You are on page 1of 32

MEMORANDUM SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI (nacrt) Jesen 1986.

Zastoj u razvoju drutva, ekonomske tekoe, narasle drutvene napetosti i otvoreni meunarodni sukobi, izazivaju duboku zabrinutost u naoj zemlji. Teka kriza je zahvatila ne samo politiki i privredni sistem ve i celokupni javni poredak zemlje. Svakodnevne su pojave: nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti, birokratska samovolja, nepotovanje zakona, rastue nepoverenje meu ljudima i sve bezobzirniji individualni i grupni standardi. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodeih ustanova drutva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praeni su apatijom i ogorenjem naroda, otuenjem oveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno ispitivanje jugoslovenske stvarnosti doputa mogunost da se sadanja kriza zavri socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne iskljuujui ni tako katastrofalan ishod kao to je raspad jugoslovenske dravne zajednice. Pred onim to se zbiva i to se moe dogoditi niko nema pravo da zatvara oi. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naunog i kulturnog stvaralatva u ovom narodu. Srpska akademija nauka i umetnosti smatra se obaveznom da u ovom sudbonosnom trenutku saopti svoja vienja drutvenog stanja sa ubeenjem da time doprinosi traenju izlaza iz sadanjih nedaa. Priroda ovog dokumenta, meutim, ne dozvoljava udaljavanje od kljunih pitanja jugoslovenske stvarnosti. U ta pitanja se, na alost, mora svrstati, neodreen i novijim zbivanjima silno aktualizovan teak poloaj srpskog naroda.

KRIZA JUGOSLOVENSKE PRIVREDE I DRUTVA 1. Privredna kriza traje ve pet godina, a izlaz iz nje nije na vidiku. Sa proizvodnom stopom rasta drutvenog proizvoda od 0,6% u periodu 1981-1985. godine, Jugoslavija se nala u drutvu privredno najmanje uspenih zemalja u svetu. Ni ostali pokazatelji razvoja nisu uteni. Nezaposlenost od preko jednog miliona zatvara perspektivu mladoj generaciji da u doglednom vremenu rei svoje egzistencijalno pitanje. Meru rasta zaposlenosti odredili su socijalni motivi. Meutim, takav porast u uslovima stagnacije proizvodnje imao je za posledicu snienje produktivnosti rada. Bruto akumulacija i realan lini dohodak opali su za jednu treinu. Suficit platnog bilansa, konano postignut zahvaljui politici realnog kursa i restrikcijama svih vidova potronje, jedini je pozitivan rezultat nastojanja da se kriza prevazie. No, odravanje spoljno-ekonomske likvidnosti valja ocenjivati u svetlu visoke zaduenosti, gubljenja ekonomske samostalnosti zemlje u voenju ekonomske politike, a donekle i politike razvoja, kao i sve nesreenijeg stanja privrede, koja nikako ne uspeva da izae na putanju efikasnog privreivanja. Iz takvog se stanja rasplamsava inflacija koja razara sve ekonomske kriterije i motive, pokazujui istovremeno nemo drutva da kanalie neukroene privredne tokove. to vreme vie odmie, sve je jasnije da se izlaz iz krize ne moe nai bez temeljnih promena u privrednom i politikom sistemu. Naroito zabrinjava to zvanina politika izbegava da prizna prave uzroke ekonomske krize, bez ega se ne mogu preduzeti ni prave mere za ozdravljenje privrede. Izbegavanje je utoliko manje razumljivo to su ekonomske analize tano utvrdile te uzroke. Suprotno pokuajima da se ovi uzroci svedu na neadekvatno reagovanje ekonomske politike u razdoblju 1976-1980. godine, analize su ukazale da zaetke

krize valja traiti u ezdesetim godinama, kada privredni razvoj poinje da malaksava da bi 1980. godine bio konano zaustavljen. Tadanja privredna reforma imala je i dobrih zamisli, kao to su: debirokratizacija privrede, davanje veeg prostora tritu, uklanjanje dispariteta cena, integracija jugoslovenske privrede u svetsku. Na alost, samo je disparitet cena unekoliko smanjen, ali ne i potpuno otklonjen, dok ostale zamisli nisu bile ni delimino ostvarene. Tome nasuprot, nesrene improvizacije u strategiji razvoja i neuspela reenja u privrednom sistemu ne samo to su ostala, ve su doivela jo neuspelija uobliavanja sedamdesetih godina. Privredni razvoj se naao na stranputici ve u ezdesetim godinama, kada je 1964.g. opozvan Petogodinji plan 1961-1965. godine, koji je, u nastojanju da otkloni uska grla, porast proizvodnje sirovina i energije postavio kao najvaniji zadatak. Dobro je poznato da ova uska grla ni do danas nisu otklonjena. Da nevolja bude naroito velika, postarala se strategija razvoja sa svoja dva krupna promaaja. Prvo, ona nije uvaavala osnovni zahtev optimalnog razvoja privrede da proizvodne inioce koristi srazmerno njihovoj raspoloivosti. Opredeljujui se za veu upotrebu drutvenog kapitala, koji je kod nas najoskudniji inilac strategija je u isti mah tedela ivi rad koji je najobilniji inilac proizvodnje, Jugoslavija se u meunarodnu podelu rada nije ukljuila sa iniocem koji joj daje komparativne prednosti. Privredni razvoj je zbog toga neizbeno bio suboptimalan, istovremeno je otvaran irok prostor za eksplozivno irenje nezaposlenosti. Drugi strategijski promaaj bio je u oekivanju da e porast realnog linog dohotka bez preduzimanja drugih mera biti snaan pokreta rasta produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene zemlje. Meutim, primena ove koncepcije u jugoslovenskim uslovima brzo se pokazala kao pogreka sa mnogim ekonomskim posledicama. Promaaja je bilo naroito mnogo u izboru osnovnih reenja u privrednom sistemu. Pre svega, planiranje je temeljno razoreno. Za drugu polovinu ezdesetih godina petogodinji plan uopte nije donet, a kasniji petogodinji planovi, bez neophodne podrke sredstava i mera, ostali su deklaracije koje nikog nisu obavezivale. Ukidanjem planiranja ugaene su koordinirajue funkcije federacije, a sputavanjem snaga trita guena je inicijativa privrede. Drugaije reeno, niti je privreda usmeravana, niti je preputena zakonima samoregulisanja. Pokuaj da dogovaranje i sporazumevanje zamene plan i trite pokazao se potpuno neuspenim. Sistem u kome svi sa svima treba da se sporazumevaju o svemu nije imao nikakvog izgleda da dobro funkcionie. Zbog toga se moralo, vie nego to to moe biti delotvorno apelovati na subjektivne snage i preduzimati politiko-propagandne kampanje radi regulisanja privrednih tokova. Decentralizacija, prvobitno zamiljena kao osloboenje privrede od birokratskih snaga, izrodila se u dezintegraciju po teritoriji i po privrednim granama. Stvoreno je osam privrednih podruja sa nacionalnim ekonomijama kao ideolokom podlogom. Jedinstveno jugoslovensko trite bilo je time razbijeno. Republike i pokrajine su sve vie zaokruivale i zatvarale svoje privrede. Na ovu republikanizaciju privrede nadovezala se atomizacija postojeih preduzea u vidu osnovnih organizacija udruenog rada. To je bio jedan od najmanje oekivanih koraka. Usitnjena preduzea vapila su za integracijom, ne bi li iskoristila prednosti ekonomije velikog obima, a doivela su, sa osamostaljivanjem, osnovnih organizacija udruenog rada, dalje usitnjavanje. Tako su dva vida dezintegracije odvukla privredu na antiistorijske puteve razvoja. Jednoj privredi se nita gore ne moe dogoditi. Promaaji u strategiji razvoja, ukoliko se o osmiljenoj strategiji uopte moe govoriti, kao i mnogi nedostaci privrednog sistema izrazili su se u opadanju ne samo stope rasta proizvodnje

i zaposlenosti, ve i u kvalitetu privreivanja od ijeg je porasta, inae, zavisio i uspeh mnogih zamisli privredne reforme. Stopa rasta individualne produktivnosti rada u periodu 1966-1979. godine, kada se pokualo sa uvoenjem intenzivnog razvoja, bila je nia nego u periodu ekstenzivnog razvoja 1953-1965. godine. Motivi radnika za poveanje produktivnosti rada nisu ojaani uprkos naglom usponu realnog linog dohotka. Ova za nosioce ekonomske politike neoekivana tendencija, koliko dokazuje neodrivost koncepcije da je porast line potronje dovoljan da pokrene itav razvoj, toliko otkriva neotklonjive slabosti oficijelno prihvaene dogovorne ekonomije liene ekonomske prinude na rad. Produktivnost drutvenog kapitala doivela je ak i goru sudbinu. Efikasnost investicija je posle 1965. godine poela brzo opadati. Promaaji u privrednom sistemu davali su pogrene signale preduzeima i drutveno-politikim zajednicama u donoenju investicionih i drugih odluka. Autarhija republikih i pokrajinskih privreda nije vodila rauna o optimalnoj strukturi jugoslovenske privrede, niti o opasnostima stvaranja suvinih kapaciteta. iroko i nedovoljno promiljeno korieni su investicioni krediti koje je inflacija veim delom otpisivala. Obaveza da finansiraju optu i zajedniku potronju iz dohotka sopstvene privrede navodila je optine da bez mnogo razmiljanja ulaze u nove investicije. Bilo zbog nedostatka informacija, bilo to osnovna struktura investicija nije planirana, izgraeni su suvini proizvodni kapaciteti. Atomizovana, za privredne grane i teritorije vezana akumulacija otvorila je irok front nedovrenih investicija sa dugim periodom gradnje, ukoliko su ove investicije uopte bile dovrene. Usitnjena akumulacija u patuljastim bankama navodila je investitore da sa malim sredstvima ostvare to vei dohodak i zaposlenost, to je dovelo do izgradnje suvinih kapaciteta u preraivakoj industriji i nedovoljnih proizvodnih kapaciteta za proizvodnju sirovina i energije. Povrno proueni projekti bili su uzrok velikih investicionih promaaja. Ekonomske i drutvene sankcije za pogrena ulaganja nisu postojale; politiari su ostajali u senci iako su esto odluujue uticali na investicione odluke. Svi navedeni inioci nie efikasnosti investicija opredeljeni su privredno-sistemskim reenjima. Prema tome, promaaji u privrednom razvoju i privrednom sistemu, materijalizovani u opadanju ukupne produktivnosti privrede (produktivnosti rada i kapitala uzetih zajedno) osnovni su uzrok krize jugoslovenske privrede. Odgovornost za krizu snosi i ekonomska politika sedamdesetih godina koja nije koristila prave mere za naknadna prilagoavanja. Neutralisanje uticaja ukupne produktivnosti i pogoranja uslova razmene zbog skoka cena nafte iziskivalo je drugaiju raspodelu ukupnog dohotka radi odravanja stope inflacije. Nepostojanje politike dohotka koja bi drutveno uredila odnose izmeu razliitih vidova potronje bilo je utoliko sudbonosnije to ni jenjavanje izvoza nije spreeno uobiajenom politikom realnog kursa dinara i drugim merama. Svi ovi nedostaci, naroito kada su se izrazili u spoljno ekonomskoj nelikvidnosti, prinudili su ekonomsku politiku na zakasnele restrikcije svih vidova potronje koje su mogle spreiti dalje produbljivanje krize, ali ne i njeno izbijanje. Uzroci privrednih nedaa ne daju se potpuno razumeti bez uticaja ekonomske filozofije kojom se nadahnjivao privredni sistem. Zapostavljanje ekonomskih zakonitosti i prinude, oslanjanje vie na svest ljudi nego na interese kao motive ekonomskog ponaanja, priznavanje ivog rada kao jedinog stvaraoca dohotka, nepotpuno uvaavanje trokova i ekonomskih kategorija u njihovom realnom izrazu sastavni su delovi zvanino prihvaene ekonomske filozofije i onih institucionalnih reenja koja su u praksi imala utoliko tee posledice to su uivala ideoloku podrku ak i onda kada su se oigledno sukobljavala sa zahtevima ekonomske racionalnosti. Izmeu ostalog, i time se objanjava trpeljivost prema ekonomski iskrivljenim odnosim, privrednoj patologiji i drutvenom rasipnitvu, to sve suvie dugo traje da ne bi

ostavilo traga u nainu miljenja i ponaanja privrede. Silni gubici privrede pokazuju da ni posle etiri decenije nije postao obavezan princip rentabiliteta, da nema ekonomskih sankcija za loe poslovanje. Subvencije privredi preko kredita, podrutvljavanje gubitaka, niska stopa amortizacije, popustljivost prema loem kvalitetu proizvoda, dugogodinje kretanje stope rasta realnog linog dohotka iznad stope produktivnosti rada stvorili su veoma lagodne uslove privreivanja unosei na irokom planu razne oblike parazitizma u poslovanje privrede i van nje. Takvi uslovi mogli su opstati zahvaljujui porastu inostranih dugova koje e otplaivati ne samo sadanji nego i budui narataji. Nagraivanje prema rezultatima rada nije moglo biti ostvareno u privredi bilo zbog nereenog pitanja primarne raspodele, bilo zato to mnoga preduzea ubiraju rentu od drutvenih sredstava. Zbog socijalnih razlika koje se ne zasnivaju na radu, motivi radnika za poveanje produktivnosti rada morali su biti slabi. Povlaivanje neradu i drugi vidovi socijalne demagogije visoka su cena za drutveni mir i odravanje materijalnih priviliegija vladajuih slojeva. Imajui sve to u vidu, nije udno to se u pootravanju komotnih uslova privreivanja vidi napad na steena prava, kao to to pokazuju otpor uvoenju ekonomski pozitivnih kamata i prioritet koji se daje isplati linih dohodaka. Za otpor ovom pootravanju privreda nalazi dobre razloge u velikim doprinosima koje daje za izdravanje glomazne administracije, iji trokovi predstavljaju nepodnoljiv teret za privredu. Zasiena ekonomskim neracionalnostima, ekonomska klima nije ostala bez uticaja i na ponaanje graana, koji su, zahvaljujui i zaduenju zemlje u inostranstvu, sve do izbijanja krize brzo podizali ivotni standard. Nagli porast line potronje sa lako primetnim elementima rasipnitva, ostao je u svesti graana kao zaslueni domet. Opadanje realnog linog dohotka, u emu valja videti i njegovo prinudno usaglaavanje sa stvarnim nivoom produktivnosti rada, doivljava se kao neije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna nunost. Drugaije ne moe ni biti ako se godinama u zemlji troi dohodak vei od stvorenog. Uzimanjem potroakih i investicionih kredita, kupovinom uvozne robe po niskim cenama, dodelom drutvenih stanova i niskim stanarinama znaajan deo graana dobijao je drutvene subvencije. Ekonomske neracionalnosti i izopaeni ekonomski odnosi dugo traju i svuda su lako uoljivi. Zbog toga ih graani smatraju normalnim. Svaki je u takvim odnosima, polazei od uih interesa, traio svoj obrazac ekonomskog ponaanja koji je za odreene grupe mogao biti i uspean, ali je za drutvo i privredu po pravilu bio poguban. Iskrslo je muno pitanje kako ponovo afirmisati rad kao osnovu egzistencije, drutvenog i ekonomskog poloaja oveka. 2. Odgovornost za budunost Jugoslavije nalagala je da se sa izbijanjem opte drutvene krize prvo utvrde njene stvarne razmere i pravi uzroci da bi se odmah pristupilo iznalaenju mera za izlazak iz stanja recesije i neizvesnosti. Tako se, meutim, nije postupilo. Trebalo je da prou tri godine da bi se u zvaninim dokumentima upotrebio izraz ekonomska kriza. Do toga se dolo postupnim i nevoljnim priznanjem. U prve dve godine krize govorilo se o malim, kratkotrajnim, prolaznim nedaama, a ponajvie o tekoama rasta. Ovakve ocene moraju se povezati sa tvrdnjama da privredni sistem ne treba bitnije menjati ve ga samo dosledno sprovoditi. Kada su se te tvrdnje pokazale neodrivim, izilo se sa tezom da je jugoslovenska kriza po razmerama vea nego to se prvobitno mislilo, ali da je po svojoj prirodi iskljuivo ekonomska, da su njeni uzroci u spoljno-ekonomskom uticaju i neadekvatnoj ekonomskoj politici posle 1976. godine. Time je istovremeno uinjen pokuaj da se politiki inilac izuzme kao mogu uzronik privredne krize, da se insistiranjem na ekonomskoj politici kao glavnom vinovniku privredni sistem potedi od kritikog preispitivanja. Budui da ni taj pokuaj nije mogao trajno uspeti, uinjen je ustupak time to se najzad prelo na analizu politikog sistema. Na alost, ta analiza je ne samo zaobila

kljuna pitanja politikog sistema, ve se u svom ekonomskom delu suprotstavila koncepcijama Programa stabilizacije. Priznanje krize u etapama i ponovno njeno osporavanje, zbog ega se gubilo dragoceno vreme, izrazi su lutanja, neodlunosti i nespremnosti zvanine politike da izvri promene koje su novostvoreni uslovi zahtevali. Oklevanje da se sa pravom dijagnozom i blagovremenim merama doeka kriza potkopalo je poverenje u dravniku mudrost, politiku hrabrost i iskrene namere ljudi koji vode javne poslove, kao i u njihovu spremnost da raskinu sa zabludama koje su dovele zemlju na rub propasti. Izbegavanje da se istini pogleda u oi i otpor da se bilo ta sutinski menja ogledaju se i u tome to su tek pod pritiskom Meunarodnog monetarnog fonda bile donoene neke ekonomske mere koje su se sa manje potresa i sa veim uinkom morale mnogo ranije samoinicijativno preduzeti. No nita tako ubedljivo ne govori o otporima nastojanju da se efikasno deluje kao injenica da vlada ne sprovodi sopstveni Program stabilizacije. Ispostavilo se da su bili u pravu oni koji su tvrdili da je taj dokument mogao biti usvojen samo zato to je suvie uopten da bi bilo koga konkretno obavezivao. Zbog toga se predvialo da e njegovo sprovoenje u ivot naii na nesavladive prepreke u sukobima interesa republika, pokrajina i privrednih grupacija. Sa ostvarenjem ovih predvianja raa se i nedoumica da li je Program stabilizacije zaista bio zamiljen kao akciona osnova za sanaciju privrede ili mu je namenjena politiko-propagandna uloga, sraunata na stvaranje utiska u javnosti da se neto ozbiljno ini na traenju izlaza iz krize, dok se u stvari daje otpor neophodnim promenama. Stabilizacioni program, koji je izraavao realistiki pristup privredi, doiveo je najvei udar od poznate Kritike analize funkcionisanja politikog sistema, koja je rehabilitovala ve naputenu ideologiju dogovorne ekonomije, u najveoj meri odgovorne za nedae jugoslovenske privrede. Jugoslavija je doivela i to da su zvanino usvojena dva dokumenta sa bitno razliitim ekonomskim koncepcijama. Moda je za odravanje postojeeg stanja to najefikasnije reenje, ali to ne moe biti reenje za izlaz iz krize jugoslovenskog drutva. Opravdanje za privredne tekoe i sporo reagovanje na krizu ponekad se trai u ogranienim znanjima ekonomske nauke i razmimoilaenjima ekonomista u kljunim pitanjima. Razmimoilaenja u miljenjima ekonomista postoje i postojae u svim zemljama i vremenima, ali je stvar vlade da se opredeli kojim e miljenjima dati poverenje i da za svoje opredeljenje snosi odgovornost. Problem je, meutim, u tome to se od ekonomske nauke nije na pravi nain ni trailo miljenje. Ona je bila prihvatljiva u meri u kojoj je racionalizovala zvanino zauzete stavove. Zbog toga odgovorne linosti nisu poklanjale dunu panju blagovremenim upozorenjima i dragocenim predlozima koje je ekonomska nauka samoinicijativno davala. Sistematsko zapostavljanje znanja tokom itavog posleratnog perioda malo je razumljivo, a jo manje razumna pojava u socijalistikom drutvu, koje u principu nauku uzima za osnovu svog razvoja. Zapostavljanje naunih saznanja, osobito tokom poslednje dve decenije, valja shvatiti i kao sastavni deo podreivanja privrednog razvoja i ekonomskih racionalnosti jaanju i uvanju policentrizma i monopola drutvene moi republikih i pokrajinskih vrhova kao nedeklarisanom cilju koji uiva apsolutni drutveni prioritet. Taj cilj proizlazi iz simbioze nacionalizma, separatizma i vlastoljublja, a ostvaruje se nastojanjem politikog inioca da, uz oslonac na republiku dravnost, povea svoju mo, da bude posrednik i arbitar u sopstvenoj privredi i drutvu. Ovaj cilj je za iru javnost postao oigledan tek u novije vreme kada je zloudna dezintegracija kao dominantna tendencija u privredi i drutvu dobila zabrinjavajue razmere. Opasnost da politiki sistem evoluira u pravcu policentrizma ukoliko se to blagovremeno ne sprei stvaranjem radnikih saveta za privredne grane na nivou itave Jugoslavije uoio je

Boris Kidri ve 1950. godine. Njegove sugestije, na alost, nisu prihvaene. Ogluilo se o njegovo upozorenje da, ukoliko se takvi saveti ne stvore, to vodi u nekoliko dravnih kapitalizama partikularistikih prema celini, birokratsko centralistikih prema radnim kolektivima. U Jugoslavii danas postoji stanje od koga je Kidri ponajvie zazirao. Takvo stanje je plod evolucije od skoro tri pune decenije. Tokom pedesetih i prve polovine ezdesetih godina inilo se da su demokratizacija, zamena dravnih organa samoupravnim i deprofesionalizacija politike stekli vru drutvenu afirmaciju. Izgledi da se razvoj u tom pravcu nastavi bili su utoliko vei to je sa uravnoteenom strukturom investicija i boljim odnosom izmeu koordinacije i inicijative, privreda beleila uverljive rezultate kako u porastu proizvodnje i zaposlenosti, tako i u kvalitetu privreivanja i rastu izvoza. Produktivnost rada brzo je rasla, efikasnost investicija je bila velika, a ekonomski odnosi sa inostranstvom skoro uravnoteeni. Kao da nikakva znaajnija prepreka nije stajala na putu da se politiki i privredni sistem izgrade na osnovama koje su dale ubedljive rezultate. Istina, i u tom periodu bilo je jasno prepoznatljivih nagovetaja separatizma i nacionalizma u obliku krilatice svakom svoje, razjedinimo se da bi se ponovo ujedinili i uporne kampanje protiv precenjenog i izmiljenog unitarizma. Negativni obrt dogodio se sredinom ezdesestih godina kada su, neoekivano, ovi nagovetaji postali vladajue tendencije koje su zaustavile progresivan tok politikih promena. Neki skoro prevazieni odnosi ponovo su oiveli. Umesto da oslabe, kako se to oekivalo, vlast i drava su ojaali u republikama, pokrajinama i optinama. To je imalo za posledicu potcenjivanje ekonomskih racionalnosti i efikasnosti kao imperativnih zahteva savremenog civilizovanog drutva. Istina, i do privredne reforme iz ezdesetih godina politika je dominirala nad ekonomijom, ali je privredni razvoj bio najvaniji politiki zadatak. No kada je politika postala sama sebi cilj, u ekonomiji se teite prebacilo sa privrednog razvoja na privredni sistem, sa formiranja dohotka na njegovu raspodelu, sa proizvodnje na potronju. Sve to ukazuje koliko se daleko otilo u zanemarivanju privrednog razvoja, zapravo u odbacivanju iskustava razvijenih drutava i suspendovanju ekonomske nauke. Takva miljenja su nala najpotpuniji izraz u tezi da se zahtevi samoupravljanja i efikasnost pirvreivanja ne daju izmiriti. Neuspeo pokuaj reintegracije eleznica i drugih velikih sistema jedan je od vrstih dokaza da se i najoiglednije ekonomske racionalnosti rtvuju bez mnogo kolebanja ako suavaju uticaj republikih i pokrajinskih politikih vrhova. Meutim, u tome valja videti i snagu politikog voluntarizma koji je otklonio sve prepreke za svoje delovanje. Ozbiljne prepreke mogle su mu biti plan koji, jedanput donet, ne doputa proizvoljnosti ni onom ko ga je doneo. Kao i trite, shvaeno kao samostalnost privrednih subjekata u donoenju odluke. Upravo zato to su voluntarizmu bili smetnja, plan i trite su neutralisani da bi se stvorio prostor ekonomiji koja se ne oslanja na ekonomske zakonitosti i ekonomsku prinudu nego sve odnose smatra arbitrarnim. U naim prilikama privredni sistem nema za osnovni zadatak da podrava privredni razvoj i da uvaava ekonomske racionalnosti, nego da slui jaanju politikog inioca. Pokazalo se da politiki voluntarizam ne zastaje ni pred zakonima; ako mu se oni ispree, on ih se jednostavno ne pridrava. Voluntarizam nesreno udruuje neznanje i neodgovornost i te svoje osobine izdano prenosi na privredu koju dri u zavisnosti i podreenosti. O ovome otvoreno govore politiki ljudi kao da nisu glavni vinovnici takvog odnosa. Samoupravljanje nije zauzdalo politiki voluntarizam. Razlog je jednostavan: ono je nametnuto voljom politikih voa, za koje ne predstavlja nikakvu tekou da mu poveaju ili

smanje podruje uticaja ili da unutar njega ostvare kontrolu. Teza da se samoupravljanje najpotpunije potvruje u osnovnim organizacijama udruenog rada u stvari je samo izgovor da mu se ne prepusti onaj sutinski (makroekonomski) delokrug u kome se donose drutvene odluke od vitalnog znaaja. Taj delokrug politiki inioci ljubomorno uvaju za sebe. Samoupravljanje je potisnuto u ezdesetim godinama i tu je zaetak mnogih naih nevolja. Ono realno ne postoji na globalnom drutvenom nivou, a nikad nije ni izgraeno kao celovit demokratski sistem, niti su iz takvog stanja izvuene konsekvence. Zbog toga je samoupravljanje ulepavajui princip, a ne podloga drutva. Sistem je u celini nekonzistentan. U njemu nema ni pravog plana, ni pravog trita, niti prave drave i pravog samoupravljanja. 3. Dezintegracija jugoslovenske privrede po privrednim granama i teritorijama kao antiistorijska tendencija neposredno proizlazi iz jedne ire i znaajnije antiistorijske tendencije pretvaranja federacije kakva je zasnovana u odlukama drugog zasedanja AVNOJ-a i prvih decenija posleratnog razvitka u svojevrsnu konfederaciju koja je institucionalizovana poslednjim ustavom od 1974. godine. Istorija poznaje vie primera preobraaja konfederacije u federaciju, kao prirodne posledice uoenih slabosti konfederacije, ali nijedan primer preobraaja u obrnutom pravcu. Pretvaranje savezne drave u dravni savez utoliko je manje prihvatljivo to posle relativno estih promena, koje su se posle rata deavale, Jugoslavija sada ima tzv. tvrdi ustav iju je promenu praktino teko izvesti. Jedanaest godina bilo je vie nego dovoljno da se uoe ogromne tekoe koje su sve posledice konfederalizma u drutvenom ureenju, zbog ega se nuno i Ustav naao u sreditu kritike politikog sistema. Najznaajniji elemenat konfederalizma sastoji se u neophodnoj saglasnosti skuptina svih republika i pokrajina da bi se donela bilo kakva, pa i najmanja promena ustava, kao i u zahtevu da se odluka u Veu republika i pokrajina smatra donetom samo ako za nju glasaju sve delegacije. U oba sluaja protivljenje jednog uesnika u odluivanju ima karakter veta. Ako se imaju u vidu mogunosti: zakulisnih igara u tenji da se manjini nametnu reenja, jednoglasnosti u nainu odluivanja teko je uiniti principijelne ili bilo kakve druge prigovore, ukoliko se takvo odluivanje odnosi na bitna pitanja drutvenog ureenja, kako je to predvieno Ustavom. Nevolja je, meutim, u tome to je jednoglasno odluivanje iskoilo iz ustavnih okvira i bez dobrog razloga nalo mesta kako u mnogim zakonima i propisima tako i u odluivanju unutar privrede, kulture i sportskih organizacija. Afirmacijom republike i pokrajinske dravnosti uz istovremeno iezavanje izvornih, koordinirajuih funkcija federacije otvorene su iroke mogunosti zadovoljavanja pojedinanih interesa na teret optih. Ustav je naizgled pokuao da to sprei deklarativnim zahtevom da republike i pokrajine moraju voditi rauna kako o sopstvenom razvoju, tako i o razvoju itave Jugoslavije. No, budui da je koulja blia od haljine, panja se usredsredila na sopstveni razvoj, dok je razvoj celine u najveoj meri bio zanemaren. Ravnotea izmeu ueg i ireg optimuma predstavlja teorijski neodrivu konstrukciju koja nije poloila ispit prakse. Takve konstrukcije se nisu odrale ni u drugim sluajevima. Nacionalno je nadvladalo klasno, a pokrajine su insistirale vie na tome da su konstitutivni element federacije, nego da su sastavni deo Srbije. Ravnotee ove vrste posluile su kao sredstvo za umirenje zabrinutima za ouvanje dravne i privredne celine zemlje, ali i kao ohrabrenje separatistima svih vrsta da u praksi idu dalje u ostvarivanju svojih ciljeva. Elemenat konfederalizma je i paritetan sastav Predsednitva SFRJ, kao i drugih najviih organa. U sutini konfederalna je i ustavna odredba da savezne zakone u naelu izvravaju organi republika i pokrajina, to u praksi esto vodi neizvravanju zakona. Jako izraen

elemenat konfederalizma je i u tome to republiki i pokrajinski ustavi ne moraju biti saglasni sa saveznim ustavom, ve samo ne smeju biti u suprotnosti sa njim. Za otklanjanje eventualne suprotnosti nije predvieno nikakvo pravno sredstvo. S druge strane, u sluaju uoene suprotnosti republikog i pokrajinskog zakona sa saveznim, do odluke ustavnog suda primenjuje se republiki odnosno pokrajinski zakon. Dananji politiki sistem Jugoslavije sve je vie protivrean, disfunkcionalan i skup. On umnogostruava globalne mehanizme vlasti na tri nivoa, omoguavajui silno narastanje birokratije i poveanje izdataka za optu potronju. Bilo da je re o politikim, bilo o ekonomskim pitanjima, sistem moe posluiti kao kolski primer neefikasnosti. Odluivanje u federaciji tee toliko sporo da i kada se donesu prave mere one zbog zakanjenja imaju polovian uinak. Zbog sukoba uesnika u odluivanju esto dolazi do potpune blokade i to ne samo na nivou federacije. Republika Srbija ne uspeva punih deset godina da donese republike zakone. Nedovoljna elastinost ispoljava se kako u donoenju novih odluka tako i u popravljanju ranijih reenja. Sistem ne raspolae mogunostima brzog prilagoavanja novonastalim situacijama. Njegova inertnost ne doputa jednostavne promene po kratkom postupku ako se potrebe za takvim promenama nametnu. Tome valja dodati i esto ispoljenu nemo saveznih organa da obezbede primenu saveznih zakona. Drutveno ureenje se oigledno nalazi u stanju paralize. Da bi se mogle sprovesti neophodne promene, treba se osloboditi one ideologije koja u prvi plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost. Dok u savremenom civilizovanom drutvu jaaju integracione funkcije, uz punu afirmaciju graanskih i ljudskih prava, prevazilaenje autoritarnih oblika vlasti i demokratizaciju odluivanja, u naem politikom sistemu jaaju dezintegracione sile, lokalni, regionalni i nacionalni egoizam, i autoritarna samovoljna vlast, koja masovno i na svim nivoima naruava optepriznata ljudska prava. Sklonost ka deobama i usitnjavanju drutvenih celina, borba na delu protiv moderne, demokratske, integriue federacije zaklanja se iza lane ideoloke parole borbe protiv unitarizma i centralizma. Ali prava alternativa unitarizmu i centralizmu nije nacionalni egoizam i policentrizam, sa vlastitim nacionalnim (u stvari republikim i pokrajinskim) ekonomijama, nasilnim ograniavanjem nauke, kulture i obrazovanja na teritorijalne okvire i potinjavanjem svih oblika drutvenog ivota neogranienoj vlasti republikih i pokrajinskih oligarhija. Istinska alternativa je demokratski integrativni federalizam, u kome je princip autonomije delova usaglaen sa principom koordinacije delova u okviru jedinstvene celine, u kome su politike institucije na svim nivoima drutvene organizacije dosledno demokratski konstituisane, u kome je odluivanje odreeno slobodnim, racionalnim, javnim dijalogom, a ne zakulisnom i strogo poverljivom kombinatorikom samozvanih i samoizabranih zatitnika posebnih nacionalnih interesa. Ovakav odnos prema dravi i naciji blokirao je prostor za razvoj samoupravljanja. Samoupravljanje je nerazvijeno i deformisano ne samo zato to je svedeno na nivo drutvene mikro-strukture, ve i zato to je potpuno podreeno organima otuene vlasti od optina do republika i pokrajina. Dezintegrisana radnika klasa je svedena na konglomerat kolektiva dovedenih u situaciju da se meusobno bore za raspodelu dohotka. Ne postoje organi samoupravljanja grupa preduzea, grana i celokupne privrede koji bi racionalno regulisali proizvodnju i usmeravali privredni razvoj. Mnogobrojnim pravnim propisima suen je na minimum slobodan prostor odluivanja samoupravnih organa. Taj prostor je dalje reduciran samovoljnim intervencijama lokalnih vlasti u savezu sa tehnokratskim snagama. Paradoksalno je da u drutvu koje sebe smatra socijalistikim radnika klasa nema mogunosti da se organizuje niti da bude predstavljena u Saveznoj skuptini. Koliko je nacionalni i teritorijalni

