You are on page 1of 20

Olivera Milosavljević

Jugoslavija kao zabluda

... nasilje je babica stvaranja nacionalnih država, i to, uglavnom, nasilje u ratu. Svaki nacionalizam počinje skupljanjem bajki ili epskih pesama, i to je, dakle, elitni nacionalizam. Svojim studentima pričam anegdotu s početka prošlog veka iz Praga. U Gradskoj kafani, okupili su se ljudi i sede, kao mi ovde, za stolom. Onda je neko ušao i upitao šta bi se dogodilo ako im se na glave sruši plafon kafane. Odgovor je glasio da bi to bio kraj češkog nacionalnog pokreta. M. Ekmečić, Književne novine, 1. 12. 1988.

16. IX 1985. u Ljubljani, u restoranu “Mrak” došlo je do susreta redakcije slovenačke “Nove revije” i trojice predstavnika beogradske opozicije. D. Ćosić, Srpsko pitanje – demokratsko pitanje, mart 1992. Jugoslavija je 1918. nastala s uverenjem njenih osnivača da ona trajno rešava srpsko, hrvatsko i slovenačko nacionalno pitanje. Sedamdeset godina kasnije razbijena je trajno, s obrazloženjem da se jedino bez nje ova pitanja mogu rešavati. Jugoslavija se u vizijama njenih stvaralaca pojavljivala i kao nužnost (okupljanje malih slovenskih naroda i osporavanje pretenzija susednih), i kao interes (proširenje teritorije i uticaja), i kao emotivan zahtev (bliskost južnoslovenskih naroda i upućenost jednih na druge). Elite koje su je razbile sedamdeset godina kasnije sve ove zahteve proglasile su zabludama njenih “neosvešćenih” naroda. Trenutak kada razgovor o alternativama Jugoslaviji postaje legitiman, odnosno opšte usvojen i dominantan obrazac političkog delovanja, i kada se definišu nacionalni programi zasnovani na jedinstvenim interesima etnosa bez obzira na republičke granice u kojima živi i na interese ostalih u zajednici, nastupa diskontinuitet sa odbranom Jugoslavije. Otuda se može zaključiti da su se činioci neposrednog dejstva razbijanja jugoslovenske države pojavili onda kada su definisani nacionalni programi intelektualnih elita prihvaćeni i sprovođeni od političkih elita, a podržavani od homogenizovanih masa, višestrano osporili zajedničku državu. Spoljni faktori (raspad komunizma i SSSR-a) samo su olakšali ove procese jer su podržavali privid njihove demokratičnosti, dok je aktivnost Evropske zajednice i SAD oko priznavanja pojedinih republika posledica već gotovih unutrašnjih procesa destrukcije, a ne uzrok razbijanja države. Uostalom, zar nije jedan od tvoraca ideje zauzimanja srpskih međa u Bosni i Hercegovini, akademik Ekmečić, u nekim drugačijim vremenima tačno zapisao: “Godine 1914. potvrđen je fenomen koji se inače vidi u jugoslovenskoj istoriji: politika deobe u interesne sfere ima realnog smisla i efekta jedino onda kad dobije podršku sa jugoslovenskog područja i od jugoslovenskih nacionalnih

političara. Granice među interesnim sferama velikih sila ne određuju velike sile same, nego zavađeni južnoslovenski nacionalizmi” (M. Ekmečić, 1990: 442). Ideološke presude Jugoslaviji Jugoslavija se 1992. formalno raspala u uslovima opšteg rata. To je ujedno bio kraj jednog procesa čije se idejne osnove mogu naći u svim periodima njene egzistencije, ali čije ubrzanje započinje sredinom 80-ih kada, u odsustvu “autoritativnog arbitra”, zahtev za alternativama postojećoj državi postaje legitiman i kada se obznanjuju nacionalni programi koji će se u neprekinutom sledu samo dograđivati i paralelnom političkom akcijom sprovoditi. U analizi zahteva koji su postavljani do otpočinjanja ratnih sukoba potrebno je identifikovati razlike u onima koji su imali eksplicitnu formu i onima koji su postavljani implicite. Eksplicitne suprotstavljene zahteve (“jedinstvena Jugoslavija” – “konfederativna Jugoslavija”) ni u jednom trenutku nisu pratile adekvatne političke aktivnosti, što osporava njihovu ubedljivost. Nasuprot tome, suprotstavljeni implicitni zahtevi (“svi Srbi u jednoj državi” – “samostalna Slovenija” – “samostalna Hrvatska”) najneposrednije su sprovođeni političkom aktivnošću i u neprekinutom sledu doveli su do raspada države. Zato možemo sa sigurnošću tvrditi da su implicitni zahtevi bili oni stvarni, a eksplicitni korišćeni isključivo za okupljanje javnog mnjenja, sticanje legitimnosti, privid demokratičnosti i opravdavanje sprovođenih procesa. Većina autora u Jugoslaviji koji se danas osvrću na raspad države i njegove uzroke stavlja akcenat na sam čin separacije Slovenije i Hrvatske (Makedonija se uglavnom zaboravlja jer se ne uklapa u teze o “separatističkim” nacijama1 kao rezultat procesa dugog trajanja). Pri tom se uglavnom zanemaruju, a često i potpuno previđaju stvarni neposredni uzroci – zbivanja u Jugoslaviji 1986-1990, koja su najneposrednije odredila sudbinu zajedničke države. Analizom hronološkog sleda iznošenih ideja, definisanih u formi zahteva i političke aktivnosti koja ih je realizovala, dolazi se do nekoliko nezaobilaznih okosnica ovog procesa. To su: (1) objavljivanje Memoranduma SANU-a 1986. i Priloga za slovenački nacionalni program 1987, koji su na potpuno nov način otvorili “nacionalno pitanje” u Jugoslaviji; (2) proces nacionalne homogenizacije u Srbiji od 1987, pod imenom “događanje naroda”, kao potvrde zahteva srpske intelektualne elite; (3) relativizacija pojma “Jugoslavija” koja je svoj vrhunac dostigla u tumačenju “malo morgen Jugoslavije” Slobodana Miloševića 1989-1991. i, na kraju, (4) referendumsko izjašnjavanje naroda “za” ratnu opciju 1990-1992. Memorandum SANU-a i “Nova Revija“2 Otvoreno osporavanje Jugoslavije započelo je sredinom 80-ih nezadovoljstvom srpske i slovenačke intelektualne elite položajem svojih naroda u zajedničkoj državi. Iako su Srbi i Slovenci objektivno imali različite polazne pozicije (relativno najbrojniji i jedan od malobrojnijih naroda; život u više republika ili u jednoj; nacionalno heterogena ili relativno homogena republika...), njihove nacionalne elite su sa podjednakim žarom osporavale postojeću državu. Prvi su bili ugroženi “konfederalnom” podelom na pokrajine, drugi
U Sobranju Makedonije januara 1991. usvojena je Deklaracija o njenoj suverenosti (P, 26. 01. 1991).
1

2 . i Muhameda Filipovića. je konstatovao da je raspad Jugoslavije bio “konačan posle slovenačkog plebiscita i hrvatskog referenduma. sa slobodnim i stvarnim korišćenjem prava naroda na samoopredeljenje do otcepljenja kao i izbor oblika državne konstitucije” (KN. međusobno osporavanje motiva za život u zajedničkoj državi nisu bile pretpostavke demokratske transformacije zajedničke države. neuočljivu saglasnost – ni jedna ni druga nisu računale na postojeću državu. konstatuje da “nije Pojedini autori u Jugoslaviji. 3 Dobrica Ćosić je 1988. prvi su osporavali rešenja prve Jugoslavije zbog ekonomske prevlasti slovenačke i hrvatske buržoazije. odnosno čiji tvorci imaju najveći (politički i intelektualni) autoritet u svom okruženju. odnosno slovenačke nacionalne interese. prvi su osporavali AVNOJ zbog unutrašnjih granica. drugi zbog stavljanja pod “skrbništvo”. Alije Izetbegovića. 1991. broju časopisa Nova Revija januara 1987. 1988). Bosanski duh u književnosti. Međusobna osporavanja će nastati tek na praktičnopolitičkom planu kad bude postalo suviše očigledno kuda je “legitimni” nacionalizam jugoslovenskih nacija poveo zajedničku državu. u objašnjenjima nastajanja nacionalnih programa. i zbivanja oko njega najneposrednije su uticala na nastanak Priloga za slovenački nacionalni program. 12. “federativne” ili “konfederativne”. polazimo od uverenja da se kao nacionalni program može označiti samo onaj tekst koji u trenutku definisanja najneposrednije utiče na oblikovanje javnog mnjenja i političku akciju. demokratskoj proveri i potvrdi (referendumom) političke volje jugoslovenskih nacija da žive ili ne žive u jugoslovenskoj državnoj zajednici. drugi zbog političke hegemonije srpske birokratije. Bespuća povijesne zbiljnosti. Naš stav je. Kao što Memorandum polazi od nepostojanja srpskog nacionalnog programa i zahteva za njegovo definisanje. 07. Iako su i jedni i drugi polazili od osporavanja postojeće komunističke vlasti i zahtevali demokratizaciju. zanemarivanje interesa drugih etnosa sa kojima se deli život na istoj teritoriji. na prvi pogled. Islamska deklaracija. Demokratija na nivou etnosa.unitarizmom i “jugoslovenskim nacionalizmom”.. tako i uredništvo Nove Revije u obrazloženju motiva za objavljivanje Priloga. 1. 26. Srpski i slovenački predlozi za nacionalni program u viđenju njihovih intelektualnih elita nisu se međusobno osporavali u smislu legitimnosti postavljanja i definisanja “nacionalnih interesa”. Jugoslavija je trebalo da bude utemeljena ili na potpuno novim nacionalnim principima ili nije trebalo ni da postoji.3 Objavljivanje Memoranduma SANU-a septembra 1986. U tom smislu prvenstveno se apostrofiraju tekstovi Franje Tuđmana. u Prilozima za slovenački nacionalni program podržavaju se zahtevi “legitimnog srpskog nacionalizma”. objavljenog u 57. Njihovu “demokratičnost” nije mogla da potvrdi ni česta tvrdnja da su ovako shvaćeni posebni nacionalno-demokratski interesi istovremeno demokratija za sve. skloni su da uz Memorandum i Priloge za slovenački nacionalni program u istu ravan svrstaju i pojedinačne autorske tekstove i da im pripišu značaj nacionalnih programa. bilo “jedinstvene”. onda bismo u Jugoslaviji (a posebno u jugoslovenskoj emigraciji) mogli pronaći desetine “nacionalnih programa”. nisu davali mogućnost pronalaženja zajedničkog imenitelja koji bi obezbeđivao opstanak jugoslovenske države. Sve ove prividno nepomirljive razlike srpske i slovenačke intelektualne elite pokrivale su jednu.. drugo. po kojima među Hrvatima i Slovencima ima manje Jugoslovena no bolesnih od neizlečive bolesti” (P. prvi su negirali Jugoslaviju zbog politike Tita i Kardelja (Hrvata i Slovenca). a u smislu očuvanja “čistih ruku” od (ne)očekivano prljavog raspleta. kao i ocena jugoslovenskog zajedništva. drugi u osporavanju JNA. ovi zahtevi su samo skrivali osnovnu ideju – osporavanje Jugoslavije. pokazivao puno razumevanje za put koji su predlagali slovenački intelektualci: referendum – otcepljenje nacija: “Taj preobražaj može da se zasniva: na mirnodopskoj. prvi su spas videli u JNA. jer zahtevi u njima izloženi. drugi zbog “beogradske čaršije”. prvo. To potvrđuje paralelno čitanje Memoranduma i Priloga za slovenački nacionalni program. da ako bi se individualni stavovi tretirali kao nacionalni program. Zaboravljajući na svoju “demokratičnost”. Sve upinjanje da se dokaže da su postavljeni zahtevi u biti sama demokratija na delu – poništavano je stalnim vraćanjem na separatne srpske. 1991). Kao što je u Memorandumu konstatovano da se “mora stvoriti mogućnost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim težnjama i namerama”.

4 To nije potpisan dokument. danes. u njoj su sve nacije ugrožene. Avantgardno sovraštvo in sprava. tj. nijedna odluka. nije legitimna. Alenka Goljevšček. Memorandum je nastao kao kolektivni rad šesnaestočlane komisije koju je izabralo Predsedništvo SANU-a na osnovu jednoglasne odluke Skupštine Akademije. Uredništvo naglašava da Prilozi nisu neki novi nacionalni program već samo prilozi za program čija formulacija prevazilazi kompetencije Revije ili njenih saradnika. a tek u svom drugom delu krizu sveo na srpsko pitanje. Drago Jančar. Odgovor na slovensko narodno vprašanje. Milosavljević. Pravica do samoodločbe slovenskega naroda. jutri. Niko Grafenauer. Moderni kristjan in absurd slovenstva. O vprašanju slovenskega jezika v JLA. niti samo zbog pominjanja Memoranduma u Prilozima (koji uz određena konkretna osporavanja. Potreba da se dokaže samo sopstvena ugroženost nužno je vodila selektivnom prikazivanju zajedničke prošlosti. 5 Tine Hribar.slučajno da se upravo u ovom trenutku pojavljuju publikacije koje proučavaju istoriju slovenačkog nacionalnog programa”. Peter Jambrek. Jugoslavija je ničija država. “tema je ‘vruća’ i sporna. ime i prezime. stiče se utisak da su Prilozi nastali sa namerom da slovenačka intelektualna elita neposredno odgovori autorima Memoranduma. Prilozi po prirodi zbira autorskih tekstova i neistovetnih viđenja “nacionalnog interesa”. Janez Jerovšek. Slovenci in intergeneracijska socialna politika. svaki prilog (i zahtev koji je u njemu sadržan) ima autora. France Bučar. što dokazuju nastojanja u drugim nacionalnim sredinama (Memorandum SANU-a). što ima neuporedivo veću težinu od individualnih priloga pojedinaca (ma koliko njihov lični ugled bio veliki). uglavnom su značile isto – osporavanje postojeće Jugoslavije kao države koja ne zadovoljava. maj 1985. Veljko Rus. ne sadržinske. Detaljnije u prilogu O. Slovenski eksil. U ovom segmentu dolazi se i do osnovne. Nekaj iracionalnih razsežnosti. dok zastupa “legitimni srpski nacionalizam” ima podršku autora Priloga). Tačke prepoznavanja sa istim ili različitim predznakom su sledeće: Kraljevina Jugoslavija. nego zbog sadržinske sličnosti i kompatibilnosti. Oba teksta rezultat su rada po šesnaest autora. posebno budućnosti jugoslovenske države. Slovenska univerza včeraj. Civilna družba pod slovenskim socializmom. Prilozi se gotovo u celini osvrću na slovenačko pitanje sa neznatnim vraćanjem na jugoslovensku krizu kao motiv za iznošenje svog programa. Oblike slovenskega samomora. pa Priloga). Objavljeni su u tematskom broju časopisa. Prilozi su formulisani sa manje ambicija. niti je zadovoljavala srpske i slovenačke interese. Politični sistem civilne družbe. Ne samo zbog hronološkog sleda (prvo objavljivanje Memoranduma. Ivan Urbančič. Arhaičnost: civilnost. i stroge (mada uglavnom paušalne) kritike ‘nacionalista’”. i mada često sa različitim predznakom. Oba teksta su nekoherentna – Memorandum zato što je imao ambiciju i da objektivno analizira jugoslovensku krizu ali i da dokaže ugroženost samo srpske nacije. ustavno rešenje na kojem se bazira. Slovenska državnost. Pravna ureditev položaja Slovencev kot naroda. Gregor Tomc. načelno. Dimitrij Rupel. tj. Iste tačke su izvedene i u jednom i u drugom tekstu kao uporište za potvrdu sopstvene ugroženosti. Ovo je prvi zaključak do kojeg se dolazi paralelnim čitanjem Memoranduma i Priloga. isticanju onih tačaka u kojima se lakše Skupština SANU-a. “Upotreba autoriteta nauke”. Jugoslovanska “nacionalistična kriza” in Slovenci v perspektivi konca nacije.5 Za razliku od Memoranduma koji je započet s ambicijom da osvetli sve strane višedimenzionalne krize jugoslovenskog društva. Kako kažu. Marjan Rožanc. Spomenka Hribar. a broj akademika angažovanih na njegovom uobličavanju popeo se na dvadeset tri. Memorandum je nastao u najznačajnijoj i najuglednijoj srpskoj nacionalnoj instituciji. Veljko Namorš. Jože Pučnik. Jože Snoj. 4 . 23. nego formalne razlike između Memoranduma i Priloga.

za razliku od većnika nekih drugih republika koji su došli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe imali nacionalne i političke organizacije sa izgrađenim stavovima i programima. “najviše ‘zasluga’ je imala srpska vojna klika. bez kasnijeg iskustva NOB-a i masovne narodne podrške (pri tom sporno interpretirana).. Konstatuje se da slovenački narod nikada nije prihvatio samostalnu odluku da se uključi u Kraljevinu SHS i da takva odluka nije ni mogla biti doneta “u okolnostima tuđe vojne okupacije”. U centralnu blagajnu iz Slovenije je odlazilo više nego što se vraćalo. što su bili “defanzivni”. Srpski komunisti (po Memorandumu) krivi su zato što su “kapitulirali”. I za autore Memoranduma i za autore Priloga legitimnost odluka AVNOJ-a iz 1943. zavisne partije. “Domaći” komunisti su zbog svoje slabosti saodgovorni za ugroženost vlastitih nacija.pronalazi potvrda zastupanih teza.) Strategija Kominterne (..6 Ideologija jedne marginalne.” 6 . a zbog svog “sledbeništva”. AVNOJ. naprotiv.. Po Memorandumu. ali. tako. srednjoj i južnoj Evropi moraju osloniti na nacionalne pokrete. bila je sporna. u skladu sa njihovom osnovnom intencijom da ih ostali narodi u Jugoslaviji i njihova sudbina ne zanimaju. Po Memorandumu.. zbog čijeg je ‘junaštva’ okupacija trajala dve godine duže. a ne samo na postojeće uređenje. čak i u pretkomunističkom periodu... Ova primedba ne bi imala smisla da se istovremeno u ovom dokumentu ne ide duboko u prošlost kad se objašnjava odnos komunista prema nacionalnom pitanju i traže argumenti za njihovo antisrpstvo... Prilozi se. a ne klasnog jedinstva. AVNOJ je bio legitiman kada su drugi u pitanju: “Za II zasedanje AVNOJ-a većnici su birani iz srpskih vojnih jedinica i članova Vrhovnog štaba koji su se zatekli na teritoriji BiH. ali je glavna odgovornost na nadređenim saveznim institucijama.” Tako su se Srbi “bez prethodnih priprema i podrške svojih političkih organizacija našli u položaju da u ratnim uslovima prihvate rešenja koja su otvarala široke mogućnosti za njihovo razbijanje”. Memorandum se..) izvedena je iz ocene da se (.” (France Bučar). centralizovana je vojska.. zato što su u njima dominirali Hrvati i Slovenci. slovenački narod je postavljen u političko uređenje prema kome mu do sada nije bila data mogućnost da o njemu na slobodnim izborima izrazi svoju volju” (Bučar).. zato što su odgovorni za “najteži poraz u oslobodilačkim borbama od 1804. s obzirom na osnovnu intenciju da dokaže ugroženost samo srpske nacije. jer očigledno u njoj pronalaze jače argumente za slovenačku ugroženost. ustavna rešenja i oblik uređenja. više osvrću na Kraljevinu nego na ustrojstvo posleratne federacije. i iz republičkog etatizma te birokratije u odnosu na vlastito slovenačko društvo na drugoj strani” (Ivan Urbančič) ”Čestiti i hrabri oslobodilački napori bosanskohercegovačkih Srba (. makar ovi bili i izrazito antisocijalistički i počivali na ideji nacionalnog.) bili (su) potisnuti u drugi plan doprinosima klasne ideologije čiji su nosioci i tvorci bili austromarksisti kao osvedočeni protivnici nacionalno oslobodilačkih pokreta. Osporavanje komunističke Jugoslavije odnosilo se na njene temelje. Za raspad države 1941. po Prilozima. “okorelog oportunizma”.) komunističke partije u istočnoj. Slovenački komunisti su krivi (po Prilozima) za “političku nemoć slovenačke nacije”... ni u jednoj rečenici ne osvrće na međunacionalne odnose u Kraljevini niti na njeno formiranje. nelegitimnost vide samo za Slovence: “Gledano samo sa strogo pravnog vidika. poteže se kao jači argument za stanje međunacionalnih odnosa od dvadesetogodišnjeg ustrojstva Kraljevine Jugoslavije i njegovog neposrednog praktičnopolitičkog dejstva na stanje tih istih odnosa. prosveta.. do 1941”. i to s vidika prirodnog prava. koja izvire iz “oportunizma slovenačke političke birokratije u odnosu na etatističku dominantnu saveznu državu na jednoj. a “čitava državna uprava predstavljala je i zastupala interese srpske čaršije”. I pojedini autori Priloga osvrću se na “nelegitimnost” odluka AVNOJ-a. zato što su zastupale “jugoslovenski nacionalizam”. (.

u Titu i Kardelju.. Zahvaljujući političkom položaju svojih lidera u centrima političke moći one su i pre i posle šezdesetih godina imale inicijativu u svim pitanjima političkog i privrednog sistema.) Kod mnogih Slovenaca budi se želja da se Slovenci po oslobođenju ispod tuđih nacija konačno osamostale u odnosu na srodne narode” (Tine Hribar). nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio. FNRJ ili SFRJ. Odnos manjeg naroda prema drugim. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. bogatijim izvor je teškoća Slovenaca u Jugoslaviji. nekim jezicima je u Jugoslaviji obezbeđen status prvorazrednih. Slovenci treba da se zapitaju “ko smo? kuda idemo?” i da oblikuju nacionalni program (Spomenka Hribar). u Kominterni. Po Memorandumu “uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda... Po Memorandumu. DFJ. Po svojoj meri i potrebama one su krojile društveno i ekonomsko uređenje Jugoslavije.).Jugoslavija je država koja ne zadovoljava interese Srba i Slovenaca. moćnijim. Ređajući dokaze opšte ugroženosti Srbije i srpskog naroda u Jugoslaviji. pre svega imamo neotuđivo pravo biti i ostati različiti.) Ukoliko računa sa svojom budućnošću u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta. dokle to hoćemo” (Jože Pučnik). većim. a “međurepublički sporovi su specifični učinci nadređenog i dirigovanog političkog sistema i njegove birokratije” (Urbančič). da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese. većina autora ili negira (Urbančič) ili ne obeležava eksplicitno nijednu jugoslovensku naciju kao hegemona. odnosno slovenačkog naroda. različiti smo. Za prve – to je država u kojoj su ugroženi... Prilozi u svom najvećem delu (izuzetak Bučar) uzroke uglavnom traže u političkom sistemu i ustrojstvu jugoslovenske države..8 Naprotiv. “Ukratko. nacionalizam izvire iz političkog sistema. ”Dve najrazvijenije republike koje su ovim Ustavom ostvarile svoje nacionalne programe nastupaju danas kao uporni branioci postojećeg sistema. Nikada nije bila domovina. da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom biću.” 8 ”Iz naznačenog faktičkog nadređenog i dominantnog položaja političkog sistema i političke birokratije proizveden je učinak državnog nacionalističkog unitarizma (koji u današnjem jugoslovenskom sistemu izvorno nije ni srpski niti hrvatski) (. Država iz koje su otišli (Slovenci u egzilu) nikad se nije zvala Slovenija” (Drago Jančar). njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Zbog prevlasti srpskohrvatskog jezika stvara se izgled da je nosilac unitarističkog nacionalizma srpski narod kao najbrojniji. (.). srpski narod mora dobiti mogućnost da ponovo nađe sebe i postane istorijski subjekt. pa bilo nam pravo ili ne. imamo državu koja je izraz prisile. drugima drugorazrednih jezika – “slovenački je u Jugoslaviji drugorazredni jezik” /Dimitrij Rupel/. dakle za nas transcendirajuće države. 7 .7 Iako gotovo svi autori Priloga polaze od neravnopravnosti slovenačkog jezika (jednosmeran bilingvizam Slovenaca “objektivno ih potiskuje u položaj jugoslovenske nacionalne manjine što vodi postupnoj denacionalizaciji” /Urbančič/.. balistima i neofašistima na Kosovu. (. Jugoslavijom dominiraju Hrvatska i Slovenija. da dođe do savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim će se nadahnjivati sadašnje i buduće generacije”. Kraljevina Jugoslavija. Memorandum uzroke svih nevolja u prošlosti i sadašnjosti pronalazi u drugima – u austromarksističkoj klasnoj ideologiji. Tom viđenju mnogi nasedaju a potkrepljuju ga i neke istorijske reminiscencije pa se često meša sa srpskim nacionalizmom” (Urbančič). države koje nisu bile naše. Ugroženost slovenačke nacije proističe iz “veštačkog (sintetičkog) nacionalnog jugoslovenstva” (Urbančič). ta država nije bila nikad u celini identična s domovinom ili narodom. “Pa nek se ta država zvala Austrougarska. neravnopravni. slovenačkim i hrvatskim komunistima. za druge – to je tuđa država. Po Prilozima.. osporeni. Hrvatskoj i Sloveniji. u antisrpskoj koaliciji svih u Jugoslaviji. Ko dominira Jugoslavijom? Suštinska razlika između Memoranduma i Priloga prepoznaje se u njihovom odnosu prema uzrocima i inspiratorima “ugroženosti” srpskog. “pošto smo do sada poznavali samo tuđe države.

“Nadređena sjedinjujuća sila sada izlazi iz savezne dominirajuće države.) ne živimo na račun drugih. Po Memorandumu. jer im Ustav iz 1974. Iako i Memorandum i Prilozi traže definisanje nacionalnih programa.. Ustav je omogućio “afirmaciju republičke i pokrajinske državnosti uz istovremeno iščezavanje izvornih.) Unitarno nacionalističko ‘jugoslovenstvo’ javlja se nasuprot ‘narodima’ koje sjedinjuje svojom političkom moći u jednoj državi”. (. Iako i Memorandum i Prilozi polaze od novih odnosa koje je ustanovio Ustav 1974. “imamo za to dovoljno snage (.) Njegovi koreni nalaze se u ideologiji Kominterne i nacionalne politike KPJ pre rata.. “Osnovni uzrok višedimenzionalne krize leži u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu. U skladu sa svojim kontroverznim negiranjem AVNOJ-a kao temelja razbijanja Srba. što proizvodi deprivilegovanost razvijenih u državi” (Urbančič). Statistika pokazuje da Slovenija. “i pored federativnog republičkog ustrojstva Jugoslavije i pored tvrdnji o značaju Ustava iz 1974. Ta pozitivna ideja je ostala neuspešna. Zato je “problematično i neprecizno tvrditi da su republičko-pokrajinski posebni interesi i nesaglasnosti među njima izraz izvornog nacionalizma ili da se neposredno prenose u njihove ‘separatističke’ nacionalizme” (Urbančič). Obostrani interes upućuje dva tipa područja na koaliciju radi održanja postojećeg stanja u kome zadovoljavaju svoje interese na račun Srbije. Naprotiv.). a istovremenim pragmatičnim pozivanjem na njega u zahtevu za formulisanje srpskog nacionalnog programa. Nasuprot kritici Memoranduma da Ustav utvrđuje konfederaciju. Slovenci su u stanju da budu samostalni nacionalni sistem moći.. jer se uplašila sama sebe i završila u kompromisu” (Bučar).. prevlast jednog ili drugog principa u Jugoslaviji viđena je dijametralno suprotno. koji otvoreno idu za svojim zahtevima. Sa tri razvijena područja to nije bio slučaj (. “Istinske žrtve za razvoj tri nerazvijene republike i SAP Kosovo podnela je samo ona. tj. različito ocenjuju i prevlast jednog nad drugim principom. a ne iz priznate autonomne volje tih republičkih i pokrajinskih ‘naroda’.. “Značajan primer polovične političke reforme bio je znatno pojačan status republika i povećanje njihove političke samostalnosti. daje 15-17% svih sredstava saveznog budžeta za ‘razvoj nerazvijenih’. ne daje pravo do otcepljenja” (Urbančič). (. zbog razlika u otvorenosti zahteva koje postavljaju. plaćajući pomoć drugom sopstvenim zaostajanjem. U postojećim etatističkim okolnostima u jugoslovenskom realsocijalističkom sistemu ta se naša nacionalna prednost pretvara u našu nacionalnu katastrofu. Slovenija mora čak da ‘pomaže’ nerazvijene republike.. I pored toga što je svojim doprinosom pomogla razvoj nerazvijenim područjima i olakšala teret razvijenim. koja ima približno 8% stanovništva države. savezna država uspostavlja svoju supremaciju tako što politički homogenizira društvo”. za razbijanje jedinstva države.. tvrdi se da je prednost klasnog nad nacionalnim ono što se “iskazuje kao negacija autonomije ‘partikularno’ nacionalnog. Fond za razvoj nerazvijenih na isti način je ugrožavao i jedne i druge. u Prilozima. Po Memorandumu. jedan od osnovnih uzroka zaostajanja srpske privrede bio je doprinos koji je morala da daje Fondu federacije za nedovoljno razvijena područja. iz političkog sistema. Srbija za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih.” Po autorima Priloga.Ustav 1974. . koordinirajućih funkcija federacije” čime su “ostvarene (su) široke mogućnosti zadovoljavanja pojedinačnih interesa na teret opštih”. u Prilozima se osporavaju kompetencije koje su date “republičkim i pokrajinskim narodima”. Nacionalno – klasno. Memorandum svoje nezadovoljstvo postojećom Jugoslavijom vidi u činjenici da je “nacionalno nadvladalo klasno”. među njima nema saglasnosti o stepenu konfederalizacije sistema..” Naprotiv. Po autorima Priloga.

. Solidarnost. po Memorandumu.. “zabrinutost” Memoranduma nad sudbinom ostalih naroda. uz punu afirmaciju građanskih i ljudskih prava (.Individualno-univerzalno ili: gde je država na relaciji pojedinac-etnos-demokratija? Ljudska prava su na prvi pogled polazna tačka u oba predloška nacionalnih programa. to je njihov problem i njihova odluka.. koja je etnički homogena i čije “izražavanje nacionalnih aspiracija ima visok stepen legitimnosti” (Gregor Tomc).” Odgovor na ovakvo stanje. Međutim. s tom razlikom što su. nije nacionalistički zahtev” (Tine Hribar). U zahtevu za uspostavljanje punog nacionalnog integriteta srpskog naroda bez obzira na republičke granice i definisanje srpskog nacionalnog programa za nadahnjivanje svih generacija. “Slovenački nacionalni program mora se temeljiti na autonomnosti osobe” (Spomenka Hribar). nacije.. Pored toga strah nas je državnosti. “izložen preteškim iskušenjima da to ne bi ostavilo duboke tragove u duhovnom stanju”.. priroda ovih tekstova ograničila je ljudska i individualna prava na nacionalna. potpuno se zanemaruju tako shvaćeni “nacionalni interesi” i eventualne slične “težnje” ostalih jugoslovenskih naroda.”. treba se osloboditi one ideologije koja u prvi plan stavlja nacionalnost i teritorijalnost. Otcepljenje. nacionalna optika zamaglila je i pitanje elementarne solidarnosti. ali uz svest o povoljnijem položaju Slovenije. “Trezno i smišljeno moramo razotkrivati mitove slovenstva. tj. zajedničke istorije (koje nikad nije bilo). Na. intelektualno i politički razoružan”. i za tu “činjenicu” krivi drugi. ili. Po Prilozima: “želja da čovek kao pripadnik naroda sam postavlja zakone preko naroda kao subjekta. a jedino on nije rešio nacionalno pitanje”. jeste “stvoriti mogućnost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim težnjama i namerama. lokalni. Na isti način. po Memorandumu.. jer ona implicira potpunu samobitnost i samoodgovornost (. nikako to nije slovenački problem” (Pučnik). Jedina tema koja se u Memorandumu samo naslućuje u njegovom zahtevu za “uspostavljanje punog nacionalnog integriteta srpskog naroda nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio”.”. I dok je ova identifikacija (ljudskih kao etničkih prava) u Memorandumu prikrivena. regionalni i nacionalni egoizam. pojedini delovi Priloga otvoreno odriču svako zanimanje za njihovu sudbinu. “Autonomnost Slovenije kao nacije-države u odnosu na druge države mora se nužno dopuniti ličnom autonomijom svakog pojedinog Slovenca” (Alenka Goljevšček).) brinuti se pre svega za interes slovenačkog naroda” (Jože Pučnik). Frustracije.. Po Memorandumu: “da bi se mogle sprovesti neophodne promene. u jednoj rečenici iskazanu. to je pravo nacija na . Dok u savremenom civilizovanom društvu jačaju integracijske funkcije. koja se ogleda u pravu da se izjasne o svojim namerama u odnosu na Jugoslaviju. Ako je geslo “bratstvo-jedinstvo” odbačeno kao ideološka komunistička zabluda. Bojimo se vlastite suverenosti. njemu je “nametnuto osećanje istorijske krivice. “depresivno stanje srpskog naroda. zajedničke sudbine (koja će možda tek doći). jer se bojimo i same predstave o državi” (Tine Hribar)... konkretnije. a koja je bila osnov svih Priloga. “Kako će ostali narodi i narodnosti urediti svoje međusobne odnose. zajedničkog prolivanja krvi (koja se proliva prokleto individualno kao što je individualno svako življenje) (. Srpski narod. I Srbi i Slovenci bili su postojećom državom frustrirani narodi. on je “pod nametnutim kompleksom krivice.. nosi pola veka “pečat i opterećenje da je bio tamničar drugim jugoslovenskim narodima”. u Prilozima je ona eksplicitna.). na etnička prava.. a Srbija bi se u tom slučaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Slovenci i na individualnoj i na kolektivnoj ravni imaju: “nasleđeni strah koji uzrokuje da na neke reči reagujemo traumatično. u Prilozima se traži samostalnost i suverenost Slovenije bez primetnijeg interesa za sudbinu ostalih jugoslovenskih naroda. po Memorandumu. dok po Prilozima ona proističe iz unutrašnjoslovenačkih motiva. odnosno uslovila mogućnost ostvarenja građanskih prava primarnim ostvarenjem izdvojenih etničkih prava. Po Prilozima.) u našem političkom sistemu jačaju dezintegracione sile. jugoslovenstva.. da oblikuje nacionalne institucije.

1987).. postati samostalna država ili se izboriti za neki drugi oblik sekundarnog je i terminološkog značaja. porazom komunista na izborima 1990. U svom drugom delu. U svom prvom delu – demokratski integrativni federalizam i odbacivanje zakulisne kombinatorike “samozvanih zaštitnika posebnih nacionalnih interesa”. Šta raditi sa Jugoslavijom? Memorandum je za Jugoslaviju ponudio dva uzajamno isključujuća predloga. moralne i intelektualne podrške svim zahtevima koje je on postavljao. “Ako konstatujemo da Jugoslavija kao unitarna država nije moguća (. Ova razlika posebno je vidljiva u sasvim eksplicitnim i isključivim zahtevima za samostalnost od 1990. potvrdili su imenovanje glavnog i odgovornog urednika Borisa Novaka. Milosavljević “Upotreba autoriteta nauke”. moraju se dogoditi velike promene. ‘Jugoslovenarstvo’9 koje se proklamuje kao bratstvo (.. O stavu srpskih intelektualaca detaljnije u prilogu O. a uspostavljanjem novih u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini). završen obračun u političkim strukturama i ostvarena saglasnost intelektualne i političke elite oko “nacionalnog interesa”. koristeći prilike u Srbiji.. da bi. “Ako Jugoslavija ostane kao zajednica ravnopravnih i suverenih nacija. “Da li će na kraju toga razvoja Slovenija živeti u konfederaciji. 6. njihovi tvorci su se pragmatično još neko vreme pozivali na Jugoslaviju kao okvir u kojem je to moguće ostvariti.11 i do pune saglasnosti politike i inteligencije (koje su u velikoj meri i personalno postale identične) doći će tek pobedom DEMOS-a na izborima 1990... Ono se ocenjuje kao neotuđivo. a koja je srazmerna ”Jugosloven. 1987. i da se sačuva rubrika “Prilozi za slovenački nacionalni program”. Slovenački intelektualci su. Tome se suprotstavio Jože Smole ističući da je neprihvatljiv “kontinuitet koji znači potkopavanje tekovina socijalističke revolucije i ustavnog uređenja” (P. koja je izdavač Nove Revije. do potpunog korišćenja tog prava.10 Ostvarenje prvog videlo se u menjanju unutrašnjih granica (brisanjem u samoj Srbiji. osim Jožeta Smolea. kakve slovenačka komunistička vlast prethodno nije otvoreno postavljala. Slovenačka komunistička vlast suprotstavljala se zahtevima svoje nacionalne intelektualne elite. a srpski narod svoj nacionalni program.).otcepljenje.. kao pravo koje “spada u samu bit subjektivne samobitnosti”. Do sada je propadala upravo zato što je bila veštačka i bez stvarne podloge” (Bučar). postavio je zahtev da Srbija definiše svoje nacionalne interese. U oba primera je bila do sada veštačka konstrukcija. Zahteva se ustavno ozakonjenje ovog prava jer “kod nas se potpuno potcenjuje pozitivni nacionalnopsihološki učinak ustavnog ozakonjenja takve mogućnosti” (Urbančič). proširili svoj uticaj u slovenačkoj javnosti. ako se u punoj meri poštuje i u praksi ostvaruje naše neotuđivo pravo narodne suverenosti i državnosti” (Pučnik). 1981)... Kao uslov za svoje imenovanje on je tražio da se nastavi kontinuitet rada uredništva. Mada su nacionalni interesi (definisani kao “svi Srbi u jednoj državi” i “samostalna Slovenija”) isključivali opstanak postojeće države.. U narednim godinama srpski intelektualci su prepoznali svoj nacionalni (“demokratski”) zadatak u stavljanju u službu političkom režimu i pružanju stručne. Umesto jugoslovenstva treba priznati pravo na samoopredeljenje “jer samo uz svest o tom pravu moguće je uspostaviti suverene odnose na međunacionalnoj ravni” (Spomenka Hribar).04. “ne može se ničim nadomestiti i nikada ne zastareva” (Tine Hribar). a drugog u stvarnoj konfederalizaciji (slovenačka vojska. jugovrana” (J. Ako je u Srbiji već na VIII sednici CK SKS-a. koji će pre ili kasnije postati i osnova političke akcije (u Srbiji već krajem 1987. u Sloveniji početkom 1989) proizaći će dominantan i opšte usvojen obrazac “nacionalnog interesa” Srba. 9 10 . u Sloveniji se to desilo znatno kasnije. svi članovi Izdavačkog saveta Cankarjeve založbe. Iz ovakvog nacionalno-ideološkog temelja udarenog i obznanjenog 1986/87.. godine.) i ozakonjenom pravu na otcepljenje. jezik. Memorandum i Prilozi za slovenački nacionalni program bili su tek prvi korak u njihovom uobličavanju.) jasno sledi da Jugoslavija nije moguća ni kao federativna država jer je federalizam samo oblik unitarne države (. jugoslovenar – pristalica integralnog jugoslovenstva. Prilozi su u ovom delu najmanje složni i kreću se od zahteva za promene unutar Jugoslavije uz ozakonjenje prava na otcepljenje. 11 Prema izveštaču Politike. Jurančič. uglavnom sami predstavljali novu politiku.) mora odstupiti kao princip našeg suživota” (Spomenka Hribar). odnosno Slovenaca.

Kao još neeksponiran funkcioner Stambolićeve garniture političara. vanredno stanje na Kosovu. zaustavljanje “poslednjeg egzodusa na tlu Evrope”. svojim unapred osiguranim pobedama protiv “neprijatelja”. “pravdu”. tvrdeći da “hladna glava.. dok je slovenački zahtev za samostalnost u konfederalnoj Jugoslaviji samo potvrdio legitimnost srpskih zahteva za nacionalnu “treću Jugoslaviju”. ali se i koristio prilikom da definiše svoju poziciju. jasno odvojena. gde je započeo njegov uspon i izdvajanje. u periodu 1986-1989. BiH. objavljivanje Memoranduma 1986.. delo. svesrdno podržane i promovisane od intelektualne. Ideologija kao materijalna sila Tokom 80-ih godina kosovski problem i ustavna rešenja. oružanim bitkama. Milošević se još zadržavao na uopštenoj socijalnoj terminologiji. objavljena 1989. Slobodan Milošević se 1986. Tačno je predviđao: “srpski nacionalisti bi najveću štetu srpskom narodu naneli danas onim što mu. već 1987.. “Rasplet” jugoslovenske krize. kao što se danas vidi. nacionalizma i konzervatizma” (145). je tvrdio da samo “obrazovani i gnevni mogu da pomaknu stvari s mesta”. praktično izolira” (172). u rešavanju jugoslovenske krize zalagao za “otklanjanje nedoslednosti u ustavnom položaju Srbije” (nav. kada se zalagao za “hrabrost i odlučnost”. Od tog trenutka kosovski problem eksponiran je samo kao prvi korak u rešavanju srpskog pitanja koje se zatim otvaralo u Vojvodini. samovoljnim definisanjem “šta dolazi” a šta “ne dolazi u obzir”. nude da se netrpeljivošću i sumnjom u druge. “bratstvo i jedinstvo”. popularisana u Srbiji kao “biblija” novog pokreta srpstva. najbolje ilustruje zahteve srpske političke elite. “dostojanstvo”. godine. tražeći razdvajanje “snaga socijalizma. U Kosovu Polju. Hrvatskoj. započet. po autorovoj tvrdnji. Knjiga Godine raspleta Slobodana Miloševića. namenjen “drugoj” strani. Govor Slobodana Miloševića uvek je imao dva. Međutim. jer je podržao relativizaciju pojma “Jugoslavija”. aprila 1987. Sve tačke nezadovoljstva Jugoslavijom koje su 1986/87. rešavanje pitanja Kosova. a njegovi dosadašnji učinci su: raspad Jugoslavije. Prvim se zalagao za “ravnopravnost”. “reforme”. bili su prvorazredna politička pitanja u Jugoslaviji. autor navodi tri razloga koja su ga motivisala za njeno “pisanje” (u pitanju su govori održani 1986-89. neargumentovanim i nestatutarnim načinom rešavanja spornih pitanja. posebno pitanje pokrajinske autonomije. nije zaustavila nego podstakla silovanja. bratstva i jedinstva i progresa” od snaga “separatizma. novi i po jugoslovenske narode dosad najteži egzodus na tlu Evrope. obznanile srpska i slovenačka intelektualna elita u svojim zahtevima za određivanje izdvojenih nacionalnih interesa naći će svoje mesto 1990.” (160). sadržinska nivoa. . Za razliku od 1986.. poniženje. sasvim u duhu umerene terminologije tadašnje srpske vlasti. još nije okončan (1996). dali su potpuno nov pravac i ritam njihovog razrešenja. a svoju buduću politiku definisao u suprotstavljanju apelima za “hladnom glavom”.. Gornji. i u hrvatskim pretenzijama. Drugim je pretio – gnevom i vrelom glavom svojih sledbenika. i Priloga za slovenački nacionalni program 1987.. Već u predgovoru. prihvatljiv sluhu masa koje su ga sledile.razlikama u načinu rešavanja kosovskog pitanja u Srbiji pre i posle VIII sednice 1987. raznim povodima): borba za ravnopravnost Srbije u jugoslovenskoj federaciji. kao navodno najbolje. 120). iseljavanje. i donji.

izgovorene pošto su rukovodstva Kosova i Vojvodine. i upravo su tako u ostalim delovima Jugoslavije i shvaćene.Rešivši probleme u samoj Srbiji. zamenio isključivo govorom o Jugoslaviji i promenama u njoj. Identifikujući svoju vlast i zahtev za “promenama” sa voljom građana Jugoslavije i demagoški izdvajajući srpsko od ostalih jugoslovenskih rukovodstava (nosilaca birokratizma. kosovskog (novembar 1988). “odlučne”. a protiv “neka rukovodstva”. Milošević je podigao strukturu kojom je rukovodio (srpsku vlast) na nivo jedine prave. Za “promene” su. mogle su da znače samo jedno.. U 1988. a tih dana i Crne Gore smenjena. “koji mnoge odgovore znaju i koji jedva čekaju da ih daju” (227). “smicalice”... onu koja koristi “zamke”. on je kao primarni zahtev postavio njihovu smenu – “svim jugoslovenskim narodima je neophodna reforma u društvu (. po njemu. pozivi na oružje. Politička zbivanja u Srbiji vrlo brzo su prerasla probleme koji su ih izazvali. potpun haos u političkom sistemu. a onda i crnogorskog rukovodstva (januar 1989). Čak i da je njegova ocena ostalih rukovodstava bila potpuno tačna i da su građani drugih republika njima bili potpuno nezadovoljni – zbivanja u Srbiji.). Ako je Milošević. zatim vojvođanskog (oktobar 1988). Dotadašnji govor koji se uglavnom odnosio na Srbiju. “intrige” (333). nacionalizma. i poverovao da će ga na isti način dočekati u celoj Jugoslaviji. za instrument narodne volje. obeležavajući je i kao “neprijatelja srpskog naroda”.). Ko će koga Okosnicu sukoba u Jugoslaviji Milošević je video u zahtevu za “promenama” i suprotstavljanju njima. kadrovske promene u svim sredinama i na svim nivoima. masovni mitinzi. “lukavstva”. Milošević je uglavnom razmatrao tri teze: (1) Ko je u sukobu u Jugoslaviji. to je bio samo rezultat sužene vizure iz koje je posmatrao zbivanja i pogrešne identifikacije sa Titom čiju harizmu nije imao. na kraju. (2) Šta “žele mase” u Srbiji i (3) Šta “dolazi u obzir” u budućem uređenju jugoslovenske države. koja može da reši jugoslovensku krizu. Milošević je proglasio srpsku vlast za sam otelovljeni narod. nacionalističke parole. od radnih organizacija do federacije” (323). . i pobeda nacionalnih i nacionalističkih stranaka na višestranačkim izborima 1990.. Milošević je 1988. Ove reči iz januara 1989. opijen podrškom u Srbiji. nacionalistička kampanja sa svakodnevnom proizvodnjom novih srpskih neprijatelja – u drugim delovima Jugoslavije proizvodila su samo strah i otpor. Definišući političku elitu van Srbije kao nenarodnu. članstvo SK-a i “većina jugoslovenskih građana”. autentične političke elite u Jugoslaviji. uobličavanje nacionalnih programa i. Identifikujući “rasplet” krize sa smenom jugoslovenskih republičkih i saveznih rukovodilaca i istovremeno izdvajajući srpsko rukovodstvo kao “poštene i u ličnom životu skromne ljude”. Ali osnovni uslov za njeno izvođenje su tzv. rušenjem Stambolićeve grupe (septembar 1987). Milošević je stupio na jugoslovensku političku pozornicu. kao “obrazovane”. poraz komunista kao nesposobnih da se suprotstave srpskom nacionalizmu. Rat je bio neposredna posledica ovakvog “raspleta”. zahtevi za hapšenja. Rezultat toga bila je nacionalna homogenizacija ostalih jugoslovenskih nacija. a to znači i nacionalnu homogenizaciju i okupljanje oko onih grupa (kasnije partija) u kojima se prepoznavala sposobnost za suprotstavljanje srpskom nacionalizmu.

Milošević je izazvao direktno sukobljavanje sa drugim republičkim rukovodstvima. Iako se verbalno zalagao za federaciju.. za ravnopravnost Srbije sa drugim republikama. postavljajući bespogovorno i tvrdo zahteve za Jugoslaviju kakvu on želi. ravnopravnost. dakle. “Vizija” Prelazeći sa govora o Srbiji na odlučan govor o Jugoslaviji.. “radnička klasa”.. za bratstvo-jedinstvo. Istovremeno je obilno koristio dotad najviše osporavana rešenja “konfederalnog” Ustava iz 1974. onda je to kontrarevolucija. drugima jednonacionalni karakter. na dnevnom redu je istorija” (244). “Sve zavisi od toga za šta se mase zalažu. njeni nosioci su pripadnici samo jedne nacionalnosti” (260). odbacujući krajnosti unitarizma i konfederalizma. za socijalistički sistem. tj. U ovom slučaju. i demokratsku – dakle sa pojmovima “narod”. institucionalno i vaninstitucionalno. populistički i elitistički. Milošević je definisao i “šta mase žele”. socijalizam. prekid svih odnosa sa Slovenijom. ravnopravno. proglašavanjem tih okupljanja za jednonacionalna”). “ako ima nešto jednonacionalno. on je prešao sa “mangupa iz naših redova” koji treba “da odu i zato što su nas krali i zato što su nas brukali” (225). upravo po pitanju predstavljenosti pokrajina u federaciji. po proceni oficijelnih medija. mala i velika lukavstva. niti da nepravdu podnosi” (255) – već septembra iste godine prešao je na nacionalnu terminologiju. koje “ne dolaze u obzir” (“ni centralizovana birokratska država ni konfederacija”. ali u svakom slučaju tako da je jasno da se radi o politici za Jugoslaviju. ali tada već i “protiv nekih sadašnjih rukovodstava” (268). Milošević još uvek koristio socijalnu terminologiju – “što se radničke klase Srbije tiče. zalažu se za jedinstvenu Jugoslaviju. Mešajući socijalnu i nacionalnu terminologiju. ona je upravo ovih dana pokazala dovoljno jasno i dovoljno odlučno da u pogledu Kosova neće niti da ustupke pravi. i socijalnu. praktično je osporavao postojeću federaciju i na političkom (faktičko ukidanje pokrajina. Milošević je lako prešao sa borbe protiv “birokratizovanih rukovodstava” na borbu protiv “neprijatelja naroda”. za borbu protiv kontrarevolucije na Kosovu. argumentovano i neargumentovano. za pravedan i dostojanstven život svih ljudi u Jugoslaviji” (260). Rešenje će doneti politika za koju se opredelila većina naroda ove zemlje.) i na ekonomskom planu (ekonomska blokada Slovenije. intrige i smicalice. izjednačavajući je sa čitavim konglomeratom drugih pojmova kojima je trebalo da zadovolji sve ideologije koje je u tom trenutku zastupao – i nacionalnu. kojima od njih bi da se oduzme pravo na nacionalnost. Proglašavajući da “na dnevnom redu nije diskusija. Oktobra 1988. njene sitne i krupne zamke. Ocenu da su okupljanja u Srbiji jednonacionalna osporavao je argumentom da se na njima okupljaju Srbi i Crnogorci (“pitanje se postavlja. Milošević je tvrdio – . prvima je davao višenacionalni. brojnijeg u federaciji i republikama: “Ali to rešenje neće doneti procedura. na ulici i unutra. Dajući pojmu “ulica” pozitivnu konotaciju. na “bitku za slobodu” koju “ovaj narod dobija”. 190) i tražio jačanje jedinstvenih funkcija federacije. upad u monetarni sistem Jugoslavije.“Želje masa” Dok je jula 1988. Nasuprot ovome. čime se natezala legitimnost njihovih zahteva kao “opštejugoslovenskih”. Dodatni argument pronalazio je u oceni da su na skupovima u Vojvodini prisutni “pripadnici svih nacija i narodnosti”. na Ušću. ali su predstavnici pokrajina u Predsedništvu SFRJ i saveznoj skupštini zadržani.). ovacijama milionskog auditorijuma 1988. “građani” – jasno pretpostavljajući “ulicu” “proceduri”. Ovako argumentovanom tvrdnjom o višenacionalnom karakteru okupljanja. Srbija je postala jedinstvena. u kojoj će se živeti jedinstveno.. mase su se i dalje “zalagale” za jedinstvenu Jugoslaviju. Milošević je otvorio vrata mogućnosti da se sva fundamentalna pitanja jugoslovenske zajednice rešavaju pravom jačeg. bogatije i kulturnije” (333). Praveći razliku između “masovnih okupljanja naroda” u Srbiji i “kontrarevolucije na Kosovu”. statutarno i nestatutarno. Podržan.

parola koje su išle od zaštite Jugoslavije do zahteva za ubijanje pripadnika drugih nacionalnosti. spremi ćebe ćelija te čeka”. “Ako treba mi ćemo svi u borbu za slobodu” (Nikšić). ne damo te bez krvoprolića” (Putinci). mogu se podeliti u nekoliko grupa.1989). “Azeme. razlozi – da se ne “izrodi u nešto drugo” (P.. 1. Ako je Milošević govorio o “jedinstvenoj Jugoslaviji”. Trpinje. “Ne damo te zemljo Obilića. a sve su proisticale i pratile zahteve politike diktirane od režima u Beogradu.).1990). opet smo u bitkama i pred bitkama. Smole – dole”. SSRN Vukovara.02. Sokobanja (P. Politika je objavila pismo – “Podržavamo vaš odlazak na miting u Titov Vrbas” – Dom ratnih invalida. “Vlasi i Smole vole” (Titovo Užice). 27. “Idemo na Kosovo” (Studentski grad. na Gazimestanu. “Udri vraga ne ostavi mu traga” (Kruševac). “Listaj goro. “Vrhovec. mase su vikale “hoćemo jedinstvenu Jugoslaviju” (Gnjilane). izazivaju samo strah i otpor u ostalim jugoslovenskim republikama. posle sastanka sa Kosovcima odlučeno je da se miting održi (P.1988). 6.1988). 26.) a nema bitke na svetu koju je narod izgubio. Ili će se staviti na čelo naroda i poslušati njegov glas. “Slobo u pomoć” (Novi Sad).1988). bez obzira što se i danas... “Pobićemo baliste. ili će ga odneti vreme” (276). bilo je jasno da ona. “Janeze sram te bilo” (Beograd). Kada je Milošević tražio smenu rukovodstava po jugoslovenskim republikama mase su vikale: “Dole Krunić”. da bi se 1990..08. Sremska Mitrovica posle mitinga odbila da bude domaćin “četrdesetgodišnjice početka izgradnje autoputa Bratstvo-jedinstvo”. “Nećemo apele hoćemo akciju”. zbog svoje masovnosti.. Antialbansko i antislovenačko raspoloženje iskazivano je moralističkim parolama tipa “Majke Albanke volite li svoju decu” (G. Politika se 18. “Slobodan je junačko ime” (Raška). 25. prekid odnosa sa Slovenijom zbog odbijanja mitinga u Ljubljani (P.09. “Slovenci setite se srpske pogače” (Kraljevo). Uz sve želje da se mitingovanja označe kao spontana višenacionalna okupljanja. 12 . svakodnevnog sprovođenja u svim gradovima i varošicama u Srbiji. čulo: “Spremni smo da organizujemo dobrovoljce” (Svetozarevo). robovati više neće”..1988). mada i takve još nisu isključene” (P.1988). ali je bilo i retkih drugih “heroja” – “Nedamo te Kertesu” (Novi Sad). kao “veličanstveni narodni zborovi” i da im se dâ suštinski drugačiji karakter od sličnih zbivanja na Kosovu među Albancima (koja su bila “kontrarevolucionarna” i “jednonacionalna”) ili kasnije. 1990. Sutradan. Cazin otkazao poziv na miting u Belu Palanku (P.11.1989).. već 1988. odgovara da “ne prihvata neformalna masovna okupljanja. narod da im sudi” (Gnjilane).. polemika u štampi o tome da li je Split pogrešio što nije poslao delegaciju na miting u Kragujevac (P. kao i nekada. dakle. Vlasi.1990.11.06. Otpor u drugim sredinama na zbivanja u Srbiji mogao se naslutiti i samo praćenjem beogradske štampe – Predsedništvo OK SSRN Titovog Vrbasa – “ne prihvata se održavanje mitinga” (P... Pretnje su bile sadržane u sledećem tipu parola: “Mi smo armija”. Vlasi. protiv Srbije udružuju njeni neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji (.02. “Kruniću lopove” (Novi Sad). Tu rukovodstvo nema mnogo izbora. pita “da li će u Vukovaru biti održan miting ‘za jedinstvenu Jugoslaviju’”. povodom zahteva četiri srpska sela. oduševljeno podržan još brojnijom masom. cvetaj cveće Crna Gora u boj kreće. napad na nas” (Kruševac). “Poslednje zbogom Krunić. 23. ili se Na sredine u kojima je bilo pokušaja sprečavanja održavanja mitinga vršen je veliki politički i medijski pritisak. “Mi ćemo se boriti” (Peć). podrška srpskoj vlasti uglavnom je personifikovana u Miloševiću: “Živeo CK SKS na čelu sa Slobodanom Miloševićem”. Vrhovec” (Nikšić).08. “Dole Dolanc”... “Dole Matić”. One nisu oružane.. jasno rekao na kakve bitke je mislio – “. “Napad na srpsko rukovodstvo. “Hafner čuvaj prst”. Milanovac). danas. “Dole Vlasi”. 29.12 Mitinzi Parole na mitinzima 1988. u drugim republikama. Pačetin i Bršadin kod Vukovara da se organizuje “miting istine”. 22.09.1988).) samo bi pogoršala relativno stabilnu situaciju” (P. Ocenjujemo da bi okupljanja bila jednonacionalna (. “Srbi autonomaši idite u Hrvatsku i Sloveniju dobićete pokrajinu” (Kraljevo). 10.“pobedićemo. “Dole Kaćuša Jašari” (Gnjilane i dr. Beograd). da bi juna 1989. Bobota. “Izdrži Slobo narod je uz tebe”.08..

onima koji nisu bili spremni za radikalne promene i koji su verovali da se kriza mora rešavati postupno i bez većih lomova (kraj ‘87). ne pomenuvši njihove socijalne probleme. služi da prikrije nepobitnu činjenicu – Jugoslavija jeste razbijena zbog nacionalizma. međusobno ubijanje.tražila vojna uprava na Kosovu. mada danas ovaj stalnom upotrebom pohaban termin više niko ne koristi. a tretirala se upravo tako. cepanje Jugoslavije po nacionalnim šavovima. antikomunizam je bio najverniji saveznik onih kojima je danas tako teško nadenuti ime. ljudi iz komunističke nomenklature ili nacionalisti – sasvim su jalove. a prvi ostvarivani zadatak jeste bilo “čišćenje” osvojenih/oslobođenih teritorija. već od drugih naroda. a izvođenje Slovenije na sud (Niš). “egzodus” ili “evakuaciju” stanovništva u zavisnosti od toga da li je reč o “našima” ili o “njihovima”. samo logičan sled – pobeda nacionalističkih partija na izborima 1990. Jedan takav pokušaj pred Skupštinom Jugoslavije. Sve pripreme raspleta. Dovoljno je bilo da vođe tvrde da je uzrok ekonomske krize i opadanja standarda u nacionalnoj potčinjenosti i razjedinjenosti. I kao i uvek. “Hoćemo Ruse”. Pripisivanje “bauku” – koji odavno ne kruži Evropom – svih zasluga za potonja zbivanja služi kao bezbedno utočište onima koji veruju da nacionalizam može da bude i dobroćudan (naročito ako je naš). a zatim ih raspustio naredbom da se vrate na svoja radna mesta. kad su ga pozvali rakovički radnici tvrdeći da su njihovi zahtevi isključivo socijalne prirode i tražeći plate. Iako je i Milošević u početku pokušavao da okupljanja prikaže kao socijalni bunt. kao uostalom ni parole “Hoćemo oružje”. Tako je parolu “Smrt Šiptarima” naveo sam Milošević u svojoj knjizi kao neprihvatljivu (izveštači Politike nisu je čuli.13 tada su obavljene. pa da nezadovoljne mase složno zatraže oružje umesto većih plata. u većini jugoslovenskih republika. objavljene u Politici. sam Milošević je pretvorio u zahtev za rešavanje nacionalnog pitanja.03. Današnje česte rasprave o tome da li je Slobodan Milošević nacionalista ili komunista koji je “zaigrao na nacionalnu kartu”. početak ‘87). da li su ostale nacionalne vođe “Titovi generali”. dok su se one ekstremne mogle videti i čuti na TV snimcima. Koraci ka raspadu Elementi pripremnih radnji razbijanja jugoslovenske zajednice bili su sledeći: prepoznavanje u nezadovoljstvu Srba sa Kosova glavnog upaljača za opšte nezadovoljstvo srpskog naroda (kraj ‘86.. i opšti genocid. izazvali su rat. 30. Slobodan Milošević je bio u pravu kada je 1989. i oni koji su ga kasnije osporavali iz nacionalističkih pobuda (smatrajući da napušta program ujedinjenog srpstva) u njemu videli komunističkog vođu. u tom temeljno obavljenom poslu. Đogo na Kongresu srpskih intelektualaca u Sarajevu: “Ako čvor ne možete odrešiti. ako se Jugoslavija tretira kao nerazmrsiv čvor. Pokazalo se još jednom da pojava odlučnog nacionalnog vođe podržana od nacionalnih autoriteta lako prevodi socijalno nezadovoljstvo na nacionalni teren.1992). da zla koja se u njegovo ime čine nisu njegov sastavni deo. ne od antikomunista. da li je JNA branila komunizam ili granice velike Srbije.). na njegovim mitinzima samo jednog tipa parola nije bilo – onih socijalne sadržine. nazvao “godinom raspleta”. a kako ti šavovi nigde nisu bili “dobro skrojeni”. Otuda su i zbivanja 1990-1992.. žestoka i unisona propagandna G. Treba imati u vidu da su ovo selektivno birane parole. iako su i oni koji su ga podržavali (verujući da time brane Jugoslaviju). presecite ga” (P. 13 . usmeravanje i manipulsanje tim nezadovoljstvom da se “reši” ne samo pitanje kosovske autonomije već i obračuna sa neistomišljenicima u srpskoj vlasti.

a sa ciljem da se sruši vojvođansko rukovodstvo i ospori vojvođanska autonomija (jesen ‘88). tako da je ubrzo i prestala. faktičkim (Vojvodina) i formalnim (Kosovo) ukidanjem pokrajina u republici.) niti prihvataju da se dalje ponižavaju i da mole Sloveniju da se ne izdvaja iz Jugoslavije i da ne vodi antijugoslovensku. 14 . odlučno odbijanje i zabrana održavanja “mitinga istine” u Ljubljani (decembar ‘89). posebno u Hrvatskoj. a predizborni skupovi. Pripremne radnje 1986-89. Ova činjenica navodi na pretpostavku da se nije očekivalo suprotstavljanje Muslimana “trećoj Jugoslaviji”. a zadržavanjem njihovih kompetencija u federaciji (Predsedništvo SFRJ). Cele novine tog (i narednih) dana preplavljene su napadima na Sloveniju. dobili su sve osobenosti “događanja naroda” samo sa drugim predznakom. ali na nivou nacionalnih homogenizacija oni se reflektuju. početkom ‘90.aktivnost medija sa ciljem da se raspaljivanjem emocija do kraja dovede antialbansko a zatim i antislovenačko raspoloženje (‘88). usvajanje amandmana na republički ustav (septembar ‘89).1989. U tekstu se konstatuje da povodom zabrane održavanja mitinga istine u Sloveniji “narodi Srbije (. antisrpsku i antihumanu politiku”. BiH i Makedoniji u periodu 1986-89. stavljanje do znanja Sloveniji. kosovskih Srba. 15 Politika je 1. Ekonomska blokada bila je samo najotvoreniji vid tog prekida u kome je izmanipulisano stanovništvo u Srbiji dobilo svoju “patriotsku” ulogu (kraj ‘89). započinjanje antihrvatske kampanje (početak ‘89).14 prevlast Srbije u saveznim organima vlasti 1989. i direktno pomažu novoformiranim nacionalističkim strankama u njihovoj pobedi na izborima 1990. može da napusti Jugoslaviju – zvaničnim prekidom svih odnosa. godine. zbivanja na Kosovu i u Srbiji ujedinjuju slovenačku intelektualnu i političku elitu na zboru u Cankarjevom domu (do tada sukobljenu zbog Nove Revije) u podršci Albancima i suprotstavljanju Miloševićevoj politici (početak ‘89). odozgo organizovanih. Zanimljivo je primetiti da antimuslimanska kampanja nije pripremljena – čak je ni afera “Agrokomerc” nije rasplamsala do nivoa prethodne tri. prvenstveno oko isključive upotrebe srpskohrvatskog jezika u njoj i odricanja dužnosti da Slovenci služe vojsku van svoje republike (jun ‘88). učinile su da početkom 1990.. – predizborna kampanja u svim jugoslovenskim republikama koja je izbacila na površinu nacionalističke partije. uz antialbansku i antislovenačku kampanju. masovnih mitinga u Vojvodini u organizaciji. a odnosi su prekinuti. i reakcije koje su one izazvale. i istovremeno otpočinju medijski napadi na JNA.12. u Jugoslaviji budu na delu svi elementi nužni da ona prestane da postoji: – raspad SKJ na XIV kongresu i slom komunističke jugoslovenske opcije (januar ‘90). korišćenje nezadovoljstva kosovskih Srba da se masovnim mitinzima sruši crnogorsko rukovodstvo (januar ‘89). Antimakedonska kampanja započela je kasno. u slovenačkom časopisu Nova Revija objavljuju se Prilozi za slovenački nacionalni program (januar ‘87). tj. da ukoliko ne prihvati “događanje naroda” sa Kosova u svojoj republici. kada je rat već besneo u Hrvatskoj i Bosni. nacionalistička euforija. preko cele naslovne strane donela naslov “Srbija prekida odnose sa režimom Slovenije”. a “ugroženost” Srba u ovoj republici ostavljena je da čeka neka druga vremena. korišćenje nezadovoljstva kosovskih Srba da se realizuje borba protiv “autonomaša”. može se delimično pratiti samo u Sloveniji: posle objavljivanja Memoranduma. slovenačko javno mnjenje okuplja se oko suđenja Janezu Janši i drugima. nema paralelnih procesa. a pošto su već zavedene posebne mere i uhapšeno rukovodstvo (mart ‘89). U Hrvatskoj. organizovanje Srba u Hrvatskoj i BiH uz presudnu pomoć iz Srbije (‘89).15 Slovenija je odbila. Proces paralelan zbivanjima u Srbiji u periodu 1986-89. koja se najžešće i najjedinstvenije suprotstavljala Miloševićevoj politici. Zato Predsedništvo SSRN Srbije “poziva sve institucije i sve radne organizacije i ustanove Srbije da prekinu sve veze sa Slovenijom”. donošenje amandmana na Ustav Srbije istog dana kada su na Kosovu ubijena 22 demonstranta i dva milicionera..

– onemogućavanje saveznih izbora i rušenje reformskog kursa savezne vlade Ante Markovića uz svesrdnu podršku angažovanih intelektualaca. Silom ostvarena ideologija Jugoslavija je razbijena pozivanjem na “informatičku civilizaciju sveta”. HDZ u Hrvatskoj (22. bile su godine referenduma. socijalnih. Mi još ne pucamo i ne ubijamo se zato što smo ubeđeni da smrt nije najveće zlo koje možemo jedni drugima da činimo. “civilne nacije”. D. jer je svijest o suverenosti republika toliko već ukorijenjena da to Marković svojim programom ne može nadoknaditi. 4. – godine 1990-92. SPS u Srbiji (9. u ime “pravednih državnih granica koje neće biti razlozi međunacionalnih mržnji i ratova”. socijal-demokratskog društva i države socijalne pravde i ravnopravnosti”. odnosno 77. ne više samo propagandom već i stranačkim organizovanjem – SDS u Hrvatskoj.. najkraće.16 – nespremnost novih nacionalno-političkih lidera za sporazumevanje i istrajavanje na nepomirljivim pozicijama iz uverenja da je nastupio pravi trenutak da se razbijanjem Jugoslavije ostvare “istorijski snovi” – velika Srbija. april 1990 – 55% glasova). u BiH je predstavljala suprotstavljanje dva isključujuća koncepta – jedinstvena i nedeljiva BiH nasuprot srpskoj BiH udruženoj sa ostalim srpskim zemljama. naoružavanje i stvaranje osnova hrvatske vojske.. Ćosić: “Mi smo zemlja raskola i mržnji – nacionalnih. decembar 1990 – 45. Marković je. lepote. čovečnosti”. verujući svuda da daje svoj glas za mir i sigurnost. Razbijena je u ime novog društva “umnosti. april 1990 – 41. modernog društva”. prisvajanje JNA i njenu upotrebu za realizovanje separatnih interesa. SDS i HDZ u Bosni i Hercegovini (18. u ime “političkog pluralizma. u ime “slobodnog.. u ime “neotuđivog prava naroda na samoopredeljenje”. u Sloveniji je značila politiku isključivosti na uspostavljanje samostalnosti. Razbijena je u ime “informatične revolucije”. V.10. samostalna Slovenija. Šeks: “. Teško je shvatiti zašto predsednik Marković ignoriše političku realnost Jugoslavije. u ime “nacionalne. Formula “treće Jugoslavije” u Srbiji je značila koncept “svi Srbi u jednoj državi” uz osporavanje avnojskih granica. u Hrvatskoj je značila zahtev za nezavisnost i ustavno definisanje Hrvatske isključivo kao države hrvatskog naroda. a Makedonija se snalazila (‘90).6% poslaničkih mesta) (Kovačević – Dajić. VMRO-DPMNE u Makedoniji (11. HDZ u Hrvatskoj i BiH (februar ‘90). Crna Gora je u svemu sledila Srbiju.5% glasova). Narod se na referendumima izjasnio za rat. još previše nadnacionalan a za to se danas plaća visokom cijenom” (Da.08. SDA u BiH i Srbiji (Sandžak). stvaralačkijeg. otvorenog. osporavanje JNA i naoružavanje teritorijalne odbrane. BiH i Srbiji. u ime obezbeđenja “boljeg. novembar 1990 – 37 poslaničkih mesta u Sobranju). moralnijeg”. Tako se došlo do kraja. u ime “modernog društva”.1990). u ime “kraja nacije”.nezadrživo prelivanje nacionalizama preko republičkih granica i homogenizacija nacija. 16 .1990). Markovićev koncept nema budućnost i da se republike u krajnjoj liniji moraju i u odnosu na nj osamostaliti i tražiti svoja rješenja (. u ime “ugrožavanja faktičke čovečnosti raščovečenjem”. 2. a još je teže poverovati da se ona na stranačkim izborima može prevazići” (P. novembar 1990 – SDA: 86 poslaničkih mesta. verskih. Njihovi rezultati potezani su kao glavni argument za početak rata. – pobeda DEMOS-a u Sloveniji (8. SDA.. nezavisna Hrvatska.. 1994).. SDS: 72 poslanička mesta. HDZ: 44 poslanička mesta). demokratske budućnosti”.8% glasova. sklada.) Ja jednostavno mislim da njegov projekt nije ostvariv.

“četvrtog rajha” i “novog svetskog poretka” tražiti objašnjenje. Jer.. etnički čiste države. pronalaziti sve faktore neizbežne za raspad države. Nijedan demokratski. * U razmišljanju o uzrocima raspada Jugoslavije mnogi autori veruju da je odgovor veoma jednostavan. u ime “majke – domovine – boga”. i to označimo kao borbu za “očuvanje” Jugoslavije. Kominterne i Vatikana. narodi homogenizovani oko nacionalnih vođa... nisu mogle da smisle razorniji raspad države od onih kojima je povereno da budu njena duhovna snaga ili da upravljaju njome.. a gotovo svi objektivni elementi nezadovoljstva prethodnom državom muče i dalje njihove građane. kao nikada u prošlosti prisutne. Sve “zavere” Kominterne. Čak i ako prihvatimo teško prihvatljivo objašnjenje da pod pojmom “secesija” razumemo definisanje i ostvarenje nacionalnog cilja pod nacionalnim imenom. zato što je najčešće put do njega jednosmeran. drugi će u psihološkim strukturama pronalaziti večite dokaze “antijugoslovenstva” ili “jugoslovenstva” kao imanentnog svojstva kolektivnog “nacionalnog bića” u čijem će međusobnom sukobu večitog “protiv” Jugoslavije i večitog “za” nju videti uzrok njenog raspada.. nepovratno izgubljenu prednost Jugoslavije. Neki će poći od prostog fakta secesije pojedinih republika i njime objasniti raspad. ali i mnogo više od nje. Makedonije i Bosne i Hercegovine kao uzroka raspada Jugoslavije i ratova na njenim prostorima odbacujemo zbog prostog vremenskog sleda zbivanja. odnosno početkom 1992.. u ime “pozitivne tradicije liberalizma”. godine. Za uvođenje demokratskih sistema u njima još nije “sazrelo” vreme. četvrti će u međunarodnoj zaveri Amerike i Nemačke. po definiciji “krivim” za sve. nisu očistili jugoslovensku teritoriju od jugoslovenskih naroda tamo gde su drugi bili u većini.. Ubijena je ideja Jugoslavije kao državne zajednice južnoslovenskih naroda i raspršeno uverenje da svaki od njih pojedinačno može da trpi u svojoj blizini ma koga ko mu nije apsolutno istovetan. Amerike i Nemačke. treći će u komunistima. I u jednom i u drugom slučaju ona je prestajala da postoji. uz jednu novu. za razliku od drugih primera definisanja i ostvarenja nacionalnog cilja pod “jugoslovenskim” imenom.“prirodnog prava”. Raspadom Jugoslavije nestala je druga Jugoslavija. niti toliko nesamostalna kao što su to danas države stvorene na njenim ruševinama – bez nade da se to stanje u skoroj budućnosti promeni. Samo prosta snaga velikih brojki odredila je šta će se nazvati “odbranom” a šta “razbijanjem” Jugoslavije. formulisani nacionalni programi od kojih nijedan nije “video” Jugoslaviju.. kada su sve aktivnosti za poništenje Jugoslavije i otpočinjanje rata bile već završene: definisani nacionalni ciljevi. civilizacijski cilj srpski i slovenački intelektualci nisu izostavili poznih 80-ih godina u dokazivanju da Jugoslavija kao zajednička država nije moguća. ni Kominterna ni Amerika. Vatikana. Biti za Jugoslaviju ili protiv nje nije nikakvo nacionalno svojstvo – to je samo pitanje kako se definiše šta je “Jugoslavija” i koliku je količinu straha potrebno isprovocirati različitim sadržajima “Jugoslavije”. napredni. Na ruševinama Jugoslavije stvorene su. * . Činjenicu proglašenja nezavisnosti Slovenije. ne možemo da previdimo činjenicu da se to desilo sredinom 1991. Nikada u svojoj istoriji ona nije bila u toj meri vitalno zavisna od spoljnog okruženja. Hrvatske.

himne. odnosno da on predstavlja jedinstven organizam. jedinstveno shvatanje demokratije i slobode u kojem nema unutrašnjih suprotnosti i različitih interesa. a na teritoriji koja je primarno etnički. rušenje onih koji su simbolizovali zajedničku borbu. koje veruje da se može poništiti istorijsko nasleđe. Obećavanjem poštovanja manjinskih prava u budućim etničkim državama. Ako su Jugoslavijom bili nezadovoljni svi jer su se osećali nacionalno ugroženi.Okupljenim oko svojih elita. koje isključuje sve istorijske mene. znači da problem nije bio u Jugoslaviji jer bi i bez nje oni morali da žive zajedno na etnički izmešanim teritorijama i u etnički mešovitim porodicama. Mihajlović u Srbiji. predstavlja zalaganje za usitnjavanje državne teritorije do apsurda koji nužno opravdava dominaciju većih nad manjim. nije ni pokušao da ostvari. Kočevski rog u Sloveniji. Svođenje zahteva za demokratiju i slobodu na zahtev za etničku državu jeste nacionalizam jer implicira da je samo etnos sam u sebi sposoban za demokratiju. vešto usmerenim jedni protiv drugih konstruisanom mržnjom i uvek i samo “pravednim gnevom”. Srbi od svih i svi od Srba. vraćanje nacionalnih spomenika. za osporavanje Jugoslavije kao komunističke tvorevine koristile su “nacionalno pomirenje” (Nedić. “spasavanja grobova i crkava”. Jugoslavija je bila smetnja ambicijama nacionalnih elita da stvore države kakve niko ranije. “vekovnih ognjišta”.. sa više lakoće i manje mudrosti. Svako plediranje da se “jednom i trajno” reši nacionalno pitanje kao etničko pitanje. putovanja moštiju. a za to su prvenstveno korišćeni simboli – što starije zastave. koje pod etničkim prostorom i imenom podrazumeva sve što je u nekom trenutku njemu (etnosu) pripadalo.. za neutemeljenost granica u istoriji argumente su pronašle na etničkom planu.. Nacionalna identifikacija pronalazila je tačke prepoznavanja isključivo u predjugoslovenskoj prošlosti. Za izmešanost stanovništva elite su rešenje potražile u njegovom preseljenju ka etničkim “maticama”. Otuda je svako razmišljanje o njihovom stvaranju upućivalo na nužnost ili asimilacije ili preseljenja stanovništva. Pod parolom “zaštite naroda”. samo se potvrđivalo nacionalističko uverenje intelektualaca da jugoslovenske nacije samo ako su “većina” mogu da budu slobodne. a isključivanjem mogućnosti egzistencije Jugoslavije kao države ravnopravnih. odnosno da je demokratija moguća samo tamo gde se pouzdano zna ko je “gazda u kući”. započeo je ogoljeni rat za teritorije iz anahronog uverenja da je velika etnička država dokaz uspešne države. bez obzira na sve ograde o budućoj demokratiji i pravima manjina. bez obzira na to što je u drugom trenutku pripadalo drugome. za neutemeljenost zahteva na etničkom planu argumente su pronašle u istoriji. a silu jačih nad slabijim. tamo gde nije bilo ni istorije ni etnosa bili su grobovi ili temelji crkava. Bleiburg u Hrvatskoj. religijski izmešana. Jugoslavija se svojim narodima prikazivala kao okruženje koje ih drži vezane u neprirodnom i po svakog opasnom zajedništvu. preseljenje posmrtnih ostataka. grbovi. * . U uslovima postojanja Jugoslavije takav zahtev bio je civilizacijski regresivan. i otvarao pitanje – zašto Jugoslavija nije mogla da bude taj okvir u kojem bi svi imali sva prava.)..

. . nepovratno uništena kulturna baština.. šta su stotine hiljada mrtvih. duhovno nazadovanje. “Patriotizam” je postalo utrkivanje u razbijanju zajedničke države.I danas ima intelektualaca spremnih da govore o “nužnosti”. još imala uslova za moguće pozitivne transformacije. a “izdajstvo” retki primeri (u svim nacijama) njene zaštite. zahtevalo najmanje intelektualnih napora njenih. Ni danas mnoge nije napustio optimizam i pozitivan naboj kada govore o “doprinosu” jugoslovenskih intelektualnih i političkih elita boljem i pravednijem životu svojih naroda. bez obzira na krizu u koju je zapala i bez obzira na međunarodno okruženje.. ostvarenim ciljevima. vizije “male Švajcarske” ili “velike Švedske”. Jer. “biološkim injekcijama”. čak i o pozitivnim promenama. neprocenljiva materijalna šteta. samim tim što je egzistirala. prema ostvarenju “vekovnih snova”.. Njeno razbijanje iznutra bilo je najlakše i najbrže rešenje. Svesno se prikriva činjenica da je zajednička država. za civilizacijska pitanja višestrano nesposobnih intelektualnih i političkih elita. prihvaćena od većine svojih državljana sedam decenija. dobrim stranama ovog rata i raspada države. milioni raseljenih. “dvestogodišnjih borenja”. “neminovnosti”.