничким колонијама краљевска власт je већ у време Седмогодишњег рата (1755-1763) увелико била доспела у кричу. године као политички саветник баварског краља следећим речима окарактерисао светскоисторијски значај овог оснивачког чина: „То je била рево25 . na je ова већ 1783. Taj национализам се легитимисао позивајући се na столећима старе традиције једног етничког склоиа владавине у изолованом острвском оквиру. Мале заједнице самосвесних Енглеза са високим степеном локалне и регионалне самоуправе нашле су се у положају да немају утицаја на све веће финансијско оптерећење и на рат против индијанских племена или пак између ривалских сила Француске и Шпаније. Насупрот томе.)". Конзервативни историчар Леополд фон Ранке je 1854.ке нације (. утемељеној у Старом завету. Следећи корак учинила je америчка револуција из 1776.био je добро упознат са политичком теоријом европског просветитељства. али upe свега и на вери. када je отказана послушност легитимним моћницима".. Када je дошло до првих борби западних колонија за еманципацију од њихових метропола. које je онда реализовано са Републиком Уједињених Држава Америке. године и са свим што joj je претходило од 1765. надаље. каже Макс Вебер. године међународно-правно призната као самостална држава.. „добро je дошло. у изабраност страсних пуританаца. убрзо je конципирано ново државно устројство на основи суверенитета народа.

a сада je преовладала идеја да моћ долази од доле". узорну републику која би целом свету требала да послужи као узор. VIII). безуспешност краљева на плану спољне и унутрашње полити26 . најпре за континенталну Европу. својеврстан сигнал: штавише. no којој се седиште царстава света са Блиског истока преко Рима и Енглеске селило даље на запад.луција какве раније у свету није било. Финансијски проблеми земље. „Сада je теорија репрезентације добила своје пуно значење тиме што je створила државу". она je преузела улогу узора и за конституисање национализма. Из таквих елемената уобличио се изванредно самосвестан национализам. Раније je владао краљ no милости Божјој (. гл. Амерички револуционари оправдавали су свој рат за независност одбраном старих енглеских права од лондонске деспотије краља Џорџа. Ta мисионарска идеја ојачана je даљим развојем политичке теорије еволуције. да би сада у Северној Америци нашло своје онтолошко место. био je то чин са којим су до тада владајући принципи постављени наглавачке. за који je превласт империјалне Републике у „западној хемисфери" била исто тако природна ствар као и историјски задатак да као „светионик" републиканске демократије целом глобусу предочи слику његове сопствене будућности (упор. застој у реформама. a потом и за велики део света.. a мисионарском свешћу пуританских челника хтели су да створе „Нови Сион". Француска револуција 1789.. Само шест година после признања на „суверености народа" засноване америчке републике. представљала je.).

Ha место мноштва конкурентских лојалности у Ancien Regime-y требало je да ступи један једини. представници француских Јевреја пред законом о 27 . Међутим. била повезана са погубљењем монарха. који су се окупили у Версају. ситуација je постала опасна у тренутку када су се спојила три социјална покрета: протест сталешких представника. свеобухватан национални идентитет. Он je заговарао јединство нације против многобројпих унутрашњих противника и спољашње опасности оличене у конзервативним снагама и силама. a тиме и питање моћи. Kao и кратко време пре тога приликом оснивања америчке републике проистекле из борбе за власт.све je то довело до фаталне кризе легитимитета Ancien Regime-a. убрзо су поставили питање уставног устројства. Представници као опат Сије су у начелним дебатама у народној скупштини „трећи сталеж". као у Енглеској. градско грађанство. Максимум аутономије je и за њега био зајемчен само с неограниченом сувереношћу националне државе. Генерални сталежи. која je поноIIO. на њиховој вољи je убудуће требало да почива Француска.ке . уздигли у право језгро нације. на пример. побуна градских и других нижих слојева и аграрна побуна против феудалног система на селу. Она je била тесно повезана са новим идејама мобилизације и интеграције француског национализма. До тада делотворна и стабилизаторска слика света више није била у стању да у довољној мери очува привилегије престола. цркве и племства. прва француска република утемељена je на повом квалитету суверености њеног народа. Отуда су.

У свим својим захтевима апостоли национализма или национално опредељени политичари . Она зато морају да изграде исте ресурсе какве поседује предводник или. које je увек изузетно прикладно за легитимисање револуционарног поретка.позивали су се на природно право. Америци и Француској уобличила се интернационална констелација која би се могла означити као решење са магичном моћи зрачења и деловања. Код успешне индустријске револуције. револуција je најпре била обуздана од стране Наполеона. да иновацијом и супституцијом створе сличне потенцијале.еманципацији из 1791. Додуше. a затим и од стране реституисане монархије. морали да изјаве да „Јевреји више нису нација". штавише. века демонстрациони ефекат три таква пионирска или узорна друштва. сва за развој способна друштва бивају захваћена процесом подражавања изазван упечатљивом привредном снагом предводника и конкурентском принудом у склопу државног система. Или су постојеће територијалне државе као Енглеска и Француска би28 .као пре тога у Северној Америци . Од времена великих револуција у Енглеској. века остао очуван. Амерички историчар привреде Александар Гершенкрон (Alexander Gerschenkron) извео je из сродне констелације модерне историје индустријализације специфичан однос између „пионирских земаља" и „потоњих земаља следбеника". од којих je потекла фасцинација еволуцијско-историјске предности. У погледу на национализам постојао je од краја 18. Али je темељ национализма из деведесетих година 18.

Њихово државно устројство изазивало je дивљење. свеједно да ли je то за једне била федералистичка република у Америци или. Оно што се у Енглеској манифестовало само као захтев левог крила пуританаца. Али тиме je егалитарна демократија .опозиционе покрете. Укратко: њихова способност да се модернизују начинила je од њих узоре. који je већ био у стању да у конфликтним ситуацијама развије нечувене творачке снаге. као да je сада ишао уз тај синдром успеха и то као обележје истинске модерно29 . за друге. a национализам. Њихов привредни напредак условио je. то je у Северној Америци и Француској већ постало реалноисторијска сила: за нацију су сви припадници нације имали да буду равноправни.у смислу духовног афинитета ступила у неразлучиву везу са национализмом. И та спрега повећала je атрактивност новог модела за унутардржавне . бирократизована територијална држава у Француској или енглеска парламентарна монархија на бази локалне самоуправе. да се предочавају као неприкосновени врхунски трио.ле национализоване путем унутардржавне револуције или je савез држава с оне стране Атлантика од почетка на основу суверености народа себе сматрао за the first new nation (прву нову нацију).како he се испоставити . како би интендирана сувереност народа била лишена сваког правног и сталешког ограничења. П р е свега су већ конституисана друштва за своју околину представљала модел модерности.било да се ради о раним либерарним или демократским . поготово после енглеске победе над холандским ривалом.

интегрисана и легитимисана од стране национализма. који на неке делује веома заводљиво. Т а к о су то видели савремени интелектуалци и политичари у Европи. нити je могао брзо да je иницира. који се уобличио као одговор на револуционарне кризе у склопу западног процеса модернизације. тако je створио духовну климу која ће задуго у њима владати. У свим пионирским земљама je суверена национална држава. док je национализам подстицао стварање нације са ци30 . како се национализам у неким земљама консолидовао. и независно од њиховог суда национализам се може разумети као ингениозни социјални проналазак.постао и опасно жариште из којег су потицале снаге погубне no друштвену и политичку стабилност. била главни циљ њихових националних покрета. Н о . na отуда и ефективан национализам. строго функционалистички аргумент Ернеста Гелнера. оповргнуће чињеница да су се сви провобитни национализми етаблирали пре индустријализације и да незападни национализам није затекао никакву индустријализацију. Ту je нововремени процес стварања државе настављен у ф о р м и националне државе. a no којем потребе модерних индустријских друштава захтевају медијум заједничког језика или уоппгге речено: стандардизовану националну културу. јер његова снага за мобилизацију масе није га учинила атрактивним само као интеграциона доктрина.како се то одмах показало и у Француској револуцији . Наравно да се од самог почетка могла запазити амбивалентност. Главни. Али. него je истовремено .сти.

пошто су настајале финансијске. века у Енглеској je nation потиснуо традиционални појам body politic и добио значење државног народа. Beh средином 17. војне и управне институције као државни апарат. можда чак и одсудна претпоставка за успех национализма у западном свету. Али оба процеса морају аналитички да се разлуче један од другог. преостало једно туце држава. У за живот способним европским државама те неопходне институције су изграђене ј о ш пре него што je национализам приступио трансформацији друштва и државне организације. што често доводи до погрешних представа о карактеру ова два самостална процеса. века у Европи и довео je услед неумољивог ривалитета до тога да je од око 450 некадашњих самосталних државица до 1914.као консолидације за живот способних мањих држава . Унутрашње уобличење државе било je саставни део тог процеса.ем да се оствари потпуна хомогеност и неоспорни пационали идентитет.л. Спољашњи процес стварања државе . која je потом довела до стварања нововековне државе. тако да су nation и state постали конгруентна поља значења.одвија се од краја 15. како би се на тај начин обезбедили ресурси без којих не би могли опстати у борби за опстанак. У дужој перспективи та предност у унутрашњем и спољашњем уобличењу државе. и обрнуто: национализам без државне традиције водио je до кобне трајне лабилности. 31 . To je већ због тога нужно јер енглеско-америчка језичка пракса изједначава nation-building са state-bilding. показала се као битна.

онда се поставља питање о арсеналу или репертоару идеја. Осим тога преломна времена представљају повољан 32 . чулних ресурса и симболичких знамења традиције на која je могао да се позове да би прецизно одредио правац и смер деловања.све се оне ослањају на јеврејскохришћанску традицију.III. И коначно: које су се то представе показале као атрактивне и потом омогућиле да се оствари победа.ПОТЕНЦИРАЊЕ У „ПОЛИТИЧКУ РЕЛИГИЈУ" A K O je национализам био у стању да у револуционарним кризама модернизације понуди нову основу за легитимитет и застареле слике света замени својом сопственом. Али са тиме je повезано и друго питање: какву je то специфичну селекцију морао да обави и да из богатог арсенала идеја издвоји оне њему адекватне и прихватљиве. У свим западним пионирским државама утемељеним на национализму м о ж е се запазити једна сасвим природна појава . ИДЕЈНИ АРСЕНАЛ НАЦИОНАЛИЗМА. Јер она je у прошлом миленијуму делотворно утицала на уобличење менталитета и уједно одредила духовни или идејни видокруг.

Ha првом месту je адаптирана представа о „изабраном народу" . које није само драматизовало однос према појединим противницима. 33 . Kao што су Израелићани Хананце и Голијатове Филистејце стилизовали у егзистенцијалне непријатеље. Kao што су се за експанзију национализма уобличила одређена друштва. Ha то се надовезује представа о „обећаној" и „светој земљи" као примордијалном завичају. Отуда je од самог почетка у аутодефиницију нације била укључена мржња према сваком могућем непријатељу. Отуда су се рани репрезентанти национализма окренули хришћанском наслеђу. јер доводи у питање привилеговани месијански народ на његовој светој територији. генерално узев увек био присутан. укључујући и његову митологију.тренутак за мит. повезана и опасна представа да сваки опасни противник може да постане смртни непријатељ. наравно. Свуда се дају запазити четири старозаветна елемента. него je оправдавало примену силе.свака нација требала je да буде сигурна у обећано спасење. и то највише калвинизму са његовом упадљивом фиксацијом на Стари завет. који je у хришћанској традицији. тако je касније уз национализам ишло неумитно непријатељство. тако се ослањао и на одређену религију: на хришћанску религију са њеним јеврејским традицијским језгром. природно. који обећава стабилизацију и легитимитет. Са тим двема суштинским идејама била je. и то већином његовој модерној варијанти: протестантизму. али истовремено са својим драматичним тумачењем прелома захтева дубоку промену.

то je ово посезање за јеврејско-хришћанском традицијом у великој мери м о р а л о да утиче на његов идејни склоп. које je истицало право индивидуе на слободно самоодређење. преузета je идеја братства. A K O себи предочимо победоносни пут национализма. П о ш т о je национализам у својој раној фази увек најпре један „замишљени поредак". спојиле са домаћим традицијама. Из хришћанског учења Новог завета. онда ћ е м о видети да у идејном репертоару времена није било друге алтернативе која би с успехом могла да потисне симболе јеврејско-хришћанске традиције. схвати као једна. Из арсенала секуларизованих идеја-водиља западног национализма онда су у све друге национализме продрле те национално-теолошке мисаоне фигуре и делом се. Али то je истовремено потхрањивало поверење у будућег Месију или Спаситеља. која je зајемчена секуларизованим учењем о предестинацији. no узору на црквене Communio sanctorum.И на крају je дошло до надовезивања на традицију месијанизма у смислу историјске мисије.на свето тло будуће националне државе. Ти делови јеврејскохришћанског предања учвршћени су помоћу природног права са позивањем на позитивне правне принципе и просветитељство. који ће нацију одвести до њеног унапред одређеног циља . Ha тај начин су секулариз^цијом религијских тради34 . конвивијом и конубијом обједињено заједништво . која je онда омогућила да се нација.аналогно познатој хришћанској заједници или заједништву средњовековних градских општина. пак.

To je повећавало унутрашњу хомогеност и одређивало симболички продубљене спољне границе новог „изабраног народа" у односу на заклете непријатеље. Свуда се. Грци од варвара. У сваком случају мит о прецима je у хаотичном свету брзих социјалних промена стабилизовао етничко братство и националну заједницу. A расно чисти аријевци могли су да се узму за народску супстанцу Немаца. Taj савез je уједно омогућио и оштро разграничење као што су се Израелци разликовали од необрезаних. који су наводно основали прво „немачко" царство. „историје" и одговарајуће нације. у националној заједници видео привилеговани и културни оквир. најпре у земљама у којима се изнедрио национализам. тако су се сада припадници нације разликовали од „других". a затим и у потоњим земљама национализма. али (у новије време) и Индуса.циja настајали важни елементи национализма зачуђујуће трајности. „духа света". као што je то чинила и стара израелска легенда са Мојсијем или као што je Вергилије у својој „Енеиди" избегле Тројанце уздигао у родоначелнике Рима. Али увек je ту провејавао старозаветни однос између ексклузивног бога и његовог „изабраног народа". Често се порекло нације поткрепљује једним линеарним и телеолошким родословним митом. Његове вредности и његови интереси су стога имали статус апсолутне предности. При томе се ника35 . Ha место старозаветног савеsa између Јехове и његовог народа Израела ступио je савез између „провиђења". Тако су касније Тројанци проглашавани за претке Франака.

У већини некадашњих колонијалних земаља. Увек je национализам наводно прирођену територију нације проглашавао за посвећено боравиште. Другачије речено: национализам je реконструисао унапред дато етничко подручје. коју му je судбина доделила. која je убрзо затим „национализована". али и к а о залога ресурса за коју се онда често везивао сан о аутаркији. што je касније често разрешавано издвајањем свих оних елемената који угрожавају жељену хомогеност.као Рајна за Французе. године стекле независност. т а к в о јасно повлачење етничке и социокултурне границе више није било могуће. У Европи су понекад социјалнокултурне границе биле довољне да се омеђи „обећана земља". пошто су проистекле из самовољно и произвољно издвојених управних јединица некадашњих колонијалних сила. Иначе су се брзо налазиле „природне границе" које наводно . Његове вредности и његови интереси су стога имали статус апсолутне предности. које je као „обећана земља" добила високо место у хијерархији вредности.ко не може пренебрећи да je ексклузивност „изабраног народа" у односу на заклете непријатеље условила однос напетости са егалитарном амбицијом националне демократије.обележавају судбински предодређену националну територију. свето наслеђе предака. „Обећана земља" мојсијевског обећања мутирала je у Homeland. Отуда су т а м о не ретко конструисане неке 36 . односно у отаџбину или свету материнску земљу. Она je уједно сматрана уточиштем народне културе. Ko­ je су у склопу деколонизације после 1945. алпски превоји за Италију .

A Немачкој je било намењено да допринесе оздрављењу света. која je сопственој нацији одређивала привилеговано место у свету.као на пример Зимбабве или Гана . Уз месијанизам je ишла и појава Спаситеља који he или утемељити ново царство или he огласити крај времена. Енглеској je. која обухвата и све необрезане.мистериозне културе и велика царства из ранијих времена . додељен задатак да као „нови Рим" усрећи цео свет. Француска je као grande nation такође требала да буде један такав модел. Под тим се без тешкоћа могао замислити један оснивач или спаситељ нације. Док je и за национализам надовезивање на јеврејско-хришћанску традицију отварало један хоризонт очекивања. Америка je као узорна република добила глобалну функцију узора и образаца. месијанизам староизраелске традиције и новозаветна варијанта путујућег харизматичара из Назарета потхрањивали су националну мисионарску свест у такорећи секуларизованој форми. преоблико37 . на пример. Хегелово учење о историјској мисији западних народа само je делотворно канонизовало тај тип мишљења.и онда проглашавани за темеље модерних „националних држава". Идеја о братству или заједништву павловског хришћанства. у садашњости je морала да буде потпуно аутономна и апсолутно суверена да би могла да сачува своју независност. У сваком случају je и у националној обради месијанизам био повезан са ароганцијом аксиоматски постављеног сопственог примата. К а к о год да je перципирана прошлост „обећане земље".

док je његовим следбеницима прибавио ореол бораца за земаљску равноправност у оквиру нације. налазе религијски корени модерне егалитарне демократије. И иначе се хришћанска идеја да су све душе пред Богом једнаке лако дала преобликовати у секуларизовану варијанту. Али no својој тежњи потхрањивала je својеврстан демократски и демократизирајући елеменат који je представљао опасност за традиционалне носиоце моћи. Ту се. Имајући у виду чињеницу да се национализам развио у политичку религију (у цивилну или секуларну). '(Насупрот томе се појам идеологије са његовом претензијом да разлучује истинито од лаж38 . као што je познато. и управо у њој. Упоредно проучавање показује свеприсутност ових некада религијских елемената у национализмима. Неоспорно je да je егалитарна идеја братства често била осуђена на неуспех због крутости конкретне социјалне хијерархије. Већ због секуларизације религијских традиција национализам je показивао највећи афинитет према религији. још једном се у перверзној отуђености јављају мотиви о изабраном народу којег на његовој земљи предводи његов Месија. И у националсоцијалистичкој варијанти радикално расистичког национализма. мора се рећи да су такви појмови сасвим примерени. како каже Макс Вебер) са национализмом. при чему je увек преовлађивала дијалектика егалитарног мишљења и истовременог искључивања. која je од самог почетка ступила у тесну везу („по изборном сродству".вана je у представу о једној братско-егалитарној националној заједници. no којој сви људи на земљи треба да буду једнаки и равноправни.

удруживање у солидарну заједницу са строгом одређеношћу in group и строгом разграниченошћу од out groups. Јер. .јачање путем ритуала и обреда који омогућавају спознајну моћ вере.обезбеђење утешних компензација за земаљске мањкавости било индивидуалним било колективним 39 .обећање утемељења смисла као једног непогрешивог тумачења света све до захтева мученичке смрти за највише вредности.стварање свеобухватне слике света са нормама и императивима понашања за све могуће ситуације. ти појмови уистину погађају средишњу моћ деловања национализма. Појам религије се најпре мора одвојити од историјских садржаја познатих учења о спасењу и уједно строго одредити као један културни систем тумачења. .бескомпромисно заговарање монопола тумачења над излагањем правог учења у односу на конкуренцију.ног чини непримереним. .обећање превазилажења случајности и свеобухватног тумачења смисла егзистенције у овоземаљском животу. осећање заједничке припадности и континуирано моделирање образаца мишљења и начина понашања. . У његова неразлучива својства спада следећих девет елемената: . . тумачење света. пошто национализам далеко пре један велики културни систем отеловљује као једну религију). .висок степен еластичности да би се упркос догматском језгру могло удовољити новим околностима. .

те да ли се може говорити и о другим светим текстовима и корпусу чувара светиња. роману Радецки марш Ј о з е ф а Рота . као на пример жртвовање живота за нацију. Само се no себи разуме да ти елементи не стоје изоловани једни поред других. међусобно преплићу и преклапају. као што je то на пример америчка уставна повеља. с једне стране.однос према трансцеденцији која смисао с оне стране земаљског чини недокучивим. Дакако. као и код религијских ритуала. поседују и неке додатне особености. Један т а к о значајан социолог културе као Норберт Елијас констатовао je да je национали40 .премошћавање генерацијског јаза путем учења о вери у смислу обавезног и обавезујућег генерацијског уговора који превазилази границе појединачног живота. Можемо се спорити о томе да ли велике религије спасења. као на пример „сакрални т р а н с ф е р " (Марк Блох) на секуларизовани рај „довршене нације".успесима или помоћу утопије једног коначџог стања. . a. . „Народ више не иде у цркву". с друге стране опет. каже један резигнирани аристократа у носталгичном ц. него да се. Велики писци су тај религијски карактер национализма сагледали далеко пре професионалних историчара. неки национализми имају. које се одликују и неким другим својствима. своје „свете" текстове.к. и неке функционалне еквиваленте за ликове спаситеља у обличју врховног националистичког вође и учитеља или пак удружења као „Свенемачки савез" или „Удружење источне марке".„Нова религија je национализам".

постала саставни део национализма. Понекада je континуитет херојских подвига приказан у облику националног епа. да би je потом преузела религијска традиција. деспотског Тарквинија. У Енглеској се одржала поносна традиција јединствених 41 . исландској Еди. a онда касније још силније са новохуманизмом као извориштем идеја. првобитно била подарена од Јахвеа. Свеједно je да ли je реч о Мојсијевом изласку из Египта. финској Калевали или обради мита о Нибелунзима и Дитриху.зам један од најмоћнијих. У идејни склоп национализма спадају још три елемента. о Арминијевом подвигу и спасавању од римске деспотије . Често су са освртом на златно доба јединствених подвига светскоисторијског значаја повезиване представе о специфичној слободи. као генуино раној немачкој повесници.такви херојски подвизи служили су национализму како за одређено уобличење прошлости тако и као исходиште и полазиште поноса на древну „националну" велику прошлост. У склопу стилизације претпостављене националне прошлости. ако не и најмоћнији социјални верски систем 19. одређени заточници национализма позивали су се на древна херојска времена као неку врсту лучоноша за модерни национализам. али je исто тако могао да говори и о религији. као. на пример. о Риму и стицању слободе протеривањем последњег краља. о кључној улози Атине у очувању и одбрани Средоземља и његове културе од персијске тираније. и 20. Освајање и одбрана слободне Атине и Рима je са хуманизмом. за разлику од деспотија земаља Дворечја и Египта. Класични узор je опет идеја слободе која je изабраном народу старог Израела. века.

У Средњој Европи немачког језичког подручја деловала je идеја срећне мешавине лутерански одређене унутрашње суверене и државно зајемчене слободе. прадревни јунак Турака).права free-born Englishman (слободно рођени Енглез) као национално јемство слободе. na се у том склопу с непоколебљивим уверењем радило на ренесанси некадашње древне величине. на драгоцено благо некадашњих слобода. на надљудско деловање херојских вођа (као Херман Керушћанин или Огуз Кан. када су национални покрети започињали борбу за независност и суверену националну државу. 42 . на трајна достигнућа целих „нација". У национализму свеприсутни мит о националној регенерацији могао je отуда да се позива на херојске епохе великих подвига. која je потхрањивала патос немачког национализма.

додуше. к а к о je то већ у уводу истакнуто. Она je. сходно томе.IV. социјално-онтолошки колектив. HOBA УТОПИЈА KAO Ц И Љ : „ПРОНАЛАЖЕЊЕ Н А Ц И Ј Е " И ИСТОРИЈСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ЕТНИЈА Конвенционално поимање нације . једном била прекривена. Јер између племена. успавана. племенских и клијенте43 . узима као ахисторијски. један апсолутно модерни феномен који се принципијелно разликује од начела лојалности који je био карактеристичан за раније облике владавине. све док се није поново пробудила или није пробуђена и тиме поново дошла до свести о себи. Она се. Н о в о поимање национализма види у њему.a оно je дубоко укотвљено у колективно историјско памћење припадника савремених националних држава . као подухвати који су унапред осуђени на неуспех. поклопљена. који се баве раним раздобљима историје и сматрају да у раном средњем веку или у раној модерни могу да утврде ране националне или протонационалне појаве. З б о г те начелне разлике доимају се покушаји неких медијависта и историчара.инсистира на становишту да управо та нација постоји од архаичних времена.

занатлија. те „народа". 44 . која су т е ж и л а да остваре репрезентативну улогу отприлике онако к а к о je то био случај са племићким елитама. Отуда нови карактер национализма и нације не сме да буде замагљен или потрт погрешно усмереним тврдњама о неким раним модерним фазама развоја. нација створених на бази национализма постоји дубок јаз. коегзистенцију са конфесионалним. Држава мора да се темељи на нацији тј. Национална завичајна земља je сада нешто свето. Тек са национализмом нација се уздиже у врховну „инстанцу која оправдава и подарује смисао" (Хајнрих Аугуст Винклер). Појам нације у средњем веку и у рано ново доба односи се само на завичајна удружења студената.листичких савеза. али у принципу он представља највишу вредност. na се трампа (после спора око наслеђа) или одступања делова те земље више ни на који начин не може легитимисати. она своју легитимацију захваљује вољи нације. он потискује друге полубогове: било да су то племенске поглавице. регионалним идентитетима. Све ове неспорне особености не чине садржај преднационалне лојалности. али тај појам нације нема ама баш никакве везе са сувереном аутономном јединицом модерне нације. Национални идентитет допушта. a не ретко и према „историјској мисији" своје нације. Национална држава се примарно више не управља према традиционалном „државном резону" него према „националним интересима". он сам добија карактер политичке религије. додуше. краљеви или пак папе. трговаца.

као пуко т к а њ е приписаних својстава. ипак се не може рећи да су заговорници национализма целу конструкцију „измислили". „ П р и р о д н а " . И а к о се с правом указивало на сликовиту природу национализма и нације. na сходно томе пренебрегавају и један од битних задатака историјске науке). К о д те интерпретације je „проналажење традиције" које je у међувремену постало помодно.Новија културноисторијска ш к о л а je. (Заговорници таквог мишљења одричу се тиме сваког каузално-функционалног објашњења. У екстремним случајевима се нација чак узима као измишљена прича. води у заблуду. „ в е ч н а " супстанца нације je при томе исто тако расточена као ш т о je доведена у питање и ваљаност појма „класа".уистину модерни феномени. него су je великим делом сачинили од елемената историјске традиције.нација у сувереној националној држави . одиграло важну улогу. истражујући феномен национализма. Она чак допушта да се нације опишу као „проналазак" националистичких интелектуалаца. „мајсторска прича". Уместо тога je доказано да je нација један од национализма остварени флексибилни продукт модерне историје. ипак погрешно вођени конструктивизам и вера у пуко измишљање једног „замишљеног поретка" нације и свих у њој садржаних традиција. на њихову камелеонску промену на основу сваке нове дефиниције и одређења у склопу крутих есенцијалистичких мисаоних схема. на историју оних об45 . уверљиво показала конструктивни к а р а к т е р нације. враћајући се. дакле. Иако су национализам и његов циљ .

могли су предводници и заточеници национализма да црпе добар део елемената за своје конструкције. национализам у Енглеској. али и измишљена или аранжирана етничка прошлост. Из те већ одавно постојеће „сировине". Етнички отуда нема расно значење.лика владавине у коЈима се национализам развиЈао. на пример. заједнички стил градње. одевања. Тамо су већ столећима постојали ефективни облици друштвеног живота све до нововековне државе: постојали су заједнички језик и заједничка култура. Северној Америци (где су пресељени Енглези живели у „Новој Енглеској") и Француској затекао етничке заједнице (етније) са обиљем очуваних традиција. заједничка сећања на победе и поразе. Отуда je нова „ментална географска карта" национализма на многим местима поседовала посве познате црте сопствених етнија. из те историјске масе етнија. Горе разматрано преузимање јеврејско-хришћанских представа и њихова секуларизација само су потврда и доказ за тај процес. исхране. Kao и све утопије. Етнија овде значи: самостална форма заједнице коју карактерише стабилно поимање солидарности и уз то се одликује заједничким симболичким митом о пореклу (који опет у великој мери почива на „измишљеним традицијама"). него се тим појмом обухвата једна у социјалнокултурном смислу дистинктна популација са сопственим обликом друштвеног живота. ни „замишљени поредак" нације није био настањен у 46 . живом свешћу о заједничким историјским искуствима и изразитом везаношћу за одређену територију. Тако je. заједнички обичаји.

тако да je могла да настане илузија о беспрекорном. говорило се. чије je превладавање захтевало чак и жртве у крви и уједно их оправдавало. Уистину промућурни трик национализма састојао се у томе да je другачију прошлост етнија преобразио у националну прошлост. a мученици доприносе. али су за њихове протагонисте (субјективно) били прастари. с једне стране.безваздушном простору. Неодговарајуhe традиције су изостављане или преобликоване тако да je настала одговарајућа прошлост. од47 . на пример. Јер тежња за потврдом прастарих „нација" je несебична. Такве жртве су. веродостојности. дуготрајном континуитету традиције. При томе се не дају превидети два парадокса: наиме. штавише: сакрализацији правог учења. у кризним ситуацијама. као што je то било и у раном хришћанству или код милитантног марксизма. уз ослонац на традицију. У сваком случају се конструкција нације. To je само још један доказ у којој мери се његова политичка моћ одликовала . али je инсистирао на јединствености свог конкретног уобличења. апсолутно нововрсни феномени модерне. које су ишле за новим тумачењем света. она нипошто није одређена материјалним интересом и управо због тога има право да захтева жртве.и још увек одликује идејним сиромаштвом. прави мученици за праву ствар. З б о г тих тобоже дубоких корена у древној прошлости могли су и кризе и ратови да се схвате као егзистенцијална искушења традицијом освештаних формација. A с друге стране je национализам тежио да буде признат као универзални принцип. национализам и нација су (објективно).

као заједница са својим сећањем. na отуда није деловала само као утопија „замишљеног поретка". али се она надограђује као прирођена. 4. пошто je сугерисала постојање непобитног континуитета. . обезбедио je нацији и њеној националној држави за дуже време солидну основу. Тамо где je национализам успео да продре у етнички традиционално солидарна друштва (као. Из везе национализма и етнија дају се извести четири тезе: 1. али неупоредиво више зависи од свести о 48 . Мада je веома сродна са етнијама.И нација се конституише на историјској територији. очувала се екстремна и неугодна лабилност као знамење тих нових „националних држава". интегрише помоћу заједничке митологије и поетизованог порекла.Она се. 3. „свет а " земља. у Немачкој или Италији 19. века). лишеног традиционалног етничког склопа и поготово модерног државног апарата. на пример.ликовале великом привлачном снагом. 2. Тамо где je национализам деловао у некадашњим колонијалним подручјима са етничким плурализмом. могао je да мобилише сећање на „државе" из славне прошлости и тиме створи фикцију о само краткотрајно прекинутом континуитету. Тамо где je национализам код етнија са сопственом државом деловао на једној већ у кнежевској држави хомогенизованој територији. нација се у неколико елемената разликује од њих: .

Она поседује привредни систем у којем слобода кретања важи за све чланове који се одликују заједничким „унутрашњим моралом". али тежи за национализацијом свих подручја живота. док мере ексклузије искључују оне „друге". пре свега од вере у своју мисију са специфичним обећањем среће. док je њен национализам масовни феномен (који у принципу обухвата све без изузетка) са тенденцијом ка секуларизацији. . . који no могућству треба да почива на вољи суверене нације.диференцији у односу на „другог". док „други" наилазе на дискриминаторски третман и потпадају под „спољашњи морал" (Макс Вебер) који се примењује на странце. .Она живи у оквиру једног опште прихваћеног система владавине. Законска права и обавезе повезују све припаднике нације.Али пре свега нација се разликује од етније тиме што као највиша инстанца и врхунац вредносне хијерархије претендује на апсолутни приоритет.Она поседује особеност заједничке popular culture. . 49 .

To тумачење у тако упрошћеној ф о р м и je посве погрешно. na je онда консеквентно створило националну државу под грађанском хегемонијом. класа или елита која би prima facie била предестинирана за национализам или би пак била заштићена од њега. конфесионалне и регионалне границе. у свом начелном к о н ф л и к т у са монархијом и племством изнедрило национализам као конгенијалну идеологију. Отуда се он не може без даљњега изједначити са једном једином социјалном формацијом. Фасцинантна je. штавише. Јер. To грађанство je. управо на том питању постају очевидне границе сувише уског. не постоји социјални слој. код национализма његова најпре у Европи. Али се исто тако не може пренебрећи задуго доминантна улога европ50 . к а к о би помоћу ње у основи изменило социополитичке односе моћи.V. социјално-историјског приступа у интерпретацији ове проблематике. тврдило се. a затим и широм света потврђена способност да превазиђе или прескочи све социјалне. СОЦИЈАЛНИ СЛОЈЕВИ KAO НОСИОЦИ НАЦИОНАЛИЗМА Дуго je успон грађанства напросто изједначаван с развојем национализма.

„националну" прошлост. 3. граматикама. У мањим круговима развијају се. историјски интереси интелектуалаца усмеравају пажњу на „национални" језик. тако да ће на крају бити у 51 . о томе у гл. Међутим. na и свеукупног европског образовног и привредног грађанства. У другој фази развија се генуини национализам интелектуалаца и друштвене елите. на пример у Мађарској. Ha основу свега реченога дају се разликовати три типичне фазе у развоју национализма и стварању нације.ских интелектуалаца. сва та дела имају само ограничени домет. „националну" уметност. али je приметан и не баш незнатан удео племића. To се пре свега предочава у лексиконима. (Типичан пример представља немачки рани национализам између 1790. уметнички. али и уметничким делима. У првој фази литерарни. При томе преовлађују симпатизанти грађанског порекла. уз ослонац на наводне традиције етнички одређених друштвених форми. и 1820. Ти кругови се подухватају и рискантних политичких активности са циљем да остваре своје идејне интересе. Представе национализма постепено све више шире поље свог утицаја. као и у приређивању и издавању изворне грађе. у Пољској подељеној на три дела. 1. VII). програматске визије. али и на религијску и природноправну традицију. речницима. како je то први учинио Мирослав Хрох (Miroslav Hroch). 2. године. у немачким државама су млађи племићи захваћени новохуманистичком идејом образовања.

на пример. погледамо немачки национални покрет до 1870. посве пригрлио представу о слободној заједници равноправних држављана у једној будућној конституционалној националној држави. Њихов „аутентични нуклеус" (Хаген Шулце) чинила су богата издиференцирана граћанска друштва. Најпре ће бити обухваћен део писменог граћанства no градовима. видећемо да су ту потпуно доминирали мушкарци из делокруга образовног и привредног граћанског света.после тога je за више деценија. али исто тако све више расте број присталица из малограђанских слојева друштва. услед репресије „закона о социјалистима" и разних других 52 . Они су. To се у сваком случају односи на фазу од такозваног „Формерца" до оснивања Рајха . шегртских и занатлијских удружења. године. представљали релативно лабав и хетероген скуп индивидуа. AKO. којима би се ту и тамо придружили одушевљени млаћи племићи. Национални покрети 19.стању да мобилишу масовне покрете у којима he граћански интелектуалци као opinion leaders и надаље имати водећу улогу. која су no правилу окупљала мушкарце са најразличитијим интересима са циљем да их усмере на националну визију. иако национализација рано захвата и друге социјалне формације. И не на последњем месту je и млади немачки раднички покрет који се развијао у оквиру радничких. асоцијација и публицистичких органа. штавише. века веома ретко су се темељили на некој обухватној и чврстој организацији. Сељачко становништво ће у тај процес бити доста касно укључено.

у мери у којој je национална држава процесе социјализације у образовном систему и војсци потчинила националним императивима. после победоносног рата била установљена. Радничка класа je путем праксе искључивања држана подаље од средишњих подручја нације.дискриминација. 53 . при чему je у медијима и многобројним удружењима национализам постао природна религија. У земљама. изузетним интензитетом захватио све социјалне слојеве и класе. који би убрзо одбацио универзалистичке црте и уместо њега заступао ускогрудни егоизам. у конфесионалном погледу. Међутим. године. као у Немачкој и Италији. деснолибералне или конзервативне грађанске социјалне формације би постале аутентични носиоци национализма. који je за време спољнополитичких криза. био лишен сваке илузије у погледу равноправног политичког деловања. у којима je црна епоха „националне потчињености" дуже трајала. пак. остваривао се општи тренд национализације. Аристократија je на основу својих наднационалних традиција и своје аверзије према владарској амбицији национализма коју je отеловљавала грађанска већина била још више уздржана од сељачког становништва. Чим би национална држава. као на пример у подељеној Пољској и Ирској. као на пример приликом избијања рата 1914. У оба ова случаја je његов упадљиво различит успех у битној мери био повезан са чињеницом да се у отпору. национализам je очевидно био у стању да захвати веће друштвене сегменте: од ситног племства преко грађана све до рудара и сељака.

али ни у Сједињеним Д р ж а в а м а грађанске средње класе до сада нису биле једини или главни носиоци национализма. Ј о ш у осамдесетим годинама 20. националнокатоличке цркве. м о ж е се доста дуго говорити о функционалном еквиваленту грађанским елитама модернизације у процесу национализације Е в р о п е и Северне Америке. века се успех пољског покрета „Солидарност" теш к о може замислити без те.сили.протестантској или ортодоксној . које наступају са интегративним и мобилизаторским национализмом. које je с непоколебљивом самоувереношћу своје верске доктрине одбрану повезало са остварењем националне самосталности. као ш т о je познато. Јер код водећих елита тих земаља. од првог пољског папе изричито учвршћене. обједињујући те две ствари у двоструки свети циљ. Историјски оптерећен појам европског грађанства не може се. сопствена религија преобразила у националну религију. рецимо у национално католичанство.страној . демократске мисије у свету и непоколебљиво заступаних природнонационалних интереса. У САД je опет успела да се наметне мешавина од религијски утемељене вере у изабраништво. A у земљама које се одликују трансфер-национализмом се с једноставном једначином: „Национализам = грађанска д о к т р и н а " ионако не да захватити реалност. за које су се подједнако одлучно залагали и велики землопоседници и мали пољопривредници на својим фармама. без даљњега пренети на северноамеричку социјалну хијерархију. Т е к постепено су се у начину жи54 .

Али да се после ове неизбежне диференцијације проблема у вези са социјалним слојевима на којима почива цео тај процес. вратимо питању од којег смо кренули: З б о г чега je успео подухват раних националних интелектуалаца? З б о г чега je утопија етничког и елитног национализма успела да оствари своју масовну делотворност? 55 .вота и социјалном положају уобличиле формације са грађанским елементима (на пример у Јапану и Индији).

VI. KAKO И ЗАШТО JE УСПЕЛО
ШИРЕЊЕ НАЦИОНАЛИЗМА?

„Замишљени поредак", „имагинарна заједница"
(Бенедикт Андерсон) нације морала je из света идеја, следећи интересе легитимитета и власти, да буде транспонована у свет реалности. „Ако je царство
представа револуционисано", рекао je Хегел после
Француске револуције, „онда стварност о то не може да се оглуши". „Идеја", гласи прегнантна формулација Хајнриха Хајнеа, „претходи делу као муња
грмљавини". „Отуда je идеја", придружио им се педесет година касније теоретичар „реалне политике"
Лудвиг Аугуст ф о н Рохау (Ludwig August von Rochau),
„свеједно да ли с правом или не када освоји цео један
народ или цело једно доба, најреалнија од свих политичких моћи". Међутим, за историјско-систематско
истраживање je од одсудног значаја да утврди к а к о
се одвија трансформација таквих идеја, у овом случају: како се идеје национализма трансформише у
„реалност".
AKO се национализам у некој револуционарној
кризи модернизације појавио као доктрина легитимације и интеграције, онда он нипошто неће остати
56

само дело писмених и ангажованих интелектуалаца. Ту, штавише, барем шест момената играју одсудну улогу.
1. Заслуга je америчког политиколога К а р л а В.
Дојча (Karl W. Deutsch), који потиче из Прага, да се
данас далеко боље него раније види значај развијене
комуникације као саставног дела процеса модернизације, тиме и национализације. Постоје ваљани разлози због којих се у модерној привредној историји
„револуција саобраћаја" узима као посебан динамички процес у склопу индустријске револуције. Са модерном мрежом саобраћајница тј. железничких пруга и аутопутева, са телеграфијом и свеприсутном
државном поштом, створене су комуникацијске везе
које су још у првим деценијама 19. века биле незамисливе. A онда je убрзо већ у време немачког „Формерца", дакле уочи револуције 1848. године на хиљаде људи железницом похрлило на разне музичке,
спортске и стрељачке светковине, да би се онда у ј о ш
већем броју новим превозним средством упутили на
протестне демонстрације у склопу револуционарних
збивања 1848. године.
Ha стотине хиљада новина, часописа, писама и
разних пошиљки достављала je пошта већ у оно
време, тако да je убрзо постала и разгранатија и делотворнија. У о п ш т е je публицистичко-литерарно
т р ж и ш т е почело веома брзо да се шири. Ha хиљаде
агенција, књижара и колпортера, који су својим
јефтиним списима доспевали и до најудаљенијег мајура, опскбрљивали су све бројнију читалачку публику.
57

Раширена способност да се чита била je резултат
нововременог система образовања, који je са својом
обавезом похађања школе ступио у оштру борбу против аналфабетизма. Све до средине столећа je више
од осамдесет процената становништва у протестантским државама било писмено, што je одговарало нивоу описмењености у Шкотској и Новој Енглеској.
Свуда се развио издиференцирани систем виших школа и универзитета, у оквиру којег су млади од десет до
двадесет и пет година били укључени у дуготрајан
процес образовања; том процесу образовања има да
се захвали да су ти млади људи постали заинтересовани читаоци, али и за политику заинтересовани савременици.
Захваљујући тим предностима у густој мрежи комуникација могле су битне представе национализма
да доспеју до све већег броја људи. Стога нам ово
„подсећање" на „револуцију у делокругу комуникација" омогућава и олакшава да национализам не посматрамо само као самосталан процес, него да његов
развој историјски реконструишемо у склопу опште и
културнотехничке модернизације.
2. Други битан ф а к т о р била je раширеност заједничког „народног језика", али и то треба видети у
најтешњој спрези са густом мрежом комуникација.
Ta експанзија се у основи темељила на Гутенберговом проналаску штампарије. Б е з те прекретничке
технолошке иновације био би незамислив победнички поход домородачких језика. Јер они нигде
нису постојали к а о „прајезик", к а к о je то м а ш т а ста58

Енглеској и Шкотској. порећи да je „логика" примене капитала снажно подстицала тежњу да се искористи огроман читалачки потенцијал. који je све више узимао маха. 59 . додуше. Лутерова Библија je из године у годину објављивана у све већим тиражима. продато je три пута више књига на немачком (у варијанти саксонског канцеларијског језика) него у обе две претходне деценије. He може се. a уз то je био упућен на комуникацију на његовом вернакуларном језику. ако би се у штампи и у њеној примени у интересу нововековног капитализма видела одсудна погонска снага. Међутим. и 1540. a не на латинском језику. штавише. Описмењавање на протестантским територијама у склопу Старог царства. првог немачког аутора бестселера са масовном читалачком публиком. Он je. века обухватало већ четрдесет процената одраслих припадника евангеличке цркве. Али je далеко важнији био захтев свих р е ф о р м а т о р а да сваки присталица нове вере мора да уме да чита Свето писмо на свом сопственом. проистекао из одређеног језичког стила високе културе и настао je на тај начин да je привилегисан један дијалекат (међу многим другим) и ш т о се неговао један посебно издвојен језик. n o ­ ćne Лутеровог спектакуларног наступа на историјској сцени између 1520. наводно je у другој половини 16. објављивана су до 1550. у Холандији.ријих германиста замишљала и о немачком језику. Дела Мартина Лутера. године у тиражима који су чинили трећину свих књига објављених на немачком језику. године. било би сувише ускогрудо.

У години остварења италијанског националног јединства (1861. вегетативно растао (као што се етногенеза одвија у процесу стварања власти .5% припадника нове државе говорило модерни италијански језик. делом чак и страних дија60 . Филозофске главе међу њима су у међувремену вернакуларне језике у повоју надградили у свете језике својих народа. пак. створен. Али увек су вернакуларни језици тиме што су стварали солидарност до тада „имагинарну" заједницу приближавали једној реално постојећој нацији. пре свега у средишњем делу Француске. али и као индикатор језичконационалног и културног јединства. и 18. били су у пуном повоју дијалекти. све док са уџбеницима у склопу државног школског система није утврђен обавезни стандард.Велики лексикографи и филолози 17. говорило модерни француски језик. наводно je само 2. али и у многим другим регионима.a не обрнуто). само тринаест процената свих поданика. на пример. Очигледно су управо ти језици отворили могућност да се користе и као нови језици моћи. Отуда je вернакуларни језик као делотворно средство. док je углавном преовлађивало збуњујуће мноштво. na и покретач националних представа. У Бретањи. века су већ рачунали с тим „бумом" штампарских производа и спретно га искористили за ширење својих списа. Окситанији и Лангедоку. Једна генерација за другом тежила je да постигне што већу делотворност својих списа. a није. У Француској je. у време велике револуције. да тако кажемо.

Споменици.леката. Другим речима речено: није културна традиција једног језика створила националну државу. Нигде није неки прастари национални језик произвео нацију. Нема сумње да je и делотворност национализма морала да буде очувана. у оквиру државног школског система. И ту je тек држава помоћу уређеног школског система са канонизацијом високонемачког језика насилно издејствовала језичко јединство или барем двојезичност: јер. али су истовремено служили и његовом укотвљењу у дубљим емоциналним слојевима. Б а в а р ц и и Алемани. веку студент из Бадена или Д о њ е Б а в а р с к е говори код куће другачије него у свом универзитетском семинару. Штавише. светковине. да би ово било превладано или потиснуто принудном акцијом хомогенизације. и у 20. упражњавали су провинцијалне језике. године није превладао за све држављане обавезни високо немачки књижевни језик. који су за говорнике немачког језика готово били неразумљиви. Мазури и Хамбуржани. Безброј удружења трудило се да очува и увећа „национално наслеђе". штавише. 3. славља и разне химне служили су његовом очувању и јачању. него je тек ова „културни а р т е ф а к т " националног језика начинила опште обавезним средством комуникације. Позивање на у националну традицију преображену прошлост сопствене етничке заједнице мо61 . no правилу je. т е к национална држава довела до установљења националног језика. Ни у Н е м а ч к о м Рајху од 1871.

a потом националног покрета. општа обавеза похађања ш к о л е и служења војске .рало je исто тако да буде веродостојно као што je и националистичко тумачење кризе и нормалности морало да буде надмоћно у односу на друге слике света. Н а ц и о н а л н о т р ж и ш т е . узвишенију и реалности ближу слику света . Ништа није могло да развије толику пропагандну снагу као спремност да се преузме улога мученика за интересе своје нације. 5. П р и т о м е je национализација друштва морала да учини видљиви напредак: уметничка дела интерпретирана су као израз националног карактера.усмерани су и подређени интересима националне државе. 62 . угледу и општем развоју . Суверенитет националне државе постао je несумњива упоришна тачка.може се запазити у склопу генезе сваке нације. као и националнодемократска равноправност припадника нације. Раширеност национализма зависила je од активности и спремности на жртве репрезентаната елитног национализма.отприлике као код грудве снега. Општи интереси манифестовани у благостању. немачког. 4. Управо та демонстрација национализма . мађарског. ирског и прекоокеанских националних покрета. За то постоје многобројни упечатљиви примери из делокруга пољског. Укратк о : из прогресивне национализације т р е б а л о je да проистекне кумулативно дејство .сада су се предочавали као „национални инт е р е с и " и као т а к в и су енергично настојали и да се реализују.да поседује обухватнију.

Спољне границе попримиле су национално дистинктивне обрисе. Непријатељства према странцима било je одувек у најразличитијим интересним групама с најразличитијим социјалним устројством. док je унутрашња хомогеност доживела осетно интензивирање. И коначно: национализам je морао да продуби разлику између „нас" и свих „осталих". на пример. упркос понекој идеолошкој крутости и склоности ка националдемократији. повезивао са касним облицима апсолутистичке или просвећене кнежевске вла63 . При томе je не ретко морао да прави компромисе. као и да je оправда арсеналом својих аргумената. У политичкој пракси ce национализам. Ta н а ц и о н а л н о д е м о кратска максима партиципације у смислу tua res agitur омогућила je да ce ангажују енормне мобилизаторске енергије. к а о и тиме да je будуће национално заједништво проглашено за њихову личну ствар.6. конфесионалним) идентитетима да добије предност. регионалним. Ta предност je и на тај начин потхрањивана свим ш т о je припадницима нације стављено у изглед да ће имати удела у формулисању политике и обављању власти. У немачким државама ce. али сада су чак и ексцеси ксенофобије могли да буду оправдани као национални императив са изопштењем оних „других". пошто je био у стању да улази у савезе са сасвим различитим друштвеним снагама. Сведено на формулу: национални идентитет морао je у надметању са другим (партикуларнодржавним. показао као необично флексибилан. који су некада деловали веома непринципијелно.

са царевином. као и са ауторитарним председничким системом Де Гола. 64 . са монархијом. Сада je национализам поготово показао да je у стању да прескочи све политичке границе и да буде свачији слуга или господар. са Наполеоновом монархијом. na и са диктатуром.сти. са републиком. Н а р о ч и т о je 20. столеће потврдило његову политичку поливаленцију. у Француској ce повезивао и улазио у савез са републиком.

с друге стране. Weltbiirgertum und Nationalstaat.VII. и ауторитарни. посве светли западноевропскосеверноамерички национализам. Показало ce. дају само у ограниченом обиму применити. Zur Idee des Nationalismus. које je Фридрих Мајнеке развио у свом делу „Светско грађанство и национална држава" (Friedrich Meinecke. на индивидуалној слободи засновани. при чему je то своје становиште идејнотеоријски засновао на веома широкој основи. разликује просвећени. Ханс Кон. додуше. пак. To. наиме. 1944). грађанским друштвом инспирисани. етничко-расистички. с једне стране. посве мрачан средње.и источноевропски национализам. ТИПОЛОГИЈЕ Н А Ц И О Н А Л И З М А У последњих сто година ce увек наново покушало да ce у збуњујуће мноштво националистичких феномена са становишта типологије унесе неки ред. 1908). да ce стари идеални типови попут „културна нација" и „државна нација". у свом класичном делу „О идеји национализма" (Ham Коп. уједно су ти покушаји били повезани са разним развојним фазама и регионалним тежиштима. али je оно ипак у сублимној форми одражавало супротстављене позиције оба светска рата. није спречило Лију Грин65 .

Од тога ce може лучити она варијанта која je као „унифицирајући". односно ујединитељски или препородитељски национализам у другој ф а з и од посебних делова једне „нације". Ова три типа. при чему je један већ раније постојећи облик владавине постављен на нову основу која му je дала неопходан легитимитет. у трећој фази. Nationalism. У Европи. године убрзао распад мултинационалних царстава на истоку и југоистоку Европе и потом на развалинама царистичког.фелд да у свом делу „Национализам" (Liah Greenfeld. 2. издвојити она врста национализма који je нарочито после 1918. уистину од различитих етнија. Аустроугарског и Османског царства створио нове националне државе. аналитички би ce дали излучити најмање четири типа национализма. 1. 3. као што су то Немачки Рајх и Италија. створила националну државу. Међутим. Kao „сецесионистички" национализам може ce. т р е б а да послуже само к а о прва 66 . Северној Америци и Француској je „интегрирајући" национализам у својој првој фази путем „унутрашње државне револуције" (Теодор Шидер) створио националну државу. реализована у различитим регионима и раздобљима. с тиме да ce могу довести у везу са одређеним развојним фазама и регионалном делотворношћу. 1992) још једном сакупи све клишее о хуманом енглеском и америчком национализму насупрот варварском расистичком немачком национализму („од Хердера до холокауста") и то са амбицијом да са тим својим делом пружи нешто ново.

и трансфер-национализам. У историјској стварности ce. Јужној Африци. ce онда на то надовезао прави талас трансферних национализама. у Италији (о којој ce као имену и појму говори тек после Француске револуције!) рисорђименто-национализам повезао са сецесионистичким национализмом. Само у посебним случајевима. године представља први упечатљиви пример за преношење атрактивног и успешног западног модела. поред сецесионистичког национализма деловао и један несумњиво ујединитељски национализам. У Пољској je од 1916/18. који je европско-амерички модел увелико пренео и на друге етније. Мирно одвајање Н о р в е ш к е од Шведске (1905/1907) догодило ce као процес сецесије равно петнаест година пре настанка источних и југоисточних националних држава. Преображај Јапана после меијиских реформи 1868. природно.тај национализам затицао шаролико мноштво од управних округа. које су колонијални господари. на пример. Постоји. Кини. које су ce путем сецесије од метрополе готово све претвориле у националне републике .овлашћена информација и оријентација. 4. пак. у Јапану. трансферни национализам ce суочио са релативном стабилношћу преднационалних етнија. веку у латиноамеричким колонијалним провинцијама. на пример.као у раном 19. тако да je могао да ce послужи њиховим традицијама за „увоз" нације. још у време старијег европског колонијали67 . коначно. Тако ce. јављају разноврсне мешовите ф о р м е . као. пре свега на некадашње колоније. г. По правилу je . Са политиком деколонизације после 1945.

II до IV. који су настали услед експортног национализма и „експортне националне државе". Ha крупне проблеме. не делује т а к о уверљиво да би ce могло р е ћ и да њоме много добијамо.Само je тамо у унутрашњем процесу стварања државе било довољно консолидованих држава и традицијама утврђених етнија. Усељеничке државе стварају посредством доминантне културе хетерогену нацију држављана (САД. не хајући ни за какве племенске. нововремени национализам могао je као јединствена појава да настане на Западу само због тога јер су једино тамо биле дате неопходне претпоставке. Наиме. која само под 3. 2. ова типологија. Шпанија). г. за своје потребе скројили на географској карти. Истини за вољу. језичке и религијске границе. вратићемо ce касније (упор. Аргентина. У том смислу може ce констатовати: 1.зма или империјализма. Али. у егзистенцијалним кризама изазваним процесима модернизаци68 . где су ови. I. 4. Етаблиране етничке институције власти национализују ce изнутра (Енглеска. Немачка). Аустралија). имајући у виду пре свега полазну тезу у гл. Држава и нација настају истовремено (Италија. Посебну улогу играју новонастале државе на некадашњим колонијалним подручјима. 3. Француска. уноси један додатни елеменат. 3). могло би ce рећи да je једна ствар постала јасна из гл. Конкретније речено: . VIII. И предности и границе алтернативне типологије могу емпиријски да буду проверени.

je. . користећи просторе толеранције и либералности.Само je тамо постојао фундус представа јеврејске традиције и хришћанског учења о спасењу. . . са високом мобилношћу.Само je тамо постојало друштво у покрету са све израженијом социјалном структуром зависном од тржишта. „света з е м љ а " и „Месија" снабде арсенал појмова национализма и на тај начин му прибави атрактивност познатог религијског света представа. . ослонац потражили у НОВОЈ СЛИЦИ света КОЈУ je доносио национализам.Само je тамо за време таквих криза модернизације једна утопија као што je национализам у својој тежњи за „замишљеним поретком" могао да ce ослони на елементе политичке теорије као што су суверенитет народа и право на самоопредељење. од којих су ce могли формирати национални покрети. али и ризикујући да дође у отворени конфликт.Само je тамо политичка опозиција која je наступала као национални покрет јавно могла да прокламује да joj je циљ да преузме власт у држави и да реорганизује државу. са све већим бројем разних удружења и све бројнијом школованом интелигенцијом. Укратко: само су тамо постојали јединствени услови који су омогућили генезу и потом победоносни 69 . при чему je победу идеја о реду и поретку могла да оправда својом историјском мисијом. који je дозвољавао да ce нуминозним појмовима као „изабрани народ".

Повремено je ореол његовог успеха деловао и зрачио тако снажно да je тај национализам постао тражена извозна роба у свету. као што je пре тога учинио и у западним државама и народима. Али није ли тиме истовремено.поход национализма све до установљења националних држава. отворио Пандорину кутију и за друштва са сасвим другачијим социокултурним и политичким склопом? 70 .

ако ce историјски конкретизују са неколико примера. пре свега у некадашњим колонијалним подручјима. 1.VIII. као и неке проблеме трансферног национализма у незападним земљама. Пошто je била снажно изражена потреба да ce за време револуционарне кризе и рата за незавиност против Енглеске развију сопствене представе легитимитета. то није било тешко позивати ce на ваљане аргументе. 71 . Отуда ћемо у ту сврху размотрити амерички и немачки национализам. ИСТОРИЈА РАЗВОЈА НАЦИОНАЛИЗМА Напред изложени нацрт општих карактеристика национализма добиће у уверљивости. Амерички национализам Са Сједињеним Државама настала je република која je себе од самог почетка схватала и као нацију. поготово што je у том тренутку већ постојала више од сто година стара предисторија тежње за самосвојношћу у трансатлантским колонијама. са првим насељеницима на „новоенглеској" обали приспела je и пуританска вера о изабраности. Јер.

У складу са том свешћу о светској мисији утицајни теолог Џонатан Едвардс (Jonathan Edwards) означио je америчке колоније као Renovator of the World. Taj топос ce онда увек наново јавља у безброј расправа. у којем je невино и нетакнуто тло на неки начин олакшавало да ce очува артифицијелно девичанство племенитих схватања. У службеном печату Сједињених Држава требало je првобитно уз ослањање на Вергилијеву „Енеиду" . Са таквим надама било je повезано очекивање да he ce. касније у секуларизованој форми друштвене заједнице у настајању предочавала к а о „амерички И з р а е л " . И у ту рану националну самосвест уклопио ce од почетка револуције мисионарски задатак . коме у завичају није било живота.na тако и данас стоји . проповеди и публицистичким видовима он ce провлачи кроз све изјаве и списе „отаца-оснивача".Koja ce прво у религиЈСкоЈ догматици. требало je да буде створен завичај у којем he доживети своју регенерацију и уједно ce ослободити порока Старога света.да стоји: Magnus ab integro seclorum nascitur ordo. Овом окретању лећа Европи одговарало je приклањање подручјима западне обале као новом „врту Едену". „Нови Сион". постати делотворни узор за цео глобус. Нова држава требала je попут каквог светионика да показује пут „пониженом и угњетеном човечанству". захваљујући тој јединствености. a онда je одлучено да у печату стоји .Novus Ordo Seclorum. За изабрани народ.да je „Бог Америку изабрао да оствари своје планове". он je писце као Ралф Емерсон и Волт 72 . „светли град на брду". „Нови Јерусалим".

сматрао да Сједињене Државе треба да „просветле и цивилизују преостали свет". будући да je ово. под чијим je утицајем и остварен акт еманципације тринаест колонија. Истовремено je универзалистичка порука природног права такорећи американизована . Ta религијски утемељена доктрина супериорности оснажена je идејама природног права и прогресивног просветитељства. ушли су у декалог америчке уније. века.Витмен учврстио у уверењу да je Сједињеним Државама намењена спасилачка мисија. омогућило враћање на природно право као оруће легитимације. Пуритански Covenant (Савез/уговор) „светаца. онако како су заговарани управо у склопу републиканске просветитељске мисли 18. Идеја да ce издвојено од исквареног света делује као узор овоземаљске савршености одувек je била у опреци са склоношћу да ce та мисија оствари у крајње активној форми и изван тог повученог положаја у свету. природног раста и усавршавања људске врсте.један процес којем je ишао на руку донесени Соттоп law (обичајно право). поготово после одвајања од Енглеске. савез начињен no узору на Јахвеов савез са Израелом. Пошто су закони моралне и политичке гравитације. Тиме je направљена копча помоћу које je калвинистичка свест о предестинацији обједињена са секуларизованим месијанизмом. преиначен je у световни савез узорних републиканаца. на73 . a сенатор Б е н к с je. Идеали врлине и слободе. у складу са осећањем надмоћи. због свог преценденцијалног права у колонијалном друштву.

Оно je. могло да поприми и расистичке призвуке. породитељска испомоћ тој наводно природној тенденцији. AKO ce мистика експанзије ослањала и надовезивала на успешну праксу и библијске заповести. да тако кажемо. To обећање да ће англосаксонска раса својом снагом неумитно потчинити цео свет надовезивало ce само на наводно обновљени императив Старог завета. него и тврдњу да ce тиме подручје „англосаксонске слободе" шири и у њеној „узорној земљи .у Америчкој Републици". онда je један други елеменат. деловали у прилог ове узорне републике. где je и после 150 година био тако очевидан. ускликнуо: Westward the course ofempire takes its way (Пут 74 . потекао из античког света идеја. штавише. века сасвим јасно и поседовало ту компоненту.водно са механичком неумитношћу. na je специфично „англосаксонство" 19. У Америци. Отуда je парк Годвин (Parke Goochvin) уочи самог грађанског рата још увек говорио о „природном закону и закономерности" тог ширења. та представа није оправдавала само тежњу за новом насељеничком земљом. и раног 20. то je и континентална експанзија могла да буде схваћена као једна. код којег ce радило о типичном „проналаску традиције". Американци морају да остваре и то „ненамерно као инструменти Божји". које. no Теодору Паркеру (Theodor Parker). Са религијском традицијом и лаицистички уобличеном тежњом за савршеношћу неразлучиво су ce спојиле и оне идеје које су Англосаксонцима одредиле глобални колонизаторски задатак. Када je бискуп Беркли (Berkley) 1726.

тј. века имала у виду „империју" која he запремати целокупни северноамерички континент. „америчка империја бити последња станица и уједно и највећа империја која je икада постојала" . no мишљењу Новоенглеза Џона Трамбала (John Trambull). године ту слику као саму no себи разумљиву ствар: „Вероватно he". „Очеви-оснивачи". супротставио ce 75 . увек наново су том покрету као коначни циљ одрећивали Америку. који су превасходно аргументовали у стилу помодног класицизма и римског новохуманизма. no којем ce седиште светских царевина континуирано помера са истока на запад. да he бити „краљица светских царстава". Хенријев мудрији брат. Средином 18. поново заступао то пророчанско становиште. када га je спојио са у међувремену оствареном индустријском супрематијом Сједињених Држава. године. свесно вратио на грчко-римско учење о провиденцијалном центру моћи. века један je смотрени енглески путник открио да je та фигура „опште раширена" у колонијама. онда ce он. To учење о непрекидном развоју провлачи ce кроз америчку политичку теорију и идеологију национализма TOKOM целог 19. прогнозирао je.империје води на запад). као и сви Американци који су прихватили ту мисао. састављен од репрезентаната уских приобалских колонија. „Континентални конгрес". изнесено 1820. века. Национална држава „прве нове нације" je сходно томе од 18. И Једидије Морзе (Jedidiah Morse) унео je у своју касније чувену „Америчку географију" из 1792. Ha крају века je Брукс Адамс (Brooks Adams).

колонију" али je његов „трансконтинентални уговор" био крупан корак напред на том путу као што je и Монроова доктрина. Џ о н Адамс (John Adams) и Џејмс Медисон (James Маdison) конципирали своју American Empire (америчку империју) у континенталним размерама. као Томас Џеферсон (Thomas Jefferson). Друга генерација одговорних вашингтонских политичара je са изузетним успехом заступала тај став.пошто ју je млада Унија седамдесетих година 18. који су стално проширивали homeland „Новог Сиона. године на томе да свет мора коначно да се помири с „идејом да амерички континент представља подручје које нама припада". Министар спољних послова Џон Квинси Адамс (John Quincy Adams). отприлике до средине столећа. додуше.ca том упечатљивом формулацијом. присвојивши себи изузетно амбициозно име. a неки. и која je представљала идеолошко утемељење тог захтева. века тражила за себе као „14.енглеској колонијалној владавини. јер „Америка сама за себе поседује целу једну хемисферу". Beh одавно су Бенџамин Франклин (Benjamin Franklin). Његови наследници остварили су ове свеобухватне планове. великодушно препустио Канаду . коју je у то време дао министар 76 . коју je заправо он конципирао. The principle of our institutions is expansion (Принцип наших институција je експанзија) . на пример. укључивали су у ту империју чак и „јужни континент". енглеском министру спољних послова Џорџу Канингу (George Canning) je. код којег адјектив делује колико неодмерено толико и агресивно. инсистирао je 1819. који у први мах делује неодмерено.

сви су они били свесни предности.зависило je у знатној мери и не на последњем месту и од нагомиланих енергија.. него je њоме. Тада преовлађујуће уверење да су само мале друштвене заједнице подесне за државну форму републике одбачено je у прилог идеје о пространој . Од остварења независности императиви национализма усмеравали су све снаге на привредно благостање и општу друштвену солидарност. али и на беспрекорно функционисање републиканских институција у циљу постојане континенталне и комерцијалне експанзије. na и глобалног национализма.a то ће рећи консензус раних елита моћи . Медисон (Madison) и Џеферсон (Jefferson) су веома рано и видовито у прегнантном виду описали ову функционалну зависност благостања „Новог Сиона" од разних форми континуиране експанзије.спољних послова Еверет (Everett).expanding empire" (империји у експанзији). није дошло до изражаја само реалноисторијско искуство континуираног ширења Америке. јужна фармерска аристократија или функционарски слој после Грађанског рата . Сагласност у кругу „decision-makers" (до77 . Елите моћи су при томе пред очима имале очување функционалне способности свеукупног друштвеног система. јасно исказана и централна идеја његовог национализма потхрањиваног свешћу о светској мисији. штавише: наводне нужности експанзионистичке политике за очување система и легитимације једне такве политике посредством континенталног. Свеједно да ли су у питању биле градске елите. штавише. Обуздавање ривалски супротстављених странака и великих интересних група .

Израз тих настојања да се no могућству цела „западна хемисфера" обезбеди за „Нови Сион". представљала je већ поменута Монроова доктрина из 1823. Постепено се доктрина развила у растегљиви заштитни знак са међународним квалитетом. обелоданила je своју самосвест управо у том к о л и к о амфорном толико и ефектном документу какав je Manifest Destiny. У њој су се геополитички детерминизам и антиевропски изолационизам повезивали са представом о једном American System (америчком систему). у Вашингтону су доношене одлуке које су манифестовале амерички потенцијал у „западној хемисфери". веку било потхрањивано експанзионистичким национализмом. Њена хегемонијална тежна била je увек империјалне природе. отеловљење прогресивне мисли и империјалне силе. пошто je на такав начин остварено ширење и у 20. Јер. Следећи мисионарски мисију пуританског порекла. године. ова узорна земља републиканско-демократске слободе. no којем je Сједињеним Државама судбина наменила да доминирају не само својим континентом него и целим светом.носилаца одлуке) условила je проблематичан континуитет. Taj појам je к а о у каквој жижи сабрао америчко самоосећање и потребу за самопотврдом његовог 78 . у оквиру којег je Сједињеним Државама припадала све већа национална територија. који je био подобан да се под њим развију интереси САД. Централни елементи америчког национализма и све идеје које су оправдавале реалноисторијски процес експанзије сливале су се у Manifest Destiny.

дакле у раздобљу последња два велика рата. Roosevelt). супрематије Америке и империје Америке". a са тиме je. века. радило о „новом светском поретку" под америчком хегемонијом". ту je реч о узвишеном циљу . за чије су остварење биле одређене САД.национализма.„благостања Америке. И надаље je од осамдесетих година 19. A сенатор Алберт Бевериџ (Albert Beveridge) сматрао je истовремено да je „Божји велики план обзнањен" у виду три елемента . И од тада се увек. и то увек у новим варијантама. попут какве погонске снаге. Кенедија (John F. био повезан и свестан 79 . Kennedy) и Џорџа Буша (George Bush). Сходно томе. деловао тај „судбински задатак". али на дуже стазе посматрано. Рузвелта (Franklin D. јер je тако записано „за изабрани народ у Америци". Дакако. природно. У тој „империјалној републици" настаје „нови рај за препород човечанства". Франклина Д.о спасењу света путем његове „американизације". Непромењено je заступано уверење да he се свет опоравити прихватањем American way of live (амерички начин живота). али увек и са истим основним елементима. века. лајтмотиви америчког национализма били су увелико дубоко утемељени на почетку 20. Џона Ф. To се л а к о може видети и пратити no визијама Вудроа Вилсона (Woodrow Wilson). Тако je истакнути новинар Вилијам Ален Вајт (William Allen White) на преласку између два века говорио о „англосаксонском задатку да освоји свет". као и у време кризних ситуација после тога. у првој фази се ради и о материјалном профиту.

амерички привредни национализам. века надаље. Непрекидно измишљање нових исконских непријатеља онемогућава сагледавање сопствених слабости. Не постоји ни на савезном ни на нивоу појединих држава споменик 80 . У том склопу je од 1865. А л и таква радикална стигматизација веома отежава прагматичко деловање на успостављању мира. затим према Енглезима краља Џорџа од седамдесетих година 18. с једне стране. који je своје унут р а ш њ е тржиште штитио високим заштитним царинама. To фундаменталистичко непријатељство показало се најпре према „Сатаниној деци". „Азијатима" Хо Ши Мина. док je према вани оставио отворена врата за слободно трж и ш т е у корист премоћног привредног потенцијала. TOM непоколебљивом уверењу у изабраност и судбински одређену историјску мисију одвајкада je и још je увек тако . „хордама" Садама Хусеина или Слободана Милошевића. године поседовао ауторско право на ултрапротекционизам и заступао паролу Виу American (купуј америчку робу). као и критику тих слабости. који мора бити уништен или присиљен на „безусловну капитулацију". и стилизација противника у смртног непријатеља. како су пуританци често називали Индијанце.одговарала својеврсна екстернализација зла. пре свега у делокругу аграрне и индустријске привреде. те „Хунима" цара Вилхелма II. с друге стране. „нацистима" А д о л ф а Хитлера. С друге стране опет. екстернализација зла растерећује сопствено осећање вредности и сопствену самосвест.

коме je потребан „изабрани народ" у „Новом Сиону" с оне стране Атлантика. Управо je та „американизација холокауста" (Peter Novick) у склопу помодне „културе жртве" посвећене страдањима мањина још један нов.или спомен-обележје или музеј посвећен геноциду над Индијанцима или над милионима Црнаца. Делегитимација традиционалне власти била je већ увелико узнапредовала. Немачки национализам Ha почетку немачког национализма не стоји никаква револуција. који би се могли упоредити са вашингтонским спомеником посвећен жртвама холокауста. потврђује беспорочност сопственог друштва и учвршћује га у његовој вери у спаситељску улогу у једном свету. упадљив пример за ту екстернализацију. структурално може упоредити са унутрашњом државном револуцијом национализације у Енглеској и Француској. као и са револуционарним утемељењем националне државе у трансатлантској Новој земљи. док je обавезност 81 . Јер сећање и подсећање на злочин према човечанству. и то не само због зрачења идеја Француске револуције. који су Немци починили под Хитлеровим режимом. која се у међувремену може запазити на многобројним спомен-обележјима новог култа мртвих. масовно убијање европских Јевреја. 2. A ипак се т е ш к а криза у коју je Средња Европа немачког језичког подручја у склопу процеса модернизације доспела од 18. века надаље. сталешка социјална хијерархија поткопана. као и у многим музејима.

у оквиру које су се некада на тегобан начин преклапали државни. повезан je и „изазов" на који je млади немачки национализам дао свој „одговор". готово хиљадугодишњег „Светог Римског царства" (1806). У склопу силног „рашчишћавања т е р е н а " у раздобљу од 1802. т а к о да je на крају дошло до распада традицијом освешталог. године сведен je број ових политичких јединица од 1789. a затим у склопу многих радикалних реформских мера. колико их je било ј о ш 1789. социјалнокритички и културни процеси трансформације. године. интеграције и мобилизације. којима су јужнонемачке државе и Пруска настојале да ригорозно модернизују социјално устројство. старе споне лојалности биле су у толикој мери олабављене да je надирање револуционарних војски под вођством Н а п о л е о н а довело до р а з а р а њ а традиционалног плуралистичког система немачких држава и облика власти. и то на тај начин што je no угледу на већ национализоване западне пионирске земље развио своју идеологију легитимитета. на при82 . до 1815. како би могли да се одупру притиску француске пионирске земље и остану конкурентни у систему држава. Наравно да je ту било феномена који се могу сматрати неком врстом претходнице.хришћанског тумачења света била доведено у пит а њ е деловањем просветитељства и „теолошког рационализма" са ефектима секуларизације. Т а к о се. Са том дубоком кризом модернизације. на око четрдесет! Уједно je на многим местима темељно измењена социјална структура: најпре у делокругу духовне организације власти.

мер, од 1770/80. године надаље води дискусија о једној немачкој националној литератури, о једном немачком националном позоришту, a уз то се све више
ширила идеја о потреби неговања немачког језика.
Култ личности Фридриха Великог у Северној Н е мачкој добио je протонационалне црте. Националнореволуционарна збивања у Северној Америци и
Француској образована политичка јавност je пратила с највећим занимањем. Тако се, на пример, 6000
публикација, објављених само у неколико година, бавило значајем Америчке револуције, a о Француској
револуцији je ускоро било много више списа сличне
врсте.
Нарочито су се у танком социјалном слоју образовног грађанства, у склопу којег су многобројни интелектуалци са материјално несигурном и социјално
необезбеђеном егзистенцијом на рубу друштва поседовали онај за marginal тап („маргиналног човека")
типични оштри аутсајдерски поглед за преломне ситуације, јављали за реч рани протагонисти немачког
национализма. У њих je спадао и не мали број академски образованих реформских чиновника и аристократских реформских политичара, који су у првој
деценији новог столећа дошли до уверења да њихове
државе, у склопу дефанзивне модернизације са циљем да се превазиђе релативно заостајање, морају да
се преобразе у националне државе, како би се ослободиле нужне мобилизаторске и интегративне енергије и доспеле до новог легитимитета и стекле право
на сопствени идентитет са драстично измењеним територијалним саставом, a што се све, свеједно да ли с
83

дивљењем или с мржњом, могло на делу видети на
примеру надмоћне суседне Француске.
Постепено су се у затвореном политичком дискурсу међу истомишљеницима, који су били повезани
заједничким идејама и језичким обртима, почеле указивати контуре малог немачког националистичког
покрета. Taj покрет поседовао je одлике национализма интелектуалаца и друштвене елите, a у његовом арсеналу идеја играли су централну улогу класични топоси као, на пример: „изабрани народ", „света отаџбина", „историјска мисија", „смртни непријатељ". Истовремено je на насилан начин прошлост тумачена у национално-немачком духу, a уз то je самосвесно потхрањиван мит о регенерацији. Такође се
истовремено са тим новим системом идеја уобличио
превасходно образовно-грађански социјални слој, који je био повезан мрежом разноврсних комуникација.
Све je њих обједињавала девиза и поклич да немачка
нација треба да буде унапређена у оквиру једне националне државе, која ће joj јемчити то јединство. И поред тог јасног приоритета, њен „сложени идентитет"
апсолутно je допуштао и опредељење за пруску или
баварску „нацију". Уопште je тај национализам до дубоко у 19. век задржао федералне елементе, пошто су
његови протагонисти, из респекта према појединим
државним традицијама и из страха од републике, унитарно-централистички уређену јединствену државу
сматрали непримереном.
Оно што je за амерички и пре тога енглески национализам било исказано језиком пуританско-старозаветног обећања, то се на сличан начин нашло и
84

у мисионарској свести заточника мале немачке националне заједнице, која се окупила око нове политичке религије. „Чврсто верујем у то", огласио се, на
пример, Фридрих Шлајермахер (Friedrich Schleiermacher), први политички проповедник великог стила и
предводник новог теолошког национализма и потом
најзначајнији протестантски теолог 19. века, „да je
немачка нација изабрано оруђе Божје и да je Божји
народ". „Ми Немци смо", сагласио се с њиме издавач
Фридрих Пертес (Friedrich Perthes), „изабрани народ
(...) који репрезентује човечанство". „Дух Европе се
угасио", констатовао je Фридрих Шлегел (Friedrich
Schlegel), десетак година пре Француске револуције,
„у Немачкој тече извор новог времена". Одиста, „све
што je велико, темељно и вечно у европским институцијама", устврдио je Адам Милер (Adam Miiller), један од водећих глава политичког романтизма, „јесте
немачко". A no Хајнриху ф о н Клајсту (Heinrich von
Kleist), „у Немцима су богови више него игде другде
сачували праслику човечанства", na већ због тога
мора да буде опевана „дивота и светост" њихове
отаџбине.
У сличном духовном контексту Фридрих Шилер
(Friedrich Schiller) наводи исте мотиве. „Пошто су коначно доспели на циљ времена", Немци би сада као
„најспособнији народ" да стигну све остале; штавише,
„ако постоји неки Божји план", онда би чак морали и
да их престигну. Јер, Немац, који саобраћа са „светским духом", напросто je предодређен за оно највише... „Он je изабран од светског духа". „Сваки народ
има свој дан у историји", пророковао je Шилер, један
85

. има ли тог човека". али то ј о ш увек није програм националног империјализма. не смеју да нас заварају и да превидимо потенцирану самосвест припадника новохуманистичког образовног грађанства.Хегел avant la lettre. У тој савременој формулацији да ће „на немачком бићу оздравити свет" долази додуше до изражаја ароганција немачке образовне идеје. „Има ли тог народа. један од најпопуларнијих заточника раног немачког национализма. радило ce на неки начин о културном национализму. питао je Ернст Мориц Арнт (Ernst Moritz Arndt). постати бесмртан". „Који то народ стоји највише?" упитао je Јан и одмах проговорио: Немци. немачком народу je пало у део да обави свети задатак „усрећитеља човечанства". За „Грке новог доба". Наравно. Мада je ф и л о з о ф Јохан Готлиб Фихте (Johann Gottlieb Fichte) Немцима одредио да 86 . јер je Немачка „пупак европске земље".. како су Шилер и Шлегел више пута називали Немце. секуларизована политичка теологија и очевидна језичка неодмереност. И „отац спорта и гимнастике" Фридрих Лудвиг Јан (Fri­ edrich Ludwig Jahn) величао je својим бизарним језиком Немце као „велики народ". те да снагом своје „људске божанствености" као Месија „благослови земљу". „који ће у повесници човечанства. По његовом уверењу. „срце нашег дела света". „који неће пред немачким именом пасти на колена". један од „светих народа човечанства". који су обележили рани национални credo. a за „народ човечанства" ce чак каже: „Дан Немаца je дан жетве целог времена". које je нацију хтело да стави у службу оплемењивања људске врсте.

једном емфатички ускликнуо: „То je највиша религија . У мирнијем тону. A када једном буде постојала национално уједињена отаџбина.више волети отаџбину него господаре и кнежеве.„управљају и владају светом". „јер би иначе светом завладали Турци. 87 . Отуда за његову генерацију Немачка „увек остаје једна нација. Било je посве консеквентно да тај изабрани народ није био само одређен да обави историјску мисију усрећивања човечанства. очеве и мајке. такве тврдње доприносиле су миту о супериорности немачке нације. посматрано у ширем склопу. Међутим. те ћемо ce стога „весела срца молити: да дође царство наше". један народ. како je говорио Јан. „Немство" заслужује да коначно добије своје велико национално царство. тако je. „онда he најдивније и највише вредности човечанства моћи да израсту из таквих земаљских коренова". без икакве религијске метафорике. „Из немачких груди ce не да истиснути осећање да Немачка чини једну целину".„отаџбина". Црнци. жене и децу". једна држава". северноамеричка племена и тиме учинили крај садашњој цивилизацији". рекао je Вилхелм ф о м Хумболт (Wilhelm von Humdoldt). ипак je при томе пре свега имао на уму „њихову филозофију". у своје време један од пруских реформских политичара: „Не постоји отаџбина којој би човек радије да припадне него што je то Немачка". на пример. него да je за њега била припремљена и „обећана земља": „најлепши посвећени дар" . Код Арнта je национализам од самог почетка постао нека врста надокнаде за религију.

остале неодређене. само ce no себи разуме да ce то односило и на Аустријанце. био великонемачки приступ решавању немачког националног устројства. тако доследно „народски национално" готово да нико није хтео да аргументује. међутим. Од Северног мора до Карпата. још даље je о т и ш а о са својом визијом будуће немачке државе. упркос свим заклињањима у свенемачко јединство. Тим великим царством требало je да буде управљано из нове престонице . За Арнта ce питање граница додуше л а к о могло решити: „Све док ce чује немачки језик (. од Балтичког мора до Алпа.Али и у том његовом разборитом признању садрж а н о je питање границе будуће јединствене националне државе.. Строго узев.. Међутим. Холандију и Данску. Прецизне границе no правилу су. нема сумње. Денкерка и Сендомира. штавише. To je. За већину припадника националног покрета та држава je требала да обухвати све оне који у срцу Средње Европе говоре немачким језиком. a Пруска опет да ce одрекне својих аспирација на пољска подручја.). то би значило да бечка велика сила треба да ce одрекне највећег дела своје империје. консолидовано национално царство требало je да обухвати и територије које су му већ припадале. a она je требала да ce налази у средишњем делу Тирингије: на раскрсници путева између немачких пограничних градова Ж е н е в е и Мемела.„Теутоније". односно које су већ припадале његовим државама-чланицама. од Висле до Шелде". јер његова „Велика Н е м а ч к а " требала je да обухвати ј о ш и Швајцарску. Ријеке и Копенхагена. О т к а к о ce на историјској 88 .

један значајан војни историчар који ce одликовао бритким аналитичким умом. који ce. с тим да тај рат буде крунисан разарањем Париза. отишао je тако далеко да je затражио да с немачке стране на 89 . конститутивно био уграђен елеменат фундаменталистичког непријатељства према наводно „исконском" непријатељу. Kao и у другим национализмима. на пример. Када ce 1849. Источну и Западну Пруску. тако je од самог почетка у немачки национализам. прихваћена je концепција да она обухвати: Н е м а ч к и савез. немачки део Аустрије са Ч е ш к о м и Моравском.сцени појавио националистички покрет. To ce исто односило и на стереотипе непријатеља. с тим што су ce ови одликовали страсном мржњом коју je тешко било надмашити. доживљавао као хуманистички реформски покрет. Али и то р е ш е њ е представљало je компромис који je у себи носио клице будућих бескрајних конфликата. Импулисивни барон фон Штајн (Freiherr von Stein). али без Галиције. увек наново ce постављао проблем будућих националнодржавних граница. По њему би требало повести прави крсташки рат против те „бестидне и неморалне француске расе". насталим и култивисаним под француском влашћу. године Франкфуртска Национална скупштина позабавила питањем будуће територије јединствене националне државе. Карл фон Клаузевиц (Carl von Clausewitz). обрушавао ce на „моралну прљавштину одвратне француске нације". захваљујући тесној повезаности са раним либерализмом и националнодемократским идејама. Мађарске и Венеције.

пo њему.„сујету. Онима који би му ce на неки начин супротставили узвратио би: „Нека je проклет хуманизам. и то оних предака који су окупљени око Армина победили Рим. Рис (F. туђинског непријатеља": „Умлатите их! Светски суд вас неће питати за р а з л о г е ! " Берлински професор историје Ф. ароганцију.јер.. Али све њих надмашио je својом патолошком опседнутошћу Французима Ернст Мориц Арнт. осудио je „пакленску руљу" Француза као „отеловљење свеколиког з л а " . нико тако не „отеловљује победу з л а " као Француска. Са истом радикалношћу je Клајст тражио да ce Немци покажу достојни својих предака. који je у својим високотиражним списима позивао „све Немце" да потамане „француску гамад". који je са својим органом „Rheinischer Merkur" био један од првих великих политичких журналиста. Rilhs) говорио je омладини о „ђаволској покварености" Француза. П о ш т о je Французима циљ да униште немачку нацију.. да „сваког Француза напросто умлате као чудовишта". те да на исти начин немилосрдно „униште мрског. Идеји толеранције супротстављао je свој поли90 . С. Заједно са другим универзитетским професорима здушно ce залагао да ce користи опака реч о „исконском непријатељу". К. хвалисавост и надменост омражене нације треба одговорити само мржњом и непријатељством". Немци имају право да униште тог непријатеља. Kao први немачки писац позвао je префињени Фридрих Шлегел (Friedrich Schlegel) на „беспоштедни рат против искварене нације Запада". Ј о з е ф Герес (Joseph Gorres). онај светски јеврејски дух".

своју енергију црпео из те чежње за остварењем сна о свенемачком јединству. Наполеон je у сваком случају. за Штајна je био један „тиранин пун простаклука и бестидности". „Страшни Бонапарта" на челу „француске гамади". „Отаџбина Немца je тамо где гнев одбацује сваку страну ништарију и где сваки Француз непријатељ ce зове". будући да ce према њему гајио крајње амбивалентан однос.тички катехизам: „Мрзим све Французе без изузетка у име Б о г а и мога народа. Ja ћу целог мог живота радити на томе да презир и мржња према том народу захвате дубок корен у немачком бићу". Јан je већ веома рано пророчански предвиђао да he „Немци једног творца уједињења попут њега поштовати као Спаситеља". За Арнта je отеловљавао „исконског непријатеља". који ce развио око харизматичке личности „утемељивача Рајха". Тачно узев. Увек наново су политизовани интелектуалци изражавали наду да he нека слична надмоћна личност успешно остварити национално јединство Немаца. na je она онда и одредила облик његовог национализма. Управо je култ Бизмарка.. Отуда je култ Наполеона вршио силан утицај на уобличење идеја и митова немачког национализма. године постао je и Наполеон као симбол те стране власти предмет страшне мржње. и 1815. има сва обележја једног „узвишеног чудовишта". изазивао и одређено дивљење. његове представе о на91 . говорило ce. Ja мог сина подучавам у тој мржњи. У време француске владавине од 1813. млади немачки национални покрет разапео je своју координатну мрежу у те две деценије између 1795..

он констатује: „То схватање и та тежња су модерне појаве". у чијем je средишту стајао национализам као секуларна религија. наиме Хајнрих Лаубе (Heinrich Laube). то je сам покрет био посве свестан чињенице да ce ради 92 . A будући да ce код мале националне заједнице у сваком случају радило о свега неколико хиљада присталица. дакле.са свим тим ce национални покрет. К а р л а Великог. који je био једна од водећих фигура национално свесне „Младе Немачке": „Греши ce. писци. ф и л о з о ф и .цији и националној држави. када ce прави немачки патриотизам и тежња за јединственом Н е м а ч к о м смештају у далеку прошлост". Припадници тог покрета били су. историчари. тиме што je херојске фигуре као Хермана Херушчанина. Фридриха Великог устоличио у национални Пантеон. сасвим тачно констатовао: „Ми Немци још нисмо нација". међу којима су тон давали теолози. Мартина Лутера. упркос свим конструкцијама прошлости. слободни интелектуалци. Национални покрет ce тиме ш т о je у великој мери традиције етничких немачких облика владавине прихватио као своје и при томе их инструментализовао као националну прошлост. П о л а столећа касније констатовао je један други смотрени савременик. у кризним фазама модернизације на фасцинантан начин предочавао као нова слика света. Готхолд Е ф р а и м Лесинг (Gotthold Ephraim Lessing) je 1768. тиме што je развио визију будућности и регенерације нације и њене државе . потпуно свесни тога да њихов национализам представља сасвим нов феномен. Осврћући ce на ту развојну фазу.

у срцу Европе створио једну савезну федерацију. Kao прво. који су тек накнадно укључени у митологију немачког национализма. Последњи походи против Наполеона вођени су са професионалним војницима и регрутованим људством. међу првима je оштроумни конзервативац Фридрих ф о н Марвиц (Friedrich von der Maрвitz) спознао делотворну снагу која je зрачила из те слике света. „а мање обичне гомиле". упркос његовој тренутној слабости. добровољци су једва чинили седмину. „ухватила je у међувремену дубоког корена. Међу 25000 добровољаца било je једва 5% одушевљених и патриотски понесених студената. Taj пророчански суд није ce ослањао на националистичка осећања изазвана такозваним „ослободилачким ратовима" против Наполеона (1813/1815). констатовао je у јесен 1814. сељачки синови и слуге. сматрао je Јанов саборац Фридрих Фризен (Friedrich Friesen).. У оба случаја су доминирали занатлије. који je 1815.. Онај ко буде овладао том идејом. A ипак je немачки национализам за архитекте Немачког савеза. представљао изазов. о којима су no­ ćne испредане правне легенде. „Идеја једне заједничке немачке отаџбине".o национализму одабране елите. Национални покрет „мора за сада да буде ствар образованих". године. тај ће владати у Немачкој". У фрајкорима (3900). како je одговарајуће одељење генералштаба касније утврдило. напросто присиљавани на војну службу. Упркос уској основи и у први мах ограниченог домета националне агитације. Многи су. он je са сво93 . na чак и троструку „претњу" (Дитер Лангевише).

уставној и националној држави примерену форму самоодређења. у низу гимназија су то чинили гимназијски професори. И. Ha неким универзитетима су професори заступали националне идеје. ризикујући и да доспеју пред суд и буду осуђени на вишегоди94 . претила им je опасност да изгубе самосталност и да ce утопе у већој целини. Отуда je нарочито после Карлбадских закључака (1819) уследила тешка репресија националног покрета. као треће. пак. те je и инсистирао на националнодемократској компоненти својих представа о будућности. чиме су посебно биле погођене кнежевске династије и аристократија уопште. либералној. Н е м а ч к и савез je директно изграђен као својеврсна блокада у односу на стварање националне савезне државе. Рани немачки национализам.JOM ВИЗИЈОМ националне државе директно доводио у питање интернационални поредак и државно устројство у срцу Европе. видео je у будућој слободној. он je са својим раним либералнодемократским идејама из основа доводио у питање друштвену хијерархију и са њоме повезане привилегије. A к а к о je онда ипак дошло до тога да je национални покрет само три деценије касније бројао на стотине хиљада присталица. он je и за појединачне немачке државе представљао велику опасност: наиме. одржала мања упоришта и језгра из којих су и надаље зрачиле идеје национализма. Kao друго. a поготово унитарне националне државе. те да je пола столећа касније настала једна немачка национална држава? У сваком случају ce мора имати у виду чињеница да су ce и поред свих репресивних мера.

Литерарно стваралаштво „Младе Н е м а ч к е " поетизовало je националне идеале. као и за пријатеље Пољске. Рајнска криза из 1840. када je Француска бацала пожудне погледе на 95 . Поврх тога су спољашњи догађаји и унутрашње кризе представљали делотворан ф а к т о р за филхеленизам. своја национална уверења. германиста и разних других професија. студентска удружења. који je устанак Грка против Турака славио као национални устанак. и не на носледњем месту социјални успон. Он им je обећавао значајну улогу у преуређењу друштва и државе.шњи затвор или тамницу. све чешће je призивано национално јединство. године цротив царског деспотског система. године. Идеје „политичког романтизма" о народу и нацији ишле су на руку к а к о национализму тако и учењу о народном духу у смислу историјске правне школе. Упркос повременим забранама. али су зато могли да буду сигурни да he бити уважавани и цењени као мученици за националну ствар. na je тиме успоставила још једну везу с хришћанским предањем. Укратко. своје идеје црпео са више извора. Ha скуповима удружења природњака. радило ce о ратовима за заједничку националну ствар. гимнастичко-спортска друштва и мушка певачка друштва заступала су. која je свети дух распоредила у народне духове. испрва тајно г a потом сасвим отворено. упркос свакој начелној опозицији. нациоиализам je. професора и учитеља. „Замишљени поредак" нације посебно je фасципирао младе интелектуалце. који су величали устанак из 1830. земљопоседника.

поларизовао интересе и мишљења у прилог националног покрета. која су требала да буду прикључена Краљевини Данској. што je у очима немачке јавности значило да ће бити изгубљена као „немачке земље". реформа социјалне структуре итд. .условило да су ce створиле готово непремо96 . свенемачке националне државе. с једне стране. Далеко више je укрштање више задатака модернизације који су били на дневном реду .успостављање либералног уставног апарата. A на једном сасвим другом нивоу je за то време конфликт измећу интернационално оријентисаних слободних трговаца и цариника. утемељење националне државе.леву обалу Рајне. барем као плод франкфуртске националне скупштине. тако да je готово цело становништво. и за малонемачко решење (које je искључивало Аустрију и Пруску признавало као гравитациони центар). измена привредног устројства. Међутим. a стари Арнт je хистерично позивао на „општенемачки р а т " против „Француске". од занатлијских до радничких удружења. било захваћено националном еуфоријом. години национализам већ поседовао замашан резервоар активиста и симпатизера. За време дебате je избио спор око алтернативе: за великонемачко решење (које je укључивало и Аустрију). на крају доживела пораз. Отуда je у револуционарној 1848. конституционалне. изазвала je општенемачку хистерију. који су стали у одбрану „националног рада". мобилисао je све националне снаге. Поготово спор око војводстава Шлезвиг и Холштајн. није револуција. који су тежили за оснивањем либералне.

привлачио je на стотине хиљада људи. која ce без даљњега може упоредити са Метерниховом политиком репресије. Лутера.na je „Немачко национално удружење" са својом мрежом елитних кружока на себе преузело задатак да no италијанском узору координира националне снаге. Готово непрегледан низ светковина у част Гутенберга. Отада je зачуђујуће брзо национални покрет поново почео да делује у јавности. Ta и таква политика je. предвођен истакнутим личностима из 1848/49. али и знатним бројем нових људи. из године у годину. поготово што нше дошло до алијансе између градског и сеоског револуционарног покрета. године једном либералу из 1848. na су контрареволуционарне снаге већ после неколико месеци поново стекле премоћ. A онда je политика либерализације у важнијим немачким државама отворила сигурносни вентил. године.остварење националне државе . поново завладала оштра репресивна политика. године. предочавали као недвосмислена и делотворна сила јавног живота. који су на њима демонстрирали националну свест. Национализам и његов циљ . О политичкој трезвености и смислу за реалност једног ултраконзервативца какав je био Ото фон Бизмарк (Otto von Bismarck) сведочи чињеница да je већ 1858.све су ce јасније. Шилера. којег je до тада сматрао жестоким про97 . Италијански рат за уједињење са стварањем нове националне државе у непосредном суседству давао je крила политичкој фантазији . Отуда je у немачким земљама 1849. могла да ce одржи око десет година.стиве препреке. дакако. градње Келнске катедрале. Дирера.

сада морамо да створимо Италијане". године била je новина. Тако посматрано. A ипак немачку националну државу није створио моћни и популарни национални покрет. која je у том циљу водила и три хегемонијална рата. наиме. Поново ce показало да стварању нације претходи утемељење власти. судио je тада један тако изванредан познавалац ствари какав je био либерал Фон Рохау (von Rochau). године изјавио: „Створили смо Италију. и нација Рајха из 1871. Посланик Дазељо (DAzeglio) je на првом заседању италијанског парламента 1861. Одлукама из 1866. a неформална алијанса са либералним националним покретом пружила им je делотворну масовну подршку. и 1871. строго узев. Taj задатак националне интеграције Источне Пруске и Горње Баварске. Т е к je сада. почео процес стварања нације и њено усмеравање на нове идентитете и лојалности. „Немачко уједињење нипошто није ствар која л е ж и на срцу нације". него je она била дело великопруске политике кнеза Бизмарка. рекао да ce будућа пруска политика великог стила може водити само у кооперацији са националним покретом. И поред неких привредних и културних припрема и предрадњи. По својој делотворности су ти ратови били интеграцијски и ујединитељски.тивником. великопруски Рајх био je апсолутно револуционарна творевина. 98 . године пресечене су столећима старе везе између Немаца Средње Европе и њихових различитих владарских савеза. Ханзеата и Виртембержана у нову немачку националну државу такође je т е к морао да буде обављен.

социјалдемократа Фердинанд Ласал (Ferdinand Lassal) открио 99 . Молткеа и Вилхелма I. И немачки национализам je од самог почетка представљао мешавину од „партиципације и агресије" (Д. године страсно заговарана великонемачка политика експанзије. коначно. тај нови национални свет морао je да буде симболички делотворно предочен. године чиниле Арнт и његови истомишљеници.„не постоји немачки национални дух у политичком смислу речи". тако je и 1848. студентских удружења. Лангевише). преко школа. a нације да у менталном и емоционалном погледу постану нешто што ce може доживети. Истовремено je морало да ce остваре и унапреде социјалнопсихичке претпоставке за прихватање националног става. удружења ратника-ветерана и националних друштава. Kao прво. За то су служиле светковине. говори у част царевог рођендана све до свакодневних прича no кућама са сликама Бизмарка. универзитети и велики број различитих удружења. војска. универзитета и „штампаних медија" све до војних организација. песме. пошто je идеал равноправности свих припадника нације у склопу националне целине обједињавао с тежњом за туђом земљом и опаке стереотипе непријатеља. Стварање нације имало je три димензије. око деценију касније. Taj део остварен je у склопу разноврсних процеса политичке социјализације: полазећи од породице. требало je изградити низ институција које би радиле на стварању националне државе и укотвиле je у јавној свести. Kao ш т о су то већ 1806. Taj задатак су обавили Рајхстаг. параде. И.

je са утемељењем немачке националне државе био остварен циљ. од немачког национализма настала je политичка. века и почео je политички да ce тумачи. Али новостворе100 .je у ширењу до Б о с ф о р а „историјску мисију" своје „Велике Н е м а ч к е " на путу до „импозантне позиције у свету". у целини посматрано. Утемељење Рајха и живот у малонемачкој националној држави довели су до промена које ce нису сводиле само на промену функције национализма. делом и либерално дефанзивна идеологија. na ce тиме био исцрпио ујединитељски национализам. З а ш т о ? Године 1871. Онај одвајкада постојећи (и у либералном национализму) притајени агресивни потенцијал ојачао je TOKOM седамдесетих година 19. године je преовлађивао карактер либералног реформског покрета: оно ш т о ce у Н е м а ч к о м савезу и у појединим државама . За само неколико година.чинило недокучивим. Н и к а к о ce не може превидети присна спрега између националног покрета и либерализма. социјалноконзервативна. која je са експанзионистичким циљевима убрзо допринела да ce измени status quo. то je требало да донесе бољу будућност у склопу једне за р е ф о р м е способне националне државе. a на левом крилу либерализма су задуго TOKOM раних четрдесетих година нашле уточиште и оне политичке идеје које су тежиле за националном демократијом: анахроно друштво поданика требало je коначно да буде одмењено савезом држава у оквиру либералне националне државе.поготово у оним моћнијим као што су Пруска и Аустрија . Међутим. пре 1871.

који je. спадао и елеменат харизматичке владавине Бизмарка као јединствене историјске појаве и јединственог вође . која je и за нови национализам Рајха. коју je цар као „монарх Рајха" на симболичан начин репрезентовао. Отуда не изненађyje да су уместо устава и парламента монарх Рајха.напросто ce сматрало да je националna држава „дело оснивача Рајха". У то je. који су no први пут омогућили стварање једне „немачке" привреде и једног „немачког" друштва у дословном смислу речи.ни Рајх није у свом уставу као даваоца легитимитета укотвио народни суверенитет. Национални покрет није успео ни путем револуционарног деловања ни путем национализације једне већ у етничко-кнежевском погледу хомогенизоване територије да створи националну државу. у „Новом Рајху" су ce национализму указале нове димензије. штавише. уживала посебан углед и била од посебног значаја. У темеље тог суверенитета спадала je и успешно стабилизована кнежевска власт. Али. војска и „велике индивидуе" били ти који су у том свенемачком национализму стекли превасходну моћ. међутим. У то су спадали и блистави успеси војске. тек касније добио у значају. Захваљујући снажном економском процвату и дубоким социјалним променама. он je почивао на легитимитету који никако није одговарао представама старијег либералног национализма. будући да су га странке држале у предворју моћи. коначно. „Воља нације" могла je само да ce изрази у Рајхстагу. истовремено je појам нације доживео 101 . како то показују одређена интернационална компаративна истраживања.

пре 1871. од немачког национализма настала je политичка. З а ш т о ? Године 1871. Али новостворе100 . a на левом крилу либерализма су задуго TOKOM раних четрдесетих година нашле уточиште и оне п о л и т и ч к е идеје које су тежиле за националном демократијом: анахроно друштво поданика требало je к о н а ч н о да буде одмењено савезом држава у оквиру л и б е р а л н е националне државе. Утемељење Рајха и ж и в о т у малонемачкој националној држави довели су до промена које ce нису сводиле само на промену функције национализма. социјалноконзервативна. то je требало да донесе бољу будућност у склопу једне за р е ф о р м е способне националне државе. je са утемељењем немачке националне државе био остварен циљ. века и почео je п о л и т и ч к и да ce тумачи. За само неколико година. Онај одвајкада постојећи (и у либералном национализму) притајени агресивни потенцијал ојачао je TOKOM седамдесетих година 19. Међутим.je у ширењу до Б о с ф о р а „историјску мисију" своје „Велике Н е м а ч к е " на путу до „импозантне позиције у свету". na ce тиме био исцрпио ујединитељски национализам. делом и либерално дефанзивна идеологија. у целини посматрано.по го то в о у оним моћнијим као ш т о су Пруска и Аустрија . Н и к а к о ce не може превидети присна спрега између националног покрета и либерализма. која je са експанзионистичким циљевима убрзо допринела да ce измени status quo. године je преовлађивао к а р а к т е р либералног реформског покрета: оно ш т о ce у Н е м а ч к о м савезу и у појединим државама .чинило недокучивим.

Захваљујући снажном економском процвату и дубоким социјалним променама. у „Новом Рајху" су ce национализму указале нове димензије.напросто ce сматрало да je национална држава „дело оснивача Рајха". он je почивао на легитимитету који никако није одговарао представама старијег либералног национализма. Али. војска и „велике индивидуе" били ти који су у том свенемачком национализму стекли превасходну моћ. која je и за нови национализам Рајха. коју je цар као „монарх Рајха" на симболичан начин репрезентовао. међутим. штавише. који je. спадао и елеменат харизматичке владавине Визмарка као јединствене историјске појаве и јединственог вође . Отуда не изненађује да су уместо устава и парламента монарх Рајха. коначно. уживала посебан углед и била од посебног значаја. Национални покрет није успео ни путем револуционарног деловања ни путем национализације једне већ у етничко-кнежевском погледу хомогенизоване територије да створи националну државу. будући да су га странке држале у предворју моћи. У темеље тог суверенитета спадала je и успешно стабилизована кнежевска власт. У то je. истовремено je појам нације доживео 101 . У то су спадали и блистави успеси војске. који су no први пут омогућили стварање једне „немачке" привреде и једпог „немачког" друштва у дословном смислу речи.ни Рајх није у свом уставу као даваоца легитимитета укотвио народни суверенитет. како то показују одређена интернационална компаративна истраживања. тек касније добио у значају. „Воља нације" могла je само да ce изрази у Рајхстагу.

да ове чак ни до средине наредног столећа нису биле потпуно зацељене. тој сулудости je ј о ш пружан одлучан отпор. Мећутим. a затим против социјалдемократије. на којој ce темељио Бизмарков режим од 1878/79. та идеја изопштења ипак je. Тиме су толико призиваном јединству нације нанесене такве ране. године. Јер после спољних ратова уследили су Бизмаркови унутрашњи ратови за уједињење: прво против католичког свештенства. Додуше.000 бирача. Али још т е ж е последице донео je са собом покушај новог политичког и расизмом прожетог антисемитизма да ce немачки Јевреји путем биолошке стигматизације искључе из састава нације. a уз то разне антисемитске странке нису никада успеле да придобију више од 350.далекосежно сужење. к а о врста државног национализма са идеалом прочишћене нације. потајно успела да ce увуче у конзервативне странке и удружења. ултрамонтани и антисоцијалистички образовни и поседнички грађанин једино прихватљиви тип национално опредељеног Немца. надаље je био запечаћен тај „заокрет". И католичко свештенство и социјалдемократија су годинама као наводни „непријатељи Рајха" били искључени из делокруга свете нације­ je. 102 . Преласком на конзервативну коалицију. Чинило ce као да je само догматско-протестантски. Тријумф на ванредним законима засноване политике дискриминације био je у великој мери условљен сломом либерализма као погледа на свет. као отеловљења националне мисли и политичке снаге. na je временом продрла и у академски миље и у тадашњи десно-либерални центар.

Док je у прве две деценије после 1871. године новостечени статус националне државе представљао
најсветије национално добро, млада генерација, која
ce TOKOM осамдесетих година појавила на политичкој
сцени Рајха, више није била задовољна границама
које je Бизмарк тако љубоморно и брижљиво чувао.
Поново je постала актуелна великонемачка идеја,
која са 1866. годином никако није била занавек покопана, na ce опет чуо захтев да путем прикључења
Аустрије треба „довршити" утемељење великог немачког царства. Поново су на себе почела да привлаче пажњу многобројна немачка насељеничка подручја на истоку и југоистоку Европе - и то као „немачке народне групе у иностранству". Поред т е ж њ е
за привредном експанзијом у склопу „новог империјализма" деловао je и експанзионистички национализам, који je на своје барјаке исписао „светску политику" као немачку мисију. Отуда je национализам Рајха
већ у раздобљу до Првог светског рата прошао процес радикализације који ce може пратити и у другим
западним националним државама тог времена. Где
треба потражити његове узроке?
Ту je био на делу цео прегршт фактора, a најважнија су била три. Радикални национализам може ce
разумети као реакција на болна искуства у склопу
процеса модернизације. Ha „изазов" депримирајућих
конјунктурних флуктуација индустријског и аграрног капитализма, на опоре класне конфликте, на губитак драгих слика света и успон нових система тумачења света, као на пример фундаменталистичког
марксизма и ултрамонтанства - до екстрема разви103

јени национализам дао je свој „одговор". Невољама
индивидуа и класа супротставио je своју терапију
превладавања напетости путем унутрашњег довршења националног јединства: сви непријатељи Рајха и
странци т р е б а л и су да буду изопштени к а к о би на тај
начин п р о ч и ш ћ е н а нација као какав монолитни блок
могла да одговори захтевима и задацима дана.
Ta функција je појачана његовом доктрином о супериорности: западној „цивилизацији" и словенском
„азијатству" супротставио je надмоћну немачку „културу" и „ о б р а з о в а њ е " под знамењем јаке милитаристичке државе. У европској хегемонији видео je исто
тако једну мисију Рајха као и у тежњи да постане
„светска сила". Узвишени и мајестетични циљеви
нудили су ce к а о надокнада за суру и тегобну свакодневицу, за ж и в о т н е недаће и невоље, које je социјално-привредни процес трансформације непрестано
доносио са собом. У том погледу je интегрални национализам поседовао компензациону функцију: да
са „психичким д о б и т к о м " надокнади трошкове за
прилагсфавање модернизацији. (Могућа je и противтеза: у временима социјалног и политичког примирја тешко да м о ж е да буде мобилизован радикални национализам).
Друга погонска снага у прилог радикализације
национализма Рајха имала je своје извориште у натурализацији појма нације и то помоћу од Дарвина инспирисане биологије и популарнонаучно скраћеног
социјалдарвинизма. Нације, народи и „расе" схватани
су, аналогно природи, као жива бића која су у непрестаној борби за опстанак изнедрила најјачег, коме je
104

онда с правом припало првенство. Ha тај начин je немачкој нацији на основу њене вредносне „народности" и - како ce убрзо објашњавало - надмоћне распе супстанце приписивана виша вредност која joj
даје право на радикално чишћење „народног организма" и ригорозно заступање интереса према вани.
Ta стратегија натурализације може ce на више начина илустровати и доказати: о њој сведочи готово неирегледна литература и публицистика, заснована на
осећању, на научним сазнањима, на националним
удружењима, али и на закону о држављанству из
1913. године (који je остао на снази све до 1999. годиие) са његовом „народском" дефиницијом нације.
Идеја о мисији и позваности немачког народа могла
je отада да буде поткрепљена аргументом о еволуционо-историјској и расно-биолошкој надмоћи немачког народа.
И коначно: Царство je почивало на систему ривалских националних држава, чији су интереси - колико год да су били економске, стратегијске и политичке природе - махом предочавани као освештани,
неприкосновени „национални интереси". Отуда ce
увек радило о части, престижу, добру и злу целе нације. Околност да су увек била у питању највиша
добра довела je до тога да je, поготово у раздобљу
жестоких конкурентских борби, долазило до радикализације и иначе жестоког национализма.
У склопу тог радикалног национализма који je
све више узимао маха може поново да ce размотри
питање о односу национализма и конзервативизма.
Пре 1870. године немачки конзервативци су прете105

Они са становишта свог социјалног положаја и no свом социјалном менталитету никако нису били конзервативци с погледом окренутим унатраг већ више репрезентанти једног новог света. 106 . обележеног научним достигнућима и индустријскокапиталистичким напретком. И после утемељења националне државе. онда то још увек не значи да су његови проминенти носиоци били „конзервативци". Спремно je подржавао на војној сили утемељену државу и државу моћи. a поготово у односу на пројекат као што je била изградња „одвратне ф л о т е " и колонијална експанзија. при чему je задржао отворену скепсу у односу на неодмерени нови национализам Рајха. с тим што су и иначе у кризним периодима настојали да je радикализују. AKO ce национализму Рајха као бранитељу оствареног status quo-а из 1871.ж н о спадали у критичаре таквог опаког и опасног помодног феномена. какав je за њих још увек представљао национализам. иако je из техничких и разлога моћи и те како умео да ra инструментализује и користи против тадашњег „антинационалног табора" својих прбтивника. године припишу конзервативне црте. Напротив: прави добитници у склопу процеса модернизације и у економском погледу успешно образовни и поседовни граћани махом су ce идентификовали са националном доктрином. која je наступала као довршење политичке модерне. али je симпатисао и са амбицијама да буде велика сила у континенталној Европи. страначки и државно-политички организовани конзервативизам остао je и надаље на дистанци у односу на национализам.

године. да би онда реализацијом тих циљева у „Трећем Рајху" та уверења била темељно изневерена и демантована. то je са том опсењујућом мешавином могао за себе да веже модерну визију будућности. плурализације и парламентаризације. 107 . доводили у питање основне вредности либерално-демократске политичке културе. поготово у радикалнонационалистичком миљеу. заговарали цил. Штавише. Ko­ ja je била у стању да ослободи далеко већу и динамичнију разорну снагу него што je то могао било који ортодоксни конзерватизам. снадао захтев за ауторитарним системом владавине све до позива за „националном диктатуром". за „народном заједницом". као и за наводно научно оправданом пурификацијом нације од „страних елемената" и Јевреја. која je и у Рајху постеиено почела да ce шири. али нови десни радикализам који ce у томе најављивао могао je да представља и снажну опозицију против конзервативног естаблишмента. која би смирила друштвене конфликте. П о ш т о национализам у [тринципу није поседовао посве недвосмислену духовну структуру. У то je. нема сумње. који су неким делоиима били окренути будућности. Такви циљеви не могу ce напросто назвати конзервативним.C друге стране.еве који су представљали особену мешавину реакционарних и опасних елемената. за хегемонијалним статусом који би a la longue угрозио остварење из 1871. на пример. пак. мерено нормативним критеријумима демократизације и либерализације. иако су. они су. ти циљеви садржавали су за многе иристалице модерне нешто што их je уверавало да предстоји лепа будућност.

који има своје природно научно оправдање да je легитиман и природан. аријевско јединство. Са тим радикализованим народским. које ce позивало на дуготрајну „судбинску заједницу" са заједничким језиком и заједничком културом. Отуда ce посезало за у склопу модерне науке елаборираним и непоколебљивим начелима расне и крвне заједнице. 108 . У поређењу са конвенционалном хришћанском вером већине конзервативаца то народско-расистичко сујеверје било je посве модерно. те као такви могу нацију да угрозе у њеној сржи. псеудонаучним национализмом суочавамо ce са коренима из којих je само неколико година касније националсоцијализам извео своје расистичко учење о спасењу. тј.Сличном амбиваленцијом одликују ce и народске идеје које су крајем деведесетих година почеле да ce шире у делокругу радикалног национализма. да она постоји од прадавних времена. како би на тај начин доказали вечни карактер своје нације. С једне стране су оне народ и нацију у некој врсти хиперконзервативности поставили у континуитет који траје од архаичних времена. С друге стране су њихови заточници хтели да превазићу утемељење нације. За народски национализам ce такође чинило консеквентним да ce освајањем „животног простора" путем рата поспеши процес експанзије. Народска нација je тиме на неки начин постала један вид непромењиве природе у склопу историјског света који je подложан непрестаном преображају. na чак и у својој спремности да примени силу против свих оних који као „странци" представљају опасност no народско.

У еуфоричним обртима призивана je премоћ немачког „посебног пута" у модерни свет: нацији која je свесна своје мисије у срцу Европе морала je због њених посебних квалитета да буде обезбеђена победа. бујали су на све стране до тада невиђеним интензитетом. Ha крају je на стотине хиљада људи учествовало у масовним штрајковима. Уместо да буде прочишћен од узаврелог ратног национализма. његово тврдокорно залагање за „победнички мир". године био дубоко подељен. народ ce суочио са тугом за милионима мртвих и рањених. Рајх je.далеко 109 . која je била критички настројена према рату. ратни национализам није само интегрисао нацију него ју je и располутио.Готово да не може да нас зачуди да je једно такво нелико искушење као што je био Први светски рат још једном довело до снажне радикализације. Пораз je условио да je убрзо спласнула националистичка ратна и победничка еуфорија. баш због њега. Уместо реализације огромног анексионог програма. Стереотипи непријатеља. потхрањивали су и опозицију која je све више узимала маха. на стотине хиљада људи je напустило режимску Социјалистичку партију Н е м а ч к е и приступило „Независној Социјалистичкој партији". уместо победе на војном пољу. од 1917. Чинило ce да je у питању егзистенција нације у „одбрамбеној борби" са снагама велике алијансе. Версајски мир . Јер његови ексцесивни ратни циљеви. према којима ce гајила необуздана мржња. његова блокада свих покушаја да ce успостави примирје. уследио je губитак територија на Истоку и Западу. Међутим.

године. као пуки диктат. дошло je до беспримерне пауперизације радника. апсолутно je могло доћи до стабилизације и тиме до очувања Републике.одмеренији од Брест-Литовског мира који je Рајх наметнуо младом Совјетском Савезу . сваки трећи ж и т е љ остао je без посла. хиперинфлације. Али депресија из 1929. демилитаризације. године доживела Савезна Република Немачка. наглог пада производње и стопа раста. Осим колапса целих индустријских грана. какву je од 1949. Тиме су положени темељи за трауму пониженог национализма која ce. све десне и све леве партије. најдубља криза не само немачког него западног капитализма уопште. Ha хипотетичко питање да ли je Вајмарска Република под повољнијим условима могла да опстане. године. удружена са национализмом. услед „репарационог ропства". развила у прави синдром готово непремостивих потешкоћа no и онако не нарочито популарну републику. стварала je управо идеално хранљиво тло за радикално националистички масовни и протестни покрет.да je уместо четири године (1924-1928) доживела 24 године високе конјунктуре.одбацивале су. уништила je све у основи реалне наде. апсолутно je могућ позитиван одговор . који je у харизматичком народном трибуну 110 . a уз то ce велики део становништва суочио са трајном незапосленошћу. те светске привредне кризе из 1929. Силна безнадежност и бесперспективност. да je постојала нека делотворна нормативна снага и да je потрајало раздобље мира. која je уродила неопозивом цезуром: социјалностатистички посматрано.

Taj покрет je невероватном брзином за време фаталне кризе израстао у највећу странку у Рајхстагу. 111 . Доживљај светског рата и кризни синдром који je настао као последица рата подарили су му додатну динамику. којем су његов „вођа" и његови следбеници увек наново утувљивали да ваља поново стећи част. Одавно je у Немачкој национализам доказао своју моћ и способност да превазиђе све класне. Ернст и Фридрих Јингер (Ernst und Friedrich Junger) говорили су: „Родитељ тог национализма je рат. Националсоцијалистичка партија била je. свих страних елемената. поново да стекну аријевску чистоту и тако поврати своју несаломиву и убојиту снагу. Није особени конгломерат националсоцијалистичког „погледа на свет" представљао први елеменат који je чинио мобилизациону окосницу за бираче. како би ce могло изаћи из долине суза и доспети до заслуженог водећег положаја. Национална „народска заједница" мора изопштењем свих Јевреја. Штавише. конфесионалне и регионалне границе. ш т о je многе присталице навело да говоре о „новом национализму". пa je та странка постала нада многих милиоna људи. чланове и симпатизере. углед и моћ нације. По том уверењу ћe ce са остварењем расне чистоте нације истовремено коначно превазићи и све социјалне супротности.Адолфу Хитлеру добио неприкосновеног вођу и трибуна. марксиста и њима сличних деструктивних фактора. као и сви ауторитарни и фашистички покрети у међуратном раздобљу. примарно радикално националистички масовни покрет.

упустиле у ризичну игру са Хитлером. Литванаца. разбијање 112 . он жели да крв дође на власт". тај национализам ће на унутрашњем плану превазићи класну борбу. које су форсираном „народносном политиком". јер су остале поштеђене утицаја западне цивилизације и свих опаких последица индустријализације. Чеха. И пошто су ce старе елите моћи 1933. запоседање Рајнске области. испоставило ce да су осим политике запослења представници новог режима свој легитимитет могли да учврсте посебно захваљујући „националним успесима". иступање из Друштва народа.али он je роћен и из свести о заједници заснованој на крви. Уз унутрашњенемачки синдром узрока радикализованог национализма ишао je проблем изазван бескрајним спором о к о „народнонемачких" мањина. године осећале су ce до сада као саставни део једне моћне државне нације. који су пре тога били потчињени. Ремнлитаризација. Велике немачке мањине у државама насталим 1919. a на спољашњем он неумитно има „империјалистички карактер". и „народносном повесницом" младих немачких конзервативаца толико високо вредноване да су постале нека врста отеловљења „чистог Немства". „прикључење" Аустрије. Из свих тих струја и емоција црпео je Хитлеров покрет добар део своје мобилизаторске и интеграционе енергије. П о ш т о полази од дубоког уверења у „изабраност" немачког народа. a сада су постали већински народ. a сада су одједном потпали под политичку власт Пољака. Taj нови национализам имао je своје извориште и у проблемима с оне стране државних граница.

демантовали су сами нацистички властодржци тиме што су све до пролећа најстрожије забранили . који je покренуо национализам. који су no патолошки изопаченом схватању нацистичког вођства отеловљавали смртну опасност не само no модерни свет него и no аријевску супстанцу изабране немачке нације.Чехословачке. После свих тих успеха чак je и у до тада резистентном католичком и социјалдемократском миљеу славље било тако необуздано и раздрагано да би. Победнички поход.чак и под претњом смртном казном . a ови су приписивани политичком таленту харизматичког вође на челу Рајха. после „аншлуса" Аустрије и немачко-француског примирја у Компењу. трајао je до Стаљинграда. Само ce масовно уништавање европских Јевреја. Чудовишну представу да су сви Немци. огромна већина људи гласове дала Хитлеру.у свему томе су ce видели тријумфални национални успеси. потом Пољске и онда поход на Запад . a пре свега хитлеровски Немци. све до краја држало у строгој тајности. Али старе идеје о изабраном народу и његовој историјској мисији су ce и те к а к о могле повезати са националсоцијалистичком доктрином о 113 .свако разматрање масовног уништења Јевреја. да су којим случајем одржани слободни избори и то под надзором Друштва народа. no реалној процени. били опседнути „елиминаторским антисемитизмом" (Данијел Голдхаген) и да су само чекали на прилику да га и реализују. али je тај национализам све до краја био одговоран за „чишћење" нације од „левих" и „страних елемената".

Са тим сломом била je повезана дубока и свеобухватна дезилузија. a потом на две нове државе настале 1949. године. коју je свакодневно заговарала гебеловска пропаганда. поготово код млађих људи. најпре у четири окупационе зоне. године. Слом „Трећег Рајха" после изгубљеног тоталног рата представља фундаменталну цезуру у историји немачког национализма. Пуне четири деценије национализам више није служио као легитимација тих држава. A на „домаћем ф р о н т у " тј. Угасио ce вулкан радикалног национализма. Најмање десет милиона „страних радник а " давало je и оном најсиромашнијем немачком раднику осећање да припада изузетној нацији која стоји изнад новог субпролетаријата. Национална држава ce распала. Али je још увек. у самој земљи која je све до краја била одлично снабдевена на рачун запоседнуте Европе. националистичка умишљеност ce одржала све до краја. индоктрираних после 1933. ш т о на свој начин потврђују и меморандуми из делокруга покрета отпора пре јула 1944.привилегованој аријевској раси господара и њеној светскоисторијској мисији! Међутим. Пренебрегну ли ce спорадичне појаве радикалног национализма у 114 . године. за војнике су после преокрета на фронту тада далеко већу улогу играли воља за преживљавањем и страх од одмазде него пароле о потреби да ce истраје у борби до краја. За одбојан став према миру. године. више није било простора. који je био карактеристичан за повређени национализам после 1918. била јака вера у величину нације и у њену моћ.

Још пре него што су прошле четири деценије од „немачке катастрофе" 1945. године.чинило ce посве илузорним.како су показале одреНене анкете . У слободан простор који je настао после слома националистичке слике света. сада je могао да ce настани нови вид лојалности и то према „Европи". Светска политичка констелација. захваљујући и чињеници да je западна политика. У источнонемачкој сатрапији совјетске империје јадно je пропало настојање да ce од затвореног становништва Н Д Р створи посебна „социјалистичка нација". онда ce заиста може рећи да je мобилизациона снага национализма била сведена на занемарљиву меру. a затим и према Саиезној Републици као творевини на коју су сви због њених успеха могли да буду поносни. Захваљујући ерозији Совјетског Савеза и далековидости Горбачова. Али зато су ce указале контуре једног постнационалног друштва. према којима je судбина била благонаклона. правну и социјалну државу. чинила ce тако чврстом да нико није рачунао са неким променама. Отуда ниједној држави нија пало тако л а к о да ce одрекне свог суверенитета у корист „Европске чаједнице" као Савезној Републици Немачкој. већини рођених у Савезној Републици поново уједињење . могао je слом Немачке Демократске Републике. пољској „Солидарности" и пре свега источнонемачком покрету за грађанска права.уским круговима на „рубу друштва". Међу Западним Немцима. посеб115 . све више и више je бледела идеја о јединственој и свеобухватној немачкој нацији. које je створило уставну. која je санкционисала поделу земље.

и поред одређених криза у привредној с ф е р и . Али то подједнако сведочи и о способности и спремности Источних Немаца да уче. У свакодневном језику ce одомаћио израз Wiedervereinigung . a онај ко ce прибојавао да би могло доћи до оживљавања национализма. да буде искоришћен за уједињење две немачке државе. Али онај ко ce заносио надом да he остварењем јединствене државе доћи до поновног замаха немачког национализма. ипак једнозначно преовлађује п р о т е с т који у јачању једне регионалне 116 . могао je да буде спокојан. одржао један слој немачког провинцијализма и национализма.један процес са изузетно компликованим последицама.но у Б о н у и Вашингтону. И поред свих жестоких изборних борби. Уистину ce радило о фузији две државе са дуговеким заједничким традицијама. до 1989. бити потребна барем једна генерација да ce оне савладају.поновно уједињење. To сведочи о политичкој култури некадашњих Западних Немаца и о доброј утемељености државног легитимитета. и поред неизбежних фрикција у заједничком животу. К о л и к о год да сваки наступ десног радикализма делује иритирајуће. које су у мећувремену поседовале и своје посебне историје . године he тај процес моћи тачније да ce просуди. до сада ce није манифестовао такав национализам. Т е к после 2020. к а к о нам показује досадашње искуство (треба ce само сетити раздобља од три до четири деценије после америчког граћанског рата). т а к о да ћ е . при чему ce не сме пренебрећи да ce код њих под притиском диктатура од 1933. правовремено реаговала. био je разочаран.

Да ли искуства постнационалног друштва могу да буду продуктивна.о томе ће више бити речи у гл. чим су ce услед деловања Француске револуције олабавиле везе са шпанском и португалском метрополом.партије као ш т о je П Д С тражи свој систему к о н ф о р мни вентил. одмах почео процес подражавања северноамеричке борбе за еманципацију. Највише су ce осећали угрожени Креоли. Трансферни национализам у незападном свету Ha Западу изнедрени национализам проширио ce у неколико таласа и на земље изван западног света. Koje су то погонске снаге подстицале и носиле ту борбу? И због чега су оне за релативно кратко време успеле да ce наметну и остваре? У јужноамеричким колонијама иберијског полуострва ce већ подуже нагомилало незадовољство крутом владавином колонијалних господара. те je. 3. Пример северноамеричке националне републике почео je одмах да врши силан утицај и на југу. да ли повратак национализму. Отуда je за водећр слојеве Креола идеја да ce no угледу на Сједи117 . пошто су у поређењу са представницима колонијалне власти и у делокругу административне управе и у подручју привреде били дискриминисани. Шпанци и Португалци који су ce родили у Латинској Америци. нацији и националној држави са свим евидентним опасностима могу да буду избегнути . тј. X.

чијем одвајању иберијске метрополе више нису биле у стању да пруже одлучан отпор. која je настала no вољи САД . To je условило изузетно опасну лабилност политичког система власти. a за то ce no природи ствари наметао већ устаљени појам нације. постала веома привлачна.њене Државе. него су ce била искристалисала строго хијерархијски стратифицирана колонијална друштва са танким слојем горње класе и огромном већином мешанаца од индијанских уроћеника и увезених робова.осим Панаме. У ратовима за независност шпанских и португалских прекоокеанских колонија. Све јужноамеричке „националне д р ж а в е " . Требало je направити само мали корак до легитимације самосвојне егзистенције. које су управо биле настале у истој хемисфери.произашле су на крају из некадашњих колонијалних провинција. али joj je недостајала традицијом утврћена етничка основа. до краја 18. креолска виша класа успела je.иначе у основи самовољно скројеним . века нису биле формирале никакве генуине етније са особеним карактеристикама о којима je горе било речи. да ce дефинише као нација. постепено je та енергија усмерена у правцу остваривања суверених република са одрећеним територијама. У Јужној Америци ce. од 16. додуше. Али ce убрзо указао један проблем који je задуго оптерећивао даљи развој: наиме. пошто му je недостајала стабилизаторска прошлост једног одавно оформљеног 118 . Али ce TOKOM два и no столећа у . утемељи сопствена нација. додуше.колонијалним провинцијама у делокругу виших друштвених слојева развила одрећена самосвест.

na су онда реформама од 1868. почело je и до тада херметички затворено острвско царство Јапан да ce отвара према свету. које на неки начин омогућавају да ce направи порећење са Енглеском. године постављене смернице за интензивније подржавање западног модела. Четрнаест столећа су јапанска острва уживала социокултурну и политички самосвојну аутономију лишену сваког спољашњег утицаја. после напада немачке ф л о т е 1854. Из те фаталне структуралне грешке и из динамике мултикултуралне хетерогености резултирао je бескрајни низ успешних и безуспешних завера и државних удара. који су настојали да ауторитарним средствима успоставе неопходну хомогеност. видећемо да су ce у првој половини 19. У том склопу je заједно са елементима модернизације прихваћен и национализам. поред ирског сецесионистичког и ујединитељског национализма. Јер. века национализам je почео да хвата корена и у Источној Азији. на Балкану и у борби за грчку независност. To je. које фактички није било. Али од седамдесетих година 19. наишао на готово оптималне претпоставке. јављали национални покрети. века. тако да je из ове био проистекао готово идеално уобличен систем и начин живота и владавине. само на северу Османског царства. лако могло да ce преиначи у једну традицијом бо119 . године. Бацимо ли поглед на касније драматичне зоне национализма.етнија. Он je у царству Ц а р а Сунца код водећих слоја самураја спремног за стратегијске иновације. како ce испоставило. диктаторских и каудиљовских режима.

гату нацију. затим осведочена способност регенерације на његовој светој територији. на милитаризму утемељеној држави царство Теноа дивило и у многом погледу je и подражавало. у Британској Индији и холандској Индонезији су ce постепено образовала језгра национали120 . конституише национални идентитет. A те високе школе на које je одлазила млада интелигенција налазиле су ce пре свега у Пруској. националнодемократско-републикански покрет Сун Ј а т Сенз у Кини почео je национализацију Јапана да посматра к а о успешно остварење које заслужује да ce подражава.све je то сведочило у прилог оствареног успеха. као и мобилизација свих друштвених снага посредством деловања младе интелигенције која je напросто преплавила западне универзитете . којим. Ha прелазу измећу два столећа. влада син богиње Сунца. Мисионарска свест о изабраном народу. којој ce као успешној. После пада династије Манџу започела je 1911. Док je јапанска р е ф о р м с к а олигархија наставила своју трку да стигне западна пионирска друштва и Сун Јат Сен припремао трансформацију „Небеског царства". уз ослонац на етничке традиције хановских Кинеза. Извесно време ce чинило да he партија Куоминтанг Чанг Kaj Шека однети победу. и који ce готово расистички надмено строго одваја од уроћеника Ајнуа и суседних народа. али на крају ипак није био дорастао колико радикалнокомунистичком толико и националистичком револуционарном покрету Мао Це Тунга. године у овој огромној републици огорчена борба око тога којем he од Warlord-OBa успети да. к а о јединим.

у северноафричким поседима Француске и у енглеском Египту. Иако постоји шаролико мноштво специфичних својстава која су представљала битан и незаобилазан чинилац код утемељења свих тих држава. повела су ce за примером западних националних држава као узорима које треба следити. Слични покрети оформили су ce после Првог светског рата у француској Индокини. пун успех антиколонијалистички покрети су остварили тек после Другог светског рата. уз то ce мора имати у 121 . у спрези са деловањем милитантних унутарколонијалних герилских и ослободилачких покрета. Јер. А к о су мировни уговори склопљени после Првог светског рата националну државу прогласили нормом за целокупан свет европских држава. онда je она за дуже време проглашена политичком институцијом од глобалног значаја. започела epa деколонизације у светским размерама. Но. с тиме je био повезан и нови талас трансферног национализма. када je са масивним притиском САД у прилог расформирања западних колонијалних империја. Њихов непосредни циљ био je ослобођење од колонијалних господара. 1. a даљи циљ био je утемељење суверене националне државе. али. Мећутим. Битне претпоставке за преузимање идеје о националној држави и општег реда створило je школство у самим колонијама. која су такорећи преко ноћи добила своје пунолетство.стичких ослободилачких покрета. ипак ce дају издвојити неколико заједничких структуралних елемената. сва та колонијална подручја.

мада веома касно. на пример. Кембриџу. као и земаља а ф р и ч к е западне обале. Реалност Индије. један рудиментарни систем народних школа и гимназија у важнијим колонијама. Лондону. некадашње високе културе и разне мале друштвене установе. одликовала ce великом хетерогеношћу.виду да je велики део младих људи школован и на европским високим школама. Свуда су no западним мерилима обдарени ћаци најпре упућивани у неколико виших школа интернатског типа. француски. на пример). негде око три хиљаде. Паризу и Амстердаму. Индокине и Индонезије. У Индији je британски раџа владао над стотинама етничких и језичких заједница. којима ce управљало с методом Informal Empire и сходно томе биле потчињене лабавој централизацији британске колонијалне бирократије. која je била на гласу због своје ефикасности. холандски колонијални господари. Из таквог амбијента je сваки ђак 122 . изградили су. П а ц и ф и ч к о острвље Индонезије. a касније и у војним академијама (у Сандхерсту. које су Х о л а н ђ а н и објединили у једну целину. к а к о би у својим колонијама могли да им повере одрећене административно-управне послове. Енглески. У југоисточној Азији иод француским п р о т е к т о р а т о м преплитали су ce многобројни племенски језици. поврх тога су перспективним питомцима који су пуно обећавали омогућили да ce даље образују у Оксфорду. Управо у тим институцијама започињао je процес далекосежне политичке социјализације. поседовало je готово исто т о л и к о језика и племенских религија.

та би елита у великој мери апсорбовала модерност Запада. с друге стране. да би им онда у Сајгону била посредована представа о једном француском Вијетнаму. Ниједан од тих ученика није realiter упознао те простране творевине имагинарних колонијалних целина. уз то још добио прилику да студира на неком од европских универзитета. прошириван лојалношћу према Британској империји. не на воследњем месту и његов модерни национализам са његовим националним државама. Али у њиховој представи о свету ce од сада неговала и лојалност према тој целини. образован у западном духу. ученик je у Џ а к а р т и доживео идентификацију са оном „Индонезијом" коју су Холанћани смислили као скупни појам за сав тај острвски свет. недвосмислено учврстдо тај свет представа. Један тако 123 . Целебесу или Балију.или питомац најпре доносио само своје л о к а л н о специфичне особине. с једне стране. делте Ганга. Бенгала. A тамо je он у склопу заједнице ученика који су долазили из разних делова земље посредством наставног програма и индоктринације од стране наставног особља постепено упознавао „имагинарну" заједницу своје колоније к а о могуће јединство. na би са њима кренуо на неку вишу школу. a. AKO би танки слој људи административно-управног апарата. лаоских варошица или Вијентијана. Осим локалног идентитета на Суматри. онда би ce. Исти процес ce одвијао и у Индији. али je тамо локални идентитет људи из Кашмира. A у Индокини су младићи са собом доносили своју племенску културу из камбоџанских села.

Индија. na no правилу и нерешивим проблемима. Свуда тамо где je барем у заметку ваљало изградити државне институције.сви ће они постати суверене националне државе. Вијетнам.самосвестан брамански изданак с израженом елитарном свешћу какав je био млади Нехру није ни хтео ни мога да ce одупре утицају те западне модерне. A каква би друга алтернатива. способан и модеран државни апарат. свеједно да ли су ce звале Нехру. већ je. Али то опредељење ce суочило са веома компликованим. Н а с е р или Хо Ши Мин. Португал и Белгија. на пример. ипак je недостајала једна битна ствар: функционалан. с обзиром на стечено образовање и искуство. Индонезија . после одласка к о л о н и ј л н и х господара. француска. и могла да им ce понуди? 2. на основу њихове дотадашње животне повеснице. a њихово становништво нације. Мароко. био одрећен њихов животни циљ . све водеће личности из оснивачке ф а з е определиле су ce за нацију и националну државу. или холандска колонијална управа из сопственог интереса потрудила да школује такву елиту. ниједна колонијална сила није тако бескрупулозно запост&вила образовање једног домаћег слоја који he прејузети обављање административно-управних послова као. Када je у четрдесетим и педесетим годинама куцнуо час независности. Сукарно. A када би ce млади стручњаци no повратку у свој завичај придружили неком од антиколонијалних еманципацијских покрета. Нкрумах. настајали су огромни проблеми који су ce граничили са хаосом. 124 . Додуше. Али и тамо гле ce енглеска.

Мећутим. вођена je борба за деколонизацију. Нигерији. „имагинарну" нацију. ритуали и симболи. уз позивање на фиктивну. створи једна хомогена нација. Отуда ce у том склопу прибегавало свим расположивим средствима: користила ce школска и језичка политика. к а к о je то сугерисао идеализовани европски пример? У свету у којем je харизматички воћа са својом елитом представљао стуб моћи очевидно није било неке друге реалне алтернативе. Већина припадника постколонијалних елита моћи дошла je код куће или на местима студирања у Европи у контакт са ортодоксним или либералним марксизмом. 3. импорт идеја нације и националне државе показаће ce на крају као дебакл. инструментализовали су ce славна традиција. Гани (Ашанти су тамо били само једна од 600 етничких група). Вијетнаму. те ce на тај начин ауторитарним наступом и силом трасирао пут до нације тегобан пут пун жртава све до данас. Индонезији. Јер. na je воља нације сада требала да послужи као легитимација постколонијалног система владавине. Он им je дао категорије помоћу којих су колонијални израбљивачки однос могли да интер125 . Kao и у социо-културно-етички различитим и мешовитим подручјима источне и југоисточне Европе.Изградња државе у буквалном смислу речи наметнула ce као примарни и превасходни задатак. тај и иначе т е ж а к процес свуда ce преклапао са почетком стварања нације. Али к а к о да ce за к р а т к о време од стотину племенских и језичких скупина у Индији.

Ha тај начин ce национализам није предочавао само као западни модел за остварење успеха који заслужује да ce подражава. Атрактивност тих држава порасла je захваљујући и чињеници да je њихова официјелна политика одлучно одбацила расизам. Томе je одговарала и оштра критика метода западног капитализма у свим колонијалним империјама. приватнокапиталистичку привреду представљао nonplusultra једне мудре стратегије развоја. на којој je из прошлости могло да ce крене у будућност. али и околности да су водећи кадрови владали у ауторитарном стилу. уобличио национални социјализам. како je почело да ce говори. Taj национални социјализам надовезао ce на домаће традиције колективног приврећивања и општег колективно-племенског интереса.претирају у ширем склопу. него и као савремени. који je марксистичку идеологију еманципације прилагодио сопственим потребама. Тиме je новим државама прибавио једну за континуитет важну основу. Али исто тако je у мећувремену постало јасно да je опредељење за национали126 . Из тих разлога ce у многим земљама „у развоју". Уједно je и брзина којом ce модернизовала привреда у комунистичким земљама деловала привлачно. Очигледно je свака земља морала да н а ћ е своју сопствену мешовиту форму сачињену од тржишне привреде и државног управљања привредом. Н е ћ е м о ce приклонити политичком сујеверју неолиберализма. ако к а ж е м о да je прелазак „земаља трећег света" на неограничену либералну. модернизовани продужетак древних сопствених традиција.

инфраструктуре.a прећутно и западне . под утицајем замаха Совјетског Савеза.земље. језичких и религијских заједница. С друге стране. показало ce готово као нерешив задатак. инвестициони токови усмеравани су на изградњу великих индустријских постројења. Поново ce показало да нема друге атрактивне алтернативе политици стварања нације. околност да je истовремено требало створити и државу и нацију. a затим са распадом Совјетског Савеза и његове империје увелико je ослабила привлачна снага подржављеног марксизма. После краткотрајне еуфорије због ослобоћења од колонијалног старатељства. у многим земљама су ce као no правилу конституисале конвенционалне диктатуре. к а к о би са процесом стварања државе и консолидације власти уопште кренуло напред. Са неуспехом прво сопственог националног социјализма. пак. пољопривреде. A онда су неопходна средства недостајала за инвестиције у делокругу образовања и школства. тако да je готово свуда дошло до нових политичких опредељења. прихваћено je начело ауторитарног управљања и регулисања целокупног друштвеног и политичког живота. Тежњи за моћи појединих племена. Али за све 127 . За припаднике тих монократија или за елите моћи благих ауторитарних система. По узору на комунистичке . од које je и надаље живела огромна већина становништва.стичко-социјалистички режим било повезано са замашним тешкоћама и проблемима. морало je очевидно да буде супротстављена једна како тако формулисана интеграциона и мобилизациона идеологија.

које управо указују на непримереност тог трансфера? Није ли. a да при томе не морају да плате велику цену у жртвама.суд који претпоставља омнипрезентност консолидоване западне националне државе .можда ипак само једна „оптичка варка" (Е. сходно томе. вишеструко обзнањивана. године прихватиле трансферни национализам и надаље остаје актуелно питање: могу ли те екстремно мултинационалне и полицентричне нове државе да буду хомогенизоване и изграћене у националне државе.земље које су после 1945. Гелнер)? 128 . наводно у свету увелико етаблирана превласт националне државе .

његова доктрина je често на литерарни живот и уопште на"медије" деловала веома стимулативно. Национални језици. A ипак су ce од стране државе организова129 . стандардизованом националном културом и националном државом . Гете и Лесинг у Немачкој. али сами не потичу из идејног света национализма. поседује. Основни аргумент Ернеста Гелнера да национализам са својим творевинама . Такве врхунце представљају Шекспир и Милтон у Енглеској. сви су они потом представљали велике узоре у развоју одрећене националне литературе. Али у ери западног национализма. УСПЕСИ Н А Ц И О Н А Л И З М А .IX. због тог свог крутог функционализма. само ограничену вредност.чини неопходан предуслов за функционисање модерних историјских друштава. Монтењ и Волтер у Француској.Н Е З А С Л У Ж Е Н А СЛАВА Н А Ц И О Н А Л Н Е ДРЖАВЕ Упркос критици не може ce порећи да национализам ипак може да ce похвали не баш малим успесима. којих нико не би смео да ce одрекне.нацијом. као и покретачке идеје национализма. ишли су на руку образовању националних литература са врхунским остварењима.

страначкој демократији и парламентаризму. 130 . манифестујући ce у општем изборном праву. која су ce no правилу схватала к а о еманација „народног духа" (историјске правне школе) или „националних правних обичаја". које у лавиринту дијалеката или помоћу неког вештачког језика као. Уопште je функционална способност политичког система претпостављала културну хомогеност. Али с друге стране je национализам.ни национални језици показали као неопходан медијум за modus operandi високо комплексних индустријских. која je. He може ce пренебрећи чињеница да јединство модерних националних држава почива на великим законским делима. народни суверенитет као извор свих закона и парламентарних одлука. добила je свој конкретни садржај образовањем нације. не би било могуће. Само je захваљујући стандардизованом језику било могуће опште разумевање. Јер. есперанто. представљајући обавезну правну смерницу државног правног система. нарочито у свету политике. на пример. У неком погледу je и опаки модерни антисемитизам једна расизмом прожета подврста национализма. na су свакоме били доступни на националном језику. у бити била производ национализма. показивао своје јанусовско лице. потрошачких и услужних друштава. Фикција легитимитета модерних република. јер већ традиционално инкриминисану мањину искључује из „тела" нације. представа о хомогеној нацији водила je до ригидне праксе искључивања националних мањина.

са њеним конјунктурним импулсима и новим економским димензијама. постојала су још и нека друга искуства. 131 .Такоће ce не може превидети да je и идеал националног јединства отежавао проналажење решења које би олакшало заједнички живот у мултинационалним друштвима. поред овог временом условљеног осећања о остварености постављеног циља. Са националном државом je у западним државама била повезана индустријска револуција.уз прекиде са два тотална рата и привредном светском кризом 1929. A да ce уопште не говори о томе до каквих су тешких последица водили нови измишљени „нациоиални интереси"! Национална држава представљала je крајњи циљ националних покрета. 1. будући да би такво решење претиостављало да ce призна равноправност оног „другог". Мећутим. која су ишла на руку обавезности национализма као секуларне религије и потхрањивала идолопоклонички однос према националној држави. Отуда je она за њих и нациоиалне социјализоване припаднике етаблираних нација представљала највишу вредност. a са том индустријском револуцијом ишли су крајње успешна индустријализација и модеран привредни раст са беспримерним порастом благостања. Тај полет приписиван je и националној држави са њеним великим унутрашњим тржиштем. што he ce тек у дужој временској перспективи . године .показати да ce ради о појавама трајног карактера. Ч а к je и за један тако широк ум какав je био Макс Вебер национална држава поседовала нормативни приоритет.

модерна интервенционистичка и социјална држава. к а о реакција на економске кризе и социјалне невоље индустријског света. 132 . иако су управо у немачким државама пре националне државе били настали конституционализам и парламентаризам.2. И овај драгоцени добитак приписало je колективно памћење националној држави. П о с л е мучног и тегобног процеса учења развила ce. 3. поседовао je барем исту нормативну вредност као и писана конституција. Kao баштиник енглеског типа социјалне п о л и т и к е са приватним и корпоративним осигурањем држава je са својом густом м р е ж о м „социјалне сигурности" преузела неку врсту јемства у случају социјалних недаћа. Граћанима тих држава зајемчена je до тада непозната мера политичких права и правне сигурности. века . сматрана je доприносом за р е ф о р м е способне националне државе. која je у Н е м а ч к о ј поседовала важне к о р е н е у комуналној и територијално-државној „политици благостања". Неписани устав Енглеске. Правна основа граћанског друштва почива на законодавству које мора да изазове дивљење. земље са иначе највећом правном сигурношћу мећу западним земљама. Национална држава je no правилу била и модерна уставна и правна држава. те ce за њега може рећи да je у правом смислу створило текстуру модерне уставне државе. чија ce генеза да пратити од седамдесетих година 19.на првом месту у Н е м а ч к о м Рајху. И та врста продужетка унутрашње изградње државе у социјалну државу. Аустрији и Швајцарској.

да ce. године и стара Савезна Република Немачка. Али у колективном памћењу су очувани као генуине тековине националне државе. сви ти успеси нису унутрашњом нужношћу везани за егзистенцију националне државе. Укратко. после тешких распри Ko­ je су понекада водиле до граница граћанског рата. који ce тек налазио на путу формирања нације. Привредни успон постигло je и ауторитарно царство као што je Јапан. Најзад je успело . институционализују. историјски посматрано. Међутим. Једна уставна и правна држава par excellence била je пре 1990. уставна државност и правна сигурност.4. Социјални конфликти ce обуздавају и у мултинационалним државама. социјални конфликти. због мећусобно супротстављених традиција. и то у форми тарифне политике са својим ритуалом од претњи и противпретњи пре него што ce постигне компромис. још увек нису постале социјална држава у европском смислу решавања проблема. одвијају ce. a да при томе није била национална држава. Сједињене Државе. изванредно далекосежни и позитивни развојни токови у склопу западног света: привредни раст и повећање општег благостања. корак no корак. осигурање живота и обуздавање конфликата.да наведемо само још неке контигентне успехе . Kao упе133 . у епохи националних држава. иако к а о „одговор" на „изазове" модернизације нису ни мало случајно остварени. које само у спољашњем смислу имају етикету националне државе. Ha место отвореног класног антагонизма измећу табора предузимача и табора радника ступио je иравно омећени конфликт.

очевидно. колико год да су тешко остварени. повећали су атрактивност национализма и националне државе коју je он изнедрио . Безрезервно прихватити националну државу значило je. ићи у корак с временом. 134 . бити истински модеран и живети у складу са најмоћнијом сликом света овог времена.na ce отуда предочава као прави пут за садашњицу.чатљива потврда њене економске и политичке модерности. такви успеси. a поготово за будућност. Отуда ce национална држава већ одавно прси успесима који у суштини немају никакве везе са том политичком уставном формом.

Отуда. Јер. no којој индивидуа може да игра више 135 . године.и сви ти идентитети могу да пребивају у једној те истој особи. КРАЈ Н А Ц И О Н А Л И З М А ? Новија истраживања о национализму и дискусије о идентитету допринели су превазилажењу конвенционалне представе да од национализма и националне државе створени национални идентитет поседује монополски положај у менталном свету индивидуе. оца породице. нема сумње. Овакво прихватање плурализма идентитета.r I X. Пруса. Рајнланћанина . један поред других или једни против других агирају различити идентитети. као на пример у августу 1918. примат може да стекне национални идентитет. У некој кризној ситуацији. na онда сви остали идентитети ступају привремено у други план или ce обједињују са националним идентитетом и подарују му додатну пробојну снагу. занатлије. Ha место те једноставне идеје. у зависности од животног контекста приоритет добија идентитет католика. ступила je коезгистенција Bu­ rne идентитета (multiple Identitat). као no каквом либералном моделу конкуренције. додирује ce са старијом социолошком теоријом улога. која je увек више била постулат него стварност.

К р о з то ce огледа и опште становиште о наводној апсолутној обавезности националистичке слике света и националне државе уопште. AKO ce не прецењује предводничка улога националних држава. који je развила америчка културна антропологија. који сматра да увек постоји више хабитуса: професионални. сходно томе. Новија истраживања национализма су. Само ce no себи разуме да ce и надаље признаје један национално обележени идентитет. оно радикално доводи у питање догматску аксиоматику свих национализама. изрекла начелне сумње у тоталитет национализма. полни итд. али ce његово значење у одсудној мери релативира. један национални хабитус.како они њихове слике света тако и они њихових институ136 .улога. Али она иде корак даље од концепта социокултурне личности. У мећувремену су њихови организациони принципи . To схватање о „вишеструком идентитету" делује на свој начин „ослободилачки": јер. онда ce може рећи да епоха националних држава траје т е к добрих 220 година. no којој националном идентитету припада апсолутни и свеобухватни примат.наиме. Она су на свој начин допринела томе да једно од основних уверења историзма . С друге ce она без даљњега може довести у везу са теоријом хабитуса француског социолога Пјера Бурдијеа (Pierre Bourdieau). na поред физиолошких својстава личности настоји да утврди и no њу релевантне социокултурне унутрашње инстанце. да сви историјски феномени долазе и пролазе и да никада не постају трајне вредности .коначно буде примедљено и на национализам. класни.

национализам свуда водио до успостављења једне круте. Поће ли ce од првобитног обећања. To je исто тако дуго било и са Ирцима и католицима у Великој Британији. Иако немачко уништавање Јевреја и надаље представља јединствену појаву. Свеједно да ли ce радило о Индијанцима или о црним Африканцима обојени су столећима ефективно искључивани из америчке нације. али и трансферни национализам у свим новим незападним државама. на крају још и са катастрофалним последицама. пак. Тим обећањем хранио ce рано-либерални национализам у свим западним земљама. међутим. та фундаментална сумња? 1. онда ce мора констатовати да je национализам тотално омашио и изневерио сва 137 . ипак ce без већих тешкоћа може саставити депримирајући негативан биланс за све старе. У немачкој националној држави воћена je непомирљива политика искључивања Пољака из пруског анектираног подручја.у великој мери доведени у сумњу. a у мећувремену и све нове националне државе. a пре свега. успоставити хармоничан заједнички живот равноправних припадника нације. против јеврејских Немаца. немилосрдне и не баш братске заједнице са праксом искључивања оних „других" на унутрашњем плану. Уистину je. У фази свог успона национализам je садржао обећање да he ce. пошто буду уклоњене социјалноструктуралне хијерархије привилегија и монархијско друштво са својом кнежевском богомданошћу буде замењено сувереном нацијом. a његов афинитет према националној демократији само je још појачао његову привлачну снагу.ционалних решења . Откуда.

очекивања. Миран настанак националних држава напросто je реткост.створити у принципу мирољубиви свет граћанских припадника нације. национализам своје творевине . П р и томе ce најпре има на уму Н о р в е ш к а . из граћанских или сецесионистичких ратова. државе Карибске уније . Јапан. Исланд. али и измећу њих самих. 2. мирна коегзистенција свих националних држава. аргументовало ce. пошто буду уклоњени досадашњи доминантни узроци конфликата . Штавише. као и уопште аристократско схватање о ривалитету .и онда већ застајемо и не 138 . Штавише. Међутим. Европски национални либерализам je невиност такве мирољубивости изгубио већ у 19. Она je само живела у Вилсоновој утопији Leage of Nations. на пример у облику националних конфликата. a потом наставила да живи у Uni­ ted Nations Франклина Рузвелта.које су требало да потврде његову успешност. веку. Канада. апсолутистички захтеви са којима je наступио изазвао je нове погубне конфликте у националним државама.националне државе . које су лишене кнежевске т е ж њ е за одмеравањем снага у ратним сукобима. У хуману утопију национализма у успону спадало je и обећање да ћ е . које je увек хтело да углед династије и кнежевске државе повећа путем ратова. која je на немачки погрешно преведена са „Друштво народа".пре свега монархистичко частољубље. никако није васпитао као мирољубиве актере у склопу интернационалног система. претежни део националних држава проистекао je из националних ратова за уједињење. Помирењу интереса у оквиру саме државе одговара.

дакле. Порази продубљују ресентимане као плодно тло за следећи рат. обоје изазивају екстремно заоштрене конфликте. Прагматичка калкулација моћи je понекада у стању да обузда тежњу да ce ратом остваре „национални интереси". онда ce за такозвану епоху националних држава може рећи да je епоха испуњена ратовима тј. А к о . no својој природи свет националних држава остаје конфликтима бременит систем. Али колико je број таквих демократија данас који без икаквих резерви заслужују то име? 3. већ сама историја стварања држава демантује принципијелни пацифизам. Скромну утеху у том погледу пружа осведочена чињеница да демократије саме од себе не изазивају ратове. још од времена просветитељства дубоко укорењену традицију. no којој ce праву на само139 . онда ce такви компромиси обично темеље на обуздавању национализма и националнодржавног егоизма. Западну. Али ако ипак дође до неког унутрашњег и спољнополитичког компромиса. Напротив: у склопу настојања за унутрашњом интеграцијом и заступањем интереса према вани.знамо које бисмо још државе навели. да je епоха у којој борбе за „националну егзистенцију" могу да ce разбуктају до тоталног рата и при томе умеју на беспримеран начин да мобилизују све расположиве ресурсе. Међутим.или барем да их боље реше него што су то чинили досадашњи државни и идејни системи. Другим речима речено: фундаментални дефицит национализма и националне државе као његове творевине састоји ce у њиховој неспособности да на задовољавајући начин реше унутрашње и спољне проблеме и успоставе трајан мир .

Отада „право на самоопредељење народа" спада у погонску снагу и психомоторику сецесијског и трансферног национализма. пренео je. у односу на Аустрију. као што ни Савезници нису поштовали то начело. Тако би на Балкану. Чини ce да тај принцип захтева да ce одреди праг до којег ce може и сме ићи у признавању малих народа и њихових суверених права на националну државу. ф а к т и ч к и je на тлу три разорена мултинационална царства довело до конфликтима бремените „балканизације". у Баскији и у региону 140 . Са тог становишта посматрано. Мада ни Лењинова влада није била спремна да толерише сецесионистичке тежње неруских народа. оно je доживљавано и као победа прочишћеног правног мишљења. које je иначе загарантовано као природноправно начело. измећу осталог национализам на нације. године да доведу до репризе?). Вудро Вилсон и Лењин су то право истовремено прогласили мећународно-правном максимом и основном идејом политичког морала. која представља коначни циљ права на самоопредељење. Оно je послужило као политичка норма приликом утемељења националних држава у париском предграђу после Првог светског рата. Јужни Тирол. Горњу Шлезију. ипак то није могло да нанесе већу штету праву народа на самоодређење. (Могу ли исте идеје после 1991.опредељење индивидуе приписује квалитет природно-правног аксиома. које намећу потребу да ce он прецизира и прагматично омеђи. Мећутим. на пример. примена овог принципа уродила катастрофалним последицама. пак. У међувремену je.

„обећана земља" и њена егзистенцијална угроженост. коју je провобитно собом отеловљавало право на самоопредељење народа.a у практичној политици би утврћивање висине тог прага иначе представљало компликован проблем . као и право на регионалну и културну аутономију у склопу федералистичког државног устројства. Обезбећење тих права прибавило би људима ону меру аутономије. могле да настану многобројне патуљасте државе без реалних шанси да економски и политички опстану као самосталне државе. Мећутим. Овакво заговарање увођења прага . који he као део алтернативе уз национализам још бити размотрен. важније од утврђивања тог прага било би другачије утврђивање приоритета. Носиоци тих 141 . Јер од самог почетка у национализму су садржани изузетно екстремни циљеви и садржаји: „изабрани народ" и његови смртни непријатељи. Стога ћемо овде о томе рећи само оволико: Неограничена загарантованост и зајемченост свих основних права. као и у Африци и Индонезији. дакако.Кавказа. на ароганцију великих и моћних сила. требало би да уживају приоритет и заузму место оног иначе у доба глобализације избледелог идеала суверене националне државе. na би зацело биле упућене на интернационалну помоћ и бригу. Даљу опасност која ce не сме превидети представља могућност да ce национализам у некој кризној ситуацији претвори у радикални национализам са ексцесивном прагматиком и политиком. „историјска мисија" са њеним неограниченим аспирацијама. 4.подсећа.

тежњи, који су прагматички схватили своје интересе,
могу, додуше, да изграде неку врсту заштитних бедема који ће ce испречити превише ригорозним настојањима да ce ти циљеви остваре. Али та динамика у
сваком случају остаје уграћена у унутрашње језгро
национализма, na у одрећеним ситуацијама може да
доће до њеног пражњења. Национализам свуда жели
да успостави јединство система вредности и норми са
својом догматиком. Његова догматика у тежњи да
превлада преовлађујућу хетерогеност склона je ниподаштавању правних баријера, насилном изопачењу и деспотији своје „политичке религије".
Поред ове ендогене моторике, мора ce имати у
виду још једна веома важна ствар: наиме, једна изузетно бризантна кризна ситуација може тако да ce
заоштри да ce унижења, повреде и увреде обједине у
опаку целину из које ce као једино решење намеће
радикално националистичка политика. Присетимо ce
само још једном немачког кризног синдрома који je
настао измећу 1914. и 1933: први тотални рат, т е ж а к
пораз после ратне еуфорије, милиони мртвих и рањених, губитак територија на истоку и западу, „репарационо ропство", омражени Версајски мировни
уговор, хиперинфлација, светска привредна депресија 1929. године. Под притиском тих екстремних констелација развило ce осећање егзистенцијалне кризе,
која je дала невероватан замах радикално националистичком масовном покрету предвоћеним једним
тако харизматичким в о ћ о м као што je Хитлер.
У структуралном погледу сродне појаве радикализације на основу егзогених фактора дају ce утврди142

ти и у енглеском и француском шовинизму, у „совјетском патриотизму" из 1941. године и у многим другим национализмима. Мало je изама уродило тако
катастрофалним последицама као што je то био случај са радикалним национализмом у разним његовим
(поменутим) видовима.
5. Ha више регионалних експерименталних поља
национализам je са својом националном државом у
мећувремену пропао. Ако je сакросанктни идеал хомогене нације већ у западним земљама, које су послужиле као узор у првих сто и педесет година, морао да
ce суочи са додуше дуго прикривеним проблемима
(као, на пример, код Шкотланћана, Ираца, Велшана у
Енглеској; Корзиканаца и Бретонаца у Француској;
Пољака и Јевреја у Немачкој), онда je преношење
представе о хомогеној националној држави у источну
и југоисточну Европу и једну такву мултиетничку творевину као што je Русија неизбежно морало да изазове најтеже проблеме. Настојање да ce та идеја консеквентно реализује водило je до акција протеривања у
великом стилу и немилосрдног „етничког чишћења" СС-овском жаргону ce већ од јесени 1939. године говорило о „чишћењу терена" (Flurbereinigung) - било je
неминовна последица реализације идеализованог циља хомогенизације."Неопходно je", констатовао je недавно хладно и делом резигнирано Ернест Гелнер, „да
ce људи тамо убеде да треба да одустану од реализације националистичког идеала, иначе he етничка чишћења бити неизбежна. Трећег пута нема".
Онај ко je пораз хомогене националне државе у
источним земљама сматрао изузетком вредним жа143

љења, томе су морале да ce отворе очи после аналогних збивања у Африци, на индијском потконтиненту,
на југоистоку Азије и у Океанији. Очевидно ce национализам са његовом идејом о националној држави
не да пренети на мултиетничке и полицентричне заједнице без чврстих државних традиција. А к о под деловањем западног узора ипак доћу до његовог трансфера, онда су свуда - како то показује реалност неизбежни страшни масакри, ускогруди партикуларни национализам, огорчени отпор насиљу које прети
од нове централне власти.
Народи веома ретко, ако уопште, уче из својих
грешака, a поготово из злочина почињених у прошлости. Али ко неће да ce одрекне вере у човекову
способност да извуче одрећене поуке из свог искуства, мора да ce нада да he досадашња искуства са национализмом у већини западних земаља, али и у свим
незападним земљама, ш т о ]е могуће пре дискредитовати национализам као политичку утопију.
Онај ко на овакав начин заоштри критику, не може да избегне да ce не суочи с питањем о некој другој надмоћнијој алтернативи. О томе још неколико
додатних разматрања.
Максимум аутономије мора бити обједињен са
мирољубивом коегзистенцијом људи различитих културних својстава. Да би тај амбициозни пројекат Mo­
rao да ce реализује, требало би најпре - то само no
себи происходи из искустава са национализмом признати примат неких циљева. Највиши циљ не треба да буде ф е т и ш суверене националне државе, него
уставом утврћена гаранција људских и основних пра144

ва у добро урећеној демократији. јесте прелазак на федералистички систем децентрализације власти. П р е м о ћ тог система потврћује неколико успелих подухвата. Логична консеквенца таквих аутономних права. A с друге стране ce ради о културној аутономији. Унутар демократске државе право на аутономију к а к о су то од краја 19. с једне стране ce ради о праву на регионалну аутономију. у Северној Америци политичка мудрост „отаца-осни145 . Обезбећење таквих права аутономије повезано je. na сходно томе и политичка пракса која следи тај канон вредности. Наиме. Али таква финансијска оптерећења заједнице су мала у порећењу са материјалним и социјалним трошковима отвореног конфликта. na самим тиме и о зајемченом праву да мањина располаже својом неотуђивом имовином на територији већине.на свом матерњем језику. са знатним издацима.треба начелно у двоструком смислу да буду укотвљено у уставу. на јавну комуникацију. на пример. поготово ако ce у граничном случају иде за тим да ce свим средствима путем сецесије доће до сопствене државе. a доследна примена тог права значи образовање на основи двојезичности. али пре свега резултат историјског искуства са централистички организованим националним државама. Т а к о je. на богослужење . мудро и далековидо промишљали аустријски теоретичари К а р л Ренер (Karl Renner) и О т о Бауер (Otto Bauer) . ш т о значи да мањина поседује право на школовање. Језик мањине у том смислу ужива равноправан положај са језиком већине. нема сумње.

ако хоће да буде мудра и прагматичка. Међутим. У принципу. да подржи само тај тренд. њена унутрашња хетерогеност.вача" од самог почетка условила изградњу таквог федерализма. и то посредством далековиде. с тим ш т о би задржале бројне самосвојности као. Једна европска политика са изгледима на успех може у принципу. који су морали да буду преточени у обавезне правне ф о р ме. Сви ти институционализовани нови прописи. којем ce Савезна Република вратила после централистичког директоријалног режима „Трећег Рајха". који je обезбедио кооперацију свих равноправних савезних држава. По свом „Великом плану" (Grand Design) ни Европа није замишљена као савезна држава него као савез држава. схематизоване регулације. доводи до крупних проблема. који ce супротставља сваком етатизму и централизму. на пример. У Немачкој ce захваљујући моћној традицији етничких целина и из њих проистеклих појединачних држава. да ce својим еволуционим трендом Европска унија креће у правцу обезврећења њених националних држава. столећима очувао федералистички систем. који би no свом опсегу могао да ce упореди са системом САД. Она своје упориште има не само у привредном јединству него и у политичкој координацији у склопу федералистичког система. немачке савезне државе. условљавају да ce Европа већ сада суочава са 146 . чини ce. условљена национално-државним прошлостима њених чланица. које би временом добиле статус историјских pera­ ja. Више од пола столећа ce потврдила ваљаност тог принципа.

A ипак ce поставља питање: где да ce нађе нека друга. Индонезији и југоисточној Азији. Позивање на нову „националну" територију у Африци служи одбрани самовољно повучених и у мећувремену освештаних колонијалних граница.крупним проблемима. a позивање на „нацију" служи слабашној легитимацији ауторитарних владара и елита моћи. Италијански централизам je тек после крвавих конфликата пристао на јужноиталијанску аутономију. С друге стране ce у Европи најпре може подсетити на кобна искуства са ексцесима национализма. Мећутим. иако ce супротстављао аутономним правима Шкота и Велшана. Индонезији и Индији суочавају захтеви за аутономним правима у склопу федералне демократије. са далеко тежим проблемима ce у Африци. на пример. Централизована традиција у Француској. делотворнија и боља алтернатива? Што ce више продужава фатални притисак садашњег status quo-а са централистичком национал147 . a ипак he источноевропске земље које су ce ослободиле притиска бољшевизације т е ш к о пристати да ce постепено одрекну т е ш к о стеченог суверенитета. уграћена у енглески систем владавине којем ce сви диве. П р е л а з а к на аутономне статуте и федералистичку децентрализацију донели би тешке проблеме Индији. тек je недавно уступила место политичком разуму. супротставља ce неизбежним аутономним концесијама Корзици. Егзекутивна диктатура. a отворена рана у Северној И р ској подсећа на цену која увек мора да ce плати због пропуштене шансе да ce правовремено удовољи основаном захтеву за аутономијом.

Међутим. no правилу ce западне земље у таквим случајевима више не позивају на нацију и националне интересе. Али управо то језгро национализма може и мора с добрим разлозима да буде доведено у питање. система власти. утолико he т е ж е ићи с променама. To би.ном државом без већих мањинских права. који су остварени од краја 18. била нека врста комбинација оних домета. Реч je о демократској уставној држави. са тежњом за супериорношћу национализма да отеловљује ненадмашни градилачки принцип модерног света. али би то на неки начин био и резултат свих оних традицијских тежњи које су после Другог светског рата изнедриле онај у западним земљама преовлаћујући тип државе. 148 . Такоће je могуће да у неким кризним временима (као у рату Енглеза против Аргентине због Фокландских острва) поново узаври вулгарни радикални национализам. Ha место национализма треба да ступи нова прагматика која може да послужи као основа за легитимизацију модерних држава. века надаље у склопу политичко-историјске „двојаке револуције" Запада. правној држави. социјалној држави и држави с еколошки обузданим привредним растом. a понегде и федерализма. чак и када ce храбро и смотрено разматрају. Спремност њихових грађана да следе државу много више у одсудној мери зависи од: . сходно томе.функционалне способности демократских институција. Сва та правно-институционална организациона питања сударају ce. У својој свечарској реторици политичари још могу да изразе своје поштовање према национализму.

149 . утолико више ће национализам изгубити од своје социјално-интегративне и политичко-легитимне снаге.од правне сигурности коју je социјална држава у стању да пружи својим граћанима. Фактички су нови извори легитимизације одавно ступили на место оног монопола за којим je национализам од самог почетка тежио. као и од неолибералних догматичара изазвани прекид у функционисању социјалне државе или нека дуготрајна деспресија могла да их уведе у далекосежну кризу. no свој прилици могла применити слика са Минервином совом: пре него што je полетела.. с изузетком последњих комунистичких диктатура. Ти домети и та остварења фигурирају у свету као нов образац и модел деловања. почео je сумрак национализма. више не бивају захваћене леталним кризама јер су своја света права суверенитета пренели на Европску унију. Но. пошто су већ одавно надрасли ранг провизорне прагматике. Отуда би ce на новије истраживање национализма. пре свега морају да буду признати као нова основа. које принципијелно доводи у питање сам национализам.од благостања које je једна напредна. Отуда je изузетно важно да сва четири нова извора легитимизације буду очувана и да ваљано функционишу. еколошки урећена привреда у стању да генерира. Што ce дуже буде сачувао мир и што ce дуже буде потврдила ваљаност нове прагматике. Али би повратак на ауторитарну политику или правну несигурност. на пример. . које су у мећувремену такоће захваћене западним бацилом. Европске државе.

.

a онда пре свега питањима немачког национализма. i W. енглеског социолога Антони Смита: Anthony D. Из склопа те још увек прегледне литературе овде дајемо један избор. London 1991/1993. уистину постоји само прилично мали број студија које су на нивоу у овом тренутку могућих рефлексија о том проблему и пружају поуздану информацију о важним питањима везаним за национализам. Често ce може прочитати флоскула о готово правој поплави литературе о национализму. Smith. Connor. Најопсежнији увод у проблематику национализма потиче од једног од најбољих познавалаца национализма. Ethnonationalism. исти. помислило би ce да постоје целе библиотеке са стручном литературом. 151 . Princeton 1994 i J. исти. Oxford 1986. Oxford 1995. The Ethnic Origins of Nations. A. Мећутим. National Identitv.КОМЕНТАРИСАНА БИБЛИОГРАФИЈА С обзиром на универзално историјско значење национализма у модерном свету. (упор. Nations und Nationalism in a Global Era. који заинтересованом читаоцу може да помогне да ce поближе позабави општим проблемима национализма.

1983). Oxford 1979. Frank­ 2 furt 1992 (енгл. Die Er2 findung der Nation. B. Das Prinzip Na­ tion in modernen Gesellschaften. 15-60. 202-31. B. Mommsen. The Invention of Tradition. 15. Die Nation . Lehmann. Nations Before Nationalism. J. Nationen und Nationalismus.У класике у склопу новије дискусије спадају: Е. Nationalismus und Modeme. Theories of Nationalism. Staaten. Munchen 2000. Nationa­ lismus. Рауег (Hrsg). Nationen und Regionen in Europa. Прецизни чланци o централним питањима. Nationalismus. Puhle. H. Nation und Nationalismus in sozialgeschichtlicher 152 . Manchester 1993 . исти. Frankfurt 1985. u: G. Лондон 1983). исти. на првом месту бриљантни есеј: F. J. H. Cambridge 1996. H. Jarhhundert. Cambridge 1983. Grundaspekte der Nation. E. Langevviesche. „Gott mit uns". und fruhen 20. и због изванредних подстицаја и књигу истог аутора и Т. Natio­ nalism in the 20th Centurv. Berlin 1990 (енгл. . Frankfurt 1993 (енгл. Berlin 1999 (енгл. Religion und Gewalt im 19. Estel. Nationalismus у књизи од истог аутора Arbeiterbevvegung und nationale Frage. London 1983. Nation. D.-J. Natio­ 2 nalism and the State. Krumeich . Breuillv.Armstrong. Schulze Staat und Nation in der 2 europaischen Geschichte. исти. Nation. Encounters with Nationalism. исти. издање 2000! Постицајна и инспиративна су дела: R. Anderson. Opladen 1994. Na­ tionalism Reframed. изд. исти. Nationalismus.von Gott „erfunden"? Zum Theologiebedarf der historischeh Nationalismusforschung. изд. 1997). изд. у књизи T. Nationalstaat in Deutschland und Europa. W. R Alter. 1990). Wien 1995. Munchen 1995 . Gellner. Brubaker. Graf. Gottingen 1979. 13-81. Ranger.Упор. .H. Hobsbawm. изд. London 1995. Chapel Hill 1982). Gottingen 2000.

И поред свих догматских црта остаје утицајна компаративна студија М. . Natio­ 2 nalismus und Nationalstaat. . Frankfurt 1962 (енгл. Die Idee 2 des Nationalismus.Подстицајно за принципијелну Критику национализма: Ј. Deutsch. Suter.und kulturgeschichtliche Ansatze bei der Erforschung des europaischen Nationalismus im 19. I. упор. Sellin (Hrsg. Stauber.H. исти.). у: W. Wehler (hrsg. Nationalism and Social Communication. 1996. Die Kultur des Nationalen. Schieder.O настанку појма и раној историји: A. Haber153 . Die Nationalisierung der Massen. Reinbek 1964. Jahrhundert.). Hardtvvig . Geschichte des Nati­ onalismus in Europa. isti. Mosse. .Perspektive. Die europaischen Revolutionen und der Charakter der Nati­ onen (1932). . Nationalismus vor dem Nationali­ smus? „Nation" und „Nationalismus" in der friihen Neuzeit. у: Geschichte und Gesellschaft 25. Tačke. und 20. Nationalism. . Gottingen 1980. 162-183. Kohn. Hroch. у: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht 47.Класично дело o идејној историји национализма je још увек: Н. Nationali­ smus I—II. G. . Kemilainen. A. Cam­ bridge 1985). Schieder . 257-285. Gottingen 1992 . R. Social Preconditions of National Revival in Europe. 480-503. H. Berlin 1976. 1966 . Sozialgeschichte in Deutschland. И надаље су веома корисни: Е. Lemberg. 1944). I. 139-165.Подстицајно je било G. Haupt-C. N. Stuttgart 1960. Die Vodkampfer der nationalen Bewegung bei den kleinen Volkern Europas Prag 1968 (upor. у књизи W.V. Y. Stuttgart 1950 и у: T.U. W. Nationalstaat und „Tradition der Erfindung". Веома стимулативно je деловало K. Нова сазнања могу ce наћи у: Е. 1999. Kulturgeschichte Heute. Sozial. Rosenstock-Huessv. Jyvaskyla 1964. изд. 1953/ Cam2 bridge/Mass.

A. D.-G. Beramendi. Timmermann. Suny. 2 књиге. исти. Nationalist Movements.a. Zum Verhaltnis von Nation. исти. Hamburg 1996. исти. Berlin 1999. Hettling . O разноврсним аспектима национализма објављено je неколико зборника радова. S. Берлин 1993.a. Haupt. Religion und Gewalt im 19. Der europaische Nationalstaat.Препоручују ce: Ј. isti. H. Munchen 1995.. Frankfurt 1992. Frankfurt 1996.).Lehmann (Hg).A. Munchen 1996. D. J. Nationalism in Europe. Nationalismus und Nationalbewegung in Europa 1914-45. Staatsbtigerschaft und nationale Identitat у: исти. G. Faktizitat und Geltung.R Nolte (Hrsg) Nation und Gesellschaft in Deutschland. Frankfurt 1994. исти. Frankfurt 1996. Regional and National Identities in 19th and 20th Century Europe. Soziologie des Nationalismus. Munchen 1999. H. Die Konstruktion der Nation. London 1976. Alter u. Y. 632-660. у: исти. Unabhangigkeit. G. Santiago de Compostela 1994. Theories of Nationalism. Inklusion vs. E. Nationales Bewu6stsein und kollektive Identitat. . Jahrhundert. isti. 115-127. Oxford 1994. Nationalism. Mvthos und Nation. H. у: M. Francois u. Hermann. Pariš 1997. U.). „Gott mit uns". Die Entstehung der Nationalbevregungen 1750-1850. G. Nation. N. Gottingen 1995. Becoming National. Budapest 1995. Berding (Hg. P. R Birnbaum.mas. und fruhen 20. Perivval (Hrgs. Nationalis­ mus. 154 . Gottingen 2000. Hutchinson . Smith. Leiden 1996. Rechtstsaat und Demokratie. Volk-Nation-Vaterland. Nation und Emotion. Die Einbeziehung des Anderen. Eley-R. Frankfurt 1998. Die postnationale Konstelation. Kru- meich-H. у којима ce пре могу наћи обавештења о готово свим проблемима него у многобројним монографијама и чланцима објављеним на мање доступним местима. 128-153. Smith.

Winkler (Hg). The National Question in Eu­ rope. Opladen 1990. Munchen 1978. исти.a. Concepts of National Identitv. B. Nation un Nationalismus in Deutschland. Puschner u. Kalble. Gottingen 1982. Dann (Hg). 3-20. R. O немачком национализму су најподстицајнија следећа дела: М. Baden-Baden 1980. Sheehan. U. Boerner. исти. Demokratie in Deutschland. Nationale und kulturelle Identitat. A. M. исти. Konigstein 1985 . D. Porter-M. Nation und Gesellschaft in Deutschland. Cambridge 1993. 33-45. исти. Munchen 2000. Oxford 1987. Hardt155 . Schulze (Hg). Schmidt-Hartmann. Dann (Hg). De­ utschland als „imaginierte Gemeinschaft у: Hettling-Nolte. E. Lepsius. Formen des nationalen Bewusstseins im Lichte zeitgenossischer Nationalismustheorien. Schieder-O. Munchen 1996. Winkler . 2 исти. Handbuch zur „volkischen Bevvegung" 1871-1918. Na­ tionalismus und sozialer Wandel. Vergleichende Studien zur nationalen Vereinsbewegung in Europa. M. Nationalismus-Nationalitaten-Supramationalitat. исти. Grenzfalle. Munchen 1994. Leipzig 1993. The Problem of the Nation in German History. H. A. Die Rolle der Nation in der deutschen Geschichte. Nation und Staat. W. Sozialstruktur und Organisation europaischer Nationalbewegungen. J. Teich. H.H. Uber alten und neuen Nationalismus. Foderative Nation. у: O. Berlin 1985. Cambridge 1990. Hamburg 1978. Schmidt (Hg). Nationalismus. T. Jeismann-H. P. Extremer Na­ tionalismus (1966). у: исти. 511-57. Munchen 1971. Nationalismus in der Welt von heute. Stuttgart 1993. Biisch i isti. Der europaische Nationalsta­ at. Ritter. Nation-Buliding in Central Europe. 12-27. Langewiesche-G. The Course of German Nationalism 1763-1867. у: H. J. Gottingen 1993.1995. Munchen 1996. O. Giesen. Frankfurt 1991.

Gramlev. Der Weg zum Nationalistaat bis 1871. Die Intel­ lektuellen und die Nation. 141-431 (у овом делу бриљантно о националистичким погрешним конструкцијама медијавалиста посебно аутор Karl Friedrich Werner). Wehler. Staatsangehorigkeit und Einbiirgerangspolitik vom Deutschen Bund bis zur Bundesrepublik. Die Intellektuellen und die Nation. H. Theologen. Frankfurt 1998. Deutsche Gesellschaftsgeschichte I: 1700-1815.wig. Studien zum nationalen Feindbegriff und Selbstverstandnis in Deutschland und Frankreich 1792-1918. Nationalismus.Исцрпно o тој проблематици и код H.Свеобухватно o историји појма код R. Gosewinkel. 508-530. H. Frankfurt 1993. Dann. Schulze. 23-29. Munchen 1996. Geschichtskultur und Wissenschaft. Organisierter gesellschaflitcher Nationalismus in Deutschland 1808-1847. O. Frankfurt 1999. Masse. Nationalismus in Deutschland. исти. Helsinki 1965. D. Nationalokonomen in Deutschland 1830-1880. Auffassungen uber die Sendung des deutschen Volkes um 1800. 184-248. Gottingen 2001. Nationalismus und Biirgerkultur in Deutschland 1500-1914. исти. III: 1849-1914. Echternkamp. Jeismann. Diiding. Volk Nation. Stuttgart 1992. Munchen 1995. Kollektive Identitat. . Der Aufstieg des deutschen Nationalismus 1770-1840. вид. Stutgart 1992. Historische Sozialwissen156 . Munchen 1996. исти. II. Frankfurt 2001. 228-251. Gottingen 1994. Koselleck. Propheten des deutschen Nationalismus: Historiker. VII. B. и чланке истог аутора у: Krisenherde des Kaiserreichs 1871-1918. D. Das Vaterland der Feinde. Staat-Nation-Volk. 394-412. . Kemilainen. Најбољи општи преглед доба 'Formerca': Ј. II: 1815-1849. Munchen 1992. A.-U. Важни су: M. Giesen. у: Geschichtliche Grandbegriffe. Gottin­ gen 1979.

H. Die deutsche Nation. у: O.O национализму после 1918: H. J. Munchen 2000. Denkmal im sozialen Raum.257-274. Chapel НШ 1997. Gottingen 2000. S. W. C.schaft und Geschichtsschreibung. Nationalismus in der Weimarer Republik. Die Politik der Geselligkeit. исти. Princeton 1995. Culture. A. Berding (Hg).O општим питањима i W. Frankfurt 1996. Der neue Nationalismus in Weimar. Confino. Munchen 1995. Vierow 1994. German Nationalism and Religious Conflict. у: H. 157 . Tačke. Hoffmann.-L. исти. Nationale Svmbole in Deutschland und Frankreich im 19. The Nation as Local Metapher. Die Gegemvart als Geschichte. Mvthos und Nation. Jahrhundert. Smith. Breuer. Mommsen. Umbruch und Kontinuitat. Dann (Hg). . Ј о ш увек не постоји монографија о национализму у „Трећем Рајху". Nation und Geschichte. 83-95. Gottingen 1995. Politics. S. Essavs zum 20. Ideology 1870-1914. Gottingen 1980. Munchen 1990. Die Freimaurer in Deutschland 1840-1914. Mommsen. . Jahrhundert.

.

Настанак и први развој национализма 19 III.незаслужена слава националне државе Крај национализма? Коментарисана библиографија 117 129 135 151 159 .Проблеми с национализмом 7 I.. Типологије национализма 65 VIII. свету . Национализам: Јединствена појава запада 17 II. Трансферни национализам у незападном IX. Историја развоја национализма 71 71 1. Немачки национализам 3. Успеси национализма . Социјални слојеви као носиоци национализма 50 VI.САДРЖАЈ Предговор . X. Како и зашто je успело ширење национализма? 56 VII.потенцирање у „политичку религију" 32 IV.. Нова утопија као циљ: „Проналажење нације" и историјске традиције етнија 43 V. Амерички национализам 81 2. Идејни арсенал национализма .

К.ф о р м е . Коректура Јованка Николић Издавачко предузеће СВЕТОВИ Нови Сад Арсе Теодоровића 11 Припрема Александар Карајовић Штампа „ М Б М плас" Нови Сад 2002. .последице прво издање Главни уредник Јован Зивлак Рецензенти Никола Страјнић Јован Зивлак Ликовна опрема Д.Ханс Улрих-Велер НАЦИОНАЛИЗАМ Историја .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful