Почеци Византије;

- римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера – извори развитка;
- победа хришћанства и премештање државног средишта на Исток – почетак
византијске ере;
- византијски владар – римски цар и поглавар целе хришћанске васељене;
хијерархија држава;
- полазна тачка Византије – Римско царство изашло после велике економске
кризе III века; Исток показао већу издржљивост у односу на Запад, али и у њему је
дошло до привредног опадања, недостатка радне снаге и назадовања трговине и
занатства; пораст броја латифундија, на рачун државних поседа и ситних
поседника; сељаци се везују за родну груду;
- римски принципат замењује доминат; цела државна управа је у рукама цара и
бирократије; царско достојанство више није врховна магистратура, већ деспотска
власт, која се заснива на вољи Божјој;
- сенат, војска и градско становништво (деме) у рановизантијском периоду
ограничавају царски апсолутизам;
- црква добија све већи значај у држави – тесна и присна веза државе и цркве; цар
има моћ над црквом;
- цар је врховни војни командант, врховни судија и законодавац, и бранилац
цркве и праве вере; ствара се верско-политички култ цара као Божјег изабраника и
живог симбола царства које му је Бог поверио; сви поданици су његове слуге, и у
његовом присуству ничице падају пред њега (проскинеза);
- Византија је водећи светски културно-просветни центар; у њој се стапају римско
уређење (римско право), грчка култура (филозофија,песништво,историографија) и
хришћанство у синтезу;
- византијска моћ се заснива на новцу, у њој влада новчана привреда, за разлику
од остатка света; надмоћна је управно, војно и финансијски у односу на окружење;
2.

Реформе управе Диоклецијана и Константина;

- царска аутократија, централизам и бирократизам – основни принципи;
- учвршћује се царски ауторитет, спречава се већа концентрација власти;
раздвајају се цивилна и војна, централна и провинцијска управа;
- због величине царства, постоји потреба за поделом државне територије, па и
саме царске власти; Диоклецијан ствара владалачки колегијум од 4 члана
(тетрархија): 2 августа (Диоклецијан и Максимијан) и 2 цезара (Констанције и
Галерије); један август је управљао источним (Никомедија), а други западним
делом царства (Медиоланум-Милано), а уз сваког августа је стајао по један цезар
(Сирмијум-С.Митровица и Тревери-Трир), који није био у крвном сродству, већ је
усвојен и биран по заслузи; Константин Велики је напустио систем адопције, већ је
царство поделио члановима породице;
- Диоклецијан је преуредио провинцијску управу укинувши Италији
привилегован положај, и укинуо је разлику између царских и сенатских
провинција; Царство је подељено на 12 дијецеза;

- Константин је поделио царство на префектуре, па је свака префектура
обухватала неколико дијецеза, а свака дијецеза већи број провинција;
- Источна префектура (Praefectura praetorio per Orientem): 1.Египатска, 2.Источна,
3.Понтијска, 4.Азијска и 5.Трачка дијецеза (Египат, Либија, предња Азија и
Тракија)
- Илирска префектура (Praefectura praetorio per Illyricum): 1.Дачка, 2.Македонска
дијецеза (од Грчке на југу до Дунава на северу)
- Италијанска префектура (Praefectura praetorio Illyrici, Italiae et Africae): Италија,
Латинска Африка, Далмација, Панонија, Норик и Реција
- Галска префектура (Praefectura praetorio Galliarum): Галија, Британија,
Иберијско пол. и зап.Мавретанија;
- на челу префектура су се налазили преторијски префекти; префект Истока
(Цариград) и префект Италије су били највиши достојанственици, иза њих су
префект Илирика (Солун) и префект Галије;
- одвајање војне и цивилне власти: цивилна управа провинције је у рукама
намесника, док војну управу има дукс (dux), који је врши у једној или више
провинција;
- преторијски префекти настоје да увећају моћ, тако да царска власт даје већу
надлежност намесницима дијецеза, викарима;
- Рим и Цариград су изузети из надлежности преторијских префеката и
потчињени су својим градским префектима; цариградски префект-епарх је имао
водећу улогу у престоници, и био је највиши представник сената; једини је од
високих функционера који није носио војничку униформу већ грађанску римску
тогу; потчињено му је судство, снабдевање града, као и привредни живот;
- у време Константина, власт преторијских префеката је још више ограничена
изграђивањем централне управе; најутицајнији њен представник био је magister
officiorum, чијем надзору су потчињена сва officia у држави, практично цела
државна администрација; његов officium су чинили аgentes in rebus, царски курири,
који обављају и обавештајну службу; он брине и о царевој безбедности, јер је
заповедник царске гарде, scholae palatinae; с обзиром да је руководио целим
дворским церемонијалом, проистиче да је био задужен за примање страних
посланстава и односе са спољним силама («шеф дипломатије»); од IV века
руководи и поштанским саобраћајем;
- од времена Константина Великог, један од најважнијих чиновника био је
quaestor sacri palatii, који стоји на челу правосуђа, редигује законе, и контрасигнира
царске указе;
- на челу финансијске управе стоје шефови државне благајне (fiscus) и приватне
царске благајне (res privatae), који се зову comes sacrarum largitionum и comes rerum
privatarum; њихова функција је била ограничена тиме што се основна дажбина,
анона, плаћала директно префектури преторија;
- пошто све везано за цареву сакралну личност добија посебан значај, једна од
најважнијих установа постаје sacrum cubiculum, која брине о приватној царској
имовини, нарочито о царској гардероби, а њен управитељ, praepositus sacri cubiculi,
је један од најважнијих достојанственика Царства; за време слабих царева је
надзорник царске ложнице често био најмоћнији човек у Царству; под
оријенталним утицајем praepositi су били махом евнуси, као и царска послуга;

- Цариградски сенат је био саветодавно тело, јер је у свему одлучивала царска
воља; ипак, сенат је приликом промена владара имао право избора и потврђивања
новог цара, у случају да цар себи није одредио наследника; његови чланови су били
потомци римских сенаторских породица, чији је већи део Константин успео да
привуче у Цариград; поред њих, у сенат су улазили царски чиновници из 3 највише
класе: illustres, spectabiles и clarissimi; чланови сената су пре свега били богати
земљопоседници, и ту је лежала њихова снага; активно су иступали само illustres; у
VI веку, највиши достојанственици су носили нов назив, gloriosi (пример
деградирања титуле);
- поред сената, као ужи савет је постојао тзв. sacrum consistorium (од лат.consistere
– стајати), чији су стални чланови, comites consistorii, били највиши чиновници
централне управе, а осим њих су састанцима могли присуствовати и сенатори;
њихове седнице су се звале silentium (σιλέντιον – силентион), и овај назив је постао
касније званично име царског савета, који није био сталан орган, већ га је цар
сазивао по потреби, при решавању важнијих државних и црквених питања;
- колони, који чине већину сељаштва, све више падају у наследну зависност од
својих господара; Диоклецијанов порески систем је то убрзао; пошто је новац
изгубио вредност, новчане дажбине су постале безначајне, па је много већи значај
имало давање у натури; Диоклецијан је сва та ванредна натурална давања озаконио
и претворио у сталан порез, анону, која сада постаје основни порез и приход
државе, али сав њен терет пада на сеоско становништво;
- Диоклецијанов систем, звани capitatio-iugatio, усклађује основне компоненте
аноне, главарину и земљарину; јединице опорезивања су: комад земље одређене
величине и квалитета (iugum), и човек који га обрађује (caput); при разрезивању
пореза, они се броје одвојено, али као што iugum не може бити опорезован ако не
постоји caput који га обрађује, тако не може ни caput бити опорезован ако не
поседује iugum, тако да је за сваки iugum тражен по један caput;
- градско становништво без земљишних поседа није плаћало анону, али су већ од
Константина трговци и занатлије плаћали посебне високе дажбине у злату, аuri
lustralis collatio (хрисаргирон);
- због недостатка радне снаге у пољопривреди, настао је систем έπιβολη
(епиволе), који се појавио најпре у Египту за време Птолемеја, а састојао се у томе
да је државна угарена земља принудно додељивана приватним власницима,
велепоседницима, који су имали задатак да га обрађују и плаћали су на њега порез;
- римски новац у III веку потпуно губи своју вредност и прелази се на натуралну
размену добара, што у западном делу Царства остаје на снази више векова, док на
Истоку новчана привреда опет добија превагу, што се огледа у плаћању аноне и
других дажбина у новцу; Константин је успео да створи нов и солидан новчани
систем, а основну јединицу тог система чинио је златни solidus, νόμισμα - номизма
(4,48 g, 1 фунта=72 златника); сребрни новац, seliqua (2,24 g, 1/24 златника,злато 12
пута скупље од сребра);
- у доба Диоклецијана и Константина је и војска доживела дубок преображај;
римска армија је до тад била погранична војска, развучена широм бескрајних
граница Царства, није било мобилних трупа унутар Царства сем преторијанске
гарде; показала се потреба за стварањем мобилне јаке војске која би служила као
резерва против спољних непријатеља и као ослонац цара против унутрашњих; то је

. па је оставио свом савладару Максимијану западни део Царства. све је више страних најамника.Константин је настојао да подигне сјај и богатство свога града украсивши га велелепним зградама и уметничким споменицима скупљеним по целом Царству. добијају за своју службу земљишне поседе. и сталном опасношћу од јачајућег Сасанидског царства у Персији. и на Истоку и на Западу. па њен најважнији елеменат чине Германи. 3. новембра 324. и претворивши је у нову престоницу Царства.војска се све више варваризује. тако да је Цариград од почетка имао . као и привилегије. била с копна приступачна само с једне стране. на Истоку су постојала 3 команданта са регионално ограниченом командом: magistri militum per: 1. limitanei. па је уведено да се на царском двору. Цариград је непрекидно растао. развила се у најважнији трговачки и саобраћајни центар тадашњег света.Illyricum. 3. окружена Босфором са истока. ускоро се од ове поделе одустало. а већ је нова престоница свечано инаугурисана 11. на њу су пренете све традиције везане за стари Рим.док је број становника Рима стално опадао.Orientem. са титулом magister equitum et peditum praesentalis. док је источни задржао за себе и боравио у Никомедији. којом је Константин постао и господар Истока. тако да војници на лимесу.положај је генијално изабран. Златним Рогом са севера и Мраморним морем с југа. као и поморски пут између Егејског и Црног мора. узрок ове поделе је страх од јачања једне личности као заповедника војске.већ је Диоклецијан уочио ту потребу. . и постају врста сеоске милиције која живи од свог имања. . а од становника царства Илири. већ и новим војним задацима: надирању варвара са севера преко Дунава. а све већу улогу одиграва коњица.. али и прераста њену улогу. .као врховни војни команданти јављају се за време Константина magistri militum.зидање је отпочело после победе над Лицинијем. . а са задатком да брани границу. а и погранична војска добија специјални карактер. . . при чему пешадијом заповеда magister peditum.требало да обезбеди exercitus comitatensis.ипак.Thracias. а потчињени су им били и duces пограничних трупа (limitanei). и контролисала је трговину и саобраћај између Европе и Азије. с обзиром да је нова престоница лежала на граници два континента. тек је Константин на Истоку створио нов државни центар изградивши стару грчку варошицу Византион на Босфору. . а у VI веку је имао преко 500. па је непуних 100 година по оснивању надмашио Рим. 2.померање тежишта државе на Исток било је условљено не само већом развијеношћу источног дела Царства. нарочито замашно било је зидање цркава. . чак је и у свом плану нова престоница у свему подражавала стару. који су заповедали над comitatenses.000 становника. Оснивање Цариграда.маја 330. који замењује стару преторијанску гарду. поставе 2 војна заповедника истог ранга. а коњицом magister equitum.

Аријева наука је осуђена. који је управљао Истоком. па су умеренији пришли опозицији. 5. науке и уметности. становништво је по језику и култури било претежно грчко.после верских превирања под Констанцијем. аријанство је доживело слом после погибије источноримског цара Валенса (378). али су признали подобносушност (όμοιούσιος) Оца и Сина. а остали су се приближили радикалној струји и цару. . одбијао да призна једнакост Оца и Сина. и још дуго су се после слома германска племена ипак држала аријанства. на сабору се рсправљало о учењу александријског презвитера Арија који је. Улфила. на челу са Атанасијем Великим. . очаран сјајем антике и њене културе. . и усвојено је да је Син јединосуштан Оцу (όμοούσιος).велики историјски значај има то што је у доба аријанске превласти почело покрштавање Гота. био присталица никејског учења. потврдама и допунама одредби Никејског сабора и стварањем «символа вере». која се држала аријанске науке. аријанство још није било савладано. дошло је до паганске реакције под Јулијаном. је силом сузбијена на саборима у Сирмијуму и Риминију (359). настао је расцеп и међу семиаријанцима. 4. који нису признали јединосушност. ситуација се променила када је Констанс погинуо у борби са узурпатором Магном Магненцијем (350). . Константин је издејствовао да Арије буде поново примљен у хришћанску заједницу. . Христолошке распре IV века. рукоположен је за епископа од стране аријанаца. утичући и на његове одлуке. а Констанције га савладао у бици код Мурсе (351). а разочаран безбројним хришћанским распрама. на Западу. због овога се аријанство. и није прихватао Христа за бога.изразит хришћански карактер. а победа православља је потврђена на II васељенском сабору у Цариграду (381). био је аријанац. политички побеђено. што је постала догма и уз допуне са II васељенског сабора чини «символ вере». који је водио непопустљиву борбу за никејску догму. поцепало се на 2 табора: семиаријанце. Јулијан је припадао слоју неоплатоничара и . док је млади Констанс (337-350). и радикалну струју. без обзира на многа прогонства и сукобе са царском влашћу. међутим. преводилац Светог Писма на готски језик. те је аријанство проглашено за државну веру.пресудом Никејског сабора.верски проблем је пооштрио неслогу између Константиновим синовима и јаз између Истока и Запада. Констанције (337-361). полазећи од монотеистичких схватања. па су германска племена примила хришћанство у његовом аријанском виду. али је надмоћ млађег брата натерала Констанција да врати протеране православне епископе.најјача манифестација христијанизације Римског царства у Константиново доба била је сазивање I васељенског сабора у Никеји (325). . а опозиција. али је тиме ушао у сукоб са александријским патријархом Атанасијем Великим. сабор у Сердици (343) није донео измирење.Констанцијева победа је значила уједно и тријумф аријанства. цар је сазвао сабор и управљао њиме. Јулијан Апостата (361-363).

на Рајни са Аламанима. побожни Јовијан (363-364) је пожурио да са Персијом склопи мир. у то време је почела и Сеоба народа. . тако да се Византији отворила борба на два фронта.Теодосије је био ватрени присталица православља.ретора. којим је Византија изгубила извесне области у Месопотамији и Јерменији. а православље је постало једина допуштена вера. и заједно су пљачкали околне провинције. . . и после II васељенског сабора (381) је свим средствима подржавао православље и прогонио јеретике.Визиготи су се дигли под Аларихом и пустошили цео Балкан. поставивши га за magister militum per Illyricum. . foedus. па су Остроготи насељени у Панонији. 6. која је имала упориште на Западу. за Визиготима су дошли и Источни Готи (Остроготи) и Хуни. а и заузимали су највише командне положаје. на Истоку покушај паганске реакције није имао одјека. после његове смрти при походу на Персију. а и после ове поделе је све до пропасти Западноримског царства остала подела на два дела. поготово што је код организовања новог паганског клера копирао устројство хришћанске цркве. у међувремену је у Сирмијуму Грацијан (375-383). које чине префектуру Илирик) и Хонорију (припала му од илирских провинција само Панонска дијецеза). као и међу варваризованом војском. цар Валенс је похитао са персијског бојишта. поготово у Риму. . био присталица никејског учења. који је био аријанац. који је добио Исток (припале му и Дакија и Македонија. за његове владе је довршена христијанизација државе. у Британију су упали Сакси и Ирци. а Визиготи у северном делу Тракије. Готи су уживали потпуну аутономију и примали високе плате. па су Готи чинили већину царских трупа. дошло је до изражаја варваризовање војске. . отада је повучена историјска граница Истока и Запада.после трагичне погибије Јулијана. док је његов брат Валентинијан I (364-375).држава је из очајног положаја могла да се извуче само погодбама и споразумом. који је владао на Западу. године (Готи и Византија). која је трајала све до краја Византијског царства. где су Визиготи потпомогнути Остроготима потукли царску војску. а заузврат су били дужни да као федерати пруже Царству војну помоћ.цареви су по одласку Гота са Балкана склопили са њима савез.први цар који је водио рат на два фронта био је Валенс (364-378). Подела Римског царства 395. прогласио Теодосија I за августа (379). и желео да врати паганске обичаје и религију. Теодосије га је ипак на самрти (395) поделио својим синовима Аркадију. син Валентинијана. али је погинуо у бици код Једрена (378). ипак.пошто је после грађанских ратова успео да уједини Царство. . све до Цариграда и јужне Грчке. тражећи да се населе. а мир је успостављен кад је источноримска влада поверила Алариху команду над војском на Балкану. . и његов покушај реакције је закопан с њим. на Дунаву се ратовало са Сарматима и Квадима. највећа криза је настала кад су Западни Готи (Визиготи) под притиском Хуна упали преко Дунава у дунавске покрајине. што им је влада и омогућила у Тракијској дијецези.

.40-их година V века Византија је доживела нову навалу са севера. право и филозофија. издигла се нова сила: римска црква. . то је прва збирка царских закона издатих од Константина Великог. на челу са Атилом. чијем утицају треба приписати оснивање Цариградског универзитета (425). јер је законик обнародован и на Истоку и на Западу. страдали су многи градови на Балкану (Сирмиум. док тога више није било у супротном смеру. а у Галији и Шпанији – Визиготи. Атила је кренуо на запад. су створили огромну државу. папа Лав I (440-461) је истакао примат римске цркве. на ком се изучавала граматика.изнад хаоса у ком се нашао Запад. . са грчким и латинским професорима. према представницима антиохијске школе. идуће године су Хуни опљачкали Италију. али се сада постављало питање начела божанског и човечанског у Христу. па је византијска војска реорганизована.док је Гајна постављен за magister militum praesentalis и са војском је ушао у Цариград. 7. . . . а Германи (Готи) су из ње потиснути. .објављивање Теодосијевог Кодекса – Codex Theodosianus (438) је било од огромне важности за правни развитак Царства. али се после смрти Атиле (453) њихова држава распала.слаби цар Теодосије II (408-450) владао је у почетку под утицајем своје енергичне сестре Пулхерије. представници александријске школе су имали учење о Богочовеку. .византијска влада је склапала с Атилом уговоре о миру обавезујући се на плаћање данка. у Христу су постојале две одвојене природе: божанство се оваплотило у Христу. реторика. снажно је наглашен принцип државног јединства. насупрот томе.после убиства Ајеција и Валентинијана III (454/5) у Западноримском царству је настао хаос. установљена је догма о једносуштности Сина са Оцем. у име царева Теодосија II и Валентинијана III. а затим је био под утицајем супруге АтенаидеЕвдокије. човеку рођеном од Марије. Хуни. у ком се стопила божанска природа са човечанском. Исток се ослободио Алариха пошто је овај кренуо са својим трупама у Италију и заузео Рим (410).у Цариграду је превладала антигерманска странка (400). при упаду у Галију је поражен од стране западноримског војсковође Ајеција у бици на Каталунском пољу (451).после победе над аријанством. већ само Христородица. и почели да пљачкају византијску територију. 8. па она не може бити Богородица. после тога су још изузетно слати закони источноримских царева на Запад. . Емона). док су области изван Италије већ држали варвари: у северној Африци Вандали. подела међу њима је била све дубља. Кодификација V века (Codex Theodosianus). мада су се убрзо вратили. Христолошке распре V века. Наисус. Сингидунум.

ово је била потпуна победа Цариграда. и тиме заправо исказивале своју тежњу за осамостаљењем. Eвтихије. «недељивим. на III васељенском сабору у Ефесу (431) је Несторије подлегао и био проглашен за јеретика. Лав се обратио за помоћ малоазијском племену Исавријанаца.за време Диоскора. александријска странка је још једном тријумфовала на тзв.до наглог преокрета је дошло кад је на престо у Византији ступио Маркијан (450-457). . сада су се Рим и Цариград удружили против Александрије. па је средином V века одлучујући утицај у Цариграду имао Алан Аспар који се ослањао на германске трупе.. после потискивања Аспара. али и неспојивим». .на цариградску епископску столицу је дошао Несторије (438). је био свемоћан. узео грчко име Зенон и оженио се царевом ћерком. а још више Лав I (457-474). . где је сузбијањем опозиције монофизитизам проглашен за државну веру. Исавријанци. представник антиохијске школе. Александрија је задржала примат.ипак. одбацивши тако и несторијанску и монофизитску јерес. . док је са Римом био скоро потпуно изједначен. божанску природу.Евтихије је полазећи од Кирилове науке отишао даље и тврдио да су се две природе у Христу слиле у једну. а представник њене странке на царском двору. . па је Аспаров син Патрикије ожењен другом царевом ћерком и уздигнут у ранг цезара. Аспар је убијен. .после распада Хунског царства дошао је на Исток нов германски талас.Африци на челу са Василиском (468). а на власт су захваљујући њему дошли и Маркијан. Кириловог наследника. који је преузео примат међу источним црквама. и отад су сви цареви примали круну из руку престоничког патријарха. али је она поражена. које су прихватиле монофизитизам. утицај германских елемената у византијској држави почиње поново да расте.ради ослобађања од Аспаровог туторства. након овога је створен јаз између централних покрајина и источних провинција. супротставио му се александријски патријарх Кирило. на чију су страну стали Рим и богато египатско монаштво. . тако да је супротно несторијанству настао монофизитизам. он је сазвао IV васељенски сабор у Халкедону (451). прихвативши догму о двема природама у Христу. Разбојничком сабору у Ефесу (449). исавријански поглавица Тарасикодиса је дошао са јаком четом у Цариград.Лав I је био први цар који је примио круну од стране цариградског патријарха. Лав I је одлучио да помогне западноримској влади и послао је јаку флоту против Вандалске државе у сев. у Цариграду је опет избио јак антигермански покрет (471). после тога је дошло до новог уздизања Германа. Германи (Готи). . а Патрикије разведен и рашчињен. Цариград и Рим су осудили Евтихија као јеретика. међутим. што је показивало моћни положај који је цариградска црква добила на Халкедонском сабору. међутим.

Василиск је за време своје кратке владе стао на страну монофизита и осудио одлуке Халкедонског сабора. тако да је исавријски талас заменио германски. првобитно су биле 4 странке. и заобилазио је саме изразе «једна природа» и «две природе». папа је осудио Хенотикон и бацио анатему на цариградског патријарха. на престо је дошао његов унук.. . па је издао Хенотикон (482). странке плавих и зелених. Теодерих Страбон је умро (481).Зенонов долазак на власт се поклопио са падом Западног Римског царства. и постављен је за magister militum per Italiam. 9. у Тракији по Теодерихом Страбоном.када је Лав I умро (474). па је Византија стављена пред свршен чин. на Балкану су постојали још увек јаки остроготски контигенти. већ и политичке организације. који није бранио ни монофизитску ни диофизитску науку. . . .већ 475. и долазило је до заоштравања између њих и централне власти. Лав II. али су се «бели» спојили са «плавима». борба је завршена у корист Теодериха. већ га је само продубило јер су се створиле три странке: монофизити. a Зенон је постављен за савладара малолетном сину. све више је монофизитизам узимао маха у источним провинцијама. је признао врховну власт византијског цара. .верски проблем није био решен. њихова имена су потицала од боја хиподромских кочијаша. .деме или странке «плавих» и «зелених» нису биле само спортске.водеће елементе странке плавих чинили су представници старе грчкоримске сенатске аристократије. то није довело до решења проблема. а после смрти Лава II. . ипак. с ким се Византија завадила. нови господар Италије. а Византија се заувек ослободила обесних Германа. . и на престо је доведен Василиск. чије је вође (демархе) именовала царска влада. па је у Италији настала Остроготска краљевина (493). Деме. али је Зенон након 20 месеци успео поново да се дочепа власти (476-491). је дошло до завере која је оборила Зенонову владу. док су странку зелених водили припадници новог чиновничког сталежа и сталежа крупних трговаца пореклом из источних области. језгро дема чиннили су припадници градске милиције. па је византијска влада наговорила Теодериха Амалијца да крене у Италију против Одоакра. диофизити и они који подржавају царску политику. а «црвени» са «зеленима». Зенон је преузео престо. а овај му је одговорио брисањем папиног имена из диптиха.Хиподром је био главна позорница тежњи народа.Зенон је покушао да реши проблем компромисом између источних монофизита и православаца. .ускоро се Византија коначно ослободила Германа. а у Мезији под Теодерихом Амалијцем. Одоакар. а зелени представници источног монофизитизма. вршиле су важне јавне функције служећи као градска милиција и учествујући у градњи зидина. тако да је дошло да првог већег раскола између Рима и Цариграда.из тог разлога су плави били представници грчког православља. . Зенонов и Аријаднин син.

у почетку се држао Хенотикона. Јустинијанова спољна политика. Гелимера (пролеће 534) учиниле су крај вандалској власти у Африци. тако да је њеним представницима било забрањено свако вршење државне службе. Персијанци на истоку и Словени на северу су претили да сруше Царство. али га је од тога одвукла Теодора. Нарзес је почео преговоре са плавима. укинуо је хрисаргирон. побивши више десетина хиљада људи. Јустинијан је већ био спреман да побегне. једног од најбољих војсковођа старог света. који је крваво прогањао монофизите. картагински егзарх је послао свог истоименог сина Ираклија са флотом против Фокине страховладе. као и одлучност и вештина Велизара и Нарзеса. септембра.био је присталица монофизитизма. а овај је стигао 610. уз помоћ странке зелених. али се анона више није убирала у натури већ у новцу. због монофизитске реченице која је унета у песму Тројесветих.. . тако да је побуна угушена. уз Јустинијана (527-565) је нераскидиво везано име његовог највећег војсковође. побунила се странка зелених.000 до 16. ово је била победа виз. избила побуна «Ника» (по лозинки побуњеника: νικα – побеђуј).Анастасије је водио прави рат против Исавријанаца. Велизара. а Фоку су подржавали плави. . а врхунац кризе био је устанак заповедника трачке војске Виталијана (513). палили јавне зграде.за време Фоке (602-610). две битке недалеко од Картагине (Ad Decimum. а Велизар је упао са четом у Хиподром и извршио масакр. . у Хиподрому је Ипатије. што је довело до огорчења међу православцима и сукоба између дема. Јустинијан 533. синовац Анастасија I. и сломио је њихов отпор (498). побуна је узела огромне размере.Aнастасије I (491-518) је био добар администратор. избила је побуна (512).000 пешака и коњаника под командом Велизара. која постаје префектура. који се посебно бавио вођењем финансија. принудни откуп по утврђеним ниским ценама. убирање пореза је пренео на преторијске префектуре.аристократије над демама. па је због тога дошло до уједињења странака плавих и зелених у борби против царске власти. консолидовао је бакрени новац (follis) и утврдио његову вредност према злату и сребру. што је довело до раскола у побуњеничким редовима. али је све више водио монофизитску политику. децембра 533) као и заробљавањем вандалског краља. а престоница је била у пламену.крунисан за цара. Анастасије је био присталица странке зелених. шаље у Африку војску од 15. под зидине Цариграда и преузео власт. па су плави иступали против његове владе. . вређали цара у Хиподрому. Јустинијан је желео да се коначно разрачуна са демама. и Tricamarun. . који је три пута долазио пред зидине Цариграда и преговарао са царем. па је 532. у земљи је дошло до грађанског рата.за време владавине Јустинијана I (527-565) je дошло до борбе између дема и централне власти. 10. потребе државе је задовољавао coemptio. иако верски сукоб није био једини узрок Виталијановог устанка. сам чин иступања Виталијана као браниоца православља имао је посебан значај.

000 људи. породично право је човечније под утицајем хришћанства. . Византија у њој организује војно заповедништво. с јесени или у зиму 539—540. са свега 9. 546. на челу са Трибонијем (Tribonius) и налаже им да прикупе и кодификују целокупну правну заоставштину класичног периода римског права (ius) и све прописе које су издали императори пре њега (leges). врховно заповедништво над Италијом. Digestаe (Пандекте) (збирка списа римских правника.). Византији се враћа опустошена ослабљена земља. пословне и имовинске везе. и око 535. Кодификација VI века. Corpus Iuris Civilis (Зборник грађанског права) састоји се из четири дела: Јустинијанов кодекс – Codex (збирка императорских одредаба из времена од Хадријана до Јустинијана. кршећи "вечити мир" из 532. живот друштва. загосподаривши Сицилијом крајем 535. године. 540. породице. . али је Јустинијан приморан да с њима. заслугом патриција Либерија од 550-554. затим 562. Италија (која касније постаје префектура под заповедништвом равенског егзарха) враћена је империји. Кодекс. објављена 533.резултат њиховог рада. између 542-547. али догматска искључивост искључује могућност сваке правне заштите нехришћана. 11. коме Јустинијан поверава. док је већи број Новела обкављен на грчком. нападају Антиохију. у походима на север. После пораза и смрти Тејаса (552). унапред предодређена за деобе. Јустинијан oбразује комисију од 16 правника. Јустинијанова обнова није спасла царство од опасности које су му претиле са истока. године. Велизаров наследник Нарзес. први пут скупљени списи и систематски сређени. остроготски владар. почетком 540. и заробљава Витигеса.кодификовано римско право регулише јавни и приватни живот. Дигесте и Институције су објављене на латинском. опседа га са огромном војском (фебруар 537—март 538). император Јустинијан стиже до Саве и Дунава. у Шпанији Јустинијан ослобађа само Андалузију и приморску област на југоистоку од Визигота. тешкоће у којим се налази Исток одражавају се и на Запад где се јављају побуне. обнови мир који га све скупље стаје. . Велизар започиње освајање Италије. стао је на пут Тотили (552). са веома оскудним средствима. Велизар ће их потући на Еуфрату. улази на препад у град. уз знатно појачање. Витигес. конципиран као уџбеник) и Novellаe (нове одредбе и прописи објављени за време владавине Јустинијана). . у Италији енергични краљ Тотила поново осваја скоро цело полуострво. угушена је побуна Бербера (546 —548). он осваја Напуљ и Рим (536). град разарају а становништво расељавају. године реновира град Сингидунум. Персијанци. пошто је најзад добио појачање од Јустинијана. карактеристична црта је и истицање царског апсолутизма.одмах затим 535. Institutiones (изводи из два претходна дела.). са коментарима. Велизар опседа Равену. укључујући Рим. У Африци само благодарећи енергији гувернера Јована Троглите.настојећи да поврати моћ и славу Римске Империје. на челу са Хозројем I Ануширваном. објављен 529. Јустинијанови правници су вршили и неке измене римског права у складу са хришћанским моралом и обичајним правом хеленизованог Истока. појединца.

племе сродно Хунима. иако је на читавој територији Балканског полуострва подигао низ утврђења. одакле су их потисли западни Турци. па су вршили територијалне уступке Аварима и плаћали им данак. . . 550. . . . па су Авари остали једини господари Паноније. док су Анти били источно од њих. али су били поражени од Франака. Виминацијум и Августе. и нанели Византинцима тежак пораз код Адријанопоља (Једрена).после мировања од две деценије Словени су почели да прелазе Дунав и пустоше Балканско полуострво (578-579).12. Словени се нису одмах вратили преко Дунава. Византија и Авари су потписали мир уз обавезу годишњег данка од 80.учвршћивањем Авара.000 златника (582). прва аварска мета је био Сирмијум. Словени су живели на самој обали Дунава и уз реку Прут. . ипак.000. али нису били у стању да бране град и област око њега. Јустинијан I је на дунавској граници за команданта поставио Хилвуда. Авари су уништили гепидску државу (567). јер је скоро сва војска била усмерена на Запад. следећи напад је био заједно са Кутригурима (558). па су они ишли на запад преко области северно од Црног мора и Кавказа и дошли до ушћа Дунава где су покорили словенска и антска племена. који је све до смрти (533) успевао да спречи словенске упаде.за ток византијско-словенских борби је била кобна политика Јустинијана који је мало пажње усмерио одбрани балканских провинција. али је царска војска под командом Германа успела да га сузбије. па је Византија позвала Аваре у помоћ. између Дњепра и Дњестра. и Авари су желели на запад. је велика маса Словена прешла Дунав и преко провинције Тракије стигла све до обала Егејског мора. који су Византинци заузели искористивши тешкоће Гепида (567). непосредно после тога. али је већ 584. те су остали у Панонији. није било довољно војне посаде у њима. већ у склопу низа племена (Бугара. до Драча. кад су провалили до Цариграда и Термопила. . су живели до средине VI века у Туркестану. иселили су се у Италију (568).на северне границе Византије Словени стижу почетком VI века. на шта Маврикије (582-602) није пристао. пошто су пристали уз Лангобарде. према Тракији и Далмацији. Словени су прешли опет Дунав и кренули у два правца. па су Авари освојили Сингидунум.средином VI века је долазак Авара изазвао велике промене северно од Дунава. и заузела град Топер на ушћу Месте. Словени нису у почетку желели да се трајно населе. остатака Хуна). Византија је на северу добила новог непријатеља. Словени и Авари. где су се умешали у борбу између Лангобарда и Гепида. када је Бајан после опсаде града и изгладњивања становништва ипак успео да га освоји. . и они су на челу са хаганом Бајаном напали Словене на доњем Дунаву и имали делимично успеха у томе.први напад на византијске области су предузели Анти за владавине Јустина I (518-527). кад су Лангобарди уочили да су им Авари незгоднији противник. византијски писци VI века разликују 2 словенске групе: Словене и Анте. али не сами. Авари. већ да само пљачкају и воде заробљенике.Словени су провалили 548. ратовање Авара на страни Византије је само одложило пад Сирмијума (582). Бајан тражио да се та сума повећа на 100. већ су остали да презиме у Византији са све опљачкним пленом.

а код Сингидунума су се пребацивали из Паноније преко Дунава и Саве. Епидаурус). што је довело до побуне. тражио повећање данка. Смољани (преко реке Месте).Фока је обновио ратове са Персијанцима.. дошли до самог Цариграда.Словени су прелазили Дунав на данашњој румунско-бугарској граници. пустошили Тракију све до испред самог Цариграда. и у томе успео (619). Маврикије је издао наредбу да војска презими на непријатељском тлу. па је војска кренула ка Цариграду. па је Маврикије одлучио да Аваро-Словене нападне на њиховој територији.словенско-аварске чете су продирале и у Далмацију. са обала доњег Дунава су дуж обале Црног мора ишли до самог Цариграда. у Цариграду су почеле да се плету интриге око Приска.Грчкој имамо следећа словенска племена: ДраговићиДругувити (зап.Словени су са великом војском. а Приск враћен. поново су покушали са Аварима (618). а 584. где је збачен Маврикије. а 586. . али безуспешно. Виминацијум.Словени су пустошили Тракију. опсели Солун (614-616). . Тесалију и Грчку (579-583). па је смењен. Струмљани (у долини Струме). који је однео победе у борбама против словенског кнеза Мусокија.у таласима словенских напада су срушени богати градови (Сингидунум. Велегезити. Вајунити (у Епиру). . Мелинзи и Језерити (на Пелопонезу). Ринхини. али је Византија морала да потпише мир и да увећа данак на 120. Епир) и истоку (Цариград). .у Македонији и сев. ослободио аварске опсаде Сингидунум. па је послао војсковођу Приска (594) против Словена северно од доњег Дунава. а за цара проглашен вођа побуне Фока (602-610). са копна и са мора. Авари су 599-600. на челу са кнезом Хацоном. већ су желели да се трајно населе на Балкану. такође без успеха. затим долином Мораве и Вардара до Солуна. а и у крајеве између Дунава и планине Балкан. од Солуна. па је он опозван и на његово место доведен његов брат Петар. Наисус. је уследио нови. 623. Маврикије је могао да се окрене ратовању против Словена. . . Брсјаци-Верзити (између Охрида и Велеса). Византија је покушала да покрене на акцију Словене против Авара. у долини Бистрице). Словени више нису ишли због пљачке. Словени и Авари први пут заједно нападају Солун. тако да није имао довољно трупа за одбрану Балканског полуострва. Сагудати (ист. али без успеха. одакле су ишли ка југу (Тесалија. Словени су 585. . користећи њихово незадовољство потчињеним положајем. . Сердика) у унутрашњости.Ираклије (610-641) је покушао да приволи аварског хагана на мир. су се побунили Словени на територији данашње .000 златника. као и они на Јадрану (Салона 614. Пелопонез..Приск је 596. који је после почетне победе против словенског кнеза Пирагаста доживео страховит пораз. а словенско-аварски упади преко Дунава су имали свој врхунац. .после склапања мира са Персијом (591-592). али је изненадна епидемија куге међу Аварима спасла престоницу. ипак. али је хаган већ 622. много јачи напад на Солун. византијска војска је прешла Дунав код Сингидунума и водила успешне борбе на Тиси (600). од Солуна).

дошло је до опсаде Цариграда (626). аварско-словенски напад је доживео катастрофу и с копна и с мора. Егзархат Егзархат је организован од више дуката (нпр. се знатно проширио (Моравска.) који су углавном били приморски градови Апенинског полуострва.овај пораз Авара је битан због тога што они више никад нису представљали претњу за Византију. и тада је остала под управом провинцијског намесника.Словени су напали Солун и 626. Равенски егзархат Увод Равена је постала престоница Западноримског царства 404. Гепида. . Словена. и овај савез. када је заузета од стране великог византијског војсковође Велизара. Равенски егзархат је формиран и организован 584. био је представник византијског цара у Равени. тако да се Персијанци нису ни умешали у борбу. дукат Калабрија итд. и била је . ипак. и 630. Касније. Бугара. када је византијска влада препознала потребу за вођењем нове и дуге борбе. али оба пута без успеха. Равена је остала престоница све до пропасти Западноримског царства 476. за време владавине Маврикија (582-602). дукат Венеција. Егзархати.док је Ираклије ратовао на истоку против Персијанаца. са копна је аварски каган довео велику војску састављену од Авара. дукат Рима. док су Лангобарди држали примат у унутрашњости. . под Хоноријем захваљујући одличном положају своје луке са прилазом Јадранском мору и идеалном одбрамбеном положају. под притиском лангобардске инвазије која је почела 568. са копна и са мора. Словени су служили и као лака пешадија и као флота.. а и међу Аварима и Словенима је дошло до неслоге јер су Словени настојали да се ослободе потчињености од Авара. . иако кратког века. који су одмах ступили у контакт са каганом ради заједничког обостраног напада. Цивилни и војни заповедник ових царских поседа. Равена је постала седиште царског егзархата. Цела ова територија је лежала на источној страни Апенина. док су с мора примећени Персијанци. 13. на челу са франачким трговцем Самом. Околна територија се простирала од Венеције на северу до Риминија на југу.године. Она је остала престоница Остроготске краљевине све до 539.Чешке. и обухватала је и неке градове који нису били уз обалу. када је постала престоница Одоакра. а касније Острогота под краљем Теодорихом. Аустрија и неке словеначке земље).. залеђу. егзарх лично.

Ломбардија. егзархат се састојао од Истре. или Напуљ и Калабрија.под директном управом егзарха и чинила егзархат у правом смислу. упркос напорима византијских царева. У својој унутрашњој историји. што од Лангобарда који су коначно покорили саму Равену 751. који је претеча слободних наоружаних грађана италијанских градова у Средњем веку. које су испрва биле припојене царским трупама. што је спречавало стварни развој и напредак. која је постала независан заштићени град-држава.. Лангобардима). егзархат је био предмет супротних интереса који су водили ка уситњавању суверенитета и успостављању феудализма широм Европе. припале су Картагинском егзархату. У Риму је папа био прави господар. док су византијски намесници мање или више контролисали обале. Стара римска сенатска аристократија је била увређена што је њоме владао један егзарх који је биран између многих наметљивих странаца. са Пентаполисом и Перуђом. Лангобарди су контролисали унутрашњост. док су биле византијске. Папство је могло бити покретач локалног незадовољства. потреба за одбраном царских територија од Лангобарда је довела до формирања локалних милиција. Ови делови провинције Италије. који се коначно одвојио од Царства због спора око иконокластичких реформи. Лангобардска престоница је била Павија и они су контролисали велику долину реке По. Фераре. Лангобардски утицај се проширио на југ. Тоскана и унутрашњост Напуља су припали Лангобардима. Пијемонт. или да му помогне. византијска Сицилија је формирала своју управу. Из перспективе Цариграда. и нови чиновнички слој се наметнуо у сфери царске администрације. Ови наоружани људи су формирали exercitus romanae militiae. али су постепено постале независне. егзархат је чинила провинција Италија. јер су углавном регрутовале локално становништво. а Корзика и Сардинија. тако да је могао да повреди интересе Царства. тако и изнутра. Равене (егзархат у ужем смислу). Венеције (изузев саме венецијанске лагуне. а у порасту је био број мањих земљопоседника који су били рођаци. високи царски достојанственици су постали локални земљопоседници. као што их је Јустинијан заузео.. били су скоро сви изгубљени. или у најмању руку сарадници ових чиновника. што побуном папе. Околне територије су биле под управом дука и magistri militum и мање или више су биле предмет његове власти. При крају. претеча касније Млетачке републике). Крај егзархата . Равенски егзархат није био једина византијска провинција у Италији. и мало по мало царски намесник у Италији је изгубио сву истинску моћ. Однос између папе и егзарха био је динамичан. Остали градови егзархата су организовани по истом моделу. Међутим. Већ ту се егзарх суочавао са претњама како споља. унутрашњост копна Венеције. мада је номинално контролисао области као што је Лигурија (потпуно припала 640. око 740. где су успоставили кнежевине у Сполету и Беневенту. Корак по корак.

Словене и Аваре на Балкану. франачки краљ. Како је егзархат нестао. дошли су под управу катепана Италије. Последњи егзарх Равене је убијен од стране Лангобарда 751. и мали остаци царских поседа на копну. Равена је остала седиште егзархата све до побуне иконобораца (727). . данас Гибралтар) и Балеарска острва која су била саставни део дијецезе Хиспаније. Када су Франци протерали Лангобарде (756). ова донација. кога су освојили Сарацени (858). означила је почетак привремене моћи папа. Као и Равена. папа Стефан II је полагао право на егзархат. победивши вандалског краља Гелимера.Током VI и VII века растућа опасност од Лангобарда и Франака. Егзархат је укључивао провинције: Африку. Понекад је побуна била резултат царске небриге. Равенски егзархат је добио значај као царски посед у борби за византијску превласт у запдном Медитерану. Сардинију и Триполитанију. Сасаниде на Блиском Истоку.г. Картагина је имала одличну луку и бродоградилиште са прилазом Медитерану. ови остаци су претворени у теме Калабрију и Лангобардију. --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Картагински егзархат Формирање Значајна независност која је пружена егзарсима допринела је заједничкој склоности ка побуни против царских власти. Напуљ и Калабрија. Картагински егзарси Картагина је постала престоница провинције Африке када је Велизар поново освојио ову област од Вандала (533). Границе Тингитане су биле проширене на саму јужну тачку Шпаније (тада Монс Калпе. начинили су положај егзарха све више неодрживим. Истра је припојена Далмацији. После губитка Картагинског егзархата услед арабљанских освајања. Проблеми везани за многе противнике на разним фронтовима (Визиготе у Шпанији. Егзархати су одговор слабој царској власти у провинцијма и били су део опште милитаризације царства која ће довести до стварања тема и тагми под Ираклијем. Нумидију. која је потврђена од стране Карла Великог (774). Мавретанију Цезарејску. У Италији су Лангобарди били главни противник византијске моћи. У северној Африци берберски принчеви су били моћни захваљујући римској слабости изван приобалних градова. и подела између источне и западне цркве изазвана иконоклазмом и љутим ривалитетом између папе и цариградског патријарха. Егзархат је реорганизован као катепанат Италије са центром у Барију. тако да су егзарси били принуђени да решавају своје проблеме уз малу или никакву помоћ из Цариграда. Мавретанију Тингитану. и Бербере у северној Африци) натерали су централну власт да децентрализује и смањи моћ у корист бивших провинција. а када су Арабљани освојили Сицилију у IX веку. Његов савезник. појам егзарх укључује и картагинског егзарха. доделио је освојене земље бившег егзархата папи. Појам егзарх се најчешће везује за егзарха Равене. Ипак. који влада на територији северне Африке. Пипин Мали.

је са својим снагама срушио римску Картагину (698).Цивилна и војна власт је у почетку била подељена између преторијског префекта и magister militum-а Африке.000 људи берберског порекла. Током успешне побуне картагинског егзарха Ираклија (608). а онда су ушли у Триполитанију где су наишли на отпор. распиривши религиозне тензије и упозоривши Григорија на арапску најезду. изгубивши притом живот. егзархат под Григоријем се дистанцирао од Царства отвореним устанком. тако да добијамо егзарха (591). они су освојили Барку. Егзархат се вратио под царску власт после Григоријеве смрти и после тога је постао полувазална држава под новим егзархом Генадијем. осетивши византијску слабост. Избеглице из Египта. Покушај наметања трибутарног статуса изазвао је револт међу становништвом. која је била његова престоница. Поновна сукобљавања у егзархату довела су до опадања његове моћи. а тиме је изгубила и главне изворе људства и богатства. Захваљујући религиозним и политичким амбицијама. Палестине и Сирије су преплавиле егзархат. Захваљујући теолошким расправама (Максим Исповедник) које се тичу монотелитизма и моноенергизма. која је натерала муслиманске снаге да се врате у Египат. Византија и Персија. и конфликт је остао нерешен све док и Равенски егзархат и Визиготска краљевина нису пали под муслиманском најездом. . после реформи Маврикија. Визиготска краљевина у Шпанији је такође била стална претња због византијских поседа на самом јужном рубу Шпаније. Персија је стално притискала Византију. јер су се они сматрали наследницима Ахеменида. и доживео пораз. ново Персијско царство Сасанида je полагало права на све територије старе Персијске краљевине. Арапско-муслиманско освајање Прве муслиманске експедиције су кренуле из Египта. егзарх Григорије (рођак царске породице) прогласио је независност од Цариграда (647). Хасан ибн Нуман.почев од средине III века. . Ова два положаја су спојена у један. које је њихов краљ послао у страху од муслиманске најезде. Муслимански војсковођа. Картагински егзархат је уживао релативну стабилност упркос затегнутим односима и насилним конфронтацијама с многобројним берберским племенима у VII веку. у Киренаики. 14. коју су чак бранили и Визиготи. Ираклијев покушај да пренесе престоницу из Цариграда у Картагину (618) је одраз те стабилности. Губитак Картагинског егзархата и Египта је био тежак ударац византијским интересима у Западном Медитерану. У то време утицај и моћ егзрхата се огледала у томе што је он у бици код Суфетуле окупио војску од 100. Бербери су узели великог учешћа у флоти која је пребацила Ираклија из Картагине у Цариград. Григорије је окупио савезнике и сукобио се с Арабљанима код Суфетуле. Врхунац отпора Арабљанима била је победа у бици код Бискре (682).

и тада је Свети крст пао у руке освајача и пренесен је у Ктесифон. склопио «вечни мир» са персијским владаром Хозројем I Ануширваном. је покушао безуспешно да упадне у Персију. једну од сасанидских престоница. а на северу су ушли у Киликију и заузели Тарс. када је увећао данак.рат је настављен 623.Персијанци су ометали трговину Византије са Индијом и Кином. што је натерало Персијанце да изађу из малоазијских кланаца и крену у потеру. с обзиром да је Јустинијан I (527-565) више ратовао на западу. тежак ударац свим хришћанима био је пад Јерусалима (614). Амиду и Низибис.после дугогодишњих исцрпљујућих борби на Западу у којима Византија доживљава неуспех. у Персији су избили немири после 20-годишњег ратовања. али га је овај прекршио већ 540. . а један одред је стигао све до Халкедона. па су после тога Персијанци заузели на југу Дамаск. од 615. Византинци су покушали у почетку контраофанзиву. за време Теодосија II (408450) се буди национална култура у Јерменији. па су потисли Персијанце из Цезареје (611). што је изазвало слом византијске одбране. . а следећи цар.. што је искористио Маврикије (582602) и подржао у борби за престо Хозроја II Парвиза. па је Ираклије преко Кападокије кренуо у Јерменију. Јовијан. је пао Египат. Персијанци су заузели тврђаву Дара (605). па је избио рат око Јерменије. којим Византија губи неке области у Месопотамији и Јерменији. па се морао задовољити мањим победама. и запосели Лазику. иако већи део Јерменије припада Персији. па је опет један одред стигао до Халкедона. док су на северу Персијанци пустошили Јерменију и Иберију. док су истовремено Византинци потиснути из Јерменије. упавши у Сирију и разоривши Антиохију. Теодосиопољ. што Византија помаже. због чега долази до сукоба. па је кренуо на југ где је заузео и спалио Ганзак. па је дошло до битке у Јерменији у којој је Ираклије однео победу над персијским војсковођом Шахрабаразом и Мала Азија је ослобођена. заузео Двин и још неке градове. . па је дошло у питање снабдевање престонице житом. па Јустинијанови наследници учвршћују положај према њој. поготово се то одражавало на византијске потребе за свилом. али је покушај у Јерменији и Сирији пропао. све док није потписао мир на 50 година 562. одбрана према Персији је попустила. цар Валенс (364-378) је по повратку са персијског бојишта погинуо у бици код Адријанопоља.Јулијан Апостата (361-363) је погинуо у једном походу против Персије. је пожурио да са Персијом склопи мир. као и 625. . . 624. Јустин II (565-578) je одбио да плаћа данак персијском цару. и тада Византија први пут ступа у контакт са Турцима и склапа савез са њима против Персије. су кренули нови упади у Малу Азију.године. 619.. с ким је потписао мир (591) по ком је велики део Јерменије припао Византији.за време Фоке (602-610) је Персија свом снагом ударила на Византију. a већ су за владе Анастасија I (491518) Персијанци освојили Мартиропољ. .Јустинијан је 532. . царска војска је доживела пораз код Антиохије (613). а Византија помаже и саме хришћане у Персији. Јустинијан је потписао више примирја и плаћао данак. Ираклије је кренуо са војском у Малу Азију (622) и продро у Јерменију.после склапања мира с Аварима. па су Персијанци упали у Малу Азију и запосели Цезареју.за владавине Ираклија (610-641). тежиште спољне политике се преноси на Персију. .

византијска влада све више уводи Словене у војску. Палестина и Египат. . у малоазијским покрајинама које нису подлегле непријатељу се стварају војни окрузи – теме. почело је изграђивање тематског уређења. и склопио савез с њима против Персије. пошто је срушена одбрана на Лимесу. где је ступио у додир са Хазарима. је Ираклије ушао у Дастагерду. а затим је почела да се употребљава и за војно-административне округе. повраћен од Персијанаца. . па је Хозроје II збачен и убијен. војници-граничари су насељавани у унутрашњости Мале Азије. Гепидима опсели Цариград с копна и с мора. . 628. поред граничара и елитних трупа. већ су се повукли у Сирију. у срце Персијског царства.за време аваро-словенских најезди и персијског продирања са истока. 627. је почела велика офанзива на југ. тј.реч «тема» (θέμα) је значила војни одред. ушао у Јерусалим и поново уздигао Свети крст. јер је персијска војска била потпуно уништена. . Сирија. стара провинцијска управа није нестала одмах. као и егзархати. 15. док су се аварско-словенске трупе распале. уз вршење обавеза војне службе. који врше врховну војну и цивилну власт. а на престо је доведен Кавад Широје. која је остала под Византијом. то нису биле само управне јединице. и првобитно је као глава цивилне управе стајао тематски проконзул.увођење тематског уређења значило је јачање домаће војске. Анатолика и Опсикија.у Ираклијево доба (610-641) се стварају теме Арменијака. док су Авари заједно са Словенима. Ираклије је 630. тематско уређење наставља развој започет оснивањем егзархата под Маврикијем. на чијем челу су војни команданти – стратези.нова тематска армија се састоји од војника-сељака који из војничких имања црпу средства за издржавање и наоружање. Teме. него и територије за насеља војника. што открива да је ово уређење настало насељавањем трупа-«тема» по новоствореним окрузима и стога су се и ти окрузи почели називати темама. резиденцију персијског цара. у Византији је почела реорганизација војног и управног система. насељеним на територији Царства. насељавани су и војници елитних јединица.. патријарх Сергије је одржавао ентузијазам код становништва. Бугарима. . и пребацује их у Малу Азију као стратиоте. део Месопотамије. поред limitanei-a.Византији су поново припали Јерменија.за то време се Ираклије налазио у Лазики.Персијанци су прешли у офанзиву. и теме су управне јединице војног карактера. . од VII века се заснива на стратиотима. док је у рановизантијско време војска била заснована на непоузданим страним најамницима. доживео двоструку опсаду. Персијанаца и Авара. па је у одсудној бици византијске и словенске флоте град одбрањен. стратиот је био дужан да се појави . Шахрабараз је прошао војском кроз Малу Азију и заузео Халкедон. . који је потписао мир са Византијом. а можда чак и Поморска тема на јужној обали Мале Азије. војницима су додељивани земљишни поседи који се називају стратиотска имања. па је Цариград 626. па је дошло до битке код Ниниве која је одлучила исход византијско-персијског рата. Персијанци након овога нису ни покушали да нападну Цариград. а у Персији су избили немири.

. који је био резервисан по питању деловања али је признавао једну вољу. тако да је Сергије. а њене финансијске канцеларије постале су самостални органи. пошто су и православни и источне цркве. ступио је у преговоре са источним црквама. где је престолонаследник крунисан још за царева живота и носио титулу цара и савладара. . одбациле овај едикт. а и папа Хонорије се сагласио с тим. ипак. а и папе Хонорија.грчки језик. док су њихови управници дошли на чело нових финансијских институција као логотети τοῡ στρατιωτικοῡ. али само једно деловање (ένέργεια). постао је званични језик византијске државе. што је довело до знатног смањења државних издатака према војсци. тако да је дошло до нових спорова и заплета. а његови покушаји су нашли потпору у науци о једној енергији Христовој.наоружан и на коњу. патријарх Сергије се стално трудио да начини споразум. није дошло до решења спора. aли и млађем сину Ираклони. која је могла бити компромис између монофизитизма и Халкедонске догме. која се ствара ради зштите од новостворене бугарске државе.повратак источних провинција поново је ставио Царство пред проблем монофизитизма. делокруг старе Илирске префектуре се . ова нова наука. а добијао је минималну плату. ублажио своје претходно учење: учио је да је Христ поред две природе имао једну божанску вољу (θέλημ). то је изазвало промене у царској титулатури. лежи у основи едикта који је саставио Сергије. језик народа и цркве. --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------. нестаје моћ преторијске префектуре увођењем тематске организације. τοῡ γενικοῡ и τοῡ ίδικοῡ. проблем је избио јер се до уједињења покушало доћи насиљем. је немилосрдно шибао нову науку. ову титулу је Ираклије дао свом сину и савладару Ираклију Новом Константину (Константину III).у другој половини VII века се тематско уређење све више учвршћује. по којој је Христ имао две природе. монотелитизам. под притиском Софронија. . ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Реформе управе цара Ираклија. вођа православне опозиције. ипак. а Ираклије објавио под насловом Ектесис (638). као и папа. а престо је затим остајао њему. већ је узео народни грчки назив василевс (βασιλεύς). па је тако унео нејасност у систем фунционисања институције савладарства. а и у области Стримона он прави некакву војно-управну организацију и насељава словенске војнике. па је Ираклије престао да се служи латинском титулатуром.за време цара Ираклија је осим обнове провинцијске управе започета и реорганизација централне управе Царства. Јустинијан II (685-695. који углавном преузима дужност старог magister officiorum. јерусалимски патријарх Софроније. поред ових логотета јавља се и логотет τοῡ δρόμου. који се до тада само незванично употребљавао. а за време Константина IV (668-685) се јавља и тема Тракија. и он је од тада представљао званични назив византијског владара. 705-711) ствара тему Хелада у средњој Грчкој. па се створила опозиција на обе стране.

главна упоришта на Јадрнском и Егејском мору. јер тамо где има тема. . Селевкија и Кивиреота. . архонтије. постоји тема Македонија. Лангобардија и Херсон. Харсијанон. друнгаријати – су се временом претворили у теме. катепанати. а касније су и оне претворене у теме. територија Самуиловог царства је претворена у теме. . док су егејска острва. а Халдија североисток Арменијаке. Солун. постепеним дељењем малоазијских тема и увођењем тема у другим областима њихов број се знатно увећао. а префект Илирика је постао префект града Солуна. која обухвата Јонска острва.пошто је Василије II (976-1025) заузео Самуилово царство (1018) и загосподарио целим Балканом. Арменијака. па се она угасила. у Европи: Тракија. Букеларија. првих година IX века се јавља тема Кефаленија. са циљем спречавања узурпација – њен западни део. Оптимата.постепена консолидација византијске власти на Балкану најјаче се одражава у изграђивању тематске организације и стварању нових тематских јединица. Севастеја. је подељена Поморска тема Карависијанаца. Драч. нешто касније се у Епиру успоставља тема Никопољ. има и византијске власти. која не обухвата македонску област.на прелазу из IX у X век тематско уређење добија своју дефинитивну структуру. већ од краја VIII века поред Тракије. која је добила име по пореклу војника. Пафлагонија. па су два друнгаријата претворена у теме: јужна малоазијска обала са острвима је постала тема Карависијанаца. «клисуре». а зати и дуката. Никопољ. који је чинио једну турму (округ) је организован у посебну тему. Месопотамија. «Климати». Халдија. Анатолика. некада мањи и различити војни окрузи – клисуре. између 710-732. Кефаленија. Стримон. добила своју тему. створене су нове теме Пафлагонија и Халдија: Пафлагонија је обухватила североисток Букеларије. централни део је чинио тему Бугарска са седиштем у Скопљу. који је касније устао против цара Константина V (741775). тема Опсикија је остала неподељена. . Колонеја. па је названа тема Тракесијанаца. Пелопонез.за време Лава III (717-741) je извршена подела теме Анатолика. Кападокија и Селевкија.за време владавине Теофила (829-842) јача тематска организација на истоку и северу. друнгаријат Егејског мора. на мору: Самос и Архипелаг. Македонија. дукати. византијски градови на Криму. у првој половини IX века су као посебне теме организовани Солун и Драч са својим областима. у Теофилово доба су и тзв. Ликандос. која је прво имала ранг катепаната. Кападокија. а солунска тема се повезује за Тракијом и Македонијом стварањем теме Стримон. Тракесион. Сицилија. а негде у то време је основана тема Пелопонез. претворени у тему са седиштем у Херсону. у другој половини IX века се организује и тема Далмација која обухвата далматинске градове и острва. већ западни део Тракије.свео на Солун са околином. Далмација. који је ипак поделио тему Опсикија. па је по старим Букеларима названа Букеларија. затим су издвајањем извесних делова Арменијаке и Анатолике основане војно-управне јединице. на арабљанској граници: Харсијанон. између Дунава и планине Балкан је . а Лав III je на њено чело ставио свог зета Артавазда. Хелада. почетком X века Царство је подељено у следеће теме: у Азији: Опсикија. . ради појачавања византијске позиције на Понту. њено оснивање је било последица похода логотета Ставракија на Словене (783). Леонтокомис.

јер је Муавија схватио да без флоте не може да се супротстави Византији. ова деградација титула се јавља услед смањивања обима и значаја тема. тако да од три назива која су крајем X века носили тематски гувернери. док су словенске државице (Дукља.за влдавине Алексија III (1195-1203) тематско уређење остаје само привидно.већ су 634. на челу јаке византијске флоте војсковођа Манојло је кренуо у Египат и успео да ослободи Александрију. али су те теме само по имену подсећале на славу старих тема. у пограничној обали на Дунаву и Сави је створена тема Сирмијум. . у Кападокију. пошто су се учврстили у Сирији и Месопотамији. и спремио је прву . Паганија. а затим је окупирана византијска Месопотамија (639/40). он је после Омарове смрти кренуо са изградњом бродова. и већ неколико година после његове смрти је отпочела арабљанска велика сеоба. . Мухамед је ударао темељ верском и политичком уједињењу арапског света. тако да су сломили византијску одбрамбену моћ и решили питање Сирије. теме Солун и Драч су имале ранг дуката. који је враћен. . у међувремену је пало Персијско царство. Захумље. Травунија. 16. док се катепанима називају помоћници дукса. Отман. а најстарији назив.још већи војсковођа од Амра био је Муавија. али је Амр. успео да потуче Византинце и 646. . после смрти калифе Омара (644). што је охрабрило Византинце.после избијања на средоземну обалу. а арабљански војсковођа Амр је ушао у Александрију. одатле је кренуо на Фригију. прве жртве арабљанске најезде биле су Персија и Византија. се губи. чија је вековна борба ослабила оба царства и учинила их лаким пленом. Арабљани су имали задатак да створе флоту. па нису биле провинције. већ вазалне државе. тако да за време Комнина сви тематски гувернери имају титулу дукса. је опозвао Амра. овим чином је Египат изгубљен за сва времена за Византију. као и Хрватска) остале под влашћу домаћих кнезова.за време Алексија I (1081-1118) долази до инфлације титула. поново ушао у Александрију. некада славно звање стратега. али није успео да освоји утврђени Аморион. па иако се територија Царства знатно смањила. Арабљани у VII веку. а Муавија је упао 647. број тема се увећао. Арабљани су кренули на Јерменију (642/43). и заузео Цезареју. намесник Сирије. Рашка и Босна.. из које су Арабљани продрли у Јерменију и заузели најјачу тврђаву Двин (640). јачи отпор је пружила Палестина. истовремено је почело освајање Египта (641). јадранска обала са Задром на северу и Дубровником на југу је чинила и даље тему Далмацију. па им се предала престоница Антиохија без борбе.створена тема Парадунавон (Паристрион) са седиштем у Силистрији. нови калифа. у одсудној бици на Јармуку (636) су до ногу потукли византијску војску. и одатле проширио своју власт дуж северноафричке обале све до Триполиса.када је Ираклије отпочео са победама над Персијом. под вођством калифе Омара Арабљани упали у Византију и отпочели брзу офанзиву кроз недавно повраћене територије. .за време владавине Kонстанса II (641-668) су на основу уговора византијске трупе напустиле Александрију (642) и укрцале се за Родос. задржава се само највиши. али је Јерусалим пао 638. . .

близу јужне малоазијске обале су се Византинци под царевом командом супротставили арабљанској флоти.још у време док се Констанс II бавио на западу. док су 672. док је у Медини уздигнут «правоверни» Али. Константин III. док је Ираклона био дете из брака са Мартином. 17. који је завршен победом Муавије (661).Kонстанс II је на византијски престо дошао по збацивању свог стрица Ираклоне и његове мајке Мартине. чије је справљање било познато само њима. па је Византија била принуђена на примирје од 3 године. проналазак Калиника из Сирије. тада су Византинци први пут употребили «грчку ватру». а Крит је опљачкан и опустошен. обновио борбе против Византије. Константин III је био син из Ираклијевог првог брака са Фабијом Евдокијом. Муавија је после сређивања прилика у Калифату. али је старији син. у непосредној близини Цариграда. коју Цариграђани нису подносили. народ је тражио да Ираклона прогласи свог малолетног синовца Константина за савладара. и оставио им да заједнички управљају Царством. што је први такав случај у византијској историји. па су упадали чак до Халкедона. су Арабљани опустошили Родос. и у наредних 15 година су се њихови напади понављали. полуострво Кизик. Муавија је био приморан да потпише мир на 30 година. убрзо умро. арабљанска флота је дошла пред Цариград. Мухамедов зет. и у тој првој византијско-арабљанској поморској бици (655) је Византија доживела катастрофу. освојили Смирну.Арабљани су заузели Хиос. па је између њих дошло до грађанског рата. у Цариграду је дошло до преврата.у Арабљанском царству су ипк избили немири. . па су Мартина и Ираклона збачени. . . и однели кип бога Сунца. ускоро затим су заузели и острво Кос. Kонстанс II (641-668). . јерменског великаша. арабљанска флота је напала Кипар и заузела његов главни град Констанцу. што је овај и учинио. ипак. пристајући да цару плаћа данак. 654. при повлачењу је арабљанска флота доживела даље губитке.поморску експедицију (649). . а њему нос. док је истовремено арабљанска војска у Малој Азији доживела тежак пораз. . наиме. Констансов отац. када су Арабљани морали да одустану од опсаде због великих губитака у поморским биткама. њој је одсечен језик. а 670. а посумњано је да је отрован од стране Мартине и патријарха Пира. борбе су трајале целог лета до у јесен. за које је Муавија наставио са градњом флоте. Ираклије је оба сина поставио за савладаре.у пролеће 674. све ово је била предигра за велики напад на Цариград. Муавија је у међувремену морао да склопи мир са Византијом (659) и да јој плаћа данак. под притиском малоазијских трупа Валентина Аршакунија. Арабљани су упали у Малу Азију (663). после смрти калифе Отмана (656) су у Сирији присталице прогласиле Муавију за калифу. ипак. што се понављало наредних година. то је трајало до 678.

Констанс је кренуо против Склавинија на Балкану (658). млади цар се нашао под туторством сенатора. који је на рођењу добио име Ираклије. на којима је монотелитизам одбачен као јерес.ради решавања верског питања. и отад први пут чујемо за њих тамо. намесник Сирије. . па је Византија била принуђена на примирје од 3 године. латинска Африка је била у опасности због религиозних спорова. пошто су се учврстили у Сирији и Месопотамији.ослобођен притиска са истока. арабљанска флота је напала Кипар и заузела његов главни град Констанцу.после тога. успео да потуче Византинце и 646. . Мухамедов зет. одржао више сабора у северноафричким градовима. одатле је кренуо на Фригију.после избијања на средоземну обалу. он је после Омарове смрти кренуо са изградњом бродова. који је 646.у Арабљанском царству су ипк избили немири. напали Картагински егзархат и однели победу код Суфетуле. после смрти калифе Отмана (656) су у Сирији присталице прогласиле Муавију за калифу. Отман. а арабљански војсковођа Амр је ушао у Александрију. који је враћен. у ком су заобиђена сва питања везана за енергију и вољу Христову. при крунисању Константин. али није успео да освоји утврђени Аморион. Арабљани су 647. ова побуна против византијске власти је нашла израз у томе што се картагински егзарх Григорије прогласио за цара. Арабљани су кренули на Јерменију (642/43). . поново ушао у Александрију.Сенат је прогласио за цара малолетног сина Константина III. па је између њих дошло до грађанског рата. а већи број Словена је пресељен у Малу Азију. и одатле проширио своју власт дуж северноафричке обале све до Триполиса. нови калифа. где је дошло до спорова око монотелитизма. док је у Медини уздигнут «правоверни» Али. и спремио је прву поморску експедицију (649). . а народ га је звао Констанс. али су се после богатог данка повукли. Констанс II је желео да направи компромис. делу Словена у Македонији је наметнуо византијску врховну власт.. што је охрабрило Византинце.за време владавине Kонстанса II су на основу уговора византијске трупе напустиле Александрију (642) и укрцале се за Родос. ускоро затим су заузели и острво Кос. овим чином је Египат изгубљен за сва времена за Византију. . који је завршен победом Муавије (661). али је Амр. с тим се све вратило на мртву тачку. и заузео Цезареју. и однели кип бога Сунца.још већи војсковођа од Амра био је Муавија. а Крит је опљачкан и опустошен. а у борбама је сам Григорије погинуо. . после смрти калифе Омара (644). јер је Муавија схватио да без флоте не може да се супротстави Византији. 654. и тамо је деловао Максим Исповедник. она је била уточиште православља у борби против монотелитизма. Муавија је у међувремену морао да склопи мир са Византијом (659) и да јој плаћа данак. Констанс се окренуо Западу. у Кападокију. . и стога је објавио Типос (648). . на челу јаке византијске флоте војсковођа Манојло је кренуо у Египат и успео да ослободи Александрију. Арабљани су имали задатак да створе флоту. а Муавија је упао 647. су Арабљани опустошили Родос. близу јужне малоазијске обале су се Византинци под царевом командом супротставили арабљанској флоти. коју су опљачкали. и у тој првој византијско-арабљанској поморској бици (655) је Византија доживела катастрофу. је опозвао Амра. за које је Муавија наставио са градњом флоте.

папа Мартин је одржао Латерански сабор (649). Car Konstantin I koji je sazvao sabor i na njemu ucestvovao je mnogo uticao na njegove odluke. ипак. где је и умро (656). . одакле је започео рат против Лангобарда. али тек након завршетка најжешћих борби с Арабљанима. међутим.а што је уједно била прва посета неког од царева после пропасти Западноримског царства. Arijanski vid hriscanstva su primili Goti. а уствари из страха од губитка престола. папа је оптужен због велеиздаје и подршке Олимпију. а затим убије. HRISTOLOSKE RASPRE HRISTOLOSKE RASPRE Jedna od karakteristika. па је мучен и прогнан у Лазику. а побуна се завршила његовом смрћу (652). ипак се повукао у Напуљ због недостатка средстава за дуже ратовање. он је своја три сина (Константина. хтео да искористи спор Рима и Цариграда. а Констанс II убијен (668). Temelj hriscanske crkve je bio I Vaseljenski sabor u Nikeji 325. где га је дочекао папа Виталијан. али је одговорност за то стављена на патријархе Сергија и Павла. ne priznavajuci Hrista za Boga. али је затим прогнан у Херсон. где је и умро (662). . pre svega rane istorije Vizantije su teolosko-hristoloske raspre. с обзиром да се Мартин уздигао на место папе без сагласности равенског егзарха. Ираклија и Тиберија) крунисао за савладаре.из Напуља је отишао у Рим. али су њега византијске власти покушале да приволе на сарадњу. dok je to potvrdjeno dopunama na II . . узурпатор Олимпије је кренуо на Сицилију. Атини.Констанс је решио да престоницу из Цариграда пренесе на Запад. и осуђен првобитно на смрт. те је скована завера. који је оптужен за велеиздају и непризнавање Типоса. где је у Сиракузи основао нову резиденцију. одатле се упутио на Сицилију. One su izazivale mnogo potresa u Vizantijskom carstvu i imale mnogo uticaja na njegov razvitak. а брата је заобишао. а не због вере. Ovaj vid je osudjen jos na Nikejskom saboru kao jeres. наредио да се његов брат Теодосије рукоположи за свештеника. vec samo za coveka. што је он одбио.Констанс је прво желео да обиђе најважније центре европског дела своје државе. . јер је цар одатле могао да брани и италијанске области од Лангобарда и северну Африку од Арабљана. на коме су осуђени и Ектесис и Типос. и послао га у Цариград. и да одвоји Италију од византијске власти и потчини је себи. On je polazeci od cisto monoteistickih shvatanja odbacio jednakost Oca i Sina. godine. он је 660. Олимпије је. Arijanstvo Arijanstvo je ucenje aleksandriјskog prezvitera Arija po kome ne postoji Bog Sin. . па је боравио у Солуну. који је ухапсио папу Мартина (653).Констанс је послао новог егзарха..после тога је у Цариград доведен и Максим Исповедник. а не на цареве Ираклија и Констанса II. трошкови нове резиденције су погодили локално становништво. и на крају прешао у Таренто (663). Сицилија је била добро изабрано место за резиденцију. после почетних успеха и опсаде Беневента. војска је за цара прогласила Мезезија. због велеиздајничких намера. Констанс је послао равенског егзарха Олимпија да ухапси папу. али је равенски егзарх брзо угушио побуну (669).

Medjutim. Tako je nestorijanstvo na III Vaseljenskom saboru u Efesu osudjeno kao jeres. aleksandrijska patrijarsija je dostigla najmocniji polozaj medju hriscanskim crkvama. Monoenergetizam i monotelitizam Povratkom istocnih provincija carstva u doba cara Iraklija (610-641). a jednoj. celokupan hriscanski istok. U sporazumu sa Rimom. te je doslo do zblizavanja predstavnika ova dva ucenja. Arijanski carevi u Vizantiji bili su Konstancije (337-361) i Valens (364-378). kojim je zabranio sve rasprave. Drugi predstavnik ovog ucenja bio je Evtihije. Danas ima oko 140000 nestorijanaca. a posle i pod Arabljane. Monotelitizam je promasio svoj cilj. Tada se u Aleksandriji javlja ucenje suprotno nestorijanstvu: da su se dve Hristove prirode spojle u jednu bozansku posle njegovog ovaplocenja. monofizitizam je odbacen kao jeres na IV Vaseljenskom saboru u Halkedonu. Tada je usvojeno ucenje o dve nedeljive. Kirilovog naslednika. Posle propasti Vizigotske kraljevine od Arapa arijanstvo nestaje. Nestorije je naisao na jakog protivnika u aleksandriskom patrijarhu Kirilu na ciju je stranu stao i Rim. javilo se pitanje odnosa bozanskog i covecanskog u Hristu. bozanskoj volji u Hristu. Tako je postala opsterihvaceno pravoslavno ucenje o jednosusnosti Oca i Sina. Njega je sinod u Carigradu osudio kao jeretika. Medjutim. arhimandrit u Carigradu. Jedini car monotelita bio je Iraklije (610-641). Monofizitske crkve su danas aleksandriska. kada je konacno formulisan Simvol vere. vec je sproveo ucenje o dve prirode. sto ce reci. u Hristu su postojale dve razdvojene prirode: covecanska i bozanska. Prema antiohijskoj skoli. bozanstvo se ovaplotilo u Hristu. vec Hristorodicom. kako su se tome suprotstavili jerusalimski patrijarh Sofronije i papa Honorije I. Tako su se Carigrad i Rim udruzili protiv Aleksandrije. Monofizitizam Za vreme Dioskora. dolaskom na vlast cara Markijana (450-457). etiopska i jermenska patrijarsija. lansirao novu nauku o dve prirode Hristove. te se ona ne moze nazvati Bogorodicom. Aleksandrijska stranka je trijumfovala na tzv. Medjutim. Mala Azija). Ovo ucenje je obnarodovano 638. istocne pokrajine su pale pod Arape i bile zauvek izgubljene. coveku rodjenom od Marije. nazvanoj monoenergetizam. Razbojnickom saboru u Efesu 449. u pokusaju da resi probleme. ali jednoj energiji (delovanju). nazvanoj monotelitizam. Nestorijanstvo Posle prihvatanja jednosusnosti Oca i Sina. koje je dovelo do mrznje prema pravoslavnoim Carigradu i lakog pada istocnih pokrajina Vizantije pod Persijance. vratili su se stari problemi sa monofizitima. uglavnom na hriscanskom istoku (Sirija. kao i papa Lav I. Naime. . ciji je glavni predstavnik bio carigradski patrijarh Nestorije. Monofizitski carevi su bili Vasilisk (475-476) i Anastasije (491-518). Car Konstans II (641-668) je pokusao da resi problem Tiposom. Sergije je ostavio po strani pitanje o energiji. Medjutim kad je Ektesis obnarodovan.Vaseljenskom saboru u Carigradu 381. kao i aleksandriski patrijarh Kir. a opet nespojive prirode u Hristu. Ektesisom. car Konstantin IV (668-685) je sazvao VI Vaseljenski sabor 680-681 na kome je osudjeno monotelitsko ucenje. Tako je carigradski patrijarh Sergije. Tako je osudjeno i nestorijanstvo i monofizitizam. Ovom ucenju su prisli i sam car Iraklije.

shvatajuci sebe ne samo kao cara.. On je pre dolaska na vlast bio strateg teme Anatolika.Ikonoborstvo (ikonoklazam) Ikonoborski pokret nije bio toliko dogmatske i crkvene. svrgnuo patrijarha Nicifora i postavio Teodote Melisena. Lav V je bio zapamcen kao najveci progonitelj ikonofila. I 730. Sabor se sastao 10. Glavni predstavnici ikonoborskog pokreta bili su maloazijski episkopi Toma Klaudiopoljski i Konstantin Nakolejski. a na njegovo mesto postavljen Anastasije. Ovo je oslabilo pravoslavnu stranku. Narod u Carigradu se prvo opirao ikonoborstvu. Medjutim. te se priklonio maloazijskoj strain. Naime. posle sabora se medju pravoslavnima javiljaju dve struje: umerena. VII Vaseljenskom saboru u Nikeji 787. taj kult je izgledao idolopoklonicki i suprotan hriscanstvu kao duhovnoj veri. naglasavajuci da je ikona simbol u neoplatonskom smislu. a zatim sazvao sabor koji je potvrdio odluke onog iz 754. II 754. ciji je predstavnik bio i carigradski patrijarh Nicifor i radikalna. Lav IV (775-780). a sto se tice legalizovanja ikonoborstva. Svrgnuo ga je car Mihailo II Mucavac koji je. Bez obzira na to. kao i sukob evropskog i azijskog dela carstva. Ikonoborstvo danas ne postoji. je smenjen sa carigradske patrijrsijske stolice najvatreniji predstavnik ikonoborske stranke Jovan gramaticar. ali i zaustavljajuci progone. vec i kao prvosvestenika. u Maloj Aziji. VIII u Vlahernskoj palati. iako ikonoborac. a doveden Teoktist. Najznacajniji protivnik ikonoborstva je bio Jovan Damaskin. godine istupio protiv kulta ikona. Takodje je izbio ustanak u Grckoj. sazvao na carskom dvoru silention (skupstina svetovnih i duhovnih dostojanstvenika) koja je trebalo da donese edikt protiv ikona. Car Mihailo III Pijanica i njegova majka Teodora ucinili su konacni kraj ikonoklazmu: 843. Izdavanjem edikta poceo je veliki progon ikonofila i unistavanje ikona. Car Konstantin V je bio jos vatreniji ikonoborac od svog oca. Sabor je nazvan bezglavi. koliko politicke prirode. za ciju je pripremu vrsena velika propaganda. u Grckoj je kult ikona predstavljao jedan od najvaznijih izraza poboznosti. jer na njemu nijedan patrijarh nije poslao svoje predstavnike. Mihalio II Mucavac (820-829) i Teofilo (829-842) Raskol izmedju pravoslavlja i katolicanstva . Tako je car Lav III Isavrijanac 726. sabor se proglasio vaseljenskim. a najvise medju monastvom. S druge strane. na Hijareju. a odbacio VII Vaseljenski sabor. To je bio pokusaj careva da stave crkvu pod svoju kontrolu. pokusao da ostane nezainteresovan zabranjujuci svaku raspravu oko ikona. Zbog svoje paranoje. Ovaj edikt je odbio da potpise carigradski patrijarh German koji je smenjen. Konstantin V (741-775). Ikonoborski carevi su bili: Lav III (717-741). On je odbacio optuzbe o postovanju ikona kao idolopoklonstvu. On je vec 815. otisao je korak dalje i sazvao sabor. Lav V Jermenin (813-820). Takodje je pokusao da potcini crkvu. Do ovog shvatanja na vizantiskom istoku je verovatno doslo pod uticajem islama. kome je car oduzimao posede. ciji je predstavnik bio zilot Teodor Stidiski. Dolaskom na presto Lava IV ikonoklazam slabi. Poslednji ikonoklasticki car koji je vrsio progone bio je Teofilo. da bi bio ukinut na poslednjem. a potom je proglasena svecana restauracije kulta ikona. Car Lav III je 17. a poslednju sednicu je odrzao 8. On je nastavio i pojacao progone. te je za vreme cara Lava V Jermenina doslo do obnove ikonoklazma. Opozicija ikonoborstvu je rasla u svim slojevima drustva. a ikonu Hristovu dovodi u vezu sa njegovim ovaplocenjem.

dok stara dogma iz Nikejskog sabora insistira na jednakosti Svete Trojice. On je usao u raspravu sa Niciforom Grigorom i Grigorijem Palamom. na oltar Svete Sofije stavili bulu koja baca prokletstvo na Mihaila Kerularija i njegove pristalice. Zato su Vizantija protestovala. Tvrdio je da vecito postojanje ne postoji. medjutim. Inicijativa za krunisanje Karla je potekla od samog pape Lava III. polazeci od dogme. preko svojih izaslanika. Koristeci to. te se zato danas staro-hriscanske jeresi smatraju za pravoslavne. zestoki pobornik klinijevskog pokreta. Papa je strahovao "da ne postane langobardski biskup". Vrhunac svega predstavlja konacni raskid iz 1054. Za ovu krizu se upotrebljava rec raskol. Ipak. Tako je papa stvorivsi novo carstvo na zapadu. omalovazio Vizantijsko. glavna vizantijska baza u Italiji. takodje prosirio jurisdikciju Carigradske patrijarsije na Ilirik. Papa Stefan II 754. Katolici kao razlog raskida postavljaju vizantijski cezaropapizam. U rasprama su uz Carigrad stale i ostale pravoslavne crkve: Antiohija. dok je pravoslavna crkva postala simbol vizantijskog istoka. jula 1054. mora da postoji samo jedno univerzalno carstvo (Vizantijsko) i jedna univerzalna crkva (Rimska). pomiluj me") mogla se ugledati bozanska svetlost koja se ukazala apostolima na Tavorskoj Gori. Konstantin je. Ova situacija se zaostrava prilikom obnove zapadnog carstva pod Karlom Velikim 800. razlozi su mnogo slozeniji i drugaciji. da nista sem Boga nije vecito. niti samo verki i politicki (kao u ikonoklazmu). Jerusalim. Ipak. Glavno uporiste ovog pokreta je bila Sveta Gora. potpunom askezom i posvecenoscu. Koreni velikog raskola vuku jos u doba ikonoklazma. Kasniji vizantijski carevi su osporavali ahenski ugovor. Njegov preteca je bio Simeon Novi Bogoslov. pravdajuci se slaboscu Mihaila I. 751. jer se ne moze tacno odrediti ko je naslednik starog poretka: jedna rimska crkva ili jedno vizantijsko carstvo. vidi se da je pravoslavlje ostalo verno starim tradicijama. ispostavilo se da je taj raskid potrajao do danas. Ohrid. Car Konstantin IX Monomah je naginjao na rimsku stranu. godine. U pocetku se to nije cinilo toliko vaznim. Sredinom VIII veka Langobardi su ugrozavali Rim. te je morao da se zamonasi. tj. U doba patrijarha Fotija polako se javljaju i dogmatske suprotnosti: rimska crkva smatra da Sveti Duh proizilazi iz Oca i Sina. papski legati su 16. U njemu nisu postojali samo verski razlozi. kao i Bugari.Ovaj veliki raskol nije bio kao ranije hristoloske krize. ili "ortodoksi". odbijajuci da trazi pomoc od jeretickog cara Konstantina V. slabi car Mihailo I Rangabe (811-813) je 812. vec i civilizacijski. Prema tvrdjenju isihasta. mistik iz XI veka. pozdravio Karla kao vasilevsa. Isihazam Isihasticki pokret je poceo da se siri u Vizantiji za vreme drugog gradjanskog rata 40-ih godina XIV veka. Na to je Kerularije sazvao sabor koji je bacio anatemu na rimsku crkvu. pada Ravena. Ipak. On je u svojoj mladosti ucestvovao u zaveri protiv Mihaila IV Paflagonca. te tako . Na papu Lava IX je uticao ekstremno anti-vizantijski raspolozeni kardinal Humbert. varijante pravoslavlja. sine Boziji. Na stolici svetog Petra je sedeo Lav IX. u Ahenu. prelazi Alpe trazeci pomoc od franackog kralja Pipina. isihazam je naisao na opoziciju u grckom monahu iz Kalabrije Vaarlamu. Medjutim. jer to nije bio prvi takav sukob Carigrada i Rima. Katolicka crkva je postala simbol germanskog varvarskog zapada. dok je pravi osnivac ovog pokreta tridesetih godina XIV veka bio Grigorije Sinait. jer po starom shvatanju. Carigradskom patrijarsijom rukovodio je kontroverzni Mihailo Kerularije. uz izgovaranje Isusove molitve ("Gospode Isuse Hriste. Zato su oni i ostali pravoslavni.

prestale su i hristoloske raspre.До тада.000) и приклањали се византијском цару који их је населио у Битинији где је већ . међу којима и Северце. nju ne mozemo da podvedemo pod ove raspre. u Carigradu isihasti bili priznati. Затегнутост достиже врхунац 762. сматрајући их главним непријатељем Византије. a opet nisu stvorenja. koja je izazvala nove verske rasprave. за владе Константина V који се по окончању сукоба са Арабљанима сукобио са Бугарима. pa cak i ratove.године. Бугарско-византијски односи (литература: Г. isihasti su doziveli poraz. која је у овом случају била словенскобугарска. sa svoje strane povlacio razliku izmedju Bozje sustine. Iako su na saboru 1341. бугарске хорде на челу са ханом Тервелом су допрле до зидина Цариграда и опустошиле Тракију. а изражавала нетрпељивост према Словенима који су из тог разлога масовно напуштали Бугарску (око 200. Palama je. византијски цар Константин IV (668-685) је повео рат против њих плашећи се њиховог присуства на самој граници Византије. Isihasti stoga prelaze na stranu Jovana Kantakuzina. Padom Vizantije 1453. Период великих сукоба између Византије и Бугарске отпочео је 756. Ипак.X века. Tako je Vizantija bila podeljena ne samo politicki. a kasnije su se javile i verske i dogmatske suprotnosti. која је давала предност протобугарском елементу. Pre svega zbog toga sto su razlozi reformacije bili socijalne i organizacione prirode. koja je nepristupacna coveku i Bozjih energija koje deluju i vidljive su. Византија је гајила пријатељске односе са племеном Бугара. vec vecite emanacije Boga.године.nije vecita ni tavorska svetlost. Историја Византије) 1. што су Бугари искористили. Niko nije kao Vizantnci ulazio sa tako velikim zarom u verske rasprave. када се под притиском Хазарског царства један део Бугара под вођством Аспаруха иселио из постојбине и населио око ушћа Дунава. dolaskom na vlast carice Ane Savojske kao regenta i delovanjem patrijarha Jovana Kalekasa. protivnika ovog ucenja. представник најратоборније бољарске странке. За време владавине Филипика Вардана (711-713). а на овом простору је настала прва држава Јужних Словена. а затим збацила Филипика 713. Iako se na zapadu javila reformacija. Zato je teologija ostala da tapka u mestu od konacnog pada jednog i jedinog carstva 1453. Постанак бугарске државе. vec i verski.Острогорски. где су затекли 7 словенских племена. Они су продрли у област данашње Варне. Бугари су убрзо словенизирани. Бугари су ове године упали у византијске земље.године кад на бугарски престо долази хан Телец. али га је изгубио због неприступачног терена због ког је био присиљен на повлачење. Бугарско-византијски односи од VIII . godine. Бугари су хунско-оногурско племе које је до VII века живело на северном Кавказу. који су им се приклонили и плаћали данак. 2. тако да су Византинци били принуђени да доведу војску из теме Опсикије у Малој Азији која је одбранила Цариград.

После овог пораза.где се граничила са Франачком.али нису успели да га освоје. али се истицао храброшћу да води ратове. где је византијска војска нанела тежак пораз бугарској.Ипак га је Константин натерао на мир поновивши двоструку офанзиву 773. који потписује мир са Византијом на 30 година. Флота је превезла коњицу на ушће Дунава.године када је Нићифор продро до Плиске.што се није догодило још од погибије цара Валенса 378.са престола је збачен Михајло Рангабе. У периоду од 802-811.године.постојао словенски живаљ.разорио је и спалио ханов дворац. а становништво преселио у прекодунавске земље.У пролеће 809. бугарске престонице. тако да је велики број панонских Бугара ослобођен и Бугарска је избила на Тису.За то време.јуна 763. Тежа од војног пораза била је чињеница да је византијски владар погинуо у бици са ''варварима''.године на власт дошао Телериг који је енергичније кренуо против Византије. У Цариграду су преовладала два мишљења – да се настави са ратом и да се прихвати мир. после чега је овај због унутрашњих немира побегао у Цариград.Због овога. После неколико промена на бугарском престолу. али је изненада умро од капи априла 814.али је због неслоге и издаје Лава Јерменина византијска војска претрпела пораз код Версиникије (у близини Једрена). одакле је она кренула ка југу да се споји с царском коњицом која је надирала с југа.јула 811.године. То се десило код Анхијала (Поморја) на Црном мору. Константин је повео против Бугарске офанзиву с мора и с копна. који није био ратник. тако да је Крум понудио мир и састанак са царем при којем су Византинци покушали атентат на њега који није успео. а одговор византијског цара је стигао две године касније. Византија је подигла појас јаких утврђења чије су главне тачке биле: Девелт (Бургас) на Црном мору.У Бугарској су након овог пораза настала трвења. а на чело државе 813. Али. на чело државе долази Омуртаг.Наиме.године долази Лав V Јерменин. после опсежних припрема.Понудио је Византији мир ултимативног карактера.У планинским кланцима Крум је дочекао византијску војску и потпуно је уништио 26. Бугари су кренули на Цариград. Победило је прво схватање. Хадријанопољ (Једрене). . његов зет. Нићифор је начинио кобну грешку кренувши у потеру за Крумом који се повукао у планине.године бугарски хан Крум (803-814) је напао и срушио Сердику. Филипопољ (Пловдив) и Сердика (Софија). 30. јак и способан владар. Покрштавање Бугара. који је био слаб владар.године.године. Крум је заузео и Месемврију ујесен исте године. али су у Цариграду настале недоумице око прихватања мира. у пролеће 811.а у бици је погинуо и сам Нићифор. Бугарска се знатно проширила пошто је франачки цар Карло Велики срушио аварску државу.године на византијском престолу се налазио Нићифор I. депортовао становништво преко Дунава и опет кренуо на Цариград.све док није 770.Због предстојећег рата са Бугарском је пребацио малоазијске стратиоте у Склавиније.За његове владавине Крум је заузео у пролеће 812. Девелт. Византија и Крум. Крум је освојио Једрене.После Нићифора на престо је дошао Михајло I Рангабе.

Угри се повлаче на запад у панонску равницу и трајно одвајају Јужне Словене од осталих Словена. а Василије придобио Бугарску. док друнгарије (адмирал) царске флоте Евстатије блокира ушће Дунава. После абдикације првог бугарског хришћанског владара. Почетком X века Византија трпи пораз за поразом од Арабљана који упадају у Јерменију. нарочито у Преславу. Христијанизација је значила велики напредак у културном развитку и процесу словенизирања Бугара. после чега је склопљен мир и Византија бива принуђена да плаћа данак. а у међувремену позива Печенеге који му помажу да савлада Угре.Под притиском Печенега.Тада на власт долази Борисов млађи син .После безуспешних протеста Симеон упада у Византију 894. овај се поново окренуо Цариграду. Борис је морао да угуши јаку опозицију коју су чинили бољари који су били незадовољни статусом јер су изгубили привилегије стекнуте за време паганске религије. Ипак. он је био разочаран у Византију јер је ова желела да Бугарску потчини цариградској патријаршији.јула . мада је то покушао да учини бугарски кнез Борис (852-889) уз помоћ Рима. Киликију. али је у односу на остале византијске архиепископе и митрополите имао виши ранг. због тога што је Рим одбио два предлога Бориса за поглавара бугарске цркве. чиме се они први пут мешају у политику европских држава.заузима га и пустоши 31. Византијски цар Лав VI у помоћ позива Угре. Стога се обратио поново римском папи Николи I.године примила хришћанство из Цариграда.године на престо долази Владимир који влада до 893. али после заузећа Абидоса нагло окреће ка Солуну. настао је велики сукоб између Рима и Цариграда јер Византија никако није желела римски утицај скоро у срцу државе.године код Бугарофигона. Борис је то решио ликвидацијом 52 бољара. Због овог мешања Рима. Прво бугарско царство.Велики утицај у Бугарској имао је рад Методијевих ученика.Бориса.године. Бугарски архиепископ је признавао врховну власт цариградског патријарха. Они са севера нападају Бугарску. што је осујећено од стране византијског двора. У међувремену је на византијски престо дошао Василије I и по његовом налогу је патријарх Сергије (који је заменио Фотија. а са југа то чини византијски војсковођа Нићифор Фока. а упадали су и на Пелопонез и пустошили Тесалију. Ипак. Бугарски кнез је на крштењу добио име византијског цара који му је кумовао (Михајла III).889.Убрзо после његовог доласка на власт избија сукоб са Византијом због тога што монопол на трговину с Бугарском добијају два трговца која центар трговине из Цариграда премештају у Солун притом знатно повећавајући дажбине што је директно погодило бугарске интересе. док је он желео самосталност за бугарску цркву. када бива збачен због покушаја поновне паганизације. Тако су Борис и Василије били задовољни јер је Борис користећи римско-византијски сукоб остварио свој циљ. огорченог противника Рима) доделио извесну аутономију бугарској цркви.Велика експедиција креће на Цариград. Симеон склапа примирје да би добио на времену.Бугарска је 864. Византија и Симеон. и са њима креће у поход против Византије и односи коначну победу 896. Али. највећи владар средњевековне Бугарске. а после 75 година борбе коначно освајају Сицилију.Симеон.

године. Византија је морала да прихвати борбу.године на византијски престо долази његов брат Александар. зато што није имао адекватну флоту. а у Византији избијају немири. а затим је Константина оженио својом ћерком Јеленом маја 919.Симеон је зато кренуо 924. а царицу Зоју шаље у манастир. и тако постао владар скоро читавог Балканског полуострва. Ипак. тако да је избила на границе Хрватске која је била под краљем Томиславом и у рату с њом доживела 926.Он покушава да се ослободи наслеђа покојног брата. најгори потез му је одбијање плаћања данка Бугарима. добија титулу цезара. а морнарицом је командовао Роман Лакапин.Задовољан тиме.Ово се одражава и на бугарско-византијске односе. али је после великог појачања успела да окупира и уништи Србију. Симеон је умро 927. и позвао у помоћ египатске Арабљане. добио је обећање да ће млади цар Константин VII Палеолог постати његов зет чиме би он постао фактички владар Византијског царства. a нешто касније јој нанео пораз и код Катасирта.године на Цариград. али не и византијског цара.године. а 17.године пораз.904. Већ следеће године.године на капији Цариграда. Византијске снаге су продирале у Бугарску дуж црноморске обале. али је у Цариграду дошло до промене власти где је царица Зоја оповргла правну важност Симеоновог крунисања и одбацила могућност бугарско-византијског брака. универзално царство које би заменило Византију. Симеон је желео царску круну. врховну команду је имао Лав Фока. Симеон се вратио у Бугарску. када је на српски престо дошао кнез Захарија Прибисављевић (920-924). али је вештином византијске дипломатије и богатим поклонима овај план осујећен.године. И он је то знао. Константин га проглашава за цара-савладара. У Србији је долазило до честих смена на престолу између византијских и бугарских штићеника. Након његове смрти на власт долази Петар. 24. па је уз посредство папе потписан мир. уклонивши прво царицу Зоју. Због византијско-бугарских сукоба испаштале су и околне државе. Није му остало ништа друго него да супарника позове на састанак који је остао упамћен у византијским аналима по томе што је Симеону остала само титула бугарског. Александар је умро 913. што Симеону даје повод за напад на Византију. На овај начин Роман добија оно што је Симеон желео. али му је као и многим претходницима покушај пропао. тако да се бугарска граница приближила Солуну. После ових ратова. али без успеха.године.Ипак. предало Једрене.децембра 920.тако да мења његове људе својим и на патријаршијски престо уместо Евтимија враћа Николу Мистика. већ је желео једно.године Симеон је одлучио да нападне Србију да би растурио легло сталних немира. византијски штићеник. али не на начин на који је желео.године. али је у бици на реци Ахелој код Анхијала Симеон уништио византијску војску 20. што Симеону олакшава продор у Византију и он је већ августа 913.године и притом добио титулу василеопатра. Из тог разлога је отпочео преговоре са византијском владом и од патријарха Николе је добио царску круну. Његова војска је у први мах доживела пораз.Симеон је био огорчен и тражио је поништење ових одлука. а наредних година је пустошио области око Драча и Солуна. После смрти Лава VI маја 912. 924. Ипак.августа 917.стриц малолетног Константина. Ово је разљутило Симеона и он је продро у Тракију где му се септембра 914. Власт у Византији је почео да преузима полако Роман I Лакапин. Упао је и у Грчку све до Коринтског залива 918.али не за Бугарску. мирољубив .септембра 920. у близини Цариграда.

направивши један од највећих војничких подвига у византијској историји. и заузео га на јуриш. По њима. а цара Бориса II је одвео у Цариград у заробљеништво.године. а то чини и захумски кнез Михајло који од Византије добија титулу антипата и патриција. У Бугарској долази до социјалних немира изазваних богаћењем свештенства и племства под утицајем христијанизације.). Јован Цимискије је анектирао Бугарску.године послала посланство да тражи данак који је Византија плаћала годинама уназад. Србија се обнавља после Симеонове смрти и на њено чело долази Часлав Клонимировић. 3.године.владар који исте године потписује мир с Византијом и узима Марију. као и Киликију и Кипар. што је изазвало жељени ефекат код Бугара који су до тада прилазили Свјатославу у борби против Византије. који увиђа опасност која му прети од Свјатослава који је чак тражио од Византије да се повуче из европског дела царства и препусти га њему. сина Константина VII. навукао на врат моћног Свјатослава. С обзиром на то да је био презаузет догађајима на Истоку. Босни. . Италији и јужној Француској. Међутим. бугарског кнеза. као и неке битне градове у Азији (Германикеја. па је ујесен 965. али пошто су у међувремену Печенези напали Кијев морао је да се врати у Русију. Византија и Свјатослав. Нићифор Фока је схватио касно своју грешку што је уместо слабог Бориса II. 969.године. на обали Дунава. ћерку Романа Лакапина за жену. Свјатослав се повукао у Силистрију. постоје два супротстављена начела – добро и зло. бог и сатана који владају светом. Цимискије је априла 971. ни византијске поседе на Криму. Византијско-бугарски односи у XI и XII веку. као и да ће помагати Византији у борби са другим непријатељима. али га је смрт спречила у томе јер је убијен крајем 969. када се предао уз обећање да више неће нападати Бугарску. вратио се и поново покорио Бугарску и прогласио се њеним господаром. је једва дочекао тако нешто јер је желео да се реши неугодног јужног суседа.године кренуо у поход на бугарску престоницу. Следеће. Велики Преслав. Овај моћни владар.иначе врло неспособног владара. цео видљиви свет је сатанина творевина и. тако да Бугарска потпуно губи свој утицај на Балкану у корист Византије. позвао је у помоћ руског кнеза Свјатослава да казни Бугаре у његово име. тако да постаје зет византијског цара. Притом је поздравио Бориса као цара.Богумилство се проширило по Византији. Србији. Покушао је да се исправи удајом принцеза. На престо Византије долази Јован I Цимискије. који признаје суверенитет Византије. према томе. После овога. Под тим условима настаје секта богумила који одбацују званично учење и устројство цркве. где је одолевао опсади Византинаца све до јула 971. Бугарска очигледно није схватила пораст моћи Византијског царства под Нићифором. Нићифор је освојио Крит после 140 година.године у Бугарску и освојио је. Нићифор је бичевао и отерао посланике.Алепо и др. Нићифор Фока (963-969) је као изврстан војсковођа преузео престо после смрти Романа II. потчињен злу. који је пре тога срушио Хазарско царство. а затим упао у Бугарску и опустошио неке пограничне тврђаве. Анектирање Бугарске. Упао је 968.

али у томе није успео. Покрштавање се догодило 988. Чим је чуо за устанак. пре свега у зетском кнезу Јовану Владимиру. Његов први самостални подухват био је поход на Балкан 986. он је покушао да освоји Солун и Сер. Мојсија.године.године у Цариград док је Василије био негде на бојишту против Самуила. али је убијен при преласку границе. старе бугарске земље између Дунава и Балкана. али је доживео страховит пораз после безуспешне опсаде Сердике. који је послао 6.Василије и Самуило. Арабљани из Фатимидског калифата у Египту су напали Сирију и нанели тежак пораз византијској војсци код Оронта (994). а које је стигло 992. У овом царству је успостављена и бугарска патријаршија са седиштем у Охриду. У знак захвалности. После успешне тринаестогодишње борбе са домаћим племством. ово је било сасвим ново царство чији је центар постала Македонија. што је био први пут у византијској историји да се принцеза из царске породице уда за неког страног владара. Постепено је под својом влашћу ујединио целу Македонију сем Солуна. бугарски цар Борис је побегао из Цариграда. а тиме и царску круну преузме најмлађи брат. син Романа II. јер је једино Бугарско царство уз Византију имало сопственог цара и патријарха. тако да је ово царство настало на традицијама бугарског.године долази Василије II Бугароубица (976-1025). Арона и Самуила. у првом реду Самуила.године. који су изгледа били јерменског порекла. За то време је Самуило искористио прилику и продро у Грчку све до Пелопонеза. а како је његов брат Роман био ушкопљеник. а затим у Охриду. прогласиле за цара у току те године.. Ипак.године. а најзад и српске земље. а претио је и пад Антиохије после опсаде Алепа (995) који се одржао захваљујући појављивању самог цара под зидинама града што је уплашило Арабљане и натерало их у бекство. августа 986. прилике на Истоку нису дозволиле Василију да се обрачуна са Самуиловим царством. Он је створио велико царство. синова војводе-комеса Николе: Давида. чије је средиште било у Преспи. који се ослободио утицаја свог ујака. Василије је у помоћ позвао кијевског кнеза Владимира. Епир. који је послао посланство.године. али га је у повратку (997) изненадио византијски војсковођа Нићифор Уран када .000 војника после чије интервенције је Василије одбранио престо. на коме је избио устанак под вођством кометопула. Изгледа да је у борби против Самуила тражио савезнике у балканским земљама. паракимомена Василија. Ипак. После овог пораза. пала је одлука да вођство у устанку. а и 999. Василије је обећао Владимиру своју сестру Ану за жену. Василије излази као победник и он са истим жаром креће у борбу против спољашњих непријатеља. смењене и поражене војсковође из времена прошлог грађанског рата. али под условом да се Владимир и његов народ покрсте.године је цар спасио ситуацију у Сирији на сличан начин. део Албаније са Драчом. Тесалију.када су се Варда Фока и Варда Склир. Ово је натерало Василија да крене у контранапад. Експанзија Самуилове државе била је ка југу. па се окренуо освајању Тесалије у чему је и успео освајањем дуго брањене Ларисе 986. Након смрти Јована Цимискија (976) и после грађанских ратова на власт 985. енергични и храбри Самуило. у Византији је букнуо нови грађански рат почетком 987. док Самуило није показивао претерано интересовање за старе бугарске земље. које је заробљено од стране арабљанских гусара.

Самуило је успео да освоји Драч.године. а затим се вратио и после велике борбе заузео Воден. тако да је Василије остварио свој циљ – слом Самуиловог царства. Потом се Василије окрену ка југу где му се предао Бер. док је у јадранском приморју била основана тема Далмација.године. године. а Јован Владимир је постао његов вазал и зет. она је добила ранг катепаната. локални моћници су га угрожавали својим захтевима. Упркос поразу. После смрти Самуила. после четворогодишњег ратовања одлази на одмор у Цариград. који су заузели многе делове царства. Права срећа за Византију је што је унутрашња снага Нормана. његово царство је трајало свега неколико година. ослабила. када је после борбе у кланцима Беласице потпуно уништио Самуилову војску при чему је Самуило избегао смрт која га је ипак задесила 6. Самуила су почели да напуштају команданти. који је то исто учинио и са зетским кнезом Јованом Владимиром. Одједном је окренуо на север и после осмомесечне опсаде освојио Видин на Дунаву. похитао је ка југу и у бици на Вардару потукао Самуилову војску. а византијски команданти заузимају старе бугарске престонице Плиску и Велики Преслав. 4. У међувремену. поделивши га на теме.000). Ипак. без обзира што је Самуило упао у Једрене и освојио га. а касније и дуката. па су напустили Драч. Гаврила Радомира. Пошто је запосео цело Балканско полуострво. са седиштем у Скопљу. и он је погинуо при опсади Драча. тако да се Драч предао после издаје византијском цару 1005. Рат је завршен тријумфалним уласком Василија у Охрид где су његову врховну власт признали Самуилова удовица Марија и остали представници царске куће. а изгледа да је и гранична област на Дунаву и Сави била претворена у тему са седиштем у Сирмијуму.Притом је погинуо или пао у заробљеништво огроман број Самуилових војника (око 15. освојио је Сервију и област Тесалије.године. После овога. Једна од тема била је и Бугарска. и то лично. убио је брат од стрица Јован Владислав. а односи са . као и Рашку и Зету. тако да се могла наслутити брза пропаст. Устанак Петра и Асена. Друго бугарско царство. са седиштем у Силистрији. али је био тешко рањен. Крф и Солун. приступио је његовом уређењу као што је то учинио и са другим деловима царства. С обзиром да је ухватио у клешта централну област Самуиловог царства освојивши Скопље и Воден. Tруло Византијско царство под вођством неспособног Исака II Анђела (1185-1195) показало је сву своју унутрашњу слабост – било је много мање него за време Македонске династије. фебруара 1018. Василије је по повратку из Азије кренуо у велику офанзиву против Самуила 1001. Његовог сина и наследника престола. Између Дунава и планине Балкан основана је тема Парадунавон (Паристрион). Најпре је продро у област Сердике где је порушио околне тврђаве и пресекао пут ка бугарским областима око Дунава. корупција је била присутна у свим сферама друштва.године. Завршни ударац Самуилу је после вишегодишњих борби Василије задао јула 1014. после чега му се предало Скопље 1004.октобра 1014.Самуило није умало погинуо.

а сину Хенрику је наредио да са флотом уплови под зидине византијске престонице. С обзиром да је устанак избио и у Малој Азији. Стефана Немању је победио у бици негде на Морави 1190. а Петар и Асен су побегли преко Дунава. Пошто је запосео и Једрене. Исак је био принуђен да попусти и фебруара 1190. је потпомагао Бугаре притом се проширивши на рачун Византије.г. .г.г. С њим су се сусрели у Нишу у пролеће 1189.г. а његов син Стефан је добио високо звање севастократора. војсковођа који је био послан да угуши устанак у Бугарској и победилац Нормана. Унутрашњи проблеми су додатно погоршавали ионако слаб положај Византије у том тренутку. Не имавши куд. Фридрих је наставио ка Јерусалиму. тако да је овај морао да призна византијску врховну власт. Исак је кренуо у сусрет непријатељу. Из овог разлога је Византија обновила савезништво са главним непријатељем крсташа. ту се поново састао са српским и бугарским посланицима. су побољшани женидбом Исака ћерком угарског краља Беле III. је предузео акцију у области Сердике. Овај догађај је искористио Исак II Анђео и кренуо против Бугара и Срба. његова војска је допрла до самог Трнова. па је његов поход 1190. Српски велики жупан.суседном Угарском. Алексије Врана. Ипак. а такође Јермена и Јевреја у околини Солуна. При повлачењу је царева војска је била потучена у кланцима планине Балкан. Бугарско-византијски односи крајем XII века. али је опсада бугарске престонице била безуспешна. победио Муслимане у биткама код Филомелиона (дан. али се удавио приликом преласка реке Каликаднус у Киликији. а Срби и Бугари су потражили помоћ од вође крсташа. окренуо се против Исака и прогласио се у Једрену за цара кренувши на Цариград. Коње). Исак је одустао од даље борбе и пристао на споразум са устаницима. али је погинуо у борби испред цариградских зидина. с којом је Византија била у сукобу. Стефан Немања. Тако је поново настала бугарска држава између Дунава и планине Балкан. Акшехира) и Иконијума (дан. Крајем 1185. То одбијање су ови искористили да у порезима преоптерећеној и напаћеној Бугарској подигну устанак. тако да је и сам цар једва извукао живу главу. У лето 1186. потпише уговор по ком је Византија морала да испуни све захтеве противника.године Исак је на челу војске ушао у Бугарску и угушио устанак. али без успеха. који су од Византије тражили да им да неке земље у пронију. где је Асен проглашен за цара. Са Бугарима није имао успеха. што је ова одбила. У пролеће 1187. Фридрих Барбароса је заузео Пловдив. као и досељавања Кумана. где су му понудили вазалну заклетву и савез. У међувремену је проглашен крсташки рат. 10. Послао је своју војску на Цариград. и због непријатељског става Византије решио је да је покори.године.године избио је у Бугарској велики устанак под вођством браће Петра и Асена. доживео крах.јуна 1190. Печенега и Влаха који су одиграли значајну улогу у устанку.Први пад Цариграда. немачког цара Фридриха I Барбаросе у борби против Византије. Саладином. они су се вратили већ октобра исте године појачани јаким куманским одредима и опет отпочели борбу. и обавезала се да неће пропустити крсташку војску. али је једва одбио нападе. Током двовековне владавине Византије у Бугарској словенски елеменат је знатно ослабио под утицајем хеленизације. Бугарска архиепископија се устоличила у Трнову. Наиме.

г. После слома Византије становништво није са одушевљењем примило нову латинску власт. а заједно са својим тастом. при опсади Солуна. па је прибегла једином преосталом путу – подржавању опозиције у Бугарској. Исак се за помоћ обратио свом тасту. је продро у Грчку. Калојан је свом царству обезбедио правно признање Рима.новембра 1204. угарском краљу Бели. а земље Добромира Хрса су махом припале бугарском цару Калојану. с којим су односи захладнели после угарског упада у Србију 1192/3. Калојан је признао папину супрематију. легат папе Иноћентија III је поставио бугарског архиепископа Василија за примаса Бугарске 7. збацио старији брат Алексије и ослепео га. Неспособна Византија није успела да се нагоди с Бугарима. За време Калојана-Јоанице (1197-1207) Бугарко царство је доживело велики успон. 14. Једрену и другим трачким градовима латинске посаде су побијене или протеране. који је своју власт проширио до Вардара. али га је 8.г. који није дошао на престо зато што му није стигла очекивана помоћ из Византије. Латински цар Балдуин I Фландријски је допао ропства из ког се никад није спасао. пао као жртва бољарске завере. севастократора Исака Комнена. Византинци су заробили Иванка. који је убијен после мање од годину дана. У Димотици. Ипак. Рачунајући на угарску помоћ.г. Покушао је да борбу с Бугарима избегне преговорима. Асен је 1196. Балдуина је на престолу наследио Хенрик.. Грчка аристократија је желела да се стави у службу нових завојевача под условом да задржи старе привилегије што охоли Латини нису прихватили. Манојлом Камицом који је владао Тесалијом. који је ојачао латинске позиције у Тракији придобивши за себе део грчког племства које је раскинуло споразум са Калојаном. али су они пропали јер се Византији учинило да су бугарски захтеви прекомерни. Убио га је бољар Иванко. а столовао је у Просеку. а многи истакнути витезови су изгинули. овај препредени бољар се одметнуо и овладао у простору Родопа.г. његов брат. Грчко племство у Тракији је ступило у преговоре са Калојаном и позвало га да помогне њихов устанак нудећи му притом царску круну и стављајући се у његову службу.априла 1205. Он се борио против Византије уз помоћ Бугарске.Византинци су доживели нови пораз 1194.г. дошло је до битке у којој су бугарско-куманске трупе сатрле војску латинских ритера.г. Морао је да побегне у Цариград и уступи место Петру. . Алексије III Анђео (1195-1203) је био потпуно неспособан владар и под њим је царство изгубило своју отпорну снагу. Калојан је упао у Тракију и сударио се с Латинима близу Једрена. додељена му је титула намесника у Пловдиву и поверена команда над војском у борби са Бугарском. освојио је Прилеп и Битољ. Ипак. код Аркадиопоља (дан. Лилебургаса).априла 1195.г. а Калојан је краљевском круном крунисан сутрадан. а главни чин је извршен након слома Византије. јер је круна била валидна једино ако се добије из Рима или Цариграда. У Македонији је у струмској области већ загосподарио војвода Добромир Хрс. Бугари су после тога опустошили серску област (1195/6) и заробили њеног заповедника. Иванко је дочекан у Цариграду са највећим почастима. превидевши могућности бугарског цара. Калојанови налети нису дуго трајали јер је погинуо 1207. После дужих преговора. Исак је на челу јаке војске кренуо на Бугаре. Наиме. а није имала снаге за отворену борбу.

После Михајловог пада исте године и унутрашњих немира. Изгледало је да само он може спасити Цариград од надирања Византинаца. Теодор Анђео (1215-1224 епирски деспот. Бугарска је постала вазална држава Монгола. Чинило се да је близу коначном циљу. на бугарски престо долази потомак Немањића. византијског престолонаследника. Јован Асен је склопио савез са њим против Латинског царства због тога што је на место регента доведен титуларни јерусалимски краљ Јован од Бријена. тако да је дошло до смене на престолу – збачен је Радослав. а њега ухватио и ослепео и тиме је Солунско царство дефинитивно испало из игре за византијско наслеђе. Бугарски и солунски цар су раскинули савез против Јована Ватаца и у бици код Клокотнице 1230. У Галипољу је 1235. Али. 1224-1230 солунски цар) је око 1225. чиме би он фактички владао царством. Теодоров брат.г. али је Асен тек сада схватио опасност која му прети од Ватаца. тако да је држао територију од горњег тока Марице до Вардара. Овде је проглашена и бугарска патријаршија уз сагласност источних патријараха. на челу са малолетним Коломаном (1241-1246). исто је желео и бугарски цар Јован II Aсен (1218-1241). кренуо на Цариград да се обрачуна са главним супарником у византијском наслеђу. а на власт је дошао Владислав. потписан уговор о савезу. Јован Ватац је имао користи из свега. И Србија је дошла под утицај бугарског цара.г. Константин . Јован Асен је имао штете од ове победе јер су у Цариграду били уплашени од моћи Асена. Прешавши територију Солунске краљевине дошао је у Тракију где су се већ налазиле трупе које је народ Тракије позвао из Никеје.г.. Јован Асен II.године. После смрти Јована Ватаца 1254. тада је чуо страшну вест да је избио помор у Трнову и да су му умрли жена и син. Промена политичког је значила и промену црквеног курса – тако да је Јован Асен одбацио ионако недовољно у народу прихваћену унију с римском црквом јер је био у рату против римских штићеника. а у Лампсаку је објављена веридба између Теодора II Ласкариса.г. а на престо дошао малолетни Балдуин II. никејским царом Јованом III Ватацом (1222-1254). иако је на његов престо дошао Манојло. Никеја је прихватила оснивање бугарске патријаршије. уместо користи.г. Ипак. после чије преране смрти је на власт дошао његов још млађи полубрат Михајло (1246-1256). Али. Теодоров зет. и освојио оно што је Јован Асен заузео од Солунског краљевства. зет Јована Асена. и Јелене. После смрти Јована II Асена и провале Монгола (1241) Бугарско царство је почело да опада.Борба за византијско наслеђе. ћерке Јована Асена. који је попут Симеона хтео да створи универзално бугарско-византјско царство са седиштем у Цариграду. су савезници кренули на Цариград. заједно са Латинима и Куманима га је опколио у Цурулону (1237). па се окренуо против њега. млади бугарски цар Михајло Асен је повратио поседе у Тракији.г. Извесно време био је близу остварења ове замисли јер му је било понуђено регентство када је Роберт Куртене умро 1228. освојио је Једрене и кренуо ка Цариграду. требало је да постане таст младог латинског цара. У пролеће 1236. као и трновски патријарх после чега је потписао споразум о миру са Ватацом. То је искористио Јован Ватац 1246. Јован Асен је сатро војску Теодора Анђела. а и Теодор Анђео је испао из игре. али је са њим склопљен мир после успешне офанзиве Византинаца 1256.

Тих (1257-1277), који се ородио и са епирском и са никејском династијом које су
нешто касније заратиле.
Византија и Бугарска од ослобођења Цариграда до турске најезде;
Михајло VIII Палеолог (1259-1282), ослободилац Цариграда, се умешао у
унутрашње бугарске размирице заузевши Месемврију и Анхијал на Црном мору.
Бугарска је заједно са Србијом стала на страну Карла Анжујског, господара
Сицилије, с ким је Михајло заратио јер је био папин миљеник, а склопио је уговор
са бившим латинским царом Балдуином II о поновном освајању Византије.
Михајло је желео да укине српску и бугарску аутокефалну цркву и потчини их
охридском архиепископу с којим је био у добрим односима. Тензије између
Бугарске и Византије су спласле 1271, после смрти царице Ирине Ласкарис када се
бугарски цар оженио Михајловом сестричином. Ипак, пошто Михајло није желео
да врати Месемврију и Анхијал, Бугари су упали у византијске земље 1272.г., али
су били присиљени на повлачење јер је Михајло позвао Татаре у помоћ. Mихајло је
1272.г. склопио савез са татарским каном Ногајем који је могао да сузбије
антивизантијске акције у Бугарској. После Михајловог потчињења папи и покушаја
унијаћења Византије, његова сестра Ирина је побегла својој ћерки Марији на
бугарски двор, одакле су почеле сплетке против Цариграда. У Бугарској је услед
социјалних немира избио устанак у који се Михајло умешао, и уместо народног
вође Ивајла истакао Јована (Ивана) Асена III на бугарски престо 1279.године.
После неуспеха уније због тога што је Карло Анжујски , византијски противник,
поставио на римски престо свог човека, папу Мартина IV, који је екскомуницирао
Михајла 1281.године. Карло је створио јаку коалицију против Византије у коју је
ушла и Бугарска на челу са Георгијем I Тертером (1280-1292), бољаром који је
збацио с трона Ивана Асена III. Ипак, покушај Карла је доживео катастрофу јер је
византијска дипломатија одрадила одличан посао наговоривши арагонског краља
Педра III да с леђа нападне Карла. Посредством византијских агената у Палерму је
избио устанак под називом Сицилијанско вечерје, 30.марта 1282.г., који се завршио
крвавим масакром, кобним по анжујску династију, јер је затим Педро ушао у
Сицилију и заузео је.
После смрти татарског кана Ногаја, 1299.г., Бугарска се ослободила татарског јарма
и почела под управом Теодора Светослава (1300-1322) да се опоравља. Он је
искористио расуло у Византији проширивши територију јужно од планине Балкан
и запосевши неке градове и луке на Црном мору, међу њима Анхијал (дан.
Поморје) и Месемврију, што је морала да потврди и византијска влада уговором из
1307.године.
Јачање Србије је довело до зближавања, које су после периода раздора склопиле
савез против Србије. Али до заједничке бугарско-византијске акције није ни дошло;
наиме, Андроник III Палеолог (1328-1341) је упао у српски део Македоније, али
када је чуо да је бугарска војска на челу са царем Михајлом Шишманом (13231330) уништена у бици код Велбужда (дан. Ћустендила) у којој је и сам цар
погинуо, 28.јула 1330.г., повукао се и вратио. Бугарски бољари су на престо довели
Ивана Александра (1331-1371), а у Србији је после преврата и збацивања Стефана
Дечанског на власт дошао Душан (1330-1355).

Бугарска је при надирању Турака спас потражила у споразуму са њима, али је тиме
покварила односе с Византијом, која ју је напала и одузела јој Анхијал, увидевши
да ипак није најслабија држава. Византијског цара Јована V Палеолога (13411376,1379-1391) при повратку из Рима и Угарске одакле је тражио помоћ у борби
против Турака заробили су Бугари и задржали га у Видину, а његов син Андроник,
иначе зет бугарског цара, није учинио ништа да га извуче из ропства. То је учинио
Амедео Савојски, Јованов брат од ујака, који је у лето 1366.г. дошао са флотом,
отео од Турака Галипоље и приморао Бугарску да ослободи цара, врати Византији
Месемврију и Созопољ, тако да су византијске позиције бар мало биле ојачане.
Бугарско царство је пало после пада Трнова, 17.јула 1393.године.
VIII DEO: OPADANJE I PROPAST VIZANTIJSKOG CARSTVA 1282-1453
IZVORI:
-Prvu grupu istoricara ovog vremena sacinjavaju Georgije Pahimer, Nicifor Grigora i
Jovan Kantakuzin.
Pahimerovo delo obuhvata vreme do 1308 god. Vezano je za vladavine Mihajla VIII i
Andronika II. Delo nas obavestava o viz-srp. odnosima u doba uspona Srbije pod
Milutinom, daje podatke o turskom osvajanju M. Azije, daje detaljan opis pohoda
Katalanske kompanije, koji su suprotni izvestajima Katalanca Muntanera (ucesnik tih
pohoda).
Delo Nicifora Grigore(1290/1-1360) ‘Rimska istorija’ u 37 knjiga, obuhvata period
1204-1359 god. Period do 1320 sazet je u 7 knjiga, dok epoha u kojoj je Grigora delovao
je detaljno opisana u 20 knjiga. Daje podatke o unutrasnjoj strukturi drzave i
ekonomskim prilikama. Obraca paznju na odnose sa Srbijom, koja u njegovo vreme
postaje vodeca sila na Balkanu. Prikazuje zivo i uglavnom verodostojno, ali kad prelazi
na sporove oko isihazma (bio je istaknuti antiisihast) gubi svaku objektivnost. Pored ovog
dela bitna je i njegova korespodencija, sacuvano je 161 pismo.
Istorijsko delo cara Jovana VI Kantakuzina (1341-1354) pocinje izbijanjem
gradjanskih ratova 1320. a zavrsava se nekoliko godina posle pisceve abdikacije. Ovo
delo je neka vrsta memoara i ima apologeticke ciljeve. Kantakuzin nastoji da svoju
delatnost izrazi u sto boljoj svetlosti precutkujuci i zataskujuci nezgodne cinjenice. Mora
mu se prilaziti kriticki. Cinjenice koje nam daje su autenticne. Poseban znacaj njegovog
dela je u tome sto prica o svom boravku u Srbiji, svojim susretima i pregovorima sa
Dusanom.
- Drugu grupu cine istoricari koji pisu posle propasti Viz carstva: Laonik Halkokondil,
Duka i Georgije Frances.
Atinjanin Laonik Halkokondil, kao istoricar ugleda se na Herodota i Tukidida, daje
kratak pregled svetske istorije od starih Asiraca do postanka Osmanskog carstva.
Detaljno opisuje epohu Osmanskih osvajanja i propasti Viz. Delo se zavrsava Osm.
zauzecem Lemnosa 1463. a pisano je 80-ih god XV veka. U sredistu prikaza je Tursko
carstvo. Halkokondil prikazuje borbe balkanskih naroda sa Turcima i prema tim
narodima ne ispoljava prezir kao raniji pisci. Mnogo godina je proveo u Moreji i opisuje
dogadjaje na Peloponezu u XV veku.
Duka je bio u sluzbi Djenovljana na Lezbosu. Pise narodnim grckim jezikom. Njegov
prikaz je ziv i autentican. On prvo daje osvrt na svetsku istoriju, a glavno izlaganje

pocinje od Kantakuzinovog proglasenja za cara 1341, detaljniji je od dolaska Bajazita na
vlast 1389. i delo se zavrsava Osm zauzecem Lezbosa 1462. Dukino ime nam nije
poznato.
Georgije Frances (Sfrances) jos krace prikazuje Viz istoriju. Njegovo delo obuhvata
period od 1413-1477. (Chronicon Minus), a prosirena redakcija (Chronicon Maius)
pocinje uzdizanjem dinastije Paleologa. Bio je prijatelj carske porodice i visoki
dostojanstvenik na dvoru. Njegovo delo ima karakter hronike. Redja cinjenice i
hronoloske podatke.
Kao dopuna izvestajima ove trojice sluzi spis Kritovula sa Imbrosa. On je napisao
istoriju Mehmeda II Osvajaca. Veliki deo njegovog spisa je zauzimanje Carigrada.
Dobar opis zauzeca Carigrada pruza i jedna anonimna istorija turskih sultana, koja
dopire do 1512. god Sacuvana je na narodnom grckom jeziku.
Izvestaj o padu Carigrada donosi i Mlecanin Nikolo Barbaro.
Vazan izvor za istoriju Epira u drugoj polovini XIV veka je hronika monaha Komnina
i Prokla.
Hronika Mihajla Panareta prikazuje istoriju Trapezunskog carstva od 1204-1426.
Toma Megistar, autor mnogih filoloskih, retorickih i teoloskih rasprava, napisao je i
dva spisa: O carstvu i O drzavi, koji pruzaju vazne podatke o viz upravi u doba
Androknika II i ne precutkuje njene slabosti.
Teodor Metohit, drzavnik i najistaknutiji naucnik na dvoru Andronika II, ostavio je
retoricke spise koji sadrze znacajne podatke. Posebnu paznju zasluzuje izvestaj o
poslanstvu u Srbiji, gde se govori o sklapanju mira i braka izmedju Simonide i Milutina.
Dimitrije Kidon i njegov ucenik Manojlo Kolekas obavestavaju nas o pokretu Isihasta.
Bitne su njihove korespodencije.
O pokretu Isihasta obavestavaju nas i osnivac tog pokreta Georgije Sinaita, Grigorije
Palama, patrijarh Filotije i protivnik Isihasta Grigorije Akindina.
Medju viz carevima koji su se bavili knjizevnim radom bitan je Manojlo II Paleolog
(1391-1425). On je pored teoloskih rasprava ostavio niz retorickih spisa i pisama.
Znacajna je i Porfirogenitova knjiga o ceremonijama i Filotejeva Kliterologija.
Obavestavaju nas o obicajima na carskom dvoru, opisuju obrede carskog krunisanja, daju
spiskove dvorskih i crkvenih veledostojnika.
Veoma vazan spomenik pozno-viz epohe jeste delo solunskog nomofilaksa
Konstantina Armenopola iz 1345. u 6 knjiga-sestoknjizje. Ono obuhvata gradjansko i
krivicno pravo. Ovo delo popularno je i u slovenskim zemljama.
Sintagma Matije Vlastara iz 1335. takodje je bitna, popularna kod Slovena. To je
nomokanonska zbirka rasporedjena po azbucnom redu, po Dusanovom nalogu prevedena
na srpski.
Mlecanin Djakomo Badoero boravio je u Carigradu od 1436-1440. i napisao knjigu
racuna koja govori o ekonomskom zivotu Carigrada pred njegov pad.
I VIZANTIJA KAO DRZAVA DRUGOG REDA: ANDRONIK II
Odbrambena borba Mihaila VIII (1259 – 1282) protiv Zapada zavrsila se pobedom.
Postigao je skromne rezultate u nastojanju da uspostavi viz vlast u starim viz zemljama.
Severni deo Balkanskog poluostrva ostao je pod vlascu Slovena i dok je Mihailo VIII

nenasledno) sticu nove privilegije. pretvorio je pronije svojih pristalica u nasledne posede. Andronik II (1282 – 1328) ipak nije bio toliko slab i nesposoban. sa carevim pristankom da nosi ne samo titulu vasilevsa nego i titulu avtokratora (samodrsca). a njegov naslednik Andronik II slab i nesposoban vladar. Teodor Metohit i Nicifor Grigora. Javlja se i ideja deobe drzave. Kako se veleposednici sve vise oslobadjaju poreske obaveze. vezana je za obavezu vojne sluzbe. Aziji i Srba na Balkanu. broj svojih parika. Ovakva situacija slabi drzavu u politickom. a pritisak spolja se neprekidno pojacavao. oni gube zemlju i radnu snagu u korist veleposednika. Bio je veoma obrazovan i interesovao se za nauku i knjizevnost. Pocela je snazna ekspanzija u M. Kaze se da je Mihailo VIII bio genijalan drzavnik. Irina (Jolanta) od Montferata. Mihailo VIII prilikom dolaska na presto. Andronik II je kao savladar uzimao ucesca u vodjenju drzavnih poslova. Viz odbrana na istoku bila je duboko uzdrmana. finansijskom i vojnom pogledu. Sve veci znacaj savladarstva jeste karakteristika dinastije Paleologa. ali veci deo pripadao je Latinima. zato su za namesnike postavljani carevi rodjaci. Naporna borba protiv Karla Anzujskog i stalni ratovi u balkanskim zemljama iscrpili su Viz. To su poceci pretvaranja centralisticke monarhije u zajednicku vladavinu carske porodice. To je za drzavu bilo tesko finansijsko opterecenje. Pronija i dalje ostaje vlasnistvo posebne vrste. Provincije su bile vezane za centralnu vlast jos samo preko namesnika. I pronije (predstavlja uslovno dozivotno vlasnistvo. Viz postaje drzava drugog reda i pretvara se u objekat politike susednih sila. Proces feudalizacije u XIV veku dostize vrhunac. Na moru su gospodarile italijanske republike. Struktura Viz bila je sve labavija a veza izmedju centra i provincija sve slabija. Viz je u doba Andronika II dozivela veliki procvat nauke i umetnosti. A Tesalija i Epir sa Estolijom i Akarnanijom su bile pod upravom grckih dinasta. ali razmazenim princevima zivot u Srbiji se nije dopao. Doslo je do raskida braka. Ljudi visoke kulture. dobijaju privilegije i cesto uzivaju potpuni imunitet. Carica je napustila prestonicu i otisla u Solun. Svetovni i duhovni veleposednici povecavaju svoja imanja. a ako se prekine i ova veza provincija potpada pod vlast lokalnih velikasa. Carstvo je i u vojnom i u finansijskom pogledu bilo istroseno. Caricin plan je propao. Nasledjivanje pronijarskih poseda ukazuje na slabljenje centralnih vlasti i popustljivost prema prohtevima mocnih feudalaca. Njegova politika uticala je na svetsko zbivanje na celom prostoru od prednje Azije i Egipta do Spanije. Srbija se sirila na racun Viz. Politika Mihaila VIII Paleologa podseca na politiku Manojla I Komnina (1143 – 1180). druga zena cara Andronika. Vec za zivota svog oca. ali opadanje Viz od kraja XIII veka ima mnogo dubljih uzroka. To uglavnom zato sto samo veliki i bogati posedi su u stanju da prezive cesta razaranja neprijateljskih najezdi. U doba Paleologa viz vojska se uglavnom sastoji od stranih najamnika. trazila je da se carstvo podeli medju svim carevim sinovima. Latini su drzali i Atiku sa Beotijom i okolna ostrva. ucinio je mnogo gresaka ali je preduzeo i niz vaznih mera. Savladar moze.uspeo da potisne Bugarsku. stupila je u vezu sa svojim zetom kraljem Milutinom i pokusala je da svojim sinovima osigura presto u Srbiji. Jedan deo Peloponeza bio je Viz. Pronijari dobijaju pravo da prenesu svoje posede i prihode na svoje naslednike. bili su njegovi najblizi saradnici i savetodavci. Jos znacajniju politicku ulogu igrao je za vreme njegove vladavine njegov sin i savladar Mihailo IX. Izdrzavanje velikih najamnickih trupa Mihaila VIII . Drzavni organizam bio je podriven. Seljacki posedi i posedi nizeg plemstva sve vise opadaju. poreski prihodi se sve vise smanjuju.

a za patrijarha je ponovo postavljen Josif. jer se grof od Montferata. Ali. koja je na Zapadu vazila za titularnu carigradsku caricu. Nije vise bila u stanju da brani svoj opstanak. Smenio je Jovana Veka. Andronik II nastojao je da ogranici imunitetna prava velikih poseda. Tako da se svetogorski prota (predsednik saveta igumana svetogorskih manastira) nije vise postavljao carevom vec patrijarhovom odlukom. sitokriton (svaki zemljoradnik bio je obavezan da preda drzavi jedan deo zetve). Na taj nacin Viz je postala zavisna od Djenove. cak i sa zapadnim silama. Tada je zauzet i Drac. ugarske princeze Ane. uspela da intervenise. Vazan simptom finansijske krize bio je kvarenje viz zlatnika dodavanjem metala manje vrednosti. predati su hrisovuljom Andronika II iz 1312. sredinom XIII veka viz zlatnik potiskuje novi zlatni novac. Andronik II je vodio umerenu spoljnu politiku. i umerene. Vremenom ovaj sukob je izgubio svaku aktuelnost i pocetkom XIV veka ziloti su se vratili crkvenoj zajednici. Viz je 1290. iako one posle Sicilijanskog vecernja nisu predstavljale ozbiljnu opasnost. Za viz manastire to je bila epoha cvetanja i bogacenja. titularni solunski kralj odrekao svog prava u korist svoje kceri. Viz je postala mala drzava. pribegao je poreskim merama. cerkom epirskog despota Nicifora I. Andronik II se 1284. Carska vojska prosla je kroz Tesaliju. On se flote potpuno odrekao. unukom Balduina II. mase stanovnistva bile su osudjene na gladovanje. a 1295. uzdajuci se u pomorsku snagu svojih saveznika Djenovljana. Svoje pozicije u Epiru on je osigurao brakom sa Tamarom. Time su se ugasile pretenzije porodice Montferata na solunsku kraljevsku krunu. Uprkos opadanju Viz drzave carigradska patrijarsija je i dalje ostala centar istocnohriscanskog sveta. koje su pogorsale polozaj stanovnistva. Nastavljati unionisticku politiku bilo je uzaludno. unija je bila mrtva. Ali. Pokretaci ovih planova bili su Filip Tarentski (sin napuljskog kralja Karla II) i Karlo Valoa (brat francuskog kralja Filipa Lepog). Narocito je ojacao uticaj monastva. Pokusao je da se na svim stranama osigura ugovorima o miru. Svetogorski manastiri koji su od vremena Alekseja I Komnina bili potcinjeni samom caru. Andronik II je svojoj politici dao izrazito pravoslavni pravac. ozenio cerkom grofa od Montferata Jolantom-Irinom. Izbio je spor izmedju radikalne kaludjerske struje zilota. Posle smrti svoje prve zene. Pocetkom XIV veka perpera je spala na polovinu svoje nekadasnje vrednosti. vladi naklonjene stranke. Znacaj crkve je porastao za vreme vladavine cara Andronika II. Andronik II zeleo je da svog sina prestolonaslednika Mihaila IX ozeni Katarinom Kurtene. Ali ova namera se nije ostvarila i Mihailo IX se ozenio jednom jermenskom princezom. tako da se Viz opet pojavila na Jadranu. predao prava anzujskog doma u Romaniji. la buona moneta d’oro italijanskih gradova. Srozavanje vrednosti viz nomizme pocev od sredine XI veka donekle je izgladjeno u XII veku. Uvedena je nova dazbina tzv. prodrla u Epir i opsela Janjinu. Epirci su mu ustupili i gradove u Etoliji. sto je Andronik II i ucinio. Veze Filipa Tarentskog u Epiru su samo .finansijski je upropastilo Viz. Doslo je do jakog porasta cena. preuzeo je anzujske posade u Epiru i polagao pravo na suverenitet nad latinskim knezevinama u Grckoj pa cak i nad Tesalijom. Filip Tarentski kome je Karlo II 1294. I u crkvenom pitanju politika Andronika II se razlikovala od politike Mihaila VIII. pogotovu u Francuskoj i Napuljskoj kraljevini. Stari antiviz planovi na Zapadu su jos uvek bili zivi. svakako posle Sicilijanskog vecernja. koga je kasnije nasledio Grigorije Kipranin. Vojni kontigenti morali su znatno da se smanje. u nadleznost carigradske patrijarsije. Andronik II je uspeo da poveca drzavne prihode. izmedju Epira i Tesalije bili su zategnuti odnosi i dolazilo je do oruzanih sukoba.

Ali. Novi zadaci koji su nastali na Balkanu i nove opasnosti sa Zapada zahtevali su koncentraciju svih snaga u evropskom delu. tako da je u neposrednoj blizini Carigrada nikla djenovljanska tvrdjava. Andronik II se oslonio na Djenovu. a Djenova severnim delom Egejskog mora. Viz obicaji se uvode na srpskom dvoru. Slabljenje viz pozicija na Balkanu bilo je prouzrokovano dogadjajima u M. citava M. doslo je do rata u koji je bila uvucena i Viz. a Vizantinci su odgovorili represalijama prema Mlecanima nastanjenim u Carigradu. Tada je Andronik II resio da se nagodi sa Srbima i ponudio je kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrom Evdokijom. Rat se zavrsio 1302. Turski napadi bili su sve jaci. Aziji. Ugrozena Mletackim brodovima u Zlatnom Rogu morala je da izvrsi trazena placanja. Mramornim i Crnim morem. viz princeza Ana i sa njom je dosla na vlast vizantofilska stranka. Velike mase su se kretale prema Viz granici i pocele su da prodiru u viz M. Odrzale su se samo Nikeja. Tada pocinje vizantinizacija u Srbiji koja dolazi do punog izrazaja u Dusanovoj polugrckoj drzavi. Aziju. a brak sa princezom mnogo bi podigao njegov ugled. jer su Djenovljani napustili svoje saveznike i 1299. 1297. U M. Nikomedija. To se pretvorilo u rat izmedju Mletaka i Viz. Andronik II mu je dao za zenu svoju petogodisnju cerku Simonidu (Milutin je vec bio u trecem braku sa bugarskom princezom). sklopili sa Mlecima vecni mir. Filadelfija… Osvojenu zemlju su turske poglavice podelile medju sobom. Vlast u Epiru preuzela je u ime svog maloletnog sina Tome. Viz je preduzela protivnapad pod zapovednistvom istaknutog vojskovodje Mihaila Glavasa ali uzalud. znatno je oslabila viz odbranu u M. Azija nalazila se pod turskom vlascu. Za vreme Mihaila VIII viz granicari na seldzuckoj granici su nedobivsi plate napustali svoje polozaje. primirjem na 10 godina. Otkako je kralj Milutin 1282. umesala se Srbija i Viz preotela nedavno osvojeni Drac. Evdokija je odbila da se uda za Milutina i s obzirom na preteci stav koji je Milutin zauzeo. Mongolska invazija sredinom XIII veka uzdrmala je celu prednju Aziju. Bitiniju je drzao Osman. Veze sa Viz pruzila bi Milutinu podrsku u borbi sa bratom Dragutinom. 1296. umiru i epirski despot Nicifor I i tesalijski sevastokrator Jovan. Epirci su zatrazili pomoc od viz cara. Zaratili su 1295. Andronik II se uzdao u Alane . Aziji. Djenovljanin Benedeto Cakarija. Restauracija iz 1261. potpisan je ugovor o miru i proslavljena je svadba. Centar drzave se pomakao od istocne granice i sva paznja bila je okrenuta ka zapadu. gospodar Fokeje 1304. Osvojene zemlje severno od linije Ohrid-Prilep-Stip Milutin je zadrzao kao miraz. viz institucije u drzavnu upravu. Mleci su preduzeli represalije prema viz stanovnistvu naseljenom izvan gradskih zidina. Viz je zapala u tezak polozaj. udovicom trapezonskog cara Jovana. Aziji. Djenovljani su Galatu opasali jakim bedemom. Oko 1300.pojacale razdor sa Tesalijom gde su Filipove pretenzije izazvale veliko ogorcenje. Mlecima su potvrdjene stare privilegije i dodeljene su im nove kolonije u Egejskom moru. Sard. bila je nemocna. Mleci su gospodarili juznim. Turci su preplavili celo podrucje ne nailazeci na otpor. kao i upletanje Viz u djenovljansko-mletacki rat. a Viz nije pruzala otpor. Aziji nastalo je vise turskih knezevina. Viz car je dozvolio da se Djenovljani napadnuti u Galati sklone u Carigrad. oduzeo Viz Skoplje upadi Srba vise nisu prestajali. S porastom djenovljanske moci raslo je mletacko-djenovljansko suparnistvo i 1294. 1299. viz kultura deluje na citav javni zivot. je zauzeo Hios. potisnula je mnogobrojna turska plemena prema M.

U ovo vreme Filip Tarentski se sporazumeo sa katolickim Arbanasima i uspeo da se docepa Draca. Zato su Mleci 1310. PREVLAST SRBIJE NA BALKANU . Atika i Beotija su postale Katalanska knezevina. Zavadili su se sa Francima. Posle ove pobede Katalanci su poceli bez razlike da pljackaju i Turke i Viz. U prvom naletu oni su potukli Turke. time je istakao svoje pretenzije na carigradsku krunu. Katalanci su hteli da osvete svog vodju pa je izbio otvoreni rat. U borbama sa Latinima on je uspeo da prosiri viz vlast u Moreji. Njihov napad na Solun 1308.koji su se nudili u borbi protiv Turaka. savez sa kraljem Milutinom. Novi bugarski car je prosirio svoju teritoriju juzno od Balkanskih planina i zauzeo je vise gradova i luka na Crnom moru. Katalanci su iz Kasandrije krenuli u Tesaliju koja se nalazila na izdisaju. Vazan preokret nastupio je 1318. 1306. 1305. Postalo je ocigledno da se latinska vladavina u Carigradu nece ostvariti. njegova zena Katarina Kurtena je umrla.500 vojnika je stigao u Carigrad.000 Alana je prebaceno u M. Aziju. Cak i medju viz velikasima Karlo je nasao pomagace. poslao je caru 2. Godinu dana je Katalanska kompanija tu boravila. pa su se povukli i poceli da pljackaju viz zemlje. postavio ga za velikog duksa i dodelio mu cezarsku titulu. sklopili primirje sa Viz na 12 godina. vladao Mihailo Kantakuzin. Osvajacki planovi Karla Valoa izgubili su realnu osnovu. Upravnik Soluna Jovan Monomah i komandant Sarda Konstantin Duka Limpidaris bili su spremni da ga priznaju za svog suverena. Polozaj Vizantije se popravio i na Peloponezu. 1308. Posle Nogajeva pada 1299. II EPOHA GRADJANSKIH RATOVA. U Tesaliji Viz je dobila manje nego sto je ocekivala. Istovremeno se pojacao bugarski pritisak sa severa. zapovednik Katalanske kompanije ponudio se caru u borbi protiv Turaka. 1308. godine bio je odbijen.000 konjanika u borbi protiv Turaka. bio je ranjen i spasao se bekstvom u Dimotiku. i pobedili ih na Kefisu u Beotiji 1311. njegov izaslanik Teobald Sepoa je primio od Katalanske kompanije zakletvu vernosti. Njena titula presla je na njenu cerku Katarinu Valoa koja je bila udata za Filipa Tarenskog. Andronik II je 1308. Andronik II dao im je platu za cetiri meseca unapred a Rozera verio svojom sestricinom Marijom Asen. sproveo vaznu promenu u upravnom sistemu Moreje. u Moreji je do 1316. On je zapoceo epohu preporoda viz moci na Peloponezu. Rozer de Flor. Atina je pala pod vlast Katalanaca. Ni manastiri u Svetoj Gori nisu ostali postedjeni. 10. oni su porazeni u prvom sudaru sa turcima. Karlo Valoa se ozenio titularnom carigradskom caricom Katarinom Kurtene. Prestolonaslednik Mihailo IX je bio neraspolozen prema njima. Kod Apra u Trakiji Mihailo IX je pretrpeo poraz. Ugovorom iz 1307. on je zakljucio sporazum sa mletackom republikom a 1308. 1303. Posle toga. Rozer je ubijen u njegovoj palati. Aziju i krenuli na Filadelfiju. Katalanci su presli u M. Bugarska je uspela da se oslobodi Tatara i pocela je da se oporavlja pod upravom Teodora Svetoslava (1300-1322). 1304. nastanili se u Kasandriji. sin bivseg bugarskog cara Jovana III Asena. Janjina i niz drugih epirskih gradova dosli su pod vlast viz cara. U medjuvremenu su Katalanci potpuno opustosili Trakiju. on je sa 6. viz vlada je priznala ova osvajanja. Njegovo delo nastavio je Andronik Asen (1316-1323). godine kada se dinastija Andjela ugasila u Epiru i Tesaliji. 1301. krenuli preko Rodopa i 1307. I kralj Milutin se ponovo okrenuo Viz 1313.

godine. Trakiju je potpuno oslobodio poreza. koji je pod pretnjama Andronika III povukao. Vremenom se stari car nije mirio sa zivotom mladog Andronika a on je sve teze podnosio tutorstvo. Ali Andronik III je imao mnogo pristalica i protiv cara se stvorila jaka opozicija. Ali. Jovan Paleolog je zatrazio pomoc i kralja Stefana Decanskog. Raspolozenje u carstvu je sve vise naginjalo mladom Androniku. Andronik II se zamonasio i 1332. 1321. 1325. izbio je novi rat. Akcija Andronika II u Makedoniji propala je pre nego sto je srpski kralj uspeo da dodje. Sada su se umesale i balkanske drzave. 1328. Da bi se jedinstvo drzave sacuvalo bar prema spoljnom svetu Andronik II je zadrzao pravo pregovora sa stranim silama. Ova vest je ubrzala smrt tesko obolelog Mihaila IX 1320. Orhan. Viz aristokratija u Trakiji okrenula se protiv carske vlade. Puno su se pridrzavali mera predhodne vlade. Tako je ipak doslo do podele carstva. Andronik III je stao na stranu Kantakuzina i Sirgijan prelazi u sluzbu starog cara i preuzima vodjstvo u borbi protiv Andronika III. a ostalu teritoriju i samu prestonicu zadrzao je Andronik II. Tracko stanovnistvo pridruzilo se mladom caru i pod vodjstvom Sirgijana krenuli su na Carigrad. Posledice gradjanskih ratova bile su finanisijske teskoce koje su se povecavale i vrednost perpere je ponovo pala. 1327. . Andronik II je sklopio savez sa Stefanom Decanskim a Andronik III sa bugarskim carem Mihailom Sismanom. U zaveru su bili ukljuceni i aristokrata Teodor Sinadin i Aleksije Apokavk koji su drzali vazne polozaje u Trakiji i Makedoniji. Andronik III se pridruzio vojsci okupljenoj oko Jedrena. Andronik III je krunisan za cara i savladara svoga dede. Osmanov sin je osvojio Bursu i nacinio je svojom prestonicom. izbija novi rat izmedju starog i novog cara. Posle toga je duze vreme vladao mir. Davao je primamljiva obecanja. Andronik III dobio je celu Trakiju i neke zemlje u Makedoniji. U taboru mladog Andronika doslo je do neslaganja izmedju Sirgijana i Kantakuzina. koje su iskoristili kao bazu za organizaciju borbe. u tome su ga podrzali Metohitovi sinovi koji su komandovali u Melniku. Autoritet centralne vlasti bio je bas uzdrman. U M. umro kao monarh Antonije. Cela viz Makedonija i Solun potcinili su se Androniku III. Njene vodje bile su najbolji Andronikov prijatelj. Tragajuci za suparnikom svog gospodara Andronikovi ljudi ubili su njegovog brata despota Manojla. Stari car je pozurio da sklopi mir bojeci se pobune u prestonici. Umro je na srpskom dvoru 1327. Tragican zavrsetak jedne Andronikove ljubavne afere ubrzao je raskid. sinovac Andronika II i zet logoteta Teodora Metohita zeleo je da svoju oblast otcepi od carstva. Vise gradova u blizini prestonice prislo je njemu pa je Andronik II popustio i sklopljen je sporazum pod ranijim uslovima. delio je posede i privilegije. Jos u detinjstvu je proglasen za cara savladara i vazio je za drugog prestolonaslednika. Andronik II je hteo da obnovi mir ali je bugarski car promenio stav i u Carigrad poslao jedan odred. Jovan Kantakuzin (mladi viz magnat) i pustolov Sirgijan (po majci rodjak carske porodice). Sa Andronikom III (1328-1341) dosla je na vlast nova generacija ciji je predstavnik bio Jovan Kantakuzin koji je u svoje ruke uzeo drzavnu upravu. Andronik III je prodro u Carigrad i preuzeo vlast. Andronik III sin Mihaila IX nekada je bio ljubimac svoga dede. svog zeta i posao je kod njega u Skoplje. Solunski namesnik Jovan Paleolog. uskoro je svaki car poceo da vodi svoju spoljnu politiku i 1322. Sirgijan i Kantakuzin dobili su na upravu neke okruge u Trakiji. a stari car je lisio Andronika nasledstva prestola.Izmedju starog cara Andronika II i njegovog unuka Andronika III izbio je sukob i otpoceo je dug gradjanski rat. Aziji 1326.

Osmanlije su zauzele i Nikomediju. Andronik III i Jovan Kantakuzin krecu da oslobode Nikeju. Cak su i albanska plemena. a srpski kralj je krenuo u osvajacki rat protiv Viz. Andronik III je poceo da gradi brodove jer je hteo da poboljsa flotu. Bugarski boljari oterali su Anu i njenog sina a na vlast doveli Ivana Aleksandra (1331-1371). koji su napadali i Latine i Osm. Viz magnati (velikasi) su pomagali izgradnju brodova sto je dovodilo drzavu u sve vecu zavisnost od maganatskih porodica. Dusan je zadrzao Prilep. Orhan osvaja. Ohrid. Kostur. Posle smrti Stefana Gavrilopula Melisina 1333. Nemocna prema nadiranju Osmanlija i Srba. priznala vrhovnu vlast Viz. desila bitka kod Velbuzda. uskoro je tamo dosao i car tako da je sev. U Epiru je doslo do sloma despotovine. osvajaju ga i sve do 1346. Ali do zajednicke akcije nije doslo. 1329. Uticaj crkve na pravni zivot je bio veliki. Pomogao je Dusanu u borbi protiv Viz. osnovao novi sudski kolegijum od samo 4 clana (2 svestena i 2 svetovna). despina Ana je otrovala svog muza i preuzela vlast sa svojim sinom . Prilep. Tesalija sve do katalanske granice pripojena Viz. 1334 sklopljen je mir. Isto se tako i Fokeja predala Viz uz pomoc Seldzuka. 1329. Carev covek je uspeo da ubije Sirgijana. Na bugarski presto vracena je sestra Stefana Decanskog Ana sa sinom Ivanom Stefanom. pa je Dusan prihvatio carevu ponudu za mir (pretio mu je napad od Ugara). Epirski despot Jovan Orsini (1323-1335). ali je odbijen. Zato je Andronik III 1329. Car je uspeo da spasi i Lezbos od napada Zapada.Da bi se otklonila podmitljivost sudova konstituisan je 1296. Srpski kralj se zaustavio kod opsade Soluna. Karakteristika nove viz vlade je Kantakuzinova saradnja sa seldzuckim emirima. Posto su zaposeli obalu Bitinije Osm su pocele da napadaju evropske obale Carstva. cije su presude bile konacne i neopozive. Dusan i Ivan su zakljucili mir i Dusan se ozenio Ivanovom sestrom Jelenom. U Srbiji je vlastela na presto dovela Stefana Dusana. Osmanlije su krstarile po sev. flotom krecu na Hios (pod vlascu djenovljanske porodice Cakarija). je ostao viz. Andronik III je upao u srpski deo Makedonije ali se 1330. pa nju napadi nisu pogadjali. Strumica. Ivan je uspeo da vrati sporne gradove i da osigura granicu ugovorom iz 1332. Andronik III i Jovan Kantakuzin su pokusali da pomocu novosagradjene flote pojacaju viz pozicije na moru. Najznacajniji uspesi postignuti su u Tesaliji i Epiru. tada su pale vazne tvrdjave u Makedoniji. Nisu postigli nikakve rezultate. Napadi Osm su pogadjali pre svega Latine. u Carigradu vrhovni sud od 12 sudija. zbog primanja mita smenjena su trojica. u sluzbu srpskog kralja je stupio Sirgijan. do tada nezavisna. 1334. Za sada su ovi napadi imali samo pljackaski karakter. Ohrid i Strumicu. sina Stefana Decanskog. Viz je tada bila ogranicena na ostrva oko tracke i maloazijske obale. koju 1331. Za pozno-viz sudsku organizaciju karakteristicna je uloga klera u drzavnom sudstvu. cak je to bila odlicna prilika da se udruzi sa Seldzucima. Pored generalnih sudija u Carigradu javljaju se i lokalne generalne sudije. Mihilo Sisman je poginuo i viz car se povukao. pokusao je da zaposedne zapadnu Tesaliju. 1337. Bugarska vojska je bila unistena. a juzni delovi su trpeli napade Seldzuka. Viz je postigla izvesne uspehe u severnoj Grckoj i na Egejskom moru. (najmocniji Tesalski velikoposednik) u Tesaliji je nastala anarahija. Vec 1337. Viz car je zaposeo vise tvrdjava u pogranicnoj oblasti sa Bugarskom i zauzeo je crnomorske gradove Anhial i Mesemvriju. Jacanje Srbije je dovelo do zblizavanja Viz i Bug. delu Egejskog mora. Solunski namesnik Jovan Monomah upao je u Tesaliju.

U odbranu isihazma je stao . Kantakuzinova akcija se oslanjala na tracko plemstvo tako da je provincija nadjacala prestonicu. a sa druge strane isihasti (kaludjeri koji su vodili pustinjski zivot u potpunoj tisini). Veliki domestik proglasen je sada drzavnim neprijateljem. Epir. Ahajski feudalci obavestili su ga da su spremni da priznaju viz vlast. Aleksije Apokavk je postavljen za velikog duxa i upravitelja prestonice. Nekoliko godina kasnije Dusan je osvojio albansko podrucje. i pripremao je borbu. Zapadne sile zainteresovane za Epir pokusale su da ospore viz vlast. U trenutku kad je viz opet imala ove pokrajine. Tada je Kalabrijac krenuo protiv misticizma svetogorskih kaludjera. On je naglasavao da se ne bori protiv legitimnog carskog doma vec protiv Apokavka koji je postao svemocan u Carigradu. a pravi osnivac pokreta bio je sinajski kaludjer Grigorije. Kantakuzin se u Dimotici proglasio za cara 1341. Najopasniji Kantakuzinov protivnik bio je njegov doskorasnji pristalica Aleksije Apokavk. koje je veoma prihvaceno. a Teodor Sinadin je bacen u zatvor. pa tek onda njegovo i ime njegove zene Irine. U Artiji je on proglasen za vladara. Po nalogu latinske carice Katarine Valoa (vladala ahajskom knezevinom). susednih gradova i ostrva. Tesaliju. U dogovoru sa caricom na celo regenstva je stao patrijarh Jovan. borba politickih struja se poostrila verskim raspravama i socijalnim sukobima. Prvi je protiv ovog verovanja ustao Varlaam. U XIV veku isihazam je dobio karakter misticko-asketske struje. Postovao je princip legitimiteta i naredio je da se u svecanim aklamacijama na prvom mestu spominju imena carice Ane i legitimnog cara Jovana V. On je 30-tih XIV veka obilazio viz zemlje i propovedao svoje ucenje. Kantakuzin se nadao da ce potciniti Latine nastanjene na Peloponezu i da ce im se i Katalanci u Atini i Beotiji prikljuciti. Andronik III umire 1341. polagao je pravo na vodjenje regenstva. a njihovim pristalicama dati su visoki polozaji. Preteca ova struje bio je misticar XI veka Simeon Bogoslov. Zavladala je socijalna kriza. anzujski namesnik u Dracu je organizovao ustanak za vracanje Nicifora II. Srbi su ponovo prodrli do Soluna. Ali izbija novi gradjanski rat koji je unistio i ono malo sto je ostalo od Viz. ali ustanak je ugusen 1340. Andronik III i Kantakuzin su krenuli iz Tesalije u Epir da prime od Ane izjavu vernosti 1337. Jedna stranka su bili ziloti. a Bugari su pretili ratom. za namesnika u Epiru je postavljen Jovan Andjeo. Uprava u Epiru je poverena protostratoru Teodoru Sinadinu a Ana i Nicifor su morali da se nastane u Solunu. a njegove pristalice su zatvorene. Kantakuzin se uspesno suprostavio svima. Njegov sin Jovan V (1341-1391) imao je samo 9 godina. Dusanov uticaj je sve vise jacao. Turci su pljackali tracku obali. Odlazak Jovana Kantakuzina iz Carigrada opozicija je iskoristila i izvrsila drzavni udar. tako da je Epir sa Akarnanijom prisjedinjen Viz. Javila se opozicija na celu sa caricom mamom Anom Savojskom i patrijarhom Jovnom Kalekasom. i pocinje novi gradjanski rat. narocito u Svetoj Gori. Nicifor se vratio u Solun (namesnik postao Sinadin) i verio se sa Kantakuzinovom cerkom. Umesale su se i strane sile. grcki monah iz Kalabrije. a kao oruzje sluzio im je despot Nicifor II.Niciforom II. Obzirom da je Kantakuzin bio najblizi prijatelj i saradnik pokojnog cara. Stupila je u pregovore sa Viz. On je dosao u Carigrad i upao je u raspravu sa Niciforom Grigorom i obzirom da je zastupao racionalisticke stavove nije naisao na odobravanje viz slusalaca. Cilj kome su oni tezili bila je vizija bozanske svetlosti (to su postizali tako sto bi zadrzali dah i izgovarali isusovu molitvu dok ga ne ugledaju nadzemaljsku svetlost (onu svetlost koja se prikazala Isusovim apostolima na Tavorskoj gori)). i ukazala mu se mogucnost da ponovo ojaca viz pozicije u Grckoj. palata mu je srusena i opljackana.

Pohodi saveznika na Ser nisu imali uspeha ni 1342. U Carigradu su isihasti bili gonjeni. Srpski kralj i kraljica su ga docekali u Pristini sa velikim pocastima. Ali ni uz pomoc Umura nije uspeo da osvoji Solun.Zato je ona bila u ekonomskom pogledu nadmasena od strane italijanskih gradova. Ovi uspesi su ubrzali raskid sa srpskim kraljem. Sada su Dusan i Kantakuzin protivnici. Dao je na dozivotnu upravu Tesaliju svom rodjaku i prijatelju Jovanu Andjelu (drzao Epir s Akarnanijom i Etoliju i Tesaliju. Umur je usao u Dimotiku. 1341. ali sada je protiv isihazma istupio viz kaludjer Grigorije Akindin. Ana Savojska nije bila naklonjena isihazmu. a ostalu Makedoniju je prepustio Dusanu. I na selu i u gradu posede je drzala aristokratija i to je izazivalo mrznju masa. Ziloti su priznavali vladu legitimnog cara Jovana V Paleologa. Zato su isihasti postali bliski sa Kantakuzinom. Kantakuzin je imao i saveznika aidinskog emira Umura. U ucenju isihasta se javlja teznja da se premosti jaz izmedju ovog i onog sveta. ziloti su uspeli da uzmu vlast u svoje ruke u Solunu. skoro nezavisno).000 ljudi prema srpskoj granici da trazi pomoc od Dusana. . Ta energija je Bozja ljubav. god i od tada pocinje da uziva podrsku Turaka (Seldzuka i Osmanlija). Uz pomoc Seldzuka poceo je da osvaja Trakiju. ali prvu rec u gradu je imao vodja a ne namesnik. Namesnik Teodor Sinadin je morao da bezi iz grada. Varlaam je odbijao vecito postojanje i mogucnost vidjenja tavorske svetlosti. A kako je Bog nevidljiv. Kantakuzin je nasao podrsku u povracenim grckim oblastima. a Grigorije Palama zatvoren. vec lokalna zemljisna aristokratija. a patrijarh Kalikas je bio odlucan protivnik. Ziloti su prihvatili namesnika poslatog iz Carigrada. Kantakuzina su napustili i najblizi saradnici kako bi spasli zivot i imovinu. milost. i on je bio odbijen. jer ako se primi postojanje vecite svetlosti onda je svetlost sam Bog. Njegov sin Uros veren je sestrom mladog cara Jovana V 1343. Od Soluna do Carigrada je svuda bila slomljena vlast plemstva. Viz se podelila u dva tabora. U gradovima poznoviz epohe nije gospodarila klasa trgovaca i zanatlija kao na zapadu. doslo je sklapanja saveza i sporazuma. Nausport tome Palama je povlacio razliku izmedju Bozje sustine nepristupacne coveku i Bozjih energija koje se otkrivaju ljudima. Sto je carstvo vise siromasilo to je bila veca beda stanovnistva. Uskoro je prosirio vlast na racun katalanske oblasti u juznoj Tesaliji. obraca mu se 1342. Ali pobeda isihazma nije bila potpuna. Ova podrska mu je osigurala pobedu. U Jedrenu je izbio ustanak protiv lokalne aristokratije. a posle i u drugim trackim gradovima. U borbi protiv Kantakuzina (oko njega je bilo okupljeno plemstvo) Aleksije Apokavk je koristio ogorcene nize slojeve. 1342.Grigorije Palama. mudrost a i ona vecita svetlost koja se ukazala apostolima. Najvecu zestinu su klasne borbe dostigle u Solunu. Clanovi plemickih i imucnih porodica su suzbijeni svuda. je Palama postigao da se njegova nauka prizna na Carigradskom saboru. i u verskom i u politickom smislu. Najpoznatije vodje ove stranke su bile iz porodice Paleologa. Njegova pratnja je spala na 500 ljudi kada mu je stigla vest da je u Tesaliji priznat za cara. Dusan napusta Kantakuzina i okrece ce carigradskom regenstvu. 1342. Tu je najveca beda zivela pored najveceg bogatstva. ne moze da se vidi ni svetlost. kao i pristalice Jovana Kantakuzina. Vremenom je njegov uticaj rastao a Solun je postajao samostalan. jer sem samog bozanstva ni tavorska svetlost ne moze biti vecita. Organizovana je narodna stranka zilota. Njihova imovina je zaplenjena. Socijalni anatagonizam je buknuo zbog izbijanja sukoba izmedju Kantakuzina i carigradskog regenstva. ni 1343. tako da je on krenuo sa oko 2. 1343.

Jovan V je ocekivao pomoc od Srbije. a namesnik Aleksije Metohit pozvao je Kantakuzina koji je u pratnji Jovana Paleologa usao u grad 1350. Bug car je zaposeo oblasti na gornjem toku Marice s Plovdivom i Stanimahom. Pravnu vaznost imalo je samo krunisanje u Carigradu. gradska posada je presla na njegovu stranu i Ana se predala. Simeon Solunski i Mark Evgenik. Vlast zilota je uspostavljena i odrzala se jos dugo. Vlast carice Ane je bila ogranicena na prestonicu sa najblizom okolinom. Jovan Kantakuzin je krunisan za cara u Jedrenu 1346. Vodja zilota je ubijen po njegovom nalogu. Kantakuzinova pobeda bila je i pobeda isihasta. Momcilo je zasnovao svoju posebnu knezevinu u juznim Rodopima. Dusan je 1343. Carigradskoj vladi prisao je i hajduk Momcilo koji se sa vojskom ucvrstio na viz-bug granici. Kostur. oko 6. Sledbenici isihasta bili su i Nikola Kavasilas. zilotska vlada je pala. ali ona ne odustaje od borbe i dobija pomoc Turaka. dok je carigradska vlada slabila. Grigorije Palama je posle smrti 1357/8. Kantakuzin je pokorio citavu Trakiju. pustila Grigorija Palamu iz zatvora. Posle jakog latinskog uticaja u XII i XIII veku u Viz je u XIV veku zavladao konzervativni grcki pravac protivan rimskoj crkvi i zapadnoj kulturi. Umur nije mogao da mu pruza pomoc jer je bio zauzet ratovanjem sa zapadnim silama u istocnom delu Sredozemnog mora. Do sukoba sa antiaristokratskom strankom dosao je Jovan Apokavk (sin Aleksija). Saborom na Vlahernskom dvoru 1351. Ranije princeze nisu davane ni za hriscanske vladare. Do 1345. priznata je pravovernost isihasta i bacena je anatema na Varlaama i Akindina. Prihvativsi isihazam Viz je zauzela stav ne samo u verskom nego i kulturnom pogledu. Kantakuzin se sporazumeo sa osm sultanom Orhanom i dao mu za zenu svoju cerku Teodoru 1346. 1347. 1349. i tada je u Solunu doslo do prve reakcije protiv zilotske stranke. Manojlo I Komnin i . Onda je pocelo obracunavanje sa pripadicima viseg staleza. Prijateljstvo juznoslovenskih zemalja je skupo kostalo Viz. proglasen za sveca. i od bug cara Jovana Aleksandra. pa je obavljeno novo krunisanje od strane carigradskog patrijarha. a na povratku pljackaju i carigradsku okolinu. Apokavk je ubijen 1345. je carigradska kapija otvorena za Kantakuzina.000 Seldzuka stize ali umesto da krenu na Kantakuzina oni upadaju u Bugarsku. njihov vodja Andrija Paleolog pobegao je Srbima. a posle kao Paloelogov saveznik zauzeo je Voden. Ona je cak pruzila ruku i isihastima. Njega je ozenio svojom cerkom Jelenom. gde i umire 1348. Isihazam je otada vazio za zvanicno priznato ucenje grcke pravoslavne crkve. i on je napadao i pljackao susedne oblasti dok ga Umur nije ubio 1345. Stupili su u pregovore sa Srbima jer su zeleli da Solun pre predaju Dusanu nego Kantakuzinu. smenila patrijarha Jovana Kalekasa. Apokavkovi saveznici su otkidali od carstva velike teritorije. Prema sporazumu on bi sam upravljao 10 godina a posle bi delio vlast sa Jovanom V. Jovan Apokavk je savladan i ubijen sa pristalicama. priznat je za cara. a kada je stigla vest o ubistvu njegovog oca on prilazi Kantakuzinu. Ziloti su se digli pod vodjstvom Andrije Paleologa. ali je njihov kraj bio pitanje vremena. Kantakuzin mu je dao titulu sevastokratora a Ana cak i despota. a sada se jedna pojavljuje u haremu. Kantakuzin se sve vise priblizavao svom cilju. Ovaj cin je obavio jerusalimski patrijarh. Pobeda Kantakuzina znacila je slom socijalnorevolucionarnog pokreta. Verske rasprave su se nastavile i kao protivnik isihasta istupio je Nicifor Grigora. Kantakuzinovi saveznici su pustosili viz zemlje. Hlerin i zavrsio osvajanje Albanije. prvo kao Kantakuzinov. Ziloti su se jos uvek odrzali u Solunu i odbijali su da priznaju Kantakuzina.

Sofije. 1346. 1345. Hteo je da osvoji i Carigrad ali mu je za to nedostajala flota. kupovna moc perpere je bila sve manja. Viz je bila na kopnu pod pritiskom Turaka i Srba. Stariji sin Matija dobio je teritoriju u zapadnoj Trakiji koja se pruzala od Dimotike do Hristopolja (tadasnja srpska granica). pao je i Ser. Ova titula pokazuje njegovu nameru da srusi Viz carstvo i da ga zameni novim carstvom Srba i Grka. Beda u Viz je bila ogromna. Opala je i trgovina. Viz je cak i na moru dozivela gubitke. Dug nikad nije vracen a nakit je ostao u riznici crkve Sv. Zbog sve vecih izdataka. Stanovnistvo nije moglo da placa poreze. Jovan Kantakuzin je viz oblast u Moreji pretvorio u autonomnu despotovinu i poverio je sinu Manojlu. Za vreme Jovana VI Kantakuzina dinasticka vladavina se pretvorila u stalni sistem. u Carigradu izbija epidemija kuge. zauzeli Hios. Na Peloponezu je stvoreno novo uredjenje. Uskoro posle toga Dusan je uzeo titulu cara Srba i Grka. Saradjivao je sa Turcima i bio je protiv Djenovljana. Od unutrasnjih borbi u Viz najvise je koristi imao Dusan. Oko 1350. Stisavanje unutrasnjih borbi u Viz nije zaustavilo Dusanovo napredovanje. Sveta Gora se nalazila pod Dusanovom vlascu i on je tu dugo boravio deleci im posede i privilegije. Dusan je pisao Mletackoj republici da je postao gospodar gotovo celog Carstva Romejskog. Dusanovo carstvo se mnogo ugledalo na Viz. Prvih godina Kantakuzinove vladavine Dusan je osvojio epirske oblasti i zauzeo Tesaliju 1348. Upravu u Epiru dao je svom polubratu Simeonu-Sinisi a Tesaliju Preljubu. Andronik II i Jovan VI Kantakuzin predstavnici su konzervativnog duha. 1348. Viz je imala vlast u Trakiji. Viz flota je propala za vreme gradjanskih ratova. Carska vlast se zamenjuje porodicnom vladavinom carske dinastije. Dusan je kao car upravljao juznim grckim delom carstva. vlada je morala da trazi pozajmice od imucnih gradjana ili inostranstva (carica Ana je zalozila u Mlecima carski nakit za zajam od 30. Dusan je bio zauzet ratovima u Bosni. na ostrvima u severnom delu Egejskog mora. Viz je propala i privredno i finansijski. Marka. Zeleo je da stvori protiv njih sopstvenu pomorsku snagu ali nije mogao da . a upravu nad srpskim delom dao svom sinu kralju Urosu. Posle zauzeca Sera. Prema Niciforu Grigori. Drzavni budzet je bio neredovan.000 dukata. ali njima nije odgovaralo da u Carigrad umesto slabe Viz dovedu jakog srpskog cara. autokefalni ohridski arhiepiskop i predstavnici svetogorskih manastira. moskovski knez je poslao novac za renoviranje crkve Sv. novi patrijarh krunisao je Dusana za cara. u Solunu (bio je odsecen Dusanovim osvajanjima) i na jednom delu Peloponeza. ali je to Dusan ubrzo vratio. a na moru Djenovljana i Mlecana. Cak i na carskom dvoru tokom proslave Kantakuzinovog krunisanja umesto zlatnog i srebrnog posudja korisceno je bakarno i zemljano. Svecanom cinu krunisanja prisustvovali su trnovski patrijarh. Dusan je imao vlast od Duna do Korintskog zaliva i od Jadranskog do Egejskog mora. Dusan je uzeo Viz preko polovinu preostalih njenih zemalja a svoju drzavu udvostrucio. Kantakuzin je uspeo u Makedoniji da povrati Ber i Voden 1350. Zemljoradnja u Trakiji je bila potpuno upropastena. Stvaranje novog carstva povlacilo je za sobom i osnivanje patrijarsije. Sprovodio je u osnovi istu politiku kao Andronik III. Drzao je celu Makedoniju do Meste sem Soluna. Djenovljani su 1346. Jovan Kantakuzin je u spoljnoj politici ostao veran svojim nacelima. I pored toga sto se Viz smanjivala veca je bila potreba za deobom vrhovne vlasti. na celo uprave stajalo je srpsko plemstvo odlikovano viz titulama.Mihailo VIII Paleolog bili su predstavnici latinofilskog kursa. Pokusavao je da dobije pomoc Mletaka. taj novac je utrosen na placanje pomocnih turskih odreda).

Odlazak mletacko aragonske flote posle bosforske bitke doveo je Kantakuzina u tezak polozaj. Kantakuzin je napustio presto. Patrijarh Kalist se usprotivio i na njegovo mesto je doveden Filotej 1354. a posle toga pobegao u Moreju. U sustini to je bila borba izmedju Turaka i Srba. Umro je 1383. Tada je Jovan Kantakuzin prispeo u pomoc svom sinu sa turskim trupama i situacija se promenila. Doslo je do raskida sporazuma jer je izbio rat izmedju Jovana V i Matije Kantakuzina. kao monah Joasaf. Mlecani su stupili u vezu sa Jovanom V i ponudili mu za borbu protiv Kantakuzina zajam od 20. Zakaludjerio se. ali je Orhan Kantakuzinu poslao 10. prodrli su u Carigrad.000 konjanika. Orhanov sin Sulejman je zauzeo Galipolje. izbio je u viz vodama novi rat izmedju Djenove i Mletaka. doslo je do bitke u Bosforu. Jovan V je stupio u vezu sa Djenovljanima. a ime Jovana V Paleologa je izbaceno iz zvanicnih aklamacija i molitava. Na raskid sa Kantakuzinom nagovarao je Jovana V i Dusan. 1352. Rat je nastavljen u zapadnim vodama i doslo je do mira 1355. Upravljao je viz oblascu na Peloponezu sve do smrti 1380. Kantakuzin mu je nudio novac da se povuce ali Osmanlije nisu htele da napuste tvrdjavu koja je bila jaka baza za dalja osvajanja u Trakiji. Matija Kantakuzin je proglasen za cara i savladara. Manojlo Kantakuzin je sredio Moreju i ucvrstio svoju vlast protiv turskih upada.izgradi flotu. Moreja . 1353. 1352. On je sklopio mir sa Djenovljanima koji su sklopili savez sa Orhanom. Na uvoznu robu je smanjio carinu u Carigradu i tako su strani brodovi zaobilazili Galatu (Djenovljanska) i ulazili u Carigradsku luku. Jedrene i ostali gradovi koji su otkazali poslusnost Kantakuzina pretrpeli su pljackanje Turaka. Nije mogao da se pomiri sa tim da je oko 90% carinskih prihoda na Bosforu islo Djenovljanima. S jedne strane su bili djenovljanski a sa druge mletacki. ali porazen u sukobu sa Srbima. Stranim brodovima zatvorili su prolaz kroz Dardanele i u Kafi su zaplenili vise Mletackih brodova 1350. dobio je od Dusana odred od 4. Zahvaljujuci Turcima Jovan Kantakuzin je jos jednom pobedio svoje protivnike i pocela je epoha trajnog naseljavanja Osmanlija na evropsko tlo. Jovan V je pozvao u pomoc Srbe i Bugare. Oko Jovana V su se okupili protivnici Kantakuzina. Bitka je trajala do mraka i nije donela jasnu odluku tako da su obe strane pripisivale sebi pobedu. Srbi su potuceni kod Dimotike. Jovan V mu je obecao ruku svoje sestre Marije i kao miraz ostrvo Lezbos. a Matija je dobio jos vazniju oblast u Jedrenskoj pokrajini. Jovan V je upao u zemlju svog suraka. Kantakuzin je pokusao da izbegne sukob tako sto je oblast Matije Kantakuzina u zapadnoj Trakiji predao Jovanu V. Matija Kantakuzin se jos neko vreme drzao u rodopskoj oblasti. cak se i Jedrene predalo a Matija se zatvorio u gradsku tvrdjavu. Doslo je do borbe izmedju Djenove i Viz i viz flota je unistena 1349.000 ljudi pod zapovednistvom svog sina Sulejmana. Kantakuzinov polozaj je postao mnogo los i na pomolu je bio prevrat. a Jovan V se obavezao da ce posle preuzimanja vlasti predati Mlecima ostrvo Tenedos. nudeci mu pomoc. Djenovljanski gusar Francesko Gatiluzio trebalo je da Jovana V vrati na ocev presto. Djenovljani su hteli da kontrolisu svu trgovinu na Crnom moru. Ali opozicija je rasla. aragonski i viz brodovi. 1354. Mleci su sklopili savez sa aragonskim kraljem Petrom IV i sa Kantakuzinom. pao je u ruke Jovanu V i odrekao se vlasti 1357. A Manojlo Kantakuzin je odrzao vlast u Moreji. 1354. a onda je vlast preuzeo Matija do 1382. Samo sto se zavrsio rat izmedju Viz i Galate. gde je u povucenosti napisao svoju cuvenu istoriju.000 dukata. nigde nije naisao na otpor.

u Viz je vrlo uticajna bila unionistička stranka čiji je predstavnik bio Dimitrije Kidon. Jedrene. 1361. ali je zato Trakija bila prepuštena Turcima. Nudio je da pošalje svog mlađeg sina Manojla (5 godina) kao taoca. Istaknuti osm vojskovođa Lalašahin ušao je 1363. Bila je odvojena od centralne vlasti Paleologa. Opasnost od Turaka znatno se povećala posle Dušanove smrti. Jovan V je poceo pregovore sa Rimom. Ali. 1359. a do njegovog punoletstva Carstvom bi upravljao papa. ali je 1358. I sultan je preneo svoju prestonicu na Balkan. Domaće stanovništvo terano je kao roblje u M. Obećavao je papi da će u roku od 6 meseci ceo svoj narod pokatoličiti. Za vreme vladavine sultana Murata I (1362 – 1389) ni južnoslovenske zemlje nisu pružile jači otpor.je predstavljala jedinu svetlu tacku. Turci su osvojili Dimotiku. 1355. a država ih gubila. 1355. Viz crkva je pojačavala svoje pozicije. . Carigrad je prvi put ugledao Osmansku vojsku pred svojim zidinama. prvo u Dimotiku a onda u Jedrene oko 1365. Svuda su se dizali manji samostalni ili polusamostalni vladari. mletački poslanik u Carigradu javio je duždu Andriji Dandolu da su viz ugroženi od strane Turaka i Đenovljana spremni da se potčine bilo kojoj sili: Mlecima. poginuo u borbi sa Arbanasima. III OSMANLIJSKO OSVAJANJE BALKANSKOG POLUOSTRVA. dok su zaposednute oblasti naseljavali turski kolonisti. Srpska država je bila u raspadu. Dušanovo carstvo je počelo da se raspada. Turci su stajali na pragu Trakije (jedina preostala viz provincija). u Plovdiv i tamo se učvrstio kao prvi beglerbeg Rumelije. jer sada nije bilo sile koja bi im se suprotstavila. Mladi car Uroš (1355 – 1371) nije bio u stanju da održi raznolike i slabo povezane delove očevog carstva. ali viz narod i sveštenstvo su se držali starih verskih tradicija. Aziju. Jovan V nije predvideo ozbiljnost situacije u kojoj se Carstvo nalazilo. a Bugarska je bila pocepana u više zasebnih državica. Inoćentije VI nije uzeo ozbiljno ova obećanja. Odlučio je da ostvari uniju kao sin zapadne princeze. VIZANTIJA KAO VAZALNA DRZAVA TURSKOG CARSTVA 1354. iznenada je umro Dušan. Viz je bila toliko slaba da nije mogla da izvuče nikakvu korist iz sloma Srpskog carstva i da pokuša da vrati svoje teritorije. Na mesto patrijarha došao je Kalist koji je čuvao svoju patrijaršiju i branio svoja prava. Samo je bivši epirski despot Nićifor II preduzeo veću akciju i postigao uspehe u Tesaliji i Epiru. Marino Falijer savetovao je Mletačkoj republici da anektira Viz jer će ona ubrzo postati plen Turaka. Uskoro posle zauzeća Galipolja Turci su počeli sa sistematskim osvajanjem Balkanskog poluostrva. 1362. Carstvo nije pružilo efikasan otpor mada prestonica nije bila mnogo ugrožena. 1355. ali je ona do poslednjeg daha odrzala svoju zilavost. Bilo je jasno da se Viz carstvo nalazi pred padom. Srbima ili Ugrima. a postigao je i to da bugarska patrijaršija prizna vrhovna prava carigradske stolice. poslao je svoje legate u Viz Opozicija koju car pominje u svom pismu jeste bila jaka. Na srpsku patrijaršiju stvorenu mimo volje Carigrada Kalist je bacio anatemu. deljeni su im zemljišni posedi. poslao je pismo u Avinjon u kojem moli papu za pomoc. Osmansko nadiranje praćeno je sistematskom kolonizacijom. Viz se blizio kraj. u slučaju da ne ispuni svoje obećanje odrekao bi se krune u korist Manojla.

ali se ona uputila ka Egiptu. Jovan V je krenuo nazad ali su ga Bugari zadržali u Vidinu. među njima i Vukašinov sin Kraljević Marko. Ostalo se pri rimskoj tezi najpre unija pa onda pomoć. . njegov brat od ujaka. Čak je i Viz ponudio savez i osudio proglašenje Dušanovog carstva i Srpske patrijaršije i priznao prava Carigradske patrijaršije na svojoj teritoriji.Bugarska se sporazumela sa Turskom i tako pokvarila svoje odnose sa Ugarskom i Vizantijom. septembra 1371. Turci su uništili njihovu vojsku i Vukašin i Uglješa su poginuli. 1364. Amadeo je 1366. Jovan V 1370. da će mu dati 6 neopremljenih transportnih brodova i 25. morali su da priznaju suverenitet sultana i da mu se obavežu na plaćanje danka i vojnu pomoć. Caru je isplaćen kao avans 4. Tada je car Jovan V morao da 1366. Ali carev sin Andronik koji je upravljao carstvom u njegovom odsustvu odbio je da preda Mlecima Tenedos. Despot Jovan Uglješa koji je vladao u Seru pripremao je akciju i pokušavao je da okupi okolne vladare. ali ni jednog predstavnika crkve. Jovan V je odlučio da lično krene u Rim. Jovan V se našao u bezizlaznoj situaciji. je ušao u viz vode sa krstaškom vojskom. To je bilo odbačeno. Makedonske zemlje su izgubile nezavisnost. tako da crkvena unija nije zaključena. Prelaz Jovana V u Rimsku veru obavljen je u Rimu 1369. Iz Soluna kojim je upravljao Manojlo je otišao u Mletke.000 dukata. je doslo do oruzane borbe izmedju Bug i Viz i viz car je zauzeo Anhijal na Crnom moru. poslata je jedna ekspedicija 1365. Braća su krenula prema Jedrenu i kod Černomena na Marici sukobili se sa Turcima. ali uzalud. već novac. Jovanov stariji sin Andronik bio je oženjen kćerkom bugarskog cara. ali njegov mlađi sin Manojlo mu je pomogao. Lokalni vladari. Pregovori sa Italijanskim gradovima nisu uspeli. lično ode u Ugarsku i potraži pomoć od kralja Ludovika I. Sa sobom je poveo više uglednih predstavnika viz države. a zatim u Bugarskoj oslobodio cara Jovana V i naterao ih da predaju Viz Mesemvriju i Sozopolj. Andronik je hladno odbio njegov poziv za pomoć. i Amadeo Savajski nije hteo krstaški rat bez unije. Jovan V je pristao da proda Mletačkoj republici ostrvo Tenedos a Mleci su obećali da će mu za to vratiti nakit njegove majke carice Ane koji je ona založila pre 30 godina. Car se opet obratio u Avinjon. poneo je neke dragulje i tako oslobodio oca. ali se razboleo i umro.000 dukata. Tamo je stigao 1369. Car više nije tražio vojnu pomoć. Izgledalo je da se na Zapadu vrše ozbiljne pripreme za krstaški rat. Car se u Rimu odrekao vere svojih predaka. Jovan V je tražio saveznike i na drugim stranama. Viz crkva je tražila da se radi uklanjanja verskih razmimoilaženja sazove Vaseljenski sabor. Pošto su se Osmanlije učvrstile u Trakiji našla se na udaru Makedonija. a ni da vrati primljenu svotu novca. Njegovom pozivu se odazvao samo kralj Vukašin njegov brat. jer ovo ostrvo na ulazu u Dardanele su hteli i njegovi prijatelji Đenovljani. Patrijarh Kalist je lično otišao u Ser gde se sastao sa Dušanovom udovicom Jelenom. ostao je njegov lični akt. Nije imao novaca da se vrati u domovinu. Bitka se dogodila 26. Nije preduzeo ništa da oslobodi oca i cara je oslobodio grof Amadeo Savojski. Došlo je do pogodbe. a ni da isplati svoje dugove. je iz Rima otplovio u Mletke. Oduzeo je Turcima Galipolje. patrijarh Filotej (došao posle Kalista) pozvao je sve pravoslavne hrišćane da ostanu verni svojoj veri. Ali. Viz pozicije na zapadnoj obali Crnog mora su ojačale. To je bio prvi put da viz car ide u inostranstvo ne kao vojskovođa na čelu trupa već kao molilac tuđe pomoći. 1371. Jovan se napokon vratio u Carigrad.

a u Moreji je od 1382. Andronik je stavljen u zatvor. 1376. U isto vreme i Bugarska je priznala osmanski suverenitet. Tenedos je ustupio Đenovi a da bi stekao blagonaklonost Turaka njima je predao Galipolje. Murat je brzo suzbio pobunu. Mleci i Đenovljani su 1381. odgovarajući svojim vazalnim obavezama Jovan V pratio je sultana u jednom pohodu u M. Ali. Veliki značaj imala je njegova prisna saradnja sa bosanskim kraljem Tvrtkom . Jovan V i Manojlo su uz pomoć Mletaka uspeli da pobegnu iz zatvora. Viz je bila samo igračka. a njegovo mesto je zauzeo Manojlo koji je određen za prestolonaslednika i 1373.Iskoristivši nastalu pometnju. Već 1373. Jovan V je suzbio Andronika IV posle čega je Andronik IV umro 1385. Andronik je ušao u Carigrad a oca i brata stavio u zatvor. Manojlo je iz Soluna privremeno zaposeo Ser. Pritisak spolja je bio sve jači a mir u porodici je kratko trajao. Konačna odluka je ustvari bila sultanova volja Jovan V i Manojlo II su 1379. Uskoro posle Maričke bitke Viz je postala vazalna država Osmanskog carstva i obavezala se da će da plaća danak i da daje vojnu pomoć. Da bi sprečili da Jovan V preda ostrvo Tenedos Mlecima. ušli u Carigrad i preuzeli vlast uz obavezu da će sultanu pružati vojnu pomoć i plaćati danak. Pomogli su Androniku da pobegne iz zatvora u Galatu i da stupi u akciju protiv oca i brata i Mletaka. Aziji. izbio žestok rat. Paleolozi su uspeli da od Kantakuzinovih oduzmu oblasti na Peloponezu. Herakleju. Tako je Viz podeljena na više posebnih oblasti pod upravom članova carske porodice: Carigradom je vladao Jovan V. Strane su se pogodile da Tenedos ne pripadne ni jednome već da se njegova utvrđenja sruše a stanovništvo iseli na Krit i Eubeju i da se ostrvo preda Amadeu Savojskom. posle Maričke bitke situacija se i za Viz mnogo pogoršala. jer je stanovništvo ostalo verno Jovanu V. Ovo je potvrđeno ugovorom iz 1382. Đenovljani se sa tim nisu pomirili. Ali. Njegovo odsustvo iz Carigrada iskoristio je Andronik da otvoreno krene na oca. ali su se Mleci i posle toga služili njime kao pomorskom bazom. Đenovljani su u Carigradu izazvali promenu vlade. Najmoćniji među srpskim feudalcima bio je knez Lazar koji je uspeo da jednima nametne svoju vlast a sa drugima da se sporazume. Posle povratka na presto Jovan V je morao da prizna Andronika IV i njegovog sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im preda na upravu Selimvriju. krunisan za cara savladara. Manojlo je morao svake godine da dolazi na portu sa ugovorenim dankom i pomoćnim trupama. mletački komandant je odbio da preda ostrvo tako da su odredbe ugovora sprovedene tek 1383/4. Na Balkanu su još samo Srbi pružali jači otpor. oslepeo je Savdžiju i tražio je da i Jovan na isti način kazni svog sina. Manojlo II je upravljao Solunom. a uz pomoć Turaka da dođu na presto. Savdžija je podlegao ranama. Radosto i Panidos. tako da oni nisu u potpunosti izgubili vid. Đenovljani nisu uspeli da zaposednu Tenedos. To je bio njihov jedini uspeh. gradove na Mramornom moru držao je Andronik IV. Stupio je u vezu sa Muratovim sinom Savdži čelebijom i tako je došlo do zajedničkog ustanka dva princa. Andronik IV je pokušao da zaposedne jednu tvrđavu na pola puta između Selimvrije i Carigrada. kao despot od Mistre vladao treći carev sin Teodor I. pa je 1377. Teodor I (1382 – 1407) priznao je sultanov suverenit i uživao je podršku Turaka. Jovan nije smeo da se ogluši o sultanovu zapovest i kazna nad Andronikom i njegovim malim sinom Jovanom izvršena je mnogo blaže. posredovanjem Amadea Savojskog zaključili mir u Torinu. već su ga 1376. okupirali Mleci. Boreći se sa lokalnim velikašima uspeo je da znatno učvrsti viz vlast u Moreji.

Manojlo II (1391-1425) je bio obrazovan covek i imao je razumevanja za nauku i umetnost i sam je pisao. Osvojen je 1383 Ser. Na celu jake vojske. a Carigradu je diktirao svoju volju. Manojlo. Ako izostavimo Morejsku despotovinu. u zimu 1393/94. pa je dosla na red srednja i juzna Grcka. pocela je blokada Carigrada. koji je bio pobegao na Lemnos. osim ako je hteo da ga placa umesto oslobodjenog. sultan je prodro u Bugarsku. olaksala je posao Osmanlijama. Vladavina Katalanaca u . turska vojska je pobedila. naterao bug cara na pokornost. Teska ponizenja je trpeo i stari car (Jovan V) u Carigradu. 1393. Osmanlijska osvajanja uzimaju sve veci mah. U pocetku su Srbi imali uspeha i sam Murat je ubijen. U Carigradu se dobro znalo da krunu moze da nosi samo onaj ko se bezuslovno potcinjava sultanu i ispunjva sve njegove zahteve. Poslednji jaci otpor na Balkanu bio je slomljen. Knez Lazar je pao u zarobljenistvo i pogubljen je po Bajazitovoj zapovesti. To je izazvalo veliki Muratov pohod. Aziji. Posle Kosovske bitke i Bajazitovog dolaska na presto. Dok je Jovan V prividno vladao u Carigradu. porazila je Turke kod Bilece. ali pod Bajazitovim vodjstvom. Jovan VII je u Carigradu imao dosta pristalica koji su mu omogucili ulazak u grad i dolazak na presto. vojskovodja Evrenos pokorio je Tesaliju. pokazao otvoreno neprijateljstvo.I. podeljen je bio na celu zemlju i na sve zemljoposednike. udje u Carigrad. Povljan obrt nastao je i u odnosima i sa Viz posto je 1375. ali su tada ratovali protiv Seldzuka. Carigrad je sada sacinjavao celo Carstvo. Cim je saznao za ocevu smrt. Ali vladavina Jovana VII nije dugo trajala. sa viznatijskim trupama osvajanje poslednjeg vizantijskog grada u M. Ali i Carigrad se nalazio u zalosnom stanju. Bajazit mu je pruzio podrsku i 1390. Zeljan vlasti Jovan VII je. Nesloga tamnosnjih vladara. Kao viz i bug carevi i srpski feudalni vladari. Posle pada Nisa Lazar je suzbio Muratovu vojsku kod Plocnika a 1388. I Moreja je bila izlozena strahovitim turskim upadima. otera svog suparnika. nastavio je borbu. Kao Andronik IV i Jovan VII je uzivao naklonost Djenovljana. Jovan VII je prodro u Carigrad i zauzeo presto. Vizantija se nasla pod jos tezim pritiskom. Turski danak je pritiskao celo stanovnistvo. Bajazit je na sastanku u Seru. 1386 Nis. bez obzira na njihove ranije privilegije. Srbija je postala vazalna drzava Osm carstva. a zatim krenuo u odlucujucu borbu sa Srbima. Manojlo je morao da prati Bajazita u pohodu protiv vizantijske Filadelfije i da pomogne. Ohrbren Lazarevim uspesima. Odmah posle toga. kao pravi sin Andronika IV isao sultanu na ruku. Njena zavisnost od sultana bila je sve veca. osiromasio je i opusteo. 1385 Sofija. 1387 Solun. Kao orudje sluzio mu je Jovan VII. bosanska vojska sa vojvodom Vlatkom Vukovicem na celu. Bajazit je pustosio okolinu. koji se odrzavao samo zahvaljujuci svojim mocnim zidinama. a njenom poglavaru priznata je titula patrijarha. Manojlo se na turskom dvoru ponasao kao poslusan vazal koji bez pogovora izvrsava naredjenja. I on i njegov otac pruzali su vojnu pomoc jos Muratu. Knez Lazar suprotstavio se neprijatelju sa srpskim i bosanskim trupama na Kosovu. Sada medjutim. Turski harac postao je najvazniji i najtezi namet od koga ni sam vladar nije mogao nikoga osloboditi. bug car Ivan Sisman otkazuje sultanu placanje danka. 15 juna 1389. 1391. anatema bacena na srpsku crkvu opozvana. morali su da placaju danak i da sultana pomazu vojskom. guseci i najmanji pokusaj osamostaljenja. Vizantinci na kopnu nisu imali nista sem Carigrada. i sebi i ocu vrati presto. Manojlo je pobegao iz Burse i krenuo u Carigrad da preduhitri svog bratanca Jovana VII i osigura sebi presto. je umro. On je posle dva promasena napada uspeo da 1390.

Pozivu ugarskog kralja Zigmunda odazvali su se vitezovi iz vise evropskih zemalja. 1395. potukli vojsku vizantijskog despota i prodrli kroz vizantijske zemlje sve do jjuzne obale pustoseci sve pred sobom. osvojena je Atina. i kraljevima Francuske. Vojnicka pobeda bila je na Mircinoj strani. Odnosi i jednog i drugog. Navareska kompanija im je oduzela Tebu. Ali u bici kod Nikopolja 1396. 1394.000 ljudi pod zapovednistvom Busikoa. privremeno. Manojlo krece na . kao vojvoda Atine. Karlo Toko je pozvao u pomoc Turke. 1397. grofu Kefalenije Karlu Toku. ispunjavajuci svoje vazalne obaveze.Grcoj je postala proslost. IV PROPAST VIZANTIJE Cak ni Rusija nije vise turskog vazala smatrala naslednikom Konstantina Velikog. Nerio je umro. 1393. Ispred zidina Korinta. Ali ova mala vojska nije mogla da oslobodi Viz. polozaj Viz se jos pogorsao pa su 1398. Pad prestonice bio je neizbezan. koji se junacki borio sa Turcima. 1379. Do teske borbe doslo je i sa vlaskim knezom Mircom. Kralj Zigmund spasao se bekstvom u Carigrad da bi se preko Egejskog i Jadranskog mora vratio u Ugarsku. zauzeli mletacki Argos. 1399. Turci su presli Korinsku prevlaku. Busiko ga je izmirio sa Jovanom VII i za vreme njegovog odsustva Jovan VII je preuzeo vlast. velika hriscanska vojska pretrpela je tezak poraz. odigrala se bitka na Rovinama. i mletackom duzdu. upucene molbe ruskim knezovima da posalju pomoc Carigradu. a onda upale u Moreju i uz pomoc Navarezana zaposele Vizantijske tvrdjave Leontarion i Akovu (pocetak 1395). Teodor se osecao zaobidjen. Zbog toga je protestvovao carigradski patrijarh. Ugarska se nasla ugrozena. i vec duze vreme je drzao Korint. njegov zet. Osmanlije su potukle Teodorovu vojsku. Posle ove nove katastrofe polozaj balkanskih zemalja postao je jos bezizlazniji. koja se bila odvojila od Trnovskog carstva. Posle okupacije Bugarske. U Atici je od skora valadao. Kraljevic Marko i Konstantin Dejanovic. ostavivsi sve zemlje svom drugom zetu. Manojlo II se obracao i papi. Vidinska carevina. borili su se Stefan Lazarevic. ali je on ipak morao da se pokori sultanu i da se obaveze na placanje danka. Marko i Konstantin su poginuli u ovoj bici. Engleske i Aragonije. Manojlo je resio da licno krene na zapad i trazi pomoc. konacno je pokoreno Bugarsko carstvo. naredio je da se ime vizantijskog cara vise ne spominje u ruskim crkvama. Do poslednjeg casa su Viz smatrali da je njihov vladar jedini zakoniti car i jedini poglavar cele hriscanske vaseljene. a Moreja je dozivela strahovitu tursku najezdu. koji je imao jak oslonac u Ugarskoj. a vizantijski despot Mistre u Ahaji sa Navarezanima je ratovao neprekidno. bili su prijatelji. Nerio I Acajuoli (1388-1394). Na turskoj strani. prva Francuska. Posle bitke kod Nikopolja. Hriscanskoj koaliciji pridruzili su se i Mleci poslavsi u Dardanele omanju flotu radi kontrole moreuza i odrzavanja veze izmedju Viz i krstaske vojske okupljene u Ugarskoj. Pala je i poslednja Bugarska oblast. Ali Karlo VI se priklonio Manojlu i u Vizantiju poslao odred od 1. Cak je i Dobrudza pala pod tursku vlast. Ruski knez Vasilije I. i oruzanim sukobom pokusao je da mu oduzme Korint. cesto su prolazili kroz krize. Nerio i despot Teodor Paleolog. Jovan VII je nastojao da viz presto proda francuskom kralju Karlu VI. Na Zapadu se pocelo ozbiljno razmisljati o akciji svih hriscanskih naroda protiv Turske. Nastavljala su se i Osmanlijska osvajanja na severu Balkanskog poluostrva. prema Mlecima.

napustio Aziju. poseto je Mletke i druge italijanske gradove. Svuda je bio docekan sa pocastima. Bajazit je pao u zarobljenistvo gde je umro. ali svoj cilj Manojlo nije ostvario. Mesopotamiju. stao je na celo stranke koja zeli uniju sa Rimom. U Moreji su vladali careva braca Teodor. Samo su zidovi spasli grad. stigao u Moreju. gde je njegov sin Jovan VIII pomagao bratu despotu Teodoru II u upravljanju zemljom. Boravak cara na Zapadu imao je veliki kulturno¬-istorijski znacaj. Jovan VIII koji je 1421. Vizantija je sa Muratom sklopila mir i pristala na placanje danka 1424. Konstantin i Toma. onda Pariz pa London. ne bi li tako dobio pomoc protiv Turaka. Manojlo II je cak 1415. Aziji. 1430. Nauplije i Argosa ceo Peloponez je bio pod viz vlascu. Siriju i napao Osm carstvo u M. 1432. U Osm carstvu izbili su nemiri ali Viz to nije uspela da iskoristi. Mehmed I umire i na njegovo presto dolazi Murat II ( 1421-1451 ) koji je vodio agresivnu politiku. U Solunu je vladao Manojlov treci sin despot Andronik. (dao mu kao miraz za svoju bratanicu). Car Jovan VIII je resio da jos jednom pokusa sa pregovorima o uniji. Jovan VIII nije postigao nista i na sebe je navukao sultanov gnev. . Djenovom i Rodosom. Izgledalo je da ce ovde Viz odrzati i prosiriti svoje pozicije. Da bi se ovaj posed sacuvao. Manojlo II (zakaludjerio se i uzeo ime Mateja) umire 1425. Mlecima. Posto je potcinio srednju Aziju i Zlatnu hordu u juznoj Rusiji preuzeo je 1398. Modona. krunisan za ocevog savladara pokusao je da protiv Murata II podupre pretendenta Mustafu koji je obecavao da ce bogato nagraditi Viz posle pobede. Murat II ga 1430. To je izazvalo reakciju sultana i posle sedam godina Mleci gube Solun. osvojio Persiju. predao grad Mlecima. Zbog sukoba pape Evgenija IV i Bazelskog sabora pregovori su se otegli. On je 1423. pocinje pregovore. Grof Karlo Toko ustupio je svoje posede na Peloponezu despotu Konstantinu 1428. sa Stefanom Lazarevicem. a Timur je vec 1403. Sulejmana je pobedio brat Musa i Viz je zapretila kriza. Ipak 1411. pretrpela snaznu Osm najezdu. Ucvrstivsi se u evropskom delu i vodeci borbu protiv svoje brace u M. Musa je opseo Carigrad. Timur je bio najveci Mongolski vladar posle Dzingishana i nastojao je da uspostavi njegovo carstvo. Moreja je 1423. Konacnu pobedu izmedju brace izvojevao je Mehmed koji je 1413. Bajazit je podlegao Timurovim Mongolima u bitci kod Angore 1402. Za vreme Jovana VIII kovanje zlatnika je sasvim prestalo. car je naredio da se na Korinskoj prevlaci izgradi dug i jak bedem Heksamilion. pohod na Indiju. Aziji Bajazitov najstariji sin Sulejman sklopio je ugovor 1403.put. Za to vreme Jovan VII je potpadao pod sve vecu zavisnost od sultana. bedem Heksamilion je srusen. napustio Carigrad i otisao na Peloponez (despotovina Mistra). dosao na Osm presto. a Moreja je opustosena. Nije dobio nista osim obecanja. Manojlo je napustio Peloponez 1416. gde je zivot bujao. Carstvo je bilo raskomadano i potpuno iscrpljeno. zauzima na juris. Turci su ponovo upali u juznu Grcku. Viz se oslobodila vazalnosti prema Turcima i prestala je da placa danak. Viz se cvrsto uzdala u prijateljstvo novog sultana. ali ipak je nastavila borbu sa susednim latinskim drzavicama. i 1431. Konstantin osvaja Patras. Murat II je krenuo na Carigrad i 1422. U preostalim delovima vladala su njegova braca kao samostalni gospodari. Sem mletackog Korona. 1423. Pod Jovanom VIII je pocela pobedonosna ofanziva viz trupa protiv latinske Moreje. ponovo je dobila Solun sa okolinom gradove na Mramornom moru. je pocela opsada. Mehmed I ( 1413-1421 ) drzao se sporazuma sa viz carem i odnosi su ostali nepomuceni. latinska Ahajska knezevina prestaje da postoji. Nasledio ga je Jovan VIII ( 1425-1448 ) koji je sada vladao Carigradom i njegovim predgradjem.

Teodor. Tu je turski otpor bio jaci i hriscani se povlace. u zamenu za njegovu oblast u Moreji. dok je Murat ratovao u M. Ali 1446. Vlaskoj i Erdelju. Kao `kapetan Albanije` ratovao je protiv Osm od 1443. Vlast u Moreji preuzimaju Toma i Dimitrije. Turci su napredovali na Balkanu i dosli u sukob sa Ugarskom.reseno je da se u Italiji sazove sabor kome bi licno car prisustvovao. sto je izazvalo odusevljenje kod hriscana. 1443. krece. U pratnji svog brata Dimitrija. prodire kroz srednju Grcku i na Korintskoj prevlaci Konstantin je pobedjen. Iako je odluka vec bila jasna sabor se prenosi u Firencu i traju zucne rasprave. Murat II je gledao da se nagodi sa protivnicima. Uzdajuci se u podrsku mletacke flote. Hunjadi pobedjuje Turke kod Nisa. godine proglasena unija. Kardinal Julijan Cezarini razresio je mladog kralja i hriscanska vojska ponovo krece u rat. prodire u Bugarsku zauzima Sofiju i krece prema Trakiji. Djurdja Brankovica i Hunjadija i sklapa sa njima primirje na 10 god. a van granica ugled im je bio izgubljen. jer se viz narod usprotivio. pobedili Turke. Despot Konstantin i posle poraza kod Varne nastavlja svoje pohode u Grckoj. je krunisan i stize u Carigrad. Konstantin. kod Varne krstaska flota je razbijena. Ovaj ugovor je potvrdjen ugovorom u Segedinu i izazvao je razocaranje na Zapadu.). Viz car je potrcao da cestita sultanu pobedu. koji je vise puta pokusavao uz pomoc Turaka da se docepa carske krune. ali ipak 1444. Uskoro se u Ugarskoj okupila sarena vojska od oko 25. Andronik. Rusija je prelaz viz cara u rimsku veru smatrala za izdaju. do 1468. vojska izbija na obalu Crnog mora.000 ljudi na celu sa kraljem Poljske i Ugarske. a bratu Konstantinu ostavlja da vodi regenstvo u Carigradu. 1444. cerke Konstantina Dejanovica). . ali njena snaga je bila manja. Ponovo dize bedem na Korintskoj prevlaci (koji su Turci porusili 1423. Erdeljski vojvoda Jovan Hunjadi (Sibinjanin Janko) nekolliko puta je pobedio Turke u Srbiji. Aziji sa emirom Karamana krstaska vojska prelazi Dunav kod Smedereva. Vladislavom III. Vojvoda Nerio II Acajuoli priznaje njegov suverenitet i pocinje da mu placa danak. Poginuo je kralj Vladislav. Murat II krece na njega. Zapadni vitezovi vratili su se kucama. otpala je srpska pomoc. Tek je 1439. pokorio se sultanu i obavezao se na placanje danka. i kako nije imao dece. Pregovori u Ferari i Firenci izazvali su sumnje kod Murata II i car je morao da ga uverava da su se ti pregovori ticali samo verskih pitanja. Osm su se odjednom nasle u defanzivi. stize u Feraru gde je poceo sabor. U juznoj Grckoj despot Konstantin krece u ofanzivu. pa je papa pozvao sve hriscanske narode u krstaski rat. Prodro je u Beotiju i prosirio svoju vlast na Fokidu sve do Pinda. Dimitrije i Toma su deca Manojla II i Jelene Dragas. Unija je Viz donela zestoke unutrasnje rasprave. zaposeda Atinu i Tebu. Jovan VIII 1437. U Albaniji se digao Skenderbeg. 1449. ali nije postignuto nista. patrijarha Josifa i vise svestenih lica Jovan VIII 1438. u Jedrenu prima predstavnike kralja Vladislava. kada su ponovo 1444. Srpski despot je ponovo dobio svoju drzavu a zavisnost Vlaske od Osm je ublazena. Bratu Teodoru ustupa svoju apanazu na Mramornom moru. Izgledalo je kao da ce se stvoriti nova grcka drzava koja ce naslediti Viz. na presto dolazi despot Konstantin (Jovan. Jovanom Hunjadijem i despotom Djurdjem Brankovicem koji je bio izgubio svoju zemlju. prodire u srednju Grcku. Jovan VIII umire 1448. kardinal Cezarini.

Srpska despotovina 1459. pala je Atina. Vise jakih jurisa je odbijeno i samopouzdanje napadaca pocelo je da popusta. pala je Trapezuntska carevina. 20. Sultan u borbu ubacuje janjicare koji uspevaju da se popnu na zid. Mehmed II je uz pomoc zapadnih inzenjera stvorio jaku artiljeriju. Glavni juris bio je uperen na gradske zidine sa kopna pre svega na kapiju Pemptona (Turci su primetili da je to najslabija tacka utvrdjenja). tada je ranjen Djustinijani. umetnicki spomenici. Viz carstvo je prestalo da postoji a Carigrad je postao prestonica Osm carstva -Istambul. ikone. maj Mehmed II je naredio generalni napad. Tog dana poslednji put su se Grci i Latini okupili u Svetoj Sofiji. Pre kraja XV veka i ostale slovenske i albanske zemlje sve do Jadranskog mora pale su u ruke Turaka. Tri dana i tri noci trajalo je pljackanje u gradu koje je sultan obecao svojim vojnicima da bi podigao njihov duh. U borbi je poginuo car Konstantin XI Dragas (1449–1453). ali su posle sedmonedeljnog jurisanja i sami zidovi poceli da popustaju.000 god pretvoren u crkvu Bogorodice. To je izazvalo zabunu u redovima branilaca i ubrzalo prodor Turaka. kralj Aragona i Napulja tezio je za carskom krunom i stvaranjem novog latinskog carstva u Carigradu. a Bosanska kraljevina 1463. 1451. . Posle sluzbe Bozije vojnici su ponovo zauzeli svoje polozaje a car je vrsio inspekciju redova. relikvije… Mehmed II je svecano usao u grad. 1460. Za 29. a vlast preuzima Mehmed II (1451-1481). Konstantin XI (1449-1453) se nadao u pomoc sa Zapada. 1456. Pomoc sa Zapada nije izostala samo zbog neprijateljstva viz naroda. ali Turci su bili nadmocniji u vojnoj tehnici.Hrabrost i drzavnicka energija poslednjeg viz cara nisu mogle da spasu Carstvo propasti. Izvanredni strateski polozaj Carigrada i jacina njegovih zidina cesto su ga spasavali. Mala viz vojska se junacki borila. sada je postao dzamija. aprila doslo je do pomorske bitke gde je viz flota odnela pobedu. Stanovnistvo koje je prezivelo opsadu i grozna masakriranja posle pada grada odvedeno je u ropstvo. umire Murat II. Prvi zadatak mladog sultana bio je osvajanje Carigrada. ali viz narod se cvrsce nego ikada drzao svoje vere (Vise volim da vidim usred grada turski turban negoli latinsku mitru . Pocelo je bombardovanje grada i sa kopna i sa mora. latinskih i slovenskih drzava.Luka Notaris). 1461. Uskoro je grad bio u osm rukama. U Carigradu je bio mali broj grckih i latinskih branilaca. Ponovo se jedno carstvo sirilo od Mesopotamije do Jadrana i imalo svoje srediste u Carigradu. Mocno Tursko carstvo brzo je potcinilo ostatke grckih. Sam car bio je primer odlucnosti samopozrtvovanja. Aprila 1453. Ali to je bilo nemoguce. Unistena su blaga neprocenjive vrednosti. pokusao je da ozivi uniju. Snage napadaca bile su bukvalno 20 puta vece. Mehmed II sakupio je pred Carigradom ogromnu vojsku. Toma je pobegao u Italiju a Dimitrije je otisao na sultanov dvor. vec i zbog protivurecnih interesa zapadnih sila. pa je Partenon koji je pre 1. rukopisi. Zauzece Carigrada uspostavilo je jedinstvo Osm carstva i dalo podstreka njegovoj osvajackoj snazi. Glavni kontigent latinskih vojnika bio je sacinjen od 700 Djenovljana pod vodjstvom Djustinijanija koji su stigli malo pre pocetka opsade na dvema galijama. pala je Morejska despotovina. Alfons V. Ova pobeda izazvala je u Carigradu veliko odusevljenje i ulila je braniocima nove snage. U zoru je poceo juris na grad. Zlatni Rog bio je zatvoren debelim lancem koji Turci nisu mogli da probiju. Osm uspevaju da preko kopna dovuku veci broj brodova u Zlatni Rog. Morejska despotovina i Trapezuntsko carstvo posle pada Carigrada preziveli su samo nekoliko godina.

I na Zapadu se osetilo delovanje viz kulture. Uzeo je viz grb sa dvoglavim orlom. filozofiju i nauku i predala ih u nasledje evropskim narodima. Hriscanska vera je ostala sacuvana ne samo kod Grka vec i kod Juznih Slovena i bila im je najveca svetinja u doba turske vlasti.Viz je 1453. grcko pesnistvo. bratanicom poslednjeg viz cara. Viz politicke ideje i duhovni ideali nastavili su da zive u Ruskom carstvu. uveo je u Moskvi viz dvorski ceremonijal i preuzeo je vocstvo nad hriscanskim istokom. ali su njene tradicije ostale zive. Sacuvala je rimsko pravo. Viz je sacuvala kulturna blaga Antike. Carigrad ‘Novi Rim’ zamenila je Moskva ‘Treci Rim’. . propala. Ivan III oslobodilac i ujedinitelj ruskih zemalja ozenio se cerkom Tome Paleologa. U Rusiji je pod pravoslavljem izvrseno ujedinjenje ruskih zemalja.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful