6.

Logistika nabavke
6.1 Задаци набавне логистике
Основни задатак набавне логистике је да обезбеди све плански дефинисане количине
материјала неопходне производном процесу. Обезбеђење материјала не треба схватити
искључиво као правну категорију, пренос права власништва-куповину, већ оно подразумева
и физички пренос.
Овде се такође не ради о примени упрошћеног принципа: права роба, у правој
количини на правом месту и у право време, већ се више ради о изналажењу општег
оптимума у логистичком ланцу. Поменути оптимум представља стратешку одлуку са
дугорочним утицајем на трошковну и тржишну позицију предузећа.
NABAVNA
LOGISTIKA

PROCES
NABAVKE

PROCES
SKLADIŠTENJA

OBRADA
ZAHTEVA ZA
NABAVKOM

PRIJEM I
EVIDENCIJA

PLANIRANJE

KONTROLA
SKLADIŠNOG
MATERIJALA

NABAVKE
PRIKUPLJANJE
PONUDA I
IZBOR DOBAV.
UGOVARANJE I
PRAĆENJE
NABAVKE

MАТЕРИЈАЛА

IZDAVANJE
MATERIJALA
UPRAVLJANJE
ZALIHAMA

PROCES
REKLAMACIJA
DOBAVLJAČIMA

PROCES PRAĆENJA
DOBAVLJAČA

REKLAMIRANJE
NA KVALITET I
KVANTITET

UVOĐENJE NOVOG
MATERIJALA
DOBAVLJAČA

REKLAMACIJA NA
NEISPUNJAVANJE
KOMERCIJALNIH
USLOVA

EVIDENTIRAWE

REKLAMIRANJE
SKRIVENIH MANA

OCENA
POUZDANOSTI
DOBAVLJAČA

MATERIJALA
EVIDENTIRANJE
DOBAVLJAČA

SKLADIŠTE
AMBALAŽE
MEĐUSKLADIŠTE

Основни задаци набавне логистике са свим неопходним појединостима, дати су на слици ,
преко четири основна процеса, при чему треба имати у виду да прерасподела задатака у сваком
конкретном процесу зависи од величине предузећа, његове структуре, делатности, развијености
комуницирања и других фактора. Основни задатак набавне логистике се односи на управљање и
чување залиха у пријемном складишту, јер се оно по функцијама разликује од осталих типова
складишта у предузећу. Набавна логистика обухвата и унутрашњи транспорт у пријемном
складишту.

Preporuke
iz
proizvodњe
Zahtev
I1 za
nabavко
м

I4
I2

C3

C4

C1 C2

Postupak
ugovoraњa
u
snabdevању

НАБАВKA

Ugovor o
nabavci

Informacija
iz
istrazivawa
Informacija
za posl.
partnera
O2

Informacija
iz razvoja
Ugovor o
nabavci
Informacija za
razvoj

Trebovaњe za
gorivo
Trebovaњ СКЛАДИШТЕЊЕ
e
Otpremnic
a
Infормације o toku
nabavke

Informacija
za
reklamirawe

Informacija
za
prozvodwu

REKLAMACIJA
DOBAVQA^IMA

O1

Zapisnik o
reklamacij
i

Informacija
iz
snabdevawa

I3

Infормације od
Infормације poslovних
partnera
iz
proizvodњe

Izve{taj o
kontroli
Podaci o
dobavљaчima

Stawe na skladi{tu

PRA]EWE
DOBAVQA^A

Informacija
o
pouzdanosti
dobavqa~a

6.2 Елементи набавне политике
• Основни елементи тржишно оријентисане набавне политике су:
- оптимални циљеви набавке;
- системско сакупљање, обрада и
презентирање релевантних
информација са тржишта са кога се
планира набавка;
- инструменти политике набавке
Podaci koji
материјала
se
odnose na
preduzeće

Ciljevi
nabavke

Tržište sa
svojim
karakteristikam
a
Relevantne
tržišne
informacije

Instrumenti
nabavne
politike

6.3. Циљеви набавке

-

Одлука о набавци материјала по правилу почива на претходно дефинисаним циљевима:
обезбеђење континуалне производње,
повећање продуктивности,
редуковање трошкова пословања
и остваривање аутономије предузећа

Дефинисање циљева односно њихов избор има велики утицај на финансијско-економске
параметре читавог предузећа. Из овог разлога циљеви у сектору набавке морају се координирати
са циљевима осталих делова предузећа. Ова координација подразумава опште усаглашавање
циљева што значи да и оптимални циљеви набавке треба да се прилагоде циљевима предузећа.
Као, најважнији стратешки циљ предузећа фигурира обезбеђење опште сигурности у
очувању свих битних потенцијала успеха. Сходно овоме, основни задатак набавне логистике је
стварање услова у сектору набавке да се поменути стратешки циљ предузећа достигне и сачува. Из
овога произилази да је главни циљ набавне логистике, пре свега обезбеђење сигурног снабдевања
изведени циљеви набaвке су: повећање потенцијала добављача, побољшање информационог и
управљачког система набавне логистике, смањење зависности од испоручиоца и обезбеђење већег
квалитета набавке.

6.4. Истраживање тржишта са кога се врши набавка
Доношење одлука, из којих призилази дефинисање набавне стратегије као и политика
набавке темељи се на информацијама. Да би се дефинисала најцелисходнија тржишна политика
набавке неоходне су информације о тржишту са кога се врши набавка што јасно указује да се до
њих може доћи једино путем истраживања тржишта
Истраживање тржишта се састоји од систематизованих и методолошки разрађених
активности, чији је циљ добијање, обрада и презентирање информација у складу са потребама
предузећа.
Истраживање тржишта је вишефазни процес. У првој фази се дефинише које су информације
потребне. У наредном кораку следи анализа могућности добијања информација укључујући и
утврђивање извора који су спремни односно који желе да их дају. У трећој фази се прикупљају
неопходне информације, а у четвртој фази презентирају. Прикупљање и обрађене информације
обично се користе двојако: за прогнозе и као подлога за доношење одлука о набавци материјала.
Најзначајније информације за истраживање тржишта са кога се врши набавка материјала и
компоненти су:
• подаци који се односе на производе (развој нових производа, могућности супституције,
технологија израде);
• подаци о снабдевању тржишта (учешће на тржишту, локација снабдевача, технолошка
опремљеност, флексибилност, поузданост, структура капитала, ликвидност итд.);
• подаци о понуди (врста и количина понуде, цена, време испоруке, државни утицај,
регионална расподела понуђача);
• општи економски параметри укључујући и приказ по делатностима (стопа економског
раста, пословање, обим поруџбина, коњуктура, сезонске осцилације, кретање личних
доходака);
• конкуренција на тржишту (волумен потражње, навике купаца, економска ситуација);
• токови набавке материјала (тенденције у трговини и код посредника и др.);
• правна ограничења (посебно у односу на иностранство).

На слици 14, дат је приказ критеријума за избор релевантних производних фактора, који
имају доминантан значај у истраживању тржишта.

6.5. Вредновање и избор испоручиоца

Promena cilja
- Promena suštine cilja
- Promena značaja cilja
- Dužina vremenskog
intervala u kome cilj ima
zna~aj

Суштински посматрано, процес набавке материјала започиње
Promena strategije
самом појавом потребе за одређеним материјалима у предузећу. Да
би се настала потреба за материјалом и компонентама обезбедила,
преко набавне функције на тржишту се проналазе потенцијални
Tržišni rizici
испоручиоци, а из скупа више испоручиоца бира се онај који са
- Rizik od otkaza isporuke
- Cenovni rizik
аспекта интереса предузећа може на најбољи начин да задовољи
исказану потребу.
Неопходно је истаћи да доношење одлуке претпоставља да
Poslovni rizik
- Ekonomski rizik
постоји могућност избора између више алтернатива, а циљ
- Proizvodni rizik
истраживања тржишта је да пронађе адекватне алтернативе. При
- Rizik plasmana
спровођењу ове активности могу да се појаве одређене тешкоће, али
- Finansijski rizik
позитивна искуства указују да због великог потенцијала уштеда ову
фазу треба окончати тек онда: када не постоји могућност
Karakter vrednosti objekta
проналажења нових извора набавке, када даље тражење не
- Apsulutna vrednost
- Relativna vrednost
обезбеђује додатну корист као и у случају када нема више времена
за спровођење ове акције.
Одлучујући утицај на успех активности везаних за набавку
Kontinuitet potrebe
- Kontinualna potreba
има информациона база, која стоји на располагању набављачу,
- Diskontinualna potreba
односно купцу. Опште информације о испоручиоцима као што су:
- Privi put se pojavljuje
имиџ (Brend), финансијске и техничке могућности (обезбеђују се
potreba
- Jednokratna potreba
спровођењем посебних анкета), сагледавање њиховог учешћа на
тржишту и др. Од посебног значаја су подаци из анкете о структури
трошкова испоручиоца и његовој спремности за сарадњу за
конкретно понуђен обим испорука.
Сви прикупљени подаци треба да буду такви да омогућавају избор испоручиоца кроз
операционализацију релевантних критеријума. Отежавајућа околност је да критеријуми у већини
случајева нису међусобно независни, њих напротив карактерише међусобна конфликтност и
одређена међузависност. Како сви критеријуми немају исти значај тј. тежину, неопходно је на
погодан начин извршити њихово вредновање у циљу њиховог упоређивања.
На квалитет одлуке о избору испоручиоца посебан утицај има број и врста одабраних
критеријума. Цена и услови плаћања, време испоруке и квалитет производа код куповине
најзначајнијих материјала или великих поруџбина не мора да буду једини критеријуми.
Информације о условима испоруке, поузданост испоруке, капацитет испоруке, врста паковања,
величина паковања, географска удаљеност, референц листа такође треба да буду узете у обзир при
доношењу одлуке о избору испоручиоца.
На квалитет одлуке о избору испоручиоца посебан утицај има број и врста одабраних
критеријума. Цена и услови плаћања, време испоруке и квалитет производа код куповине
најзначајнијих материјала или великих поруџбина не мора да буду једини критеријуми.
Информације о условима испоруке, поузданост испоруке, капацитет испоруке, врста паковања,
величина паковања, географска удаљеност, референц листа такође треба да буду узете у обзир при
доношењу одлуке о избору испоручиоца.

На квалитет одлуке о избору испоручиоца посебан утицај има број и врста одабраних
критеријума. Цена и услови плаћања, време испоруке и квалитет производа код куповине
најзначајнијих материјала или великих поруџбина не мора да буду једини критеријуми.
Информације о условима испоруке, поузданост испоруке, капацитет испоруке, врста паковања,
величина паковања, географска удаљеност, референц листа такође треба да буду узете у обзир при
доношењу одлуке о избору испоручиоца.
## Да би се дошло до опште слике о квалитету понуде одређеног испоручиоца, као и до
дефинитивног избора на бази презентиране шеме неопходна су још два корака:
• мултиплицирање степена испуњавања по сваком критеријуму са индивидуално
дефинисаним тежинским фактором за сваки одабрани критеријум;
• за сваког испоручиоца треба сумирати предходно добијене вредности за све одабране
критеријуме.
• Упоређивањем сумираних вредности може се одабрати најповољнији испоручиоц и то онај
са највећим бројем "поена".

6.6. Инструменти набавне политике





У данашњим условима, као основни инструменти набавне политике фигурирају:
политика цене и количина која се набавља, између ова два елемента постоји тесна
корелација, са повећањем количина може се остварити повољнија цена;
политика квалитета, квалитет треба увек довести у склад са врстом примене;
методи политике, избор броја тржишних партнера, њихова локација, структура као и
циклуси наручивања;
политика постизања допунских ефеката, испоручиоц се може укључити у обезбеђивање
кредита, помоћ у развоју нових производа и др;
политика економске пропаганде, увођење пропаганде и јавни рад како би се обезбедили
бољи услови при набавци.

6.7. Дефинисање набавне стратегије
## У зависности од позиције предузећа на тржишту на коме се реализују набавке
материјала и компетентности набавног сектора, служба која непосредно остварује набавку
принципијелно посматрано може да примени две врсте стартегије понашања у односу на тржиште
и производни сектор у сопственом предузећу:
• активно понашање, са циљем промене у правцу остваривања бољих услова за спровођење
одлука у домену политике набавке материјала,
• пасивно понашање, са циљем да се што боље искористе задати услови набавке.
Као база за избор специфичне стратегије за свако предузеће може да се примени куповина
помоћу “Porfolio” анализа као облик поређења моћи предузећа на тржишту са једне стране (као
купца) и са друге стране другог предузећа као понуђача. Ова анализа садржи чети фазе:
Фаза 1: Класификација набавног тржишта
У првом кораку ове фазе класификују се сви делови и материјали у зависности од њиховог
утицаја на резултате рада, али и са аспекта набавног ризика. Утврђивање утицаја на резултат рада
одређеног материјалног добра у набавци темељи се на неколико критеријума и то: количини која
се набавља, процентуалном учешћу у укупним трошковима набавке, квалитет производа, раст
обима пословања и др.

Набавни ризик се може изразити преко степена расположивости артикала, броја
испоручиоца, броја потражиоца (купаца), могућности сопствене производње, ризика складиштења
и могућности супституције. На основу описаних критеријума могу се установити следеће четири
класе производа (артикала):
• стратешки производи са великим утицајем на резултате рада и великим ризиком набавке;
• производи, који представљају “уско грло” са малим утицајем на резултате рада и великим
набавним ризиком;

"покретачки" производи са великим утицајем на резултате рада и малим набавним
ризиком, и
• некритични производи са малим утицајем на резултате рада и малим набавним ризиком.
Фаза 2: Анализа набавног тржишта
Анализа набавног тржишта се темељи на поређењу моћи и могућности маневрисања различитих
испоручиоца на тржишту са сопственом тржишном позицијом. Процењивање моћи (тржишне
позиције) испоручиоца на тржишту полази од величине тржишта, односа капацитета
потенцијалних испоручиоца у односу на посматрано тржиште, раста тржишта у односу на прираст
капацитета испоручиоца, искоришћења капацитета, појаве уских грла, конкурентских односа,
трошковне и ценовне структуре, нивоа добити, специфичности у производњи, технолошке
стабилности, присуства баријера по питању могућности добијања нових технологија или кредита
као и логистичких услова.
Аналогно као и у предходном случају позиција купца се процењује на основу количине,
која се купује у односу на капацитет најзначајнијих производних јединица, пораста тражње у
односу на проширење капацитета, искоришћење капацитета најзначајнијих производних јединица,
учешћа на тржишту у односу на најзначајније конкуренте, добит код најважнијих производа,
трошковне и ценовне структуре, трошкова при обустави испорука, могућности сопствене
производње и квалитета логистике.
Фаза 3: Стратешко позиционирање
Стратешко позиционирања из сврсисходних разлога се спроводи код материјала који су у
првој фази класификовани као "стратешки". Први корак у овом процесу је идентификација
области у којима постоји шанса као и потенцијални ризици. Веома оперативна метода за
спровођење ове идентификације је распоређивање стратешких материјала у тзв. куповну
“Portfolio-матрицом
Фаза 4: Акциони планови
Свака од ових стратегија има другачије консеквенце посмантрано са аспекта дефинисања
инструмената набавне политике као што су: количина, цена, избор испоручиоца и др

6.8. Избор метода набавке
Стално присутан проблем везивања капитала у залихе и тенденција скраћивања циклуса
набавке материјала пред привредне субјекте постављају нове захтеве у сфери набавне логистике
као и тражење нових решења:
• појачана конкуренција перманентно присиљава предузећа, да због разлика у цени, све више
шире простор - тржиште са кога реализују набавке;
• поменути тренд намеће такође и питање оптималаног броја испоручиоца за одређен део
због високих трансакционих трошкова;
• перманентан пораст броја варијанти односно деривата производа отвара проблем
дефинисања адекватног степена дубине тј. поделе рада као питања од есенцијалног значаја.

У данашњим условима као делотворан одговор на поменуте услове нуди се неколико
метода реализације набавки и то: глобални (Global Sourcing), из једног и/или више извора
(Single/Multiple Sourcing) и модуларни начин набавке.

6.9. Глобални метод набавке
Глобални метод подразумева набавну стратегију, која се темељи на интернациона-лној
обради тржишта кроз смишљено креирање набавне политике, која је оријентисана у правцу
коришћења међународних извора снабдевања. Основна идеја у овом концепту је коришћење
разлика у цени производа на појединим тржиштима, која је последица ниске цене рада, нижих
трошкова обраде и мањих пореских оптерећења.
Поред поменуте предности, ову стратегију карактерише и велика транспарентност понуде
на ширем светском тржишту посебно преко интернета. Сазнања са светског тржишта могу
позитивно утицати и на хармонизацију услова и на домаћем тржишту. Висока транспарентност
обезбеђује приступ новим производима и новим технологијама, чиме се ствара база за примену
нових сазнања и у сопственом развоју производа и технологије
Основни недостатак ове стратегије, у нашим условима, је ризик од промене вредности
новчаног курса (паритет динара и страних валута). Поред овог ризика, због велике дужине
транспорта, присутан је и ризик од непредвиђеног продужавања процеса набавке, као и ризик и од
самог транспорта.
Глобални метод набавке ЕфектиРизици- Снижавање набавне цене- Висока
транспарентност тржишта- Пренос нових технологија- Повећање обима пословања- Повећање
сигурности у снабдевању - Активне компензационе стратегије- Транспортни ризик- Променљив
новчани курс- Различито поимање квалитета- Комуникационе баријере- Одлив знања
У пракси се примењује неколико варијанти глобалног метод набавке:
• директна набавка од страног испоручиоца (краткорочни куповни уговори са директном
интернационалном набавком);
• директна набавка код страног испоручиоца, али на бази дугорочних уговора о сарадњи;
• набавка у иностранству преко посредника, који гарантује квалитет, цену и поузданост
испоруке (индиректна интернационална набавка);
• набавка производа на домаћем тржишту, која је састављена од увозних компоненти (тзв.
квазинационална набавка);
• набавка у иностранству преко сопственог предузећа (мултинационална набавка);
• материјал и компоненте се набављају на светском тржишту од производних јединица, које
се налазе на домаћем и страном тржишту, које су саставни део мултинационалне компаније.
Основна претпоставка за успешно спровођење глобалног метод набавке јесте правна и
политичка стабилност земље, која представља потенцијалног испоручиоца. За успешну
реализацију овог концепта неопходни су сарадници са адекватним образовањем и смислом за
међународну сарадњу.

6.10. Сингл - или мулти метод набавке
Питање броја испоручиоца компоненти или материјала је проблем који је везан за неговање
партнерских односа са испоручиоцем, али и остваривања одређених трошковних предности.
Одлука одређеног предузећа, да ли ће применити сингл метод (снабдевање из једног извора) или
мулти (снабдевање из више извора), зависи од предности (ефеката) и ризика, који зависе од
конкретне ситуације.

Основне предности сингл методе набавке су:
• могућност редуковања трошкова концентрацијом на једног испоручиоца кроз набавку
већих количина, чиме се постиже трошковни регресиони ефекат услед бољег коришћења
капацитета;
• упрошћавање свих процеса кроз које се креће роба применом вишег нивоа стандардизације
и унификације у набавној логистици, као и могуће мање ангажовање капитала у залихе;
• снижавање трошкова набавке;
• једноставније обезбеђење високих стандарда за квалитет;
• редуковање транспортних трошкова кроз повећање количине робе у једном циклусу
набавке, ангажовањем возила веће носивости, чиме се постижу нижи просечни трошкови;
• повећање транспаретности у процесу набавке.
Поред наведених предности треба указати и на недостатке, које овај метод има. Главни
недостатак је велики ризик у снабдевању, када се код испоручиоца појаве сметње у производњи
или услед штрајка. Такође, у недостатке требало би убројити одсуство позитивног деловања
конкуренције или фактора тржишта, које је овде сведен на најмању могућу меру. Као важан
недостатак, издваја се и одсуство иновација, као и тешкоће, које се појављују при уговарању нових
цена када дође до њихових промена на тржишту.

6.11. Модуларне набавке
Даљу редукцију броја испоручиоца обезбеђује примена концепта модуларне набавке.
Примена овог концепта захтева радикалну промену читавог ланца стварање нове вредности у
предузећу. Снабдевање у овом концепту не реализује се преко директне доставе компоненти и
материјала финалисти, већ испоруком сложених модула који се састављају код коопераната, како је
то већ објашњено у предходном тексту.
Овај метод набавке не само што редукцијом броја испоручиоца обезбеђује одређене уштеде
кроз концентрецију робног тока, већ отвара и нове могућности на плану квалитетнијег пословног
повезивања, заједнички развој производа као и решавање других проблема у производњи и
пословању.
Модуларне набавке су нашле широку примену у многим индустријским гранама и то
посебно у: аутомобилској индустрији (испорука комплетне арматуре, седишта, кочи-оних система
и др.), индустрији компјутера, грађевинској индустрији, индустрији млијека и др.

7. Logistika proizvodnje

Производна логистика обухвата средњу фазу тј. да повезује набавну и дистрибутивну
логистику. Производна логистика обухвата све активности које су повезане са снабдевањем
производног процеса (сировинама, компонентама, погонским материјалима и сл.)
Три основна процеса карактеришу производну логистику, при чему треба имати у виду да
прерасподела задатака у сваком конкретном предузећу зависи од величине и производних
програма предузећа, његове структуре, делатности, развијености комуницирања и других фактора.

PROIZVODNA
LOGISTIKA

PLANIRANJE I
PRAĆENJE
PLANIRANJE
PROIZVODNJE
PRAĆENJE
PROIZVODNJE
ODRŽAVANJE
MAŠINA I OPREME

KONTROLISANJE I
ISPITIVANJE

UPOTREBA
PROIZVODA

KONTROLA
KVALITETA U
PRIJEMU

INSTALISANJE I
PUŠTANJE U
POGON

KONTROLA
KVALITETA U
POGONU

PRAĆENJE
PRIOZVODA U
UPOTREBI

ZAVRŠNA
KONTROLA
KVALITETA

SERVISIRANJE
PRIOZVODA U
TOKU UPOTREBE

LABORATORIJSKA
ISPITIVANJA

POVLAČENJE
PROIZVODA IZ
UPOTREBE

ODRŽAVANJE
MERNO-KONTROLNIH
SREDSTAVA

Производне и логистичке активности су међусобно тесно повезане. Веома често у
производном процесима имамо паралено одвијање транспортног и производног процеса, овај
феномен је веома често присутан у хемијској индустрији где се паралелно одвијају производне
операције прања, сушења, печења са операцијом транспорта.
У условима тесне повезаности транспортног и производног процеса подручје задатака које
припада производној логистици често се свесно не означава као унутрашњи транспорт, што је
веома присутно у конвенционалном приступу, већ се дефинише појмом "токови материјала". Из
претходно произилази да се појам "токови материјала" не односи само на транспортне операције,
складиштење и руковање (претовар) већ обухвата на одређен начин и обраду тј. елементе
производног процеса као припадајуће делова токова материјала.

Данас проширене функције производне логистике обухватају:

• планирање, управљање и стварање усаглашене структуре производног
система са захтевима рационалног одвијања токова материјала (просторно уобличавања, Layout
производног система);
• контролисање и испитивање производње, и
• употреба и интерна достава материјала у производњи и монтажи.
Планирање производних постројења спада у класу стратешког планирања средњорочног и
дугорочног карактера. Резултати ове фазе планирања имају делекосежене последице на рад
предузећа, јер се ради о процесу који има једнократан карактер чији се излазни резултати не могу
лако мењати за разлику од производног процеса који се састоји од цикличног понављања
операција.
У зависности од начина организације и величине предузећа производна логистика се
дифренцира према просторним обележима на: унутар погонску, међу погонску и међу фабричку
логистику. Последња два облика се односе на системе производње са више физички одвојених
производних јединица на истој или раздвојеним локацијама.

7.1. Цилјеви планирања
Задатак планирања фабричког система је стварање оптималних техничких и економских
услова за одвијање процеса производње. Код пројектовања, може да се ради о планирању новог
постројења, рационализацији постојећег или о проширењу постојећих капацитета.
###Опште гледано планирање фабричког система садржи четри главна циља:
• оптималан ток материјала у процесу производње;
• стварање оптималних радних услова;
• добро искоришћење радних места, површина и других простора;
• висока флексибилност система, уређаја и постројења.
Најзначајнији утицајни фактори за планирање фабричког система су:
- производ,
- опрема (уређаји, машине),
- радна снага,
- законске одредбе као и
- одређен број задатих елемената постојећих зграда и земљишта.
Карактеристике производа у много чему детерминишу процес. Величина и маса (тежина)
производа одређују потребну површину, начин транспорта и складиштења. Конструктивне
карактеристике утичу на избор поступка обраде као и технолошки редослед операција.
На бази свих ових параметра у завршној фази формира се просторна шема која се заједно
са димензијама производних средстава трансформише у просторну структуру система.
Производни ток, поред тока материјала обухвата енергетски ток, ток персонала и
информација. Сваки од ових токова заједно са бројем производних операција интензитетом токова
материјала пресудно утичу на просторно уобличавање Layout система.
Код транспортно независне производње приоритет ће имати адекватно просторно
размештање производних средстава, код енергетско интензивних производних процеса акценат је
на распореду енергетских извора.
Слично као, код производа тако и производна средства својом величином и тежином утичу
на дефинисање просторног размештаја (Layout). Поменуте карактеристике не утичу само на
просторне елементе већ и на носивост подлоге. Поред ових фактора мора се узети о убзир: ниво
буке, разне емисије гасова, топлоте и др. Уколико је појава ометајућих фактора интензивна

сигурно се неће ићи на концентрацију производних средстава већ на разуђен систем уз
комбиновање са машинама које не генеришу неведене проблеме.
Захтеви учесника у радном процесу-радника који се односе на хумано уређење радних
места такође морају да буде на адекватан начин узети у обзир. Под појмом "хумано" у овом
случају се подразумева пријатан радни амбијент (добро осећање) и задовољство на радном месту.
Пријатан радни амбијент се постиже избором одговарајућих боја, осветљења, климатизацијом,
пригушивањем буке и правилним димензионисањем самог радног места.
Правилним Layout планирањем може се битно утицати на хуманизацију радног места кроз
избегавање просторне концентрације средстава која генеришу непожељне ефекте при чему треба
нагласити да се позитивно дејство постиже блиским контактима радника преношењем
диспозитивних зататака кроз одговарајућу организацију на нижи ниво тј. форсирање личне
одговорности.
Парцела (грађевинско земљиште) својом топографијом, носивошћу подлоге и присутним
објектима, каналима и другим ограничењима при градњи нових или код проширење старих
фабричких постројења има битан утицај на коначно уобличавање производног система са
одређеним реперкусијама и на логистику. Сличан проблем се појављује и код постојећих
грађевинских објеката који су предмет реконструкције или проширења.
При просторном планирању поред већ поменути захтева треба посебну пажњу обратити и
на законску регулативу која обухвата различите области почев од заштите живота и здравља
радника па до заштите окружења постројења које се планира.
Анализа погона
- постојећи улазни подаци
- производни програм
- тенденције

Планирање потреба
-

потребе за производним средствима
потребне површине
потребе за радном снагом
интензитет токова материјала

PПланирање концепта
-

-производни принципи
-монтажни захтеви
-производна технологија
-технологија ТПС процеса

Идеално планирање
-идеалне Layout варијанте
-димензије грађевинских објеката
-оријентационе Layout варијанте
-вредновање Layout варијанти

Реално планирање
-распоред производне опреме
-транспортна и складишна средства
-детаљне Layout варијанте
-вредновање Layout варијанти

Прикупљање података
У сваком планирању полазну основу представљају подаци. Врста података зависи од
задатка, да ли се ради о планирању новог постројења или рационализацији постојећег. Због
временских и новчаних рестрикција у планирању при дефинисању принципа рада мора се јасно
дефинисати подручје истраживања, а у оквиру задатка предмет посебне пажње треба да буду
репрезентативни производи и делови система који генеришу велике трошкове.
Када се дефинише обим истраживања као извор за долажење до података користе се
расположиве базе података предузећа, анкете као и прикупљање података директним
опсервацијама применом одговарајући метода као што је “мултимоментна метода” и сл.
Дефинисање производног програма
Дефинисање производног програма је веома важан корак у овом процесу јер од
квалитативних (врсте производа) и квантитативних (количина производа) параметара зависи
читава концепција производног процеса (система). Дефинисање производне политике је веома
комплексно питање које излази из оквира ових разматрања.
## Када је у питању проблем планирања производног програма у реалним условима
препознајемо следеће ситуације:
• формирање производног програма сходно захтевима познатог купца;
• формирање производног програма на бази очекиване тражње али за анонимно тржиште;
• комбинована стратегија заснована на примени претходно описана два модела понашања.
Сваки од ових модела има одређене специфичности. Свакако да је производња за познатог
купца на први поглед за произвођача веома примамљива али је питање колико је то дугорочно и
посебно проблематично ради задовољавања специфичних индивидуалних потреба. Формирање
производног програма на бази очекиване тражње такође садржи доста ризика, посебно је
проблематична прогноза за еволутивни део програма који се односи на увођење нових производа.
За планирање фабричких система од посебног значаја су прогнозе које предвиђају промену
производног програма.
Утврђивање потребе за производним средствима
Полазну основу за утврђивање потребе за производним средствима представља производни
програм. На основу производног програма планирају се потребе за одређеном врстом и бројем
производних средстава, која својим обликом и функционалним карактеристикама дефинишу
просторни облик зграде, инсталације а добрим делом и њихов просторни размештај.
За планирање Layout-а од посебног знчаја су следећи подаци:
• тежина производних средставa ради утврђивања потребне носивости радних
површина
(подова);
• габаритне карактеристике производних средстава ради утврђивања потребне површине и
висине објекта;
• утврђивање релевантних параметара потребних за фундирање опреме;
• утврђивање свих параметара неопходних за дефинисање захтева за климатизацијом;
• утврђивање свих захтева за снабдевање: електричном енергијом, гасом, водом,
компримованим ваздухом као и количине отпадне воде, одпадака и металних опиљака.

Утврђивање потребне површине
Укупно потребна површина обухвата следеће сегменте, за:
• постављање средстава рада заједно за помоћним површинама за одлагање
материјала и др;
• складишне и саобраћајне површине;
• површине за смештај управе тј. администрације као и тзв. социјалне површине
(гардеробе, трепезарија, мокри чвор и др.)
Овако одређена укупна потребна површина представља базу на основу које се може
дефинисати величина грађевинског земљишта и приступити прелиминарном одређивању будуће
локације производног система.
Интензитет токова материјала
Полазну основу за утврђивање интензитета и карактеристика транспортних токова
представља производни програм. При дефинисању токова треба се концентрисати на
репрезентативне токове и у ту сврху се најчешће користи:
• - ABC анализа (метода) и
• - PQ (Product Quantum) анализа.
Дефинисање организационог типа производње (концепт)
У производним системима веома су заступљана следећа три организациона облика
производње:
• радионички;
• групни, и
• проточни.
Главно обележје радионичке производње је просторно и организационо обликовање система тј.
радих јединица (радионица) према врсти обраде односно хомогеним задацима. Радни налог за
обраду одређеног комада се реализује пролазећи према одговарајућем редоследу односно скуп
радионица.
После сваке операције долази до чекања формирања “пуфера” при чему цео ток обраде
карактерише велики број транспортних операција при преласку комада из једне радионице у другу
што је све условљено не могућношћу да се поједине операције синхронизују,
Предности радионичке производње су следеће:
• велика еластичност, лако прилагођавање како при промени врсте производа
тако и
величини серије;
• постављање истородних машина у појединим радионицама има извесне предности: исто је
оптерећење пода, идентични су захтеви за проветравањем, осветљењем, иста је висина
таванице и једноставније одношење металних опиљака;
• једноставније надгледање машина и спровођење одређених измена.
• Недостаци радионичке производње су:
• релативно дуги транспортни путеви;
• дуго временско трајање процеса уз велико ангажовање производних капацитета;
• потребан велики простор за формирање мађуфазних складишта поред машина;
• отежано праћење тока производње и обраде комада.

Проточну производњу карактерише принцип распоређивања машина у складу са
редоследом операција прописаним технолошким процесом рада. Редослед операција је исти код
свих предмета обраде чиме је обезбеђена проточност на линији обраде. Типично за овај
организациони облик је континуалан транспорт при чему је време операција временски
усаглашено са тактом линије.
Просторни размештај машина је обично у праволинијском распореду, а може да буде у
облику слова "Y" или кружног облика. Постизање временског усаглашавања између појединих
операција представља известан проблем али и неопходан услов за овај систем.
Предности проточне производње су:
• веома кратко проточно време са високим степеном искоришћења капацитета;
• веома кратки транспортни путеви;
• ниски трошкови простора, готово да и нема међуфазних складишта;
• висока продуктивност машина и радника, једноставно управљање и праћење производње,
једноставна диспозиција материјала и транспортних средстава због ретке промене услова.
Недостаци проточне производње су:
• велики ризик уколико дође до поремећаја на тржишту, промена асортимана услед захтева
времена и улагања, смањена производња изпод пројектованог капацитета, мале тражње што
изазива велики скок цена производа због великих фиксних трошкова у систему;
увођењу проточне производње треба приступити само у условина када су задовољени
потребни технички и економски услови. Технички услови подразумевају такве
конструктивне карактеристика производа које омогућавају проточну производњу.
Економски услови подразумевају велики обим производње која се може у дужем
временском периоду пласирати на тржиште.
Између два претходно описана могло би се рећи екстремна облика налази се групни облик
производње. Карктеристика овог облика је да су на једном простору концентрисане машине и
радна места различите врсте и функције, које реализују низ истих или различитих производних
операција.
У групи су обично стандардне универзалне машине између којих нема крутог такта, а
транспортна средстава која повезују поједине машине треба по могућству да буду флексибилна. У
реализацији главног тока материјала обично се примењују континуални ваљкасти транспортери,

У односу на радионички тип производње знатно мањи је обим транспортних операција и
много већа флексибилност не само у односу на радионички већ и на проточан тип производње.
Захваљујући великој флексибилности овај облик производње данас добија све више на значају пре
свега ради увођења нових изведених облика производње који су познати као:
• производне ћелије;
• производна острва;
• флексибилни производни системи и производни сегменти.
Производне ћелије су специјализоване високо аутоматизоване јединице, које доминирају
као организационе компоненте производних “острва” као издвојене технолошке јединице.
Основна обележја производних “острва” јесу:
• формирање производне фамилије сабирањем производних комада који
• захтевају иста производна средства;
• просторно и организационо повезивање комплетне обраде у оквиру поменуте производне
фамилије тј. свих потребних машина;
• преношење планерских и организационих задатака са производног острва на групе.
Флексибилни производни системи се састоје од више аутоматизованих производних
јединица (станица), повезаних аутоматизованим системом за транспорт комада који се обрађују.
Различити комади могу да се воде различитим путањама при обради у зависности од врсте
операција.
Предност флексибилног производног система се огледа у томе што је у њима могуће
реализовати производњу релативно малих серија производа са ниском производном ценом која је
приближна цени као код велико серијске производње пре свега захваљујући аутоматизованим
средствима за обраду и транспорт. Ови системи захтевају велика улагања због чега је у њиховој
експлоатацији неопходно добро искоришћење капацитета.
Производни сегменти су производно оријентисане организационе јединице које обухватају
различите нивое логистичког ланца једног производа којим се остварују везе између производње и
специфичне стратегије за освајање тржишта. Производни сегмент интегрише планерске и друге
функције које су по правилу организовне као профитни-центар, видети сл. слику.

Сегментирана производња представља “фабрику у фабрици”. Овакав начин организације
смањује комплексност, сегмент поседује висок степен самосталности односно одговорности за
продуктивност и квалитет уз обезбеђење велике флексибилности.

7.2.Идеалан и реалан Layout план
У тесној вези са организационим облицима производње стоји и Layout производног
система. Основни задатак Layout планирања је утврђивање просторног распореда фиксних
производних система.
У процесу Layout планирања има више нивоа, на највишем нивоу предмет планирања су
производни сегменти односно распоред производни оделења, а на најнижем нивоу је планирање
распореда производних јединица (машина) и појединих радних места. Поред производних
јединица у склопу ових задатака налазе се и складишта.
Основни циљ при Layout планирању је минимизација транспортних трошкова у
унутрашњем транспорту. С обзиром да је утврђивање релевантних трошкова по правилу тешко и
скопчано са значајним ризиком због дужине периода планирања, као критеријума за вредновање
често се кориси производ интезитета токова материјала и растојања тј. дужине транспортних
путања.
У комплексном процесу одлучивања као што је Layout планирање из сврсиходних разлога
цео процес треба поступно реализовати у више фаза. Из ових разлога Layout планирање се обично
спроводи у две фазе и то као: идеално и реално планирање.
Идеалан Layout план представља оптимално решење без узимања у обзир разних
ограничења као што су: урбанистички услови, карактеристике расположивог грађевинског
земљишта, цена земљишта и др. Основна идеја је у томе, да се пође од идеалног решења
фабричког комплекса, преко кога је могуће сагледати губитке при сваком одступању од идеалног
плана.
Код идеалног планирања уобичајена структура садржи следеће зоне:
• производњу која обухвата више производних и монтажну зону укључујући и

сва “пуфер” складишта;
• складишта са реонизираним пријемно-отпремним пољима;
• помоћне погоне и објекте;
• енергетска постојења са водо снабдевањем;
• просторије за управу;
• социјалне просторије;
• саобраћајне површине.
Реалан Layout план се изводи из идеалног на бази сагледавања свих природних и
вештачких, законских и других ограничења. У природне особине земљишта спада: топографија
земљишта и носивост земљишта са структуром. У вештачка ограничења тј. услове спадају:
грађевински услови, удаљеност од границе, висина зграде, дозвољени степен изграђености,
положај саобраћајних, енергетских и водоводних прикључака, постојећи ометајући фактори на
локацији, далеководи, зграде и др., утицај на окружење, бука, дим, гасови и др.
Layout планирање код радионичког типа производње обухвата транспорт између
појединих радионица. У оквиру самих радионица ради се о истородним производним јединицама
тако да је питање распоређивања од мањег значаја. У радионичкој производњи проблем
представља и одређивање локације међуфазних складишта у радионицама.
У Layout планирању користе се разне методе засноване на: аналитичком поступку,
хеуристичком и графичком приступу. У пракси широку примену имају хеуристичке методе:
• поступак конструкције, који се још дефинише као поступак откривања јер се Layout
формира сукцесивним надограђивањем;


поступак поправке, полази од датог полазног решења у коме се организационе јединице
комбинују све док према задатим критеријумима нема више могућности побољшањапоправке;
комбинација методе конструкције и побољшања, састоји се у томе, што се полазно
решење добија поступком конструкције које се даље побољшава.

У реализацији Layout планирања данас се широко користе компјутери са софтверским
пакетима који у себи садрже и графику, тако да се добијена решења могу и графички приказати у
3D.

Планирање про.
производње

Налози

Управљање
налозима купаца

купаца
Прогноза

Планирање
програма
proizvodwe

Производни
program

Планираwе
Коли;ина

Управљање склади[ним
залихама

Утврсдјивање
потребе за
materijalom

Планирање
производње

Kupovina
Планирање термина
и капацитета

Дефинисање
kapaciteta

термина

и
Радни
планови

Планирање редоследа
операција

Активирање
налога и пра}еwе

Даваwе налога и подела
zadataka

Пра}ење налога

Upravљaњe
производњоm

Планирање производње, у основи обухвата: планирање производног програма, планирање
количина (утврђивање делова и група које треба да се произведу укључујући и потребан
материјал), планирање термина и капацитета (утврђивање термина почетка и краја
операција) и других захтева из прописане технологије.

Управљање производњом, у основи обухвата: активирање радних налога у складу са
планираним терминима и праћење извршавања налога.

Основни циљеви које треба следити у процесу планирања и управљања производњом су:
поштовање термина; добро и равномерно коришћење капацитета; кратко проточно време; низак
ниво складишних залиха; висок ниво спремности за испоруку робе; квалитетно обавештавање;
висока флексибилност; ниски трошкови залиха; квалитетно снабдевање материјалом и сигурно
планирање.

Системи за планирање и управљање производњом



Описане функције у систему за планирање и управљање производњом реализују се преко
неколико алтернативних решења. У зависности од степена централизације разликујемо
следеће концепте у реализацији функција планирања и управљања производњом:
потпуно централизован систем;
делимично централизован систем, и
децетрализован систем.

Код потпуно централизованог система као што и име говори све функције односно одлуке у
систему планирања и управљања производњом су централизоване. У овом случају на производњу
се не преносе никакви задаци из домена планирања већ само извршавања.
***Централизован систем претпоставља следећа два услова:
• централно управљачко место, мора перманентно да поседује актуелне повратне
информације о стању производног система. Повратне информације би требале да буду у
“on-line” режиму;
• централно место за планирање, мора да има на располагању процесни модел преко кога се
прати реалан ток процеса где се у сваком тренутку могу донети адекватне управљачке
одлуке.
Како у производњи долази до великих поремећаја, застоја и како овај концепт оперише са
великим бројем података он се у прошлости није добро показао тако да практично није ни заживео
у пракси. У пракси доминирају системи са краткорочним планирањем ангажовања машина и сл.
Делимично централизовано управљање се користи код производних јединица у којим се
појављују “уска грла” у процесу. Код децентрализованог система за свако производно место се
формирају детаљни планови одвијања процеса. У овом концепту управљање се реализује
непосредно по хијерархијским нивоима.
У пракси се користе различити системи за планирање и управљање производњм: MRP
(Material Requirment Planing-System), КАNBАN-систем као и системи за управљање производњом у
оквиру CIM-концепта (Computer Integrated Manufacturing) и др.

8. Logistika distribucije

Логистика дистрибуције (дистрибутивна логистика) је трећа логистичка карика у ланцу
стварања нове вредности у једном предузећу. У савременом приступу, логистичке активности
набавне и дистрибутивне логистике се класификују као маркетинг логистика јер се преко ова два
логистичка подсистема остварује веза између предузећа и тржишта.
У првом случају су у питању улазни, а у другом излазни токови односно организација и
управљање физичким робним токовима и информацијама кроз простор и време.
Основни задаци логистике дистрибуције са свим неопходним појединостима, дати су на сл.
слици , преко четири основна процеса, при чему треба имати у виду да прерасподела задатака у
сваком конкретном процесу зависи од величине предузећа, његове структуре, делатности,
развијености комуницирања и других фактора.

PRODAJA

PLANIRANJE
PRODAJE
PLANIRANJE
PRODAJE ZA
DOM. TRŽIŠTE
PLANIRANJE
PRODAJE ZA
INO. TRŽIŠTE
ANALIZA
PLANOVA
MARKETING MIKS

OBRADA UPITA I
UGOVARANJE

REKLAMACIJE
KUPCA

OBRADA UPITA I
IZRADA PONUDE

PRIJEM
REKLAMACIJE

ANALIZA DOPUN.
ZAHTEVA KUPCA

NAKNADNE
REKLAMACIJE
KUPCA

IZRADA UGOVORA
IZMENE UGOVORA
POSLOVNO
KOMUNICIRANJE

REŠAVANJE
REKLAMACIJE

PAKOVANJE I
SKLADIŠTENJE
PRIJEM I
SKLADIŠTENJE
ROBE
OTPREMA
ROBE
OBRADA
IZDATIH
NALOGA
PROVERA
STANJA I
IZVESTAVANJE
OUTSOURCING

Главни захтеви са којима се суочава дистрибутивна логистика су:
• продајни маркетинг и пратеће економске функције као специјализоване функције које на
активан начин обрађују кориснике и применом одговарајуће маркетинг политике
придобијају нове кориснике/купце од реализација требовања, преко наруџбина до
закључивања фактура;
• физичка дистрибуција, која обухвата чисте логистичке захтеве од дефини-сања структуре
и локације дистрибутивних складишта, управљања склади-шним залихама, комисионирања
са паковањем и само осигурањем терета у возилу до транспорта односно изласка возила из
отпремног складиша.
Произилази, да је главни циљ дистрибутивне логистике оптимално технолошко
уобличавање дистрибуционог ланца у коме се трансфер робе остварује на најбољи могући начин,
најконкурентније са најповољнијим односом користи и трошкова.

Поменута корист подразумева адекватно извршавање преноса робе купцу тј.
задовољавајући ниво сервиса (тражена врста робе са одговарајућим квалитетом, на правом месту и
у право време) уз минималне трошкове.
Основни квалитативни параметар дистрибутивне логистике је сервис-степен тј.
способност - вероватноћа са којом се могу задовољити постављени захтеви од стране купца.
Сходно томе, преференца код купца управо се постиже преко нивоа сервис-степена тј. “output-а” у
логистички систем купца.
У задовољењу поменутих циљева и одређених структурних промена предузећа, данас се, у
реализацији дистрибуције робе (подизање конкурентске способности кроз повећање сервисстепена) све више срећемо са читавим низом нових проблема.
Купци/корисници данас на тржишту захтевају такав сервис од испоручиоца робе који би им
омогућио смањење сопствених залиха и то пре свега кроз синхронизовано снабдевање са врло
кратким временским интервалима између две узастопне испоруке са малим количинама.
Овакви захтеви присиљавају предузећа тј. испоручиоце да развијају такве дистрибутивне
стратегије које би обезбедиле реализацију описаног облика сервиса али који истовремено не би
довео и до енормног повећања трошкова.
Дистрибутивна логистика суштински посматрано представља инструмент маркетинг
политике и као специјализована функција на активан начин негују постојеће и применом
одговарајуће маркетинг политике придобијају нове кориснике односно купце.
У реализацији дистрибутивне функције присутна су два основна приступа:
• снабдевање "од себе" (Push-System; BringPrincip), и
• снабдевање "ка себи" (Pull-System, HolPrincip).
• Код приступа “од себе” испоручиоц робу доставља купцу, док купац код принципа “ка
себи” робу повлачи преко сопствене логистике у свој систем.

8.1. Дефинисање структуре дистрибутивних складишта
Избор структуре са локацијом складишта готове робе је једно од најзначајнијих питања у
оквиру логистике дистрибуције предузећа. Структура система за расподелу робе у принципу се
може описати кроз следећа три елемента:
• вертикалну структуру складишта (број степени-нивоа складиштења);
• хоризонталну структуру, број складишта у сваком нивоу (степену);
• просторно распоређивање складишта у оквиру дистрибутивног подручја.

8.2. Вертикална структура дистрибутивних складишта
Под вертикалном структуром се подразумева број нивоа тј. степени у једном
дистрибутивном систему. Вертикалну структуру могу да чине следећа четири нивоа (врсте
складишта):
• фабричка складишта, познатија као складишта готове робе, просторно су лоцирана по
правилу на месту где се и налазе производни погони.
• централна складишта, по свом технолошком карактеру представљају варијанту
фабричког складишта али на вишем хијерархијском нивоу. Њихов број је по правилу веома
ограничен, али за разлику од типично фабричких складишта ова обухватају читав
асортиман робе који се производи у одређеном предузећу. Њихова основна функција треба
да обезбеди стално попуњавање комплетног асортимана робе у довољним количинама које
могу да осигурају квалитетну реализацију сервисне функције на тржишту сходно захтевима
купаца;

регионална складишта, задатак ових складишта је да у одређеном региону обезбеде
неопходне залихе за снабдевање производње и тржишта али и да донекле растерете од
чувања већих залиха складишта која се налазе на нижем хијерархијском нивоу. Регионална
складишта поседују само један део асортимана и у једном региону их има више из разлога
што се одређени регион из сврсисходних разлога обично дели на више продајних подручја;
снабдевачка складишта, се налазе на најнижем хијерархијском нивоу. Њихов основни
задатак је да омогуће продају малих количина. Она су обично лоцирана по општинама и
директно су повезана са локалном клијентелом и не поседују комплетан асортиман. За овај
тип складишта, је карактеристично да се асортиман формира различито од једног до другог
подручја и то тако што се фаворизују производи који на датом подручју имају највећи
промет.

Поред ове описане структуре складишта која представља прототип декомпозиције
(фабричко складиште-FS, централно складиште-CS, регионално скалдиште-RS и снабдевачко
складиште-SS) вертикалне структуре могући су и други облици како је то приказано на сл. слици ,
уз напомену да се у пракси традиционалана алтернатива са четири нивоа данас не негује у обиму
како је то раније био случај.
FS

FS

FS

FS

CS

SS

SS

CS

SS

SS

SS

Korisnici

CS

CS

RS

RS

RS

FS

SS

SS

SS

SS

SS

SS

Korisnici

SS

SS

SS

Korisnici

SS

Korisnici

Одређивање вертикалне дистрибутивне структуре је сложено питање дугорочног карактера
које у себи садржи тактичке, оперативне али и трошковне елементе. У креирању политике
снабдевања тржишта веома важни циљеви су жељено време и вероватноћа испоруке робе.
Као што је већ поменуто при креирању стратегије структуирања система снабдевања веома
битну компоненту у доношењу одлуке представљају и трошкови. При анализи трошкова морају се
обухватити сви релевантни трошкови односно елементи који их генеришу: број и величина
складишта, трошкови испоруке робе купцу, трошкови транспорта робе између складишта,
трошкови претовара, трошкови у функцији висине залиха и др.
Потпуно је евидентно, да су трошкови дистрибутивне структуре веома осетљиви на сваку
промену у њој. Проширивање структуре сваким новим нивоом проузрокује додатне трошкове што
значи да свакој промени треба да претходи одговарајућа економска анализа система.
Смањењем броја складишта долази до смањења дисперзије (σ) потражње у односу на
просечну тражњу (μ) уз истовремено повећање броја купаца. Поменута концен-трација рада
доприноси смањењу стохастичности процеса из чега произилазе и одређене користи које се пре

свега огледају у могућности снижавања нивоа заштитне залихе без опасности да се угрози
сервисна функција односно могућност задовољења захтева купаца, видети сл. слику .

Трошкови залиха, су у тесној корелацији са бројем складишта односно дистрибу-тивном
структуром као и са ширином асортимана робе. Са повећањем броја складишта повећавају се и
трошкови чувања залиха. То исто важи и за ширину производног програма што је асортиман робе
шири, виши је и ниво трошкова. Управо из ових разлога у регионалним и снабдевачким
складиштима не обезбеђују се залихе за читав асортиман већ за групу преферентних производа за
којом постоји стално или у одређеним периодима (сезонама) велика потражња.
Из претхододне анализе се може закључити да између нивоа залиха и транспорта постоје
директни супституциони односи. Обезбеђење пређашњег нивоа сервис-степена тј. квалитета
опслуге у условима снижавања нивоа залиха и смањења броја складишта аутоматски подразумева
подизање транспорта на виши ниво тј. увођење ефикасне транспортне службе којом би се
изкомпензирали проблеми дуже вожње до клијента због проређене мреже дистрибутивних
складиша као и чешћег попуњавање залиха што је директна последица снижавања њиховог нивоа.
Данас је уочљив тренд централизације складишта у великом броју предузећа.
Централизација доприноси повећању величине складишта а тиме и стварања техничкоекономских услова за примену аутоматизације. Висок степен аутоматизације и стандардизације
токова у централним складиштима у принципу омогућава боље коришћење складишног простора,
бржу обраду требовања и отпрему, али под одређеним околностима може систем да учини
нефлексибилним са свим негативним последицама у погледу обезбеђења жељеног нивоа опслуге
купаца.
Централизација залиха поред снижавања ниво залиха како је то већ речено обезбеђује бољу
прегледност и веће диспозитивне могућности због већег броја алтернатива што је веома важно код
робе која има ограничен тј. кратак век трајања. При креирању вертикалне структуре
дистрибутивних складишта нема универзалног рецепта, решења зависе пре свега од захтева купца:
Troškovi
брзине испоруке, поузадности
испоруке и нивоа трошкова, видети сл слику .
Troškovi skladištenja + troškovi
transporta

Troškovi
skladištenja

Troškovi transporta

Optimalna količina
naručivanja

Količina koja se
isporučuje

Преглед основних критеријума који могу да послуже као оријентација при креирању
структуре дистрибутивних складишта је дат у сл. табели .

8.3. Хоризонтална структура дистрибутивних складишта
Друго важно структурно обележје система дистрибутивних складишта је хоризонтална
структура којом је одређен број складишта и њихова локација на сваком нивоу вертикалне
структуре.
Између претходно описаног и овог проблема постоји висок степен аналогије.
&&&Релевантне утицајне величине за одређивање густине складишта су:
• величина дистрибутивног подручја;
• количине које купци наручују и њихово понашање;
• локација производних погона, и
• трошкови складиштења, залиха и транспорта између производног погона и складишта и
трошкова транспорта код испоруке робе.
Када су у питању фабричка складишта проблем хоризонталне структуре практично не
постоји јер је њихов број обично директно корелативан са бројем производних погона. Број
централних складишта је по правилу веома ограничен, с обзиром да она треба да реше проблем
обезбеђења комплетног асортимана.
Њихова локација није безусловно у тежишту дистрибутивног подручја из разлога што ни
потрошња у локацијском смислу нема равномерну расподелу на читавом подручју, а ни
могућности доброг повезивања са саобраћајном мрежом нису адекватне на читавом подручју.
Највећу пажњу у креирању хоризонталне структуре скалдишта треба посветити снабдевачким
складиштима јер су она по броју највише и заступљена.
Оптимално решење хоризонталне дистрибутивне мреже складишта може се одредити
најадекватније применом специфичних модела. У литератури егзистира велики број алгоритама,
хеуристичких и симулационих модела који се могу успешно применити у решавању овог
проблема.

8.1.Реализација требовања-налога у складишном систему
Требовање представља основу информационог тока у логистичком систему. На слици 45, је
приказано које информације треба да садржи образац за формирање требовања. Потпуност и
тачност информација је веома важна с обзиром да се ради о “инпуту” у логистички систем.
Уколико дође до неке грешке она се у принципу не може контролом открити све док роба
не дође у пријемну тачку тј. крајње одредиште. Осим тога, требовање представља важан извор
информација и за друге пословне секторе у предузећу.

Екстерно требовање купца је важан везни елемент дистрибутивне логистике испоручиоца
са набавном логистиком купца. За разлику од екстерног интерно требовање је везни елемент
између делова интра-организационог логистичког система: између производне и набавне
логистике или централног складишта и складишта на нижем хијерархијском нивоу.
У наредном кораку реализација требовања биће описна на примеру екстерног требовања,
аналогно се процес може пренети и на интерно требовање за различите пријемне и отпремне
тачке.
OBRASCI TREBOVANJA

Interna
trebovanja

Broj i datum
izjave i porudžbine

Eksterna
trebovanja

Adresa kupca i
PIB kupca
Branša kupca
pozicija u
distributivnoj mre`i
Adresa i PIB
prodavca
Naziv, jedinica
mere i ukupna
koli~ina
Jedinična i
bruto cena
Uslovi prodaje
Rabat
Transportno
sredstvo
Zara~unati tro{kovi
Adresa otpreme,
pariteti
Rok isporuke

Реализација требовања у области дистрибутивне логистике има функционалну и
оперативну димензију. У оперативном смислу процесу обраде и реализације требовања садржи
неколико циклуса. Веома значајан циклуса у реализацији представља "канцеларијски рад" (ток
образца) који обухвата: пренос, обраду и контролу требовања од тренутка пријема захтева па све
до приспећа докумената и рачуна до купца. Комисионирање, паковање и транспорт су делови
процеса тј. циклуси који се баве физичким операцијама са робом и које прати поруџбина.
У поређењу са предходном дефиницијом, која овај проблем на известан начин третира у
уском оквиру, реализација поруџбине се општије дефинише као “управљање и координација свим
токовима робе и информација у дистрибуцији од испоручиоца до крајњег примаоца”.
Реализација требовања обухвата три функције:
• 1.обезбеђење информационог тока који претходи робном току,
• 2.обезбеђење информациног тока који прати одвијање робног тока и
• 3.информационог тока који следи иза робног тока.

8.2. Основни задаци у реализацији требовања

Не зависно од начина реализације требовања увек се могу идентификовати основни задаци
који у реализацији морају да буду задовољени. Ови задаци се нај једноставније могу
идентификовати праћењем тока којим крећу информације у реализацији требовања,
Достављање екстерног требовања
Као што је већ речено основни извор информација за реализацију требовања чини захтев за
требовање односно поруџбина. Достава поруџбине реализује се на више начина: поштом, факсом,
телефоном и електронским путем и то преко спољног сарадника у некој филијали или дирекно у
централи испоручиоца. Веомо често спољни сарадник преузима требовање од купца и прослеђује
до централе или се спецификација шаље факсом у виду изјаве-поруџбине (свеска изјава Пи-1/2/3
и/или посебног образца поруџбине).
Dostava
eksternog
trebovanja

Priprema
internih
trebovanja

Komisioniranje
robe

Otprema robe

Fakturisanje

Zalihe robe

Transport

Skladište

Почетни проблем који се овде појављује јесте контрола поруџбине. Класичан метод
контроле је када спољни сарадник код купца лично попуњава формулар требовања у сарадњи са
њим. Лакша и бржа варијанта је када се у формулару требовања налазе називи робе кад се при
формирању требовања уносе само жељене количине.
У пракси у договору са испоручиоцем и купци могу да користе сопствене образце за
поруџбину, таква требовања по пријему се морају додатно прерадити у складу са технологијом
рада испоручиоца. Овакав начин рада није најцелисходнији јер генерише додатне трошкове али и
појаву грешки.
Данас када је време испоруке драстично скраћено конвенционални начин достављања
поруџбине губи на значају. Електронски системи су далеко повољније решење не само због веће
брзине већ и због елиминације скупих последица грешки које су у овом систему рада сведене на
најнижи могући ниво због бољих могућности контроле.
Припрема интерних требовања

Након достављања екстерне поруџбине приступа се даљој обради чије циљ припрема
интерних налога који су прилагођени захтевима процеса испоручиоца робе. У овом кораку
допуњавају се евентуало испуштене информације, анализирају модалитети испоруке, цене али се
проверава и бонитет купца.
Комисионирање и отпрема робе
Након контроле и припреме интерних налога приступа се паковању, комисионирању и
отпреми робе. Под комисионирањем треба подразумевати функцију која се реализује у оквиру
складишног система комадне робе (складишта сировина, полупроизвода и готових роба), при чему
долази до избора и формирања нове логистичке јединице према захтевима купца/корисника. У
дистрибуцији, комисионирање се појављује као веза или место трансфера између складишта
готове робе и корисника
Фактурисање
Фактурисање у пракси, се реализује на више начина: после испоруке робе, паралено са
реализацијом требовања и пре испоруке робе у облику авансне уплате. У којој ће фази бити
реализовано фактурисање треба да се одлучи још у припреми робе за испоруку. Фактурисање пре
испоруке робе се темељи на размишљању да све административне послове по могућству треба
обавити у једној фази.
Фактурисање после испоруке робе обезбеђује шири временски интервал за обављање ове
активности што у одређеним околностима може да представља извесну предност. Фактурисање
паралелно са реализацијом самог требовања и достављање са робом захтева добру синхронизацију
али обезебђује и одређене уштеде на поштанским трошковима. Све зависи од бонитета купца и
пословних односа између купца и продавца односно даваоца и корисника услуге.

9. Logistika uklanjanja procesa proizvodnje

9.1. Задаци, циљеви и објекти логистике уклањања процеса
производње
До пре нешто више од једне деценије менаџмент предузећа је у домену логистике био
искључиво усмерен на токове материјала који су директно били у функцији стварања нове
вредности: набавна, производна и дистрибутивна логистика. Процеси са отпадним и повратним
материјалним ресурсима (у даљем тексту материјали) су имали другоразредни значај између
осталог из због неадекватног односа друштва који се манифестовао не одговарајућом законском
регулативом.
Увођењем глобалног принципа “одрживости развоја” надлежности и одговорности
правних лица у светским оквирима као глобалне политике у новије време из основа мењају однос
према овим материјалима.
Применом принципа у еколошком праву промовисана је обавеза произвођача одређеног
производа око преузмања обавеза о збрињавању једном коришћених материјала.

На овај начин у логистичком ланацу произвођач не брине само о снабдевачким робним
токовима (логистички ланац од испоручиоца до купца) већ преузима врло активну обавезу и у
решавању проблема отпадних и повратних материјала. У овом контексту у развијеним земљама
последњих година убрзано се развија законска регулатива везано за тзв. " економију кружног
тока материјала".
Еколошки и привредни тржишни услови, све више теже обезбеђењу квалитетних
материјалних ресурса што намеће обавезу, да се предузећа кроз законску регулативу у све већој
мери суочавају са друштвеном димензијом еколошког оптерећења животне средине.
До сада практикована индустријска економија која је почивала на класичној шеми кретања
"набавка сировина-производња-коришћење производа-одстрањивање отпа-да" данас је
превазиђена и нема перспективу. У овом комплексу није присутно само питање ресурса већ и
природне биосфере, умирање шума као и читав низ штетних појава које представљају више него
јасну индицију о потреби креирања одговорне политике и темељне промене понашања у друштву
по питању екологије.
Данас се као главни хит пропагира "кружна економија материјала" која треба да замени
постојећи систем производње (од произвођача до потрошача) цикличним системом који уводи нов
облик економског процеса који је сличан кружном кретању у природи "самоодржање у животу".
Логистика отпадних и повратних материјала, данас се све више примењује као
универзалан појам који покрива све активности: планирање, манипулацију, прераду, разграђивање
и корисне употребе отпадних и повратних материјала. Логистика отпадних и повратних
материјала обухвата неколико разнородних специфичних процеса: логистички, припремни и ново
кориснички процес, видети слику
Logistika otpadnih i
povratnih materijala

Logistički procesi

Pripremni

procesi

Procesi obnavljanja i
odstranjivanja

Primarni

Razdvajanje

Primena

skladištenj
e
-transport
-pretovar

-demontaža
filtriranje

- ponovna primena у
procesu nastanka odpadne
sirovine
- daqa primena u drugom
производном процесу

Pomoćni

Prerada

sakupljanje
-sortirawe
-pakovanje

-sušenje
usitnjavanj
e
-omek{avawe

Informacioni
-realizacija
naloga

Korisna primena
- ponovna primena
- kompostiranje

Oдsтranjivanje
- sagorevanje
- trajno odlaganje
- trajno odstranjivanje

Логистика отпадних и повратних материјала од других логистичких подсистема се
разликује, по:



врсти објекта - предмету рада, за разлику од снабдевачких процеса овде се ради о
отпадним и повратним материјалима;
смеру кретања објекта, у овим процесима смер кретања отпадних и повратних материјала
као што и само име говори ради се о супротном смеру кретања у односу на снабдевачке
токове;
циљевима, за разлику од снабдевачких токова где је функција циља базирана на примарним
економским циљевима логистика отпадних и повратних материјала поред економских
циљева узима у обзир, еколошке и стратегијске.

Генерално посматрано објекат логистике отпадних и повратних материјала су сви “посткориснички” материјали који у једном предузећу по природи припадају сегменту који је одговоран
за уклањање пратећих продуката и предмета. С обзиром на велику хетерогеност ових објеката они
се класификују према:
• врсти базног економског процеса;
• могућностима корисне примене;
• њиховој опасности, и
• економској вредности.

9.2. Развој концепта логистике отпадних и повратних материјалних
ресурса
При формирању система логистике отпадних и повратних материјала треба следити
приказани редослед активности које су описане преко следећих дванаест корака:
• дефинисање основне структуре система логистике отпадног и повратног материјала;
• анализа и прикупљање документације о релевантним хемијско-физичким особинама
отпадног и повратног материјала;
• утврђивање структуре отпадног и повратног материјала по: количини, месту и времену
појаве;
• израда упутстава за руковање отпадним и повратним материјалом у логистичком процесу;
• утврђивање свих места у којима се: одлаже, међуфазно складишти и трансформише
отпадни и повратни материјал;
• разврставање токова отпадног и повратног материјала од тачке појаве до места употребе
односно депоновања према критеријуму: интензитет, време, учестаност;
• дефинисање елементарних капацитета у систему логистике отпадног и повратног
материјала;
• дефинисање чворишта у логистичком ланцу за манипулисање отпадним и повратним
материјалима;
• дефинисање захтева за информационим системом;
• доношење одлуке о подели посла са кооперантима у реализацији задатака;
• интеграција елементарних процеса у систему логистике отпадних и повратних материјала;
• интеграција у регионални и шири Европски систем заштите.
У највећем броју Европских земаља се врло интензивно ради на уважавању принципа
“одрживог развоја” односно заштити животне средине како са становишта законодавних тако и
економских производних активности. Ако се зна, да је, просечан раст потрошње необновљене
енергије око 3,8 % годишње, да емисија CО2 расте по стопи од 3,2% годишње (да на транспорт
отпада 22% свих емисија), расте емисија HС, NOx Pb, расте потреба за трајном заузетошћу
земљишта за саобраћајну инфраструктуру (чак до 1/3 урбаног простора-без зеленила) и др.,
“постмодернизам” намеће поштовање изузетне важности ове проблематике у наредном периоду.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful