ARHIMANDRIT SOFRONIJE O MOLITVI »HILANDARSKI PREVODI« Br.

15 Izdanje manastira Hilandara u okviru poslednje pripremne dekade za proslavu osamstogodisnjice manastira Hilandara Prevod sa ruskog izvornika: Arhimandrit Sofroniй O MOLITVE YMCA-PRESS Paris, 1991 Preveli hilandarski monasi Stampano po blagoslovu igumana Manastira Hilandara Pomeni Gospode sluge Svoje: Dejana, Djordja, Zagorku MANASTIR HILANDAR, Sveta Gora Atonska 1995.

Zbirka clanaka MANASTIR HILANDAR 1995.

Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne cini sto ne pristoji, ne trazi svoje, ne razdrazuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje (1.Kor. 13,4-8). Radujte se svagda, molite se bez prestanka, na svemu zahvaljujte (1.Sol. 5,16-18).

1

JEDNA REC O BIBLIOTECI »HILANDARSKI PREVODI« Kao mesto u kome se blagosilja i slavi Gospod i koje je i samo blagosloveno i proslavljeno Njime, Hilandar je vekovima, od svoga postanka do danasnjih vremena, bio svetilnik svome narodu i to ne samo zivotom svojih monaha, nego i pisanom i prevodjenom recju jevandjelske blagovesti i poruke, ohrabrujuce i podsticuce lektire, kadre da udahne preobrazavajuci i preporodni duh pokajanja. Da je prevodilacka delatnost bila od posebnog znacaja u manastiru Hilandaru, uverava nas i sam sveti Sava sopstvenim radom na prevodjenju vizantijskih kanona, na cemu je kasnije utemeljena i nasa Crkva i nasa srednjevekovna Drzava. Tom utemeljivackom pocetku sledili su zatim mnogi hilandarski prevodioci svetootacke knjizevnosti, znani i bezimeni, od kojih je najpoznatiji starac Isaija sa svojim prevodom inace veoma tesko prevodivog svetog Dionisija Areopagita. Buduci pustinjski univerzitet koji je radjao plodove svetiteljstva a ne predstavnike covekougodnicke mudrosti, Hilandar nastavlja svoju vekovnu tradiciju u vremenu bremenitom udaljenoscu od Boga, ali i zrelom za povratak na bistre izvore jedinoosmisljavajuceg zivota po Bogu, zasnovanog na veri u vaskrslog i covekoljubivom lepotom predivnog Hrista Bogocoveka. Namera, dakle, ove nase edicije je (kao i kod nasih prethodnika i bogoljubivih otaca) da, pruzajuci citaocu reci vecnog zivota iz usta svetitelja i ugodnika Bozijih, te bogoslova i drugih poslenika duhovne njive, omogucimo da se plodovi duhovne zrelosti i vrlinoljublja i danas donose, da se izgradjuje istinski i bogoliki covek, onakav kakvim ga Bog zeli i kakvome se ljudi raduju. Takvi ljudi su za covecanstvo nasusna potreba jer su so zemlji i njima se ona opire truleznosti i pogubnosti bogozaborava i utonulosti u zemaljskost ovoga sveta. Premda svesni svoje nemoci i oskudnosti u umecu i spremi, no u isto vreme i svesni svoje obaveze i pozvanosti, mi krecemo sa objavljivanjem novih hilandarskih prevoda u nadi na Boziju pomoc i zastupnistvo Presvete Bogorodice, Svetogorske i Hilandarske Igumanije, ocekujuci ujedno da ce nam se i drugi poslenici slova pridruziti u nasem naporu. Svetoozarni put licne svetosti prepodobnog Simeona starca (koji je u dubokoj starosti bio dovoljno mlad da u sebi porodi zelju za jevandjelskim savrsenstvom) i rodoljubiva usmerenost svetitelja Save (koji je u plamenu bogoceznje i omiljenu pustinju bio spreman da zrtvuje da bi u rodu svome porodio hristoljubivost) i nama su, dakle, bili pouka, nadahnuce i potpora. Njihove molitve neka i nas ukrepe na ovom »delu ljubavi«, a citaocu neka daju radost duhovnog preporoda i snazni osecaj iskonske svezine sveozivljavajuceg Duha Bozijeg, kojim su oni tako bogato bili nadahnuti. Iguman manastira Hilandara arhimandrit Mojsije

2

Arhimandrit Sofronije - monah u svetu i za svet „Gospod je neizrecivo milosrdan, ali nam se daje u meri u kojoj smo mi, nadareni neogranicenom slobodom, spremni da Ga primimo“ - pisao je otac Sofronije. On govori o tajni ljudske licnosti i Bozijeg promisla. Ima ljudi koji su, od samog svog krstenja, potpuno obuzeti zedju za Apsolutom. Rodjen u Rusiji 1896, otac Sofronije je bio jedan od njih. Od svog najmladjeg uzrasta bio je mucen velikim metafisickim pitanjima. Veoma rano postao je svestan tragicnog karaktera ljudske egzistencije. Sagledavao je tragiku kroz veliku rusku knjizevnost, ali i kroz istoriju, koja je pokazivala svoje lice u apsurdnim masakrima Prvog svetskog rata, i kroz krvavu eshatologiju Oktobarske revolucije. On je bio inzenjerijski oficir, ali nije otisao na front. Kasnije je dva puta zatocen u zatvoru „ceke“ - Ljubjanki. Dok su se tresli temelji spoljasnjeg sveta, otac Sofronije je dozivljavao istinski unutrasnji potres: „secanje na smrt“, i to ne samo memento mori poznato iz asketicke tradicije, nego pravo vrtoglavo poniranje duse u bezdane nistavila. Njegovom smrcu, imao je osecaj, u njemu i sa njim umire sve sto je bilo obuhvaceno njegovom svescu: ljudski rod, kozmos, pa cak i Bog. Iz tog snaznog dozivljaja on je za sebe izvukao dve paradoksalne stvari: duboko osecanje nistavnosti postojanja, kao i prvi „isprazan“ uvid u tajnu licnosti koja je sposobna da obuhvati stvoreni i nestvoreni svet i realnost beskonacnog Bica. Receno je „isprazan“ jer se jednog jutra, kada mu je bilo sedamnaest godina, probudio sa idejom da Apsolut ne moze biti „licnosni“, da vecnost koja je sadrzana u jevandjelskoj ljubavi ne moze biti nista drugo do puka sentimentalnost, „dusevnost dostojna prezira“. Napustajuci zivog Boga svoga detinjstva, on se, dakle, okrece ka nehriscanskom istocnjackom misticizmu. Upraznjavajuci jednu vrstu meditacije, on radi na tome da svoju mentalnost ocisti od svega relativnog. Brkajuci individuu i licnost on, kako je kasnije rekao, „sluzi bogu filozofa koji u stvari ne postoji.“ Istovremeno, on se predaje svojoj velikoj strasti, slikarstvu, koje izucava na Drzavnoj skoli lepih umetnosti u Moskvi. Ali, nemiri boljsevicke revolucije prekidaju njegov rad. Otac Sofronije resava da napusti zemlju. Najpre odlazi u Italiju, zatim u Nemacku, da bi 1922. dosao u Pariz. Ubrzo ima priliku da izlaze u cuvenim galerijama moderne umetnosti kao sto su Jesenji salon i Salon Tiljerija. Trazenje nevidljivog iza vidljivog u slikarstvu, mada mu pruza „trenutke uzvisene radosti“, ipak nije u stanju da ga zadovolji: „Sredstva koja su mi stajala na raspolozenju pokazala su se nemocna da izraze lepotu koja vlada u prirodi“. A onda, jednog dana, javlja mu se Onaj koga je napustio. Jedan biblijski tekst tome potresnom dozivljaju daje puni smisao: Ja sam Onaj koji jeste (Izl. 3,14). Kako bespocetni Bog, Tvorac i Gospodar vaseljene, moze da kaze: „Ja jesam?“ „Preokret u istoriji covecanstva“, ovo otkrivenje apsolutnog Bica kao ipostasi koje je bilo dano Mojsiju, za oca Sofronija je postalo pravi put u Damask. „Velika je rec Ja, - pisao je. Ona oznacava licnost. Posto je Bog rekao Ja, covek moze da kaze ti. U mome ja i u
3

Njegovom ti sadrzi se citavo bice: i ovaj svet i Bog. Izvan i s one strane Njega nema nicega. Ako sam u Njemu, onda takodje i ja jesam, ali ako sam van Njega - umirem.“ „Najvisa i prvobitna cinjenica Bica“, ovaj Ipostasni Princip, ima ime i lice, necuvene snage i svetlosti: Isus Hristos. „Bez Njega ja ne poznajem ni Boga ni Coveka“ - pisao je otac Sofronije. On u ovaplocenom Sinu Ocevom sagledava predvecni plan Boga o coveku: spasenje kao obozenje. „Covek je vise nego mikrokosmos - on je mikroteos“. Posto se Tvorac, primivsi oblicje sluge, ucinio slicnim coveku, covek ima mogucnost da u svemu postane slican Bogu. Za oca Sofronija svetost nije moralne nego ontoloske prirode: „Svetac nije neko ko je dostigao visok stepen ljudskog morala, ili asketskog zivota. pa cak ni molitve (i fariseji su postili i govorili „duge“ molitve), nego onaj ko u sebi nosi Svetoga Duha.“ Ova beskrajna radost, ovo samootkrivenje Boga, za oca Sofronija je takodje i izvor „bola koji ce biti lajtmotiv citavog njegovog zivota u Bogu“. Jer, pokazujuci Mu se takav kakav jeste, Bog mu omogucava da i sebe sagleda kakav je, u najskrivenijoj dubini svog bica. Osvetljujuci njegovu dusu, Duh Sveti mu pokazuje dubinu njegovog greha i njegov unutrasnji mrak. Taj greh nije prost prekrsaj neke moralne norme, vec nepoznavanje istinskog Boga, odbijanje Oceve ljubavi, „odvajanje od ontoloskog izvora naseg bica“. Pronasavsi sa uzasom svoj „unutrasnji les“, otac Sofronije ulazi u svoj „pakao pokajanja“. To je nebeski dar, „veci nego da je video andjele“, dar koji on smatra svojim trecim rodjenjem, nakon onoga po telu i onoga po Duhu. Osecaj nedostojnosti, stid, ocajanje, mrznja prema sebi - najekstremnija osecanja ga obaraju na zemlju. Kao Petar nakon svog odricanja, on proliva gorke suze kadre da razjedu kozu i telo. Ipak, umesto da ga unisti, ova metafizicka patnja, gora od svakog fizickog bola, u njemu obnavlja stvorenu prirodu, cini da se u njemu rodi „jedan drugi pogled, drugo culo sluha, energija novog zivota.“ Od ognja koji sazize strasti i ociscava, ka Svetlosti koja prosvetljava, postoji prelaz cije je blagodati otac Sofronije udostojen 1924. godine. Na Veliku subotu, neposredno posle Pricesca, Bog ga posecuje i omogucava mu da vidi nestvorenu Svetlost Svog Carstva. „Doziveo sam je kao dodir Vecnosti bozanske. Nezna, ispunjena mirom i ljubavlju, ona je ostajala sa mnom tokom tri dana. Ona je razgonila mrak nistavila koji se uzdizao preda mnom. Bio sam vaskrsao, a sa mnom i u meni vaskrsao je citav svet. Jedino istinsko ropstvo je ropstvo greha. Jedina istinska sloboda je vaskrsenje u Bogu.“ Povezano sa njegovim prakticnim poznavanjem istocnjacke mistike, ovo iskustvo Svetlosti (koje je on neprestano produbljavao) mu je donelo snazan i precizan uvid u razlicite oblike sagledavanja, bozanskog, ljudskog ili demonskog. Sposobnost da ih razlikuje ucinila je od oca Sofronija, posle njegovog nastanjivanja na Zapadu, izabranog sabesednika mnogim tragaocima duha. Niko nije mogao tako dobro kao on da pokaze iluzornost i opasnosti izvesnih oblika gnosticizma i „prirodne“ mistike zasnovane na psihotehnickim metodama: brkanja nestvorene Svetlosti (koja dolazi od Boga) i stvorene svetlosti intelekta (koja je samo njen odraz), samoobozenja putem identifikacije sustine coveka i sustine Boga, unutrasnjeg mira koji je cesto samo jedan oblik „kvijetizma“, rastvaranja ljudske licnosti u „nepokretnom okeanu nadlicnog
4

Apsoluta“, prenebregavanja nespojivosti meditacije (opustanja) i molitve (krajnje napetosti). Za oca Sofronija, „vidjenje nestvorene Svetlosti je neraskidivo vezano za veru u Bozanskost Hrista“. Vidjenje potice od te vere i potvrdjuje je. Brojni su sledbenici Genona, sintoisti, budisti i drugi gnostici koje je Hristos obratio posredstvom oca Sofronija. Ocigledno, Vaskrs 1924. oznacava prekretnicu na putu oca Sofronija. Kako je sam rekao, Sveti Duh je „izlio u njegovo srce nadahnuce koje ga vise nikad nece napustiti“. On mu je dao „bezumnu smelost“ neophodnu da bi se bilo hriscaninom. Poceo je novi zivot. Potpuno se prepustio molitvi, „zivom susretu nase stvorene licnosti sa bozanskom Licnoscu“. Osetio je da stoji pred radikalnim izborom: ili biti usinovljen od strane Boga Oca, ili ostati u tami nebica. „Nema srednjeg resenja“, smatrao je. U njegovom srcu strahovito su se sukobile ljubav prema Hristu i njegova strast umetnika koja ga je „posedovala kao roba“. Posle vise meseci unutrasnjih razdiranja, on, poput Avraama spremnog da zrtvuje ono sto mu je najdraze, napusta slikarstvo. Pun zelje da svoj zivot posveti Bogu, otac Sofronije stupa tada u Institut svetog Sergija koji tek sto je otvoren. Ali, studije ga ne zadovoljavaju. On nalazi da se tamo manje govori o Bogu, a vise povodom i oko Njega. Sve do kraja svog zivota on ce zadrzati kritican stav prema akademskoj teologiji. Iako korisna u istorijskom zivotu Crkve, teoloska nauka, prema njemu, nema znacaja niti u pitanjima licnog spasenja, niti kada je rec o istinskom poznanju Boga. Razlog: „Ona daje samo intelektualno razumevanje, ali ne uznosi realno u sferu bozanskog Bica“. Za oca Sofronija, vernog ucenika svetog Siluana, „hriscanstvo nije nikakva doktrina, Nego zivot“, pa zato teologija ne treba da bude spekulativno upraznjavanje, nego „stanje bica nadahnutog Bozijom blagodacu“. Poznavanje, pak, Boga ne treba da je znanje odredjenih podataka, Nego „egzistencijalno iskustvo zajednice sa Bogom“. Primat egzistencijalnog iskustva, medjutim, ne iskljucuje neophodnost, cak bitnu, jedne snazne dogmatske svesti. Kao sto pise otac Sofronije, „pravilan zivot je uslovljen tacnim shvatanjem Hrista i Svete Trojice. I obrnuto, svako odstupanje od istine u nasem unutrasnjem zivotu iskrivljuje i nasu dogmatsku perspektivu“. Godine 1925. otac Sofronije odlazi na Svetu Goru. On postaje monah u ruskom manastiru svetog Pantelejmona. Za njega je monastvo, prema recima Teodora Studita, koga cesto navodi, „treca blagodat“, nebeski zivot na zemlji, duhovno srce Crkve. On ubrzo stice blagodat neprestane molitve, „dar Boziji, koji je vezan za jedan drugi dar: pokajanje“. Ispunjen i preobrazen molitvom, on postaje molitva, postaje zastupnistvo. Monah je za njega ikona Majke Bozije. On je taj koji se moli za citav svet, u skladu sa carskim i prorockim svestenstvom Melhisedeka. Ono je univerzalno, dostupno svim hriscanima, duhovno iznad jerarhijskog svestenstva po cinu Aronovom. Na Svetoj Gori otac Sofronije je doziveo i iskustvo gubitka blagodati. Obelezen „zakonom greha“, covek nije u stanju da „sacuva punocu dara bozanske ljubavi“. Ranije ili kasnije, kao zrtva sopstvenih strasti, on oseca da ga je Duh Sveti napustio u svom osetnom obliku. Jer, dovoljna je neka malenkost, jedan prost uzmah gordosti,
5

samozadovoljno zadrzavanje paznje na samom sebi, pa da se srce zatvori i duh pomraci. Pad je ponekad takav da covek zapadne u tesko uninije, duhovnu bolest koju otac Sofronije definise kao „prestanak brige za spasenje“. U odnosu na blagodat ranije primljenu, ovo stanje u kome nas Bog napusta moze biti dozivljeno kao pravi „pakao“, strepnja, osecaj ugrozenosti, bol blizak onome koji je osecao Hristos u Getsimaniji i na Golgoti. Da bi se povratila blagodat, to jest da bi se nase bice preobrazilo izbavljajuci se strasti, potrebna je izvesna askeza, izvesna unutrasnja borba, „proces potpunog umanjenja“ kojim izrazavamo zelja da u potpunosti sledimo Hrista, da Mu postanemo savrseno slicni. „Ljubav Hristova je blazenstvo sa kojim se nista na ovom svetu ne moze uporediti“, pisao je otac Sofronije. „Ali, istovremeno, biti voljen od Hrista znaci piti iz Njegovog pehara. Ljubav Boga je kenoticna. On nam zapoveda da Ga volimo sve do mrznje prema sebi.“ Nezasluzen dar blagodati, bogoostavljenost, ponovo zadobijanje blagodati. Za oca Sofronija se celokupan duhovni zivot sastoji u ovom trostrukom kretanju. On sam nikada nece prestati da zivi „istovremeno i mrak sopstvene smrti i nadu u Boga koji nas spasava“. Ovo osciliranje izmedju pakla i svetlosti, ovo paradoksalno stanje u kome je dusa cas uznesena do neba, cas survana u tmusu paklenih nizina, obelezice njegov dugi put „kroz oluje“, i postace jedan od kljuceva njegove duhovnosti. Iz ovog vatrenog iskustva, medjutim, otac Sofronije nece izvuci pravu korist sve do onog najveceg dogadjaja u njegovom zivotu, kada je, 1930, sreo blazenog starca Siluana. On, istancani intelektualac i zaljubljenik u metafiziku, bez oklevanja se sklupcao uz noge ovog prostog coveka, seljackog porekla i gotovo nepismenog. Blizak bestrascu, ziveci na najvisim stupnjevima ljubavi prema neprijateljima, starac Siluan je poznavao najekstremnija duhovna stanja: ocajnicko vidjenje svoje vecite otudjenosti koje kao bleskom munje biva zamenjeno vidjenjem Hrista u blestavoj Svetlosti. Oko 1905. godine, u vreme kada je Ajnstajn najavljivao naucne revolucije XX veka svojom teorijom relativiteta, sveti covek je od Hrista primio reci spasenja za nase vreme: „Drzi svoj um u adu i ne ocajavaj“. Za oca Sofronija ovaj poziv na stalno samoosudjivanje jeste najsavrseniji izraz kenotickog puta Hristovog, najsigurniji i najneposredniji nacin da se dostigne savrsenstvo. Kada se sagnemo kao nedostojni Boga, osudjujuci sami sebe na vecite muke pakla - mi u sebi iskorenjujemo svaku strast i cinimo svoje srce smirenim i slobodnim da primi bozansku ljubav. Jer, kao sto je otac Sofronije formulisao ucenje starca Siluana, „jedno je asketsko smirenje, a sasvim drugo Hristovo smirenje“. Prvo, relativno, sastoji se u tome da sebe vidim „gorim od svih“. Ono je plod uzasne borbe protiv pomisli. Drugo, pak, apsolutno, jeste „atribut bozanske ljubavi koja se daje neograniceno“. Ono je delovanje u nama Duha Svetoga, kada celokupnog Adama dozivljavamo kao sebe same. Starac Siluan je pocinuo u Gospodu 24. septembra 1938. Iduceg proleca otac Sofronije je otisao da zivi kao pustinjak u jednoj keliji na Karulji, u srcu svetogorske „pustinje“. Trebalo je staviti na probu vernost svoje ljubavi prema Ocu, probuditi poznavanje bozanske stvarnosti, ali pre svega dovesti do kraja sopstveno pokajanje i
6

kenozis. Tamo, u samoci, doziveo je on trenutke ciste molitve, licem u lice sa Bogom, bez slika ili misli koje rasipaju paznju. Um (pa cak i telo) potpuno je sabran u srcu, dok je duh odveden u bezimeni svetli beskraj bozanske vecnosti, s one strane svake granice prostora i vremena. Medjutim, javlja se novi paradoks: bas u trenutku kada „dozivljava prisustvo zivoga Boga u takvom stepenu da zaboravlja svet“, molitva siri njegovo srce i njegovu svest do dimenzije kozmosa. Odjeci rata dopiru cak do dna njegove pecine. Osobito nocu, vapaji napacenog covecanstva mu probadaju srce. Kao i starac Siluan, i on se moli za ceo svet, za celokupnog Adama, sa istim suzama kao da se radi o njemu samome. U tom placu on vidi dar Boziji, odraz molitve Hrista u Getsimaniji kada, „do smrti bese zalosna dusa njegova“, a znoj njegov bijase kao kaplje krvi koje kaplju na zemlju (Mt. 26,38 i Lk. 22,44). Tako je on ostvario duboki smisao Hristovih reci: Ljubi ... bliznjega svoga kao samog sebe. Ova zapovest, prema njemu, manje oznacava meru u kojoj treba voleti, a vise ontolosko zajednistvo ljudskoga roda, slomljeno grehom, koje treba obnoviti ljubavlju i u ljubavi. Voleti Hristovom ljubavlju znaci ukljuciti u svoje licno postojanje zivot celokupnog covecanstva, znaci uzeti na sebe sve zlo sveta kao sopstveno zlo. „Moliti se za ljude znaci prolivati svoju krv“, govorio je starac Siluan. Takva jedna molitva, medjutim, ne ide sama od sebe. Kao dar Duha, ona pretpostavlja savrseno pokajanje. Bitna jer je spasonosna, ona je takodje pogodjena bespomocnoscu. Jer, kao sto kaze otac Sofronije, „nista i niko ne moze lisiti coveka njegove slobode da poklekne pred zlom, da mrak pretpostavi svetlosti. Ljudi sami grade svoj pakao“. A najgori pakao, najveci greh - jeste rat. Sta moze hriscanin protiv prokletstva? U vreme kada, od Irske preko bivse Jugoslavije i Bliskog Istoka, pa sve do Kavkaza, fanatizmi svih vrsta, verski, nacionalisticki i etnicki, natapaju krvlju zemlje starog hriscanstva, vise nego ikada treba da se setimo dvostruke poruke starca Siluana i oca Sofronija: najpre, sveopstosti ovaplocenog Slova Bozijeg - „Ja ne poznajem ni grckog, ni ruskog, engleskog, srpskog Hrista“, rekao je otac Sofronije. „Hristos je za mene sve, suprakozmicko Bice. Cim Njegovu licnost ogranicimo, spustajuci je, na primer, na nivo raznih nacionalnosti, gubimo sve i padamo u tamu“, i, sa druge strane - ljubavi prema neprijateljima. Za oca Sofronija, to je ni manje ni vise nego ugaoni kamen Jevandjelja, jedini lek svim nevoljama, vrhunski kriterijum i neophodni kriterijum prave vere, istinskog sjedinjenja s Bogom, istine u Crkvi. Ko ima snagu za ljubav prema neprijateljima poznaje Hrista u duhu i istini. Ko je, naprotiv, jos uvek nema, zarobljenik je smrti, jos uvek nije „pravoslavan“, to jest jos uvek ne poznaje Boga „onakvog kakav jeste“. Po cemu se konkretno prepoznaje ljubav prema neprijateljima? Po tome da covek vise voli da bude ubijen nego da ubije, kaze otac Sofronije. „Ne treba da ubijamo neprijatelje, nego da ih pobedimo ljubavlju. Treba uvek imati na umu da apsolutno zlo ne postoji, da je jedini apsolut bespocetno dobro. Zapovest da se ne protivimo zlu (Mt. 5,39) jeste najefikasniji oblik borbe protiv zla“. Boriti se silom - znaci jedno nasilje zameniti drugim, podrzavati dinamiku zla. Pobeda postignuta silom uvek je sramotna po covecanstvo. Po svojoj prirodi, ona ne moze trajati vecno. Pobeda
7

mucenika i svetih je, naprotiv, istinska slava. Ona ostaje u vekove vekova. Dokaz je i nedavna istorija Rusije, za koju otac Sofronije nikada nije prestajao da se moli. Ta istorija, u njegovim ocima, ima jasno paradoksalni karakter: patnje, zlocini i beskrajne drame na zemlji, a zetve svetih na nebu i u Crkvi! „Nema u Bogu tragedije, - govorio je. Tragedija postoji samo za coveka ciji pogled nije u stanju da zadje za predele ove zemlje. Hristos je ziveo tragediju celog covecanstva, ali u Njemu samom nije bilo ni traga tragedije“, vec samo nesagledivi mir ... 1941. godine otac Sofronije je rukopolozen za svestenika u manastiru svetog Pavla. Godinu dana kasnije, on je uzdignut do dostojanstva duhovnika i). Od tog trenutka, kod njega ce se ispovedati monasi vise manastira. Bio je to pocetak duhovnog ocinstva koje ce se neprestano prosirivati, posebno nakon njegovog odlaska u zapadnu Evropu. Ironija sudbine ili promisao: on, koji je bio oficir u trupama za kamuflazu i koji je trebalo da ono vidljivo ucini nevidljivim, sada je radio da nevidljivo postane vidljivo za hiljade njegovih ceda. Da, otac Sofronije je bio istinski starac, Hristov covek koji se stara da otelovi Slovo u istoriji i kozmosu, da istoriju i kozmos preobrazi u Svetlosti Slova; covek tisine kroz kojega govori samo Slovo, koji nas radja za nas same i za zivot u Hristu, jer ima rec koja je nadahnuta; covek reci, plamene kao u psalmopevca, sposoban da ravnopravno razgovara sa svim i svakim, od deteta do najucenijeg filozofa ili prostog radnika; covek-molitva, koji svoju prvu misao daruje Bogu, i od Njega dobija odgovore na hiljadu i jedno pitanje svojih posetilaca; covek duhonosac, koji ume da cita srca, da ucestvuje u njihovoj radosti i njihovim patnjama, da ih otvori za dejstvo blagodati. Razgovarati sa ocem Sofronijem znacilo je ponovo biti neodoljivo doveden u pokret, u prevazilazenje: od psiholoskog ka duhovnom, od neizbeznih detalja i nedostataka svakodnevnog zivota do „jedino potrebnog“, od naseg majusnog „ja“ do kozmickih dimenzija sveopsteg Adama, od logike ovoga sveta do „obratne perspektive“ Jevandjelja. Krajem 1943., pokoravajuci se jednoj staroj molbi svetopavlovskih monaha, otac Sofronije napusta Karulju da bi se nastanio u pustinjskoj keliji Svete Trojice, blizu Novog skita. Uslovi za zivot su bili veoma nepovoljni, jer je usamljena pecina sa svojom crkvicom bila izlozena stalnom pronicanju vode. Zdravlje oca Sofronije nije izdrzalo, i posle dve godine morao je da odustane. Proveo je neko vreme u Skitu svetog Andreja, koji pripada Vatopedskom manastiru. U to vreme on je osetio unutrasnju neophodnost da sa duhovnim iskustvom starca Siluana upozna svet. Bolestan, uznemiravan u svom molcanistvu antislovenskom klimom koja je vladala na Svetoj Gori, on napusta Atonsko poluostrvo da bi se februara 1947. nastanio u Francuskoj. Godinu dana kasnije objavljuje spise starca Siluana. Propratio ih je veoma dubokom analizom njegovog zivota i njegove misli. Jer, primljene odozgo, „reci zivota vecnoga“ starca Siluana su tako jednostavne, tako prozirne, da njihova teoloska dubina, visok stepen duhovnog savrsenstva koji svedoce, izmicu najvecim umovima epohe. Prevedena od tada na bezbrojne jezike, knjiga Starac Siluan je postala klasicno delo pravoslavne asketske literature. Za oca Emilijana, igumana svetogorskog manastira Simonopetra, ona sadrzi „jedno novo Dobrotoljublje“. Uvidi
8

oca Sofronija i njegovo svedocanstvo donose svoje plodove. 1988. godine Carigradska patrijarsija je kanonizovala starca Siluana. Zrtva bolesti, nedovoljno oporavljen posle jedne teske operacije 1951. godine, otac Sofronije ne moze da se vrati na Svetu Goru gde se, kao posledica hladnog rata, situacija osetno pogorsala za monahe slovenskog porekla. Ostaje mu, dakle, ona minijaturna Rusija u emigraciji, Sant Zenevjev de Bua pored Pariza. Privuceni duhovnim zracenjem njegove licnosti, oko starca su se brzo okupili brojni ljudi koji su pripadali najrazlicitijim sredinama. Posto je u Francuskoj uzalud trazio pogodnije mesto za razvoj jedne vrste zajednickog duhovnog zivota, otac Sofronije 1959. godine odlazi u Englesku, zajedno sa sacicom najblizih sledbenika. Grupa se nastanjuje u selu Eseksu, u napustenom parohijskom domu. Tako je rodjen Manastir svetog Jovana Pretece, kome je bila posvecena prva crkvica, ukrasena ikonama oca Grigorija Kruga. Jos prekjuce opsteziteljni monah, juce pustinjak, a sada starac usred sveta: put oca Sofronija je izuzetan. U Engleskoj, svi njegovi napori bice usredsredjeni na to da stvori jednu „duhovnu porodicu“, objedinjenu u ljubavi i trazenju „jedino potrebnog“. Onome ko je upoznao manastir oca Sofronija sama po sebi se namecu poredjenja sa mistickim duhom svetog Sergija, i jos vise - svetog Nila Sorskog. Kao i ovaj poslednji, uprkos svojoj uzdrzanosti prema akademskoj teologiji, on obraca veliku paznju intelektualnim aktivnostima. Kao i kod njega, postovanje jedinstvenosti svake licnosti preteze nad postovanjem propisa. Jedinstvo manastira ne obezbedjuje tipik, nego zelja i puna svest da treba ziveti u Duhu Hristovom. Smisao postu daje ne postovanje spoljasnjih propisa u ishrani, nego unutrasnja borba protiv pomisli i paznja usredsredjena na zivot Svete Trojice. Askeza nije cilj za sebe, ponavljao je starac, nego sredstvo da se oslobodimo od greha, da ocistimo svoje srce, da primimo blagodat, primerimo svoju volju volji Bozijoj, „da steknemo ljubav koju od nas trazi Hristos“. Velika opasnost od jednog pravila, kako u manastirskom zivotu tako i uopste, sastoji se u tome sto coveka moze da navede da se uskladi sa formom i da zavrsi tako sto ce u sebi razviti „dardanelsku svest“, suvise tesnu da bi mogla obuhvatiti „nadkosmicku velicanstvenost Hrista“. Jedino pravilo koje uvek vazi jeste Hristos, a sa Njim bas nikada covek ne moze biti „uskladjen“. Pred Njim nase pokajanje na zemlji ne moze imati kraja. Vreme u Manastiru svetog Jovana Pretece podeljeno je na obed, rad i osobito molitvu: liturgiju i prizivanje imena Bozijeg. Za oca Sofronija, liturgija nije samo „delo poboznosti, nego delatno sagledavanje Bogocoveka, Pasha Gospodnja koja je stalno prisutna medju nama“. On je govorio: „Ako je spasenje u Hristu jedinstveni pravi cilj naseg zivota, onda sve sto cinimo moze da postane cin molitve. Nasa svakodnevnica treba da postane neprekinuta liturgija“. Duhovni temelj manastira ce, naravno, biti ucenje svetog Siluana. Nema tu traganja za nekim posebnim mistickim stanjima i uzvisenim sagledavanjem, nego postoji jednostavni evharistijski zivot, jevandjelski zivot, uz hodjenje za Hristom „svuda kuda i On ide“ (Dela ap.). Ako je cilj jasan - raditi za svoje spasenje, biti obozen - onda su jasna i sredstva: postaviti Hristove zapovesti kao jedini i
9

nepromenjivi zakon postojanja. Za oca Sofronija, kome je sveti Grigorije Palama veoma blizak, zapovesti nisu eticke norme, nego bozanske energije, odraz vecnog Zivota na zemlji. „Drzeci se Hristovih zapovesti, mi Mu postajemo organski slicni“, govorio je. „Njegov zivot postaje nas zivot, Njegova svest nasa svest, Njegove misli nase misli.“ Zapovesti Hristove koje u ovom svetu otvaraju vrata nebeska, otac Sofronije je sazeo u jednu jedinu liturgijsku formulu koju je cesto ponavljao: „Trudite se da provedete dan svoj bez greha. Bez greha, sto ce reci sveto, ne povredjujuci bliznjega, mireci se sa njegovim eventualnim nedostacima, potpuno i napregnuto osecajuci stalno i nevidljivo prisustvo Boga, ovde i sada. Pazite da u vasim zivotima ne bude nicega sto ne izvire iz licnosti. Starajte se da zivite kao da treba da date odgovor za svaki pokret vaseg srca i vaseg uma. Neka vas duh danju i nocu prebiva tamo gde se nalazi Hristos“. Takav unutrasnji stav pretpostavlja neprestanu borbu protiv strasti i njihovih kosmickih energija: pomisli. Otac Sofronije je svoja duhovna ceda vezbao upravo u ovoj kulturi duha, istinskoj „nauci nad naukama“, za koju se diploma ne dobija na ovome svetu. Treba da se trudimo da zivimo bez greha, da uzmemo na sebe slabosti drugih. Jednostavan i dubok, za oca Sofronija je ovaj duhovni program bio i put ka jedinstvu hriscana. „Neka svako, tamo kuda ga je Bog smestio, nastoji da stekne Duha Svetoga, a Bog ce uciniti ostalo“. Iz vise razloga otac Sofronije nije verovao u institucionalni ekumenizam, ali je svojom gostoljubivoscu i ljubavlju davao primer ekumenizma srca. Dokaz je oko hiljadu gostiju, medju kojima veliki broj nepravoslavnih, koji svake godine borave u manastiru. Lakim naturalistickim akcentom svoje ikonogrfije, brigom da liturgiju sluzi na mesnim jezicima, uklapanjem Isusove molitve u ciklus bogosluzenja, znacajnim prevodilackim radom svojih ucenika, svojim razgovorima i prijateljstvima sa nepravoslavnim hriscanima, otac Sofronije je bio, da ovde preuzmemo izraz Olivija Klemana, istinski „prevoznik“ izmedju hriscanskog Istoka i Zapada, jedan od velikih svedoka sveopstosti pravoslavlja. Nakon dosta teskih pocetaka, u okolini koja je u isto vreme bila i indiferentna i sumnjicava, Manastir svetog Jovana Pretece je polako rastao da bi danas brojao nekih dvadeset pet monaha i monahinja poreklom iz dvanaest razlicitih naroda. 1965. godine on postaje stavropigijalni manastir Carigradske patrijarsije. Vracajuci se svome nekadasnjem talentu i zanimanju, otac Sofronije otvara ikonografski atelje: uz pomoc monaha, i osobito monahinja, on freskama ukrasava trpezariju i novu crkvu, posvecenu svetom Siluanu. On pise knjige i brojne clanke. Uz nekoliko clanaka po casopisima, na srpskom jeziku su do sada izasle knjige Starac Siluan i Vidjenje lica Bozijeg. Monah, pustinjak, svestenik, duhovnik i duhovni otac, osnivac manastira, ikonopisac, crkveni himnograf, pisac, „misionar“ - brojne su harizme oca Sofronija. Visestruka, njegova licnost je bila i duboko paradoksalna. Jer, njegov duhovni zivot je bio kao „vod visokog napona“ izmedju Getsimanskog vrta i gore Tavor. Njegova apostolska delatnost je u celini bila razapeta izmedju nova i vetera. Bio je naslednik svetog Irineja Lionskog u njegovoj borbi protiv gnosticizma i njegovoj
10

„rekapitulativnoj“ viziji celokupnog Adama, ucenik svetog Makarija Egipatskog u njegovom shvatanju blagodati, blizak svetom Maksimu Ispovedniku u njegovoj dvostrukoj prirodi askete i metafizicara, svojim postovanjem ucitelja i svojom autobiografskom crtom brat svetom Simeonu Novom Bogoslovu, sledbenik svetog Palame u svom pristupu nestvorenoj Svetlosti i zapovestima Hristovim, cedo duge ruske tradicije kenotickog Hrista. Buduci sve to, otac Sofronije je potpuno prozet predanjem Crkve. Ali, u isto vreme, za njega to predanje nikad nije bilo sinonim ponavljanja i konzerviranja. On se nije kolebao ni da uvede nove simbole (zemlja u centru vaseljene, nad kojom se dize jedan vizantijski krst) i ikonografske novosti (Juda, koji napusta Tajnu veceru). Predanje znaci stvaralastvo u Duhu i mora se licnosno usvojiti. Otac Sofronije je, da upotrebimo njegov sopstveni izraz, „usao u tisinu i Svetlost vecnosti“ 11. jula 1993. Bio je u svojoj 97. godini. „Kako je moguce da se sjedine duh, podobije Apsoluta i zemlja?“, pitao se. Celog svog zivota, on je stajao pred tajnom coveka, cistog i slobodnog „duha“ u telu koje je potcinjeno kosmickim silama. Moze se reci da je ovu tajnu otac Sofronije ziveo celim svojim bicem, sve do kraja. Svi koji su ga videli pred smrt bili su iznenadjeni kontrastom izmedju krajnje slabosti njegovog tela, kojim vise nije bio u stanju da upravlja, i plamene zivahnosti njegovog duha. Kako rece jedan od njegovih bliskih: „Plamen Duha je sagoreo u njemu i poslednju cesticu materije“. Maksim Eger

PRVI DEO O MOLITVI MOLITVA - NEPRERSTANO STVARALASTVO Molitva je neprestano stvaralastvo, uzvisenije od svake druge umetnosti ili nauke. Putem molitve mi dolazimo u dodir sa Bespocetnim Bicem. Drukcije receno, zivot Samo-postojeceg Boga ulazi u nas tim kanalom. Molitva je cin najvise mudrosti, vrline i lepote nad lepotama. Ona je sveti zanos naseg duha. Ali, putevi ovog stvaralastva su slozeni. Hiljadama puta se moze doziveti i plameno stremljenje k Bogu, i ponovljeno otpadanje od Njegove Svetlosti. Cesto i na razlicite nacine osecamo kolika je nesposobnost naseg uma da se uznese ka Njemu; ponekad cemo stajati na ivici neceg sto lici na bezumlje i sa bolom Mu ispovedati svoje placevno stanje: „Ti si mi dao zapovest da volim, i ja je primam celokupnim svojim bicem; ali evo, u sebi samom ne nalazim silu te ljubavi... Ti si Ljubav; dodji sam i useli se u mene, i izvrsi u meni sve sto si nam zapovedio, jer Tvoja zapovest uveliko prevazilazi moje moci... Iznurio se moj um u naporu da Te postigne. Moj duh ne moze da pronikne u tajne Tvog zivota... Hteo bih da u svemu tvorim volju Tvoju, ali moji dani izmicu u bezizlaznim protivrecnostima... Plasim se da Te ne izgubim zbog zlih misli koje mi ispunjavaju srce, i taj me strah razdire... Dodji vec jednom i spasi mene koji
11

tonem, kao sto si spasao Petra kada se osmelio da Ti podje u susret po morskim talasima“ (up. Mt. 14,28-31). Ponekad nam izgleda da je delovanje molitve suvise sporo, nesrazmerno kratkoci naseg postojanja; i vapaj se izvija iz grudi: „Pozuri!“ Desava se da se na nas poziv On ne odaziva bas odmah. Kao neki plod na drvetu, On nasu dusu ostavlja da je zeze sunce, da podnosi udare ledenih i vrelih vetrova, da se muci zedju i da podnosi potok kisa. Ali, ako izdrzimo i ne ispustimo iz ruku krajeve Njegovog ogrtaca, docekacemo i blagotvorne posledice. Neophodno je da prebivamo u molitvi sto je moguce duze, ne bi li Njegova nepobediva sila pronikla u nas i ucinila nas sposobnim da se suprotstavimo svim razornim uticajima. Kada ova sila naraste u nama, onda prosijava i radost nade u konacnu pobedu. Molitva neizostavno obnavlja u nama ono Bozanstveno disanje koje je „Bog udahnuo u lice Adama“, blagodareci kome je „Adam postao ziva dusa“ (Post. 2,7). Molitvom preporodjen, nas duh pocinje da se divi velikoj tajni Postanja. Mocna bujica ushicenja zapljuskuje nas um: „Bice! Kakva predivna tajna... Kako je ono moguce?. Divan je Bog, i tvorevina Njegova je divna“. Mi dozivljavamo ono sto je Hristos izrazio rekavsi: Ja dodjoh da zivot imaju i da ga imaju u izobilju (Jn. 10,10). Izobilje! I zaista je to tako. Ali uvek iznova o jednom te istom: ovaj je zivot paradoksalan, kao sto je paradoksalno i celokupno ucenje Gospoda: Ja dodjoh da bacim oganj na zemlju, i kako bih zeleo da se vec zapalio (Lk. 12,49). Svi mi, sinovi Adama moramo proci kroz ovaj nebeski plamen koji sazize korene smrtonosnih strasti. Inace necemo videti ovaj Oganj pretvoren u Svetlost novog zivota; u nasem padu, gorenje prethodi prosvecenju, a ne obrnuto. Dakle, blagoslovimo Gospoda i za sazizuce dejstvo Njegove ljubavi. Mi jos mnogo toga ne znamo. Pa ipak, makar i samo delimicno (1.Kor. 13,9), i nama je danas otkriveno, da za nas nema drugog puta, sem da postanemo sinovi vaskrsenja (Lk. 20,36), sinovi Boziji, da bismo carevali zajedno sa Jedinorodnim. Ma kako da je bolan proces naseg obnavljanja, ma kroz kakve muke, pa cak i agoniju nas Bog provodio - sve ce se na kraju pokazati blagoslovenim. Ako sticanje naucne erudicije zahteva dugogodisnji, napregnut rad, sticanje molitve zahteva jos neuporedivo vise. Kada Jevandjelje i Poslanice postanu nasa svakidasnja stvarnost, pocecemo da uvidjamo koliko su naivne bile nase predjasnje predstave o Bogu i zivotu u Njemu. Tajanstvena je Premudrost datog nam Otkrivenja: ono daleko prevazilazi sve sto covek moze da zamisli. Sto oko ne vide i uho ne cu, i u srce coveku ne dodje, ono pripremi Bog onima koji ga ljube (1.Kor. 2,9). Cak i najmanji dodir Bozanstvenog Duha pokazuje se kao slava, neuporediva sa sadrzajem zivota bez Boga. Prava molitva, ona koja nas sjedinjuje sa Svevisnjim, nije nista drugo do svetlost i sila koji se na nas spustaju sa nebesa. Po svojoj sustini ta molitva transcendira plan naseg postojanja. U ovom svetu za nju nema izvora energije. Ako se ja dobro hranim kako bi moje telo bilo snazno, onda plot trazi svoje, i to sve vise i vise: njoj nije do
12

molitve. Ako smirujem plot preteranim postom na neko vreme u bolnom uzdrzanju, stvaram povoljnu podlogu za molitvu, ali zatim telo zanemoca i odbija da sledi za duhom. Ako besedim sa dobrim ljudima, desava se da osecam dusevno zadovoljstvo, ponekad sticem novo psihicko ili intelektualno iskustvo, ali veoma retko i impuls ka dubokoj molitvi. Ako sam dovoljno obdaren za ozbiljan naucni rad ili za umetnicko stvaranje, moj uspeh ce biti povod za sujetu, i u tom slucaju postaje sasvim nemoguce naci duboko srce - mesto duhovne molitve. Ako sam bogat i zauzet mislima kako da iskoristim vlast vezanu za bogatstvo, ili mogucnost da ovaplotim neke od svojih ideja, ili da zadovoljim svoje estetske i dusevne zelje - moja dusa ne uzlazi ka Bogu, onakvom kakvog smo poznali kroz Hrista. Ako se udaljim u pustinju, odrekavsi se sve svoje imovine, i tada ce suprotstavljanje svih kosmickih energija paralizovati moju molitvu. I tako u beskraj. Istinska molitva Bogu istinitom jeste opstenje sa Duhom Bozijim, koji se moli u nama. On nam daje da znamo Boga. On uzdize nas duh do stanja u kome posmatra vecnost. Buduci blagodat koja nas posecuje Odozgo, molitveni cin prevazilazi nasu zemaljsku prirodu, zbog cega mu se suprotstavlja ovo prolazno telo nesposobno na uzmah u sferu duha; protivi se i intelekt, jer nije u stanju da obuhvati bezgranicnost buduci da ga potresaju sumnje i buduci da odbacuje sve sto prevazilazi njegovu moc shvatanja. Molitvi se protivi i drustvena sredina u kojoj zivimo, koja ima druge ciljeve, dijametralno suprotne molitvi. Molitvu ne podnose zlobni duhovi. Ali, samo ona, molitva, moze da izvuce vestastveni svet iz njegovog pada, prevladjujuci njegovu inerciju i mrtvilo velikim naprezanjem naseg duha u sledovanju zavetima Hrista. Tezak je podvig molitve. Menjaju se stanja naseg duha: ponekad molitva u nama tece kao mocna reka, ponekad se srce sasvim osusi. Ali, neka svako opadanje molitvene snage bude sto je moguce krace. Molitva cesto znaci saopstavati Bogu nase tesko stanje: nemoc, klonulost duha, sumnje, strahove, potistenost, ocajanja - jednom recju, sve sto je vezano za uslove naseg postojanja. Saopstiti, ne trazeci bogatih izraza, pa cak ni logicke doslednosti... Cesto ovaj nacin obracanja Bogu postaje pocetak molitve - razgovora. Ponekad cemo biti zapljusnuti talasima Bozije ljubavi, koju u svojoj naivnosti shvatamo kao nasu ljubav prema Njemu. Tako je bivalo sa mnom: nisam se usudjivao da mislim kako beskonacno veliki Tvorac svega moze da obrati Svoju paznju na mene, nistavnog i gnusnog. Govorio sam: „O, kad bi bilo moguce da i Ti mene ljubis kao sto ja volim Tebe... Primecujes li kako moje srce danonocno zudi za Tobom? Sagni se k meni; pokazi mi Svoje Lice; ucini da budem onakav kakvim Ti sam zelis da vidis Svoje stvorenje; onakvim, kakvog Ti, Svesveti, mozes da prihvatis i volis...“ Ja zaista nisam znao sta govorim (Lk. 9,33); nisam mogao ni da pomislim da se to On sam molio u meni. Posmatranje svetosti i smirenja samog Boga zapanjuje dusu, i ona Mu se sa velikim strahopostovanjem poklanja u ljubavi. Takva molitva ponekad prelazi u vidjenje nestvorene svetlosti. Kako bismo prepoznali darove koji dolaze od Boga, On nas, posle posete,
13

privremeno napusta. Cudan je osecaj bogoostavljenosti. U mladosti, ja sam bio slikar (bojim se da slikar ni do danas nije sasvim umro u meni). Taj prirodni dar je prebivao u meni. Mogao sam da se iscrpljujem, da nemam snage za rad, da nemam nadahnuca, ali sam znao da je dar deo moje prirode. Medjutim, kada nas Bog napusta, oseca se neka provalija u samom bicu, a dusa ne zna hoce li se Zeljeni ikad vratiti. On je po Svojoj prirodi nesto sasvim drugo. On se sakrio, a ja sam ostao prazan, i tu prazninu tesko dozivljavam, kao smrt. Sa njegovim dolaskom upoznao sam nesto predivno, drago srcu, nesto sto prevazilazi moje najsmelije maste. I evo me ponovo u tom stanju koje mi je ranije izgledalo kao normalno, zadovoljavajuce, a sada me uzasava: izgleda mi suvise zivotinjski, marveno... Bio sam uveden u dvore velikog Cara; znao sam da sam Mu rodjak, a evo sada opet nisam nista vise do obican beskucnik, lutalica. Kroz ovu smenu stanja mi poznajemo razliku prirodnih darova i onih koji dolaze kao blagoslov Odozgo. Kroz pokajnicku molitvu bio sam udostojen prve posete; ponovo kroz molitvu, ovoga puta jos vatreniju, nadam se da cu Ga vratiti. I zaista: On dolazi. Cesto, uobicajeno cak, On menja nacin Svog dolaska. Tako postajem sve bogatiji saznanjima u planu Duha: bilo u patnji, bilo u radosti - ja rastem. Uvecava se moja sposobnost da prebivam u ranije nepoznatoj sferi sve duze i duze. Stani cvrsto svojim umom u Bogu i neizbezno ce doci trenutak kada ce besmrtni Duh dodirnuti srce. O, taj dodir Svetoga nad svetima! On se ne moze uporediti ni sa cim; on uzdize nas duh u oblast netvarnog Bica; ranjava srce ljubavlju koja ne lici na ono sto ljudi obicno podrazumevaju pod tom recju. Svetlost te ljubavi se izliva na svu tvorevinu, na ceo ljudski svet kroz njegovo hiljadugodisnje trajanje. Ova ljubav se moze osetiti fizickim srcem, ali je po svom rodu duhovna, netvarna, jer ishodi od Boga. Zivotvorni Duh Boziji nas posecuje onda kada prebivamo u stanju smirene otvorenosti za Njega. On ne vrsi nasilje nad nasom slobodom; On nas okruzuje Svojom neznom toplotom; On nam se priblizava tako tiho da u pocetku mozemo i da Ga ne primetimo. Ne treba ocekivati da Bog u nas prodre silom, bez nase saglasnosti. O, ne: On postuje coveka, smiruje se pred njim. Njegova je ljubav smirena; On nas ne voli sa visine, nego kao nezna mati svoje bolesno cedo. Kada Mu mi otkrivamo srce, primecujemo neodoljivo osecanje da nam je On „srodan“, i dusa se poklanja pred Njim raznezena i puna ljubavi. Bozanska ljubav, koja i jeste dubinska priroda zive vecnosti, ne moze a da ne strada u ovom svetu. Srcu koje je omeksano podvigom i blagodatnim poscenjem biva dopusteno da, makar i samo delimicno, zivi ljubav Hristovu koja obuhvata svu tvar u beskonacnom sapatnistvu sa svime sto postoji. Sada sam ja zarobljenik Hrista Boga. Uvideo sam da sam bio izveden iz nistavila: covek je po svojoj prirodi nistavilo. Ali, bez obzira na to sto smo, mi od Boga ocekujemo sazaljenje i uvazavanje. I gle, Svemoguci nam se otkriva u Svom neopisivom smirenju. Takvo vidjenje raznezuje dusu, ushicuje um, i mi se i nesvesno preklanjamo pred Njim. I ma koliko tezili da Mu se upodobimo u smirenju, uvek ostajemo nemocni da dostignemo Njegovu apsolutnost.
14

Smirenje Hristovo je svepobednicka snaga. U svom kenozisu (ispraznjenju, umanjenju) i svom sluzenju nama, ono ne zna za ponizenje: ono postojano biva bozansko-velicanstveno u svojoj sustini. Izrazeno nasim recima ono ce uvek izgledati protivrecno. Smirenje je atribut Bozanske Ljubavi koja u svojoj otvorenosti prema tvorevini krotko prima rane od nas, Njime stvorenih. Vidjenje Boga postavlja coveka pred neophodnost da se unutrasnje odredi prema Njemu. Po svojoj sustini, svaki nas cin nas ili priblizava Bogu, ili nas od Njega udaljava. Otuda se i svaki poduhvat obavlja u strahu koji se zove Boziji. Dusa se boji ne samo dela koje ocigledno ne bi bilo dobro, nego i misli koja bi mogla da razalosti Duha Svetoga, koga je zavolela. Rastojanje izmedju nas i Boga je neizrecivo veliko. Mi sami vidimo koliko smo nedostojni Svetoga nad svetima; srce je ozalosceno zbog mucnog saznanja da je toliko siromasno. Mi ne shvatamo odmah da je bas ta pojava znak priblizavanja Bogu. Prva zapovest blazenstva - Blazeni siromasni duhom - kao da organski vodi u sledece faze: placu, krotosti, gladi i zedji za pravdom, milosrdju, cistoti srca, prvom zivom dozivljavanju naseg bogosinovstva. Sve to nas vodi ka bolnom konfliktu sa svetom strasti, ka razlazu sa svima onima koji ne traze Carstvo istine, ka progonima, zlostavljanjima, izrugivanjima na nas racun. Kad suprotstavljanje hriscanskog duha duhu ovog sveta dostigne vrhunac, zivot sledbenika Hristovog pocinje da lici na raspece, makar i na nevidljivom krstu. To je strasno, ali i spasonosno vreme: kroz unutrasnje patnje, cesto vezane i za spoljasnje sklonosti, nas duh savladjuje strasti, mi odolevamo vlasti koju je svet imao nad nama, i cak pobedjujemo i samu smrt: upodobljavamo se raspetome Hristu. Naravno i na ovom visokom stupnju treba sacuvati smirenje duha. Iskustvo ce pokazati da, cim umesto osecanja „siromastva“ dodje zadovoljstvo sobom, odmah se i ova skala duhovnog uspona rusi, a nas dom ostaje pust (up. Mt. 23,38): Bog vec nije sa nama. I tako - sve dok se srce ponovo ne smiri i ne zavapi ka Njemu bolno. Na osnovu ove smene osecanja dusa moze da se priblizi tajni puteva spasenja: ona se od sada plasi svega sto je suprotno smirenju; njena molitva postaje cisca; um i srce se vise ne zanimaju nicim sporednim, ne zele nista osim Boga. Kroz molitvu citavog bica, sila novog zivota dotice onoga ko se moli. Dalje uzlazenje: pocetak poznanja nacina nezemaljskog postojanja. Nase ovozemaljsko postojanje je uslovljeno vremenom i prostorom. Ali, sta je to vreme? Moguca su najrazlicitija odredjenja: vreme je „mesto“ naseg susreta sa Tvorcem; vreme je proces aktualizacije Bozije zamisli o tvorevini: Otac moj do sada dela, i ja delam (Jn. 5,17). Stvaranje jos nije zavrseno: ...idite dok svetlost imate da vas tama ne obuzme; a ko ide po tami ne zna kuda ide. Dok svetlost imate verujte u svetlost, da budete sinovi svetlosti (Jn. 12,35-36). Svakome od nas je dodeljeno neko „njegovo vreme“; kratko, ali dovoljno da bi se steklo spasenje. Ostvaruje se stvaralacka ideja Boga: ...u Boga je sve moguce sto kaze (Lk. 1,37). Na Golgoti, umiruci, Gospod je rekao: SVRSI SE... Doci ce drugi trenutak, kada ce rec slicna ovoj biti ponovo recena. O tome pise u Apokalipsi: I andjeo... podize svoju desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji zivi u vekove vekova... da vremena vise biti nece (Otk. 10,5-6). Sve dok se nalazimo u ovom „telu greha“, pa, znaci, i u ovom svetu, nece se
15

prekidati asketska borba protiv „zakona greha“ koji deluje u nasoj ploti (up. Rim. 6,6;7,23). Videci sebe nemocnim da prevladamo ovu smrt vlastitim naporima, mi ocajavamo za svoje spasenje. Ma kako cudno to izgledalo, ali je tako: neophodno je da prodjemo kroz ovo mucno stanje; da ga prozivimo stotinama puta, kako bi se ono duboko urezalo u nasu svest. Iskustvo pakla je za nas korisno. Ova muka, ako je godinama nosimo u sebi, postaje stalni sadrzaj naseg duha, neizleciva rana na telu naseg zivota. I Hristos je sacuvao rane od eksera raspeca na Svome Telu cak i posle vaskrsenja: ...dodje Isus, i stade na sredinu, i rece im: Mir vam!... i pokaza im ruke i rebra svoja (Jn. 20,19-20). Iz iskustva paklenih muka treba da se rodi molitva za celokupni ljudski rod, za koji se molimo kao za same sebe (Mt. 22, 39). Svako nase stanje mi duhom prenosimo iz uskih okvira nase individualnosti na celo covecanstvo; na taj nacin svako nase iskustvo postaje otkrivenje o onome sto se u ljudskom rodu zbiva vekovima, te nase duhovno stapanje sa njim poprima karakter opipljive realnosti. Gospod nam je otkrio puni smisao zapovesti: Ljubi bliznjega svoga kao samog sebe u njenoj Bozanskoj bezgranicnosti. Raniji obim ove zapovesti (u Mojsijevom Zakonu) dosezao je samo do jevrejskog naroda: Ne sveti se i ne mrzi na sinove naroda svoga, nego ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe (Lev. 19,18). Hristos ga je prosirio na sve ljude, na sve vekove: Culi ste sta je kazano: Ljubi bliznjega svoga, i mrzi neprijatelja svoga. A ja vam kazem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vredjaju i gone, da budete sinovi Oca svog koji je na nebesima (Mt. 5,43-45). Jedinorodni Sin Oca nebeskog nam je dao to saznanje - kroz razgovor sa zakonikom (up. Lk. 10,27 i dalje); a i u nasem zivotu, Duhom Svetim. Sam je sve to ispunio u punoj meri, zavrsavajuci sa Getsimanijom i Golgotom. Pronicuci u duh ove zapovesti i mi se upodobljavamo Bogu. Mnogo puta sam samog sebe dovodio do ocajanja zbog svoje nesposobnosti da neprekidno prebivam u duhu zapovesti Hristovih. Tih gorkih casova sam mislio: Gospod je sam rekao da nije od ovoga sveta (Jn. 8,23). On je sisao sa nebesa (Jn. 3,13), a ja sam citavim svojim bicem upravo od ovog sveta: od zemlje, bas te koju gazim sopstvenim nogama. On „koji je na nebesima“, nije se odvojio od Oca, ziveci sa nama; i kako je moguce da ja budem TAMO GDE JE On? On je svet, a ja nisam u stanju da se iscupam iz „tela“ kosmickog Adama koji je svojim padom ceo svet pretvorio u pakao, tako da u zlu lezi (up. Jn. 5,19), a i ja zajedno sa njim. Sta znaci ne biti od ovoga sveta? Nista drugo nego „roditi se odozgo, sa neba“. Ja nisam video kraja svojoj tuzi: bilo je nemoguce odustati od trazenja jedinstva sa Njim. Osuditi sebe na razdvojenost od Njegove Svetlosti - pakao je koji me ispunjava uzasom. Tesko meni, rodjenom u gresima. Ko ce me spasti od krajnje tame, od pakla? Ko ce moju prirodu preobraziti tako da ona postane sposobna za nerazdvojnost sa Onim ko je Svetlost u kojoj nema tame? Rodjen sam u gresima. Nasledio sam neverovatno, ogromno nasledstvo: Adamov pad; pad koji je zatim vekovima umnozavan kroz njegove potomke; pad kome i ja svakog dana ponesto dodajem. I ridam kada vidim sebe takvim. I kada me moje ridanje iscrpe, kada me dovede na ivicu smrti, te bespomocno visim nad
16

bezdanom mraka, tada na neiskazan nacin dolazi k meni najistancanija ljubav iz drugog sveta, a sa njom i Svetlost. Naravno, to i jeste rodjenje odozgo; iako jos uvek nepotpuno, ali ipak - oslobodjenje od vlasti mracne smrti, ipak - pocetak besmrtnosti. Da, nama jos predstoji dugi podvig, ne bi li dar Boziji rastao u nama. I kada ovaj cudesni dar pocinje da sazreva i da svojim miomirom prodire u pore naseg „tela greha“ (Rim. 6,6), tada nas napusta strah od smrti i mi se oslobadjamo svakovrsnog „ropstva“ (up. Jev. 2,15). I u novostecenoj svetoj slobodi svima zelimo samo dobro. Na sapatnicku molitvu za ljude nadahnjuje nas ljubav Hristova; u njoj zajedno ucestvuju i dusa i telo. Podnositi muke za grehe svoga brata - postaje opstenje u izbaviteljnim patnjama Gospoda: Hristos je ... za grehe nase postradao, pravednik za nepravednike ... (On) postrada za (nas), ostavljajuci (nam) primer da (idemo) njegovim stopama (1.Pt. Z,18; 2,21). Sa-razapeti se sa Njim - to je dar Duha Svetoga. Milo je Ocu nasem nebeskom kada mi zalimo videci posrtanje nase brace. Po duhu zapovesti: Ljubi bliznjega svoga kao samog sebe, mi smo duzni da sazaljevamo jedan drugoga; neophodno je da se stvori neka vrsta uzajamnog jamstva koje nas sve sjedinjuje pred licem Boga, naseg Tvorca. U molitvenoj ceznji za spasenjem sastoji se zivotvorna sila i sveta radost. Nezemaljski, bogopodobni karakter hriscanskog zivota izrazava se time sto se u njemu na divan nacin slazu i tuga i radost, dubina i visina, proslost i sadasnjost i buducnost mnogovekovne istorije zemlje. Kao sto sunce salje svoje zrake u svim pravcima, ispunjavajuci toplotom i svetloscu celokupni prostor koji ga okruzuje, tako i Svetlost i toplota Hristove ljubavi probija sva ogranicenja, izvodeci nas duh u sferu bezgranicnosti. Koji ce pesnik naci reci dostojne da izraze blagodarnu zapanjenost zbog zivota koji nam je darovan? I umiranje se pretvara u zivot vecni - kroz vaskrsenje: ... ko izgubi zivot svoj mene radi, naci ce ga (Mt. 16,25). Zaista, zaista vam kazem: ako zrno psenice padnuvsi na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi. Koji voli zivot svoj izgubice ga, a ko mrzi zivot svoj na ovome svetu, sacuvace ga za zivot vecni (Jn. 12,24-25). Proces usvajanja ovog Otkrivenja datog coveku Odozgo izgleda nam beznadezno spor. I to ne samo u zivotu ljudskih masa, nego i u licnom podvigu svakoga od nas. Evo dva primera: 1) Sinajsko Otkrivenje: Azъ Esmь sый (Ja sam onaj koji jeste) cekalo je u jevrejskom narodu petnaest vekova pre nego sto se pojavio dovoljan broj ljudi sposobnih da prihvate njegovo ispunjenje u Novom Zavetu (Mt. 5,17-19). 2) Dvadeset vekova je proslo od trenutka kada je u netvarnoj Svetlosti na gori Tavoru, i zatim u silasku Svetog Duha u sionskoj gornjoj odaji, svetu bilo dano savrseno Otkrivenje o Bogu, Svetoj Trojici. A ima li mnogo onih koji su to Otkrivenje zaista i usvojili? Nije nam lako da usvojimo zivot Boga. Ni oni koji su zavoleli dolazak Hrista - Jagnjeta Bozijeg ne mogu u potpunosti da prime blagoslov koji se na njih izlio. Do bola se muce celog zivota oni koji su u plamenom porivu vere uzeli na pleca krst i krenuli za Njim (Mt. 16,24). Njih je snazila nada na to da po izlasku odavde udju u onu svetlonosnu sferu „gde je On“: Ko meni sluzi, za mnom neka ide, i gde sam ja onde ce i sluga moj biti; i ko meni sluzi tome ce dati pocast Otac moj (Jn. 12,26). Ma kako da je plamena vera hriscanina, zadatak da se preobrazi nase ponizeno telo
17

tako da postane saobrazno telu Gospoda (Fil. 3,21), zahteva dugogodisnji podvig posta i pokajne molitve. U dugom procesu tog podviga otkriva se dotle nepoznat opseg Adamovog pada. Ovo saznanje se ne daje svima u jednakoj meri. Ali, moguci su, premda nisu cesti, slucajevi kada Duh Boziji provede podviznika koji se kaje preko provalija, drugima nedostupnih. Vera u apsolutnog Boga treba da je slobodna od svakog kolebanja. Tokom godina mog zivota na Svetoj Gori ne secam se ni jednog trenutka u kome bi se mome srcu priblizila sumnja. Ali, bilo je slucajeva kada se srce, iznureno od duge molitve, odvracalo od Boga: „O, pa ovo prevazilazi moje snage!“ Ipak, posledice ovakvih trenutaka bile su sasvim pozitivne. Mi pre svega i iznad svega volimo Hrista. Sto je potpunija ljubav, to se potpunije oseca svako narusavanje harmonije. Cak i kada se ima dugo iskustvo i poznavanje „mehanizama“ slicnih ispitivanja, mi ne bez straha otkrivamo u sebi mogucnost novog pada. Otuda molitva, pracena dubokim placem ka Bogu: „Izleci me do kraja“. I On izlecuje. I srce radosno zahvaljuje: ljubav, koja je i do sada izgledala savrsena, uzdigla se po kvalitetu, visestruko umnozivsi razumevanje dobrote Gospoda. Pojacanoj molitvi je svojstveno da i srce i um odusevljava u njihovom pokretu ka vecnome toliko, da se proslost potpuno zaboravlja, te u umu ne ostaje nikakva misao o zemaljskoj buducnosti; dusa brine samo jednu brigu: ne izgubiti TAKVOG Boga; ne biti vise nedostojnim Njega. Sto je jaci nas poriv ka Bezgranicnome, to nam sporije izgleda nase priblizavanje Njemu. Sa jedne strane, mucno osecanje sopstvene nistavnosti, a sa druge - vidjenje neiskazive velicine Trazenoga, cine nemogucim verodostojnu procenu naseg stvarnog polozaja: da li se mi priblizavamo Bogu, ili se udaljavamo od Njega? Posmatranjem svetosti Boga, covek raste brze nego sto napreduje u sposobnosti da svoj zivot uskladi sa zapovestima. Otuda utisak da rastojanje izmedju Boga i nas ne prestaje da se povecava. U naucnom radu svako novo otkrice, buduci da nije i definitivno, pokazuje nase predjasnje neznanje, i samim tim kao da prosiruje oblast nepoznatog i nedovoljno poznatog koja lezi pred nama. Moze biti nam dano da i za veoma kratko vreme umom vidimo cilj (nezavisno od prirodnog uzrasta), ali prakticno ostvarivanje onoga sto je intuitivno oprobano moze da zahteva napor citavog zivota; pa cak i tada uspeh nije obavezan. U oblasti nauke i umetnosti postoje izvesne tacke oslonca koje olaksavaju sudjenje; sasvim je druga stvar sa duhom koji zudi ka Bespocetnome. Poznato je da i umetnik, i filozof, i naucnik - mogu ozbiljno da pate u svom stvaralackom grcu, mada je njihov cilj zaista nistavan u poredjenju sa nasim. Kada ruzne misli prekinu hriscanina koji se moli u njegovom prebivanju u Vecnom, njime ovladava strah, duhovni strah, razume se. Videti sebe porobljenim niskim strastima koje odvlace od Boga - pogadja veoma tesko i bolno. U ocajnickoj tuzi molitva se sabira unutra, u samu srz naseg bica i prima oblik „spazme“: ceo covek se sazme kao cvrsto stisnuta pesnica. Molitva postaje vapaj reci. To je jedan od najmucnijih dozivljaja: osecati se u mracnoj jami greha, nedostojnim Svetog nad svetima. Ali, nema drugog - lakog - puta da bi se savladale strasti. Svaki hriscanski „posao“ je neizbezno spojen sa podvigom; a ljubav, kao najvisa
18

od svega, zahteva i najveci trud. Zivot hriscanina, po svojoj unutrasnjoj sustini, jeste sledovanje za Hristom: Sta je tebi (do ma cega drugog)? Ti hajde za mnom (Jn. 21,22). Zbog toga svaki vernik, u vecoj ili manjoj meri, ponavlja put Gospoda - premda svoj krst nece sopstvenim snagama podici na ramena kako bi krenuo u Getsimaniju i dalje na Golgotu, „buduci da bez Njega ne mozemo nista ciniti“ (up. Jn.15,5). Onaj kome je bio dan ovaj strasni blagoslov, unapred je video svoje vaskrsenje; sudbina drugih je vera u milosrdje Bozije. Eto sta Otac nebeski zeli od nas: svi ljudi su duzni da „uzmu svoj krst“ kako bi nasledili zivot vecni (up.Mt. 16,24-25). Ko izbegava nosenje krsta - nece izbeci ropstvo strastima, tako da ce poznjeti propast i truleznost (Gal. 6,8; Rim. 8,13). Zapovedjena ljubav prema Bogu i bliznjem ispunjena je dubokim patnjama, ali su te patnje pracene i nebeskom utehom (up. Mk. 10,29-30): dusu ozivljava onaj mir koji je Gospod predao apostolima pred Svojom Golgotom. A kada duh ljudski biva uveden u sferu svetlonosne ljubavi Boga i Oca naseg, tada sav bol pada u zaborav i dusa se neobjasnjivo nasladjuje (Jn. 12,50; 17,3). Tako zena kad radja trpi muke ... a kada rodi dete, vise se ne opominje zalosti, zbog radosti sto se rodi covek na svet (Jn. 16,21). Tako, i jos vise, raduje se hriscanin kada u svom dubokom osecanju, i u umu svome, vidi da je rodjen od Boga, za vecnost. Prirodno je da verujuci covek, ako je iole moguce, istinu Otkrivenja datog Crkvi cuva u njenoj punoti i cistoti. Mnogovekovno iskustvo Crkve ubedljivo je pokazalo da svako odstupanje od puteva jevandjelskih zapovesti udaljava i od saznanja u kome je sadrzan vecni zivot (Jn. 12,50; 17,3). Mi nismo u mogucnosti da dostignemo savrsenstvo zapovesti, ali od nas zavisi hocemo li pokazati maksimalnu revnost. Ostalo ce vec obaviti On sam. U nasem naporu da steknemo ljubav Hristovu daje nam se da vidimo i koliko je nedostupna svetost Boga, a istovremeno i koliko je bezmerno Njegovo smirenje. Snaga jevandjelskih zapovesti je u tome sto prirodno uvode u beskonacnost Bozanskog Bica. Dusa se blazeno divi Bogu; ona je ushicena Njegovom predvecnom velicanstvenoscu, zadivljena Njegovim snishodjenjem prema nama koje se pokazalo u otelovljenju. Njen ucitelj u svemu je Hristos (Mt. 23,8). Bez Njega, covecanstvo bi neizbezno propalo u dubokom mraku svoje zlobe. Hristos je Svetlost sveta; kroz Njega je javljena istina „i od punote Njegove svi mi primamo blagodat na blagodat“ (up. Jn. 8,12; 1,16-17). Smireni Bog (se) protivi gordima, a smirenima daje blagodat (1.Pt. 5,5; Mt. 23,12). Njegova blagodat je Boziji zivot i On taj Svoj zivot daje onima koji teze da Mu se upodobe. „Ko sam sebe unizi, uzvisice se“. U skladu sa ovim principom nase asketike javlja se pokret duse ka samoumanjenju, ka „beskonacno“ malom, i izbegavanju gordog i grcevitog samovelicanja. Nas put je put apofatickog podviga kroz licni kenozis (ispraznjenje). Njegov cilj je sledovanje Hristu, koji je Sebe „unizio“ (ispraznio) sve do smrti na Krstu (up. Fil. 2,59). Sto dublje idemo „nanize“, to se radikalnije oslobadjamo od posledica gordog pada naseg Praoca Adama. I kada nase srce postane cisto (Mt. 5,8), tada se u nas useljavaju i Otac, i Sin, i Duh Sveti, i mi se uvodimo u nepokolebljivu realnost Carstva Bozijeg, gde je neiskaziva velicina slivena sa odgovarajucim smirenjem i krotoscu.
19

Samo ovaplocenje Boga-Slova je takodje kenozis, ontoloski svojstven bozanskoj ljubavi. Rodjenje Sina je istovremeno bilo i ispraznjenje Oca. I Sin nista ne prisvaja za Sebe, nego sve daje Ocu. Nase ispraznjenje se izrazava tako sto ostavljamo sve sto nam je na zemlji dragoceno, ispunjavajuci zapovest: ... ako ko hoce za mnom ici, neka se odrekne sebe i neka uzme krst svoj ... jer ko hoce dusu svoju da sacuva, izgubice je; a ko izgubi dusu svoju mene radi, naci ce je (Mt. 16,24-25). I opet: Tako dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega sto ima, ne moze biti moj ucenik (Lk. 14,33). Takav je put Boga Zivoga. Zakonik neki ... kusajuci (Isusa) rece: Ucitelju, sta mi treba ciniti da nasledim zivot vecni? A on mu rece: Sta je napisano u Zakonu? Kako citas? A on odgovarajuci rece: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dusom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim, i bliznjega svoga kao samog sebe. A on mu rece: Pravo si odgovorio; to cini i ziveces (vecnim zivotom u Bogu) (up. Lk. 10,25-37). Na pitanje zakonika: A ko je bliznji moj? - Gospod je odgovorio pricom o dobrom Samarjaninu, ciji je sustinski smisao lezao u planu zapovesti: Ljubite neprijatelje svoje i cinite dobro... ne nadajuci se nicemu; i plata ce vam biti velika, i bicete sinovi Svevisnjega (Lk. 6,35). O stanju naseg duha u trenucima kada nam se daje blagodat da ljubimo neprijatelje, starac Siluan je govorio kao o iskustvu bozanske vecnosti u granicama ovog zivota. On je govorio i pisao: „Ko ne ljubi neprijatelje, jos nije poznao Boga onako kako treba“. Radi boljeg objasnjenja ove blagodati usudicu se da dodam: onaj ko kroz ozarenje netvarnom Svetloscu Svetog Duha unutar sebe dozivi prelaz „iz smrti u vecni zivot“, prirodno sazaljeva sve koji su liseni ove dobrobiti. Buduci van domasaja smrti, takav covek je oslobodjen straha i zna zamisao Oca o njemu: Cedo, ti si svagda sa mnom, i sve moje jeste tvoje (up. Lk.15,31). A ako se sve sto ima Otac nama dariva, onda i dusi postaje svojstveno „da se raduje i veseli“ kada nekada mrtvi brat ozivi za nepropadljivu slavu u Carstvu Boga Zivoga (up. Lk. 15,32). Biti hriscanin znaci verovati u vaskrsenje mrtvih; nadati se u nase usinovljenje od strane Nebeskog Oca, na to da cemo i mi biti obdareni bozanskim nacinom postojanja, i po daru ljubavi Oceve postati ono sto je On sam po sustini Svojoj, to jest da cemo postati bogovi. Takva su obecanja Boga i Oca, nama koji smo poverovali u Isusa Hrista kao Sina, Jedinorodnog i Jedinosustnog Ocu. Veliki je greh umanjivati otkrivenje o Coveku koje nam je dano u Duhu Svetom, o tome kako je on, Covek, zamisljen od strane Boga pre nego sto je bio stvoren ovaj vidljivi svet. Kazna za ovaj greh (neverovanja u vaskrsenje) ima poseban karakter: to je nase sopstveno samoosudjenje, jer se sami odricemo dara svog Tvorca. Zasto se odricemo? Pre svega i iznad svega zato sto se dar Ocev stice velikim naporom, mnogim patnjama. Ova je tema izuzetno duboka, i ko je u stanju da jasno pokaze ovaj zadatak ljudima koji stoje na raznim stupnjevima saznanja i razuma? Ko moze na odgovarajuci nacin da opise savrseno neponovljivo ushicenje naseg duha, kada nam se u Svetlosti Bozanstva otkrivaju premudri putevi Boga Zivoga? Ali, kako mozemo da verujemo u mogucnost vaskrsenja za vecnost posle nase smrti po telu? Sve sto dozivljavamo i osecamo izgleda nam vezano bas za to telo sa
20

njegovim opazajima. Cak i misljenje osecamo kao pokret nekakve energije u nasem vestastvenom mozgu i srcu... Nisu svi imali molitveno iskustvo, nisu svi dozivljavali stanja u kojima se duh oslobadja od materijalnih veza, od uslova vremena i prostora. Daleko smo od toga. Ali evo, mi verujemo u nauku naivnom verom, bez obzira na njenu ociglednu relativnost. I kako bismo usvojili njena poslednja dostignuca, mi od detinjeg uzrasta ne stedimo sebe, pristajemo na decenije napora, ponekad i bolnih. U svojim najvisim oblicima duhovni podvig ide mnogo dalje od svake ljudske nauke, ali je u svojim pocetnim stadijima on jednostavan, pa cak i radostan. Pokusacu da razjasnim pravi razlog odbijanja da se sledi Hristos-Istina. ...Ako se Hristos propoveda da je ustao iz mrtvih, kako neki medju vama govore da nema vaskrsenja mrtvih? A ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao. A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved nasa, pa prazna i vera nasa... I ako se samo u ovom zivotu nadamo na Hrista, jadniji smo od svih ljudi... Zasto se i mi izlazemo opasnosti svaki cas? Ja svaki dan umirem... (1.Kor. 15. gl.) I dodjose pred njega Jakov i Jovan, sinovi Zevedejevi, govoreci: Ucitelju, hocemo da nam ucinis sto cemo te moliti. A on im rece: Sta hocete da vam ucinim? A oni Mu rekose: Daj nam da sednemo jedan sa desne strane tebi a drugi sa leve, u slavi tvojoj. A Isus im rece: Ne znate sta istete; mozete li piti casu koju ja pijem, i krstiti se krstenjem kojim se ja krstim? A oni mu rekose: Mozemo. A Isus im rece: Casu, dakle, koju ja pijem ispicete; i krstenjem kojim se ja krstim krsticete se (Mk. 10,35-39). Isus odstupi od njih koliko se moze kamenom dobaciti, i kleknuvsi na kolena moljase se govoreci: Oce, kad bi hteo da proneses ovu CASU mimo mene!.. i buduci u samrtnoj borbi, moljase se usrdnije; a znoj njegov bese kao kaplje krvi koje kaplju na zemlju (Lk. 22,41-44). Sta je po svojoj sustini ova CASA Hristova? Dubina ove tajne je sakrivena od nas. Pokusavajuci da sledimo za Hristom tako sto postujemo Njegove zapovesti mi neizbezno i neprestano pijemo nekakvu casu, ali smo daleko od punote onoga sto je mislio i dozivljavao Hristos „tog casa“. Ipak, nesto analogno se desava i sa nama, kao sto je On sam rekao: Casu koju ja pijem ispicete. Tajanstvena je CASA Hristova, ali je i nasa casa skrivena od tudjih ociju. I ako se samo u ovom zivotu nadamo na Hrista, jadniji smo od svih ljudi, rekao je apostol Pavle. Da, upravo je tako. U cemu je, dakle, neobjasnjivost ove blagoslovene „nesrece“ za one koji nisu posli za Hristom? U tome sto su uopste sve reakcije Duha Hristovog na sve sto se desava oko nas duboko razlicite, a cesto i dijametralno suprotne duhu dece ovoga sveta. Evo vam primera: Juda je izasao iz sionske odaje sa tim da Gospoda preda na raspece, a On je u tom trenutku progovorio: Sad se proslavi Sin coveciji, i Bog se proslavi u njemu (Jn. 13,31). Slicno tome, na svakom koraku u Jevandjelju vidimo da je Gospod ziveo u drugom planu Bica, tamo gde se sve prelama kroz prizmu druge vrste. I ko zeli da makar delimicno razume ovu tajnu, duzan je da uzme na ramena svoj krst i da se u celini preda volji Oca Nebeskog. Nema drugog puta. Borba izmedju Hrista i ovoga sveta jos nije zavrsena. Duboka je moja ljubav i blagodarnost prema Crkvi, u cijim mi se nedrima otkrila bozanstvenost Isusa Hrista i obraz covecanstva onako kako ga je On objavio. Ovaj „obraz“ mi vidimo i u zivotima pojedinih ljudi, kao i u sebi samima - premda
21

umanjen. Puna realizacija tog obraza je stvar buduceg veka, ali vec i ova retka priblizavanja na koja cemo naici kroz istoriju, u dusi izazivaju ushicenje. Za jednog hriscanina, zelja da se upodobi Gospodu bi trebalo da je normalna: zelja da svet obgrli ljubavlju, kao sto ga On obgrljava; da kao On nema neprijatelja, to jest da bude slobodan od pakla mrznje prema bilo kome, saglasno zapovesti A ja vam kazem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vredjaju i gone, da budete sinovi Oca svog koji je na nebesima. No niko od sinova Adamovih ne moze ziveti tako sopstvenim silama. Ovo nije moguce drukcije, do silom Duha Svetoga koja ispunjava srce coveka sebi svojstvenom vecnoscu. Bez Njega mi nismo u stanju da postujemo zapovesti Bozije (up. Jn. 15,5). Da, zudnja da se upodobi Gospodu za hriscanina je prirodna. Ipak, uska (su) vrata i tesan put koji vode u ovaj bozanski zivot (up. Mt.7,14). Zmija se, da bi zbacila sa sebe kozu koja je postala nepotrebna, provlaci kroz uske procepe; tako i svaki covek, da bi se spasao, treba da prodje kroz veoma uska vrata, ne bi li se oslobodio „koznih haljina“ koje je stekao u nasem opstem padu (up. Post. 3,21). Onaj ko je rekao: Ja sam put i istina i zivot (Jn. 14,6), dao nam je sledece zapovesti: Ako neko dodje meni i ne mrzi oca svoga, i mater, i zenu, i decu, i bracu, i sestre, pa i dusu svoju, ne moze biti moj ucenik (Lk. 14,26; up. Mt. 16,24-25). Iz ovih reci vidimo Ko je to (Mt. 21,10). Kad Hristos u Svom IPOSTASNOM bicu ne bi bio jednosustan Ocu i Svetome Duhu, kad ne bi bio Bog koji nam se javio u telu nasem, nego kad bi jedino bio slican nama, onda, ontoloski gledano, nikada ne bi mogao da dodje do takvih misli. Kad Isus Hristos ne bi bio Bog po svojoj biti, dovoljna bi bila samo ova zapovest, pa da i sav ostali sadrzaj Jevandjelja postane neprihvatljiv. Dve hiljade godina iskustva Crkve pouzdano potvrdjuju veliku tajnu poboznosti: Bog se javi u telu, opravda se u Duhu (1.Tim. 3,16). Prihvacen verom kao bespocetni Gospod, Hristos za nas postaje Svetlost vecnosti, i Njegove reci nam otkrivaju nezamislive dubine Bozijeg Bica. Blagodareci nepoznatom mi Promislu bio mi je dopusten pristup nogama Bozijeg izabranika - Siluana. Posmatrajuci njegov podvig, pobozno slusajuci njegove pouke, i ja, najnistavniji medju ljudima, mogao sam makar delimicno da sagledam tajnu puta ka spasenju. Sada, pri kraju svojih dana, usudjujem se da ispricam ono sto sam ranije brizljivo skrivao. Ovde govorim o onim granicama i o onim vidovima, u kojima mi je bilo dano da zivim Boga. Na drugim stranicama sam pisao o svom strasnom spoticanju: o samovoljnom i gordom udaljavanju od Otkrivenja koje nam je dano u Hristu. Ali mi je Otac, neka je ime Njegovo blagosloveno u vekove, javio Sina u nezalaznoj Svetlosti, i time mi dao da osetim svoj greh sa takvom zestinom, da sam desetlecima plakao i u ocajanju zbog svoje niskosti nicice padao na zemlju. Moj cin udaljenja od Boga mi se pokazao u svoj svojoj infernalnoj gadosti, i ja sam osetio bolan stid; postao sam, sam sebi odvratan; prezirao sam sebe, i moj prezir je nasao sebi srodnog saputnika: mrznju. Ne kazem da sam omrzao oca svoga, ili mater, i druge srodnike ili prijatelje. Dovoljna mi je bila mrznja prema samom sebi, a o drugima bas nisam mnogo ni mislio. Moja ceznja za Bogom mi je pricinjavala bol, toliko da sam zaboravio na sve drugo, prebivajuci
22

nasamo sa Njim. Ne znam da li mi je Gospod sasvim oprostio moj greh, ali ja sam sebi ne mogu da oprostim ono sto sam ucinio. Kroz svoju licnu tragediju doziveo sam tragediju Praoca Adama i njegovog vekovnog potomstva, pokolenja zemaljskih zitelja. Tim kanalom je ka meni stizala molitva za ceo svet. Ziveo sam spontano, bez analize svojih prezivljavanja. Nije mi svojstveno bilo da sledim za sobom. Prosto sam se predavao Bozijoj sili koja je naisla. Ali nisam smeo ni da pomislim da On sam u meni tvori molitvu: ovu silu sam dozivljavao kao svoju. I tek kada je plamen pokajanja odstupio od mene, ja sam razumeo da mi je Hristos davao blagoslov da Mu se priblizim. Jedino sam Darodavac Bog pouzdano zna u kojoj meri je na mene izlivao radost poznanja Svoje ljubavi. Zahvaljujuci starcu Siluanu, i moje su se duhovne oci otvorile da uvidim kako je zapovest - zavoleti Hrista sve do mrznje prema samome sebi Otkrivenje zakona Bozanske Ljubavi, one ljubavi kojom nas je On sam zavoleo. Zapovest da ljubimo Boga svim bicem svojim i bliznjega kao samog sebe ne bi imala onaj smisao koji mi trazimo kad bi dolazila od bilo kog proroka, coveka koji je tvaran po svojoj prirodi. Ali, mi smo je primili od Boga koji stoji pred nama. I ne mozemo je ispunjavati drukcije do ako svucemo starog coveka i obucemo se u novog (up. Kol. 3,9; Ef. 4,24): u Hrista koji je sisao sa nebesa (up. 1.Kor. 15,47). Kada zivimo u duhu jevandjelskih propisa, mi smo vec obozeni, jer smo prozeti bespocetnim zivotom. Nama je zapovedjeno da ljubimo. A ljubav sjedinjava u zivljenju. Punota ljubavi dovodi dotle da ljubimo zaboravljajuci na same sebe; da ljubimo „do zaborava“, to jest do mrznje prema sebi. Sadrzaj zivota coveka koji se napregnuto moli slican je okeanu zive vode bez obala. Nas duh se neprestano obogacuje, ali ne toliko kolicinom novih reci ili pojmova, koliko produbljivanjem vec prezivljenih-stecenih iskustava. Na stranicama koje slede pokusacu da navedem neke primere istancane i, u isto vreme, duboke asketske borbe protiv strasti koje nas ubijaju. Godinama, pa cak i decenijama, nebrojene smene stanja stradanja i utehe koja se daje odozgo, vaspitavaju nas duh, cine ga sposobnijim da primi nove oblike misljenja i bica uopste: um se navikava da bezoblicno misli ceo svet, a srce da taj svet u njegovoj celini na molitveni nacin, sa ljubavnim bolom, nosi u sebi. U takvom aktu duhovne sinteze prebiva zrela molitva hriscanina koji pred Bogom stoji svim umom i svim srcem, slivenim ujedno (up. Lk. 10,27). Nemocan da recju izrazi sve sto u sebi nosi, podviznik se cesto moli bez reci, ali ipak sa globalnim razumevanjem onoga sto je spoznao, ili pak u punom poniranju u Boga - sve do zaborava zemlje. Spoljasnji nered opisa procesa zivota ljudskog duha izazvan je postepenim prelazenjem od individualnih oblika bivstvovanja ka ispostasno-personalnom nacinu zivota u vecnom Bogu. Sistematizovan, analiticki opis uzlaska ka ovom zivotu je nemoguc. Mi ga ne nalazimo ni u delima svetih velikih otaca nase Crkve. Sholasticka sistematizacija materijala donekle je moguca u konceptualnim bogoslovskim tekstovima, ali nikako i nikada u zivoj reci o izvornom iskustvu naseg duha. Neka slava Bogu i Spasitelju nasem ostane nepromenjiva u sve vekove.

23

MOLITVA - PUT KA ZNANjU Boze, Ti znas moje bezumlje, i gresi moji nisu sakriveni od Tebe (Ps. 68,6)... Sada izgledam unizen i neugledan, a Ti me, Hriste, zoves veri i Otkrivenju da nas Otac ljubi kao sto ljubi Tebe, Svog Jedinorodnog Sina: Sam Otac ljubi vas, zato sto ste vi ljubili mene... Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reci njihove poveruju u mene: da svi budu jedno, kao ti, Oce, sto si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu da svet veruje da si me ti poslao ... i da ljubis njih kao sto mene ljubis (Jn. 16,27; 17,20-23). Bezmerno je velika smelost nasa po veri u Hrista. Nije slucajno blazeni Pavle govorio da je ludost Bozija mudrija od ljudi. Ono sto telesnom razumu izgleda kao savrseno bezumlje - za verujuce je mudrost i sila, zivot i svetlost (up. 1.Kor. 1,18-30). Ali ako za svakog od nas smelost biti hriscaninom predstavlja cin koji prevazilazi ljudsku meru, sta onda da kazem za sebe? Ja sam od svog detinjeg uzrasta usvojio svest o sopstvenoj nistavnosti; ja nemam smelosti ni pred ljudima. Pa ipak: posetilo me je zrnce Svetlosti, i ja sam poverovao u Hrista-Boga. Zatim je sledovalo obilnije izlivanje Svetlosti, u vezi sa mojom verom u Njega, i ta vera se produbila novim saznanjem. Koliko god ja zaista bio „nistavan“, netvarna Svetlost mi se ipak javila, zbog vere u Hrista. Moj um je savladao prepreku zbunjenog i nemocnog razuma koji ne moze da shvati da Licnost-Ipostas zna sve, i to u tolikoj meri, da od Njega nista u celokupnom kosmickom zivotu nije sakriveno: ...nijedan (vrabac) ne padne na zemlju bez Oca vasega ... a (nama) je i kosa na glavi sva izbrojana ... jer nema nista sakriveno sto se nece otkriti, ni tajno sto se nece doznati (up. Mt. 10,26; 29-30) ... I nema tvari sakrivene pred njim, nego je sve obnazeno i otkriveno pred ocima Onoga kome cemo odgovarati (Jev. 4,13). Moj odnos prema Bogu ima iskljucivo licni karakter. Bez licnih odnosa nema pojma o grehu; nema ni ljubavi izmedju coveka i Boga; nema i ne moze biti zivotnog poznanja Boga; bez licnih odnosa sve je prekriveno smrcu, sve tone u pravom pravcatom nebicu. Ono o cemu se spremam sada da napisem, desavalo se pre vise od pola veka. Vreme je bilo napregnuto: jako mnogo, tacnije sve mi je bilo nejasno. A zivot je tako kratak! I Bog je tako bezmerno velik i dalek! Ko ce me nauciti da ka Njemu idem pravim putem, ne gubeci vreme na lutanja po tudjim stranputicama? Ja sam, naravno, trazio takvog coveka, ili takve ljude, koji bi mogli da mi budu na pomoci, da mi budu nastavnici. Ali, na mene se spustila neka sila koja mi je do tada bila nepoznata – molitva koja se nije mogla zaustaviti ni danju ni nocu. Ona je tada prirodno postala moj oslonac u svakom trenutku. Desavalo se da sam kroz molitvu dobijao, kako ja verujem, razjasnjenja od Boga. Navescu neke primere koji su me trajno obelezili, koji su za mene postali kameni temeljci mog zivota. Ne videci Boziju pravdu u sudbinama covecanstva i svih ljudi uzetih pojedinacno, ja sam se mucio u mraku koji je mnome vladao. Bio sam slican malom detetu, u svemu bespomocnom. Osecajuci potrebu da nesto shvatim, postajao sam nestrpljiv od dusevnog bola i cekao pomoc od Boga. I Gospod se pokazao
24

predusretljiv prema mome neznanju. Nije Ga uvredila moja drskost, nego se, kao mati, sazalio na mene i pozurio sa odgovorom. Ne jednom, nego mnogo, mnogo puta. Na slican nacin je postupao i sa mnogostradalnim Jovom pri njegovim burnim protestima. Evo jednog slucaja: bilo je to u Francuskoj, dvadesetih godina, pre mog odlaska u Svetu Goru, 1925. Dugo sam se sa placem molio Bogu: „Nadji sredstva da spases svet; sve nas, iskvarene i bezdusne“... Osobito je topla bila molitva za „male ovog sveta“, za siromasne i ugnjetene. Pred kraj noci, skoro bez snage, za trenutak sam izgubio molitvu, jer me je posetila misao: „Ako ja mogu ovako, svom snagom, da sazaljevam covecanstvo, kako da razumem Boga koji ravnodusno posmatra patnje mnogih miliona ljudi koje je sam stvorio? Zasto On dopusta tolika nasilja jednih nad drugima?“ I tako sam Mu se obratio bezumnim pitanjem: „Gde si?“ Kao odgovor, u srcu sam cuo reci: „Zar si se ti raspeo za njih?..“ Ove krotke reci, izgovorene Duhom u mom srcu, snazno su me potresle: Onaj ko se raspeo odgovorio mi je kao Bog. Kratki odgovor Boga obicno u sebi sadrzi sustinu problema. Bozija rec unosi u dusu novo, osobito osecanje postojanja; srce oseca priliv svetlonosnog zivota; um odjednom uvidja dotle sakrivene smislove. Dodir stvaralacke energije Boga nas za novo stvara. Steceno ovim putem saznanje nije slicno filozofskoj intelekciji: zajedno sa razumevanjem situacije, citavom ljudskom bicu se saopstava i drugi nacin postojanja; poznavanje Boga se sliva sa strujom molitvene ljubavi prema Njemu. Sta sam mislio u to vreme, posto sam od Boga dobio odgovor? Evo sta: ako je Bog takav kakvim Ga je projavio raspeti Hristos, onda smo svi mi, i samo mi, krivi za svako zlo koje ispunjava citavu istoriju covecanstva. Bog se u nasoj ploti javio onakav kakav jeste. Ali mi ne samo da smo Ga odbacili, vec smo Ga ubili na ponizavajuci nacin. Uvideo sam duhom da uzrok ljudskih muka nije odsustvo Bozijeg sazaljenja, nego iskljucivo - covekovo zloupotrebljavanje dara slobode. U sporu izmedju Njega i mene - pobedio je On. U pocetku me je obuzeo ljuti stid zbog bezumno-gorde misli da ja vise zalim ljude nego On. Stid je poveo za sobom pokajno samoosudjivanje. Zatim je nad svime prevladala radost. Gospod ne samo sto me nije osudio za drskost, nego je cak izlio na moju glavi obilan blagoslov. Kasnije sam shvatio da je i sama molitva bila ustvari Njegovo delovanje u meni. Podjimo dalje. Nije jednostavno opisati duhovna iskustva koja su mi bila data. Ziveo sam rascepljenost coveka postavljenog na granicu dvaju svetova: ovog vidljivog, i drugog, nevidljivog, dostiznog umom, nebeskog. Kad kazem da sam bio „postavljen na granicu dvaju svetova“, zelim da pokazem da je to sto se desavalo uveliko prevazilazilo mene samog; nisam ja bio inicijator, nego Zivi Bog u cije sam svete ruke pao (up. Jev. 10,31)... I mada mi se duh mucio, ipak je bio zahvacen divljenjem Bogu. Iskustvo mi je pokazalo koliko je inertna nasa priroda u grehu. Cak i takve molitve, kakva je gore navedena, ne izlecuju odmah nasu palu svest. Pred sve vecom navalom spoljasnjih dogadjaja ovog naseg veka, ciji zastrasujuci karakter biva sve ocigledniji, ja sam se ponovo vracao borbi protiv Boga. Iako je na povrsini moj zivot proticao bez ljudima vidnih prestupa, sada sam svestan da sam u dubini, duhovno,
25

bio i ostao tama. Konacni cilj molitve je nepromenjiv kroz vekove. Medjutim, ne gubeci jedinstvo pocetne usmerenosti, tokom zivota njen sadrzaj se neprestano menja. Ponekad ona obuhvata svet u njegovoj celini, a ponekad se koncentrise na potrebe datog trenutka. Razlicite situacije mogu biti impuls za molitvu: licno pokajanje, sazaljenje nad bliznjima, molba za milost prema njima; trazenje prosvecenja u nedoumicama; izrazavanje blagodarnosti Bogu za Njegov blagotvorni promisao, ili pak odusevljenja pred Bogom-Spasiteljem. I jos mnogo toga drugog. Kako prikazati ceznju za Bogom, za Svetloscu koja od Njega ishodi i za Silom Njegovom koja u nama dejstvuje? Svestan sam potpune svoje nesposobnosti; vidim da nisam u stanju da izbegnem ponavljanja onoga sto uvek izgleda isto. Zapadam u zamorne preopsirnosti, ili bivam suvise kratak. Ne jednom, moja molitva (ako se tako moze nazvati ono sto je stvarno sa mnom bivalo) dolazila je do nedopustive smelosti. Videci i dalje kako u celom svetu vlada kosmar nasilja silnih i knezova zemlje nad „njihovom vlastitom bracom“ (up. Mt. 23,8), ja sam u teskobi srca govorio: „Ako si stvorio sve sto postoji; ako bez Tebe nista nije pocelo da postoji (up. Jn. 1,3), onda svi ovi odvratni prestupnici, sposobni da prolivaju krv miliona i miliona ljudi u celoj vaseljeni radi kratkih dana izopacenog zadovoljstva da gospodare nad bednim pacenicima - nisu krivi i odgovorni sudu... Ti si, kao Tvorac svega, jedini krivac neizmernog stradanja na zemlji...“ Tesko je bilo ovo iskusenje. Stajao sam skoro na ivici ocajanja, bezumlja; nisam ni nazirao izlaza. I opet me je posetio Gospod; Njegov mir je dodirnuo moje srce i moja misao je potekla drugim pravcem: Otac je poslao Sina Svog da spase svet, a oni su i Njega ubili. Ali evo, On je vaskrsao kao Pobednik nad smrcu, i kao Car vecnosti se sprema da „svim narodima sudi po pravdi“ (up. Ps. 9,9; Jev. 10,30). Sta dakle? Pitanje dobra i zla se ne resava u okvirima ove zemlje. Oni koji podju na klanje, kao ovce, „ne protiveci se zlu“ (up. Mt. 5,39), upodobice se Sinu Ocevom (Is. 53,7) i vaskrsnuce zajedno sa Njim u nevidjenoj slavi. Tesko meni, jer sam se po drugi put borio protiv Boga po istom povodu. Ali, zaista nisam mogao da zamislim dalji zivot bez kategoricnog resenja pitanja koje je postalo osnovnim pitanjem celokupnog hriscanstva: kako reagovati na progone od strane kneza (knezova) ovog sveta? Gospod nam je dao blagodat da mislimo onako kako i On sam misli. Apostol Petar se u Getsimanskom vrtu ponasao po ljudskoj logici (up. Mt. 16,22-23). Ali, Hristos mu je rekao: Stavi noz u korice! Casu koju MI JE DAO OTAC, zar da ne pijem (Jn. 18,11). Takav je za mene bio put neposrednog poucavanja Odozgo - kroz molitvu. Tako mi se otkrio smisao poslanice Efescima (up. 3.gl.) o dubini i sirini i visini Bozije zamisli o nama samima. Nas zemaljski zivot, u sustini, nije mnogo vise od kratkog trenutka koji nam je Dobri Otac podario da bismo pronikli u kenoticku ljubav Hristovu koja prevazilazi svaki razum. Van ovog puta niko se ne moze „ispuniti SVOM PUNOTOM Bozijom“. Tu smo svi mi razapeti na krstovima, za sada jos nevidljivim; samo na taj nacin mozemo shvatiti velicinu coveka i neistrazive bezdane Bozanskog Bica. Na nasem jeziku se ne moze opisati bogatstvo krsnog puta koji nam
26

daje Otac. Bog je u Sebi nedeljiv. Kad On dolazi - dolazi CEO, onakav kakav je u Svom predvecnom Bicu. Mi Ga ne mozemo smestiti u sebe. On nam se otkriva kroz onu „tacku“ u koju mi kucamo: kucajte i otvorice vam se (Lk. 11,9). On izgovara kratku recenicu, ali ni zivot nije dovoljan da se iscrpi njen sadrzaj. Mi pobozno osecamo Njegovo Ocinstvo; mi vidimo da On zeli da nam saopsti Svoj bespocetni Zivot, da nas ucini do savrsenstva slicnim Svom Sinu, koji je „istovetno oblicje Oca“. Njegova zamisao o nama nije dostizna umu. Iz „nicega“ On stvara bogove koji su Mu ravni. I mi Mu se poklanjamo celim nasim postojanjem; ne u strahu pred surovim Vladarem, nego u smirenoj ljubavi prema Ocu. Gospod me je sacuvao od svih veza cije bi mi kidanje bilo tesko. Tako, kada mi je bila potrebna sloboda od bilo kakve odgovornosti za tudji zivot - ja sam je vec imao. Bio sam zahvalan Bogu za ovakvu brigu o meni. Smirivala me je misao da, ako umrem, moja smrt nece nikome skoditi. Velika je bila moja sreca: bez straha sam mogao da preduzmem svaki rizik, cak i kada je u pitanju smrtna opasnost. Moj um je svu svoju paznju skoncentrisao unutra, i tamo je neprestano prebivao godinama. Molitva je menjala oblike i snagu. Nije uvek imala jednaku vlast nada mnom: ponekad sam joj se cak odavao ne nalazeci zasicenja. I da sam tada (jos uvek u Francuskoj, do mog odlaska u Svetu Goru), i zazeleo da je zaustavim - ne bih uspeo. Tih blagoslovenih dana bio sam i najnesrecniji na zemlji, a istovremeno blazen do preobilja. Ponekad bi nevidljivi plamen dodirivao vrh moje glave i brzo prostreljivao moje telo svo do nogu, dok bi me ognjena molitva, sa velikim placem za svet, potpuno obuzimala. U to vreme sam se najcesce molio na kolenima, priljubljen celom uz pod. Kada bi se telo iznurilo, ja bih zaspao, ali u svojoj jasnoj svesti molitvu nisam prekidao, premda sam i osecao da spavam. Tek kada bih se probudio, shvatao bih da je moje telo spavalo, buduci da nije uvek bilo u polozaju u kome sam zapocinjao molitvu. Dva puta sam na ulicama Pariza usled molitve gubio osecaj materijalnog sveta koji me je okruzivao. Medjutim, srecno sam stizao do onog mesta kuda sam bio krenuo. U izvesnoj meri zalim sto sa mnom nije bilo svedoka koji bi mogao da opise moje ponasanje u tim trenucima. Jednom sam (u Parizu) prisustvovao veceri poznatog pesnika koji je citao svoje stihove. Bilo je mnogo vidjene publike. Sve je bilo organizovano veoma korektno, sa drustvene tacke gledista. U ponoc sam se vracao kuci. Putem sam razmisljao o tome kako se ovaj vid ljudskog stvaralastva, jedan od najblagorodnijih, odnosi prema molitvi? Usavsi u svoju sobu, poceo sam molitvu: „Sveti Boze, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni...“ I gle: tanani plamen je nevidljivo i nezno sagorevao na povrsini mog lica i grudi nesto lako kao vazduh, a ipak nesaglasno sa Duhom Bozijim. Unutrasnje sam prezivljavao neobican proces borbe izmedju sklonosti ka umetnosti i sklonosti ka molitvi. Ova poslednja je pobedila strast slikara, premda ne tako lako niti brzo. Zatim mi je u Bogoslovskom institutu ta molitva pomagala da usredsredim paznju na sadrzaje koji su tamo predavani. Trebalo je ponekad boriti se
27

sa ovom svojevrsnom preprekom, samom po sebi dragocenom. Mom zivotu u institutu je pogodovala cinjenica da sam imao odvojenu sobu, iznad profesorskih stanova, gde sam mogao da se molim u svom uobicajenom polozaju. Pa ipak, pri svom mom interesovanju za crkvene nauke, moja duhovna potreba - da stalno prebivam u molitvi - nije mogla biti zadovoljena, i ja sam otisao na Svetu Goru. Tamo, na Atosu, moj zivot je usao u svoju kolotecinu. Skoro svakog dana posle liturgije ispunjavala me pashalna radost. I, ma kako cudno to izgledalo, moja neprestana molitva, slicno vulkanskoj erupciji, poticala je iz dubokog osecanja koje se nekad uselilo u moje srce. U meni su zivela zajedno dva stanja koja izgledaju dijametralno suprotna. Pisem savrsenu istinu. Ja ni sam nisam shvatao sta se to sa mnom desava. Gledano spolja, bio sam uspesan covek, svakako ne manje nego vecina ljudi. Kasnije sam shvatio o cemu se radilo: Gospod mi je dao blagodat pokajanja (Lk. 24,47). Da, to je bila blagodat. Tek sto bi u meni oslabilo ocajanje, hladila se molitva, i smrt bi napipavala srce. Kroz pokajanje se moje bice sirilo tako da sam duhom dodirivao i pakao, i Carstvo. Na pocetku prvog svetskog rata (1914) vesti o hiljadama mrtvih na frontovima u mojoj svesti su zavili celokupnu kosmicku tvorevinu u mrak apsurda. Ja nisam mogao da prihvatim ni smrt ni apsurd. Tada se u mene uselio duhmisao: sve sto je pozitivno, pa cak i sam Bog - umire u meni i za mene, ako ja potpuno i nepovratno iscezavam... Bio je to jak dozivljaj. On je primio sledeci oblik: ljudsko Ja moze da postane centar-sasud citave vaseljene. Ziveo sam u dva sveta: jedan od njih sam primao culima vida, sluha i ostalim; u drugom svetu sam bio samo duhom. Tamo sam ja sav „sluh“, sav ocekivanje; naprezao sam svoj vid, ali sam video na drugi nacin... Ova dva toliko razlicita sveta se u molitvi nisu razdvajali. Molitva je danju tekla u opipljivom svetu; nocu me je odnosila u „umnu sferu“ (ne znam kako da nazovem tu bezgranicnost koja me je obuhvatala). Kada sam citao Jevandjelje, sve reci su mi izgledale poznate, ali sta se iza njih krilo u samom Bozanskom Bicu - nisam dostizao. Jedno mi je bilo jasno kao dan: sve je u Hristu, u Sinu Bozijem - i samo u Njemu. I Njemu sam se molio. Prizivao sam takodje i Oca, da bi Duh Istine koji od Njega ishodi sisao i do mene i da bi me poucio svakoj istini (Jn. 16,26; 16,13). Moje trazenje skrivenog Boga imalo je odjek u Starom Zavetu; tamo sam nalazio mnoge reci koje su izrazavale moje potrebe. Meni su bile bliske projave negodovanja Jova; vapio sam slicno prorocima koji su se javili pre Hrista; crpio sam nadahnuce na molitvu u Psalmima; ali sam se zaista ucio samo na Novom Zavetu, i kroz njegovu prizmu sam primao sve ostalo, ma odakle dolazilo. Moja zedj da poznam Gospoda bila je neugasiva: koliko god da sam se molio, ma kako duboko da sam uzdisao - svejedno je nisam mogao utoliti. Takva je bila na Svetoj Gori moja „casa“: muke i radost su se u njoj mesali, rastvarajuci jedno i drugo. Pred mojim umom nije bilo otvorenih puteva; sav sam bio u nedoumicama i bol me je celog ispunjavao. Ali, upravo u atmosferi duhovnog bola radjalo se razumevanje velicine Coveka. Nije li bas ovaj sveti bol jedan od kanala kroz koje Visnji Bog neposredno opsti sa Svojom tvorevinom, dajuci joj postepeno znanje ne samo o tvarno-kosmickom bicu, nego i o samom Sebi?
28

Blazenom starcu Siluanu je u trenutku kada mu se javio Zivi Gospod bilo dano da svim svojim bicem spozna „neopisivo Bozije smirenje“. Rec starca je delovala na mnoge, pa cak i na mene, tromog umom. Tako je, blagodareci starcu, i meni postalo ocigledno da u osnovi svih tragedija ljudskog roda lezi pad u gordost. Ova strast je sama sustina pakla: istinske satanske dubine. Sada sam se, dok pisem, sa ostrim osecanjem stida setio: ovaj bogohulni i zavidljivi duh, davno pre susreta sa starcem, jednom mi je doneo misao: „Zasto je Hristos jedinorodan, a ne ja?..“ Bio je to samo trenutak, ali je zli plamen opekao moje srce... Bog me je spasao. Vise od toga: desilo se da mi se otkrije tajna svih padova. Bog me je spasao, i probudila se moja ljubav prema Njemu. Ali sam zauvek zapamtio da se niko ne spasava sopstvenom snagom. Niko ne moze biti ubedjen da misao koja mu se prikrade nece ovladati njime za vecnost. Gospod je u pustinji izasao kao pobednik nad svim iskusavanjima ovog duha (Mt. 4,1-11). Bog me je spasao. Ali, ja sam ostao uzasnut cinjenicom da takve pomisli uopste mogu da naidju. Mislio sam: „Nema meni nade na spas... Bog ne moze da me primi za vecnost ovakvog kakav sam (up. Jn. 17,21-23). A i meni bi bilo suvise tesko sa Njim, ako bih neprestano morao da se borim protiv strasti“. Zadivljujuce brizan je o meni bio Promisao Boziji: upravo u neophodnom trenutku bila mi je data mogucnost susreta sa Siluanom. Zahvaljujuci njemu, u mom unutrasnjem zivotu je nastupio odlucujuci prelom. On mi je objasnio da treba „drzati um u adu i ne ocajavati“. Velika je moja blagodarnost ocu i starcu mome. Shvatio sam da je i mene u proslosti Gospod vodio bas tome, ali sam bio suvise tup da odmah razumem Bozije rukovodstvo. Zaslugom Siluana i meni je bilo dato da postavim pocetak poznanju puteva Gospodnjih, i ja sa trepetom blagosiljam Ime Njegovo. Ako me neko ljubi, rec moju drzace... Ko ima zapovesti moje i drzi ih, to je onaj koji me ljubi... Ko mene ne ljubi, reci moje ne drzi... Ko odbacuje mene i ne prima reci moje, ima sebi sudiju: rec koju ja govorih, ona ce mu suditi u poslednji dan (Jn. 14,21; 23-24; Jn. 12,48) I na Svetoj Gori, kao i pre monastva, moja je molitva vise puta bila prekidana bogoborackim pomislima. Tako sam u jednom trenutku mucnog stojanja na sudu Bozije reci osetio koliko sam, uza sve svoje staranje, nemocan da prebivam u duhu Njegovih zapovesti. Tada sam govorio sledece bezumne reci: „Ti nemas pravo da mi sudis. Da bi mogao biti moj sudija, Ti bi najpre trebalo da budes u mojoj situaciji, da zivis pod istim uslovima... Ti si bezgranican u sili bespocetnog Bica, a ja sam u svojoj tvarnosti slican crvu“. Moja molitva je bila obracena Bogu „uopste“. Ali sam ipak i na nju dobio odgovor u svom srcu. Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu... jer je Sin Coveciji (Jn. 5,22-27). Do tada sam mnogo puta procitao te reci, ali ih nisam razumevao u tom smislu. Bio sam posramljen, oblio me je stid: uvek sam ziveo u uslovima kudikamo laksim od onih u kojima je protekao zemaljski zivot Hrista. Zaista, On ima pravo da sudi celom svetu. Nema nikoga ko bi Njega prevazisao svojim patnjama. Spolja gledano, mnogi su podneli i do dana danasnjeg podnose uzasna mucenja medju zidovima savremenih tamnica, ali je po svojoj vrsti Njegov pakao, „pakao ljubavi“, bolniji od svih ostalih.
29

Otac ... je sav sud dao Sinu ... jer je Sin Coveciji. Ali, u cemu se sastoji taj sud? U tome da je On pokazao kako covek moze da ispuni zapovesti Oca, i to u svim situacijama koje nas mogu zateci u ovom svetu. Nije nikakvo opravdanje kada se pozivam na svoju „ljudsku“ nemoc. I oni koji su sledili Hrista za vreme Njegovog zemaljskog zivota, stekli su pravo da zajedno sa Njim sude svetu: I ne znate li da ce sveti suditi svetu (1.Kor. 6,2). Apostol Petar je pitao Gospoda: Eto, mi smo ostavili sve i za tobom posli: sta ce, dakle, nama biti? A Isus im rece: Zaista vam kazem da cete vi koji podjoste za mnom, u novom zivotu, kada sedne Sin Coveciji na presto slave svoje, sesti i sami na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih (Mt. 19,27-28). Zasto je to tako? Odgovor nalazimo u Jevandjelju: Roditelji sleporodjenog su se bojali Judejaca koji su se dogovorili da bude odlucen od sinagoge ko god njega prizna za Hrista (tj. Mesiju) (Jn. 9,22). I od staresina mnogi verovase u njega ... ali ne priznavahu, da ne budu iskljuceni iz sinagoge (Jn. 12,42). Izgonice vas iz sinagoga; ali dolazi cas kada ce svaki ko vas ubije misliti da (time) Bogu sluzbu prinosi (Jn. 16,2-3). Veliki je u to vreme bio rizik podvrci se socijalnom ostrakizmu. Apostoli su, ipak, posli na taj podvig; skoro svi su bili ubijeni za propoved Jevandjelja; otuda njihovo „pravo“ da sude onima koji nisu sledovali za Hristom. ... Sam Otac ljubi vas, zato sto ste vi ljubili mene (Jn. 16, 27). Ne bez tuge secam se godina svoje mladosti, kada je znacenje ovih svetih reci za mene bilo skriveno. Mislim: mnoge reci koje su dosle sa neba ponavljaju se vekovima i u najrazlicitijim okolnostima, ali ne izazivaju zeljeni odjek u okamenjenim srcima, u misli koja se zatvorila i ugasila za sve sto je odozgo. A bilo je mnogo prilika kada je Visnji davao ove reci ljudima, slicno gromovima sa nebesa koji potresaju srca, i munjama koje prosvecuju svest. One su na nasu zemlju silazile iz tajanstvenog Carstva, kao spasonosno otkrivenje o neizrecivoj mudrosti Oca Nebeskog, o Njegovoj ljubavi prema nama, o velikoj tajni Postojanja. Tokom vekova svestene reci su izgovarane bez odgovarajuce paznje. Moguce je, da su zbog toga izgubile svoju pocetnu silu; onu koju su imale kada su se prvi put javile u svesti proroka, apostola i svetih. Da li ce se naci drugi nacini da se izrazi dubinski smisao danog nam znanja o velikom Bogu? Ljubav prema Njemu trazi da se projavi u takvim oblicima, da njihovu zivotnu energiju ne bi moglo da umanji vreme koje inace sve rusi. Pred nasim ocima se obavlja neizrecivo veliko cudo stvaranja sveta; stvaranja bogova (Jn. 10,34; Ps. 81,6), koje jos nije zavrseno (Jn. 5,17). „Dovrsenje“ je obecano u buducem veku. Ali i sada, kada netvarna Svetlost silazi na nas, ovaj duhovni proces izaziva u nedrima naseg duha ushicenje i uzdize misao u obecano Carstvo. Sticanje ovog Carstva ljubavi Oceve je vezano za mnoge patnje (Mt. 11,12; 25,34). Nase srce se muci do dubokog „bola“ zbog svesti o gubitku koji je pretrpeo covek. Ja govorim o duhovnom, o metafizickom bolu, i zeleo bih da me citalac pravilno razume. Nasim je recima uvek svojstvena izvesna fluidnost: sa promenom iskustva menja se i sadrzaj pojmova koji ulazemo u reci koje ostaju da zvuce isto. Bolovi hriscanskog srca nisu patoloska pojava: oni nicu „organski“, rodjeni iz sapatnicke ljubavi. Ti bolovi se ne mogu kultivisati: to bi bilo zastranjivanje u
30

nezdravi dusevni dolorizam; oni nisu ni posledica psiholoskih konflikata, ni rezultat ovih ili onih nezadovoljenih strasti. Oni su sasvim druge prirode. Nase rodjenje za vecnost u Bogu vezano je za mnogi trud. To je sjajno izrazio prorok Isaija: Kao trudna zena kad hoce da se porodi, pa se muci i vice od bola, takvi smo i mi bili pred Ljubljenim Tvojim. Straha radi Tvoga, Gospode, primismo u utrobu, i odbolovasmo, i rodismo duh spasenja Tvoga koji ucinismo na zemlji (Is. 26,17-18. Uzimam tekst prevoda Sedamdesetorice koji koristi Pravoslavna Crkva i koji je opravdan hiljadugodisnjim iskustvom otaca-podviznika). Apostol Pavle je pisao Galatima: Decice moja, koju opet s mukom radjam, dokle se Hristos ne uoblici u vama! (4,19). Jos mnogo toga slicnog bi se moglo navesti iz Svetog Pisma i iz dela svetih otaca. Boluje nas duh, ali se ta bolest odrazava na celom coveku: na srcu, na telu. „Ceo“ covek pati u svom stajanju pred vecnim Bogom, ali te patnje ne ubijaju, nego ozivljuju. Muke duha su po svojoj sustini metafizicke; pripadaju svetlonosnoj oblasti besmrtnosti; kroz njih mi prolazimo na onu stranu vestastvenosti, u svet netvarne Svetlosti (up. Jn. 16,20-23). Nije dovoljno samo umom se ubediti u Bozanstvo Hrista, pa da se odmah i sve ostalo razume kako treba. Treba se maksimalno angazovati da bi se zivelo saglasno Njegovoj reci. Shvativsi u procesu svog podviga kosmicke dimenzije naseg pada, treba da prodjemo kroz duzu pokajnu molitvu; tek onda nam se daje da osetimo ono sto vidimo u Hristu: krajnje samoumanjenje (up. Fil. 2,6 i dalje); i tek onda se mozemo udostojiti silaska sile s visine (Lk. 24,49) ili u ognjenim jezicima, ili u obasjanosti Tavorskom Svetloscu; tada nam se otkriva pravi smisao jevandjelske „blage vesti“. Provedenih sedam godina u pustinji predstavljale su za mene najpogodnije vreme za molitvu. Secam se: poceo sam bio molitvu Gospodnju „Oce nas“ i moja dusa je zamrla u blazenom uzasu. Nisam mogao da podjem dalje. Um se zaustavio; sve je u meni zacutalo. Cak i sada sa tugom pisem o tom cudu koje sam izgubio. Sa takvom snagom mi se to desilo samo jednom. Mozda zato sto telesni sastav nije u stanju da podnese plameno dodirivanje Bozije slave? Kada je proslo neko, verovatno dosta dugo, vreme nesto slicno mi se desilo prilikom prizivanja Imena Isusa Hrista. U tom trenutku bio sam prinudjen da prekinem prizivanje ovog Imena: njegovo dejstvo je bilo isuvise snazno; dusa je, bez reci i bez misli, sva bila uzdrhtala od blizine Boga. Tada mi se priotkrila i tajna svestenosluzenja. Iduceg dana sluzio sam liturgiju, i Hristos-Bog je bio u meni i sa mnom i van mene, i u svetim Tajnama Tela i Krvi Njegove. I Bozija Imena, i reci liturgijskih tekstova, izlazili su iz usta poput plamena. U takvom sam stanju proveo tri dana, a zatim se intenzitet osecanja smanjio. Medjutim, secanje na to sto sam doziveo dletom se urezalo u mom srcu. Urezao ga je sam Gospod. I ja Ga molim da me ne odbaci u mojoj starosti; ni u dan moje smrti (Ps. 70,9). Apostol Pavle nam je zapovedio da se vladamo dostojno zvanja (Ef. 4,1). U cemu se ono sastoji? Opet dajemo rec njemu: Meni, najmanjem od svih svetih, dade se blagodat da blagovestim ... neistrazivo bogatstvo Hristovo, i da rasvetlim svima ... u cemu je ustrojstvo
31

tajne od vecnosti sakrivene u Bogu, koji je sazdao sve kroz Isusa Hrista ... u kome imamo slobodu i pristup s pouzdanjem kroz veru u Njega ... da biste, ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, mogli razumeti ... sta je sirina i duzina i visina, i poznati ljubav Hristovu koja prevazilazi razum, da biste se ISPUNILI SVAKOM PUNOTOM Bozijom. A Onome koji delujuci u nama moze jos i neuporedivo vise uciniti od onoga sto mi istemo ili molimo ... neka je slava ... u vekove vekova (Ef. gl.Z.). Dakle, nase zvanje i prizvanje je da postanemo sinovi Boga i Oca, kroz Jedinorodnog i Jedinosustnog, Predvecnog i Bespocetnog Sina Njegovog, da postanemo nosioci SVE PUNOTE Bozije (up. Jn. 16,27; 17, 21-26). Produzavam da govorim o nekim pojavama koje nikako nisam mogao ocekivati, s obzirom na to kakav sam. Ne jednom bilo mi je dano da vidim Bozanstvenu Svetlost. Nezno njome obgrljen, bio sam ispunjen nezemaljskom ljubavlju. U nekim slucajevima, spoljasnji svet je gubio svoju materijalnost i postajao nevidljiv. To sto mi se desavalo pripadalo je drugom nivou postojanja. A kada se, na meni na nepoznat nacin, obnavljalo osecanje sveta, tada je tiha tuga prodirala u dusu, tuga zbog povratka u telesni zivot. Ponekad sam dolazio na pomisao da bih mogao i da se ne vratim; molitva od privremenog, moze da postane vecno stanje duse. Vidjenje Svetlosti je neizbezno sliveno sa blagodacu koja nas vaskrsava, i napustiti zemlju u takvom stanju je nesumnjivi blagoslov. Iz zitija prepodobnog Serafima Sarovskog znamo da je umro za vreme molitve; njegova dusa je ostavila telo koje jos nije bilo mrtvo; on je u ruci nastavio da drzi upaljenu svecu. Casna je pred Gospodom smrt Njegovih prepodobnih (Ps. 115,6). Nismo li svi mi duzni da na takav nacin odlazimo iz ovog zivota Zaista, zaista vam kazem: Ko moju rec slusa i veruje Onome koji me je poslao, ima zivot vecni, i NE DOLAZI na sud, nego je presao iz smrti u zivot (Jn. 5,24). Zaista, zaista vam kazem: Ko odrzi rec moju, nece videti smrti vavek (Jn. 8,51). Molitva je energija sasvim posebne vrste. Ona je stapanje dvaju dejstava: naseg tvarnog, i Bozijeg - netvarnog. Kao takva, ona je i u telu, i van tela; cak i van sveta odredjenog prostorom i vremenom. Kada se nalazimo u stanju blagotvornog uzasa od svetosti vidjenja Boga, i u isto vreme u ocajanju zbog svoje krajnje nedostojnosti pred takvim Bogom, onda molitva postaje mocan uzlet duha koji kida obruc teske materije. Ovo nase dano telo treba da se „oduhotvori“ (up. 1.Kor. 15,50). Nase (duhovno) zivljenje je na nebesima, otkuda ocekujemo i Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista, koji ce preobraziti nase ponizeno telo, tako da bude saobrazno telu slave njegove, po sili kojom On moze sve uciniti i sebi pokoriti (Fil. 3,20-21). Ako ste, dakle, (duhovno) vaskrsli sa Hristom, (onda prirodno) trazite ono sto je gore (tj. nebesko), gde Hristos sedi sa desne strane Boga (up. Kol. 3,1). O, divni dar molitve! U svom stremljenju k ljubljenome Bogu-Ocu ona je nenasita; kroz nju ulazimo u drugi nacin postojanja, ne prostorno, nego kvalitetno visi od ovog sveta. Dusa, ne zato sto bi bila uzbudjena opijenom uobraziljom, niti pak vodjena racionalnom filozofijom - trazi puteve tamo gde puteva nema. Tu dusu, koja je vezana nevidljivim, ali i neraskidivim lancima „zakona greha“; neraskidivim nasim snagama, ali raskidivim delovanjem Boga-Svedrzitelja, Spasitelja naseg,
32

pokrece je neka unutrasnja intuicija. Kako da se prikaze borba duse za oslobodjenje? Namece se analogija sa telom koje se pri nesnosnim bolovima sve trza, pokusavajuci da ih izbegne; slicno tome, „trza“ se i dusa u molitvenom placu, ne bi li prevladala bol kroz sjedinjenje sa Bogom. Na osnovu svog iskustva mogu reci da postoje dve vrste ocajanja. Jedno je sasvim negativno, jer upropascuje coveka najpre duhovno, a zatim i telesno. Drugo je blagosloveno. O njemu i ne prestajem da govorim. Preko ove vrste ocajanja je i meni dosao preporod u Svetlosti. Nije mi bas lako da se pred ljudima ispovedam o izlivanju dobrote Svevisnjega na mene. Ja nikada nisam mogao da shvatim zasto se to meni desava! Takvom kakav sam! U pocetku, Svetlost koja je za mene ostajala nevidljiva, omogucavala mi je da vidim svoj unutrasnji pakao; a zatim i ceo tvarni svet u njegovom privremenom postojanju, u njegovoj podvrgnutosti procesu umiranja. Ja sam dugo, dugo nosio u sebi to strasno vidjenje. Bio sam pod teskim utiskom apsurdnosti svega u ovom svetu ispunjenom patnjama, koji ubija svaki tracak zivota. Ali, ma kako to cudno izgledalo, novi zivot je u unutrasnjosti poceo stostruko da otkucava: molitva je u neprekidnoj struji zalivala srce, povlaceci za sobom i um; cesto sa snagom koja je neprestano rasla - ponekad toliko da je izvodila moj duh u bezdane drugog prostranstva koje ne lici na ono sto mi obicno vidimo. S jedne strane bio sam sveden do nistavila, ali sam sa druge bio udostojen iskustva dubokog vidjenja sveta, pa cak i dodira sa vecnoscu. Mucno je biti stalno svestan svog siromastva; od takvog tereta i kosti se lome... Ali, cudno je: kada je slabila ta blagoslovena slomljenost, ja sam umirao duhovno. Ja nisam razumevao prirodu ove pojave. Tek mi je kasnije blazeni starac Siluan objasnio: „Gospod nas na taj nacin vaspitava da ne bismo izgubili smirenje“. Tada sam i ja delimicno shvatio tajnu ovog puta. Ranije se desavalo: kao slikara obuzimalo me je osecanje trijumfa, pobede - „uhvatio“ sam ono sto sam trazio, priblizio sam se izrazaju one lepote koja mi se otkrivala. Ali, ovo odusevljenje je brzo nestajalo, i ponovo sam se mucio videci sopstvene promasaje. Tako je i jos vise, i sa Bogom: On nam ne daje mira; na trenutak moze da utesi dusu, da Svojim plamenom dodirne srce, da ushiti um vidjenjem Njegove slave - a onda se ponovo skriva kako ne bismo pomislili da smo dostigli punotu bogopoznanja. Nasa sudbina ovde na zemlji je da budemo „siromasni duhom“. Tek sto nas je zahvatio lazni mir samozadovoljstva, vec nas napusta Duh Zivota, koji od Oca ishodi. Na osnovu iskustva ovih smena, i meni je postala jasnija struktura zapovesti blazenstva, tj. da u osnovi svakog duhovnog progresa lezi iscrpljujuce osecanje sopstvenog „siromastva“. Ova svest je, medjutim, izvor molitvene energije, i zajedno sa tim solidna osnova na kome se zida celokupno zdanje spasenja, cak do njegovih vrhunaca za koje sleduje „velika nagrada na nebesima“ (up. Mt. 5,3-16). I opet, i iznova: u osnovi svih zala lezi gordost - u njoj su smrt i tama, dok je sveto bestrasce svojstveno smirenju koje daje coveku da sebe dozivi kao „nizeg od celokupne tvorevine“, na neobjasnjiv nacin ga upravo time uznoseci iznad svega tvarnog. Hriscanin podviznik u svome zivotu po Bogu ne treba da se upodobljava ni
33

pesnicima, ni piscima, ni psiholozima, ni filozofima, ni naucnicima. U svom obracanju Bogu on stremi pravo napred, ne osvrcuci se na samog sebe. To sto on delatno zivi u molitvi, ostavlja na njegovo bice neizbrisiv trag – koji asketa u sebi prepoznaje tek kada prodje mnogo vremena, kada paznja njegovog uma moze da se okrene proslosti. U pocetku podviga zudnja za Bogom biva tako intenzivna, da duh ljudski u svom napregnutom pokretu ka Svevisnjem gleda samo u pravcu Njega Jedinog. Dusa pokajnika, koji sebe vidi neiskazivo udaljenim od trazene Istine, pretvara se cela u ranu koja tisti i umoljava Gospoda, (koga je vec zavolela prvom, jos slabom ljubavlju) da prema njoj bude blag i milostiv. Svest o grehu koji je razrusio nase bogopodobno bice, radja neiskazivu zalost zbog takvog stanja u kome se tako dugo nalazimo i koje nas je ucinilo nedostojnim Svetog nad svetima: moze li takav Gospod da primi mene, koji sam se potpuno upropastio? Dusa kao da stoji na Strasnom sudu. I sto je strasnija bojazan od osude, tim je napregnutija pokajna molitva. U casovima kada se prekida telesno stajanje pred Bogom u svakodnevnom delanju, ne menja se sustinsko ustrojstvo duha: on svom snagom prebiva u tom mocnom pokretu ka Bogu. Evo sta se desilo sa mnom pete godine mog monastva: iguman manastira svetog Pantelejmona, arhimandrit Misail, jednom me je pozvao i dao mi „poslusanje“ da ucim grcki jezik, jer su manastiru bili potrebni ljudi koji znaju mesni jezik, neophodan u svim odnosima sa spoljasnjim svetom, kako duhovnim, tako i zvanicnim. Ja sam ucinio uobicajenu metaniju kako bih dobio blagoslov na trud koji mi predstoji. I kada sam vec skoro dosao do izlaza iz kabineta, iguman me je zaustavio i rekao mi: „Oce Sofronije, Bog ne sudi dva puta. Ako Vi ispunjavate ono sto vam je receno kao poslusanje meni, onda sam ja pred Bogom odgovoran, a Vi prebivajte u miru“. To je govorio opustivsi glavu na grudi, kako obicno biva pri molitvi; u njegovom glasu je zvucala sva ozbiljnost koju je pridavao svojim recima. Od njega sam otisao u biblioteku da bih tamo uzeo knjige neophodne za ucenje grckog jezika, a zatim sam se vratio u keliju. Otvorivsi gramatiku antickog dijalekta, prirodno sam skoncentrisao svoju paznju na ono sto sam citao. I sta se desilo? Fizicki sam osetio kako moj um izlazi iz srca, penje se ka ceonom delu lobanje, i dalje se krece u pravcu knjige. U tom trenutku mi je postalo jasno da je moj um, dan i noc, bez izlaska prebivao u srcu, tokom sedam godina moje pokajne molitve. Ja sam, secajuci se sta mi je iguman rekao, ostao unutrasnje spokojan. Iscrpljen bolescu (malarijom), savladjivao sam telesnu slabost, kako bih sto vise vremena posvetio ucenju jezika. Secam se, jednom, dok sam pisao vezbe, meni, iznurenom, dosla je misao: A ako sada cujem poziv na Sud, sta ce biti sa mnom? U dubini srca osecao sam mir: „Spokojno cu ustati i poci na Sud Boziji“. Ovaj momenat sada posebno izdvajam, jer on nimalo nije licio na moje uobicajeno raspolozenje stajanja pred Sudom u velikom strahu. Tako mi je molitvama igumana bilo dato iskustvo takvog mira. Moje novo zaposlenje mi nije davalo mogucnost predjasnje molitve, ali je blagodat, u divnom obliku do tada nepoznatog mira, prebivala sa mnom za tih nekoliko meseci napora da ovladam grckim jezikom. Tako me Bog nije napustio, ali se ni moje srce takodje nije odvajalo od Njega.
34

Prosli su meseci ucenja i Gospod je ponovo pozeleo da mi da ocajnicku molitvu pokajanja. Da bismo se preporodili u Bogu moramo se uzasnuti samih sebe, onakvih kakvi smo, osetiti odvratnost prema gnusobi sto zivi u nama, prema bogomrskoj strasti gordosti koja nas je sramotno isterala iz Carstva Oca svetlosti. Spas od nje je u Hristovoj zapovesti: ljubiti Boga do mrznje prema sebi (up. Lk. 14,26). Ova tema je izuzetno vazna, i ja znam da, ma koliko pisao, nisam u stanju da iscrpim ovu stranu hriscanskog zivota. Ocajanje koje je mnome ovladalo, ja sam nazvao darom Odozgo. Ali, toga sam postao svestan tek kada je proslo trideset godina truda, mozda cak i vise. Nisam trazio pomoc od ljudi, jer sam bio kao suvi lista uskovitlan vetrom; stihija je mnome vitlala ne dozvoljavajuci da razumem smisao onoga sto mi se desava; nista nisam razumevao; nikoga nisam mogao da pitam, jer nisam mogao da formulisem pitanje. Kosmicko bice se burno raskrivalo pred mojim umom - sa brzinom koja nije dozvoljavala da na bilo cemu zaustavim razum. To je licilo na ludilo, ali posebne vrste, koje nije u nadleznosti psihijatara. Pocinjao je proces mog odstupanja od ovoga sveta. Nesto se isprecilo izmedju mene i ljudi; ja sam gubio interes za ophodjenje sa njima; jedna za drugom iscezavale su tacke kontakta. Svet umetnosti: slikarstvo, muzika, knjizevnost, poezija, pozoriste i ostalo – sve sto je ranije cinilo glavni sadrzaj i smisao mog postojanja, sada je bledelo i pocelo sve vise da mi izgleda neozbiljnom, cisto detinjom zabavom. A to za mene nije bilo lako: povremeno, u tom prvom periodu, mucno sam se razapinjao izmedju dva centra: strasti slikara i molitve. I tako - sve dok molitva nije pobedila sva druga dejstva u ovom svetu. Postoji samo jedan zadatak: naci istinitog Boga, to jest Tvorca svekolike tvorevine, i vecno ziveti sliven sa Njim. Nije li ovakva smelost bezumna za coveka kao sto sam ja? Sa Bogom nije nimalo lako ni prosto: On je isuvise velik za nas. On je „plamen koji sazize“, On je nepristupna Svetlost. On je na nasu zemlju bacio Svoj oganj i sazize nasa srca. Medjutim - i ja sam delo ruku Njegovih. On se obukao u nase telo da bismo kroz taj ekran mogli da Ga vidimo. Otuda i nada koja ide dalje od svakog beznadja. Ne bojte se - rekao je On (Jn. 16,33). Mislim da je pojava ovog plamena u nama - dolazak disanja Bozije vecnosti. Uz to: U Boga je sve moguce sto kaze ... i blago onoj koja verova, jer ce se izvrsiti sto joj je kazao Gospod (Lk. 1,37 i 45). Poznavsi na samom sebi nepostojanost nase prirode, ja neprestano zivim u strahu. Ovaj strah se naziva Bozijim. On ne lici na strah zivotinja; u njemu ima i premudrosti, i znanja, i ljubavi, i snage. Ali susret sa Velikim Bogom, koga mi nismo u stanju da smestimo u sebi, i koga ne mozemo da ne ljubimo, daje nam da shvatimo koliko smo jos neopisivo daleko od onoga sto pred nama stoji kao sveti cilj i smisao citavog naseg postojanja. Petar je, posle Tajne Vecere, sa patosom rekao: Ako se i svi sablazne o tebe, ja se necu nikad sablazniti. Svi mi znamo sta se desilo uskoro posle ovog ispovedanja vernosti. I opomenu se Petar reci Isusove sto mu je rekao: Dok petao ne zapeva, tri puta ces me se odreci. I izisavsi napolje plakase gorko (Mt. 26,33 i 75). Pisano je: Savrsena ljubav izgoni strah napolje... Ko se boji, nije se usavrsio u ljubavi
35

(1.Jn. 4,18). Ja znam da se nisam usavrsio u ljubavi, ali to ne umanjuje cinjenicu da i ja ljubim Boga. I evo, bas ta ljubav radja u meni strah da se ne pokazem nedostojnim. Cak mi se kosti satiru od bola kada unutar sebe vidim makar i malo kolebanje. Ne pamtim da je za vreme mog zivota na Svetoj Gori sumnja uspela da se priblizi mom umu ili srcu. Medjutim, kada sam se vratio u Evropu, u dodiru sa ljudima drugog duha, trpeo sam nalete energije koja je od njih izlazila i koja je, poput ledenog vetra, neprijatno opipavala srce i na svoj nacin zbunjivala um. Strana Duhu Hristovom, ona za trenutak narusava unutrasnji mir i izaziva um na nekakvu borbu. To sto sam u pustinji, moleci se, poznao ljubav darovanu Odozgo, pomagalo je da savladam negativne uticaje: Zakon duha zivota u Hristu Isusu oslobodio je i mene od vlasti duha ovog sveta (up. Rim. 8,2). Petar se podigao posle pada; ali mogu li ja biti siguran u sebe? Dok srce oseca prisustvo Boga, mi smo spokojni i ushiceni od ljubavi prema Njemu. Ali, kada On odstupa i Njegovo dejstvo vise ne osecamo, onda me svest o mojoj nemoci ponovo tesko zalosti. Podvig krsta me u vecoj ili manjoj meri prati do starosti. Cini mi se da sam upoznao meru coveka; i to znanje mi daje slobodu u susretu sa svima. Ali, u proslosti sam imao susrete i sa drugim silama, neizmerno mocnim u poredjenju sa mojom nistavnoscu. U tim strasnim casovima spasavalo me Ime Hrista Isusa. Molim se da sa mnom tako bude sve do kraja, i bez kraja. U vreme promislom poslane bogoostavljenosti u nama se budi plamena molitva, i u njenom zagrljaju duh sa radoscu prepoznaje svoju srodnost sa Hristom, te upodobljenje Njemu postaje izrazitije. Gospod nas je stvorio po Svome obrazu; znaci, i mi u Njemu postajemo „gospodi“. Krepljeni Njegovom silom mi posmatramo zlo tvarnog sveta, ali ono gubi vlast nad nama. U tome je nase „gospodstvo“ - neophodno za „nepokolebljivo Carstvo“. Jos jednom ja cu potresti ne samo zemlju nego i nebo. A ovo „jos jednom“ pokazuje promenu onoga sto se koleba kao stvorenog, da bi ostalo ono sto se ne koleba (Jev. 12,26-27). Mi ne mozemo znati sve o tome kako ce se sva tvar podvrci poslednjoj proveri. Neophodan je pobozni strah, sve dok ne predjemo sve pragove tvarnog bica i ne ispunimo se netvarnim zivotom koji od Boga silazi k nama. Hristos Bog je beskonacan u Svojoj velicini: Njegov Duh ispunjava sve bezdane. Ali i u Svom „ispraznjenju“ On za nas ostaje nedostizan. Kada u bezoblicnom cutanju stojimo pred Bogom, potpuno obnazenog bica, tada se i za nas same otkrivaju dubine nase prirode. Kroz potpunu usredsredjenost – SKUPLjENOST svega unutar nase licnosti - daje nam se da vidimo da je postojanje covecanstva, po svojim izvorima i po svojoj prirodi, JEDINSTVENO POSTOJANjE, JEDINSTVENI COVEK. Otuda „prirodni“ pokret naseg duha ka molitvi za sve ljude, za CELOKUPNOG ADAMA, kao za samog sebe? Otuda pocinjemo da shvatamo reci Hrista: da svi jedno budu ... kao sto smo mi jedno (up. Jn. 17,21-23). U pokajnoj molitvi za svoje grehe mi se ucimo da kroz same sebe dozivljavamo tragediju celog covecanstva. Ako sve moje postojanje tako boluje usled svakovrsnih mojih padova na svakom koraku; ako iza svih mojih padova stoji prvobitni pad naseg Praoca koji je odgurnuo celokupno covecanstvo od naseg Boga i Oca; onda je
36

normalno da u mojim licnim patnjama prepoznajem i stradanja svih ljudi. Ali, moguce je i suprotno: u mojoj radosti videti radost celog sveta. Tako hriscanin uci da bude sapatnik svih pacenika, i drug u radosti svima koji se raduju. Ako je greh u svojoj sustini uvek prestup protiv ljubavi Oca, onda se potpuno obnavljanje unistene ljubavi ne moze zamisliti drukcije, do kroz totalno pokajanje koje bi nam otkrilo do kraja, ukoliko je to moguce, sta taj prestup znaci kada ga gledamo u planu vecnosti. „Oce Blagi, isceli me gubavog; obnovi me, izopacenog grehom... Oce Sveti, osveti me celog: i um, i srce, i samo telo moje ... ja sam zgresio pred Tobom, i sada umirem daleko od Tebe ... primi me po Svom velikom sazaljenju i milosrdju“. Isus mu rece: Toliko sam vremena s vama i nisi me poznao, Filipe? (Jn. 14,9). Marija Magdalina se obazre natrag i ugleda Isusa gde stoji, i ne znadjase da je Isus. Rece joj Isus: Zeno, sto places? Koga trazis? Ona mu, misleci daje gradinar, rece: Gospodine, ako si ga ti odneo, kazi mi gde si ga polozio, i ja cu ga uzeti. Isus joj rece: Marija! Ona mu, okrenuvsi se, rece: Ravuni, sto ce reci, Ucitelju! (Jn. 20,14-16). Luka i Kleopa na putu u Emaus nisu prepoznali Isusa koji im je prisao. Tek kada Je On „prelomio hleb“ i dao im ga, „njima se otvorise oci i prepoznase ga“ (Lk. 24,13). Nesto slicno se moze desiti i nama: On nam prilazi, razgovara sa nama, a mi Ga ne prepoznajemo, to jest ne uvidjamo da je to On, Veliki Bog; velik, ali krotak i neizrecivo smiren. A kada nastupi trenutak i mi Ga prepoznao, onda Ga nasa dusa zavoli, te nas nadahnuce koje crpe snagu iz ovog prepoznavanja ispunjava blazenstvom. Tako dozivljeno nadahnuce nas vise nikada nece napustiti. Mozemo biti podvrgnuti raznim i bolnim iskusenjima, ali ce ovo divno nadahnuce uvek biti sa nama: ponekad kao tihi mir, ponekad kao veliki plamen, ponekad kao bujica svetlonosnih misli, ponekad kao radosni plac u molitvi, i mnogo tome slicnog, cemu nista u ovom svetu nije slicno, buduci da samo od Njega dolazi.

MOLITVA NADJACAVA TRAGIZAM Sa pojmom tragedije prvi put sam se sreo u svojim mladalackim godinama, i to ne iz iskustva, nego iz knjiga. Evo kako su tada izgledale moje predstave: pred umom coveka se otkriva nesto sto ga potpuno uvlaci u sebe. Ovu teznju su u davna vremena nazivali „idealom“. Da bi dostigao ono sto ga intuitivno zanosi, covek ne preza ni pred kakvim trudom, patnjama, rizikuje cak i sam zivot. Ipak, kada dostigne ono sto je trazio, otkriva se surova obmana: stvarnost ne odgovara pretpostavkama uma, i razocarenje koje prirodno sledi dovodi uvredjeni duh do teske, cesto i veoma ruzne smrti. Snazni ljudi su pod uticajem razlicitih ideala. Cesto su to posezanja na najvisu vlast. Tako je bilo sa Borisom Godunovim. U borbi za ostvarenje svoje potajne zelje on, kao ni mnostvo njegovih prethodnika tokom vekova, nije izbegao krvavi prestup. Dostigavsi, pak, cilj, uvideo je da nije dobio ono sto je ocekivao: „Dokopao sam se vrhovne vlasti ... ali moja dusa nije srecna“.
37

Druga trazenja - u planu duha, umetnosti ili nauke - blagorodnija su. Geniju se otkrivaju umna vidjenja koja on ne moze realizovati, jer prevazilaze meru dosegljivog u ovom svetu. Ubedivsi se u svoju nemoc da u potpunosti ostvari svoja pocetna vidjenja, koja su postala jedinstveni smisao njegovog postojanja, on trpi tezak duhovni potres i upropascuje se. Osobito kod pesnika, kraj moze biti fatalan. Sa velikim trepetom sam posmatrao, i jos posmatram, sudbine sveta. Ljudski zivot, ma na kom nivou da ga razumemo, tragican je u svim svojim pojavama. Cak je i ljubav puna ostrih protivrecnosti i sudbonosnih kriza. Tako je na svaku zemaljsku pojavu, od samog pocetka, utisnut pecat raspadanja. Bio sam jos mlad (osamnaest godina), kada mi je palo u deo da budem svedok istorijskih dogadjaja ciji je tragizam prevazisao sve sto sam do tada susretao u knjigama. Govorim o Prvom svetskom ratu i o socijalnoj revoluciji koja mu je sledila u Rusiji, sa svim uzasima vezanim za slicna zbivanja. Uzasna je slika propast velike imperije. Surov je i bespostedan sudar kada se umorni i natovareni u svom ocajanju odluce na borbu za svoja prava i dostojanstvo. Ziveo sam medju najintenzivnijim stradanjima milionskih masa: poceo je dugotrajan „smrtni boj“. Paralelno sa tim u meni samom su se rusile mladicke maste i nade, sto se na cudan nacin sjedinilo sa novim shvatanjem smisla postojanja uopste. Umiranje i propast su se stopili sa preporodom. Zivot je grandiozan u svojim korenima, i bezmerno velicanstven u svojim ciljevima. Ako stremimo integralnom poznanju svega sto postoji, ako u dubinama nase svesti ne gubimo iz vida Apsolutno Bice, onda je i nas duh otvoren da primi sve sto se desava u tvarnom kosmickom bicu. Stvoritelj ovog sveta zivi vecno. On je u osnovi naseg bica, i Njegova snaga je dovoljna da nas vaskrsne posle nase smrti. Ali, iskustvo smrti za nas je neophodno, kako bismo znali da smo voljom Oca Nebeskog prizvani iz „nistavila“. Ova samosvest nam je potrebna kako bi se svaki nas korak obavljao u saglasnosti sa izvornim, nepokolebljivim Bicem. O, to nije ni lako, ni jednostavno: stotinama puta nam se priblizava plamen uzasa, sve u nama se grci od krajnjeg bola. Ali, On je pobedio i zove nas da Ga sledimo. Iduci za Njim mi, naravno, na svakoj etapi osecamo muku i teskocu koja joj je svojstvena. Nas duh se smucuje, a u nasim mislima ponekad stupamo sa Njim u spor, bacajuci na Njega krivicu za sva stradanja. Da ne bismo odstupili od Njega, neophodna nam je cvrsta vera. Ali, ako je noc naseg neznanja makar jednom bila probijena bljeskom munje; ako je u svetlosti ove bozanske munje dusa donela odluku: ili sa Njim, u Njegovoj Apsolutnosti, ili potpuna smrt - sredine nema, onda je moguce da ce nam biti dana i radost vecne pobede. Ako nas je Otac Nebeski privukao Sinu Svome Jedinorodnom i Sabespocetnom, pokazavsi nam, makar i u granicama nasih slabih sposobnosti, duboku mudrost Svog Slova-Logosa i nepristupacnu visinu Njegove Ljubavi - onda cemo uvideti da u Bogu nema tragedije. Ona je prisutna samo u ljudskim sudbinama, kada njihov ideal ne prelazi zemaljske granice. Hristos uopste nije tragicna licnost. Njegovim svekosmickim stradanjima je potpuno stran elemenat tragizma. Ljubav Hristova je za sve vreme Njegovog prebivanja sa nama na zemlji bila mnogostradalna: O rode
38

neverni i pokvareni! Dokle cu biti s vama? Dokle cu vas trpeti? (Mt. 17,17). Plakao je zbog Lazara i njegovih sestara (Lk. 11,35); tugovao je zbog bezdusnosti Jevreja koji su ubijali proroke (Mt. 23,30 i dalje); u Getsimanskom vrtu je Njegova dusa bila zalosna do smrti i znoj je njegov bio kao kaplje krvi koje kaplju na zemlju (Mt. 26,38; Lk. 22,44). On je ziveo tragediju celog covecanstva, ali ta tragedija nije prebivala u Njemu samome. To se vidi iz reci koje je izgovorio Svojim ucenicima mozda na kratko vreme pre getsimanske sveto-iskupiteljske molitve: Mir svoj dajem vam (Jn. 14,27). I jos: nisam sam, jer je Otac sa mnom. Ovo sam vam kazao, da u meni mir imate. U svetu cete imati zalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn. 16,32-33). A na nekoliko nedelja pre Golgote: poce Isus kazivati ucenicima svojim da njemu valja ici u Jerusalim, i mnogo postradati ... i ubijen biti, i treci dan ... ustati (Mt. 16,21). I opet: ne placite za mnom, nego placite za sobom i za decom svojom (Lk. 23,28). Nije u Njemu tragizam, nego u nama. Slicno tome i hriscanin koji je dobio dar ljubavi Hristove, pri svoj svesti o jos nedostignutoj punoti, izbegava tragizam sveprozdiruce smrti; u sapatnickom bolu i placu molitve za svet on ne postaje zrtva bezizlaznog ocajanja konacne propasti. To postaje jos jasnije kada molitva, ma na koji nacin, udje u vekovnu struju Getsimanske molitve Hrista: kada su probijene uske granice individuuma, srusen zid vremena i kada je coveku dato iskustvo stanja „Azъ Esmь“. Osecajuci u sebi zivotvorece disanje Duha Svetoga, koji se u njemu moli ovom molitvom, covek predoseca i konacnu pobedu Svetlosti. Ljubav Hristova, cak i u najvecoj sapatnickoj napregnutosti, usred „pakla ljubavi“, zbog vecnosti koja joj je prisutna, ostaje bestrasna. Ta ljubav zivi tragediju covecanstva na nacin istinit i nimalo umanjen, jer joj je svojstvo da ucestvuje u stradanju svake tvari, a pre svega coveka. Ne znam kako da pristupim opisu ne zamisljenog, nego stvarnog duhovnog iskustva koje se moze pokazati protivrecnim po zakonima formalne logike. Blagodat je izuzetno bogata u svom projavljivanju. Uzmimo za primer jedan od najizrazitijih slucajeva. U Hristu smo dobili otkrivenje o neprolaznoj vrednosti coveka. Mi ga ljubimo kao svoj sopstveni zivot. Na momente uspevamo da vidimo neprocenjivu lepotu ovog obraza Svevisnjeg Boga. Posmatrajuci ovo dragoceno bice u njegovom padu, srce se prirodno zalosti i trazi nacina da spase ljubljene, jer je Gospod na nas izlio blagodat da znamo Njegov put. Rec propovedi u crkvi cesto pada ili pored druma, ili u trnje, ili na kamena mesta, i dusa se u molitvi obraca Onome ko je stvorio coveka. Uveravamo se da ni Bog ne zeli da narusi slobodu samoopredeljenja ljudi. Od napora da molitvom prevladamo okamenjena srca bica koja volimo, dusa sasvim realno oseca kako stoji pred zidom smrti. Ovo je stanje slicno bolu matere koja u rukama drzi detence, plod svoje utrobe, na samrti. Osecanje bezizlaza, neizbezne propasti, guta svako drugo osecanje, i dusa onoga ko se moli „umire“ sa onima za koje se molimo. Jedinorodni Sin Ocev je iz nase ruke primio smrt. On je umro na krstu ponevsi u Sebi i nasu pogibao kroz Svoju ljubav do kraja. Ali, Bog Ga je podigao iz mrtvih (up. 1.Pt. 1,21). To je obecano i svima koji budu verovali u Njega, u Hrista Boga (up. Jn. 3,15; 3,36; 6,40; 11,26). Polozaj nas ljudi je slozeniji: mi jos nismo do kraja slobodni od greha, to jest
39

nosimo u sebi svoju sopstvenu smrt. Mi ne umiremo brzo u molitvi za svoju bracu i za svet uopste. Ali i mi realno u duhu zivimo njihovu smrt: a doci ce i dan kada cemo telesno umreti. Hristos je Svojom smrcu porazio smrt Adama i njegovih potomaka. U tome je zalog naseg vaskrsenja. Molitva za svet je jedna od najmucnijih i najbezizlaznijih u tom smislu sto nas duh nikada u potpunosti ne dostize njen cilj. Moleci se za samog sebe, u dubini svog srca covek moze osetiti izlivanje tihe ljubavi i mira. Takvo stanje se zadrzava neko vreme. Ali pri molitvi za svet, cak i pri najtoplijoj i dugotrajnoj, dusa uskoro postaje svesna kako teski oblak zlobe nastavlja da visi nad zemljom: suvise je mnogo ljudi koji su vise zavoleli tamu (mrznje) negoli svetlost ljubavi Bozije (up. Jn. 3,19). I cudno je i bolno: svet u svojoj masi ne prihvata Duh Boziji, pa se molitva vraca ka molitveniku ne samo sa osecanjem neuspeha, nego i sa umnozenom tugom. Ali to je, svakako, netacno osecanje. Da, nije se desila trazena promena duhovne atmosfere vaseljene, ali kad ne bi bilo takvih molitvenika, onda bi se vlast tame (Lk. 22,53) prosirila sa jos vecom dinamikom. Oni koji jos nisu imali opisano iskustvo, ipak ce me razumeti, samo ako su se molili za svet ili za pojedine drage ljude. Srce pri takvoj molitvi, ako je dovoljno ozbiljna, tj. Nadahnuta Bogom, cesto i posle kraceg vremena moze da pronikne u zivot onoga ili onih za koje se molilo, tako da stice znanje sta se sa njima desava. To je ili radost i mir, ili uznemirenost i tuga, ponekad uzasni mrak pakla i njemu slicno zlo. Molitvenik oseca ova stanja kao svoja sopstvena. I to je svojevrsna aberacija: u stvarnosti kroz molitvu dusa vidi-zivi-stapa se sa onima za koje se molimo. Ako se pri tom desi promena osecaja - od mucnoga na radosno ili na smireno - to je onda siguran znak da je nasa molitva bila uslisena: bolesnik ce se popraviti, ocajniku ce biti data nada, nevolja koja preti ce proci i tome slicno. Upravo takvo zivotno opstenje sa ljudima i cak sa svetom uopste, svojstveno je pravoj molitvi. Pronicanje u to sto se zbiva u svetu moze ici do razmera koje izmicu svakom odredjenju. Zivot duha koji se moli moze, a i duzan je, da stekne kosmicke dimenzije koje od nas zahtevaju Hristove jevandjelske zapovesti. Covek postaje zaista univerzalan: ne u smislu filozofskog sinkretizma, nego po obimu i razmerama zahvata u realno bice; po priblizavanju poslednjim granicama moguceg zivog iskustva u Duhu. Jedan od slucajeva brzog odgovora na molitvu navodim u knjizi Starac Siluan. Sam blazeni starac mi je ispricao da se, posto je procitao pismo mitropolita, obratio Gospodu i vec posle prvih reci osetio u srcu mir i radost. Starac je odmah odgovorio pismom da je „cerka zene o kojoj se radi ziva i srecna“. Dalje ispitivanje je potvrdilo tacnost starcevog osecanja. Sama cerka je rekla jednoj strankinji koja ju je posetila: „Recite majci da je meni dobro i da sam sretna sa svojim muzem. Ali, veoma molim mamu da ne ponavlja ovakva trazenja, kako ne bi naskodila i meni i muzu“. To je bilo za vreme Staljina, kada je svaki kontakt sa strancima bacao na ljude podozrenje i opasnost slanja u Sibir. Iskustvo tragizma zemaljskih sudbina je neophodno. Ono pokazuje gde su
40

granice nasih telesnih darova ukoliko su zatvoreni za saradnju sa Bogom. Normalno je da se posle kraha svih nasih napora i muka covek otvori za nove horizonte, sada vec drugog sveta, neizmerno viseg. Tada umesto „fatalnog kraja“ mnogih genija covecanstva, moze da nastupi blagotvorni pocetak, koji se moze javiti kao Svetlost Vaskrsenja, kao ulazak u neprolazan svet, gde nema mesta tragediji, jer caruje bespocetna vecnost. Nase sopstveno iskustvo nas dovodi do konstatacije cinjenice da je covecanstvo u svojoj velikoj vecini sve do danasnjeg dana nedoraslo do jevandjelskog hriscanstva. Odricuci se Hrista kao Vecnog Coveka i pre svega kao Istinitog Boga, pod bilo kakvim izgovorom i u bilo kakvoj formi, ljudi gube Svetlost bespocetnog Carstva i slavu bogosinovstva. Oce, hocu da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta (Jn. 17,24). Oni koji su dodirnuli sveti plamen ljubavi Duha umom prebivaju u Carstvu Njegovom (tj. Duha), muceci se zudnjom da postanu Njegovi dostojni sinovi. Delovanjem Svetog Duha koji od Oca ishodi, savladjuje se greh odbijanja Oceve ljubavi koja nam je javljena kroz Sina (up. Jn. 8,24). Osetivsi Hrista kao Boga-Spasitelja, mi duhom prekoracujemo granice vremena i prostora; ulazimo u onaj oblik bica na koji se ne moze primeniti pojam „tragedije“.

O BOLNOJ MOLITVI KOJOM SE COVEK RADjA ZA VECNOST U danasnje vreme su po celoj zemlji rasejani ljudi koji na svoje nedoumice traze odgovor. Duhovna zedj mnogih nije zadovoljena - i to je istorijska cinjenica koja je zaista tragicna. Brojni su ljudi na ivici ocajanja. Svaki se od njih na svoj nacin, u dubini svog duha, muci usled besmislenosti savremenog zivota. Oni su neutesni u svojoj nevolji: sopstveni individualni napori nisu dovoljni da bi se covek oslobodio haosa koji je zahvatio svet, i svoj um skoncentrisao na ono sto je najvaznije (Lk. 10,42). Neki su skloni da nasu epohu nazovu posthriscanskom. Ja, medjutim, u okvirima svojih shvatanja svetske istorije i istorije hriscanstva, sve vise sam uveren da hriscanstvo, u svojim pravim dimenzijama, jos nikada nije prihvaceno sirokim masama. Drzave su sebe nazivale „hriscanskim“, i njihovi narodi su nosili masku poboznosti, ali su se sile njezine odrekli (up. 2.Tim. 3,5): ziveli su i zive kao pagani. Sasvim paradoksalno - upravo hriscanske drzave vekovima drze veci deo planete u gvozdenim stegama ropstva; poslednjih godina obvile su svet mracnim oblacima ocekivanja apokaliptickog plamena: sadasnja nebesa i zemlja ostavljeni su ... za oganj i cuvaju se za Dan suda i pogibli bezboznih ljudi (2.Pt. Z,7; Lk. 21,34-35). U savremenoj krizi hriscanstva medju narodnim masama, sa pravom se moze videti bunt prirodne savesti protiv onih izopacenja kojima je bilo podvrgnuto jevandjelsko ucenje tokom njegovih istorijskih peripetija. Mi ponovo zivimo u sferi prvih vekova nase ere: nama je darovano ne samo da verujemo u Hrista, nego i da stradamo za Njega (Fil. 1,29). Mnogo sam puta osetio
41

radost pri pomisli da se moj zivot vecim svojim delom poklopio sa periodom progona hriscana: to mi daje da se jasnije osetim hriscaninom, da budem svesniji neuporedive casti koja je zapala u deo svima koji u slicna vremena slede Jedinorodnom Sinu Ocevom u Njegovom usponu na Golgotu. Progona ima svuda, ali u razlicitim oblicima. Ipak, nijedan od njih nije lak. Neka Bog ljubavi svaku dusu izbavi od nevolje biti progoniteljem, makar i u odnosu na samo jednoga od malih ovih (Mt. 18,10). „Stradanje za Njega“ predstavlja poseban blagoslov, pa cak i izabranistvo: onaj koji strada, vec se samim tokom spoljasnjih okolnosti stavlja u neprestanu vezu sa Isusom Hristom, uvodi se u sferu Bozije ljubavi, postaje bogonosac. Postoje dve vrste bogoslovlja: jedna je nasiroko poznata u proteklim vekovima - profesionalna katedra erudita; druga je - biti saraspet Hristu (up. 1.Pt. 4,13; Rim. 8,17; 2.Tim. 2,11-12; Fil. 3,10; Otk. 1,9 i druga mesta), znati Ga u skrivenim kutcima srca. Prva od ove dve vrste je dostupna mnostvu intelektualno nadarenih, i realizuje se kao jedna vrsta filozofskog izbora. Ziva vera u Bozanstvo Hrista, koja se izrazava kroz sledovanje Njegovim zapovestima, pri tome uopste nije obavezna. Druga vrsta je bogoslovlje ispovednistva, porodjenog dubokim strahom Bozijim u ognju plamenog pokajanja koje nas u zivotnu realnost uvodi kroz viziju netvarne Svetlosti. Skolsko bogoslovlje sjedinjeno sa zivom verom daje blagotvorne rezultate. Ali, ono lako moze da se „izrodi“, da postane apstraktna teorija, da prestane da bude ono sto vidimo u zivotima apostola i proroka, otaca nasih, to jest, da prestane da bude neposredno delovanje Boga u nama: Niko ne moze doci meni ako ga ne privuce Otac koji me posla... U Prorocima je napisano: i bice svi nauceni od Boga. Svaki koji (u srcu) cuje od Oca i nauci, dolazi k meni (Jn. 6,44-45). Sveta Trojica je Bog ljubavi. Ljubav o kojoj se govori u Jevandjelju je netvarna zivotna energija bespocetnog Bozanstva. Svojstvo te ljubavi je da sjedinjava u samom bicu. Onaj ko prebiva u takvom jedinstvu sa Bogom, postepeno napreduje u umnom poznavanju toga sto se sa njim desava. A nama Bog otkri Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Bozije ... mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha koji je od Boga, da znamo sta nam je darovano od Boga; sto i govorimo, ne recima naucenim od ljudske mudrosti, nego nauceni od Duha Svetog (1.Kor. 2,10-13). Ti si Hristos, Sin Boga Zivoga. I po reci Hrista: telo i krv ne otkrise ti to (Petru), nego Otac moj, koji je na nebesima (Mt. 16,16-17). I zaista velika je tajna poboznosti: Bog se javi u telu, opravda se u Duhu, pokaza se andjelima, propovedi se neznaboscima, verova se u svetu, vaznese se u slavi (1.Tim. 3,16). Takav i jeste prirodni rast u Duhu, preko prebivanja u Bozanskoj oblasti drzanjem zapovesti Hristovih. Um se odjednom otvara za saznanje i formulise ga ljudskim recima. Ovo nailazi poput sevanja munje, pri srcu koje je raspaljeno ljubavlju. I to je ta svetlonosna vecnost u koju smo svi mi pozvani (up. 1.Pt. 2,9). U iskustvu Crkve, tokom vekova, nakupilo se mnogo slicnih momenata ozarenja ljudske svesti, sto je organski dovelo da njihovog svodjenja ujedno. Tako se pojavio prvi pokusaj sistematizacije zivog bogoslovlja koji je izvrsio sveti Jovan Damaskin, covek bogat svojim sopstvenim iskustvom. Ovo cudesno uzlazenje ka Bogu u neistrazivom bogatstvu viseg saznanja bilo je degradirano teznjom da se podaci Otkrivenja podvrgnu kritici naseg razuma i
42

sklonoscu ka „filozofiji religije“, i to onda kada su se istanjili izvori zivog iskustva. Posledica: sholasticke „sume“ bogoslovlja, u kojima ima mnogo vise filozofije, nego Duha zivota. Biti zaista u Bogu i sa Bogom - daje se ili „deci“ (Mt. 18,3; 11,25), ili bozanstveno ludima, poput velikog Pavla (up. 1.Kor. 4,8-10; 1,20). On je o sebi pisao: sve sto mi bese dobitak, smatrah za stetu Hrista radi. No, stavise, ja i smatram sve (uopste) za stetu prema prevashodnom poznanju Hrista Isusa, Gospoda moga, radi koga sam sve ostavio i smatram sve za trice, da bih Hrista dobio i da se nadjem u Njemu ... da poznam Njega i silu vaskrsenja njegova i udeo u njegovim stradanjima, saobrazavajuci se smrti njegovoj, da bih kako dostigao u vaskrsenje mrtvih (Fil.3,7-11). Pavle je ispunio zavet Gospoda koji je rekao: Tako svaki od vas koji se ne odrece svega sto ima, ne moze biti moj ucenik (Lk. 14,33). Svega sto ima u planu tvarnog postojanja, u njegovoj odvojenosti od Boga, u njegovom samopouzdanju. „Oni koji su od vere, sinovi su Avraamovi, ... i blagosiljaju se sa njim“ (up. Gal. 3,7-9 i 29). Tako, dakle, treba da sledimo primer Avraama, naseg oca po duhu: da uzmemo u ruke noz i oganj, i da se uspnemo na visoko mesto kako bismo prineli Bogu kao zrtvu paljenicu sve sto nam je drago po ploti. Tada cemo i mi cuti: Sada te poznah ... zaista cu te blagosloviti (Post. 22,12 i 17). To i jeste siguran put ka blazenoj vecnosti: na svemu drugom ostaju tragovi smrti. Samo pod uslovom da se za Hristom verno ide do kraja (Jn. 13,1), otkrivaju se u nama vise potencije nase prirode i mi se osposobljavamo da primimo Jevandjelje u njegovoj vecnoj dimenziji. Odlucnost da se „ostavi sve“ (Mt. 19,27-30) dovodi nas do granice vremena i vecnosti, i mi po prvi put vidimo realnost drugog, neprolaznog Bica, koja nam je dotle ostajala skrivena. Bog ne vrsi nasilje nad nasom slobodom: On se nece silom probiti u unutrasnjost naseg srca, ako mi nismo spremni da Mu otvorimo ulaz: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko cuje glas moj i otvori vrata, uci cu k njemu (Otk. 3,20). I sto vise otkrivamo, tim izobilnije netvarna Svetlost ispunjava nas unutrasnji svet. Kada iskusimo ljubav prema Bogu i Njegovu ljubav prema nama, nasa psiha i nacin misljenja se radikalno menjaju. Svako neprijateljstvo medju ljudima-bracom izgleda kao potpuno bezumlje. Svi mi imamo istog neprijatelja - nasu smrtnost. Ako je covek smrtan, ako ljudi ne vaskrsavaju, onda celokupna svetska istorija nije nista drugo do besmislena patnja tvorevine. Cak se i ljubav preplice sa smrcu: ljubiti znaci umirati. Nas duh zudi da predje u svetlonosnu sferu, gde nema prepreka nenasitoj ljubavi, gde sama nenasitost nije nista drugo do krajnja dinamika zivota, „izobilje zivota“ darovanog Hristom (Jn. 10,10). Pristup velikoj molitvi je tesno vezan sa dubokim pokajanjem zbog grehova. Kada gorcina ove case prevazidje nasu moc trpljenja, onda od vanvremenog bola, od silne odvratnosti prema samom sebi, potpuno neocekivano, pojavom ljubavi Bozije, sve odjednom biva promenjeno, i svet biva zaboravljen. Ovakav dogadjaj mnogi nazivaju ekstazom, zanosom. Ja ne volim ove reci, jer su za njih vezane mnoge izopacenosti. Ali, cak i ako bismo promenili naziv ovog Bozijeg dara, ako bismo ga nazvali izlaskom duse koja se kaje Bogu, i tada bih morao reci da mi nikada nije na um padalo da „kultivisem“, da vestacki postizem to stanje. Ono je uvek nailazilo sasvim nepredvidjeno, i to svaki put na drugi nacin. Jedino cega se secam (i to zaista i
43

sigurno znam), jeste moja krajnja tuga zbog udaljenosti od Boga, tuga koja je postala sastavni deo moje duse. Ja sam tesko zalio zbog svog pada. I kad bi u meni bilo dovoljno fizicke snage, mome ridanju ne bi bilo kraja. Evo, napisao sam ove reci i ne bez tuge pominjem dane stare (Ps. 142,5), tacnije receno noci, kada su moj um i srce sa takvom energijom za sobom ostavljali proslost, da me godinama nije posecivalo cak ni secanje na ono sto sam ostavio iza sebe. Zaboravio sam bio cak i svoje duhovne padove, dok porazno vidjenje moje nedostojnosti nije prestajalo da se pojacava. Mnogo puta sam se osecao raspetim na nevidljivom krstu. Na Svetoj Gori se to desavalo kada bi mnome ovladao gnev protiv ljudi koji bi me razalostili. Ta zla strast je u meni ubijala molitvu, te me dovodila do uzasa. Ponekad je borba protiv nje izgledala nemoguca: strast me je mucila kao sto svirepa zver muci svoju zrtvu. Jednom je molitva otisla od mene zbog kratkog trenutka razdrazljivosti. Da bi se vratila, borio sam se osam meseci. Ali, kada se Gospod priklonio pred mojim suzama, srce je postalo budnije i strpljivije. Iskustvo raspeca se ponovilo i kasnije, vec u Francuskoj, ali na drugi nacin. Ja nisam izbegavao da na sebe primim duhovnicku brigu. Posebno je moje srce bilo sazaljivo prema dusevno bolesnim. Uzdrmani izuzetnim teskocama savremenog zivota, neki od njih se uporno trazili moju neprestanu paznju, sto je pocelo da prevazilazi moje snage. Situacija je postajala bezizlazna: sta god uradim, kud god da krenem, neko ce vikati od bola. To mi je otkrivalo dubinu patnji savremenog coveka, slomljenog surovoscu nase famozne civilizacije. Izgradjene su kolosalne drzavne masine, koje, medjutim, nose karakter bezlicnih, da ne kazem neljudskih aparata, koji ravnodusno gaze milione ljudskih zivota. Nemocan da bitno izmenim nepodnosljive, pa ipak ozakonjene prestupe u socijalnom zivotu naroda, ja sam u molitvi, bez bilo kakvog vidljivog lika, osetio prisustvo raspetog Hrista. Duhom sam Njegovu patnju video toliko jasno, da ni fizicko vidjenje „vaznesenog sa zemlje“ nicim ne bi pojacalo moje ucesce u Njegovom bolu. Ma kako bili nevazni, moji dozivljaji i utisci su produbljivali moje poznavanje Hrista u Njegovoj zemaljskoj pojavi, ciji je cilj bio da spase svet. Kroz Njega nam je dano divno otkrivenje. On velicanstvenoscu Svoje ljubavi privlaci ka Sebi nas duh. Moja dusa je sa placem blagoslovila i blagosilja Boga i Oca koji je hteo da nam Duhom Svetim otkrije ni sa cim uporedivu svetlost i istinitost Svoga Sina i to kroz male teskoce koje nas snalaze. Blagodat koja se u pocetku daje da bi se covek privukao i naucio, ponekad nije manja nego kod vec savrsenih; ipak, to jos ni najmanje ne znaci da je ona i usvojena od strane onoga ko je dobio ovaj strasni blagoslov. Usvajanje Bozijih darova zahteva produzena iskusenja i pojacani podvig. Potpuni preporod palog coveka u novog (Ef. 4,22-24) obavlja se u tri perioda: prvi, pocetni je poziv i nadahnuce na podvig koji predstoji; drugi je napustenost od strane „opipljive“ blagodati i dozivljavanje bogoostavljenosti, ciji je smisao u tome da se podvizniku pruzi mogucnost da pokaze vernost Bogu; treci i zavrsni je ponovno sticanje opipljive blagodati i njeno trajno zadrzavanje, povezano sa umnim poznavanjem Boga.
44

Koji je veran u najmanjem i u mnogom je veran ... Ako, dakle, u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko ce vam poveriti istinsko? I ako u tudjem ne biste verni, ko ce vam dati vase? (Lk. 16,10-12). Onaj ko je u prvom periodu bio poucen samim dejstvom blagodati u molitvi i u svakom drugom dobru, i ko za vreme produzene bogoostavljenosti zivi tako kao da blagodat nastavlja da prebiva uz njega, posle dugog ispitivanja svoje vernosti, steci ce „istinsko“ bogatstvo, i to kao neotudjivu, vecnu svojinu; drugim recima, blagodat se stapa sa tvarnom prirodom, i njih dve postaju jedno. Ovaj konacni dar je - obozenje coveka; darovanje bozanskog nacina postojanja, bespocetnog, svetog; preobrazavanje celog coveka, cime on postaje hristopodoban, savrsen. Ljudi koji su se pokazali neverni u tudjem, kako se izrazio Gospod, izgubice i ono sto su dobili u pocetku. Ovde vidimo izvesnu paralelu prici o talantima: ... i predade im blago svoje. I jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trecemu jedan, svakome prema njegovoj moci... Posle dugog vremena dodje gospodar ovih sluga i stade svoditi racun sa njima... Onaj sto je primio pet talanata, donese jos pet talanata govoreci: Gospodaru, predao si mi pet talanata; evo jos pet talanata koje sam dobio s njima. A gospodar njegov mu rece: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim cu te postaviti; udji u radost gospodara svoga. A pristupivsi i onaj sto je primio dva talanta rece: ... evo jos dva talanta koje sam dobio s njima... Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim cu te postaviti; udji u radost gospodara svoga. A pristupivsi i onaj sto je primio jedan talant rece: Gospodaru, znao sam da si tvrd covek ... pa se pobojah i sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti tvoje. A gospodar mu rece: Zli i lenji slugo ... uzmite ... od njega talant i podajte onome sto ima deset talanata ... jer ... od onoga koji nema, i sto ima uzece se od njega (Mt. 25,14 i dalje). Ni ova prica, kao ni ona koja joj prethodi, ne moze se primeniti na obicne ljudske odnose, nego samo na Boga: Gospodar nije uzeo od onoga koji se trudio sa talantima i udvostrucio ih, nego mu je sve, i ono dano, i ono steceno trudom, dao u vlasnistvo kao suvlasniku: UDjI U RADOST (vladanja Carstvom) GOSPODARA SVOGA. I kada se neiskorisceni talant pokazao slobodan, on i njega daje onome sto ima deset talanata ... jer svakome ko se potrudi nad Bozijim darovima dace se, i preteci ce mu (Mt. 25,29). Sveti Jovan Lestvicnik kaze da se covek moze privici na svaku nauku, svaku umetnost, svaku profesiju - i obavljati ih bez osobitog napora. Ali, nikome i nikada nije bilo dano da se moli bez napora; osobito ako se u vidu ima nerasejana molitva koja se umom obavlja u srcu. Ako neko oseca silnu teznju ka toj molitvi, moze ga obuzeti tesko ostvariva zelja: da bezi i skriva se od svih; da se zakopa u dubinu zemlje, tamo gde se nece videti ni zracak dnevnog sunca; tamo gde je zaboravljena svaka briga o svakodnevici. I to je razumljivo: sasvim je normalno sakrivati se od tudjih ociju, ne dati im da posmatraju nas intimni zivot - a ova molitva obnazava samu srz duse, srz koja ne podnosi nikakvog drugog dodira, osim ruke Onoga koji nas je sazdao. Kakvim samo nezdravim napetostima moze biti podvrgnut covek koji pokusajima da nadje pravo mesto za molitvu kojoj tezi! Kao dasak iz drugog sveta, ova molitva dovodi do razlicitih sukoba: i unutrasnjih i spoljasnjih. Jedan od njih je
45

borba protiv sopstvenog tela, koje nece dugo cekati da pokaze svoju slabost i nesposobnost da prati stremljenje duha; cesto prohtevi tela dovode do tako velikih patnji, da teraju duh da sidje sa visina molitve i pobrine se o njemu. Inace, telo bi umrlo. Druga unutrasnja borba, osobito u pocetku: kako zaboraviti one koje po zapovesti treba da ljubimo kao same sebe? Bogoslovski - to pred umom stoji kao nesto suprotno smislu zapovesti; eticki - kao nedopustivi egoizam; misticki - kao pogruzavanje u tamu zanemarivanja, tamo gde nema nikakvog unutrasnjeg oslonca duhu, gde se moze izgubiti svest o realnosti ovog sveta. I na kraju postoji strah, jer mi ne znamo da li je nas poduhvat ugodan Gospodu. Asketsko zanemarivanje svega tvarnog, onda kada biva posledicom iskljucivog naprezanja nase ljudske volje, isuvise je negativno. Umu je jasno da negativan akt, kao takav, ne moze dovesti do pozitivnog, konkretnog usvajanja onoga sto se trazi. Da, ne mogu se izloziti sva kolebanja uma u takvim periodima. Jedno od njih: ja sam se udaljio od tvari, ali Boga nema sa mnom. Nije li bas to „tama najkrajnja“ - sustina pakla? I mnoga druga, za dusu strasna stanja, obrusice se na trazitelja ciste molitve. Mozda se sve to i ne moze izbeci, ako vec krenemo tim putem. Iskustvo pokazuje da molitva prodire kroz najrazlicitije oblasti kosmickog bica. Zapovesti Hrista samom svojom prirodom savladjuju sva ogranicenja; dusa stoji nad ponorima, medju kojima nas neiskusni duh ne vidi nikakvog puta. Sta da radim? Za mene su preveliki ponori koji se otvaraju; ja vidim koliko sam mali, bespomocan; desava se da padam u nepoznato. Prepustivsi se rukama Boga Zivoga, dusa Mu se sasvim prirodno obraca, i On me lako nalazi, ma gde ja bio. U pocetku, dusa se pribojava. Ali, posto je ne jednom bila spasena molitvom, postepeno se snazi u nadi i postaje sve hrabrija tamo gde je hrabrost ranije izgledala sasvim neumesna. Pokusavam da pisem o nevidljivoj borbi naseg duha. Iskustva koja sam imao nisu bila dovoljna da bih smatrao kako sam kroz njih vec stekao vecnost. Mislim, sve dok smo u ovom materijalnom telu, neizbezno je izmicanje nasih predstava ka vidljivim analogijama. Sta ce se desiti kada definitivno stupimo sa one strane telesnosti i vremenosti - jos nam je nepoznato. Ponavljam: u toj bezgranicnosti nema vidnih puteva. Strah, premda ne onaj zivotinjski, dovodi napregnutost paznje do ivice snaga. U svim kolebanjima, samo nam molitva omogucava da se odrzimo u ravnotezi. Vapaj duse je cesto bez reci; ili u najkracim recima: Gospode, spasi .me! (Mt. 14,30). Pomisljam na ono vreme kada sam napustio svoje bavljenje umetnoscu i, kako je izgledalo, potpuno se predao Hristu. Mnogi istaknuti predstavnici ruske kulture duhovne i humanisticke - govorili su, ne bez patetike, da je svet usao u tragicnu epohu; svi koji zive odgovorno duzni su da shvate naravstvenu potrebu da se ukljuce u taj tragizam koji je zahvatio vaseljenu, da u njemu ucestvuju, da prema svojim snagama doprinesu nalazenju povoljnog izlaza i tome slicno. Ja sam sa dubokim uvazavanjem slusao ove sjajne ljude, ali nisam mogao da krenem za njima: unutrasnji glas mi je govorio da sam nepogodan za takvu ulogu. Tako nisam prestajao da molim
46

Boga da me dovede na takvo mesto, u takve uslove, gde bih ja, izgubljeni neznalica i nesposobnjakovic, mogao naci spasenje. U molitvama sam predlozio Bogu moj plan, moje rokove; i On je sve ispunio sa matematickom tacnoscu. Bio sam bacen, rukom koja me je ljubila, medju svetogorske podviznike. Tamo, u manastiru, zatekao sam zivot kakav mi je bio potreban: duga bogosluzenja, uglavnom nocu; jednostavni poslovi koji nisu zahtevali intelektualno naprezanje; mogucnost da zivim u poslusanju, ne razmisljajuci o tome kako iguman i njegovi saradnici, sabor manastirskih staraca, upravljaju svim poslovima obitelji. Slobodan od svih zivotnih problema, mogao sam bez prekida da se molim dan i noc. Malo vremena je ostajalo za citanje knjiga; ponekad samo pola sata dnevno, ili jos manje. Ali, Gospod je bio sa mnom, i ja se od Njega nisam odvajao ni na kratke minute. Moje srce je gorelo neprestano; moj um je stajao na reci Bozijoj kao na steni. U dusi nisu bili pritajeni nikakvi pokreti izazvani napadima zlih sila, strani Duhu Hrista. Molio sam se kao izbezumljen od uzasa da ne ostanem kakav sam bio i jesam; moje srce i moj um postali su bojno polje na kome se vodila bitka izmedju Hrista i protivnika, strasnog kolosa kosmickih dimenzija. U to vreme, isao sam kao po nevidljivom konopcu iznad provalija. Neko cudno ocajanje me je zapljuskivalo sa svih strana, kao sto voda zahvata davljenika. Kazem „cudno“, jer kada bi to ocajanje odstupalo od mene, ja kao da sam umirao duhovno. Iz toga ocajanja, kao iz vulkana, probijala se vrela molitva, kao kada je apostol Petar vikao Hristu Svedrzitelju: Gospode, spasi me! Tako su prolazili meseci i godine, sa nejednakom napregnutoscu. Sve to nije moguce opisati. Naknadno se oblikovala svest: sve ovo me je dostiglo zbog mog gordog, bezumnog pada. Uvideo sam da idenje za Hristom-Bogom na neki nacin prirodno baca coveka u okean duha koji je bez obala. Ziveti po Hristu znaci osetiti Ga kao istinskog Pobednika nad smrcu: „Svetlost je dosla u svet ... ne da sudi, nego da spase svet“. Ovce moje ... za mnom idu. I ja im dajem zivot vecni, i nikad nece izginuti, i niko ih nece oteti iz ruke moje (Jn. 12,47; 10,27-28). Tih dana naisao sam na smele reci prepodobnog Isaaka Sirina: „One koji tvore znamenja i cudesa i silu u svetu ne uporedjuj sa onima koji bezmolvstvuju sa razumom. Neka ti bezdejstvenost bezmolvija bude draza od nasicenja gladnih u svetu, i od obracenja mnogih naroda na poklonjenje Bogu“ (Sl. 56). Ja se nikada nisam drznuo da sebe poredim sa ocima, ili da njihove reci u potpunosti primenjujem na sebe, ali nekakva analogija iskustva mora postojati, inace cemo zauvek ostati van istinskog poznavanja duhovne stvarnosti. Moj um nije isao na rizik da adekvatno upozna to stanje u kome je prebivao sveti Isaak kada je imao ovo vidjenje koje prevazilazi meru coveka. A sto se mene samog tice, reci cu samo ponesto. Prvih godina mog obracenja Hristu meni nespoznatljiva dobrota Boga „surovo“ me je bacila u bezgranicnost, dajuci da osetim svoju nistavnost, svoje umanjenje, cinjenicu da sam „nista“. Kroz ovaj dar, cistilo se moje srce od smrtonosnog cira gordosti, i postajalo sposobno da u ljubavi i miru vidi Boga - da od Njega primi novi zivot, neprolazan.
47

Svi mi u sebi nosimo posledice pada Adama, ciji smo potomci, i o kome govori Otkrivenje; ali ne dozivljavaju svi podjednako duboko ontoloske dimenzije ove katastrofe. Dubinska psihoanaliza Coveka - obraza Bozijeg - pocinje od prvih stranica biblijskog Otkrivenja, a ne od porodilista. Gordost, kao vidna ili skrivena tendencija samoobozenja, izopacila je srca ljudi; tek sto u sebi primetimo prve znake duhovnog uspona, vec je ta zmija podigla glavu, pomucujuci time um, presecajuci vidjenje, udaljujuci nas od Boga. Sada vidim da se moje krajnje neznanje u tom pocetnom periodu pokazalo za mene spasonosnim. U molitvi mog ocajnickog pokajanja Gospod mi je davao neposredne pouke, a sujeta me zbog toga nije pogadjala. Namece se zakljucak da nas duh, pod krajnjim pritiskom pokajanja, postaje sposoban da prihvati Bozije delovanje. Gore navedene reci svetog Isaaka su mojoj duhovnoj istoriji odgovarale u tom smislu sto je za mene bilo vaznije poznanje Istinskog Boga od svih zbivanja svetske politike. Moja zudnja za Bogom je bila bitnija od svih ostalih strana ovdasnjeg postojanja. Bez ovog znanja - o coveku i o Bogu – ja sam sebe osecao u mraku; van Hrista, nije bilo izlaza iz tamnog laguma. Pa i u citavoj vasioni, ja sam video samo odvratan cvor ljudskih strasti. „Cvor“ koji se ne da razresiti udarcem materijalnog maca. „Covek se rodi na svet“ (Jn. 16,21). Ja sam ga video kroz Hrista. On, taj covek, bogopodobna ipostas, radja se kao potencija; prolazi kroz proces svog postajanja, u pocetku u granicama svog sveta, a zatim pozvan da dostigne nadkosmicke dimenzije iduci za Hristom koji je pobedio svet (kosmos): Ne bojte se, ja sam pobedio svet (kosmos) (Jn. 16,33). Ponavljam: Gospod mi je dao blagodat secanja na smrt i blagoslovenog ocajanja. „Secanje na smrt“ postavlja coveka pred vecnost, najpre u njenom negativnom aspektu: sve sto postoji pokazuje se kao obuhvaceno mrakom smrti. Zatim na dusu silazi Svetlost Bogojavljenja, sa pobedom nad smrcu. Ono „ocajanje“ je bilo posledica svesti o mojoj udaljenosti od Boga. Ovo dvoje: secanje na smrt i ocajanje, postali su krila sa kojima se moze preleteti provalija. Ovo strasno i dugotrajno iskustvo bilo je Bozije dobrocinstvo: zahvaljujuci njemu, sa mog srca je bilo skinuto „drevno pokrivalo“ koje mi nije dopustalo da razumem novozavetno Otkrivenje u Hristu i u Duhu Svetom (up. 2.Kor. 3,13-18). Sve sto je ruzno i strasno na svetskoj sceni; sve sto je banalno i dosadno u ljudskoj svakodnevici - na kraju se slaze u protivrecnu, ali ipak grandioznu sliku. I veliko i malo – sve se na ovaj ili onaj nacin odrazava u svakom od nas. Od mnogih kontrasta: zla i dobra, mraka i svetlosti, tuge i radosti, bezumlja i mudrosti, ljubavi i mrznje, nemoci i snage, stvaranja i rusenja, rodjenja i smrti - gradi se sveobuhvatno vidjenje Postojanja. Od bezbrojnog mnostva muka i izrugivanja - unizen je covek, pogazeno je njegovo dostojanstvo. Dusa je ocajna pred tim prizorom. I odjednom, do njene svesti dopiru reci Hrista: COVEK SE RODI NA SVET, u njegovom vecnom znacenju cak i za Boga. Od te radosti zaboravljaju se sve nekadasnje bolesti i nevolje. Zapovesti Hrista su izrazene malobrojnim i jednostavnim recima, ali postovanje tih zapovesti na cudesan nacin cini da se nas duh otvara u ceznji da obgrli sve sto je na nebu i sto je na zemlji (Ef. 1,10) u ljubavi koja je zapovedjena. A moze li se i zamisliti
48

da bi „nista“ moglo imati takvu moc? Naravno da mi, ako polazimo iskljucivo od sebe samih, ne mozemo u svoje srce smestiti citav univerzum. Ali, sam Tvorac svega postojeceg se javio u nasem obrazu i delima pokazao da je nasa priroda sazdana kao sposobna da obujmi ne samo tvarni kosmos, nego i svu punotu bozanskog zivota. Bez Njega mi ne mozemo ciniti nista (up. Jn. 15,5), ali sa Njim i u Njemu sve postaje dostupno; doduse, ne bez „bola“ koji nam je neophodan najpre da bismo postali svesni toga da smo slobodne licnosti (ipostasi), a zatim i stoga da bi Gospod na Sudu mogao da nam daruje Svoj zivot u nas neotudjiv posed (up. Lk. 16,10-12). Kada se pri svakoj svojoj tegobi umom prenosimo u svetske dimenzije upodobljujemo se Hristu. Takva usmerenost misli ucinice svaku pojavu u nasem individualnom bivstvovanju otkrivenjem o tome sta se desava u ljudskom svetu. Kroz nas ce poteci struje kosmickog zivota, i mi cemo moci u ovom privremenom veku da preko zivog iskustva poznamo i Coveka, pa cak i Sina covecijeg, u Njegovim dvema prirodama. Upravo tako, kroz bolove, mi rastemo do kosmicke i metakosmicke samosvesti. Prolazeci kroz iskustvo ispraznjenja (samounizenja) u idenju za Hristom, saraspinjani sa Njim, mi postajemo prijemcivi za beskonacno veliko Bozansko Bice. U iscrpljujucoj pokajnoj molitvi za ceo svet, mi se duhovno stapamo sa covecanstvom: postajmo univerzalni na nacin univerzalnosti samoga Hrista, koji u Sebi nosi sve sto postoji. Umiruci sa Njim i u Njemu, mi vec odavde, unapred, dozivljavamo vaskrsenje. Gospod je stradao za sve nas. Njegova stradanja zaista pokrivaju sva bolna mesta nase istorije posle Adamovog pada. Da bi se Hristos upoznao kako treba, i mi moramo da se ukljucimo u Njegova stradanja i da dozivimo SVE, ako je moguce, kao On sam. Tako i samo tako, spoznaje se Hristos-Istina; to jest zivotno, a ne apstraktno, ne preko psiholoske ili racionalne vere koja se ne produzava u delatan cin. U prve dane svog povratka Hristu, kada sam vec nesto bolje razumevao Ko je Isus, izmenilo se moje srce, i moje misli su krenule drugim stazama. Iz unutrasnjih konflikata koje sam dozivljavao, ja sam se spontano prenosio u svet drugih ljudi, kroz sta sam uskoro stekao saosecanje prema celom covecanstvu. Iz tog iskustva se rodilo razumevanje cinjenice da svi mi treba da dozivljavamo iskusenja koja nas stizu ne samo u uskim okvirima nase individualnosti, vec da neizostavno treba da iz okova nase telesne ogranicenosti izlazimo duhom u svetske prostore. Drugim recima: treba biti svestan cinjenice da kroz nas teku struje tog istog kosmickog zivota, koje teku u zilama svakog coveka. Ovaj, kako mozda izgleda, prirodan pokret duse, doveo me je dotle da sam poceo da dozivljavam bolesti, nesrece, rasprave, sukobe, prirodne katastrofe, ratove i druge nevolje koje su navaljivale na ljude - sa umnozenim saosecanjem. U tom, po svojoj sustini normalnom, impulsu, pokazao se koren iz koga je za mene izrastao dragoceni plod: ziveti citavo covecanstvo kao samog sebe, kao svoj sopstveni zivot. Upravo nam je to propisano u zapovesti: Ljubi bliznjega svoga kao samog sebe (Mt. 22,39), naravno, u hriscanskom shvatanju toga koje bliznji moj (Lk. 10,22-37). Povecavajuci se i jacajuci sa godinama, moja svest se prirodno kretala ka krajnjim granicama sveta, ka prevazilazenju tih granica: ka Beskonacnosti. Sa zahvalnoscu Bogu secao sam se svega sto sam pretrpeo za vreme
49

Prvog svetskog rata: strasnih razaranja, kako je izgledalo, citave drzavne strukture zemlje; revolucionarnih sukoba na prostorima cele Rusije, koji su velikim opasnostima podvrgavali sve i svakoga; krajnje oskudice u svemu sto je vazno i drago dusi i umu; mucnog stajanja pred licem sveg tog bezumlja... Tim putem sam usao u tragizam savremene istorije. Kasnije sam pronikao i u njene izvore: u biblijsku pricu o padu Coveka. Potresna slika. I to jos nije kraj: Jos jednom ja cu potresti ne samo zemlju, nego i nebo (Jev. 12,26). Tako sam se priblizio velikoj tajni „obraza Bozijeg“ u nama: Licnosti. Bog nam se otkrio u Svome Imenu: JA SAM ONAJ KOJI JESTE. Da, mi smo Njegov obraz. Stojeci pred Njim u molitvi, nas duh istovremeno i boluje i likuje. Likuje zbog posmatranja realnosti koje prevazilaze svaku zemaljsku uobrazilju; boluje zbog osecanja svoje nistavnosti koja nikako nije u mogucnosti da u sebi smesti Boziji dar. Tako se dusa muci od samog pocetka naseg rodjenja Odozgo. Mi, naravno, rastemo, ali nam ovaj rast izgleda spor i uz to mucan. Moze se reci da se celokupan hriscanski zivot svodi na porodjajne bolove (up. Is. 26,17-18 u prevodu Septuaginte. Primecujem da se moj um neprestano vraca na jedno i isto vidjenje od koga nisam u stanju da se odvojim, sa kojim sam poceo da se srodjujem jos pre pola veka. Gospod me obuzima u celini. Ja i vidim svoje okruzenje, i ne vidim ga. Moje oko klizi preko njega u onim odseccima vremena kada sam zauzet neizbeznim svakodnevnim poslovima. Ali, i kada spavam i kad sam budan, Bog me obuhvata cvrsce nego vazdusna atmosfera. Tokom proteklih decenija, blagodat se na razne nacine izlivala u citavim bujicama. Ponekad kao siroka reka, ponekad kao vodopad, kao padanje na moju glavu „zive vode“ (Jn. 4,10). Desava se i desavalo se, da se predamnom otkrivala nesaglediva pucina okeana; ili sam, pak, kao nistavilo bez tezine visio nad svojevrsnom umnom provalijom ... a sada sam kao izgubljen: to sto sam napisao nije vise od skice velicanstvene panorame u radnom albumu slikara. Dusa moja bi htela da peva himne Bogu koji je sa takvom ljubavlju prisao meni, ubogome, ali ja u sebi ne nalazim reci koje bi Ga bile dostojne.

O DUHOVNICKOJ SLUZBI (Iz zapisa svetogorskog duhovnika) Iznenadjujuci i neshvatljivi Promisao Boziji postavio me je u situaciju u kojoj sam tokom niza godina posmatrao duhovni zivot mnogih podviznika Svete Gore. Neki od njih su bili spremni da mi otkriju ono sto, verovatno, nisu saopstavali drugima. Odusevljavao me pogled na Bozije izabranike, skrivene iza svoje smirene spoljasnjosti. Ponekad ni oni sami, zasticeni Bogom, nisu shvatali koliko bogat blagoslov pociva na njima. Bilo im je dano da pre svega u samima sebi vide nedostatke; ponekad u takvom stepenu da se nisu usudjivali ni pomisliti da Bog pociva u njima i oni u Njemu. Neki od njih su bili udostojeni posmatranja Netvarne Svetlosti, ali nisu prepoznali taj dogadjaj, delimicno zato sto su im slabo bila poznata
50

dela svetih otaca gde se opisuje ovaj vid blagodati. Neznanje ih je cuvalo od moguce tastine. Sledeci predanja pravoslavnog duhovnistva, ni ja im nisam objasnjavao sta im to ustvari salje Gospod. Da bi se pomoglo podvizniku, sa njime treba govoriti tako da se smiruju srce i um, jer ce bez toga pred buducim napredovanjem iznici prepreka. Imao sam na umu kako je starac Anatolije, na Starom Rusiku, rekao Siluanu, tada jos mladom iskuseniku: „Kad si sada ovakav, kakav li ces tek biti u starosti?“ (Starac Siluan, str. 18). Ovim recima, starac Anatolije je gurnuo Siluana u plamen takvih iskusenja, iz kojih je ovaj, istina, izasao kao pobednik, ali skupo plativsi pobedu u dugogodisnjoj borbi. Snaga bogovidjenja koja mu je bila dana nadjacala je dinamizam neprijateljskih napada, pa je iz ove izuzetne duhovne bitke on izasao obogacen kao retko ko u dugoj istoriji Crkve, ostavivsi nam za pouku svoju besedu o razlikovanju asketskog smirenja od „neopisivog Hristovog smirenja“. Gordost cini jezgro duhovnog pada: preko nje ljudi postaju slicni demonima. Bogu je svojstvena smirena ljubav u cijem plamenu nastaje iskupljenje palih i njihovo uvodjenje u Carstvo Nebeskog Oca. Duhovnik je duzan da oseca ritam unutrasnjeg sveta svakog od ljudi koji mu se obracaju. Sa tim ciljem on se moli da Duh Boziji njime rukovodi i da mu daje reci neophodne u svakom posebnom slucaju. Duhovnicko sluzenje je i strasno i privlacno; bolno, ali inspirativno. Duhovnik je „saradnik Boga“ (up. 1.Kor. 3,9). On je pozvan na najvise stvaralastvo; nista se sa tim ne moze uporediti: on stvara bogove za vecnost u netvarnoj Svetlosti. U svemu, naravno, on sledi primer Hrista (Jn. 13,15). Evo Njegovog ucenja: Zaista, zaista vam kazem: Sin ne moze nista ciniti sam od Sebe, nego sto vidi da Otac cini; jer sto On cini, to isto cini i Sin; jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje sto sam cini; i pokazace mu veca dela od ovih da se vi cudite. Jer kao sto Otac podize mrtve i ozivljava, tako i Sin koje hoce ozivljava (Jn. 5,1921). Nije lako naci odgovarajuce reci da bi se slusaocu saopstila duhovna stanja. Neophodno je da i sam duhovnik, u svom licnom iskustvu, ako je iole moguce, upozna svu skalu duhovnih stanja o kojima se kasnije usudjuje da drugima govori. U Besedi pastiru sveti Jovan Sinajski (Lestvica) govori sledece: „Duhovni upravljac je onaj ko je od Boga, kroz sopstvene podvige, dobio takvu duhovnu snagu da ... dusu u nevolji moze izbaviti iz samog bezdana... Istinski ucitelj je onaj ko je neposredno od Boga primio knjigu duhovnog razuma, ispisanog u umu Bozijim prstom, to jest delovanjem ozarenja, i kome nisu potrebne druge knjige... Ne prilici uciteljima da sire pouke koje su izvukli iz tudjih spisa... Uceci nize od sebe, on sam se u pocetku uci Odozgo... Jer, zemaljsko se ne moze isceliti zemaljskim“ (gl.1). Upravo takve pouke sam dobio i ja, stupajuci na podvig duhovnickog sluzenja. Ustvari, tu se podrazumeva radjanje reci od strane Boga, u srcu, dejstvom molitve. Jednom je neko prepodobnog Serafima Sarovskog nazvao prozorljivim. On je, medjutim, odgovorio da on to uopste nije, ali da se on moli za vreme razgovora sa covekom, te prvu misao koja se pod dejstvom molitve pojavi u srcu postuje kao Bogom danu. ***
51

Svestenik koji ljudima koji su dosli kod njega sa nadom da jasno cuju volju Boziju daje uputstvo koje polazi iz njegovog sopstvenog rasudjivanja (i koje moze da bude i nebogougodno), moze dovesti do toga da oni podju pogresnim putem i pretrpe stetu. Prepodobni Serafim je rekao da su bivale i greske kada je „govorio oslanjajuci se na sopstveni um“. A blazeni Siluan je, u jednom razgovoru na ovu temu, dodao da „greske“ mogu biti beznacajne, ali mogu biti i veoma vazne; i on sam je postradao u pocetku svog monaskog zivota. Svestan da sam veoma daleko od potrebnog savrsenstva, ja sam dugo i sa bolom u srcu umoljavao Gospoda da mi ne dopusti da gresim, da me drzi na putevima prave Njegove volje i da mi ukazuje na reci koje ce biti korisne braci. Za vreme besede sa covekom, ja sam se trudio da drzim „sluh“ svoga uma u srcu, kako bih ulovio Boziju misao, a cesto i reci koje treba reci. *** Sledovanje ovom svetom principu pravoslavne tradicije u praksi susrece neverovatne teskoce. Obrazovani ljudi se cvrsto drze drugog nacela: sopstvenog razuma. Svaka rec je za njih jednostavna ljudska rec, podlozna kritickom razmatranju. Za njih bi sledovanje bez rasudjivanja recima duhovnika bilo ravno bezumlju. Ono sto vidi i razume duhovni covek, uopste ne prihvata dusevni covek, jer zivi u sasvim drugom planu (up. 1.Kor. 2,10 i 13). Susrecuci se sa ljudima koji se rukovode svojim sopstvenim impulsima i koji se odvracaju od reci sto im je svestenik dao nakon molitve, ja sam odustajao od toga da molim Boga da takvom coveku otkrije Svoju svetu i svesavrsenu volju. Na taj nacin ih nisam stavljao u situaciju borbe protiv Boga; govorio sam im samo svoje misljenje, doduse potkrepljeno navodjenjem dela svetih otaca ili Svetog Pisma, ali sam ih ostavljao slobodne od bogoborastva. Davao sam im mogucnost da bez greha odbace moj savet kao ljudski. Naravno, sve je to jako daleko od onoga sto trazimo u svetim tajnama Crkve. *** U nase vreme masovnog odstupanja od hriscanstva, svestenicko sluzenje postaje sve teze i teze. U svom stremljenju da ljude izvadi iz pakla sazdanog njihovim protivrecnim strastima, svestenik se neprestano susrece sa smrcu koja ih je oborila. I samo osecanje vremena poprima cudan karakter: ili je vreme mucno-otegnuto, ili nestaje kao da ne postoji, buduci da nema osmisljenih trazenja. Ljudi se ne mogu razumeti. Oni su ili slepi i „ne znaju sta rade“, ili pate od duhovnog ili intelektualnog daltonizma. Cesto stvari vide u dijametralno suprotnom osvetlenju, slicno fotografskom negativu... Pri tom postaje sasvim nemoguce saznati sta je istinska realnost necijeg zivota. U takvoj situaciji nema vise mesta ni za kakve reci. Covek i sam pokret svete ljubavi dozivljava kao nesto neprijateljsko; trpeljivo smirenje mu izgleda kao licemerje; zelja da mu se pomogne – kao sredstvo sitnog interesa. Pri tome je karakteristicno da sam duh hriscanskog neprotivljenja zlu izaziva kod takvih ljudi neumerenu drskost; oni vredjaju svestenike sasvim nezasluzeno bolno; pripisuju im takve namere o kojima ovi nisu ni pomisljali; nemilosrdno ponizavajuci, oni ih optuzuju za gordost; celokupnim svojim stavom cine da je prisustvo svestenika nemoguce, a istovremeno ga osudjuju za izbegavanje
52

kontakta. I tako u nedogled. *** Blagosiljam Boga koji nam je otkrio prirodu ove pojave. Gospod nas je upozorio Svojom recju, naucio nas Svojim primerom. I da nije tako, bilo bi nemoguce ne postati zrtva potpunog ocajanja. Jedan episkop, koji se sa zarom bio predao sluzenju ljudima u nevolji, koji je mnoge spasao od unutrasnjih i spoljasnjih katastrofa, pisao mi je jednom prilikom: „Poceo sam da se plasim ljubavi“. Mnogo kasnije, ovako sam razumeo njegove reci: ljudi kojima je on pomagao vezivali su se za njega i u pocetku mu bili korisni u njegovom sluzenju; ali kasnije, stekavsi poverenje, postavsi neophodni, uzurpirali su njegovu slobodu, postavljajuci prepreke svuda gde se on predavao novodoslima. U vreme kada sam od njega dobio to pismo, ja jos nisam shvatao strasni smisao njegovih reci. On mi se otkrio, pa i sada se cesto setim tih paradoksalnih reci: „Poceo sam da se plasim ljubavi“. Ali, zajedno sa tim, postaje vidan i drugi aspekt naseg sluzenja. Prema svesteniku se ljudi odnose onako kako se odnose prema Bogu: odbacuju ga sa izuzetnom lakocom, kao nesto nepotrebno, uvereni da ce, cim im bude potreban, moci da Ga pozovu, i da On nece odbiti da dodje. Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine. *** Posle mog odlaska sa Svete Gore u Francusku, sreo sam se sa ljudima od kakvih sam se odvikao za dvadeset dve godine mog tamosnjeg zivota, posebno za vreme poslednjeg perioda, kada sam bio duhovnik nekoliko stotina monaha koji su provodili razlicite vidove asketskog svetogorskog zivota. Ne krijem da sam bio potpuno „dezorijentisan“. Psihologija monaha, njihovo trpljenje i uzdrzanost, toliko su prevazilazili sve sto sam susretao u Evropi, da prosto vise nisam nalazio ni reci, ni spoljasnje forme opstenja sa ljudima. To sto monasi primaju sa zahvalnoscu, u Evropi je ucveljivalo sagovornike. Mnogi su me odbacili, smatrajuci me nenormalno surovim. Smatrali su da sam izopacio jevandjelski duh ljubavi. A ja sam primao takve reakcije shvatajuci da „norme“ asketa monaha i norme ljudi sa zapadnom kulturom nemaju niceg zajednickog. Nema sumnje, „najnenormalniji“, kako za ljude iz doba „velikog inkvizitora“, tako i za nase savremenike, bio bi Hristos. Ko je u stanju da slusa Hrista; tim pre, ko je u stanju da krene za Njim? To sto su monasi postizali decenijama placa, savremeni ljudi misle da dobiju za kratko vreme, ponekad za nekoliko casova „prijatnog bogoslovskog razgovora“. Rec Hrista, svaka Njegova rec, dosla je u svet odozgo; ona spada u sferu drugih dimenzija i moze se usvojiti samo putem duge molitve i uz mnogo placa. Bez tog uslova ona ce stati zauvek nerazumljiva, ma kako ljudi bili „obrazovani“, cak i bogoslovski. Neko mi je rekao: „Kad zivis pod teretom nerazumljivog, gusis se“. Da, svi mi neizbezno trpimo poraz kada iz sve snage nastojimo da razumemo rec Hrista. Sam Gospod je rekao: I ko padne na ovaj kamen, razbice se; a na koga on padne, satrce ga (Mt. 21,44). Susrecuci se sa ovim svojstvom reci Hristove, mi postepeno shvatamo da ona pred nama otkriva vecne sfere bespocetnog Duha. Posle toga, sve sto se u nama suprotstavlja reci Hristovoj mi dozivljavamo kao prisustvo smrti. Mi, dakle, prebivamo u stanju duboke razdvojenosti: sa jedne strane je blagodarnost koja slatkim nozem otvara nase
53

srce; sa druge je nepodnosljiv stid zbog samih sebe, a takodje i uzas zbog udaljenosti cilja. *** Svakom hriscaninu je neophodno postojano usmerenje ka Svetlosti Hrista i odlucnost da pretrpi sve posledice koje ga u zemaljskim granicama mogu sustici zbog takvog usmerenja. Tek u tom slucaju mi mozemo dostici razumevanje jevandjelskih reci; i to se desava bez mogucnosti „kontrole“, jer se tu radi o neopisivom realnom prebivanju Boga u nama. U svakoj drugoj oblasti ljudske kulture moze se pratiti „progres“, ali u nasem zivotu - ne. Cesto Duh Sveti odstupa od nas zbog ovakvih ili onakvih pokreta naseg srca ili nasih misli. Ali, moguce je da budemo napusteni i zato sto Duh vidi kako smo uspokojeni i zadovoljni vec dobijenim ili dostignutim. Tada On odstupa kako bi nam pokazao da smo jos daleko od toga kakvi treba da budemo... *** Jednom monahu poslovi vezani za duhovnistvo ne padaju nimalo lako. Sa jedne strane, njemu licno je KORISNO kada ljudi o njemu imaju negativno misljenje, jer mu to pomaze da se smiruje. Iz povredjenog srca uzdize se ka Bogu priljeznija molitva. Lakse mu je da Bogu uputi vapaje za spasenje celog sveta buduci da i sam zivi u nevoljama koje su zajednicke velikom broju ljudi na zemlji. Sa druge strane, ako vec nosi sluzbu duhovnog oca i nastavnika, onda svaka losa rec o njemu pobudjuje nepoverenje kod lica koja imaju potrebu za poukom, utehom i podrskom. Njegova tuga postaje dvostruka: najpre zbog sebe samog, jer zivi nedostojno svog zvanja, a zatim i zbog stete koja se nanosi celoj Crkvi, citavom covecanstvu, buduci da se rusi autoritet svestenosluzitelja. Neposlusanje duhovnim ocima je jednako odbijanju reci samog Hrista. („Onaj ko vas prima, mene prima, a ko vas odbacuje, mene odbacuje“.) Veoma je vazno da medju svestenicima i episkopima vlada najiskrenije medjusobno postovanje; da se prekinu medjusobna sumnjicenja i optuzivanja, borba za vlast, zavist prema onima koji nas prevazilaze svojim darovima. Cak i ako postoje neki nedostaci kod ovog ili onog sluzitelja Crkve (a ko je od ljudi savrsen?), bolje je kad se ljudi podsticu da imaju poverenja prema onim svestenicima sa kojima prakticno najlakse mogu da imaju veze, usled geografskog polozaja ili zbog nekih drugih okolnosti. Ovo poverenje hriscana prema svestenosluziteljima bice za njih izvor nadahnuca da zaista kazu pravu rec svojoj pastvi. Mi i iz reci samog Gospoda znamo da na „Mojsijevom sedistu“ cesto sede nedostojni ljudi, ali je uprkos tome Hristos govorio narodu da slusa svoje pastire, da ispunjava ono sto oni traze, ne podrazavajuci njihov nacin zivota ili njihova dela *** Starac Siluan nije imao odredjenog duhovnika za vreme celog svog manastirskog zivota. Obracao se onome ko je u datom trenutku bio blize, ko je bio slobodniji da ga primi. Prethodno se molio da se Gospod pobrine za njega i da mu kroz duhovnika da otpustenje grehova i iscelenje duse. Kad imam posla sa bolesnima, moja paznja je najpre usmerena na njihovo duhovno stanje: znaju li oni Boga i nadaju li se u Njegovu pomoc? Stradanja, bolovi,
54

pa cak i zivotne katastrofe izmicu u drugi plan. Uzrok ljudske patnje se ne sme zanemariti, ma koliko beznacajan izgledao. Cesto, cak i suvise cesto, izvoriste briga i nevolja biva neutoljiva zudnja za grehovnim strastima. Pa i u takvim slucajevima duhovnik misli samo o jednom: kako isceliti coveka. Kod ljudi koji su iscrpljeni bedom i naporima, i mali povod moze izazvati veliki bol. Molitva duhovnika je usmerena na dubinu bolesti. Saucestvovanje u svakom ljudskom bolu prirodno izaziva molitvu u dusi duhovnog oca. Ono sto je karakteristicno za sluzitelja Hristovog jeste pogled usmeren ka pocetnom krivcu svih nevolja i mucnih svetskih sudbina. U njegovom srcu se sabiraju muke celog sveta i on se tuzna srca moli za sve i o svima. Na Svetoj Gori ja sam se znatno lakse susretao sa bolesnim monasima, nego sto je to bilo posle dolaska u Evropu sa ljudima koji zive u svetu. Prvi (monasi) unutrasnje su okrenuti Bogu, i sve se odmah prevodilo na duhovni plan. U Evropi, medjutim, preovladjuju psihicke napetosti; sledstveno, duhovnik je, da bi ljudima pomogao, primoran da svoje saucestvovanje pokaze u istom planu. Pored uzglavlja takvih bolesnika, desavalo se, da se u njihove patnje ukljucim i duhom, i dusom, pa cak i telesno, tako sto se i moje telo molilo za njih. Desavalo se retko (ali se ipak desavalo) da je Bog primao moje molitve i ispunjavao ono za sta sam se kod Njega zalagao. Ostalo mi je nejasno zbog cega se ponekad uz manju napregnutost moje molitve tok bolesti menjao u povoljnom pravcu, dok bi neki drugi put, uz mnogo intenzivniju molitvu, stanje bolesnika ostajalo vidno nepromenjeno. Primetio sam sledece: promena koja nastupa u dusi za vreme molitve za nekoga, te osecaj spokojstva i radosti mesto brige u srcu, uvek su znacili da je molitva uslisena, a bolesniku darovano iscelenje. Ja nisam trazio dar isceljivanja telesnih bolesti. Prilikom molitve za bolesnike sve sam ostavljao Bozijoj volji – On zna sta je svakome od nas neophodno za njegovo spasenje. Nisam sasvim uveren da je takva orijentacija, to jest izbegavanje licnog delovanja i uticaja, prouzrokovalo besplodnost mojih molitava. Nikako nisam zeleo da postanem „cudotvorac“: sama pomisao na takvo sta me je skoro plasila. Pa ipak, uprkos svemu tome, bivalo je da molitva ostane bez rezultata, a vernik rastuzen - i ja sam pomisljao kako je svestenosluziteljima neophodno svedocanstvo od Boga o tome da On slusa njihove molitve i ispunjava njihove prozbe. Veca pomoc onima koji je traze preko svestenika, kod mnogih bi ucvrstila veru u Crkvu. Jer, i sam Gospod se molio Ocu: Oce ... proslavi Sina svoga, da i Sin tvoj proslavi tebe (Jn. 17,1). Pri molitvi za zive cesce se desi da nase srce dozivi promenu od tuge na radost. Ali nesto slicno se zbiva i prilikom molitve za umrle, cak i ako su umrli zaista davno. Izuzetan dogadjaj - susresti na ziv nacin, u duhu, lica koja ranije nismo poznavali, i koja su davno umrla. Takvo opstenje sa onostranim svetom je posebno svojstveno molitvi svetima. Desava se, medjutim, premda retko, da i pri molitvi za umrle, poznate i nepoznate, srce dobija vest o njihovom trenutnom stanju, povoljnom ili teskom. Nepatvoreno sjedinjenje u Svetom Duhu sa dusama ljudi koji su nedavno ili pre mnogo vekova otisli sa ovoga sveta, svedoci o njihovoj licnoj vecnosti u nasem Bogu. Nasa ljubav se susrece sa ljubavlju onih koji nasem umu za vreme molitve 55

„predaju neki duhovni dar za nase utvrdjenje“ (up. Rim. 1,11-12). Ljudi su zavoleli tamu u kojoj je smrt, i odbacuju Svetlost koja je zivot, kako privremeni, tako i vecni. Ako duhovnik ima srce koje ljubi narod Boziji, onda mu se dusa ispunjava dubokim saosecanjem kad god mu se desi da ne moze predati svetlost-zivot. Ne jednom sam svoju paznju zadrzavao na neobicnom aspektu duhovnog sluzenja koji u praksi prati duhovnika sve vreme njegovog duhovnog podviga: smrt dejstvuje u nama, a zivot u vama - pisao je apostol Pavle Korincanima (2.Kor. 4,12). Vise od toga: zato sto nose svetlost zivota, sluzitelji Hrista su omrznuti od strane mnogih, kao sto je pre nas bio omrznut sam Gospod. Ako vas mrzi svet, znajte da je mene omrznuo pre vas... Opominjite se reci koju vam ja rekoh: nije sluga veci od gospodara svoga. Ako mene gonise, i vas ce goniti; ako moju rec odrzase, i vasu ce odrzati (Jn. 15,18-20). Duhovnik se pri susretu sa licima koja mu govore o svojim vidjenjima brine pre svega da tacno prepozna izvor vidjenja: da li je zaista dato Odozgo, ili je porodjeno nadrazenom fantazijom, ili je, pak, posledica uticaja neprijateljskih duhova. Zadatak je ponekad veoma tezak, a u svakom slucaju izuzetno odgovoran. Ako ono sto je dato od Boga mi pripisemo vrazijoj sili, u opasnosti smo da napravimo hulu na Duha Svetoga (up. 12,28-31). I obrnuto: ako dejstvo demona priznamo kao Bozansko, navescemo onoga koji se ispoveda na poklonjenje demonima. Otuda je svim duhovnicima bez izuzetka neophodna stalna i usrdna molitva uopste, i u svakom posebnom slucaju, da ih sam Gospod izbavi od gresaka u sudjenjima. Kada duhovniku nije jasna situacija, onda mu na raspolaganju ostaje „psiholoski zahvat“: da ispovedniku predlozi oprez prema svakoj vrsti neobicnih pojava. Ako je vidjenje zaista bilo od Boga, u dusi ispovednika ce preovladati smirenje i on ce bez protivljenja prihvatiti savet da bude trezven. U suprotnom slucaju moguca je negativna reakcija i teznja da se dokaze kako je vidjenje od Boga i ni od koga drugog. Upravo tada ima osnove da u to sumnjamo. Naravno, ovakav metod je samo palijativ i ne treba ga lakomisleno koristiti. Iskustvo je pokazalo da onaj koji iskusava svoga brata, prouzrokuje zalost i ogorcenje. *** Svima nama su dane iste zapovesti; otuda proistice da su svi ljudi u ocima Gospoda jednaki. Ni pred kim nije zatvoren ulaz do najvisih stepena, u meru rasta punote Hristove. U buducem veku, zemaljska jerarhija, kako drustvena tako i crkvena, moze cesto da se pokaze izvrnutom: Nego sto je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i sto je slabo ... da posrami jake ... i sto je neplemenito ... i ponizeno ... da ukine svako poglavarstvo ... i silu (up. 1.Kor. 1,26-28; 15,24-28). Duhovni „starci“ nisu obavezno svestenici ili monasi. To je pokazala istorija Ruske Crkve XVIII i XIX veka, kada su brojni podviznici i molitvenici odbijali svestenicki i monaski cin kako bi sacuvali slobodu svog podviga izvan kontrole zvanicno postavljenih organa. Ova pojava, zalosna i razorna po zivot Crkve, nije bila uvek uslovljena anarhistickim neraspolozenjem protiv samog principa jerarhije; citajuci knjige o takvim junacima duha lako se moze videti da su mnogi bili udostojeni vidnog blagoslova i darova Odozgo. Njihov zivot nije nailazio na
56

odobravanje ni od strane crkvene jerarhije, ni od strane drzavnih administrativnih vlasti i ustanova. Izbegavanje monastva i svestenstva objasnjava se jos i time sto, cim neko obuce mantiju, svi odmah smatraju da imaju pravo da sude Hristovog sluzitelja. I to sude najcesce povrsno i nepravedno, klevetnicki i neprijateljski. Osobito su se obdareni medju njima izlagali cak i grubim progonima, jer je njihov zivot prevazilazio moc razumevanja onih koji su stajali uz kormilo vlasti. Istorija nase Crkve je puna takvih slucajeva, i nema potrebe da se oni navode poimence. *** Ko se mnogo i usrdno moli, cesto dozivljava duboke promene svog stanja: od gorke patnje ka dubokoj radosti; od ocajanja ka sagledavanju i zivoj nadi; od dugog placa ka slatkom miru, i tome slicno. Usled mnogih i dugih molitava, kao posledica pazljivog uzdrzavanja u svemu - izostravaju se cula: dusa postaje slicna najosetljivijem slusnom aparatu koji istancano reaguje na jedva uhvatljive zvuke, pa cak i na necujne pokrete vazduha. A kada nas duh po stotinu i vise puta dozivi cas uspone, cas padove, onda se i jedno i drugo tako duboko usvaja i postaje deo duse, da ona izgleda da neprestano u sebi nosi i nebo i pakao. Moguce je da ce se mnogima ovo pokazati paradoksalnim, ali je u sustini to znak ljubavi koja raste i sazreva; napredovanja u upodobljavanju Hristu. Evo kako apostol Pavle pise o sebi: Ko slabi, a da ja ne oslabim? Ko se sablaznjava, a ja da ne gorim (za njega) (2.Kor. 11,29). A Rimljanima je zapovedao: Radujte se sa radosnima i placite sa onima koji placu (Rim. 12,15). Prema pastirskom principu otaca - niko ne treba da zapoveda svojoj pastvi ono sto najpre sam nije iskusio i uradio. Ne mislim da ce apostol Pavle u tome biti manje strog nego oci. Obracanja ljudi kojima je potrebna pomoc pastira u teskim duhovnim iskusenjima, ne mogu biti regulisana propisima ili organizovana proizvoljno; nemoguce je odrediti jedne sate za prijem onih koji tuguju, a neke druge za prijem onih koji se raduju. Otuda sledi da svaki pastir, u svakom trenutku, treba da je u stanju da place sa onima koji placu, i da se raduje sa onima koji se raduju ... da malaksava sa zahvacenima ocajanjem i da uzdize u veri one koji su se sablaznili. Ali i ovde, kao i u citavom zivotu, prvi primer je sam Gospod. Iz jevandjelske istorije, posebno iz Njegovih poslednjih dana i casova, vidimo da je On istovremeno ziveo za nas nedostiznu punotu kako patnje, tako i trijumfa; i smrt i od Njega neodvojivu Bozanstvenu slavu: ...Znate da ce kroz dva dana biti Pasha, i Sin Coveciji ce biti predat da se razapne, ... od sada necu piti ovoga roda vinogradskoga do onog dana kada cu piti sa vama NOVOGA U CARSTVU OCA MOGA... Boze moj, Boze moj, zasto si me ostavio?... Zaista ti kazem, DANAS CES BITI SA MNOM U RAJU... a znoj njegov bese kao kaplje krvi koje kaplju na zemlju... Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine... Zalosna je dusa moja do smrti... Jesi li ti Hristos, Sin Boziji? Rece mu Isus: Ti kaza. Ali ja vam kazem: od sada cete videti Sina Covecijega gde sedi s desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim. I sa nama, ako zaista ispunjavamo reci Hrista, ponovice se sve sto je On doziveo, doduse sa manjom snagom. Neistraziva je dubina Hristovih patnji. Ukljucujuci se u njih, mi sticemo mogucnost da razumemo uzvisenost Bozijeg zamisla o nama i da steknemo savrsenu ljubav. Patnje koje su za nas zemaljski „sastav“ ubitacne, posle nase smrti vise nece imati tu osobinu: one vise nece moci da nahude NOVOM zivotu
57

koji nam je izobilno darovan u neotudjivo nasledstvo. Ljudski duh zadrzava sposobnost da sazaljeva sve koji su liseni slave Bozije - sposobnost istinskog sapatnistva - ali ce to biti samo raznoliki izrazi sveobuhvatne ljubavi: smrt nece imati vlast nad spasenima u Hristu. Ovde, na zemlji, duhovne muke nas ponekad dovode do praga smrti; ali cesto, kao odgovor na molitvu, na nas nailazi blagodatna sila i potpuno uspostavlja razruseno; ponekad cak i sa jos vecom zivotnom energijom u nama. Kada bismo bili sposobni da makar i u maloj meri proniknemo u bezmernu tugu Bozije Matere pod krstom, bilo bi nam jasno da bez podrske Odozgo, zemaljsko telo ne bi moglo podneti nista slicno. Ali, ljubav Svetog Duha, koja je na njoj pocivala od dana Blagovesti, savladala je smrtnu tugu: ona je ostala ziva, i videla Vaskrslog Sina kako se uznosi na nebo, a videla je i silazak Ocem poslanog Duha na novorodjenu Crkvu. *** Svi koji su upoznati sa istorijom Crkve Hristove znaju sa kakvim su naporom kroz sve vekove bili trazeni izrazi njene dogmaticke svesti, bilo o Bogu, bilo o samoj sebi; izrazi koji bi izbegli razlicita zastranjivanja koja deformisu duhovni zivot kako njenih clanova svakog posebno, tako i njenog bica u celini. Nama je svojstveno uverenje, koje potice iz vekovnog iskustva, da je svakom clanu Crkve otvoren put ka najsavrsenijim stepenima poznanja Boga, kako na nebu tako i na zemlji. I to nezavisno od drustvenog porekla ili polozaja u jerarhiji. Uzmimo kao primer relativno bliske nasem vremenu Serafima Sarovskog i starca Siluana; mitropolita Filareta Moskovskog i Jovana Kronstatskog. Mogli bismo se vratiti i ka samim pocecima nase Crkve - ka apostolima, koji su bili siromasni ribari. Dovoljno je vec i to. Kad ne bi bilo tako, morali bismo da postavimo svaki uzlazak u Bozanstvene sfere u zavisnost od ljudske skole. Gospod je samim Sobom pokazao da Bog-Otac cesto biva blizi „malim“ i unesrecenim ljudima: Vratise se pak Sedamdesetorica ucenika sa radoscu govoreci: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u ime tvoje. A on im rece: Videh satanu gde pade s neba kao munja. Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vraziju, i nista vam nece nauditi. Ali se tome ne radujte sto vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte sto su imena vasa napisana na nebesima. U taj cas obradova se duhom Isus i rece: Hvalim te, Oce, Gospode neba i zemlje, sto si ovo sakrio od mudrih i razboritih, a otkrio bezazlenima. Da, Oce, jer je tako bila volja tvoja (Lk. 10,17-22). I cudjahu se Judejci govoreci: Kako ovaj zna knjige, a nije se ucio? Tada im odgovori Isus i rece: Moja nauka nije moja, nego Onoga koji me je poslao. Ako hoce ko volju njegovu da tvori, poznace da li je ova nauka od Boga, ili ja sam od sebe govorim (Jn. 7,15-17). Ljudska nauka daje nam instrumente kojima mozemo izraziti iskustvo, ali, bez sadejstva blagodati, ona nije u stanju da saopsti istinski spasonosno znanje. Poznanje Boga je zivotno, a ne apstraktno-intelektualno. Hiljade i hiljade profesionalnih bogoslova sticu visokoskolske diplome, ali u sustini ostaju duboke neznalice u oblasti Duha. A to se desava zato sto ne zive saglasno Hristovim zapovestima; usled cega se lisavaju bogopoznanja. Bog je Ljubav. A ova se ljubav stice strahom Bozijim i takvim pokajanjem koje i kosti lomi: I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dusu ne mogu ubiti; nego se vise bojte onoga koji moze i dusu i telo pogubiti u paklu (Mt. 10,28). Po tvrdjenju otaca
58

nase Crkve, dok se ne prodje kroz oganj straha Bozijeg, Bozanska ljubav se ne moze useliti u dusu. Ova ljubav obuhvata svu tvorevinu; ona sjedinjuje sa Svemogucim Vladarom, Bogom Ljubavi; ona je Svetlost, ona je dragocenost koja se ni sa cim ne moze porediti. Strasno je dusi da izgubi ovaj biser. Priroda straha Bozijeg je neopisiva, kao i sve u nasem Bogu. Moze se govoriti o „cvoru“ duhovnog stanja coveka: vera u Hrista je pocetak Ljubavi, ali je to jos uvek Svetlost pred zoru. Ova vera u nama budi duboko pokajanje, kao i strah da se ne izgubi steceno blago, to jest Bog. Kroz molitveni plac pokajanja nase bice se cisti, i tada se radja nada. Nada, kao visi stepen ljubavi prema Bogu, pojacava strah da se ne desi da budemo nedostojni vecnog prebivanja sa Njim. Prilikom svakog uzdizanja naseg duha ka vecoj ljubavi, neizbezno najpre prolazimo kroz umnozeni strah. A kada velika Ljubav Hristova dodirne nase srce i um, u plamenu svete ljubavi nas duh obuhvata celu tvorevinu u dubokom sapatnistvu ljubavi, i osecanje prelaska u Boziju vecnost se namece sa neodoljivom snagom. Ovaj dogadjaj je veci od svih drugih dogadjaja u istoriji naseg sveta: sjedinjuju se Bog i covek. *** Oprostite mi, ja nisam u stanju da pretocim u reci „izobilje zivota“ koji nam je darovan u Hristu. Ne vidim kako se moze pristupiti slikanju tog cudesnog klupka zivota koje ispunjava nase srce, pri svoj njegovoj paradoksalnosti. Evo, ja mrzim sebe takvog kakav sam. Od ove mrznje prema samom sebi molitva postaje kao bezumna i sve guta, a mene izvodi iz svega sto je tvarno; prenosi moj duh u svetlonosnu beskonacnost, u neopisive ponore. Tamo ja zaboravljam muku teske mrznje prema sebi: sve postaje Bozija Ljubav u potpunom samozaboravu. Tako se na cudan nacin preplicu - mrznja prema sebi i Ljubav prema Bogu. Isto se desava i sa strahom: on me razjeda do nepodnosljivog bola, ali Ljubav isceljuje bol, i ja se vise ne secam straha. Ali kada se nas duh vraca sa ove gozbe Ljubavi Bozije u Hristu, onda se ponovo javlja strah da se ne udaljimo od te Svetlosti i tog Zivota: ne gubimo li ih zauvek.? Covek sam ne bi hteo da se vrati u ovaj svet, ali je ljubav prema Bogu-Hristu neodvojiva od ljubavi prema bliznjemu - coveku. Ziveti i delovati u uslovima zemaljske svakodnevice moze se samo pri snaznom stepenu blagodati. U stanju krajnje napetosti molitve - kako ces i o cemu govoriti sa ljudima koji pate u borbi za hleb i krov nad glavom, za porodicu ili supruzansku vezu, zbog neuspeha u poslovima ili usled bolesti, sopstvenih ili svojih bliskih, i tome slicno? Neces pomoci coveku time sto prezires njegove primitivne potrebe. U hriscanskom sluzenju neophodno je sapatnistvo ljubavi. Moramo: ili u svoje srce da primimo nevolje onih koji dolaze; ili obrnuto: da sami udjemo u njihovo srce, u njihove muke, postanemo jedno sa njima. Prinudjeni smo da pri tom budemo izlozen opasnosti da sa njima stupimo u borbu, da se zarazimo njihovom svadljivoscu, da nas naljuti njihovo protivrecenje i neposlusanje; ne retko i njihovo neprijateljsko odnosenje prema nama. Njima sluzimo, njima dajemo blago koje smo stekli dugogodisnjim placem, a oni su nezadovoljni. Ostaviti ih? Ili umirati za njih, kao sto su umirali svi apostoli i njihovi naslednici pastiri? U trudu i naporu, cesto u nespavanju, u gladovanju i zedji, cesto u postovima, u zimi i
59

golotinji ... svakodnevni pritisak ljudi na mene, briga za sve Crkve. Ko oslabi, a da i ja ne oslabim? Ko se sablaznjava, a ja da ne gorim (2.Kor. 11,27-29)... I opet: ... Da ce se Hristos, kao svagda, i sada svom smeloscu velicati u telu mom, bilo zivotom, bilo smrcu. Jer je meni zivot Hristos, i smrt dobitak. Ali kako je zivljenje u telu plodonosno za moje delo, onda ne znam sta da izaberem. A obuzima me oboje: imam zelju umreti i sa Hristom biti, sto je mnogo bolje; ali ostati u telu potrebnije je vas radi. I ovo pouzdano znam, da cu ostati i boraviti sa svima vama za vas napredak i radost vere (Fil. 1,20-25). Slicnu rascepljenost zive svi koji su obremenjeni pastirskim sluzenjem. Sa jedne strane je jasna svest o tome da covek nema nista od toga ako stekne ceo svet, a naudi svojoj dusi (up. Mk.8,36); sa druge strane - zapovest Gospoda: Idite i naucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt. 28,19). Na dar ste dobili, na dar i dajite (Mt. 10,8). Paralelno sa ovom ide misao: najpreca potreba ljudskog sveta je u tome da se ZNA ISTINITI BOG (Jn. 17,3). Ali, kako Ga naci? Dakle, neophodno je da nase ZNANjE Boga ostane na zemlji, da ljudi ne bi lutali kao ovce bez pastira. To znanje je toliko vazno da prepodobni Isaak Sirin govori strasne reci, tesko shvatljive i bolne: „One koji tvore znamenja i cudesa i silu u svetu ne uporedjuj sa onima koji bezmolvstvuju sa razumom. Neka ti bezdejstvenost bezmolvija bude draza od nasicenja gladnih u svetu, i od obracenja mnogih naroda na poklonjenje Bogu“ (prepodobni Isaak Sirin, Sl. 56). Da nam bezdejstvenost u odnosu na svet bude draza od hranjenja gladnih? Postoje dve vrste gladnih: telesno i duhovno. Idu dani, govori Gospod, kad cu pustiti glad na zemlju, ne glad hleba ni zedj vode, nego slusanja reci Gospodnjih. I potucace se od mora do mora, i od severa do istoka trcace trazeci rec Gospodnju, i nece je naci. U to ce vreme obamirati lepe devojke i mladici od zedji, koji se kunu krivicom samarijskom i govore: „Tako da je ziv Bog tvoj, Dane, i tako da je ziv put u Virsaveju“. I pasce i nece ustati (Amos 8,1114). Danas se svuda moze videti pometenost duha, sve vece ocajanje. Knjiga se stampa vise nego ikada. Medjutim, na zalost, vecina od njih ima sinkreticki karakter, obelezen pokusajima da ujedno skrpe raznorodne elemente, koji cesto u samoj sustini protivrece jedan drugom i prakticno su nespojivi; time se izgubljenost samo povecava. Sveti Isaak Sirin je pokajanje i razumno tihovanje smatrao najsigurnijim putem ka dubokom poznanju Boga i zivota u Njemu. Za najvaznije, on je smatrao upravo ono sto je tako retko na zemlji. Gubljenje istinskog bogopoznanja koje nam je bilo dato Hristom i Svetim Duhom bila bi nenadoknadiva steta za citav svet. Sreo sam mnoge ljude koji su prolazili kroz ozbiljnu krizu u duhovnom planu. U opstenju sa njima podsecao sam se na svoju krizu koja je godinama trajala sa, za mene, krajnjom napregnutoscu. Kada je u meni pobedila molitva, napustio sam svoju profesiju (slikara) i stupio u Bogoslovski institut u Parizu. Tamo su bili okupljeni veoma dobri mladi ljudi, a i profesorski kadar je bio na duznoj visini. Ali, mene je molitva „gusila“ i dan i noc, tako da sam napustio institut kako bi se otpremio na Svetu Goru, gde je sav zivot uglavnom skoncentrisan na bogosluzenja i molitvu. Slusanje lekcija iz bogoslovskih nauka je u to vreme za mene postalo nemoguce, jer, usmeravajuci sve snage svog intelekta na usvajanje predavanih sadrzaja, ja kasnije ne bih nalazio onu celovitost ustremljenja ka Bogu, koja mi je vec bila svojstvena u
60

prethodnom periodu. Bilo mi je jasno, da sam, ako zudim da spoznam Boga, duzan da Mu se predam u vecoj meri nego sto sam se predavao umetnosti. Vecnost Bozija me je neodoljivo privlacila. Napustajuci Francusku, ja sam spaljivao mostove iza sebe, kako ne bih mogao da se vratim na staro u slucaju kolebanja. Preziveo sam jedan minut iskusenja: dok sam se uspinjao od mora ka manastiru, napala me misao: evo, dobrovoljno stupas u dozivotni zatvor! I to je bio jedini slucaj, za ceo moj zivot, kada se moje srce za trenutak zakolebalo. Sada sam se toga setio, ali se tokom decenija nikada nisam vracao na proslost: predamnom je, beskrajno daleko, ono sto trazim, a u meni je samo nekoliko dana koji brzo proticu. Moja dusa se isusila u tastini ovoga sveta, i meni je neophodna ziva voda koja istice iz mog Tvorca, i koja „tece u vecni zivot“. Ja pisem i sve vreme se zadrzavam da ne govorim onim jezikom koji je u sustini jedini pogodan da bi se izrazile muke celog mog bica u trazenju mog Boga i Spasitelja. Celo moje telo se takodje molilo, sazimajuci se u bolnom grcu. Celo cvrsto priljubljeno uz zemlju; suze teku potocima i rastvaraju u meni vrlo tvrdo kamenje strasti. Tuga mog srca je bila jaca, dublja, nego sto je to moguce prilikom bilo kakvog zemaljskog gubitka. Ja sam zudeo da se pred Bogom otvorim potpuno, do kraja. Umoljavao sam Ga da me ne odbaci od Svog lica; da mi otkrije istiniti put ka Njemu; da od mene udalji svaku zabludu koja bi me mogla navesti da zastranim. Znao sam za svoju niskost, za svoju necistotu, neznanje, izopacenost, ruznocu, i malaksavao sam videci se takvim. I moja potreba da se izlecim silom Duha Svetoga licila je na potrebu mladica koji ocajnicki tezi ka zivotu, ali koga nepostedno ubija bolest. Bog mi se otkrio jos pre odlaska u bogoslovsku skolu. Na Svetu Goru sam dosao slobodan od sumnji u istinitost Sina Bozijeg, koji mi jedini moze otkriti Svog Oca. Ali, nalazio sam se u paklu: Sveti nad svetima ne moze primiti takvu gadost kao sto sam ja. I moj krik u obnavljanju u svim domenima mog postojanja izvijao se kao vapaj u pustinji ... plasim se da kazem - u kosmickoj, ne u zemaljskoj pustinji. I bol je bio vanvremen. To sto sam preziveo, sa jedne strane, pomagalo mi je u duhovnickom sluzenju, u pocetku sa monasima, na Svetoj Gori, i kasnije u Evropi, sa ljudima razlicitog uzrasta, psihickih stanja i intelektualnog nivoa. Sa druge strane, to me je navodilo na greske. Ja sam mislio da svi ljudi teze Bogu sa jednakom snagom, i u tome sam veoma gresio. Suditi prema sebi samome nije uvek bilo pravilno. *** Duboka je bila moja svest o vlastitoj nistavnosti, ali, bez obzira na to, nisam mogao da odbijem duhovno sluzenje kojim su me opteretili. Uopste, u to vreme ja nisam trazio nista u ovom svetu, jer je celo moje bice tezilo ka Bogu, pred kojim sam bio toliko zgresio. Samoosudjivan, ja sam svojim umom ziveo u paklu. Samo sam u retkim trenucima bio ozaloscen time sto me neki oci i bratija u manastiru nisu prihvatili, a uopste sam bio prilicno ravnodusan prema polozaju koji mi je dodeljen u ovom svetu, ili prema tome kako se prema meni odnose stariji ili mladji od mene. Nisam poznavao zavist. Za mene nisu postojale nikakve drustvene ili crkvene jerarhijske pocasti i stepeni, kojima bih mogao utoliti plamen koji je prozdirao moju
61

dusu. Mozda je prisustvo tog plamena u meni izazivalo razdrazenost nekih ljudi; mozda usled tog plamena moje ponasanje nije bilo onakvo na kakvo su ljudi navikli? Ko zna. Ja sam iz sve snage trazio oprostaj od Boga i nisam obracao paznju ni na sto drugo. Nesto pre svoje smrti, starac Siluan je, za mene neocekivano, rekao: „Kada postanete duhovnik, nemojte odbijati da prihvatite one koji vam dolaze.“ Tih dana sam se osecao na ivici snaga, iznuren groznicom koja me je u lakoj formi mucila tih nekoliko godina. Nisam znao koliko mi je jos ostalo da zivim, i zato nisam obratio paznju na starceve reci. Mislio sam: starac ne zna koliko sam bolestan. I tako je njegov savet odmah nestao iz moje svesti. Podsetio sam se na njega tek posle cetiri ili pet godina, kada me je, takodje neocekivano, iguman arhimandrit Serafim pozvao da budem duhovnik u njegovom manastiru Svetog Pavla. Naravno, zbog poslusanja recima starca Siluana, nisam se usprotivio, nego sam rekao da cu doci u naznaceni dan. Podvig duhovnistva koji mi je na taj nacin bio nametnut, u temelju je izmenio moj zivot, ali ne u pravcu produbljenja, nego ka gubitku blagodati. Celovitost i jedinstvo mog prethodnog trazenja bili su naruseni. Neprekidnost prebivanja u „unutrasnjem coveku“ bila je ometana koncentrisanjem paznje na to sto su mi govorili oni koji su mi dolazili na ispovest. Znao sam da je tamo unutra pocetak, a tamo je kraj i zavrsetak; otuda je izlazak, i tu je povratak. Bez napetosti molitve koja iz srca ishodi, ne isprosivsi od Boga rec i blagoslov na svako vreme - uzaludno ce biti svako duhovnicko sluzenje; bez stalnog urazumljavanja Odozgo, cak ce se i Crkva pretvoriti u jednu od poluslepih sila ovoga sveta, koje, medjusobno se sudarajuci, unose propast u zivot vaseljene. U cemu se sastoji trud duhovnika? U brizljivom radu sa svakim covekom, kako bi mu pomogao da udje u predele mira Hristovog; kako bi doprineo unutrasnjem preporodu i preobrazaju ljudi, blagodacu Svetog Duha; kako bi malodusne ohrabrio na podvig zivota prema zapovestima Gospodnjim. Ukratko, njegov trud je duhovno obrazovanje svih i svakoga. „Obrazovanje“ dolazi od reci obraz. Jedan srpski episkopii je veoma lepo pisao ne ovu temu: kakav ili ciji obraz se gradi u savremenoj skoli? Koja od skola zna da je covek stvoren po obrazu bespocetnog Boga. A On se pojavio na zemlji i pokazao coveku: i mi sada znamo da se istinsko obrazovanje sastoji u tome da se u potomcima Adama obnovi obraz Hrista koji je unisten prilikom pada. Duhovnik u svom sluzenju uvek mora da se moli za ljude, kako bliske, tako i udaljene. U toj molitvi, on pronice u, za njega, drukciji zivot. Moleci se za one koji prebivaju u ocajanju usled nepremostivih teskoca u borbi za opstanak, on oseca nemir, zabrinutost za njihovu sudbinu. Moleci se za bolesne, on oseca njihov dusevni strah od smrti. Moleci se za ljude koji zive u paklu (strasti), on sam dozivljava adska stanja. Sve ovo on zivi unutar sebe, kao sopstvenu muku. Ali u stvarnosti to nije on: on samo prima i nosi tegobe drugih lica. U prvom trenutku on sam ne shvata sta se to desava; on je u nedoumici, jer je ponovo, pa cak i vise nego ranije, postao meta napada strasti, od kojih mnoge ranije ni znao. Tek kasnije on saznaje da je bio uveden u borbu za zivot drugih; da je njegova molitva usla u duhovnu stvarnost onih za koje
62

je bila prinosena Bogu. Duhovnik je zahvacen disanjem smrti koja navaljuje na ljudski rod. I licna i liturgijska molitva njegova poprima kosmicke dimenzije. Borba za zivot onih koje mu je poverio Promisao Svevisnjeg ponekad ne traje dugo: tek nekoliko reci iz srca ka Bogu ljubavi; ali ima slucajeva dugog odmeravanja snaga. Dajuci svoj zivot, duhovnik i sebe samog zivi kao jos neoslobodjenog od strasti; on se za druge moli kao za samog sebe, jer se njihov zivot slio sa njegovim. On se kaje za sebe i za druge. On moli za oprostaj „svima nama“. Njegovo pokajanje postaje pokajanje celog sveta, za sve ljude. U pokretu njegovog duha sastoji se upodobljenje Hristu, koji je na Sebe uzeo grehe sveta. Teska je ta molitva: trazeni rezultat se nikada ne vidi. Svet u celini sa zlobom odbacuje ovu molitvu. *** Molitva pokajanja je neopisivo divan dar Nebeskog Oca: Tada im otvori um da razumeju pisma. I rece im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih treceg dana, i da se u Njegovo Ime propoveda pokajanje i oprostenje grehova po svim narodima (Lk. 24,45-47). *** Pocetak propovedi Hrista - Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo Nebesko (Mt. 4,17) - mi smo izgubili. Jasno je da to nije bilo drugo do produzetak razgovora koji je bio zapocet u raju - velikog razgovora izmedju Boga i coveka (up. Post. 3,8 i dalje). Pozvani od strane Boga da se pokaju, Adam i Eva su odbili da priznaju da nisu u pravu. Eva je malodusno osudjivala zmiju, a Adam je drsko svaljivao krivicu na Evu, i na samog Boga koji mu je dao takvu zenu. Mucno su proticali vekovi. Za vreme tog nesnosnog tapkanja u mestu covecanstvo je upoznavalo sve posledice svog raskida sa Bogom-Ocem. S vremena na vreme, pojavljivale su se duse koje su razlicitim stradanjima bile pripremljene za makar delimicno opstenje sa Bogom: tako je bilo dano Sinajsko Otkrivenje. Kroz Mojsijev zakon ljudi su ziveli pred Licem Nevidljivog Svedrzitelja, stasavsi duhom do mogucnosti daljeg pomirenja sa Njim. Tada se javio u ploti Onaj koji je govorio sa Adamom i Evom onoga dana kada je pocela tragicna istorija covecanstva. Tako je bilo obnovljeno hiljadama godina prekinuto nase opstenje sa Licnoscu Tvorca sveta. Gospod nam je otkrio tajne Bozijeg Bica i tvarnog bica. Ali, celokupno Njegovo „delo“ je toliko grandiozno, da oko naseg uma ne moze da sagleda cak ni njegove detalje, niti energija srca (ljubavlju) moze da obuhvati Njegova cudesa. U Pashalnoj besedi svetog Jovana Zlatoustog kaze se: „Ad se rastuzio, buduci svrgnut; primio je telo, a sudario se sa Bogom; primio je zemlju, a susreo nebo; primio je ono sto je video, a upao u ono sto nije video“. Upravo tako biva i sa nama, kada se resimo da idemo za Isusom Hristom. Mi vidimo coveka u ploti, ali je u stvarnosti On Bog; mi Ga vidimo kako bez suprotstavljanja ide da bi bio nepravedno pogubljen, ali u Njemu prepoznajemo naseg Tvorca i Spasitelja; mi iz Njegovih usta cujemo nase obicne reci, ali nam se kroz njih otkriva vecnost Apsolutnog Bica. Sto se nas duh vise usmerava tragom Isusa Nazarecanina, tim je upadljiviji kontrast izmedju Njegovog nebeskog sveta i nase vidljive vaseljene. Jedna od prvih posledica praroditeljskog pada bilo je bratoubistvo. Od tada, sva nasa istorija je
63

ponajvise ispunjena bas tim grehom. Priroda Svecoveka se pokazala iscepana u komadice: susrecuci sebi slicnog, ljudi vec ne prepoznaju samog sebe; jedinstvo zivota koji nam je svima zajednicki. Boreci se za svoje individualno postojanje, oni ubijaju bracu, ne razumevajuci da samim tim i sebe zatrpavaju u sveopstu smrt. Umesto saveza ljubavi, u duse ljudi je prodrla pogubna strast: da se dominira bliznjim, kako bi se sebi i svojoj deci obezbedio udoban zivot. Usled ove zaslepljenosti, ceo nas svet je uronjen u more krvi, u atmosferu neprijateljstva, u kosmar uzajamnog istrebljavanja. Greh praroditelja je u sve uneo raspadanje. Covecanstvo ne samo sto do danasnjeg dana ne uspeva da se oslobodi obuzetosti duhom bratoubistva, nego nastavlja da sve dublje tone u smrtonosnu osamucenost. Vekovno iskustvo nije opametilo ljude. Pobeda nasiljem u ovom svetu je uvek i neizbezno privremena; kada predjemo u vecnost, ona postaje beskonacna sramota. Vi svi ste braca - rekao je Ucitelj-Hristos (Mt. 23,8-9). Jedan je vas Otac koji je na nebesima. Gospod Isus Hristos - najvece od cuda - dosao je na zemlju da bi nas spasao; ali su i Njega ubili. Ipak, „poraz pastira“ u vidljivom planu, pokazao se kao neuporediva pobeda u sferi Duha vecnosti (Mt. 26,31); pobeda u stradanju predane ljubavi koja donosi neuvenljiv plod. Tako ce biti i sa svima koji budu isli Njegovim stopama. Oni koji ljube Hrista ispunice Njegove reci, i na kraju ce se pokazati kao istinski pobednici, i steci ce mir sa Njim, u Njegovom Carstvu (up. Jn. 16,33). *** U uslovima nase epohe, duhovnicko sluzenje je nadcovecanski zadatak. Tesko se spasava u nase vreme masovne apostasije. Savremenici Isusa su izisli sa nozevima i koljem da Ga uhvate ... ali im je Gospod rekao: sada je vas cas i vlast tame (up. Lk. 22,5253). Nije li ova infernalna tama u nase dane postala jos gusca? Ocajanje stanovnika nase planete ne prestaje da raste, i do krvi je tesko moliti se za ovaj svet ovakav kakav je. Navescu jednu od mojih molitava Visnjem Bogu: Otkrij mome srcu Svoje tajne; pokazi meni gresnom Svoju od veka sakrivenu Mudrost; Duhom Svojim prosveti oci mog srca, kako bih mogao da vidim Tvoj blagoskloni promisao o celokupnom ljudskom rodu - i u najuzasnijim dogadjajima naseg vremena. Daj mojoj dusi snagu trpeljive ljubavi, jer sam iznuren u mojoj prolaznoj ploti od vidjenog, a jos vise od onog sto cujem o neizdrzljivim mucenjima koje po celoj zemlji trpe zarobljena braca... Ne jednom si mi davao da se uverim u konacnu pobedu Tvoje Svetlosti, pa ipak, vidis, kako sam iscrpljen u svome sluzenju. Od mladosti stojim u mucnoj nedoumici zbog slike koja se predamnom ukazuje. Ali, bilo je i trenutaka cudnog ushicenja, kada me je krajnje bezumlje svega oko mene uveravalo u postojanje drugog „pola“ u konstrukciji sveta - u postojanje Mudrosti. Ja je nisam upoznao, ali je ona u moju dusu ulivala nadu na preobrazaj tvari, i molitva za ceo svet se obnavljala u srcu, a nezalazna Svetlost je isceljivala moju dusu. *** Prilikom molitve za ljude srce cesto oseca duhovno ili dusevno stanje onih za koje se Bogu molimo. Zahvaljujuci tome, duhovnik moze da dozivljava i njihove
64

„sudbine“; zadovoljstvo i srecu u ljubavi, iznurenost u trudovima, strah od nevolja koje nailaze, uzase ocajanja i tome slicno. Pominjuci pred Gospodom bolesnike, on se u duhu saginje nad odrima miliona ljudi u svakom trenutku suocenih sa licem smrti, ljudi koji se nalaze u mucnoj agoniji. Usmeravajuci svoju paznju na umrle, svestenik prirodno umom odlazi u njihov svet i ucestvuje ili u mirnoj predanosti Bogu, ili u strahu pred nepoznatim, strahu koji je posebno razoran pred samim odlaskom iz ovog sveta. Ako stajanje pored postelje samo jednog samrtnika u agoniji nudi viziju koja nas uzasava svojim kontrastom sa predstavama o prvozdanom coveku, onda misao naseg duha o svim pacenicima na zemlji prevazilazi meru izdrzljivosti nase psihe, pa cak i tela. Za svestenika i duhovnika to je izuzetno odgovoran prag: sta ciniti? Zatvoriti oci za sve, radi sasvim normalnog instinkta samoodrzanja, ili poci dalje? Bez prethodnog podviga dubokog pokajanja darovanog Odozgo, ovo „dalje“ je nedostupno coveku. U sustini, ovde se vec radi o sledovanju za Hristom u Getsimanski vrt i na Golgotu, kako bi zajedno sa Njim, Njegovom snagom, ziveli tragediju sveta kao svoju licnu tragediju; da bi nadvremeno i nadprostorno u duhu sapatnickom ljubavlju grlili ceo nas rod koji se zaglavio u nerazrusivim sukobima. Jezgro svetske tragedije je u tome da smo zaboravili i cak odbacili nase izvorno prizvanje. Pogubna strast gordosti se moze savladati samo totalnim pokajanjem, kroz koje se na coveka spusta blagoslov Hristovog smirenja, koje od nas stvara ceda Nebeskog Oca. Ne samo da se nasa psihofizicka konstrukcija protivi ukljucivanju u molitvu za izbavljenje sveta i zrtvu ljubavi Isusa Hrista, nego se i nas duh plasi tog dogadjaja, a um nema snage da se uspne „tamo“, na goru, visu od svih drugih gora, gde je Gospod predao svoj duh u ruke Oca. Ljudima je to nemoguce, ali Bogu nije; jer sve je moguce Bogu (Mk. 10,27). Uzlazak „tamo“ obavlja se bez prethodne ideje o tom dogadjaju; dusa se uspinje reklo bi se na prirodan nacin, u molitvi pokajanja za sopstvene grehe, zbog svog pada, koji je sjedinjuje sa svim proteklim vekovima istorije covecanstva, i to iznenada, neocekivano, nenameravano. U napregnutom placu zbog sebe same, dusa se, darom Duha Svetoga, na zivotan nacin uvodi u shvatanje sustine naseg greha u njenoj metafizickoj dimenziji - naime, u izlazak iz blazenog neprolaznog zivota u Svetlosti koja zraci iz Lica Oca svega. To nije filozofska vizija, nije intelektualno bogoslovlje; to je CINjENICA naseg postojanja: padom Adama covecanstvo se udaljilo od Boga. Zaista strasno je upravo to da u nasoj zaslepljenosti mi ne vidimo sopstveni greh. Njegova priroda nam se otkriva kroz veru u Bozanstvo Hrista. Isus im rece: Ja idem, i trazicete me; i pomrecete u grehu svome; kuda ja idem, vi ne mozete doci... Vi ste odozdo, ja sam odozgo; vi ste od ovoga sveta, ja nisam od ovoga sveta. Zato vam i rekoh da cete pomreti u gresima svojim; jer ako ne poverujete da ja jesam (onaj koji vas je stvorio), pomrecete u gresima svojim. Tada mu govorahu: Ko si ti? I rece im Isus: Pocetak, sto vam i kazem (up. Jn. 8,21-25). Tako mi saznajemo da je nas licni greh - greh celog ljudskog sveta. I svestenicka molitva za prastanje grehova svetu jeste pokajanje u ime celog covecanstva. Oprostite mi: ja ne vidim kako da recima pridjem tome o cemu govorim. Svaki koji se istinski
65

kaje za svoje prestupe protiv Oceve ljubavi, silom samog Boga se prenosi u tu za nas sada tajanstvenu sferu. Ja sam mali covek, ali pripadam velikom telu covecanstva i ne mogu sebe otuda da otrgnem. Svoj greh ja u pocetku dozivljavam upravo kao samo moj; ali kasnije mi se otkriva da je to TAJ ISTI GREH koji se opisuje u Bibliji, u knjizi Postanja (gl. 3). Ja sam nistavan, ali nije nistavno to sto se u meni desava; nije nistavno ni u ocima Onoga koji me je stvorio. Jer, i On se „umalio“ do krajnjeg, nama nedostupnog „ponizenja“. On je to uradio buduci po prirodi bezgranicno veliki Bog i to da bi nas spasao. *** Evo vec mnogo godina kako se trudim da ljudima koji mi se obracaju ukazem da bi trebalo da prihvataju iskusenja koja ih sustizu, ne samo u granicama njihovog individualnog postojanja, nego i kao otkrivenje o tome kako zivi i kako je zivelo hiljadama godina citavo covecanstvo. Svako dozivljavanje, kako radosti, tako i bola, za nas moze postati nova spoznaja, neophodna za nase spasenje. Kada kroz nas same dozivljavamo ceo svet, celokupnu istoriju covecanstva, raskida se zatvoreni krug nase „individualnosti“ i mi izlazimo u prostranstvo „ipostasne“ forme postojanja, postajuci pobednici nad smrcu, ucesnici u Bozanskoj beskrajnosti. *** Ovaj divni put nije poznat nikom drugom osim hriscana. U pocetku, iskustvo izlaska iz tesne tamnice individuuma moze izgledati paradoksalno: mi sami boravimo u stradanjima koja nas umrtvljuju, pa gde onda da nadjemo snagu da duhovnim saucestvovanjem obuhvatimo te milione ljudi koji u svakom trenutku stradaju slicno nama, a mozda, cak i verovatno, i vise nego mi? Kad bi se radilo o radosti, to se jos nekako moze i zamisliti, ali kada ni sa sopstvenim bolom nismo u stanju da izadjemo na kraj, onda ce saucesce u bolu drugih samo jos uvecati i bez toga nepodnosljive muke. Ipak, probajte da to uradite pa cete videti kako u dubokom placu za celo napaceno covecanstvo osecamo dolazak energije neke druge vrste, koja nije od ovoga sveta. Ta nova vrsta sapatnistva, koje dolazi Odozgo, razlikuje se od prvog, u sebi zatvorenog, najvise time sto ne ubija, nego, naprotiv, ozivljava. Horizonti naseg licnog zivota se bezmerno sire, i mnoga mesta iz Jevandjelja i Poslanica postaju jasna, kao da govore o nama samima ... i vise od toga: kao da su to vec nase reci. Primer: Jer svako karanje, dok traje, ne cini se da je radost, nego zalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvezbani (Jev. 12,11). Ili: ...Gledajuci na Nacalnika i Savrsitelja vere, koji umesto predstojece mu radosti pretrpi krst, ne mareci za sramotu, i sede s desne strane Prestola Bozijeg (Jev. 12,2). Otvaranjem sebe za jos veca stradanja u duhu, mi prevladavamo nase individualno iskusenje. Tako ce biti i na kraju: smrcu se pobedjuje smrt, i stice sila Vaskrsenja. *** Svi se mi moramo mnogo moliti kako bismo kroz toplu i dugogodisnju molitvu, posebno onu pokajnicku, preobrazili svoju palu prirodu toliko da postane sposobna da usvoji Bespocetnu Istinu koja joj se otvara. I to treba da se desi pre nego sto napustimo ovaj svet. Hristos, koji nam je ovu Istinu javio u nasoj ploti, privlaci nas k Sebi i poziva da idemo za Njim. Nas veciti boravak s Njime u nepokolebljivom
66

Carstvu zavisi od naseg odgovora na ovaj poziv. Ogromnost zadatka koji je pred nama ispunjava nase srce i um strahom. To je strah ljubavi, jer se moze pokazati da smo sasvim nedostojni Boga; strah od bolnog podviga, takodje, jer „Carstvo nebesko podviznici zadobijaju“ (Mt. 11,12). Ova je neopisiva borba. Onome ko je pobedjen zlom gordoscu ili niskim strastima, preti „tama najkrajnja“ (up. Mt. 8,12; 13,41-43). A sa druge strane: Onome koji pobedi dacu da sedi sa mnom na prestolu mome, kao i ja sto pobedih i sedoh sa Ocem mojim na prestolu njegovom. Ko ima uho neka cuje sta Duh govori... (Otk. 3, 21-22). Predstoji nam grandiozna bitka, ali posebne vrste, sveta bitka, koja ne lici na bratoubilacke ratove koji ispunjavaju istoriju naseg sveta od vremena prvog ubistva, kada je Kain ubio svog brata Avelja. Svima nama zajednicki i jedini pravi neprijatelj jeste nasa smrtnost. Mi moramo da se stradalnicki borimo protiv smrti koja je u nama, i to pocev od samih sebe. Gospodnje Jevandjelje pripada drugom planu, visem, nadsvetskom: nista u njemu nije po coveku, niti od coveka (up. Gal. 1,11-12). Prestup je umanjivati njegove vecne dimenzije, jer ono tada gubi privlacnu snagu, pa cak i smisao. Naravno, zapovesti Hrista: Ljubite neprijatelje svoje... budite savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski - prevazilaze nas razum i nasu snagu. Ali, Hristos se javio u nasoj ploti da pokaze ovo savrsenstvo: „On je pobedio svet“. Znaci da i nama moze biti dana pobeda, onda kada smo sa Njim. O Svojoj reci Hristos je rekao da je seme: Seme je rec Bozija (Lk. 8,11). Neka ona u nama bude kao seme ne od ovoga sveta: posle smrti, kada se nadje u uslovima koji su joj svojstveni, rec ce dati plod neprolazan.

DRUGI DEO O ISUSOVOJ MOLITVI Sve, dakle, sto hocete da cine vama ljudi, tako cinite i vi njima (Mt. 7,12). 1. U nase vreme, molitva Imenom Isusa postaje sve rasprostranjenija na svim kontinentima. Mnogo toga o njoj napisanog zasluzuje paznju; ali, istovremeno, bilo je izreceno i mnogo neprilicnih ideja. Zbog toga se resavam da napisem kraci traktat o ovoj molitvi, kako bih, sa jedne strane, predupredio blagocestive molitvenike od njenih neutabanih puteva, a sa druge, kako bih pokusao da odredim osnovne bogoslovske i asketske pretpostavke ove velike duhovne kulture. Celokupna teorija ove molitve mogla bi se izloziti na nekoliko stranica, ali je njena prakticna primena u hriscanskoj asketici vezana za tolike teskoce, da su od davnih vremena oci i ucitelji Crkve na sve nacine ubedjivali tragaoce za ovim vidom sjedinjenja s Bogom, da Isusovoj molitvi treba pristupati bojazljivo, trazeci najpre rukovodioca koji je vec prosao kroz ovaj podvig. Ja se ne nadam da cu iscrpsti ovo izuzetno vazno pitanje, nego sam pred sebe postavio ogranicen zadatak: predstaviti nesto od onoga cemu sam bio naucen za vreme zivota na Svetoj Gori, u manastiru i u pustinji. U ovom pokusaju nemoguce je izbeci izvesna ponavljanja onoga sto su vec
67

napisali drugi autori. Ali, smatram da takva ponavljanja ne moraju biti nimalo suvisna. Naprotiv, ona cak mogu biti neophodna kako bi se nas predmet osvetlio u drugom kontekstu. U poslednjim casovima Svog zivota sa nama Gospod je rekao: Do sada ne iskaste nista u ime moje; istite i dobicete, da radost vasa bude ispunjena ... zaista vam kazem da sto god zaistete od Oca u ime moje, dace vam (Jn. 16,24 i 23). Ove reci Hristove predstavljaju i dogmatsku i asketsku osnovu molitve Njegovim Imenom. Nema nikakve sumnje da su Hristovi ucenici postovali ovu zapovest. U to smo tim pre uvereni, jer znamo da su oni vec upoznali silu Njegovog Imena kada su bili poslani „kao jaganjci medju vukove“, da ljudima nose mir, isceljuju bolesne, objavljuju dolazak Carstva Bozijeg: Vratise se pak Sedamdesetorica ucenika sa radoscu govoreci: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u ime tvoje... i, drugom prilikom: Videsmo jednoga gde imenom tvojim izgoni demone (Lk. 10,17; 9,49). Na taj nacin, istorija molitve Imenom Isusa pocinje od apostolskih vremena. Nisu sacuvane jezicke formule njihovih licnih molitava, ali je ceo Novi Zavet pun svedocenja da su vrsili mnoga zadivljujuca cuda upravo tim Imenom. Ali, sta znaci Ime Bozije? Da bi se molilo „u Ime“ - mora li se znati njegovo znacenje, njegova svojstva, njegova priroda? Da, cak je i neophodno, da bi „nasa radost bila ispunjena“. Dubine zivota u Hristu su neiscrpne; one se upoznavaju u dugom procesu, uz veliku napregnutost svih nasih snaga. Razumevanje sadrzaja i smisla Bozijeg Imena se stice postepeno. Nase srce moze biti obradovano i usputnim njegovim prizivanjem; i to je dragoceno. Ali, ne treba se zaustavljati na pola puta. Nase prebivanje u ovom svetu je kratko, i svaki sat koji nam je na raspolaganju treba da iskoristimo tako da nase poznavanje Boga stalno sazreva. A kada se ujedno sliju i radost srca i svetlost uma, mi se priblizavamo savrsenstvu. Sa velikom kulturom ove molitve sreo sam se na Svetoj Gori. Prirodno, zeleo sam da ucim od otaca - da vidim kako oni razumevaju ovaj najvazniji aspekt hriscanske asketike. Dosao sam na Svetu Goru 1925. godine. Kratko vreme pre toga tamo je izbio buran spor o prirodi Bozijeg imena. Na vrhuncu spora, slicno bogoslovskoj polemici XIV veka o prirodi Tavorske Svetlosti, obe strane su sebi dozvolile nemalo postupaka koji bi trebalo da budu sasvim strani ljudima koji su svoje duse predali u ruke Svetog Svedrzitelja. Ima u toj polemici i izvesne analogije sa vekovnim raspravama izmedju nominalista i realista, idealista i racionalista. Povremeno, te rasprave se stisavaju, da bi kasnije ponovo planule u drugoj formi. Pri tom se izdvajaju dva razlicita prirodna raspolozenja: s jedne strane su proroci i pesnici; sa druge naucnici i tehnokrati. Ja ne zelim da se zadrzavam na spoljasnjoj strani tih dogadjaja. Vise bih voleo da pogled usmerimo na sustinu problema, kako bismo primili neprolazno znanje, dato odozgo, kojeg su se udostojili sveti podviznici, pregaoci umnog delanja. Zivot svakog od nas je u najuzoj vezi sa nasim predstavama o svetu, o nama samima i o Bogu. Molitva u svojim najvisim stepenima zahteva sto je moguce verniju spoznaju o pravom obrazu Bozanstvenog Bica. Ljubljeni, sada smo deca Bozija, i jos se
68

ne otkri (u potpunosti) sta cemo biti; a znamo (iz opita) da kada se otkrije, bicemo slicni Njemu, jer cemo ga videti KAO STO JESTE (1.Jn. 3,2). Takodje, iz hiljadugodisnjeg iskustva celog naseg roda znamo da nas prirodni um, prepusten samom sebi u nasem sadasnjem stanju, ne moze u svom misljenju o Bogu da podje dalje od izvesnih nagadjanja. Neophodno je da se sam Bog javi coveku i da mu da znanje o Sebi. Kao sto se u zivotu svakog od nas Bog otkriva postepeno, tako se i u istoriji covecanstva, kako je ona predstavljena u Bibliji, mnogo puta i raznim nacinima (Jev. 1,1) On javljao ocima i prorocima, sa sve vecom snagom i dubinom znanja. Prvi pomen o jos nejasnom prizivanju Boga: I Situ se rodi sin kojem nadede ime Enos. Tada se poce prizivati Ime Gospodnje (Post. 4,26). Zatim se Bog otkriva Avraamu, Isaaku i Jakovu, u sve siroj perspektivi: Ja sam se javio Avraamu, Isaaku i Jakovu sa imenom BOG SVEMOGUCI, a sa mojim imenom JAHVE - nisam se otkrio (Izl. 3,14, prema prevodu Sedamdesetorice). Ispunio je Bog otkrivenje o Sebi: A Gospod sidje u oblaku, i stade onde s njim (Mojsijem), i proglasi Ime Jahve. Jer prolazeci Gospod ispred njega vikase: Gospod, Gospod, Bog milostiv, zalostiv, spor na gnev i obilan milosrdjem i istinom. Koji cuva milost hiljadama rodova, prasta bezakonja i nepravde i grehe, ali ne ostavlja bez kazne, koji ne pravda krivoga i pohodi grehe otacke na sinovima i na unucima do trecega i cetvrtoga kolena (Izl. 34,5-7). Tako se Bog u pocetku otkrio Mojsiju kao LICNI i jedini zaista POSTOJECI, sa jos nepoznatim atributima. Kasnije otkrivenje je raskrivalo svojstva Azъ Esmь kao milostivog i covekoljubivog Boga. Ali, i to je bilo nejasno, i Mojsije je bio svestan da je njegovo poznanje ostajalo nepotpuno. Ni proroci nisu dostizali trazenu punotu. Ovako govori Gospod, izbavitelj vas... Sveti Izrailjev... Ja, Gospod, prvi i poslednji, Ja isti ... da biste znali ... da sam ja: pre mene nije bilo Boga, niti ce posle mene biti (Is. 43,14; 41,4; 43,10). I proroci su, dakle, jos trazili. Ipak, iz ovih reci Isaije vidimo da se ovaj Bog - „Prvi i Poslednji“ - otkrio kao Licnosni Apsolut, kao ziv; ne kao nekakvo apstraktno „Sve-Bice“, ili transpersonalno Svejedinstvo ili nesto tome slicno. Ocigledno je, dakle, da je duh izrailjskih proroka bio usmeren ka Pra-Bicu, ka Onome koji je od Pocetka. Upravo je ta usmerenost karakteristicna za coveka - koji je obraz Apsoluta. On se ne zadrzava na ma cemu, sto je posredno i prelazno. Iz biblijske pripovesti mi vidimo da se svako novo otkrivenje prihvatalo kao Bogojavljenje, kao Njegovo neposredno delovanje. U vezi sa tim, i samo Ime se dozivljavalo kao prisustvo Boga. U Imenu se nalazi dvostruka snaga: sa jedne strane, osecanje Zivog Boga, sa druge, spoznaja o Njemu. Odatle i strah da se to Ime priziva uzalud (Izl. 20,7). Kako se obogacivalo otkrivenje o Bozijom svojstvima, o Njegovim dejstvima - produbljivalo se i bogopoznanje uopste. Bez obzira na uverenje Izrailjaca da su izabrani narod, da im se Svevisnji otkrva - sve do pojave Hrista, u molitvi Bogu nije prestajao vapaj proroka da dodje na zemlju, da pruzi zaista puno poznanje Sebe, buduci da je zudnja za tim poznanjem neotudjiva ljudskom duhu. Bog se otkrio kao Promislitelj, Izbavitelj, Spasitelj, i jos mnogo toga drugog, ali je sve u ljudskim ocima ostajalo pokriveno velom. U tragicnom trenutku svog zivota, kada se od Lavana vracao u rodne krajeve, gde je jos ziveo njegov brat Isav (susret sa kojim ga je plasio) Jakov se, ostavsi sam, daleko od zajednickog logora, borio sa
69

Bogom. Nisu bile lake godine u Lavanovom domu; strasan je susret sa Isavom. On je trazio blagoslov i zastitu, ali u napetosti borbe: nadmecuci se sa Njim, kriveci Njega (Post. 32,24). Istu borbu vidimo u zivotu proroka Ilije i Jone. Prvi se molio: Dosta je vec, Gospode, primi dusu moju, jer nisam bolji od otaca svojih... Revnovah mnogo za Gospoda Savaota nad vojskama; jer sinovi Izrailjevi ostavise zavet Tvoj, Tvoje oltare razvalise i proroke tvoje pobise macem; a ja ostah sam, pa traze dusu moju da mi je uzmu (1.Car. 19,4 i 10). A Jona je govorio: Gospode, Ti si me toliko terao da prorokujem Ninevljanima o pogibelji koja ce ih postici za njihovo nepostenje, a znao si da to neces da im napravis, jer si Ti Bog milostiv i zalostiv, i spor na gnev i uzdrzavas se da naneses nevolju. Sada, Gospode (kada se moje prorostvo nije ispunilo i ja ostadoh posramljen), uzmi dusu moju od mene, jer mi je bolje umreti nego ziveti (Jona, gl.4). Jos izrazitiji je slucaj Jova: Ne bilo dana u koji se rodih, i noci u kojoj rekose: rodi se dete!... mrak ga pomracio i senka smrtna... bio strasan, kao najgori dan... Noc ta da se ne broji u dane godine... da bude pusta; pevanja ne bilo u njoj! Kleli je koji kunu dane... cekala videlo i ne docekala ga i ne videla zori trepavica; sto mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih ociju. Zasto ne umreh u utrobi? Ne izdahnuh izlazeci iz utrobe?... Jer bih sada lezao i pocivao (u velikom miru nebica)... onde bezboznici prestaju da strase... mali i veliki onde je (jednak u svome nistavilu), i rob slobodan od svoga gospodara. Tamo se suznji odmaraju... Zasto se daje videlo nevoljniku i zivot onima koji su tuzna srca, koji cekaju smrt a nje nema... koji bi zaigrali od radosti kada bi nasli grob? ZASTO SE DAJE VIDELO COVEKU KOJEM JE PUT (ka poznanju Boga) SKRIVEN I KOJEG JE BOG ZATVORIO OTSVUDA MRAKOM?(Jov, gl.3). U nasim sudbinama uvek ima poneceg sto je zajednicko i svima njima. Izrailj se borio sa Bogom; a ko se od nas ne bori? Ceo svet je do dana danasnjeg u ocajanju, ne nalazeci nigde izlaza. U mucnoj borbi sva zemlja krivi Njega za svoje patnje. Zivot nije nimalo jednostavan, i tesko je proniknuti u dubinski smisao Postojanja. Dar zaludni, dar slucajni. O, zivote - cemu ti? Zasto li te usud tajni Smrtnoj kazni dosudi? Tko je mene kletom vlascu Iz nicega dozv'o tu? Ispunio dusu strascu. Uzmutio sumnjom duh?iii) Ovako je, ophrvan bolom, pisao pesnik, izrazavajuci u sustini ono sto i mnogostradalni Jov. Ostajati zauvek pritisnut mrakom neznanja - ponizavajuce je i dusi nepodnosljivo. Nas duh trazi neposredan razgovor sa NjIM, sa Onim „koji me je izveo iz nistavila“; sa Onim koji je narusio moj mir nepostojanja i bacio me u ovu besmislenu, i cak odvratnu tragikomediju. Mi hocemo da znamo: ko je izvor ove nepravde? Mi sami, ili On, Tvorac? Nama izgleda da smo u ovaj svet dosli mimo sopstvene volje, a mozda i protiv nje. Da li se iko od nas seca momenta kada je bio upitan: Da li zelis da se rodis u ovaj zivot? I da li nam je unapred kazano kakav je on? Da li smo imali mogucnost da odbijemo ovaj dar? Jesmo li u pravu kada Bogu pripisujemo „bezumlje“ (up. Jov. 1,22)? Evo, cujem drugi glas: Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom nece hoditi u tami, nego
70

ce imati svetlost zivota (Jn. 8,12). Ko je zedan neka dodje meni i pije. Koji u mene veruje ... iz utrobe njegove poteci ce reke vode zive (Jn. 7,37-38). Zar da ne prihvatim sa verom ovaj Hristov poziv, zar da se ne borim da dostignem Carstvo neprolazne ljubavi Oca; zar da ne idem putem koji nam je On, Hristos, ukazao? Ako nam nije dano da ista stvorimo iz „nicega“, onda se u nama ne moze roditi ni ideja vecnosti. Njeno prisustvo u nama bi bilo ontoloski nemoguce. Pazljivo sledeci za tokom stvarnosti koja nas okruzava, mi primecujemo da svaka realna potreba ima mogucnost zadovoljenja u kosmickom bicu, samo je potrebno naci pravi pristup i sredstvo. U istoriji naucnog progresa, mnoge ideje koje su izgledale isuvise smele - danas se na nase oci ostvaruju. Zasto bi trebalo da sumnjam da li je moja teznja ka blazenoj besmrtnosti i vecitom sjedinjenju sa Bogom ostvariva? Kako se radikalno menja sve od trenutka kada se srce otvori da primi poziv Hrista. Svaka sekunda postaje dragocena, ispunjena dubokim smislom. I patnje, i radosti, cudesno se slivaju sa novim podvigom. Lestvica do nebesa je pred nasim ocima. Od danas ce ti ime biti... Izrailj, jer si se borio sa Bogom, i ljude ces nadvladati (Post. 28.12; 32,28-29). A o mome Imenu se ne raspituje, jer je ono cudesno i ti jos nisi sposoban da ga primis. A ipak si blagosloven. I sunce se rodi ... i hramase na stegno svoje: put ka savrsenom znanju jos nije otvoren, ali je nagovestaj bio dan. Taj nagovestaj ce se produbljivati u svesti proroka, bice izrecene mnoge plamene reci o Predvecnom Slovu Oca koji treba da dodje; i savrsena Svetlost u kojoj nema nikakve tame ce nam se javiti u svoj svojoj sili. Rizikovana je borba sa Bogom: ona nas moze dovesti do propasti, ali nas takodje moze osposobiti da pobedjujemo „starog coveka“, unakazenog luciferskom gordoscu. Pobedjivati smirenjem: ... i ljude ces nadvladati. Kako? Smirenjem. I rece Jakov: Boze oca mog Avraama, i Boze oca mog Isaaka... Izbavi me iz ruke brata moga, iz ruke Isavove, jer se bojim da ne dodje i ubije mene i mater sa decom (Post. 32,9 i 11)... Pogleda Jakov, a to Isav ide, i cetiri stotine ljudi sa njim... i podje (Jakov)... i pokloni se do zemlje sedam puta, dokle dodje do brata svoga. A Isav pritrca predanj i zagrli ga i pade mu oko vrata i celiva ga, i obojica se zaplakase (Post. ZZ. gl.) Smeksao je Isav koji je mrzeo Jakova zato sto mu je obmanom oduzeo blagoslov oca Isaaka koji je pripadao njemu. U JakovuIzrailju dat nam je primer smirenog pokajanja. Zar nije duhovna kriza koja potresa ceo svet istovremeno i priprema za novi veliki preporod? Jer, to sto se danas desava u dusama pojedinih ljudi, moze da se desi i u mnostvu dusa. I to moze da naidje kao mocni potop; kao zaslepljujuca munja usred najgusce nocne tame. Odsecak istorije koji nam je dat moze i treba da postane period u kome smo mi usvojili postojanje u svim njegovim dimenzijama. I same nase patnje u svetlosti ove nade postaju deo razvijanja pred nasim ocima velicanstvene slike: Dan danu kazuje i noc noci javlja razum (Ps. 18,3), ako su provedeni u molitvi koja dostize „do granica vaseljene“... S jednog kraja neba je njen (tj. molitve) izlazak, i hod njen je do drugog kraja, i nista se ne moze sakriti od toplote njene. Ona nas i greje i veseli. Ona je kanal kroz koji se saopstava otkrivenje Odozgo. „Neka je Ime Boga naseg blagosloveno od sada i do veka“. Sled naseg postepenog otkrivenja o Bogu, kako je predstavljen u Svetom Pismu,
71

u velikoj meri se poklapa sa procesom naseg licnog razvoja. I mi u svom poznanju rastemo slicno praocima i ocima nasim: u pocetku ljudi nekako prihvataju pojam o Visem Bicu. Zatim sve novi i novi Njegovi atributi postaju spoznatljivi ljudskom duhu; dok tako ne dodje vreme strasnog sinajskog „Azъ Esmь“ (Post. 22,14). Tokom sledecih vekova usavrsavalo se iskustvo i razumevanje sve dok nije dosao Ocekivani. Onaj ko je u svojoj Sustini iznad svakog Imena, otkriva se razumnim bicima stvorenim „po obrazu“, kroz mnostvo imena: Vecni, Sveznajuci, Svemoguci, Svedrzitelj; Svetlost, Zivot, Lepota, Mudrost, Dobrota, Istina, Ljubav, Pravedni, Spasitelj, Sveti... i druga. U svakom od njih i kroz svako od njih mi osecamo dodir Jedinog Boga, i usled Njegove nedeljivosti imamo Ga celoga. Tako treba misliti, ali nam istovremeno nijedno od njih ne daje punotu shvatanja toga „kakav je On“. Njegovo Bice u svojoj sustini prevazilazi sva Imena. Pa ipak, On produzava da nam se otkriva u Imenima. Pre dvadeset vekova dosao je On, ONAJ koga su ocekivali narodi, Logos Oca. Nadsvetski po Svojoj sustini Tvorac nase prirode, primio je oblicje sluge, postao istovetan ljudima, i izgledom se nadje kao covek (Fil. 2,7). Bespocetno Slovo Ocevo postade telo i nastani se medju nama (Jn. 1,14). Vecni se pojavio u vremenu. Otkrivenje nam je donelo novo ime: ISUS, Spasitelj, ili BOG-SPASITELj. Velika Svetlost je usla u zivot sveta. Nastupila je nova epoha. Svestena je bila istorija od Adama do Mojsija; ona je svestena i od trenutka sinajskog bogojavljenja; tim pre je svestena od trenutka pojave Hrista. I ranije je bilo ideja o Bogu-Spasitelju, ali sa drugim sadrzajem, u drugoj dimenziji, sa neuporedivo manje konkretnosti. Narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija (Mt. 4,16). Ime Isus nam pre svega otkriva smisao i cilj dolaska Boga u telu: „radi naseg spasenja“. To sto je Bog primio nasu prirodu ukazuje na mogucnost da i mi postanemo sinovi Boga. Nase sinovstvo se iskazuje u tome sto nam se saopstava bozanstveni oblik postojanja: u Njemu obitava sva punota Bozanstva telesno (Kol. 2,9). Posle Vaznesenja, On je seo s desne strane Oca, i to vec kao Sin Coveciji. Evo kako govori On sam: slavu koju si mi dao ja sam dao njima, da budu jedno kao sto smi mi jedno. Ja u njima i ti u meni; da budu usavrseni u jedno, i da pozna svet da si me ti poslao i da ljubis njih kao sto mene ljubis. Oce hocu da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta... I ja im objavih ime tvoje i objavicu: da ljubav kojom me ljubis u njima bude, i ja u njima (Jn. 17,22-26). Nas um zadivljeno cuti pred ovom tajnom: Tvorac se obukao u tvorevinu; Veciti i Nevidljivi je na sebe uzeo privremeni i promenljivi oblik postojanja; Duh koji daleko prevazilazi svaku misao sam Sebe je ucinio telom i dao nam mogucnost da Ga opipamo rukama, da na Njega gledamo telesnim ocima; Bestrasni se podvrgao patnjama; bespocetni Zivot je Sebe povezao sa umiranjem. Filosofski um, prepusten samom sebi, nije u stanju da se slozi sa jevandjelskom propovedju: za njega je to bezumlje. Apsolut filosofa nije od svojih tvoraca dobio dozvolu da sebe umanji dotle da primi oblicje sluge (up. Fil. 2,7). Apsolut, kako ga oni zamisljaju, u sustini je nebice (u punom smislu te reci). Pre dolaska Hristova bilo
72

je umova koji su gradili veoma privlacne teorije o takvom apstraktnom Apsolutu; ni u nase dane takve tendencije nisu usamljena pojava. Veliki apostol Pavle je u vezi sa ovim ispevao genijalnu himnu: Jer je napisano: pogubicu mudrost mudrih, i razum razumnih odbacicu ... izvoli se Bogu da ludoscu propovedi spase one koji veruju. Jer i Judejci istu znake, i Jelini traze mudrost. A mi propovedamo Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost; onima pak pozvanima... Hrista, Boziju silu i Boziju premudrost. Jer je ludost Bozija mudrija od ljudi, i slabost je Bozija jaca od ljudi (1.Kor. 1,19-25). Slovo postade telo i nastani se medju nama (Jn. 1,14). Mi ne shvatamo kako je to moguce, ali ne iskljucujemo da je Onaj ko je stvorio nasu prirodu moze i da je primi u Svoju Ipostas. On nije primio novu, drugu ipostas, ljudsku. Prebivajuci u Svojoj predvecnoj Ipostasi Boga, On je u njoj sjedinio Bozansku prirodu sa tvarnom prirodom. U ploti nam je pokazao savrsenstvo Oca, pokazavsi sa neuporedivom snagom da Bog i Covek mogu biti jedno. Hristos nam je omogucio poznanje Svete Trojice: Oca i Sina i Svetoga Duha. Mojsije je pod imenom Jahve - Azъ Esmь, razumevao jedinstvenu Licnost. Slovo i Duh su za njega bile energije Jedinstveno Postojeceg. Nama je, medjutim, otkriveno da su i Logos i Duh - Ipostasi, ravnopravne Ocu: Jedinstven po Svojoj sustini mnostven po Ipostasima. Obraz ovog Boga: Jedinstvena priroda coveka u mnostvu ipostasi. Ime Azъ Esmь se usled jedinstva Boga primenjuje na svu Trojicu, i na svaku Ipostas posebno. Kao i mnoga druga Imena, i ovo moze i treba da se shvati i kao opste, zajednicko Ime, i kao posebno Ime svakog Lica, slicno tome kako se Ime „Gospod“ odnosi na sva tri Lica, i ujedno sluzi kao licno Ime svakog od ta tri Lica. Isto se moze reci i za Ime ISUS - tj. Bog Spasitelj. Ali. u molitvi, mi ovo Ime ISUS upotrebljavamo iskljucivo kao licno Ime Hrista, Drugog Lica Svete Trojice. Nekada se znanje o Bozanstvu ljudskom duhu davalo preko Imena koja su uglavnom otkrivala Bozija svojstva, Njegove atribute: moc, svudaprisutnost, sveznanje, promisao, slavu i tome slicno. Mojsije je bio prvi kome je Ime JAHVE bilo dano kao licno Ime. Kroz ovaplocenje Logosa mi stupamo u dodir sa Bogom u takvom obliku, u takvoj punoti, da vise ne ocekujemo nista savrsenije, nego nam je samo potreban podvig zivota po zapovestima, kako bismo najvisi dar primili u njegovim istinskim dimenzijama: On je sa nama ziveo u uslovima naseg pada; On nam je govorio nasim jezikom; On se spustio do nas u takvom stepenu da smo Ga opipali; On nam je otkrio sve sto se tice odnosa izmedju Boga i coveka. Spasenje koje je On doneo ima sasvim konkretan karakter. Svoju propoved On je poceo recima: Pokajte se, jer se priblizilo Carstvo nebesko (Mt. 4,17). U toj propovedi mi vidimo nastavak Njegovog razgovora sa Adamom u raju (Post. 3,8 i dalje). Veliko je Ime Azъ Esmь; veliko je Ime Svete Trojice; takodje je veliko i Ime Isus. O Njegovom Imenu moze se mnogo govoriti: ono je neiscrpno u svom sadrzaju; ono pripada Onome kome sve sto postoji duguje svoje postojanje: Sve kroz njega postade, i bez njega nista ne postade sto je postalo. U njemu bese zivot, i zivot bese svetlost ljudima. On je „u pocetku“; to jest On je princip citave vaseljene. U unutartrojicnom zivotu On je okrenut Ocu; dok je u cinu stvaranja taj isti Logos obracen ka onome koji je stvoren
73

po Njegovom obrazu. Ime Isus je ontoloski vezano s Njim i kao smisao-znanje, i kao „energija“ Boga u odnosu na svet, i kao Njegovo licno Ime. Ono je duhovna realnost; njegova zvucna strana se moze poistovetiti sa njegovom realnoscu, ali to nije obavezno. Po zvucanju ono je bilo dostupno mnogim smrtnicima, ali kada se molimo, mi ga izgovaramo sa drugim sadrzajem, sa drukcijim nastrojenjem naseg duha. Ono je za nas most izmedju nas i Njega; ono je kanal kroz koji do nas dolaze struje bozanstvene sile. Posto proizilazi od Svetog Boga - ono je sveto i osvecuje nas time sto ga prizivamo. Sa ovim Imenom i kroz njega molitva stice izvesnu opipljivost; ono nas sjedinjuje sa Bogom. U njemu, tom Imenu, prisustvuje Bog, kao u nekom sasudu, dragocenoj vazi, punoj miomirisa. Kroz njega se Nadsvetski podaje kao opipljivo imanentan. Kao bozanska energija - ono ishodi iz Sustine Bozanstva i bozanstveno je samo po sebi. Kada se molimo svesni svega ovoga sto je do sada receno, molitva postaje istovremeno i strasan i svecan cin. U davnini je bila data zapovest - ne prizivati uzalud Ime Bozije; Gospod je, medjutim, dao zapovest i obecanje „da molimo Oca u Njegovo Ime“. Sva Imena Bozija su nam se kroz dolazak Hrista razotkrila u njihovom dubljem znacenju, i trebalo bi da drhtimo (kao sto se desava sa mnogim podviznicima medju kojima sam imao prilike da zivim) dok izgovaramo Sveto Ime Isusa. Smelo zvuci kad kazem da bih i ja mogao biti zivim svedokom toga da dostojno prizivanje ovog Imena cini da prisustvo Vecnog Boga ispunjava citavo nase bice; da odnosi um u druge sfere postojanja; da nam saopstava osobitu energiju novog zivota. Bozanstvena Svetlost, o kojoj nije lako govoriti, dolazi sa ovim Imenom. Mi znamo da je ne samo Ime Isus, nego i sva druga Imena koja su nam otkrivena Odozgo, ontoloski povezana sa Njim, sa Bogom. Mi to znamo iz iskustva Crkve. Sve svete tajne u nasoj Crkvi se obavljaju kroz prizivanje Bozijih Imena, pre svega Svete Trojice: Oca i Sina i Svetoga Duha. Celokupno nase bogosluzenje je zasnovano na prizivanju Bozijih Imena. Mi njima, kao zvucnim pojavama, ne pripisujemo nikakvu magijsku snagu, ali kada su izgovorena u punoj istini ispovedanja vere i dok smo u strahu Bozijem, ispunjeni poboznoscu i ljubavlju – onda zaista imamo Boga zajedno sa Njegovim Imenima. Mnoga pokolenja svestenosluzitelja su nam sacuvala ovu svest o snazi Imena Bozijeg, obavljajuci svete tajne sa dubokim osecanjem prisustva Zivoga Boga. Njima je bila otkrivena tajna svestenodejstvovanja Bozanske Liturgije. Oni ni najmanje nisu sumnjali da su Krv i Telo Hrista pred nama u punoj realnosti. Nad njima je bilo prizvano Ime Onoga cija rec postaje „cinjenica“. I rece Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost. Zaborav o ontoloskom karakteru Bozijih Imena, odsustvo ovog iskustva u molitvama i u vrsenju svetih tajni - opustosilo je zivote mnogih. Za njih molitva i same svete tajne gube svoju vecnu realnost. Liturgija od Bozanstvenog cina postaje prosto psiholosko i mentalno secanje na jedan istorijski dogadjaj. Mnogi su dosli dotle da molitvu smatraju nekorisnim gubljenjem vremena, narocito ako posle svojih molitava o zivotnim potrebama nisu dobijali ono sto bi trazili... A sjedinjenje naseg bica sa Bogom - nije li to najvaznije cudo naseg
74

postojanja? To je onaj „najbolji deo“ koji se od nas ne oduzima u trenutku smrti. Cinjenica naseg vaskrsenja u Bogu - eto sta je u centru nase paznje, kao krajnji smisao nase pojave na ovom svetu. Ljubav ka Hristu, koja ispunjava citavog coveka, odlucno menja sav nas zivot. On - Bogocovek - sjedinio je u Sebi to dvoje, i kroz Njega nam postaje dostupan i Otac. Ima li ista vise sto bi se moglo pozeleti? Oni koji su zavoleli Hrista i Njegovo Ime, nasladjuju se citanjem Jevandjelja i Svetog Pisma uopste. Imena Bozija i smisao koji iz njih proizilazi privlace sebi duh coveka, i njega vise nista drugo nije u stanju tako da zainteresuje. Sa kakvim visokim nadahnucem Petar govori: nema drugog Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti. Ili: Srebra i zlata nemam, nego sto imam to ti dajem: U ime Isusa Hrista Nazarecanina ustani i hodi (Dap. 4,12; 3,6). Drugom prilikom apostoli jednodusno podigose glas Bogu i rekose: Gospode, ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve sto je u njima...pogledaj na njihove pretnje (careva i vlastodrzaca ovoga sveta: Iroda i Pilata sa neznaboscima i sa narodom izrailjskim), i daj slugama svojim da sa svakom smeloscu govore rec tvoju, pruzajuci i ti ruku svoju na isceljivanje, da bivaju znaci i cudesa imenom Svetoga Sina tvoga Isusa. I posto se oni pomolise Bogu, zatrese se mesto gde behu sabrani, i ispunise se svi Duha Svetoga, i govorahu rec Boziju sa smeloscu ... i blagodat velika bese sa svima njima (Dap. 4,23-33). Tako je celo Sveto Pismo, od pocetka do kraja, ispunjeno svedocanstvima o Bogu - kroz Njegova Imena. I ne prestaje da se nasladjuje nas duh pri susretu sa svetim recima, i blagosilja nasa dusa Boga koji nam je dao ovaj neprocenjivi dar. Sporo tece razvoj coveka u sferi bogopoznanja. Prolaze duge godine pre nego sto se u nasoj svesti razvije velicanstvena slika Bica: stvaranje sveta sa njegovim kosmickim silama i pojavama, i stvaranje coveka, kada mu Gospod Bog ... dunu u nos duh zivotni (Post. 2,7). Covek je tako princip koji povezuje Boga i ostalu tvorevinu, buduci da u njemu vidimo spajanje tvarnih kosmickih energija sa Netvarnom. Bogoslovi svaku energiju koja proizilazi od Boga, od Sustine Bozanstva, i samu nazivaju „bozanstvom“. Sustina je, medjutim, nepristupacna coveku, ali se Bozanski zivot sjedinjuje sa covekom silom Bozanskog delovanja. Cin obozenja obavlja se preko netvarne blagodati. Najbolji primer u Novom Zavetu je Tavorsko otkrivenje: u Svetlosti koja im je postala vidljiva, apostoli su culi glas Oca: Ovo je Sin moj ljubljeni. I Svetlost i Glas (i jedno i drugo je neizrecivo) – sve je bilo „bozanstvo'„. Trebalo bi da svi naucimo da razlikujemo energije po njihovom poreklu; nesposobnost da razresimo to pitanje usporava proces naseg rasta u duhu. Nece biti na odmet da naglasim da u molitvi Imenom Isusa nema niceg magijskog i automatskog. Ako se ne trudimo da ispunimo Njegove zapovesti, uzaludno ce biti i prizivanje Njegovog Imena. On je sam rekao: Mnogi ce mi reci u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom cudesa mnoga tvorili? I tada cu im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene svi koji cinite bezakonje (Mt. 7,22-23). Veoma je vazno da se upodobimo Mojsiju, koji je strpljivo podnosio teskoce podviga, kako bismo videli Onoga koji je nevidljiv (up. Jev. 11,27), i kako bismo Ga prizivali svesni ontoloske veze Imena i Imenovanoga, to jest Licnosti Hrista. Ljubav prema Njemu ce rasti i usavrsavati se u
75

meri u kojoj ce se umnozavati i produbljivati nase znanje o zivotu ljubljenoga Boga. Kada mi kao ljudi volimo nekoga, prijatno nam je da izgovaramo ime voljene licnosti i ponavljanje nas ne zamara. Tako, i jos mnogo vise osecamo kada je u pitanju ime Gospoda. Kada nam se onaj koga volimo sve vise razotkriva u svojim vrlinama, raste i njegova vrednost u nasim ocima, i mi sa radoscu u njemu otkrivamo nove crte. Tako je i sa Imenom Isusa Hrista. Mi sa sve vecim interesom u Njegovom Imenu otkrivamo nove tajne Bozijih puteva, i sami postajemo nosioci realnosti koju to Ime sadrzi. Kroz to zivo saznanje mi postajemo ucesnici vecnosti vec u sadasnjem zivotnom iskustvu: A ovo je vecni zivot da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista (Jn. 17,3). Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj nas i Tvoj svet. Ime Isus je bilo dato po otkrivenju Odozgo. Ono dolazi iz vecne Bozanske sfere, i nikako nije plod delatnosti zemaljskog razuma, pa makar i bilo izrazeno fizickom recju. Otkrivenje je cin - energija - Bozanstva, i kao takvo pripada drugom nivou postojanja i transcendira kosmicke energije. U svojoj nadsvetskoj slavi ime Isus je metakosmicko. Dok izgovaramo Ime Hristovo, pozivajuci Ga na opstenje sa nama, On koji sve ispunjava, slusa, i mi stupamo u zivi dodir s Njim; Kao predvecni Logos Oca, On sa Ocem prebiva u nerazdeljnom jedinstvu, a Bog-Otac preko Svog Slova stupa u opstenje sa nama. Hristos je Jedinorodni savecni Sin Oca, i stoga je rekao da „niko ne dolazi Ocu osim kroz Njega“ (Jn. 14,6). Ime Isus znaci Bog-Spasitelj; kao takvo ono se moze odnositi na Svetu Trojicu, ili na bilo koju od Ipostasi pojedinacno. Ali, u nasoj se molitvi Ime Isus upotrebljava iskljucivo kao licno Ime Bogocoveka, i nas um pritom svu paznju obraca na Njega. U Njemu sva punota Bozanstva obitava telesno, govori apostol Pavle (Kol. 3,9). U Njemu nije samo Bog, nego i ceo ljudski rod. Moleci se Imenom Isusa Hrista, mi stojimo pred apsolutnom punotom. kako Netvarnog Prvo-Bica, tako i tvarnog postojanja. Kako bismo usli u oblast ove punote Bica, treba najpre Njega da uselimo u nas tako da Njegov zivot postane nasim - kroz, saglasno sa zapovescu, prizivanje Njegovog Imena recima: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnoga. A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh sa Njime(1.Kor. 6,17). Zadrzao sam se na dogmatskom razjasnjenju molitve Imenom ISUSA ponajvise zato sto sam u toku poslednjih decenija cesto imao prilike da sretnem sasvim izopacene poglede na praksu ove molitve. Najgore je kada se ona brka sa jogom, sa budistickom praksom, pa cak i sa „transcendentalnom meditacijom“, i tome slicno. Temeljna razlika svih tih usmerenja i hriscanstva sastoji se u tome sto u osnovi naseg zivota lezi Otkrivenje o LICNOM Bogu: Azъ Esmь. Svi drugi putevi odvode um coveka od licnih uzajamnih odnosa izmedju Boga i onoga ko se moli - u oblast apstraktnog transpersonalnog Apsoluta, u impersonalnu asketiku. Meditacija, kao metod apstrahovanja naseg uma od svih predstava, moze nam dati osecaj smirenosti, oslobadjanja od uslovnosti prostora i vremena, ali u njoj nema svesti o tome da stojimo pred licnosnim Bogom; u njoj nema prave molitve, to jest licem u Lice. To moze da ima za posledicu da neko ko se bavi meditacijom bude zadovoljan psihickim rezultatima slicnih eksperimenata i, sto je jos gore, da mu
76

postane sasvim stran osecaj Zivog Boga, Licnog Apsoluta. Cesti su bezumni pokusaji da se za kratko vreme dostigne „kozmicka svest“ i da se cak stekne iskustvo neposrednog opstenja sa Nad-Licnim Apsolutom. U sustini, asketika takve vrste je udaljavanje od Boga Istinitog, od Onoga koji zaista Postoji. Jevandjelsko ucenje nam govori ne samo o Licnom Bogu, nego i o licnoj besmrtnosti onih koji se spasavaju. To se postize kroz pobedu nad svetom strasti. Zadatak je veliki, grandiozan, ali je Gospod rekao: ne bojte se, ja sam pobedio svet; i mi znamo kako ta pobeda nije bila jednostavna. I opet, Hristos nas uci: Udjite na uska vrata; jer su siroka vrata i sirok put sto vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tesan put sto vode u zivot, i malo ih je koji ga nalaze. Cuvajte se laznih proroka... (Mt. 7,13-15). U cemu je propast? U tome sto ljudi ostavljaju Zivog Boga koji nam se otkrio, usmeravajuci se u „nista“ iz koga su, medjutim, izvedeni u postojanje da bi im se dalo vecito blazenstvo u obliku bogosinovstva, kroz useljenje u njih Boga - Svete Trojice. Da bi se poverovalo Hristu treba: ili imati prostotu deteta: ako se ne obratite i ne budete kao deca, necete uci u Carstvo nebesko (Mt. 18,3); ili u bezumnoj smelosti postati slican Pavlu koji govori: Mi smo ludi Hrista radi ... mi slabi ... prezreni ... postasmo kao smetliste sveta, svima smece do danas (1.Kor. 4,10-13); a ipak: temelja drugoga niko ne moze postaviti osim postojeceg, koji je Isus Hristos (1.Kor. Z,11). Molim vas, dakle, ugledajte se na mene kao i ja na Hrista (1.Kor. 4,16). U hriscanskom iskustvu kosmicka svest se daje u molitvi koja je slicna Getsimanskoj molitvi Gospoda, a ne u filozofskom transcenzusu. I rece im: ...tako je trebalo da se U IME NjEGOVO propoveda pokajanje i oprostenje grehova po svim narodima... A vi ste svedoci ovome. I evo, ja cu poslati obecanje Oca svoga na vas; a vi (prebivajte u molitvi) dok se ne obucete u silu s visine (Lk. 24,46-49).

2. PRAKSA U ovom poglavlju pokusacu da sto krace izlozim najbitnije momente velike kulture srca i ljudima koji stupaju na taj podvig one najzdravije savete koje sam primio na Svetoj Gori. Duge godine monasi izgovaraju molitvu na glas, ne trazeci vestacke nacine sjedinjavanja uma i srca. Njihova paznja je usmerena na to da usaglase svoj svakodnevni zivot sa zapovestima Hristovim. Vekovno iskustvo ovakve askeze pokazalo je da se um sjedinjuje sa srcem Bozijim dejstvom, kada monah prodje znacajan period ispunjen poslusanjem i uzdrzanjem, kada se njegovo srce, um, i samo telo „starog coveka“ u dovoljnoj meri oslobode vlasti greha. Ipak, kako u proslosti, tako i u nase vreme, oci ponekad dozvoljavaju da se pribegne vestackom metodu povezivanja uma i srca. U tu svrhu monah, postavivsi telo u udoban polozaj, i naklonivsi glavu prema grudima, u sebi izgovara molitvu, lagano udisuci vazduh sa recima: „Gospode Isuse Hriste, (Sine Boziji)“, a zatim pri izdisaju zavrsava molitvu: „pomiluj me (gresnog)“. Pri udisaju, paznja uma u pocetku prati pokret
77

vazduha i zaustavlja se na gornjem delu srca. Posle izvesnog vremena provedenog u takvoj molitvi misli bivaju sabranije, a um se smesta u blizinu srca, ili cak moze i uci u njega. Iskustvo pokazuje da ovaj nacin molitve pruza umu mogucnost da vidi na samo fizicko srce, nego i to sto se u njemu desava; kakva osecanja se u njemu radjaju; kakve misaone predstave nailaze spolja. Takva praksa moze dovesti do toga da monah bolje oseca svoje srce i da u njemu prebiva uz punu paznju uma, nemajuci vise potrebu da pribegava „psihosomatskoj tehnici“. Ovaj vestacki postupak moze da pomogne pocetniku da nadje mesto na kome treba da se usredsredi paznja prilikom molitve, i uopste u svako vreme. Ipak, na taj nacin se ne moze dostici prava molitva. Ona ne dolazi drukcije do kroz veru i pokajanje, koji su jedina osnova istinske molitve. Opasnost psihotehnike, kako pokazuje dugo iskustvo, sastoji se u tome sto ima veoma mnogo ljudi koji samom metodu pridaju suvise veliki znacaj. Kako bi se izbegle moguce deformacije duhovnog zivota onoga koji se moli - pocetnicima se od davnina preporucivalo da se mole na drugi nacin, kudikamo sporiji po svojim efektima, ali zato neuporedivo korisniji i pravilniji: da usredsrede svoju paznju na Ime Isusa Hrista i na reci molitve. Kada duboka tuga zbog grehova dostigne odredjeni stepen, um prirodno trazi sjedinjenje sa srcem. Puna formula molitve glasi: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnoga. Pocetniku se preporucuje upravo ova formula. U prvom delu molitve mi ispovedamo Hrista-Boga, koji se ovaplotio radi naseg spasenja. U drugom – pokajnicki priznajemo nas pad, nase grehovno stanje, i molimo za izbavljenje. Sjedinjenje dogmatskog ispovedanja i pokajanja cini molitvu potpunijom u njenom pozitivnom sadrzaju. Mogla bi se utvrditi izvesna postepenost u delanju ove molitve. Molitva je: 1)GLASNA: mi naglas izgovaramo molitvu, usredsredjujuci paznju na Ime i sadrzaj reci. 2)UMNA: ne pokrecemo usne i jezik, nego Ime Isusa Hrista i ostali sadrzaj izgovaramo u mislima. 3)UMNO-SRDACNA: um i srce su sjedinjeni u svom dejstvu; paznja je zakljucana unutar srca i tamo se izgovara molitva. 4)SAMOPOKRETNA: molitva se ustalila u srcu i bez posebnog napora volje sama se izgovara, privlaceci i paznju uma. 5)BLAGODATNA: molitva deluje kao nezni plamen u grudima, kao nadahnuce Odozgo koje nasladjuje srce osecanjem Bozije ljubavi i uznosi um do duhovnih vidjenja. Ponekad je pracena vidjenjem Svetlosti. Postepeno napredovanje u molitvi je verni znak uspeha. Onaj ko stupa na popriste borbe za molitvu morao bi da pocne od glasne molitve sve dok se telo na nju ne navikne: dok je ne usvoji jezik, srce i mozak. Trajanje ovog perioda je za svakog razlicito; sto je dublje pokajanje, tim je kraci put. Praksa umne molitve moze biti privremeno vezana i za psihosomatsku tehniku, to jest, moze imati karakter ritmickog ili neritmickog izgovaranja molitve umom, posredstvom uzdisaja uz njen prvi deo, i izdisaja uz drugi, kao sto je gore opisano.
78

Takvo delanje moze biti korisno ako se pri tom ne gubi iz vida da ni jedno prizivanje Hristovog Imena ne sme da se odvaja od Njega, od Njegove Licnosti, od Lica Boga. Inace, molitva se pretvara u tehnicku vezbu i u stvari je greh protiv zapovesti: Ne izgovaraj ime Gospoda Boga tvoga uzalud (Izl. 20,7; Pon. Zak. 5,11). Kada se paznja uma zaustavi u srcu, postaje moguca puna kontrola onoga sto se unutar srca desava, i borba protiv strasti poprima razumni karakter. Podviznik vidi neprijatelje koji se spolja priblizavaju, i moze da ih odgoni silom Hristovog Imena. Srce pri takvom podvigu postaje istancanije i prozorljivo: intuitivno poznaje stanje coveka za koga se moli. Na ovaj nacin se vrsi prelaz od umne molitve ka umnosrdacnoj, posle cega se daruje samopokretna molitva. Mi se trudimo da stojimo pred Bogom u jedinstvu i celovitosti svog bica. Prizivanje Imena Spasitelja u strahu Bozijem, sjedinjeno sa neprestanim staranjem da zivimo saglasno zapovestima, dovodi postepeno do blazenog jedinstva svih nasih sila koje su ranije bile razbijene usled pada. U tom cudesnom, ali bolno teskom podvigu, nikada ne treba zuriti. Bog ne vrsi nasilje nad nasom voljom, ali ni mi Njega ne mozemo naterati da nesto ucini. To sto se postigne naporom volje i upotrebom psihotehnike - ne drzi se dugo, i sto je vaznije, ne sjedinjava nas duh sa Duhom Zivoga Boga. U uslovima koji vladaju savremenim svetom molitva zahteva nadcovecansku smelost, buduci da joj se protive sveukupne kosmicke energije. Sacuvati nerasejanu molitvu znaci pobedu na svim nivoima prirodnog postojanja. Put ovaj je dug i trnovit, ali dolazi trenutak kada zrak Bozanstvene Svetlosti probija gustu tamu i pred nama se stvara proboj kroz koji mozemo da vidimo Izvor te Svetlosti. Tada Isusova molitva stice kosmicke i metakosmicke dimenzije. Vezbaj se u poboznosti. Jer telesno vezbanje za malo je korisno, a poboznost je korisna u svemu, posto ona ima obecanje zivota sadasnjega i buducega. Ovo je istinita rec i dostojna svakoga primanja; Jer za to se i trudimo ... jer se nadamo u Boga zivoga; koji je spasitelj sviju ljudi... Ovo zapovedaj i uci (1.Tim. 4,7-11). Ici za ovim ucenjem apostola, znaci ici najsigurnijim putem ka Onome koga trazimo. Mi i ne mislimo o vestackim sredstvima da bi se dostiglo obozenje: mi verujemo da je Bog dosao na zemlju i otkrio nam tajnu greha, davsi nam blagodat pokajanja, i molimo se: Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnoga - u nadi na oprostaj i izmirenje u Njegovo Ime. Reci „pomiluj me gresnoga“ mi ne ostavljamo celog svog zivota. Puna pobeda nad grehom moguca je samo kroz nastanjivanje u nama samoga Boga. To i jeste nase obozenje, koje nam omogucava i da neposredno vidimo Boga kao sto jeste. Punota hriscanskog savrsenstva je nedostizna u zemaljskim granicama. Sveti Jovan Bogoslov ovako pise: Boga niko nije video nikad: Jedinorodni Sin koji je u narucju Oca, on ga objavi (Jn. 1,18). On dalje tvrdi da ce se u buducem veku nase obozenje dovrsiti, jer cemo ga videti kao sto jeste (1.Jn. 3,2). I svaki koji ovu nadu ima ... ociscava sebe, kao On sto je cist ... koji u njemu prebiva ne gresi; svaki koji gresi nije ga video niti gaje poznao (1.Jn. 3,3 i 6). Korisno je prozeti se sadrzajem ove poslanice. kako bi prizivanje Imena Isusovog postalo delatno, spasonosno; kako bismo presli iz smrti u zivot (1.Jn. Z,14), kako bismo se obukli u silu s visine (up. Lk. 24,49).
79

Jedna od najdivnijih knjiga medju delima otaca-asketa jeste Lestvica Jovana Sinajskog. Nju citaju monasi pocetnici, ona sluzi i kao osvedoceni korektiv za „savrsene“. (Verovatno ne treba spominjati da je savrsenstvo na zemlji uvek nepotpuno.) Na slican nacin se moze rasudjivati i o molitvi Isusovoj. Njome se mole prilikom bilo kog rada pobozni prosti ljudi; njome zamenjuju crkvena bogosluzenja monasi, ili je „umom“ izgovaraju za vreme sluzbi u crkvi; ona cini glavno zanimanje keliota i isihasta-pustinjaka. Delanje ove molitve je najuze povezano sa bogoslovljem Bozijeg Imena. Ona ima duboke dogmatske korene, kao sto i uopste celokupan asketski zivot pravoslavnih harmonicno prati dogmatska svest. Ova molitva se zaista u nekim svojim oblicima pretvara u plamen koji sazize strasti (up. Jev. 12,29). U njoj je bozanska sila koja vaskrsava ljude mrtve od greha; koja svetloscu prosvecuje um darujuci mu sposobnost da vidi sile koje dejstvuju u „kosmosu“. Ona omogucava da osetimo sta se desava unutar naseg srca i uma: ona prodire sve do razdiobe duse i duha, zglobova i srzi, i sudi namere i pomisli srca (Jev. 4,12). Pobozno delanje ove molitve dovodi coveka do susreta sa mnogim suprotstavljenim energijama skrivenim u atmosferi. Izgovarana u stanju dubokog pokajanja, ona prodire u oblast koja je sa one strane „mudrosti mudrih i razuma razumnih“ (1.Kor. 1,19). U svojim najintenzivnijim oblicima ona zahteva ili veliko iskustvo, ili nastavnika. Svima bez izuzetka je neophodna budna opreznost, duh pokajanja i straha Bozijeg, strpljivog prihvatanja svega sto naidje. Tada ona postaje sila koja nas duh sjedinjuje sa Duhom Bozijim, koja nam daje osecanja zivog prisustva vecnosti, kao sto nas je ranije pratila kroz bezdane mraka skrivenog u nama. Ova molitva je veliki dar Neba coveku i covecanstvu. Koliko je vazno prebivanje (da ne kazemo upraznjavanje) u molitvi - pokazuje iskustvo. Mislim da se moze izvesti paralela sa zivotom naseg sveta, uz navodjenje primera iz poznatih nam cinjenica savremene svakodnevice. Sportisti koji se pripremaju za takmicenje u stanju su da dugo vremena ponavljaju jedne i iste radnje, kako bi u trenutku samog nastupa mogli da izvedu svoje, vec temeljno usvojene, pokrete brzo, bez kolebanja, i na neki nacin mehanicki. Od kolicine vezbi zavisi kvalitet nastupa. A evo sta se desilo i krugu ljudi koje sam poznavao. Naravno, ja ovde samo ponavljam ono sto sam cuo od nekoga ko je veoma blizak ljudima o kojima se radi. U jednom evropskom gradu, dva brata su se skoro istovremeno ozenila. Jedna mlada je bila doktor medicine, zena velikog uma i snaznog karaktera. Druga je bila lepsa, zivahna, inteligentna, ali ne suvise intelektualna. Kada se obema priblizilo vreme porodjaja, resile su da prvo svoje iskustvo podvrgnu tada novoj teoriji „porodjaja bez bola“. Prva, lekar, brzo je shvatila sav mehanizam tog akta pa je, posle dve-tri lekcije odgovarajuce gimnastike, ostavila vezbanja, uverena da je sve razumela i da ce u dano vreme realizovati svoja znanja. Druga je imala veoma primitivne predstave o anatomskoj gradji svog tela, ali je bila raspolozena da se pozabavi ne teorijskom stranom problema, vec da se prosto od sveg srca preda ponavljanju propisanog kompleksa telesnih pokreta; dovoljno ih uvezbavsi, posla je
80

na operaciju koja joj je predstojala. I sta mislite? Prva je, u trenutku porodjaja, cim su se pojavili bolovi, zaboravila sve svoje teorije porodivsi se sa velikim naporom, „u bolovima“ (up. Post. 3,16). Druga je, medjutim, rodila bez bolova i skoro sasvim bez naprezanja. Tako nekako je i sa nama. Savremeni obrazovani covek ce lako shvatiti „mehanizam“ umne molitve. Dovoljno je da se dve-tri nedelje malo usrdnije pomoli, da procita nekoliko knjiga, i evo, on sam ce tim knjigama vec moci da doda i svoju. Ali u smrtni cas, kada je ceo nas organizam podvrgnut nasilnom kidanju; kada mozak gubi jasnost, a srce oseca ili jake bolove, ili slabost, tada ce sva nasa teorijska znanja isceznuti, a sa njima mozda i molitva. Neophodno je moliti se godinama. Citati, pak, treba umereno, i to samo ono sto se na ovaj ili onaj nacin nalazi u vezi sa molitvom i po svom sadrzaju pojacava poriv ka pokajnoj molitvi i unutrasnjem zakljucavanju uma. Usled upornog dugotrajnog ponavljanja molitva postaje prirodno stanje naseg bica, normalna reakcija na svaku pojavu u duhovnoj sferi: bili to svetlost ili tama; pojava svetih andjela ili demonskih sila, bila to radost ili tuga; jednom recju, u svako vreme i pri svim okolnostima. Sa takvom molitvom, nase rodjenje u visnji svet moze zaista postati „bezbolno“. Kratka je knjiga Novog Zaveta, koja nam otkriva najvece dubine bespocetnog Zivota; ni teorija Isusove molitve ne zahteva duzinu. Savrsenstvo koje nam je objavio Hristos nedostizno je u zemaljskim granicama; ne moze se opisati mnostvo iskusenja kroz koja prolazi podviznik ove molitve. Bavljenje ovom molitvom na cudan nacin duh coveka dovodi do susreta sa „silama“ skrivenim u „kosmosu“. Ona. molitva Imenom Isusa, izaziva te kosmicke sile, bolje reci „gospodare tame ovog sveta, duhove zlobe u podnebesju“ (Ef. 6,12), na borbu protiv coveka. Uzdizuci molitvenika u sfere koje se nalaze van granica zemaljske mudrosti, ova molitva u svojim visim oblicima zahteva „andjela, vernog nastavnika“. Po svojoj sustini, Isusova molitva je iznad svake spoljasnje forme, ali prakticno, usled nase nesposobnosti da duze vreme um drzimo „cistim“, radi discipline, vernici koriste brojanice. Na Svetoj Gori Atonskoj najvise su u upotrebi brojanice od sto cvorova, podeljene na cetiri dela (po dvadeset pet svaki). Broj molitava i metanija u toku dana i noci odredjuje se prema snazi svakoga i njegovim realnim mogucnostima.

3. MOLITVA IMENOM ISUSA JE PRIMENjIVA U SVIM OKOLNOSTIMA Onaj koji zaista veruje da nam je jevandjelske zapovesti dao Jedini Istiniti Bog, vec u samoj veri crpi snagu za zivot po obrazu Hristovom. Onaj ko veruje, sebi ne dozvoljava kriticki pristup reci Gospodnjoj, nego sebe postavlja pred sud te reci. Na taj nacin on sebe vidi kao gresnika i tuguje zbog svog neslavnog stanja. Odsustvo tuge zbog grehova znak je da mu se jos nije otkrio onaj obraz po kome je zamisljen covek pre stvaranja sveta. Svako ko se zaista kaje vise ne trazi sagledavanje: on je potpuno zauzet borbom protiv greha, protiv strasti. Tek kada se ocisti od strasti, makar i ne
81

savrseno, njemu na prirodan i nenasilan nacin pred oci izlaze obasjani Svetloscu duhovni horizonti o kojima do tog trenutka nije ni slutio, a um i srce se ushicuju Bozijom ljubavlju. Tada se obnavlja nasa priroda, razbijena padom, i odskrinjuju se dveri u oblast besmrtnosti. Put ka svetim sagledavanjima vodi kroz pokajanje. Dok nad nama vlada mracna gordost, nesvojstvena Bogu, tj. Svetlosti u kojoj nema nikakve tame, dotle ne mozemo biti primljeni u Njegovu vecnost. Ali, ova strast je izuzetno istancana, i mi nismo u stanju da sami i do kraja raspoznamo njeno prisustvo u nama. Otuda nasa usrdna molitva: Od tajnih mojih ocisti me i od tudjih sacuvaj slugu svoga, da ne ovladaju mnome. Tada cu biti savrsen i cist od velikog prestupa. Neka su ti reci usta mojih ugodne, i pomisao srca mog pred tobom. Gospode, kreposti moja i izbavitelju moj (Ps. 18,13-15). Niko od nas, sinova Adama, ne vidi jasno sopstvene grehove. Samo u trenucima obasjanosti Bozanstvenom Svetloscu mi se oslobadjamo tih strasnih okova. A ako toga nema, onda je dobro uzvikivati sa suzama: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnoga“. Revnosno postovanje Hristovih zapovesti dovodi coveka do poznavanja svih mogucih dogadjanja u duhovnoj kosmickoj sferi; on sam nije u stanju ni da se suprotstavi, niti da jasno razume sta ga upropascuje, a sta spasava. Zbog toga ce u ocajanju prizvati Ime Boga Zivoga. I bice blazen ako ga poseti zrak Svetlosti iz nepristupne oblasti Bozanstva, koji ce projaviti istinsku prirodu svake pojave. Ali, ne treba se plasiti ako Svetlost jos nije dosla, nego se treba uporno moliti „Gospode Isuse Hriste, Sine Boga Zivoga, pomiluj me „ - i sigurno ce nas posetiti spasonosna sila. U pocetku podviga nisu nam jasni putevi koje nam Bog pokazuje; mi pokusavamo da se izmaknemo od teske borbe protiv „vrelih iskusenja“ (1.Pt. 4,12). Mozemo se dugo nalaziti u mucnom stanju neshvatanja: zasto Bog, svesavrsena ljubav, dozvoljava da put ka Njemu na trenutke izgleda zaista strasan. Mi Ga umoljavamo da nam otkrije tajnu puteva spasenja. Nas um se postepeno prosvecuje, a srce sakuplja snagu da krene za Hristom i da se preko nasih malih stradanja priblizi Njegovim stradanjima. Neophodno je da prodjemo kroz bol i uzase kako bi se pred nama otvorila dubina postojanja i kako bismo postali sposobni za ljubav koja nam je zapovedjena: bez stradanja covek ostaje duhovno lenj, dremljiv, tudj Hristovoj ljubavi. Znajuci to, mi, kada nase srce postaje slicno ugasenom vulkanu, prizivamo Ime Isusa Hrista kako bismo ga zagrejali: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boga zivoga, pomiluj me“. I plamen Bozije ljubavi zaista dodiruje nase srce. Steci molitvu Imenom Isusa - znaci steci vecnost. U najtezim trenucima raspadanja naseg fizickog organizma, molitva „Isuse Hriste“ postaje odeca duse; kada prestane delovanje naseg mozga i kad sve ostale molitve postanu preteske i da ih izgovaramo i da ih se setimo, jedino svetlost bogopoznanja koja proishodi iz Imena i koja nam je postala blisko poznata – ostaje neotudjivo sa nama. Posto smo videli kraj nasih otaca, koji su umrli u molitvi, jaka je nasa nada da ce nebeski mir, koji prevazilazi svaki razum, i nas zauvek obujmiti. „Isuse, spasi me... Isuse Hriste,
82

pomiluj, spasi... Isuse, spasi me... Isuse, Boze moj“. Tiho i sveto slavlje u spoznaji Boga ljubavi radja nase duboko ucesce u patnjama celog covecanstva. Ovaj sve-covek je moja priroda, moje telo, moj zivot i ljubav. Ja ne mogu da se odreknem svoje „prirode“, ne mogu se odvojiti od svog „tela“, neprestano razdiranog neprijateljstvom jednih „celija“ protiv drugih, koje u sustini cine jedinstveni organizam. Ovo veliko telo „sve-coveka“ se neprestano nalazi u stanju bolnog cepanja na delove kojima mi ne mozemo upravljati. Bolest izgleda neizleciva. To i jeste nasa sudbina na planeti zemlji. Dusa do iznemoglosti place u molitvi, ali spasenje ne dolazi drukcije do kada ljudi sami, u punoj svojoj slobodi, zazele i izaberu to spasenje. Ljubite neprijatelje svoje - eto u cemu je lek istorijskog zivota i spasenje u vecnosti. Onaj ko je upoznao silu ljubavi prema neprijateljima, upoznao je Gospoda Isusa koji je raspet za neprijatelje; takav covek je unapred osetio i svoje vaskrsenje, i Carstvo Hrista Pobednika (up. Jn. 17,21-23; 11,51-52; Ef. 2,14; 1.Kor. Z,22 i drugo). „Gospode Svedrzitelju, Hriste Isuse, pomiluj nas, i Tvoj svet“. U svetu ljudskog duhovnog postojanja samo hriscanstvo daruje iskustvo i netvarne Svetlosti Bozanstva, i najcrnje tame pakla. Takva punota spoznaje daje se iskljucivo kroz Hrista-Boga i Svetog Duha. Iz istorije asketskog delovanja nasih otaca vidimo da je njima bilo dato zivotno sagledavanje adskog mraka. I to u takvoj meri, da su ti ljudi izuzetne hrabrosti kasnije decenijama ridali u svojim molitvama. Ali, ko je u stanju da govori o tome? Ova tajna je skrivena od ljudi koji nemaju zivotno iskustvo, i ostace skrivena sve dok ne nastupi sveopsti poslednji Sud (up. Mt. 25,31 i dalje). „Gospode, Isuse Hriste, spasi nas“. Veliki je dar - videti vecnost u nedostiznoj Svetlosti Bozanstva. Onaj ko je okusio ovo blazenstvo vise ne tezi sticanju privremenih vrednosti. Blagodat ove sile ne ostaje zauvek sa covekom, i Svetlost u dusi se smanjuje. Lisavanje TAKVOG Boga izaziva patnju citavog naseg bica, ali su takvi periodi bogoostavljenosti neophodni svima nama, kako se niko ne bi uspavao na lovorikama, nego produzio da prati Gospoda koji se uspinje na Golgotu, u duhovnom planu najvisu od svih planina. Ma koliko da je bezizgledan takav pokusaj, on ipak preporadja coveka, dajuci mu novu snagu kako bi primio podobije Hristovo. „Isuse, Spase nas, spasi i mene gresnog“. Kada se nalazimo na tihom i usamljenom mestu, cesto se svakakve nepotrebne misli uporno vrte oko naseg uma, odvlaceci mu paznju od srca. Molitva nam izgleda besplodna, jer nas um ne ucestvuje u prizivanju Imena Isusa, i samo jos usta mehanicki ponavljaju reci. A kada zavrsimo molitvu, pomisli se obicno udalje ostavljajuci nas na miru. Ova neprijatna pojava ipak u sebi nosi nekakav smisao: prizivanjem Bozijeg Imena mi dovodimo u pokret sve ono tajno, sto se krije u nama; molitva je kao snop svetlosnih zraka bacen na tamno mesto naseg unutrasnjeg zivota, pa nam otkriva kakve se sve strasti ili sklonosti gnezde u nama. U takvim slucajevima treba revnosno izgovarati Sveto Ime kako bi osecanje kajanja ojacalo u dusi.
83

„Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnoga“. Nas duh, vecan prema Bozijoj zamisli o nama, muci se u tamnici grehovnih strasti. Sto je dublji nas bol zbog svesti o nasoj udaljenosti od Boga usled greha, to je silnija teznja nase duse ka Bogu, i ona se moli u velikoj ceznji, sa mnogim placem, trazeci sjedinjenje sa Njim. I On ne ostavlja skruseno srce, nego nam prilazi; i „duboko“ srce covekovo postaje svesno svoje srodnosti sa Njim, sa Bogom koji na „opipljiv“ nacin prisustvuje i deluje u nama. Iz toga se vidi da i nase telo, u sebi svojstvenom obliku, prima disanje Zivoga Boga: „Isuse, Sine Boga Zivoga, pomiluj nas“. Nasledstvo koje su nam ostavili oci: njihovo ucenje i izlaganje o Bozijim darovima ukljucuje takodje i ukazivanje puteva bogovidjenja, to jest opise borbe koju su vodili u svom unutrasnjem svetu protiv „zakona greha“ (Rim. 7,13) koji zivi u svakom od nas, protiv tragicne posledice prvog velikog pada coveka. Svaki koji stupi na popriste mnogostruke bitke za sticanje svete vecnosti, susresce se, izmecu ostalog, i sa neophodnoscu da se suprotstavi pogubnom uticaju sveta koji nas okruzuje, koji odbacuje molitvu; najsigurniji stit je pri tome opet: „Gospode, Isuse Hriste, pomiluj nas, i Tvoj svet“. Ime Isusa Hrista je za verujuceg kao visoki zid utvrdjenja. Neprijatelju nije lako da se probije kroz teska gvozdena vrata; ne pomaze mu ni prevara, samo ako se nasa paznja ne rasipa na spoljasnje predmete. Molitva Njegovim Imenom daje snagu dusi ne samo da savlada stetne spoljasnje uticaje, nego i da ucini znatno vise: da utice na sredinu u kojoj zivimo. Ona nas uci kako da izlazimo iz unutrasnje dubine srca i da se sa bracom ophodimo u ljubavi i miru. Mir i ljubav, zapovedjeni Bogom, kada se mnoze, postaju izvor vatrene molitve za ceo svet. Duh Hrista nas izvodi u predele ljubavi koja obuhvata svu tvorevinu. U takvom stanju, dusa se sa velikom toplinom moli: „Gospode, Isuse Hriste, Spasitelju nas, pomiluj nas, i Tvoj svet“. Bog nikada ne vrsi nasilje nad voljom coveka; ali ni Njega nije moguce silom naterati da nesto ucini. U svojoj molitvi, mi se trudimo da stojimo pred Njim u jedinstvu i celovitosti svog bica; pre svega u sjedinjenju uma i srca. Kako bismo postigli ovo blazeno sjedinjenje dve najvaznije sile nase licnosti, mi ne pribegavamo nikakvim vestackim sredstvima (psihotehnici); u pocetku, mi navikavamo um da sa paznjom stoji na molitvi, kako nas uce oci, to jest da pazljivo izgovaramo Ime Isusa Hrista i ostale reci molitve. Usredsredjeno prizivanje Bozijeg Imena, uz stalni, svakodnevni napor da se zivi saglasno jevandjelskim zapovestima, dovodi do toga da se um i srce slivaju u zajednickom dejstvu. U svom podvigu mi nikada ne treba da zurimo. Mora se odbaciti pomisao: uciniti sto vise, za sto krace vreme. Vekovno iskustvo je pokazalo da se ono sto se dostigne putem psihotehnike ne zadrzava trajno; i sto je jos vaznije - ne sjedinjuje nas duh sa Duhom Boga Zivoga. Pred nama stoji pitanje vecnog spasenja u najdubljem smislu. Celokupna nasa priroda treba da se preporodi: da od telesne postane duhovna. I kada vidi da smo sposobni da primimo Njegovu blagodat, Gospod nece oklevati sa odgovorom na nase smirene pozive. Njegov dolazak ponekad biva takav
84

da zahvata citavo bice u toj meri da su i srce i um zauzeti samo Njime; ovaj vidljivi svet ustupa mesto visoj realnosti. Um prestaje da misli diskurzivno: on sav postaje paznja. Srce dolazi u stanje koje se tesko moze opisati: ono je ispunjeno strahom, ali poboznim, zivotvornim. Nase disanje pri tom biva uzdrzanim: Bog se vidi i unutra i spolja. On ispunjava sve, i citav covek - duh-um, srce-osecanja, pa cak i telo, sliveni zive samo Bogom. „Gospode, Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas, i Tvoj svet“. Usudio sam se da govorim o onome sto monah obicno cuva unutar sebe, kao dragocenu tajnu, u strahu da se „Isus ne skloni od gomile“ (up. Jn. 5,13). Dok sam jos uvek ziveo u manastiru, bilo mi je dano to o cemu govorim, ali sa jos vecom snagom nakon mog odlaska u pustinju. Tamo, u usamljenosti, dozivljavao sam prisustvo Zivoga Boga, sve do zaborava sveta. Nemoguce je adekvatno opisati iskustvo Bozijih poseta. One se ne ponavljaju uvek u istom obliku, nego skoro uvek nailazi nesto novo, i drugim redosledom. Secam se kako se prizivanje Imena Isusa Hrista stopilo sa (nevidljivim) dolaskom Njega samog; od tog trenutka, ovo Cudesno Ime, kao i druga Imena Bozija, za mene predstavljaju kanale sjedinjenja s Njim. U to vreme, vec sam bio svestenik. Obavljanje Bozanstvene liturgije je takodje poprimilo drugi karakter: to vise nije bio samo pobozan cin oslobodjen kolebanja u veri, nego osecanje celim mojim bicem CINjENICE prisustva Boga koji je obavljao Svetu Tajnu. Tada sam osetio duboki smisao i realnost reci Vasilija Velikog: „Ti si nam darovao otkrivenje nebeskih tajni“ (up. molitvu prinosenja darova). Da, Gospod i nama, poslednjima medju svim ljudima, otkriva tajnu svestenodejstvovanja. Mnogo puta, kasnije, moj um je bio uzdizan do razumevanja delotvornosti liturgijskog sluzenja, ali ne znam da li cu moci da nadjem reci koje bi izrazile to sto sam doziveo? Liturgija, kao Bozanstveni cin, dozivljava se celim bicem: ne postavlja se pitanje - kako je moguce? Pred svestenikom stoji ocevidnost zivotne cinjenice. Uzmite... ovo je telo moje... Pijte... ovo je krv moja. I ranije sam se pricescivao sa verom, sa ljubavlju, ali i sa manje izrazenom svescu o tome sta se zbivalo. Kroz prizivanje Imena Isusa Hrista bilo mi je dato iskustvo blazenog, ali istovremeno i strasnog prisustva Vecnog Boga. Naravno, time nije receno da je takav redosled dozivljaja obavezan za sve. Na prve reci liturgije: „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“ - stize i milostivi odgovor Boga, premda ne uvek sa podjednakim intenzitetom. Liturgijski kanon zahteva posebnu odgovornost i paznju; vrhunac je momenat epikleze. Svestenik, a sa njim i svi prisutni u hramu, obracaju se Bogu Ocu sa molbom da posalje Duha Svetoga. I On dolazi, i obavlja ono za sta se molimo. Kroz liturgijski cin, ja sam se naucio da posmatram zivot Hrista-Coveka. Pre nego sto ce reci apostolima: Uzmite... ovo je telo moje, On se u Sebi molio Ocu. On ove strasne reci nije izrekao kao Svedrzitelj, nego kao Sin coveciji, uceci nas da ne cinimo nijedan unutrasnji pokret duse koji bi imao karakter „samoobozavanja“. Ovo saznanje sam polozio u temelj svog zivota u Hristu: molim se Ocu kao tvar; ocekujem spasenje samo kao dar ljubavi koja dolazi Odozgo; usinovljenje trazim ne drukcije,
85

nego kroz Hrista; osvecenje i prosvecenje iskljucivo kroz Svetog Duha. Sva Trojica Otac, Sin i Sveti Duh - duboko u mojoj svesti su Jedinstveni Zivot, Jedinstvena Ljubav, Jedinstveno Carstvo, Jedinstvena Svetlost. U svakom od Njih, punota Bozanstva je apsolutna. Oni se u meni dele nerazdeljno. Oni se u meni slivaju nesliveno. To je vecita cinjenica Bozanskog Postojanja, pecat za kojim zudim uz svu svest o svojoj potpunoj nedostojnosti. Ja ne pokusavam da Sveto Trijedinstvo objasnim putem logicke apstrakcije. Ja sa strahopostovanjem zivim tu veliku Tajnu, kroz cije otkrivenje mi je dat odgovor na sva moja pitanja. Nase rodjenje, i zatim odrastanje na zemlji, nije nista drugo do stvaralacki proces za vreme koga usvajamo stvarnost u meri koja nam je dostupna, i u nadi da ce spoznaja koja ovde nije dovrsena biti dovedena do savrsenstva kada predjemo u drugi oblik postojanja. Kada se u nasem duhovnom vidjenju sva prezivljena iskustva sliju u jedinstveni centar nase licnosti; kada se u nasem duhu i mracni pakao i Netvarna Svetlost sjedine kao realnosti koje smo upoznali - mi pocinjemo da shvatamo znacenje Imena Isus, to jest Spasitelj. On koji je bespocetna Svetlost, „ponizio je sebe uzevsi oblicje sluge“, sisavsi u pakao kako bi izbavio Adama. I mi Ga sada zovemo u molitvi: „Isuse, Sine Boga Zivoga, pomiluj nas, i Tvoj svet“. Bozije Ime, otkriveno ljudima, posluzilo je kao veza izmedju Boga i nas. Bozijim Imenom. bolje reci - Bozijim Imenima, u Crkvi se vrse sve svete tajne. U Ime Boga bi trebalo da se vrsi svako ljudsko delo. Kroz prizivanje Imena Svevisnjeg, Njegovo prisustvo postaje zivo, stalno dozivljavano; srce je mirno kada je ono sto cinimo po volji Gospodu, a pri svakom skretanju u bilo koju stranu od istine ono oseca izvesnu „nelagodnost“; na taj nacin, u molitvi imamo vecito budnu kontrolu nad svakim pokretom naseg duha; nijedna misao, nijedna rec to ne mogu izbeci. Ova posledica neprestane molitve omogucava da nase grehe svedemo na moguci minimum. „Gospode, Isuse Hriste, Sine i Slove Boga Zivoga, pomiluj nas“. „Udostoj nas, Gospode, da se ovoga dana sacuvamo od greha“. Ovako se molimo ujutru. Medjutim, samo nam istancano prisustvo Duha Bozijeg u nama daje mogucnost da prebivamo u istinskom unutrasnjem trezvoumlju. Niko ne moze reci: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor. 12,3). Ponovo se uveravamo da se svesnim prizivanjem Imena Gospodnjeg izbavljamo od gresaka u nasim delima i recima: „Gospode Isuse, Ti si Svetlost koja je dosla da spase svet; prosveti umne oci srca mog, kako bih mogao bez spoticanja, kao pri dnevnoj svetlosti, da hodim pred Tvojim Licem“ (up. Jn. 11,9-10). Kako bi tvorenje molitve dovelo do onih rezultata o kojima sa takvim odusevljenjem govore nasi oci i ucitelji, neophodno je da sledimo njihovo ucenje. Prvi uslov je vera u Hrista kao Boga Spasitelja; drugi - svest o sebi kao gresniku koji je na putu da propadne. Ta svest moze dostici takvu dubinu da covek sebe oseca gorim od svih drugih, sto mu se cini ociglednim ne zbog spoljasnjih izvrsenih postupaka, nego zbog uvida u sopstvenu udaljenost od Boga - koja je potencijalni nosilac svakog zla. Sto se vise smiravamo u bolnom pokajanju, tim brze nasa molitva doseze do Boga. A kada gubimo smirenje, nikakvi nam podvizi nece pomoci. Delovanje
86

gordosti u nama, osudjivanje brata, uznosenje nad bliznjim i netrpeljivost prema njemu - daleko nas odbacuju od Gospoda. Mi prilazimo Bogu kao poslednji gresnici. Iskreno osudjujemo sebe u svemu. Mi nista ne zamisljamo, nista ne trazimo, osim oprostaja i milosti. Takvo je nase trajno unutrasnje stanje. Mi molimo samog Boga da nam pomogne da svojim gnusnim strastima ne vredjamo Svetog Duha; da svom bratu (svakom coveku) ne cinimo nikakvo zlo. Osudjujemo sebe kao nedostojne Boga – na paklene muke. Mi ne ocekujemo nikakve posebne darove Odozgo, nego jedino svim silama tezimo da upoznamo istiniti smisao Hristovih zapovesti i da zivimo u skladu sa njima. Mi uzvikujemo: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj nas, i Tvoj svet“. I Bog nas cuje, i salje nam spasenje. I svaki koji prizove ime Gospodnje (u takvom duhovnom raspolozenju), spasce se (Joil 2,32). Pokajte se (Mt. 4,17). Treba najozbiljnije da prihvatimo ovaj Hristov poziv: da radikalno promenimo nas unutrasnji zivot i nase shvatanje sveta, nas odnos prema ljudima i prema svakoj pojavi tvarnog postojanja; da ne ubijamo neprijatelje, nego da ih pobedjujemo ljubavlju; da nam je uvek na umu da ne postoji apsolutno zlo; apsolutno je samo bespocetno Dobro. I ovo dobro nam je zapovedjeno: Ljubite neprijatelje svoje... cinite dobro onima koji vas mrze... budite savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski. Predati sebe na zaklanje za bracu - najbolji je nacin da ih iscupamo iz ropstva klevetnika-djavola i da pripremimo njihove duse za primanje Boga, koji zeli da spase sve ljude. Nema coveka u kome ne bi bila prisutna, u vecoj ili manjoj meri, svetlost - jer Bog prosvecuje svakog coveka koji dolazi na svet. Zapovest - „ne protivi se zlome“, najefikasniji je oblik borbe protiv zla. Kada se ljudi nasilju suprotstavljaju istim sredstvima kojim pribegava i onaj ko cini nepravdu, tada raste dinamika svetskog zla. Ubistvo nevinih cesto na nevidljiv nacin premesta moralne snage covecanstva na stranu onog dobra za koje je nevini covek stradao. Sasvim je drukcije kada sa obe strane nastupa ista nedobra teznja da se dominira. Pobeda fizickom snagom ne traje vecito. Bog, buduci sveta i cista svetlost, odstupa od prestupnika; ovi otpadaju od jedinog izvora zivota, i umiru: Ne cinite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu, jer je napisano: Moja je osveta, ja cu vratiti, govori Gospod... Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrom (Rim. 12,19 i 21). Ljudi, nosioci tek relativne istine, u fanaticnoj borbi za pobedu svojih ideja, razbijaju celovitost postojanja, i kao krajnji rezultat svoga delovanja, izazivaju opstu propast. U svojoj zaslepljenosti, oni apsolutizuju pozitivne aspekte svoje politicke doktrine, i spremni su da uklone svakoga ko bi zeleo da zivot vaseljene vidi zasnovanim na boljim, humanijim principima, pre svega, naravno, na zapovestima Hrista, ubijenog zbog toga sto je propovedao ljubav. U savremenom svetu, jevandjelske reci Hristove dobijaju izuzetno aktuelan karakter: Cucete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplasite; jer treba sve to da se zbude... Tada... ce vas (hriscane) svi narodi omrznuti zbog imena mog... zato sto ce se bezakonje umnoziti, ohladnece ljubav mnogih... I tada ce doci kraj (Mt. 24,6-14). „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj nas, i Tvoj svet“.
87

Svet je sav u sporovima: izmedju drzava sa razlicitim drustvenim uredjenjima; izmedju rasa i klasa; verovanja i ideologija... Pri savremenim sredstvima masovnog rusenja i unistavanja, svi i na svakom mestu zive „u ocekivanju nevolja sto nailaze na svet“ (Lk. 21,26). I evo, stojimo pred klupkom neresivih paradoksa. Sa jedne strane, ne mozemo ostati mirni, jer pripadamo ljudskoj porodici cije su sudbine u mnogocemu zajednicke; sa druge strane su Hristove reci: A kada se pocne ovo zbivati, uspravite se i podignite glave svoje, jer se priblizava izbavljenje vase (Lk. 21,28). Ovde nije mesto da se podrobnije zadrzavamo na opisivanju stanja apokalipticke napregnutosti koje je vec stvoreno, ali necemo ostaviti mocno oruzje koje nam je dao Gospod molitvu: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boga Zivoga, pomiluj nas, i Tvoj svet“. I dokle god bude to prakticno moguce, necemo ostavljati obavljanje liturgijske zrtve. A stvori Gospod Bog coveka iz praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh zivotni; i posta covek dusa ziva (Post. 2,7). I mi tezimo ka Njemu, muceni zeljom da se sa Njim sjedinimo za sva vremena. A On sam nas ceka sa ljubavlju. Zedj za Bogom je postojana nijansa naseg zemaljskog bitisanja; sa njom cemo i umreti. Sam Hristos je prilikom Svoje smrti na krstu uskliknuo: Zedan sam. On je bio i „gladan“ (Mt. 21,18), i zedan, i bilo mu je „tesko“ (Lk. 12,50), i svega toga ne bi bilo da smo mi poznali Oca. I nama je tesko na zemlji, ojadjeni smo neprekidnim kosmarnim prizorima nasilja, ubistava, mrznje, pa zudimo da dodjemo Ocu, i prizivamo Ime Jedinorodnog Sina Njegovog: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj nas“. Tada im otvori um da razumeju Pisma. I rece im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i vaskrsne iz mrtvih trecega dana, i da se u NjEGOVO IME PROPOVEDA POKAJANjE po svim narodima... (Lk. 24,45-47). Ako nam Njegovo Ime pruza radost poznanja ljubavi Bespocetnoga prema nama, onda cemo, naravno, zavoleti i samo to Ime. U njemu je sadrzano ustrojstvo tajne od vecnosti sakrivene u Bogu, koji je sazdao sve kroz Isusa Hrista... sto nas izabra u Njemu pre postanja sveta da budemo sveti i neporocni pred Njim, u ljubavi, predodredivsi nas sebi na usinovljenje kroz Isusa Hrista (Ef. 3,9; 1,4-5). „Gospode, Isuse Hriste, Sine Jedinorodni, pomiluj nas“. Dugogodisnja molitva toliko preobrazava nasu palu prirodu, da ona postaje spremna da primi osvecenje kroz Istinu koja nam se otkriva; i to pre nego sto napustimo ovaj svet (up. Jn. 17,17): „Gospode, Isuse, pomiluj nas“. Bezmerna velicina zadatka koji je pred nama plasi nas. Receno nam je da se Carstvo nebesko sa naporom osvaja, i da ga podviznici zadobijaju (Mt. 21,10), a moc osvecenja koja istice iz Imena se jos nejasno oseca. Svaki se dalji napredak, medjutim, nuzno vezuje za sve dublju svest o grehovnosti koja nas dovodi do ocajanja. Tada mi sa sve vecom energijom prizivamo cudesno Ime: „Isuse, Spase moj, pomiluj me“. Sveto predanje, najdragocenije nasledje koje nam je sam Gospod predao preko apostola i otaca Crkve, uci nas da prebivamo u duhovnom siromastvu, svesni grehovne smrti koja je prisutna u nama i koju ne mozemo poricati ako zaista tezimo
88

da stojimo u istini. Ako recemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i ocisti nas od svake nepravde. Ako recemo da nismo sagresili, pravimo ga lazom i rec njegova nije u nama (1Jn. 1,8-10). „Gospode. Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj me gresnoga“. Ljudi na koje su se okomile smrtonosne bolesti zive sa velikom napregnutoscu; sa takvim, a ponekad i jos vecim, uzasom ljudi u sebi dozivljavaju prisustvo grehovnih strasti koje ih odvajaju od Gospoda. Takvi su istinski svesni da su „gori od svih“; iskreno vide sebe u tami najkrajnjoj. Tada se u njima skuplja najveca energija molitve pokajanja. To moze da dostigne takav stepen, da se um zaustavlja, i ne moze da nadje reci, osim: „Isuse, spasi me gresnog“. Spasonosno je za nas ako u nama raste odvratnost prema grehu, odvratnost koja ide do mrznje prema samome sebi. Inace smo u opasnosti da se sazivimo sa grehom koji je tako mnogostran i istancan da obicno ne primecujemo njegovo prisustvo u svemu sto cinimo, cak i onome sto izgleda dobro. Tezak je, ali i divan podvig da zaronimo svoj visoki um u nevidljivi centar vlastite licnosti, prizivajuci Ime Isusa Hrista. Bez vere u Njega niko nije u stanju da vidi smrtonosni otrov greha koji dejstvuje u nama. Kroz takvu borbu protiv zla koje zivi u nama, otkrivaju nam se dubine ne samo naseg sopstvenog bica, nego i tajanstveni bezdani kosmickog zivota. U tom procesu, nas duh se udaljava od beznacajnih i povrsnih pojava svakodnevice, i u „uzasu“ od samog sebe upoznaje svetu silu druge molitve, drugog plana, zovuci: „Gospode, Isuse, Spase moj, pomiluj, pomiluj me gresnoga“. O molitvi Imenom Isusa Hrista moze se govoriti uz koriscenje izraza Pisma i dela svetih otaca. Na primer: ona je plamen koji sazize strasti (up. Jev. 12,29); ona Je svetlost koja prosvecuje nas um; koja ga cini pronicljivim i dalekovidim; sposobnim da vidi sve sto se desava u nama. O njoj se dostojno moze govoriti i recima Poslanice Jevrejima: ...Ona je delotvorna, ostrija od svakoga dvosekloga maca, prodire sve do razdiobe duse i duha, zglobova i srzi, i sudi namere i pomisli srca. I nema tvari sakrivene pred njom, nego je sve obnazeno i OTKRIVENO pri njenoj svetlosti (up. Jev. 4,12-13). Tvorenje ove molitve dovodi coveka do susreta sa mnogim silama skrivenim u „Kosmosu“; ona te kosmicke sile, ili bolje reci: „gospodare tame ovog sveta, duhove zlobe u podnebesju“ (Ef. 6,12), izaziva na veliku borbu protiv molitvenika. Ipak, pobeda ne izostaje pri pokajanju „do mrznje prema sebi“ (up. Lk. 14,26). Nacin ove borbe je opisan u Otkrivenju svetog Jovana: I oni ga (djavola i satanu koji je zavodio citavu vasionu) pobedise krvlju Jagnjetovom i recju svedocenja svoga, i ne marise za zivot svoj DO SMRTI (Otk. 12,11). Pri plamenom pokajanju ova molitva uznosi duh covekov u sfere koje su iznad dosegljivih granica „mudrosti mudrih ovog veka“ (up. 1.Kor. 19-20). Strasno je o njoj govoriti: vodeci nas najpre kroz bezdane najcrnje tame, skrivene u nama, ona zatim sjedinjava nas duh sa Duhom Bozijim, i vec ovde nam daje da zivimo svetu vecnost. U sva vremena, oci su se divili velicini ovoga dara palome svetu: „Gospode, Isuse Hriste, Jedini Sveti, Jedini istiniti Spasitelju svih, pomiluj nas, i Tvoj svet“.
89

Ushicuje nas lepota stvorenog sveta, ali u isto vreme, i sa jos vecom snagom, nas duh zudi za neprolaznom lepotom Bespocetnog Bozanskog Bica. Sa zadivljujucom jasnoscu nam je Gospod Isus otkrio nadsvetsku svetlost nebeskog Carstva. Sagledavanje ove lepote oslobadja nas posledica pada, i blagodat Svetog Duha obnavlja u nama prvozdani obraz i podobije Bozije, koje nam je Hristos pokazao u nasem telu; od tada prizivanje Njegovog Imena postaje nasa neprestana molitva: „Gospode, Isuse Hriste, Spase nas, pomiluj nas, i Tvoj svet“. Ova nas molitva u svom krajnjem dostignucu potpuno sjedinjuje sa Hristom. Covecija ipostas se tom prilikom ne unistava, nego rastvara u Bozanskom Bicu, kao kap vode u okeanu. Licnost coveka je nerazrusiva u vecnosti. Ja jesam... Ja sam... istina i zivot... Svetlost sam svetu (Jn. 8,58; 14,6; 9,5). Bice, Istina, Svetlost - nisu apstraktni pojmovi, bezlicne sustine – nisu „STA“ nego „KO“. Gde nema licnog oblika postojanja, nema ni onoga koji zivi, kao sto nema ni dobra, ni zla; ni svetlosti, ni tame. Tu uopste ne moze biti nicega: bez njega nista ne postade sto je postalo. U njemu bese zivot (up. Jn. 1,3-4). „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boga Zivoga, pomiluj nas, i Tvoj svet“. Kada se sa prizivanjem Isusovog Imena sjedinjuje dolazak Netvarne Svetlosti, tada nam se posebno jasno otkriva znacenje ovog Imena; tada je moguce iskustvo „Carstva Bozijeg, koje je doslo u sili“ (up. Mk. 9,1), i duh molitvenika cuje glas Oca: Ovo je Sin moj ljubljeni, njega poslusajte (Mk. 9,7). I mi se molimo: „Gospode, Isuse Hriste, Jedinorodni Sine Ocev, pomiluj i spasi nas“. Hristos nam je u Sebi pokazao Oca: Koje video mene, video je Oca (Jn. 14,9). Sada znamo Oca u meri u kojoj smo upoznali Sina: Ja i Otac jedno smo (Jn. 10,30). Prema tome: Sin projavljuje Oca, a Otac svedoci o Sinu; i mi se molimo: „Sine BOZIJI, Jedinorodni. pomiluj i spasi nas, i Tvoj svet“. Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoce kome otkriti (Mt. 11,27). Sina, medjutim, mi znamo onoliko koliko prebivamo u duhu Njegovih zapovesti. Bez Njega, nemocni smo da se uzdignemo do visine koja nam je zapovedjena, buduci da se u zapovestima razotkriva zivot samog Boga. Otuda nas vapaj k Njemu: „Gospode. Isuse Hriste, Sabespocetni Sine Ocev, pomiluj me; dodji i useli se u mene sa Ocem i Duhom Svetim, kao sto si obecao (Jn. 14,23)... Gospode, Isuse, pomiluj me gresnoga“. U Starom Zavetu, Ime Oca je bilo poznato, ali su samog Oca videli u mraku nedosegljivosti. Hristos nam je, medjutim, projavio Oca u Sebi, krajnje konkretno; On je razotkrio istinski obim svega sto je dato pre Njega, preko Mojsija i proroka. Ja sam u Ocu, i Otac u meni (Jn. 14,11). Ja i Otac smo jedno (Jn. 10,30). I ja im objavih ime tvoje i objavicu (do savrsenstva): da ljubav kojom me ljubis u njima bude i ja u njima (Jn. 17,26). Znanje Imena Ocevog je znanje Njegove, Oceve ljubavi prema nama. Prizivajuci Ime Isusa, mi stupamo u oblast Bozanstvenog Zivota: Otac, i Sin, i Duh Sveti su nam dani u Imenu Isusa: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj nas, i Tvoj svet“. Prizivati Ime Isusa sa koliko je moguce punijom svescu o tome sta to Ime u sebi
90

nosi - znaci vec realno biti u jedinstvu sa Bogom Svetom Trojicom. Ovaj Bog nam se otkrio u Njegovom novom odnosu prema coveku: ne vise samo kao Tvorac, nego kao Spasitelj sveta: kao Svetlost Istine i istinske vecnosti: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Predvecnog Oca, pomiluj nas“. Bogoslovlje Imena i bogoslovlje ikone imaju zajednicke crte. Gledajuci ikonu Hristovu, mi duhom dolazimo u licni kontakt sa Njim. Mi ispovedamo Njegovo javljanje u telu: On je i Bog i covek; potpuni covek i savrseno podobije Bozije. Mi idemo dalje od boja i linija, u umni, duhovni svet. Tako se i prilikom prizivanja Imena ne zaustavljamo na zvucima, nego dozivljavamo smisao. Zvuci mogu da se menjaju, u zavisnosti od razlicitih jezika, ali sadrzaj-znacenje koje je sadrzano u Imenu, ostaje nepromenjiv: „Gospode, Isuse Hriste, spasi nas“. Sam zvuk prizivanja Bozijeg Imena nije dovoljan: Nece svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, uci u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima. Mnogi ce mi reci u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom cudesa mnoga tvorili? I tada cu im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji cinite bezakonje (Mt. 7,21-23). Nije nam lako da slusamo ove reci; strasan je sud Boziji: „Gospode, Isuse, pomiluj i spasi me gresnog“. Postajuci svesni svog sinovstva koje nam je obecao Hristos, proslavimo svog Tvorca. Prizivajuci Ime Hristovo, pustimo da ono u nama zvuci sa sebi svojstvenom snagom i velicanstvenoscu; neka nas ono ucini ucesnicima Njegove slave; neka se kroz to Ime u nas useli Njegov mir koji prevazilazi svaki ljudski razum (up. Jn. 14,27; Fil. 4,7). Posle mnogih godina molitve ovim Imenom, neka nam Bog omoguci da upoznamo punotu otkrivenja koje je u njemu sadrzano: Predivni Savetnik; Bog krepki; Otac Vecnosti; Vlastelin sveta; Gospod Savaot (Is. 9,6; 8,18; Dap. 4,12). „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boga Zivoga, pomiluj nas, i Tvoj svet“. Ime Bozije duzni smo da prizivamo u punom smirenju. Gle, Hristos, Vladar sveta se, ovaplotivsi se, kao covek smirio cak do smrti na krstu. I zato se Ime Njegovo velica vise nego ma koje drugo ime, ne samo u ovom veku, nego i u buducem. Otac mu je dao da sedne s desne strane na nebesima... Postavio Ga je za glavu Crkve, koja je telo njegovo, punota Onoga koji sve ispunjava u svemu (up. Ef. 1,20-23). „Gospode, Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas, i Tvoju Crkvu, i svet Tvoj, molitvama Bogorodice, svetih apostola i svih svetih Tvojih“. Put nasih otaca zahteva jaku veru i strpljivost, dok nasi savremenici, medjutim, pokusavaju da prisvoje sve duhovne darove, ukljucujuci cak i neposredno sagledavanje Apsolutnog Boga, za kratko vreme i koristeci pritisak. Cesto se moze sresti sklonost da se izvode paralele izmedju molitve Isusovim Imenom i joge, ili „transcendentalne meditacije“ i tome slicno. Mislim da je neophodno da ukazem na opasnost koja preti od takve zablude - opasnost da se na molitvu gleda kao na prosto i lako „tehnicko“ sredstvo koje nas dovodi do neposrednog sjedinjenja sa Bogom. Smatram neophodnim da kategoricki naglasim radikalnu razliku izmedju Isusove molitve i svih ostalih asketskih teorija. Varaju se svi oni koji teze da se intelektualno
91

oslobode od svega prolaznog, relativnog, kako bi prekoracili neki nevidljivi prag, doveli do svesti svoju bespocetnost, svoju „identicnost“ sa Izvorom svega postojeceg; kako bi se vratili Njemu, stopili se sa Njim, bezimenim transpersonalnim Apsolutom; kako bi u okeanu nadmislenog rastvorili i svoju licnost koju brkaju sa individualizovanom formom prirodnog postojanja. Asketski napori takve vrste omogucili su nekima da se uzdignu do metalogickog sagledavanja postojanja; da osete izvestan misticki trepet, da upoznaju stanje tihovanja uma, kada ovaj zadje iza granica vremenskih i prostornih dimenzija. Za vreme slicnih iskustava covek moze osecati mir zanemarivanja neposredno promenjivih pojava vidljivog sveta; moze da se otvori za slobodu duha i da sagledava umnu lepotu. Mnoge je dalji razvoj ovakve impersonalne asketike doveo do uvidjanja bozanskog principa u samoj prirodi coveka; do tendencije samoobozenja, koja lezi u osnovi velikog pada; doveo ih je da u sebi samima vide nekakvu „apsolutnost“ koja u sustini nije nista drugo do odraz Bozije Apsolutnosti u onome ko je stvoren po obrazu. Posledica je teznja ka povratku u to stanje mira u kome je covek, navodno, bio pre svog dolaska na svet; u svakom slucaju, posle iskustva zanemarivanja uslova ovog sveta, u umu se moze roditi ova vrsta intelektualne aberacije. Nije mi sada cilj da nabrojim sve moguce varijacije intelektualnih intuicija. Reci cu iz svog sopstvenog iskustva da Istinitog, Zivog Boga, to jest Onoga koji je ὁ ὄντως Ὤν, u svemu tome NEMA. Sve je to prirodni genij ljudskog duha u njegovim sublimiranim pokretima ka Apsolutu. Sva vidjenja koja se mogu postici na ovom putu, jesu samosagledavanja, a ne Bogosagledavanja. U svemu tome mi za sebe otkrivamo lepotu koja je jos uvek samo tvarna, a nikako i Pra-Bice. I u svemu tome, za coveka, nema spasenja. Pocetak istinitog izbavljenja je u nesumnjivom, celovitom prihvatanju Otkrivenja: Azъ Esmь sый, Ja sam alfa i omega, prvi i poslednji (Otk. 1,17). Bog je Licni Apsolut, Trojica jedinosustna i nerazdeljiva: na ovom Otkrivenju je zasnovan celokupan nas hriscanski zivot. Ovaj Bog nas je izvukao iz nebica u zivot. Poznavanje ovog Zivog Boga i ulazenje u tajnu Njegovih puteva oslobadja nas mraka nasih sopstvenih, niskih ideja o Apsolutu; spasava nas teznje, nesvesne, ali ipak pogubne, za napustanjem svakog postojanja-bivstvovanja. Mi smo sazdani zato da bismo se priopstili Bozanskom Bicu zaista Postojeceg. Hristos nam je pokazao ovaj tezak i dug put: Jer su uska vrata i tesan je put sto vode u zivot (Mt. 7,14). Upoznajuci duboku mudrost Tvorca, mi prihvatamo i stradanja kojima se stice vecnost Bozija. I kada nas obasjava Njegova Svetlost, mi istovremeno vidimo oba kraja bezdana: sa jedne strane je mrak pakla, sa druge - slavlje pobede. Na najkonkretniji nacin smo uvedeni u oblast Bozanstvenog netvarnog Zivota. Pakao gubi vlast nad nama. Daje nam se blagodat da zivimo stanje Ovaplocenog Logosa-Hrista, koji silazi u pakao kao Pobednik. U tom trenutku mi, snagom Njegove ljubavi, svu tvorevinu obuhvatamo u molitvi: „Gospode, Svedrzitelju Dobri, pomiluj nas, i Tvoj svet“. Otkrivenje Licnog Boga svemu pridaje ovaj zadivljujuci karakter. Postojanje nije neki determinisani kozmicki proces, nego Svetlost neopisive ljubavi Bozanskih i
92

tvarnih licnosti; slobodno kretanje duhova, ispunjeno razumnim poznanjem svega postojeceg i samosvescu. Nasa molitva postaje zivi susret nase tvarne licnosti sa Licnoscu Bozanskom, to jest apsolutnom. I ona se izrazava obracanjem Ocevom Slovu: „Gospode, Isuse Hriste, Sabespocetni Slove Bespocetnog Oca, pomiluj nas, useli se u nas, spasi nas, i Tvoj svet“. Time sto smo poceli da shvatamo mudru zamisao o nama naseg Tvorca i Boga podstaknuta je nasa ljubav prema Njemu, i mi u molitvi osecamo novo nadahnuce. Sagledavanje bozanske Mudrosti i lepote sveta privlaci nas duh ka novim usponima, u kojima se vec odvajamo od svega sto je tvarno. Ovo odvajanje nije nikakvo filosofsko prebivanje u sferi cistih ideja, ma kako one bile privlacne, niti je to umetnicko-poeticno stvaralastvo, nego je to obuzetost celog naseg bica energijom do tada neznanog zivota. Do uzdizanja naseg duha iznad svega tvarnog dovodi nas Jevandjelje, u kome pocinjemo da vidimo cin Bozanstvenog Samootkrivenja. Takav je ulazak u blagodat bogoslovlja, ne kao ljudske nauke, nego kao stanja opstenja sa Bogom. Rec Gospodnju mi vise ne postavljamo pred sud naseg niskog razuma, nego sami sebe sudimo u svetlosti datog poznanja. U prirodnom stremljenju koje sledi, da jevandjelsku rec ucinimo sadrzajem celog naseg postojanja, mi se oslobadjamo strasti koje su vladale nad nama, i silom Boga-Isusa pobedjuJemo kozmicko zlo koje je u nama ugnjezdeno. Na delu upoznajemo da je On, Isus, jedini Spasitelj u punom smislu reci, i hriscanska molitva se posle toga tvori neprestanim prizivanjem Njegovog Imena: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji i Boze, pomiluj nas, i TVOJ svet“. Veliko pitanje koje je postalo tragicni problem citavog covecanstva glasi: gde je istinsko Bice, a gde privid nase pale uobrazilje? Gde je prava ziva vecnost, a gde varljive ceznje naseg duha za idejama koje nas um upoznaje? Da li je princip licnostiipostasi sam po sebi ogranicavajuci, i u tom slucaju nedostojan i neprimenjiv na Boga, ili je ustvari upravo taj princip u osnovi zivog Apsoluta: Azъ Esmь sый? Od jednog ili drugog resenja ovih pitanja zavisi sva nasa buducnost. Ako prihvatimo misao da je licnosni princip sam po sebi limitivan, onda cemo u svom asketskom podvigu ciniti sve kako bismo u sebi samima prevazisli ovaj princip. I obrnuto: ako ga prihvatimo kao jedini moguci nacin Postojanja Apsoluta, onda cemo se, ushiceni snagom koja se u nas uliva, moliti: Oce nas koji si na nebesima... ili: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Ocev, pomiluj nas, ukljuci nas u Svoj zivot, iscelivsi nas od svakog traga greha koji nas ubija“. Ako je besmrtnost kroz vaskrsenje koje nam je obecao Hristos besmrtnost licnosti, onda nikako necemo hteti da se svucemo, nego da se jos obucemo, da bi zivot progutao ono sto je smrtno. A onaj koji nas je bas za ovo i sazdao, jeste Bog, koji nam je i dao zalog Duha (2.Kor. 5,4-5). „Hriste Isuse, koji si ustao iz mrtvih, pomiluj nas“. Ako ne poverujete da Ja jesam (Onaj koji se otkrio Mojsiju na Sinaju), pomrecete u gresima svojim (Jn. 8,24); Avraam, otac vas, bio je rad da vidi dan moj; i vide i obradova se (Jn. 8,56); Javljao sam se Avraamu, Isaaku i Jakovu (sa imenom) Bog Svemoguci, a pod imenom Jehova im se nisam otkrio (Izl. 6,3; up. Dap. 7,2). Jer da verovaste Mojsiju, verovali
93

biste i meni... (Jn. 5,46). I pocevsi od Mojsija i od sviju proroka razjasni im sto je u svim Pismima o njemu pisano (Lk. 24.27). Mi smo u svojoj duhovnoj smrti izgubili osecaj greha, pa sada bez Hrista i blagodati Svetoga Duha ne mozemo da ga vidimo u sebi. Greh je, medjutim, po svojoj sustini, uvek prestup protiv Bozije ljubavi. Ovaj je prestup moguc samo ako je Azъ Esmь, to jest Bog Apsolutni - licnostan, i ako su nasi odnosi sa Njim duboko licni. Nema druge vere, religije, gde bi se na takav nacin razotkrila tajna greha. Evo kako se molio sveti Jefrem Sirin, ispunjen Duhom Svetim: „Daruj mi da sagledam svoje grehe“; a svi oci su govorili da je vidjenje sopstvenih grehova znacajnije nego da nam se jave andjeli. Tako i mi, spoznavsi ono sto je bilo skriveno od pocetka vekova, od sveg srca zovemo: „Gospode. Isuse Hriste, pomiluj me gresnog, spasi me palog“. Velika je tajna poboznosti: Bog se javi u telu, opravda se u Duhu, pokaza se andjelima, propovedi se neznaboscima, verova se u svetu, vaznese se u slavi (І.Tim. 3,16). Svi smo mi naslednici Adamovi, koji je pao luciferskim padom. Stvorenom po liku Bozijem svojstvena je ideja obozenja, ali se postavlja pitanje kako dostici ovaj cilj, kako izvrsiti ovaj zadatak. Ako smo mi tvorevina, a ne Pra ili Samo-Bice, onda je bezumno pretpostaviti da mozemo postati „Jednaki Bogu“ tako sto cemo Ga zaobici. Osnova naseg zivota je „pojava Boga u telu“. Ako je nada u obozenje neotudjiva od naseg duha, onda je put do tog obozenja - usvajanje zivota Boga, koji nam se pokazao u nasem obliku postojanja; da, mi smo duzni da u sebe upijemo Njegovu rec, Njegov Duh; da Mu postanemo slicni u svim svojim delima. I sto je potpunija nasa slicnost sa Njim u ovom svetu, tim dje potpunije i savrsenije biti i nase obozenje. Ponovo govori apostol Pavle: ko se sjedini sa Gospodom (kroz molitvu i Pricesce), jedan je duh s Njime (1.Kor. 6,17); stoga se molimo: „Gospode, Isuse Hriste, Jedinorodni Sine Ocev, Ti si jedina nasa nada, sa Sobom i kroz Sebe privedi nas Ocu ... i pomiluj me gresnog“. Vecni zivot u nedrima Svete Trojice je smisao jevandjelskog poziva. Ali, ovo se „Carstvo s naporom osvaja, i podviznici ga zadobijaju“ (Mt. 11,12). Moramo sami sebe prinudjavati, jer su uska vrata i tesan put sto vode u zivot, i malo ih je koji ga nalaze (Mt. 7,14). I kada mi, hriscani, ne zelimo da idemo sa onima koji „ne nalaze“ zato sto nece, radjaju se sukobi: mi postajemo neugodni sinovima ovoga sveta. Takva je sudbina onih koji su zavoleli Hrista. Kada je Gospod sa nama, sva zemaljska stradanja nam vise ne izgledaju strasna, jer smo s Njim presli iz smrti u zivot. Ali su neizbezni i casovi, pa cak i periodi bogoostavljenosti: Boze moj, Boze moj, zasto si me ostavio? (Mt. 27,46). A ako pri tom patimo i zato sto smo odbaceni od ljudi, moze se desiti da ocajanje poprimi duboke oblike. Stoga mi prizivamo Njega, koji Je i sam bio iskusavan, te moze iskusavanima da pomogne (Jev. 2,18): „Gospode Isuse, tonem. Spasi me, kao sto si spasao Petra“ (Mt.14, 30). U podvigu molitve svaki ide do mere koja mu je dostupna. Nije lako naci samog sebe, granice sopstvenih snaga. Onaj ko je vodjen Svetim Duhom nikada nece prestati da osudjuje sebe kao nedostojnog Bozije milosti. Ali i takvi ljudi, u trenucima teskog ocajanja, dozvoljavaju sebi da se privremeno odmaknu od ivice ponora gde su stojali duhom, kako bi telu i psihi dali odmora, a zatim ponovo dolaze da stoje nad
94

provalijom. Ali cak i kada se podviznik odmara, ili se nalazi u periodu potpunog mira - u dubinama srca uvek ostaje izvesna rana koja mu ne dozvoljava da se prepusti gordim razmisljanjima o sebi. Asketsko smirenje se sve vise i vise ukorenjuje u njegovoj dusi i na neki nacin postaje njegovom prirodom. Zalost i bol su karakteristicni za nase zemaljsko putovanje. Bez toga, niko od sinova Adamovih ne moze da se ustali u smirenju. A onaj ko pretrpi do kraja, udostojava se dara „Hristovog smirenja“ (Mt. 11,29), o kome starac Siluan govori da je „neopisivo“, jer pripada drugom, visem planu postojanja. Sticanje ovog dara je moguce kroz neprestano secanje na Hrista i molitvu Njemu upucenu: „Gospode, Isuse Hriste, Veliki i Sveti Boze, nauci me Svome smirenju... molim Te, pomiluj me gresnoga“. Dakle, samo ce se ognjem pokajanja moci pretopiti nasa priroda: molitvom i suzama ubijaju se u nama koreni strasti; prizivanjem Imena Isusovog cisti se, preporadja i osvecuje nase bice. Vi ste vec cisti zbog reci koju sam govorio. Ostanite u meni (Jn. 15,3-4; 17,17). Na koji nacin se moze biti u Njemu? Dano vam je Moje Ime, a u Moje Ime Otac vam daje sve sto zaistete: Sto god zaistete od Oca u ime moje da vam da (dace vam) (Jn. 15,16). „Gospode, Isuse Hriste, Jedini zaista bezgresni, pomiluj me gresnog“. Oci nas uce da se molimo Imenom Isusovim ne menjajuci cesto formulu. Ali, sa druge strane, sa vremena na vreme i to je potrebno, kako bi se obnovila paznja, kako bi se cak pojacala molitva, kada um prelazi ka bogoslovskim sagledavanjima, ili kada se srce siri da obuhvati u sebe ceo svet. Tako se Imenom Isusa Hrista moze pokrivati svako unutrasnje ili spoljasnje desavanje; na taj nacin ova divna molitva postaje sveobuhvatna, univerzalna, kozmicka.

95

У Грчкој Цркви сваки свештеник није уједно и духовник, то јест не прима исповест и не руководи духовним чедима. За чин духовника постоји посебно установљена молитва, - Прим. прев. ii Владика Николај Велимировић iii Пушкин, препев Хуга Баделића,- Прим. прев.
i