You are on page 1of 53

ALEKSANDAR SERGEJEVI PUKIN KAMENI GOST

Laporello: O statuo gentilissima Del gran' Commendatore!... ... Ah! Padrone!

Don Giovanni

PRVA SCENA No. Groblje u blizini Madrida. DON HUAN I LEPORELO

DON HUAN: Saekaemo ovde no. Ah, najzad Pred kapijom Madrida smo! I znanim Uskoro ja u ulicama proi, Krijui platom brk, eirom vee. Da l' e me neko poznati, ta misli?

LEPORELO: O, poznati je teko Don Huana, Jer takvih ima bezbroj...

DON HUAN: Ti se ali! Pa ko e da me pozna?

LEPORELO: Straar svaki, Ciganin ili pijani svira, Ili ak sabrat drski neki plemi U ogrtau, maem naoruan.

DON HUAN: Ne mari, neka me poznadu. Samo Da se ne sretnem s kraljem. Uostalom, Nikoga se ne bojim u Madridu.

LEPORELO: Koliko sutra kralju poznat bie Povratak samovoljni Don Huanov U Madrid iz progonstva rec'te, ta e

On da uini?

DON HUAN: Poslae me natrag. Odrubiti mi glavu nee valjda, Jer nisam svakako veleizdajnik. Iz panje samo ukloni me kralj, Da me na miru ostavi rodbina oveka koga ubih...

LEPORELO: Onda zato Ne mirovaste tamo?

DON HUAN: Hvala lepo! Od dosade umalo ne presvisnuh. Ti ljudi! Zemlja ta! A nebo? Uvek Ko dim. A ene? Veruj, moj glupane, Ni poslednju seljanku ne bih dao, Ako je samo iz Andaluzije, Za prve tamonje lepote, bogme! Isprva mi se svidee, dodue, Zbog oiju im plavih, pa beline,

Pa skromnosti; jo vie zbog novine. No, bogu hvala, ubrzo uoih: Grehota je sa njima da se mea, Jer nemaju ivota lutke same, Dok nae!... Gle, kraj ovaj nam je znan. Moe li da ga pozna?

LEPORELO: Kako ne bih Poznao odmah: ovaj manastir Antonijev u seanju mi osta. Ovamo ste dolazili, a meni Tu dunost bee konje da vam uvam. Prokleta dunost! Lepe nego ja Provodili ste vreme tu, zacelo.

DON HUAN (zamiljen): Inesa jadna! Vie nema nje! O, kako sam je voleo!

LEPORELO: Inesa Oiju crnih? Seam se: za njom Tri meseca ste jurili i avo

Nakanio se jedva da pomogne.

DON HUAN: Da, julske noi jedne... udnu dra U njenom tunom pogledu nalazih, U usnama joj hladnim. To je udno. Ti nisi lepom smatrao Inesu, I zaista u nje je malo bilo Lepote one prave. Ali oi, Te oi i taj pogled... Nikad vie Ne sretoh pogled takav. Slab i tih Glas bee njen kao pritisnut nekom Dubokom boljkom. Saznah odve kasno Za nevaljalstvo grubo mua njenog... Inesa jadna!

LEPORELO: O, ne mari nita. Dooe odmah druge posle nje.

DON HUAN: U pravu si.

LEPORELO: A ako ivot na Potraje doi e i druge jo.

DON HUAN: I to je tano.

LEPORELO: Koju emo sad Potraiti?

DON HUAN: Lauru idem smesta Da se pred njom pojavim.

LEPORELO: Vrlo dobro!

DON HUAN: Pred njena vrata pravo. Ako ima Posetu, neka odmah skoi taj Kroz prozor.

LEPORELO: Jasno, ve smo dobre volje. Pokojnice nas ne aloste dugo. Ko to dolazi? (Ulazi kaluer.)

KALUER: Ona odmah stie. Ko ste? Da niste dona Ane sluge?

LEPORELO: Ne, sami smo gospoda, pa etamo.

DON HUAN: A koga vi to ekate?

KALUER: Svom muu Treba na grob da stigne dona Ana Svakoga asa...

DON HUAN: To je dona Ana De Solva, je l' te? ena komandora

Kog ubi... ve ne pamtim ko...

KALUER: Bezbonik, Pokvarenjak, razvratnik Don Huan.

LEPORELO: Oho! Gle, gle! O Don Huanu glas Prodire ak u tihi manastir, I pustinjaci njemu hvale poju.

KALUER: On vam je poznat moda?

LEPORELO: Nama? Ne. A gde je sada?

KALUER: Nije u Madridu, Ve u progonstvu, u dalekom kraju.

LEPORELO: I hvala bogu! to je dalje on,

To bolje. Ja bih razvratnike sve Potrpao u dak, i toga asa U more bacio.

DON HUAN: ta, ta to brblja?

LEPORELO: utite, s namerom govorim tako...

DON HUAN: Tu je sahranjen, dakle, komandor?

KALUER: Spomenik mu je supruga podigla Na ovom mestu; ona svakog dana Dolazi da se moli, suzna oka, Za pokoj due...

DON HUAN: udna udovica! Da li je lepa?

KALUER: Za nas, isposnike, Lepota enska mamac biti ne sme, Ali ne vredi lagati: i svetac Priznati mora divnu joj lepotu.

DON HUAN: S razlogom bee ljubomoran taj I dona Anu drae pod kljuem. Jo niko od nas ne ugleda nju, A eleo bih s njome da govorim.

KALUER: O, dona Ana nikad s mukarcima Ne razgovara.

DON HUAN: A sa vama, oe?

KALUER: E, to je drugo: kaluer sam ja. No evo stie. (Ulazi dona Ana.)

DONA ANA: Oe, otkljuajte.

KALUER: Odmah, senjora, ekao sam vas. (Dona Ana odlazi za kaluerom.)

LEPORELO: Kako izgleda?

DON HUAN: Nita se ne vidi Pod udovikim njenim crnim velom, Zapazih jedva uzanu joj petu.

LEPORELO: To je za vas i dovoljno. Zaas Docrtae vam sve ostalo mata, Jer hitrija je u vas nego slikar, Ma od eg vi da ponete od nogu, Ili od obrva.

DON HUAN: uj, Leporelo,

Upoznau se s njome.

LEPORELO: Gle, ta smera! Jo to mu treba! Ubio joj mua, Pa bi da gleda udovike suze. Savesti nema!

DON HUAN: Eto, ve se smrklo, I dok nad nama mladi mesec nije Pretvorio u svetli suton tamu Valja nam ui u Madrid. (Odlazi.)

LEPORELO: Ko lopov Grand panski eka no i mesec njemu Zadaje strah. Da prokletog ivota, Moj boe! Dokle s njim da muim muku? Poinje snaga ve da me izdaje!

DRUGA SCENA SOBA. VEERA KOD LAURE.

PRVI GOST: Na asnu re, glumila nisi nikad, Lauro, sa tolikim savrenstvom. Kako si krasno shvatila ulogu!

DRUGI: I kako si je razvila! Ba snano!

TREI: Umetniki!

LAURA: Da, sve mi je veeras Uspevalo i kretnje, i re svaka. Slobodno se prepustih nadahnuu, Tekoe rei, ko da ih ne raa Pamenje ropsko nego srce samo.

PRVI: Tano. I sada sijaju ti oi, A rumen obraze obliva; zanos

Proao nije jote. Ne dopusti Da se ohladi neplodno; otpevaj, Otpevaj nama neto.

LAURA: Gitar dajte. (Peva.)

SVI: O brava! brava! Divno! Nenadmano!

PRVI: Hvala ti, vilo. Ti nam srca ara. Od svih uivanja za koja znamo Samo je ljubav jaa od muzike; No nije li i ljubav melodija? Gle, dirnut je ak tmurni gost tvoj Karlos.

DRUGI: Da krasne pesme! Prepuna je due! A rei ko napisa?

LAURA: Don Huan.

DON KARLOS: ta? Don Huan?

LAURA: Ispeva ih odavno Moj prijatelj, moj nestani ljubavnik.

DON KARLOS: Tvoj Don Huan je podlac i bezbonik, A ti si glupa!

LAURA: Siao si s uma! Slugama svojim narediu smesta, Mada si grand, da te zakolju.

DON KARLOS (ustaje): Zovi Ovamo sluge te.

PRVI: Lauro, stani! A ti bez ljutnje. Smetnula je s uma.

LAURA: ta? Da je brata njegova Huan Ubio asno u dvoboju? teta: Ne ubi njega.

DON KARLOS: Glupo sam planuo.

LAURA: E, poto sam priznaje da si glup, Izmirimo se.

DON KARLOS: Ja sam kriv, Lauro. Oprosti mi, no nikako ne mogu Bez uzbuenja ime to da ujem.

LAURA: A jesam li ja kriva to mi stalno Na usne ovo ime iskrsava?

GOST: Dokai nam da vie nisi ljuta

I neto jo otpevaj.

LAURA: Oprotajnu... Vreme je ve. No ta da pevam? ujte. (Peva.)

SVI: Izvrsno, divno!

LAURA: Zbogom svima!

GOSTI: Zbogom! (Izlaze. Laura zaustavlja don Karlosa.)

LAURA: A ti ostani ovde, divlji stvore. Dopada mi se; kad si malopre Izgrdio me grubo, stisnuv zube Sa krgutom, bio si mnogo slian Mom Don Huanu.

DON KARLOS: Ima sree on! Ti si ga, dakle, volela? (Laura znakom potvruje.) I mnogo?

LAURA: Da, mnogo.

DON KARLOS: A i sad ga voli jo?

LAURA: U ovome trenutku? Ne, ne volim. Dvojici nikad ljubav ne poklanjam. Sad volim tebe.

DON KARLOS: Reci mi, koliko Godina ima?

LAURA: Meni je osamnaest.

DON KARLOS: Da, mlada si i jo e tvoja mladost Trajati pet-est leta. Oko tebe Oni e vrveti est leta jo Sa darovima, maenjem i laskom, Zabavljati te nonom serenadom I jedan drugog nou ubijati Na raskrima. Ali im prohuji Mladosti doba, im upadnu oi, im ti pocrne kapci smeurani, U kosi im ti sine seda vlas, I im za tebe reknu da si stara, ta onda?

LAURA: Onda? Zato da razmiljam O tome? emu ovaj razgovor? Zar te ovakve misli uvek more? uj, balkon mi otvori. Tiho nebo... Topli je vazduh nepomian no Mirie sva na limun i na lovor, U gustom, tamnom plavetnilu blista Mesec i viu otegnuto noni Straari: vedro je! A na dalekom

Severu u Parizu nebo moda Skrivaju oblaci, fijue vetar I studena se kia pomamila. Briga nas za to! Karlose, ja traim Da se osmehne smesta. Tako, tako!

DON KARLOS: Demone mili! (Neko kuca.)

DON HUAN: Ovamo! Laura!

LAURA: Ko me to zove? Ovaj glas...

DON HUAN: Otvori.

LAURA: Zar on! O, boe! (Otkljuava vrata, Don Huan ulazi.)

DON HUAN: Zdravo!

LAURA: Don Huane! (Pada mu oko vrata.)

DON KARLOS: ta, Don Huan...

DON HUAN: Laura, draga moja! (Ljubi je.) A ko je to kod tebe?

DON KARLOS: To sam ja, Don Karlos.

DON HUAN: Susret zbilja iznenadan! Na usluzi ti sutra stojim.

DON KARLOS: Ne! Ne asei ni asa, odmah.

LAURA: Stan'te, Don Karlose, na ulici tu niste, Kod mene ste, i ja vas molim smesta Da se udaljite.

DON KARLOS (ne slua Lauru): Ja ekam. Dakle? Ma ima.

DON HUAN: Ako uri neka bude! (Poinje dvoboj.)

LAURA: Ah, ah, Huane! (Baca se na postelju. Don Karlos pada.)

DON HUAN: Ustani, Laura.

Svreno ve je.

LAURA: ta? Ubijen? Krasno! U mojoj sobi! ta da inim s njim, Obeenjae ludi? Reci kud Da ga izbacim?

DON HUAN: On jo ivi moda.

LAURA (razgleda le): Jo ivi? Pravo si u srce, vrae, Pogodio bez promaaja, vidi... Ne curi krv iz rane trouglaste, A ve ne die nije l' veto zar?

