l

Figura i značenje

Pretpostaviti misao bez oblika stvar je nemoguća; isto kao i oblik koji ne izražava neku misao. G. Flober, Pisma

Na biografiji Gistava Flobera delom je zasnovana priča Floberovog papagaja, romana-eseja čiji je autor savremeni engleski pisac Džulijan Barns, veliki poštovalac Floberovog dela. Glavni junak i pripovedač Barnsovog romana, penzionisani lekar, udovac, i sam ljubitelj Floberove proze, prelazi La Manš i odlazi u Francusku, na svojevrsno hodočašće po putevima Floberovog života i umetnosti, nadajući se da će u „ostacima" piščevog života pronaći, kako sam kaže, „neku dodatnu istinu" o prošlosti. Traganje za pravom slikom prošlih događaja središnje je tematsko uporište Floberovog papagaja. Ovu prustovsku temu Barns razvija oslanjajući se na jednu epizodu iz Floberove sentimentalne biografije - dugogodišnje piščevo prijateljstvo s Lujzom Kole, pesnikinjom, prijateljicom i muzom još nekih istaknutih francuskih pisaca i filozofa 19. veka. Priča o Floberovoj i Lujzinoj romansi dobro je poznata svim čitaocima koji, poput Barnsovog junaka, vole da „zaviruju" i iza samog dela. Ona je ispričana više puta: prvi put iznosi je sam Flober u pismima upućenim Lujzi; kasnije su je, oslanjajući se dobrim delom upravo na Prepisku, ponovili i piščevi brojni biografi. Floberova pisma ne daju celovitu sliku prijateljstva s Lujzom Kole, u njima nema mnogo podataka o spoljašnjim okolnostima u kojima se odvijala ova romansa - o činjenicama nas obaveštavaju uglavnom biografi. Osim toga, ima razloga za sumnju da je ta slika i pomalo „iskrivljena": Floberov ton je često, kako je to primećivala i sama Lujza, „cinično iskren", i nije teško primetiti da pisac, čak i u najprisnijim stva-

Flober ih je pisao desetak godina. ne držeći se više načela „da ne treba sebe pisati". Dakle. pisma Lujzi nisu samo „ljubavni roman" o Floberu i Lujzi. kao uostalom i čitava. ona su svedočanstvo o piscu izvan dela. Ona nam omogućavaju da davno mrtvog pisca upoznamo onako kao što možda poznajemo samo osobe koje su nam najbliže. u Prepisci koja nije bila namenjena širokoj publici. „prethodno isterano na vrata. Flober nema umetničkih razloga da prikriva svoju ličnost. o njegovom karakteru. najzanimljiviji period Floberovog života. Ona predstavljaju svojevrsno uputstvo za čitanje Floberove proze. prilično redovno. pisma Lujzi predstavljaju i dragoceno svedočanstvo o Floberovoj umetnosti. Važnije mu je da objasni svoje spisateljske preokupacije. gotovo kao sporedni rekviziti u jednom životu potpuno posvećenom Umetnosti. intenzivno razmišljao o stilu. To su godine u kojima je on tražio svoju poetiku. nego da govori o ljubavi. Mogućnost takvog poznavanja u slučaju pisca kakav je Flober nosi i jednu posebnu draž: Floberovom gotovo natčovečanskom nastojanju da iz dela ukloni svaki trag „svojih osećanja i svog života". glavne odlike vrhunske umetnosti. vratilo kroz sve prozore". ona su istovremeno i nešto više i nešto manje od toga: Floberova verzija priče o romansi s Lujzom Kole.oslobođen strogih stilskih zahteva svoje proze on tu piše mnogo „razigranije". 1 Nezavisno od biografske vrednosti.a njima je „pokriven". pisma Lujzi. U pismima Lujzi. jer otkrivaju s kakvom vrstom pažnje treba pristupati njegovom stilu. Neki od najznačajnijih Floberovih iskaza o veštini pisanja romana i umetnosti uopšte nalaze se upravo u ovim pismima. U pismima se njegovo ja. po Floberu. veoma obimna Floberova prepiska. pisao Gospođu Bovari i Salambu. da se „obezliči" u toj meri da „potomstvo poveruje da nije ni postojao".12 ADRIJANA MARČETIĆ rima. i pored povremenih strasnih izliva naklonosti. u jednom drugom smislu zadovoljavaju čitaočevu radoznalost . „Bestrasnost" i „bezličnost" predstavljaju. Flober je često više zaokupljen pitanjima umetničke forme nego konkretnim životnim i ljubavnim problemima koji očigledno muče njegovu prijateljicu. teško bi bilo naći pandan u čitavoj istoriji književnosti. . Međutim. Lujza i romansa s njom u Floberovim pismima ukazuju distancirano i fragmentarno. štaviše . senzibilitetu i pogledu na svet.i po dva-tri u jednom danu . zadržava izvesnu meru obazrivosti i uzdržanosti. ponekad veoma često . Ali. kako bi rekao Tibode. u poetičkom smislu.kao svojevrstan roman o stvarnom Gistavu Floberu. Zato se.

kako romaneskna forma dopušta i štaviše podrazumeva određene fikcionalne slobode u obradi „materijala". Nezavisno od specifičnih odlika. a zatim kao Lujzinu verziju. Drugim recima. Ako je biografija uspela. biće osvetljeni s obzirom na značaj koje imaju ili su imale za tu ličnost. slika ovog prošlog zbivanja nužno ostaje deformisana optikom kroz koju je predočena. biografije u određenoj meri predstavljaju psihološki portret jedne ličnosti. da li je i ona o ljubavi govorila samo uzgred ili je. U našem primeru. naravno ne znači da biograf ne može stati i na neku drugu tačku gledišta. kao i činjenici da Lujzina pisma nisu sačuvana. to znači da je i u najboljim biografijama posvećenim Floberu. Isti je slučaj i s Floberovim biografijama. baš kao i u njegovim pismima. Pošto ne čujemo glas „druge strane". kao ni Lujzin roman Priča o jednom vojniku. Biografija ne daje samo informaciju o tome šta se dogodilo u životu jedne ličnosti. okolnosti nekog života. već i o tome kako spoljašnje činjenice. prvobitna perspektiva ostaje težište čitave konstrukcije. to bila glavna tema njene prepiske. utiču na karakter njenog junaka i kako ih. pojedinačne činjenice iz života junaka biografije. nemamo neposrednih dokaza o Lujzinom autentičnom viđenju ove velikim delom epistolarne romanse. s druge strane. kako Floberova pisma Lujzi nisu toliko priča o jednoj zanimljivoj ljubavnoj aferi u koju su ravnopravno bile upletene dve osobe. bila ispričana samo Floberova verzija priče o Lujzi Kole. Ali. što. napisan u osvetničkom ogorčenju posle dramatičnog raskida. kakav je bio ton i stil njenih pisama. mi u stvari ne znamo kakva je bila Lujzina verzija iste priče. taj karakter određuje. Ne znamo šta je ona pisala Floberu.FIGURE PRIPOVEDANJA _______________________________________ 1_ 3 Zahvaljujući specifičnoj epistolarnoj formi. Kada pripoveda o romansi s Lujzom Kole. Ali. prinuđeni smo da sliku Floberove i Lujzine romanse rekonstruišemo samo na osnovu piščeve verzije. kao i njegova ili njena kompletna životna priča. u kojoj „čujemo" samo glas autora pisma i zbivanja sagledavamo samo iz njegove psihološke perspektive. i Barns se u najvećem delu svoje knjige oslanja na Floberova pisma i njegovu verziju priče. i u biografiji je dominatna psihološka perspektiva ličnosti čiji se život ispituje. U „Floberovoj verzi- . koliko su priča o Floberu kao čoveku i umetniku. Ne računajući Floberove odgovore na Lujzina sumnjičenja. Ali čak i u takvim slučajevima. naprotiv. Barns pribegava jednom eksperimentu: već poznatu priču o Floberu i Lujzi on pripoveda dva puta: prvo kao Floberovu.

i u pojedinostima i u opštem utisku. u Barnsovoj priči o Floberu i Lujzi jasnije su izoštrene neke crte Floberove ličnosti koje su svesno ili nesvesno prikrivene i u pismima i u klasičnim biografijama egoizam. Ironijsko distanciranje od Floberove perspektive baca nešto drukčije svetio na Floberovu i Lujzinu romansu i u poznatu priču unosi potpuno nove dimenzije i značenja. mačizam. Flober na isti način voli Lujzu Kole . čak i onda kada pripovedač nagoveštava da su neki njegovi postupci prema Lujzi Kole bili bezosećajni ili svirepi. Floberova emocionalna. ali ovog puta iz perspektive Lujze Ko- . U opštim crtama Barnsova prva priča o Floberu i Lujzi Kole bliska je onoj verziji te priče koju poznajemo iz pisama i biografija . narcisoidnost. intelektualna i moralna perspektiva „senči" svaki pojedinačni incident i istovremeno uobličava smisao celokupnog zbivanja. Mada se ove crte Floberovog karaktera mogu naslutiti već i iz samih njegovih pisama. Ali. pripovedač Barnsovog romana se istovremeno od nje i distancira. Na taj način. Tradicionalan je i pristup Lujzinom liku . pa i klasičnih biografija. Ipak. I kao junak Barnsovog romana-biografije i kao istorijska ličnost. u celini posmatrano. Između pripovedačeve perspektive i tačke gledišta Flobera kao junaka u Barnsovom romanu postoji izvestan raskorak koji pripovedaču omogućava da postupke lika ocenjuje u sopstvenom sistemu vrednosti. neshvaćenom geniju izuzetno osetljivog senzibiliteta.Umetnost. ovakav pristup Floberovom liku treba shvatiti kao originalnu Barnsovu kreaciju. Oslanjanje na ovu perspektivu omogućava čitaocu da sačuva simpatije prema Floberu. jer ima važnu ulogu u konstituisanju „smisaonog sklopa" celog romana. isključivost. u onom delu romana u kojem je težište na Floberovoj tački gledišta i njegovom doživljaju. toliko drukčija od „tradicionalnih" da se može reći da se na osnovu ove nove perspektive oblikuje i nova verzija priče o Floberu i Lujzi Kole. distancirano i s nemalom dozom ironije. Barns još jednom pripoveda tu istu priču. iako Floberovu psihološku perspektivu koristi kao „podlogu" na kojoj vrednuje i tumači zbivanja. drukčijem od junakovog.to je u stvari priča o Floberu kao čoveku i umetniku. pa zbog toga na kraju biva zasluženo udaljena iz piščevog života. Pošto je ispričao Floberovu verziju priče o Lujzi Kole.rezervisano.ona je predstavljena kao osoba čija romantična ambicija da se Floberu nametne kao obožavana muza i supruga ugrožava jedinu pravu Floberovu ljubav . lako prepoznatljivi.14 ADRIJANA MARČETIĆ ji" dokumentarna osnova i „tradicionalno" značenje priče su.

Osim toga.promene pripovedne perspektive i pripovedačevog glasa. U ovom slučaju. pramenu pripovedne perspektive ovde prati i pramena narativnog glasa: za razliku od ostalog dela romana. floberovsko značenje ove romantične priče. Barns ne vrši nikakve izmene na nivou činjenica isti su i pojedinačni događaji i celokupno zbivanje. To više nije priča iz Floberove verzije. kao što smo već videli. Čitalac Barnsovog romana počinje da se pita da li je zaista sve bilo baš tako kako se obično predstavlja. Kada se sve sabere. to je sada priča o ženi spremnoj na velike žrtve u ime ostvarenja jednog romantičnog ideala. romantični ideal Lujze Kole ukazuje se kao maska ispod koje se skrivaju mnogo prizemnije ambicije.FIGUREPRIPOVEDANJA 15 le kao romanesknog lika. ironijski distanciran od junaka. priča o neshvaćenom geniju i nametljivoj ljubavnici. između Lujze Kole i Flobera „dešava se" uvek isto. ljubitelj Floberove proze. ali sada se sve to ukazuje u toliko drukčijem svetlu. pošto je pripovedač Floberovog papagaja. odnosno kad se uzme u obzir i efekat koji ima ovakvo udvajanje perspektiva i Barnsova ironija prema obema. Pojedinačni događaji opisani u poglavlju Floberovog papagaja koje sadrži Lujzinu verziju manje-više se podudaraju s onima koji su nam predočeni ranije u romanu. u Floberovoj verziji. dobijamo nešto što bi se moglo nazvati trećom verzijom iste priče čije značenje više nije isključivo određeno samim događajima i njihovim prelamanjem u psihi dvaju li- . njegova tačka gledišta relativizuje i Lujzinu perspektivu. S pripovedačeve distance. u ovom poglavlju pripovedač više nije doktor. izmenjene semantičke implikacije Lujzine verzije mogle bi se objasniti i sa čisto naratološkog stanovišta: one se mogu tumačiti kao posledica primene specifičnih narativnih figura . Događaji su isti. tako da je i ona u svom monologu predstavljena iz ugla iz kojeg se razobličava i njena motivaciju. Fikcionalno uobličavanje Lujzine perspektive relativizuje „tradicionalno". ali se promenila psihološka tačka gledišta iz koje se oni sagledavaju. a samim tim i smisao koji im se pripisuje. Međutim. da je opravdano reći da nam je u ovom poglavlju svog romana Barns ispričao jednu sasvim drugu priču o istom spletu okolnosti. već sama Lujza Kole. i da li je zaista smisao celokupnog zbivanja onakav kakav nam se predstavlja u Floberovoj verziji. U Verziji Lujze Kole uloge aktera su zamenjene: sada sama Lujza sebe predstavlja kao velikodušnu osobu i veliku damu koja zbog izvesne slabosti svog karaktera postaje žrtva nedozrelog i samoljubivog provincijskog pesnika.

način pripovedanja nije „spoljašnji" u odnosu na značenje priče. bitno je uslovljeno načinom na koji je ta priča ispričana.može do kraja istražiti i sagledati. ona nam otkriva i jednu važnu činjenicu u vezi s pripovedanjem: značenje jedne priče. pripovedački glas. Ali.perspektiva. shvaćene kao niz međusobno povezanih događaja. nezavisnog i potpuno fikcionalnog fabularnog toka. da smo ostvarili potpuno razumevanje svih aspekata nekog prošlog događaja. ima i svoju psihološku stranu. izazvale „epohalan preokret u poetici romana". pokazali su na koji način se smisao pojedinih događaja „deformiše" u kontekstu odabrane narativne tehnike i kakve to po- . već i formom u kojoj je taj „sadržaj" predočen. Razlog leži u činjenici da svaki događaj. nizom događaja koji čine njenu fabularnu potku. već i zahtevima koje nameće konkretna fikcionalna forma. već je to sada priča o nečemu sasvim drugom o neuhvatljivosti prošlosti. i svaka prošlost. U književnom narativnom tekstu. nikada ne možemo biti sigurni da smo u njih potpuno pronikli. ali ni njihov prost zbir.osim možda u romanu . kako kaže Franc Stancl. Značenje jedne priče nije uslovljeno samo njenim „sadržajem". nije samo neutralno izražajno sredstvo. zahvaljujući različitom pripovedačkom oblikovanju. Ona postaje primer na kojem Barns razvija ideju o nedokučivosti prošlosti. a ona se vrlo teško . ono je bilo sadržano još u Floberovim i Džemsovim „teorijskim refleksijama o osobenostima romansijerske umetnosti" koje su polovinom prošlog veka.16 ADRIJANA MARČETIĆ kova. Barnsova priča o Floberu i Lujzi nije ni Floberova ni Lujzina verzija. Kada se promeni način pripovedanja . već je element koji bitno određuje smisaoni sklop pripovednog teksta. a neki od njih. osim materijalne. Čak i kada o nekim prošlim vremenima i zbivanjima postoje ma-njeviše pouzdani dokazi. dobija i simbolični značaj.2 Svest o značaju romaneskne tehnike bitno je odredila i teoriju proze ruskih formalista. Njeno značenje bitno je uslovljeno činjenicom da je u Barnsovom romanu priča o Floberu i Lujzi postavljena u kontekst drugog. U teoriji proze ovo saznanje ne predstavlja novinu. jezička sredstva . Barnsova knjiga pokazuje kako se na osnovu istog niza događaja. na primer Šklovski u knjizi o Tolstojevom Ratu i miru. mogu ispričati veoma različite priče. Tako priča o Floberu i Lujzi Kole u Floberovom papagaju osim istorijskog.bitno se menja „smisaoni sklop" ćele priče. pa samim tim i značenje koje dobijaju predočeni događaji. vrsta kompozicije.

U uvodu Retorike proze. Vejn But zapaža da bi Odiseja bila potpuno drukčija priča da se o istim epizodama koje čine njenu fabularnu potku pripoveda na drugi način . a čitaočeve simpatije. većina savremenih teorija pripovedanja.na primer. na primer.Tipične pripovedačke situacije. a ne samog Odiseja. knjige koja je u celini posvećena istraživanju načina na koji tipične pripovedne tehnike uslovljavaju čitaočevu reakciju na tekst. iz perspektive prosaca. nije pošlo za rukom da na adekvatan način odgovori na zadatak koji je sam postavio. Tipične forme romana i Teorija pripovedanja . ali ni u drugim knjigama iz ove oblasti. njegove ambicije se iscrpljuju nastojanjem da roman kao žanr klasifikuje u nekoliko apstraktnih tipova.u stvari su više pokušaj tipologije romana sa stanovišta narativne tehnike. iako su teoretičari često isticali potrebu da se istraži odnos između narativnog načina i značenja pripovednog teksta kao jedan od osnovnih zadataka teorije pripovedanja. a daleko manje istraživanje načina na koji tehnika učestvuje u „kreiranju i tumačenju" značenja u romanu. bile bi potpuno izmenjene.4 i zalaže se za pristup romanu koji će ukazati na njegove osobenosti u pogledu „jezičkog formiranja i pripovedačkog uobličavanja" građe. Najbolji primer je upravo sam Stancl kome ni u Tipičnim formama romana. Štanclova teorija u tom pogledu ne predstavlja izuzetak.3 U Tipičnim formama romana Franc Stancl kaže da je jedan od osnovnih zadataka teorije romana da „istraži načine pripovedanja i kompozicione forme romana iz ugla njihove funkcije kreiranja i tumačenja smisla". Vejn But ili Franc Stancl. bez obzira na konkretna metodološka polazišta i proklamovane ciljeve. Kao po nekom nepisanom pravilu. uglav- . ukazivali su na presudan značaj ovog aspekta narativnog teksta i potrebu da se on teorijski istraži i objasni. Ispitivanje narativnih tehnika sa stanovišta njihovog semantičkog potencijala samo je deklarativni cilj Štandove teorije. I kasniji teoretičari različitih orijentacija kakvi su. Sve tri Štanclove svojevremeno veoma uticajne knjige o teoriji romana . Smisaoni akcenti bili bi drukčije „raspoređeni". Ali. jer on u stvari i ne pokušava da dođe do koherentnog skupa pojmova koji bi omogućio analizu narativnog teksta s obzirom na značenjski potencijal njegove forme. pa samim tim i njegovo tumačenje.FIGURE PRIPOVEDANJA 17 sledice ima u oblikovanju značenja književnog pripovednog teksta. Persi Labok. u praksi je taj zadatak uglavnom ostajao nerešen. njegove „nade i bojazni".

6 Na Ženetov doprinos teoriji pripovedanja već je ukazivano i on je iscrpno ocenjen u brojnim osvrtima i diskusijama koje je podstakla njegova Rasprava o pripovedanju. kako je govorio Kolridž. sa francuskim naratolozima. teorija književnosti nije nikakav organon. na primer. U skladu s tim. potvrđuju da je i teorija pripovedanja. U tu vrstu teorije spada i teorija pripovedanja koju je Žerar Ženet formulisao u Raspravi o pripovedanju primenjujući je u analizi Prustovog romana. Interesovanje za to važno pitanje nije srazmerno gotovo nepreglednom broju knjiga i radova iz ove oblasti. ili podloga na kojoj se analiziraju i tumače pojedinačna književna dela. Izuzeci ipak postoje i oni. kao i svaka druga književna teorija. S druge strane. Takav je slučaj. toliko je osvojila rečnik savremene teorije . koje se obično vezuje za strukturalizam. neki savremeni pristupi pripovedanju stoje na stanovištu da problemi značenja i interpretacije pojedinačnog književnog dela uopšte i ne ulaze u krug teorijskih pitanja. pokazuje da najveću vrednost imaju one teorije koje su zamišljene upravo kao neka vrsta organona i koje se u razjašnjenju svojih ideja oslanjaju na konkretna književna dela. čiji pristup predstavlja izraz jednog relativno novijeg shvatanja književne teorije uopšte. već opisivanje opštih pojava i zakona u književnosti. koji su napisani u poslednjih tridesetak godina i još uvek se pišu. kao i pojmovni aparat iz kojeg je izvedena._I8 ADRIJANA MARČETIĆ nom završavaju kao klasifikacije ili tipologije. njenih ciljeva i zadataka. ono što jedan tekst određuje kao pripovedni. Ove dve tendencije u teoriji pripovedanja dovele su do toga da je pitanje o odnosu pripovedne forme i značenja narativnog teksta ostalo nedovoljno istraženo. jednu elementarnu narativnu formulu koja po njima predstavlja samu suštinu narativnosti. Cilj teorije nije da definiše skup pojmova koji će poslužiti kao interpretativna oruđa. čini se. oni su tražili isključivo u opštem i apstraktnom. Ženetova terminologija. Po tom shvatanju. pa se u njihovom okviru i ne istražuje odnos između konkretne narativne forme i njenih eventualnih semantičkih aspekata. od Aristotela do danas. Specifičnost narativnog. najuspešnija onda kada potvrdu svojih pretpostavki traži u praksi: istorija poetike. „instrument za posmatranje". dok su pojedinačno delo i njegovo konkretno značenje „stavljali u zagrade". francuski naratolozi su teoriju pripovedanja odredili kao disciplinu čiji je zadatak da iz nebrojenog mnoštva različitih pripovednih tekstova izoluje ono što im je svima zajedničko.

Istovremeno.FIGURE PRIPOVEPANJA 19 pripovedanja da slobodno možemo reći da je današnja naratologija nezamisliva bez Ženetovog doprinosa. njeni brojni sledbenici. dok drugi neizbežno ostaju u senci. Možda se njena najveća vrednost upravo i sastoji u tome što može poslužiti kao polazište za proučavanje načina na koji narativna tehnika učestvuje u „kreiranju i tumačenju" značenja pripovednog teksta. ili barem kao polazište za interpretaciju koja će podjednako voditi računa i o obliku i o smislu pripovednog teksta. kao uostalom i svaki drugi pokušaj da se teorijski osvetle specifičnosti značenja u književnosti. . kao i svaki „instrument za posmatranje". kao da nisu dovoljno jasno istakli jednu od njenih najvećih vrlina: Ženetova teorija predstavlja pokušaj da se fenomen pripovedanja objasni istančanom analizom konkretnih. i ova teorija ima ograničen domet i ne odgovara na sva relevantna pitanja: ona svoj predmet proučavanja osvetljava samo iz određenog ugla i otkriva samo neke njegove elemente. zaokupljeni njenim „tehničkim" i čisto terminološkim aspektima. No. Ali. ta okolnost ne umanjuje njen značaj: uvidi do kojih je Ženet došao nisu manje dragoceni zato što su parcijalni. a ne samo uvođenjem apstraktnih obrazaca i formula čija stvarna primenljivost na takva dela ostaje neizvesna. čini se da njegova teorija sadrži ideje koje omogućavaju da se preciznije istraži odnos između narativne forme i značenja pripovednog teksta. i pored ogromnog uticaja koji je Ženetova teorija izvršila i u Francuskoj i izvan nje. umetnički vrednih književnih dela. Naravno. mada sam Ženet izričito ne raspravlja o ovom pitanju.