You are on page 1of 33

ЈОВАН КОРНАРАКИС

ДОЖИВЉАЈ СТРАДАЊА ПРЕМА УЧЕЊУ СВЕТОГ ПИСМА
ДОПРИНОС ПАСТИРСКОЈ ПСИХОЛОГИЈИ
ПРЕУЗЕТО ИЗ КЊИГЕ ИСТОГ АУТОРА ПОД НАСЛОВОМ "ПСИГОЛОГИЈА: ПОГЛЕД ИЗ
ПУСТИЊЕ. дистрибуција - тел. 063/328-003

Предговор
Као што јасно учи Свето Писмо, сви су људи без изузетка позвани од Бога у Његово Царство
Небеско1. Овај позив на спасење и избављење свим људима даје могућност да кроз потчињавање
Божијој вољи достигну морално и духовно савршенство и задобију од Њега обећано блаженство.
Ипак, повиновање божанској вољи и њено примењивање у свакодневном животу није ни мало
једноставно. Господ јасно опомиње оне, који одговоре на позив, да духовни напор ка доследном
живљењу божанске воље често представља тешку и болну борбу која поприма облик страдања:
"Ако ко хоће да ме следи", говори Господ, "нека се одрекне самог себе и узме свој крст сваки дан,
па нека иде за Мном".2 Ове Његове речи, које су свакако у вези са великим догађајем Његове
крсне жртве, довољно јасно казују да позив прати страдање и тачно одређују оне чиниоце који
делују у правцу његовог развоја. Ти чиниоци су са једне стране воља Бога, а са друге воља
човекова. Суштина овог страдања јесте у сукобљавању и борби ових воља за усавршавањем
личности верника и потпуним потчињавањем његове воље вољи Божјој.
Сврха овог рада је да изложи учење Светог Писма о хришћанском страдању, пре свега са
становишта пастирске психологије. Главни циљ му је субјективно посматрање "свакодневног"
страдања верника и детаљна психолошка анализа његових развојних стадијума. Оно што је
изложено у првом делу има уопштенији карактер, а циљ му је да покаже различите видове
страдања у Светом Писму, у којима увек постоје његови важни чиниоци. Други део се бави
психолошком и духовном анализом страдања као темељног субјективног религијског доживљаја.
Ова анализа, по нашем мишљењу, може да буде важно полазиште успешног пастирског старања
које има за циљ да поведе вернике кроз тешкоће овог живота на земљи ка Царству Божијем, кроз
њихово потчињавање вољи Његовој.
За одобрење ове тезе велику захвалност дугујемо Теолошком факултету солунског Аристотеловог
универзитета. Посебно захваљујемо поштованим професорима А. Хаступису и Ј. Коцонису на
учињеним исправкама. Такође, топло захваљујемо цењеном професору С. Агуридису на
драгоценим сугестијама у време писања овога рада, док је предавао Пастирску психологију.
Јован Корнаракис
УВОД
1. Страдање као општељудска појава

Страдање3 је свакако општељудска појава.4 Бол, искушење, жалост и све што подразумева појам
страдања представљају општу појаву која изражава најдубљу црту људског живота.5 Стога је
изузетно успешна оцена Коехлер–а, по коме "искуство страдања очигледно припада, Божјом
вољом, свему што треба да чини садржај наших живота"6. То значи да никада није, нити ће икада
у будућности постојати човек срећан до краја свог живота7, на начин како се то обично замишља,
односно онај ко води живот сасвим лишен жалости и пун радости.
Људски род пре Христа искуство страдања осећа и доживљава на потпуно посебан начин. То је
зато што у том добу још увек недостаје могућност ослобођења и избављења од тираније страдања.
Живот пре Христа се не посматра другачије него као "страдање", искушење, као неизбежан бол.
Човек старине пати и болује, и његово страдање чини најсуштаственији садржај његовог живота,
оно је сам његов живот. Као најбоља потврда ове чињенице може да послужи основни духовни
израз древног света ‡ мит чија је главна тема патнички живот човека. Мит одражава све
драматичне потресне догађаје дубине душе, а који заједно чине суштину живота. То истиче Јунг
који каже да управо у миту можемо да видимо настојање човека да изрази свој унутрашњи свет.
"Древног човека", даље каже, "не занима да, колико је могуће, објективно појми оно како реалног
света, већ да себе естетски прилагоди својим субјективним представама и очекивањима."8 Дакле,
када човек страда и трпи, када открије да је трпљење неизбежно "клупко судбине", он покушава да
изрази то своје искуство симболичким митолошким сликама, будући да је у тим дугим годинама
мит представљао најпотпуније средство изражавања.9 Посебно у античкој грчкој трагедији човек
је могао да на узвишен начин прикаже сву величину своје трагичне судбине, јер је трагедија
великих античких трагичара најплеменитији начин изражавања људског страдања. Тако
потресеност, чак би се могло рећи верски занос, који увек изазива античка трагедија казује да
представа дотиче крајње дубине људске душе, јер изражава свељудско и опште и то на потпун
начин, како би рекао Аристотел "како изгледа и како је потребно". Смисао, који трагедија одлично
изражава, јесте да је сав људски живот испуњен тешкоћама и да "одмор од мука они никад не
налазе" (Хиполит)10. Тако се и кроз уметност потврђује свељудски карактер страдања.
Али и после Христа страдање задржава свој поменути карактер. Као доживљај и искуство оно увек
чини средишњи догађај читавог људског живота. Такође по Коехлер–у, човек страдалник тражи
ослобођење и избављење од несрећа, али у свом немирном свакодневном животу11 он то не
успева. И човек после Христа, желео то или не, и независно од прилике која му се пружа за
аутентично избављење, представља "Окованог Прометеја", јер му је у настојању за таквим
ослобођењем страдање средство којим ће то постићи.12 Тако се у сваком случају може лако
препознати свељудски карактер страдања, које сваки човек проживљава не само као једно болно,
већ и неизбежно искуство.
2. Страдање и спасење
Страдање и спасење су појмови међусобно веома блиско повезани. Појам страдања одмах наводи
мисао на идеју спасења и обрнуто. Немогуће је разлучити појам спасења без позивања на појам
страдања. Онај ко доживљава страдање истовремено осећа жеђ за спасењем. Не спасење, већ
једино жеђ, због тога што би се у супротном радило о болесном стању у коме се налазе само
изопачени људи који се задовољавају и доживљавају "избављење" у стању бола.13 Неоспорно је да
се читава људска историја посматрана са филозофско–верског становишта повезује са ова два
централна доживљаја људске душе, на страдање и на чежњу за спасењем. Свеколика тежња
људског рода је непрекидан пут страдања ка спасењу, док је покретач за постизањем овог циља ‡
снажна жеља за спасењем. То се јасно очитује у античкој грчкој трагедији, јер она живописно
приказује човеково тражење разрешења које ће означити крај мука. Притом није тако необична
чињеница да сама трагедија покушава да пружи то спасење. Према В. Калогерасу, "трагедија је

чистилиште кроз које пролази човекова душа да би се избавила и постала достојна Бога".14 А
будући да је такво спасење само привремено и тренутно, и трагедија античког доба треба да се
посматра само као једно дубље испољавање чежње за спасењем, или тачније као "објава"
припреме за примање правог спасења. То што је трагедија доживела врхунац у В веку пре Христа
није случајно. У ово време она достиже највишу тачку уметничког и духовног постигнућа, да би
јасно представила општељудске проблеме које би требало да разреши следећи ИВ век, век
процвата хеленске филозофије. Конкретно, она достиже врхунац тада, да би се показале стварне
границе избавитељске (спаситељне) моћи те филозофије и потреба за "божанском интервенцијом"
да би се спасење постигло. У сваком случају, у античкој грчкој трагедији живо описана жеља за
спасењем показује да, чиме год да је хеленски свет располагао, то је послужило да се представи
најдубља потреба за спасењем, да се прикаже општељудски пут од страдања ка спасењу.
Будући, међутим, да хеленска трагедија не може да пружи стварно спасење, мора се прихватити да
га она једноставно симболизује и да за оне који нису окусили хришћанско спасење она представља
сурогат избављења/спасења.15 Право спасење пружа једино Христова вера, јер откривењем у
Христу "објективно" и непогрешиво је дат правац којим се треба запутити, како би се досегло
спасење и морално и духовно савршенство. Тачније, у Светом Писму и Светом Предању јасно се
описују стадијуми, чији је конац истинито усавршење које постаје могуће само уз снагу дату од
Господа, а која истиче од Његове избавитељске (спасавајуће) Благодати. Те стадијуме чини
страдање, пошто се само на тај начин долази до савршенства. То већ указује да у хришћанском
откровењу постоје аутентичне етапе страдања које треба проћи да би се стигло до савршенства,
или, другачије речено, постоји начин на који се проживљава страдање ради истинског
савршенства. Тај начин или етапе страдања се не излажу само теоретски, већ су отелотворени као
присутна и доживљена стварност у животима светих личности Новог Завета, а нарочито мученика
за Спаситеља Господа нашег Исуса Христа. У Старом Завету се осим излагања о начину генезе
страдања посредством греха, помињу стадијуми страдања које води моралном савршенству
(Авраам ‡ Јов) који, повезани и комбиновани са стадијима описаним у Новом Завету, пружају
целовиту слику тог страдања којим се достиже, након ослобођења, аутентично и веродостојно
морално и духовно савршенство. Стога сваки покушај испитивања људског страдања и свакако
свако настојање око разрешења проблема у вези са тим, треба да иду у смеру у Светом Писму на
разне начине описаног страдања, како би се дошло до објективних сазнања од универзалног
значаја.
3. Пастирски значај психолошког и духовног проучавања страдања
Као што је већ показано, страдање Христа16 јесте, након Васкрсења, најважнији догађај тајне
хришћанског откривења. Као историјска чињеница и откривење љубави Божје, оно представља
крајеугаони камен здања хришћанске Цркве. Зато сваки покушај разумевања тајне хришћанског
откривења и спасења човековог који не узима озбиљно у обзир ту темељну важност крснога
страдања17, не може да дође ни до какве ваљане процене и објективног сазнања и сигурно је да
већ а приори промашује циљ.
Међутим, јасно је да овај темељни значај страдања не може то бити само теоретски. Он има и
непроцењиву практичну страну коју веома успело, уз Господа, тумачи и Апостол Петар, који
каже: "Христос пострада за вас и остави вам пример да пођете Његовим стопама".18 Наравно, и
Господ је нагласио: "Ако ко хоће да пође за Мном, нека се одрекне самог себе и узме крст свој...
(Мт. 16,24), одредивши тако након позива на спасење страдање као неопходан предуслов за однос
и општење са Њим, као цондитио сине љуа нон духовне савршености. Апостол Петар још даље
одређује да је то страдање после прихватања позива, најважније и средишње искуство сваког
истински вернога човека. Сваки прави хришћанин, ако жели да одговори на позив Божји, дужан је

стадији страдања Христовога су и стадији страдања сваког верујућег. Рај. када ће он заједно са Павлом моћи да призна "ја на телу своме носим ране Господа Исуса". развојних стадија. Бог је пре стварања човека створио одговарајуће услове за његово постојање.да пође стопама заливеним крвљу мученичког голготског пута.20 Јер верник који нема ожиљке Господа Исуса на свом телу није верник и не може да има везу са распетим Исусом. Можда је истина да наша православна Црква са посебним занимањем гледа на догађај васкрсења Господњег. Према овом пророчком писцу. морамо признати да још увек недостаје систематски напор ка величању практичне вредности ове тајне у свакодневном животу и деловању сваког појединог верника.19 Али да би пастир то постигао.21 Није било ничега што је могло да отежа живот човеков и да умањи савршенство блаженства у рају. Будући да вернику није могуће да се усаврши без постепеног личног проживљавања Христовог страдања. Стога се на први поглед чини да тек након пада за човека почиње проживљавање страдања. Због тога је Црква дужна да. највише указује на крајњу потребу за пастирским изучавањем страдања као централног доживљаја верника. ипак пружа довољно елемената за формирање учења које потпуно објашњава настанак и узроке страдања. који чини прву збирку књига које садрже божанско откривење. Дакле. Сваки верујући треба да проживи са свим могућим последицама крсно страдање. водећи вернике спасењу. Први део СТРАДАЊЕ ПРЕМА УЧЕЊУ СВЕТОГ ПИСМА Страдање према учењу Старог Завета 1. Али она не пропушта да путем свог литургијског и осталог живота колико треба укаже на тајну Распећа. следи да је пастир дужан да га поведе и усмери на тај мученички пут на начин који нам правац указује "образац". човек могао да проведе живот у радости и миру. . физичко и материјално окружење у свему савршено. страдања као доживљаја не само Христовог. поред личног искуства. нарочито укаже на бесцену вредност страдања и да га њени пастири прихвате као најважније и централно искуство истински вернога човека. и поред антропоморфног карактера свога приповедања. управо тако треба да га проживи и верник. Најпре у књизи Постања боговидац Мојсије. према апостолу Петру. посматрана из угла пастирског деловања и пастирске психологије. облика итд. где би уз помоћ и присуство Божје и општење са Њим. Ова последња констатација. да би постао савршен и учествовао у васкрсењу Господњем. излажу се јасно и веродостојно чиниоци који су допринели почетку страдања у животу човека. Почетак страдања према књизи Постања У Старом Завету. Тачно онако како је проживео страдање Христос. Главни циљ Цркве преко пастира треба да буде освајање тешко приступачних врхова Голготе од стране верујућега. потребно је да поседује дубоко психолошко бављење и испитивање суштине. Ипак. када је видео да је све било "веома добро". То је потврђено примедбом самога Бога на крају Његовог чина стварања. Створио је свет "веома добар". већ и верниковог.

Док га проживљава. а са друге ствара унутар њега грешну жељу и коначну одлуку да прекрши заповест Божију (позитивно дејство). и поред помрачености грешном жељом. мудрост Божја судила је да задобијање тог блаженства без труда и уложеног личног напора не би имало смисла и вредности за човека. Он вређа Бога Који га је створио и усрећио у рају.". одговарајућим искушавањем постојаности његове среће. Он користи иронију. и због свог антропоморфног карактера. Као што је познато. задовољавајући једну своју нижу жељу. да би добило истински смисао и вредност. Духовна слобода човека у рају није апсолутна. а радост бол.1). Али у тренутку преступа. Посебно је важно што се овај сукоб развија на психолошки сасвим оправдан начин. ово задовољење је померање страдања у мучнију и опаснију етапу. он креће да сагреши и уништава себе самога.4). делује против самог себе и добро зна да га змија наводи на зло. а са друге стране истински интерес човека. У суштини.. а покорава се сугестијама змијиним. кроз Божју забрану дату првостворенима "једи слободно са сваког дрвета у врту. Због тога он наступа методично и на психолошки одличан начин. Дакле. Са овог становишта. У стварности развој сукоба се не зауставља на овоме. 2) Изврће њен смисао и истовремено дира у жицу људског егоизма. као страдање. Једноставно се завршава први стадијум страдања. и посебно Еве. по којој "да би неко умирио страст. Његово убеђивање није "изнебуха". и то непроменљиво и вечно. Чин преступа нити је умањио степен сукоба. и 3) пориче Божије лажју "нећете умрети" (3. јер човек преступом противречи самом себи. она је сасвим разумљива у излагању психолошких стадијума кроз које она пролази пре него што се потпуно преда искушењу. 1) Он искривљује размере заповести Божије: "Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту" (3. Било како било. пажљиво посматрање појединих догађаја искушавања првоствореног пара показује да се од тренутка када у Еви почиње да слаби дужно поштовање према заповести Божјој описује први стадијум страдања. који тако не би заиста био слободна личност као његов Творац. страх.. установљена хијерархија вредности и страдање постаје трагично и драматично противречење. И поред чињенице да на другим местима повест о Постању. Овај начин методичног деловања сатане јасно је да представља обману коју човек доживљава као сукоб. Дао му је неизбрисив печат вечног. Он не напада директно. а на место мира долази душевни немир. на корист човекову и зарад те сврхе. али са дрвета од знања добра и зла. кроз општење са Богом и заповест. јер се искушење овде пројављује као проживљавање једног страдања.5). агонија. Рајска хармонија и мир дефинитивно нестају. човек схвата да. Рекли бисмо тачније да је ово блаженство требало да се освоји кроз страдање. ствара тешкоће за разумевање. Да је тако поступио. То се и у овом случају догодило. Све се изокреће и шта год је првобитно . Човеково блаженство. Место хармоније преузима противречност. Она се ограничава. доживљај страдања као сукоба две воље22 било је с једне стране нешто што је наметала Божија љубав. да би започео други и болнији. нити је решио противречност. који се односи на сукоб жеље Евине са божанском вољом. Само је начинио корак ка јачању и устаљивању страдања. "јер зна Бог да ће вам се у Онај дан кад окусите с њега отворити очи па ћете постати као богови" (3. вероватно би се сусрео са човековом одлучношћу и. са њега не једите.. видимо прапочетак страдања. у њему се изврће у рају.пак. Овај психолошки развој је углавном условљен префињеним наступом сатаниним. лаж и човеков егоизам. Зато је вероватно истинита изрека. Блаженство замењује несрећа. ово се јасно види по божанском правдом наметнутој казни која је аналогна величини преступа. треба да је задовољи". требало је да представља лично достигнуће човека. и тиме са једне стране постепено умртвљује веру и поштовање човека према Богу (негативно дејство). или би дошао до њега после дуге и тешке битке. или не би постигао свој циљ. тамо где се приповеда о искушењу човека. међутим. Ипак.

бол и несрећа све док се путем спасења у Христу брак не узвиси као "велика тајна". Док су раније радост и срећа жени били њен човек и деца.. сећање на изгубљену срећу. "А Адаму рече: "Што си послушао глас жене своје и окусио с дрвета. и његову рекапитулацију. већ је и сам Авраам као страдалник предобраз и модел страдања Новога Завета. сада ће причинити бол и човеков живот ће постати једно непрестано страдање. с муком ћеш се од ње хранити до својега века. Тако "жени рече (Бог): теби ћу многе муке задати. тј. ставља пред њега као најважнији идеал поновно задобијање Царства Небеског. силне и необуздане носталгије. докле се не вратиш у земљу од које си узет. и о његовом почетку и узроцима. Протерани човек живи у чежњи за рајским блаженством. сада ће да је испуњавају неописива жалост. као што смо досад видели. А смрт ће увек као нарочито болан догађај сваку људску душу испуњавати агонијом и страхом и увек ће се доживљавати као неподношљиво страдање. немогуће је прогнаном човеку да се врати у рај."25. земља да је проклета у твом раду. Не само Исаак. Разумљиво је ипак да је ово учење крајње сажето и да се односи на људско страдање у општем облику и природи.24 Зато и Господ.17‡20). због тога што онај ко не доживљава то страдање. Од доживљава крајње потресно страдање које. тамо где га има. или боље речено. Тако је на првим страницама књиге Постања записано јасно учење Светог Писма о људском страдању уопште. 2. То потврђује у првом реду страдање Авраамово. произашлом из преступа првостворених. Као родоначелник Израила и камен темељац здања у којем је требало да се развију историјски и средишњи догађаји откривења у Христу. развијајући се постепено. свакако са одговарајућом оштрином. као у неутољеној жељој.. са знојем лица свог јешћеш хлеб. И поред тога.16). изгнање из раја јесте још једно страдање. То је протеривање из раја. иако се он оријентише и према паклу"23. Авраам кроз страдање постаје модел човека који се искушава. Јер без тог страдања. које његов дух стално води ка рају. и то врло живо. обољева духовно. Природа и околина се сад већ коначно деформишу и бол и мучење око елементарног одржања постају стални пратилац човековог живота. На следећим страницама књиге Постања и уопште Светог Писма срећемо различите облике људског страдања који. прекид везе и заједнице са Богом.представљало извор среће. с мукама ћеш децу рађати и воља ће твоја стојати под влашћу мужа твојега и он ће ти бити господар" (3. У сваком случају. и да му да снажан замах. пример искушења и из угла Новог Завета. достиже врхунац у дирљивом догађају жртвовања сопственог детета. Пажљиво посматрање различитих фаза његовог страдања и његова психолошка и духовна анализа могу да ово представе као класичан облик страдања. оно сведочи о здравом духовном развоју. задржавају његове главне карактеристичне одлике. оно представља печат на људском страдању. . крсне тајне.. и у прах ћеш се вратити" (3. Он ватрено жуди и отима се ка срећи рајској. а ти ћеш јести зеље пољско.. иако на први поглед одступају од главних и основних облика страдања. Бог намеће још једну казну која за човека представља такође страшно страдање. како ћемо видети. Страдање Авраамово Авраам је изузетна личност Старог Завета због тога што га Бог искушава на веома драматичан начин. чисти и долази до савршенства. Зато Берђајев има право кад каже "живот човеков је пут из раја према рају. Након увођења првостворенима ових казни за прекршаје. осим органских веза са њиме. Ово страдање стицања рајског блаженства несумњиво је пре свега болно искуство за човека. трње и коров ће ти рађати. "А најпре тражите Царство Божије. тј. јер си прах. У њему увек остаје. желећи да подстакне ово страдање човековог повратка у рај.

Коначно." Никакво противљење. Књига Постања. Жеља му се није испуњавала. кога си узљубио. Морао је након извесне унутрашње борбе да уступи победу Божјој вољи. Она је толико парадоксална и противна разуму да свака њена логична анализа ради проналажења одговора повезаним са љубављу Божјом може само да заврши у хули.. већ предуслов за један још трагичнији. напетост емоционалне сржи страдања. показујући се као праобраз страдалника који верује Богу и воли Га. Тај апогеј Авраамовог страдања јесте највиши врх страдања у Старом Завету. Његово срце и душа су толико посвећени Богу да и необичну." Ова заповест жртвовања Исаака представља трагични врхунац страдања Авраамовог. зашто не рећи и апсурдну. 22. План љубави Божије је сложен и нико не може да га разуме а приори. не дешава. одговор на то се сматра "сам по себи разумљив". заповест Божју извршава са ропском готовошћу. Бог наређује до тада срећном оцу: "Узми сина свога љубљенога.. где ћу ти казати. мисли да се коначно ослобађа од муке. боље речено. . Али управо у том тренутку када се не нада и не може и када можда и не жели као раније. Према Пост. Тако страдање Авраамово. Ово одбијање од Бога за Авраама је било страдање и он је био дужан да се за љубав Божију потчини Његовој вољи. међутим. на крају се потпуно задовољава. противречности која је противна разуму. Како ће добити сина када више није у стању? Апсурдност тога обавештења изазива Сарин иронични смех (Пост. сигурно не без извесне унутрашње борбе. јер она треба да се изврши не туђим рукама. Оно је питање без одговора. Тада вероватно више не постоји страдање за Авраама. већ Авраамово ћутке и вољно потчињавање божанској вољи. Оно што је силно љубио. "Спасење" Авраамово добијањем Исаака не представља последњи стадијум страдања. већ очинским. "Уставши ујутро. као и свако коме је познато како се развија његово страдање до тога тренутка. тј. чија је сврха испробавање његове вере. Овај први стадијум он проживљава до тренутка у коме нада за добијањем детета престаје да постоји у складу са природним законима. Авраам не би био у стању да логично објасни ту Божију заповест. "избављење" од страдања. сва трагика страдања не лежи толико у простој противречности. колико у његовој нелогичности. наравно. те руке "треба" да га и жртвују. Авраам. обухвата битне и централне фазе које у својој органској повезаности чине методичну педагогију вере и љубави човека према Богу. верује. Он је силно желео да добије сина наследника. Тек сада почиње да се пројављује емоционална срж противречности Авраамовог страдања. које се постепено развија психолошки изврсно. То јасно показује да је страдање према Старом Завету само једна недокучива тајна. Управо овде треба да обратимо пажњу на још једно карактеристично обележје емоционалне сржи страдања. Исаака. Стога је спасење Исааково. Наравно. посебно док га човек проживљава. 2. па иди у земљу на висини и спали га на жртву тамо на брду. не приказује оклевање или противљење.Прва фаза страдања Авраамовог је бездетност. а истовремено представља изванредан преображај његове жеље у победничку и тријумфалну веру.12). Он прима обећање да ће добити сина. почиње друга фаза његовог страдања. Он је хтео. ниједан знак одбијања и непослушности. пошто је заповест дата. Ако би пожелео. И заиста. само по себи разумљиво и прихватљиво. у трагичном тренутку жртвовања. Одмах после "избављења" следи трагична заповест која појачава напетост трагике страдања до неиздрживости. ипак. то Авраам треба да жртвује и то сопственим рукама. Оно му и даје снагу да обузда необуздану очинску љубав и да се без роптања повинује божанској вољи. Његова дубока и дугогодишња чежња коју је проживео као непролазно страдање. Авраам натовари магарца својега. он чудом добија сина. која је наглашена Божијим речима "сина свог љубљеног" и "кога си узљубио". То се. Након искушења. којим ће бити позван да покаже своју изузетну веру. али Бог није. приликом које се људска воља приноси као жртва свепаљеница потпуно на жртвеник божанске љубави. За њега овај догађај значи неописиву радост или. али није могао. руке које су са неизрецивом очинском нежошћу и љубављу загрлиле подарено чедо. у ком се испуњава најдубља тајна искушења. за Авраама који слепо верује у љубав Божију. Авраам. Ту долази до врхунца противречности тј. Руке које су се уздизале у молитви дуги низ година тражећи на дар дете. 18.

То нарочито Бог наглашава Мојсију: "Видесте шта сам учинио Египћанима. да се страдање само дуготрајном и понекад изузетно тешком борбом може окончати. они ипак убрзо почињу да јадикују због недостатка воде30 и хране31 и достижу ту меру безбожности да сумњају у присуство и помоћ Бога. и окреће се оним нижим који нису повезани са вишим духовним животом. током мученичког пута ка обећаној земљи: "И ослаби дух народу од пута и викаше народ на Бога и на Мојсија: чему ово? Изведе нас из Египта да изгинемо у овој пустињи?"34 ва малодушност није без суштинског значаја. верник није увек у стању да током проживљавања страдања одржи своју веру неокрњеном. за време малодушности. имају изузетно значење за проучавање страдања са становишта Старог Завета. потребна је дуга и драматична борба која је дужна да носи главна обележја оне са Голготе. За време националног страдања Израиљаца узастопно се смењују љубав и роптање на Бога код одабраног народа Његовог. жеље за остварењем идеала. По правилу. Током мученичког страдања Израила и борбе за ослобођење. Често Израиљци под теретом разних искушења не могу да схвате у потпуности љубав Божију и дубљи смисао свога страдања. Израила. и како сам вас као на крилима орловим понео и довео вас к Себи"29. него сједињење са Њим.3. већ читав народ. "Зашто". као што изричито говори Петокњижје. Страдање Израиља као народа Као што знамо. Један цео народ креће на мученички пут ка циљу од кога очекује спасење. зато што се углавном на њој заснива обрт вредности. то је привилегија људи којима је Бог посебно наклоњен. које понекад досеже највиши степен отпадије од Бога и побуне против Њега. у страдању Израила откривамо добровољно и очинско саучествовање Бога приликом болног проживљавања страдања. у овом случају ропство Израиљаца26. и он у одређеним тренуцима ропће и буни се против Бога. само путем новог страдања може бити побеђено27. и приликом преласка Црвеног Мора. Иако су окусили чудесну помоћ Његову у Египту. која би одговарала на разне начине доказаној помоћи од Бога. није искључено чудо ни тренутне промене. питаху Мојсија. ходио и борио се испред њега. и питају се због чега пате и сваког дана све више срљају у пропаст и смрт.32 Тиме се страдање доживљава као напуштање. Етапе овог пута. На првом месту је веома важна констатација с почетка – да страдање. као фазе страдања. гнежђење верника у љубави и светости Његовој. Због тога што са једне стране страдање представља препуштање верника од стране Бога оним силама и ситуацијама које чине суштину страдања. већ са незнатним и основним потребама тела и нижих душевних радњи. божанског и људског. не могавши да . оно је истовремено и одбијање. Дакле. због којих углавном долази до доживљавања страдања. Страдање несумњиво представља један ланац драматичних догађаја. Уз то. Петокњижје између осталог садржи детаљни приказ националне драме изабраног Божијег народа. при чему други ужива у чудесној подршци. одбацивање од стране Бога. у случају страдања Израиљаца. Али је истовремено и ланац благослова и чуда. како је јасно. тј. Ипак. доживљај напуштања од стране Бога и душевни замор од терета искушења означавају малодушност која представља пратећи феномен страдања и његово главно обележје. веома је присутна и непроцењива љубав Бога Који је. Наравно. нека врста обожења. Ова драма коју чини излазак из Египта и освајање обећане земље без сумње је стварно страдање у коме не пати само један човек. Израиљци. Док је страдање такав сусрет при којем се страдални верник обожује. страдалник напушта високе идеале због којих углавном страда. То значи да страдање није само једно болно искуство. "доведосте збор Господњи у овакву пустињу да изгинемо и ми и стока наша?"33 Али. већ сусретање двају чинилаца.28 Ова чудотворна Божија брига показује да страдање није једноставно сусрет. Израиљски народ је током страдања често очајавао не могавши да покаже душевну издржљивост.

емоционални догађај које се развија у следећим стадијумима. не би му ђаво завидео и стога он не би страдао. Књига о Јову је привлачила и увек привлачи пажњу читаоца Библије. диње. Он страда зато што је праведан. као и сваког религијског мислиоца. Прва фаза или први стадијум страдања састоји се из искушења. Али као што се показало. одлика ове противречности је оно нелогично. Једини нови елемент је роптање и малодушност. Захтев малодушних Израиљаца који се односи на египатску рибу. као узрок његовог страдања.остану верни високим идеалима своје националне и верске слободе. и бич Божији није над њима". које би се на овај или онај начин могле окарактерисати као страдање. Истовремено. Јов страда зато што се искушава његова вера и посвећеност Богу. Дакле. Искушавани Јов трпи највише у области материјалног. краставце. Први и главни узрок страдања Јова је његова беспрекорна побожност. стога што се у њој изложени проблем страдања често среће у животу праведника.38 Али то питање повезано са страдањем Јова замагљује и сакрива дубљи смисао ове књиге. Од Бога помоћ и пред њих постављен идеал националне и верске слободе требало је да надвладају душевни и телесни премор и одрже неослабљеним њихов борбени дух. сврха књиге о Јову је да покаже да страдање чини суштину верског искуства и да нико не може да се окарактерише као религиозан човек и истински верник. жуде и сањају о материјалним ужицима из времена ропства када су добијали црни лук. "Тада рече . ако у свом духовном и верском животу није доживео страдање и искушење као пут душевног очишћења. већ сложен. и то веома сложен. како бисмо указали на основно значење страдања уопште.40 Али је та завист површински разлог. посматрано кроз главна обележја и основне фазе. од којих обоје чине фазу страдања. Ове стадијуме приказујемо у следећем. већ и различитих фаза. Да није био праведан. на суд Божији. 4. показује се искушење. Он не страда зато што је ђаво завидљив. куће су њихове остављене на миру. представља чисту противречност. померајући средиште проблема на Божију правду. Најпре се као узрок страдања Јова приказује завист сатане. које у поређењу са страдањем Јова с правом намеће питање на које је тешко одговорити: "Зашто безбожници живе? Зашто старе и богате се?. у суштини представља оне етапе и стадијуме на које смо претходно указали. тј. без страха. Овај преокрет у достизању идеала изнова показује да је страдање о коме је реч у својој најдубљој суштини противречност са карактеристичним пратећим обележјем ирационалног. Међутим. приказујући једну слику страдања. углавном спољашњег карактера. Управо са овог становишта значај ове књиге је веома велики. Он је пре приказ страдања као једног снажног верског доживљаја који чини неопходну претпоставку и услов за морално усавршавање. празилук и бели лук35. јер као што је речено.37 Супротно томе. о чему говори сатана41. на начин такав да бисмо створили целовиту слику страдања као снажног верског доживљаја. Могли бисмо коначно рећи да је најважнији узрок страдања Јова искушење.. пак. ипак није ретко искуство успеха и среће безбожника.. жељу и идеале сасвим супротне настојањима остварљивим кроз страдање. повест о Јову је без сумње најкласичнији облик страдања. Страдање Јовово 36 Од свих историјских догађаја и прича из Старог Завета. она детаљно излаже душевне и духовне стадијуме кроз које треба да пређе сваки верник да би се усавршио. То је зато што она садржи детаљан приказ не само узрока и предуслова страдања. То искушење није тек успутни догађај. Тако страдање Израиља. циљ књиге о Јову није тај.39 Бог се оптужује и осуђује због тога што Јов неправедно пати. диње итд. због тога што на први поглед није могуће прихватити логичну основу овога захтева Израиљаца. која је последица људске слабости.

губећи све своје и децу своју.Господ ђаволу: ево. го ћу се и вратити онамо. Наравно. које пролази кроз постепене стадијуме и има за циљ потпуно обожење верника. Страдање Исаијиног слуге Међу различитим облицима страдања у Старом Завету несумњиво изузетно место заузима и страдање слуге којега помиње Исаија.12). "нема неправде у рукама мојим и молитва је моја чиста" (16. избијен за наша безакоња. Овај стадијум се завршава када се он уздиже изнад ових спољашњих невоља уз истрајност и веру у Бога.51 У четири стиха те главе изричито се каже да "он грехове наше носи и за нас болује" (53..48 Ово Бог дозвољава да би се потпуно извршило искушавање верника. и раном његовом ми се исцелисмо".45 Ипак. а зла зар нећемо подносити?" (2. Све то јасно сведочи да је страдање дошло до изузетно високог степена у коме постојаност и вера страдалника озбиљно попуштају и опадају. опходи на начин који појачава размере страдања Јова. победио је. која се не може наћи ни код једног другог страдања у Старом Завету. инсистирајући на томе да овај страда због својих грехова.17). Он пролази кроз мноштво невоља које су потанко описане у педесет трећој глави. Долазе и друге фазе већег страдања. већ и на земљи. све што има нека је у твојој руци. Овакав утицај. али на њега не дижи руке своје. Истинит богобојажљиви верник страда за славу Божију. Пријатељ Јовов Елифас отежава његово страдање. једна од фаза страдања је настојање да се страдални Јов убеди туђим сугестијама да пати због својих грехова. његово искушење не завршава се на овом стадијуму. "Изашао сам го из утробе мајке своје.. Поред тога. потпуно повратио и примио двострука добра као плату за своје страдање (42. Господ и узе. Али када је.21). долази тренутак када он. завршава као победник и слављеник пред Богом. Ове изванредне речи искушаваног Јова чине предуслов другог стадијума страдања. он представља болно искушавање. Ако се одужи ово стање. не може да буде искушење. 10. као код Јова. почиње да проклиње47 сам себе. "он би рањен за наше преступе. лажан. Јов се. који жели да се врати у небиће. Јов је био већ очишћен. још напорнијег. у којој се може сагледати читава његова борба и духовна снага. Онај који издржи.43 Али. јесте што он не страда због самог себе или за себе. колико год да је тешко. што фазу страдања чини веома трагичном. неправедно46 искушавани Јов је сигуран у чистоту свог срца и савести. Ипак. Управо то јесте најдубљи смисао страдања Јововог. Искушење се састоји из телесног исцрпљивања и ослабљивања које изазива веома јак душевни бол. У њему он страда непосредније. можемо да јасно потврдимо коначни и главни циљ страдања. а то је слава Божија. ако је прави. Најпре се његова жена. душевно изморен стиже до најосетљивије тачке свог искушења.49 И по том врхунцу се просуђује о вернику. Тако он постаје порицатељ свега. пошто је Сам Господ признао његову душевну чистоту.9) и подстиче га да напусти наду у Бога и да се ослободи помоћи Његове пошто га је Он већ напустио. и као што се десило са многим страдалницима. већ за друге. Господ даде. примајући из руку Његових венац победнички. Она му предлаже (2.50 Тако и у страдању Јововом распознајемо главне карактеристике искушења. 5. изгубивши стрпљење. изашавши као победник из свог искушења. ово искушење као нова етапа страдања не може да смете Јова који одговара: "‹ему тако говориш као безумна жена? Добро смо примали од Бога. и неправедно страда. речима сатане: "Али пружи руку своју и дотакни се свега што има: зар ће те у очи благосиљати?". поред телесних рана он подноси и одређена искушења која страдање доводе до највећег степена. "сам ће . Ипак. Осим потпуне пропасти кроз коју Јов пролази.10)44. па неко с правом може да пита коју сврху је имало његово искушење. Искушавани верник. Верник који трпи не налазећи разлог свом страдању непрекидно се пита чему то.4)52. добивши своје место не само на небу. Посебност његових мука.12). губећи своје стрпљење." (1. Управо ово осећање чистоте пренаглашава бесмисленост страдања и поново га претвара у велики знак питања. Оно је врхунац страдања. да је благословено име Господње у векове"42 (1. и то представља завршетак.

јесте догађај пре векова одређен од Бога на основу божанског провиђења о врлинама пророка.. а само Он може да буде заиста невин. Ако већ страда невино Син Божији. Дубљи смисао овог страдања састоји се у истини. Реч Господа. . кнезовима и свештеницима његовим и народу његовом. царевима Јудинијем. Али то дело није увек лако. сагласан са Божјом вољом.. тежећи моралном и духовном савршенству и желећи да се ослободи страхота овог света. тј. јер је дао душу своју за смрт. будући да ниједан човек не може да буде стварно невин. он ће се сусрести са свесном реакцијом мрачних сила његовога века и мораће да им се снажно супротстави да би их надвладао. оно је прилично мучно. након што је позван. издвојих те. а нарочито Јеремија. свако друго страдање човека свакако има свој разлог. Јер реакције споља.12)53. Међутим. по којој је многострадално човечанство требало да се исцели мукама недужног Сина Божијег. Месија о коме пророчки говори Исаија." Пророчки позив Јеремија доживљава као божанску заповест и он осећа веома дубоку унутрашњу потребу да се према њему саобрази и тако изврши вољу Божију. и тешкоће уопште. Као што видимо из шесте главе књиге Исаије. једино кроз страдање може да се усаврши. у свој њеној величини. Бог га позива да преузме напорно пророчко дело. за пророка народима поставих те". Све ово откривамо у његовим монолозима. 11) и "због тога ће наследити за многе. Због тога Бог позивајући пророка обећава пуну помоћ и укрепљење. и устани и говори им све што ти заповедам. Према професору Ц. Они ће ударити на тебе."54 Али. Осим тога. дакле. Немој да се уплашиш пред њима. да не бих сатро пред њима" (1. Једини пут за достизање уподобљавања Лику остаје увек. То сасвим узвисује смисао страдања и показује га као дубљи израз љубави. он доживљава страдање. Пророк Јеремија је већ од свога зачећа предодређен од Бога да прихвати пророчко проповедништво међу народима. У петом стиху прве главе Бог се обраћа пророку и каже: "Пре него што те саздах у утроби познавах те и пре него изиђе из утробе. Сваки пророк. Нортх–у.17).. гле. У овом настојању да изврши заповест Божију. стуб гвоздени и зид бронзани свој земљи.56 Тако у наставку своје делатности пророк закључује да му се напори показују узалудним.Р. да чују? Гле. Страдање Јеремијино Живот Јеремијин и његова пророчка мисија снажно потврђују класични облик страдања који се уско везује за од Бога настали пророчки позив. не жели да се помири са моралном и духовном равнодушношћу народа. Иако осећа велики душевни и телесни премор од тога. он истрајава са необичном храброшћу у испуњавању свога послања. опаши се. А после страдања Месије ниједан прави његов следбеник колико год да страда не може да се запита због чега. Када му се испунише узраст и духовна зрелост.. а све да би се показао достојним позива од Бога и да би испунио Његову вољу. 6. "Али коме ћу говорити и дати упозорење.носити безакоња њихова" (53. али те неће победити. као што знамо. А када почне да посрће под све већим теретом премора и пожели да напусти борбу. ова идеја страдања за друге је "јединствена у Старом Завету и нема паралелу ни у случају Јова. уши су им запушене и не могу да обрате пажњу. "Ти. постају такве да пророк проживљава духовну борбу да би прилагодио личне жеље жељи Бога. "Јер ево Ја те постављам данас као утврђен град. пут ка извршењу божанске воље је тако трновит да представља право страдање. доживљај страдања. Дакле сваки човек. посебност лежи у томе што је овај слуга нико други до онај који треба да страда за спас света. реч Господа је њима крајњи подсмех. и сам понесе грехе многих и за њихове се грехе предаде (53. сукоб личне жеље и воље Бога. јер сам Ја с тобом да те избавим.55 Позив на праву духовну борбу за ширење речи Божије. страдање Спаситеља јасно показује да се страдање (човекова драма) само путем страдања може окончати.

збор невера" (6.1). како би окончао своје страдање и повратио душевни мир.. "Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот."62 јасно и изричито одређује страдање као суштински предуслов спасења. односно да испуни посебну заповест Бога.9).60 Наравно.10. представља класичан пример верника који страда. душо моја. него је дужан да остане у сили неопозиве Божје заповести. и не могу више да трпим" (20. у којем се детаљно излаже испуњење хришћанске истине која се човеку открила на избављење и спасење. То код њега изазива велики душевни замор и.. у вези са страдањем имао да каже Господ била је његова незаобилазност за постизање спасења. Ова исквареност народа силно жалости Јеремију који жели да се удаљи од тако тврдовратог света и да остави пророчко делање. нити ћу више говорити у име његово. кроз примање с једне стране божанске воље и .није им мила. коме је заповеђено да шири божанску реч. дакле. јер узалудност његових напора изазива неподношљив душевни и телесни бол. појам спасења је неразумљив без појма страдања. Због тога што коначно не може да остави своју пророчку мисију.. Он говори често и о радости. II Страдање према Новом Завету 1. Дубоко у њему намеће се таква потреба за напуштањем. Заиста. Њу страдални пророк изражава у 20. управо као у случају Јова. Јер чујем звук трубе. "Ако ко жели за Мном да иде. Страдање према Господу нашем Исусу Христу 58 Прави смисао страдања свакако налазимо у Новом Завету. 14-18. која је неодузимљива сопственост оних који истински верују у Њега. жељу да се врати у небиће. губим дах од зебње! О. Јер.28). Тако Јеремија као прави Божији пророк. може се рећи да је уопште призив на пророчко достојанство и пророкова мукотрпна борба за остварење Божије воље најзначајнији предобраз страдања Господа. али он је у срцу мом као огањ разгорео. Јер аутентични карактер Његовог учења пружа нам снажан израз појма страдања и непогрешиво нас води до његове праве слике. сви су безверни. изузетан значај има прецизирање учења повезаног са страдањем самог божанског Учитеља и очовеченог Логоса Божјег. без "одрицања" у доживљају страдања. где проклиње самога себе. иду около и опадају. страдање чинити главно обележје њихових живота. Ако се узме у обзир да се то откривење догодило кроз Исуса Христа. "О. Пророк страдалник није у стању да спроведе своју одлуку.19). Али ово напуштање није могуће. нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за Мном. муко мога срца! Срце се моје тресе у мени јако." (6. пророк снажно доживљава своје страдање које се потом састоји у настављању његове борбе и мимо његове личне жеље. Тај неподношљиви бол57 нагони пророка на одлуку да напусти пророковање и одбаци вољу Божју.61 Ипак. Према Исусу Христу. Јер и страдање овог пророка у суштини је сукоб личне жеље са божанском.. Он истовремено наглашава да ће бол. Из учења Господа нашег Исуса Спаситеља произлази углавном само једна основна и крајње важна истина да је страдање као доживљај аутентичног верског искуства услов без кога нема спасења59. "Душо моја. због тога што чим пожели да се одаљи од свог пророчког делања осећа да жар тог призива прожима сваки делић његовог тела и душе: "Ако кажем: нећу више мислити о њему."63 Заповест "нека узме крст свој" је истовремено јасан али и изричит знак да је страдање првенствен услов и темељни чинилац спасења. сви од њих су покварени. Стога док поучава Он често упозорава Своје ученике "у свету ћете имати жалост". Све што је. који је у Гетсиманији потпуно доживео страдање због сукоба двеју жеља. да ми је у пустињи конак. не могу да се смирим. Јер су сви прељубочинци. да оставим народ свој и да одем од њих. искушење. весника рата" (4. затворен у костима мојим: Уморих се задржавајући га у себи.

немогуће је постићи морално савршенство и тако ући у Царство Божије. у којем је овај последњи покушао да одврати Господа од тога да претрпи крсну смрт коју је Сам прорекао. Учитељ по преимућству. "узор" који верујући треба да у стопу следе. поднесе.69 У овом случају вредна је сваке пажње незамислива снага Његове одлучности."67 Тако Господ Наш Исус Христос веома јасно учи о немерљивој вредности страдања и представља га као најосновнији услов хришћанског савршенства. избор може лако да претегне на страну светске . верник није у стању да се у потпуности потчини Божијем плану за спасење и да га усвоји. јер не мислиш шта је Божје него што је људско. тј. без потпуног доживљаја крсног страдања са свим последицама. Као први задатак. Због тога. Та снага се ванредно испољава у познатом одломку са Њим и Петром. корача са несусталом одлучношћу и решеношћу ка страдању."70 Непосредно и бурно реаговање Господње на Петрове речи показује да је добровољно и сагласно са вољом Божијом живљење "нужност".са друге стране поништавање личне. Моју испићете и крстићете се крштењем којим се Ја крстим. као и то да Његов лични мученички пут има да постане савршени праобраз сваког другог пута усмереног ка Царству Божијем. пружа. познато је да се Господ не зауставља само на теоријском представљању. а слава овога света – почасти.64 Управо тиме Господ жели да надахне Своје ученике и оне који жуде за првим местима и почастима. За једног немоћног човека измореног и пољуљаног. Господе! То неће бити од Тебе". Он предсказује укратко ученицима скоро све главне етапе Своје крсне смрти. весеље и благостање. Након страшног прорицања Господњег. Одговор Господа Петру говори о Његовој потпуној доследности и истрајности у учењу. "Чашу. али осим тога. У облику питања Он им указује на мученички голготски пут као на једину смерницу ка аутентичном моралном савршенству и спасењу65. Кроз мученички епилог Свога овоземаљског живота. још једанпут о највећој важности Његовог страдања за спасење верника. Он пред њих поставља крсно страдање које би ускоро требало да Он Сам. Одвраћање Петрово ипак није једино наговарање сатане да се избегне страдање. То је тријумфални дочек Господа којим се Он признаје за државног вођу и ослободиоца поробљеног Израила. од Петра поменут. Страдање обећава само плач. нешто неопозиво наметнуто. а Исус окренувши се рече Петру: "Иди од мене сатано: саблазан си Ми. коју је немогуће поколебати било каквом препреком или искушењем. путем поуке. Он доживљава и показује веома упечатљиво кроз сопствено страдање васцелу духовну вредност крсног мучеништва и први креће путем Голготе који ће надаље бити јединствен пут спасења. важности страдања за спасење. Страдање Христово Ипак. "Петар узевши Га поче Га одвраћати говорећи: Боже сачувај. Улазећи у Свети Град. Тако је и страдање Богочовека неизбежна потреба и свако томе супротно мишљење представља потчињавање сатани и најмрскију саблазан. "Можете ли пити чашу коју ћу Ја пити и крстити се крштењем којим се Ја крстим?"66 И пошто добро зна да ће они који желе да се спасу ићи свакако овим путем. Господ Који познаје боље од сваког другог нужност проживљавања страдања. 2. Пењући се по последњи пут у Јерусалим. без крста подигнутога на рамена. дакле. рашчлањен на главне етапе. Господ се суочава са другим искушењем које носи исту идеју повлачења. што се ни у ком случају не може пренебрећи.68 У Јеванђелским причама о страдању Христовом ми јасно видимо Његов пут ка смрти на крсту који нам. говори им са апсолутним убеђењем. бол и смрт.

У страдању. постоји још виша тачка коју ваља прихватити као најкритичнију. а највише нам кажу Његове речи: "Оче мој. видеће да је његово главно обележје доживљај смирења. већ само оно које садржи поменути сукоб. Јер не изграђује свако и било које страдање. изруган од Својих мучитеља. У једном се он означава као смирење. једнако величанствено. божанске и човекове. Божанска воља тежи да превагне путем страдања. Али. представља најплеменитије искуство страдајућег верника путем којег он доживљава. Међутим. Својом личном крсном смрћу силази до крајње тачке смирења. У сваком случају и овде се јасно истиче вредносно првенство страдања. чија борбена напетост чини Исуса из Назарета највеличанственијим примером духовног борца који побеђује. Као што је досад показано. љубав Богочовека кроз изузетно херојску Његову молбу: "Оче. Сав развој страдања није ништа друго него смена различитих фаза тог сукоба. јер не знају шта чине". најизраженија у страдању Богочовека."73 Овим речима је најјасније изражена сва неописана величина претешких мука божанског Учитеља. сукоб две жеље није највиши врх агоније хришћанског страдања. Својим снажним ставом Господ показује да при вредновању поменутих идеала код верника прво место треба дати оним узорима који кроз пут мучеништва воде у славу Божију. читав догађај страдања Господа. а не оним што пружајући лаку светску славу воде у неизвестан и мрачан крај. јер збир свих појединачних искустава смрти на крсту заједно чини централни доживљај смирења. Боже Мој! Боже Мој! Зашто си Ме оставио?"75 . наравно. Оно се приказује као нешто од првостепеног значаја за духовни живот. Свети живот се утврђује учествовањем у Тајнама и у напорима за подређивањем божанској вољи. већ да се супротстави божанској. видимо пример сукобљавања две воље. измучен. него како Ти. Спаситељ Који иде у правцу мучеништва увек љуби славу Божију и стога се никад не лакоми за похвалама и пролазним одликовањима Својих сународника. То је искуство изражено речима:"Или! Или! Лама савахтани? тј. страдање га чисти од сваког свесног и несвесног греха и душу му испуњава једино божанска љубав која је најдрагоценији производ борбе страдања. Презрен. чини се да Он прима мирно и без неког опирања. а у другом погледу као љубав. са становишта субјективног доживљаја. О томе нам говори борба у Гетсиманији током које Спаситеља Који је у агонији облива зној налик грашкама крви. те се ради о свесном одбацивању живота по Христу. Оно што доживљава када Га хватају и након тога. Као ужарена пећ. Јер у крајњем степену смирења испољава се. опрости им. Страдање се углавном препознаје по снажном агоналном/агонијском карактеру и та особина је. овај напор се не потврђује у сваком страдању. сву величанственост хришћанске љубави. То се дешава само по себи када човекова воља не иде ка томе да се потчини. Ипак. Поглед Његове душе је чврсто уперен ка страшној слици страдања и Он остаје равнодушан према безумном одушевљењу гомиле. Јер крсна смрт је за Њега болан догађај. страдање Христово носи углавном особине једног мирног и на неки начин статичног искуства без неке динамичне боје. над људском и да је коначно потчини. али опет не како Ја хоћу. Овај сукоб две воље је у суштини право обележје сваког "надграђујућег" страдања које учествује у изградњи савршенства. ако је могуће да Ме мимоиђе чаша ова. елемент борбе никако не изостаје. Међутим.74 Речи "не како Ја хоћу.72 Али искуство смирења за Спаситеља Који страда у суштини има двоструки карактер. као и у тајни крста. То значи да љубав заснована на смирењу која је плод страдања. Ако неко покуша да истражи. него како Ти" обухватају сву суштину страдалне борбе и показују да преживљавање страдања има за сврху победу и прославу божанске воље над човековом.славе. Гледано кроз страдање Христово. колико је то могуће. Смирава71 се Спаситељ Који страда.

78 Речи Апостола: "Ово се противи један другоме. које духовни борац на себи носи и коме се непрекидно супротставља. кроз доживљај богоостављености Исус проживљава. Утолико је боље што током овог сучељавања човеков его.77 Као прави духовни борац. да би нам заувек "оставио" савршен пример и узор правог хришћанског живота.Оно што се сматра привременим препуштањем од Бога силама које делују противно Божјој вољи још је један важан елемент страдања и вероватно његов најтежи стадијум. као и њено теоријско тумачење. не треба да буде сведена на пуко прихватање и проживљавање јеванђелских начела. Ова анализа Господњег страдања показује јасно не само његову неопходност за постизање спасења. оно представља најболније искуство за духовног борца из кога коначно проваљују речи неизмерне трагичне узвишености: "Јадан сам ја човек. и људску слабост. и тиме испуњава и затвара круг људских слабости кроз које је прошао за време Свог мученичког пута ка Голготи. У Посл. У тајни страдања Христа сваки верујући треба да види тајну рађања и развоја тајне искупљења која.15‡18. . И та је тајна у суштини недокучива. он познаје и назначује границе и размере духовне борбе на начин који јасно указује на нужност страдања као најтемељнијег верског искуства. 5. Онако или овако. у тој мери да потврђује Павле: "Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати са нашим слабостима. него Првосвештеника који је у свему кушан као и ми. осим греха. јасно показују да је тај сукоб у ствари страдање. као што знамо. нити богатом образовању нити другом чему сличном. Ми можемо само да видимо пример страдања Спаситеља Који кроз доживљај као што је доживљај напуштености у потпуности пролази кроз читаву људску драму. То се више психолошки анализира у познатој седмој глави Посланице Римљанима у којој је снажно наглашено несвојевољно извршење греха које дубоко потреса добросавесног верника. Гал. његова воља. Страдање према Апостолу Павлу Апостол Павле је небројено пута био окарактерисан као једна од најистакнутијих фигура хришћанске Цркве. он изузетно упечатљиво приказује природу сукоба који неизоставно треба да доживи. Веома је занимљиво то што страдална људска природа Богочовека допире до тих граница напуштености. Разлог је углавном његово правилно доживљавање крсне тајне у свој њеној неисказивој узвишености. Ово је заиста најгорче искуство онога који живи у страдању. доживљају страдања. али и у анализи његових развојних стадијума најбољи учитељ. Али све док је такво деловање у потпуној супротности са његовим начелима и идеалима. јер заузима. него и његове главне етапе које. у свој његовој величини. у свој величини. као што веома јасно приказује крсно страдање. Велики Апостол незнабожаца је изванредан отелотворитељ и посвећеник тајне крсног страдања. треба да прође сваки верник који жели да следи стопама узора који нам је остављен. пошто такав сукоб само као страдање може да се означи. тј.79 Оно што мрзи и презире. "Тело и дух" су веома снажни чиниоци који у међусобном сукобу и супротстављености представљају суштину духовног живота у развоју. он то мора да учини. да не чините оно што хоћете". Ко ће ме избавити из овог смртног тела?"80 Противречност у духовном животу постаје осетнија као "тело смрти". сваки онај који тежи вишем духовном животу. будући да он присилно доживљава противречност као срж страдања. са крајњим циљем његовог живота. тј. већ да се пренесе до неоспорне стварности "чаше" и "крштења" кроз које је прошао Господ и које чине суштину узора који нам је остављен. Овом високом месту разлог не лежи у његовом аристократском пореклу. јер је несумњиво велико страдање извршење дела напорног и противног сопственој вољи. као што их управо проживљава Сам Богочовек. на вредносној лествици хришћанских личности прво место после Христа (Деиссманн). 3."76 Дакле. не може често да одржи вођство на путу ка једном непрекидном духовном успињању. оно што одбацује – то чини.

одбацивање тога значи његово побијање. само теоријско знање Павлово. Зато се не допушта да страдање икога саблазни или "умори". И рече ми: ови су они који долазе од невоље големе и опраше хаљине своје и убелише хаљине своје у крви јагњетовој. није била. као што рекосмо. и не живим даље ја. јер страдање као сусрет човекове и божанске воље тежи у тим узастопним сукобима савршеном изједначавању прве другој. "И одговори један од старешина говорећи ми: ови обучени у беле хаљине.84 При томе се жеља човекова покорава божанској на начин на који се не само поистовећује са њом. Произашло је из његовог најдубљег личног искуства.82 Доживљај крсног страдања био је тако потпун. Други део ПСИХОЛОШКА И ДУХОВНА АНАЛИЗА СТРАДАЊА . ‹ију вољу он само извршава."86 4. већ у мени Христос". она је сама његов живот. дугим и тешким напорима да се добровољно прихвати божанска воља којој ће се верујући тако кротко потчинити да важи оно: "Не како Ја хоћу.14‡17). у овом случају страдалник није син Божији. Путем ње се од духовног борца тражи упражњавање врлине "послушности" чија се важност нарочито истиче у монашкој заједници. Тиме Божије поправљање верника путем страдања доноси истинско усиновљење. да он карактеристично каже: "Са Христом се заједно распињем. Откровење садржи чудесну слику небеске славе страдалника земаљских и намучених верника. То пресуштаствљење није само коначни развојни стадијум страдања. природно. већ се преображава у божанску. Дакле. глави. Још од времена живота у рају извршење божанске воље представља најосновнију божанску заповест. већ показује огромну очинску љубав Бога. ко су и откуд дођоше? и рекох му: "Господару. њена права примена је могућа само путем страдања. наравно. Страдање према осталим местима из Новог Завета И према осталим местима из Новог Завета страдање је природно духовно стање сваког верника и оно што треба да га испуњава великом радошћу.Анализа тог сукоба који сваки духовни борац снажно доживљава.83 Ово признање Апостола незнабожаца уједно је и приказ последњег развојног стадијума страдања.. Тако и остатак Новог Завета ставља подједнак акценат на бесцени допринос страдања моралном и духовном усавршавању верника. По Апостолу Петру. која такође сведочи да је пут ка Небеском Царству заиста "узан и тежак".". и у Посл. Њима Петар у Првој својој посланици узноси прикладну молитву. прави наследници Царства Божијег су они који у свом животу доживљавају страдање. Коначно. оне и испитујем и карам". него како Ти. Утолико пре. Зато су пред престолом Божијим и служе му дан и ноћ у храму његовом.14 његова одмерена самохвала. Сваки други пут је лишен аутентичног карактера и води у места непозната Царству Божијем. Гал. Ову истину боље осветљава Посланица Јеврејима у 12. То показују речи: "Јер ја ране Господа Исуса на телу своме носим"81. Насупрот томе. што нелажна уста Исуса из Откривења кажу да је страдање истинито сведочанство о љубави Божијој.85 Међутим. стално напомиње (стих 7‡8) да прихватање страдања од стране страдалника значи примање усиновљења које нуди Бог. верујући који страда постаје саучесником Христових мука и стога треба да се радује.. током којега се дешава извесно пресуштаствљење. Без тих узастопних сукоба немогуће је остварење молитве Господње: "Нека буде воља Твоја". Њен писац подсећајући с почетка на слично место: "Сине Мој. већ живи Бог. већ грешник. Дакле. Јер је крсна тајна била централно искуство његовог живота. Бог ће отрти сваку сузу са очију њихових" (7. Садржи. И онај што седи на престолу уселиће се у њих. 6. ти знаш.87 Овакво Божије поправљање верника путем страдања нема карактер казне. "Ја које год љубим. Управо од тада не живи више духовни борац. и сврху страдања. не занемаруј учење Господње итд.

јер најбоље објашњава драматичне душевне потресе које осећају прави верници страдалници. Ово откриће је изузетно важно. на основу таквог истраживања. б) вредносни карактер. у немогућности да се препусти само једној и тако нађе излаз. То значи да се обе силе душевно и емоционално међусобно прожимају и преплићу са читавом душевношћу страдалника. а са друге божанска воља. Први елемент који јасно произилази из психолошког проучавања страдања је несумњиво његова противречна срж. дакле припада већ сасвим индивидуалним доживљајима. противречна срж страдања носи карактер колебања. као што је речено. дакле. Силе противтеже манифестују се као наредбе које траже потчињавање страдалника који стоји пред веома тешком дилемом и који треба да се одлучи за "једно" или за "друго". сучељене супротне силе су са једне стране чежња или жеља Евина. Једна таква студија може да покаже да свака противречна сила. чак и ако се стиче утисак њеног ишчезавања због покоравања једној од нужности. већ и вољу Божију. Суштину противречне сржи страдања можемо боље разумети ако се предузме аналитичко психолошко истраживање сукобљених супротних сила. састављање тих елемената у органску целину која у потпуности приказује психолошку и духовну слику страдања према Светом Писму. од супротних сила можемо да разликујемо три елемента: а) јачину доживљаја. То се догађа јер страдални верник доживљава једнако снажно обе силе које подједнако господаре његовим душевним бићем. Ове силе душевно га море и он увек осећа да је за обе истовремено везан. в) енергију воље. психолошки. анализиране појединачно оне приказују посебна обележја или сложене елементе који детаљније проучени доприносе бољем психолошком разумевању процеса страдања. Осим ових општих црта супротстављених сила које се тичу њихових веза са читавим душевним светом човека. . сама по себи. У примеру Еве. чини сопственост. Теоретски. Ова последња као дата заповест представља доживљену стварност која опет као таква. Анализа деловања сила противтеже приликом доживљаја противречности Претходно изложено учење Светог Писма о суштини и различитим облицима доживљаја страдања већ пружа могућност издвајања и испитивања суштинских карактеристичних елемената психолошке и духовне његове структуре. Не само сопствену вољу која одмах с почетка. и дозвољава потом. носи карактер најдубљег потпуно личног израза. током којега не може да се уклони болни доживљај кроз потчињавање једној од двеју нужности. Противречност и даље остаје главна срж. у емоционалном смислу не ради се о једноставном колебању произашлом из приклањања једној од две нужности. Страдални верник неизбежно доживљава истовремени притисак двеју супротних сила или сила противтеже. У свакој. Ипак. емоционално проистиче из душевног света страдалника и представља у целини лични и неотуђив доживљај. Првостворена жена доживљава као лично искуство обе ове силе.I Психолошка анализа противречне сржи страдања 1. У питању је прави притисак са обеју страна.

Ипак. у противтежи. Авраам опходи и према годинама жељно ишчекиваном Исааку. при чему Ева доживљава претњу "смрћу ћете умрети". Наравно. б) Са становишта вредносног карактера присутна је разлика али не и супротност. Емоционални порив човеков креће се спонтано према жељеном објекту и ствара емоционално јединство и везу. Али поред тога Ева као слободна личност има сопствена искуства и жеље. Ева се. Тако се са истим емоционалним поривом са којим саобраћа са Богом. И овде а) са становишта јачине доживљаја сукобљене силе су у противтежи. Али оно што је иначе крајње лично. добија на још већој снази. У страдању Еве оно је уобичајена и класична синтеза та три елемента противречног језгра. Зато су по доживљају обе противречне силе исте јачине. б) Са становишта вредносног карактера сукобљене силе су супротне. Тако се потврђује подељеност енергије воље. а) Сукобљене силе су са становишта јачине доживљаја једнаке тј. Наравно. Уместо једне присутне су две 1) жељна воља која потиче са емоционалне равни личности и 2) вредносна воља коју рађа его који просуђује и вреднује. тј. ово искуство управо повећава јачину доживљаја силе која може да се окарактерише као воља Божија или заповест Божија. Тј. обе силе по вредности стоје на вишем степену него у примеру Еве. послушношћу према Богу и очинском љубављу и самилошћу. тј. чак. присутна је подељеност на жељну и вредносну вољу. Пут непослушности она је изабрала сасвим слободно и неометано. као и обим његовог личног искуства. и жели и не жели да прекрши заповест Божију. У Евином случају. тако силна због ауторитета и власти законодавца Бога. ова супротност је веома оштра пошто ниједан други степен или стање супротности не постоји. Сукоб се углавном одвија на равни воље. будући да на чисто емоционалној равни не могу одмах да важе вредносни критеријуми. ипак. Схематски приказ страдања Еве (схема на 57. али не жели да прекрши Божију заповест. За Еву обе силе не чине само доживљаје и душевни садржај повезане са читавим њеним душевним светом. Јер очинска наклоност и брига за сина емоционално може лако да се прошири до граница љубави Божије. склоност сваке силе да поништи вредносни садржај друге. која је имала да се сукоби са првом ‡ Евину жељу. в) Што се тиче енергије воље. Тако Ева у стварности дубоко проживљава божанску вољу која опет на тај начин престаје да представља нешто објективно. већ и по вредности. стр) ИИ У страдању Авраамовом. тако да је њен избор нужни покрет. Подразумева се да ништа не може да буде личније од искустава и жеља. Термин "вредносни карактер" означава одређено вредносно степеновање сваке силе и у односу на њену противтежу. Силе које се сукобљавају у Евином страдању нису супротне само емоционално. Трећи појам је разумљив сам по себи. само сучељавање одаје и супротност вредности. са једне стране жели да задовољи своју жељу. Због тога одвајање жељеног објекта значи искорењивање одређеног душевног садржаја за оног који воли. која носи обележје асимилације. То још више заоштрава противречност. Сваки облик страдања у свом противречном језгру садржи сва три поменута синтетичка и битна елемента. Углавном су. Једнакост противречних сила не може да важи и на равни вредности. Ева у фази искушења када дубоко проживљава страдање. већ и снаге противтеже чији налет води у драматични сукоб. пошто је и сама са Адамом примила забрану. . то је и изузетно јако. постајући у суштини субјективно искуство. нови елемент у овом примеру јесте да ове силе имају исту висину напона. Та констатација већ указује на другу силу. Авраам је обузет двема супротним силама једнаке емоционалне јачине. удаљава од забрањеног дрвета и та емоција. Томе треба додати и силину емоције која произлази из последица будуће казне за преступ. Једна лична жеља поседује огромну емоционалну јачину. Због тога јачина напона сваке силе не зависи само од јачине доживљаја као у случају Авраама. ти елементи присутни у свим већ изложеним облицима страдања описаним у Светом Писму а најпре И.Под појмом "јачина доживљаја" подразумевамо степен прожетости те силе са душевним бићем страдалника. Јер у Евином страдању енергија воље није претрпела никакво оштећење.

Историја стварног страдања увек се пише пером противречности. И овде такође постоје а) у погледу јачине доживљаја противречне снаге. Због тога. ту не може да буде речи о правом страдању. све док има снагу да га држи заробљеним. Ова психолошка анализа помно расветљује природу сукобљавања које лежи у основи противречности. 17). У примеру Павла. Павле доживљава тезу. Занимљиво је да су од Платоновог времена до данас велики духовници у противречности видели животно страдање уопште. то чиним. већ само разлика или тачније вредносна премоћ једне силе над другом. ИИИ У страдању Павловом. али увек. иако није у стању да делује негативно (да спречи зло). б) Антитезу вредносног карактера. Гуши очински порив и одриче се сопствене воље. Сукобљава се једна вредност (жеља за добрим) и једна ништавност (чињење зла).. јер противречност се не може замислити без сукоба. себе самог. дакле. него грех који живи у мени" (стих 15. у суштини. Тако се у овим аналитички изложеним облицима страдања описаним у Светом Писму приказује потанко садржај противречног језгра страдања уопште. Свакако се чини да супротстављање има већу јачину доживљаја. јер добро што хоћу не чиним. Пошто другачије не може. Аврааму и самом Господу. која се испољава као преовлађајућа сила над страдалником. в) По питању енергије воље констатује се подељеност. и заробљава ме законом греховним који је у удовима мојим. Авраам се у погледу воље ломи. Он наглашава: "Јер оно што не желим. Али то не може. У својој душевној борби. али проживљава још више антитезу греха. представљајући "аутентичну" недостојност. према вредности. Он одбацује мисао да прекрши Божију заповест да би спасио Исаака. Платон међу првима веома добро спознаје унутрашње противречности и сукобљавања која потресају човекову душу и јасно објављује да је човек у потпуности биће . Стога вели: "Јер не знам шта чиним. да постигне обоје. 20). На крају мора да одлучи. већ чиним оно што мрзим.. Код страдања Павловог сукобљене силе су и супротног вредносног карактера. није имала никакав смисао. а занемари друго. Признање Павла у поменутом стиху. на овај или онај начин. Она је потпуно поништена или окована надмоћном емоционалном јачином антитезе. Коначно. в) везаност слободне енергије воље. живе слободне воље. воља ипак не ишчезава у потпуности. што такође неизоставно наглашава Апостол незнабожаца (стих. овде практично не постоји слободно изражавање енергије воље. ако је могуће. Авраамова жеља садржи вредност јер је усмерена ка многожуђеном и вољеном његовом детету према коме он осећа потребу да испољи своју изобилну очинску љубав. не постоји подељеност већ изостанак енергије воље.. жељу за добрим. Због тога је. Жели и да испуни вољу Божију и да Исааку спаси живот. између сукобљених сила не постоји супротност као у случају Еве. То показује да. показује да. смирено се покорава вредносној премоћи заповести Божије. Због тога страдалнику не преостје много простора за избор..19). Управо тај нови елеменат је надмоћ јачине доживљаја антитезе. Ово се нарочито потврђује у одломку седме главе Посланице Римљанима и у 28. као што се управо догодило Еви. читавом својом душевном снагом. слепа емоционална надмоћ греховног пада поражена од стране ограничене." Апостол снажно доживљава извесну тезу и антитезу. иако јевоља заробљена и не може да спречи чињење зла. која приликом такве врсте сукоба управо има завршну реч. он може веома добро да делује позитивно – тражећи добро. Дакле. А тај изостанак слободне воље значи ослобађање од сваког просуђивања и одговорности. Јер. која се уопште у животу узима за једну од највиших вредности.Јер онде само заповест Божија има прави смисао и вредност. него зло што нећу. Треба да се одрекне сопствене воље. он је приморан да одабере једно. пак. Насупрот томе. а ово више ја не чиним. будући да сличном облику страдања једино на равни воље може да се суди. Евина жеља окренута против власти Бога. Жели. Тамо где не постоји истинска притивречност. стиху: "Али видим други закон у удовима својим који се противи Закону ума мог. то чиним" (стих 15.

општи закључак овог поглавља је да човек доживљава противречност као наслеђе проистекло из праотачког греха. сукобљених сила које делују "надмоћно". коначно.95 . сагрешитељ није одговоран. Дакле. него као "играчку". већ што презире. притиснут између емоционалне надмоћности очинске љубави и бриге.92 У сваком случају страдање ин малам партем представља за духовног човека догађај изузетне трагичне узвишености.94 Разрешење сукоба наравно пружа вредносна разлика. а које је као такво повезано са читавим његовим душевним светом и лежи у основи сваког правог страдања. не осећа себе само као "објекат" према коме се ове силе односе. с тим да жртвовање једне вредности у корист друге човеков живот чини често крајње трагичним. тј. јер још се не роди неко без јада". оно усмерава његов живот и чини га трагичном личношћу. тј. Он се заснива на противречности и посебно на својству "надмоћи" које одликује сукобљавајуће силе. Онај који доживљава сукоб сила.супротности и противречности.88 Али и Паскал као хришћански филозоф истиче противречну црту духовног живота човека. Ту трагичност Павле покушава да умањи. Он је жртва непријатељских сила стога што не чини оно што пламено жели и за чим чезне. Оне заповедају.љубави према Богу. Примећујемо да трагика овде не лежи у сукобљавању нечег вредног и нечег безвредног (као код Еве и Павла). Ко ће ме избавити од тела смрти ове?" (стих 24). Ослањајући се увек на Свето Писмо и посебно на Стари Завет. овако или онако. ту нам се пружа прилика да разлучимо две врсте "надмоћности" ‡ емоционалну и вредносну. Сваки човек опитује различите антиномије и антитезе и сваки човек страда. већ оно што не жели. за неутрализацију супротне силе. већ две вредности . није само искуство античког трагичара већ сваког здраворазумног човека. тј. И радећи оно што мрзи. које безобзирно господари душевношћу и уопште "судбином" човека. Јер као снажно и дубоко искуство.93 У примеру Авраама можемо разговетније да видимо суштину трагичног. То је и суштина трагичног. осим Павла.91 Заиста морамо признати да ове силе имају нарочито природно својство која им обезбеђује надмоћ и јачину. особеност "надмоћности". Због тога и проваљују из њега величанствене трагичне речи: "Јадан сам ја човек. и вредносне надмоћности заповести Божије. Трагични елемент страдања Нарочито карактеристичан елемент противречности који сукоб двеју сила чини страдањем јесте елемент трагике. 2. и сам Јунг признаје противречни елемент у религији уопште када каже: "Суштину религијског уверења чини противречност".89 Коначно. Ове силе не делују просто и не креће се ни једна из једног смера ка другој. Откриће да "од смртника коначно нико није срећан ни блажен. када налази природно решење за противречност. и сваки други верник који под влашћу било ког страдања чини не оно што жели.90 Стога можемо да закључимо да је један од главних елемената човековог живота доживљај противречности због чега управо сваки човек читав свој живот живи као страдање. Дакле. стешњен између сукобљених сила. чврсто је обузет од надмоћне силе која му намеће делање противно његовој вољи. Тај несрећни човек је. и једне друге ‡ очинске љубави. можемо рећи да је ово свеопште животно страдање као неизбежно искуство у крајњој анализи последица праотачког греха чији су предстадијуми од стране првостворених доживљени као сукоби противречности. говорећи да све док воља не пристаје на мрско дело. Он је трагична личност. Авраам је. у већини случајева. и заповеда му "други закон у удовима његовим". То се и потврђује у примеру апостола Павла. трагичност не лежи у уобичајеним спољним тешкоћама већ у доживљају противречности. као "слугу" ових сила.

пошто не може да се окрене против онога што би могло да буде узрок његовог страдања. он пориче самог себе. Пример Авраама је класичан. у крајњој анализи сржи трагичног. нарочито кад се разматрање врши не само са становишта логике већ и у складу са често непостојећом личном кривицом. "самоодрицање" треба да се повеже са свеколиком тајном спасења. велики део себе. Заиста се ради о тајни. Јер. 18) итд. јер свако страдање упоређено са читавим животом страдалника може да се оцени као нешто нелогично.Ако бисмо желели да дубље заронимо у суштину трагичног.21 као и његово окретање од жене (2. можемо се запитати зашто страдају. не само као нужну последицу пада већ као суштински предуслов усавршавања. након многих лета чекања? Ту тајну Авраам не може да разуме. требало да порекне ту љубав тј. и наравно посредно против свог Творца. будући да је слободна воља један од два елемента који га чине. Страдајући верник тражи дубље разлоге и узроке свог страдања. Оно што га "мучи" није само опипљиви део страдања. тако смирењем треба да дође до савршенства. или можда није у стању да се запита. принуђен је да учини нешто што се под призмом логике одмах од почетка сматра нелогичним. А такво одбијање значи порицање права да се буде конкретна "личност". ум му се помрачује нелогичним искушењем и најзад проклиње сам себе: "Зашто си ме извадио из утробе и не умрех. Осим Авраама нелогично снажно доживљава и Јов. Исто се догађа и са Авраамом. различите невоље. Сигурно је да се он. и посебно са праотачким грехом. До извесне тачке. Јер. Ни Павле. Дакле. јер у најдубљој суштини страдање није ништа до једна недокучива тајна. порицање онога "по лику". или боље речено. Ирационалан елемент страдања Противречна срж страдања садржи осим трагичне компоненте још један елемент који бисмо могли да окарактеришемо као ирационалан.99 Свако логичко истраживање тајне може да заврши само у нелогичном. кроз које може да се усаврши. видели бисмо да тај елемент има корена у својевољном одбацивању слободне воље страдалника. Када се покорава вредносној надмоћи заповести Божије и гуши у себи јачину доживљаја очинске љубави према Исааку. Без кривице за икакво злодело. Јер није Господ без разлога одредио "самоодрицање" као главни елемент страдања које омогућава усавршавање. Када Авраам или Павле страдају. Јов је у положају да разуме своје страдање. пошто приликом доживљаја противречности тј. Проживљава искуство одрицања. Сам Бог. пошто би он. трагичног. тј. већ необјашњиво зашто страда100. нелогичност страдања коју чине две стварности. пита зашто.98 Ко може да замисли да се даје заповест од Бога оцу да жртвује свог јединородног сина кога му је чудесно подарио Он. Када се и поред тога његово искушење продужава. које овде узима вид доживљаја одрицања. тј. онај који страда одриче се самог себе. или боље речено. пошто оно што је заповеђено допире до граница сувише нелогичног.10). та љубав прожима читаво његово душевно биће. Постојао је врло озбиљан разлог. невиношћу страдалника. И то толико дубоко да би њено искорењење створило не само неисцеливу душевну рану. Стога је трагично углавном у доживљају противречности. а да није у моћи да путем логике да задовољавајући одговор. О томе бар сведоче његове речи у 1. "самоодрицања". Када Павле чини оно што не жели. 3. потчињавајући се заповести Божијој. не делују по својој личној слободној вољи. Самопроклињањем он олакшава осећај нелогичног. он не ради ништа друго него негира самог себе. већ и "самоодрицање". окреће се против себе. Из дубоко скривеног језгра доживљаја страдања увек израња једно без одговора логично зашто97. увек уз логику као водиљу. као што је речено. али ни Авраам. Прва је дубока свест о његовој невиности ("премда нема неправде у рукама . Човек који се својим сагрешењем одрекао Бога треба да страдањем. идући ка месту одређеном за жртву. понестаје му оног разумевања. Као што је својим егоизмом човек дошао до пада. Он се углавном односи на првобитни узрок страдања. око да ме не виде. "самоодрицање"96. доживи своје сопствено порицање. као да се нисам ни родио. из утробе у гроб зар не бих био однесен?" (10.

Први је его човека који заузима став негације. тада се недостајући узрок. Општи дијалектички карактер страдања Претходно излагање о појединим елементима доживљаја противречности приказало је. То значи да се елемент нелогичног као емоционални елемент. 18.".5. те се често психолошки замењује доживљај нелогичног са доживљајем вере. у којем је страдање психолошки у пуном јеку. "усуд" или "удео" итд. Ради се о искуству које се дијалектички развија. Узимајући страдање као последицу.. 10. Да бисмо стекли потпуно и.17. него углавном проживљавање противречности. Друга је горко искуство обележено питањем: "Зашто безбожници живе. макар уопштено и неодређено. . није у стању.21. када страдалник посматра своје страдање кроз призму вере. што значи да тежи разумевању тајне страдања путем вере. Свакако је чињеница да се сукоб одвија између човековог ега и једног треба. као најкласичнији израз тога. он тражи његовог узрочника. него Ти. потиштеност. То је сложени душевни догађај. сврху ("нека буде Божија воља") свог страдања. и то због тога што жели да страдање. може се рећи да нелогично као елемент страдања постоји само на нивоу доживљаја. Управо тада ишчезава елеменат нелогичног. али да одговори зашто безбожници живе итд. приликом проживљавања противречности страдалник преживљава "сукоб". Путем вере дат је одговор на оно зашто и страдање се уклапа у план. Или. Конкретно. систематично знање о сржи доживљаја страдања. притиснут двема супротним силама и осећајући известан душевни премор. само његов аналитички аспект. Са хришћанског становишта. II Психолошко–дијалектички процес страдања 1. страдање садржи сукоб човековог "желим" и Божијег "желим". као што се на први поглед чини. или тачније човековог "не желим" и Божијег "треба да" као израза Његове воље. старе и богате се? Куће су њихове мирне.102 А сучељавају се два чиниоца. чија комплетна структура носи дијалектички карактер. час не може да схвати његов смисао (3.21. пренеси ову чашу мимо Мене.18). тј. када страдалник у страшној борби превазиђе бреме страдања.101 Дакле. Борба у Гетстиманији је живописан приказ хришћанског страдања и речи Христа: "Ако је могуће. Оно није. Вера не може увек да буде тврда због људске слабости. не доживљај. Страдални верник.9). 2. Тако је нелогично да грешни добро пролазе. треба да погледамо и његов синтетички облик и посебно док траје. без страха и бич Божији није над њима" (21. као у случају Јова. дакле. он је у стању да препозна. а да праведни и невини страдају. само пуки догађај ограничен на душевни притисак. и читав свој живот. план Божји. Сусрет ова два чиниоца ствара интензивни емоционални однос борбеног карактера. покушава да то протумачи уобичајеним законима и правилима људског мишљења и живота. Одвија се тешка духовна борба која чини темељан и неопходан услов моралног и духовног усавршавања.10. Али не како Ја хоћу. као у примеру Авраама. свакако.17).17). замењује прихватање сврхе која углавном као убеђење произилази из оне моћне силе која се назива вера у Бога. У наставку он изражава чврсто уверење да они "бивају као прах који разноси вихор. колико је могуће. а то је "судбина". који омогућава настајање нелогичног. сачињен из "узастопних фаза". Проживљавање страдања уз присуство јаке вере никада неће произвести елемент нелогичног. он није у стању да схвати његов виши смисао.мојим и молитва је моја чиста" 16. Због душевне потиштености коју изазива страдање. не може да спозна његову сврху. 16. јер одбија да "послушно" проживи заповест другог чиниоца. Ипак. тј.7). За верника тај чинилац је Бог или правилније – воља Божија. 1. посматра из угла рационалистичког закона узрочности." (21. није у стању да поднесе страдање као искуство непомирљиво са смислом целог његовог живота. Међутим. појављује само у одсуству вере. Он час разуме своје страдање (1..

Без сумње. борба. да би психолошки. али не резултира без труда и без цене по душевно стање. а вољу Божију као антитезу. тако да искуство није освештавајуће."105 На тај начин дошло је до негативног разрешења страдања Јудиног и крајње драматичним обртом106 завршава се његов дијалектички процес страдања. И бацивши сребрњаке у храм. зора је. тада се један човек рваше с њим до зоре. Јер не мења се личност Јаковљева. Али не могавши да се потчини вољи Божијој и кршећи је. Јер видех Бога лицем у лице и душа се моја избави. трећи стадијум развоја страдања тј. избављујуће/спасавајуће. Борба Јакова са Богом. чији је победник човек (стих 25–28). сукоб. синтеза испуњава дијалектички круг психолошког процеса страдања. и отишавши обеси се. његов его је увек исти. Јаков њему: нећу те пустити докле ме не благословиш. И он доживљава страдање сличног интензитета. Овај дијалектички процес страдања без сумње може да представља истинит критеријум сваког правог страдања. А они рекоше. већ кажњавајуће и осуђујуће природе. ако его окарактеришемо као тезу. И кад виде да не може против њега. али негативног карактера. Класичан пример је Јуда. не може да буде увек позитивног карактера. 32. нећеш се звати по свом имену Јаков. Често он носи негативну црту. постала део "душевног пресуштаствљења или промене мишљења и расуђивања. И овде се одвија синтеза (преображај) моралне природе. Оно што ће учествовати у синтези и тако остварити унутрашњу и органску везу тезе (его) и антитезе (воља Божија) јесте агонични напор. Дакле. веома успешно описује фазе и читав развој психолошке дијалектике процеса страдања. него о промени суштине која има освештавајући карактер. Осећај да је починио сагрешење који се касније појављује није му на корист. и која ће да је претвори у образац ("калуп") онога треба. Између њих се замеће борба (стих 24–25). него Израиљ ће бити твоје име. Заиста. као у примеру Јакова или Христа. Рече: зашто питаш за моје име? и благослови га онде. чиме се испуњава савршенство. емотивног апарата. Већ смо рекли да овај преображај.. издајник Његов. А човек му рече: како ти је име? Одговори: Јаков. шта се то нас тиче? Ти ћеш видети. да га осудише. промена имена треба да означи и промену природе и суштине ствари. тежњи и циљева. његово одбијање да проживи оно што му намеће антитеза. его тријумфује након потпуног и вољног његовог потчињавања Богу. синтеза. јер си се јуначки борио и са Богом и са људима и одолео си. али у облику сукоба. покаја се и поврати тридесет сребрњака главарима свештеничким и старешинама. Она је искуство органски повезано са друга два чиниоца дијалектичког процеса. Не наравно набоље. И рече му: пусти ме. удаљи се. Тако се у Јуди догађа промена. удари га по зглавку у стегну и Јакову се ишчаши стегно из зглавка кад се човек рваше с њим.Тај процес ипак треба да се заврши. не ради се о промени елемената. промена треба да се схвати углавном у моралном и духовном смислу." У овом одломку видимо сусрет ега (Јаков) и Бога (стих 30). једним крајем. говорећи: сагреших што издадох невину крв. Свако право страдање током свог развоја треба да носи дијалектички карактер. већ и поменуто душевно пресуштаствљење које се исказује речима Бога: ". Обележја његове личности су увек иста." Тако. "А кад оста Јаков сам. Тада му рече: нећеш се више звати Јаков по свом имену. Тај критеријум веома прецизно одређује природу страдања и показује да не може свако искушење и тегоба да се означи као страдање или као трагично искуство. него нагоре. Као што је познато. на неки начин. . "Тада видевши Јуда. искуством негативног или позитивног карактера. у Старом Завету име показује природу ствари. јер његов негативан утицај даје процесу страдања крајње трагичан завршетак. тема ове библијске приче. он се привидно ослобађа противречности. Добитак у тој борби није само избављење/спасење ("и избави се моја душа"). већ ће Израиљ бити твоје име". већ само оно током којег страдалник доживљава сукоб супротних сила које у сваком случају теже синтези.. врсту трансупстанцијације104. А Јаков запита и рече: кажи ми твоје име. По питању одуховљења он се већ изменио. Анализа следећег цитираног дела говори у прилог томе. Борба је пећ103 која ће да истопи реакцију ега. И надене Јаков име оном месту: Лице Божје. Пуно излагање и приказ дијалектичког процеса страдања садржи већ књига Постања у стиховима 22–31. а то је управо синтеза. главе. као што ћемо видети. Тиме.

пак. не само у уобичајеним свакодневним тешкоћама већ посебно у подвигу правог проживљавања хришћанског . из читавог психолошко–дијалектичког процеса страдања јавља се потреба за детаљнијом анализом и испитивањем с једне стране значења борбе као чиниоца синтезе." (1. наставља да одржава своју зависност од вредносно надмоћније силе. његов его по сваку цену настоји да успостави хармоничну везу са вредносно надмоћнијом вољом Бога и тиме са присутним и делотворним Богом. 114 Дакле. а нарочито у Новом Завету. и: "Који претрпи до краја спашће се". страдалник се увек психолошки креће ка вољи Божјој и настоји да с њом оствари хармоничну и блиску везу.113 Верујући страдалник се. Овде его. пресуштаствљења. а са друге стране смисла саме синтезе. а с друге да оствари теснију везу са вредносно надмоћнијом.. у немогућности да иде напред. Проживљавање борбе као чинилац синтезе Ипак.109 Тако је трпљење невоља – дејство које доприноси делу спасења. појмом "трпљење". Проживљавање борбе психолошки представља постојан напор за потчињавањем ега личности која страда вредносно надмоћнијој сили. трпљење овде има не статичан већ динамичан и енергичан карактер. Павла: "Хвалимо се у невољама знајући да невоља трпљење гради. По њему доживљај борбе има два вида. овенчава. Према Господу. Наравно. а трпљење испитивање а испит надање. то не значи да его нема на овај или онај начин везу са другом силом. са једне стране да се ослободи вредносно ниже силе. "Кушање ваше вере гради трпљење.3). Его. као што рекосмо. тј.111 А по речима ап.2. Агресивни доживљај се изражава као упорност или истрајност. вредно помена је да бесцена вредност доживљаја страдања Апостола народа надахњује мишљу да је Сам Бог ‡ Бог трпљења: "А Бог трпљења. Его остаје веран тој сили и подноси све што произлази као последица тог његовог трпљења. Овај термин се користи не само у примерима одбрамбеног начина доживљаја борбе. основни облик подвижничких напора. Главно занимање ега је да одржи везу са оном силом од које зависи срећа појединца уопште. Тада его увек тежи напредовању покушавајући да превазиђе сваку препреку. Посматрано са становишта борбе. трпљење је израз подвижничког живота. јер кад се буде доказао примиће венац живота који Бог обећа онима који Га љубе".112 Али и Јаков наглашава вредност доживљаја трпљења због потпуног усавршења: "Блажен је човек који трпи искушења. тј. агресивни и одбрамбени. према овом апостолу.107 Према Апостолу Павлу: "Са трпљењем хитајмо у подвиг која нам предстоји"108. Постоји и други аспект доживљаја борбе који се односи на начин како его води борбу. Одбрамбени доживљај се испољава као трпљење и уздржање. већ и код агресивног. трпљење сматра главним предусловом савршенства. у примеру верника који страда. за вашу је утеху и спасење које се постиже подношењем тих истих страдања која и ми трпимо". а трпљење нека дело усавршује. јасно је да је его у вези са обема. да будете савршени и цели без икакве мане. Тако се доживљај борбе односи на везе ега са сукобљеним силама. са сопственом жељом. трпљење је пут до спасења: "У трпљењу сачувајте душе своје"110. У Светом Писму често наилазимо на ова два начина доживљаја борбе који се обично обухватају. или да у ту сврху савлада одређену супротстављену силу. На крају. Такође каже: "Ако ли се мучимо. а надање се неће осрамотити".. јер је трпљење препознатљива црта истинског духовног човека.". Како је већ речено да страдалник чини поље на коме се сукобљавају ове силе. борбом има за циљ. нарочито у Новом Завету. Заиста је вредна пажње чињеница да се у целом Светом Писму. Конкретно.

или тачније страдање. Без ње се не може замислити страдање које се развија и упиње ка духовном преображају.7–5. Највећи значај трпљења за успешну синтезу позитивног карактера. По њему свакодневне животне муке верујућег не сламају већ обнављају. под условом да одрицање сопствене жеље која је најдубљи израз . да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем. Онај који постиже позитивну синтезу доживљава оснажење или напредовање духовне природе. "доживљај напредовања". Како она проистиче из дубоког проживљавања сукоба две жеље. следи да тај напор није ништа друго него доживљај трпљења. искуство синтезе би могло да се означи као искуство "обнављања". За почетак може се рећи да је најбитнији елемент синтезе. Коринћанима (4. јесте доживљај трпљења ‡ дубоки израз страдалне душе која се херојски бори. Наравно. Доживљај дијалектичког процеса страдања ономе који га срећно окончава крчи пут новом духовном искуству и новим личним доживљајима која му дају осећај духовног обнављања. Тако је оно што учествује у стварању синтезе углавном проживљавање борбе. Борба као пећ која топи реакцију ега јесте једини пут успешног окончања психолошког процеса страдања. по коме се хришћанско страдање или мучеништво на крају везује за раст и напредак. синтеза.115 На суштински недокучивом искуству трпљења заснива се и од њега зависи срећан исход борбе за проживљавање хришћанског страдања које доприноси усавршавању. свакако са становишта психологије. када је позитивног карактера. дакле поменутог "преображаја" освештавајућег карактера. Павла117 од мучеништва произлазе одређена узастопна искуства која чине духовно напредовање. након срећног исхода страдања једноставно не умирује већ у погледу јачине напредује. заиста представља смрт120 за страдајућег верника. Јер оно што ће одржати везе тезе (ега) и антитезе (воље Божије) до појаве синтезе. и у духовном животу за изједначавањем са снагом и ауторитетом воље Бога. као што рекосмо. То потврђује и Нови Завет. Али агресивни и одбрамбени начин вођења борбе подударају се у борбеном изразу доживљаја трпљења којим се тежи стварању новог стања. он изричито каже: "Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса.118 Оно што напредовање углавном чини "динамичним" јесте вера. Пошто је овај доживљај дефинисан као настојање за јаком зависношћу ега страдајуће личности од вредносно надмоћније силе. 3. као искуство саобраћања и саодношења са Богом. Овај допринос трпљења најбоље објашњава начин на који доживљај борбе учествује у остваривању те синтезе." (4. У даљем проучавању. опомена "бори се добрим подвигом вере"116 за сваког верујућег представља задатак од чијег остварења зависи његово духовно напредовање. 11). а након победе прве над другом. У том смислу синтеза расветљава и проблем узрастања у Христу. Проживљавање "синтезе" Други елемент психолошко–дијалектичког процеса страдања који захтева веома детаљно испитивање је. Апостол народа ову идеју дивно изражава у 2. Притом ће се остварити победа вредносно надмоћне силе (воље Божије) над оном супротном (човековом жељом). а које треба да је сагласно са обрасцем који нам је остављен. Стога се подвиг одувек сматрао једним од главних компоненти духовног живота верника у хришћанској Цркви.страдања. резултирајући уподобљењем последње емоционалне силе првој. следи да се истинско узрастање састоји у јачању човекове жеље за добрим. божанске и човекове.119 Након излагања о разним невољама и искушењима. Она се.8). Авраам или Јов су након својих искушења сигурно осећали да им је вера јача и веза са Богом чвршћа. Невоље. Према поменутим речима ап. сведочи о његовој изузетној важности за читаво дело моралног и духовног усавршавања. током психолошко–дијалектичког процеса страдања.

као што је већ речено. јер након одрицања или смрти сопствене жеље постоји једино воља Божија као животодавна сила и обновитељско верско искуство. Према томе. и овде слава Божија објављује као крајња сврха страдања. које се ако већ постоји појачава и утврђује. након потврде Петрове љубави према Господу. Зато. Враћање Петра на апостолску дужност које је забележио Јован (21. Овај доживљај представља непрекидан след описаног пораза чија је мисија двострука. Током свога страдања Јов се бори да избегне доживљај умањења и одговорности (кривице). али се унутрашњи обнавља из дана у дан" (4. И стога је он требало да постигне потпуно обновљење. као што смо рекли. Обновљење је требало да изврши и предсказано Петрово страдање. Прво. Поред тога. да се прослави име Божије.16). које није видљиво. Због тога "бацивши сребрњаке у храм" да би на материјалан начин одбацио душевни притисак осећања одговорности. мислећи да ће се тако ослободити неиздрживог разобличења своје савести. Због тога што Петар на двору Кајафе није могао да проживи оно страдање по којем је његова сопствена жеља требало да се покори Божијој. б) Промена размишљања. он веома снажно осећа не само поменуто умањење већ и своју личну одговорност.122 Карактеристичан прилог "горко" живо описује интензивност доживљаја негативне синтезе. Негативна синтеза Петровог страдања је допринела умањењу славе Божије. он је требало да на трагичан начин доживи одрицање сопствене жеље ("и водиће те куда не желиш"). речима: "Зашто тако рече као нека од безумних жена?" Њему се идеја повлачења из подвига страдања чини безумном.18). Јер овај повратак има за циљ духовно оснажење Петра и његово ослобађање од тог искуства. Али насилан свршетак . умртвивши сопствену вољу и коначно се препородивши. трипут поновљеним истим питањем Господњим – волиш ли Ме. Све док се ради о борби током које страдалник сваког тренутка може бити поражен и коју може напустити. негативне синтезе. задовољавајући сопствену вољу. јер он добро познаје последице таквог чина. Усмено признање вероватно није било довољно. а то су: а) Промена душевног расположења. Због тога: "Изашавши напоље. изазвано страдањем. и друго да као неком психолошком опоменом у души грешниковој заметне идеју повратка на бојиште. тј. Он пророкује о страдању његовом. Дакле. управо у тој смрти лежи суштина обнављања. сведочи о стварности доживљаја назадовања. Тиме се. Тај снажни доживљај Јуду води у покајање у тренутку када је вероватно немогуће било какво обновљење. Господ му предсказује још страшније страдање. по којој страдалник посебно тежи да угоди Богу. синтеза није увек позитивног карактера. У том случају поражени верник доживљава "победу" сопствене жеље као умањење духовне снаге своје личности. може као Павле да каже: "Са Христом се распињем. по њеним појединачним доживљајима. развојно већ размотрена негативна синтеза Јуде. Ово обнављање као искуство састоји се из три промене. он дубоко проживљава осећај ниже вредности који лежи у основи доживљаја "одговорности". тј. анализирана и статично тј. између осталог има за циљ да подстакне душевно посрнулог верника да се врати на духовно бојиште са којега је побегао. Поред тога. могуће је да синтеза понесе негативан карактер.. а ја више не живим. "показујући каквом ће смрти прославити Бога". него живи у мени Христос. 15–18). Унутрашње обнављање. Он на Кајафином двору доживљава страдање чији крај представља синтезу негативног карактера. показује снажно проживљавање осећања одговорности које. верник који је борбом победио страдање доживљава поновно рођење и кроз три основне психичке функције – осећаја.. заплака горко". Зато апостол каже: "Ако се и наш спољашњи човек распада. "изашавши обеси се". Или можда не би могло да вреди као обећање будућег страдања које ће га учинити суштински новим човеком. г) Промена циљева којима се тежи. Каже му: "А кад остариш ширићеш руке своје и други ће те везивати и одвести куда не желиш" (21. мишљења и воље. Тако се рађа "нов" човек који. Ово пророштво носи обележје суштинске рехабилитације Петрове.личности само као смрт може да се окарактерише. Али пример Петра је овде далеко погоднији. Међутим. подједнако је стварно као и спољашње очевидно пропадање. да на неки начин казни онога који бежи са духовног бојишта. када прекорева своју жену због њене малодушности. да јавно призна своју везу са ухваћеним Христом."121 Али као што је речено. При томе.

пружа потпун приказ тог доживљаја. заиста. Разлог је општа природа душевног бића човека у којем се све функције тако блиско манифестују. као израз натприродне везе Бога и човека. Ова анализа трећег стадијума психолошко–дијалектичког процеса страдања. вероватно би стигао до позитивне синтезе. Органска веза духовног и психолошког аспекта страдања Подразумева се да доживљај хришћанског страдања нема само психолошки. Јер. сажет преглед историје психологије вере. То је један од најзначајнијих закључака проучавања психолошко–дијалектичког процеса хришћанског страдања.његовог живота представља другу негативну синтезу. Јер у тренутку покајања он је почео да проживљава друго страдање. и за ово истраживање. Страдање као крсна тајна Чињеница је без сваке сумње да страдање може да се представи на начин крајње оригиналан и јединствен ‡ Крстом124. током психолошког истраживања. нарочито у духовном животу човека. као што рекосмо. описано на другом месту123. синтезе. већ и духовни аспект. а од неких се и данас сматра важном. Међутим. у прошлости се сматрало. Оба аспекта чине органску везу. Такав начин истраживања води путевима веома удаљеним од објективног тумачења вере. методолошку грешку. Духовно сагледавање употпуњује истраживање и проучавање хришћанског страдања и. коју често тешко разлучује и врло искусан религијски психолог. Али. Једино тако је могуће да психолошко проучавање стекне научни ауторитет. како беше по вољи Божијој. Ипак. верских појава са субјективним вредносним судовима. указује на њен огроман значај у моралном и духовном усавршавању човека. тешку борбу у којој да је истрајао. излагање настанка и развоја верског доживљаја. III Духовни аспект страдања 1. 2. јер у складу са реченим. које има корене углавном у мешању. него објективно. Тиме је приказан класичан пример негативне синтезе. није увек једноставно тачно раздвојити психолошку и духовну компоненту. А нарочито то. Крст је најизузетнији символ страдања. тј. један такав пропуст значио би. ма како му се оно чинило "неправедним" или "бесмисленим". колико је то могуће. не може никако да се протумачи само са психолошког становишта. овај подухват се показао неуспелим због тога што у историји психологије вере истраживачи верске психологије нису показали никакву сагласност ни у општим цртама око одређења уопште важне факта религије. пошто сваки верски феномен и уопште вера. Свако страдање у границама хришћанског живота треба да иде ка синтези позитивног карактера. Ово неслагање. анализа облика емоционалних садржаја верског живота и синтеза добијених елемената у форме од универзалне важности. О томе сведочи. или тачније њен трагичан исход. да сецирање душе у психолошком смислу постаје немогуће. тј. Ово веома значајно откриће и овде намеће потребу за духовним сагледавањем доживљаја хришћанског страдања. Кроз символ Крста . Дакле. поражен. он по други пут пада не подигавши се. треба признати нераскидивост везе психолошког и духовног аспекта тога доживљаја и да свака психолошка анализа верског феномена треба да буде пропраћена паралелним духовним проучавањем. показује да у поменутом истраживању не може да као критеријум и полазиште важи ма који верски душевни догађај док се манифестује и делује. Осим тога. у Светом Писму дато. да само путем потчињавања вољи Божијој страдални верник може да нађе суштинско решење за своје страдање. једна чисто психолошка студија верског живота људи.

Пораз је уистину циљ и кад је коначно постигнут. На страну што је победа божанске воље и победа људског ега. а хоризонтална људску. напуштања борбе. Као што је страдање Христа на Крсту недокучива тајна.приказују се. Тачније. У својој даљој анализи. резултат је победа и тријумф. на најбољи начин. када надвладава људска жеља јачи је хоризонтални правац Крста. Путем само–распећа. љубави Његове. појмљиво и разумљиво само кроз веру. Стога. пошто се заправо не сукобљава да би победила вољу Божију. Усправан правац тежи да подигне човека у небо његовим потчињавањем вољи Божијој. односи две жеље при страдању. Ипак. Да би од ње била коначно поништена и савладана. сукоб две жеље символично представљене на Крсту није тако једноставан као што се на први поглед чини. Исход ове борбе за верника треба да буде тријумф воље Божије. Хоризонталан. хришћанско страдање тј. И он је дијалектички. А тријумф је успостављање хармоније. Наравно. Из овога јасно произлази да у случају победе људске жеље. он изражава сву величину и интензитет искуства проклетства које дубоко проживљава. Тачније. тј. али у много чему паралелан. О томе говори борба у Гетсиманији125 и горко искуство Његове човечанске . Али и у примеру Господа не недостаје искуство проклетства. Искуство проклетства Поред овог противречног карактера духовног процеса страдања искушавани и страдални верник доживљава и другу посебну противречност. који означава јачу антитезу два чиниоца и тиме изоштравање противречности. ако победи људска воља. страдални верник пошто проживљава један оштар сукоб. уздиже се на небо. јер победа божанске воље путем људске борбе за пораз јесте истовремено и победа људског чиниоца. Јер људска воља треба да води борбу да би била побеђена. пошто је човекова борба борба за пораз и победу истовремено. Павле то потврђује речима: "Јадан сам ја човек. увек бива у душевном стању. да га прикује за земаљско. а борба за пораз је највеличанственији аспект противречности сукоба. Јер то страдање је сродно страдању Христовом: "Христос је због нас пострадао остављајући нам пример да следимо Његове трагове". Ако победи божанска. приликом сукобљавања две жеље и са духовног становишта противречност остаје главно обележје. Јер је резултат негативно разрешење противречности. Чисто духовни процес страдања у много чему следи психолошки. Најпре. која се јасније појављује на доживљајној равни. Духовни дијалектички процес хришћанског страдања показује да оно најбоље може да се окарактерише као крсна тајна. Ко ће ме избавити из смртног тела?". већ да би од ње била поражена. усправна греда Крста символише божанску вољу. Током развоја сукоба то постаје осетније као размена супротстављених доживљаја. путем одбијања сукоба. заиста долази до пораза. као страдање Христово. оно је доживљај разрешења противречности и усклађивања два чиниоца. (Упореди: Јуда ‡ издаја ‡ вешање). дакле. који одводећи страдалника ка земаљском ствара у њему тако болно искуство да он своје страдање осећа као једну клетву. оно остаје непротумачиво и необјашњиво. јер. Крст израз је љубави и благодати Божије. не сасвим истоветан. 3. искуству. Пример Јова је најочитији. као што је речено. током којег час преовладава један чинилац. час други. чак. божанске и људске. о коме је било речи. Тачније. аналогном преовлађујућем чиниоцу. тако је и страдање верујућег. човек остаје заувек прикован за земљу. тј.

Он себе сматра напуштеним од Бога. из утробе у гроб био бих однесен. ако неко подноси жалости по савести ради Бога.135 Срећа и радост потичу са богатог извора хришћанског страдања. 19). искуство благослова. лама савахтани? тј. Боже. са духовног гледишта садржај доживљаја страдања се састоји из смењивања ових двају искустава. 21. О томе може да посведочи духовна снага наше Цркве током прва три века. Затим проклиње дан свог рођења и жели да није ни постојао. он оцењује Бога. Боже мој. Свака друга жеља потпуно се поништава пред овом. Верник се обраћа Богу и пита Га безнадежним гласом: "О. погледај ме.3) и Петар137. као последица невоља и прогона.134 Осим тога. 4. Приликом проживљавања проклетства страдални верник показује привремено губитак вере. он доживљава нарочиту жељу за смрћу или тачније "поништавањем". Са овог становишта непроцењива вредност страдања показује се као јединствена прилика у којој духовни човек или група људи имају могућност да постану духовно изразито јаки.129 Док се вера у Бога доживљава као духовна снага којом се добија способност да се прими оно на шта се човек нада. Доживљај проклетства најкритичнија је тачка у проживљавању страдања. . час друго.128 Искуство напуштености испуњава верујућег подвижника малодушношћу и на њега делује негативно. Онај који је искушаван пресрећан је и треба зато да се радује веома. Сасвим малодушан. суди му. Ово мишљење о напуштености јесте основа од које потиче искуство проклетства. са којом посматра своје страдање кроз призму вечности и препознаје га као дубљи израз љубави Божије132 према њему. Павле138 истиче да "у својим мукама" налази срећу неизрециву. према Јакову: "Блажен је човек који подноси искушење". Или. Кроз призму свог страдања као неправедног или несхватљивог искушења. страдајући неправедно" (1 Пет. зашто си Ме оставио?"127 Оне сведоче и о томе да и човечанска природа Богочовека у најтрагичнијим тренуцима доживљава напуштање од стране Оца као непобитну стварност. 2. доживљај благослова представља једно пријатно душевно стање које се у Новом Завету означава као блаженост. као највећу вредност. не могући кроз веру да прихвати оно Петрово: "Јер то је благодат. На то и Павле веома јасно подсећа: "Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (јер је написано "проклет сваки који виси на дрвету" – Гал. што подсећа на речи Господње у последњим тренуцима Његове крсне жртве: "Или. Доживљај благослова Верник доживљава и друго. зашто си ме оставио?" (Псал. Потребна је велика духовна снага и издржљивост да би човек прошао кроз ово негативно искуство. У овом случају страдање не постаје осетно као стање губитка духовне снаге или као поништавање. наводи га на два дејства крајње супротна вери. Боже мој."130 У овом душевном стању. супротно претходном. У њему се сваког тренутка одлучује не о усавршавању. 3.133 Између осталог о томе сведоче и Павлове речи у 2 Кор. већ као извор божанског оснажења. тј. Најпре се он пита о праведности и љубави Бога. Уз помоћ ове силе страдалник располаже неопходном душевном и духовном бистрином (трезвеношћу). остављеност од Бога паралише његове духовне снаге и чини га неспособним да призна неку метафизичку стварност. Искуство које овде разматрамо састоји се најпре из осећања пораста оне духовне силе која се зове вера. Наравно. 17).природе. већ управо о спасењу страдалника.131 Час преовладава једно. 12.10.136 У томе се једнако слажу и Јаков (1. Штавише. 2). као посебан благослов. И Јов поред горког свог страдања схвата благословеност страдалника (5. Боже Мој. што је супротно вери. он пита Бога: "Зашто си ме извадио из утробе? о да умрех! да ме ни око не виде! био бих као да никад нисам био.13)126.

. Ипак. ако испитује и његове случајне развојне фазе и стадије. Њ. Познато је да је Господ тај развој верског доживљаја описао речима: "Ако ко жели за Мном да иде. утолико више он прославља Бога сматрајући своје страдање за божански дар и бесцени благослов. и ка истраживању и проучавању свега што учествује у његовом остварењу. Бергнер. ка савршенству усмереног. процеса верског доживљаја може да пружи коначну и конкретну слику истински значајног верског искуства.140 Ту истину потврђује и Господ141. Дакле. и да стекне право на њу. увек задржава карактер статичности и зато тешко може да се представи као доживљајно верско искуство. искуство благослова представља жив доказ о томе да је хришћанско страдање са људског становишта заиста најсигурнији пут за достизање "блаженства". Психологија вере је усмерена ка решавању питања у вези са овим сусретом.139 Као што је страдањем Христовим прослављен Бог.21) је то очито кад се добровољно примање спољашњих тешкоћа као Божијег дејства слави благосиљањем имена Његовог: "Нека је благословено име Господње у векове. Код Јова (1. То значи да прави развој верског доживљаја чини постепено потчињавање вољи Божијој. јер Дух славе и Бога на вама почива". током којег се постиже оно чему се тежи кроз доживљај вере. тј.Посебне је пажње достојно то да је ово блаженство повезано са славом Божијом. Стога се још једанпут показује истинитом реч Господа: "Уска су врата и тесан пут што воде у живот" (Мт. хришћанско страдање. Што више страдајући верник доживљава ту блаженост. међутим. Само на овај начин верник може за овог живота да доживи ону благословеност која је неодвојива од небеског блаженства. Према Петру: "Ако вас куде због имена Христовог. Груехн)142 психологија религије сматрају за централни верски доживљај сусрет143 ега са надмоћним бићем. Проучавање сусрета. Таква верско психолошка оцена сусрета ега и надмоћног бића свакако није лишена логичке и научне основе. Целовиту слику основног верског доживљаја треба потражити у пуном развоју доживљаја вере. Свако друго верско деловање и манифестација имају другоразредни значај. ово пресуштвљење свакако треба дефинисати као главно верско искуство." Несумњиво је да између блаженства страдалника и славе Божије постоји узајамност због које се догађа и супротно. Тако. Тај сусрет који се углавном догађа у тренутку молитве је верски доживљај по преимућству. Могло би се рећи да ова слава потиче од страдања као једног објективног догађаја. кроз крсну тајну се има за циљ и мисли на пресуштвљење које се састоји из потчињавања човекове воље божанској. Дакле. јер само испитивање потпуног.19) да је страдање Петрово требало да се оконча славом Божјом (у славу Божију). није Ме достојан". крсне тајне. Страдање као централно верско искуство Старија (Старбуцк. тако се кроз страдање сваког верника слави име Божије. будући да је само тим путем могуће достићи савршенство. то да страдање за Христа такође пружа блаженост. субјективно и његов доживљај има за последицу славу Божију. треба схватити као централно верско искуство. Блаженство је. 7."145 По томе је централно и основно верско искуство – искуство Крста. јер је страдање коначно везано за славу Бога. Гиргенсоху. избављење/спасење. и читав његов психолошки и духовни процес. нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за Мном.144 чијем проучавању је окренута не само теоријска већ и примењена експериментална психологија вере. блажени сте. треба признати да такав сусрет као верски доживљај може да заузме тек друго место у истраживању верског искуства повезаног са идејом духовног и моралног усавршавања. Јамес) и новија (Г.146 Као што је пак речено. тј. IV Хришћанско страдање према пастирској теологији 1. Јер се изричито каже: "Ко не узме крст свој и не иде за Мном. које пошто представља пут усавршавања доприноси слави Бога.14). Већ нам је Јован рекао (21.

оно (искуство вере) није тек пуки случај. Са православне стране такав начин посматрања верског искуства не може да буде прихваћен. 2. 3. Али.Последња констатација о крсној тајни као централном верском догађају има највећу важност колико за пастирску психологију. које представља сигуран регулатор пастирског дела уопште.148 Ученици и апостоли. уграђено у основе сваког педагошког делања нашег доба. следи да сваки напор и деловање пастира треба да допринесе истинском доживљавању страдања од стране верника. Актуалне психологије вере прихватају једноставан сусрет божанског и човековог чиниоца као изузетни душевни догађај. већ као духовни процес динамичког карактера. Ово основно педагошко начело. него ни само спасење. Читавим Својим деловањем Господ настоји да Његови ученици боље разумеју хришћанско страдање уопште и чињеницу да без њега није могуће не само морално и духовно савршенство. А то је следеће. као што се показало. Дакле. Однос пастирског деловања према доживљају страдања . не може да буде занемарено ни од православне пастирске науке која и сама носи педагошко обележје. Одатле потиче основно пастирско начело које треба да регулише читаво пастирско деловање. У чисто сотириолошкој и назидатељској области пастир треба да има за циљ доследно проживљавање крсне тајне од стране верника и да регулише свако своје пастирско деловање увек на основу тога циља. Познато је да се као полазиште сваког педагошког деловања узима одређено психолошко. психолошка и духовна анализа хришћанског страдања може. чврсто остају при идеји страдања као услова без кога нема спасења и моралног и духовног усавршавања. Православно учење намеће нужност различитог гледања на то искуство. јер њихови аутори углавном припадају протестантској конфесији. из свеколиког духа Светог Писма проистиче да се дело пастира не састоји у надгледању верника које је везано само за држање (испуњавање) јеванђелских истина. Због тога савремена православна пастирска психологија треба да прихвати прворазредан значај хришћанског страдања и да приступи његовом систематском проучавању као централном верском искуству сваког истински верујућег човека. следи да све пастирско деловање треба да крене од тог суштинског предуслова. То свакако значи да сваки наследник апостола и ученика Господа треба да тежи истом и да доживљај крсне тајне прихвати као главни циљ пастирског делања уопште. будући да оно може да чини суштински важан регулатор пастирског деловања. Будући да проживљавање хришћанског страдања чини посебно стање верника. Страдање као регулатор пастирског деловања Препознавање хришћанског страдања као централног верског искуства по преимућству. са пастирског становишта. као и настављачи Његовог дела. има нарочит пастирски значај. те да својим систематским проучавањем допринесе напредовању пастирског рада наше Цркве. да буде суштински регулатор пастирског старања. Дакле. Како се савршенство постиже само путем хришћанског страдања. То је зато што се тиме верски живот верника не посматра као једноставна статична веза између њега и Бога. већ у непрекидном подстицању на доследно проживљавање крсне тајне. Заиста. ментално и друго стање у ком пребива субјект који се п(р)оучава. Оно је јединство психолошке и духовне стварности чији је прави израз хришћанско страдање. толико и за пастирску науку уопште.147 Свако њено педагошко– терапеутско деловање треба да пође од одређеног стања објекта пастирског старања. такво страдање нарочито је православна пастирска психологија дужна да призна као несумњиво централан верско–душевни догађај. следећи дух Његовог пастирског деловања. те на сваки начин настоје да верници њиме буду надахнути.

пак. борбеним. дакле не помирљив и фаталистички став. Дакле. Исто тако важна истина је да је хришћанска вера – вера радости.3). углавном је потребно "агресивно деловање" страдалника. Из тих делова могуће је издвојити следећа начела од опште важности за пастирско деловање. хришћанско страдање је: 1) Најважније средство за достизање моралног и духовног савршенства. Пастир ће се на сваки начин трудити да докаже да је радост део страдања.153 Петар154 наглашава да страдање прати радост. б) Борбом. извор је истинске духовне радости. Због тога ће пастир сваком вернику који страда свом својом снагом показати да је хришћанско страдање природно стање сваког верника жељног усавршавања. За нехришћанина свако страдање значи непремостиву тешкоћу и пропаст. уместо њега и за њега. Њиме се човек показује достојним и прима венац живота. У читавој Библији и у Новом Завету постоји врло много оних места која одређују пастирско деловање у односу према њему. За верујућег. пак. пастир ће страдалника ослободити утиска да се све што се захтева зарад срећног превазилажења страдања састоји у пасивном ставу. већ озбиљан напор ка неутрализацији штетних душевних последица страдања.156 Уз помоћ претходних начела. могло би се рећи да се учење Светог Писма углавном односи на начин проживљавања хришћанског страдања. 7–9). Да би се страдање победило. оно представља истински доказ усиновљења (12. он ће покушати да му удахне став о земаљском животу и његовим недаћама. Она ће бити представљена као последица претходне истине и психолошки ће бити тражена у унутрашњем обавештењу да се страдалник "подвизава по закону" зарад остварења воље Божије и славе имена Божијег. 4) Побеђује се а) Трпљењем. Познато је како се Апостол Павле радује због својих невоља. и ова истина у себи поседује животворну снагу. Како је бреме страдања често крајње неиздрживо.155 Са аспекта људског фактора. не представља проклетство већ благослов152 и то посебну наклоност Бога према страдалнику.150 Негирати то значи негирати спасење. У складу са тиме.151 2) Хришћанско страдање је и израз љубави и милости Божије. Ни у једном другом духовном стању не представља се живом важност трпљења. Зато ће се пастир трудити да страдални верник разуме ову истину и да му олакша душевни терет.Са пастирског становишта. кроз призму вечности157. колико у случају хришћанског страдања. која имају задатак да регулишу пастирско деловање које доприноси доживљавању крсне тајне код верујућих.158 Притом треба истаћи да се Бог бори заједно са страдајућим. када верник посматра страдање кроз призму обе ове истине. Никада на плећа страдалника Бог не подиже душевно бреме несразмерно његовим духовним снагама. Као и претходна. Та радост управо произилази из осећања да је страдање доказ љубави Божије. 3) Хришћанско страдање је и извор неодузимљиве духовне радости. после вере. оно највише доприноси спасењу. пастир ће настојати да удахне у страдалног верника жељу за трпљењем и да он увиди колико му од тога зависи спасење. Без сумње је да трпљење стоји у вези са нечим динамичним. Њоме пастир треба да испуни вернике. Чињеница. Ипак.159 . Пастир овде треба да скрене пажњу на то да Бог дозвољава искушења увек у складу са духовним снагама искушаваног верника. Према Посланици Јеврејима. јер без борбе немогуће је показати трпљење. Ова истина довољно је потврђена из претходног. а тако мисли и Јаков (1. наглашавајући нужност подвижничког менталитета. он се оснажује у вери својој према Богу. јер схвата да се креће у пољу зрачења љубави Божије и то по посебном Божанском плану који има за циљ његово морално и духовно савршенство. да: "У Царство Божије треба да уђемо кроз многе муке"149 подједнако је неоспорива и важна.

који пролази кроз васкрсење. који је у својој најдубљој суштини дело пастировања верних који су се кроз страдање запутили у Царство Божије. Узимајући у обзир ова начела. Јер овде је само укратко изложено оно што је у вези са пастирским деловањем. страдање представља вагу духовности којом се одмерава вечна будућност страдалника. страдалнику може да пружи снажну подршку. правилно спровођено од стране пастира.161 . Ово важно учење наше Цркве. искусан и верујући пастир ће увек тежити томе да усклађује своје деловање према верницима који страдају. а што има за циљ остварење поменутог. у сваком погледу безначајан. Свето Писмо и на много других места може да поучи надахнутог пастира како да ваљано обавља свој посао.5) Хришћанско страдање има есхатолошки карактер. задобијена само путем страдања. представља духовну силу кроз коју свако страдање стиче обележје нарочитог благослова. Повлачење и напуштање борбе значи губитак блага вечног живота. уколико страдалник посустаје и показује озбиљан душевни замор. Ту истину пастир треба свагда да наглашава. Кроз једну хијерархију вредности – "привремени" спрам "вечног живота" – указаће да је некорисно жртвовати неизмерно блаженство вечности за. Коначно. Пажљиво и систематично проучавање Светог Писма и посебно Новога Завета још више ће га просветлити у правцу његовог пастирског деловања. привремени живот. како би достигао свој главни циљ ‡ да оснажи и усмери верника ка доследном (исправном) доживљавању хришћанског страдања. Страдање је пут ка истинитом и славном животу у Царству Божијем160. јер само на тај начин може да уклони последице болне стране страдања. Вера у Васкрсење.