MODERNA I SIMBOLIZAM JEDNO VEČE SA UKLETIM PISCEM(POL VERLEN, Š.BODLER, ARTUR REMbo, STEFAN MALARNE ....

) Krajem XIX i početkom XX veka kapitalizam prolazi kroz novu fazu- imperijalizam. Društvo i stanje u kome se Evropa tada nalazila najbolje su predstavili umetnici toga doba, a najviše među njima pesnici. Kulturni i ideološli predstavnici buržoazije su se u početku trudili da opravdaju kapitalistalizam. U to vreme se i javlja nova društvena snaga predvođena radničkom klasom. Nepravda i ugnjetavanja su bila toliko velika da nisu mogli a da ne zabeleže neke njihove izraze i vidove u svojim delima. Suprotnosti u društvu su naterale stvaraoce moderne da gube osedaj za perspektivu i orijentaciju. Počeli su da se otuđuju od suštinskih tokova života, vremena i stvarnosti. Umesto da gledaju realnost pravo u oči. Ove besmrtne duše zatvaraju svoje pred mračnim i sumornim naličjem društvenog poretka i utočište traže u svojim mikrokosmosima. Pesnici, nemodni da reše probleme svoje epohe i utiču na njih, otuđuju se sve više od društva. Kao kulturni i književni predstavnici buržoazije nisu mogli da vide nikakvu perspektivu za sebe kao ni za druge. Ovu pustinjaci de se otisnuti u svet nerealnog, metafizičkog, mističnog, iracionalnog i introspektivnog. Tragade za rešenjem pitanja svojih savremenika i sebe u krajnjem subjektivizmu misli i nagona. Najčešdi motivi i teme njihovog stvaralaštva bide lične krize, snovi, agonije, nezadovoljstvo stanjem sveta, neshvadenost i otuđenost u društvu,, usamljenost, nostalgija,... Pod okriljem velikih stvaraoca ovoga vremena nastade novi i dekadentni vid literature posveden prvobitno čoveku, njegovoj sudbini i introspektivnom putovanju u podsvesnom. Ovakav oblik literalnog izražavanja je često zapostavljao sadržaj dok je pažnju posvedivao najviše jeziku, izrazu, obliku i stilu. U stvaralaštvu pesnika moderne prisutna je krajnost, kontrasti i najneočekivaniji obrti. Sve to, kao i same teme dela su samo oslikavale moralnu krizu kroz koju su prolazili. Najznačajniji pravac u književnosti ove epohe je simbolizam, nastao krajem XiX i početkom XX veka u Francuskoj. Njegovi predstavnici su smatrali materijalno u svetu ogledalom simbola misli, ideja i osedanja čoveka. Simbolistima je s toga svojstveno da jedne čulne opažaje vezuju za druge i tako ih tumače. Bili su zastupnici estetskog shvatanja da se umetnost stvara samo radi umetnosti i trudilisu se da svome stvaralaštvu daju negovanu formu. Simbolizam se prvi put pojavio u stvaralaštvu fransuckog pesnika Šarla Bodlera. Za njim su pošli Verlen, Malarme, Valeri, Rembo i mnogi drugi simbolisti. Šarl Bodler je vrovatno najznačajniji pesnik moderne kao otac simbolizna u stvaralaštvu. Pokazade se da nije imao samo uticaja na svoje savremenike nego i na pravce u pesništvu i samoj književnosti koji de nastati u kasnijim epohama. Bodler je bio poznat po svome raskalašnom životu i skandalima i stalno osuđivan od strane društva. Kako mnogi njegovi biografi govore imao je težak život. Svoja iskustva i osedanja je vešto pretočio u svoje pesme pa se za njegova dela može redi da su vedim delom, ako ne i u potpunosti autobiografska. Njegovi literarni sadržaji su ništa drugo nego njegovo doživljavanje sveta viđeno očima razočarane pesničke duše. Najpoznatie njegovo delo je zbirka pesama „Cvede zla“. Na trenutke deluje da Bodler veliča blud, porok i nemoral, ali sve vreme simbolima dočarava naličje društva. Oseti se prisustvo gorčine prema porocima kojima se i sam predavao. U njegovim pesmama se ogleda

a sam pesnik nema inspiraciju. u njegovom stvaralaštvu se dosta saznaje o njegovoj ličnosti i moralnoj krizi kroz koju je prolazio. naspram tamnog koje je okružuje. Crna reka je najoriginalniji simbol prolaznosti i bespovratnosti. sigurno je da je svojim stilom i umedem ostavio pečat u literaturi i udario kamen temeljac moderne pesničke umetnosti. Mesec je ogledalo ljudi. nema volje da leti. ali i običnih ljudi. mada on ne predstavlja isključivo pesnike kao stvaraoce . Poeziju je obogatiju muzikalnošdu i novim lirskim izrazima. Rembo je iskoristio ovu tragičnu junjakinju kao simbol. Na početku svog ludila Ofelija deli cvede i daje svet Hamletovoj majci koji prestvalja neverstvo. živahan i lep. ti sliko moja. Ofelija je jednom rečju u pesmi sam umetnik. Niko mu nije ravan dok stvara i piše pesme. U pesmi su prisutni motivi čežnje. ovde imamo prikaz umetnika i pesnika koji nema slobodu da stvara. Svoja osedanja i poglede su iskoristili i pretočili u pesme koje su bile ogledalo tadačnjeg pojedinca i društva. Kao i kod Bodlera. pa se zbog toga često možemo i mi pronadi u stihovima. U njegovoj pesmi „Mesečina“ se nazire i impresionizam kao stvaralački pravac. dok su u drugom trenutku njegove reči pobuna i dok čitamo redove: „Bože. Kada je uvazduhu on je kralj celoga sveta. Značaj simbolizna i simbolista kao umetnika je nesaglediv. Nalik na Bodlerovom „Albatrosu“. Pesnici ovog pravca su unapredili književnost. kao i za njega život težak. Traga za utočištem u idealima i bekstvu od prolaznosti i bezdana. Opšte prisutna je bela boja koja se vezuje za devojku kao simbol nevinosti. Albatros je simbol za umetnika. on nastoji da zamrači smisao. govori i misli. Čitalac nasluduje i smišlja značenja njegovih pesma. Stvorili su nove pesničke oblike i stihu su dali ritam. Kada se jezero zaledi i labud. Njegova poema „Pesničko umede“ se smatra manifestom simbolizma. Jedna od najpoznatijih njegovih pesama je „Ofelija“. U svom ludilu okončava život u reci. Zbog iskrenih emocija koje prožimaju Bodlerovo stvaralaštvo svako može da zamisli pred sobom običnog smrtnika koji je kroz svoje pesme ispoljio svu svoju čovečnost. Iako ni neki njegovi savremenici nisu shvatili viziju koju je Bodler imao dok je pesničkim slikama opisivao društvo i sebe kao pojedinca ali i predstvanika tog društva. Svaka nova pesma otkriva nam još jedan delid ljudske duše i ljudskog duha. Na prvo čitanje izgleda kao da pesnik govori o Ofeliji iz Šekspirove drame „Hamlet“ kao o devojci koja je završila tragičnom smdu. beživotnom i surovom prirodom sveta. Dok se čitaju njegove pesme vidi se da je njihov autor imao česte trenutke bezvoljnosti. ali je sputavan u svome okruženju. ali i savremenog. Pesnik. Ona je belo i čisto. Artur Rembo je još jedan od predstavnika simbolizma u pesništvu. a pogotovo pesnički izraz. koji simbolizuje pesnika suočenog sa kritikom. mladosti i čistode. U pesmi „Labud“ prvo nas suočava sa slikom labuda koji je veličanstven. čas nestaje. Čas je prikazan na nebu u punom sjaju. proklet da si“.slika pariske sirotinje nemodne zbog socijalne bede. On je snažan. Pol Verlen je jedan od pisaca koji su pošli Bodlerovim stopama. Za razliku od Remboa. Ofelija koju je pesnik opisao je žrtva postojanja sama po sebi. ali je okružena crnom. Međutim. Simbolizuje ideale i sanjarenje pesnika. a zvezde samo doprinose slici bezdana dok oslikavaju beskraj kosmosa. kao i njegova Ofelija traga za istim. apatije i nemodi. melodičnost i više slobode. Stefan Malarme je tragao za novom poezijom. Veličanstven u letu i u svojoj belini predstavlja svetlo i raj koji pesnik pronalazi u svome pisanju dok se u jezeru oseda nesigurno. Za nju je.

. Ljudi ga ne shvataju i ismevaju ga. Kada je na zemlji njegov najvedi dar u stvaralaštvu ga sputava.. .Albatros je svaki prokleti pesnik.umetnosti..