Istorija Vizantije Prvobitno, vizantijska istorija je samo nastavak rimske istorije, a Vizantijsko carstvo samo produžetak Rimske imperije

. Naziv «Vizantija» potiče iz docnijeg vremena, sami «Vizantinci» a nisu poznavali. Oni su sebe nazivali Rimljanima-Romejima, njihovi carevi se smatrali rimskim imperatorima. Ideja rimske države održavala je jedinstvo etnički šarenog carstva, a rimski univerzalizam određivao je njegov stav prema spoljnjem svetu. Vizantijski vladar je rimski car i poglavar hrišćanske vaseljene i tome teži politika Vizantije, vladavini nad celim poznatim svetom i dotadašnjim teritorijama rimskog carstva. Polaznu tačku državnog razvitka Vizantije čini Rimsko carstvo, onakvo kakvo je izašlo iz velike ekonomske krize III veka. Privredno opadanje bilo je naročito katastrofalno u zapadnom delu imperije, mada je i istok bio pogođen, ali smanjenje broja stanovništva i opadanje gradskog života i privrede nisu se ovde tako osetili kao na zapadu. Rimski sistem magistrature ustupio je mesto vizantijskog birokratiji. Carsko dostojanstvo nije više vrhovna magistratura već despotska vlast, koja se manje zasniva na ovozemaljskim političkim činiocima koliko na volji božijoj. Car je ne samo vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac već i branilac crkve i prave vere. On je izabranik božiji i kao takav ne samo gospodar nego i živi simbol carstva koje mu je bog poverio. Moć Vizantije zasniva se više na novcu, negoli na ratnoj snazi, što se pokazuje kroz skoro neiscrpnu sposobnost plaćanja u najboljim vremenima. Naličje toga je bio nemilosrdni fiskalizam vizantijske države, koja je sve i svašta potčinjavala finansijskim potrebama. Teret državnih nameta, samo po sebi pretežak, povećavao se bezmerno zbog zloupotreba koliko veštog, toliko i bezobzirnog vizantijskog činovništva. Dioklecijanovim preuređenjem provincijske uprave učinjen je kraj privilegovanom položaju Italije, ukinuta je i razlika između carskih i senatskih provincija, koja je već odavno bila izgubila svaki značaj. Od tog vremena sve provincije su potčinjene caru, a i Italija, koja je nekad gospodarila Imperijom, podeljena je, kao svaka državna teritorija u provincije i podvrgnuta poreskoj obavezi. Veće provincije su takođe podeljene u nekoliko manjih, tako da se njihov broj povećao; u
1

Dioklecijanovo vreme bilo ih je oko 100, a u petom veku preko 120. Istovremeno Dioklecijan je podelio teritoriju carstva u 12 dijeceza; pred kraj IV veka njihov broj je dostigao 14. Carstvo je, pod Konstantinom podeljeno u prefekture, tako da je svaka prefektura obuhvatala nekoliko dijeceza, a svaka dijeceza veći broj provincija. Tek od kraja IV veka granice prefektura i njihov broj se ustalio. Istočna prefektura (Praefectura praetorio per Orientem), koja se sastojala od Egipatske, Istočne, Pontijske, Azijske i Tračke dijeceza zahvatala je Egipat sa Libijom, prednju Aziju i Trakiju. Susedna Ilirska prefektura (Praefectura praetorio per Ilyricum) koju su sačinjavale Dačka i Makedonska dijeceza, prostirala se sredinom Balkanskog poluostrva od Grčke na jugu do Dunava na severu. Italijanska prefektura (Praefectura praetorio Illyrici, Italiae et Africae) obuhvatila je, pored Italije, najveći deo Latinske Afrike, a s druge strane, Dalmaciju, Panoniju, Norik i Reciju. U Galsku prefekturu (Praefectura praetorio Galliarum) ulazile su Galija, rimski deo Britanije, Ibersko poluostrvo i zapadni deo Mauretanije. Tako se svaka prefektura prostirala na teritoriji koja danas obuhvata po nekoliko modernih država. Na čelu su stajali pretorijski prefekti. Prefekt Istoka, koji je rezidirao u Konstantinopolisu i prefekt Italije bili su najviši dostojanstvenici države; iza njih su dolazili prefekt Ilirika, čije je sedište bilo u Solunu, i prefekt Galije. Rim i Konstantinopolis su bili izuzeti iz nadležnosti prefekata pretorija i potčinjeni svojim gradskim prefektima, koji su posle pretorijskih imali najviši rang među svim državnim činovnicima. Njima je bilo potčinjeno sudstvo u gradu, vodili su brigu o održavanju reda i mira u prestonici, kao i o snabdevanju. U Konstantinovo doba najuticajniji predstavnik centralne uprave bio je magister officiorum. Njegovom nadzoru potčinjena su sva officia u državi, dakle praktično cela državna administracija, uključujući i administraciju prefektura. Njegov sopstveni officium čine agentes in rebus, koji obilaze provincije kao carski kuriri, a ujedno kao agenti vrše i obaveštajnu službu, ispitujući rad i raspoloženje činovnika. Bilo je to veoma obimno telo, koje u V veku broji preko 1200 funkcionera, samo u istočnom delu carstva. On takođe rukovodi i poštanskim saobraćajem (cursus publicus) od IV veka nove ere, što je do tada spadalo u nadležnost prefekata pretorija. Pored ovog, najvažniji činovnik centralne uprave bio je od vremena Konstantina velikog quaestor sacri palatii, koji stoji na čelu pravosuđa,
2

redigira zakone i kontrasignira carske ukaze. Na čelu finansijske uprave stoje fiscusi, šefovi državne blagajne i privatne carske blagajne (res privatae), koji se zovu comes sacrarum largitionum i comes rerum privatarum. Senat u Konstantinopolju, osnovan u vreme Konstantina je savetodavno telo, čiji je značaj poprilično ograničen carskom voljom, a ponekad je Senat nastupao i kao vrhovni sud. Najvažnija uloga mu je bila da prilikom promene vladara senat ima pravo izbora i potvrđivanja novog cara (ukoliko prethodni car nije ostavio naslednika senat je mogao izabrati novog cara, ali se njegova uloga obično svodila na aklamovanje carskog naslednika). Članovi senata su bili po pravilu potomci rimskih senatorskih porodica, a titula je bila nasledna. Pored njih u senat su ulazili i carski činovnici iz tri najviše klase, ilustres, spectabiles i clarissimi. Broj senatora se kretao negde oko 2000 u IV veku. Koloni, koji čine većinu seljaštva i predstavljaju glavnu proizvodnu snagu u poljoprivredi poznog carstva, sve više padaju u naslednu zavisnost od svojih gospodara. Dioklecijanovim poreskim sistemom, taj proces je pooštren i ubrzan. Anona se daje u robi, pošto je novac izgubio vrednost, a utvrđuje se po sabiranju iugiuma (komad zemlje + kvalitet) i caputa (radna snaga koja obrađuje zemlju). Jedno se bez drugog ne može oporezovati, pa se traži radna snaga za svaki komad zemlje, što je predstavljalo jako težak zadatak, jer je nestašica radne snage bila velika. Od doba Konstantina Velikog uvodi se opterećenje za trgovce i zanatlije, koje je bilo prilično visoko i nazivalo se auri lustralis collatio. Ovaj vladar je uspeo da stvori nov i neobično solidan novčani sistem. Osnovnu jedinicu tog sistema sačinjavao je zlatni solidus. Njegova normalna težina bila je 4,48 grama, tako da je u jednoj zlatnoj funti bilo 72 ovakva zlatnika. Srebrni novac, seliqua bio je težak 2,24 grama i činio 1/24 zlatnika, jer je vrednost zlata bila 12 puta veća od vrednosti srebra. Stabilnost ovog sistema bila je izvanredna i dugo se održala, sve do XI veka. Reorganizacijama je bila obuhvaćena i rimska vojska, koja se od pogranično statične preobražava u pokretljivu konjičku vojsku, sa rezervom u pozadini. Tako je Dioklecijan stvorio exercitus comitatensis, koji je dodatno izgrađen i ojačan u doba Konstantina. Ova vojska je postala jezgro rimskih oružanih snaga, tim pre što je Konstantin u korist ove smanjio pograničnu vojsku. Vojnici graničari, zvani limitanei, dobijaju kao nagradu
3

što će postati karakteristika vizantijskog ratovanja. Svakako najjača i istorijski najznačajnija manifestacija hristijanizacije Rimskog carstva u njegovo vreme bila je sazivanje vaseljenskog sabora u Nikeji (325. U ovom periodu carstvo se nalazi pod stalnim pritiskom Persijskog carstva Sasanida. polazeći od monoteističkih shvatanja. Čak su se i Konstantinovi sinovi bili podelili po ovom pitanju. koji konstantno održavaju pritisak na istočne granice. a pred smrt se i pokrstio. čije je zidanje počelo 324. a promovisana je u prestonicu 11. sa titulama magister equitum et peditum praesentalis. Ilira i ostalog domorodačkog ili varvarskog stanovništva. Germana.za službu zemljišne posede. stalne borbe na istoku i povremeno na zapadu. odmah posle pobede nad Licinijem. pa je tako Konstancije. Tokom vremena vojska se sve više varvarizuje preko najamnika. pa se pretvaraju u neku vrstu seljačke milicije koja živi od prihoda sa svojih imanja i brani granicu. odbijao da prihvati jednakost Oca i Sina i stoga nije priznavao Hrista za boga. Ovakva presuda dovešće do sukoba arijanstva i pravoslavlja koje će se samo produbiti i proširiti u narednim godinama sve do pogibije cara Valensa. maja 330. kada će arijanstvo konačno biti poraženo. koji se dele na magistri peditum (pešadijski komandiri) i magistri equitum (konjički komandiri). a Konstans pristalica nikejskog učenja. godine. Na čelu vojske su magistri militum. godine) čini «simbol vere» hrišćanske crkve. koji je upravljao istokom bio arijanac. ali se brzo odustalo od ovakve podele i komanda je poverena po dvojici zapovednika istog ranga. Konstantin je ujedno i prvi rimski car koji je tolerisao hrišćanstvo i proglasio ga za ravnopravnu veru. SEOBA NARODA I HRISTOLOŠKE RASPRAVE 4 . godine. Na saboru se raspravljalo o nauci aleksandrijskog prezvitera Arija. a usvojeno je da je Sin «jedinosuštan» Ocu i tako je formulisana dogma koja sa dopunama II vaseljenskog sabora u Carigradu (381. Premeštanje težišta na istok dovelo je i do toga da Konstantin Veliki na tlu stare varošice Vizantion na Bosforu uzdigne novu prestonicu imperije. Iako još nije zvanično bio hrišćanin on je predsedavao saborom i uticao na odluke istog u popriličnoj meri. Arijeva nauka je osuđena. godine). koji je.

Jovijan (363-364) sklopio je mir sa Persijom. ali ga je na posmrtnom odru opet podelio i pri tom prednost dao istoku. Huni sa Atilom na čelu. Tada stradavaju Sirmijum. Tako je Arkadije. Singidunum. Kriza se smiruje kada Alarih dobija titulu magistar militum per Illyricum i kada mu je prepuštena komanda nad carskom vojskom na centralnom Balkanu. Valens je iz Persije dojurio na Balkan i sreo se sa neprijateljem kod Jedrena. godine poginuo na bojištu. na zapadu se ratuje na Dunavu sa Sarmatima i Kvadima. Naiusus. na Rajni i Nekaru sa Alamanima. dobio istok na upravu. gde je 9. pod uslovom da kao Federati pruže vojnu pomoć carstvu. Njenom uticaju treba pripisati što je 425. Krstareći Balkanom. Teodosijeva gotska politka zapala je u krizu. jer su Goti pod Alarihom pustošili Balkan sve do Konstantinopolja i južne Grčke.Posle smrti Julijana. ali posle svakom 5 . vladao je u početku pod tutorstvom svoje sestre Pulherije. iako je sam poticao sa zapada. ćerke paganskog profesora retorike u Atini. Ovo je doba ratova na dva fronta. avgusta 378. sve do provale Huna. Teodosije II (408-450) Slabi car Teodosije II. godine Alarih je krenuo na Italiju i 410. Valentnijan I (364-375) i Valens (364-378) su takođe bili pripadnici suprotnih verskih pravaca. 438. počeli su da napadaju Vizantijsku teritoriju. stariji sin. Negde oko 406-407. prva zvanična zbirka zakona izdatih posle Konstantina Velikog. Četrdesetih godina V veka carstvo se ponovo našlo pod navalom sa severa. Petovio. godine objavljen je codex Theodosianus. a vojska mu bila poražena. kojim je Vizantija izgubila izvesne oblasti u Mesopotamiji i Jermeniji. Emona i mnogi drugi. ruše gradove. a docnije pod uticajem svoje supruge Atenaide-Evdokije. Pred svoju smrt Teodosije I je uspeo da ujedini carstvo. u Britaniji protiv Saksa i Iraca. godine osvojio Rim i tako nastupa period zatišja na tlu istočnih provincija carstva. a Honorije zapad. Na istoku su Zapadni Goti pod pritiskom Huna krenuli ka dunavskim pokrajinama i preplavili Trakiju. Vizantija u nekoliko navrata sklapa primirja sa Hunima. Valentinijana I nasleđuje Gracijan koji je sa sinom Teodosijem I koji je dobio istok na upravljanje kreću putem sporazuma i nagodbe sa Gotima kojima dozvoljavaju naseljavanje u Panoniju i severnu Trakiju. pljačkaju i pustoše zemlju. godine reorganizacijom i proširivanjem visoke škole iz vremena Konstantina Velikog osnovan Univerzitet u Konstantinopolisu.

Asparov uticaj je ojačao. godine i potisnuo Aspara. Pošto je u borbi protiv arijanstva ustanovljena dogma o savršenoj božanskoj prirodi Sina i njegovoj jednodušnosti sa Ocem. čiji je poglavica uzeo ime Zenon. uzdignutog na štit.novog napada rasla je i cena danka. pa su ga vojska. godine). Carstvo je odahnulo kada je Atila krenuo na zapad i ubrzo potom umro (453. Markijan (450-457) Posle Halkedonskog sabora 451. Do tada su se carevi i pored pobožnosti. Posle prve prevlasti aleksandrijske škole. zadovoljavali tradicionalnim svetovnim krunisanjem cara. No. posle ovaploćenja Hrista. oženjen je drugom carevom ćerkom. kanonu Halkedonskog sabora priznat je rimskom papi prvi počasni rang. Time se nagoveštavalo suparništvo ova dva crkvena sedišta. Od ovog vremena svi carevi primaju krunu iz ruku patrijarha prestonice. Lav I obratio se maloazijskom plemenu Isavrijanaca. ali je u ostalom potpuno izjednačio episkope starog i novog Rima. Da bi se oslobodio tutorstva Germana i Alana Aspara. koje će se vremenom pretvoriti u ogorčenu borbu. koji će nastaviti dugo da tinja. šuraka Lava I. što je samo produbilo raskol između Konstantinopolisa i Sirije i Egipta. senat i narod priznavali za vladara svečanom aklamacijom. U 28. pa je akt krunisanja vremenom sve više dobijao karakter crkvenog obreda. Rim (papa Lav I) i Konstantinopolis (patrijaršijski sinod) su se ujedinili i posle stvaranja monofizitizma od strane Evtihija koji je tvrdio da se ljudsko i božansko u Hristu pretvorilo u božansko. koji je sazvao novi car Markijan prihvaćena je dogma o dve prirode Hrista. zahvaljujući patrijarhu Kirilu. osudili ovakvo učenje. godine. dok je po aleksandrijskoj školi u Hristu postojala samo spojena božanska i ljudska priroda u jednu bogočovečansku prirodu. oženio se najstarijom Lavovom ćerkom Arijadnom 466. propala. pošto je vojna ekspedicija pomoći zapadnom carstvu od 1000 brodova protiv Vandalske kraljevine u Africi pod vođstvom Vasiliska. uzdignut 6 . sada se postavilo pitanje odnosa božanskog i čovečanskog načela u Hristu. krunisao ga je predstavnik vojske. Lav I (457-474) Čini se da je ovaj car bio prvi u čijem je krunisanju učestvovao carigradski patrijarh. Prema antiohijskoj školi u Hristu su postojale jedna pored druge i božanska i ljudska priroda. Njegov sine Petrikije.

godine. Žestoka borba koja je usledila završila se 493. Zenon (476-491) Već 475. Anastasije (491-518) Ovaj stari dvorski činovnik se pokazao kao dobar administrator. Izbor je pao na Anastasija. ali nije doneo presudu koje je učenje u pravu. on je usavršio time što je konsolidovao bakreni follis i utvrdio njegovu vrednost prema zlatu i srebru. godine. ali je time sav poreski teret pao na leđa seljaka. koji se naročito brinuo o sređivanju državnih finansija. U sporazumu sa Konstantinopoljskim patrijarhom Akakijem. Na istoku takođe imaju problem sa Germanima. godine Zenon je uspeo da se ponovo dočepa vlasti. godine Aspar i njegov mlađi sin Ardabur su ubijeni. koji je u jesen iste godine umro. neosporna je činjenica da je u državnoj blagajni pred njegovu 7 . No. narod je od carice Arijadne tražio da im podari rimskoj cara. istog onog zbog koga je propala vojna ekspedicija 468. 481. Zenon je pokušao da putem kompromisa izmiri istočne monofizite sa pravoslavljem. a Zenon je postavljen za suvladara svom maloletnom sinu. on je 482. pa je vladao još punih petnaest godina. tako da je sukob opstao. sve do smrti Teoderiha Strabona. Kada je Zenon umro. Zenonov i Arijadnin sin. godine pobedom Teoderiha. Njegov dolazak na vlast pada u vreme propasti zapadnog carstva. dok je Patrikije teško ranjen. godine njegova vlast je bila ugrožena pobunom kada su zaverenici doveli na presto nesposobnog vojskovođu Vasiliska. koji je postao gospodar Italije i stvorio Istočnogotsku kraljevinu. nasledio ga je njegov unuk Lav II. ukinuo je auri lustralis collatio. razveden od kraljeve kćeri i lišen titule Cezara. koji nije branio ni jedno ni drugo učenje. čijeg su naslednika. a Odoakar je postavljen za magistra militum per Italiam i formalno je upravljao Italijom kao carski namesnik. Brigu oko skupljanja poreza u gradovima preneo je sa kurija na organe pretorijske prefekture. edikt o ujedinjenju. čak se javila i treća struja.za Cezara i time priznat za naslednika prestola. što su veoma pozdravili trgovci i zanatlije. Teoderiha Amalijca nagovorili da krene na zapad i preuzme vlast od Odoakara koji je u međuvremenu otkazao poslušnost Vizantiji. oni koji su podržavali carsku politiku postojanja oba učenja. Novčani sistem iz doba Konstantina. Kada je Lav I umro. čime je sačuvan prestiž. godine objavio Henoktikon. Dvadeset meseci kasnije. što je Vizantija morala da prihvati kao svršen čin. ali je Italija izgubljena za Imperiju. čije su obaveze i onako već bile prevelike. 471. 476.

godine buknuo ustanak vojske u Trakiji. koga je. pohode je vodio Velizar. Jedan deo vojske osvojio je Dalmaciju. kada je zauzeta JI Španija. zarobio kralja Gelimera i vratio se u prestonicu kao pobednik sledeće godine. Justin I (518-527) i Justinijan (527-565) Justin I rođen je u Tauresiumu. a posle Atanasijeve smrti izabran je za cara. Odbrana na Dunavu i prema Persiji je bila oslabljena. Već 535. tako da je Persija vršila stalni pritisak na Siriju. Velizar Siciliju. 540. kao i izmirenje sa Rimom. otvoreno podržavao monofizite. da bi po odlasku vojske opet činio po svome. postao oficir. bio je pristalica stranke zelenih. Prekid sa monofizitizmom delo je njegovog sestrića Justinijana.smrt bilo ogromno blago od 320 000 funti zlata. Više puta su spaljivali javne zgrade. što je bio neophodan uslov za ostvarivanje krupnih ciljeva na zapadu. dok nije uspeo da prodre na sever. Anastasije je takođe slomio Isavrijsku prevlast. godine Pod vodstvom Totile. Naravno nije sve car uradio. takođe kao zarobljenika sproveo u Konstantinopolj. godine krenuo je Velizar protiv Istočnih Gota u Italiji. Car je favorizovao trgovce i zanatlije. Najzad posle 20 godina. stupio je u carsku vojsku. ali je car uglavnom bio inspiracija iza svega toga. energični Goti su se ponovo digli i porazili Velizara nekoliko puta. ali je diplomata i strateg Narzes uspeo da slomi protivnika posle dugog rata. pa je stranka plavih istupala protiv njegove vlasti. 540. prodro u Italiju i zauzeo Rim i Napulj. godine u Africi i porazio državu Vandala. koja je tri puta dolazio do zidina Konstantinopolja. Cena rata bila je poprilična. a carski kipovi su često rušeni i vučeni po ulicama. Jovan Kapadokijski sproveo upravne reforme. Zbog monofizitizma. Sa vojskom od 18000 ljudi Velizar se iskrcao 533. Konačno na prelasku V u VI vek etnička kriza na Istoku se smirila i sada je Vizantija bila u stanju da vodi aktivniju politiku i pokuša da vrati izgubljene teritorije. kada je Velizar u Rimu morao da izdrži opsadu. Ali je potom nastalo žestoka borba. cela zemlja je pokorena 555. zauzme Ravenu i savladao Vitigesa. malom selu. godine 8 . godine. Tribonijan je izvršio kodifikaciju rimskog prava. ali bi car tada učinio koncesije. verovatno u oblasti Niša. pa čak i zapovednik garde ekskubitora. godine u Konstantinopolisu je izbila buna koja ga je umalo stajala krune. 512. Vrhunac krize desio se kada je pod zapovednikom Vitalijana 513. ali mu je za to trebalo punih 7 godina od stupanja na presto.

kada su Persijanci napustili Laziku. tako da su Sloveni veoma lako prodirali u unutrašnjost i pljačkali. Grad je bio u plamenu. Još veća opasnost je dolazila sa Balkana. Tiru. a Justinijan na korak od bekstva. Codex Iustinianus. naročito u prestonici. u svoj svojoj blistavosti. ali je pobuna uspešno ugušena. U ovo doba carstvo se još više okreće trgovini sa istokom i pokušava da izbaci Persiju iz posla. Ono je postalo jedna od najvažnijih grana vizantijske industrije i kao državni monopol.prodrli su u Siriju i stigli do Antiohije. pod vodstvom zelenih i plavih. objavljen je 529. Trgovina je Vizantiju dovela i u vezu sa Turcima. Iako je Justinijan podigao sisteme utvrđenja na granicama carstva. zbog trgovine svilom. Antiohiji. zbirka spisa 9 . Narzes je stupio u pregovore sa pobunjenicima. kao posrednika koji naplaćuje prelaz preko teritorije. dok je Velizar sa jednom jedinicom vojske vernom caru. gde su Sloveni i Bugari počeli da stalno upadaju preko Dunava u pokrajine. godine. važan izvor prihoda carstva. dopunjeno izdanje. došli u sukob sa Persijancima. a pet godina kasnije. pa je uskoro vizantijsko svilarstvo postiglo veliki procvat. godine sklopio primirje na 50 godina. Odatle su održavali veze sa nomadskim plemenima severno od Ponta koji su im u zamenu za tkanine. Tako su pokušali da uspostave vezu preko Hersona i Bospora na Krimu i preko Lazike. sinovca Anastasija I za cara i krunisali ga. koji su se tada proširili do severnog Kavkaza i kao i Vizantinci. koja je razorena i prodrli su do mora. Povećanjem danka Justinijan je kupio mir na 5 godina. Bejrutu i Tebi. 533. Na severu su pustošili Jermeniju i Iberiju i zaposeli Laziku na istočnoj obali Crnog Mora. nažalost nije bilo dovoljno vojske da ih zaposednu. godine objavljene su Digestae. Veruje se da je u ovom pokolju stradalo nekoliko desetina hiljada ljudi. Justinijan je na mestu stare izgorele crkve podigao Aju Sofiju. uleteo na hipodrom i pobio pobunjenike. izašlo je i novo. stanovnici Konstantinopolja digli protiv cara i na lokalnom hipodromu su proglasili Ipatija. došlo je do pobune poznate pod nazivom «Nika» (lozinka ustanika). koja stoji i dan danas. da bi 562. kada su se. Zbog toga i problema u spoljnoj politici. ali ga je carica Teodora u tome sprečila. spisak važećih rimskih zakona iz vremena posle Hadrijana. krzna i roblje. zatim ga produžavao još dva puta. dragulje i vino dostavljali kožu. U vreme Justinijana i njegovih naslednika Vizantijsku špijuni su uspeli da saznaju tajnu pravljenja svile i prenesu svilenu bubu u Konstantinopolj.

preduzete su značajne mere kojima je vlast Vizantije na zapadu ojačana i bar deo Justinijanovog 10 . Tako je na V saboru u Konstantinopolju 553. pored carskih zakona. a početkom VII veka izgubljeno je sve što su Justinijanova osvajanja donela za stalno. 529. sačinjavali drugu grupu važećeg prava. izvod iz prethodna dva dela. sproveo osudu «tri poglavlja» koja su izgledala sumnjiva zbog nestorijanskih tendencija. Ujedno je bio hrišćanski vladar. Justinijan je bio poslednji rimski car na vizantijskom prestolu. prema kome je veliki deo Jermenije pripao Vizantiji 591. a koje su služile kao priručnik za pravne studije. pokušao je da održi carstvo koje je zapadalo u krizu. Pojam rimske imperije bio je za njega istovetan sa pojmom hrišćanske vaseljene. godine Langobardi su upali u Italiju i osvojili veći deo teritorije. gde su nastavili svoju praksu. ubeđen u božansko poreklo svoje vlasti. godine oduzeo je paganskim naučnicima pravo predavanja i zatvorio Akademiju u Atini. 572. a monofizite nije zadovoljio. Njegove univerzalističke ideje imale su ne samo rimske nego i hrišćanske korene. Borbe su se vodile oko Jermenije. Njegova vladavina predstavlja etapu u razvitku koji vodi od starog državnog sistema ranovizantijske epohe ka srednjevekovnoj Vizantiji. čime je izazvao nove sporove. glavno vizantijsko uporište u Španiji. Proterani naučnici otišli su na dvor persijskog kralja. Justin II (565-578) Sestrić velikog cara. a Persija je prva pokazala znakove slabosti i posle 20 godina rata su tamo izbili nemiri. koji je iskoristio situaciju i doveo na presto Persije Hozroja II koji je sklopi ugovor o miru. Energični car Mavrikije (582-602). 568. Carstvo je bilo iscrpljeno. godine. neprekidnim dvadesetogodišnjim ratovima i krizama. Justinijan je takođe pokušavao da pomiri mono i diofizite. centru paganskog neoplatonizma. pobeda hrišćanske vere bila mu je toliko sveta misija koliko i uspostavljanje rimske dominacije. Za vreme ovog cara.klasičnih rimskih pravnika koji su. Izbio je dugotrajan i žestok rat. Treći deo Corpus iuris civilis bile su Institutie. godine osvojena je Kordova. Justin II je u ovakvoj situaciji odbio da plaća danak persijskom kralju i raskinuo ugovor o miru.

584 i 586.osvajanja sačuvan. gde se njegova pravoverna crkvena politika izrodila u krvavo proganjanje monofizita i Jevreja. Na Balkanu Avari su nastavili sa pljačkama i pustošenjem i pored povećanog danka koji je car plaćao haganu. Dve godine kasnije zauzet je privremeno i Singidunum. ali to nije imalo većeg dejstva na Slovene. Osnivanjem egzarhata počinje epoha militarizacije vizantijske uprave. Kada je 602. zagospodarivši Panonskom nizijom. Pobunjeni vojnici proglasili su za cara Foku. a prodrli čak i do Halkedona. godine vojska dobila naređenje da ponovo prezimi s one strane Dunava. godine Sloveni i Avari napadaju Solun. ujedinjenih stranaka plavih i zelenih. krunisan za cara. na Balkanu vlada opšti haos. s pristankom senata. podoficira poluvarvarskog porekla. stvorivši svoju veliku silu. još se pojačalo otkako su Avari. dok su plavi nastavili da podržavaju cara. godine osvojio Sirmium. Posle trogodišnje opsade hagan Bajan je 582. Tada u Italiji i Sev. Africi nastaju vojna namesništva: Ravenski egzarhat i Kartaginski egzarhat. Kartaginski egzarh Iraklije ustao je protiv Fokine strahovlade i nakon što je pridobio Egipat. 605. Foka (602-610) Za vreme vladavine ovog cara istrošeni organizam poznorimske vladavine doživljavao je svoju agoniju. 592. u kojem je takođe planuo ustanak. Počela su masovna pogubljenja. Stranka zelenih je prekinula podršku caru i zabranila svako vršenje državne službe svojim članovima. koje su se završavale novim pogubljenjima. pa se borba otegla. izbila je pobuna. godine Persijanci su osvojili tvrđavu Daru i slomili pograničnu odbranu Vizantije i zaposeli Cezareju. i napustivši položaje krenuli na Konstantinopolj. a organizacija istih poslužiće kao uzor za docnije uređenje tema. Jakom vojnom organizacijom egzarhati su osposobljeni za odbranu i postaju predstraže vizantijske moći na Zapadu. poslao je na Konstantinopolj flotu pod zapovedništvom 11 . Srušivši odbrambeni sistem Sloveni i Avari su počeli da se šire po unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Nemirno. Mavrikije je zbačen a Foka. U početku su Vizantinci imali uspeha. Foka je izazivao sve veću mržnju protiv sebe. Viminacium i Augusta koji će još prelaziti iz ruke u ruku. naročito u prednjoj Aziji. Dok je u Aziji uspostavljen kakav takav mir. ali ga ne osvajaju. stanje usled čestih upada Slovena. godine otpočeo je rat koji će rešavati sudbinu Balkanskog poluostrva. vladin teror i zavere aristokratije protiv vlade. Ogorčene borbe su otpočele oko prelaza preko Save i Dunava.

što je dovelo do ponovnog jačanja grčkog i romanskog elementa. međutim protesti lokalnog stanovništva. Carska vojska je 613. a Sloveni su preplavili ne samo podunavske provincije. U isto vreme persijska invazija u prednjoj Aziji uzimala je maha. Stanovništvo koje je preživelo napade povlačilo se prema primorskim krajevima i okolnim ostrvima. već i skoro celu Makedoniju. godine. 611.svog sina. Velike teritorije nalazile su se pod okupacijom neprijatelja i samo je preporod moga da spase carstvo od propasti. Sam grad Solun je nekoliko puta pod slovensko-avarskom navalom. stvaraju se novi vojni okruzi – teme i time se udara temelj sistemu koji daje glavno 12 . U maloazijskim pokrajinama koje nisu podlegle neprijatelju. koji su zauzeli Damask. cela unutrašnjost pretvorila se u potpuno slovensku zemlju. No čak su i ove oblasti bile preplavljene Slovenima. godine zauzet je Egipat i izgledalo je da se staro persijsko carstvo ponovo obnavlja. U početku njegovo vladavine carstvo je bilo potpuno nemoćno pred groznom neprijateljskom navalom i čak je i sam car razmišljao da premesti prestonicu u Kartaginu. Vizantinci su uspeli da nateraju neprijatelja na povlačenje iz Cezareje. ali je uspešno odbijao sve napade. a najveći deo Balkana. godine poražena kod Antiohije i posle toga je počelo brzo napredovanje Persijanaca. Tars i potisnuli Vizantiju iz Jermenije. a Trakija je opustošena do pred samih zidina prestonice. godine stigla pod zidine prestonice. Svega dva dana kasnije Iraklije mlađi pogubio je Foku i primio carsku krunu iz ruku patrijarha Iraklije (610-641) U vreme kada ovaj car dolazi na vlast država je u rasulu. Cela gradska okolina pripala je međutim Slovenima i preko Tesalije avarsko-slovenski talas kretao je dalje prema srednjoj Grčkoj i Peloponezu. kada je oko 614. godine zauzeli su Jerusalim i odneli Sveti krst u Ktesifon. U isto vreme stradava i Dalmacija. ekonomski i finansijski potpuno iscrpljena. kao ni vojna organizacija. te trećeg oktobra 610. primorali su ga da odustane od namere. sa samim patrijarhom na čelu. Zastareli upravni mehanizam više nije funkcionisao. središte vizantijske uprave u Dalmaciji. da bi odatle organizovao odbranu. Vizantijska vlast na Balkanu bila je slomljena. godine stradala Salona. Na svim usputnim stanicama flota je nailazila na oduševljeni prijem i uvećavala se novim vojnicima i brodovima. 619. zasnovana na vrbovanju najamnika. 614. ali je protivofanziva u Jermeniji i Siriji doživela neuspeh.

godine. a može biti da je tada nastala i Pomorska tema na južnoj obali Male Azije. već se dugo zadržala u značila je vojni odred. sada se vojska zasniva na stratiotima. O ovaj novi sistem ulivaju se postepeno i mase Slovena koje Vizantija od sredine VII veka. Tako se već u Iraklijevo doba stvaraju teme Armenijaka. Pored ovih vojnika – graničara. Anatolika i Opsikija. u maloazijskim pokrajinama naseljavani su svakako i vojnici elitnih vizantijskih odreda. imao dužnost da se javi na konju i naoružan. Iz kasnijih izvora vidi se da je stratiot. pogotovo lako naoružanim strelcima na konjima. Prešavši u Malu Aziju u blizini Nikomedeje uputio se u oblast tema i tamo proveo leto obučavajući i uvežbavajući vojsku. koji je pao u ruke Iraklija. naseljenim na teritoriji carstva. ali je 623 nastavio rat na istoku. Stara provincijska podela nije nestala. što jasno otkriva način na koji je novo uređenje nastalo. Prvi sudar dve vojske završio se pobedom Vizantinaca nad vojskovođom Šahrbazom i Mala Azija oslobođena je neprijatelja. skupih i nepouzdanih. U jesen iste godine. Car je sam stao na čelo vojske. koji vrše u njima vrhovnu vojnu i civilnu vlast. pozvan u vojsku. a zatim je počela da ameQokviru tema. Dobijao je izvesnu platu. Uvođenje tema značilo je jačanje domaće vojske. što je svakako izazvalo i znatno smanjenje državnih izdataka. važan persijski verski centar. Dok se ranije vojska sastajala pretežno od najamnika.obeležje celokupnoj provincijskoj upravi srednjevekovne vizantijske države. aprila 622. car je napustio prestonicu posle svečane službe u Svetoj Sofiji. po cenu visokog danka Iraklije je sklopio mir sa Avarima. ali je ona bila minimalna. Ono je počelo naseljavanjem trupa – tema po novostvorenim okruzima i stoga su se postepeno i sami ti okruzi počeli nazivati temama. Zbog problema sa Avarima car je morao da obustavi ratovanje i vrati se na pregovore u prestonicu. ostavivši patrijarhu Sergiju i patriciju Bonu da upravljaju prestonicom u ime njegovog maloletnog sina. Potom je prebacio trupe iz Trakije u Malu Aziju i na drugi dan Uskrsa 5. a potom krenuo na jug i udario na Gabzak. Hozroje II je bežeći napustio grad. 619. Posle ovih reformi Vizantija je bila spremna za novi rat. veštim manevrisanjem car je prodro u Jermeniju i prisililo Persijance da napuste svoje položaje u maloazijskim klancima i da krenu u poteru za njim. zauzevši Dvin u Jermeniji. u znak 13 . koji je spalio Zaratustrin hram. dok je on u pohodu. čemu je doprinela i saradnja crkve. koji je otpočeo u nekoj vrsti verskog zanosa. Na čelu pojedinih tema nalaze se vojni komandanti – stratezi. rezidenciju prvog sasanidskog kralja Ardašira. Sama reč se upotrebljava i za vojno administrativne okruge. godine. prebacuje u Malu Aziju i naseljava kao stratiote. dajući prednost konjici.

Hrvati i Srbi napustili su svoje postojbine iza Karpata i pojavili se na Balkanu. Hozroje II je zbačen i ubijen. Njegovi pokušaji naišli su na podršku u nauci o jednoj energiji Hristovoj koja se oko 600. po kojem su Jermenija. Šahrbaraz je potom napustio Halkedon i povukao se u Siriju. deo Mesopotamije. Posle toga. godine Persijanci prodiru do Halkedona i na sam Bosfor.odmazde za razaranje Jerusalima. U odlučujućoj bici. Sirija. čak u i krugovima najobrazovanijih Vizantinaca. god. Iraklije je zaobilaznim putem preko Kilikije ušao u Persiju. tako da se vojska povukla na zimovanje u oblast Ponta. godine otišao u Jerusalim i ponovo uzdigao Sveti Krst. niti govorila. te je Hagan digao opsadu i povukao se. avgusta slovenski brodovi su poraženi u sukobu sa Vizantijskom flotom. Latinski jezik.‚ Pošto je porazom kod Konstantinopolja uzdrmana avarska vlast. poslužiti kao kompromis između)aiegreneali samo jedno delovanje ( monofizitizma i Halkedonske 14 . 626. godina provedena je u zamornim borbama u Jermeniji. povraćen od Persijanaca. pod zidinama Konstantinopolja. ustupa mesto grčkom. 624. slovenska plemena su se pobunila i stvorila jak slovenski plemenski savez. Izgledalo je da ova nauka. Palestina i Egipat postali ponovo deo Vizantije. Gradski garnizon uspešno je odbijao sve napade udruženih neprijatelja. uz odobravanje Iraklija. pod vođstvom Kuvrata. godine car je poveo ofanzivu na jug i početkom januara 628. a odluku je odnela nadmoć Vizantije na moru. a počinje pravi vizantijski. Problem monofizitizma istoka ponovo je podelio carstvo. nastupa rasula u avarskom taboru. godine ušao u napuštenu rezidenciju persijskog kralja. a na presto je došao njegov sin Kavad Široje. Cela sledeća. Dok je neprijatelj evakuisao vizantijske teritorije Iraklije je 630. počela širiti po Egiptu. 627. koji većina stanovnika nije razumela. tako da već u idućim generacijama znanje latinskog postalo je retko. ali je odlučujući uspeh izostao. po kojoj Hrist ima dve prirode. da bi se 27. pošto prodor u Persiju nije uspeo. Patrijarh Sergije uviđao je svu ozbiljnost ovog problema i stalno se trudio da uspostavi crkveni sporazum. 10. jula iste godine pojavila i avarska vojska sa haganom na čelu. Preko zime vojska se povukla u oblast iza Araksa i stupio u kontakt sa hrišćanskim kavkaskim plemenima i ojačao svoju vojsku. a nešto kasnije i bugarska plemena su zbacila avarski suverenitet. koji je sklopio mir. Dastagerdu. U ovom periodu počinje i raskid sa rimskim periodom. za šta je on dobio počasnu titulu patricija. dok je drugi vojskovođa Šahin pretrpeo težak poraz od carevog brata Teodora.

posle duže opsade. a potom okupirana vizantijska Mesopotamija. pa su se Antiohija i većina sirijskih gradova predali bez borbe. avgusta 636. Muhamedova nauka.)emleqprirode. koja je odstupala od pravoslavne Halkedonske dogme. naredivši da je oba vladara smatraju za mater i caricu. nemilosrdno je napadao novu nauku. ali se vratila posle smrti Konstantina III. godine kalif Omar je upao sa vojskom u Vizantijsko carstvo i otpočeo ofanzivu kroz oblasti nedavno povraćene od Persije. njegova sestrična) sinu Irakloni. Već nekoliko godina nakon prorokove smrti otpočela je velika arabljanska seoba. zajedno sa 15 . Nakon duže bolesti umro je 11. a Martini obezbedio neposredno učešće u vlasti. posle svega tri meseca vladanja. Iraklije je ostavio carstvo obojici. postao jerusalimski patrijarh. naredivši da se ovaj edikt istakne u narteksu Svete Sofije. a car 638. Pred ovolikom opozicijom Sergije je ublažio svoju nauku. a Vizantija je izgubila istočne provincije. ostavio je po strani pitanje energija a učio je da je Hristos i pored svoje dve Ova nova monotelitska. tako je monah Sofronije. muhamedanstvo. februara 641. te je krajem septembra 641. godinu. međutim uskoro uslediše razočarenja. godine obnarodovao pod naslovom Ektesis. 639/640. Ni ovaj potez nije urodio plodom. koje je podržavalo careve. svog prvenca. Međutim opozicija je rasla i na pravoslavnoj strani. Po povratku iz Sirije Iraklije je duže vreme ostao u Hijerejskom dvoru na maloazijskoj obali. imao samo jednu božansku volju ( formula leži u osnovi edikta koji je Sergije sastavio. bila je puna elementarne snage. godine na Jarmuku carska vojska je potučena do nogu. Martini je odsečen jezik. Ona se nakratko povukla. jer je ujedinjenje vršeno silom. Dve godine kasnije zauzet je Jerusalim. Ceo Egipat je prepušten nadmoćnom protivniku. Persija je podlegla. Čak je i car prišao monoenergetizmu i činilo se da ujedinjenje predstoji. Monotolita Kir. Već 634. koji je 634. a Irakloni nos i proterani su na Rodos.dogme. koji je bolovao od tuberkuloze. seo je na svoju episkopsku stolicu u Aleksandriji na njenu inicijativu i otpočeo pregovore sa Arabljanima. U vreme kada je savladana Persija. godine U cilju da osigura presto Martininom (druga Iraklijeva žena. jedva deceniju posle smrti Muhameda. ali ne i Martinu. čime je borba oko Sirije bila rešena. 20. iako sama po sebi primitivna i duhovno nerazvijena. slomljenog duha. Ali po obelodanjivanju carevog testamenta pojavio se veliki otpor stanovništva. javlja se nova pretnja. pošto je situacija izgledala bezizlazna. izvršen prevrat. naročito u Egiptu. a da ne povredi carska prava Konstantina. što je pogoršalo ionako tešku poziciju carice i njenog maloletnog sina.

16 . 649. što je konačno ostavilo Egipat pod vlašću muslimana. te je počeo sa izgradnjom flote. Amr je sa svojom vojskom napao Manojla i porazio ga. a opljačkao i opustošio Krit. godine zauzeo je Rodos i prodao ostatke čuvenog Kolosa nekom Jevrejskom trgovcu koji ih je odneo na 900 kamila. uz plaćanje danka. godine). kalif Otoman. pa se vratio u Damask sa velikim plenom i mnogobrojnim zarobljenicima. koji su vlast proširili sve do Tripolisa. Iako su Vizantinci izdejstvovali primirje na tri godine. a Vizantiju zauvek bez najbogatije i privredno najjače provincije. Senat je vlast preneo na desetogodišnjeg Konstantinovog sina. koga je narod zvao Konstans. namesnik Sirije. 654. Muavija je morao da potraži sporazum sa Vizantincima (659. godine. godine spremio je prvu ekspediciju i napao Kipar i zauzeo Konstancu. Oslobođen pritiska sa istoka. Muavija je nastavio sa izgradnjom flote i nastavkom operacija. gde je mnoge zarobio i pokorio 658. Međutim. U vreme njegovog dolaska na vlast Vizantija je prepustila Egipat Arabljanima. Međutim posle smrti kalifa Omara 644. a 647. godine porazio je vizantijsku flotu. Konstans se okrenuo Balkanu i Slovenima. koji su pod vojskovođom Manojlom poslali vojsku koja je uspela da osvoji Aleksandriju. koju je napao 642/643 godinu. godine ušao je u Kapadokiju i zauzeo Cezareju. Iraklija Konstantina. Posle toga osvojio je Kos. prvenstveno zbog mladosti novog cara koji je imao deset godina u trenutku dolaska na vlast. opozvao je vojskovođu Amra. Odatle je krenuo u Frigiju. Njegov pohod praćen je preseljenjem Slovena u Malu Aziju. okrenuo je svoju vojsku ka Maloj Aziji i Jermeniji.patrijarhom Pirom. ali kada su posle Otomanove smrti sledeće godine zavladale neprilike u Arabiji. čija nekadašnja uloga nadgledača i ograničivača carske samovolje na trenutke vaskrsava. godine. Muavija. kasnije poznat kao Pogonat (bradati). Znao je da borba sa Vizantijom bez jake flote ne može da bude presudna. Konstans II Pogonat (641-668) U početku vladavine car je morao da se povinuje senatu. Blizu južne maloazijske obale 655. Od ovog vremena se pominje i povećani procenat Slovena u vizantijskoj vojsci. što je ohrabrilo Vizantince. u leto 646. pa je čak pristao i da joj plaća danak u zamenu za mir. tako da je on morao da napusti Aleksandriju. ali nije uspeo da zauzme Amorion.

ali zbog starosti i bolesti nije pogubljen. Posle dvanaest dana. ali je u teološkom pogledu sabor osudio i Ektesis i Tipos. stigao u Tarento.U pokušaju da prevaziđe razlike u veri Konstans je 648. u Sirakuzu. Ravenski egzarh Olimpije dobio je naređenje da uhapsi papu. godine. Posle dvadesetogodišnje vladavine na Bosforu. jer je tobože imao veleizdajničke namere. koji je zaobilazio sporno pitanje. koji je krajem decembra 653. Do sukoba sa Teodosijem došlo je svakako zbog toga što je Konstans. septembra 668. 17 . godine. Sto pet prisutnih biskupa su većinom pripadali rimskoj eparhiji. njegovom smrću završava se i ova pobuna. 660. ali je krivicu. umesto na carsku vladu. nakon zlostavljanja na javnom mestu. Konstans II je rešio da napusti Konstantinopolj i preseli svoje sedište na zapad. car je napustio Rim i otišao na Siciliju. Papa Martin. pošto je 654. Osuđen je zbog veleizdaje. u doba kada Vizantija i nije mogla. godine je tamo i umro. 659. Uvidevši negativno raspoloženje građana Rima i Italije prema ovoj odluci Olimpije odluči da se pobuni protiv Konstantinopolja i čak zauzme Siciliju. godine izveden pred senat. Tu je proveo poslednje godine života. odakle je otpočeo rat protiv Langobarda. Car se najpre uputio prema Solunu. gde ga je dočekao papa Vitalijan i ispratio ga u staru prestonicu. No. zatim je neko vreme proveo u Atini i tek 663. Konstans II je bio prvi car koji je posle propasti zapadnog rimskog carstva posetio nekadašnju prestonicu Imperije. godine. seo na presto Sv. ali je posle produžetka sukoba prekinuo opsadu Beneventa i povukao se u Napulj. i 656. Novi egzarh je došao sledeće godine i sa svojom vojskom ušao u Rim i uhapsio bolesnog papu. godine on je naredio da se njegov brat Teodosije nasilno rukopoloži za sveštenika. obišavši ponovo svog brata. a sve italijanske biskupe da potpišu Tipos. zabranjujući svaku diskusiju o problematičnim stavovima. koja je od nekadašnjeg sjaja zadržala samo uspomenu. što je doprinelo odluci da se prestonica premesti. sve i da je htela da se pozabavi njome. kada ga je u zaveri ubio u kupatilu jedan njegov sluga. godine dao carstvo dostojanstvo i mlađim sinovima Irakliju i Tiberiju. a zatim da se ubije. godine objavio Tipos. koji je 5. gde je osnovao svoju novu rezidenciju. sve do 15. Konstansov odlazak pokazuje koliko je Vizantiji još i u ovo doba bilo stalo do zadržavanja zapadnih oblasti. održao je skup na Lateranskom dvoru. jula 649. Iz Napulja se uputio u Rim. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina IV. već je proteran u Herson. prebacio na patrijarhe Sergija i Pavla. 652. Petra. Ovo je bila kap koja je prelila čašu u prestonici čiji su stanovnici počeli otvoreno da ispoljavaju mržnju prema caru. ne tražeći saglasnost carevog egzarha.

Mladi car je morao da plaća «na sramotu Romejaca» danak mladoj bugarskoj državi. pa je kada se car razboleo i napustio trupe krenula u povlačenje. a Bugarima omogućavala da izbegnu direktan sukob sa nadmoćnim neprijateljem. Slovenska plemena. te su se oni povukli da prezime. dok je vojska u Maloj Aziji poražena. Time je stvorena čvrsta baza za napad na prestonicu. koji su otpočeli u proleće 674. Ovo je bio prvi jaki protivudar arapskoj invaziji koja čini prekretnicu od svetsko-istorijskog značaja Konstantin IV nije prevideo opasnost koja je nastala za carevinu dolaskom Bugara na njenu severnu granicu. Ogromna flota pojavila se pod zidinama grada. car je sazvao u Konstantinopolju VI Vaseljenski sabor koji je zasedao skoro godinu dana i imao 18 sednica kojima je lično car presedao i u kojima je učestvovao. Sabor je proglasio do tada osuđivanu nauku o dvema energijama i dvema voljama za dogmu hrišćanske nauke. izum Kalinika iz Sirije. kao i na 18 . u čiju su zemlju upali Bugari.Konstantin IV (668-685) Posle smrti Konstansa II stupio je na Konstantinopoljski presto njegov sin Konstantin IV. U sporazumu sa Rimom. Vizantijska vojska trošila je snagu bez uspeha. kojim je bio obavezan da caru plaća 3000 zlatnika. godine počeo je rat. ne bi li održao mir. Muavija je na kraju sklopio mir sa Vizantijom na 30 godina. Vizantijska flota je kroz Crno More doplovila do ušća Dunava. on je počeo da sprema pohod protiv Bugara i već 680. Ova zapaljiva smesa. godine i napustili Vizantijske vode. godine jedan od Muavijinih vojskovođa zauzeo je poluostrvo Kizik. a konjica je kopnom stigla iz Trakije i prešla Dunav. sve dok Arabljani nisu odustali od borbe 678. Ovo je vreme presudnih borbi u vizantijsko-arabljanskoj borbi. u neposrednoj blizini prestonice. Ovo se ponavljalo sledeće četiri godine. Monotelitizam je osuđen i bačena je anatema na vođe pokreta. obavezala su se da će plaćati danak i stupili su u rat protiv Vizantije. u toku koga su bili izloženi stalnim napadima i znatnim gubicima. Istovremeno sa povlačenjem mornarice desila se bura kod pamfilijske obale koja je uništila dodatni broj brodova. Posle sklapanja mira sa Arapima. Glibovita zemlja otežavala je ratovanje. 50 robova i 50 konja godišnje. godine. bila je poznata samo Vizantincima. 670. ali nisu uspeli da ga osvoje. koja im je od tada često služila u defanzivnim i ofanzivnim ratnim operacijama. U ovim borbama Vizantinci su prvi put upotrebili «grčku vatru». pošto su pretrpeli jake gubitke. njih sedam.

Ugovor je Vizantiji doneo nove koristi. Iste godine kada je on dospeo na presto. a krajem 681. pošto je potvrdio saborske odluke svojim potpisom. Otada se Kipar nalazio u suvlasništvu dve sile. u temu Opsikiju. kada su nove Slovenske trupe prišle Arabljanima i vizantijska vojska bila poražena 19 . pokorivši velike mase Slovena. na kalifov presto u Arabiji stupio je Abdulmalik. neke u boju. patrona grada. kao branilac i tumač prave vere. 687/688. Car je pobedu proslavio trijumfalnim ulaskom u grad i darovima crkvi Sv. Kao i otac mu i Konstantin IV je želeo neograničenu samovlast. Pokorene Slovene je izveo iz njihove domovine i prebacio u Malu Aziju. što je ugrozilo interese Kalifata. došlo je do rata 691/692 godinu. u 33. Trojstvo. pa je sabraći Irakliju i Tiberiju oduzeo sva carska prava. aludirajući na Sv. nekoliko sledećih vekova. Na svečanoj završnoj sednici. godini života car je iznenada umro. godine naredio da im se odseku nosevi. on je pozdravljen ovacijama od članova sabora. godinu Justinijan II je prebacio konjicu iz Male Azije u Trakiju. uključujući Kiprane. pa su se čak Anatolijske jedinice pobunile braneći postojeći red vlasti rečima: «Mi verujemo u Trojicu i želimo da trojica nose krune». a predstavnici pobunjene anatolijske vojske su pogubljeni. nije imao razboritost i odmerenost koje karakterišu pravog državnika. krajnja naprasitost dovodili su ga do postupaka zbog kojih je kod savremenika i potomaka uživao rđav glas.ranije predstavnike. posle 17 godina vladavine. On međutim. Međutim Konstantin se nije obazirao na to i oduzeo je braći titule i povlastice. Nasledio ga je njegov sin Justinijan II Justinijan II Rinotmet (685-695. 705-711) Kao i otac. Četiri godine kasnije. nego si u prihodi sa Kipra iz Jermenije i Iberije podeljeni između dve ugovorne strane. ne samo da je povećan danak na koji se Kalifat bio obavezao Konstantinu IV. Bio je po prirodi strastan i neobuzdan i po tome je više ličio na svog dedu Konstansa II. Dimitrija. Od preseljenih plemena mogao je navodno da formira vojsku od 30 000 ljudi. ali je naišao na žestoku opoziciju u vojsci. Njegov neobuzdani despotizam. nameravajući da pokori Bugare i Slovene. Justinijan II je imao jedva 16 godina kada je preuzeo presto. Pošto je pored Slavena preseljavao i druge stanovnike carstva. neku po nagovoru. Sledeće godine preduzeo je prvi pohod i prodro do Soluna. koji je želeo da se osigura novim mirovnim ugovorom sa Vizantijom.

U sve većem broju pojavljuju se mali posednici. Od tada se redovno dešava da Vizantija želi da u što većem broju dovede Slovene na svoju teritoriju da bi ih u novostvorenim temama naselila kao vojnike i seljake. U vreme ovog cara stvorene su i nove teme kao tema Helada u srednjoj Grčkoj i u oblasti Strimona. te je stranka plavih proglasila Leontija. Naročito se Justinijan II borio protiv aristokratije. Justinijanu II je odsečen nos. naseljavanjem slovenskih vojnika. a njegova vladavina je značila i veliko finansijsko opterećenje.kod Sevastopolja (današnji Sulu-seraj). što je dovelo do otvorenog sukoba. Justinijanova politika pretila je aristokratiji potpunim uništenjem. Ovaj sistem kasnije prvi put se javlja u Zemljoradničkom zakonu. Krajem . Politika Iraklijeve dinastije koja je vodila jačanju malog seljačkog i stratiotskog poseda. slobodni seljaci koji uzimaju u obradu opustošene zemlje i služe kao stratioti nove tematske vojske. Za vreme vladavine Justinijana II u Konstantinopolju se održava sabor koji donosi veliki broj kanonskih odluka kao dopunu dogmatskim odredbama V i VI Vaseljenskog sabora i koji se prema tome naziva Petošesti sabor ili Trulski sabor. zamenjuje se novim sistemom. svakako nije odgovarala interesima vizantijske aristokratije. Prema istočnim izvorima. stratega teme Helada za cara. po kome se porezi za neobrađeno ili napušteno zemljište prenose na susede. godine izbila je pobuna protiv Justinijana II. jer se car sa rasipničkom strašću odavao grandioznom građenju. a prema tome im se daje i pravo korišćenja dotičnog zemljišta. 20 . kada se glavarina skuplja nezavisno od zemljarine i pogađa svakog oporezovanog bez razlike Tako nestaje razlog vezivanja seljaka za zemlju. povećavajući time svoju vojsku i privredno jačajući zemlje opustošene ratovima. te je vizantijski deo Jermenije pao pod vlast Arapa. pa je on sada slobodniji da se kreće i menja sredinu.nouggelellanazvan VII veka došlo je do promena u načinu redovnih zadužbina. Pored toga kolonizaciona politika koju je sprovodio car je svakako imala svoje neprijatelje. pa je poslat u progonstvo u Herson. po Trulskoj sali na carskom dvoru u kojoj je održan. koji je predviđao prinudno dodeljivanje neobrađene zemljeelobipe vlasnicima produktivnih poseda kao i prenošenje poreske obaveze za dodeljeno zemljište.Starorimski sistem . Menja se i fiskalni sistem naplate poreza. Krajem 695.

gde su se uglavnom sukobljavali sa lokalnim mavarskim plemenima i stigli prvih godina VIII veka do Atlantika.PROPAST IRAKLIJEVE DINASTIJE Posle prevrata carstvo gubi ravnotežu. najisturenijeg uporišta carstva na zapadu (današnja Seuta. godine. koja je primila hrišćanstvo i uzela ime Teodora. noću ušunjao u grad kroz vodovodnu cev. gde su Arapi 697. pa je sve aktivnije iz Hersona radio na svom povratku. pošto je i njemu. odsečen nos. kao i Justinijanu II. gde je lepo primljen. iskopane su oči zbog krunisanja Leontija. Ovo vreme vrenja stavilo je državu pred nove opasnosti i dovelo do osetnih gubitaka. a kad je flota. godine se pojavio pod zidinama Konstantinopolja. pa su se Vizantinci povukli pred nadmoćnijim protivnikom. koji su obešeni o zidine grada. gde je stupio u vezu sa bugarskim hanom Tervelom i osigurao njegovu podršku. ili bar da zaustavi nadiranje Arapa. Zbačeni Leontije zatvoren je u manastir. Ujesen 705. Tada se Justinijan. tri godine ranije. koji je ušao u prestonicu i popeo sa na presto kao Tiberije II (698-705) Izgleda da je ovaj car uživao podršku gradske milicije zelenih. Arapi su nastavili dalje prodiranje ka zapadu. Sakaćenje i proterivanje nisu smirili Justinijanov duh. koju je poslao Leontije uspela da povrati grad. Na hazarski dvor je zbog ovoga upućena carska delegacija koja je zahtevala njegovu predaju. Patrijarhu Kaliniku. sa nekoliko drugova. u severnoj Africi. preko puta Gibraltara). Na jači otpor naišli su tek kod Septema. ali su i nju zauzeli 711. drungarija primorske teme Kivireota. Tada se flota pobunila protiv Leontija i uzdigla za cara Apsimara. ali protiv moćnih bedema nije mogao ništa. koje su obeležene jalovom 21 . a sistematski teror se nastavio i narednih godina. već sledećeg proleća prispeli su i sa mora i sa kopna novi Arapski kontingenti. ovaj put na zapadne obale Crnog Mora. ali je uhvaćen u bekstvu i izložen javnoj poruzi posle koje je pogubljen sa mnogim višim oficirima. Blagovremeno opomenut Justinijan II je pobegao kod Hazara. U gradu je nastala pometnja u kojoj je Tiberije pobegao. Počinje period nemira koji će trajati preko 20 godina. tako da su lokalne vlasti rešile da ga predaju caru. Tiberijeva vlada nije ni pokušala da povrati izgubljeni Kartaginski egzarhat. godine zauzeli Kartaginu. oženio se haganovom sestrom. Justinijan je ponovo potražio spas u bekstvu.

borbom Justinijana II protiv unutrašnjeg neprijatelja, kojeg je i sam sebi ponekad stvarao. Ohrabreni nemirima u Vizantiji, a i carevom okupiranošću unutrašnjim zaverama, Arabljani 709. godine opsedaju Tianu, jedno od najvažnijih pograničnih utvrđenja i zauzimaju je, a prilikom upada u Kilikiju 710 i 711. godine nisu izgleda naišli ni na kakav otpor, pa su zauzeli nekoliko tvrđava. Car je u međuvremeno poslao kaznenu ekspediciju u Ravenu, koja mu je u toku njegove prve vladavine bila izrazito nenaklonjena. Grad je strahovito opljačkan, lokalnom episkopu su iskopane oči, a najugledniji građani su dovedeni u prestonicu i pogubljeni. Istovremeno car je poslao i poslanstvo u Herson, gde je osveta bila još svirepija, što je dovelo do otvorene pobune koja je cara koštala glave. Zbačenog cara ubio je jedan njegov oficir, a careva odrubljena glava je poslata u Rim i Ravenu, pa istaknuta na javnom mestu. Pored cara ubijen je i njegov mali sin Tiberije, kojeg je dobio iz braka sa hazarskom princezom i tako je Iraklijeva dinastija doživela neslavan kraj. IKONOKLASTIČKA KRIZA (711-843) Velika kriza koja je zadesila Vizantiju u ovo doba, nagoveštava se već za vladavine Filipika Vardana (711-713), koji je zamenio Justinijana II na čelu države posle pobune 711. godine. Filipik je, naime, ne samo obnovio hristološke rasprave, već je izazvao i jednu malo zapaženu, ali zanimljivu borbu oko slika. Kao Jermenin, čini se da je ovaj car bio naklonjen monofizitizmu. On nije išao tako daleko da bi pokušao uspostavljanje monofizitizma, ali je istupao kao branilac istog. Svojevoljno je odbacio odredbe VI vaseljenskog sabora i proglasio monotelitizam za jedino dopušteno veroučenje. ovo je naglasio uništenjem slike VI sabora i uklanjanjem natpisa na Milijskoj kapiji pred carskim dvorom, koji je zamenio svojom slikom, kao i slikom Patrijarha Sergija, pokretača monotelitizma. U Rimu je carska politika naišla na veliki otpor, koji se takođe ispoljio na simboličan način. Filipik je poslao svoju odredbu zajedno sa svojom slikom, ali je slika odbačena i nije se kovala ni na novcu, dok se carevo ime nije spominjalo ni u crkvenim molitvama, ni pri datiranju povelja. Bugarski han Tervel je iskoristio priliku da osveti svog prijatelja Justinijana II i zaratio protiv Vizantije. Bugari su doprli do ispod gradskih
22

zidina i opljačkali okolinu prestonice. Raskošne vile u predgrađu, koje su uglednim Konstantinopoljcima služile za letnjikovce, opustošene su. Da bi se spasla situacija, morale su se dovesti trupe iz teme Opsikija, koje su se pobunile protiv Filipika, koji je 3. juna 713. godine zbačen i oslepljen, a za cara je proglašen civilni činovnik, protoasekrit Artemije, koji je prilikom krunisanja dobio novo ime Anastasije II (713-715) Prva mera novog cara bila je opoziv Filipikovih odredaba i priznanje odluka VI vaseljenskog sabora. Slika sabora je ponovo vraćena na staro mesto, dok su slike Filipika i patrijarha Segija uklonjene. Postalo je očigledno da se Arapi spremaju da napadnu prestonicu, te je Anastasije pokušao da spase situaciju, organizacijom odbrane i snabdevanja prestonice, postavljanjem najsposobnijih ljudi za komandante i najzad se odlučio da predupredi neprijatelja i da iznenadi arapsku flotu u pripremama. Za mesto koncentracije trupa odredio je Rodos, ali čim su tamo stigli Opsikijanci, oni su ponovo digli pobunu, vratili se na kopno i proglasili Teodosija, sakupljača poreza u njihovoj temi, za cara. Najzad, posle 6 meseci borbe, uz pomoć Goto-Grka su uspeli da dovedu svog kandidata na presto. Teodosije III (715-717) Postavši car protiv svoje volje, Teodosije III je vladao kraće od svog prethodnika. U središtu događaja javlja se strateg Anatolijske teme Lav. Čovek neznatnog porekla, rođen u severnoj Siriji, preseljen za vreme Justinijana II u Trakiju. Kada je ovaj car prolazio kroz Trakiju u toku svog povratka na presto Teodosije je stupio u službu kao dobrovoljac, gde se prilikom jedne teške i opasne ekspedicije na Kavkazu pokazao kao sposoban vojnik i diplomata. Anastasije II postavio ga je na poziciju stratega Anatolije, a ovaj se sa strategom teme Armenijaka Artavazdom, dogovorio da ustanu protiv Teodosija III. 25. marta 717. godine Lav je ušao u prestonicu i krunisao se u Sv. Sofiji za cara. Time se završio period borbe oko prestola u kojem se u tri decenije smenilo 7 prevrata. Lav III (717-741) Opasnost koja je pretila carstvu od Arapa postajala je sve kritičnija. Pošto je Anastasijeva planirana kontraofanziva propala zbog unutarnjih nemira, u avgustu 717. godine, Arabljani su već opsedali zidine Konstantinopolja, sa vojskom i flotom. Međutim i ovaj put Vizantija je odnela pobedu, uništivši
23

neprijateljsku flotu «grčkom vatrom», dok su se za kopnenu vojsku pobrinuli neosvojivi zidovi, teška zima 717/718. godinu i bugarski han Tervel, koji su desetkovali protivnika. Konačno, 15. avgusta 718. godine, tačno godinu dana posle početka opsade arapski brodovi napustili su vode oko prestonice Vizantije. Na kopnu je uskoro ponovo počeo rat, vođen velikom žestinom. Od 726. godine Arapi su svakog proleća upadali u Malu Aziju, zauzimajući Cezareju, opsedajući Nikeju i tek je 740. godine pobeda Lava III kod Akroinona prekinula ove napade. Jaku potporu ovim ratovima Vizantija je našla u Hazarima, a savez je pojačan 733. godine ženidbom Konstantina, Lavovog sina ćerkom hazarskog hagana. Nastavljajući sa izgradnjom upravnog sistema, Lav III je izvršio podelu prevelike teme Anatolike, što je prvenstveno urađeno ne bi li se sprečile učestale uzurpacije. Zapadni deo bivše teme organizovan je kao nova tema koja je nazvana Takesiska tema, prema tračkim trupama koje su u njoj bile naseljene. Negde u periodu između 710 i 732 godine podeljena je i tema Karavisijanaca, koja je prvobitno obuhvatala sve primorske snage carstva. Njena dva drungarijata pretvorena su u samostalne jedinice, južna maloazijska obala sa okolnim ostrvima sačinjavala je temu Kivireota, a Egejska ostrva drungarijat Egejskog mora, koji je kasnije dobio rang teme. 726. godine Lav III objavio je Eklogu, izbor najvažnijih važećih odredaba privatnog i krivičnog prava, što je svakako imalo veoma veliki značaj za razvoj vizantijskog prava. Njeno objavljivanje imalo je pre svega za cilj da, pored preopširnih i nepreglednih zakonika Justinijana I, pruži zakonik koji bi po svom obimu i materijalu odgovarao praktičnim potrebama sudstva. Ekloga stavlja naročiti naglasak porodičnom i naslednom pravu, ograničavajući patria potestas i proširujući prava žene i dece. U toku prethodnih vekova na tlu grčke crkve, kult ikona se sve više širio i postao jedan od najvažnijih izraza vizantijske pobožnosti. S druge strane postojalo je protivljenje tom kultu koji je izgledao suprotan hrišćanstvu kao duhovnoj veri. Obe ove struje ispoljavale su se, pre svega, u istočnim pokrajinama Carstva. Dodirom sa arapskim svetom, latentno neraspoloženje prema kultu ikona pretvorilo se u otvoreno ikonoborstvo. Ikonoborska shvatanja nastaju u istočnim pokrajinama Vizantije kao rezultat ukrštanja hrišćanskih težnji za čisto duhovnom verom sa uticajima starih hristoloških jeresi i sekti, protivnih spoljašnjem crkvenom obredu, kao i sa uticajima
24

godine Lav III po prvi put otvoreno istupa protiv kulta ikona. negodujući protiv ovog akta. Save. u borbi sa ikonoklazmom. januara postavljen je njegov bivši sinkel Anastasije. Moguće je i da je na carevu odluku uticao i snažan zemljotres. Pošto je patrijarh German odbio da potpiše ovaj edikt. razračunavanje s prodiranje istočnih kulturnih uticaja. 726. izgrađujući zanimljivu nauku o ikonama. koja je vremenom postala isuviše moćna. 22. sa ciljem da izrade edikt protiv kulta ikona. 17. Car je ugušio pobunu. godine Lav III sazvao je na carskom dvoru silention. proglasila svog cara i krenula sa svojom flotom na prestonicu. ali je narod odmah ubio tog oficira. Uskoro se prešlo na dela.nehrišćanskih religija. koji je. Neposredna posledica ovog čina bilo je povećanje jaza između Konstantinopolja i Rima i slabljenje vizantijskog uticaja u Italiji. Tako se već na samom početku borbe protiv ikona postavilo pitanje odnosa države i crkve. skupštinu viših svetovnih i duhovnih dostojanstvenika. On je napisao tri govora u odbranu kulta ikona. naime carevi – ikonoborci hteli su da potčine svojoj vlasti crkvu. po carevom nalog jedan oficir skinuo je Hristovu ikonu koja se nalazila iznad Bronzane kapije carskog dvora. Svakako su na to uticali maloazijski episkopi-ikonoborci koji su neposredno pre toga posetili Konstantinopolj. zbačen je sa svog prestola. iako Grk. Konstantin V (741-775) 25 . Tako se na delu pokazalo ikonofilstvo evropskih delova imperije. a ikonu Hristovu dovodi u vezu sa njegovim ovaploćenjem. naročito islama. koji je on shvatio kao znak božijeg gneva. Car je u početku držao propovedi u kojima je pokušavao da ubedi svoj narod da je poštovanje ikona protivno hrišćanstvu. koje će se i u daljem toku rasprava oko ikona stalno pojavljivati. Duhovno najznačajniji protivnik ikonoborstva bio je Jovan Damaskin. Ubrzo potom pobunila se tema Helada. zauzimao visok položaj na kalifinom dvoru u Damasku. Objavljivanjem edikta ikonoborstvo je dobilo zakonsku snagu i sistematsko uništavanje ikona je moglo da počne. ali je pobuna čitave jedne provincije bila ozbiljna opomena. januara 730. koji se odmah povinovao carevim odredbama. pre nego što se zamonašio u jerusalimskom manastiru Sv. Posle savlađivanja vojne navale Istoka. otpočelo je. koja u ikoni vidi simbol u neoplatonskom smislu. izazvanog poštovanjem ikona.

Kada je u junu 742. Artabazd ga je na prolazu kroz Opsikiju napao i potukao. Tek što je Artavazd ušao sa svojim opsikijskim trupama u Trakeisku temu i pre nego što je Nikita mogao sa vojskom teme Armenijaka da mu pomogne. koji je ponovo promenio stranu. posle građanskih ratova. godine. Situacija na istoku bila je povoljna po Vizantiju. dok su njihovi pomagači pogubljeni ili strašno osakaćeni. U međuvremenu. kojom je nekad komandovao njegov otac. Artavazd i njegovi sinovi su oslepljeni posle javne poruge na Hipodromu. Posle ovog uspeha on se proglasio za cara i stupio u pregovore sa Teofanom Monutom. godine zamenjena dinastijom Abasida. Svega mesec dana kasnije Konstantin je sa svojom vojskom bio pod zidinama prestonice koju je osvojio 2. Artavazd je svoju potporu nalazio u Trakiji. sedeći natraške na magarcu. vođen po Hipodromu. Konstantin V je stigao u Amorion i naišao je ovde. kao i mnogi drugi viši činovnici u prestonici. Međutim posle svega godinu dana vlasti protiv njega se digao Artavazd. Takođe mu je prišla i Trakeiska tema tako da je imao veliki broj pristalica. dok su u Maloj Aziji uz njega bile Opsikija i Armenijaka. koju je dobio kao očev savladar i prestolonaslednik u drugoj godini života. koga je Konstantin ostavio u prestonici kao regenta. novembra. sukobio s njim kod Modrine. Patrijarh Anastasije je. u središtu Anatolijske teme. 720. 743. godine Konstantin V je upao u severnu 26 . godine. godine Konstantin V krenuo u pohod protiv Arapa. Pritisak na Vizantiju je tako popustio. koji je pre toga više od 20 godina nosio carsku krunu. ona je 750. Privremeni uspeh njegove akcije objašnjava se u znatnoj meri time što je on istupao kao branilac kulta ikona. Vladavina dinastije Omajada bližila se kraju. a mlađeg Nikitu postavio za vrhovnog zapovednika vojske i poslao u temu Armenijaka. avgusta iste godine i naterao njegovu vojsku u bekstvo. jer je arapska snaga bila uzdrmana unutrašnjom krizom. Artavazd je ušao sa vojskom u grad i primio krunu iz ruku patrijarha Anastasija. 746. Svog starijeg sina Nićifora je krunisao za savladara. na oduševljen prijem. ali i ratovima koje su izgubili protiv Lava III. ali je posle ove poruge ostao na prestolu.Smrću Lava III na vlast dolazi njegov sin Konstantin V. čime je namerno diskreditovan najviši crkveni položaj. Ovaj je stao na uzurpatorovu stranu. Lavov zet. Zatim se okrenuo protiv Nikite. Promena dinastije praćena je prenosom prestonice iz Damaska u daleki Bagdad. Konstantin V mu je nano težak poraz kod Sarda. koga je ovaj bio postavio za komesa teme Opsikije.

grad odakle je njegova porodica vodila poreklo. Ovaj sastanak udario je temelje savezu Rima i Franačke kraljevine i osnivanju rimske crkvene države. 770. januara 754. 30. ali ne i smiruje. Franačka kraljevina. godine. godine na vlast dolazi han Telec koga je podržavao protobugarski boljarski element. juna 763. 747. Mere koje je Konstantin preduzeo na utvrđenju granice sa Bugarskom i doseljavanje ljudi iz osvojenih provincija istoka dovelo je do bugarskog upada u vizantijske zemlje 756. dve važne pogranične tvrđave.Siriju i zauzeo Germanikeju. godine imao je još većeg uspeha. godine Telerig preuzima vlast i konačno smiruje unutrašnje sukobe. Konstantin je ovu pobedu proslavio trijumfom u prestonici i svečanim igrama na Hipodromu. preko ušća Dunava (konjica) i iz Trakije (veći deo vojske). netrpeljiv prema Slovenima i agresivan prema Vizantiji. godine preuzima ponovo veliki pohod sa dve strane i primorava Bugare na pregovore o miru. koje je već Konstantin V smatrao za glavne neprijatelje carstva. mora da ratuje sa njima. kao i Kalabriju i Siciliju. Papa Stefan II krenuo je preko Alpa i sastao se 6. godine u Pontionu sa kraljem Pipinom. čime je pojačan maloazijski kontigent Slovena. a prihode od papskog patrimonija predao državnoj blagajni. Time otpočinje epoha velikih sukoba sa Bugarima. koji je dotle bio potčinjen Rimu. car je izgubio na zapadu. Međutim Arapi su uskoro povratili obe ove tvrđave. 14. zapovednik mornarice. Povrh toga nametnuo je plaćanje glavarine. Ogromna masa Slovena tada prelazi na stranu Vizantije. pa ih je car naselio u Bitiniji. septembra 775. Bugarska je u toku više narednih godina poprište nemira i unutrašnjih borbi jer je Telec ostao bez prestola. godine Ravena je pala u ruke Langobarda i time je Ravenski egzarhat prestao da postoji. Strateg Kivierota. tako da car. 762. uništio je kod Kipra arapsku flotu poslatu iz Aleksandrije. već privremeno preuzima i inicijativu. kod Anhijala na obali Crnog Mora. Pohod u jermenske i mesopotamske pokrajine iz 752. ali tada Konstantin u proleće 773. godine carska vojska koja je prodrla iz dva pravca u neprijateljske zemlje. Konstantin je na ovo odvojio od Rima i pripojio Konstantinopoljskoj patrijaršiji Ilirik. Ono što je zaradio na istoku. 27 . Telerigov pokušaj da u oktobru iste godine prodre u Tesaliju carska vojska brzo i lako osujećuje. godine. nanela je Bugarima težak poraz u krvavoj bici koja je trajala čitav dan. ali je ovo vreme kada očito Vizantija se više ne bori za opstanak. zauzeti su Teodosipolj i Melitna. U isto vreme se na horizontu pojavljuje nova sila zaštitnica. 751. sve do svoje smrti u pohodu protiv Bugara.

Konstantin VI i Irina (780-802) 28 . gde nastaju nova središta grčke kulture sa grčkim manastirima. februara 754. te su ga članovi sabora pozdravili kao novog duhovnog vođu. koja je on samovlasno odredio za novog patrijarha. Lav IV (775-780) Posle smrti velikog cara. ali je izgleda bio umereniji od svog oca. avgusta u Vlahernskoj crkvi u prestonici. Teror je porasao i ubrzo su hapšeni ili ubijani protivnici carske volje. kao što je bio Stefan Novi ili 19 visokih carskih činovnika. godine na presto je stupio njegov sin. bacanje prokletstva na prvake pravoslavne struje. najvažnija. a protivnike tajno zatvarao. septembra 780. To se desilo jer je vojska tražila da car kruniše svog sina za savladara. Regenstvo je preuzela njegova majka Irina. s obzirom na njegovu božansku prirodu. godine. posedi i bogatstva konfiskovana. Lav nije izdigao svoju braću za suvladare i prestolonaslednike. Zatim su saborske odluke objavljene na trgu. Sabor je počeo 10. Atinjanke. od kojih su samo dva. Učesnici skupa su dokazivali da pristalice ikona padaju u nestorijansku ili monofizitsku jeres prikazivanjem na ikonama čovečansku prirodu Hrista ili razdvajajući dve njegove nerazdvojive prirode. Da bi pobio argumente ikonofila koji su tvrdili da slikanje Hrista u njegovom čovečanskom obliku potvrđuje istinitost njegove inkarnacije. čime se naređivalo uništenje svih ikona. već je to učinio sa svojim sinom Konstantinom. Konstantin poriče samu mogućnost slikanja Hrista. čime je restauracija kulta ikona faktički bila već rešena. koja je bila vatreni pristalica kulta ikona. Otpočela je velika migracija monaha ka južnoj Italiji. koji se načelno držao ikonoklastike. na presto stupa njegov sin iz braka sa hazarskom princezom. Sam car napisao je 13 teoloških traktata.Konstantin je bio pobornik borbe protiv ikona i u tu svrhu je rešio da zabranu osnaži odlukom crkvenog sabora. Na poslednjoj sednici car je izveo pred sabor episkopa Konstantina Silejskog. godine Pošto je Lav umro 8. jer je Anastasije umro krajem 753. godine u Hijereji a završio se 8. gde se može primetiti veliku uticaj njegove žene Irine. Zato je dovodio pobornike svojih ideja na episkopska mesta. a svako poštovanje ikona postalo je kažnjivo. što je on i učinio 776. Predsedavao je episkop Teodosije Efeski. sačuvana u fragmentima. star samo oko 10 godina. sin cara Tiberija-Apsimara. Manastiri su pretvarani u kasarne i druge javne zgrade ili zatvarani.

godine. Naime iako je car bio već odrastao majka nije htela da mu prepusti vlast. Pristalice mladog cara bile su time razočarane pa se pojavio pokret u korist Cezara Nićifora. Car je izgubio svu podršku i kada 29 . gde je izabran Tarasije. koga je inoklastička opozicija poštovala kao najstarijeg potomka Konstantina V. pošto je patrijarh Pavle nateran na abdikaciju. godine ponovo oženio dvorskom damom Teodotom (na majčin nagovor) i raskošno proslavio svadbu proglasivši ženu za avgustu bila je to poslednja kap. Carica je proterana sa dvora. jula 786 godine u crkvi sv. pa su joj se pridružile i ostale maloazijske teme. Međutim mladi car je reagovao nemilosrdno iskopavši oči svom stricu. 31. ali je carica uspela da je uguši 790. Kada se 795. ikonoklazam nije bio u potpunosti savladan. Carica zatim posla te trupe u Malu Aziju. što je prestonička evropska vojska bez pogovora uradila. pa tek sinovljevo. Protiv njega su ustali svi slojevi društva predvođeni kaluđerskom strankom zilota. Radi izbora novog carica je okupila «ceo narod» na Magnavorskom dvoru. godine koji je mladi car svirepo ugušio i navukao mržnju naroda na sebe. Vizantijska vlada stupila je u kontakt sa Rimom i istočnim patrijarsima koji su pozdravili ovaj preokret i poslali svoje poslanike na sabor koji se pripremao. ali su caričine pristalice naterale Konstantina VI da je vrati dve godine kasnije. njen lični sekretar. ali se u Armenijaki vojska pobunila. ali jeretici nisu kažnjavani već primani nazad u redove crkve ukoliko bi se odrekli jeresi. Međutim vojnici prestoničkih pukova verni borbi protiv ikona upadoše u crkvu i rasturiše sabor. Izbila je pobuna. jer su još uvek postojali jaki elementi ikonoboraca na državnim i crkvenim pozicijama i naročito u vojsci. Apostola u Konstantinopolju sastao se sabor. godine kada je vlada otvoreno iznela svoje planove. Međutim. što se pokazalo prilikom sukoba oko vlasti Konstantina VI i Irine. Sabor je osudio ikonoborstvo kao jeres. koji je ranije vodio borbu u njegovu korist protiv Irine. Tako se poslednji VII sabor koji priznaje istočna crkva. dok su ostaloj četvorici odsečeni jezici. Oslepljen je i strateg Armenijaka. Zatim su razaslati novi pozivi za sabor koji je sada trebalo da se održi u Nikeji 787. radi tobožnjeg pohoda protiv Arapa i dovede ikonofilske trupe iz Trakije. sastao u istom gradu gde i prvi mnogo godina ranije. godine i namerila da legalizuje svoju faktičku prevlast. Ovo je dovelo do novog ustanka 793. koje su proglasile za legitimnog cara Konstantina. Irina je čekala i delovala tajno sve do kraja 784. Zatražila je da joj se vojska zakune na vernost izgovarajući prvo njeno ime.Pošto nije moglo od jednom da se prekine sa ikonoborstvom.

a bio je državni činovnik pre stupanja na presto patrijarha. a nekoliko poznatih vojskovođa bilo zarobljeno. Car je odmah poslao izaslanstvo na istok carici Irini 802. čime je ta mogućnost propala. utoliko pre. pa je vlada morala da pristane na plaćanje danka. decembra 800. što su oni računali sa izborom Teodora Studite. Kada je patrijarh Tarasije umro 806. 789. oktobra 802. godine Arapi su upali u Vizantiju u Trakeiskoj temi dobili veliku i krvavu bitku. ne bi li dobio formalnu potvrdu. Međutim 31. Kao nekadašnji rukovodilac državnih finansija. Petra u Rimu od strane pape Lava III. godine doveden je učeni Nićifor. kada se sam car jedva spasio bekstvom sa bojišta. poremećenim za prethodne vlade. Takođe je uveo da poreski obveznici snose odgovornost za pravilno plaćanje poreza. zahtevao je da bogati Konstantinopoljski brodovlasnici uzimaju od države pozajmice od po 12 30 . ograničivši pravo traženja kamate na državu. Zabranio je podanicima da naplaćuju na zajmove kamatu. Car se zvanično držao pravoslavlja i kulta ikona. a svog sina Stavrakija oženio je Teofanom. on je bio predodređen da izvrši taj zadatak i preduzeo je niz mera. godine u porfirnoj sali niko se nije pobunio protiv toga. pokazujući time da neće menjati versku politiku prethodne vladavine. Već 781. Na zapadu Karlo Veliki je postao car.ga je njegova majka oslepela 795. godine. crkava i dobrotvornih ustanova nametnuo je plaćanje dimnine. krunisan 25. Irininom rođakom. koji se uporedo bavio svetovnim naukama i teologijom. godine carica je zbačena sa prestola. U prvom redu Nićifor I je nastojao da sredi privredne prilike i uspostavi red u finansijama. izvršio reviziju svih poreskih obveznika i uvećao poreze. a za upis u poreske spiskove tražena je taksa od 2 keratija (verovatno od svake nomizme što iznosi 1/12). Ukinuo je poreske olakšice koje je Irina uvela. koja se sačuvala u Vizantiji kao glavni porez pored glavarine. godine car je otpočeo ratove protiv Bugara. ponudivši Irini brak kako bi se Istok i Zapad ponovo ujedinili. Paricima na zemljama manastira. svog vođe. U ovom periodu Vizantija je trpela poraze i protiv Arapa i protiv Bugara. koji su kulminirali porazom Vizantije kod pogranične tvrđave Markele. Ovo je izazvalo kod zilota veliko ogorčenje. godine u crkvi sv. Nićifor I (802-811) Ovaj jak i sposoban vladar stupio je na čelo države u nimalo zavidnim okolnostima.

Nićifor I je prodro do Pliske. ali je ovo urađeno samo pro forme.66%. njegovog zeta. godine Harun-al-Rašid se pojavio sa velikom vojskom i zauzeo nekoliko pograničnih tvrđava. godine Sloveni su se digli na ustanak većih razmera i opsedali Patras. Nićifor je odmah po dolasku na presto obustavio. da plaća novi danak. 805. gde je vizantijska vojska bila opkoljena i potpuno uništena 26. Otprilike u ovo vreme već postoji i tema Peloponez. čak i za sebe i svog sina u visini po 3 zlatnika godišnje. a svakako i tema Kefalenija. osnivanjem teme Strimon. odnosno 16. Krum se povukao duboko u planine. koja je otpočela Irininim pohodom iz 783. a da seoska opština plaća njegovo naoružanje u visini od 18 ½ nomizmi godišnje. a posle svratio u Serdiku. skrenuvši pažnju na Balkan. Car je morao da zatraži mir. koja obuhvata ostrva u Jonskom moru. ali je uspeo da se izvuče u Jedrene. Očekivalo se da car za naslednika imenuje Mihaila Rangabea. kada je i car poginuo. godine kada je ona nametnula tamošnjim Slovenima Vizantijski suverenitet i danak. Car je radio i na osnaživanju vojske tako što je naredio da i siromašniji seljaci vrše vojnu dužnost. Veliku ofanzivu je otpočeo dve godine kasnije. pa su Arapi ponovo počeli sa upadima. Car je takođe naredio i stanovnicima obalskih krajeva koji su služili kao vojnici – mornari da moraju posedovati zemlju koju bi kupovali od države po ceni koju je ona određivala. godine i nemiri koji su potom izbili u Kalifatu doneli su olakšanje sa te strane. ali je opsada završena njihovim porazom. godine i porušio je.funti zlata i da na ime interesa plaćaju 4 keratija od nomizme. što je omogućilo da jedno imanje određene vrednosti može biti u rukama više seljaka. zauzeo Tianu i poslao veći odred u oblast Ankire. gde je proglašen za cara. U toj istoj bici teško je ranjen i carev naslednik Stavrikije. koju je obnovio. godine. U prvoj polovini IX veka organizovani su i Solun i Drač kao posebne teme. jula 811. na koje se Irina obavezala. Plaćanje danka Arapima. razorio bugarsku prestonicu i ne obazirući se na Krumove molbe za mir krenuo da ga proganja. dok se kasnije Solunska povezuje sa tračkim temama. ali se ovom rešenju 31 . a jedan od njih je vršio dužnost u vojsci dok su ostali obrađivali zemlju. pošto nije bilo nade da će car preživeti. Od kraja VIII veka počela je rehelenizacija Peloponeza. gde je novi bugarski vladar Krum napao Serdiku u proleće 809. 806. što označava važnu etapu u procesu rehelenizacije južne Grčke. Međutim Haronova smrt 809.

juna vizantijska vojska je krenula u napad. 22. te se u junu 813. Atinjanka Teofano. Zatim je ponudio Vizantiji mir. na čijem čelu je bio Teodor Studitski smatrala da se rat mora energičnije voditi. Vodio je poreklo sa istoka i bio je strateg teme Anatolika. te su vojska i senat proglasili u Hipodromu Mihaila Rangabea za cara. godine. blizu Jedrena. Stavrikije je abdicirao i povukao se u manastir. godine Krum je osvojio Develt na Crnom Moru. Krum je izvojevao pobedu. od strane Karla Velikog. Jedna opcija. lako je podlegao uticajima jačih priroda. koja je po Irininom receptu htela da sama preuzme svu vlast. Oktobra desio se državni udar. dvoru. Time je zvanično franački vladar priznat za cara. ali ne i za rimskog cara. dobila nazad osvojene provincije. dok je druga opcija. nisu ni krenule u napad. porušio tvrđavu i po vizantijskom uzoru odveo stanovnike u svoju zemlju. pa je on zbačen 11. jula 813. međutim maloazijske trupe. Posle pobede kod Versinikije Krum je otpočeo 32 . Zauzimanje vizantijskih provincija u Italiji. što je dodatno oslabilo Mihailovu poziciju. U carskom savetu glasovi su bili podeljeni.usprotivila careva žena. mada se ta veza tek u doba Otona ispoljila u odgovarajućoj titulaturi. već su iznenada pobegle. Lav V Jermenin (813-820) Lav V je bio predstavnik onih maloazijskih elemenata koji su se isticali vojničkim duhom i ikonoklastičkim stavom. gde se još nekoliko meseci borio sa smrću. Ova druga opcija je pobedila. Zapadno carstvo je papinom inicijativom vezano za Rim. nastavljeno je i sada je Vizantija u zamenu za priznanje carske titule Karlu. Pošto su obe vojske duže vreme stajale jedna naspram druge u iščekivanju. godine i na vlast je došao Lav Jermenin. a pre svega crkvi. a nije imao ni hrabrosti ni odlučnosti da preduzme nepopularne mere. Krum je osvojio Mesemvriju u novembru 812. kojima je zapovedao strateg Anatolijske teme Lav Jermenin. Prestao je sa politikom štednje svojih prethodnika i svakom prilikom delio darove vojsci. U proleće 812. gde je pored zlata i srebra zaplenio i velike zalihe «grčke vatre». iznevši svoje uslove u ultimativnoj formi. 2. godine carska vojska srela sa Krumovim trupama kod Versinikije. Mihailo I Rangabe (811-813) Mihailo je bio slab vladar. na čelu sa patrijarhom Nićiforom i carom smatrala je da treba da se prihvate uslovi. Pošto se carstvo kolebalo oko prihvatanja uslova.

na koji je Krum došao nenaoružan. koji je nastojao da proširi bugarsku teritoriju prema severozapadu i da sredi prilike u zemlji. Međutim. što se s vremenom pretvorilo u pravu maniju. godine Lav V je izvojevao pobedu kod Mesamvrije. pa je potpisao mir na 30 godina sa Vizantijom. Nićifor zbačen. No i pored svih mera on nije izbegao svoju sudbinu. aprila 815. vraćeni su iz izgnanstva. te je zamolio cara za sastanak radi utvrđivanja uslova mira. Međutim car nije ušao 33 . sa mnogobrojnim pristalicama. Međutim. 13. godine postavljen Teodot Melisen. ali je ipak naređeno njihovo uništenje. između Jedrena i Plovdiva. na njega je izvršen atentat. a za patrijarha je. Sofije pristalice njegovog bivšeg ratnog druga Mihaila Amorijca. aprila 814. Potom je u Sv. predstavnik jedne od najuglednijih aristokratskih porodica. te je stalno strahovao za svoju krunu. godine ubile su ga usred crkve Sv. pred moćnim zidinama je bio nemoćan. Gonjenja pristalica ikona prestala su. kao i susednih sela. na Uskrs 1. opseo Jedrene i došao sa glavninom vojske pred same kapije prestonice. pa je naložio Jovanu Gramatičaru da skupi teološku građu za prestojeći ikonoborski sabor. kao i Atila u svoje vreme. tj. sa patrijarhom Nićiforom i Teodorom Studitom na čelu. Ogorčen ovim. Mihailo II Amorijac (820-829) U vreme ovog vladara nastupilo je u verskom sporu zatišje. ali je sa proleća sledeće godine Krum opet krenuo u ofanzivu ka Konstantinopolju. U teritorijalnom pogledu granica je išla duž velikog nasipa od Develta do Makrolivade. ušao u Jedrene i naredio da se stanovništvo grada. on je opustošio celu okolinu prestonice. Sofiji održan sabor koji je odbacio odluke VII Vaseljenskog sabora i izjavio da ne smatra ikone za idole.brzu ofanzivu. a odatle na sever prema balkanskim planinama. Sada se Lav V okrenuo ostvarenju ikonoboračkih planova. ali je on uspeo da izbegne smrti. Teodor Studita je poslan u progonstvo. U jesen 813. Car nije imao podršku u narodu i vojsci koju su imali ikonoborci VIII veka. Posle nekoliko promena na bugarskom prestolu na vlat je došao Omurtag. i Krum je iznenada umro od kapi. proterani ikonofili. deportuje u prekodunavske pokrajine. Na Božić 820. Prilikom ovog sastanka.

Mihaila Amorijca i Tome Slovena. rekavši da će Vardanov pokušaj propasti. Toma se proglasio za cara i dobio krunu iz ruku antiohijskog patrijarha. digavši ustanak. godine. Lava Jermenina. U decembru 821. Iste godine arapske snage iskrcale su se na Siciliju. Još nekoliko meseci je u Arkadiopolju pružao otpor. godine Toma je opkolio prestonicu i držao opsadu više od godinu dana. a takođe se proglasio braniocem sirotinje kojoj je obećao oslobođenje od svih njenih nevolja. pokušao da otme presto Nićiforu I. Arapski iseljenici iz Španije. Vizantija je tako izgubila najznačajnije strategijsko uporište u istočnom delu Sredozemlja. godine zavladali Egiptom zauzeli su 827/828. što pokazuje njegovo pismo Ludvigu Pobožnom u kome se on obara na izvesna preterivanja u poštovanju ikona. Još dok je Lav V bio na čelu carstva Toma je skupio veliku i šarenoliku vojsku od Arabljana. U svoje vreme oni su bili u službi Vardana Turčina i bili su u njegovoj pratnji kada je on 803. Toma se predstavljao kao ikonofil. godine Krit. Carevo mržnju prema ikonama pokazuje i činjenica da je posle smrti Teodota Melisena postavio za patrijarha Antonija Silejskog koji se pored Jovana Gramatičara. postići će dvojica njih. ali ono što njemu neće uspeti. U proleće 823. najviše istaka u izradi saborskih odluka iz 815. Mihailu je zapretila i druga opasnost. čime počinje njeno sistematsko osvajanje. Od tadašnjih 6 maloazijskih tema samo su Opsikija i Armenijaka ostale verne Mihailu II. ali je savladan i pogubljen u oktobru 823. godine posle intervencije bugarskog hana Toma je morao da prekine opsadu i njegov pokret se raspao. Jedan starac im je tada prorekao budućnost. Pošto je poreklom bio iz Frigije. 34 . što je dodatno privlačilo pristalice. stavila mu je na raspolaganje pomorsku flotu i omogućila da se prebaci u Trakiju i da sakupi ikonofilsko stanovništvo oko sebe. Svi pokušaji da povrate ostrvo propali su i Arapi ga drže sledećih 140 godina. dok će Toma biti na domaku iste. nekadašnjeg centra ikonoborstva verovatno je da nije bio pristalica istih. koji su 816. ali nije uspeo da pobedi. Jermena. Za širenje ustanika Mala Azija je predstavljala pogodno tle. ne izjašnjavajući se ni za ni protiv bilo koje struje. Persijanaca. Podrška Kivireotske teme. U carstvu su kružile priče o neobičnim doživljajima tri ratna druga. Lav i Mihailo će nositi carsku krunu.u obnovu kulta ikona i zauzeo rezervisan stav po oba pitanja. Time je pokrenuo narodne mase. godine. Đurđijanaca i predstavnika drugih kavkaskih plemena. godine.

jer je ovde bio zavičaj carske dinastije. koje su kasnije pretvorene u teme. godine na presto patrijarha uspeo se Jovan Gramatičar. osnovane u brdovitim krajevima na arapskoj granici tri manje klisure. dok su kasnije Arapi prodirali u Vizantiju. a druga SI deo teme Armenijaka.Teofilo (829-842) Nasuprot svome ocu. što je izgleda primio od svog učitelja Jovana Gramatičara. godine obnovio rat protiv nje. protiv monaštva Kada je 28. Rat na istoku odigravao se sa promenljivim uspehom. godine carsku vojsku kod Dazimona i zauzeo Ankiru. godine izgubljen Palermo. gde je arapsko osvajanje. pa su na kalifin dvor dolazila poslanstva sa mirovnim ponudama i bogatim poklonima. godine pohod protiv najvažnijih centara u Maloj Aziji. 837. koju je istina ispoljavao na malo teatralan način. Snage Kalifata bile su duže paralisane unutrašnjim borbama. sirovom vojniku bez ikakvog obrazovanja. Zatim su. Prva je obuhvatala SI deo teme Bukelarija. On se naime. potukao 22. uprkos odbrambenim merama. on je 830. Deo vojske je krenuo na SZ. 35 . što je ostavilo vrlo loš utisak u Vizantiji. Vizantija nije mogla da se usredsredi na ratovanje u Maloj Aziji jer je deo snaga morao da istovremeno ratuje na Siciliji. njegov sin Teofilo je bio odlično školovan i pokazivao ljubav prema nauci i umetnosti. pre svega. stalno napredovalo. Mutasim je 12. Harsijanon. primajući od njih tužbe. Posle smrti Mamuna. od kojeg je sigurno primio i svoj ikonoborski zanos. tako da je 813. naročito delovanjem socijalno-revolucionarne sekte kuramita. Teofilo se pored vizantijske kulture oduševljavao i arapskom. čime su opet otpočela žestoka gonjenja. uperena. Sve vreme svoje vladavine Teofilo je morao da vodi ratove protiv Arapa. Kapadokija i Selevkija. da bi posle egzemplarno kaznio krivce. a ujedno i glavni grad Anatolijske teme. bez obzira na njihov položaj i dostojanstvo. preuzeo je 838. često šetao kroz grad i upuštao u razgovore sa najsiromašnijim podanicima. U početku su Vizantinci upali u protivničke zemlje. 838. ali je na kraju kalifa Mamun (813-833) postao gospodar situacije. 7. Iskoristivši probleme u Vizantiji. njegov brat kalifa Mutasim. izdvajanjem izvesnih delova tema Armenijaka i Anatolika. On je želeo da bude idealan vladar i težio je za pravičnošću. Da bi se poboljšale vizantijske pozicije na Pontu stvorene su nove teme Paflagonija i Haldija. avgusta sa glavninom vojske zauzeo Amorion.

januara 842. godine Teofilo umro, ikonoborski pokret je doživeo kraj, a time se završila i velika kriza koja se kroz taj pokret izražavala. CVETANJE VIZANTIJSKOG CARSTVA (843-1025) Savladavši vojnu navalu arapskih kalifa, Vizantija je savladala i navalu kulturnih uticaja islama koji su je bili zahvatili u obliku ikonoborstva. S druge strane, epoha ikonoborske krize povećala je jaz između Konstantinopolja i Rima, učinivši kraj vizantijskom suverenitetu na zapadu i nagovestivši kraj papske suprematije na Istoku. Posle smrti Teofila, nova vlada je požurila da obnovi kult ikona. Pošto je Jovan Gramatičar smenjen i za patrijarha postavljen Metodije, marta 843. godine svečano je proglašena restauracija kulta ikona. Kako je Teofilov sin Mihailo III bio maloletan regenstvo je preuzela carica majka Teodora. Među caričinim savetodavcima glavnu ulogu imao je logotet droma Teoktist. Carica, Teoktist i patrijarh Metodije pristupili su uništenju ikonoborstva vrlo oprezno i odnosili se prema ikonoborcima vrlo tolerantno, što je izazvalo reakciju stranke zilota, pa je usledio novi rascep. Sukob je uzeo maha, pa su studiti isključeni iz crkvene zajednice. Metodije je umro 14.6. 847. godine, pa je na patrijaršijski presto došao Ignjatije, sin car Mihaila I Rangabe, što je činilo izvesnu koncesiju zilotima, jer je Ignjatije kao monah bio blizak idealima zilota. Posle nestanka ikonoborstva, carska vlada je morala da se izbori sa pavlikijanskom sektom, koja je favorizovana za vreme Nićifora I, toliko ojačala u istočnom delu Male Azije da su i pravoslavni Mihailo I i njegovi ikonoborački naslednici preduzimali oštre mere protiv njih. Novi sukobi su bili naročito krvavi i praćeni su masovnim preseljavanjem pavlikijanaca u Trakiju. U ratovanju protiv Arapa, carstvo je i pored izvesnih neuspeha u početku, ispoljavalo sve veću aktivnost i smelost. 853. godine, vizantijska flota se iznenada pojavila pred obalama Egipta, koji je služio kao oslonac arapskoj vladavini na Kritu. Tvrđava Damieta, nedaleko od ušća Nila, zauzeta je i spaljena. Ova demonstracija imala je za posledicu da egipatski Arapi počnu da grade flotu i time udare temelje pomorskoj moći Fatimidskog kalifata u X veku. Mihailo III (856-867)
36

Na nagovor svog ujaka Varde, mladi car je napravio prevrat i preuzeo upravu na sebe. Varda je bio ozlojeđen zbog zapostavljanja od strane Teodore i zbog Teoktistove svemoći, a mladi car je bio ozlojeđen zbog tutorstva svoje majke, koja ga je ne samo sprečavala da vrši carska prava, već se mešala i u njegov intimni život, odvojivši ga od njegove ljubavnice Evdokije Ingerine i oženivši ga Evdokijom Dekapolitom 855. godine. Zaverenici su Tektista ubili na oči Mihaila III, posle čega je car proglašen od Senata za samodršca. Sada je Varda postao stvarni upravitelj vizantijske države, jer Mihailo nije bio poznat kao čovek čvrste i jasne volje. Varda je nosio titulu Cezara, a s njim počinje uzlet vizantijske nauke i prosvete. Varda je osnovao visoku školu na Magnavarskom dvoru, na kojoj je okupio najpoznatije naučnike tog vremena na čelu sa Lavom Matematičarom i Fotijem, najvećim učiteljem i naučnikom svoga doba. Pošto Varda nije mogao da sarađuje sa ograničenim i pobožnim patrijarhom Ignjatijem, on ga je naterao da abdicira i na patrijaršijski presto doveo Fotija 25. decembra 858. Fotije je bio najznačajnija ličnost, najveći političar i diplomata koji je ikada zauzimao patrijaršijsku stolicu Konstantinopolja. Posle ikonoborske epohe, odnosi Carevine i Rima ušli su u novu fazu. to su mogli prevideti samo ziloti, koji su u svojoj dogmatskoj zaslepljenosti, ne shvatajući nastale promene, i dalje, svakom prilikom apelovali na Rim. Uvučen u raspravu sa Ignjatijevom strankom, Fotije, bar u početku, nije želeo niti očekivao borbu s Rimom. On je poslao svoj sinodik papi u nadi da će mu papino priznanje biti potpora protiv domaćih protivnika. Uskoro posle Fotijinog dolaska na presto patrijarha, na presto sv. Petra popeo se Nikola I, smeo i energičan političar, čija je glavna težnja bila da učvrsti rimski univerzalizam. Umešavši se u vizantijski crkveni spor kao vrhovni sudija Nikola I se izjasnio u korist Ignjatija i odbio da prizna Fotija. Međutim, zahvaljujući Fotijevoj diplomatskoj veštini, papini legati su u Konstantinopolju priznali Fotija i potvrdili Ignjatijevu abdikaciju 861. godine. Nikoli prvom nije preostalo ništa drugo nego da demantuje svoje predstavnike i na saboru u Lateranu sprovede odluku o Fotijevom smenjivanju 863. godine. Borbu protiv Arapa vodio je Mihailo III, uz pomoć dobrih vojskovođa, sa velikom energijom. Na Siciliji je Vizantija trpela gubitke i uprkos svim nastojanjima nije mogla da spreči osvajanje ostrva i prodiranje Arapa u
37

južnu Italiju. Pred kraj vlade Mihaila III od značajnih gradova na Siciliji samo Sirakuza i Taormina su ostali u rukama Vizantije. Međutim, u Maloj Aziji je carstvo prešlo u napad i 856. godine strateg Trakesijske teme Petrona, brat Cezara Varde, preduzeo je pohod u oblast Samosate i prodro sve do Amide. Odatle je krenuo na Tefriku i vratio se sa brojnim zarobljenicima. Uspešan je bio i ponovni pohod na Samosatu 859. godine, pod vođstvom Varde i samog cara. Pred Konstantinopoljom su se 860. godine pojavili i Rusi, iskrcali se i opustošili okolinu prestonice. Car koji je bio u ratu sa Arapima, hitno se vratio i prodro u opkoljeni grad da bi uzeo odbranu u svoje ruke. Od tog vremena Vizantija stupa u dodir sa mladom ruskom državom i počinje da razvija misionarsku delatnost, kojoj predstoji velika budućnost. Trećeg septembra 863. godine Vizantinci su odbijajući napad melitinskog emira Omara izvojevali veliku pobedu. Naime, emir Omar je prošao kroz temu Armenijaka i zauzeo važnu luku Amisos na crnomorskoj obali. Na granici Armenijake i Paflagonije suprotstavio mu se Petrona sa velikom vojskom i uništio arapsku, a sam Omar je poginuo. Posle ove pobede počinje epoha vizantijske moći u Maloj Aziji. Još važniji je bio zadatak pred koji su bili stavljeni Konstantin iz Soluna i njegov brat Metodije, koji su dobili poziv moravskog kneza da dođu i propovedaju veru hrišćansku u njegovoj zemlji. Ovaj poziv je svakako bio uslovljen željom da se suzbije uticaj franačkog klera i da se vezom sa Vizantijom stvori protivteža bugarsko-franačkom savezu. Državna i crkvena uprava je poverila ovu misiju Solunskoj braći i dozvolili da se u slovenskoj zemlji nova vera propoveda na slovenskom jeziku. Konstantin je najpre stvorio azbuku, tkzv. glagoljicu, a onda je počeo sa prevodom svetog pisma na slovenski. 869. godine Konstantin je umro u grčkom manastiru u Rimu kao kaluđer Ćirilo, a Metodije je podlegao borbi sa franačkim klerom, 885. godine. Bugarski knez Boris se međutim obratio Franačkoj, na šta je Vizantijska vlada munjevito reagovala, te je poslala vojsku na bugarsku granicu, a flotu pred bugarsku obalu. 864. godine bugarski knez je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime Mihailo. Međutim bugarski knez se svim silama trudio da bugarsku crkvu odvoji od Vizantije, pa se okrenuo Rimu, kada mu to nije omogućeno. Papa je poslao svoje legate, koji su se dali na posao bez oklevanja. Tada Fotije postaje branilac životnih interesa Vizantije,
38

godine. Car je uputio papi pismo puno ponosa i samopouzdanja i tražio opozivanje papske presude protiv Fotija i odbio rimske pretenzije na supermatiju. januara 869. a godinu dana kasnije svog drugog sina lava. Pozadina pojavljivanja legata bila je u tome što niz u Rimu Boris nije naišao na razumevanje za samostalnost bugarske crkve. a time je počeo njegov uspon. koji se obratio Vizantiji za pomoć. dok je Vasilije smatrao da se to mora uraditi na Konstantinopoljskom saboru. Međutim tu je nastao i spor jer je Rim smatrao da se samo treba potvrditi papina odluka o ekskomunikaciji Fotija. a na presto došao Vasilije «Makedonac». poreklom iz teme Makedonija. Carska flota je primorala Arape da dignu opsadu koja je trajala 15 meseci i da se povuku na Siciliju. kada je postao intimni prijatelj Mihaila III i muž njegove bivše ljubavnice Evdokije Ingerine. Bugari su za uzvrat priznali vrhovna prava Konstantinopoljskog patrijarha. godine na saboru pod carevim predsedavanjem bačena je anatema na Nikolu I. U leto 867. godine sabor koji je osudio i ekskomunicirao Fotija. a mešanje Rima u pitanja vizantijske crkve proglašeno nezakonitim. ali je dobila autonomiju. Odmah po dolasku na presto car je poslao Fotija u manastir. U vreme kada se ova borba zaoštravala desio se državni udar u kome je ubijen Mihailo III. rimska nauka o proishođenju Svetog duha od Oca i Sina je osuđena kao jeretička. Kada je sabor već bio pri kraju na dvor su stigli izaslanici bugarskog kneza. Po carevom nalogu Ignjatije je rukopoložio arhiepiskopa Bugarske i više episkopa. dok je Stefan postao sveštenih i kasnije za vreme vladavine svog brata Lava postao patrijarh. Vasilije je bio konjušar na carskom dvoru. posle prerane Konstantinove smrti i trećeg sina Aleksandra. 24. njegov prijatelj. koji ga je lično ubio 21. aprila 866. U prisustvu legata Hadrijana II održan je 869/870. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina. Primorskim jadranskim gradovima zapretila je 867. vratio Ignjatija na mesto patrijarha i stupio u dodir sa Rimom. septembra 867.uz punu podršku Varde i Mihaila III. a oko 879. Sabor se ponovo sastao. godine. godine velika opasnost kada je arapska flota posle napada na Budvu i Kotor opsela Dubrovnik. Čak je i carev ujak stradao zahvaljujući spletkama ovog Makedonca. godine Vasilije I (867-886) Osnivač makedonske dinastije je već 6. 39 . i izneto je pitanje da li bugarska crkva mora da pripadne rimskoj ili prestoničkoj jurisdikciji.

ogorčenog otpora. Najvažniju novinu čine odredbe o pravima i dužnostima cara i patrijarha. ali je ostalo nedovršeno i nije obnarodovano. godine Knez od Beneventa je ustao protiv Ludviga II i stavio se pod zaštitu Vizantije. Ovog puta priznao ga je i sam Rim. godine. kao i drugih svetovnih i duhovnih dostojanstvenika. godine. Tako se Vizantija okrenula istoku.Uskoro posle ovoga osnovana je i tema Dalmacija. pala je Sirakuza. koja je obuhvatila dalmatinske gradove i ostrva. Fotije se posle 3 dana popeo u patrijaršijsku stolicu. ali je za Vizantiju ovo bilo samo još jedno razočarenje. godine carska vojska odnela odlučujuću pobedu nad pavlikijancima. a posle Ludvigove smrti Bari se predao vizantijskom strategu. izvesnim izmenama i dopunama. Vasilije I je težio obnavljanju rimskog prava i nameravao je da izda opširnu zbirku rimski zakona. Еpanagoga.10. vođa pavlikijanaca. krajem 876. Ovo veliko delo nazvao je «čišćenje starih zakona». reviziju Justinijanovih zakonika. posle dugog. gde je već 872. 878. Slabljenje arapskog carstva omogućilo je uspon Jermenije. 21. Prvi. Sačuvana su dva manja zakonika iz ovog doba. 871. Kada je Ignjatije umro 23. godine zauzeli Maltu i još više se učvrstili na Sredozemlju. pošto je ostala praznih ruku. Prohiron objavljen je između 870 i 879. 873.5. 40 . godine i zamišljena je kao uvod u pripremanu veliku zbirku zakona. dopunjenu odredbama kasnijeg zakonodavstva. srušivši njihovu glavnu tvrđavu Tefriku i potukavši njihovu vojsku u bici u kojoj je pao i Hrizohir. ali na Siciliji nije postignuto ništa. godine Ludvig II je zauzeo Bari. godine car je uvideo da smenjivanje Fotija nije izmirilo crkveni spor u Vizantiji te je car vratio Fotiju u prestonicu i poverio mu vaspitanje svojih sinova. pa su već 885 – 887 i Vizantinci i Arapi priznavali titulu kralja Ašotu I. drugi zakonik sastavljen je posle 879. Arapi su 870. Vasilije I je nameravao da protiv napada sicilijanskih Arapa preduzme zajedničku akciju s nemačkim carem i papom.877. Najvećim delom ona reprodukuje Prohiron razlikujući se od njega rasporedom građe. 875. godine i predstavljao je priručnik za praktičnu upotrebu. Sledeće godine Vasilije je prodro u eufratsku oblast i zauzeo Zapetru i Samosatu.

Dok svetovni činioci koji su nekada ograničavali carsku vlast postepeno gube svoj značaj. S jedne strane one menjaju ili opozivaju stare zakone. koji je umro 896. Obnova Justinijanovog prava. a sem toga su bile mnogo preglednije. političke težnje Vasilija I i Lava VI bile su u mnogome slične. Lav VI je bio plodan pisac i pasionirani govornik Pisao je pesme. Lav VI Mudri (886-912) Po dolasku na presto ovaj car je delio svoj tron sa bratom Aleksandrom. daju zakonsku snagu izvesnim pravnim običajima koji su se ustalili. koji je odmah uklonio Fotija i postavio svog brata Stefana ua patrijarha. a s druge. Početkom X veka carstvo je podeljeno u ove teme: 41 . podeljeni u 60 knjiga i 6 tomova i predstavljaju najveću zbirku zakona Vizantijskog carstva u Srednjem veku. dok su ostale. vlast crkve raste istovremeno sa svemoći cara. izuzev nekih bez adrese upućene Stilijanu Zaucesu.8. Ovog puta Fotije konačno nestaje sa istorijske pozornice i umire u Jermeniji.886. a i pogrebno slovo svome ocu. Uprkos uzajamnoj antipatiji. pogodila je Vasilija I neizmerno. Jermenin Stilijan Zauces.Naprasna smrt Konstantina. homilije i govore. a na njegovo mesto došao je Lav VI. u izgnanstvu. ali ovaj. godine i nosio počasnu titulu vasileopator (carev otac). Izgleda da je upravo zbog literarne umetnosti i dobio nadimak Mudri. godine. a država se identifikuje sa carem i njegovim vojničkim i administrativnim aparatom. započeta pod Vasilijem. Ovim novelama opozvana je i zakonodavna i administrativna funkcija senata. Nesrećnim slučajem u lovu Vasilije I je poginuo 29. pa je poslednje godine svog života proveo u teškoj depresiji. odan uživanjima. Glavni savetodavac cara bio je otac njegove ljubavnice i docnije supruge Zoje. nije sudelovao u vođenju carstva. završena je u Vasilikama. Vasilike su pisane po grčkim prevodima Justinijanovih zakona (originalno pisanih na latinskom) i to im je predstavljalo najveću prednost. Lav je takođe izdao i zbirku 113 Novela koje se ređaju bez nekog određenog sistema. jer pružaju sistematski sređenu građu. Novele koje su upućene patrijarhu Stefanu nose oznake 2-17 i 75.

Ekskubita. na moru su bile teme Samos i Arhipelag Evropa: Trakija. To se najbolje vidi u njihovim platama koje se kreću od 40 funti zlata godišnje za stratega Anatolike. Pošto se Boris-Mihailo odrekao krune 889. Selevkija i primorska tema Kivireota. U vizantijsko-bugarskim odnosima je posle duže vremena ponovo došlo do neprijateljstava. Dalje promene u organizaciji tema nastaju pre svega osnivanjem novih tema u osvojenim oblastima. Haldija. Trakesion. skoro svi stratezi maloazijskih tema imaju viši rang od stratega Makedonije i Trakije. Paflagonija. koje sačinjavaju jezgro vizantijske vojne snage. Bukelarion. Staru odredbu kojom se aktivnim činovnicima zabranjuje da kupuju zemlju i primaju nasledstva i darove bez carevog odobrenja Lav VI je za prestoničke činovnike opozvao.10 funti zlata za stratega Langobardije. Kefalenija. Domestik Shola bio je obično vrhovni zapovednik celokupne vojske. Aritmosa (čiji je zapovednik bio drungarije) i Hikonata (osnovana za vreme Nićifora I). Koloneja. Kapadokija. Na čelu tema stoje stratezi. Optimaton. Dirahion. zapovednici lokalnih trupa i ujedno načelnici lokalne uprave (zapovednik Opsikije zvao se komes. dok se na staroj teritoriji teme stvaraju retko. Langobardija i Herson. Uporedo sa jačanjem carskog apsolutizma u zakonodavstvu Lava VI ogleda se i jačanje vizantijske aristokratije. Dalmacije i još nekih tema. Helada. Makedonija. vlast je preuzeo Borisov mlađi sin Simeon (893-927). najvažnijih zapovednika evropske vojske. Nikopolj. Strimon. Dalmacija. Armenijake i Trakesije do 5 .Mala Azija: Armeniakon. godine i pošto je njegov stariji sin Vladimir zbačen sa prestola zbog pokušaja da vrati zemlju paganstvu. Pomorske snage države se sastoje od carske flote pod komandom drungarija lađa i brodovlja pomorskih tema pod komandom lokalnih stratega. a za provincijske ublažio i samo je za tematske stratege ovaj zakon ostao na snazi. Sebasteja. Mesopotamija. Anatolikon. Likandos. Harsianon. Sicilija. 42 . Peloponez. a zapovednik Optimate domestik) Tagme. Opsikion. Leontokomis. Među stratezima najveći ugled imaju zapovednici maloazijskih tema. Tesalonika. a najvažnije su bile tagme Shola. a usled proširenja teritorije od 2/2 X veka postoji domestik Istoka i domestih Zapada. smeštene u prestonici na čelu imaju domestike.

Sukob je izbio oko povećanja carine i pomeranje centra trgovine u Solun iz prestonice. odvojivši Južne Slovene od njihovih saplemenika na severu i istoku. U osvojenom gradu usledio je strašan pokolj pre nego što su se Arapi povukli sa plenom. Na povratku. odakle je napao sirijsku obalu i zaposeo Laodikeju. poslednje vizantijsko uporište na Siciliji. koje je trajalo 75 godina i koštalo dosta ljudskih života. Posle toga je sklopljen mir kojim se Vizantija obavezala na danak Bugarima. carstvo je diplomatijom pokušalo da spreči katastrofu. Iste godine kada je pala Taormina. pa napao Vizantiju. Pozvali su u pomoć Ugre. praćeno opsežnim pomorskim operacijama duž južne obale Male Azije. koja je isplovila pod istim komandantom protiv Kipra. Time je završeno arapsko osvajanje Sicilije. razorena je luka Dimitrijada u Tesaliji. koja je zauzela Abidos i potom udarila na Solun. U međuvremenu Nićifor Foka. godine pala je Taormina. a u Kilikiji je počelo nadiranje Arapa. godine pod vođstvom grčkog prebega Lava iz Tripolisa pokrenuta je velika ekspedicija. 902. vizantijski vojskovođa izbio je na južnu granicu Bugarske. Kako su vizantijske snage na Balkanu bile nedovoljne. 904. Uz njihovu pomoć savladao je Ugre.godine to se isplatilo. Poučena strašnim iskustvom. koji je pao posle trodnevne opsade 31.najveći vladar srednjevekovne Bugarske. Simeon je upao u Vizantiju i naneo poraz carskoj vojsci 894. kada je logotet droma Himerije u Egejskom moru odneo pobedu nad arapskom flotom. Na zapadu i na moru Vizantija je trpela poraz za porazom. godine. vizantijska vlada je pojačala utvrđenja u Solunu i preduzela energične ere za povećanje flote. ne samo Sredozemnim. takođe prebega. Oni su se na carski poziv umešali po prvi put u politiku evropskih država. kao Mađari. U oktobru 908. koji su tada držali oblast između Dnjepra i Dona. arapska eskadra. a drungarije carske flote Evstatije blokirao je ušće Dunava. Arapi su gospodarili istokom. Simeon je sklopio primirje sa Vizantijom ne bi li dobio na vremenu i obratio se ratobornom plemenu Pečenega. koji su živeli u južnoruskoj ravnici. već i Egejskim morem i odatle napadali Vizantiju. godine. 43 . 904. odnevši pobedu kod Bugarofigona 896. 911. Dve godine kasnije Himerije se iskrcao na Kipru. preduzeta je još veća pomorska ekspedicija. godine. Ugri su pod pritiskom Pečenega krenuli na zapad i doselili se u oblast srednjeg Podunavlja koje i danas zauzimaju. 7. napavši Simeona sa leđa. godine. napala je vizantijsko brodovlje i potpuno ga uništila u proleće 912. pod vođstvom Lava Tripolitanca i Damjana. Na istoku Jermenija je bila izložena arapskim napadima. zadavši mu više poraza i opljačkavši severne bugarske provincije. ali je bila primorana da se povuče.

Međutim. godine i time pružio Simeonu povod za početak neprijateljstava. Carica Teofana. koji su kao nagradu dobili jedan centenarij zlata.U ovoj ekspediciji učestvovalo je i 700 Rusa. Ovaj ugovor parafiran 911. obeležava početak redovnih trgovinskih odnosa između Vizantije i Kijevske države. venčavši se sa Zojom i proglasivši je za augustu.6. godine. verovatno do toga braka ne bi došlo da Zoja nije 905. koji je kršten 6. a vlast je preuzeo Aleksandar. g. a kamoli četvrti. Sam car venčavao se četiri puta. Car se obratio Rimu pa je od Pape Sergija III dobio oprost. stric maloletnog Konstantina. a sve ugledne Lavove saradnike smenio i zamenio svojim ljudima. 901. druga žena Zoja. pojavio se pet godina ranije. godine rodila caru sina. pa se lav u leto 900. pa se car naumio da oženi Zojom Karbonopsinom. 44 .5. godine kasnije 9. Na to mu je patrijarh zabranio ulazak u crkvu i to sproveo ne dozvolivši caru da uđe u Sv. Evdokija je umrla 12. Tako je i Nikola Mistik vraćen na mesto patrijarha. Svega tri dana kasnije. U spoljnoj politici se pokazao kao loš vladar. Konstantin dobio carsku krunu i tako osigurao opstanak Makedonske dinastije. i proglašena je za sveticu. godine. Aleksandar (912-913) Lav VI je umro 12. godine oženio Evdokijom Vajanom iz Frigije.4. 907. g. čime je došao u sukob sa crkvom koja nije odobravala već ni drugi brak. nakon što je car obećao patrijarhu da će prekinuti odnose sa Zojom.912. što je bila očigledna povreda vizantijskih crkvenih i državnih propisa. smenio je Nikolu Mistika na čelu patrijaršije i doveo Evtimija. godine bez muškog naslednika. Vlast je sada preuzelo regenstvo na čelu sa Nikolom Mistikom. lakoumno je odbio da plaća danak Bugarima. godine. godine sa jakom flotom pod Konstantinopoljem i naterao vizantijsku vladu na sklapanje ugovora. pre nego što je moga dalje da unesreći carstvo Aleksandar je umro 6. umrla je 897. da bi 4. Na svu sreću. budućeg velikog cara naučnika Konstantina Porfirogenita. g. Caricu Zoju je zatvorio u manastir. Pre svega on je težio da se oslobodi nasleđa svog pokojnog brata. pošto su mi žene umirale mlade. godine.6. on je obećanje prekršio. godine.913. Car je sproveo ipak svoju volju.. februara 907.911. Ruski knez Oleg koji se učvrstio u Kijevu i osigurao sebi put od Varega do Grka. Sofiju za Božic 906 i na Bogojavljenje 907. januara 906. umrla je već 899. na koji se Vizantija obavezala 896. g.

regenstvo Nikole Mistika oboreno je verovatno zbog isuviše dalekosežnih koncesija prema Simeonu. sa velikim počastima. Njena vlada odbacila je plan bugarsko-vizantijskog braka i oporekla pravnu važnost Simeonovog krunisanja. Simeon je bez otpora prodro u vizantijske zemlje i avgusta 913. Posle ove katastrofe Vizantinci su pretrpeli poraz kod Katasirta. blizu Anhijala 20. godine Simeon upada u Grčku i prodire sve do Korinstkog Zaliva. ali se nije pokazao kao otac. Stoga je stupio u pregovore sa vladom. Vrlo brzo posle njegovog odlaska. godine sa Jelenom. obećavši Vizantiji trajan mir. stajao je pred zidinama prestonice u panici. Patrijarh Nikola Mistik dočekao ga je na carskom dvoru. g. Zoja se vratila na dvor i uzela vlast u svoje ruke. 918. iskoristio je situaciju i postepeno uklonio Zoju sa prestola. Zadovoljan postignutim on se povukla u svoju zemlju. koji je dobio od patrijarha carsku krunu i obećanje da će se mladi car oženiti njegovom ćerkom. Njegov cilj je ovaj put bila carska kruna. Vizantijska vlada je praktično kapitulirala pred uslovima bugarskog vladara. g. Godinu 45 . Bugari su na ovo prodrli u Trakiju i Simeon je zahtevao da ga Vizantija prizna za svog cara. ćerkom Romana Lakapina. u blizini same prestonice. Vrhovnu komandu nad vizantijskom vojskom preuzeo je domestik Shola Lav Foka.NAPADI SIMEONA BUGARSKOG Položaj je bio komplikovan i nesiguran. Nikola Mistik je upravljao u ime deteta. sin slavnog Nićifora Foke. predalo mu se Jedrene. u prisustvu mladog Konstantina VII. jedini nearistokrata među vojnim komandantima. Septembra 914.8. ali je uvideo da neće moći da osvoji ovu najjaču tvrđavu tog doba. Mladi Konstantin VII oženio se maja 919. koji je dobio titulu vasileopatora.917. okupljeni oko carice Zoje i jedan deo sveštenstva koji je ostao veran zbačenom Evtimiju. ali je osujećen posle teških uličnih borbi u prestonici. Drungarije Roman Lakapin. čije rođenje on nije mogao smatrati zakonitim i čije krunisanje nije priznavao. Posle opsežnih priprema vizantijska vojska prodrla je u neprijateljsku zemlju duž obale Crno Mora. novog regenta. a idućih godina on je pustošio oblasti Soluna i Drača. Simeon je odgovorio protivnapadom i na reci Aheloju. Protiv njega su vodili borbu dinastiji najverniji elementi. U ovakvoj situaciji počeo je napad Simeona Bugarskog. Vlasti je pokušao da se dočepa domestik Shola Konstantin Duka. razbio i potpuno uništio protivnika. g.

koja je poražena. potčinio Srbiju svojoj vlasti 924. No carska diplomatija je uspela da osujeti taj plan bogatim poklonima Arapima. došao knez Zaharija. posle strahovitog pustošenja.927. godine. Pošto je. posredstvom rimskog pape sklopio mir sa Hrvatima. Srpski knezovi bili su upućeni na podršku jedne ili druge sile i služili kao oruđe u međusobnoj borbi. uz pomoć Bugara. g. oko 926. omalovažavao svog protivnika. on je okrenuo leđa bivšim prijateljima i prišao Vizantiji. Roman I nije. Priznata je takođe i bugarska patrijaršija koju je Simeon izgleda osnovao pred kraj svog života. godine. Za razliku od sastanka 11 godina ranije koji je otvarao Simeonu sjajne izglede. U cilju zastrašivanja napao je Trakiju i ponovo zauzeo Jedrene 923. ćerku Romanovog najstarijeg sina Hristofora. pa je zahtevao da se ovaj «uzurpator» skloni sa prestola.920. za razliku od Zoje. zarad zajedničkog napada na prestonicu Vizantije. godine došao pod zidine prestonice Simeon je uvideo da njegova snaga nije dorasla prestoničkim zidovima i tada je pozvao svog suparnika na sastanak. ali to nije bitno menjalo situaciju. ovaj sastanak je označio kraj njegovih velikih nada. koji očito nije bio nasledio očev ratoborni duh i visoke težnje. koja ga je priznala zla cara Bugarske i dala mu za ženu princezu Mariju Lakapinu. ali je 27.5. godine umro. godine. Kada je na srpski presto. Kada je 924. To ga je dovelo do granice sa Hrvatskom pod vlašću kralja Tomislava i do novih borbi u kojima je njegova vojska poražena. a sedamnaestog decembra iste godine za cara savladara.9. sam Konstantin ga je krunisao za Cezara. godine. Roman I Lakapin (920-944) Uspon ovog cara je za Simeona predstavljao težak udarac. te je odmah potpisao mir sa Vizantijom. 46 . Gospodar situacije bio je onaj koji je vladao Konstantinopoljem i to je Simeon znao. Vizantijsko-bugarska borba je sve više zahvatala i ostale balkanske zemlje. Simeon je rešio da ga odstrani i poslao je vojsku u Srbiju. 24. Tek angažovanjem novih i većih snaga Simeon je. ali mu je nedostajala flota da bi osvojio utvrđenje.dana kasnije. Simeon je krenuo da priprema novi pohod protiv Vizantije. Naročito se interesi dva carstva ukrštali i sukobljavali u Srbiji. njegov sin koji će vladati do 969. Na njegov presto došao je Petar. Zato je sklopio savez sa egipatskim Arapima.

on je našao izvrsnog ministra. pa i čitavu organizaciju crkve.Srbija je obnovljena posle Simeonove smrti pod knezom Časlavom. g. sada se takođe približio Vizantiji i dobio titulu antipata i patricija. Tako se u doba cara Petra. dok se predstavnik legitimne Makedonske dinastije morao zadovoljiti trećim mestom. 3) posednici imanja 47 . U ličnosti protovestiarija. Oni teže za čisto duhovnom verom i strogim asketizmom. godine postavio za domestika Shola. BOGUMILI Uporedo sa monaštvom. odnosi između države i crkve se iz osnova menjaju i od nedavnog visokog ugleda vizantijske crkve nije ostalo ni traga. Roman je aprila 922. koje u epohama kriza imaju za nezadovoljne naročitu privlačnost. Tako je između centralne vlasti i feudalne aristokratije otpočela borba koja je bila presudna za ceo dalji razvitak carstva.921. decembra 924. Romanova vlada je pokušala da stane na put opadanju poseda vojnika i seljaka i njihovom prelaženju u ruke vlastele. a Stefan i Konstantin 25. sjajnog vojskovođu. Roman je imao jednu od veoma cenjenih i važnih osobina kod vladara. Ubrzo po dolasku na vlast. patrijaršijski presto preuzeo je 16-to godišnji carev sin Teofilakt. Posle dva kratka i beznačajna pontifikata. Bogumilstvo polazi od verovanja da postoje da suprotna načela. polazi od nauke masalijanaca i naročito pavlikijanaca. koji vladaju svetom i sve što se u svetu zbiva. Čitav vidljivi svet je tvorevina satanina i prema tome potčinjena zlu. bog i satana. a u Jovanu Kurkuasu. te priznao Vizantijski suverenitet.5. Mihailo Zahumski. cvetaju i anticrkvene sekte. g. krunisani su i sinovi Romana I Lakapina. koje je bugarska crkva favorizirala. javlja u Bugarskoj. a to je da je umeo da izabere saradnike. dobro i zlo. Posle smrti Nikole Mistika. Simeonov saveznik. 925. sve crkvene obred. godine objavio novelu kojom je ustanovio pravo prvenstva suseda pri kupovini seljačkih imanja. apsolutno nepomirljiva prema zvaničnoj crkvi. koji je pobegao iz bugarskog zarobljeništva i preuzeo vlast. zauzevši položaj drugog cara i prestolonaslednika svog oca. g. docnije parakimomena Teofana. Prilikom prodaje ili zakupa pet kategorija kupaca / zakupaca imalo je pravo prvenstva: 1) rođaci-suposednici. 2) ostali suposednici. Pritom je Hristofor dobio viši rang nego Konstantin Porfirogenit. sekta bogumila. Hristofor je krunisan 20. Učenje popa Bogumila. 933. Oštro odbijaju svaki spoljašnji kult. kada ga je 923. koje je vizantijska vlast u većim masama preseljavala u Trakiju i koji su već duže vreme živeli tamo. godine.

Rusi su se iskrcali u Bitiniji i opustošili maloazijsku obalu Bosfora. te je Vizantija pristala da obnovi trgovinski ugovor s Kijevom. Prvi veliki uspeh bilo je zauzeće Melitine. gde se 48 . Saif se povukla. Pošto je savladao Ruse Jovan Kurkuas se ponovo okrenuo istoku i nastavio borbu u Mesopotamiji. 931. Igor se pojavio na Dunavu s velikom ruskom i pečeneškom vojskom. Međutim emir Mosula i Alepa. prodro u Jermeniju. stavljajući se pod zaštitu moćne duhovne i svetovne gospode. Dve godine kasnije. 924. 19. čim je nestala opasnost bugarskih napada. Granica na Tauru ostala je i dalje stabilna. U pobedonosnoj ofanzivi on je brzo osvojio Martiropolj. godine flota kijevskog kneza Igora napala Vizantiju. u septembru izdao novu novelu kojom se udara protiv sebičnosti velikaša koji su se pokazali nemilosrdniji od gladi i pomora. godine Vizantijska flota je napala flotu Lava Tripolitanca. 5) ostali susedi. Amidu. uspostavljajući svoju moć na Egejskom moru. 940. Međutim pritisnuti bedom i državnim dažbinama. Ponovo se proglašuju nevažeći svi darovi. 944. ne bi li se umešao u poslove Kalifata. jer su seljaci. godine. a zatim ponovo pao u ruke Arapima. Ubuduće se vlasteli zabranjuje svaka kupovina seljačkih poseda uz pretnju da će im se kupljene zemlje oduzeti bez ikakve nadoknade. 943. godine. smrću Simeona. godine i krenuo na Edesu. gde je juna 941. osvajača Soluna i uništila je kod Lemnosa.934. Pod Jovanom Kurkuasom. predstavnik dinastije Hamdanida Saif-ad-Daluaha je septembra 938. Međutim ova odredba i pored strogosti nije imala očekivano dejstvo. godine potukao Jovana u oblasti gornjeg Eufrata. ali je u novom sukobu s Rusima Vizantija porazila protivnika. pod vođstvom parakimomena Teofana napale protivnika i uništili ih «grčkom vatrom». Međutim. zbog nerodice i gladi koja je nastupila. godine. a prilikom povlačenja flote. kopnena vojska je započela ofanzivu. usled neobično duge i jake zime 927/928. godine. naterao jermenske i đurđijanske knezove da priznaju njegovu vlast i opustošio oblast Koloneje. koji je bio u izvesnim tačkama povoljniji po Vizantiju. dok su se borbe vodile u Jermeniji i severnoj Mesopotamiji. Prestonica je bila u teškom položaju. pošto su u Bagdadu izbili nemiri. godine. Tri godine kasnije. sva nasledstva i tome slične pogodbe. seljaci su često dobrovoljno prelazili na zemlje veleposednika. Ovo je omogućilo Kurkuasu da uzme učešća u borbama na Bosforu. morali da prodaju svoju zemlju. 4) susedi koji su zajednički plaćali poreze. Roman je 934. Daru i Nizbis.koja su se nalazila sa imanjem na prodaji u međuzemljišnoj svojini.5. vizantijske lađe su. godine Jovan ga je osvojio još jednom i otada je on duže vreme pod vizantijskom vlašću.

Lava Foke.945. Tada se ratna sreća okrenula protiv njih.944. godine. Stefan i Konstantin. g. Monotone borbe u južnoj Italiji nisu mnogo uticale na opšti razvoj situacije. Takođe se određuje da imanja vojnika. kao i mornara pomorskih tema moraju imati vrednost od najmanje 4 funte zlata. koje je svečano prenesena u Konstantinopolj. Konstantin VII je a svoje saradnike uzeo pripadnike porodice Foka. godine. dok su upadi Ugara u Trakiju uspešno odbijeno 958.12. Konstantin VII je bio više književnik i naučnik nego državnik. punu raznoraznih podataka. godine i proterali oca u izgnanstvo. Pravo zastarelosti kod vojničkih imanja je pomereno na 40 godina Osnovni spoljnopolitički problem bio je i dalje rat sa Arapima na istoku. Ovaj događaj bio je poslednji trijumf cara Romana I. godine prešli Eufrat. 15. Konstantin VII je preduzeo pohod 949. naređeno je bezuslovno vraćanje svih seljačkih imanja koje su veleposednici prisvojili posle početka carske vlasti.1. Protiv Arapa na Kritu. ali je i ovog puta rezultat bio negativan. Na Bugarskoj granici vladao je mir. koji primaju platu. godine uhapsio i poslao u progonstvo gde su obojica umrli nasilnom smrću. Žestoka opsada prisilila je branioce da predaju ovu ikonu. g. pa je tako Varda Foka. 27. Međutim do uklanjanja Konstantina Porfirogenita nije došlo jer ih je pametni car. Konstantin VII Porfirogenit (945-959) Na Uskrs 6. brat nekadašnjeg Romanovog suparnika.8. Istorijski značaj ima ne njegova slaba i pasivna aktivnost državnika već aktivnost na polju nauke i književnosti. godine. poznata iz legende o caru Avgaru. preuzeo je kao domestik Shola Istoka vrhovnu komandu. plašeći se da će posle careve smrti presto naslediti Konstantin Porfirogenit.944. napisao je istorijsko-geografsko delo o temama Vizantijskog carstva i spoljnopolitički traktat o stranim zemljama i narodima. Zakonom iz marta 947. naneli Arapima više poraza i 952. aprila 945. koji je postao žrtva svojih vlastoljubivih sinova. poznatu pod naslovom «Knjiga o ceremonijama». Drugi Konstantinov zakon odnosi se na vojnička imanja i njime su se zabranjivale prodaje poseda koji služe vojnicima za njihovo izdržavanje i vojnu službu.čuvala «nerukotvorena» ikona Hristova.6. kao i njegov sin Roman. godine Konstantin je proglašen za cara. pa je Saif ad-Dulah 49 . gde je on i umro kao kaluđer 15. On je sastavio obimnu enciklopediju. izvršili su državni udar 16. dok imanja mornara carske flote. moraju vredeti najmanje 2 funte. Iste godine Vizantinci su zauzeli Germanikeju.948.

Zauzet je grad Hadad u severnoj Siriji. Tri godine pre stupanja na presto Roman se bio oženio Anastasom. a 958. godine. koja je kao carica dobila ime Teofana. lakomislen i slab mladić. 15. godine Nićifor je ušao u prestonicu. godine Jovan Cimiskije je posle žestoke borbe osvojio Samosatu u severnoj Mesopotamiji. Položaj vrhovnog zapovednika na istoku zauzeo je domestik Istoka Jovan Cimiskije. Brat i stari ratni drug cara. morala je da se povuče u manastir. koji je nasledio očevu političku nesposobnost.3. ali ne i ljubav prema nauci. Posle toga car se venčao sa mladom caricom-udovicom. prestonica Saifova. na presto je došao njegov sine Roman II.8. No ovo je bilo samo privremeno rešenje. 50 . Trebalo je tri godine da vizantijska vojska ponovo preuzme inicijativu. godine. te je stupila u vezu sa Nićiforom Fokom. 9. koji je zauzeo posle duge i teške opsade u martu 961. vanbračni sin Romana Lakapina. kada je vrhovnu komandu preuzeo Nićifor Foka. Borba sa Hamdanidima. Raban.ponovo zaposeo Germanikeju. Ova neobično lepa. godine Foka je krenuo s velikom flotom na Krit. a politiku je u ruke umesto Vringe preuzeo evnuh Vasilije. Veću i značajniju pobedu Vizantija već nekoliko vekova nije doživela. godine predao se i Alepo. ali krajnje slavoljubiva i amoralna žena preuzela je cara potpuno pod svoje. godine vlast je najpre prešla u ruke Teofane. prestonica ostrva. Pošto ga je vojska proglasila za cara u Cezareji. Roman II (959-963) Posle smrti Konstantina Porfirogenita. Jedan za drugim padali su Anazarb u Kilikiji.11. slomio otpor Josifa Vringe u krvavim uličnim borbama i sledećeg dana primio krunu iz ruku patrijarha. jer je carica uvidela da joj se pozicija klima. kada je pala Kandija. Duluk. ćerkom krčmara. Germanikeja. carica mati. koja je trajala tri decenije rešena je u korist Vizantije. Njoj za ljubav Jelena. U leto 960. Nićifor II Foka (963-969) Posle prerane smrti Romana II 15. prodro u vizantijske oblasti i zarobio Konstantina Foku. predstavnik jedne jermenske plemićke porodice. 963.963. Prvu ulogu u carstvu vodio je međutim veliki vojskovođa Nićifor Foka. sina domestika Varde Foke.959. koja je preuzela regenstvo u ima maloletnih sinova Vasilija II i Konstantina VIII. Posle trijumfa u prestonici Foka je obnovio borbu sa Saifomad-Daulahom u Aziji. a u decembru 962.

Jedan deo Sirije sa Antiohijom pripojen je Vizantiji. osnivača Velike Lavre na Svetoj Gori. ali nije uspeo da je zauzme. a podstiče osnivanje monaških ćelija u pustinjama. pa se car već bio vratio u prestonicu. U leto 965. prodro duž obale i krenuo na jug zauzimajući grad za gradom. grube i stroge naravi. i o tome je 964. Car je takođe pokušao da spreči porast crkvenih i manastirskih imanja. pa se car posvetio osvajanju Sirije. Opsada se opet otegla. dok je drugi deo priznao suverenitet carstva. godine izgladnele tvrđave su se predale. kada su 28. Zakonom iz 967. Oktobra 966. ali je voleo i društvo kaluđera i pustinjaka. morao da sklopi primirje pod ponižavajućim uslovima. koja predstavlja jedan od najsmelijih spomenika vizantijskog zakonodavstva. Probio je granicu na Tauru i prve dve godine borio se u brdovitoj Kilikiji i opsedao Tars i Mopseuestije.10 969. Nekoliko meseci kasnije pao je i Alepo. pretvarajući manastirski život u «praznu komediju koja vređa Hristovo ime». a živeo je asketski. Car je zabranio prelaz zemljišta u vlasništvo manastira. dok je carev otac Varda Foka odlikovan cezarskim zvanjem. Petar Foka i Mihailo Vurcis osvojili sirijsku prestonicu. godine Nićifor II tvrdi da su njegovi prethodnici bili pristrasni prema seljacima i time se ogrešili o načelo jednake pravičnosti prema svim podanicima. crkvenih ustanova. U isto vreme car-vojnik je nastojao ne samo da očuva već i da poveća vojnička imanja. drugi naslednik Saifa-ad-Daulaha (umro 967. Car je sada opozvao pravo prvenstva seljaka prvi kupovini vlasteoskih imanja.Lav Foka. tako da vojnik nije smeo ništa prodavati od svog poseda ako njegova vrednost nije prelazila ovu granicu. a zatim se opet okrenuo Antiohiji. godine). 51 . Pošto je novo teško naoružanje tražilo nove veće izdatke. U svojoj noveli Foka nemilosrdno šiba grabežljivost kaluđera koji misle samo na nagomilavanje imanja. minimalna vrednost vojničkih imanja ubuduće morala je biti 12 funti zlata. čiji je emir. dobio je kao domestik Zapada titulu kuropalata. Car je bio ružan. Dve godine kasnije on je ponovo upao u Siriju. godine objavio posebnu novelu. a zaboravljaju na svoj monaški zavet. kao i predstavnika crkve. Voleo je rat i vojnički život. godine car je stajao sa svojom vojskom pred zidovima Antiohije. Na spoljnopolitičkom planu Foka je nastavio sa svojim osvajanjima koja je počeo kao domestik u vreme Romana II. Bio je veliki poštovalac Atanasija.

koju je osmislila carica Teofana. I Foka i Jovan pripadali su najvišoj aristokratiji. ali zauzetošću na istoku. odakle se vratila tek kada su njeni sinovi došli na presto. i 11. Car je morao da se povinuje patrijarhu te je uklonio Teofanu sa dvora u progonstvo. već običan varvarski kralj i da o braku koji je Oton I ponudio između svog sina i vizantijske princeze nema ni govora. Vizantijska vojska je potom upala u Bugarsku i porušila nekoliko pograničnih utvrđenja. Cimiskije se oženio Teodorom. Foka je sada uvideo da je sam. Svega šest nedelja posle zauzeća Antiohije Foka je pao kao žrtva zavere. 52 . godine Nićifor Foka je mučki ubijen u svojoj spavaonici. Otonov izaslanik dočekan je vrlo neprijateljski u prestonici i morao je da sluša kako njegov gospodar nije car ni Rimljanin. godine u nameri da se sporazume sa Vizantijom oko preostalih neosvojenih teritorija u južnoj Italiji. ili državni seljaci.12. 969. da ih smesta vrate državi. Njegov izaslanik bio je episkop Liutprand koji je već u vreme Konstantina Porfirogenita bio u Konstantinopolju po nalogu kralja Berengara. Ubijeni Nićifor našao je osvetnika u ličnosti patrijarha Polieukta. no teška greška se nije mogla tako lako ispraviti. Sačuvane su dve povelje kojima se pokazuje da je on naredio da se po temama pretražuju manastirski i vlasteoski posedi i ukoliko se na njima otkriju stratioti. koji je bio rešen da ne ostavi zločin nerasvetljen i nekažnjen. Sa očeve strane Jovan je bio rođak Kurkuasa. car je pozvao ruskog knjaza Svjatislava da kazni Bugare u njegovo ime. Noću između 10. koji su prethodne vlade plaćale Bugarskoj. a sa majčine samih Foka. na mesto slabijeg protivnika doveo jačeg i opasnijeg neprijatelja. tetkom legitimnih prestolonaslednika. Oton I je poslao u prestonicu izaslanike 968. ćerkom Konstantina VII. mladog i sjajnog vojskovođe. godine Bugari su poslali delegaciju caru tražeći plaćanje danka. Nićifor je bio veoma ljut i naredio da se bugarski poslanici bičuju i otpustio ih uz uvrede i pretnje. koja je bila postala ljubavnica Jovana Cimiskija. Jovan I Cimiskije (969-976) Teofana se grdno prevarila misleći da će postati supruga novog cara. dok je njegova prva žena bila iz porodice Sklira.965. Sad je on pokušao da se sporazume sa Bugarima protiv Rusa. što je ovaj rado i učinio u dva navrata 968 i 969. godine.

Jovan nije zaostajao za svojim prethodnikom. njegovog ujaka preuzeo je vlast. Prethodne godine Fatimidi.976. Predao se i Damask. Vasilije II (976-1025) U doba smrti Jovana Cimiskija Vasilije II imao je 18 godina i uz pomoć parakiomomena Vasilija. glavno uporište afričkih Arapa u prednjoj Aziji. Krajem jula 971. budući naklonjen uživanjima. godine on je krenuo iz Antiohije protiv Emese. godine. koji su sredinom veka zasnovali vladu u Egiptu. godine. Svjatoslav se predao pobedniku. Već sledeće godine otpočeo je novi rat na istoku. Akon i Cezareju. počeli su da šire svoju vlast prema prednjoj Aziji i napali Antiohiju. a istovremeno se na Dunavu pojavila vizantijska flota sa «grčkom vatrom». Tako se neočekivano završila njegova sjajna vladavina koja je trajala samo 6 godina. dok je glad u opsednutom gradu bivala sve nesnosnija. kome su se izgleda i Bugari polako priklanjali. Kao odgovor na to došli su pohodi Jovana Cimiskija 974 i 975.Kao vojskovođa. Obavezao se da će napustiti Bugarsku i da neće dolaziti na Balkan. 53 .1. Njegov brat Konstantin nije imao volju da upravlja. Među svim potomcima Vasilija I. godine pošto je propao pokušaj proboja. Zatim se kralj u luku okrenuo na sever i osvojio Bejrut i Sidon. Grad je opkoljen. Umro je 10. a kao državnik ga je čak i nadmašio. Cimiskije je pokušao da se nagodi sa knjazom Svjatoslavom. nego da se Vizantinci povuku u Aziju. Rus je tražio ni više ni manje. Rusi su pružali fantastičan otpor. koji je pao posle kratkog otpora. Glavna borba se vodila u Siriji gde su nastavljena osvajanja Nićifora Foke. ali je vizantijska flota odbijala sve njihove napade. zauzeo Tiberiju. a njemu ostave evropski deo svoje države sa sve prestonicom. jakom ofanzivom Vizantije u oblasti Nizibe i Majafarkina u Mesopotamiji. on je pozdravio kao bugarskog vladara i ostavio povoljan utisak na Bugare. Vasilije II je jedini bio pravi državnik i vladar. Nazaret. Iz Preslava Jovan je požurio ka Silistriji na Dunavu. sa svojih pohoda car se vratio u prestonicu bolestan od tifusa. godine Jovan je krenuo sa vojskom na Veliki Preslav i zauzeo bugarsku prestonicu na juriš. u koju se Svjatoslav povukao sa svojim vojnicima. Nažalost. da neće napadati vizantijske oblasti na Krimu i da će pomagati Vizantiju protiv njihovih neprijatelja. Aprila 971. a odatle na Balbek. Početkom aprila 975. pa je car posle toga upao u Palestinu. Cara Borisa koga je Svjatoslav zbacio sa prestola.

jer su se stanovnici Balkana posle smrti Jovana I raspojasali i 976. odnosno sinova vojvode – komesa Nikole. Varda Foka je zaista i pobedio svog starog suparnika. koji je za vreme svog zeta Jovana I zauzimao najviši položaj u vojsci kao domestik istoka. sinovcu Nićifora Foke. krenuo je u leto 976. poslat je u progonstvo gde je i umro. čije je središte bilo u Prespi. ali nije uspeo da osvoji sam grad. Epir. Prvo ga je pobedio u dvoboju. priključio stare bugarske zemlje između Dunava i balkanskih planina. godine. pa potom u Ohridu. godine. u Pankalejskoj dolini. Ustanak je uzeo ogromne razmere. Samuilo je stvorio veliko carstvo. Početkom 978. Jedan deo njegove vojske zauzeo je položaj kod Hrisopolja. Carska vojska je pri povratku napadnuta i potpuno razbijena. u maju 979. ali je poginuo kod prelaska granice. Krajem 985 ili početkom 986. Sklir je pobegao na Kalifin dvor i time se završio građanski rat koji je trajao 3 godine. godine. Posle ove pobede Samuilo je počeo da širi svoju vlast na sve strane. Saznavši za ovo car Boris je pokušao beg sa svojim bratom Romanom iz Konstantinopolja.Varda Sklir.godine je u Makedoniji buknuo ustanak pod vođstvom 4 «kometopula». a onda do noge potukao njegovu vojsku. a drugi kod Abidosa. Varda Foka je uskoro stavio Sklira pod stražu i sad je bio jedini pretendent na presto. Postepeno je ujedinio celu Makedoniju sem Soluna. što je probudilo Vasilijevu pažnju i primoralo ga da preuzme protivmere. U ovom trenutku parakimomen Vasilije obratio se Vardi Foki. Roman se spasao. a Arona je Samuilo pogubio. pa se pretvorio u pokret za oslobađanje od vizantijske vlasti. smelom vojskovođi. Nekoliko godina kasnije došlo je do sukoba između cara i parakimomena u kome je stradao ovaj poslednji. Podstaknuti carevim neuspehom. deo Albanije sa Dračem i Srbiju. godine Samuilo je posle nekoliko prodora u Tesaliju osvojio Larisu. Varda Sklir i Varda Foka su se ujedinili protiv mladog cara i ubrzo kontrolisali skoro celu Malu Aziju. Tesaliju. on se približio prestonici. Car ga je uhapsio kao buntovnika 985. Sledeće godine Vasilije II krenuo je na Balkan. Početkom 988. jer su David i Mojsije bili poginuli. ali nije mogao da nosi krunu je su ga Vizantinci bili uškopili. koji je u službi cara trebalo da ukloni Vardu Sklira. godine i pošto su mu konfiskovana ogromna imanja. Vođstvo je stoga pripalo najmlađe kometopulu Samuilu. Car je kroz Trajanovu kapiju prodro u oblast Serdike. godine on je bio nadomak prestonice. godine posle zauzeća Nikeje. kod Amoriona. ka zapadu. usput nanoseći poraze Vasilijevim vojskovođama. nakon što ga je vojska proglasila za cara. Vasilije je 54 . avgusta 986.

čime je obezbedio redovnije plaćanje poreza. Izgleda da je Vasilije stupio u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom. car je došao u Siriju da još jednom spase situaciju. jer je car već u proleće 991. bez obzira na rok zastarelosti. skoro asketski. godine. Međutim. što je postalo njegov glavni cilj. Oko 992. Poslanici su putovali morem i pali u ruke arapskim gusarima. napustio prestonicu i vodio operacije protiv Samuila. Posle toga opsednut je Alepo. Veština govorništva bila mu je strana i nije je voleo. Pod ličnim carevim vođstvom pobunjenici su potučeni kod Hrisopolja. godine poslao 6000 vojnika. vojnički. Vasilije se okrenuo zaustavljanju privrednog jačanja feudalne aristokratije i to je radio vrlo radikalno. došlo mu je srpsko poslanstvo. Posle silnih borbi car je postao nepoverljiv. aprila 989. posle malo ubeđivanja od ruske strane. a odluka je pala kod Abidosa. godine. oterao iznenađenog neprijatelja i zauzeo Rafaneju i Emesu. u bici. pod uslovom da se on i njegov narod pokrste. u kojoj je i sam Varda poginuo. godine. 999. živeći skromno. radi lakše borbe. kada je komandant Antiohije doživeo novi poraz. koji mu je u proleće 988. 55 . Nekoliko godina kasnije car je nametnuo plaćanje poreza umesto seljaka za vlastodršce. godina koja naređuje vraćanje seljačkih poseda. Fatimidski Arapi su zadavali glavobolje caru prodorom u Siriju i porazom carskog komandanta Antiohije na Orontu 994. Kao nagradu za pomoć Vasilije je poslao svoju sestru Anu ruskom knezu. upao u Grčku sve do Peloponeza. godine. otpočela je 1001. godine.zatražio pomoć od ruskog kneza Vladimira. Na spoljnopolitičkom planu car se okrenuo borbi protiv Samuila. zauzimanjem Hersona na Krimu. po svoj prilici iz Zete. Sledeće godine sam car se pojavio pod zidinama Alepa. nije znao ni za poverenje. Kada se Vasilije II vratio na Balkan. Uskoro posle toga Samuilo je uspeo da osvoji Drač i da prisajedini carstvu Rašku i Zetu. Celog života ostao je neženja. povučen u sebe. 989. a izgledalo je da je i sama Antiohija ugrožena. Samuilo je iskoristio carevo odsustvo. Ujedno je nastojao i da ograniči širenje manastirskog veleposedništva U tom smislu izdao je novelu 996. godine. zatekli su ga na bojištu. koji su stigli u poslednjem trenutku. a kad su stigli caru. ali ga je na povratku iznenadio Nićifor Uran i zadao mu težak poraz 997. sve do Avgustova doba. ni za ljubav. Nakon što je porazio svoje protivnike. pa je posle krenuo u kavkaske pokrajine i sredio prilike u Jermeniji i Iberiji.

godine. Vasilije se posle ovoga okrenuo Makedoniji i osvojio Ber.10.1014. Postavši deo Vizantije.g. Sada je Samuilovo carstvo držao u kleštima sa dve strane i prvi put posle 4 godine povukao se preko Plovdiva na zimovanje u prestonicu. kao i Mali Preslav. u blizini Skoplja pobedio Samuilovu vojsku. kao i Solunska tema. a zatim rang dukata bilo je u Skoplju. Jadranska obala sa Zadrom na severu i Dubrovnikom na jugu sačinjavala je temu Dalmaciju. Sam car je pobegao i dospeo u Prilep. koja je dobila rang kapetanata. Središte ove teme. Tri godine kasnije. teritorija Samuilove carevine podeljena je u teme. Car je vojsku predvodio lično i prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave. Svoju pobedu Vasilije Bugaroubica.velika ofanziva. Dračka tema dobila je rang dukata. 56 . već su ostale pod vlašću domaćih knezova. Između balkanskih planina i Dunava formirana je tema Paristrion ili Pardunavon. Zahumlje. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava i zauzeo stare bugarske prestonice Plisku i Veliki Preslav. čime je oborio makedonsko carstvo. Međutim do pobede je trebalo još 9 godina. posle čega mu se Skoplje samo predalo 1004. Unutrašnje razmirice olakšale su posao osvajaču. Ista sudbina snašla je i njegovog zeta Jovana Vladimira. tek svakom stotom je ostavljeno jedno oko da bi odveli svoje drugove caru u Prilep. 1005. koga je Vladislav na prevaru uhvatio i ubio. 1018. godine Drač se predao Vizantiji. godine. Samuilov sin i naslednik Gavrilo Radomir poginuo je 1015. protiv kojeg se borio 3 decenije. nisu organizovane kao teme. proslavio je oslepivši 14 000 zarobljenih. ali je veliki deo njegovih vojnika izginuo i dopao zarobljeništva. godine. Raška i Bosna. Centralni deo obrazovao je tematsku jedinicu Bugarska. Potom je krenuo na jug i na Vardaru. sa centrom u Silistriji. dok Duklja. Kada je Samuilo ugledao ovu povorku. 6. Rat se zvanično završio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. Aronov sin. udarila ga je moždana kap i kroz dva dana makedonski car je umro. a i ostali komandanti su počeli da napuštaju Samuila. Serviju i otvorio put za Severnu Grčku. Zatim je napao Vidin na Dunavu i posle 8 meseci opsade zauzeo i ovu tvrđavu. kada je posle dužih borbi o kojima ne znamo ništa Samuilova vojska opkoljena u klancima Belasice. Čini se da je i pogranična oblast na Dunavu i Savi pretvorena u temu sa sedištem u Sirmiumu. kada ga je ubio njegov brat od strica Jovan Vladislav. Vasilije je uspostavio vlast u Tesaliji pa se vratio ponovo u Makedoniju i posle žestoke borbe osvojio Voden. prilikom opsade Drača poginuo je i sam Jovan Vladislav.

g. Dvorske spletke i intrige su možda najupadljivija. on je više reprezentovao državu no što je faktički vladao.Posle smrti jermenskog kralja Gagika I (990-1020) izbili su nemiri na tlu Jermenije. kada je u starim godinama. Prevlast civilnog plemstva daje glavno obeležje razdoblju koje sada počinje. Prieufratski gradovi (kasnije Edesa). Da bi proširio ove uspehe car se spremao na ekspediciju protiv Arapa na Siciliji. Teluh. ostavivši imperiju od jermenskih planina do Jadrana i od Eufrata do Dunava. 57 . na čelu sa kapetanom Vasilijem Vojoanom koji je uspešno ratovao sa okolnim silama. nastao je period skoro nepomućenog mira. dok je oblast Anija ostala kralju Jovanu Simbatu. Taron i dalje na istoku Vaspurkan. umro. Iberija i Teodosiopolj. s ti da se posle njegove smrti pripoji Vizantiji. Mesopotamija. te se Vasilije II i tu umešao i to vrlo uspešno. ali je 15. odbrambena snaga države slabi. poreski prihodi se smanjuju. a u svom unutrašnjem razvitku podleže snagama feudalne dezintegracije. Opadanje seljačkih i vojničkih imanja nastavlja se velikom brzinom. s druge. Melitina. Radi efikasnije odbrane ceo vizantijski posed u Italiji organizovan je kao kapetanat.1025. došao na vlast. dvorskim svečanostima i gozbama i traćio silna blaga koja je njegov brat sakupio. ali upravo u ovo mirno doba počeo je da se ljulja državni sistem koji je zasnovao Iraklije. Najvažnije njene manifestacije su. a Vasilije II poslednji branio. Na novo osvojenim teritorijama osnovane su teme Antiohija.12. Posle velikih ratova Nićifora Foke. VLADAVINA CIVILNOG PLEMSTVA (1025-1081) Smrt Vasilija II predstavlja prekretnicu u vizantijskoj istoriji. Vaspurkanska oblast i deo Iberije pripojeni su Vizantiji. privredna i socijalna struktura se bitno menja. ali samo spoljašnja crta ove epohe. Konstantin VIII (1025-1028) Vasilijev brat i naslednik. Počinje doba epigona kada Carstvo. Jovana Cimiskija i Vasilija II. živi od slave prethodnog vremena. Pre svega se bavio igrama na Hipodromu. međutim kulturno cvetanje prestonice sa jedne strane i opadanje vojne snage Carstva. Carstvo je izgledalo nepobedivo. ne uzimajući nikakvog stvarnog učešća u državnoj upravi. I sada. sinu Gagika I. prema spoljnjem svetu. koje je pola veka figurirao kao njegov savladar.

Roman Argir (1028-1034) Bio je tipičan aristokrata. Međutim. evnuh Jovan Orfanotrof. 11. Car se otvoreno odrekao anti aristokratske politike Vasilija II i ovo je istorijski najvažnija crta njegove krate. carica se nije dala tako lako eliminisati. Često se tako ugledao na Trajana. Pošto je došao do krune. Situaciju je spasio vojskovođa Georgije Manijakis. tražio slavu na bojnom polju. On je u više mahova potukao neprijatelja. Roman nije više pokazivao bilo kakvo interesovanje za caricu. počeo je da je zapostavlja. završila se i u političkom i u privrednom pogledu odlučnom pobedom velikaša. jer stari car nije imao muške dece. seljaka iz Paflagonije. Na navaljivanje plemstva on je opozvao alilengion.Pitanje nasledstva prestola postavilo se vrlo oštro. 1028. posle Konstantinove smrti stupio je na presto. koga je njegov brat. on se venčao sa pedesetogodišnjom Zojom. kao pravi epigon. Lukavi evnuh je hteo da preko brata osigura sebi moć. zauzeo Edesu 1032. beznačajne vladavine. i uobražavajući da je veliki vojskovođa. umro u 58 .11. pa joj je čak uskratio i novčana sredstva. godine i time još jednom potvrdio nadmoć Vizantije. bio uveo u Genikej carskog dvora. koja se vodila tokom celog veka. dok ga najzad nije otreznio težak poraz u jednom pohodu u Siriji. Između carice Zoje i cara postojale su teške razmirice. Borba između centralne vlasti i feudalne aristokratije. Državničke sposobnosti potpuno su mu nedostajale ali. 12. Njen pogled pao je na mladog Mihaila. a izbor je pao na prestoničkog eparha Romana Argira. koji ovde prvi put stupa na istorijsku pozornicu. g. aprila 1034. on se ugledao na velike careve iz slavne rimske i vizantijske prošlosti. pun sujete. g. pošto nije sam mogao da se kandiduje za krunu. Njegova najstarija kći Evdokija. Kao nosilac ove ugledne titule i predstavnik jedne od najuglednijih porodica Roman je bio najistaknutiji predstavnik prestoničkog činovničkog plemstva. iako su bile u poodmaklim godinama. a tri dana kasnije. unakažena boginjama. koji je Vasilije II bio nametnuo. Zoja se zaljubila u lepog mladića i kada je Roman III. zakaluđerila se još u mladosti. lepo obrazovan i mada već u kasnim godinama (60) još dosta privlačne spoljašnjosti. Tek na samrtnom odru Konstantin je odlučio da jednu od njih uda. Dvema mlađim ćerkama Zoji i Teodori. poreski dodatak za napuštene seljačke zemlje. predstojala je znatna uloga u vizantijskoj istoriji idućih decenija.

Potom se odigrao sukob između Deljana i Alusijana. pored slovenskih teritorija. Njegov prvi ustanak protiv carstva nije uspeo. ali je nemilosrdno povećavao namete i pri skupljanju državnih poreza pokazivao najveću bezobzirnost. koji je bio pre toga napravio karijeru u vizantijskoj službi. Sva vlast je stoga bila u rukama evnuha Jovana. ali je pao u nemilost. Oduzeta joj je čak i sloboda kretanja. koji je vrlo umešno upravljao državom. godine poslala protiv njega veću vojsku. Ustanak je uzeo ogromnog maha i 1040. započeta dovođenjem Lava Grka na mesto ohridskog arhiepiskopa. godine.. Mihailo IV (1034-1041) Ali Zoja se ponovo prevarila. a pozvala je i vazalne vladare Raške. brže nego što se moglo očekivati. posle smrti Jovana (koji je bio Sloven). godine ustanak je bio ugušen. Zetski knez Stefan Vojislav vodio je više godina borbu za nezavisnost svoje zemlje. te zavera sklopljena protiv Deljana. Preokret je nastupio kada je pokretu prišao Alusijan. godine Petar Deljan. ali posle privremenog potčinjenja i kratkog boravka u ropstvu. carica se sledećeg dana udala za svog ljubavnika i ovaj se popeo na presto kao car. ustanička vojska eliminisana i već 1041. jer se evnuh Jovan plašio da i njegovog brata ne zadesi sudbina Romanova. 1035. godine.kupatilu. Alusijan je pretrpeo poraz i to je znatno oslabilo ustanike. koji je izgleda bio Samuilov unuk (kao sin Gavrila Radomira). 1037. godine Vojislav je znatno ojačao svoj položaj. proglašen je za cara u Beogradu. Posle gušenja ustanka Vizantija je ponovo uspostavila vlast u Draču. Sam Deljan je zarobljen. pošlo mu je za rukom da se vrati u svoju zemlju. obnovi borbu za njeno oslobođenje i da izvojuje više pobeda nad vizantijskom vojskom koja je poslata da ga eliminiše. U toku ustanka 1040. Mihailo nije bio nesposoban čovek. Pri napadu na Solun. njegovo oslepljenje i Alusijanov povratak u Vizantiju. ali je bolovao od epilepsije i njegovi napadi su bivali sa vremenom češći i jači. Međutim u 59 . Njegova vlast se brzo i snažno širila. te je 1042. pa je zahvatila i oblasti severne Grčke. Ovaj nemilosrdni fiskalizam izazvao je ustanak Slovena na Balkanu. Bosne i Zahumlja da joj se pridruže. Iznenađena i zbunjena neočekivanim ustankom Vizantija se postepeno pribrala. Jedan od uzroka pobune bila je svakako i nasilna helenizacija Slovenskih oblasti. sina Jovana Vladislava. jer je i Mihailovo interesovanje za nju nestalo čim je stupio na presto.

One nije dugo čekao na krunu jer je Mihailo umro u decembru 1041. zajedno sa bezbrižnim carem. Pošto se njegova smrt mogla očekivati svakog časa. ohrabren time delo. uzimala učešća u svim zvaničnim dvorskim svečanostima. to je bilo oružje naročite snage. ovom poslednjem nije bilo ravna. pa je ovaj proglašen za Cezara i prestolonaslednika. sa kojima je delio presto. godine. Iako je imala već 64. Mihailo je zbačen sa prestola i oslepljen 20. Mihailo se sa pohoda protiv Deljana vratio teško bolestan. Konstantin IX Monomah (1042-1055) Kao i Roman Argir i ovaj car je bio tipičan predstavnik civilne aristokratije. to ga je stajalo krune. godine Zoja se po treći put udala. pored dveju carica. Odlikovana počasnom titulom sevaste. Kao piscu i govorniku. pa ga je često i zloupotrebljavao 60 . ali ne i carice. uzimao je olako život i svoju dužnost kao vladar. kao Konstantin Lihud. istaknuti pravnik Jovan Ksifilin i mladi filozof Mihailo Psel. godine. Protiv njega su istupile aristokratija i crkva. No kada je. oslanjajući se na dinastička osećanja stanovnika prestonice. Prva njegova žrtva bio je sam evnuh Jovan. Kada je ona umrla njeno mesto zauzela je jedna lepa alanska princeza. ovom prilikom za uglednog senatora Konstantina Monomaha. careva ljubimica je. Presto su okruživali ljudi visoke i prave kulture. poslao u manastir caricu Zoju. aprila 1042. Bio je slab vladar. Njegova vlast proširila se ne Travuniju i Zahumlje. Njime se on služio mnogo. Nesmetano su trošile državni novac. Sa svoje strane Zoja je sa godinama postala popustljiva. bez energije i državničkih sposobnosti. Carice Zoja i Teodora. njegov brat se pobrinuo da sačuva carsku krunu svojoj porodici. koga je poslao u izgnanstvo. koji je sledećeg dana primio krunu. a u vizantijskoj sredini gde je oratorstvo naročito cenjeno. Odnosi koje je Konstantin održavao sa lepom i pametnom Sklirinom izazivali su ogorčenje naroda. sada ni u čemu nisu nailazile na ograničenja. prvi carev ministar.klancima Zete Vojislav je potukao Vizantijsku vojsku do nogu i osigurao nezavisnost svoje kneževine. Carica Zoja pristala je da usvoji njegovog i carevog sinovca Mihaila. Mihailo V (1041-1042) Nazvan po nekadašnjem zanimanju svog oca Kalafat (šuper) brzo je učinio vladavini paflagonskog doma.

a u red se primaju i širi slojevi prestoničkog stanovništva.. godine osnovan je u prestonici Filozofski i pravni fakultet. ali ne dolaze iz Rusije. Za razliku od baštine. Usled opadanja domaće vojske. Kao nagradu za svoju službu velikaši su dobijali u proniju (tj. ratovala čuvena varego-ruska družina. Sada se povećava broj senatora. U ovo vreme se prvi put javlja i sistem pronije. i nije bila nasledna niti otuđivana. Time se carstvo vraća prilikama iz doba pre Iraklija i sada Normani čine najveći elemenat u vojsci. Zemljišta su se davala na određeni rok.na najciničniji način. obično do pronijarove smrti. u doba najveće moći vizantijskih careva senat je imao samo dekorativnu ulogu. Pošto je izgubila veliki deo poreskih prihoda usled opadanja seljačkog poseda i davanja privilegija veleposednicima. na upravu) izvesne posede. koji vekovima nije znao za veća kolebanja kursa. Ali. Pored opadanja u ekonomiji carstvo gubi i vojničku snagu. već. a tražeći nove prihode zamenjivala je stratiotima vršenje vojne obaveze poreskim plaćanjima. zvanje senatora je prestalo da bude samo počasna titula. Da bi suzbila uticaj vojne stranke. pronija je bila uslovno vlasništvo. vlada civilnog plemstva sistematski je smanjivala vojne kontigente. počinje sada naglo da gubi vrednost i onaj ugled koji je uživao u celom svetu. tako da to postaje varego-engleska 61 . Država je primorana da pri kovanju novca dodaje zlatu metale manje vrednosti. Vizantijski zlatnik. pod zastavom Georgija Manijakisa. niži stepen sačinjavali su gramatika. Čak je i na Siciliji. Zakupci su se obavezivali da u izvesnom okrugu skupe i dostave državnoj blagajni određenu svotu novca i to obično znatno veću nego što se u tom okrugu dobijala. Psel je svakako bio najveći vizantijski filozof i ujedno prvi veliki humanista. naročito od 70-tih godina XI veka pristižu iz Engleske. bar prvobitno. dok je filozofija važila kao sinteza svih nauka. Varezi sačinjavaju carsku gardu. U toku dva poslednja veka. Na čelo fakulteta postavljen je Psel. 1045. Filozofske studije uređene su po sistemu triviuma i kvadrivijuma. veći značaj dobijaju najamnici. carska vlada je pribegla sistemu izdavanja poreskih prihoda pod zakup. sa titulom konzula filozofa. kao u doba Vasilija II. Finansijsko rastrojstvo ogleda se i u kvarenju novca. otkako su viši carigradski činovnici preuzeli upravljanje državom. muzika i astronomija.

čak i protiv vlastite crkve. Međutim. poklonima i davanjem počasnih titula pečeneškim poglavicama. Ona je podupirala crkveni univerzalizam Rima. za duže vreme izlaze iz te interesne sfere. uskoro su ta plemena počela da pljačkaju okolinu. Njegova pobeda izgledala je sigurna. sada na scenu stupaju Turci Seldžuci. Manijakis je stavio sebi u zadatak da povrati Siciliju Carstvu. Ali svi njegovi uspesi osujećeni su nepoverenjem i podozrivošću prestoničke vlasti. Na istoku se javljaju novi neprijatelji. Putevi kojima su išli Istok i Zapad isuviše su se razilazili. Carska vlast u Vizantiji se zalagala svim sredstvima da se održi jedinstvo. u jednoj bici koja je bila gotovo dobijena 1043. Podvizi Georgija Manijakisa na Siciliji bili su poslednja svetla tačka na horizontu koji se zamračivao. Oslabljeno carstvo više nije bilo u mogućnosti da zadrži horde nomada koje su prelazile preko Dunava. U odlučujućem trenutku Konstantin je smenio pobedničkog vojskovođu. Umesto Arapa. te je Manijakis za kratko vreme uspeo da im oduzme istočni deo ostrva sa Mesinom i Sirakuzom. Nekada slavni. On je uspeo da proširi svoju moć više nego Manijakis i opsednuo prestonicu. godine. rascepom crkava. Carska vlada je odredila zemlju za naseljavanje ovih plemena i pokušala da ih iskoristi kao pomoćnu vojsku za odbranu granice. krenuvši na Solun. suprotnosti su bile odveć velike i duboke da bi se fikcija duhovne i verske zajednice moga i dalje održavati. te je carska vlada bila prisiljena da otkupi mir dodeljivanjem novih zemljišta. ali je «car» poginuo. Manijakis je prihvatio borbu i njegova vojska ga je proglasila za cara i on se iskrcao u Draču. pogođen strelom. Činilo se da je pad grada neizbežan. Nekoliko godina kasnije u makedonskoj oblasti se pojavio uzurpator Lav Tornikis koji je bio jermenskog porekla. Poslednja godina vladavine Konstantina IX Monomaha obeležena je događajem od svetskog značaja. godine prodiru Pečenezi preko Dunava.garda. kako bi očuvala svoj politički univerzalizam i ojačala svoju vlast u Italiji. godine Rusi su poslednji put izvršili napad na carstvo. pa je carstvo moralo da na njih pošalje vojsku. koja je redovno bivala poražena. ali je Konstantina spasila neodlučnost uzurpatora koji je propustio pogodan trenutak za juriš. 1048. jer usled nadiranja nomadskih plemena i pomeranja težišta ruske države na severoistok. stari vizantijski pukovi gube svoj značaj i postepeno potpuno nestaju. 62 . Snage Arapa su bile u opadanju. 1043. koji jurišaju na Vizantiju.

posle upada Normana. Zanimljivo je da su se oko ovog poslednjeg pitanja vodile najžešće borbe.Kako je jačanje zapadnih sila sve više ograničavalo univerzalizam Vizantije. o upotrebi kvasnog hleba za pričešće kod istočnjaka i beskvasnog kod zapadnjaka. godine stavili na oltar Sv. ali je ono odbačeno kada je. jer je nasuprot jednoj dogmi stajala druga i nasuprot jednom običaju drugi. U prestonicu je stiglo poslanstvo pod vođstvom kardinala Humberta. pod uticajem klinijskog pokreta. Papski legati su 16. o rimskom postu subotom. Rascep se desio kada je na papskoj stolici bio Lav IX. a u prestonici carstva.1054. Duha od Oca i Sina. s tim da se prestonička crkva prizna kao univerzalna u svojoj sferi. Sofije bulu u kojoj se baca prokletstvo na Kerularija i njegove najuglednije pristalice. Već je Vasilije II napustio tradicionalnu prorimsku politiku Makedonske dinastije. jačanje Konstantinopoljske patrijaršije i njene uticajne sfere neizbežno su potkopavali crkveni univerzalizam Rima. tipični predstavnik klinijskog pokreta. tako da je za vreme patrijarha Sergija (999-1019) papino ime brisano iz diptiha konstantinopoljske crkve. na patrijaršijskom prestolu sedeo Mihailo Kerularije. papstvo ojačalo i na Zapadu zavladao novi duh.7. Kerularije je glavno težište bacio na ovu opipljivu i lakše shvatljivu liturgijsku razliku. On je otpočeo u Južnoj Italiji gde su se odavno kosili interesi oba crkvena centra. I jedan i drugi su bili prožeti svešću o uzvišenosti svog dostojanstva. 63 . Posle južnih Slovena prišla je carstvu i Rusija i nije slučajno što se posle ovog događaja pooštrilo antirimsko raspoloženje u Vizantiji. o zapadnjačkom učenju o proishođenju Sv. Reč je bila o pitanjima koja su već u Fotijevo vreme izazvala oštra razmimoilaženja. Sa carevim pristankom on je održao sabor na kojem je bačena anatema na rimske legate. a gde je tada. saradnja Rima i Konstantinopolja u političkom pogledu bila potrebnija više nego ikad. o celibatu. Uz vizantijskog patrijarha stali su i predstavnici drugih pravoslavnih crkava. Sukob je izbio protiv volje cara i uprkos trenutnim političkim interesima obe strane. Oslabljeno papstvo tog vremena bilo je spremno da prihvati ovo kompromisno rešenje. Patrijarh je uz pomoć sveštenstva i naroda uspeo da razuveri slabog vladara koji se spremao da ga žrtvuje i da mu nametne svoju volju. Umereni antiohijski patrijarh Petar posle izvesnih kolebanja morao se pridružiti Kerulariju. godine vođeni su pregovori o mirnom razgraničenju sfera. 1024. Spor je prenet na dogmatička i liturgijska pitanja i time se zaoštrio.

osetili carevu moć. Međutim kada je car počeo da konfiskuje crkvena imanja. pa su i Pečenezi. i to kako svetovne. Pošto su bila učestala darivanja zemlje manastirima i vlasteli. a patrijarh počeo da se nosi mišlju da duhovnu vlast stavi iznad svetovne dogovor je bio pogažen. a Isak Komnin je 8. što je dovelo do sukoba sa patrijarhom. Vojska koju je Mihailo poslao protiv njega poražena je. što je shvaćeno kao znak slabosti. Isak Komnin je ušao u prestonicu i primio iz ruku patrijarha Mihaila carsku krunu. U prestonici se digla opozicija i pozvala Komnina da dođe. potčinjena je patrijarhu i car se obavezao da će izbegavati svako mešanje u verski život.1057. tako i crkvene.1. Pristalice su pristizale iz svih delova Male Azije i uskoro je Isak sa svojom vojskom prodro do Nikeje. Uprava Sv. Za svog naslednika Teodora je na samrtnom odru odredila Mihaila. Ona je bila poslednja predstavnica makedonske dinastije i sa njenom smrću. što je smanjilo državni zemljišni fon.Konstantin je umro 11. Ozlojeđeni generali digli su ustanak protiv cara. Na novcu je car prikazivan sa isukanim mačem u ruci. septembra sledeće godine nestalo je ove slavne dinastije. Isak I Komnin (1057-1059) Stupanjem na čelo države nastupa reakcija vojne stranke.6. on je rešio da konfiskuje izvesne posede. one je delegaciju senatora dočekao na isti način kao što je njegov prethodnik dočekao delegaciju stratega koju je on predvodio pre nekoliko meseci.1055. Granice na istoku su branjene. koji je doveo da pada i jednog i drugog. Mihailo VI (1056-1057) Spreman da ispuni sve želje civilne stranke car je bio gluv prema zahtevima vojnih krugova i odbio je deputaciju koju su predvodili istaknuti generali Isak Komnin i Katakalon Kekavmen. Stolice. koja je do tada predstavljala carevu privilegiju. Kada je Kerularije prilikom napuštanja prestonice zarad posete nekom manastiru. pa je Mihailo bio prisiljen da napusti presto i da se zamonaši 1. godine i vlast je preuzela Teodora. Car je morao da stupi u pregovore sa njim i ponudio mu titulu Cezara i položaj prestolonaslednika. Posle stupanja na presto. uhapšen i carska straža ga je odvela u progonstvo 64 . Presudnu ulogu odigrala je crkva. koji je ranije vršio dužnost logoteta stratiotika i stoga nosio nadimak Stratiotik. činovnika u godinama.9. upad Ugara je odbijen. Tako je između cara i patrijarha izbio sukob. proglašen za cara.1057.

Pečenezima se pridružuju srodni Uzi i time počinje nova nevolja. To je vreme kada Normani pod vođstvom smelog Roberta Gviskarda ostvaruju sve veće uspehe u južnoj Italiji. još se povećalo posle njegove smrti. prodrli 65 . patrijarh se pokazao kao opasan protivnik. naročito rashoda na činovnički aparat. posle njegove smene. Vojnička reakcija pod Isakom Komninom bila je samo jedna epizoda. na uporno Pselovo navaljivanje povukao u Studitski manastir. pa je na njegovo mesto postavljen Konstantin Lihud. a uveo je i u centralnoj finansijskoj upravi običaj prodavanja činovničkih dužnosti. Anti-vojnička politika dinastije Duka pada u vreme najvećih spoljnopolitičkih opasnosti i stoga je bila naročito kobna. Trakiju. gde se zamonašio i odrekao prestola. Makedoniju. Oni su pokorili persijske oblasti. koji je bivao sve brojniji i postavljao sve veće zahteve. Psel je sam pisao optužnicu. Upravni aparat sve više je gubio svoj strogi birokratski karakter. godine. Igrom slučaja patrijarh je umro još za vreme zasedanja sabora. Konstantin Duka se široko služio davanjem poreskih prihoda pod zakup. Finansijska beda nametala je misao da se štednjom u vojsci može izravnati smanjenje prihoda i povećanje rashoda na drugim stranama. Decembra 1059. koji mu je u prisustvu najuglednijih senatora sam obuo crvene cipele.1058. godine upadaju na Balkansko Poluostrvo. Oni su zbrisali ostatke arapske sile u Aziji brzinom i lakoćom pred kojom blede svi uspesi nekadašnjih vizantijskih ofanziva. Uzbuđenje koje je zavladalo među stanovništvom prestonice. Civilna stranka ne samo da je povratila svoju moć. godine bolestan i obeshrabren. U njegovom uzdizanju presudnu ulogu odigrao je Psel.11. kada ovi 1064. Ugri preduzimaju jak napad i 1064. nego ju je i povećala. pa čak i Grčku. Mnogo kobnije posledice no ovaj napad turskih nomadskih plemena sa severa imao je napad Turaka Seldžuka sa istoka. tako da se za novac dobijale ne samo funkcije sakupljača poreza već i položaji viših nadzornika finansijskih organa. Konstantin X Duka (1059-1067) Konstantin Duka je bio školski drug i intimni prijatelj Mihaila Psela i Konstantina Lihuda. dok je Psel dobio položaj prvog ministra. car Isak se.8. Pošto nije hteo sam da abdicira car je organizovao sabor da ga smeni. koja se na pojedinim mestima graniči sa neverovatnim. Ali čak i mrtav. godine zauzimaju Beograd. Njihove horde opljačkale su Bugarsku.

usijanim gvožđem iskopane oči. Iste godine na zapadu u ruke Gviskarda pao je Bari. sina Jovana Duke. 1068. ali se treći pohod završio strahovitim porazom. koje su. pa je morao da sklopi ugovor sa sultanom kojim mu je vraćena sloboda po cenu plaćanja lične otkupnine i godišnjeg danka. Njegovi prvi pohodi. vojska Alp-Arslana uništila je brojnu. Posle smrti Konstantina Duke. godine. pošto mu je pismom. 1067. ali je unutrašnje opadanje carstva uzelo takvog maha da je njegov poduhvat propao. Roman IV Diogen (1068-1071) Roman je bio hrabar i valjan vojskovodja. te je došlo do građanskog rata. Odmah je stupio u borbu sa Seldžucima. te se carica udala za generala Romana Diogena.1.kroz Mesopotamiju i osvojili kalifinu prestonicu Bagdad. Uza. Mihailo VII Duka (1071-1078) 66 . i 1069. u ime Mihaila VII. godine umro. ali je uskoro carica zatvorena u manastir. Sam car je dopao zarobljeništva. Kod jermenske varoši Mancikerta. 1071. za vladara. Turci su osvojili Ani 1065. Za to vreme u prestonici. 19. Od zadobijenih rana Diogen je u leto 1072. upali u Malu Aziju i zauzeli Cezareju. blizu jezera Van. čime je završeno osvajanje vizantijske teritorije u Italiji. Na kraju je Roman obustavio borbu. a Mihailo VII proglašen 24. čemu je mnogo doprinela i izdaja Andronika Duke. Kad se Roman vratio iz zarobljeništva. Aneksija Jermenije iz doba Konstantina Monomaha otvorila je put napadima Seldžuka. Istakao se bio u pečeneškim ratovima i potpuno je zaslužio ugled koji je uživao u vojnim krugovima. godine nisu bili bezuspešni. garantovana lična bezbednost. ali raznorodnu i nedisciplinovanu najamničku vizantijsku vojsku. Andronika i Konstantina. godine. Normana. godine. Međutim i pre dolaska u grad. potpisala tri mitropolita. opustošili Kilikiju. 1071. Carev brat Jovan Duka hteo je da preuzme vlast u svoje ruke. vraćanje turskih zarobljenika i slanje pomoćne vojske. Pečenega. njemu su. njegova žena Evdokija preuzela je vlast u ime svojih maloletnih sinova Mihaila. godine. na podstrek Jovana svrgla Romana sa prestola. S velikom mukom Roman je skupio vojsku koja se pretežnim delom sastojala od stranih najamnika. 1068. 8. dočekan je kao neprijatelj. protivnička stranka je. Najpre je uspostavljena zajednička vladavina carice Evdokije i njenog najstarijeg sina Mihaila Duke. ali je civilna stranka u tome videla opasnost od povratka vojske. Franaka. 10. čime je ovaj stupio na presto 1.

Suverenitet u Hrvatskoj. Strateg Anatolika Votanijat. krenuo je na prestonicu. 1077. Konstantin Bodin. a slobodna trgovina je zabranjena i proglašena kažnjivom. U Radostu su podignuta državna skladišta za žito namenjeno prestonici. on je novembra 1077. Kao u doba arapske najezde. carstvo se ponovo našlo pred opasnošću neprijateljskog osvajanja. koji je uspeo da potisne u pozadinu i Psela i Cezara Jovana. Već za vlade Petra Krešimira IV (1058-1074) Hrvatska je značajno ojačala. brata od strica Sultana Alp-Arslana. On je pokušao da ponovo uspostavi stari birokratski centralizam. Skok cene hleba izazvao je poskupljenje i ostalih namirnica. a 1076. Eksperiment je propao. Proglasivši se za cara. a na Balkanu Nićifor Vrijenije. Na Jadranu je Vizantija takodje sve više gubila pozicije. istupio je u ime malo-azijskog vojnog plemstva. Sudbina Male Azije bila zapečaćena. Turci su svom snagom udarili na carstvo i počeli da prodiru kroz Malu Aziju. Votanijat se pokazao 67 . godine. Slabi car podlegao je potpuno volji logoteta Nićiforice. Sada je pak sve bilo u rasulu. a kao protivnik moćnih turskih sultana sedeo je bedni Pselov đak. Proglašen je za cara januara 1078. Uskoro posle toga i Zeta se okrenula Zapadu. godine Mihailo Zetski primio je krunu iz Rima. Na teritoriji bivšeg Samuilovog carstva 1072. Pobunjenici su našli jak oslonac u Zetskoj kneževini. skladišta su srušena za vreme narodne bune. proglašen je u Prizrenu za cara i tek posle dužih borbi carstvo je uspelo da savlada ustanak. godine Dimitrije Zvonimir dobio je od pape Grigorija VII kraljevsku krunu kao vazal rimske crkve. duks Dračke teme. godine ušao u Jedrene. a Nićiforica je posle pada Mihaila Parapinaka stavljen na muke i ubijen. svoje rodno mesto i odatle poslao vojsku na prestonicu.Ne smatrajući da su više vezani ugovorom koji su potpisali sa Romanom. pobednik nad Slovenima 1072. godine i osiguravši pomoć od Sulejmana. U Maloj Aziji digao se Nićifor Votanijat. Sin Mihaila Zetskog. uspostavljen u doba Vasilija II. Gotovo istovremeno pojavila su se dva pretendenta na presto iz krugova vizantijskog vojnog plemstva. godine ponovo je izbio ustanak. Vrijenije. navodno potomak porodice Foka. Međutim. Sada je i na Balkanu počela da se ljulja vizantijska vlast. tada se neprijatelju suprotstavila junačka snaga Iraklijevih naslednika a i carstvo je bilo zdravo iznutra. nije bio dugog veka. bio je najugledniji predstavnik vizantijske vojne aristokratije u evropskim delovima carstva. Išao je dotle da je trgovinu žitom pretvorio u državni monopol.

Zahvaljujući saradnji sa dva vizantijska pretendenta. ćerkom izdajnika Andronika. godine stigao do Nikeje. godine Aleksije Komnin krunisan je za cara. povećana zbog nepopularnih mera Nićiforice. unukom Cezara Jovana Duke.1078. Nićifor Votanijat (1078-1081) Stari car nije mogao da carstvo izvede iz haosa. 4. Aleksije nije stupio u novu borbu. Aleksije Komnin. Votanijat je ušao u prestonicu 3. Aleksije je ušao zahvaljujući dogovoru sa zapovednikom nemačkog odreda. oženio se Irinom Dukom. jer posle sloma moći civilnog plemstva nastalo je među vojskovodjama otimanje oko najviše vlasti. kolevka tog sistema izgubljena je gotovo bez otpora. bila je ispunjena borbama i ustancima. kod još živog muža. on je stupio u rodbinske veze sa Dukama. Opozicija u prestonici. Mala Azija. Da bi udovoljio legitimnim osećanjima vizantijskog stanovništva. Pošto je propao čvrsti vizantijski odbrambeni sistem i nestalo stratiota. Rimski sultanat. tj.uspešnijim i preduhitrio je svog suparnika. Carica Marija ga je posinila jer je u njemu videla zaštitnika svog malog sina Konstantina.4. Sulejman je već oko 1080. pa i u ulozi pretendenta. Aleksiju Komninu. U Konstantinopolj. godine u Nikeji proglašen za cara Nićifor Melisin. Na prvi dan Uskrsa. čija se posada sastojala većinom od stranih najamnika. savladao Vrijenija. Aleksije I Komnin (1081-1118) 68 . On je prestao da izigrava lojalnog slugu cara i počeo da priprema svoje vlastito uzdizanje. godine bio gospodar cele Male Azije od Kilikije do Helesponta.4. Ovde. koji ga je bio nasledio na položaju duksa Dračke teme. na starom vizantijskom tlu. Njegova vladavina. Marijom. podigla je pobunu. godine i istog dana krunisan za cara. čim je Votanijat. oženivši se. koji je po Votanijevom primeru pozvao u pomoć Sulejmana.1081. ne gubeći nadu da će ovaj jednom naslediti carsku krunu. Tri dana i tri noći grad je bio pozornica divlje pljačke i nasilja. u službi novog cara. Aleksije je najpre. suprugom svog prethodnika. a zatim i novog uzurpatora. Odustavši od borbe Nićifor Votanijat se odrekao prestola i zamonašio. Nićifora Vasilakija. Kruna je najzad pripala najjačem i najsposobnijem. Mihailo je primoran da se odrekne krune i povuče u Studitski manastir. on je osnovao sultanat Rum. u martu 1078. Kada je 1080.

U međuvremenu Mlečani su zaposeli Drač. koje se završava vizantijskom katastrofom 1204. prošle kroz Epir. Na kopnu. predavši komandu svom sinu Boemundu. usled čega je Mala Azija napuštena bez otpora. a sa svih strana su navaljivali neprijatelji. koja se sastojala od stranih najamnika. Gviskard je uspeo da savlada ustanak i ponovo stupio u akciju. Sve svoje snage Aleksije je morao usredsrediti na borbu sa Normanima. državna blagajna prazna. Politika ovog cara od samog početka otkriva jednu veštinu u situaciji koja je bila više nego kritična. godine mletački dužd je dobio titulu protosevasta s godišnjim prinadležnostima. Mletački trgovci imali su od sada pravo da u svim delovima carstva slobodno trguju svakom robom. u ekonomskom i strategijskom pogledu. Carstvo je skupo platilo mletačku pomoć. opsada je nastavljena i posle pobede nad carskom vojskom oktobra 1081. jer je poredak na kome su se one zasnivale u toku prethodnih vekova doživeo slom. ali je početkom 1085. On je morao da prekuje u novac crkvene sudove da bi platio vojsku. godine Gviskard je ušao u Drač. Car je pregovarao sa papom i carem Henrikom IV oko pomoći. Njegove trupe prodrle su duboku u Vizantiju. godine umro od kuge. vojska upropašćena. te je već u proleće 1082. Bez dovoljno vojske. posle osvajanja vizantijskih oblasti u Italiji. koji ih je naterao da prekinu opsadu Drača s mora. Aleksije je morao da stupi u rat sa Pečenezima. patrijarh Grada titulu ipertima. koja je proteklih decenija stalno lebdela nad carstvom. Robert Gviskard se okrenuo istočnoj obali Jadrana. godine. jer. Ugovorom od maja 1082. Krajnji cilj normanskog vojvode nije bilo ništa manje nego osvajanje Vizantije. Opasnost. ali je najzad obezbedio pomoć samo Mletaka. znatnim delom od engleskih Normana. Tek što se oslobodio Normana. Aleksije I je morao odmah po stupanju na presto da krene u borbu i brani egzistenciju carstva. a mletačka crkva godišnju supsidiju od 20 funti zlata. Makedoniju i Tesaliju i opsele Larisu. Gviskard morao da napusti Balkan. italijanske gradske republike i to je najznačajnija prekretnica ove epohe. godine. zaoštrila se još više usled podrške na koju su Pečenezi nailazili 69 . Hegemoniju na moru izvojevale su.Unutrašnje snage carstva bile su iscrpljene. ne plaćajući bilo kakvu carinu. međutim. bez novca. Mletačka mornarica je zadala normanskim lađama jak poraz. Međutim u južnoj Italiji izbija ustanak.

Da bi nevolja bila još veća grad je istovremeno napadnut i s mora. godine dospeli do zidova same prestonice. Opsednut sa kopna i mora. sklopio je savez sa Pečenezima i krenuo sa svojom flotom na grad.kod bogumila. zatražio pomoć. koji su ostali bez svog vođe. Kumani su prodrli u južno-rusku ravnicu iza Pečenega i Uza i stigli u proleće 1091. Ideja osvajanja na istoku naročito je bila interesantna za mlađe sinove feudalnih porodica lišene zemljišnih poseda po principu prava prvorođenih. Na čelu kumanskih hordi nalazio se čovek koji je tvrdio da je naslednik cara Romana IV Diogena. Kriza je dostigla vrhunac kada su Pečenezi. ali čim bi se car povukao. Carska flota uspela je potom da porazi Čaha. on je obnavljao svoje napade. 70 . a uskoro je on i konačno izbačen iz igre veštom Aleksijevom diplomatijom. ne krstaše. 1093 i 1094) vodio je pohode protiv nemirnih Srba. Vizantiji je ova ideja bila potpuno strana. Konstantinopolj je zimu 1090/1091. pljačkajući i paleći sve do Jedrena. Oslobođenje prestonice omogućilo mu je da zarati sa raškim županom Vukanom. preživeo pun briga i strepnji. Vukan se nije upuštao u otvorenu borbu izjavljujući svaki put pokornost i nudeći taoce. 1090. g. Na kraju je Aleksije time i morao da se zadovolji. koji je uznemiravao vizantijske oblasti stalnim upadima. godine. jer su Kumani upali na teritoriju carstva. Smirnski emir Čaha. posle žestokih okršaja sa carskim trupama. u tri maha (1091. Ovom ratu poklonio je car mnogo pažnje. Aleksije je čak i sam tražio od zapadnjaka pomoćne vojne odrede tokom godina pečeneške najezde. Krenule su i seljačke mase. Vizantinci su rasterali Kumane. U tom položaju Aleksije se obratio Kumanima i poslavši bogate darove. Apel pape Urbana II na Klermonskom saboru naišao je na utoliko veći odjek. Između ostalih. Oni su sa zapada očekivali najamničke pomoćne odrede. jedan od seldžučkih emira koji je posle Sulejmanove smrti podelio njegovo nasledstvo. tim pre što su nevolje hrišćana u Palestini postale naročito teške posle seldžučkog osvajanja Jerusalima 1077. jer za njih borba sa nevernicima nije bila ništa novo. gde je došlo do ogorčene bitke u kojoj su Pečenezi strahovito poraženi. Pošto su uspeli prevarom da uhvate pretendenta. godine. 29. Konstantin Diogen. bežeći od bede i dugova. aprila u podnožje Lebuniona. pisao je Robertu Flandrijskom. Na zapadu se budila snažna volja da se oslobode Svete zemlje od nevernika.

Njegove trupe zauzele su Smirnu. grof Rajmund Tuluski. odvojili od glavnine vojske i ratovali na svoju ruku u Kilikiji. Bili su tu vojvoda Lorena. predao je caru više gradova na sirijskoj obali. koje su ranije pripadale Vizantiji. koji je bio odbio da ba bilo kakvu zakletvu pre početka pohoda. Krajem iste godine počeli su da pristižu veliki feudalni baroni. 71 . godine. početkom 1097. 3. koga je pratila gomila sirotinje sakupljene sa svih strana i već na prolasku kroz Ugarsku i Balkan njegove nedisciplinovane i loše snabdevene horde su besomučno pljačkale stanovništvo. tako da je u većem delu zapadne Male Azije vizantijska vlast uspostavljena. ali je tu ujedno bio i kraj sporazuma. mada su se Gotfridov brat Balduin i Boemundov sinovac Tankred. jer je na čelo Jerusalimske kraljevine došao Gotfrid Bujonski. Sa svoje strane on se obavezao da će ih snabdeti namirnicama i oružjem i da će im se pridružiti. godine. brat francuskog kralja Gij od Vermandoa. Aleksije je zatražio da mu vođe krstaša polože zakletvu kao vazali i da se obavežu da će mu predati sve osvojene zemlje.7. te su se oko njega otimali Boemund i Rajmund Tuluski. U istom cilju obratio se i Rimu i vodio sa papom Urbanom pregovore o uniji. kada je Rajmund (iako najistaknutiji krstaš) ponovo ostao kratkih rukava. u junu 1097. bacivši carstvo u nove nedogledne teškoće. Među krstašima i carem još je vladala sloga. pa ih je Aleksije vrlo brzo liferovao preko Bosfora. 1096. ne sačekavši cara. Krstaši nisu ni pomišljali da predaju grad caru. kada je većina i izginula. Prvi značajniji uspeh bio je zauzeće Nikeje. a ostali krstaši krenuli su put Jerusalima.6.8. Prvi je stigao «pustinjak» Petar iz Amijena. a Balduin je prodro i u Gornju Mesopotamiju i zasnovao svoju kneževinu u Edesi. Dolazak krstaša iznenadio je cara i omeo njegove namere.1099. dok se samo jedan mali deo spasao i pobegao nazad u prestonicu Vizantije brodovima koje im je Aleksije ustupio. U Maloj Aziji oni su u prvom sudaru sa Turcima pretrpeli žalostan poraz. zauzeta je Antiohija. Došavši 1. Sard i druge gradove u staroj Lidiji. Njegova saradnja sa carem postala je još tešnja kada su krstaši zauzeli Jerusalim 15. brat engleskog kralja Robert Normandijski. Efes. Između Rajmunda i Aleksija došlo je do zbližavanja i dok su krstaši osnivali vlastite kneževine Rajmund. godine pred Konstantinopolj. 1098. Na osnovu ovoga sklopljen je ugovor.koga je lično poznavao sa hadžiluka u Palestini. Boemund je zavladao gradom i pored protesta Aleksija. godine. Gotfrid Bujonski. krstaši su nastavili sa pljačkom. grof Robert Flandrijski i mnogi drugi. Aleksije je požurio da iskoristi ovaj uspeh. pa je grad predat caru i zaposednut od vizantijske vojske.

Time je bilo zvanično priznato da je vizantijski zlatnik izgubio 2/3 svoje vrednosti. Sakupivši jaku vojsku. poreski sakupljači utvrđivali su vrednost novca po svom nahođenju i bogatili se veoma bezobzirno. Najzad je car naredio da se u novoj nomizmi. Adanu i Maistru. nastavlja se i dobija sve veće razmere. Sada je car preuzeo na sebe dodeljivanje manastirskih imanja kao neku vrstu beneficija. godine Beomund je pao u tursko zarobljeništvo.Već 1100. tj. godine iskrcao kod Valone. prema veličini njegove pronije. kod Harana. računaju samo 4 srebrna milijarisija. Boemund se vratio na zapad agitujući za akciju protiv Vizantije. Osim toga ono daje hranu i konak carskim činovnicima i oficirima i dostavlja carskim trupama na njihovom prolazu kroz provincije besplatno ili po niskim cenama. U ugovoru iz 1108. ali su ga krstaši otkupili i doveli u Antiohiju. Kvarenje novca otpočeto u vreme Konstantina Monomaha. Borba se završila odlučnom pobedom Vizantije i kapitulacijom normanskog kneza. običaj davanja manastira i manastirskih imanja na upravu svetovnim licima. a flota je okupirala Laodikeju i niz drugih gradova na sirijskoj obali. mostova i drumova stanovništvo je moralo da daje materijal i radnu snagu. Boemund je priznao vizantijskog cara za svog sizerena i obavezao se da neće preduzimati nikakva neprijateljstva protiv carstva. Pored starog zlatnika puštene su u opticaj razne vrste novca niže vrednosti. ali je često dovodio do drastičnih zloupotreba i izazivao opoziciju crkvenih krugova. Unutrašnju politiku Aleksija I opredeljuju opadanje vojske i finansijska beda. Aleksije je naišao na otpor već 72 . Ovaj običaj koji je naročito uzeo maha u XI veku. g. Kao pre 25 godina i sada su se Normani i Vizantinci sukobili na istočnoj obali Jadrana. čime je tamo stvorio sliku o neverstvu vizantijskog cara. Isto tako. tvrdjava. Turci su krstašima zadali strahovit poraz. on se oktobra 1107. Četiri godine kasnije. koga. Carska vojska zaposela je važne tvrdjave Tars. Odbrambena snaga carstva ima sada čisto feudalni karakter. što je Aleksije I iskoristio. Pronijar je sada dužan da vrši vojnu obavezu i stoga se obično naziva prosto vojnik. prati veći ili manji broj ljudi. što je naišlo na jak otpor crkvenog klera. životne namirnice. umesto 12. U stvari to je vizantijski vitez. Aleksije je promenio i sistem haristikija. prvobitno je imao za cilj ekonomsko podizanje osiromašenih manastira. U početku kursevi su se jako kolebali. Za građenje brodova. sve do Tripolisa. njenu osnovu sačinjava posed pronijara.

Sada je do izražaja došla i Anina majka. Jovan II Komnin (1118-113) Po rečima savremenika Jovan II je bio najveći među Komninima. udala se za Nićifora Vrijenija (1097) i zatražila da za prestolonaslednika bude određen njen muž. Bio je vladar čvrste volje. No. ali i nepokolebljiv u namerama. posle Konstantinove smrti. pa mu čak ni na samrtnom odru nisu dale mira. Međutim i pored svih tih nesuglasica car i crkva su zajednički nastupali protiv sekti koje su uzele maha u to vreme. ali su se i na zapadu sada 73 . Pod pritiskom ove opozicije on je morao da obeća da će vratiti oduzete crkvene sudove. Vasilije. Carica i njena kći nisu prestajale da nagovaraju cara da krunu da Vrijeniju. Jovan nije umeo da se drži granica propisanih crkvenih dogmi i smenjen je sa položaja i ekskomuniciran. Ana je čak pripremila i atentat na svog brata i tek kad ni ovo nije uspelo. kada mu se rodio sin. Međutim. Oprezan. car je preneo na njega pravo nasledstva. pa je došao u sukob sa hrišćanskom verom. Međutim.prilikom normanskih ratova kada je bio primoran da pretopi crkvena blaga. koji je bio vatreni poštovalac Platona i neoplatonika. car je u odlučnom trenutku ipak podržao svog sina. Tako je vođa bogumila. Glavni problem bila je borba sa normanskom Antiohijskom kneževinom. zapostavljena carica Irina. i svi njegovi sledbenici koji su ostali verni bogumilskom učenju spaljeni na lomači. Careve poslednje dane otežala je borba oko prestola. on je odlučno i dosledno nastavio politiku svog oca. ali ga je posle smrti ipak nasledio njegov najstariji sin Jovan. njegova udovica Ana. godine on je objavio edikt kojim je dezavuisao samog sebe zabranjujući ubuduće svako korišćenje crkvenih blaga u necrkvene svrhe. Nemajući veštine svog učitelja Psela. ali usled svih tih zapleta i intriga dolazak na vlast legitimnog prestolonaslednika dobio je karakter državnog udara. budući car Jovan. Car je uzeo učešća i u suđenju «konzulu filozofa» Jovanu Italu. Ona je u pitanju nasledstva podržala svoju omiljenu kćer Anu i njenog muža. iako je bio na korak od popuštanja. ona se povukla u manastir i odala nauci. Svega par godina kasnije car je demantovao sam sebe ponovo posegnuvši konfiskaciji crkvenih sudova. Avgusta 1082. sina Mihaila VII i verio ga sa svojom najstarijom ćerkom Anom. ali mudar i umeren. iako je car u početku svoje vladavine za naslednika nasledio mladog Konstantina Duku. retke u njegovo vreme. hrabar vojnik i čovek plemenite naravi.

ali mu je ostalo da reši još jedan problem. a mnogobrojni zarobljenici naseljeni su po vizantijskim zemljama. čiji je oslepljeni brat Almoš našao utočište na carskom dvoru. a normansko pitanje na Siciliji. Pohod Jovana II u proleće 1137. Ova politika omogućila je carstvu da utiče na razvoj situacije u Ugarskoj. osvojio je 1129. Ugari su zauzeli Braničevo i prodrli duboko u vizantijsku teritoriju. Mleci su se čvrsto držali svojih privilegija. 1126. ali i da poveća zategnutost između dve sile. otpočeo je 1128. Stefan II (1114-131). koji su stalno uznemiravali Carstvo svojim upadima. već Melitinski emirat dinastije Danišmenidita. a to je bila malojermenska kneževina u Kilikiji. tvorevina jermenskog kneza Rubena. godine neprijateljstva protiv Vizantije. Antiohijsko pitanje bilo je povezano sa sicilijskim. Već avgusta 1137. Jovan II im je naneo strahovit poraz od kojeg se više nikad nisu oporavili. godine učvrstio u Taurskim planinama. Car je odneo odlučujuću pobedu nad raškim županom i vratio se sa bogatim plenom i zarobljenicima koje je naselio u Maloj Aziji. Glavni neprijatelj nije više bio Ikonijski sultanat oslabljen unutrašnjim nemirima. godine.nametali važni zadaci. koji su zahtevali najveću budnost. te caru nije preostalo ništa drugo do da potvrdi sve mletačke povlastice novim ugovorom. pa su čak i napali egejska vizantijska ostrva. ali se njihova težnja za slobodom i dalje ispoljavala u čestim ustancima. koji se oko 1071. Jovan ga je savladao 1135. Knez Lav je spas potražio u bekstvu. godine najvažnije tvrđave u Kilikiji i time zabio klin između Vizantije i Antiohijske kneževine. godine. Savladavši Pečenege Jovan se okrenu Srbima. Srbi su morali da priznaju vizantijska vrhovna prava. godine bio je pobedonosan. Rubenov sin Lav. uz pomoć krstaša. kao i srpsko na Balkanu.. Poslednja velika najezda Pečenega odigrala se 11222. dovodilo je Vizantiju u vezu sa nizom drugih zapadnih sila. Rodbinske veze sa ugarskim kraljevskim domom pružale su Jovanu priliku da se umeša u česte borbe oko prestola i da podržava pretendente. Međutim snaga vizantijskog cara bila je veća i prisilila ih da se povuku i zatraže mir. Tars. Teko oko 1130. kada su u velikim masama prodrli preko Dunava i opljačkali Trakiju. godine Jovan II dospeo je sa vojskom pod 74 . koju je morao da prekine zbog zapleta na Balkanu. ali je kasnije uhvaćen i doveden u prestonicu. godine Jovan II se okrenuo na Istok i obnovio započetu borbu. Adana i Mamistra brzo su pale.

što je svakako bilo uslovljeno razvojem situacije na zapadu. položio je caru vazalnu zakletvu i istakao na gradskim zidinama vizantijsku zastavu. preko svoje žene Berte od Zulcbaha. u kome je pored francuskog učešća uzeo i nemački kralj. a knez Rajmund od Poatjea. a odnosi sa Lujem VII. Prvi prvom sukobu Konrada III sa Turcima njegova vojska je žalosno razbijena. te se okrenuli u pravcu Ataleje. Prolaz krstaša kroz Vizantiju. ali su krstaši odustali od pohoda protiv Ikonije. godine. na nagovor latinskog sveštenstva. teško je pomutio odnose Vizantije i Nemačke. godine. Ovo je caru oslobodilo ruke za akcije na istoku. Sada se Jovan okrenuo Siciliji. zet Boemunda II.1143. Njegova greška bila je međutim u tome što je on prenaglio i prešao od želje na delo. godine. gde je na vlasti bio Rožer II. protiv Normana. kojoj je Jovan potvrdio privilegije 1136. prema carevom testamentu krunu je primio najmlađi. bili su skoro otvoreno neprijateljski. ali ga je u tome sprečila nesreća u lovu. Manojlo je voleo zapadne običaje i uvodio ih na svom dvoru. godine. gde se njegova vojska ujedinila sa ostacima nemačkih trupa. Grad je pao posle kratke opsade.zidine Antiohije. Car je bio odlučan da krene na Antiohiju. Jačanje Normana u Italiji ugrožavalo je Vizantiju i Nemačku. Bio je hrabar vojskovođa. gde su se odnosi rapidno pogoršavali.4. Čini se da se Manojlo nije ni sastao sa svojim šurakom. godine. Manojlo I Manojlo I Komnin (1143-1180) Ovaj car istakao se kao vladar velikih i mnogostranih sposobnosti. U ovu koaliciju ušla je i Piza. prijateljem Rožera II. rođake Konrada III. pre svega računajući na svoje bračne veze. četvrti sin. Na žalost. a i oba njegova braka sa zapadnim princezama doprinela su prodiranju zapadnih navika u Vizantiju. ne vodeći računa o realnim mogućnostima. a još više vešt diplomata i državnik smelih i zamašnih ideja. Posle dužih pregovora i prepirki u Aziju je prešao i Luj. praćen uobičajenim izgredima. osujećena je Drugim krstaškim ratom. Pošto su carevi stariji sinovi umrli tokom epidemije 1142. saradnja dva vladara. koji je ujedinio Siciliju i Apuliju i krunisan u Palermu 1130. Za razliku od svog oca Manojlo se okrenuo zapadu. Jovan II je umro 8. 1142. Car je pokušao da učvrsti savez sa Nemačkom. odbacio vazalnu zakletvu. pa je došlo do zbližavanja dve carevine. Antiohijski knez je. Car je bio zainteresovan da što pre prebaci krstaše u Malu Aziju. Prolaz 75 . Pogođen otrovnom strelom.

Mleci su se osetili ugroženi carevim učvršćivanjem u Italiji. a kijevski presto zauzeo je vizantijski saveznik Jurij Dolgoruki. Konrad III se na putu razboleo. uprkos čestim pregovorima. dojučerašnji saveznici sada su se okrenuli protiv Manojla. godine. prepustivši svoje ljude sudbini. godine umro je i Rožer II. ali je umro 1152. sukobima Latina sa Grcima. sa nemačkim carem ili bez njega. Nastupila je polarizacija Evrope i stvaranje razgranatih koalicija. zaposednuti su u najkraćem roku važniji gradovi Apulije. Barbarosa se usprotivio vizantijskim pretenzijama na Italiju i s krajnjim nepoverenjem posmatrao univerzalističke težnje Manojla I. a ako treba i protiv njega. koji je za njega bio samo grčki kralj. godine on je poslao flotu u Ankonu i odavde otpočeo rat. godine porazio 76 . U Ataleji se i Luj VII ukrcao sa svojim baronima za Siriju. cela oblast od Ankone do Tarenta priznala je vlast Vizantije. Rožer je odveo vizantijske svilare i uposlio ih u mladoj normanskoj svilarskoj industriji u Palermu. 1149. godine Manojlo je morao da stupi u borbu sa pobunjenim Srbima. koji se hitno vratio u Nemačku zbog toga. Sa Fridrihom I Barbarosom Manojlo nikad nije mogao da se dogovori. koje je car uspeo da pridobije za sebe. Mleci su se takođe pridružili koaliciji i pomogli Vizantiji da povrati Krf. praćen nasiljem nad lokalnim stanovništvom. Manojlo je uspeo da učvrsti svoj položaj na Balkanu. godine. 1155. Koristi od ovoga jedino je imao Rožer II. Normanski kralj sklopio je savez sa vojvodom Velfom i podržao ga u borbi protiv Konrada III. Sa druge strane Rožer II pomagao je i Srbe protiv carstva. Manojlo se rešio da preduzme ofanzivu u Italiji. glavna središta vizantijskog svilarstva. uz pomoć normanskih vazala. najbogatije gradove tadašnje Grčke.kroz težak teren. Već 1149. koji je zamrzeo Vizantiju i spremao novi krstaški rat. Iz Korinta i Tebe. 1154. Neuspeh je doduše ponovo zbližio Nemce sa Vizantijom. godine osvojio Krf. Sa malom vojskom. Konrad III je lepo dočekan u prestonici i obavezao se da će zaratiti protiv Rožera. Konrad III je uspeo da savlada Velfa i počeo je da se sprema za pohod u Italiju. Ali ti planovi su se razbili o otpor francuskog viteštva. Velikog saveznika Rožer je imao u Luju VII. koji je 1147. razmiricama između Francuza i Nemaca. pa je u Efesu napustio krstaše. Korint i Tebu. gde se raspodela snaga često menjala. Normanski kralj Viljem I prešao je u protivnapad i 1156. Na ugarskoj granici je zavladao mir. a zatim i protiv Ugara. konačno je iscrpeo snage krstaša. pa je okrenula leđa Vizantiji. Međutim.

Gejzinog sina. Manojlo je. pun teških i promenljivih borbi. a njihovi brodovi zaplenjeni. Smrt kralja Gejze II 1161. godine i Pizom. Istina. Savez sa Mlecima pokazao se nedovoljno efikasan. godine. sultan Kilidž Arslan pogazio je svoju zakletvu i podstican podrškom nemačkog cara 1175. Sledeće godine Manojlo je krenuo protiv 77 . Na istoku bivši carski saveznik. sklopio ugovore sa Đenovom 1169. koji se učvrstio u Kilikiji. 1170. Dalmaciju. odustao je od tog plana. godine sklopljen je ugovor. ali se i on uskoro odmetnuo od cara. sklopio mir sa Viljemom I. Uspesi Vizantije protiv Ugarske oduzeli su Nemanji potrebnu podršku. ali bez rezultata. Jermenski knez Tor. ali kada mu se rodio sin. uz posredovanje Pape. Posle toga se duže vremena pregovaralo. pa je Nemanja odustao od otpora 1172. ali nije mogao da im učini kraj. Ali Manojlo je sada mora da vodi nove borbe da bi realizovao velika preimućstva koje mu je pružao ovaj ugovor. čiji je knez Rajnald priznao suverenitet cara. pošto je priznat za ugarskog prestolonaslednika i pošto su mu u apanažu dodeljene Ugarska i Dalmacija. Jaka mletačka flota uplovila je u vizantijske vode i okupirala Hios i Lezbos. car je morao da ratuje i sa Srbima. Prema latinskim državama Istoka. godine da se pokori. Osiguravši podršku kijevskog i galicijskog kneza. Manojlo je oružjem i novcem podržao Gejzinu braću Stefana IV i Vladislava. a konačno je pokorena i Antiohijska kneževina. Manojlo je postigao izvanredne uspehe. poslat u Konstantinopolj. Dve godine kasnije. godine postavljen je za velikog župana Stefan Nemanja. godine kada je car ušao sa jakom vojskom u Rašku. godine pružila je povoda za novo mešanje u ugarske prilike. Zbog toga je izbio rat. da bi ublažio veliki uticaj mletačkih trgovaca koji je teško pogađao stanovništvo. 1167.vizantijsku vojsku kod Brindizija što je dovelo do brzog kraja vizantijske vlasti u Italiji. Čak je i jerusalimski kraj Balduin III načinio posetu caru i stavio se pod njegovu zaštitu. 1164. 1166. Protiv Stefana III. Car je Belu proglasio za svog naslednika. godine prekinuo odnose i započeo sukobe. Svi Mlečani u Vizantiji su pohapšeni. Manojlo je uspevao da svaki put uguši ustanak. car je pokorio Hrvatsku. godine Sledeće godine izbio je oštar sukob. prisiljen je 1158. Bosnu i Srem. Car je. Uporedo sa borbama protiv Ugarske. na osnovu koga je Stefanov brat Bela.

da primi carsku krunu. ali bez uspeha. kao upravnik jedne oblasti na Pontu. a u prestonici se mržnja protiv Latina više nije mogla obuzdati.9. posle čega je Andronik Komnin ušao u grad. Aleksije je oslepljen i bačen u tamnicu. smeo i otvoren na dvoru. duhovit. pogubljena je i carica Marija. Dva meseca kasnije Aleksije II je udavljen u moru. on je imao za sobom buran život. velikom većinom. U to vreme već šezdesetogodišnjak. te je stvar regenstva bila izgubljena. poreklom Francuskinja. U proleće 1182. 78 . a regenstvo preuzela carica mati Marija. koji se nalazio van prestonice. Pored drugih. uzdajući se u flotu čija je posada bila poreklom sa Zapada.1180. Tek posle ovoga Andronik je odlučio. tobože izlazeći u susret zahtevima sveštenstva i dvora. godine. a protosevast Aleksije je pokušao da zatvori Bosfor.9.1176. godine strahovito poražen. ali je u frigijskim klancima kod Miriokefalona 17. pun romantičnih podviga i pustolovina. septembra 1183. Pojedini članovi doma Komnina pokušavali su više puta da obore regenstvo.Ikonijskog sultanata. stupio je na presto njegov dvanaestogodišnji sin Aleksije II. Njegovi protivnici pogubljeni su pod optužbom da su radili protiv legitimnog cara. sinovac preminulog cara. on je odlučio da se vrati u prestonicu i preuzme presto. godine Andronik Komnin (1182-1185) U početku je car istupao kao zaštitnik mladog naslednika Aleksija II. Na prolazu kroz Malu Aziju Andronik nije naišao skoro ni na kakav otpor. Bio je vrlo darovit čovek. godine on je ušao u Halkedon. odličan orator. Nastao je strašan pokolj. oženio se njegovom trinaestogodišnjom udovicom. čiju je presudu potpisao mladi naslednik Aleksije II. oduševljeno pozdravljen od strane svetine. Posle careve smrti 24. Njegova mala vojska brzo je rasla pridruživanjem nezadovoljnika. Sada kada je car bio mrtav. da bi zadovoljio princip legitimiteta. a stari car. Agnes Anom. maja 1182. Jedini jak čovek među Komninima bio je tada Manojlov brat od strica Andronik. ćerkom francuskog kralja Luja VII. Zapovednik mornarice veliki duks Andronik Kontostefan prešao je na stranu Andronika Komnina. Državom je u stvari upravljao caričin ljubimac Aleksije Komnin. Uticaj ovog nesposobnog i sujetnog čoveka izazvao je kod ostalih Komnina veliko ogorčenje. hrabar ratnik. sjajno obrazovan. godine. On je bio jedini koji je smeo otvoreno da prkosi pokojnom caru.

Andronik je sam dao Beli III oružje u ruke omogućivši mu da nastupa kao osvetnik Manojlove udovice. Niš i Serdiku. Prestala je prodaja činovničkih položaja. Već 6. naređenjem da se uhvaćeni pljačkaši vešaju o jarbole istih. a car je birao najsposobnije ljude i davao činovnicima dovoljne plate da bi ih učinio manje podmitljivim. Braničevo. juna 1185. avgusta. a pomoćna vojska iz prestonice nije stigla na vreme. Otpočela je opsada i sa mora i sa kopna. na račun Vizantije. koja je osvojila Krf. mučeni i ubijani. ali njegove krajnje bezobzirne metode kojima se služio pretvorile su njegovu vladu u svirepu strahovladu. PRVI PAD KONSTANTINOPOLJA I SLOM VIZANTIJE 79 . znatno proširi njenu teritoriju na istok i jug. Tamo je krenula i flota. avgusta stigla je i flota. Isak Komnin učvrstio se tako na Kipru kao samostalni vladar. koje je osetilo osećanje. pravne sigurnosti. Razdražen otporom.Andronik je težio slamanju prevlasti plemstva. a strah od neprijatelja rastao je sve većom brzinom. Grad je ubrzo zauzet. ali je time stvarao sebi nove i nove neprijatelje. Time je poboljšao položaj stanovništva. avgusta. godine oluja se prolomila nad gradom. teror vlade besneo je gore nego ikad. a razjarena masa rastrgla je na ulicama prestonice cara koga je pre nekoliko godina slavila kao spasioca. godine. Velikaši iz porodice samog cara pružali su Androniku očajnički otpor. dotle nepoznate. Odbrana grada bila je slaba. kada su stanovnici svirepo zlostavljani. U Aziji su se nizali ustanci. a 15. Međutim. Andronik je mnoge mere prethodnika iskorenio odlučnom strogošću. 1183. Kefaleniju i Zakint. kada je došlo do strahovitog pokolja. proglasio sebe za cara i čak je kovao svoj novac. Normani su stigli pred solunske zidine. godine Ugri i Srbi su kao saveznici upali u Vizantiju i opustošili Beograd. Napetost u Konstantinopolju dostigla je vrhunac. Nemilosrdno je gonio svaku korupciju i uspeo da otkloni zloupotrebe kod skupljanja poreza. snabdevanje nedovoljno. dok se komandant grada David Komnin pokazao nesposoban. Car je takođe zabranio pljačkanje nastradalih brodova. njegova svirepa borba protiv plemstva donela je neprestane zavere i ustanke. Ubistvom Marije. Najteži udarac zadali su caru Normani koji su prodrli preko Drača. dok je drugi deo krenuo ka Seru. pa je normanska vojska krenula na Solun. 12. 1185. 9. car se sve oštrije razračunavao sa svojim protivnicima. Jedan deo normanske vojske uputio se ka prestonici. Grad je osvojen 24. Nemanja je uspeo da osigura svojoj zemlji nezavisnost i da.

a naročito su se istakli za vreme Manojla I. porazio ih je u dve bitke. U borbama pod zidinama prestonice. Isak II je krenuo u susret neprijatelju i tek posle žestoke borbe i velikih gubitaka uspeo da odbije bugarsko-kumansku vojsku. Niko nije više pokušavao da stane na put zloupotrebama u centralnoj i provincijskoj upravi. tako da je car Isak ušao na čelu svoje vojske u Bugarsku. godine. Samo su Kefalenija i Zakint bili konačno izgubljeni za Vizantiju. vizantijski vojskovođa. Odavši se pljački. a Petar i Asen pobegli preko Dunava. Oni su bili neznatna filadelfijska porodica. Aleksije Vrana. koji je ubrzao Andronikov pad. pobednik nad Normanima. Sada je ustanak izbio i u Maloj Aziji. Otada oni zauzimaju visoke položaje na dvoru. godine. Odbijanje vlade da ispuni zahteve braće da im odobri zemlju u proniju dovelo je do potpunog odvajanja bugarskih oblasti od Vizantije i do stvaranja Drugog bugarskog carstva. 80 . U proleće 1187. Kalojana. a kasnije i Drač i Krf. pokazao preteranim. Prava je sreća bila što se strah od normanske najezde. Ustanici su rasterani. Krajem 1185. Isak II Anđeo (1185-1195) Unuk Konstantina i Teodore. ali je odlučujući uspeh izostao. Vizantijski upravni aparat raspao se u sitne jedinice koje su samo po imenu podsećale na nekadašnje teme. Anđeli nisu pripadali staroj aristokratiji. pa je car odustao od borbe u Bugarskoj i prihvatio sporazum sa pobunjenicima. Međutim uskoro su se vratili sa jakim kumanskim odredima i borba se ponovo rasplamsala. čiji je uspon počeo kada se najmlađa kći Aleksija I. Oktobra 1186. normanska vojska je izgubila svoju borbenu snagu. Aleksije Vrana. uzurpator je poginuo u leto 1186. godine car je preuzeo novi pohod u oblast Serdike. mlađeg brata Petra i Asena. poslat je u Bugarsku. koji su mu poslali kao taoca. Isak II je dopustio da sve ide svojim tokom. Teodora udala za Konstantina Anđela. a epidemije bolesti su jako proredile njene redove. novembra 1185. Normani su napustili Solun. ali se u Jedrenu proglasio za cara i okrenuo protiv Isaka II. bio je sušta suprotnost jakom i samovoljnom Androniku. godine u Bugarskoj je izbio veliki ustanak pod vođstvom braće Petra (Teodora) i Asena. kod Mosinopolja i Dimitrice.Feudalno plemstvo je pobedilo i uspelo da se održi pod dinastijom Anđela.

Ovo su iskoristili Bugari i Srbi koji su potražili zaštitu od Barbarose. Barbarosa je preko Ugarske stigao na Balkan. Ekspedicija francuskog i engleskog kralja nije prošla mnogo bolje. Posle odlaska Nemaca sa Balkana Vizantija je krenula u ofanzivu. godine. on je osvojio Kipar. dočekao Fridriha u Nišu s velikim počastima i ponudio u vazalnu zakletvu i savez protiv Vizantije. oslepeo cara i zbacio ga sa prestola. godine Saladin je zadržao Jerusalim. Filip II Avgust i Ričard Lavlje srce.1187. Nemanja je. Tek posle ovoga je car popustio i u februaru 1190. naneo Latinima kod Hatina težak poraz. a sam car se jedva spasio pogibije. godine Nemanja je poražen u bici na Moravi i morao da zaključi mir. Aleksije III Anđeo (1195-1203) 81 .10 ušao u Jerusalim. ali je 8. njihova vojska je pri povlačenju potučena u balkanskim klancima. car je krenuo na čelu jake vojske u novi pohod protiv Bugara. godine kralju Gvidu Luzinjanu. ali je opsada prestonice bila neuspešna. zarobio jerusalimskog kralja Gvida Luzinjana i 2. Ovo je dalo podstreka novom krstaškom ratu u kome su uzeli učešća Fridrih Barbarosa. dao mu taoce i obećao da će snabdevati njegovu vojsku namirnicama. Nemanjin sin Stefan oženjen je carevom sinovicom Evdokijom i dobio titulu sevastokratora. godine prebacio svog protivnika u Aziju. godine završio se teškim porazom. Prilikom ovog pohoda Ričard je učinio jednu uslugu Vizantiji. Po ugovoru o miru iz 1192. a zatim 1192. Isak II je napao Bugare. Računajući na podršku Bele III. Barbarosa je na to osvojio Plovdiv posle čega je usledila žučna rasprava. ali je nepoverenje ostalo jer je Barbarosa vodio pregovore i sa neprijateljima carstva. a vlast Latina ograničena je na uzano područje između Jafe i Tira. On je pokušao da se sporazume sa vizantijskim carem. Manje sreće bilo je carstvo u sukobu sa Bugarima. Carska vlada je na to obnovila ugovor sa Saladinom i car se obavezao da neće propustiti nemačku vojsku kroz svoje zemlje. Veliki pohod iz 1190. pa Srbe. U toku borbi u proleće te godine. zarobio Isaka Komnina i predao ostrvo Jovanovcima. u pratnji svoga brata Stracimira. U leto 1189. Vizantinci su doprli do Trnova. Četiri godine kasnije car je ponovo poražen kod Arkadiopolja. Barbarosa se potom uputio na Jedrene i ponovo se sastao sa Srbima i Bugarima. U jesen 1190. njegov stariji Brat Aleksije III izveo puč. ali se nesrećnim slučajem udavio u jednoj reci. aprila 1195. godine Saladin je ušao u Palestinu. Fridrih je uspeo da nanese nekoliko poraza protivniku.

Hrs je otpočeo rat. da će njihov dominantan položaj biti održiv. koji su imali velike konkurente u Đenovi i Pizi. Međutim Vukan ga je pretekao. Sada na scenu stupaju Mleci. 25. Henrik ističe pretenzije na vizantijski presto i istupa kao osvetnik Isaka II. Gori. godine umro. kada se Nemanja povukao u manastir. već i želju za osvajanjem Vizantije.3. a i Petar je bio ubijen. ali se prepredeni boljar odmetnuo i zavladao u predelu Rodopa. njegov ubica boljarin Ivanko nije uspeo da se održi na vlasti. a zatim prodro kroz Grčku i privremeno zavladao Tesalijom. nije prošlo ni godinu dana. osvojio Prilep i Bitolj. Međutim. Vukan. godine. Asen je ubijen 1196. Zato se vešto iskoristili 82 . Ali pre nego što je došlo do kobnog udara Henrik VI je septembra 1197. od strane boljara. U prestonici Ivanku je bila poverena vojska za rat sa Bugarskom. Odlučujući uticaj sada je imala rimska kurija i Ugarska. i 1196. Stefan je uskoro povratio presto. Posle svrgavanja Isaka i ženidbe Henrikovog brata Filipa Irinom. već bugarskom pomoći. 1195. U Bugarskoj na presto stupa car Kalojan (1197-1207) sa kojim novo Bugarsko carstvo doživljava svoj prvi burni uspon. U Makedoniji je vojvoda Dobromir Hrs zagospodario strumskom oblašću. Nemački car Henrik VI nasledio je posle Barbarosine smrti ne samo presto. pa je Stefan spas potražio u sporazumu sa Rimom. pošto je priznao papinu suprematiju i suverenitet Ugarske 1202. Vizantija je počela da podržava opoziciju u Bugarskoj. potukli vizantijsku vojsku i zarobili njenog zapovednika sevasokratora Isaka Komnina.U Srbiji je vlast uzeo Stefan. U dva navrata. koji se morao zadovoljiti Zetom ustao je protiv brata. ćerkom Isaka Anđela. pa je pobegao u Konstantinopolj i ustupio presto Petru. učvrstivši se u teško pristupačnom Proseku. uz pomoć Ugara zbacio sa prestola i preuzeo vlast. Zastrašena vizantijska vlada činila je ogromne napore da zadovolji nemačkog cara i obavezala se na ogroman godišnji danak. Henrik je zatražio da mu Vizantija ustupi sve oblasti od Drača do Soluna. 1196. godine. Mleci su znali da nisu mogli da budu sigurni dok god je u Konstantinopolju postojala vizantijska vlast. godine Bugari su opustošili sersku oblast. a zatim proširio svoje područje sve do Vardara. No. ali ne vizantijskom. gde se pridružio svom najmlađem sinu Savi u Sv. kojima je Vizantija takođe dodelila značajne privilegije u želji da stvori izvesnu protivtežu mletačkoj prevlasti.

sin Isaka II. Na to mesto 83 . njegov zet. ne obazirući se na to što su stanovnici grada istakli krstove na zidine. Maja 1203. jula 203. zet Aleksija III. koja je zapečatila njegov slom i potisnula ga na periferiju događanja. krstaši i Mlečani potpisali su detaljan ugovor o deobi Vizantije. Novembra 1202. oni su prihvatili duždov predlog da umesto para pomognu Mlecima pri osvajanju Zadra. Na presto je dovedena Aleksije V Duka Murzufl. krunu je dobio i Aleksije IV. Mladi Aleksije Anđeo. juna flota stigla pred vizantijsku prestonicu. Pošto nije mogao da plati usluge krstaša Aleksije se našao između dve vatre. Posle ovog skretanja došlo je i do drugog. Ali kako nisu mogli da plate vozarinu. Pošto su zauzeli Galatu i probili lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni Rog. uspeo je da pobegne iz zatvora sa svojim slepim ocem. 13. Pre svega se pristupilo izboru novoga cara novog latinskog carstva. na Krfu potpisan je između Aleksija i krstaša ugovor. godine izbila je buna. posle čega je počeo juriš na grad. koji je bio pao pod vlast ugarskog kralja. Evdokije. krstaški brodovi prodrli su u prestoničku luku i tada je otpočeo sveopšti napad na grad. 17. a kao suvladar. godine krstaši su zauzeli na juriš Zadar. a njegov otac stavljen u zatvor gde je ubrzo umro. kao pri deobi srušenog vizantijskog carstva. jer se i stanovništvo bunilo protiv cara koji je doveo krstaše.anitvizantijsko raspoloženje na zapadu koje je raslo do vremena rascepa crkve. Aleksije je pogubljen. primio ga je na dvor i pozvao krstaše i Mlečane da pomognu povratak na presto Isaka II i njegovog sina. Krajem januara 1204. ali ovog puta ne samo da bi doveli novu vladu. Slepi Isak II je podignut na presto. imao je pri deobi poslednju reč. Aleksije III je pobegao. Krstaši su se okupili u Mlecima da bi njihovim lađama otplovili za Egipat. Krstaši su se spremali za borbu u nameri da još jednom osvoje prestonicu Vizantije. Tako se krstaški pohod na kraju pretvorio u oruđe osvajanja i okrenuo protiv hrišćanske Vizantije. Filip Švapski. Veliki mletački dužd koji je dominirao zbivanjima proteklih godina. aprila 1204. odnevši sa sobom državno blago. te je već 24. već i da bi na ruševinama stvorili novo carstvo. Posle podele ratnog plena došla je deoba samog carstva. muž bivše žene Stefana Prvovenčanog. Marta meseca. OBRAZOVANJE NOVIH DRŽAVA NA TLU VIZANTIJE Retko kada je u istoriji tako smišljeno i dosledno sproveden jedan plan. godine Konstantinopolj je podlegao napadačima. godine prestonica je pala u ruke krstaša.

koji su se nazvali Veliki Komnini. Njega su stvorili unuci Andronika I Komnina. ali je njega više privlačila Evropa. maja 1204. stvorio Epirsku despotovinu. mada nezadovoljne. koji je 16. u kojima je Vizantija nastavila da živi. a na Balkanu Mihailo Anđeo. neki velikaši su napustili okupirane zemlje i krenuli u slobodne pokrajine. Hios i Samos. U Filadelfiji je zavladao kao samostalni dinast Teodor Mankafa. a zatim je mlađi Davi prodro duž obale na zapad. s kojim su bili u rodbinskim vezama.doveden je grof Balduin Flandrijski. oni su osnovali nove države. a malo kasnije zauzeli su i Drač i Dubrovnik. U srednjoj i južnoj Grčkoj stvorene su veće kneževine. u ravnici Meandra Manojlo Mavrozom. Jedrene). brat od strica Isaka II i Aleksija III. Mlečani su odustali od okupacije teritorija u Epiru. Uz pomoć velike kraljice Tamare (1184-1212) oni su aprila 1204. Na ovakav način podeljen je i Konstantinopolj. Od ostale ¾ polovina je data Mlečanima. u Sampsonu kod Mileta Sava Asiden. a zadovoljili se Koronom i Modonom na Peloponezu. Zauzeli su Jonska ostrva Krit. Od njih najduže je opstala francuska kneževina Ahaja ili Moreja. godine osvojili Trapezunt. 1205. Tako je u Maloj Aziji Teodor Laskaris. Na jugoistočnoj obali Crnog Mora. većinu ostrva u Arhipelagu sa Eubejom. godine. Oslanjajući se na lokalno grčko stanovništvo. godine krunisan u Svetoj Sofiji. jer je martovskim ugovorom tako bilo predviđeno. dok je car zadržao 5/8. Bonifaciju Monferatskom dodeljen je veći deo vizantijske Male Azije. Balduinu je pripala Trakija i SZ deo Male Azije. tako da je njegova oblast zahvatala obe strane Bosfora i Helesponta. među kojima i Lezbos. zauzeo Sinopu i potčinio Paflagoniju i Herakleju na Pontu. zet Aleksija III. Androsom i Naksosom i najvažnije luke na Helespontu i Mramornom moru (Galipolje. Aleksije i David. Radosto. Posle Andronikova pada oni su još kao deca dovedeni na đurđijanski kraljevski dvor. druga polovina podeljena je vitezovima krstaške vojske. a narodne mase ostale u domovini. Etoliji i na Peloponezu. Posle žestoke rasprave i borbe zaposeo je Solun i osnovao Solunsku kraljevinu. Car je dobio neka ostrva u Egeju. Dok su se neki vizantijski feudalci pokorili novim gospodarima. nastalo je Trapezuntsko carstvo. Kao car Latinskog carstva Balduin je dobijao četvrtinu teritorije. koja je živela pod vlašću doma Vilarduena svojim zasebnim životom. Herakleja. Sa 84 . sasvim slabo vezane za Balduinovu carevinu. Prvi latinski patrijarh postao je Mlečanin Toma Morozini. koja je obuhvatala i okolne oblasti Makedonije i Tesalije. stvorio Nikejsko carstvo. Mleci su dobili 3/8 grada.

Nikejska carevina morala je da ratuje i sa Ikonijskim sultanatom. U početku kao regent.1205. a zatim kao car (od 20. Međutim nove Kalojanove najezde primorale su ga da prekine borbu i sa Laskarisom sklopi primirje na dve godine. Na kraju su i Latini nasrnuli na Malu Aziju.4. Teodor Laskaris pretrpeo je poraz kod Pojmanenona i posle toga je većina gradova u Bitiniji potpala pod Latine. samo je u gradu Pege ostala njihova posada. prilikom opsade Soluna.8. Uspeo je da ojača vladavinu u Trakiji i uspeo da pridobije deo grčkog plemstva za sebe. Usled nastalih zapleta. Srušiti ovaj novi vizantijski centar postalo je za Latine pitanje života ili smrti. Posle ove bitke Latini su se povukli iz Male Azije. 14. prvenstveno pomirljivim stavom. tako da je Teodorovo krunisanje obavljeno tek u proleće 1208.istoka. Posredovanjem Mletaka sultanat Rum je 1209. Vizantijski dvor. godine zaključio tajni savez sa Latinskim carstvom. koji je boravio na turskom dvoru. u oktobru. izabravši Nikeju za svoju prestonicu. godine. Učeni Mihailo Autorijan je izabran za patrijarha. Činilo se da je kraj blizu. pregovori i pripreme su duže trajali. Kao oruđe protiv Nikeje Turcima je poslužio bivši car Aleksije III Anđeo.1206. carstvo i patrijaršija. Cara Balduina zamenio je na prestolu njegov brat Henrik. U znamenitoj bici Kalojanove trupe satrle su vojsku latinskih ritera i zarobili cara Balduina koji je u zarobljeništvu i umro. nudeći mu carsku krunu. Sada je on važio kao jedini zakoniti car Vizantinaca. Kalojan je upao u Trakiju i sudario se sa Latinima blizu Jedrena.) Henrik je upravljao Latinskim carstvom sa mnogo energije i veštine. duž obale. bugarski pritisak nije dugo trajalo jer je Kalojan poginuo 1207. nadirao je David Komnin. godine. Ustanak se brzo širio i u Dimotici i Jedrenu i nizu drugih tračkih gradova latinske posade su pobijene ili naterane na beg. Sa svoje strane Teodor Laskaris je stupio u vezu sa Malojermenskom kraljevinom u Kilikiji. Međutim. godine Henrik je na čelu vojske upao u Malu Aziju. a isto tako je i novi patrijarh smatran za jedinog poglavara grčke crkve. Pošto je učvrstio svoju vlast Teodor Laskaris je pristupio izgradnji nove vizantijske države. pa je svečano krunisao Teodora za cara. upravni sistem i činovnički aparat presađeni su u Nikeju Obnovljene su i najviše državne i crkvene tradicije. Već krajem 1206. Prenos vizantijskog centra u Malu Aziju zaoštrio je stari seldžučko-vizantijski antagonizam. gde su ustali pripadnici grčkog plemstva i pozvalo u svoju zemlju Kalojana. ali je pomoć stigla iz Trakije. Borbe su izbile kod Antiohije na Meandru i bile 85 . godine.

godine označava početak opadanja.10. Teodor se u trećem braku oženio latinskom princezom Marijom. Henrik je dobio bitku na Rindaku (15. 1219. Međutim. odvojeno od ostalih vizantijskih zemalja. kao samostalna grčka država. Malobrojne trupe nikejskog cara. mimo Ohridske arhiepiskopije. Za Latinsko.) i posle toga prodro sve do Pergama i Nimfeja. Sultan je poginuo na bojištu. godine Mihaila Anđela nasledio je njegov polubrat Teodor. smrt Henrika 1216. Posle pada prestonice one je duže vreme boravio 86 . Za Nikejsko carstvo sada nastupa period daljeg uspona. te je krajem 1214. koji su zaposeli Sinopu potukli vojsku cara Komnina. S Mlecima je 1219. Ovo carstvo živelo je četvrt milenijuma svojim zasebnim životom. te ga je iste godine nikejski patrijarh rukopoložio za autokefalnog arhiepiskopa Srbije. godine Sava se. čije je jezgro sačinjavao odred od 800 latinskih najamnika pretrpele su teške gubitke. godine sklopljen ugovor kojim su dobili u Nikejskom carstvu iste privilegije koje su uživali i u staroj Vizantiji. zarobili ga. Upućen na svoje snage on nije mogao da se odupre Nikeji. Dve godine pre toga Stefan Prvovenčani primio je iz Rima kraljevsku krunu. latinskoj Solunskoj kraljevini na istoku. a Aleksije III je zarobljen i skončao u jednom nikejskom manastiru. Ova despotovina suprotstavila se. godine. godine anektirao zapadni deo njegove teritorije. a zatim ga vratili na trapezuntski presto kao svog vazala. Mlecima na Jadranu i Slovenima na severu i SI. ćerkom Balduinove i Henrikove sestre Jolante. kao vazal latinskog cara. Posle ovoga izbio je ponovo sukob sa latinima u zapadnoj Maloj Aziji i ratna sreća je bila na strani latinskog cara. Negde oko 1215. Protivnici su bili zamoreni. Epirska despotovina i njen despot Mihailo Anđeo potčinili su celo područje od Drača do Korintskog zaliva i stvorili jaku vojničku državu sa prestonicom u Arti. godine sklopljen u Nimfeju ugovor o miru kojim je povučena granica između dva carstva.1211. Sada su se umešali i Seldžuci. obratio Nikeji. ali su na kraju ipak pobedili u proleće 1211. do Sinope i tako sebi stvorio jak položaj na južnoj obali Crnog Mora.su žestoke. kojoj je dotle bila potčinjena srpska crkva. Laskaris je 1214. ovaj rat nije doveo do odlučujućih rezultata. Privremeno izmirenje Nikeje i Latina zaustavilo je ekspanziju Velikih Komnina na Pontu. Borbu protiv Teodora David Komnin je vodio uz pomoć Latina. pa je čak i nadživelo samo carstvo za nekoliko godina.

time uništavajući latinsku Solunsku kraljevinu. jedno latinsko i dva grčka. I to se upravo i dogodilo u vreme vladavine jakog i ambicioznog Teodora. jer je kraljevina bila paralisana odlaskom mnogih ritera na Zapad. međutim bilo je samo pitanje vremena kada će doći do suparništva. Jovan III Vatac (1222-1254) Svakako najveći državnik nikejske epohe i jedan od najistaknutijih vladalaca vizantijske istorije uopšte.na nikejskom dvoru i bio se zakleo Laskarisu na vernost. POLET I PAD EPIRA. gde ga je u albanskim klancima Teodor napao. Pozvao na presto Konstantinopolja posle Henrikove smrti. odsečeno od franačkih državica u Grčkoj. krajem 1224. Tako su na starom vizantijskom tlu nastala tri carstva. godine umrla. Već prvih godina njegove vladavine raspodela snaga u Maloj Aziji osetno se pomerila u prilog Nikejskog carstva. de je krunisan. a sad joj je nedostajao i oslonac koji je za Henrikova života imala u latinskom Konstantinopolju. Situacija je bila veoma povoljna. Najpre je udario na susednu Solunsku kraljevinu. uzdrmano unutrašnjim neprilikama. koji se nazivao Teodor Anđeo Duka Komnin. muža Balduinove i Henrikove sestre Jolante. Regenstvo je preuzela Jolanta. a zatim je stigao u Drač. Latinsko carstvo je i samo izgledalo osuđeno na slom. a kad je ona 1219. te je latinski car završio život u epirskom ropstvu. carigradska kruna pripala je njenom bolesnom sinu Robertu. nikejski presto zauzeo je njegov zet Jovan Duka Vatac. suprug njegove pametne i obrazovane kćeri Irine. Petar je iz Francuske pohitao za Rim. godine. POBEDA NIKEJE Propašću Solunske kraljevine Latinsko carstvo je izgubilo svoju najznačajniju vazalsku državu. 87 . Posle smrti osnivača države Teodora I Laskarisa. Prvi podvig kojim je proslavio svoje ime bio je smeli prepad na latinskog cara Petra Kurtenea. Pored njih sve više se isticalo i Bugarsko carstvo. Uskoro je Teodor Anđeo otpočeo borbu većeg zamaha. Posle ovih uspeha Teodor se proglasio za cara. zarobio. Posle duge opsade Teodor Anđeo Duka Komnin ušao je u grad. Ograničeno na oblasti oko prestonice.

U Galipolju koje se malo pre toga predalo caru. Latinski car Robert Kurtene umro je 1228. Asen je na ovo stupio u pregovore sa Nikejom oko zajedničke borbe protiv Latina. kod Klokotnice na Marici. Teodor je zarobljen. ka istom cilju stremio je i bugarski car Asen II. dok se malo potom i Rodos potčinio nikejskom caru. Posle ove bitke skoro cela oblast Latinskog carstva pripala je Nikeji. Bugari su satrli vojsku solunskog cara. Ali odlučni udarac latinima sprečio je njegov zapadnogrčki suparnik Teodor Anđeo. koja su pokušala da mu uz pomoć Latina oduzmu carsku krunu. Nikeja je morala da pristane na formiranje bugarske patrijaršije u Trnovu. U isto vreme nikejska flota zaposela je ostrva Lezbos. koji je takođe verovao da mu je prestonička kruna već osigurana. njegov put se ukrštao sa putem Teodora Anđela. godine Latini su zadržali samo obalu preko puta Konstantinopolja. na onom istom mestu gde je pre dvadeset godina Teodor I bio poražen. Samos i Ikariju. U ovoj situaciji javila se u prestonici misao da se regenstvo ponudi bugarskom caru. nestalo je i latinske ponude Asenu da preuzme presto. Na poziv grčkog stanovništva u Jedrenu. gde je napao Jedrene i naterao vojsku nikejskog cara na povlačenje. Asenovom kćerkom. Kao nekada Simeon. jer je izgledalo da je on jedini u stanju da spase carstvo od povratka pravih vlasnika. Iz Jedrena je nastavio svoj put ka prestonici. Teodor je raskinuo savez sklopljen sa Asenom protiv Vataca i stupio u borbu sa bugarskim carem. Čim je nestalo straha od Teodora Anđela. Vatac je poslao vojsku u Trakiju. trebalo je da bude pojačana veridbom mladog latinskog cara s Asenovom ćerkom. sina Asena I. Prešavši granice bivše solunske kraljevine on je već bio ušao u Trakiju. 88 . Hios. a u Lampsaku je proslavljena svadba Teodora II Laskarisa sa Jelenom. koji je takođe vodio svoj rat na zapadu. Vatac je do nogu potukao latinsku vojsku kod Pojmanenona. Međutim. a potom i oslepljen. s okolinom Nikomedeje. predstavlja vrhunac u usponu II bugarskog carstva. okrenula se u korist Jovana Vataca i njegove države. U proleće 1230. godine. Međutim. Asenova veza sa porodicom Kurtenea. Ova pobeda oslobodila je Nikejsko carstvo zapadno-grčkog suparnika. Asen se zanosio mišlju da stvori veliko vizantijsko-bugarsko carstvo sa sedištem u Konstantinopolju. potpisan je u proleće 1235. godine i kruna je pripala njegovom maloletnom bratu Balduinu II. zasnovana na srodstvu obe strane s ugarskom dinastijom. godine ugovor o savezu.Pobuna braće pokojnog cara Teodora I. Epoha Jovana Asena II (1218-1241). Asen II se mogao nadati da će kao tast maloletnog latinskog cara postati gospodar Konstantinopolja. Ugovorom iz 1225. Time bi Asenovi planovi dobili čvršću osnovu.

godine. Teodor Anđeo je uhapšen i predat Jovanu. Mongoli su vrlo brzo napustili Malu Aziju. 1242. godine. godine. koji ga je zatvorio u nikejski zatvor gde je i umro. Jovan je sada mogao ponovo da se okrene Balkanu.Tu je ujedno i proglašena bugarska patrijaršija. vanbračnog sina Mihaila I. potonji car. na nagovor Teodora Anđela pogazio i započeo rat koji se završio njegovim porazom 1241. ali je u toku opsade primio vest da su mu žena. On je potpisao sporazum sa Jovanom Vatacom 1249. koja bi se najkraće mogla opisati kao težnja za privrednom nezavisnošću zemlje koja je imala da zadovolji sve svoje potrebe. Četiri godine kasnije je umro i skoro je prodorom Mongola otpočelo opadanje Bugarskog carstva. godine ušao je u Solun. bio je pod upravom despota Mihaila II Anđela. Car je težio i novoj ekonomskoj politici zemlje. a Mongoli su opustošili Poljsku. potisnute tatarskom najezdom i naseljavao ih kao stratiote u pograničnim pokrajinama. Češku. Saveznici su odmah stupili u borbu i opseli prestonicu sa kopna i mora. godine Vatac je preduzeo pohod protiv Soluna. godine. krajem 1237. a njegov sin Mihailo VIII. uz pomoć Latina i Kumana. Jovan Vatac je sklopio savez sa Ikonijskim sultanatom 1243. Car se povukao i sklopio mir sa nikejskim carem. Ugarsku i prodrli sve do Jadrana. postavljen je na mesto komandanta Sera i Melnika. Međutim. operacije su obnovljene u proleće 1236. potpomognut i mletačkom flotom. poštedevši tako nikejsko carstvo uništenja. Frigiji i dolini Meandra. a decembra 1246. sin i trnovski patrijarh umrli od neke bolesti. godine pobedio je Zapadnogrčku carevinu i Bugare. prodrli su i u prednju Aziju. Asen je opseo Curulon u Trakiji. u Trakiji. Jovan je hteo da učini zemlju nezavisnom od uvoza robe i da je oslobodi od ekonomske prevlasti italijanskih gradova. Na mesto upravnika grada postavljen je Andronik Paleolog. Grad je izdržao opsadu. ali ga je ubrzo. Ruska država podlegla je osvajaču. Šleziju. car je primao u službu Kumane. Da bi pojačao vojne kontigente. Prekinute za vreme zime. S istom neodoljivom snagom. ali ga je prodor Mongola u Malu Aziju primorao da se zaustavi i sklopi mir sa solunskim vladarom Jovanom. Epir. Mongolska najezda uzdrmala je čitavu istočnu Evropu i prednju Aziju. 1246. Finansijske i privredne prilike bile su 89 . koji se desetak godina pre odvojio od Zapadnogrčke carevine. Moravsku. Ikonijski sultanat i Trapezuntsko carstvo našli su se pred opasnošću da budu pregaženi. Makedoniji. I pored čestih ratova Nikeja nije osećala nedostatak novca. U ovoj situaciji Asen II se okrenuo protiv svojih saveznika i stupio u rat protiv njih.

Brz uspon Mihaila objašnjava se novim spoljnopolitičkim zapletima koji su zahtevali brzo sređivanje prilika i stvaranje jake vlade u Nikeji. povoljan po Nikeju 1256.u nikejskoj državi zdravije negoli u Vizantiji iz vremena poslednjih Komnina i Anđela. godine. decembra 1258 ili januara 1259. Ali i on je bolovao od epilepsije. No rat je sprečio prodor Mongola. Teodor II Laskaris (1254-1258) Vladavina ovog cara pokazala je da nikejsko carstvo nije ni u kulturnom pogledu zaostajalo za starom Vizantijom.1254. Mihailo je pripadao uglednoj plemićkoj porodici. imao među svojim precima članove starih carskih dinastija i bio oženjen rođakom Jovana Vataca. Jedino je malo nedostajalo da se zarati sa Ikonijskim sultanatom. u još težem obliku nego njegov otac. udavši svoju ćerku Mariju. 90 . proglašen za savladara mladog Jovana IV Laskarisa. Za vreme pomena. pa je sklopljen mir. Regenstvo je povereno Mihailu Paleologu. Prvo je bio postavljen za velikog duksa sa titulom despota. ali i državnik čvrste volje. U Bugarskoj su izbili nemiri i na presto se popeo Konstantin Tiha (1257-1277). ali je uspeo da sačuva ono što je njegov otac stvorio. Nije bio osvajač. U Nikeju je stiglo mongolsko poslanstvo koje je veličanstveno dočekano. pa čak i borbene prirode. Mladi Mihailo Asen bio je napao Trakiju i Makedoniju. zajedno sa svojim bratom.11. bio je neprijatelj Nikeje. Kad je Teodor umro u trideset sedmoj godini. njegov sin Manfred. za despotovog sina Mihaila II. godine. Sahranjen je u Magneziji. Već 1258. Za razliku od Fridriha II. a grčka crkva ga je nekoliko decenija kasnije proglasila za sveca. Teodor II je sklopio ugovor i sa epirskom dinastijom. ne obazirući se mržnju vizantijskog plemstva prema njemu. umro je 3. najistaknutijem predstavniku vizantijske aristokratije. oko sporazuma sultana sa Mihailom Paleologom. Georgije je ubijen. Jovan Vatac. deveti dan posle careve smrti. kruna je pripala njegovom sedmogodišnjem sinu Jovanu IV. pa je sultan morao da moli nikejskog cara za pomoć. Car je bio naučnik i pisac. koji se oženio Teodorovom ćerkom Irinom Laskaris. Teodorom. što je trebalo da ih ubedi u neiscrpna bogatstva i snagu carevine. a uskoro zatim. koji je poslednjih godina života bolovao od epilepsije. ali su ga Vizantinci u dva teška pohoda naterali na povlačenje. Za regenta Teodor je odredio svog prijatelja Georgija Muzalona.

Rat protiv trojnog saveza bio je prvi zadatak Mihaila Paleologa.7. njihove 91 . dao je Manfredu svoju ćerku i sa njime sklopio savez protiv Nikeje. U leto iste godine vojskovođa Aleksije Stratigopul poslat je sa malom vojskom na bugarsku granicu. Na prolazu kroz Trakiju. godine došlo je u pelagonskoj dolini do odlučujuće bitke u kojoj su Vizantinci dotukli do nogu šarenu vojsku saveznika. Epir je mogao da se od ovog udarca oporavi. godine prodro u grad. Car Balduin II pobegao je iz grada. zauzeo je Drač. godine u Nimfeju je sklopljen znameniti ugovor između Đenovljana i Nikeje. on je saznao da je prestonica skoro bez zaštite.godine on je zauzeo Krf i najvažnije gradove na epirskoj obali. Samo zahvaljujući novoj pomoći sa Sicilije. Latinsko carstvo prestalo je da postoji. Na stranu ovog trojnog saveza stala je i Srbija Uroša I. oslobođena je svih carina i dažbina na teritoriji Carstva i imala je da dobije pristaništa u svim važnijim vizantijskim lukama. Čak su i Srbi napustili gradove zauzete pre godinu dana. Iako je još trajalo primirje. maja 1261. 13. koji je zasnovao đenovsku veličinu na Istoku. sevastokrator Jovan Paleolog. gotovo bez borbe. a sam Viljem Vilarduen dopao je zarobljeništva. koji je takođe postao zet epirskog despota. 1261. Prilep i Kičevo. avgusta Mihailo VIII svečano je umarširao u grad. 15. U jesen 1259. koji je posle osvajanja 1204. Valonu i Butrinto. Ovom savezu pridružio se i ahajski knez Viljem II Bilarduen. Međutim. Car je peške prošetao gradom i ušao u Svetu Sofiju. Đenova se obavezala da pruži caru vojnu pomoć protiv Mletaka. sklopljeno avgusta 1260. a posle restauracije i u samom Konstantinopolju. Pošto se epirski despot pomirio sa gubitkom. Carev dolazak u grad dočekan je sa velikim oduševljenjem i pretvorio se u narodni i verski praznik. godine Skoplje. bila je potrebna veća vojska i flota. Njegova vojska zaposela je 1258. Njegov brat. carska vojska je upala u Epir i ušla u Artu. poveo je veliku vojsku s jakim kumanskim i seldžučkim kontingentima. osvajanje prestonice donelo je i probleme. U vizantijskim vodama gospodarile su italijanske republike. izgubio mnogo na sjaju i bogatstvu. Najteže je stradala epirska despotovina. Obnova razorene i zapuštene prestonice iziskivala je ogromne troškove i teško je teretila provincije Carstva. godine i mletačka flota sa većim delom latinske posade krenula u jednu ekspediciju na Crnom Moru. a za to je dobila vrlo široke privilegije. gde je primio krunu od patrijarha u septembru iste godine. Četiri stotine konjanika koje je bio poslao Manfred izginule su. on je napao nezaštićeni grad i u zoru 25. Izdaci su se povećavali.

godine. Ovaj ugovor učinio je kraj nećkanju Mletaka i oni su konačno ratifikovali ugovor 4. zajedno sa Tesalijom. a i pravo da se nastanjuju u Galati. posle prvobitnih uspeha. vizantijsko-đenovljanska flota zauzela je Egejska ostrva.kolonije bile su razbacane po celom carstvu.. a i Epirska despotovina. godine Mlečani su sklopili novi ugovor. Rat se otegao. godine trupe pod komandom Jovana Paleologa odnele veliku pobedu i naterale epirskog despota da prizna suverenitet vizantijskog cara. Na Peloponezu je otpočela jaka vizantijska ofanziva koja se završila pobedom. prema kojem su dobili sve ranije.4. Mihailo VIII je opet sklopio ugovor sa Đenovljanima koji je bio privremeno suspendovan. Središte agresivnih planova protiv Vizantije bila je Sicilija i stoga su odnosi sa Sicilijanskom kraljevinom činili čvor Mihailove politike u toku cele njegove vladavine. iako pod grčkom vlašću. privilegije u Vizantiji. U Epiru su 1264. godine kod Makri – Plagi i počeli da se povlače. jer je radio na tome da učini kraja vladavini Štaufovaca u južnoj Italiji. godine Mihailo je zauzeo crnomorske luke Anhijal i Mesemvriju i uspeo da proširi svoju teritoriju na račun Bugarske. Mihailo je težio da spreči sporazum Sicilije sa Rimom. Istovremeno. Grčka je takođe ostala pod vlašću Latina. Đenovljani su rado prihvatili ovu ponudu. papa je u međuvremenu oslobodio vazalne zakletve Viljema II Vilarduena koji je pokrenuo rat protiv Vizantije. Vizantinci koji su bili prodrli u unutrašnjost Peloponeza pretrpeli su poraz 1264. njima je pripadala većina ostrva u istočnom delu Sredozemnog Mora. Juna 1265. jer su opet dobili pravo slobodne trgovine u Vizantiji. Mihailo je uspeo da iskoristi taj papin animozitet prema Sicilijanskoj kraljevini i ponudama o uniji dve crkve izazvao kod pape preokret u mišljenju. ujedinjenju i uporno je bivala neprijateljski raspoložena prema Vizantiji. Međutim. prestoničkom predgrađu na Zlatnom Rogu. Kako se opet sa Zapada povećavala opasnost. Poraženi su i Đenovljani na moru. novca je ponestalo i turske trupe su prešle na stranu protivnika. Borbe u južnoj Grčkoj dobile su nepovoljan obrt. godine porazili Mlečani kod Seteopocija u Nauplijskom Zalivu. ali je Papa Urban IV (1261-1264) podržavao Latine u Grčkoj u borbi protiv Vizantije i čak je bacio anatemu na Đenovljane. 92 . koje su u proleće 1263. izmakla je.1268. 1262. Međutim Urban IV nije podržavao Manfredove osvajačke planove. a i neke nove. Mihailo je poslao jaku vojsku sa pomoćnim odredima seldžučkih najamnika jačine 5000 vojnika.

Novi papa Grigorije X nije više hteo da se zadovoljava obećanjima te je pred cara stavio jasnu alternativu. Karlo Anžujski je došao u Italiju i savladao kralja Manfreda i tako je izgledalo kao da će antivizantijski planovi ponovo doći u prvi plan. u protivnom slučaju stavio mu je do znanja da neće moći da spreči Karla Anžujskog u njegovim namerama. ali nije uspelo na tlu Bugarske i Srbije. Stupio je u vezu sa Viljemom II. Uskoro posle toga Andronik je u novembru 1272. u slučaju crkvenog potčinjenja Rimu garantovana mu je bezbednost od strane katoličkih sila. koji je to jedva dočekao i stavio svoju zemlju pod njegov suverenitet. Car je oženio svog sina Andronika ćerkom ugarskog kralja Stefana V. Karlo je istupio s agresivnim namerama protiv Vizantije i umešao se u prilike u Grčkoj. Papa je takođe uspeo da ubedi i Mlečane da odustanu od 93 . jer su bili u rodbinskim vezama ili sa Karlom ili sa Jovanom IV Laskarisom koga je Mihailo zbacio i oslepeo. godine da ga prati u krstaškom ratu u Tunis i time je njegov pohod protiv Vizantije zaustavljen. U Bugarskoj je zategnutost privremeno popustila kada je 1270. čime je svoje neprijatelje držao u stalnom šahu. Podupiran u nameri da oslobodi svete zemlje od nevernika od strane Mihaila VIII. Vizantija je učvrstila svoje pozicije na Peloponezu. Njegovi transporti trupa u Moreju 1271 i 1272. Tako je Mihailo VIII stvorio pojas prijateljskih zemalja iza prvog pojasa neprijateljskih.U međuvremeno su se na zapadu desile važne promene. godine zaustavili su napredovanje Vizantije. Kada je papa Kliment IV umro i rimska stolica ostala na duže vreme prazna vizantijski car je našao oslonca u Luju IX Svetom. ali jeste uspelo u zbližavanju sa Ugarskom. on je uspeo da odvrati svog ratobornog brata Karla od rata protiv Grka. godine. Karlo je morao u leto 1270. Srbija i Bugarska su takođe stale na Karlovu stranu. ali pod pritiskom Tatara. godine krunisan za cara i savladara. godine sada su naterali Mihaila da potpiše ugovor o prijateljstvu sa Nogajem. a Konstantin Tih se oženio Mihailovom sestričinom Marijom. Dok su oni tamo boravili. godine carica Irina Laskaris umrla. Mihailo je krenuo u obnavljanje Vizantijske suprematije na tlu Balkana. Ove najezde i pređašnji porazi vizantijske vojske protiv Tatara 1264 i 1271. Kratka vojna u Tunisu završila se smrću Luja IX i Karlo se posle par pobeda vratio na Siciliju. Pošto Mihailo VIII nije predao bugarskom caru Anhijal i Mesemvriju koje mu je obećao kao «miraz» izbio je rat 1272. francuskom kralju. Bugari su morali da se odreknu spornih gradova i povuku. najznačajnijim tatarskim vođom.

a zatim prišao uniji. 1276. godine unija je potpisana. godine. 1278. Sada su Vizantinci proširili svoju teritoriju sve do Arkadije. Priznanje katoličke dogme i potčinjenje papi izazvali su veliko uzbuđenje u državi. Sada je Vizantija preuzela ofanzivu. jer je rascep zahvatio sve slojeve stanovništva. godine on se dogovorio sa rimskim legatima i uspeo da jedan deo svog klera pridobije za prihvatanje unije. Za patrijarha je postavljen Jovan Vek. darovit i vešt čovek. godine sa jakom vojskom u Tesaliju i prodro do Neopatre. Po prepunim zatvorima ležali su sveštenici i svetovnjaci. ali je smeli sevastokrator Jovan Anđeo uspeo da odbrani svoju prestonicu. Sada je Morejska kneževina dopala direktno pod vlast Karla Anžujskog. Smrću Pape Nikole III na kurijsku stolicu je seo Martin IV. Najveće uspehe Vizantija je postigla na moru.5. godine. pa je i sama carska porodica bila podeljena. nije imao većeg uspeha. koji je u početku bio u opoziciji. jer je zemlja bila iscrpljena neprestanim ratovanjem. gde su uspeha imale operacije Likarija.7. Posledice su bile velike. a Jovan Tesalijski 94 . zauzeli Belgrad i Butrinto i opseli Drač i Valonu. stari neprijatelj Mihaila sada je istupao kao branilac pravoslavlja okupljajući oko sebe mnogobrojne protivnike unije. pa ga predao Karlu anžujskom. U Epiru je despot Nićifor ustao protiv Paleologa.obnavljanja ugovora. tako da je Vizantija ponovo gospodarila Egejskim morem. Na saboru u Lionu 6. tako je Mihailo morao. 1273. a grčko stanovništvo se bunilo protiv tuđinske vladavine. iako samo na dve godine. U stvari ova promena je oslabila pozicije Latina. Jovan Tesalijski. zauzeo Butrinto. Tako je unija doživela potpun neuspeh. Mleci su u martu 1275. Ni pohod iz 1277. carske trupe su potisle anžujske u Albaniji. Carev brat Jovan krenuo je 1275. Patrijarh Josif nije hteo ni da čuje o uniji. slepo oruđe Karla Anžujskog i situacija se iz osnova promenila. tako da se morala izvesti nasilna promena na patrijaršijskoj stolici. Eubeja i više Egejskih ostrva pali su u njegove ruke. Mleci su dali Karlu veliku flotu. neznatni ljudi i članovi carskog dvora. Papa je sada stajao čvrsto na strani sicilijanskog kralja i uskoro je Karlo sklopio ugovor sa Mlecima radi uspostavljanja Rimske imperije (3.1281). Važna promena nastala je smrću Viljema Vilarduena 1278. Pod papinim uticajem Karlo je morao da odustane od planiranog rata i da pristane na primirje do 1. postavljenog za velikog duksa Vizantije. Otpočela su surova proganjanja. uprkos jakoj opoziciji vizantijskog sveštenstva da se pokori papinoj volji. godine potpisali novi ugovor sa carem. godine one je održao sabor na kome je Mihailo VIII proklet kao jeretik.6. 1274.

Carstvo je bilo potpuno istrošeno u vojnom i finansijskom pogledu. marta 1282. 31. Počela je snažna ekspanzija Osmanlija u Maloj Aziji i Srba na Balkanu. a to je sada imalo još mnogo teže posledice. a pritisak spolja se neprekidno pojačavao. preduzeo je i niz mera koje pokazuju da mu nije nedostajalo razumevanje za državne potrebe. 95 . godine u Palermu je izbio ustanak. godine oduzeo Manfredu. Epiru s Etolijom i Akarnanijom. Odbrana na istoku bila je duboko uzdrmana. Naporna borba protiv osvajanja Karla Anžujskog i stalni ratovi u balkanskim zemljama potpuno su iscrpli snage carstva. Andronik II (1282-1328) Odbrambena borba Mihaila VIII protiv osvajača sa Zapada. postao gospodar Sicilije. Nikada Karlo Anžujski nije bio bliže cilju. te počinje opadanje. jer je zemlja bila iscrpena stalnim Karlovim ratovima i ogorčena ucenama njegovog činovničkog aparata. kako se to obično tvrdi. dok je Karlo Anžujski jedva uspeo da održi vlast na jugu Italije. godine. završila se pobedom. Srpski kralj je zauzeo Skoplje koje je zauvek ostalo van domašaja Vizantije. koji se munjevitom brzinom proširio na celo ostrvo. U isto vreme vizantijski agenti su novcem huškali sicilijansko stanovništvo protiv Anžujaca. Krunisan je u Palermu Manfredovskom krunom. ali je u poslednjem trenutku vizantijska diplomatija pobedila.i srpski kralj Milutin napali su Makedoniju 1282. aragonskog kralja da napadne Karla Anžujskog s leđa i da mu oduzme kraljevstvo koje je on 1266. Andronik II svakako nije bio državnik većeg formata. U avgustu je stigao Petar III sa svojom flotom. Mihailo VIII je uspeo da ubedi Petra III. Tesaliji. ovoga puta bez izgleda da će se ikada zaustaviti. Beotiji. ali nije bio ni tako slab i nesposoban. Njegova nastojanja da uspostavi vizantijsku vlast u starim zemljama imala su skromne rezultate. Careve težnje za restauracijom nisu imale manje uspeha nigde više nego u Atici. Državni organizam je bio podriven. I pored grešaka koje je počinio. Tako su sve pripreme Karla Anžujskog pale u vodu i njegov pohod protiv Vizantije definitivno propao. Na Siciliji je nastalo vrenje.

zlatnik je spao na polovinu svoje nekadašnje vrednosti. a 1279. Srozavanje vrednosti vizantijske nomizme počev od sredine XI veka. Sada oni iznose negde oko 1 000. Početkom XIII veka vizantijski zlatnik imao je. Tamo je stupila u vezu sa svojim zetom. druga žena cara Andronika tražila je da se carstvo podeli među svim carevim sinovima. kraljem Milutinom. 1263. dok je sada njihova vrednost pala na pola. čak i sa preteranim radikalizmom. Od kraja XIII veka retko nailazimo u Vizantiji na vojsku koja broji više od nekoliko hiljada ljudi. verujući u pomorsku snagu Đenovljana. ali je Andronik odlučno odbio ovaj zahtev. Uzdizanje dinastije Paleologa značilo je pobedu višeg vizantijskog plemstva. Ovaj razvoj slabi državu ne samo u političkom već i u finansijskom. Nema sumnje da su trupe za vreme Mihaila VIII bile veće od nekoliko desetina hiljada.000 zlatnika. Vizantijska vojska se sada skoro isključivo sastoji od stranih plaćenika. Andronika nije privlačio. Izdržavanje flote. on se potpuno odrekao flote. 96 . godine u jednom pohodu u Bugarskoj učestvovalo je 10 000 vojnika. Poreski dohoci se sve više smanjuju. Važan simptom finansijske krize bio je i sistematsko kvarenje vizantijskog zlatnika dodavanjem metala manje vrednosti. a 1000 u Maloj Aziji. Flota sada iznosi 20 trijera. Sada su vojni kontingenti smanjeni. usled čega je Irina napustila cara i otišla u Solun. Pronijari sve češće dobijaju pravo da prenesu svoje posede i prihode na svoje naslednike. Svetovni i duhovni veleposednici povećavaju svoja imanja kao i broj svojih parika. Najzad. Pri tome su to tada bili punovrednosni zlatnici. a posle zauzeća Konstantinopolja samo 15 karata. dok vojska broji 3000 konjanika. godine on je na Peloponezu držao 6000 konjanika kao stražu. Posle ovoga za vreme Jovana Vataca.Irina. donekle je prevaziđeno u XII veku. dok je u prvim godinama Andronikove vladavine vredeo samo 14 karata. početkom XIV veka. pa i vojnom pogledu. dok su u ranom srednjem veku poreski prihodi iznosili 7-8 000. zlatnik je imao samo 2/3 nominalne vrednosti (16 karata). koja je zahtevala velike izdatke. ali joj to nije uspelo. čemu doprinose i sve gore zloupotrebe poreskih činovnika.000 zlatnika godišnje. i pokušala sada da jednom od svojih sinova osigura nasledstvo prestola u Srbiji. Proces feudalizacije uzima novog maha i u XIV veku doživljava svoj vrhunac. dobijaju sve dalekosežnije privilegije i često uživaju potpuni imunitet. od kojih je 2000 stacionirano u evropskom delu. kako izgleda oko 90% svoje nominalne vrednosti.

sina napuljskog kralja Karla II i od Karla Valoa. preuzeo je anžujske posede u Epiru i polagao pravo na suverenitet nad latinskim kneževinama u Grčkoj. ali nije ojačala njen položaj i samo je pooštrila razdor Tesalijom gde su Filipove pretenzije izazivale ogorčenje. Činilo se da prilike u separatističkim grčkim državicama uzimaju povoljan obrt za Vizantiju kada su 1296. brata francuskog kralja Filipa Lepog. prodrla u Epir i opsela Janjinu. godine. 97 . te je ponudio kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrim Evdokijom. ali se Srbija umešala i preotela Vizantiji nedavno osvojeni Drač. bili potčinjeni samom caru. uprkos protivljenju klera. koji su ranije. od vremena Aleksija I Komnina. Vlast u Epiru preuzela je princeza Ana. Carska vojska prošla je kroz Tesaliju. Svoje pozicije u Epiru on je osigurao brakom sa Tamarom. Antivizantijski planovi na zapadu još nisu bili zamrli. njegovo mesto zauzeo je učeni Grigorije Kipranin. a kada je on uskoro umro. Filip Tarentski. stajala je Epirsku despotovinu jednog dela njene teritorije. u ime svog maloletnog sina Tome. godine predao prava anžujskog doma u Romaniji. ćerkom epirskog despota Nićifora I. tako da se Vizantija opet privremeno pojavila na Jadranu. godine uspela uspešno da interveniše. Izmeću Epira i Tesalije. Jovan Vek je morao da siđe sa patrijaršijske stolice. godine Epirci su mu ustupili i gradove u Etoliji. Zato je Andronik morao da Milutinu da svoju petogodišnju kćer Simonidu. godine umrli epirski despot Nićifor I i sevastokrator Jovan Tesalijski. Tada je zauzet i Drač. a za patrijarha je postavljen Josif. vladali su vrlo zategnuti odnosi. ali je ona odbila da se uda za njega. Andronik II je morao da se nagodi sa Srbima. upadi Srba više nisu prestajali. predati su hrisovuljom Andronika II od novembra 1312. oduzeo Vizantincima Skoplje. Svetogorski manastiri. kome je Karlo II 1294. Srpsko nadiranje prema jugu. pa čak i nad Tesalijom. Pod ovim okolnostima Vizantija je već 1290.Odmah po stupanju na presto Andronik se odrekao unije i dao je svojoj politici izrazito pravoslavni pravac. Otkako je kralj Milutin 1282. koji je zamerao što je Milutin već bio oženjen tri puta i u braku sa bugarskom princezom. a 1295. ali i ovaj poslednji napor je bio uzaludan. ulazi sada u odlučujuću fazu. 1297. u nadležnost prestoničke patrijaršije. Sada je naročito ojačao uticaj monaštva i nastaje period cvetanja i bogaćenja manastira. Opasnost je sada dolazila od Filipa Tarentskog. godine Vizantija je preduzela protivnapad pod zapovedništvom Mihaila Glavasa. pa je u više mahova dolazilo do oružanih sukoba. u proleće 1299. Veza sa Filipom Tarentskim.

Nikomedija. kao Herakleja na severu. zapovednik Katalanske kompanije. Andronik mu je dao ugovorenu platu za 4 meseca unapred.godine potpisan je ugovor o miru i proslavljena Milutinova svadba sa malom vizantijskom princezom. koje su bile podelile Mediteran na sever i jug. Krajem 1303. Vremenom turski napadi su postajali sve veći. Staru Bitiniju držao je Osman. dok na vizantijskoj strani otpora gotovo da nije ni bilo. jer su Đenovljani napustili svoje saveznike i 1299. Rat se pretvorio u sukob Mletaka i Vizantije. potisnula je mnogobrojna turska plemena prema Maloj Aziji i ovde je Vizantija najviše nastradala. Osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip Milutin je zadržao kao miraz. Neočekivano se pojavilo svetlo na kraju tunela. Đenovljani su opasali Galatu jakim bedemom i tako je u blizini vizantijske tvrđave nikla još jedna. Pošto je car dozvolio da se Đenovljani. Rožer de Flor. Sard. Sistem pogranične odbrane. rodonačelnik Osmanlijske dinastije. bio je propao i zemlja je bila otvorena neprijateljskim najezdama. a na to su Vizantinci odgovorili represalijama prema Mlečanima naseljenim u gradu. ponudio je caru svoje usluge u borbi protiv Turaka.. Bilo ih je sve zajedno nekih desetak hiljada. godine čitava Mala Azija nalazila se pod Turskom vlašću. sklone iza prestoničkih zidina. stvoren u nikejsko doba. tražeći zemlju za naseljavanje. Vizantija koja nije imala flotu zapala je u težak položaj. a 98 . U ovoj bujici održale su se samo neke veće tvrđave. godine došlo je do rata između Đenove i Mletaka vođen prvenstveno zbog velikog suparništva ove dve pomorske sile. a zatim su počele da prodiru i u vizantijsku Malu Aziju. koja će vremenom ujediniti pod svojom upravom sva turska plemena i pokoriti i Vizantiju i južnoslovenske zemlje. Andronik II je mnoge nade polagao u Alane. Velike mase kretale su se prema granici carstva. koji su došli. godine sklopili sa Mlecima «večni mir». Rat se završio 1302. Magnezija ili luke. Za odbranu Male Azije nije postojalo ni vojnih ni finansijskih sredstava. kao Nikeja. Brusa. Mongolska invazija koja je sredinom XIII veka uzdrmala celu prednju Aziju. ali su poraženi u prvom sudaru sa Turcima pa su se povukli i počeli da pljačkaju vizantijsku zemlju. Smirna i Fokeja na jugu. napadnuti u Galati. Već oko 1300. Filadelfija. 1294. Mleci su preduzeli napad na stanovništvo naseljeno van gradskih zidina. godine primirjem na deset godina pri čemu su Mlecima potvrđene sve njihove stare privilegije i osim toga dodeljene nove kolonije u Egejskom moru. godine Rožer je stigao u prestonicu sa 6500 vojnika.

Sukob se toliko zaoštrio da je Rožer ubijen u palati Mihaila IX. Ogorčeni Katalanci latili su se oružja pa je izbio rat. godine Katalanci su se prebacili u Malu Aziju i krenuli protiv Filadelfije. 1308. Hilandar je izdržao pravu opsadu. Opasniji od njega bio je Karlo Valoa. godine proveli su u Galipolju. aprila 1305. U međuvremenu su Katalanci krenuli preko Rodopa i u jesen 1307. odakle se uputio na Kasandriju i primio od Katalanske kompanije. koji se posle smrti tutora Gvidoa II de la Roša (1308) bio okrenuo ka vizantijskom caru. Napad na Solun je bio odbijen u proleće 1308. 1307. ali se zategnutost povećavala. 1306. Početkom 1304. na zapadu. godine Valoa je sklopio ugovor sa Milutinom. teško bolestan mladić. a papa Kliment V je pružio moralnu podršku. godine zaključio je sporazum sa Mlecima. ali su posle pobede počeli da pustoše okolnu zemlju.Rožera verio sa svojom sestričinom Marijom Asen. Katalanci su potom krenuli na Tesaliju. godine titularnom Konstantinopoljskom caricom Katarinom Kurtene. stigao je 1308. zakletvu vernosti. Karlov izaslanik Teobald Sepoa. Iskoristivši opšte rasulo u Vizantiji on je proširio svoju teritoriju južno od balkanskih planina i nekoliko važnih gradova na Crnom Moru. sporazumeo sa katoličkim Albancima i zauzeo Drač. Umesto da ratuju sa Turcima napali su vizantijsku Magneziju. Pune dve godine su Katalanci pljačkali po celoj Trakiji. Odavde su nastavili da pljačkaju na sve strane. pljačkajući bez razlike Turke i Vizantince. Čitavu godinu Katalanci su živeli bezbrižno u ovoj bogatoj i plodnoj oblasti. godine. pretrpela je težak poraz. godine. gde su u prvom naletu do nogu potukli Turke. Filip Tarentski se. Najzad su u 99 . bacivši još jednu anatemu na vizantijskog cara. Ni manastiri Svete Gore nisu pošteđeni. a Ruski manastir je spaljen. O davanju otpora Katalancima nije bilo ni govora. Njegov pohod protiv epirske despine Ane nije bio uspešan međutim. Carska vlada bila je srećna kada je uspela da ih ubedi da se vrate. Oženivši se 1301. u ime svog gospodara. godine. gde je vladao Jovan II. on je sad radio na oživljavanju planova Karla Anžujskog. Odbrana se morala ograničiti na važnije gradove. Pod upravom Teodora Svetoslava (1300-1322) Bugarska je počela da se oporavlja. godine. koji nisu mogli da odole iskušenju da ožive politiku iz vremena IV krstaškog rata. Zimu 1304/5. unuk sevastokratora Jovana. Istovremeno se pojačao i bugarski pritisak sa severa. Kod Apra u Trakiji. godine sa jedanaest mletačkih lađa na Eubeju. a carska vlada je morala da se pomiri sa ovim gubitkom i da ugovorom o miru prizna bugarskom caru njegova osvajanja. dok je ostala zemlja bila prepuštena pljački. šarena vojska Mihaila IX sa pomoćnim turskim i alanskim odredima. godine nastanili se na Kasandriji. 1307.

godine poslao 2000 konjanika caru kao pomoćni odred. 1308. teško mirio sa lakomislenim životom mlađeg Andronika. godine Andronik je uspeo da stabilizuje položaj na Peloponezu. godine. Tu su uspešno služili za njegov račun. pa je sledećih osam godina regionom vladao Mihailo Kantakuzin. koji se uspešno borio protiv Turaka. Slično tome i Milutin se ponovo okrenuo Carstvu. Epirskog despota Tomu ubio je grof Kefalenije Nikola Orsini. koji se zbog ovog braka razveo od svoje žene Epirke. sin bivšeg bugarskog cara Jovana III Asena. ali su uskoro otvoreno zaratili sa Francima 1311. ali samo nominalno. Titula je prešla na njenu ćerku Katarinu Valoa i ona je 1313. Mleci su tri godine ranije uvideli da je mala šansa da će se obnoviti latinska vlast u Konstantinopolju. kao dete udata za Filipa Tarentskog. Ukinuo je odredbu kojom se upravnik menjao svake godine. pa je čak 1313. on je uspeo da učvrsti i proširi Vizantijsku vlast u Moreji. dok je lučka varoš Pteleon pripala Mlecima. Tesalija prestaje da postoji kao država. 1308. pa su potpisali primirje na 12 godina sa Vizantijom. Vojvoda Valter i njegovi vitezovi izginuli su u ovoj bici i tako je Franačka vlast u Atici i Beotiji bila slomljena i umesto nje nastala je Katalanska kneževina. bio je nekada ljubimac starog cara. Andronik III. U uspešnim borbama sa Latinima. godine. a ovaj je sve teže podnosio očevo i dedino 100 . Njegovo delo nastavio je Andronik Asen (1316-1323). s vremenom. PREVLAST SRBIJE NA BALKANU Opadanje države ispoljilo se u teškim nemirima. kada su na Kefisu u Beotiji satrli brojno nadmoćniju franačku vojsku. Međutim stari car se. Sukob između starog i mladog Andronika je prvi u nizu unutrašnjih borbi. a posle smrti sevastokratora Jovana II. godine. EPOHA GRAĐANSKIH RATOVA. lep i darovit mladić. Severni deo je priznao carev suverenitet. dok je najveći deo sa prestonicom Neopatre prigrabila atinska vojvodina Katalanaca. Janjina i niz drugih epirskih gradova došli su pod vlast vizantijskog cara. godine dinastija Anđela ugasila se i u Epiru i u Tesaliji. posle svog oca. Još kao dete. 1318. Tada u Tesaliju upadaju velike mase Albanaca. kada je njegova žena Katarina Kurtene umrla. sin Mihaila IX. otac budućeg cara Jovana VI.proleće 1310. on je bio proglašen za cara – savladara i važio je kao drugi naslednik. Karlove osvajačke težnje nestale si tri godine ranije. godine krenuli na jug i stupili u službu atinskog vojvode Valtera od Brijena.

Mihailo IX je umro 1320. ponovo popustio i sporazum je uspostavljen pod ranijim uslovima. Andronik III se sporazumeo sa bugarskim carom Mihailom Šišmanom. načinio svojom prestonicom. godine.2.2. stari car je požurio da sklopi mir. a Andronik III je čak krunisan za savladara 2. On je u Solun ušao u pratnji Jovana Kantakuzina januara 1328. Nepunu godinu dana kasnije. Andronikovi ljudi su zabunom ubili njegovog brata. Tragajući za nekim suparnikom svog gospodara. aprila 1326. pa je stari car. godine. godine Andronik III je prodro u prestonicu i preuzeo vlast. 6. U borbi koja je predstojala on je bio u mnogo povoljnijem položaju nego stari car. godine. godine. 24. Cela Makedonija i sam Solun pripali su Androniku III. naročito među mlađim plemićima i protiv cara se stvorila jaka opozicija. godine. Turci su u međuvremenu zauzeli izgladnelu Brusu. Tragičan završetak jedne ljubavne pustolovine Andronika III učinio je kraj ovoj ljubavi. Kada je vojska pod vođstvom Sirgijana krenula na prestonicu. Već sledeće godine ponovo je izbio rat. pa je Andronik III pretnjama i nagovaranjima morao da ga ubedi da opozove trupe. Međutim. pošto se nekoliko gradova u blizini prestonice predalo. najbolji Andronikov prijatelj i daroviti pustolov Sirgijan. godine Andronik III je napustio prestonicu i pridružio se vojsci koju su njegovi prijatelji skupili oko Jedrena. u februaru 1327. despota Manojla. maja 1328. Pogođen ovim. Akcija koju su privrženici Andronika II preuzeli u Makedoniji propala je pre nego što je srpski kralj uspeo da se pridruži. U tom trenutku bugarski car je poslao Androniku starijem jedan odred bugarsko-tatarskog sastava. Osmanov sin. Kako je Andronik II.tutorstvo. aristokratija je uspela da izazove nemire. Sirgijan je prišao starom caru i u njegovoj službi preuzeo vođstvo protiv svog doskorašnjeg štićenika i gospodara. sklopi savez sa Stefanom Dečanskim. koju je Urhan.1325. bojeći se pobune u prestonici. zahvaljujući starim vezama sa srpskom dinastijom. godine ponovo izbija rat između mladog i starog cara. gde je i umro 13. Ali naklonost naroda je bila na strani pretendenta. koji je bio po ocu kumanskog porekla. Sada je na duže vreme zavladao mir. 101 . a stari car je lišio Andronika nasledstva. Andronik III je imao mnogo pristalica. kao Monah Antonije. Iskoristivši nezadovoljstvo koje je vladalo zbog silnih nameta u Trakiji. a na Uskrs 1321.1332. teško bolestan. Stari car je zatvoren u manastir. kada je u taboru mladog Andronika došlo do neslaganja izazvanog suparništvom Sirgijana i Kantakuzina. Njen vođa bio je Jovan Kantakuzin.

Andronik III je upao u srpski deo Makedonije. jer su već 1337. Međutim. Najzad je jedan carev čovek uspeo da ubije Sirgijana.8. jer je sa severa pretio napad Ugara. ali je 28. Već tada su pale mnoge važne tvrđave u Makedoniji. a sam car je poginuo u bekstvu. 102 . Kostur. godine. čiji je najistaknutiji vođa bio Jovan Kantakuzin. Građenje brodova je bilo za cara i Kantakuzina jedan od važnijih zadataka. Ova bitka udarila je temelje srpskoj prevlasti na Balkanu. U Srbiji je izvršen prevrat i na vlast je došao Stefan Dušan. pa i hrabrog ali nestalnog cara. dva sveštena i dva svetovna. jula 1330. Andronik III i Kantakuzin su umnogome pratili mere prethodne vlade. koji su se osećali ugroženi osmanlijskom ekspanzijom. u proleće 1334. Južnoslovenski vladari zaključili su čvrst mir i Dušan se oženio sestrom bugarskog cara Jelenom. ali je i to imala da zahvali saradnji sa seldžučkim emirima. sa Prilepom. Strumica. godine Andronik III je izvršio reformu vrhovnog sudstva i od nekadašnjih 12 vrhovnih sudija koje je postavio njegov deda. Državničkim sposobnostima on je daleko nadmašivao sve svoje savremenike. reforma nije bila uspešna. Bugarski boljari su uskoro proterali sestru Stefana Dečanskog Anu. Kantakuzin i drugi vizantijski magnati svakako su već tada pomagali gradnju brodova iz ličnih sredstava. Ohridom i Strumicom. a Dušan je prihvatio ponudu za mir. godine zaključen je ugovor o miru po kome su Srbi zadržali veći deo osvojene Makedonije. Vizantija je postigla izvesne uspehe u severnoj Grčkoj i na Egeju. 3. godine trojica od četvorice sudija bili smenjeni zbog primanja mita. 1329. 1334. koja je bila postavljena na presto Bugarske posle smrti Mihaila Šišmana i doveli na presto Ivana Aleksandra (1331-1371).Andronik III (1328-1341) Na vlast je sada došla nova generacija. kao Ohrid. Aleksandar je odmah stupio u borbu sa Vizantijom i uspeo da vrati gradove koje je Andronik u međuvremenu bio zauzeo i to sve osigura ugovorom iz 1332. Prilep. godine stupio je u službu srpskog kralja Dušana Sirgijan. Tek su jake zidine Soluna zaustavile Dušanovo napredovanje. načinio sudski kolegijum od samo 4 člana. Kako državna sredstva za to nisu bila dovoljna. Nemoćna prema nadiranju Osmanlija i Srba. koji je uspeo da učini Dušanu znatne usluge u borbi protiv Vizantije. Preuzevši vlast i odgovornost. godine vojska njegovog saveznika Sišmana bila poražena kod Velbužda.

1329. godine krenuli su u Malu Aziju sa 2000 vojnika da oslobode opsednutu Nikeju. bio pod carskom vlašću. Ahajski feudalci obavestili su velikog domestika da su spremni da priznaju suverenitet Vizantije. ali se protiv njega stvorila jaka opozicija. Despina Ana je uskoro otrovala svog muža i preuzela vlast sa svojim sinom Nićiforom II. koji je osvojen i do 1346. Srbi su ponovo prodrli do Soluna. Jovan Monomah. Sada su se u Maloj Aziji pod vizantijskom vlašću nalazili samo pojedini gradovi. njegov sin Jovan imao je tek 9 godina. koji se za vreme građanskog rata istakao na strani Andronika III.U Maloj Aziji Andronik i Jovan pokušali su da se odupru Turcima. a i Bugari su pretili ratom. Oslanjajući se na njih Andronik III i Jovan su pokušali. udaljeni jedan od drugog. godine. ali je odbijen. trpeo je od napade od maloazijskih seldžučkih emira. 103 . godine Urhan je ušao u grad. godine. ustanak je brzo likvidiran 1340. Najveći njegov neprijatelj bio je prepredeni Aleksije Apokavk. pa kad su car i Jovan Kantakuzin prispeli sa malom vojskom. upao je u Tesaliju. kao Filadelfija i Herakleja na Pontu. Veliki domestik Kantakuzin polagao je pravo na regenstvo. 1341. pa je severni deo Tesalije. Šest godina kasnije pala je i Nikomedija. ali su oni napadali Latine. Turci su pljačkali tračku obalu. pokušale su da ospore Vizantiji zemlju koja joj je tako lako pripala. Kantakuzin se uspešno suprotstavio neprijateljima. sve do granice sa Katalancima. njegova palata je srušena i opljačkana. što je omogućavalo saradnju sa Vizantijom. uz pomoć novosagrađene flote da pojačaju vizantijske pozicije na moru. najmoćnijeg među tesalskim magnatima u Tesaliji je nastala anarhija. Uskoro je carska vojska na čelu sa Andronikom i Jovanom pohitala iz Tesalije u Epir i primila od epirske despine izjavu vernosti 1337. zainteresovane za Epir. Car je uspeo da spase i Lezbos od napada zapada. solunski namesnik. Odlazak Kantakuzina iz prestonice iskoristili su protivnici ua državni udar. Južni deo Egeja.6. Najznačajniji uspesi postignuti su u Epiru i Tesaliji. Veliki domestik proglašen je za državnog neprijatelja. Kada je Andronik umro 15. ali se svega nekoliko gradova pridružilo Nićiforu II. Zapadne sile. godine. ali su podlegli u neravnopravnoj borbi kod Filokrene i početkom marta 1331. Posle smrti Stefana Gavrilopula Melisina 1333. Carska flota je najpre krenula na Hios. godine. Epirski despot Jovan Orsini (1323-1335) pokušao je da zaposedne zapadni deo Tesalije.

Uskoro mu je pošlo za rukom da proširi svoju vlast i na račun katalanske oblasti u južnoj Tesaliji. Jedni su odbacivali postojanje nečeg takvog. ni 1343. već protiv Apokavka. Najveću žestinu bunt je imao u Solunu. kada mu je iznenada stigla vest da ga je Tesalija priznala za cara. uz krajnji aksetizam može da se doživi vizija božanske svetlosti. pa je Kantakuzinova pratnja spala na svega 500 ljudi. ni 1342. kaluđera koji su verovali da životom u potpunoj povučenosti i tišini. Ove metode naišle su na podsmevanje i osudu. koji su u to vreme oformili struju Isihasta. Namesnik Teodor Sinadin morao je da beži iz grada. godine u Prištini. Međutim pohodi saveznika na jaki Ser nisu imali uspeha. dok su drugi izjednačavali nebeski i zemaljski svet. veren je sestrom Jovana Paleologa. Srpski kralj ga je dočekao sa velikim počastima jula 1342.a pristalice pohapšene. godine Jovan se obratio Umuru za pomoć i tada je 104 . Uroš.1341. U Jedrenu je izbio ustanak protiv lokalne aristokratije i uskoro je plamen zahvatio i druge tračke gradove. kojima je on uvek pokazivao posebnu pažnju i čije je prisajedinjenje bilo u velikoj meri njegovo delo. Potisnut iz starih vizantijskih pokrajina. u leto 1343. fanatički deo monaha. 1341. Kantakuzin je dugo ostao u Srbiji.10. Ziloti su priznali vlast Jovana V Paleologa. kao i pripadnici višeg staleža. Dušan je na ovo napustio Kantakuzina i pružio ruku prestoničkom regenstvu koje se svim sredstvima služilo da dobije njegovu naklonost. Kantakuzin je primio borbu i 26. a saopštava se ljudima. U borbu su se umešali i ziloti. Kantakuzinova stvar izgledala je izgubljena. nečim što ih vezuje. Njegovi pregovori s Dušanom su doveli do sporazuma i sklapanja saveza. Kantakuzin je podršku našao u nedavno vraćenim grčkim oblastima. Ali Jovan naglašavao da se ne bori protiv legitimnog carskog doma. Najbliži njegovi saradnici okrenuli su se protiv njega i on se sa oko 2000 svojih ljudi povukao prema srpskoj granici i zatražio pomoć od cara Dušana. godine ziloti uspeli da uzmu vlast u svoje ruke. što potiče od boga. Kantakuzin je međutim prijatelja imao u aidinskom emiru Umuru. s kojim je još za vreme vladavine Andronika III bio u prijateljskim vezama. dok je njihova imovina zaplenjena. Krajem 1342. pa su čak izbili i sporovi u samoj crkvi oko ispravnosti ovog verovanja. proterivani ili hapšeni. Izbijanjem sukoba između regenstva i vođe aristokrata Kantakuzina socijalni antagonizam je buknuo svom snagom. gde su 1342. godine u Dimotici se proglasio za cara. Članovi plemićkih i imućnih porodica svuda su ubijani. godine. Dušanov sin. godine priznata je isihastička nauka na saboru u prestonici.

ali se Kantakuzin u međuvremenu dogovorio sa osmanlijskim sultanom Uranom. pa je carica morala da prekine borbu. a onda kao Paleologov saveznik. Svi su bačeni sa gradskih bedema. a ostalu Makedoniju je prepustio Dušanu. godine Dušan je. a zatim bi delio vlast sa legitimnim carem. Ona je u leto 1346. godine Jovan je već potčinio skoro celu Trakiju. Jovan je odustao od osvajanja Soluna. i imao je da upravlja državom sam u toku deset godina. Do leta 1345. Jovan se u Jedrenu krunisao za cara 21. Jovanom V. Bugarski car naplatio je svoje prijateljstvo zaposedanjem veće oblasti na gornjem toku Marice s Plovdivom i Stanimahom. a 13.5.stalno uživao podršku Turaka. pa Osmanlija.2. Kostur i Hlerin i završio osvajanje Albanije. Oslanjajući se na ekonomski i politički najjače elemente on se sve više približavao svoj cilju. a narod ih je rastrgao na komade. I u prestonici protivnička stranka je zadobila težak udarac. godine carica je smenila patrijarha Jovana Kalekasa. pustila Grigorija Palamu iz zatvora i dovela za patrijarha Isidora. 2. Tada je i u Solunu došlo do prve reakcije protiv zilotske vladavine. Njega je Jovan oženio svojom ćerkom Jelenom. maja obavljeno je novo 105 . što je naplatio divljačkim pljačkanjem turskih trupa po zaposednutim zemljama Tokom 1343. zauzeo Voden. godine pozvala Turke da intervenišu u njenu pomoć i zaista. ali su se oni digli na oružje i ubili Jovana sa oko stotinu svojih pristalica. ali je zato sa Turcima preduzeo osvajanje Trakije.6. ali je 3. godine prestonička kapija otvorena i gradska posada prešla na Jovanovu stranu. godine Umur je ušao u Dimotiku. najpre kao Kantakuzinov. Umur je doduše povukao svoju vojsku jer je morao da se bori sa koalicijom zapadnih sila.21347. gde je i poginuo 1348. On je ubio vođu zilota Mihaila Paleologa. ali su oni upali u Bugarsku umesto da ratuju protiv Kantakuzina. Jovan je sada mogao da bude siguran u pobedu. dok je snaga prestoničke vlade sve više opadala.1346. a zanimljivo je da je poteklo od Jovana Apokavka. godine Vlast carice Ane bila je ograničena na prestonicu sa najbližom okolinom. iako na delu nije ukazao prestoničkoj vladi ni najmanju pomoć.1347. Početkom 1343. sina prestoničkog diktatora. Aleksije Apokavk ubijen je 11.1345. stigao je odred od 6000 ljudi. Jovan Kantakuzin (1347-1354) Jovan je priznat za cara. godine. godine prilikom obilaska jedne tamnice u kojoj su bili zatvoreni njegovi protivnici. prvo Seldžuka.

godine moskovski veliki knez poslao je za renoviranje novac koji se u celom gradu nije mogao skupiti. već je utrošen na vrbovanje pomoćnih turskih odreda. Oko 1350. godine. Jovan se nije mogao pomiriti sa 106 . Ali. godine priznao je pravovernost isihasta i bacio anatemu na protivnike ove dogme. Osećajući da se njihova vlast ljulja ziloti su stupili u pregovore sa Dušanom. Sada su i preostale oblasti Vizantije bile ugrožene i činilo se da je potrebna još samo jedna ofanziva do sloma carstva. Kantakuzin je uspeo da povrati Ber i Voden u Makedoniji. Kantakuzin se takođe oprobao u samostalnoj gradnji flote. zemljoradnja je za vreme građanskog rata potpuno upropašćena. Čak je i na carskom dvoru zavladala velika beda. a Mleci nisu bili voljni da mu je iznajme. Carski prihodi od trgovine iznosili su svega oko 30 000 dukata godišnje. Posle sloma zilotske vladavine u Solunu. godine. ovaj prilog nije upotrebljen za ono za šta je bio namenjen. Posle razornih borbi i pljačkanja Turaka ova provincija je ličila na pustinju. koji kao «zajednički otac» Jovana Paleologa i svoje dece brine o njihovim interesima. U Trakiji. koji nisu dugo pružali otpor. a njegova nauka postala je jedna od osnova daljeg razvoja grčke crkve. ali su uskoro ovi gradovi ponovo pali pod Dušanovu vlast. Jovan je proglašen «duhovnim bratom» Andronika. godine njihova vlada je pala i Kantakuzin je ušao u grad 1350. Ali. jer im je bilo u računu da imaju slabu Vizantiju. želeći da njima predaju grad. Stišavanje unutrašnjih borbi nije zaustavilo napredovanje Dušanove vojske. Njegove vojne operacije svodile su se uglavnom na opsedanje gradova. Grigorije Palama je uskoro proglašen (1357/58. Stanovništvo Vizantije nije bilo više u stanju da plaća poreze. a kako je državna blagajna bila prazna. Ali Dušanu je nedostajala flota. Jovan je apelovao na pomoć bogatih građana. Dušanovo carstvo se sada prostiralo na preko pola teritorije Vizantije. dok je samo Đenova u Galati zarađivala preko 200 000. 1350. Prvih godina Kantakuzinove vlade Dušan je završio osvajanje epirskih oblasti i pripojio svom carstvu Tesaliju (1348). Sabor na Vlahernskom dvoru 1351. jedinoj provinciji koja je carstvu preostala. krajem 1349. godine) za sveca. Na jedvite jade skupljeno je 50 000 zlatnika. na mesto jake Srbije.krunisanje u prestonici. pa je zabeleženo da su prilikom Kantakuzinovog krunisanja gosti jeli iz bakrenog i zemljanog posuđa.

pa je rat nastavljen u zapadnim vodama još tri godine dok nije sklopljen mir. Trupe Jovana V potučene su u bici kod Dimotike. Tada je Kantakuzin stigao sa svojim trupama i situacija se promenila. 13. Jedrene i ostali gradovi pretrpeli su strahovito pljačkanje carskih trupa koje su uglavnom sačinjavali Turci. Bitka je trajala do mraka i nije donela prevagu ni jednoj strani. godine. Jovan je pokušao da izbegne sukob tako što je oblast svog sina Matije u zapadnoj Trakiji dao Jovanu V. 1353. te je pokušao da učini kraj ovom stanju. Jovan V je u međuvremenu stupio u kontakt sa đenovskim gusarom Franćeskom Gatiluziom. Tu je napisao svoju čuvenu istoriju i niz teoloških 107 . braneći svoje privilegije. Mleci su sklopili savez sa aragonskim kraljem Petrom IV. Jovan mu je obećao svoju sestru Mariju ako ga ovaj vrati na presto. On je ostao usamljen i morao je da sklopi mir sa Đenovom. Sada počinje period turskog naseljavanja na tlu Balkana. Đenovljani su se odmah latili oružja. a Matija je dobio nove oblasti u Jedrenskoj pokrajini. godine odigrala se velika bitka na Bosforu u kojoj je i 14 vizantijskih brodova uzelo učešća. Odlazak mletačke flote ostavio je cara u teškom položaju. Prestoničko stanovništvo bio je prestravljeno. jer se verovalo da i sama prestonica ugrožena. godine Jovan Kantakuzin je proglašen za cara i savladara dok je ime Jovana V izbačeno iz zvaničnih aklamacija i molitava. Tek što se ovaj sukob završio. dok se Matija zatvorio u gradsku tvrđavu. U jesen 1352. kada je Jovan V na čelu male vojske ušao u Jedrene.time da je skoro 87% carinskih prihoda na Bosforu išlo Đenovi. godine došlo je do rata. a sledeće godine carev sin je dobio titulu savladara. Novembra 1354. Na većinu uvozne robe smanjio je carinu i postigao time da su brodovi u sve većem broju počeli da ulaze u prestoničku luku.1352. izbio je u vizantijskim vodama rat između Đenove i Mletaka. Oni su se najpre učvrstili u tvrđavi Cimpe kod Galipolja. godine nova flota je uništena i car je morao da se povinuje uslovima pobednika. Ali Urhan je poslao Kantakuzinu još 10 000 ljudi pod zapovedništvom svog sina Sulejmana i tako je Kantakuzin pobedio. Mlečani su sada stupili u kontakt sa Jovanom V Paleologom i ponudili mu zajam od 20 000 dukata za borbu protiv Kantakuzina. a marta 1354. godine zaverenici su upali u grad i naterali cara da abdicira u korist Jovana V. na kojima je krstario Egejom i tražio plen. Jovan V je pozvao u pomoć Srbe i Bugare i dobio od Dušana 4000 konjanika. posle zemljotresa koji je oterao Vizantince Urhanov sin Sulejman zauzeo je i samo Galipolje. Kantakuzin se zamonašio i kao monah Joasaf proživeo još trideset godina (umro 15. U proleće 1349. a kao miraz i ostrvo Lezbos.1383). a posle izvesnih kolebanja pridružio im se i Kantakuzin.6.2. vlasnikom dve galije.

Osmanlijski vojskovođa Lalašahin ušao je u Plovdiv i učvrstio se tamo kao beglerbeg Rumelije. U prvom naletu zauzeo je Galipolje. a potom oko 1365. spasla je cara njegove bede. 1359. a u povratku su Bugari čak i zadržali cara u Vidinu.12. Turci su otpočeli sa sistematskim osvajanjem Balkana. te je par dana pre Dušanove smrti otišlo u Avinjon dugačko pismo u kome je molio papu da mu pošalje 5 galija i petnaest transportnih brodova sa 1000 vojnika i 500 konjanika. Jovan je pokušao da pregovara sa Rimom o uniji. godine u vizantijske vode sa krstaškom vojskom. ali je Manojlo uspeo da se odbrani u Moreji i car je na kraju morao da prizna mladog despota. ali je to ostao njegov lični akt. pa je car otišao tek avgusta 1369. Za vlade novog sultana Murata (1362-1389) okupacija Balkana ulazi u odlučujuću fazu. Car je u proleće 1366. 1357. ali i vrlo opštim izrazima. Sultan je svoju prestonicu preselio prvo u Dimotiku. g. kao roblje. car je otplovio iz Rima u Mletke. desila se smrt srpskog i grčkog cara Dušana (20. jedine preostale carske provincije. ali su Turci krenuli u Trakiju. godine. godine prestonica je ugledala osmanlijsku vojsku pod svojim zidinama. godine car je odlučio da lično krene u Rim. Sa svoje strane obećao je da će za 6 meseci privesti rimskoj veri svoj narod. 1361. Jovan V (1354-1390) Godinu dana po dolasku na vlast. koji je branio prerogative svoje patrijaršije. u Malu Aziju. a godinu dana kasnije i Jedrene. čime je jedan od najjačih pretendenata na vizantijsko nasledstvo ispao iz igre. dok su u zaposednutim oblastima na Balkanu naseljavani turski kolonisti. godine osvojena je Dimotika. Uniji se usprotivio patrijarh Kalist. 108 . Uskoro posle zauzimanja Galipolja. Jovan V je uspeo da porazi Matiju Kantakuzina. Turci su sada stajali na pragu Trakije.1355). godina. To je bilo prvi put da car ide u inostranstvo kao molilac.spisa u kojima je branio nauku isihasta. No sve je bilo uzalud. obavljen je vrlo svečano. gde su ga odvele njegove finansijske teškoće. godine u Jedrene. U proleće 1370. Iznenadna intervencija grofa Amadea Savojskog. Domaće stanovništvo terano je u masama. Prelaz cara u rimsku veru. godine lično krenuo u Ugarsku da potraži pomoć kralja Ludovika I. oktobra 1369. Amadeo je bio brat od ujaka caru i stigao je u leto 1366. godine.Tokom 1367. Papa mu je u svom odgovoru odao priznanje za njegovo pobožno raspoloženje u vrlo toplim. a zatim je krenuo na Bugarsku i primorao ih da predaju cara i Mesemvriju i Sozopolj. Njegov sin car Uroš (1355-1371) nije bio u stanju da održi pod vlašću raznolike i slabo povezane delove očevog carstva. ali se odlazak otegao zbog opozicije.

a Mlečani su pomogli Jovanu da pobegne iz zatvora i da pomoću Turaka povrati presto.7. ali je kana nad njegovim sinom izvršena blaže. Izbio je rat između ove dve sile. Iz Soluna kojim je upravljao. te je Manojlo morao svake godine da dolazi na Portu sa ugovorenim dankom i pomoćnim trupama da bi pratio sultana kuda god ovaj naredi. koji je određen za naslednika i 25. Andronik je ovo odsustvo iskoristio da ustane protiv cara. Stvar je izgledala gotova i caru je na ruke isplaćeno 4000 dukata.1376. 109 . Da bi stekao blagonaklonost Turaka. godine ušao u prestonicu i preuzeo vlast. isti onaj sin koga je car planirao jednom da pošalje kao taoca u Avinjon priskočio je ocu u pomoć. Car nije smeo da se ogluši o Muratovu naredbu.Ali Mleci nisu hteli da pomognu. g. godine zauzeli Mlečani. godine Jovan V se vratio u prestonicu. pa su Andronik i njegov mali sin Jovan preživeli. Jovan je pratio sultana u pohodu u Maloj Aziji. Manojlo. Najzad oktobra 1371. 12. odgovarajući svojim obavezama. Murat je brzo suzbio pobunu. Jovan V je 1.1379. krenuo je u Mletke. Đenovljani nisu uspeli da zaposednu Tenedos. jer je ono predstavljalo primamljiv plen i za njegove prijatelja Đenovljane. krunisan za cara savladara. a njegovo mesto je zauzeo Manojlo. Car se obavezao da plaća sultanu danak. za razliku od Čelebije. Već u proleće 1373. već su ga oktobra 1376. a njegov apel za pomoć Andronik je odbio. carev sin Andronik koji je upravljao carstvom u carevom odsustvu odbio je da preda ostrvo. a Mleci su se obavezali da mu vrate nakit carske krune i da mu daju 6 neopremljenih transportnih brodova i 25 000 dukata u gotovom. sa svojim sinom Manojlom II. te nekoliko dana kasnije ustupio Đenovi Tenedos. godine. bez para za povratak.8. Ali. Jovan je pristao da im proda ostrvo Tenedos. Situacija je sada bila još složenija jer su Turci. Jovan se sada našao u teškoj situaciji. Mesec dana pre carevog povratka oni su kod Černomena na Marici porazili vojsku Jovana Uglješe i njegovog brata Vukašina.8. ponevši neke dragulje koje je založio i tako oslobodio oca. zajedno sa sultanovim sinom Saudži Čelebijom. oslepeo svog sina i zatražio da Jovan učini isto.1373. krenuli u osvajanje Makedonije. koji su se u međuvremenu bili učvrstili u Trakiji. Andronik je stavljen u zatvor. Andronik je posle tridesetdvodnevne opsade ušao u prestonicu. predao je njima Galipolje. Đenovljani su rešili da izvrše prevrat i pomogli su Androniku da pobegne iz zatvora u Galatu i da stupi u akciju protiv Jovana i Manojla II. zbacio oca sa prestola. Vrlo brzo posle ove bitke i Vizantija je dospela u vazalni položaj i obavezala se da plaća danak sultanu i daje vojnu pomoć.

Saznavši za očevu smrt Manojlo je pobegao sa turskog dvora i osigurao sebi presto na račun svog sinovca Jovana VII. Stari car je u prestonici počeo da gradi nova utvrđenja. knez Lazar Hrebljanović uspeo je da na Pločniku 1386. godine otera svog suparnika i vrati ocu presto. Ovo priznanje čiji motivi nisu poznati.Jovan je priznao Andronika IV i njegovog sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im preda Selimvriju. Andronik nije mirovao i pokušao je da osvoji jednu tvrđavu na pola puta između Selimvrije i Konstantinopolja. Manojlo koji je bio pobegao na Lemnos. 16. Sofija (1385). 1389. godine on je prodro u grad i preuzeo presto. 110 . a 1388. gušeći svaki nagoveštaj osamostaljenja. Aprila 1390. Herakleju. godine. 14. posle pada Niša.9. što im je ujedno i jedini uspeh u ovo vreme. Knez Lazar je zarobljen i pogubljen po Bajazitovoj zapovesti. Teodor I (13821407) priznao je sultanov suverenitet i uživao kao vazal podršku Turaka protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Sada je izgledalo da je ovo predigra konačnog osvajanja Konstantinopolja od strane Turaka. Ali Jovanova vlast nije potrajala dugo. Istina.11. godine bosanska vojska je porazila Turke kod Bileće. Posle dva promašena napada. Mletački senat. 15. ali je Jovan posle krvave i teške bitke uspeo da ga pobedi.1382. upućujući poslanstvo u grad. ali je na Bajazitov zahtev morao da ih sruši. godine došlo je do sudbonosne bitke u kojoj je Murat ubijen. Bajazit je opustošio okolnu zemlju a prestonici diktirao svoju volju. Osmanlije su sve teže nasrtali na Vizantiju i Slovene. uspeo je da 17. potvrđeno je formalnim ugovorom od 2. žedan vlasti. 1390. Paleolozi su uspeli da oduzmu Kantakuzinima vizantijsku oblast na Peloponezu.juna. Niš (1386). Kao oruđe služio mu je Jovan VII. Dok je Jovan V prividno vladao carstvo Manojlo je morao da prati Bajazita u razna osvajanja. u junu 1385. Položaj carstva sada je izgledao bezizlazan. Malo posle ovoga Andronik je i umro. Solun (1387). za nekoliko godina osvojeni su Ser (1383). Srbija je postala vazalna država i poslednji veći centar otpora na Balkanu je bio slomljen. čak i u pohodu protiv Filadelfije i da pomogne osvajanje tog poslednjeg vizantijskog grada u Maloj Aziji. ali je turska vojska pobedila. Ovi porazi izazvali su Muratov pohod protiv Srbije. Radosto i Panidos na upravu. dao je specijalne instrukcije za slučaj da tamo već nađu «Muratovog sina».2.1391 Jovan V je umro. godine suzbije Turke. Konačno.

grof Kefalenije i despot Teodor Paleolog. kada je osvojeno Trnovo 17.5. 1397. Jovan VII je pokušao da svoja prava na vizantijski presto proda francuskom kralju Karlu VI. Naprotiv. Turci su prešli Korintsku prevlaku. godinu i nagovestio svojim vazalima da će preći na taktiku totalnog neprijateljstva. potukli vojsku vizantijskog despota i prodrli do južne obale.1393. godine velika. Moreja. Dve godine pre toga Turci su već bili potčinili bugarsko carstvo. Kralj Žigmund spasao se bekstvom i stigao na jednom brodu u Konstantinopolj. Karlo je pozvao Turke koje su potukle Teodorovu vojsku. oko koje su se borili njegovi zetovi Karlo Toko. pustošeći sve na putu. upale u vizantijsku Moreju i zaposeli vizantijske tvrđave Leontarion i Akovu (početkom 1395). Na Rovinama se odigrala 17. Posle kolebanja pridružili su se i Mleci poslavši omanju flotu radi kontrole Dardanela. 25.1395.9. godine krvava bitka. Bajazit je sazvao sastanak u Seru 1393/1394. ali se on pokorio sultanovoj moći i obavezao se na danak. ali šarena hrišćanska vojska poražena je. odazvali su se vitezovi iz više evropskih zemalja.7. jedina vizantijska oblast van prestonice podvrgnuta je strašnim napadima. Pozivu ugarskog kralja Žigmunda. Konstantinopolj je odmah blokiran sa kopna. u prvom redu Francuzi.1396. Celo carstvo je sada bila prestonica. pa je nestašica koja je decenijama pritiskala grad. u kojoj je poginuo Kraljević Marko (sin despota Vukašina) i Konstantin Dejanović. ali je na presto seo u jednom od najtežih i najnesrećnijih trenutaka vizantijske istorije. zauzeli mletački Argos. godine osvojena je i Atina. Vojnička pobeda ostala je na Mirčinoj strani. koji je i sam bio osiromašio i opusteo. Kada je Teodor napao Korint. on se priklonio Manojlu i poslao mu 1000 ljudi pod vođstvom maršala Busikoa. a i Morejska despotovina je doživela strahovitu invaziju.Manojlo II (1391-1425) Manojlo je bio mnogostrano obrazovan i darovit čovek. Njegov prolazak kroz Dardanele praćen je jaukom zarobljenih hrišćana koje je sultan radi što većeg poniženja doveo na obale moreuza. Posle okupacije Bugarske i Ugarska se našla ugrožena. dostigla vrhunac. spao na svega 40 000 – 50 000 stanovnika. krenuo kući. pa se sada počelo ozbiljno pomišljati na zajedničku akciju hrišćana protiv Turaka. U bici kod Nikopolja. ali on izgleda nije bio mnogo zainteresovan. koji je uspeo da se probije u grad i junački se borio sa 111 . U centralnoj Grčkoj vodili su se sukobi oko zemlje Neria I Ačajuola. da bi zaobilaznim putem preko Egeja i Jadrana. Do teške borbe došlo je sa vlaškim knezom Mirčom koji je imao jakog oslonca u Ugarskoj.

koji je upravljao Solun predao je grad Mlecima. 28. krunisan 1421. ali se na njega digao Mustafa. Andronik. pa je Murat morao da se povuče. godine Murat je opseo prestonicu. 1430. Sulejman sklopio je ugovor sa Vizantijom. Car je čak i 1415 krenuo na Peloponez i naredio da se na Korintskoj prevlaci izgradi Heksamilion. Mehmed I posvetio se prema unutrašnjoj obnovi svoje zemlje. godine. italijanskim gradovima. posle 2 godine boravka tamo. Jovan VIII. despotom Stefanom Lazarevićem i pomorskim silama. Musa je opseo prestonicu. njegov najstariji sin Jovan da pomogne svom bratu Teodoru II u upravljanju. godine. pretendenta protiv Murata II i time navukao na sebe sultanov gnev. Taman kada je nameravao da krene iz Pariza. druge italijanske gradove. Vizantiji je ponovo zapretila kriza. 1421. dug i jak bedem. Obišao je Mletke. godine Manojlov treći sin. koji je 1413. Manojlo je napustio oblast marta 1416. a dve godine kasnije umro u toku pohoda protiv Kine.1402. godine Manojlo je u pratnji Busikoa krenuo na put da obezbedi pomoć. Kada je Sulejman 1411. Bedem Heksamilion srušen je i cela je Moreja opustošena. a ujesen iste godine stigao je u Moreju. Decembra 1399. godine umro je Mehmed I. No Timur je već sledeće godine napustio Malu Aziju. godine. ali je na kraju u ovoj borbi trijumfovao njegov brat Mehmed. Vizantijska vlada je uspela da sklopi sa Muratom II mir. U proleće sledeće godine Turci su upali u južnu Grčku. koji se oglušio o mletačke ponude da mu godišnje plaćaju 300 000 aspri i posle svega sedam godina Murat II je lično na juriš osvojio 29. stigne vest da je Bajazit poražen i zarobljen u bici kod Angore protiv Mongola pod vođstvom Timura. 8. godine grad. koji su se obavezali da će se brinuti o ishrani i odbrani grada. poražen u borbi protiv Muse. a odatle u London. tek pošto je opet pristala da plaća danak 1424. Učvrstivši se u evropskom delu i vodeći ogorčenu borbu protiv svoje braće u Maloj Aziji. Bajazitov najstariji sin. Car nije dobio ništa sem obećanja koja su ostala neispunjena. U Osmanlijskom carstvu izbili su nemiri. Jovan VIII (1425-1448) 112 . Osmanlijska sila bila je uspostavljena i novi sultan je obnovio agresivnu politiku. otišao u Pariz. godine kao očev savladar podržavao je Mustafu. To je izazvalo reakciju sultana. a ponovo je dobila i Solun s okolinom i gradove na Mramornom moru. 1423. a na njegovo mesto došao je Murat II (1421-1451). uz pomoć cara Manojla i despota Stefana Lazarevića savladao Musu. Vizantija se oslobodila vazalne zavisnosti prema Turcima i prestala da plaća danak. marta. juna 1422.7.Turcima.

a u južnoj Grčkoj despot Konstantin otpočeo je ofanzivu. U proleće 1438. a njegov sin Jovan vladao je sada prestonicom i njenim predgrađem. Zatim su prodrli u Bugarsku. dok je Murat ratovao u Maloj Aziji hrišćanska vojska je prešla Dunav kod Smedereva i prošla kroz Srbiju. godine. Sabor je posle prenet u Firencu gde su se nastavile žučne rasprave. Početkom oktobra 1443. godine Jovan je napustio prestonicu i uputio se na Zapad. I pored strahovitih turskih pljačkanja Moreja je nastavila uspešnu borbu sa latinskim državama. despotu Konstantinu. Svestan teške situacije Jovan je odlučio da ponovo zaigra na kartu unije sa Rimskom crkvom. Konstantin je već od 1443. 1430. patrijarha Josifa.1439. Ali unija je ostala samo mrtvo slovo na papiru jer Jovan nije imao načina kako da suzbije opoziciju. koje su svuda izazvale oduševljenje. Zatim je prodro u srednju Grčku. zaposeo Atinu i Tebu. koji je potom sporazumom ustupio ostatak svojih poseda na Peloponezu. godine u firentinskoj katedrali. pod vođstvom mladog kralja Poljske i Ugarske Vladislava III. godine on je stigao u Feraru. kod Niša pobedio turskog namesnika Rumelije. godine pobeđen je Karlo Toko. U Albaniji je izbio ustanak pod vođstvom Skenderbega. aprila otvoren sabor. te su 1431. pa je Latinska Ahajska kneževina prestala da postoji. Jovana Hunjadija i despota Đurađa Brankovića. godine počeli pregovori. godine držao pod vlašću ceo Peloponez.Pet godina pre pada grada Manojlo je umro. godine Konstantin je osvojio Patras. On je izvojevao nekoliko pobeda u Srbiji. Tursko napredovanje ponukalo je Erdeljskog vojvodu Jovana Hunjadija. 113 . gde je Hunjadi. Papa je pozvao hrišćane u rat i uskoro se u Ugarskoj okupila vojska od oko 25 000 ljudi. ali se zbog unutarcrkvenih svađa pregovori otegli. godine. Vlaškoj i Erdelju. Novembra 1437. Ali i pri povratku. Tek 6. oni su početkom januara 1444. Tu je turski otpor pojačao i strašni mrazevi su naterali hrišćane da se vrate. u pratnji svoga brata Dimitrija. slavnog Sibinjanin Janka iz narodnih pesama da povede borbu protiv Turaka. osvojili Sofiju i krenuli prema Trakiji. kardinal Julijan Čezarini i nikejski arhiepiskop Visarion proglasili su na latinskom i grčkom jeziku uniju. gde je 9. 1428. nekoliko mitropolita i episkopa i igumana. godine pobedili tursku vojsku. 1427.7. U preostalim delovima carstva vladala su njegova braća kao samostalni gospodari.

1446 zauzet na juriš. pre svega na kapiju 114 . uz pomoć zapadnih inženjera stvorio jaku artiljeriju. 7.1. ali ovaj put bez srpskog dela vojske. O njegovim namerama nije mogla postojati bilo kakva sumnja. jer je sultan počeo da zida Rumili hisar. tvrđavu u neposrednoj blizini Konstantinopolja. Kardinal Čezarini je uskoro oslobodio mladog kralja zakletve i već u septembru hrišćanska vojska je ponovo krenula u rat. Vojska je krenula prema Crnom Moru i posle napornog prolaza stigla na obalu.U junu 1444.10. Tek kod Heksamiliona Konstantin mu se suprotstavio. aprila počela je opsada. Prodro je u Beotiju. Ubrzo potom Konstantin je pozvan da zauzme presto Vizantije. Konstantin Dragaš (1448-1453) Kada je posle smrti Murata II u februara 1451. novembra na čelu velike vojske Murat se kod Varne sukobio sa saveznicima i porazio ih. kucnuo je sudnji čas Vizantiji. jer je Đurađ bio zadovoljan sporazumom. vlast preuzeo njegov sin Mehmed II.1449. Prvi zadatak mladog sultana bio je da osvoji ovu tvrđavu. Prvih dana aprila 1453. Posle ove katastrofe despot Konstantin je nastavio sa pohodima u Grčkoj. Murat je na to udario na njega i prodro kroz srednju Grčku. a pošto je malo pre toga umro i Teodor. Ovo novo oružje upotrebljeno je prilikom napada na grad i presudilo bitku. Mehmed II je bio odlično opremio svoju vojsku. 6. Prema njoj je stajo u gradu mali broj grčkih i još manji broj latinskih vojnika ukupno oko 700 Đenovljana. ne ostavivši poroda. koji je u više mahova pokušao da se pomoću Turaka dočepa prestola. Glavni juriš bio je usmeren na gradske zidine sa kopna.12. Konstantin Dragaš stigao je u prestonicu. godine Murat se u Jedrenu sastao sa predstavnicima kralja Vladislava. a pre svega je.1448. Vlast u Moreji delili su Toma i Dimitrije. Vizantijska prestonica nalazila se usred turske teritorije i delila azijske od evropskih teritorija. Krunisan u Moreji. ali je turska topovska vatra oborila zid. koji je 10. carska kruna je pripala Konstantinu. godine Mehmed II je sakupio pred Konstantinopoljom ogromnu vojsku. No mletačka flota nije mogla da spreči prebacivanje turske vojske i 10. despota Đurđa i Jovana Hunjadija i ugovorio sa njima primirje na deset godina. proširio svoju vlast na Fokidu i dalje do Pinda. Turci su upali u Moreju i odveli preko 60 000 zarobljenika. Jovan VIII umro je 31.

Tri dana i tri noći trajalo je pljačkanje grada. što je izazvalo oduševljenje branilaca. 115 . Zlatni Rog je bio zatvoren debelim lancem. U zoru je počeo juriš. 1456. Više juriša odbijeno je. maj Mehmed je naredio opšti napad. Sam car je. Tada je sultan u napad bacio svoju glavnu rezervu. janičare. Posle službe vojnici su se vratili na položaje i sve do kasno u noć car je vršio inspekciju trupa. koji Turci i pored svih napora nisu mogli probiti. Za 29. Uskoro je ceo grad bio u njihovim rukama.Pemptona. godine nestala je i Morejska despotovina. Sofiji po poslednji put. godine. uništena su blaga neprocenjive vrednosti. umetnički spomenici i rukopisi. Konstantin XI Dragaš borio se do poslednjeg daha i napao je smrt u borbi. počeli su da popuštaju i bedemi grada. a Bosna 1463. ali je odbrana grada odolevala. Posle teške borbe trupe su uspele da prodru na zidove. rešen da ne nadživi stvar koju brani. jer su Turci primetili da je to najslabija tačka utvrđenja. Konstantinopolj je preimenovan u Istambul i postao je prestonica otomanskog carstva. 22. ali posle sedmonedeljnog jurišanja. sa središtem u Konstantinopolju / Istambulu. Grci i Latini. godine osvojena je Atina. Tako se ponovo uspostavilo jedno carstvo koje se prostiralo od Mesopotamije do Jadrana. Uoči tog dana. Aprila Osmanlije su prevukle preko kopna veći broj brodova i započeli bombardovanje grada i sa kopna i sa mora. a 1460. što je izazvalo zabunu u redovima branilaca i ubrzalo prodor Turaka. boreći se na zidinama grada davao primer odlučnosti i požrtvovanja. okupili su se u Sv. Srpska despotovina pala je 1459. Godinu dana kasnije istu sudbinu doživela je i Trapezuntska carevina i time je poslednji komad grčke zemlje došao pod tursku vlast. Prilikom jednog pokušaja došlo je do pomorske bitke u kojoj je vizantijska flota odnela pobedu. U odlučnom trenutku kardinal Ćustinijani smrtno je ranjen.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful