ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE

UNIVERZITET U BEOGRADU

SEMINARSKI RAD

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE

Prof Dr.Petar Petrovic

Student Jelena Brozovic 05-018/07

Beograd,2009

SADR AJ

1. Asasas
1

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
2. Sasas 3. Sasas 4. Sasas 5. Sasas 6. Sasasa 7. Sasasa 8. Sasaa 9. Sasasa 10. Sasassa 11. Sasas 12. Sasasas S

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE

UVOD

Najuniverzalniji filozof starog veka bio je Aristotel (384322. st. e.), ro en u Stagiri na tra koj Halkidici. Aristotel je mladost proveo u Platonovoj Akademiji studiraju i filozofiju. Kasnije odlazi na dvor Filipa II Makedonskog,gde je njegov otac bio lekar. Tamo je podu avao Filipovog sina Aleksandra sve dok Aleksandar nije postao vladar i dok nije po ao u osvaja ke ratove. Istorijska situacija podu ila je Aristotela da je nemogu e vladare prikloniti filozofiji, urazumiti ih i otkloniti ih od elje za osvajanjima. Sam Aristotel bio je pristalica polisne samouprave i protivnik stvaranja velikih dr avnih teritorija pod vla u jednog vladara. On je u tom smislu i podu avao Aleksandra, ali o ito bez rezultata. Uo iv i nesklad izme u filozofskog u enja i potrebe prakti nih re avanja dru tvenih problema, Aristotel se vra a u Atinu i tamo osniva svoju kolu pod imenom Likej Ta peripateti ka filozofska kola ( = etnje i vrtni tremovi gde se odr avala nastava) nadma ila je Platonovu Akademiju. Trinaest godina nakon osnivanja Likeja je umro. Aristotelov rad je sveobuhvatan. On nije samo originalan filozof, on je sistemati ar svega to je Gr ka do njega stvorila na filozofsko-teorijskom podru ju. On je istovremeno i empiri ar, istra iva , i njegov Likej postaje centar ne samo filozofskih prou avanja ve i egzaktnog, nau nog rada. Celokupna duhovna delatnost po Aristotelu se deli na prakti nu, teorijsku i poeti ku. U skladu s tom podelom on deli i svoju filozofiju. U prakti nu filozofiju spadaju etika, ekonomika i politika. U teorijsku filozofiju spadaju fizika, matematika i metafizika. Ovu poslednju Aristotel zove jo i "prva filozofija a naziv metafizika (doslovno "ono to je iza fizike") upotrebili su tek kasnije oni koji su sre ivali Aristotelove spise. U poeti ku filozofiju spada tehni ko i umetni ko oblikovanje. Ova poslednja oblast predstavlja Aristotelovu estetiku, u kojoj je potpuno obradio samo u enje o pesni tvu. Njegovo delo iz te oblasti zove se Poetika. Logi ke spise pod naslovom Organon (doslovno "Oru e filozofiranja") Aristotel ne ubraja u ovu podelu: naime, on smatra da logika kao nauka treba da prethodi svakoj pravoj duhovnoj delatnosti kao ve ba u mi ljenju.1 Premda Platonov u enik, bio je odlu an ali ne uvek i dosledan kriti ar njegova idealizma. Aristotel nastoji dokazati da je Platonov svet ideja neodr iv, i da je stoga Platonova filozofija u sebi protivre na. Najsadr ajniji su ovi momenti kritike teorije ideja: ta, u stvari, zna e ideje za Platona? "Jer one nisu njima (tj. ulnim stvarima) uzroci niti kretanja niti ma kakve promene". I dalje, kako je mogu e "da supstancija bude odvojena od onoga ega je ona supstancija". Jer ako ne to ini su tinu stvari, ini se nemogu im da se to to ini njegovu su tinu izdvoji iz tih stvari. Aristotel, nasuprot Platonu, nastoji dokazati da je prva i prava supstancija ili istinsko bivstvo pojedina na stvar. U toj pojedina noj stvari realizovana je bit, su tina, pomo u materije. Ono
1

www.vikipedija.rs

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
op te, su tinsko, po Platonu idejno, postaje pomo u materije konkretna, realna, pojedina na stvar. Tako materija dobija svoje odre enje upravo preko tog op teg, su tinskog. To op te u stvarima Aristotel naziva formom. Forma i materija su dva osnovna principa svake pojedina ne stvari. U oblikovanju stvari ta dva principa nemaju jednaku ulogu. Materija predstavlja pasivni princip, mogu nost, potenciju .Forma je aktivni princip i uzrok oblikovanja materije u konkretnu pojedina nu stvar, tj. aktualizacije potencije. Uzimaju i pojedina nu stvar kao prvu i pravu supstanciju, Aristotel smatra da se prou avanje stvarnosti i njenih zakona ne mo e zapo eti od ideja, odnosno pojmova, ve ba od same pojedina ne stvari. Tim stavom Aristotel u istoriji otvara put ka egzaktno-empirijskom istra ivanju. Ve sam naziv "prva supstancija" ukazuje na to da se Aristotel nije zadr ao samo na njenom zna enju i da nije zavr io svoja filozofska razmatranja podvla enjem pojedina ne stvari kao prve supstancije. On je suvi e u sebi apsorbovao itavu anti ku filozofiju da bi bio slobodan od njenog idealisti kog uticaja, a dvadesetogodi nje studije kod Platona uslovile su da nije mogao do kraja kriti ki prevladati idealizam svoga u itelja. Aristotel je logi ar i priznaje hijerarhiju logi kih pojmova. Tu hijerarhiju pojmova on uklju uje u svoju ontologiju. Naime, dok je pojedina na stvar prva supstancija, njen rodni pojam ili vrsta bi e, po Aristotelu, druga supstancija .Odnos izme u vi eg rodnog pojma i ni eg identi an je s odnosom forme prema materiji, odnosno vi i rodni pojam odnosi e se prema ni em kao forma prema materiji. Iz toga sledi da e vi i rodni pojam uvek biti aktivan princip u odnosu na ni i, koji predstavlja pasivan princip. Slede i tako hijerarhiju pojmova nailazimo na najvi i pojam u toj hijerarhiji na pojam iznad kojeg vi e nema vi eg rodnog pojma. To je najvi i aktivni princip. Budu i da iznad njega nema vi e ni eg u odnosu na ta bi on mogao biti pasivan, on predstavlja istu aktivnost, istu formu, koja je sama po sebi nepokretna jer nema ta da je pokre e. Ali kao takva, ista forma je prvi pokreta , prva aktivnost u odnosu na ni e pojmove. To je Aristotelov bog, ono to on naziva "prva podle e a tvar u svakom pojedina nom". On nije shva en kao sveobuhvatna snaga sveta koja se nalazi svuda i u svemu. On je ista aktivnost, ista forma, nepokretna, i kao prvi princip aktivnosti shva ena kao pojedina na pojava, a ne kao bitak sveta koji sve pro ima.2 Kao to je isticanjem konkretne stvari kao prve supstancije Aristotel utro put empirijskom istra ivanju, tako je ovim svojim "bogom" dugom anti kom idealizmu otvorio mogu nost logi kog obja njenja postojanja boga. Tako je u istoriji filozofije za et teizam, iako sam Aristotel nije bio teista. Aristotelovo popu tanje idealizmu lak e se razume ako se zna da materija u njegovoj ontologiji ne igra samo pasivnu mogu nost u odnosu na aktivnu formu. Kao i Platon, Aristotel odre uje materiji negativne osobine, ali ne u smislu zlog principa, tj. izvora svega lo ega u prirodi i u oveku. Materija je za Aristotela ograni avaju i princip ba time to je pasivna, ona je ono to se opire formi, ona je sputavaju i princip u kretanju. Aristotel se poslu io primerom vajara: on nastoji u kamenu ostvariti neku odre enu formu koju kao zamisao ima u svojoj glavi, i ona predstavlja princip delatnosti, kretanja. Me utim, u nastojanju da realizuje tu formu, nailazi na otpor u kamenu te svoju delatnost mora delimi no podrediti tom otporu kamena-materije.

www.vikipedija.rs

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
Kao to Aristotel nije mogao prevladati dualizam materijalnog i idejnog sveta u svojoj ontologiji, tako to nije mogao ni u teoriji saznanja. Za njega je ulo polazna ta ka sve spoznaje. Ose anje kao sposobnost pripada du i. Aristotel smatra da sva iva bi a imaju du u, ali s razli itim stupnjevima sposobnosti. Sposobnosti du e jesu: hranjenje, po uda, opa anje, kretanje u mestu i mi ljenje. Biljkama, na primer, pripada samo sposobnost hranjenja. Drugim pak ivim bi ima pripada i po uda i hranjenje, tre ima jo i opa anje. I tako redom: svaka vi a vrsta ivih bi a poseduje i ni e du evne sposobnosti, dok ni a bi a ne poseduju vi e du evne sposobnosti.3 Ljudska du a, koja poseduje i mi ljenje kao najvi i du evni kvalitet, poseduje i sve ostale vrste du evnih sposobnosti. Polazne osnove spoznaje su sposobnost percipiranja i se anja, koje poseduju ve i neke ivotinje. ovek pomo u mi ljenja, a na osnovu opa anja i se anja, sti e iskustvo na osnovu kojega stvara ume a. Ume u ve pripada znanje i razumevanje onoga to se iskustvom steklo. Ljudi s velikim iskustvom i s ume em deluju u svakodnevnom ivotu, dok je nauka, kao nezainteresovana za trenutne potrebe, nastala tamo gde je bilo dokolice. Sve dovde Aristotel je kriti ar idealisti ke gnoseologije isto tako kao to je bio kriti ar idealisti ke ontologije u kritici Platonovih ideja. Tek u svojim razmatranjima o umu, o sposobnosti mi ljenja da samo sebe misli, Aristotel ini ustupak idealizmu. Naime, da bi um delovao, on mora biti slobodan od ulnog sveta i potpuno odvojen od njega. Tek takav on mo e imati mi ljenje kao svoj predmet. "Sposobnost opa anja nije, naime, mogu a bez tela, a um je od tela odvojen", ka e Aristotel. U pore enju s Platonovim zanosom kad zastupa svoje pravedno ure enje dr ave, Aristotel se i na podru ju politi ke filozofije pojavljuje kao trezveniji i vi e sklon analizi podataka nego ideji dobra ili pravednosti. On ne zastupa neki posebno odre eni tip dru tva ili dr ave, ve vi e nagla ava problem upravljanja dr avom. Ako sposobni i dobri ljudi rukovode dr avom, ona i kao aristokratska mo e biti dobra, ali ako njome rukovode lo i i nesposobni ljudi, tada ni demokratski oblik vladavine ne predstavlja re enje. U etici je Aristotel pristalica tzv. zlatne sredine, to zna i da se dobrim obrazovanjem mora kod ljudi posti i sna na volja da u svojoj dru tvenoj delatnosti izbegavaju krajnosti. Tako, na primer, i u upravljanju dr avom treba vlast dati ljudima koji nisu ni suvi e imu ni, jer imu ni su previ e obesni za vlast, skloni razvratu i nebrizi za dr avu, a niti suvi e siroma ni, jer su oni brutalni i skloni osvetama. Aristotel je poslednja sna na i originalna li nost anti ke filozofske misli. Kao sistematizator anti ke misle, on budu nosti otvara dva puta: empirijski, na koji e se kasnije osloniti nau na misao, i teisti ki, kojim e se kasnija srednjovekovna skolastika koristiti u svrhu filozofske interpretacije hri anske religije. Me utim, za ovu poslednju Aristotel nije do kraja odgovoran, jer je trebalo u velikoj meri menjati strukturu njegove filozofske misli da bi se njegovo u enje moglo prilagoditi hri anskoj teologiji.

www.vikipedija.rs

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE Aristotelovi spisi

Zbornik Aristotelovih spisa, sa uvan pod nazivom Corpus Aristotelicum, zasniva se na izdanju Aristotelovih spisa to ga je priredno peripateti ar Andronik Rodjani u Ciceronov doba.4 Pored sa uvanih spisa u tome zborniku bilo je i drugih Aristotelovih spisa, ali su oni izgubljeni. Za njih znamo iz navoda docnijih pisaca, koji se osnivaju na Andronikov rad, jer je on sastavio i potpun popis spisa Aristotelovih i Teofrastovih. Ti popisi jesu:
y y y

popis sa uvan u Diogena Learcanina V 2127; popis menagijski, koji se osniva naHesihiju, a zove se menagijski po njegovu prvom izdava u Menagiju; popis peripateti ara Ptolemeja, koji je izgubljen, ali za njega znamo otud to su ga oskudno dala dva arapska pisca iz H veka: Ibn el Kifti I Ibn Abi Oseiibam

Sva tri popisa nalaze se u Aristotelovu zborniku Berlinske akademije (vol. V, pg. 1463 ss, 1466 ss, 1469 ss). Aristotel je ve rano prevo en na sirski, arapski i latinski jezik.

Podela Aristotelovih spisa

y y

Docniji peripateti ari delili su Aristotelove spise u tri vrste. Jedno su eksoteri ki spisi Pod njima se razumevaju spisi odre eni za iri krug italaca, tj. popularni spisi.

Eudem ili O du i, gde pisac kao Platon u Fedonu dokazuje besmrtnost du e, Filosofiji u tri knj., gde se ve pojavljuje kritika Platonova u enja idejama, pravednosti u etiri knj. Opomene .filosofsko-pareneti ka poslanica kiparskom kralju Temisonu (Stob. 95.21). Od tih i ostalih eksoteri kih spisa sa uvani su samo odlomci.
y

Drugo su hipomnemati ki i sinagogi ki spisi. tj. bele ke i kriti ki izvodi iz nau nih spisa ( ) i razli ne zbirke u kojima je bilo sabrano prirodnja ko, knji evnoistorijsko, politi koistorijsko, antikvarno i drugo gradivo ( , ) za nau no prou avanje i za organizovanje nauke. o dobru. o idejama. o Pitagorovcima. o Arhitinoj filosofiji. o Protiv u enja Ksenofanova,

Milo N. uri : Istorija helenske knji evnosti, Bgd. 1996

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
o o o o o o

Protiv u enja Melisova, Pitanja iz Demokritovih spisa, Speusipovoj i Ksenokratovoj filosofiji. Izvodi iz Platonovih Zakona u tri knj. Izvodi iz Dr ave u 2 knj., Izvod iz Timeja i Arhitinih spisa itd.

U sinagogi ke spise spadaju, na primer.

o o o o o o o o

Anatomski opisi sa slikama u sedam knjiga, Zbornik retorskih teorija u dve knj.. Retorski primeri, Didaskalije, tj. zbornik zapisnika pozori nim prikazivanjima. Obi aji varvarski, Pravni sporovi helenskih gradova, Oliipijski pobednici. Pitijski pobednici itd.

Jedan od najve ih zbornika bio je Dr avni ustavi u sto pedeset i osam knjiga, od kojih je u svakoj bio prikazan ustav jedne dr ave. I od ovih spisa sa uvani su samo odlomci. Kakav je bio nau ni aparat poslelnjeg zbornkka pokazuje nam knjiga Atinski ustav, koja je gotovo cela na ena god. 1890. u jednom egipatskom grobu u rukopisu iz I veka posle Hr.
y

Tre e su esoteri ki spisi ( , , ) i pod njima se razumevaju spisi odre eni za u i krug slu alaca, tj. u iteljski spisi. Najve i broj tih spisa sa uvan je.

Sa uvani esoteri ki spisi mogu se podeliti na ove skupine: I. Logi ki spisi, koji su docnije dobili ime Organon (" smatrao logiku kao oru e za filosofske studije. Ovamo spadaju:
y y y y y y

), tj. Oru e, jer je Aristotel

Kategorije ( Categoriae), u dve knjige, tj. u enje deset najop tijih predikata bi a; tuma enju (De interpretatione), tj. delovima i vrstama re enica; Analitika prva (Analytica priora), u dve knjige, tj. zaklju ivanju (silogizmu); Analitika druga (Analytica posteriora), tako e u dve knjige, a raspravlja dokazu i definiciji; Topika ( , Topica) u osam knjiga, a raspravlja dijalekti kom zaklju ivanju na osnovu verovatnih premisa; varljivim dokazima (De sophisticis redargutionibus), tj. o zaklju ku kojega je poslednja izreka varljiva, ali na osnovu pre a njih izreka ima privid istinitosti.

II. Prirodnja ki (fizikalni, astronomski, biolo ki, zoolo ki, botani ki, meteorolo ki, psiholo ki) i matemati ki spisi.

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
Aristotelova podela nauka: 1. POIESIS Pojeti ke nauke, u njima se principi (polazi ta) nalaze u samom akteru. Poiesis (stvaranje, proizvo enje)-ima najni e mesto u sistemu. Ona po iva na "tehne"(ume e, ve tina, ak mo e zna iti i umetnost). a. Retorika b. Dijalektika-ova disciplina je ustvari logika, iji je osniva upravo Aristotel, a svoj dana nji naziv je dobila posle njegove smrti. Logika je nauk koji obuhvata prvenstveno mi ljenje, ali isto tako i govor kojim se mi ljenje iskazuje. Kod Aristotela, logika je deduktivna. Izdava i Aristotelovih dela sabrali su sve njegove logi ke spise ujedno, daju i im naziv "Organon" (organ, oru e, sredstvo), jer je logika oru e mi ljenja, neophodna je za svaku drugu nauku. c. Poetika-postoji i istoimeno delo Aristotela. To je kratka, ali zna ajna knjiga. Poetika zna i teorija knji evnosti, a ovaj filosof je njen osniva . 2. PRAKSIS Prakti ne nauke, u njima se principi nalaze delom u predmetu, a delom u samom istra iva u. a. Ekonomika-nauka o privre ivanju u doma instvu, kao i nauka o privre ivanju u dr avi (politi ka ekonomija). Aristotel je i njen za etnik. b. Etika-osniva je i ove nauke, kojoj je dao upravo ovo ime. Etimolo ki je vezano za re ethos, koja ozna ava ono to je obi ajima od davnina ustanovljeno da va i za ljudsko delanje i pona anje. Aristotel je napisao tri etike. c. Politika-u enje o politi kom delovanju. ovek po Aristotelu je politi ko bi e (anthropos zoon politikon), tj. dru tveno bi e. Smatrao je da onaj kome zajednica ne treba (tj. da je ovek kao jedinka dovoljan samom sebi) je ili gori ili bolji od drugih (ili je zver ili bog). 3. TEORIJA Teorijske nauke, u njima se principi nalaze u samom predmetu. a. Matematika-to je jedino podru je koje nije unapredio; dao je zna aja vi e fizici, koja je jo od Demokrita bila relativno zapostavljena u izu avanju. b. Fizika-Aristotel se zna ajno bavio fizikom.Postavio ju je odmah posle metafizike ("prva filosofija") i nazvao ju je "druga filosofija" (deutera philosophia). Napisao je vi e radova na tu temu (najzna ajnija je "Fizika"), a o njihovom zna aju govori podatak da su se ti spisi koristili sve do nau ne revolucije u XVII veku. c. Prva filosofija (kasnije metafizika)

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE Aristotelovo definisanje komuniciranja i retorike

Dok itamo Aristotelovu Retoriku, ose amo izvesno kolebanje izmedju, s jedne strane, znanstveno-teorijskog insistiranja na su tinskim momentima u konstituciji retori kog fenomena i, s druge strane, vrlo detaljnih opisa koji izlaze iz domena filozofije i razvodnjavaju Aristotelov ionako op iran tekst. Stoga se name e potreba da se izdvoje oni elementi njegovog traktata koji filozofski tretiraju samu stvar. Upravo po tome to retorika nije samo puko naukovanje i krasnore je, ve i filozofski utemeljeno ume e, ona zaslu uje na u pa nju. Ali, treba svakako imati u vidu i drugu stranu da je Aristotelu bilo stalo da pru i svestrani opis retori kog fenomena, da iznese na videlo sve momente koji ga konstitui u. Sama stvar se posmatra sa razli itih strana, pa se onda razli itosti sinteti u, a zatim se iz te sinteze radja pojam sa svim nijansama koje ulaze u njegov sadr aj. To mo emo videti ve u nabrajanju raznih tema kojima se bavi Retorika. Ona ulazi u domene logike, etike, politike, psihologije, stilistike. Uklju eni su, dakle, svi ele-menti potrebni za potpun uvid u retori ki fenomen. Mnogi autori su skloni da govore o ambivalentnoj poziciji Aristotelove Retorike. Taj stav vrlo dobro ilustruju re i Vitnija Outsa (Whitney J. Oatesa): S jedne strane, ona #Retorika# je povezana sa Aristotelovom logikom, etikom i politikom, a s druge stane predstavlja prakti ni priru nik za javne govornike...5 Prema ovoj interpretaciji, re je o delu koje ima svoju teorijsku, ali mo e imati i upotrebnu, da ka emo, prakti nu stranu. I zaista, Aristotel u Retorici odredjuje principe na kojima ovo ume e po iva, on je situira u kontekst filozofskih znanja i ve tina, defini e je tako da u prvi plan isti e upravo teorijski momenat u tretiranju problema, ali, s druge strane, u njoj je ne mali prostor posve en prakti nim savetima namenjenim onima koji svoju govornu sposobnost treba da artifikuju. Ova dvostruka funkcija dela u celini dolazi do izra aja i na mikro planu. Katalog topoi, na primer, predstavlja svojevrsnu sistematizaciju problemskih situacija, ali i vrlo koristan materijal koji mo e da upotrebi svaki besednik u konkretnoj situaciji kada konstrui e premise retori kog silogizma. Ali, pitanje koje se sada postavlja jeste da li je osnovna funkcija Retorike da jedno ume e filozofski utemelji ili da poslu i kao neka vrsta priru nog ili nastavnog sredstva. Jedan takav ud benik bi trebalo da pru i odredjena nau iva pravila o tome kako se postaje majstor u besedni tvu. Medjutim, to ne bi bilo dovoljno za konstituisanje jedne filozofske retorike za ta je potrebno ne samo navesti pravila, ve i osvetliti na ela na kojima ona po ivaju. Uveravati mo emo nasumice, potpuno neplanski ili delimi no planski po navici koja proisti e iz izve bane sposobnosti (dia sinetheian apo hexeos), a navika se ne bazira na pukom slu aju, ve na ne emu to se usled stalnog ponavljanja uklapa u sistem o ekivanog. Postati uistinu ubedljiv govornik pretpostavlja izvesno dr anje ili umnu naviku (hexis), odnosno, vodjenje takvog na ina ivota koji jeste pogodno tle za razvijanje prirodom date re itosti. Oba
Whitney J. Oates, Aristotle and the Problem of Value, Princeton Universi-ty Press 1963, p. 335. Cit. po Christopher Lyle Johnstone, An Aristotelian Trilogy: Ethics, Rhetoric, Politics, and the Search for Moral Truth, Philosophy and Rhetoric, Vol. 13, No. 1, Winter 1980, p. 1
5

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
gorenavedena postupka se, po Aristotelu, mogu teo-rijski istra iti. Njegov traktat teorijski reflektuje principe i postupke koji nisu osve teni u neorganizovanom i nesistemati nom, ili, na osnovu ste ene navike, delimi no organizovanom uveravanju. Zadatak filozofske retorike, kako on sam ka e, sastoji se u tome da odgovori na pitanje za to posti u cilj kako oni koji se svojom govornom sposobno u koriste nasumice tako i oni koji su je razvili u odredjenoj meri (Ar., Rhet., 1354a6-11). Aristotel vidi ulogu svog spisa o besedni tvu u sagledavanju uzroka, a ne u obuci besednika. Dakle, Retorika je pre teorijsko, nego priru no ili didakti ko . S tim u vezi, svakako bi trebalo imati u vidu Aristotelovo sopstveno ogradjivanje od njemu savremenih Uputstava u besedni ko ume e. Glavni nedostatak ovih senzacionalisti kih priru nika jeste u tome to uop te ne poklanjaju pa nju logi kim elementima koji su klju ni za utemeljenje retorike kao ume a, ve , idu i na prvu loptu, insistiraju na onim momentima koji su u izvesnom smislu izvan same techne. Jedan filozofski spis o besedni tvu ne treba da odgovori kako uveriti, a pogotovu ne kako najlak e i najbr e ubediti, koriste i se pritom najefikasnijim sredstvima, ve kako konstituisati samu ve tinu uveravanja. Aristotel nam skre e pa nju na svoj vlastiti pristup u tretira-nju odredjenih pitanja u Retorici, pa ka e da je naro ito vodio ra una da ponudjene definicije ne budu ni nejasne ali ni odve precizne (ibid., 1369b 32). Dakle, eventualne nepreciznosti nisu proizvod Aristotelove nemarnosti, nego proizilaze iz njegovog stava da jedan traktat o besedni tvu treba da ponudi odredjenja koja e biti jasna i manje obrazovanim itaocima, a da se ne upu ta u sofisticirana razlikovanja koja bi usled svoje sli enosti toj istoj publici mogla biti ak i nejasna. U Retorici ne emo nai i na postepena pojmovna izvodjenja toliko karakteristi na za glavna dela iz Aristotelovog korpusa. Iako i Nikomahova etika i Retorika izla u fenomene koji pripadaju na em prakti nom iskustvu, one to ine na razli ite na ine. Prvo delo ima teorijsko-znanstveni stav prema svemu to spada u domen ljudskih stvari, dok zadatak drugog dela nije toliko da analiti ki ra lani svaki fenomen koji pripada podru ju prakti kog iskustva, koliko da zabele i ono to ljudi naj e e podrazumevaju ili predrazumevaju kada se izgovori neka re . Izgleda da nam Aristotelov traktat o besedni tvu nudi svojevrstan popis nekakvog prednau nog ili ispodnau nog, problemati nog, nedovoljno preciznog, ali ipak masi bliskog, pa samim tim i dopadljivog znanja. I takva sudbina e i u daljem sledu dogadjaja pratiti retoriku, ona se nikad ne e osloboditi te senke koja je uvek prati i dovodi u pitanje njen status, a samim tim i razlog za postojanje, bar u onoj sferi koja pretenduje da bude filozofska. Medjutim, sve to ne bi trebalo da nas navede na pogre an zaklju ak da je ovde re o jednom drugorazrednom tivu namenjenom ambicioznim politi arima ili kvaziprosve enim krugovima kojima je dovoljna polufilozofska literatura, bez velikih pretenzija. Pre bi se moglo re i da Aristotelov traktat predstavlja neku vrstu hermeneuti ke sistematizacije svega onoga to spada u ja vno mnjenje. Ona prikazuje gr kog oveka tamo gde je on najpre i naj e e, naime, na sudu, trgu, u skup tini, njegovu fakti ku egzistenciju uronjenu u svakodnevicu dnevnih poslova koji ga zaokupljaju. Retorika bele i i sistematizuje arenoliko bogatstvo mnje-nja oko kojih se obi no
10

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
ljudi sla u, a koja ne moraju obavezno da budu medjusobno usagla ena. Op tost tog klasifikovanog znanja jeste tipi na op tost, ona koja se ne izdvaja i ne tr i od stavova ve ine. Aristotelova zasluga sastoji se u tome to je umeo da znala ki odredi i klasifikuje sve to je bilo u opticaju, to je tek tako bez reda cirkulisalo u javnom ivotu gr kog polisa, jednom re ju, da tu potpuno divlju, neobra enu materiju dovede do pojma.

Retorika kao techne

Poput Platona u Gorgiji i Fedru, i Aristotel svoju raspravu o retorici vezuje za pojam techne. Retorika koju filozofija utemeljuje i disciplinuje nije izve bana rutina, ve planski vodjeno ume e. Gr ka re techne obi no se prevodi kao umetnost, ve tina ili ume e. Nijedan od ovih prevoda ne mo e u potpunosti pokriti ono to Platon i Aristotel podrazumevaju pod ovom re ju. Ona ima mnogo ire polje primene nego na a re umetnost.6 Isto tako, prevod techne sa ve tina ima svoje nedostatke, jer technites nije samo onaj koji je ve t, okretan, spretan u ne emu. Mo da re ume e najvi e od ove tri varijante odgovara gr koj techne, ali ne sasvim, jer techne ne podrazumeva samo umeti nego i znati. A na pitanje kakvo je to znanje koje poseduje technites, i ta je uop te techne, Aristotel odgovara u prvoj knjizi Metafizike i estoj knjizi Nikomahove etike. Ume e je tvorbena sposobnost koja je istinski prema razumu, ono se bavi nastankom, naime: iznaladjenjem i razmi ljanjem kako da postane togod od onih stvari koje mogu i biti i ne biti (Ar., N.E., 1140a 7-12). Medjutim, iako se ova sposobnost odnosi na stvaranje (poiesis) onoga to jo nije, izraz istinski prema razumu upu uje nas na to da techne po iva ne toliko na nekoj individalnoj stvarala koj intuiciji koliko na odredjenom znanju ali i na ume u da se ono primeni. Aristotel situira ume e negde izmedju znanosti i iskustva. Po tome to je saznanje op teg, a ne isklju ivo pojedina nog, to ne odgovara samo na pitanje ta, nego i na pitanje za to, po tome to mora polo iti ra une o uzrocima i svom metodskom postupku, ume e se razlikuje od iskustva a sli no je teorijskoj znanosti. Sve nas ovo ne bi smelo zavesti na pogre an zaklju ak da Aristotel izjedna ava ova dva pojma. Naime, techne se razlikuje od teorijske znanosti, a sli na je iskustvu, po tome to je to primenljivo znanje. Osim toga, techne se odnosi na ono to mo e biti i ne biti, a predmeti znanosti su nu ni i ve ni, a samim tim nenastali i nepropadivi. Za Aristotela ne predstavlja problem odredjivanje statusa retorike kao ume a, jer ona predstavlja na teorijskim osnovama postavljeno istra ivanje o tome kako je mogu e izna i uverljivo (to pithanon). Drugo, retorika mo e polo iti ra una o sredstvima, kojima to posti e, njih Aristotel naziva entimemom i paradigmom, odnosno, ona mo e izlo iti svoj metodski postupak. Taj aspekt dolazi do izra aja ve u odredjenju onoga to retorika treba da ini ukoliko jeste techne u pravom smislu te re i, a to se ne sastoji u uveravanju, ve u uvidjanju (to idein) onoga to je svojstveno uverljivom u svakom pojedina nom slu aju. Zadatak retorike kao techne nije da
6

Verner Jeger, Paideia, Bgd. 1991, str. 299

11

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
nekoga u ne to uveri, jer je mogu e i slu ajno uveriti bez poznavanja nekog metodskog postupka, ve na osnovu veze koja postoji izmedju uverljivog i dokazanog, umeti uo iti ono uverljivo, koje bi po pravilu trebalo biti dokazano ili samo sobom o igledno, i to u svakom pojedina nom slu aju. Prema tome, reto-rika je istinsko ume e jer, s jedne strane, ima teorijski karakter, zato to po iva na op tem znanju o uverljivom kao takvom i o metodskom postupku njegovog iznaladjenja, a s druge strane, to to op te znanje ini primenjivim u svakoj pojedina noj situaciji u kojoj se to pithanon uvidja, otkriva. Predfilozofsko odredjenje retorike, po kome je ona ve tina uveravanja, i Aristotelova filozofska koncepcija retorike su tinski se razlikuju i pored njihove prividne sli nosti, jer Stagiranin ne isti e toliko momenat efekta, to jest da je neki govornik uspe an ako i samo ako dobije slu aj ili izazove odobravanje mase, koliko epistemi ki momenat spoznaje uverlji-vog kao takvog. Da bi u vrstio uverljivost vlastitog stava o uveravanju Aristotel uvodi u tekst analogiju retorike sa medicinom. Ma koliko nam na prvi pogled izgledalo besmisleno, zadatak medicine nije da bolesniku povrati izgubljeno zdravlje, ve da iznadje raspolo iva sredstva koja se mogu koristiti u le enju pacijenta (Ar. Rhet., 1355b 1317). Ukoliko bi se kao zadatak lekarstva navelo ono prvo, to bi zna ilo da treba di i ruke od onih ije se izle enje smatra nemogu im, jer se njima ne mo e povratiti izgubljeno zdravlje, ali se ipak mogu uspe no le iti. Drugim re ima, i kada je u pitanju retorika i kada je u pitanju medicina mogu e je razlikovati dve vrste uspeha: uspe nost koja je pripadna samom ume u i odnosi se na otkrivanje odgovaraju ih sredstava potrebnih u le enju ili uveravanju, i uspe nost koja se meri spolja njim rezultatima, a na njih mogu uticati i faktori koji ne zavise od znanja i ume a lekara ili besednika. Aristotel je eksplicitan i precizan u navodjenju onih karakteristika koje retoriku izdvajaju iz kompleksa ostalih ve tina. Ona se ne odnosi ni na jedan poseban rod predmeta(ibid., 1355b 8), zbog same prirode uverljivog kao takvog, koje se mo e uvideti u vrlo razli itim oblastima. Svaka druga znanost ili ume e pou ava i uverava u svojoj vlastitoj oblasti, kao na primer medicina u pogledu onoga to doprinosi zdravlju ili bolesti, dok retorika nastoji da otkrije uverljivo u svakom pojedina nom slu aju(ibid, 1355b 26-35). Upravo zbog tog krajnje neodredjenog karaktera retori kog znanja, koje omogu uje polustru nim ili naopakostru nim besednicima da uzmu sebi za pravo da govore o mnogo emu, ako ne i o svemu, kao da su mudriji i upu eniji od istinskih znalaca, Platon i osudjuje retoriku i oduzima joj status techne. U tom smislu je jedan zanatlija u prednosti jer on zaista poseduje istinsko znanje, bez obzira ili ba s obzirom na to da je ono ograni eno na odredjenu oblast. Mada svestan brojnih ogranidjenja besedni tva, na koja u svom traktatu odlu no skre e pa nju, Aristotel nije spreman da degradira i odbaci za ivot u zajednici ne samo korisnu ve i nunu retoriku. On bi radije da preobilju njenih sadr aja odredi granice i ispravno ih klasifikuje, da izlo i one metode koje su joj primerene kako bi se jednom za svagda pravilna upotreba distingvirala od zloupotrebe, jednom re ju, da je filozofski kultivie i utemelji. Svi ljudi su na neki na in retori i dijalekti ari, jer su svi upleteni u igru koju zovemo ljudskim jezikom, iz koje se ne mo e iza i ma koliko se trudili. Retorika ne uzima u obzir nekakvo
12

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
specijalisti ko znanje koje bi jednima bilo poznato, a drugima nepoznato, ve vladaju a verovanja koja su poznata svima. Tamo gde je retorika, tu nema ni eg tudjeg, kre emo se u sferi onoga to je svima nama blisko. Osim toga, svi lanovi jedne politi ke i lingvisti ke zajednice nastoje da svoje mi ljenje iska u ili odbrane, a da neko drugo, recimo, pobiju ili ospore. Iz ovoga vidimo da retorika nije samo techne, nego dynamis (sposobnost), i to naro ita sposobnost, koja je svojstvena oveku kao oveku, sposobnost da govori i da svojim govorom nekoga u ne to uveri, da se svojim govorom brani i odbrani, jednom re ju, radi se o sposobnosti koja spada u op te odredjenje oveka da bude umno bi e.7

Definicija retorike
Aristotelovo majstorstvo u davanju definicija se prepoznaje i u njegovom odredjenju retori kog fenomena. Nalazimo ga u drugoj glavi traktata: Esto de retorike dynamis peri hekaston tou theoresai to endechomenon pithanon (Ar., Rhet., 1355b 25-6).8 Re enica je iskazana u imperativnom, a ne u indikativnom obliku. Ona po inje imperativom esto (neka bude), umesto da po ne indikativom prezenta esti (jeste). Naime, uobi ajeno je da definicija bude iskazana u indikativnom modusu: Df (definiendum) jeste Ds (definiens), a ne u imperativnom: Neka Df bude Ds. Veliki broj komentatora Aristotelovog teksta zapa a ovu neobi nost i smatra da je upotreba ovog glagolskog na ina u vezi sa predlo enim sadr ajem koji se u ovoj definiciji nudi. Naime, modus esto odnosi se na sve ono to pripada poretku mnjenja, a ne strogo nau nog znanja. U definicijama koje pripadaju drugoj vrsti znanja ne to se sa sigurno u tvrdi, pa se zato u njihovoj artikulaciji i koristi esti. Medjutim, ini se da upotrebom esto Aristotel jo ne to posti e, on se time ogradjuje od drugih definicija retorike, koje u njoj vide sa mo ve tinu uveravanja, i predla e novu, jer se upravo imperativom neka bude iskazuje neka vrsta predloga koji bi trebalo prihvatiti. Ovaj svestan oprez pri formulisanju pokazuje i to da je postojalo izvesno kolebanje oko odredjenja besedni kog ume a. Aristotel ovde ne odredjuje retoriku kao techne nego kao dynamis. Medjutim, nije u pitanju sposobnost da se govori uverljivo, i da se tom vrstom govora neko u ne to ubedi. Re je, naime, o specifi noj refleksivnoj sposobnosti osvetljavanja, sagledavanja uverljivog (tou theoresai to pithanon). Ovim teorijski karakter retorike naro ito dolazi do izra aja, nasuprot predfilozofskim definicijama koje istinu momenat spolja njeg u inka, odnosno, toga da je cilj ostvaren kada neko biva uveren, a ne kada uspe da sagleda uverljivo. Ali, to ne bi trebalo da nas navede na zaklju ak da Aristotel u retorici vidi jednu isto teorijsku disciplinu, jer je sposobnost sagledavanja
7

H. G. Gadamer, Istina i metoda, str. 597 Predla emo prevod: Neka retorika bude sposobnost sagledavanja onoga to mo e da uveri u svakom pojedina nom slu aju

13

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
uverljivog uvek upu ena na neki konkretan, pojedina an slu aj u kome uverljivo kao takvo treba uo iti. Dakle, u pitanju je jedna osobena osposobljenost onoga koji uverava da ispravno rasudjuje, polaze i od nekog predznanja, ali isto tako umeju i da to znanje na adekvatan na in primeni. On uvek mora imati u vidu ono to svaki dati slu aj, odnosno svaka konkretna situacija od njega zahteva, a ne samo da bude u stanju da teorijski reflektuje o op tim sredstvima primene kojima se ovo ume e slu i. To zna i da je potrebno umeti razumeti fenomen uverljivog, ali ne toliko apstraktnog posebi nog uverljivog, ve uverljivog s obzirom na neku prakti ni svrhu i uverljivog u tom datom slu aju. Nikakvo stru no tehni ko znanje, ma koliko ono detaljno bilo, ne mo e nas po tedeti od vlastitog rasudjivanja i procene situacije. Pravila nekog ume a mogu biti samo niti vodilje, ali bukvalno, dosledno pridr avanje tih istih pravila esto dovodi do efekta suprotnog onom nameravanom. Stoga se pravila koriguju u zavisnosti od same situacije i od na eg sopstvenog uvidjanja onoga to ona od nas zahteva. Nije re toliko o prostoj primeni nekog unapred datog op teg znanja u pojedina noj situaciji, koliko o tome da svaki konkretan slu aj suodredjuje ta e od tog opteg znanja biti primenjeno. Da sumiramo, ovde, dakle, nije u pitanju sposobnost sagledavanja op teg (uverljivog kao takvog) in abstracto, ve sposobnost prepoznavanja i uvidjanja tog op teg u konkreciji svakog pojedina nog slu aja. Uz to pithanon stoji jedna odrednica koja na izvestan na in ograni ava predmet retorikog sagledavanja. Retorika sagledava to endechomenon pithanon. U Topici Aristotel razlikuje to endechomenon i ek pantos tropou i to na slede i na in: Niti e retor ube ivati, niti e lekar le iti na svaki na in (ek pantos tropou), nego ako ne izostave ni ta od onoga to je mogu ee (ton endechomenon), re i emo da raspola u valjanim znanjem (Aristotel, Organon, Bgd. 1970, str. 374). Uvodjenjem odrednice to endechomenon (ono to je mogu e), Aristotel nema nameru samo da nam ka e da treba uzimati u obzir ono to mo e da uveri, a da ono to ne mo e treba izbegavati, jer bi u tom slu aju njegova odrednica bila nepotrebna (uverljivo samo po sebi podrazumeva sve ono to spada u domen mogu eg uverljivog, a isklju uje neuverljivo, ili sve ono to ne mo e da uveri). Tek kad re to endechomenon suprostavimo izrazu ek pantos tropou vidimo jasnije ta je njome Aristotel u definiciji hteo da ka e. O igledno je da postoji tendencija uveravanja na svaki na in, bez poznavanja ispravnih postupaka pomo u kojih se to posti e. Ukoliko neki besednik pretenduje da uverava u skladu sa retori kim ume em, a ne recimo nasumice, on mora biti upoznat sa svim mogu im na inima, odnosno, odgovaraju im tehni kim postupcima kojima se mo e posti i uverljivost. Osim toga, nije ni svaki sadr aj uverljiv. Javni govornik treba da bude upoznat sa svim onim sadr ajima koji spadaju u domen uverljivog, kao i sa svim raspolo ivim postupcima koji e mu pomo i da taj sadr aj auditorijumu plasira. Jedino se tako njegovo znanje razlikuje od lai kog uveravanja. Uverljivo (to pithanon) je slo erni pojam Aristotelove Retorike i njen glavni zadatak kao teorijskog spisa jeste da osvetli sve nijanse ovog pojma i razli ite na ine njegovog proizvodjenja. Po to retorika uzima za sebe neprikosnoveno pravo da istra i uverljivo kao takvo, onda samim
14

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
tim to pithanon predstavlja ono to je odvaja od svih drugih disciplina, ali na neki na in i spaja. Sada se nalazimo pred klju nim zadatkom da poku amo odrediti ovaj predmet retori kog sagledavanja. Uverljivo predstavlja ono to u publici proizvodi mentalno stanje koje nazivamo uverenje ili verovanje (pistis). U pitanju je odredjeni kognitivni sadr aj koji se prenosi re ima, ali time nismo u dovoljnoj meri odredili prirodu tog sadr aja. Nalazimo se pred jednim ekvivoknim terminom koji ne podnosi monolitnu interpretaciju. Po mi ljenju W. M. A. Grimaldija,9 re pistis u Aristotelovoj Retorici operi e na tri nivoa. Prvo zna enje (Ar., Rhet., 1356a 6,19) koje smo ve gore istakli jeste stanje uverenosti slu alaca u ono to mu govornik prezentuje. Na drugom mestu pistis jeste metoda ili tehnika, kojom se proizvodi uverenje. U prvoj glavi Aristotel je spreman da izjedna i uveravanje sa dokazivanjem (pistis = apodeixis), jer se nadasve ose amo uvereni u ono to smatramo dokazanim (ibid., 1355b 5-7), a po to je retori ki dokaz entimem (apodeixis = enthymema), onda to zna i da je upravo entimem najzna ajnija metoda uveravanja, odnosno, najbolji na in da se u nekome proizvede pistis. Izjedna avanjem uveravanja sa entimemom kao retori kim dokazom, ovde se misli na formalnu a ne na sadr ajnu stranu dokaza. U tre em zna enju pistis nalazimo kao pisteis entechnoi. I sam gramati ki oblik ove sintagme, naime, i imenica i pridev su u pluralu, sugeri e nam da je re o terminu koji se ne da svesti na samo jednu komponentu svoga sadr aja.

Pisteis entechnoi (Tri izvora retori ke argumentacije)

Pisteis entechnoi, ili tehni ki dokazi (kako se ovaj izraz uglavnom prevodi) predstavljaju jedan od najzna ajnih elemenata u Aristotelom konstituisanju retori kog fenomena. On distingvira unutartehni ke dokaze (entechnoi pisteis) od vantehni kih (atechnoi), po tome to prve emo konstruisati metodom i sopstvenim zalaganjem, pa se s pravom smatraju proizvodom na e planski vodjene heuristike, dok druge nismo sami prona li, ve postoje od ranije (ibid., 1355b 35-39). Kriterijum ove podele je ustanovljen prema pripadnosti techne, odnosno, po tome to na postojanje i oblikovanje prvih besednik uti e, dok druge postoje nezavisno od stvarala kih aktivnosti retora. Mogu se uo iti razlike u prevodu izraza pisteis entechnoi, a jo ve e u njegovoj interpretaciji. Tradicionalna egzegeza Aristotelove Retorike pod pisteis entechnoi podrazumeva metode ili na ine uveravanja (dokazivanja). Re pistis poistove uje sa pisteis entechnoi, a ove opet sa ethosom, pathosom i entimemom. Medjutim, ve ovde se javljaju dva problema. Prvo, Aristotel deli pisteis entechnoi na ethos, pathos i autos ho logos, on u svojoj uvenoj deobi iz druge glave Retorike ne spominje entimem. Tako da s pravom mo emo postaviti pitanje na osnovu ega se identifikuje autos ho logos sa entimemom.
9

W. M. A. Grimaldi, A Note on the Pisteis in Aristotle s Rhetoric, in: American Journal of Philology 58(1957), 188-192.

15

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
Drugo, postoji izvesna nekonzistentnost izmedju Aristotelove osude pathe, a zatim inkorporiranja istih u pisteis entechnoi. Naravno, da se ova neusagla enost Aristotelog teksta mo e pokazati prividnom ukoliko u pomo pozovemo kontekst u kome se izri e tvrdnja o kako se ini ekskomuniciranju pathe iz svake ozbiljne rasprave o besedni kom ume u. Njegove kriti ke primedbe su upu ene pre svega protiv polustru nih priru nika o besedni tvu, koji akcenat stavljaju isklju ivo na to kako probuditi odgovaraju e strasti kod sudije, vode i tako ra una samo o onome to je izvan predmeta, jer se strasti ne odnose na predmet, ve na sudiju (ibid., 1354a 15-26). ini nam se, dakle, da Aristotel osudjuje to to se u takvoj vrsti literature proteira samo jedan i to ne najbitniji momenat u ubedjivanju, dok se sve ostalo ostavlja po strani, pa i sam predmet koji bi u besedi trebalo argumentovano obrazlo iti. Mo e se navesti jo jedan razlog koji ide u prilog Aristotelovom postupku. Da bi utvrdio retoriku kao ume e, Stagiranin je prvo ograni ava na dokaz u strogom smislu, a onda ponovo u raspravu uvodi naizgled odbadjene pathe, iz razloga to ho e da vidi koliko od onoga to prvobitno isklju eno mo e da se vrati natrag i da postane deo akta dokazivanja.10 Vratimo se sada prvo postavljenom problemu. Ne postoji nijedno mesto u traktatu na kojem Aristotel identifikuje autos ho logos sa entimemom. Tako da tradicionalna podela pisteis entechnoi na trijadu ethos, pathos i entimem jednostavno nema pokri e u tekstu. Naime, postoji razlika izmedju, s jedne strane, pisteis entechnoi kao materijalnih izvora za izvodjenje dokaza i, s druge strane, entimema i paradigme kao logi kih instrumenata ili na ina dokazivanja. Dok se autos ho logos, ethos i pathos odnose na sadr aj dokaza kojima uveravamo, entimem i paradigma se odnose na njihovu formu. Ukoliko bismo izjedna ili jedno sa drugim, pome ali bismo formu sa sadr ajem dokaza. Stoga se ne bi moglo re i da entimem spada u pisteis entechnoi, ali, s druge strane, nije ne to to stoji potpuno po strani, izvan njih, kao to ni forma nema neku nezavisnu egzistenciju od sadr aja na koji se odnosi. Uloga entimema se sastoji u tome da inkorporira, otelovljuje, odnosno, da zada formu trima pisteis. Zato njega Aristotel i naziva telom uveravanja (soma tes pisteos ibid., 1354a 15). Autos ho logos, ethos i pathos su kao izvori za retori ku argumentaciju odredjeni i obrazovani odgovaraju im procesom zaklju ivanja koje nazivamo retori kom dedukcijom i indukcijom ili primerom i entimemom. Dakle, pisteis entechnoi su upravo oni sadr aji kojima se posti e uverljivost nekog govora. Tradicionalna interpretacija gre i, jer pod pojmom pisteis entechnoi podrazumeva tehnike, metode, a ne tri materijalna izvora (ethos, pathos i autos ho logos) iz kojih izvodimo premise retori kog silogizma. a) Pod pojmom ethos Aristotel ne podrazumeva karakter govornika kao takav, ve one njegove intelektualne i moralne osobine koje percipirane od strane auditorijuma mogu proizvesti uverljivost. Naravno, ta e publika opaziti ili ne opaziti od kvaliteta ili mana besednika trebalo bi da bude kontrolisano samim njegovim nastupom i sadr ajem koji izla e. Na pitanje kako se to proizvodi uverljivost ethosom Aristotel odgovara na slede i na in:
10

Eugene Garver, Aristotle s Rhetoric as a Work of Philosophy, in: Philo-sophy and Rhetoric, Vol. 19, No. 1, 1986, str. 19

16

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
Uverljivost se posti e karakterom tada kad je govor takav da besednika ini dostojnim poverenja (Ar., Rhet., 1356a 4-7). Govornik se mora predstaviti slu aocima kao li nost izvesnih svojstava, i to kao onakav kakav bi hteo da bude za drugoga. U izvesnom smislu, besednik je glumac koji se predstavlja svojoj publici u onoj ulozi u kojoj bi eleo da bude vidjen, to naravno ne zna i da ono to on uistinu jeste ostaje ili treba da ostane skriveno. Svoju li nost besednik ispoljava u nastupu pred publikom, naravno, trude i se da u tom samootkrivanju ne bude ni ega to bi moglo da ugrozi uverljivost njegova izlaganja. Dakle, ne predstavlja ethos kao pistis entechnos neko preduverenje koje publika ima o karakteru besednika, nego se uverenje o odredjenim na prvom mestu moralnim osobinama oratora stvara tek ako se on u svom verbalnom obradjanju auditorijumu predstavi kao upravo takva li nost. Ili, jo preciznije re eno, ethos kao ono ime uveravamo manifestuje se pre svega kroz govor, odnosno, u govoru. Govornikov karakter je naro ito delotvoran na in uveravanja kada se u vezi sa predmetom izlaganja podjednako mogu izneti razlozi za i protiv, dakle, kada je re o stvarima oko kojih se mo emo dvojiti.

ZAKLJU AK

17

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
Nemogu nost jednog redukovanog tuma enja pojma uveravanja je o ita.Stavljanje akcenta na potrebu da se racionalno obrazlo i stvar za koju se besednik zala e zna i ukidanje svake potencijalne proizvoljnosti i distingviranje njegovog govora od sofisti ke besede zasnovane na ve to maskiranim logi kim gre kama. Besednikova beseda mora po ivati na argumentaciji, jer je to onaj neutralni kriterijum kojim se pravilna upotreba razlikuje od zloupotrebe. I na taj na in retorika, u Aristotelovoj interpretaciji, dopu ta da bude zasnovana na logici, a samim tim i na filozofiji. Ali ukoliko bismo to pithanon sveli na njegove logi ke i intelektualne komponente, dobili bismo samo krnje, nedovoljno potpuno zna enje ovog pojma I to je najva nije ne bismo pogodili klju nu intenciju Aristotelovog traktata. Proces samog uveravanja nije ne to u emu slu alac nema nikakvog udela. Ukoliko bismo po li od toga da treba ostaviti po strani konkretnu publiku kao elemenat retori ke situacije, time bismo sasvim ukinuli retori ki fenomen, jer uverljivo nije ne to po sebi uverljivo, ve uvek za nekoga uverljivo. A taj neko jeste onaj reper prema kome treba primeriti izlaganje, kako bi ono njemu bilo dostupno i prihvatljivo. Osim toga, besednik pola e prava na celog oveka, ne samo na njegov intelektualni, ve i emocionalni i eti ki svet. Zato on i te i da apstraktnu pojmovnu argumentaciju o ivi, konkretizuje i da tako probudi i ponese svoju publiku. Njegov cilj nije da prosto obrazlo i ne to, ve da obrazla u i to nekoga za ne to pridobije, a to ne e posti i ukoliko njegov govor ne sadr i ova tri apela o kojima smo govorili. Dakle, svaka retorika, pa i Aristotelova, ra una sa ovekom kao integralnom celinom, a ne izdvaja samo jednu komponentu njegove li nosti na koju bi trebalo uticati, pa makar ona i bila privilegovana me u ostalima. Aristotel je svestan toga da suvi intelekt skoro nikada ne pokre e, a da, s druge strane, emocije ne retko navode na neispravno rasu ivanje, pa zato i predla e takvu retoriku koja uzima u obzir sve bitne elemente ljudske prirode, ali ne prosto zbrajaju i ih, nego tako to uspostavlja balans me u njima

LITERATURA

18

ARISTOTEL I KOMUNICIRANJE
1. www.vikipedija.rs 2. Whitney J. Oates, Aristotle and the Problem of Value, Princeton Universi-ty Press 1963, p. 335. Cit. po Christopher Lyle Johnstone, An Aristotelian Trilogy: Ethics, Rhetoric, Politics, and the Search for Moral Truth, Philosophy and Rhetoric, Vol. 13, No. 1, Winter 1980, p. 1 3. Milo N. uri : Istorija helenske knji evnosti, Bgd. 1996 4. Verner Jeger, Paideia, Bgd. 1991, str. 299 5. H. G. Gadamer, Istina i metoda, str. 597 6. Predla emo prevod: Neka retorika bude sposobnost sagledavanja onoga to mo e da uveri u svakom pojedina nom slu aju 7. W. M. A. Grimaldi, A Note on the Pisteis in Aristotle s Rhetoric, in: American Journal of Philology 58(1957), 188-192. 8. Eugene Garver, Aristotle s Rhetoric as a Work of Philosophy, in: Philo-sophy and Rhetoric, Vol. 19, No. 1, 1986, str. 19 9. Up. Heidegger, Bitak i vrijeme, Zagreb 1985, str. 158

19