princip postao nadmoan nad proizvodnim vidi se najbolje po odlunosti kojom se odbacuje formiranje vea udruenog rada u Saveznoj skuptini. Da bi se razumeo ovaj primat nacionalnog u dananjoj praksi saveza komunista Jugoslavije treba uzeti u obzir uticaj Kominterne na KPJ izmeu dva rata. Strategija Kominterne u tome periodu izvedena je iz ocene da se nakon izostanka proleterske revolucije u zapadnoj Evropi, komunistike partije u istonoj, srednjoj i junoj Evropi moraju osloniti na nacionalne pokrete, makar ovi bili i izrazito antisocijalistiki i poivali na ideji nacionalnog a ne klasnog jedinstva. Staljin se lino angaovao u slamanju svakog otpora ovoj strategiji (na primer u sluaju jednog od osnivaa KPJ, Sime Markovia). U tome duhu je reenje nacionalnog pitanja formulisao i teorijski razvio Sperans (Kardelj) u knjizi Razvoj slovenskega narodnoga vroraanja, koja je uglavnom posluila kao idejni obrazac razvoja Jugoslavije ka konfederaciji suverenih republika i pokrajina, to je najzad i ostvareno Ustavom od 1974. godine. Dve najrazvijenije republike koje su ovim Ustavom ostvarile svoje nacionalne programe nastupaju danas kao uporni branioci postojeeg sistema. Zahvaljujui politikom poloaju svojih lidera u centrima politike moi, one su i pre i posle prelomnih ezdesetih godina imale inicijativu u svim pitanjima politikog i privrednog sistema. Po svojoj meri i potrebama one su krojile drutveno i ekonomsko ureenje Jugoslavije. Nita ne izgleda normalnije nego da one sada brane ureenje koje su uporno dugo stvarale, ureenje u kome vide ostvarenje najveeg dela svojih nacionalnih programa. Vladajua ideologija u ovim dvema republikama obavezuje njihove politike lidere da se ne povlae pred ekonomskim interesima itave zemlje, pa i sopstvenim ekonomskim interesima, ukoliko to ograniava njihovu politiku autonomiju. Nikog ne treba ubeivati da separatizam i nacionalizam deluju na drutvenoj sceni, ali se nedovoljno shvata da su takva opredeljenja idejno omoguena Ustavom iz 1974. godine. Stalno jaanje i meusobno podsticanje separatizma i nacionalizma udaljilo je i nacije jedne od drugih, do kritine take. Manipulacije sa jezikom, uterivanje naunika i kulturnih stvaralaca u republike i pokrajinske torove, alosni su znaci narasle moi partikularizma. Sve nove etiogeneze, koliko su nesreni proizvodi provincijalno zatvorene i regionalnim ideologijama pritisnute nauke, toliko su simptomatine za udaljavanje ne samo od zajednike sadanjosti i budunosti, ve i od zajednike prolosti. Kao da je svima stalo da to pre i to dalje pobegnu iz kue koja se rui. Stanje duhova upozorava da se politika kriza pribliila kritinoj taki potpune destabilizacije Jugoslavije. Kosovo je njen najoigledniji znak. Nastupi na meunarodnoj sceni poput onog u Slivnici ne ostavljaju nikog u sumnji da su pretendenti na jugoslovensku teritoriju ve definisali svoje interese. Birokratska decentralizacija koju su poslednjih decenija sprovodili posednici politike vlasti u ovoj zemlji istovremeno je i prepreka za razvoj demokratskih odnosa. Politiki ivot u Jugoslaviji se sporo i ne naroito uspeno prilagoavao mirnodopskim i legalnim uslovima. Staljinistiko i kominternovsko naslee jo uvek snano dejstvuje. Duboke tragove ostavili su odnosi unutar ilegalnog pokreta: konspiracija, unutranja hijerarhija, uee malog broja ljudi u donoenju odluka, insistiranje na idejnom jedinstvu i bespogovornom prihvatanju i izvravanju zadataka, teke kvalifikacije (frakciona, neprijatelj) za bilo kakvo neslaganje ili prigovor usvojenoj politikoj liniji. Ako se tome doda tenja da se jedanput osvojena vlast odluno brani, kako represijski, tako i negovanjem podanike poslunosti, onda biva razumljivo zato su se putevi do istinske demokratije teko nalazili.

Nade u demokratski razvoj silno su narasle kada se u pedesetim godinama Jugoslavija izjasnila za debirokratizaciju privrede i drutva, nudei istovremeno program socijalistike demokratije u vidu drutvenog samoupravljanja. uvenim stavom iz Programa SKJ ... da nita nije toliko sveto ... nagovetena je otvorenost prema novim idejama kojima nikakav dogmatizam ne bi smeo stati na put. Ovaj drutveni program nije bio dovoljno razraen da bi bio u svemu jasan, kao to to nisu bili ni putevi do njegovog ostvarenja, ali je i pored toga iroko prihvaen kao ansa za demokratski razvoj koji e imati sluha za savremene promene i dovoljno odlunosti da se tim promenama blagovremeno prilagodi. Takva oekivanja su se, meutim, do sada pokazala uzaludnim. Od sredine ezdesetih godina, do tada zapaene tendencije debirokratizacije naglo su splasnule da bi ustupile mesto decentralizaciji koja je po svojoj sutini bila birokratska. Dananji jugoslovenski politiki sistem nema ni jednu od prednosti savremenih politikih sistema. On nije ni liberalna demokratija, niti demokratija saveta, a nije ni prosveeni birokratski sistem. Njemu nedostaju i politika sloboda i neposredno uee graana u politikom ivotu i funkcionisanje sistema po unapred utvrenim pravilima i normama. Celokupni sistem konstituisan je na principu aktivnosti vrhova politike hijerarhije i beznadenoj politikoj pasivnosti naroda. Savezno vee skuptine SFRJ savezno je samo po nazivu. I u njemu su predstavljene republike i pokrajine, a ne graani savezne drave, nezavisno do republike i pokrajinske pripadnosti. U Skuptini SFRJ ne postoji posebno vee (Vee udruenog rada) u kome bi bila zastupljena jugoslovensksa radnika klasa. Neposredni izbori kao veliko civilizacijsko dostignue ustupili su mesto posrednim izborima. Uvoenje delegatskog sistema pokazalo se kao nefunkcionalno. Politiko manipulisanje graanima odrava se uspeno i stalno. Narod se povremeno poziva da plebiscitarno potvrdi izbore koje je prethodno izvrila vladajua hijerarhija iza politke scene. Nedemokratski izborni sistem dovodi birae u poloaj da ne znaju koga biraju, bolje rei za koga glasaju, a delegate da nemaju kome da polau raune za svoj rad. U stvari, politiki sistem Jugoslavije je meavina ostataka stare politike drave i autoritarne drave nasleene iz istorije tzv. realnog socijalizma na Istoku. Takva meovita drava nesposobna je za stvaranje, za neophodne promene i za prilagoavanje svojih institucija i ciljeva drutvu koje se stalno menja. Blokirana politika organizacija postaje organizacija uvanja status quoa, odravanje neproduktivne, neinventivne profesionalne politike i negativne selekcije lojalnih i nekompetentnih kadrova. Demokratizacija je bitan uslov kako za izlaz iz duboke krize, tako i za neophodan drutveni preporod. Jugoslaviji nije potrebna demokratija na reima koja nita ne menja, ve demokratizacija svesti i drutvenih odnosa. Zahtev za autentinim demokratskim sistemom utoliko je znaajniji to je naa drutvena svest partikularistika i usitnjena. Istinsku demokratizaciju teko je zamisliti bez alternativnih koncepcija razvoja. Jedino pod pritiskom izgleda da e, zbog promaenih koncepcija ili neuspenog rada, drukija koncepcija i njeni protagonisti dobiti poverenje, mogue je postii toliko neophodnu odgovornost. Demokratski centralizam ima opravdanje ako manjina u procesu donoenja odluka bude ravnopravan partner u dijalogu, ako je argumentima poraena i nadglasana posle istinski demokratske rasprave. Tim putem se nije ilo. Svako drugaije miljenje se proglaavalo za frakcionako. Duboko usaenu nespremnost za promene najbolje pokazuje otpor predlozima da se za jedno izborno mesto stave dva ili vie kandidata, iako to bez alternativnih koncepcija ne bi moglo ugroziti unapred utvrenu politiku liniju. Meutim, znaaj eventualnog takvog poteza je ogroman ako se posmatra sa gledita kadrovskog monopola politikog vrha koji bira delegate da bi ovi njega izabrali. Stanje je takvo da se unutar republika i pokrajina obrazuju

neformalne grupe za osvajanje to uticajnijih poloaja. Isto tako, i na nivou Jugoslavije umesto principijelne i argumentovane borbe miljenja, formiraju se koalicije radi zadovoljenja republikih i pokrajinskih interesa i samostalnog, monopolistikog poloaja politikih garnutura u njima. Postoje, meutim, i drugi vidovi politike skuenosti graana. Pokuaji da se uini toliko neophodan korak u pravcu osloboenja misli i rei dali su do sada skromne rezultate. Ne da se, istina, sporiti da se u javnim glasilima slobodnije raspravlja, ak i o nekim temema koje su donedavno bile pod zabranom Iz politikih izvora dopire poneki glas o potrebi dijaloga, o tome da u razliitim shvatanjima ne treba gledati nita neobino. To, na alost, ne znai da javno izgovorena re obavezuje nosioce moi. Javna re je ostala potpuno nemona i ostaje bez ikakvog dejstva i kada saoptava krupne istine. Javno mnjenje nije korektiv, niti sagovornik u dijalogu. ak ni nauno i struno miljenje ne uspeva da se nametne svojim argumentovanim ocenama i sugestijama ako su one drukije od utvrenih miljenja i stavova politikih inilaca. Koliko je uloga javnog mnjenja beznaajna, najbolje se vidi po lakomislenom zaduivanju u inostranstvu i velikom broju promaenih investicija. Kuriozitet je da se nije znalo koliko i kojim sve stranim poveriocima duguje Jugoslavija, pa se za utvrivanje pravog stanja morala angaovati strana firma. Posebno je pitanje zato se veliina duga skrivala od naroda. Danas se zna koliki je dug stranim poveriocima, ali javnosti nije poznato koliko je kredita dala Jugoslavija i da li se oni uredno vraaju. Rasprava o nuklearnim centralama pokazuje da se nastavlja sa nedemokratskom praksom u donoenju investicionih odluka i zaduenja u inostranstvu. No, nije re samo o pojedinim odlukama nego i o odsustvu osnovne demokratinosti u razreenju nedoumice da li zadrati ili menjati politiki i privredni sistem. Nije sporno da su javno i struno mnjenje odluno za radikalne promene, no takvo raspoloenje ostaje neobavezno za politiku. To je i najbolji dokaz da nisu izgraeni demokratski kanali kojima se prenose obavezujue poruke politikim vrhovima. to se, pak, tie verbalnih delikata i njihovog proizvoljnog tumaenja, ni jedno drutvo koje tei da bude demokratsko ne moe biti ponosno na ta kompromitujua sredstva represije. Bio bi to civilizacijski, a ne samo demokratski zahtev da te represije zauvek nestanu. Pojaana represija bi itekako dobro dola u odnosu na privredni i drugi kriminal. to represije ima suvie tamo gde ne treba, a malo gde je neophodna, razloge valja traiti i u tome to se drava rukovodi ideolokim pobudama i kriterijumima kao primarnim. Dezorganizovana preko svake razumne granice drava se degenerisala u institucionalni oblik republikog, pokrajinskog i optinskog voluntarizma. Mnoge nevolje proizlaze iz toga to ne postoji dobro organizovana i demokratski kontrolisana drava sa struno kompetentnom i drutveno odgovornom administracijom za sprovoenje usvojene politike. Za sada odreene ekonomske funkcije drave niko drugi ne moe uspeno obavljati. To se, pre svega, odnosi na dugorono planiranje, fiskalnu i monetarnu politiku, kao i politiku dohotka. Ovakva drava je neophodna drutvu da bi se ono oslobodilo paralelnog odluivanja. Kako stvari danas stoje, oni koji formalno nemaju vlast u stvari odluuju. Drutvo nee utemeljiti odgovornost ukoliko se ne oslobodi neformalnog odluivanja koje je uvek van uvida i kontrole javnosti. Kimu politikog sistema ini Savez komunista Jugoslavije ije rukovodstvo ima apsolutni monopol drutvene moi. Postoje pouzdana saznanja da se podleglo iskuenjima ovog monopola, da Savez komunista ivi od revolucionarne rente, da je on u velikoj meri privatizovan, da u njemu postoji hijerarhizovana struktura profesionalnih kadrova koja se odrava linom lojalnou pretpostavljenima i bezuslovnom poslunou, da se demokratski

centralizam svodi na to da rukovodioci odluuju, a lanstvo bespogovorno izvrava te odluke, SKJ je srastao sa dravom. Od idejno vodee, on je postao rukovodea partija. Svi ovi nedostaci demokratije unutar Saveza komunista prenose se na drutvo u celini. Pretenzije Saveza da bude drutvena avangarda oigledno nisu u skladu sa nesreenim stanjem u njemu. Takvo stanje je moglo biti neposredan povod za svestrano preispitivanje svih odnosa u drutvu, kao to se to pokualo u SSSR-u i Kini posle smrti Staljina i Maocetunga. To se, meutim, nije dogodilo. Potreba temeljnog preispitivanja se stalno osporavala, utoliko vie to su tendencije pogoranja to upornije zahtevale. ak ni vei deo kratkoronih mera sa neposrednim uinkom nije bio preduzet. Umesto energinog delovanja vode se duge i neplodne rasprave koje stvaraju samo privid aktivnosti. Na obilje uoptenih preporuka niko se vie i ne osvre. Ako postoji nebriga za probleme koji zbog hitnosti ne trpe odlaganje, ta nebriga je bila i vea za pitanja koliko je jugoslovensko drutvo u tokovima savremene civilizacije i da li je dovoljno pripremljeno da se ukljui u treu tehnoloku revoluciju. Ova pitanja se ne bi postavljala da se revolucionarni pokret nije pretvorio u partiju poretka, da pogled vladajuih snaga jugoslovenskog drutva na sopstveno bie nije zbog toga postao duboko konzervativan. O strukturi drutva i radnike klase uporno se odravaju davno formirana shvatanja koja bitno odstupaju od savremene stvarnosti. Konzervativizam se, naravno, ne ispoljava samo u isticanju mesta i uloge fizikih radnika koje, uzgred bude reeno, drutvo nije afirmisalo u meri koliko je to potrebno i mogue u socijalizmu, ve se ponajvie izraava u tome to se sa velikim podozrenjem gleda na strunjake i stvaraoce koji i brojno i po svom kreativnom doprinosu dobijaju sve znaajnije mesto u razvijenim zemljama. Radnika klasa ne moe dugo ostati istinska avangarda ako se njen intelektualni deo smatra nepouzdanim saputnikom revolucije. Ogranieno poverenje koje se poklanja inteligenciji moda se najsudbonosnije vidi u gubljenju koraka sa tehnikim progresom. Promiljanja o proizvodnim odnosima, donoenju investicionih odluka, organizaciji i razvoju proizvodnje ne izlaze iz misaonog horizonta druge tehnoloke revolucije koja je na putu da sie sa istorijske scene. Pravi trenutak za ukljuenje u treu tehnoloku revoluciju je, po svemu izgleda, proputen. Nedostaci politikog sistema toliko su mnogobrojni i veliki da predstavljaju sredite potreba u itavom jugoslovenskom drutvu. Uklanjanje tih nedostataka mora zapoeti sa temeljnim preispitivanjem Ustava i to bez ikakvih predubeenja i ideolokih optereenja. Pobude za takva preispitivanja ne lee samo u slabostima politikog sistema, ve i u sutinskim ekonomskim nedostacima Ustava, kao to su: neadekvatni sadraji i institucionalizacija drutvene svojine, pogreno postavljeni odnosi izmeu celine i delova, nefunkcionalnost samoupravnog mehanizma, nauna neutemeljenost principa dohotka, nedovoljno i nedosledno razvijen koncept plansko-trinog mehanizma, pogreno opredeljeni poloaj i odgovornost osnovne organizacije udruenog rada i sl. U pravnoj nauci postoji visok stepen saglasnosti o tome da ustav svake zemlje mora biti kratak, sa jasno izloenim osnovnim naelima drutvenog ureenja, precizno utvrenim pravima i obavezama tako da ih svaki graanin moe bez tekoa razumeti i lako upamtiti. Takav ustav nije samo plod iskustva i saznanja do kojih je dola pravna nauka, nego proizlazi i iz prava graana da u demokratskoj i civilizovanoj zemlji imaju takav ustav. Na Ustav iz 1974. godine nije se drao navedenih naela. Tenja da se u svakoj prilici dokazuje originalnost u traenju drutvenih reenja, ukoliko nije u pitanju i svesno zamagljivanje, imala je za posledicu da Jugoslavija dobije najdui ustav na svetu. U njemu su nala mesta i takva minorna pitanja, kao to su nain reavanja stambenog pitanja vojnih lica ili kako se postavljaju poslovoe kojima je mesto u zakonskim ili podzakonskim aktima.

Neodgovarajua terminologija ini ustavni tekst nerazumljivim za obine ljude, i ne samo za njih. Reenice sa preko sto rei, lanovi koji obuhvataju vie strana teksta, neujednaena i pogrena upotreba termina ukazuju na nedozvoljeno nizak nivo zakonodavne tehnike. To istovremeno pokazuje da pravna nauka nije izvrila dovoljan uticaj na tekst Ustava. 4. Uporedo sa ekonomskom i politikom krizom, i moralna kriza teko pritiskuje jugoslovensko drutvo. Njeni mnogobrojni uzroci imaju duboke istorijske korene. Ali u svojoj sutini, u ideolokom drutvu kakvo je nae, moralna kriza izazvana je ideolokom krizom. Porazima ideolokog programa revolucije, odstupanjima od proklamovanih socijalistikih ciljeva i naela, nesaglasnou rei i dela politikog vostva, neizgraenim pravnim poretkom, loim i zavisnim sudstvom, birokratskom samovoljom i privilegijama, moralnim konformizmom i podsticanim karijerizmom, odsustvom slobodne i otvorene kritike pojava, ideja, nosilaca vlasti i javnih funkcija, dakle, nepostojanjem demokratskog javnog mnjenja kao dejstvujue moralne savesti drutva. Bujici migracija sa sela i iskuenjima koja ona sobom nosi, ova praksa se nije suprotstavila politikom civilizacijskog prilagoavanja, sa jasno postavljenim normama ponaanja i morala. Svuda prisutna usitnjena, seljaka svest inspirisana shvatanjem da je sve dozvoljeno to nije izriito zabranjeno, i sa sklonou da uvaava samo neposredne interese, dok one udaljenije i posredne potpuno zanemaruje, mogla je dugo opstojavati da bi se u kriznim uslovima iskazala kao snaga koja temeljno razara moral, stvarajui iroke mogunosti za kriminal i druge pojave koje je teko dovesti u sklad sa vrednostima socijalistikog drutva. Nasrtaji na drutvenu imovinu svuda se sreu, a krae, utaje i korupcija postale su deo redovnih dopunskih prihoda za tako veliki broj graana da se ta vrsta prihoda mora uzeti u razmatranje pri oceni visine line potronje. Nije bez dejstva ni uzor koji prua esto nekanjeno krenje zakona od strane radnih organizacija, pa ponekad i administrativnih ustanova. Privilegije se uporno odravaju uprkos jednodunoj osudi u narodu. Svest o potenom radu gotovo ne postoji. Malo je onih koji sebi postavljaju pitanje ta su i koliko uradili za dohodak koji primaju. Uslovi privreivanja su neujednaeni, to vodi naputanju principa nagraivanja prema radu. Lini dohoci po preduzeima esto zavise manje od rada, a vie od neije vetine da se izbori za vee cene ili nie doprinose. Sistematsko pokrivanje gubitaka jednih iz sredstava koja su zaradili drugi destimulativno deluje na obema stranama. Relativno veliki broj ljudi stekao je bogatstvo na legalan nain mimo rada. Poveanje socijalnih razlika koje proizlazi iz nesreenog stanja u privredi i drutvu utoliko je ekonomski nepodnoljivije i moralno neopravdanije to se dogaa u sloenim uslovima krize. Na moral masa razorno deluje i nezaposlenost. Nepotizam je sveopta pojava, davanje prvenstva roacima prilikom zapoljavanja postalo je skoro obiajno pravo. Nezaposlenost je teak drutveni problem ne samo zato to je veliki broj mladih ljudi bez samostalne egzistencije, ve i zato to veliki deo stanovitva, sa starosnom i kvalifikacionom strukturom boljom od one koju imaju zaposleni, ostaje neproduktivan, iako bi njihovo odgovarajue ukljuivanje umnogome poboljalo stanje. Muni su i demoralizacija tih ljudi i njihovih porodica, beznae uenika i studenata koji se koluju bez izgleda na zaposlenje, kao i psihologija onih koji, dobivi najzad posao nakon viegodinjeg ekanja, gledaju u njemu samo uhljebije, lieni ambicija da se obelee znaajnim radnim doprinosom, utoliko vie to su se tokom ekanja iskljuili iz struke i zaboravili veliki deo nauenog. Nije manje pogubno ni delovanje tzv. privremenog rada u inostranstvu. U narodu je zavladalo uverenje da se potenim radom u samoj zemlji ne moe pristojno zaraditi ni dobro iveti. Gubi se ne samo vera u savestan rad, ve i u socijalizam, iji oreol tamni pred reputacijom sistema u zemljama gde rade gastarbajteri.

Gubljenje poverenja i niska motivisanost jasno su vidljivi izrazi moralne krize. Opta mobilizacija svih narodnih snaga u reavanju postojeih drutvenih problema zasad nije mogua. irim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angaovanja i samortvovanja za opte drutvene ciljeve. Zvanina ideologija koja umesto stvarnog socijalistikog programa nudi prazne politike proklamacije uveliko je iscrpla svoje mobilizatorske mogunosti. Jaz izmeu socijalistikih principa i okotale stvarnosti toliko je dubok da masovno raa apatiju, privatizaciju i sve vee ogorenje. Reforme koje bi danas mogle popraviti drutvenu klimu i moda obrnule tokove kretanja, nee biti dovoljne sutra. Razaranje sistema vrednosti, koje je bilo temeljnije ukoliko je vreme vie odmicalo, ne odnosi se samo na moralne norme. Stanje je takvo da je gotovo nepoznata lestvica vrednosti za koje se jugoslovensko drutvo zalae. Horizont potreba nikada nije ozbiljno otvoren za demokratsku raspravu. Zbog toga se prioriteti potreba spontano obrazuju, preteno pod uticajem potroakog mentaliteta. Ta psihologija povezana sa neobuzdanim primitivizmom silno je ojaala sklonost prema undu u literaturi, muzici, filmu i zabavi svake vrste. Razvijanje te sklonosti ak se i svesno i sistematski podstie posredstvom tampe, radija i televizije. Pod pritiskom agresivnog unda koji suvereno vlada na sceni, prave kulturne vrednosti su ostale bez ireg uticaja, uprkos mnogih i znaajnih dela jugoslovenskih stvaralaca. Malo je smiljenih napora da se ta dela privedu irem krugu graana. Kriza kulture nije samo u tome to su prave drutvene vrednosti u susretu sa undom nekonkurentne. Kultura se sve vie regionalizuje, razbija se njeno jugoslovensko i univerzalno znaenje, ona se dobrim delom stavlja u slubu republikih, pokrajinskih, dravnih aspiracija na sopstveno vlastelinstvo i na tom podruju. Opta provincijalizacija kulture sniava kriterijume vrednosti i doputa mnogo veu drutvenu afirmaciju manje darovitih stvaralaca. Duboko uvreeni u provincijalnoj kulturi, separatizam i nacionalizam postaju sve agresivniji. 5. Ova svestrana i duboka kriza jugoslovenskog drutva otvara mnoga pitanja, od kojih se naroito izdvajaju sledea dva: ta se desilo s projektom izgradnje novog drutva za koji su pale tolike rtve? Gde se mi danas nalazimo u odnosu na modernu evropsku civilizaciju? Objektivna nauna analiza, slobodna kako od ideoloke apologetike (koja se spira bilo kakvim promenama sistema) tako i od ideolokog skepticizma (koji odbacuje sistem u celini, i od samog njegovog poetka) pokazuje svu protivurenost posleratnog razvitka i objanjava zato su iza perioda uverljivog materijalnog rasta, postepene demokratizacije i duhovne emancipacije sledili drutveni sukobi u kasnim ezdesetim godinama, restauracija autoritarnosti u ranim sedamdesetim godinama, gubljenje stabilnosti i strukturnih proporcija, materijalna stagnacija i sve vea duhovna dezorijentacija kao krajnji ishod. Pad do kojega je dolo ne bi bio tako teak i trajan da je on posledica samo jedne pogrene politike. Nova politika strategija u ezdesetim godinama nije samo projekat privredne reforme ve i kraj procesa politike i ekonomske demokratizacije, razotuenje politike, dugoronog usmeravanja drutvenog razvoja, izgradnje jedinstvene federacije. Novi drutveni projekat afirmacije grupnog i nacionalnog egoizma vodio je nepomirljivom sukobu sa dotad priznatim moralnim vrednostima i sve veoj demoralizaciji u masama naroda. Da bi se objasnilo zato je nakon uspenog razvoja u periodu 1953-1965 dolo do fatalnog preloma 1965. godine morali bi se uzeti u obzir mnogi inioci: davanje izrazite prednosti individualnim i grupnim interesima nad optim, materijalistike aspiracije nove srednje klase,

dominacija interesa najrazvijenijih republika, odbrana politokratskog monopola moi pred rastuim pritiskom za dalje demokratske reforme, ilavi otpori koje je emancipaciji pruila patrijarhalna tradicija. Od spoljanjih inilaca valja nroito imati u vidu pritiske velikih sila koji su u sferi politike podravali autoritarnost, a u sferi privrede teili, i na kraju uspeli, da dovedu zemlju u nezavidnu tehnoloku i ekonomsku zavisnost. Pri svem tom ne bi moglo zadovoljavati objanjenje koje bi idealizovalo projekat revolucionarnog preobraaja i nesumnjive uspehe u toku prve dve decenije posleratnog razvoja, i koje bi kasnija lutanja i padove shvatalo kao prostu deformaciju tog projekta od strane vladajuih subjekata. Prava je nauna istina da postoje ogranienosti i u samom tom projektu kako u poetnoj viziji, koja (pored svih svojih humanistikih i emancipatorskih ideja) prenaglaava ulogu nasilja i diktature u prelaznom periodu, tako i u nainu na koji je ta vizija bila protumaena i primenjena u naoj zemlji pod pritiskom staljinizma i kominternovskog naslea. Uspean otpor staljinizmu mobilisao je znaajne drutvene snage, koje su obezbedile nacionalnu nezavisnost, industrijalizaciju zemlje, zavidan privredni rast u periodu 1953-1965, poetne oblike samouprave i duhovno oslobaanje od uskih ideolokih okvira u oblasti kulture. Ipak, jednom uspostavljeni hijerarhijski odnosi nisu mogli biti prevazieni. Oni su se pokazali kao neprekoraiva granica procesa demokratizacije. Taj proces je tolerisan i podstican dok je oslobaao stvaralake snage na nivou drutvene mikro-strukture i u oblastima delatnosti udaljenih od politike. On je strogo kontrolisan kad se proirio i na politike institucije zahtevom za deprofesionalizacijom i debirokratizacijom politike, a odluno je zaustavljen kad je ugrozio centre politike moi zahtevom za slobodnijim izborima i za pretvaranjem organa drave u organe samoupravljanja. Privredna reforma 1965. godine u sutini je primena osnovnog strategijskog pravca drutvenog razvoja: projekat politike demokratizacije zamenjen je projektom ekonomske liberalizacije. Ideja samoupravnosti, ija je sutina razotuenje politike, zamenjena je idejom decentralizacije, koja je dovela do uspostavljanja regionalnih centara otuene moi. Eitka solidarnosti i socijalne pravde zamenjena je duhom posesivnog individualizma i apologijom grupnog interesa. Politiki voluntarizam, smeo i dinamian u prvim posleratnim decenijama, kad je mogao raunati sa masovnom podrkom naroda, postaje sad statian i odluan u odbrani sistema, ak i onda kad postaje oigledno da je taj sistem nekonzistentan i neefikasan. Osnovni problem jugoslovenskog drutva nije u tome to je nepotpuno i deformisano ostvaren istorijski projekat nastao u oslobodilakom ratu. Sudbina je svih projekata u dosadanjoj istoriji da je njihovo ostvarenje bilo praeno elementima restauracije i da je na kraju dovodilo do raznovrsnih meavina starog i novog drutva. Meutim, i pored toga to nisu ispunili sve svoje emancipatorske ciljeve takvi hibridi su se dokazali kao napredne civilizacijske tekovine koje su omoguavale izlazak iz krize i ubrzan drutveni razvoj. U istoriji dosad nezapamen jaz izmeu normativnih proklamacija i stvarnosti daje jugoslovenskom drutvu jedno od bitnih obeleja. Prema zvaninoj ideologiji jugoslovensko drutvo je ve prevazilo sve tekovine moderne civilizacije, i na Zapadu i na Istoku: ostvarilo je najvii oblik demokratije, samoupravljanjem obezbedilo vlast radnike klase, postiglo bratstvo i jedinstvo naroda, ukinulo etatizam, prvi put u svetu dokazalo mogunost postojanja efikasne trine privrede u socijalizmu. U stvarnosti se nae drutvo nalazi ispod nivoa moderne civilizacije. U Jugoslaviji se osnovna graanska prava linosti jo uvek mogu nekanjeno kriti, izbori funkcionera su fikcija, sudska vlast je zavisna od izvrne, sloboda rei, organizovanje i javno manifestovanje su ograniene birokratskom samovoljom i

zakonskim propisima koji omoguavaju proganjanje miljenja razliitih od zvaninog. Radnika klasa nema legalno pravo samoorganizovanja i trajka, i ne vri nikakav stvarni uticaj na politiko odluivanje. Nacionalne odnose karakteriu sukobi suprotstavljenih interesa, eksploatacija i slaba saradnja autarhinih nacionalnih ekonomija. O jedinstvenoj politici razvoja i o jedinstvenom tritu ne moe se vie ni govoriti ozbiljno. Etatizam nije ukinut ve je prenet na republiki nivo, gde je on iracionalniji i zloudniji. Kad su se ve 1967-68 javile neeljene posledice: spoj inflacije, stagnacije i nezaposlenosti, cela loe smiljena privredna reforma je naputena i nikad se nije dospelo do moderne trine privrede regulisane instrumentima jedne celovite razvojne politike. Za razliku od drugih savremenih meovitih drutava, specifina jugoslovenska meavina elemenata pred-modernog autoritarnog drutva, graanskog drutva i socijalizma, definitivno uobliena Ustavom od 1974., ne poseduje minimum potrebne koherentnosti da bi obezbedila dalji drutveni razvoj. Bez promene toga Ustava i na njemu izgraenog politiko-ekonomskog sistema nemogue je reiti ni jedan sutinski dananji problem naeg drutva, nemogue je zaustaviti sadanji proces dezintegracije i pada u sve dublju krizu. Neophodno je tragati za reenjima imajui u vidu sledee velike civilizatorske principe koji su neophodni uslov uspona modernog drutva. a) Suverenost naroda. U samom temelju moderne civilizacije nalazi se ideja da je najvii izvor politike moi sam narod, da je jedini legitimni politiki autoritet onaj koji potie iz slobodno izraene volje naroda, pa da prema tome ne postoje moralni i pravni osnovi da bilo kakva elita (po milosti bojoj, po krvi, religiji, rasi, klasi, ideolokoj pripadnosti, istorijskim zaslugama ili bilo kakvom drugom opravdanju) prisvoji sebi pravo da govori, odluuje i slui se silom u ime naroda. Narod moe samo prepustiti politiku vlast na odreeno vreme svojim predstavnicima, s pravom da ih bira, kontrolie i smenjuje, a po potrebi i silom zbacuje ukoliko prekre drutveni ugovor i umesto optih narodnih interesa ponu da slede svoje posebne interese. Princip suverenosti naroda afirmisala je demokratska politika filozofija i praksa demokratskih revolucija osamnaestog veka. Meutim, krajnje radikalne konsekvence ovog principa izvela je socijalistika teorija. Ako je monopol ekonomske moi takoe jedna od osnova za obrazovanje elita koje se mogu nametnuti drutvu i postii punu kontrolu nad njegovim politikim ivotom, onda su s principom suverenosti naroda nespojive i sve institucije koje omoguuju taj monopol, bilo da je to kapital ili birokratska drava. U tom smislu bi puna suverenost naroda bila ostvarena tek u jednom besklasnom drutvu u kome bi i politiki i ekonomski i kulturni ivot bio organizovan na demokratski nain. Pretpostavka takve demokratije (demokratija saveta ili integralne samouprave) je slobodan izbor i smenjivost svih funkcionera, javna kontrola nad njihovim radom, podela vlasti, odsustvo birokratskih privilegija. Ti preduslovi su odavno ostvareni u modernom drutvu. Jugoslavija taj nivo nije jo dostigla iako je ve davno proklamovala ideje samoupravnosti, debirokratizacije i deprofesionalizacije politike. b) Samoodreenje nacije. U modernom drutvu je svako politiko ugnjetavanje i diskriminacija na nacionalnoj osnovi civilizacijski neprihvatljivo. Jugoslovensko reenje nacionalnog pitanja je u poetku moglo biti shvaeno kao primeren model mnogonacionalne federacije u kojoj je princip jedinstvene drave i dravne politike bio uspeno spojen s principom politike i kulturne autonomije nacija i nacionalnih manjina. U toku poslednje dve decenije sve vie je slabio princip jedinstva i prenaglaavan je princip nacionalne autonomije, koji se u praksi pretvorio u suverenost delova (republika, koje po pravilu nisu nacionalno homogene). Slabosti koje su od poetka bile prisutne u modelu, postojale su sve vidljivije. Sve nacije nisu ravnoopravne: srpska nacija, na primer, nije dobila pravo na vlastitu dravu. Delovi srpskog naroda, koji u znatnom broju ive u drugim republikama, nemaju prava, za

razliku od nacionalnih manjina, da se slue svojim jezikom i pismom, da se politiki i kulturno organizuju, da zajedniki razvijaju jedinstvenu kulturu svog naroda. Nezaustavljiv progon Srba s Kosova na drastian nain pokazuje da ona naela koja tite autonomiju jedne manjine (Albanci) nisu primenjena kad su u pitanju manjine u okviru manjine (Srbi, Crnogorci, Turci i Romi na Kosovu). S obzirom na postojee oblike nacionalne diskriminacije dananja Jugoslavija se ne moe smatrati modernom i demokratskom dravom. c) Ljudska prava. Moderna epoha poinje afirmacijom ljudskih prava. To su prvobitno bila graanska prava: na slobodu misli, savesti, govora, kretanja, dogovora, organizovanja, javnog manifestovanja, demonstracija, izbora svojih predstavnika. U naem veku graanskim pravima su dodata socijalno-ekonomska prava: pravo na rad, na slobodan izbor zanimanja, na kolovanje, na jednaku nagradu za jednak rad, na socijalnu sigurnost. Generalna skuptina Ujedinjenih nacija je formulisala sva ova prava u svojoj Univerzalnoj deklaraciji o pravima oveka prihvaenoj 10. decembra 1948. godine. Naa zemlja je jedna od drava lanica koje su donele ovu deklaraciju; Jugoslavija je takoe potpisnica Helsinkih dogovora i svih slinih meunarodnih dokumenata. Nesumnjivo je da ima dosta savremenih drava koje se u pogledu stepena ostvarivanja ljudskih prava nalaze ispod nae zemlje. Ali i u nas se jo uvek gone verbalni delikti zabranjuju i unitavaju knjige i skidaju s repertoara pozorine predstave koje su idejno neprihvatljive, sputava se javno iznoenje miljenja, zabranjuje se organizovanje, manifestovanje i demonstriranje, korienje ustavnog prava na slanje protestnih peticija dravnim organima kvalifikuje se kao neprijateljski akt, proganjaju se inicijatori protestnih obustava rada, izbori funkcionera se pretvaraju u farsu samoimenovanja. Dok se sve to dogaa ne moemo se smatrati civilizovanim i prosveenim drutvom. d) Racionalnost. Moderno doba je doba racionalnosti. Drutvene ustanove i nain organizovanja celokupnog drutvenog ivota moraju poloiti ispit pred sudom razuma. Nije to uvek racionalnost ciljeva: velika slabost nae epohe je razdvajanje politike, etike i nauke. Ali, instrumentalna racionalnost i sposobnost pronalaenja adekvatnih sredstava za jednom usvojene ciljeve i efikasno sprovoenje u ivot odreene politike jeste conditio sine qua non svake moderne drave. To, dalje, znai da je svaka moderna drava veliki sistem iji se pojedini delovi na jedinstven nain reguliu, usklauju i usmeravaju, da su pravila igre jasna, stabilna i promenljiva samo nakon ozbiljnog prouavanja i pripeme, da se dravni inovnici biraju pre svega po kriterijumu kompetentnosti i linog integriteta, da se donoenje odluka u najveoj meri oslanja na pouzdane informacije i analizu trokova i verovatnih dobiti. Nijedan od tih uslova racionalne politike nije u nas zadovoljen: nau dravu ine osam odvojenih i slabo povezanih sistema, jedinstvena politika razvoja ne postoji, a i kad bi na papiru i postojala ne bi se mogla realizovati u praksi; pravila igre se stalno ad hoc menjaju i u najboljem sluaju se mogu znati samo za jednu godinu unapred; funkcioneri se biraju pre svega na osnovu kriterijuma lojalnosti, pa su u velikoj meri nekompetentni i povodljivi; odluke se donose na brzinu, proizvoljno i pristrasno, bez prethodne javne diskusije, na osnovu nepouzdanih, jednostranih informacija i ne uzimajui u obzir mogue alternative. Dok ovakav neracionalan stil rada preovlauje u naoj politici, mi se ne moemo smatrati modernim drutvom. Iz ove analize sledi da su politika demokratizacija i korenita kadrovska obnova, istinsko samoodreenje i ravnopravnost pripadnika svih jugoslovenskih naroda, ukljuujui i srpski, puno ostvarenje ljudskih graanskih i socijalno-ekonomskih prava, i dosledna racionalizacija jugoslovenskog politikog sistema i politike razvoja oni neophodni preduslovi bez kojih se ne moe ni zamisliti izlaz iz sadanje krize jugoslovenskog drutva.

POLOAJ SRBIJE I SRPSKOG NARODA 6. Mnoge nevolje koje mue srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajednike svim jugoslovenskim narodima. Meutim, srpski narod pritiskuju i druge nedae. Dugorono zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani dravno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, pojavili su se na politikoj sceni sa udruenom snagom koja ini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri muna pitanja, koja proizlaze iz dugorone politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugroavaju ne samo srpski narod, ve i stabilnost itave Jugoslavije. Zbog toga se ona moraju nai u sreditu panje. Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugogodinje zaostajanje privrede Srbije. Ipak je to zvanino uinjeno tek u Planu 1981-1985, u kome je bilo zapisano da e se u tom razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije. Ta je obaveza brzo pala u zaborav. Petogodite je prolo u novom ispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi su, meutim, argumentovano potvrdili ono to se i ranije znalo, da se po relevantnim pokazateljima njena privreda stalno kree ispod jugoslovenskog proseka uz sve vee zaostajanje. Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost na delu njene teritorije na kojoj ivi 1.5 miliona stanovnika sa narodnim dohotkom po stanovniku preko 30% niim od odgovarajueg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike. Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema zvaninim statistikim podacima efikasnost investicija je u Srbiji za itav posleratni period nia samo od one u Sloveniji i Vojvodini, a tokom poslednje decenije (period 1976-1983) najvia je u Jugoslaviji. Vea efikasnost mogla je samo delimino nadoknaditi gubitak drutvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da sprei formiranje vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5 % jugoslovenskog proseka, to je ak nie od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dveju republika koje imaju status nerazvijenih. Tokom itavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izloena neekvivalentnoj razmeni. Aktuelan primer takve razmene je niska cena elektrine energije koja se u velikim koliinama isporuuje drugim republikama. Instrumenti i mere tekue ekonomske i kreditno-monetarne politike, a naroito doprinos Fondu federacije za razvoj privredno nedovoljno razvijenih podruja su u novije vreme najvaniji inioci njenog relativnog zaostajanja. Doda li se tome da su najrazvijenije republike, zbog oskudice sredstava akumulacije Srbije, sa svojim kapitalom ule u njenu privredu (poljoprivreda, prehrambena industrija, trgovina i bankarstvo), dobija se slika jedne podreene i zapostavljene privrede u okviru jugoslovenskog prostora. Dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez uvaavanja meunacionalnih odnosa izmeu dva rata kako ih je videla i ocenjivala Komunistika partija Jugoslavije. Na te poglede odluujue je uticala autoritativna Kominterna, koja je u naporima da ostvari svoje strateke i taktike zamisli na meunarodnom planu teila razbijanju Jugoslavije. Nalazei svoje ideoloko opravdanje u sueljavanju srpske "ugnjetake" nacije i ostalih "ugnjetenih" naroda, takva politika je drastian primer uzmicanja marksistikog uenja o klasnoj podeljenosti svake nacije pred politikim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi meunacionalna trvenja, potisnuo u pozadinu klasni internacionalizam. To donekle objanjava zato se KPJ nije potrudila da

sopstvenim istraivanjima doe do prave istine o ekonomskoj prirodi meunacionalnih odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je politika hegemonija srpske buroazije praena i odgovarajuom ekonomskom dominacijom Srbije, preuzeta je u stvari od separatistiki orijentisanih graanskih partija. Ni pre, ni posle rata KPJ nije bila voljna da neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo kakvu raspravu koja bi mogla dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima je istrajala sve do danas. Doslednost je bila utoliko neobinija to se i bez posebnih studija, elementarnim uvidom u osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u popisnoj 1948. godini moglo ustanoviti da Srbija nije mogla imati ekonomski privilegovan poloaj izmeu dva rata. Na zaostajanje u industrijalizaciji je jasno ukazivao naglaeniji agrarni karakter njene privrede. Uee poljoprivrede je bilo vee, a udeo industrije u formiranju drutvenog proizvoda industrije manji nego u jugoslovenskom proseku. KPJ ne samo to na osnovu svih injenica nije revidirala svoju ocenu, ve nije poklonila ni najmanju panju radovima naunih ustanova u kojima je ve poetkom pedesetih godina dokumentovano utvren bitno drugaiji ekonomski poloaj Srbije izmeu dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene tokom etiri decenije ukazuje na izuzetno veliku politiku i ekonomsku zainteresovanost da se takva pogrena ocena odri. Njen smisao lei u tome da se srpskom narodu usadi oseanje istorijske krivice ne bi li se time osujetio njegov otpor politikoj i ekonomskoj podreenosti kojoj je stalno izloen. Na predratnoj oceni zasnovana je i posleratna politika prema privredi Srbije, koja je dovoljno jasno deklarisana u ekspozeu o Prvom petogodinjem planu. Srbiji je u tom planu neosnovano odreen, posle Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U praksi je ta politika zapoela preseljavanjem u druge republike industrijskih pogona za proizvodnju aviona, kamiona i oruja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda, niim investicijama po stanovniku od jugoslovenskog proseka i doprinosom za razvoj nerazvijenih podruja. No nita tako ubedljivo ne pokazuje podreen poloaj Srbije kao injenica da ni u jednom kljunom pitanju politikog i privrednog sistema ona nije imala inicijativu. Stoga, poloaj Srbije valja posmatrati u sklopu politike i ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske, koje su bile predlagai promena u svim dosadanjim sistemima. Slovenija i Hrvatska startovale su sa najvieg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbri razvoj. S poboljanjem njihovog relativnog poloaja jaz izmeu njih i ostalog dela Jugoslavije jako se produbio. Takav tok dogaaja, koji odstupa od proklamovane politike ravnomernog razvoja, ne bi bio mogu da privredni sistem nije bio pristrasan, da te dve republike nisu bile u poloaju da nemetnu reenja koja odgovaraju njihovim ekonomskim interesima. Prireivake delatnosti, koje relativno vie uestvuju u njihovoj privrednoj strukturi, uivale su tokom itavog posleratnog perioda povoljnije uslove privreivanja, na koje su snano uticali paritet i reim cena, kao i carinska zatita. Vei prostor dat tritu u ezdesetim godinama pogodovao je vie razvijenim podrujima. Suspenziju Petogodinjeg plana 19611965. godine, koji je teite stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja tumaiti kao izbegavanje republika da ulau u nerazvijena podruja koja su relativno bogata prirodnim izvorima. Razvoj Jugoslavije iz tog vremena zasnivao se vie na sastavu inilaca proizvodnje dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije dobila adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, ime su bili pogoeni Srbija i nerazvijena podruja. Ekonomska podreenost Srbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politiki inferiornog poloaja koji je odredio i sve odnose. Za KPJ ekonomska hegemonija srpskog naroda izmeu dva rata nije bila sporna, nezavisno od toga to je industrijalizacija Srbije bila sporija od

jugoslovenskog proseka. Na toj ideolokoj platformi formirala su se miljenja i ponaanja, to je presudno uticalo na kasnija politika zbivanja i meunacionalne odnose. Slovenci i Hrvati su pre rata stvorili svoje nacionalne komunistike partije, a zadobili su i odluujui uticaj na CK KPJ. Njihovi politiki lideri postali su arbitri u svim politikim pitanjima tokom i posle rata. Ove dve susedne republike delile su slinu istorijsku sudbinu, imale su istu religiju i tenju za to veom samostalnou, a kao najrazvijenije, i zajednike ekonomske interese, to su bili dovoljni razlozi za trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare politiku dominaciju. Tu koaliciju je uvrstila dugogodinja saradnja Tita i Kardelja, dve najistaknutije politike linosti posleratne Jugoslavije, koje su uivale neprikosnoven autoritet u centrima moi. Kadrovski monopol im je doputao da bitno utiu na sastav politikog vrha Jugoslavije i svih republika i pokrajina. Svima je poznat izuzetno veliki doprinos Edvarda Kardelja u pripremanju i donoenju odluka AVNOJ-a i svih posleratnih ustava. On je bio u poloaju da u tremelje drutvenog ureenja ugrauje i line stavove, koji realno nisu mogli biti predmet osporavanja. Odlunost kojom se Slovenija i Hrvatska danas suprostavljaju svakoj ustavnoj promeni pokazuje koliko im Ustav od 1974. godine odgovara. Pogledi na drutveno ureenje nisu imali nikakvih izgleda da budu prihvaeni ukoliko su bili drugaiji od shvatanja dvaju politikih autorireta, a nije se moglo uiniti nita ni posle njihove smrti, budui da je ustav mogunou veta osiguran od bilo kakvih promena. Imajui sve to u vidu, ne moe biti sporno da su Slovenija i Hrvatska utemeljile politiku i ekonomsku dominaciju, kojom ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije. U takvim uslovima a pod stalnim optubama da je "ugnjetaki", "unitaristiki", "centralistiki", "pandurski", srpski narod nije mogao postii ravnopravnost u Jugoslaviji, za ije je stvaranje podneo najvee rtve. Revanistika politika prema Srbima zapoela je pre rata time to se smatralo da Komunistika partija i nije potrebna "ugnjetakoj" naciji. U CK KPJ Srbi su bili relativno malo zastupljeni, a neki od njih su se, valjda zato da bi se odrali, deklarisali kao pripadnici drugih nacija. Srbija tokom rata nije bila u poloaju da ravnopravno uestvuje u donoenju odluka koje su prejudicirale budue meunacionalne odnose i drutveno ureenje Jugoslavije. Antifaistiko vee Srbije osnovano je u drugoj polovini 1944. godine, kasnije nego u drugim republikama, a Komunistika partija Srbije tek po zavretku rata. Za drugo zasedanje AVNOJ-a venici su birani iz srpskih vojnih jedinica i lanova Vrhovnog taba koji su se zatekli na teritoriji Bosne i Hercegovine, za razliku od venika nekih drugih republika, koji su doli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe imali nacionalne politike organizacije sa izgraenim stavovima i programima. Ove istorijske injenice ukazuju da tokom rata Srbija nije bila formalno, pogotovu ne sutinski u ravnopravnom poloaju kada su donoene odluke od dalekosenog znaaja za budue dravno ureenje. To ne znai da se Srbi ne bi dobrovoljno odluili za federalizam kao najpogodnije ureenje za vienacionalnu zajednicu, ve se ima u vidu da su se oni bez prethodnih priprema i podrke svojih politikih organizacija nali u poloaju da u ratnim uslovima prihvate reenja koja su otvarala iroke mogunosti za njihovo razbijanje. Poloaj Srba morao je biti blagovremeno razmotren i regulisan sa stanovita njihovog nacionalnog integriteta i nesmetanog kulturnog razvoja, a ne da to izuzetno pitanje ostane otvoreno za reenja koja pogaaju vitalne interese srpskog naroda. Ozbiljnost drutvenih i ekonomskih posledica koje u posleratnom periodu iz ovakvih odnosa proizlaze zahteva da se bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetakoj i ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski poloaj. Osloboenje Srbije od doprinosa Fondu federacije, ne bi li time ojaala akumulativnu sposobnost i ubrzala privredni razvoj, bilo je prilika da se nagovesti kraj takve politike. Oekivalo se da e politiki

predstavnici Srbije izai sa ovim loginim i opravdanim zahtevom i da e na njegovom prihvatanju do kraja ustrajati. Utoliko je bilo vee iznenaenje kad su oni pristali na plaanje pune stope uz prihvatanje utenog i potpuno neizvesnog obeanja da e doprinos biti materijalno kompenziran na drugoj strani. Ovaj ishod je u suprotnosti sa nalazima o ekonomskom zaostajanju Srbije, a istovremeno je istorijski neodgovoran in prema sopstvenom narodu. Kapitulacija politikih predstavnika Srbije navodi na mnoga razmiljanja, pre svega o njihovom pravu da takav korak uine. Postavlja se pitanje ko je ovlaen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izrie presuda o dugoronom zaostajanju u budunosti sa neizbenim politikim posledicama. Re je o ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i reavanje egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, veeg nego u bilo kojoj drugoj republici. Bez referenduma srpskog naroda, jedino ovlaenog da kroji sebi sudbinu, niko ne bi smeo uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odluuje i pristaje da ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ogranienja. Srbija je mirne savesti i sa oseanjem da je uveliko ispunila svoj dug solidarnosti mogla postaviti zahtev da se oslobodi doprinosa Fondu. Istinske rtve za razvoj tri nerazvijene republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, plaajui pomo drugima sopstvenim zaostajanjem. Sa tri razvijena podruja to nije bio sluaj. Primena stope doprinosa proporcionalno drutvenom proizvodu nije se drala osnovnog pravila da se obaveze odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa potedela je Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa, to im je omoguilo ne samo da se normalno razvijaju, ve i da poboljaju svoj relativni poloaj prema jugoslovenskom proseku. Za Srbiju su, meutim, takve stope predstavljale ogromno optereenje. Njena privreda je izdavala polovinu neto akumulacije za nerazvijena podruja, zbog ega se sasvim pribliila privredama nerazvijenih republika. I pored toga to je svojim doprinosom pomogla razvoj nerazvijenih podruja i olakala teret razvijenima, Srbija za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih. Obostrani interes upuuje dva tipa podruja na koaliciju radi odranja postojeeg stanja u kome zadovoljava svoje interese na raun Srbije. Antisrpska koalicija nastupila je u sluaju stope doprinosa otvorenije i sa manje politikog takta nego bilo kada ranije. S neprikrivenim pritiskom Srbiji je nametnuto da prihvati stopu doprinosa u celini. Ovaj pritisak vaan je i kao znak da ve tradicionalna diskriminacija Srbije nije oslabila, ako se ak nije poveala. Imajui u vidu ta se sve dogaalo u posleratnom periodu, takav pritisak ne predstavlja nita novo. Nov bi mogao biti odluan otpor Srbije tom pritisku. Na alost, to se nije dogodilo. Otpora je bilo vie nego ranije, ali ipak sasvim nedovoljno. Srpski rukovodioci nisu iskoristili ni sva pravna sredstva, kao to je mogunost upotrebe veta, koje im jedino preostaje u situaciji kada se nau usamljeni sa svojim opravdanim zahtevima, a izgleda nisu ni pomiljali na odgovarajui odgovor koji podrazumeva i otvaranje politike krize ako se drugaije ne moe. Politiari Srbije su se pokazali nespremnim za istorijski zadatak koji im je nametnula izuzetno teka konstelacija odnosa u jugoslovenskoj zajednici. Istorijski trenutak je od njih zahtevao da odluno stave do znanja da je doao kraj posleratnoj praksi smenjivanja politiara koji su postavljali pitanje ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa, filozofa i knjievnika iz Srbije koji su blagovremeno ukazivali na drutveno maligne pojave i upozoravali na posledice pogrenih reenja, kao i prakse udaljavanja sposobnih privrednika kojim se razoruavala privreda Srbije u pojaanoj konkurenciji na tritu.

7. Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje da revanistika politika prema njoj s vremenom nije slabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve vie je jaala da bi se konano izrazila i u genocidu. Politiki je neodriva diskriminacija graana Srbije kojima su zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih funkcionera i delegata u Saveznoj skuptini, a glas glasaa iz Srbije vredi manje od onoga iz bilo koje druge republike ili pokrajine. U toj svetlosti Jugoslavija se ne prikazuje kao zajednica ravnopravnih graana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica osam ravnopravnih teritorija. Ipak ni ova ravnopravnost ne vai za Srbiju zbog njenog posebnog pravno-politikog poloaja, koji odraava tenje da se srpski narod dri pod stalnom kontrolom. Ideja vodilja takve politike bila je "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koja je napredovala u uticajno miljenje: ako bi se Srbima kao najbrojnijoj naciji dozvolio brz ekonomski razvoj, to bi predstavljalo opasnost za ostale nacije. Otuda korienje svih mogunosti da se njenom privrednom razvoju i politikoj konsolidaciji postave to vea ogranienja. Jedno od takvih, veoma aktuelnih ogranienja jeste sadanji nedefinisan i pun unutranjih konflikata ustavni poloaj Srbije. Ustavom od 1974. godine Srbija je faktiki podijeljena na tri dela. Autonomne pokrajine su u svemu izjednaene sa republikama, sem to nisu definisane kao drava i to nemaju isti broj predstavnika u pojedinim organima federacije. Ovaj nedostatak one nadoknauju time to se preko zajednike republike skuptine mogu meati u unutranje odnose Ue Srbije, dok su njihove skuptine potpuno autonomne. Politiko-pravni poloaj Ue Srbije je sasvim neodreen, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u Republici Srbiji su konfuzni. Izvrno vee koje je organ republike Skuptine u stvari je Izvrno vee Ue Srbije. To nije jedina neloginost u razgraniavanju nadlenosti. Preiroka i insitucionalno vrsto utemeljena autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomake i separatistike snage insistirale na proirenju autonomije, ali bi to teko ostvarile da nisu dobile moralnu i politiku podrku od republika u kojima separatistike tendencije nisu iezle. Proirenje autonomije obrazlagano je uveravanjem da e se postii vea ravnopravnost izmeu nacija i bolje obavljanje javnih poslova. Dogaaji na Kosovu krajem ezdesetih godina bili su opomena ta se sve moe dogoditi ukoliko se autonomija povea. Razloga za veu autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To proirenje dalo je silnog podstreka birokratskom autonomatvu, ozbiljnim pojavama separatizma koga ranije nije bilo, zatvaranje privrede, politikom voluntarizmu. Porastao je uticaj onih van pokrajina i u Vojvodini koji irenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na "Srbijance" i "preanske Srbe". Pokrajine su uz svesrdnu pomo drugih postale "konstitutivni elemenat federacije", to im je dalo povoda da se oseaju i ponaaju kao federalne jedinice, zanemarujui injenicu da su sastavni deo Republike Srbije. I ovom prilikom ravnotea u dualizmu ovakve vrste nije se mogla odrati. Sadanje ponaanje pokrajina pokazuje da su u praksi potpuno nadvladale separatistiko-autonomake snage. Republici Srbiji je onemogueno da u vitalnim pitanjima nastupa jedinstveno u interesu naroda kome pripada. Splet nereenih odnosa u Republici Srbiji logino proizlazi iz njenog ustavnog poloaja i izbora separatistikih i autonomakih kadrova, koji su upravo zbog takve orijentacije uivali blagonaklonost onih koji su drali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajue protivtee u koordinaciji, regionalizacija se po pravilu pretvara u provincijalnu uskogrudost i slepilo za ire nacionalne interese. Oni koji su svesrdno pomogli da se klice unutranjih sukoba usade u ustave danas se javljaju

kao arbitri - izmiritelji koji po dobro poznatoj simetriji jednakih krivica dele lekcije i Uoj Srbiji i pokrajinama, sugeriui da se reenja trae u doslednoj primeni tih istih ustava. Na taj nain jednom zamrena situacija ostae kakva je bila, a Srbija e i dalje troiti svoju drutvenu energiju u prevazilaenju konflikata bez izgleda da u tome potpuno uspe. To se valjda i htelo sa proirenjem autonomija pokrajina, pogotovu to odravanje konfliktnih situacija u Srbiji daje mogunost drugima da se meaju u njene unutranje odnose i na taj nain produe dominaciju nad njom. Posle izvrene federalizacije SKJ takvo meanje u unutranje odnose jedne republike mogue je jedino u Srbiji. Odnosi izmeu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni preteno na formalno-pravna tumaenja dva ustava. Re je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj dravi. Nacija koja je posle duge i krvave borbe ponovo dola do svoje drave, koja se sama izborila i za graansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika doivela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle etiri decenije u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju dravu. Gori istorijski poraz u miru ne da se zamisliti. 8. Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedoanstvo njegovog istorijskog poraza. Srpskom narodu je u prolee 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali otvoren i totalan rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, politikih i dravnopravnih promena. Vodjen vetom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podrku pojedinih politikih centara u zemlji - pogubniji i od one koja je dolazila iz susedstva - taj otvoreni rat, kome se jo uvek gleda pravo u oi i koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet godina. On, dakle, traje mnogo due nego itav oslobodilaki rat u ovoj zemlji, od aprila 1941. do 9. maja 1945. godine. Balistika pobuna na Kosovu i Metohiji pred sam kraj rata, dignuta uz sadejstvo nacistikih jedinica, bila je 1944-45. vojniki razbijena, ali pokazuje se, ne i politiki pobeena. Njen sadanji vid, preruen u nov sadraj, uspenije se razvija i pribliava pobednikom ishodu. Pravi obraun sa neofaistikom agresijom je izostao; sve do sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jaale njene rasistiki pobuene, neopozive ciljeve, koje treba postii po svaku cenu i svim sredstvima. ak i smiljeno drastine kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i produbljuju meunacionalne mrnje. Pet godina dugog albanskog rata na Kosovu uverile su njegove predvodnike i pobornike da su jai nego to su i mislili, da uivaju podrku po raznim centrima moi u samoj zemlji neuporedivo veu nego kosovski Srbi od Republike Srbije, ili ova Republika od ostalih u Jugoslaviji. Agresija je u toj meri ohrabrena da se i najzvaniniji predstavnici Pokrajine, kao i njeni naunici ponaaju ne samo arogantno, ve i cinino, proglaavajui istine za klevete, a ucene za svoja zakinuta prava. Organizovane politike snage nae zemlje, koje su izvrile revoluciju u gotovo nemoguim uslovima, pod najmonijim neprijateljem u itavom ovom veku - odjednom se pokazuju ne samo neefikasnim, neslobodnim, ve gotovo i nezainteresovanim da se na otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlunom odbranom svog naroda i svoje teritorije. A kad se agresija porazi, da se politiki obrauni ne vre vie hapenjima, "diferencijacijama", lanim lojalnostima, ve odistinskom revolucionarnom borbom, otvorenim sueljavanjima, sa pravom slobodnog izraavanja, pa i demonstriranja suprotnih miljenja. Fiziki, politiki, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovnitvom Kosova i Metohije najtei je poraz u oslobodilakim borbama to ih je vodila Srbija od Oraca 1804. do ustanka 1941. godine. Odgovornost za taj poraz pada, pre svega, na jo uvek ivo kominternovsko

naslee u nacionalnoj politici Komunistike partije Jugoslavije i sledbenitvo srpskih komunista toj politici, na preskupe ideoloke i politike zablude, neznanja, nedoraslosti, ili ve okorele oportunizme generacija srpskih politiara posle ovog rata, uvek defanzivnih i uvek u veoj brizi ta drugi misle o njima i njihovim bojaljivim "postavljanjima" poloaja Srbije, nego o objektivnim injenicama koje uslovljavaju budunost naroda kojim rukovode. Ravnopravni nacionalni odnosi, za koje su i na Kosovu i Metohiji najvie ratovali upravo srpski borci - jednom vrlo odreenom politikom, "razvojno" sprovoenom, sa isplaniranim postupcima i jasnim ciljem - albanski nacionalisti u politikom rukovodstvu Kosova poeli su da preokreu u njihovu suprotnost. Autonomna oblast u pogodnom trenutku dobija rang autonomne pokrajine, zatim i status "konstitutivnog dela federacije"- sa veim prerogativima od ostatka Republike kojoj samo formalno pripada. Dalji korak "eskalacije", koji se javio kao i albanizacija Kosova i Metohije pripreman je, dakle, najlegalnije. Isto tako i unifikacija knjievnog jezika, nacionalnog imena, zastave, udbenika - prema instrukcijama iz Tirane bila je sasvim otvorena, kao i sama granica izmeu dve dravne teritorije, uostalom. Zavere, koje se obino tajno kuju, na Kosovu su se stvarale ne samo oevidno, ve i demonstrativno. Mnogima su zato masovni neredi 1981. godine vie izgledali kao istrljivost, nego kao kakva nova pojava, opasna i po itavu zemlju, kao to se kasnije svaka istina o progonu Srba na Kosovu smatrala "kopanjem po crijevima Albanaca", a pisanje "beogradske tampe" o zbivanjima na licu mjesta, uzimalo gotovo za veu krivicu od poinjenih paljevina, ubijanja, silovanja, skrnavljenja - mnogih do danas politiki i krivino neidentifikovanih. Posebnu teinu ima odnos odgovornih inilaca i vlasti na Kosovu prema nasilju ija je rtva srpski narod. Preutkivanjem i zatakavanjem zloina, izbegavanjem da se odmah kae sva istina, zavlaenjem istrage i sudskog postupka, ohrabruje se sitni i krupni teror, ujedno se stvara lana, ulepana slika o prilikama na Kosovu. Pored toga, trajna je tenja da se za nasilje nad Srbima nae politiki alibi u tobonjoj uzajamnosti mrnje, netrpeljivosti i revanizma, a u poslednje vreme sve ee i u izmiljenom dejstvu "spoljanjeg" neprijatelja - van pokrajine, srpskog nacionalizma iz Beograda. Sluaj Martinovi je znaajan ne samo zbog naroitog, nevienog nasilja, koje podsea na najmranija vremena turskog nabijanja na kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna istina. Umesto da bude povod za potvrdu vrhovne vrednosti zakona i ljudskih prava, taj sluaj je na Kosovu shvaen kao prilika da se istakne suverenost pokrajine, koju ona ni po Ustavu nema te da se SR Srbiji nametne princip "nemeanja u unutranje poslove" pokrajine, kao da se radi o meudravnom, meunarodnom odnosu. Srbi na Kosovu i Metohiji imaju ne samo svoju prolost, olienu u dragocenim kulturnoistorijskim spomenicima, ve i ivo prisustvo svojih duhovnih, kulturnih, moralnih vrednosti: imaju matinu zemlju svog istorijskog postojanja. Nasilja koja su kroz vekove proreivala srpsko stanovnitvo Kosova i Metohije - u ovom, naem vremenu, dobijaju svoju neumoljivu zavrnicu. Iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije u Socijalistikoj Jugoslaviji po svome obimu i karakteru prevazilazi sve ranije etape ovog velikog izgona srpskog naroda. Jovan Cviji je u svoje vreme procenjivao da je u svim seobama, od one velike pod Arsenijem arnojeviem 1690. do prvih godina naeg veka, izgnano preko 500.000 Srba; od toga broja izmeu 1876. i 1912. godine oko 150.000 Srba moralo je napustiti svoja ognjita pod surovim terorom lokalnog i povlaenog albanskog baibozuka. U toku poslednjeg rata, proterano je preko 60.000 srpskih kolonista i starinaca, ali je posle rata ovaj talas iseljavanja doiveo pravu plimu: za poslednjih dvadesetak godina Kosovo i Metohiju napustilo je oko 200.000 Srba. Ostatak srpskog naroda ne samo to stalno i nesmanjenim tempom naputa svoju zemlju, nego se, prema svim saznanjima, gonjen zulumom i fizikim, moralnim i psiholokim terorom,

preprema za svoj konaan egzodus. Za manje od desetak sledeih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu vie nee biti, a "etniki isto" Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista, utemeljen jo u programima i akcijama Prizrenske lige 1878-81, bie u potpunosti ostvaren. Peticija 2016 Srba iz Kosova Polja, podneta Saveznoj skuptini i drugim organima u zemlji, zakonita je posledica ovog stanja. Nikakvim se forumskim ocenama ne moe srpskom narodu osporiti pravo da se od nasilja i unitenja titi svim zakonskim sredstvima. Ako tu zatitu ne moe ostvariti u Pokrajini, narod je moe i mora traiti u Republici i Federaciji. Izraz je graanske svesti o tome pravu i poseta graana Pokrajine Saveznoj skuptini. Samo se sa jednog autonomako-separatistikog i ovinistikog stanovita ovi koraci graana mogu osuivati kao neprihvatljivi i smatrati kao neprijateljski. Dananja sudbina Kosova nije vie "sloena", niti se i dalje moe svoditi na prazna samoocenjivanja, izuvijane, neitljive rezolucije, uoptene platforme ve je, jednostavno, pitanje jugoslovenskih konsekvenci! Izmeu pokrajinske segregacije koja postaje sve iskljuivija i saveznih arbitraa koje samo paraliu svaku pravu, esto i neodlonu meru splet nereenih situacija zatvara se u krug nereivih. Sudbina Kosova ostaje ivotno pitanje itavog srpskog naroda. Ako ono ne bude reeno jednim pravim ishodom nametnutog rata, ako se ne uspostavi istinska bezbednost i nedvosmislena ravnopravnost za sve narode koji ive na Kosovu i Metohiji, ako se ne stvore objektivni i trajni uslovi za povratak iseljenog naroda - taj deo Republike Srbije i Jugoslavije postae i evropsko pitanje, sa najteim, nedoglednim posledicama. Kosovo predstavlja jednu od najvanijih taaka unutranjeg Balkana. U skladu je sa etnikim profilom balkanskog poluostrva etnika izmeanost na mnogim balkanskim terenima, i zahtev za etniki istim Kosovom, koji se sprovodi u delo, ne samo da je direktna i teka pretnja svim narodima koji su se tamo nali u manjini, nego e, ako se bude ostvario, zapoeti talas ekspanzije predstavljati realnu i svakodnevnu pretnju svim narodima u Jugoslaviji. Kosovo nije jedino podruje u kome je srpski narod pod pritiskom diskriminacije. Apsolutno, a ne samo relativno, opadanje broja Srba u Hrvatskoj dovoljan je dokaz za ovu tvrdnju. Prema popisu iz 1948. u Hrvatskoj je bilo 543.795 Srba, ili 14,48%. Po popisu iz 1981. godine njihov broj se smanjio na 531.502, to je od ukupnog broja stanovnika u Hrvatskoj iznosilo 11,5%. Za 33 mirnodopske godine broj Srba u Hrvatskoj je opao ak i u odnosu na ono posleratno vreme, kada je izvren prvi popis i kada su posledice rata po broj srpskih stanovnika bile dobro poznate. Lika, Kordun i Banija ostali su najnerazvijenija podruja u Hrvatskoj, to je silno podstaklo emigraciju Srba u Srbiju, kao i seobe u druge krajeve Hrvatske, gde su Srbi, kao doljaka, manjinska i drutveno inferiorna grupa, veoma podloni asimilaciji. Uostalom, i inae je srpski narod u Hrvatskoj izloen rafiniranoj i delotvornoj asimilacionoj politici. Sastavni deo politike je zabrana svih srpskih udruenja i kulturnih ustanova u Hrvatskoj, koja su imala bogatu tradiciju iz vremena Austro-Ugarske i meuratne Jugoslavije, zatim nametanja slubenog jezika koji nosi ime drugog naroda (hrvatskog) oliavajui time nacionalnu neravnopravnost. Taj je jezik ustavnom odredbom uinjen obaveznim i za Srbe u Hrvatskoj, a nacionalistiki nastrojeni hrvatski jezikoslovci sistematskom i odlino organizovanom akcijom sve ga vie udaljavaju od jezika u ostalim republikama srpskohrvatskog jezikog podruja, to doprinosi slabljenu veza Srba u Hrvatskoj sa ostalim Srbima. Ovakav uinak spremno se plaa kidanjem jezikog kontinuiteta kod samih Hrvata i ukljanjanjem meunarodnih termina dragocenih za komunikaciju sa drugim kulturama; naroito u oblasti

nauke i tehnike. No srpski narod u Hrvatskoj nije samo kulturno odseen od matice, ve matica nema mogunosti da se o njegovoj sudbini, o ekomskom i kulturnom poloaju obavesti ni priblino onoliko koliko neke nacije u Jugoslaviji imaju veze sa svojim sunarodnicima u drugim zemljama. Integritet srpskog naroda i njegove kulture u itavoj Jugoslaviji postavlja se kao sudbinsko pitanje njegovog opstanka i razvoja. U optu sliku prilika uklapa se i sudbina srpskih ustanova nastalih u ratu i neposredno posle rata. U narodnooslobodilakoj borbi i neposredno po njenom okonanju nacionalni ivot Srba u Hrvatskoj intenzivno se razvijao u njihovim posebnim politikim, kulturnim i obrazovnim institucijama. Tako je naelnom odlukom Izvrnog odbora ZAVNOH-a od 10. novembra 1943. najpre osnovan, a 12. januara 1944. u osloboenom Otocu i konstituisan Srpski klub vijenika ZAVNOH-a kao nacionalno i politiko vostvo srpskog naroda u Hrvatskoj. Po okonanju rata, a na inicijativu Srpskog kluba, 30. septembra 1945. u Zagrebu je odran Prvi kongres Srba u Hrvatskoj, na kojem je preko 30.000 uesnika obrazovalo Glavni odbor Srba u Hrvatskoj kao "iroku politiku organizaciju jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", u sastavu Narodnog fronta. Uz neposredno angaovanje ovih politikih tela Srbi su potom osnovali svoje kulturne ustanove i poeli raditi na obezbeivanju nacionalne prosvete. Tako je 22. oktobra 1944. na ruevinama glinske crkve, u kojoj su izvreni strahoviti ustaki pokolji, osnovano Srpsko pevako drutvo "Obili", a nepun mesec kasnije, 18. novembra, ponovo u Glini, obrazovano Srpsko kulturno-prosvetno drutvo "Prosvjeta". Uz "Prosvjetu", u ijim okvirima se razvijala i izdavaka delatnost sa sopstvenom tamparijom, 4. januara 1948. godine osnovani su u Zagrebu Centralna srpska biblioteka i Muzej Srba u Hrvatskoj. Uz sve to, od 10. septembra 1943. pa dalje, NOP se srpskom narodu u Hrvatskoj obraao posebnim glasilom, tampanim irilicom, koje se zvalo "Srpska rije". U posleratnim godinama "Srpska rije" je promenila naziv i tako postala "Prosvjeta". Ve tokom 1944/45. kolske godine NOP je srpskoj deci u Hrvatskoj obezbedio iriliki bukvar, a Predsednitvo ZAVNOH-a je svojom odlukom 18. jula 1944. garantovalo irilici punu ravnopravnost sa latinicom i istovremeno prvenstvo u kolama sa srpskom veinom na podruju Hrvatske. Sve je ovo za srpski narod u Hrvatskoj imalo vei i dublji znaaj od obinog priznanja za njegovu odluku u NOB-u. Posebnim proglasom "Srpskom narodu u Hrvatskoj" od 12. januara 1944. godine Srpski klub vijenika ZAVNOH-a obrazloio je sopstvenu pojavu kao "znak ravnopravnosti Srba i Hrvata" i "garanciju da e interesi srpskog naroda biti pravilno zastupani u slobodnoj Hrvatskoj". Glavni odbor Srba u Hrvatskoj prilikom osnivanja oznaen je kao "politika organizacija jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", iji je zadatak da omogui "razvijanje slobode misli", i kao "dovoljna garancija da e Srbi u Hrvatskoj i dalje uivati blagodeti ravnopravnog naroda". Sami Srbi su sve svoje krvlju steene tekovine oseali kao "vidna obiljeja ravnopravnosti srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj". Takvo je stanje bilo u vreme rata i neposredno posle rata, a potom, sve se izmenilo. Nije poznato da su Srbi bilo kada ocenili da im je neka od ovih ustanova nepotrebna, da je treba ukinuti, ili zameniti nekom drugaijom koja bi vie odgovarala duhu vremena. Ipak, sve te ustanove redom su ukidane tokom pedesetih godina odlukama nadlenih republikih organa Hrvatske. Poslednje u nizu ukinuto je Srpsko kulturno drutvo "Prosvjeta" odlukom RSUP-a Hrvatske od 23. maja 1980. godine. U pravdanju tog svrenog ina angaovala se Republika konferencija SSRNH. Zakljuci njenog savetovanja, odranog 2. oktobra 1980. godine, govore o radikalnom zaokretu u odnosu na ratno i posleratno vreme. Ti zakljuci u sutini ne ostavljaju mesta bilo kakvim zahtevima za osnivanje posebnih ustanova srpskog naroda u Hrvatskoj: briga za kompleks pitanja kulture, istorije, ivota i

stvaralatva hrvatske ili srpske nacije u SRH ne moe biti preputena nikakvim posebnim nacionalnim drutvima ili organizacijama. Takav stav obrazloen je sledeim tumaenjem: Dok je opravdano da nae narodnosti samostalno razvijaju kulturne ustanove i klubove, nije opravdano da takve institucije otvaraju pripadnici naroda i to bilo gde u Jugoslaviji, a posebno ne Srbi u Hrvatskoj ili Hrvati u Hrvatskoj. Na kraju je reeno ovo: Treba se boriti da Srbi u Hrvatskoj ne budu preutkivani kao narod, da ih se kao u nekim udbenicima ne naziva maltene doljacima. Zajednika nam je historija, kultura i jezik, a i specifinosti treba uvaavati. Na savetovanju se ulo i to da treba raditi na tome da se u Hrvatskoj vie ui irilica. Ovakvim stavom Republike konferencije SSRNH, protiv kojeg nije ustalo nijedno politiko telo u Hrvatskoj, a ni van nje, definitivno i javno prestali su da postoje svi vidovi nacionalnog ivota srpskog naroda u Hrvatskoj koji su steeni tokom duge istorije i u NOB-u. Radikalno su revidirani pogledi na meunacionalne odnose koje je formulisao NOP, a dovedene su u pitanje i ustavne garancije nacionalnih prava i sloboda, kao i prava graana. Praktino znaenje izjava: moramo brinuti, treba se boriti, vie treba uiti irilicu itd. moe se procenjivati samo u njihovom suoenju sa stvarnom jezikom politikom koja se vodi u SRH. Ostraena revnost kojoj je cilj konstituisanje zasebnog hrvatskog jezika to se izgrauje u protivstavu prema svakoj ideji o zajednikom jeziku Hrvata i Srba ne ostavlja dugorono mnogo izgleda srpskom narodu u Hrvatskoj da ouva svoj nacionalni identitet. Izuzimajui period postojanja NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada u prolosti nisu bili toliko ugroeni koliko su danas. Reenje njihovog nacionalnog poloaja namee se kao prvorazredno politiko pitanje. Ukoliko se reenja ne pronau, posledice mogu biti viestruko tetne, ne samo po odnose u Hrvatskoj ve i po itavu Jugoslaviju. Bitnu teinu pitanja poloaja srpskog naroda daje okolnost da izvan Srbije, a pogotovo izvan Ue Srbije, ivi veoma veliki broj Srba, vei od ukupnog broja pripadnika pojedinih drugih naroda. Prema popisu iz 1981. godine van teritorije SR Srbije ivi 24%, odnosno 1,958.000 Srba, to je znatno vie nego to je u Jugoslaviji Slovenaca, Albanaca, Makedonaca, uzetih pojedinano, a skoro isto koliko i Muslimana. Van ueg podruja Srbije ivi 3,285.000 Srba ili 40,3% ukupnog njihovog broja. U optem dezintegracionom procesu koji je zahvatio Jugoslaviju, najteom dezintegracijom pogoeni su Srbi. Sadanji tok kojim se kree nae drutvo u Jugoslaviji potpuno je obrnut od onog kojim se ono decenijama i vekovima kretalo dok nije stvorilo zajedniku domovinu. Taj proces usmeren je ka potpunom razbijanju nacionalnog jedinstva srpskog naroda. Kao najbolja ilustracija koliko je sve podreeno takvim ciljevima moe da poslui dananja Vojvodina sa svojom autonomijom. Vojvodini je data autonomija izmeu ostalih razloga i zato to je srpski narod u Habzburkoj monarhiji njoj teio ve od kraja XVII veka. Srbi u Austriji i kasnijoj Austro-Ugarskoj teili su stvaranju autonomne oblasti (despotovini ili vojvodini koju su, meutim, nazivali Srbijom) stoga da bi, okrueni brojnijim i nadmonijim Maarima i Nemcima, sauvali svoju nacionalnu individualnost i svoju versko-pravoslavnu pripadnost. Stvaranjem posebne autonomne oblasti na tuoj dravnoj teritoriji Srbi su radili na slabljenju te drave, a sve sa ciljem da se u pogodnom momentu to lake izdvoje i ujedine sa svojom sabraom juno od Save i Dunava. Tako je to bilo u prolosti sa Srpskom vojvodinom, ije stvaranje su u revoluciji 1848/49. godine svojom krvlju pomogli i Srbi iz Srbije. Danas je sve obrnuto. Politiki rukovodioci AP Vojvodine ne rade na zbliavanju i spajanju, ve na to veem osamostaljivanju i izdvajanju

iz SR Srbije. Ma koliko taj proces bio neprirodan, suprotan istorijskoj logici, on daje oigledne rezultate, mono doprinosei dezintegraciji srpskog naroda. 9. Nosei na sebi due od pola stolea peat i optereenje da je bio tamniar drugim jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogunosti da oslonac potrai u sopstvenoj istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje. Demokratska graanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku zbog uskogrudosti i neobjektivnosti zvanine istoriografije ostala je sve donedavno potpuno u senci srpskog socijalistikog pokreta. Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i dravnikih doprinosa Srbije graanskog drutva toliko osiromaena i suena da tako izobliena nije nikome mogla da poslui kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za ouvanje i obnovu istorijske samosvesti. estiti i hrabri oslobodilaki napori bosanskohercegovakih Srba i itave jugoslovenske omladine, kojoj je pripadala i Mlada Bosna, doiveli su slinu sudbinu i pred istorijom bili potisnuti u drugi plan doprinosa klasne ideologije iji su nosioci i tvorci bili austromarksisti kao osvedoeni protivnici nacionalnih oslobodilakih pokreta. Pod dejstvom vladajue ideologije kulturne tekovine srpskog naroda otuuju se, prisvajaju ili obezvreuju, zanemaruju ili propadaju, jezik se potiskuje, a irilsko pismo postepeno gubi. Oblast knjievnosti u tom smislu slui kao glavno poprite samovolje i bezakonja. Nijednom drugom jugoslovenskom narodu nije tako grubo osporen kulturni i duhovni integritet kao srpskom narodu. Nijedno knjievno i umetniko naslee nije toliko razrovano, ispreturano i poharano kao srpsko naslee. Politika merila vladajue ideologije nameu se srpskoj kulturi kao vrednija i jaa od naunih i istorijskih. Dok se slovenaka, hrvatska, makedonska i crnogorska kultura i knjievnost danas integriu, srpska se jedina sistematski dezintegrie. Ideoloki je legitimno i samoupravno da se slobodno vri podvajanje i rasturanje srpske knjievnosti na vojvoanske, crnogorske ili bosansko-hercegovake pisce. Od srpske knjievnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznaajnija dela da bi se vetaki ustanovile nove regionalne knjievnosti. Prisvajanje i rasparavanje srpskog kulturnog naslea ide tako daleko da se u kolama ui kako Njego nije srpski pisac, da su Laza Kosti i Veljko Petrovi vojvoanski, a Petar Koi i Jovan Dui bosansko-hercegovaki pisci. Koliko jue Mei Selimoviu nije bilo doputeno da se izjasni kao srpski pisac, a ni sada se ne potuje njegova volja da se vodi u srpskoj knjievnsti. Srpska kultura ima vie nepodobnih, zabranjenih, preutanih ili nepoeljnih pisaca i intelektualnih stvaralaca no ijedna druga jugoslovenska knjievnost, mnogi su ta vie i sasvim izbrisani iz knjievnog seanja. Ugledni srpski knjievnici jedini su na crnim listama svih jugoslovenskih masovnih medija. U obaveznoj kolskoj lektiri srpska knjievnost je teko oteena jer je meheniki podreena administrativnom merilu republiko-pokrajinskog reciprociteta, a na merilu koliine ili vrednosti. U kolskim programima nekih republika i pokrajina istorijska prolost srpskog naroda je ne samo grubo ideoloki redukovana, nego i izloena ovinistikim tumaenjima. Na taj nain srpska kulturna i duhovna batina se ini manjom no to ona jeste, a srpskom narodu se izmie vaan oslonac moralne i istorijske samosvesti. Impozantan i odista revolucionarnih razmera kulturni polet prvih posleratnih decenija, izraen i u zasnivanju iroke mree prosvetnih ustanova, od osnovnog obrazovanja do visokog kolstva, splasnuo je krajem ezdesetih godina. Stupilo se u fazu stagnacije i sve izraenije regresije, pa je danas nae obrazovanje i vaspitanje sa postojeim kolskim i prosvetnim sistemom, vrlo ekstenzivno i primitivno i sa teko nadoknadivim zaostajanjem iza potreba i ciljeva savremenog drutva i civilizacije u kojoj ivimo. kolski sistem zasnovan na tzv. usmerenom obrazovanju, sa niskim kvalitetom nastave, doiveo je potpun krah. Nekoliko

generacija su duhovno osakaene i osiromaene; dobili smo hiperprodukciju primitivnih polustrunjaka, nesposobnih da se kvalifikovano ukljue u privredu i drutvene delatnosti, nepripremljenih za stvaralaki intelektualni razvoj. Nema zemlje na svetu koja je svoje obrazovanje sredila razgranatijom pravnom regulativom. Ukupno u Jugoslaviji ima stotinu i deset saveznih, republikih i pokrajinskih zakona, koji se bave raznim vidovima kolstva, i od kojih su mnogi viekratno novelirani, tako da je ponekad potreban istraivaki rad da bi se dolo do preienog teksta nekog zakona. Uprkos tome u Jugoslaviji kolstvo nikad nije bilo toliko ekstenzivno, rainjeno, niskog kvaliteta kao danas. Zakonodavna praksa zakonito stvara osam prosvetnih sistema koji se sve vie udaljuju jedan od drugoga i nikakvo dogovaranje o zajednikim jezgrima ne moe da zaustavi takav pravac razvoja koji je zakonom utemeljen. Veanje i dogovoranje o zajednitvu uestalo u poslednje vreme, posle petnaest godina sistematskog razjedinjavanja jugoslovenske zajednice lii na besplodnu utopiju. Potrebno je najpre ukloniti zakone koji dovode do razjedinjavanja da bi se mogla produiti ona crta zajednitva i jedinstva koja je na ovom prostoru vuena vie od stotinu i pedeset godina. U protivnom, mi emo stvarati, i stvaramo, generacije koje e sve manje biti Jugosloveni, a u sve veoj meri nezadovoljni nacionalni romantici i samoivi nacionalisti. Zemlja koja nema jedinstven prosvetni sistem ne moe raunati na to da e u budunosti biti jedinstvena. Od vremena humanizma, od XV do XVI veka, traje misao o tome da kola ima da slui ostvarivanju pune ivotne mere svakog pojedinca, ostvarivanju svih antropolokih mogunosti koje ovek donosi svojim ulaskom u ivot. Pogubna je ideja o tome da kola ima da slui samo radu i struci i njima da bude uslovljena. Ona je posledica neprevazienih proletkultovskih sedimenata, koji, u krajnjoj crti, vode stvaranju jedne ropske i primitivne svesti. Usmeravanje deaka i djevojica od njihove 14 godine ka jednom zanimanju tvorenje je fundamentalne neslobode. Ideoloka bitka protiv elitizma urodila je nesrenim plodom: mi smo najmanje dve decenije, na svim drutvenim podrujima i u prosveti, ugaali prosenosti. Nijedno drutvo se ne bori protiv elite znanja i umenja, nauke i novatorstva. Borbom protiv takve elite, mi smo stvorili elitu dobrostojeih pojedinaca koji su kadri da svojoj prosenoj deci stvore mogunosti sticanja veih znanja, koje osnovna i srednja kola vie ne daje. Materijalni poloaj kolstva obezvredio je njegov drutveni poloaj, a odrednica "moralno-politike podobnosti", osobito na Univerzitetu strahovito je podstakla moralni i politiki konformizam i karijerizam, pa je Univerzitet, a naroito neki humanistiki fakulteti, lieni najboljih intelektualnih kadrova nae generacije. Ni u jednoj evropskoj zemlji prosveta nije dovedena u ovakav stagnantan materijalni i drutveni poloaj. Upravo u vreme kada su se nemilice rasipala sredstva dodatne akumulacije voena je restriktivna politika prema Univerzitetu, koji je dobijao sve manje sredstava. Deceniju i po fakulteti nisu imali mogunosti za biranje novih asistenata, tako da najstariji jugoslovenski univerziteti, poglavito beogradski, nikada nisu imali vii starosni prosek nastavno-naunog kadra. Ono to je u svim zemljama osnovna poluga razvoja u vremenu tehnolokokumpjuterske revolucije, univerzitet i nauka, u nas je potpuno zapostavljeno. Reforme Univerziteta, najee nametane politikom silom, a ne naunim razlogom (trostepena nastava, ourizacija fakulteta i tome slino) bile su promaene. Naroito je veliku tetu nanelo odvajanje nauke od Univerziteta, stvaranje pregrada, sistematskih i administrativnih, izmeu institutske i univerzitetske nauke: Univerzitet je izgubio laboratorijsku bazu, stvarali su se paralelni programi, nauka se kadrovski razjedinila, onemoguen je normalan

protok naunih kadrova sa univerziteta u institute i iz instituta na fakultete. Prema tome: valja menjati kolski sistem, prosvetne zakone, modernizovati i humanizovati kolske programe, otvarati specijalizovane kole, posebno potpomagati darovite uenike, izmeniti u celini nepovoljan materijalni poloaj kolstva, obratiti posebnu panju na duhovni, a ne samo ideoloki profil nastavnika, privui na Univerzitet najjae naune i intelektualne snage i zakonom ostvariti jedinstvo prosvetnog sistema u SR Srbiji. U ovom tekom kriznom trenutku moramo ve danas poeti razmiljati i o sutranjici, i XXI veku, iako nam drutveno-ekonomske okolnosti nisu naklonjene, stvarati viziju sutranjeg sveta u kome e civilizacija biti zasnovana na mikro-elektronici, artificijelnoj intelegenciji, robotici, informatici, vetakom oploavanju, manipulaciji genima. Radi svega toga Srpska akademija nauka i umetnosti predlae da se odmah i bez ikakvih dogmatskih ideolokih optereenja i samoupravne inercije prie studioznoj i temeljitoj reorganizaciji drutvene, institucionalne osnove nae nauke u pravcu modernizacije i efikasnosti, sa veim materijalnim ulaganjima, veom brigom za nauni podmladak, sa irim slobodama i samostalnou stvaralakih linosti u kreiranju naunih i istraivakih programa. Jednom reju, potrebno je to pre i sa celoklupnim naunim potencijalom ukljuiti se u savremene tokove svetske nauke. 10. Posle dramatinih meunacionalnih sukoba tokom drugog svetskog rata izgledalo je da je nacionalizam naglo splasnuo, da je bio na putu da potpuno iezne. Takav utisak se pokazao varljivim. Nije dugo potrajalo, a nacionalizam je zapoeo svoj uspon, da bi se svakom ustavnom promenom upotpunjavale institucionalne pretpostavke za njegovo bujanje. Nacionalizam je stvaran odozgo, njegovi glavni inicijatori bili su politiki ljudi. Osnovni uzrok viedimenzionalne krize lei u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu. Dezintegracioni procesi svih vrsta, koji su jugoslovensku zajednicu doveli na rub propasti, zajedno sa raspadanjem sistema vrednosti, posledice su tog poraza. Njegovi koreni su u ideologiji Kominterne i nacionalnoj politici KPJ pre rata. U tu je politiku ugraen revanizam prema srpskom narodu ka ugnjetakoj naciji koji je imao dalekosene posledice na meunacionalne odnose, drutveno ureenje, privredni sistem, sudbinu moralnih i kulturnih vrednosti posle drugog svetskog rata. Srpskom narodu je nametnuto oseanje istorijske krivice, a jedino on nije reio nacionalno pitanje, niti je dobio dravu kao ostale nacije. Zbog toga je kao prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa srpskog naroda, da se zvanino opovrgne tvrdnja da je on imao ekonomski privilegovan poloaj izmeu dva rata, da se ne porie njegova oslobodilaka istorija i doprinos u stvaranju Jugoslavije. Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izloen fizikom unitenju, prinudnoj asimilaciji, pokrtavanju, kulturnom genocidu, ideolokoj indoktrinaciji, obezvreivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice, intelektualno i politiki razoruavan, srpski narod je bio izloen pretekim iskuenjima da to ne bi ostavilo tragove u duhovnom stanju koje se na kraju ovog stoljea velikih tehnolokih uzleta ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko rauna sa svojom budunou u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogunost da ponovo nae sebe i postane istorijski subjekat, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom biu, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da doe do savremenog drutvenog i

nacionalnog programa kojim e se nadahnjivati sadanje i budue generacije. Postojee depresivno stanje srpskog naroda, sa sve eim ispoljavanjima ovinizma i srbofobije u nekim sredinama, pogoduje oivljavanju i sve drastinijem ispoljavanju nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna. Dunost nam je da nijednog trenutka i ni u jednom sluaju ne previdimo i ne potcenimo te opasnosti. Ali pri tome se, u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne moe prihvatiti vladajua ideoloka i politika simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te simetrije kobne po duh i moral, sa ovetalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost i delotvornost demokratske, jugoslovenske, humanistike svesti u savremenoj srpskoj kulturi. to graani i radnika klasa nisu u Saveznoj skuptini zastupljeni u odgovarajuim veima ne moe se pripisati samo favorizovanju nacionalnog, ve i tenji da se Srbija dovede u neravnopravan poloaj i na taj nain oslabi njen politiki uticaj. No najveu nevolju ini to to srpski narod nema dravu kao to je imaju svi ostali narodi. Istina, u prvom lanu Ustav SR Srbije sadri odredbu da je Srbija drava, ali se neizbeno postavlja pitanje kakva je to drava koja se proglaava nenadlenom na sopstvenoj teritoriji i koja nema na raspolaganju sredstva da zavede red na jednom delu svog podruja, da obezbedi linu i imovinsku sigurnost svojih graana, da stane na put genocidu na Kosovu i zaustavi preseljenje Srba sa vekovnih ognjita. Takav poloaj pokazuje politiku diskriminaciju prema Srbiji, pogotovo ako se ima u vidu da joj je ustav SFRJ nametnuo unutranju federalizaciju kao trajan izvor konflikata izmeu Ue Srbije i pokrajina. Agresivni albanski nacionalizam na Kosovu ne moe se suzbiti ako Srbija ne prestane biti jedina republika ije unutranje odnose ureuju drugi. Ustavom SFRJ formalno utvrena ravnopravnost svih republika u stvarnosti je obezvreena nametanjem Republici Srbiji da se odrekne dela svojih prava i ovlaenja u korist autonomnih pokrajina, iji je status u najveoj meri regulisan ustavom federacije. Srbija mora otvoreno rei da joj je to ureenje nametnuto. To se naroito odnosi na poloaj pokrajina, realno promovisanih u republike koje se osjeaju neuporedivo vie kao konstitutivni elemenat federacije nego kao deo Republike Srbije. Pored toga to nije vodio rauna o dravi srpskog naroda, ustav SFRJ je stvarao i nesavladive tekoe njenom konstituisanju. Radi zadovoljenja legitimnih interesa Srbije, neizbeno se namee revizija tog ustava. Autonomne pokrajine bi morale postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako to bi im se dao onaj stepen autonomije koji ne naruava integritet Republike i obezbeuje ostvarivanje optih interesa ire zajednice. Nereeno pitanje dravnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974. godine postala veoma labava dravna zajednica u kojoj se razmilja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj, kao to pokazuju skoranje izjave slovenakih javnih poslanika i raniji stavovi makedonskih politiara. Ovakva razmiljanja i temeljno izvrena dezintegracija navode na pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastoavanja. Srpski narod ne moe spokojno oekivati budunost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogunost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim tenjama i namerama. Srbija bi se u tom sluaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela zauzeti pasivan stav, iekujui samo ta e drugi rei, kao to je to do sada mnogo puta inila. Zalaui se za avnojevska opredeljenja, Srbija mora raunati i sa time da to ne zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. Zbog toga se pred nju postavlja zadatak da

jasno sagleda svoje ekonomske i nacionalne interese da ne bi bila iznenaena dogaajima. Insistiranjem na federativnom ureenju, Srbija bi doprinela ne samo ravnopravnosti svih naroda u Jugoslaviji, ve i reavanju politike i ekonomske krize. Ravnopravan poloaj za koji se Srbija mora zalagati podrazumeva i inicijativu u reavanju kljunih politikih i ekonomskih pitanja u meri koliko takva inicijativa pripada i drugima. etiri decenije pasivnog poloaja Srbije pokazale su se loim i za itavu Jugoslaviju, koja se liila ideja i kritike jedne sredine sa duom dravnikom tradicijom, izotrenim oseanjem za nacionalnu nezavisnost i bogatim iskustvom u borbi sa domaim uzurpatorima politikih sloboda. Bez ravnopravnog uea srpskog naroda u itavom procesu donoenja i realizacije svih vitalnih odluka Jugoslavija ne moe biti snana; i sam njen opstanak kao demokratske i socijalistike zajednice doao bi u pitanje. Jedna razvojna epoha jugoslovenske zajednice i Srbije oigledno se okonava sa istorijski istroenom ideologijom, optom stagnacijom i sve izraenijim regresijama u ekonomskoj, politikoj, moralnoj i kulturno-civilizacijskoj sferi. Takvo stanje imperativno nalae korenite, duboko promiljene, nauno zasnovane i odluno sprovoene reforme celokupne dravne strukture i drutvene organizacije jugoslovenske zajednice naroda, a u sferi demokratskog socijalizma i breg i plodotvornijeg ukljuenja u savremenu civilizaciju. Drutvene reforme treba da u najvioj meri aktiviraju i ljudske snage itave zemlje kako bismo postali produktivno, prosveeno i demokratsko drutvo sposobno da ivi od svog rada i stvaranja, mono da daje svoj doprinos svetskoj zajednici. Prvi uslov naeg preobraaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda, ali ne samo za izvravanje donesenih odluka politikih foruma, nego i za stvaranje programa i projektovanje budunosti na demokratski nain, ime bi se prvi put u novijoj istoriji na optedrutvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i hrabrost, mata i odgovornost na osnovama dugoronog programa. Srpska akademija nauka i umetnosti i ovom prilikom izraava svoju spremnost da se svesrdno i celokupnim svojim snagama zaloi na ovim sudbonosnim zadacima i istorijskim nalozima nae generacije.