DON HUAN: ta mu ja mogu? Sam je hteo to.

LAURA: Ah, Don Huane, dokle e ovako, Zaboga? Uvek nestaluke pravi, A nikad, tobo, nisi kriv... Odakle

Dolazi? Jesi li odavno tu?

DON HUAN: Malopre stigoh, i to kriom jos Oprostili mi nisu.

LAURA: I ti odmah Na svoju si pomislio Lauru? Pohvalno. Ali ja ti ne verujem. Sluajem pukim prolazei mirno, Opazio si moju kuu.

DON HUAN: Ne, Laura moja. Pitaj Leporela. Van grada mi je stan, u krmi gnusnoj. U Madrid ja sam doao da naem Lauru. (Ljubi je.)

LAURA: Dragi moj Huane... Stani!

Mrtvac je tu!... ta s njim da se uradi?

DON HUAN: Ostavi ja u pre svanua jo Izneti le pokriven ogrtaem I baciti ga na raskre.

LAURA: Pazi: Ne treba niko da te vidi. Sreom, Za minut si zakasnio! Kod mene Veerali su prijatelji tvoji I tek otili. A ta bi te snalo Da si ih tu zatekao!

DON HUAN: Laura, Otkad ga voli?

LAURA: Koga? Bunca, valjda.

DON HUAN: I priznaj: dok sam nadaleko bio,

Prevarila si me koliko puta?

LAURA: A ti, moj vetropire?

DON HUAN: Ali kai... Ne, kasnije o tome bie rei!

TREA SCENA SPOMENIK KOMANDORA.

DON HUAN: Sve naruku mi ide: mimo volje Karlosa ubiv, ja se ovde krijem, Ko smerni pustinjak i svakodnevno Udovu bajnu viam, te izgleda Da sam zapaen. Jedno prema drugom Ustezasmo se dosad, ali danas Krajnje je vreme razgovor poveu. Kako da ponem? Smem li... Ili, moda: Senjora... Ne! to odmah na um padne

To u i rei, bez priprema, kao Improvizator pesama ljubavnih... No ve je vreme da ovamo doe. Bez nje, zacelo, ami komandor. Gle, kako je izvajan, kao div! Ramena mona, pravi Herkules! Sam pokojnik, pak, bee malen, mrav, Na vrh vrhova prstiju da stane Pa ne bi kadar bio da dohvati Svoj nos na kipu. A onoga dana Kad smo se nali kraj Eskurijala, Na ma mi se nabode i ukoi Ko vilin konjic to bi na iodi A bee gord i smeo, surov duh... A, evo nje! (Ulazi dona Ana.)

DONA ANA: Gle, tu je opet! Oe, Ja poremetih vaih misli tok. Oprostite.

DON HUAN: Senjora, moram ja

Za oprotaj da molim. Moda smetam Da vam se tuga slobodno izlije.

DONA ANA: Ne, oe, tuga moja je u meni. Molitve moje mogu i pred vama Ka nebu da pohrle; ja vas molim Svoj glas da im pridruite i vi.

DON HUAN: Ja s vama da se molim, dona Ana! Te sree nisam dostojan i ne smem Dopustiti da moja grena usta Molitve vae ponavljaju svete Ko svetinju vas gledam izdaleka, Kad tiho kleknete i vlasi crne Mramorom belim raspete, senjora. I ini mi se: aneo pohodi Grobnicu ovu tajom i neujno. O, tada u mom srcu pometenu Molitvi nema. Ja se utke divim: Da srenika pod mramorom tim hladnim, to nebeski ga uvek greje dah

I krope suze odane ljubavi...

DONA ANA: udim se vaim reima!

DON HUAN: Senjora?

DONA ANA: Zar meni... Zaboravili ste...

DON HUAN: ta? Da pustinjak sam nedostojni samo; Da glas moj greni ne sme da se ori.

DONA ANA: Meni se ini... Ja vas ne razumem.

DON HUAN: Ah, vidim, vidim saznali ste sve!

DONA ANA: A ta?

DON HUAN: Da, tano, nisam kaluer I, kleei, za milost vas preklinjem.

DONA ANA: O, boe dragi! Ustanite. Ko ste?

DON HUAN: Jadnik sam, rtva beznadene strasti.

DONA ANA: O, boe moj! Kraj ovog groba, ovde! Idite!

DON HUAN: Jo trenutak, dona Ana, Trenutak jedan!

DONA ANA: Neko e naii!

DON HUAN: Zakljuana je kapija. Trenutak!

DONA ANA: No ta vi traite od mene?

DON HUAN: Smrt jedino. Kraj vaih nogu hou da izdahnem. I da mi tu poiva jadno telo; Nipoto pored kostiju oveka Vama toliko draga nego dalje, Tamo, kod vrata, pokraj samog praga, Tako da plou nadgrobnu dotakne Laka vam noga ili ruho, uvek Kad ovom gordom grobu pristupate Da vlasi svoje raspete nad njim, Da plaete.

DONA ANA: Poludeli ste.

DON HUAN: Zar

Bezumlje je kad ovek trai smrt? Da sam bezumnik, ja bih, dona Ana, ivotu teio, u nadi da u Ljubavlju nenom dirnuti vam srce. Da sam bezumnik, itave bih noi Provodio kraj vaega balkona, Remetei vam serenadom san, Ne bih se krio, eleo bih ak Svugde da budem pred oima vaim. Da sam bezumnik, ne bih svoje patnje Trpeo utke...

DONA ANA: Ovo vam je, dakle, utanje?

DON HUAN: Samo sluaj, dona Ana, Podstaknu me, da nije toga nikad Ne biste tunu saznali mi tajnu.

DONA ANA: A volite li me odavno?

DON HUAN: Ne znam Ni sam otkad odavno il' odskora, Ali od onda tek poznajem vrednost ivota magnovenja; tek od onda Znaenje rei srea ja razumem.

DONA ANA: Udaljite se opasan ste ovek.

DON HUAN: Po emu?

DONA ANA: Ja se plaim vaih rei.

DON HUAN: utau, no od sebe ne terajte Onoga kojem ste jedina radost. Nadama drskim ja se ne predajem, Niti ta traim sem da viam vas, Kad mi je sueno da ivim jo.

DONA ANA: Udaljite se ovde nije mesto Za takvu ludost i za rei takve. Moete doi sutra u moj dom. Obeajte mi isto potovanje Primiu vas, no uvee, kasnije. Od prvog dana udovitva svog Ne viam nikog...

DON HUAN: Aneo ste pravi! O, neka vama bog podari sreu, Ko to ste paenika usreili.

DONA ANA: Udaljite se.

DON HUAN: Jo trenutak.

DONA ANA: Vidim Treba da odem ja... A uz to sada Okreu mi se od molitve misli.

Ometoste me reima svetovnim, Davno i davno tuim uhu mome; Ja u vas sutra primiti.

DON HUAN: Jo ne smem Da verujem i da se predam srei. Videu sutra vas! I to ne ovde, I to ne kriom!

DONA ANA: Jeste, sutra, sutra. Zovete se...

DON HUAN: Dijego de Kalvado.

DONA ANA: Odlazim. Zbogom, don Dijego. (Odlazi.)

DON HUAN: Hej, Ovamo, Leporelo! (Leporelo ulazi.)

LEPORELO: ta elite?

DON HUAN: Moj dragi Leporelo! Ja sam srean! Uvee ree kasnije... Ve sutra, Ve sutra, Leporelo. Sve da spremi... Srean sam kao dete!

LEPORELO : S dona Anom Govorili ste? Moda vam je ona Uputila po neku lepu re, Il' ste joj dali blagoslov?

DON HUAN: Ne, ne, Moj Leporelo! Sastanak je meni Zakazala, da, sastanak!

LEPORELO: Zar tako?

O, udovice, sve ste istog kova!

DON HUAN: Srean sam! Hou da zapevam, eto, I da na grudi stisnem itav svet!

LEPORELO: A komandor? ta li e rei na to?

DON HUAN: Ti smatra da e biti ljubomoran? Ne verujem; ta pametan je ovek I, valjda, miran otkako je umro.

LEPORELO: Bolje da njegov pogledate kip.

DON HUAN: Pa ta?

LEPORELO: Sa srdbom kao da vas gleda.

DON HUAN: Prii mu, Leporelo, i zamoli Da me poseti ali ne, ne mene, Zapravo dona Anu, i to sutra.

LEPORELO: U goste vi zovete kip! A zato?

DON HUAN: Zacelo ga na razgovor ne zovem. Zamoli kip da sutra dona Anu Poseti kasno uvee, i mesto Straarsko da pred vratima zauzme.

LEPORELO: emu ta ega, i zar s njime ba Da se egaite!

DON HUAN: Iz ovih stopa Prii mu!

LEPORELO: Ali...

DON HUAN: Prii, kad ti kaem!

LEPORELO: Prekrasni, slavni kipe! Don Huan, Moj gospodar, vas moli najsmernije Da doete... Tako mi boga, ne smem. Strah me spopada...

DON HUAN: Kukavice jedna! Sad u te ja...

LEPORELO: Dozvol'te. Don Huan, Moj gospodar, imade molbu jednu: Da sutra, kasno uvee, u kuu Supruge vae doete i tamo Pred vratima da stanete... (Kip potvrdno klima glavom.)

Ajoj!

DON HUAN: ta se dogodilo?

LEPORELO: Ajoj, ajoj, ajoj Umreu!

DON HUAN: ta je tebi?

LEPORELO (klimajui glavom): Kip... ajoj!

DON HUAN: Zato se klanja?

LEPORELO: To se klanja on! Ne ja!

DON HUAN: Kojeta brblja!

LEPORELO: Molim, sami Priite.

DON HUAN: Pazi kako se to radi, Bitango! (Obraa se kipu.) Ja te molim, komandore, Udovu tvoju sutra da poseti I ja u doi pa straar da bude Pred vratima. Pristaje li? (Kip ponovo klima glavom.) O, boe!

LEPORELO: A! Jesam li vam kazao...

DON HUAN: Hajdemo.

ETVRTA SCENA Soba dona Ane. DON HUAN I DONA ANA

DONA ANA: Primih vas, don Dijego, ali slutim: Dosadie vam setne rei moje; Na svoj gubitak uvek mislim ja, Udovica ucveljena. I suze, Poput aprila, meam sa osmehom. No zato samo utite?

DON HUAN: Uivam Duboko i bez rei u pomisli Nasamo da sam s divnom dona Anom Ne kraj grobnice srenika mrtvoga, Ve ovde, kad ne kleite pred svojim Suprugom od mramora.

DONA ANA: Don Dijego, Pa vi ste ljubomorni. ak iz groba

Moj mu vas kinji.

DON HUAN: Ne smem dati maha Toj ljubomori: va je izabranik.

DONA ANA: Ne, mati je zahtevala od mene Da don Alvaru ruku svoju dam. On bee bogat, a mi siromani.

DON HUAN: O, srena li oveka! Pusto blago Pred noge on je stavio boginji I tako slasti rajske okusio! O, da sam vas upoznao pre njega, S kolikim ushienjem dao bih Svoj poloaj, bogatstvo celo svoje Za jedan pogled topal i postao Rob vae volje to je sveta za me. Vae bih elje pomno izuio, Da svaku preduhitrim, da vam ivot aroban bude u trenutku svakom.

No sudbina je, avaj, drugo htela.

DONA ANA: Stanite, greh je da to sluam. Ne smem Voleti vas. Udovica duguje Vernost i grobu. Ne znate koliko Alvaro me je voleo! Zacelo Primio ne bi damu zaljubljenu Da je udovac ostao i uvek Bio bi veran ljubavi venanoj.

DON HUAN: Ne stavljajte na muke srce moje, O, dona Ana, pominjanjem stalnim Supruga. Odustanite od kazne, Mada zasluih moda kaznu.

DONA ANA: ime? Ne vezuju vas ni s kim veze svete Zar ne? Pred nebom i preda mnom vi ste, Zavolevi me, potpuno poteni.

DON HUAN: Pred vama! Boe!

DONA ANA: Zar ste prema meni Skrivili? Onda recite mi ime?

DON HUAN: Ne, nikad. Ne!

DONA ANA: Dijego, ta to znaci? U emu je krivica vaa? Rec'te?

DON HUAN: Ne! Nipoto!

DONA ANA: Dijego, to je udno. Ja molim, ja od vas zahtevam.

DON HUAN: Ne.

DONA ANA: Tako vi moju potujete volju? A ta sam od vas ula malopre? Da biste rado postali moj rob. Rasrdiu se, odgovor mi dajte: Taj greh va prema meni u emu je?

DON HUAN: Omrznuete me kad sve saznate, Ja ne smem...

DONA ANA: Ne, unapred vam opratam, No hou sve da saznam...

DON HUAN: Ne traite Da znate ovu tajnu smrtonosnu I groznu.

DONA ANA: Groznu! Muite me samo. Od radoznalosti ja gorim sva. ta se to zbilo? ime ste uvredu

Naneti meni mogli? Nisam vas Poznavala. Neprijatelja nemam, A nisam ih ni imala sem jednog, Ubice mua.

DON HUAN (u stranu): Rasplet je ve blizu! Recite: da li jadnog Don Huana Poznajete?

DONA ANA: Ne, nikada ga nisam Ni videla.

DON HUAN: A mrnju prema njemu Da l' gajite?

DONA ANA: To zapoveda ast. No, elja vam je da pitanje moje Izbegnete, Dijego. Ja zahtevam...

DON HUAN: A kada biste sreli Don Huana?

DONA ANA: No bih zloincu zarila u srce.

DON HUAN: Gde je taj no tvoj, dona Ana, gde je? Da, grudi mi probodi!

DONA ANA: ta? Dijego!

DON HUAN: Dijego nisam, ja sam Don Huan.

DONA ANA: O, boe! Nemogue, ne verujem.

DON HUAN: Da, Don Huan pred tobom stoji.

DONA ANA: La.

DON HUAN: Supruga tvoga ubih i ne alim. Niti se kajem.

DONA ANA: ta to ujem? Ne, Ne verujem.

DON HUAN: Huan sam. Ja te volim.

DONA ANA (pada): Gde sam to? Gde sam?... Gasi mi se svest.

DON HUAN: O, boe! ta ti je, ta, dona Ana! Osvesti se, ustani, tvoj Dijego, Tvoj rob kraj tebe klei.

DONA ANA: Ostavi me. (Tiho.) Dumanin ti si moj, jer mi oduze Sve to sam u ivotu...

DON HUAN: Draga, uj! Udarac taj sam spreman da okajem. Na kolenima ekam zapovest. Ako naredi, odmah u umreti, Naredi li za tebe u da diem...

DONA ANA: Huan je ovo...

DON HUAN: Zar vam nije on Opisan kao zloinac, neovek? Ne grei, moda, takav sud u svemu. U momu savest moju pritiskuju Zla dela, moda. Razvratu, dabogme, Ja bejah dugo verni uenik, No sav se preporodih to oseam Od onog dana kada vas ugledah. Volim ja vas, pa volim i vrlinu, I prvi put pred njome, evo, padam Na kolena i smerno drhtim sav.

DON HUAN: Sutra?

DONA ANA: Gde?

DON HUAN: Pa ovde.

DONA ANA: O, Don Huane, srce mi je mlako.

DON HUAN: Poljupcem mirnim oprotaj potvrdi.

DONA ANA: Kasno je, idi...

DONA ANA: Miran, hladan poljub Uzmi ga kad si toliko uporan! Ko li to kuca? Skloni se, Huane.

DON HUAN: Ljubavi moja lepa, do vienja. (Odlazi i ponovo utrava.) Ah!

DONA ANA: ta ti je? Ah! Ah! (Ulazi komandorov kip. Dona Ana pada.)

KIP: Na poziv dooh.

DON HUAN: O, boe! Dona Ana!

KIP: Ostavi je. Svemu je kraj. Ti drhti, Don Huane?

DON HUAN: Ja? Ne. I drago mi je to si poziv Prihvatio i doao.

KIP: Daj ruku.

DON HUAN: Evo je... O, koliko teko stee Desnica ova kamena! Ostavi, Pusti mi ruku, pusti... Smrt je ovo Svemu je sada kraj. O, dona Ana! (Propadaju kroz zemlju.)