http://www.veraznanjemir.bos.rs/index.php?

page=tekstovi_analize&lang=srp&subaction=showfull&id=1271754987&archive=&start_fro m=&ucat=12&lang=srp&page=tekstovi_analize 13.12.2012. TEKSTOVI I ANALIZE Branislav Filipović, BUDUĆNOST RELIGIJE, UVOD U TEORIJSKE KONTROVERZE Branislav Filipović Subotica UDK: 2-67 Originalni naučni rad BUDUĆNOST RELIGIJE, UVOD U TEORIJSKE KONTROVERZE Rezime Teorijsko istraživanje pod naslovom “Budućnost religije, uvod u teorijske kontroverze” nudi sociološke modele po kojima bi sereligija u budućnosti mogla kretati. Prvi model naglasak daje tradicionalnim religijama, konzervativnim religijskim snagama, ekumenskom i “avramovskom” pokretu. Ovaj model predviđa uspon tradicionalnih religija u nadolazećem dobu. Drugi model pažnju pridaje novim religijskim pokretima, duhovnom pokretu New Age, “sajber religijama” i uopšte novim tipovima religioznosti. Treći model ispituje mogućnost kraja religijske svesti u društvu, kao i perspektive rastuće pojave društvenog apateizma. Osim toga, preispituje se mogući budući odnos najšireg svetskog društvenog procesa (globalizacije) i religije. Istorija budućnosti religije ne mora da se poklopi sa promišljenim modelima. Ključne reči: tradicionalizam, revivalizam, nova religioznost, kraj religije, globalizacija. Zagledanje u budućnost opsesija je većine ljudi, posebno zagledanje u budućnost religije – najvažnijeg dela u inventaru jedne kulture (Frojd, 1986). Pitanje je, međutim, može li se to zagledanje naučno zasnovati. Jedna teorijska struja zastupa stav da o budućnosti ima šta valjano da se kaže (na osnovu dubljeg uvida u prošlost, sadašnjost), a druga da “budućnost ne može biti predmet naučnog saznanja... Iskazi o budućnosti religije ne mogu biti naučno istiniti ni neistiniti...znati svoju budućnosti znači ukinuti je.” (Šušnjić, 1995:234) Ne ulazeći u dublje implikacije, složimo se sa mišlju da je futurologija “nezahvalan, intelektualno skup posao, koji su naučnici često nespremni da rade, a radi da ga prepuste književnicima i astrolozima” (Petrović). Ipak, uprkos svim metodološkim poteškoćama, potrebno je da sociolog s vremena na vreme izađe iz kruga lokalne (iskustvene) prakse i razmisli o smislu religijskog delanja u društvu, o njegovom izgledu za opstanak. S vremena na vreme potrebno je da uopšti svoja znanja i preda ih radoznalim čitaocima, razvijajući svest ljudi o tome kakva je njihova stvarnost i kakve će biti posledice izvesnog društvenog delanja. Istorija budućnosti religije, razumljivo, ne mora da se poklopi ni sa jednim modelom koji nude društvene nauke.

1. “Povratak zavičajnosti” Po prvom modelu, religija je antropološka odrednica. Bilo koja vrsta verovanja je čovekova duboka potreba, odnosno “religija ima prošlost, sadašnjost, budućnost, može biti i mrtvih bogova, ali religija ostaje večita” (Cvitković, 1996:49). Šta donosi godina 2025, a šta 2200? U predviđanju budućnosti religije često su u upotrebi metodi demografije i statistike. Na osnovu podataka iz sadašnjosti, te upotrebom jednostepene jednačine linearnog trenda, postavljaju se izgledi za razvoj svih brojnih religija u budućnosti. Po Dejvidu Baretu (Barrett, Johnson, www.wnrf.org) godine 2025. svetska populacija iznosiće oko osam milijardi ljudi. Najbrojniji će biti hrišćani (2.616.670.000), muslimani (1.784.876.000), pa pripadnici hinduizma (1.049.231.000). Na četvrtom mestu biće, po Baretu, nereligiozni, oni koji odbacuju bilo koju vrstu verovanja u natprirodno – (875.121.000), budisti (418.345.000), pripadnici raznih narodnih religija (277.247.000), ateisti, odnosno oni koji ne veruju u boga (159.544.000), pripadnici raznih novih religijskih pokreta (114.720.000), sikizma (31.378.000) i na kraju judaizma (16.053.000). Dakle, zaključuje Baret, najbrže će se širiti islam, hinduizam i sikizam. Tod Džonson “crta” religijsku kartu za 2200. godinu. Po njoj će te godine hrišćana najverovatnije biti 4.397.929.000 ili 37.9 procenata ukupnog stanovništva (Johnson, www.wnrf.org). Muslimana će biti 2.624.567.000 ili 22.6 odsto populacije. Slediće nereligiozne osobe, kojih će biti 1.626.497.000, pa hindusi čiji se broj procenjuje na 1.398.329.000. Pripadnika budizma će biti 607.601.000, broj pripadnika novih religijskih pokreta će biti 272.820.000, pripadnika kineske narodne religije će biti 253.162.000, a ateista 249.000.000. Sledbenika sikizma će biti 35.434.000, judaizma 24.697.000, šamanizma 19.859.000, a pripadnika raznih plemenskih religija će najverovatnije biti 15.416.000. Slediće pripadnici bahaizma (14.559.000), konfučijanizma (11.459.000), đainizma (7.351.000) i šintoizma 6.138.000. Pripadnika ostalih religija biće oko 36.273.000. Ove teorije počivaju na hipotezi o “urođenoj veroispovesti”, osobenoj za sve tradicionalne religije, i na hipotezi da će budućnost (s)ličiti na prošlost. Deset trendova za budućnost Istraživač Džej Geri nudi deset pravaca kojima bi tradicionalna religija mogla da se kreće u budućnosti. To su religijski trendovi koji se, da bi bili valjani, moraju zasnivati na zavidnom poznavanju prošlosti i sadašnjosti. Po prvom trendu, tradicionalna religija će i dalje nailaziti na progon, jer “završetkom hladnog rata mnogi su pomislili da je progon religioznih ljudi deo prošlosti, ali to nije tako” (Gary, www.wnrf.org). Progon religije prisutan je u Aziji i Africi. Muslimani se nalaze u nezavidnom položaju u Alžiru i Bahaji u Iranu, a progon Indusa od strane Sika i dalje je surova stvarnost severnog dela Indijskog potkontinenta. Drugi trend predviđa jačanje religioznog fundamentalizma, islamskog, hrišćanskog, pa i budističkog i judaističkog. Sve to posledica je “osvete boga”, kako je ovu društvenu pojavu prvi imenovao Žil Kepel.

Treći trend uočava islam kao religiju koja se najbrže širi. Od godine 1970. broj muslimana se udvostručio i sada broji oko 1.2 milijarde pripadnika. Geri prihvata predviđanja grupe demografa i sociologa po kojima će krajem 2025. godine biti oko dve milijarde muslimana, odnosno tri milijarde hrišćana. Posle 2200. godine islam će po broju vernika apsolutno nadmašiti hrišćanstvo. Danas “više od 60 odsto hrišćanskih vernika dolazi iz nebele populacije izvan Evrope i Amerike” (Isto) i četvrti trend stavlja akcenat na širenje hrišćanstva među nebelom populacijom. Protestantske hrišćanske zajednice brzo se šire u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. Peti trend najavljuje još snažnije širenje Pentakostalne crkve i širenje nedenominatnog hrišćanstva. Pentekostalni hrišćanski pokret sledi 520 miliona ljudi i, posle katolicizma, smatra se najbržim u evangelizaciji. Geri u šestoj tezi o globalnim trendovima predviđa lagano gašenje plemenskih religija. Početkom dvadesetog veka 6.5 procenata stanovništva pripadalo je nekoj plemenskoj religiji (jednoj od oko 5.000!), dok će početkom trećeg milenijuma taj broj pasti na 1.5 procenta. Veliki broj pripadnika plemenskih religija prelazi u islam i hrišćanstvo, posebno na afričkom kontinentu. Sedmi trend najavljuje jednak broj nevernika (ateista, agnocista, slobodnih mislilaca, intelektualaca - humanista) u budućnosti. Trenutno, 15 odsto svetskog stanovništva izjašnjava se kao uvereni nevernik – i ta brojka će ostati ista. Jedna od mogućih kulturnih paradigmi biće, po osmoj tezi, multikulturalizam, odnosno religijski dijalog. “Rastuća kulturna raznolikost i međureligijski odnosi mogu biti mogućnost te izazov za dublje razumevanje, razvoj i dijalog.” (Isto) Rastuća uloga žene u religijskim obredima – moguć je naslov devete teze. Po Gerijevim proračunima, od prvobitnih 1 odsto, danas oko 5 odsto žena vernika učestvuje u religijskim obredima. U Sjedinjenim Američkim Državama ta cifra je oko 10 odsto. Paralelno sa usponom uloge žene, i u svetovnom savremenom životu, primetan je snažan otpor ovoj “religijskoj emancipaciji žene”, iako bi “razvoj uloge žene doprineo celovitijem modelu komunikacije i verskog okupljanja” (Isto). I na kraju, Džej Geri uključuje mogućnost promene tradicionalne religije u takozvanom Novom milenijumu koji će biti pun raznih izazova za sve vernike. “Čovečanstvo bi trebalo da se pripremi i da u Novom milenijumu obezbedi mir i spiritualnost.” (Isto) Globalno uskrsnuće religije Semjuel Hantigton u svom kultnom delu “Sukob civilizacija” smatra da dolazi vreme globalnog ukrsnuća religije. Idejna okosnica ovog autora jeste da svet postaje multicivilizacijski, “ravnoteža sila među civilizacijama se menja: po uticaju zapad opada, azijske civilizacije šire svoju snagu, islam demografski eksplodira, nezapadne civilizacije uopšteno reafirmišu vrednost svojih sopstvenih kultura” (Hantigton, 2000:20). Glavne razlike između ljudi više nisu ideološke, ekonomske, političke, već kulturne. Savremena politika jeste politika etniciteta, “povratak zavičajnosti” je češći od prihvatanja zapadne kulture i zapadnog načina života. Globalizam nije ustupio mesto parohijalizmu.

Novi tradicionalizam . manji sukobi mogli bi da izbiju na odgovarajućim granicama između sve snažnijih islamskih društava i njihovih hindu. islamske netolerancije i kineskog potvrđivanja. Hantigton poručuje da bi ljudi svih kulturnih krugova trebalo da tragaju i proširuju zajedničke vrednosti.Jedine podele u budućnosti moguće su na civilizacijsko . “Opasni sukobi u budućnosti verovatno će nastati iz interakcije zapadne arogancije. Oko 2025. 203) I pored svega. Veći sukobi mogli bi da izbiju između muslimanskih i azijskih društava sa jedne i Zapada sa druge strane.” (Isto. religija pružati osnovu i svrhu. islamska. procesi modernizacije nameću jedinstveni obrazac življenja i društvene zajednice se u tom građanskom vakuumu okreću religijskim učenjima. “argument da širenje pop kulture i potrošnih dobara širom sveta predstavlja trijumf zapadne civilizacije. hindu.” (Isto. Po ovom autoru. Koreje i Vijetnama). Ljudi se udružuju sa ljudima koji imaju sličnog pretka. uzajamne pomoći i ljudske solidarnosti. Rusija i. Naprosto. po Hantigtonu. vrednosti i ustanove. moguća.. da piju kokakolu. Negde na Bliskom Istoku mladi ljudi mogu da budu odeveni u džins. to će biti “plemenski sukobi globalnih razmera” kojima će.. jeste kriza identiteta. kineska civilizacija (zajednička kultura južne Azije. svakako. pravoslavnih i afričkih suseda. Sjedinjene Američke Države (skupa cena američkog epiteta “supermarket religioznosti”). moralnog relativizma i raspusnosti i reafirmaciju vrednosti poretka. zapadna i. postave bombu u američki avion. moguće u budućnosti. Civlizacija je najširi kulturni entitet u čijoj strukturi religija i jezik igraju glavnu ulogu. Hantigton tvrdi da će ono doživeti svoje globalno uskrsnuće “u protestantskom obliku”. godine hrišćani će činiti 25 odsto populacije. japanska. a udaljuju se od onih kod kojih je to različito. Hantigton se ne slaže sa mišljenjem da budućnost društava ide u pravcu stvaranja globalnog društva. da otkrivaju sličnosti i da prestanu da “orgijaju u razlikama”. Razmišljajući o budućnosti hrišćanstva. Ako bude bilo sukoba.. 107) Razlog zbog kojih se društvene grupe sve više poistovećuju sa religijskim sistemima. jer nije opstao u zemlji nastanka i ugrađen je u kulturne modele susednih društava. 63) Modernizacija ne mora da vodi u vesternizaciju. rada. “Ono na šta ljudi u krizi identiteta mogu da računaju su krv i uverenja. slušaju rep i da. trivijalizuje samu zapadnu kulturu. religiju. Odnosno.. vera i porodica. jedne univerzalne civilizacije. dok će muslimani činiti 30 odsto. To su bivša Jugoslavija. Jedino budizam nema civilizacijsko uporište.kulturnom nivou. U savremenom svetu postoje. da svetske (i verske) vođe prihvate multicivilizacijski karakter globalne politike. Razni sistemi mišljenja i življenja su slomljeni. jezik. Kine. 140) Ono što brine jeste postojanje sukoba i mogućnost rasplamsavanja još većih. današnja Ukrajina. što će najverovatnije budućnost doneti.” (Isto.” (Isto. Najkritičnije tačke za izbijanje sukoba jesu zemlje duž granica religijskih svetova. Religijske grupe zadovoljavaju društvene potrebe o kojima državna birokratija ne vodi računa. discipline. U savremenom svetu primetno je globalno uskrsnuće religije i ono predstavlja “reakciju protiv sekularizma. između klanjanja u Meki. afrička cilivizacija.

“parohijalno uopštavanje društvene situacije na osnovu sagledavanja stanja polovine evropskih nacionalnih država” (Introvigne www. bolju moralnu životnu praksu. nije čudno što mnogi fundamentalisti žele da svoje ciljeve ostvare upotrebom političkih i društvenih instrumenata moći. Uzlet svetskih religija ne može se opisati kao uzlet u kvantitetu. Poljska i Irska primer su za to. 2002:9) koji će svakako biti prisutan u sutrašnjici. Dogme će biti doktrinarno rigidnije. pouzdanu zaštitu i jasnu orijentaciju putem iracionalne osude svih alternativa” (Kincler.” (Hamilton. “jedno novo povesno razdoblje totalne desekularizacije društvenog života u znaku ponovne dominacije religije. religija će i dalje obavljati veoma važne funkcije za društvenu zajednicu. Fundamentalizam Sagledavajući savremeni svet u svetlu tradicionalnih religija. Religija koja se obnavlja imaće nove društvene funkcije. ona privlači one koji su nezadovoljni haosom pluralizma. bezuslovno i . Klasičan religiozni fundamentalizam u Americi uperen je protiv modernizma.org). protiv nauke. Danas se pod fundamentalizmom može podrazumevati “samovoljan separatistički pokret koji. 1986:192). osećanja.. 2003:31) Na delu je novi tradicionalizam koji čine i desekularni i kontrasekularni trendovi. Osim toga. 1986:197). Korene ove duhovne struje možemo naći u američkoj protestantskoj praksi devetnaestog veka. 1986:192). “Religija nastoji da spreči propadanje nacionalne.. a ponekad čak i militantno. kao stalna suprotnost modernom procesu opšteg otvaranja u razmišljanju. tradicionalne religije će u budućnosti biti više prožete latentnim lokalizmom i etnocentrizmom. mnogi upozoravaju na pojavu religioznog fundamentalizma. načinu života i društvu. a moral “svetih knjiga” rigorozniji.. U Sjedinjenim Američkim Državama to je protestantizam na jugu i srednjem zapadu. dakle. delanju. a “možda najpoznatiji plod fundamentalističkog razumevanja Svetog pisma jeste takozvani kreacionizam. “Budući da su verski fundamentalisti”. delanja). oni su netrpeljivi prema moralnom rasulu pluralističkog društva” (Marti. ističe Kincler. Za nadolazeću paradigmu življenja osobeno je da je ona “iskreno nostalgična za onim pretpluralističkim svetom u kom su katolici dominirali nad hrišćanima. etničke ili neke druge kulture. “ubeđeni da imaju bolje odgovore na pitanja sveta (pred bogom i pred ljudima). a to su odbrana kulture i upravljanje kulturnom tranzicijom.cesnur. otprilike u duhu u kojem Pitirim Sorokin govori o smenama velikih kulturnih celina” (Vrcan.. treba da povrati apsolutnu sigurnost. saopštiti ili čak nametnuti svojoj sekularnoj okolini”. jer “nacionalno ruho čini religijske sadržaje tržišno sposobnijim” (Vrcan.. oni često misle da ih kao takve moraju misionarski. društvene funkcije. I azijski doseljenici u Britaniji drže se svojih verskih tradicija da bi sačuvali sopstveni identitet i ojačali solidarnost u svojim redovima. Misao o sekularnom svetskom društvu velika je evropska greška. Tradicionalna religijska svest će u budućnosti imati sveprožimajući karakter (ona će biti najvažniji izvor mišljenja. razviće svoje javne. nego ponajpre u kvalitetu (njenoj dubljoj interiorizaciji). lokalne.Dolazi. Radi se o konzervatizmu kao glavnoj kulturnoj matrici. a protestanti vladali američkom imperijom. čvrsto uporište. Jevreji se osećali kod kuće u svom getu. naglašavajući značaj apsolutne autentičnosti Svetog pisma. tim žigom modernizma.. Iz: Vrcan. Po Brusu i Volisu.

sa katoličke strane to bi praktično značilo odricanje od Petrove moći u korist Petrove službe. odnosno potrebno je izgraditi. umesto otvaranja ka savremenim društvenim procesima. rabina Lubaviča.” (Mol. Iz: Miz. Kincler navodi da je ova religija bila neraskidivo povezana sa društvom (da je bila sama država) i svi vernici koji poštuju šerijat – jesu fundamentalisti. pripadnici pokreta Tešuva. bilo da je reč o Darvinovoj teoriji ili teoriji njegovih sledbenika” (Isto. Elezera Menahema) koji se zalažu za izgradnju svojevrsne teokratske države. Po Kingu. 1976) Po Hansu Kingu. Najbolji primer za ovakvo razmišljanje jeste nadbiskup Lefevr koji je ošto kritikovao odluke Drugog vatikanskog koncila kojim se Crkva “pogrešno” okrenula svetu. što znači i svetskog mira. ali je mentalitet u suštini isti. 2001:42) Đuro Šušnjić zastupa tezu o tri ravni na kojima se može ostvariti ekumenska zamisao. to bi moglo da znači da se Crkva (King govori o katoličkoj. Osim toga. Zagledan u budućnost ekumenskog pokreta. Prva ravan obuhvata dijalog u protestantskom religijskom krilu (gde je ideja praktično i počela da . a katolički polazi od tako-migovori-Papa. sa nekatoličke to bi moglo da znači priznanje Petrova primata kao primata službe ili “pastoralnog primata”. kao što je misao Hansa Mola: “Samo invazija iz svemira može da ujedini verske zajednice. Ekumenski pokret: dijalog. naglašava: “Uprkos svim očitim preprekama i teškoćama. te se fundamentalisti. Moguće je da je to jedna od najznačajnih tekovina XX veka koje će dati svoje plodove tek u XXI veku – ako do tada čovečanstvo opstane. ubeđeni u ispravnost svojih životnih načela. evangelističke tradicije u Evropi mogu se nazvati fundamentalistima.” (Isto. 41). jer njoj pripada) liši svih tvrdnji sa epitetom “nepogrešivo”. za “tihu molitvu”.” (Kűng.. u tom kontekstu. Ekumenizam se može i mora proširiti i na ostale svetske religije. imamo dojam da smo tek prvi put u svetskoj povesti pred laganim buđenjem sveopšte ekumenske svesti i na početku ozbiljnog dijaloga. Slično je u katolicizmu: “Kod katolika se. 51) Umesto Biblije. slobodi.bukvalno priznavanje biblijske priče o Postanju i istovremeno striktno odbacivanje svakog oblika evolucije. novi identitet. To je religija koja prožima (sažima) ceo lični-društveni život. Ekumenizam ad intra u Kingovoj zamisli sastoji se u pozivanju na izvornu hrišćansku poruku. prvenstveno u vezi sa pitanjem primata Crkve i stavovima o nepogrešivosti vlastite Crkve. od krajnje optimističnih do pesimističnih. kalvinističke. na jedinstvenu evanđeosku predaju. Predviđanja o budućnosti ekumenskog pokreta su različita. fundamentalistički katolici najviše poštuju Papu. U katolicizmu niču verski redovi inspirisani Lefevrovim teološkim stavovima. na prvom mestu. bore protiv relativizacije njihove (svete) istine. no one ne diraju u dogmu. za traganje za sličnostima i međusobno razumevanje. teologija mora da bude u službi uspostavljanja dijaloga. pripadnici učenja rabina Moše Tajtelbauma. Ilustracije radi. Potrebno je novo čitanje povesti teologije. I judaizam skriva mnoge fundamentaliste (cionisti. okreću se nekritičkom poštovanju tradicije. utopija Ekumenski pokret jedan je od najširih teoloških i društvenih pokreta koji se bori za ujedinjenje vernika. Tražeći razloge islamske pobune protiv zapadnohrišćanskih vrednosti. doduše. Milioni pripadnika crkava baptističke. ekumeni. Istočna i zapadna Crkva bi trebalo da se teološki i institucionalno usaglase. obično ne govori o fundamentalizmu. u hrišćanstvu razlike postoje.. “kritičku ekumensku teologiju”. Protestantski fundamentalizam zastupa stanovište tako-mi-govori-Biblija.

iako je do prve zamisli o miru među verama došao kardinal Kuzanski u XV veku). kao što su to činile i tokom istorije.ima puno zajedničkog. 2002. trebali bi jedni u drugima prepoznavati tek Abrahama i ništa više – on nikako ne nadomešta ni Mojsija. i kada je tek Drugi vatikanski koncil (1962–1965) oslobodio Jevreje krivice za raspeće Isusa Hrista. To je konkretan poziv na pomirenje hrišćanskog. Poziv na komunikaciju biće u budućnosti i dalje jedno od prioriteta svih društava i “sledbenici Avrama. Ekumenski razgovor između judaista. ne i ljubavi” (Šušnjić. Razbijajući mit o propasti religije. ali svi ostaju uz svoje. prema kojoj su na putu svi oni koji veruju” (Isto. nego istinsko religijsko prožimanje. za muslimane Avram (Ibrahim) je legitimni prorok predmuhamedanskog doba. u suštini. eku.. Odanost promeni Drugi model pruža religiji mogućnost promene u gustoj mreži društvenih značenja.rabinskog judaizma. judaističkog i islamskog sveta na osnovu “zajedničkootačke teologije”. 2002:215). ima okupljanja. nego “stvar Avramanova. tradicionalne religije će u budućnosti menjati svoj lik. što ne treba da čudi kada se. Šušnjić naglašava potrebu unutrašnjeg preobražaja tradicionalnih religija. 1998:373). ima približavanja. tom nije važna jedna religija. Pitanje u budućnosti neće biti hoće li ljudi verovati ili ne. Ovim pokretom ne želi se postići samo “bratska svađa u avramovskoj kući”.. čekalo čak devet stotina godina do istovremenog skidanja prokletstva između Istočne i Zapadne crkve. “Avramovska ekumena” “Avramovska ekumena” je duhovna struja koja pronalazi svoje mesto u veroispovestima spremnim za izazov novog multikulturalnog doba. druga ravan obuhvata dijalog između Zapadne i Istočne crkve.okupljeni u svetom duhu i molitvi. kao izravni baštinici uzornog kritičnog vernika. na primer. Uprkos mnogim ekumenskim idejama u svim veroispovestima. niko nije protiv.se sprovodi. 216).. 2002: 215). arhetip) kojeg poštuju ove tri konfesije: za judaiste on je prvi patrijarh.menski pokret za sada nije doneo mnogo rezultata. . Po ovom modelu. Odnosno. odnosno ko misli ekumenski. nacija ili regija. već kako će ljudi nastaviti da veruju uz sve manje poštovanje tradicionalnih obreda i tradicionalnih religijskih ustanova. Svetski ekumenski pokret “Avramovska ekumena” pokrenuo je nemački teolog Karl Jozef Kušel definišući je kao “mirotvoračku. pomirujuću misao na zajedničkog oca vere naočigled samoizolacije srednjevekovno . nego sudbina svih religija i budućnost čovečanstva. ali nema jedinstva. za hrišćane prorok. ali skupnog delovanja. Iz: Žigmanov. u prvom redu hrišćanske. niti pak Muhameda” (Žigmanov. 2. naglašava ovaj autor. Naglašavajući da ekumenizam u budućnosti ne može biti nužnost nego izbor (radi opstanka na “tržištu poslednjih ideja”). Avram (Abraham) je praotac (pramodel. Religija lišena osećaja pripadnosti Rodni Stark najavljuje opstanak religije kao svake druge društvene pojave čija je jedina stalna osobenost – odanost promeni. “.. ni Isusa. a treća ravan odnosi se na prožimanje hrišćanske i nehrišćanske civilizacije. hrišćana i muslimana ima smisla samo ako ne postoji funkcionalizacija Avrama za vlastito polaganje prava na istinu. ali ne i u organizaciji. teologije razbaštinjenja nebrojenih hrišćanskih teologa i militantntost muslimanskog osvajačkog pohoda” (Kuschel. autor tvrdi da.

Belah dolazi do zaključka o postojanju građanske religije. U osnovi američke građanske religije nalazi se judeohrišćanska tradicija. a samo 2. nacionalni praznici). kao što su vrhunske sportiste. Na kraju. verovatno je da će ona postojati u budućnosti. u Tajvanu danas postoji više hramova nego pre sto godina. rituala. Međutim.4 procenta populacije se izjašnjava kao uvereni ateista. N. nego među mladim. na Islandu je veoma visok stepen lične religioznosti koja se dâ uočiti kroz podatke da čak 81 procenat stanovništva veruje u život nakon smrti. Građanski rat). institucija koji. Isto tako. filmske i televizijske zvede. obrazovanim. podržava i moralno ujedinjuje celo društvo. deo “učenja” građanske religije svakako čine svetovni rituali i društveni simboli (zastava. pa apologetika svetovnih vrednosti koje izviru iz pisanog ustava. koje tada za grupu predstavljaju najveću vrednost” (Dugandžija. Uspon svetovne religije Mnogi autori zastupaju tezu o pojavi svetovne religije kao “sistema ideja. u ovim društvima ne širi među starijim i neobrazovanim seljacima. čovek se okreće obožavanju društva. 1980:34). Japansko haj-tek potrošačko društvo sjajno se uklapa u šintoističku religioznu praksu (više nego pre vremena Carstva kada je ona bila državna religija). osećanja i akcije neke grupe unutar koje vernici posvećuju odabrane aspekte društvene stvarnosti. Najreprezentativniji dokaz jeste savremeno tursko društvo: osnovna religiozna načela islama šire se na univerzitetske studije i obrazovane elite i obratno. preovlađuju društvene grupe koje su veoma visoko obrazovane i koje potiču iz nove srednje klase. Belah tvrdi da “u raznolikom . Pošto je uloga ove religije velika. u tehniciziranom i otuđenom društvu. Island. počinju igrati ulogu svetog. Rodni Stark vidi islam kao važan religijski pokret koji se menja pod uticajem modernizacije. Moderna zapadna društva nisu i neće odbaciti religiju. važi za sekularnu državu zbog podatka da samo dva procenta stanovništva nedeljno odlazi u crkvu. “azijske nove religije će nastaviti da pružaju put modernizaciji u njihova društva” (Isto). Ovaj vid religioznosti podrazumeva sistem verovanja. 1996:129). Moderna zabava i mitologija svakodnevnog života zamenjuju klasičnu religioznost. Umesto verovanja u natprirodne sile (koje tada bivaju proglašene svetim). jer se ona gradi na sjajnoj slici religioznog čoveka u prošlosti i na skriveno romantičarskim tonovima o Zlatnom dobu vere. a u Hong Kongu kineska narodna religija nalazi sve više pristalica. urbanim grupama” (Isto). Religija “se. kao što je pakistanski. na primer. uspešnim. Edgar Moren savremenu društvenu pojavu svetovne religije povezuje sa pojavom masovne kulture kao načina izražavanja potrošačkog društva. iako možda jesu odbacila osećaj pripadnosti tradicionalnim religijskim zajednicama. Muslimani prihvataju racionalistički sistem obrazovanja i profesionalnog prestiža. Čak i u fundamentalnim pokretima. pak.tokom istorije društva nisu uopšte bila visoko religiozna. međutim. 88 odstvo veruje u postojanje duše. simbola. Mitovi masovne kulture. Masovni mediji su ti koji obezbeđuju susret sa predmetom obožavanja. sve manje sa sobom nosi repertoar simboličkih slika koje su vekovima sačinjavale prtljag imaginarnog” (Koković. Teorija o sekularizaciji ne može biti prihvaćena. U viziji budućnosti. neke društvene tvorevine ili njihovih simbola jer “savremeni čovek. Razmatrajući strukturu savremenog američkog društva R. koji živi u vremenu ispražnjenog i iščezlog smisla. Sledi apologetika događaja iz nacionalne istorije (smrt Abrahama Linkolna.

najčešće Indije.. dolaze zahtevi za tišinom. To je značilo kraj jednog doba i početak novog. što veću raznolikost. javni moral. unutrašnjim mirom. Takođe. Postmoderno doba najavljuje bujanje novih religijskih pokreta.” (Popov. Postmoderna je savremena epoha dramatičnog uspona individualizma u kome vlada krilatica “sve-je-dopušteno-sve-prolazi” i “sa jedne strane. Religija se povukla u sferu privatnosti te je redukovana na individualno osećanje. parlament i tu i tamo prinose žrtvu na oltar svom bogu. podstiče što višu razuđenost društvenog ponašanja. Hill. postmoderna nudi spektakl nasilja. Jedan novi religijski pokret se ljudima čini bržim. Središte moderne svetovne religije globalizma mogle bi biti Sjedinjene Američke Države. postmodernog doba. usled raspada mitova modernosti. askezom i mistikom” (Jukić. 1991: 219).. nastao je u Severnoj Americi. Parlamentarizam imaju svoje verničko stado koje se redovno moli svojim bogovima u sveto vreme u svakodnevnom životu i na pojedinim svetim mestima kao što su štampa. Dok je staro građansko (moderno. doba opšte sumnje u ljudski razum i samu ideju napretka. opuštenost. Veliki broj novih religijskih pokreta. 1994:55). sa visokim obrazovanjem. maštovitost. novih tipova religioznosti. dolazi do bujanja novih stilova života i. Postmoderno društvo toleriše. građanska religija rađa snažan osećaj nacionalne solidarnosti i svrhovitosti” (Abercrombie. Pojam “novi religijski pokreti” koristi se kao pojmovni model za analizu institucionalnog drobljenja sakralnosti i čini se najpodesnijim društvenoj stvarnosti i projekcijama za budućnost. Turner. televizija. Ajlin Barker pod novim religijskim pokretima podrazumeva široki skup organizacija koje počinju da se javljaju od pedesetih godina prošlog veka i koje nude odgovore na sva važna životna pitanja. prožeto naučnim zanosom i verom u društveni napredak. brižnijim.” (Bigović. Pripadnici ovih pokreta jesu ljudi srednje i visoke srednje klase. a sa druge strane. optimističko. 1999:26).. racionalističko) društvo bilo osvajačko. upravo iz velike sumnje u nauku. toplijim. 2002:213).društvu. Za ove pokrete osobeno je to što su njihovi pripadnici često mladi ljudi. pogotovo u Kaliforniji. “Crkva i verske zajednice više ne normiraju društveni život. I globalizam mnogi smatraju novim. Pojam “novi religijski pokreti” uveden je umesto zastarele hrišćanske dihotomije crkva-sekta. nemaju nikakav uticaj na kulturu. Savremeno doba donosi novine: većina pripadnika novih religijskih pokreta dolazi iz visokorazvijenih zemalja. U postmodernom dobu. osim Istoka.. kao što je američko. odnosno potpuno novih tipova religioznosti. radio. Postmoderna: novi religijski pokreti Moderno zapadno društvo je pre četiri decenije ušlo u duboku krizu. obrazovanje. . sa tim. Postmoderno doba jeste doba u kome ni idoli ni tabui nemaju važnost. pojam kult se u sistemima većine savremenih sociologa ne upotrebljava. pornografije i droge. Novi religijski pokreti počeli su da niču u zemljama Trećeg sveta kao izvesna vrsta “kompenzatora” siromašne i ugnjetene populacije. postmoderno društvo jeste društvo zahlađenja krupnih ideja i ideologija. za razliku od tradicionalne religije koja može da bude nezainteresovana i licemerna. od nedavno mesto ruševina Svetskog trgovinskog centra (Ground Zero). jer su svi religijski pokreti u nekoj meri povezani sa kultom. nadolazećim modelom svetovne religije: “Danas Demokratija.

nametanje osećanja krivice). jer propovednici novih religijskih pokreta otvoreno. međutim. preko škole. Jakov Jukić govori o novim religijskim pokretima nastalim u krizi konzumističke.” (Jukić. političke. a onda usvajanje načina života. Harizmatički vernici najveću važnost pripadaju izgradnji emocionalne zajednice u kojoj bi trebalo da se nalaze. nadolazeće religioznosti: Harizmatička religioznost Harizmatička religioznost znači raskid sa prosvetiteljskom tradicijom i bujanje religije u njenim “predrazumskim i podrazumskim oblicima”. Jača uticaj lične harizme. zdušno. ne razlikuju se mnogo od metoda kojima društvena zajednica utiče na pojedinca. nego na društvenom uplivu crkve. iskazivanje ljubavi. 74). . “do sada su izvedena mnoga istraživanja o priključivanju i napuštanju NRP – ona su uvek pokazivala da je većina ljudi potpuno u stanju da odbaci ubeđivanja pokreta ako to želi” (Isto. to jest nude jedan najčešće istočnjački oblikovan antisvet. Dobro je imati ovu razliku na umu kada se traži razlog zbog koga se neko pridružio pokretu” (Isto. iz neke velike tradicionalne religije. grubost.” (Isto. čiji broj iz dana u dan raste i čiji se rast može očekivati u budućnosti. nepolitični (jer naglašavaju potrebu lične unutrašnje promene). A izuzev svega ovoga. Primer za to jeste odnos društvenih ustanova prema pojedincu: od porodice. a opada njena društvena moć. Zanimljivo je to što prodor harizmatičke religioznosti počinje da biva prisutan i u hrišćanskoj crkvi. oni suprotstavljaju toplinu zajedničkog življenja i neočekivanu žarku pobožnost. veoma uverljivo. svi metodi kojima se koriste ovi pokreti.Veliki broj pripadnika ovih pokreta upravo tako dolazi. naklonost. otpor prema intelektualizaciji i naglašavanje ličnog duhovnog iskustva naspram teološkog sistema. necrkveni. Mnogi od novih religijskih pokreta svakako vrše pritisak na moguće vernike (poklanjanje pažnje. Zajedničko za sve nove religijske pokrete jeste da su oni nesvetovni (antikonzumeristički. Standardizacija i institucionalizacija društvenog života više nema praktičnu upotrebu te tako “skupljeni u male i prisne zajednice. vojske. asketski i pun misticizma). Za druge se desilo prvo prihvatanje vere. sa puno žara obećavaju spasenje i dokazuju istinitost njihove religijske “istine”. Veoma je važan i odnos savremenog načina života i religijskog učenja novih pokreta: “Mnogi ljudi priznaju da su se posvetili načinu života koji se upražnjava u pokretu. 72). To je jedan od načina kojima tradicionalna hrišćanska religija može zadržati svoje vernike. crkvene religije. treba razlikovati pojam kontrole uma i pojam “ispiranja mozga” kada su ljudi čine nesposobnim za donošenje odluke o pristupu (kada je odluka doneta umesto njih) i pojam obmanjivanja kada se mogućim vernicima nude lažne i manje tačne informacije. a tek su onda prihvatili njegova verovanja. kao preobraćenik. Jukić konkretno razlikuje sledeće tipove novostvorene. odnosno čak “nekih godina u nekim pokretima bude više onih koji pristupaju nego onih koji odlaze. do tradicionalnih religija. 1991:230) Sve harizmatičke zajednice odlikuje potreba za dodirom i fizičkom blizinom. Hladnoći birokratizma i institucionalnoj ukrućenosti crkvenih ustanova. Dovoljno je setiti se primera pape Jovana Pavla Drugog koji svoj uspeh zasniva više na snažnoj privlačnosti i ličnoj harizmi. dok drugih godina broj onih koji odlaze nadmašuje broj onih koji ostaju. harizmatički vernici se zapravo opiru stanovitim zastranjenjima i nespretnostima uspavane crkve. 72) Štaviše.

povratak izvornoj mudrosti. nemira. biti samoživa. U dobu uspona individualizma-narcizma. a okreće se miru. radosti življenja. harmonizacija odnosa duha i . komunicira sa vernicima. po svemu sudeći. Prelaskom iz znaka Ribe u znak Vodolije. privatistička. strahova. mudrosti. strah. zena. Nova će religioznost. po koju godinu učenik Krišne. Savremeno doba jeste doba prelaska u znak Vodolije koji će trajati isto kao i znak Ribe – 2155 godina. svet ulazi u novo doba.Narcizam nove religioznosti Ideja boga i natprirodnih sila biće intimnija. Nihilizam nove religioznosti Po Jukiću. Sadržaji religije ne traže se u društvenoj prihvatljivosti. ne poštuje dugo njene obrede i načela. “Egoizam je duboko prodro u područje religioznosti. nauku i spiritualizam. kao ženu. napostetku pristalica Ujedinjene crkve i tako dalje istim redom do iznemoglosti” (Isto. žalost. 236). izolovana. “vernik se. međutim. meditacije do psihoterapije i parapsiholoških postupaka. Čovek bira učenja.ne susreće sa bogom u svom bližnjemu. kao u male dece i razmažene mladeži” (Isto. Sledeća duhovna stepenica koju čovek prelazi jeste nihilizam. divi im se. Tako “ne iznenađuje što su vernici počeli menjati religijsku pripadnost isto tako brzo i nestrpljivo. nevolje. Ne čudi da je “neko kratko vreme hrišćanin. ekologiju. 245). nego uspostavljanju stanja svesti lišenog napetosti. nego u čovekovoj svesti. koji neguju ovaj tip religioznosti. lista religijsku štampu. ali je njegova religioznost lišena identiteta. Nihilizam se ogleda u bezvoljnosti. onda nekoliko meseci budista. praznini. pa je već uspešno iznutra rastače. stresa. banalnosti potrošačkog doba. čovečanstvo ostavlja za sobom patnju. Masmediji. duhovnosti. čita razne religijske knjige. pokret u čijem je središtu potreba usaglašavanja naučne i religijske svesti. Svaki im je novi izbor gledišta izvršen u funkciji ispunjenja površnih želja i dnevnih potreba. moderne tehnologije i savremena religijska otvorenost obezbeđuju ljudima lak pristup svim učenjima... alternativne medicine. Pokreti samosvesti i pokreti “proširenja vlastite svesti”. “zarobljeno savršenstvo svesti”. Po ideolozima ovog pokreta koji veliča slobodu. sumnju. 239) Umesto društvenog. novi nihilistički vernik ne ostaje dugo zainteresovan za izabranu veru. Pokret Novog doba – The New Age Pokret New Age je neobično viđenje sveta satkano od najnovijih naučnih dostignuća i drevnih mističkih poruka najrazličitijih tradicija. bez dubokog zanosa. nego ga pre svega pronalazi u samom sebi kao vlastitom izvorištu” (Isto. nude vernicima prednosti terapeutike: preko geštalta. Čovek ne teži susretu sa svetim. New Age je pokret koji se zalaže za mir. automobil i mesto življenja. u horoskopski znak Vodolije. kratkotrajnosti “doživljaja svetoga”. feminizam. bitniji je lični osećaj svetog. Veliki broj religijskih pokreta upravo tako nudi izbavljenje. u ozračju potrošačkog nihilizma. Civilizacija se opštom spektakularizacijom ideja i religiju pretvara u nešto što se koristi kratko.” (Isto. Međutim. čime se dokazuje da je čovek postmoderne veoma religiozan. narcizam nije dovoljno dobra zamena za nedostatak snažnog ličnog identiteta. 245). autogenih treninga. ne uspostavlja duboku vezu sa osnovnim teološkim i uopšte religijskim idejama. površno. svetu ili svemiru. putuje i upoznaje religijske kulture.

ekologizam (jer se planeta Zemlja shvata kao “živa zbiljnost”. Internet je medij na kome najviše bujaju novi religijski pokreti.materije. magije. Internet je veoma efikasan medij. kao sinkretičnu smesu nauke. ali i surovost). razumna i osetljiva na čovekovu nežnost. mistike. sufizma. preko akupunkture. psihijatara. društvo. skoro svi novi religijski pokreti. New Age je pokušaj duhovne revolucije: insistiranjem na moralnoj. odnosno gde je svaki deo kosmosa u uzajamnom odnosu sa drugim delovima). makrobiotičke ishrane. a mnoga se saznanja istočnjačke mistike sve više mogu prepoznati u otkrićima same moderne fizike. terapeutike. samoproglašeni gurui. smeštajući je u najveći virtualni prostor – internet. Čovek je jedini izvor samog sebe: izvor svog identiteta. može biti satkano od najfinijih i veoma različitih duhovnih učenja: od tibetanskog budizma. svoje moralnosti. svoje religioznosti. drevnih verovanja. jer je jedini zbilja globalan” (Lorne Dawson. feminizma. svet. dinamičke psihologije. apostoli. magije.cesnur. parapsihologije. satanizma. na primer. na primer) ne moraju biti jedini izvori znanja. Deus ex Computer “Doba protoka informacija” u kom združeno vladaju visoke tehnologije i egzaktna nauka. Na svetskoj mreži su prisutne sve velike svetske religije. moralne zajednice okupljene oko verskog duhovnog jezgra. 2002:289) oko 12 odsto korisnika interneta svakodnevno otvara web stranice u čijoj sadržini se nalazi izvesna “sajber religija”. Ovaj veoma široki pokret želi da u svetlu razvoja postmodernog načina društvenog mišljenja dokaže da racionalna spoznaja i tradicionalna religijska spoznaja (spoznaja boga. unutrašnjoj obnovi čoveka. osoben je holizam (gde su sve stvari povezane. fizičara možemo nazivati metafizičkim spisima. te od sada i istraživanja raznih neuropsihologa. reinkarnacije. jer “je interaktivan. šamanizma. Po istraživanjima Kristijana. bolji i od televizije. na primer. www. Pokret New Age apsolutnom relativizacijom klasičnog svetog radikalno menja suštinu religioznosti. Za pokret New Age. može na svetskoj digitalnoj mreži da zasnuje svoju religiju i ponudi svoje učenje budućim pripadnicima. sve velike i manje hrišćanske denominacije. Svako ko stvori izvesni sistem verskih učenja. Svest je u osnovi kosmičke strukture. hrišćanskog ezoterizma. astrologije. androginizam (naglašavanje jedinstva muškog i ženskog u jednom). Razvijena društva menjaju lik tradicionalne religije. misticizam (u svim stvarima i u svakom trenutku se može očitavati sveto) i planetarizam (osećaj pripadnosti čoveka bilo kog dela društvene stvarnosti svim ljudima drugog dela društvene stvarnosti). Swatos. učenja o dodirima za vanzemaljskom svešću. tehnike zena. ne transcedentni bog ili bogovi. Zasnivanje religijskih pokreta znatno je brže i jeftinije od. New Age je društveni (duhovni) pokret koji traži od čoveka da istisne tradicionalne sadržaje religijske svesti i usvoji novo religijsko učenje koje. Ilustracije radi. naučnici u Prinstonu dokazivali su da je ceo kosmos prožet svešću (te tako postoje “misleći elektroni” i “svest stanica”). menja lik religije iz samog fizičkog utemeljenja. Tek kada se ukrste podaci savremene nauke i poruke religiozne duhovnosti možemo spoznati sebe. izvor je spasenja cele ljudske vrste.org). svesti i stvari. Čovekova svest. proroci. šamani. arhajskog kulta prirode do teozofije. Svatosa i Kivistoa (Christiano. “Hramovi bez zidova” niču svakim danom i “digitalna kula Vavilonska” biće u budućnosti popularnija nego danas. Kivisto. iz prostora. izgradnje . možemo se nadati obnovi društva. jer svako ima relativno lak pristup.

Većina mislilaca ove duhovne orijentacije svoje zaključke izvodi iz psiholoških. posveti pitanju kao što je “ko je postavio izvesni religiozni sajt i sa kojom krajnjom namerom” (Dawson. Najmanje je sociologa koji kraj religije vide na osnovu proučavanja savremenog globalnog društva ili pak nekih njegovih trendova. zaštitnik. zauzeti mesto religiji. “Sen Simon de iure prigovara osnivanju nove vere. i jedino što sociolog u istraživanju ove pojave može da uradi jeste da se. kao temeljnu društvenu nauku. norme. Prvu naziva teološkom. ona je primitivna. laička religija. on je u svom projektu izgradnje nauke sociologije bio duboko religiozan (misija. Uprkos upozorenjima da virtualizacija života znatno slabi društvene i međuljudske veze. ne boga ili natprirodnih sila. te je tako čak dizajnirao odeću koju bi trebalo da nose pripadnici sociološkog sveštenstva.” (Romčević. u njoj će se napokon uspostaviti savršeno stanje ljudskog duha. 1995:29) Iluzija koja nema budućnost . kao osnivač sociologije. početna. parole. Tačnije. Tako se Dirkem zanosio idejom da bi “od univerzitetske katedre valjalo načiniti propovedaonicu sličnu onoj u Bogorodičinoj crkvi u Parizu” (Mimica. smatrao da je smisao odlaska u religioznu zajednicu obožavanje zajednice.hrama ili ulaganja u neku drugu infrastrukturu osobenu za tradicionalni religijski izraz. religijske ideje neće više moći da se prilagode i da udovolje zahtevima vremena. Religija bi trebalo da bude zamenjena naukom. 1995:102). pozitivna nauka mora doći na mesto tradicionalne religije. samo društvo ima sve odlike božanskog – ono je oslonac. Ta nauka bi trebalo da bude zasnovana na pozitivističkim načelima. od društva dobija sve vrednosti. Sen Simon je predložio svoj doprinos rešavanju tog problema. “Ali. Sagledavajući procep u vrednosnom sistemu nastajućeg građanskog doba. a de facto je osniva i to kao novu nauku o društvu” (Romčević. ostrašćenost). isto). zastupao je tezu da nova. ma koliko se trudio biti potpuno objektivnim pozitivistom. logički okvir mišljenja. pak. Kraj religije Treći model zastupa mislioce sa stavom da religija mora uskoro da doživi svoj kraj. a nauka bi bila osnovna snaga za ostvarenje tog cilja. Nudeći socijalnu fiziologiju. Posle četiri hiljade godina. Emil Dirkem je. ova religijska praksa ima šansu da postane veoma raširena u budućem svetu. veronauk. antropoloških i filozofskih razmatranja religijske svesti. Kontrola i cenzura ne postoje. a sociolozi bi trebalo da predvode čovečanstvo na putu u bolju budućnost. Preobražaj društva bi trebalo da se odvija u smislu ostvarenja duhovnog jedinstva. privlačnijim. Treća epoha je pozitivna. 3. Apostoli napretka Sen Simon. smislio je obredni sistem ove religije i osnovao Pozitivističku crkvu. sociologijom. osim izučavanja učenja i obreda. jezik. Ogist Kont je smatrao da celokupna civilizacija može da se podeli u tri epohe. Digitalni oltari čine religijske sisteme znatno eteričnijim. znanje. 2002:26). po njegovom mišljenju. Kont je bio veoma uveren u ispravnost svog gledišta. u njenom vremenskom rasponu rađa se i razvija religija. a drugu metafizičkom u kojoj se religiozni oblik svesti menja u pravno-filozofski. Upravo stoga nauka o društvu može.

oni neće više biti u religioznom. Religijska svest može ljudima da posluži kao olakšanje. 1975:7). morati da nestane. Religijska svest čoveka postavlja u odnos bespomoćnog deteta prema svemoćnom ocu. Kako je religija “opsesivna neuroza čovečanstva”. pouzdanje. dok je u. U takvim odnosima neće više postojati potreba za osloncem na više sile..” (Frojd. Upravo tako se otuđenje društva produžava. To bi trebalo menjati: “Odgoj oslobođen pritiska religijskog učenja možda neće promeniti mnogo toga u psihičkoj biti čoveka. Marks se zalagao za izgradnju društvenih i ljudskih odnosa gde religija neće biti potrebna. u stvari. potrebno je da čovek sazna razloge svog otuđenja (“kritika religije je začetak kritike doline jada”). nadu u večni život. nego je pušta da sama izumre prirodnom smrću – što će se u budućnosti morati desiti. Vera u boga je prosto “dokaz nerazumnosti sveta”. Bog ili bogovi samo ispravljaju i kompenzuju ili društvene mane i zla ili bol koji ljudi nanose jedni drugima u međusobnoj komunikaciji. Religija je samo skup predstava rođenih iz potrebe da se ljudska bespomoćnost učini podnošljivijom. vernici smatraju da je bog stvorio čoveka po svom obličju. naukom. Otuđenom čovečanstvu potreban je efikasan. produbljuje. na primer. bežanje od društvene stvarnosti u kojoj se kriju svi ljudski problemi. Da bi se uvećala moć čoveka u društvu i moć da pomogne samom sebi. jer je ona prosto . Kako je religija društveni kompenzator. ne kao lek.Sigmund Frojd je smatrao da je verovanje u natprirodne sile iluzija koju bi trebalo odbaciti. sigurno nestati kada ljudi izgrade društvo u kome bi vladala naučna logika mišljenja. Religijska svest. najšire društvene bolesti. Verujemo u to da je naučni rad u stanju saznati nešto o stvarnosti sveta čime možemo uvećati našu moć i u skladu sa čime možemo urediti naš život. ne zalaže se za administrativnu borbu protiv nje. samo projekcija oca (uzvišena slika oca) koja uliva sigurnost. Da bi se oslobodio iluzija. naš bog logos možda nije toliko svemoćan i može ispuniti tek mali deo onoga što su njegovi prethodnici obećali.. ipak. Kao i Frojd. čovek stvorio ideju boga po svom obličju. Marks je religiju (pre svega hrišćansku) smatrao za veliku iluziju ljudskog roda. Religija je ideologija kojom se čovek otuđuje od svoje suštine. Preciznije. Njena sadašnja svrha može biti uteha koja će. 1986:362) “Najlepši posmrtni govor religiji” Karl Marks je gradio viđenje religije na stanovištu njene logičko . Po Marksovom mišljenju. u budućnosti bi trebalo da se lišimo religije i da se okrenemo novoj vrhunskoj vrednosti – nauci.. dugoročan lek. pripada detinjstvu ljudske rase: u teizmu je bog.racionalne (ne)održivosti. kao i da se bori protiv otuđenja. razumom. po njegovom mišljenju. Marks se ne bori protiv religije. Religija ne može biti ukinuta. već samo još u kritičkom. ona daje legitimitet svim nepravdama koje se u društvu događaju. gde će moći da vladaju svojim životima.. “čim Jevreji i hrišćani shvate da su njihove obostrane religije samo različiti stupnjevi ljudskog duha. naučnom. koje će. Nudi kompenzaciju u budućem životu za nedaće u ovom životu. ljudskom odnosu” (Marks. stvari. što svakako nije cilj čovečanstva. Religija je samo osnova za utehu i privremeno olakšanje. uz uslov da se prihvate ovozemaljske nepravde i društvene mane. gde će ljudi biti slobodni. trebalo bi je zameniti logosom. Postojanje religije u društvu je za Marksa samo znak otuđenja tog društva.

” (Isto. Rabin je doneo presudu. ne kompenzira ništa. pogotovo za tuđu religiju.. razdiruće stanje pred suprotstavljenošću smisla i besmisla. Oni nisu našli utehu. naročito ne provaliju otvorenu smrću boga. društvene odnose i društvenu strukturu. sa jedne strane. Naša vučja glad za senzacijama. seksom. Ravnodušnost. za pripadnošću..proizvod društva. radikalnost mišljenja. Apateizam nije sistem verovanja. Širi se talas gubljenja opšteg interesovanja. Oni nisu mogli da nađu nikakvog opravdanja za boga.theatlantic.. Optužili su ga za svirepost i izdaju. Apateizam je prosto “umanjenje brige vernika oko sopstvene religije i još snažnije umanjenje brige u vezi sa svim ljudima sveta” (Rauch. to je način na koji savremeni čovek veruje. protest protiv stvarne bede.. potrebno je promeniti društvo. Društveni sistem funkcioniše.” (Lipovecki.” (Isto. Ljudi idu u hram u potrazi za komunikacijom sa drugim ljudima. Onda je podigao pogled i rekao da je suđenje završeno. a posle istorijskih primera “izdaje boga” veliko je pitanje hoće li ona. Više od svega je interesantan podatak da se ljudi uopšte više ne osećaju zainteresovanim za svoju. 38) Bog je mrtav. užitkom ne skriva ništa. 1987:32) Globalizacijske smernice . Njih ne pogađa ni ukoliko neko iz njihove okoline negativno govori o njihovoj veroispovesti. Marks je u svojim delima održao najlepši posmrtni govor religiji: “Religiozna beda je. “Bog je mrtav. veliki ciljevi iščezavaju. pa i sama metafizika izgrađena na ničeovskoj smrti boga. no ono što nedostaje jeste privrženost. 1995:415) Uloga religije u društvu će se u budućnosti svakako menjati. nikakvih olakšavajućih okolnosti. tačnije: “Užas Aušvica je oštar izazov za mnoge konvencionalne ideje o bogu. u stvari. a ne zbog moguće komunikacije sa bogom ili natprirodnim silama. izraz stvarne bede. živeo čovek! Religija nakon istorijskih užasa ne može nikada više biti ista. kao Job. Da bi se ona ukinula. a sa druge strane. ustanove se reprodukuju. imati svoje mesto u društvenoj zajednici. Na delu je opšta desakralizacija duhovnog prostora savremenog čoveka. i tako su odlučili da je kriv i da. 415) Apateizam: eksplozija ravnodušja Savremena društva žive novim načinom života koji bi se najkraće mogao opisati kao eksplozija ravnodušnosti. svežina predstava. Po mišljenju Sretena Marića. u uobičajenim odgovorima na probleme zla i patnje usred ove opšte besramnosti. ali za to niko ne haje. Ukidanje religije kao iluzorne sreće naroda. to je zahtev njegove stvarne sreće.com). zaslužuje smrt. ne metafizički očaj. www. za socijalizacijom.” (Armstrong. Ovu pojavu prvi je u religiji uočio Džonatan Rauh nazvavši je apateizam (amalgam reči apatija i a/teizam). “Postoji priča da je jednog dana u Aušvicu grupa Jevreja izvela boga pred sud. po svojoj prilici.

sa osobenostima sopstvenog identiteta. Odgovori na ovakva duhovna stanja bivaju oštri i religiozne su prirode. S obzirom na trenutni intenzitet i rasprostranjenost. odnosno doba smanjivanja razlika – “iako je religija prva iznela ideju o jednakosti čovečanstva” (Muzaffar. www. njen uticaj u budućnosti će biti velik. Ono što je interesantno je da neki autori osim mogućnosti . iskazivati moralnu solidarnost. mogu širiti svoje vidike. odnosno nudi “osećanje da se svi ljudi nalaze u istoj Nojevoj barci. počinju da dele slična iskustva. Sve religije kroz globalizaciju uviđaju svoje mesto na religijskoj karti sveta. Savremena faza globalizacije rezultiraće time što će “više ljudi nego ikada ranije postati uključeno u više od jedne kulture” (Ahmed. povećanjem društvene pokretljivosti. Globalizacija je najkrupniji kulturni proces koji menja tok ideja. da dele sudbinu sveta” (Pečujlić. 1996) Globalizacija je “intenzifikacija društvenih odnosa na svetskom planu. veliko svetsko društvo). ukusa. Može se desiti da globalizacija presudi koji će od modela (ili njihov amalgam) prevladati. Globalizacija može da doprinosi daljem otvaranju religijskih sistema. Globalizacija pruža ljudima mogućnost višestrukog identiteta. kosmopolitizacija religioznih pogleda na svet usmerava se iz visokorazvijenog i judeohrišćanskog Zapada. bivati deo više. topljenje parohijalnog pred globalnim. Društva širom sveta počinju da dele isti set vrednosti i verovanja. društva su počela bivati svesna jedna drugih i sopstvene međuzavisnosti. osim neograničene ekonomske eksploatacije. Homogenizacija religioznih pogleda Deo istog globalizacijskog toka.net). Identitet građanina sveta ne poništava religijski identitet. ona uvodi čovečanstvo u doba opšte međuzavisnosti. sa “lokalističkom polom kulturnog dualizma sveta” (Pečujlić. koja povezuje udaljena mesta na takav način da lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali kilometrima daleko i vice versa” (Gidens. 2002:81). otvaranjem novih radnih mesta. duboko humanih poruka. globalizacija je umnogome promenila oblik svetske zajednice. Društva. podupiranjem naučnih istraživanja. Međutim. 2002:81).” (Clark. Možda prvi put u istoriji. www. mada heterogena. predstavlja homogenizacija životnih stilova. svesnija svoje odgovornosti.ibnsina. neke počinju. To je olakšalo međusobno razumevanje. mogu biti kooperativnija. razvojem komunikacijskih i informacionih tehnologija. vrednosti celog sveta. doba “odvajanja kulture od tla”.Globalizacija duboko utiče na religije širom zemljinog šara. povećanjem opšteg životnog standarda.com). “Globalizacija pokušava da zameni parohijalizam. 1998:69). Religiji je globalizacija ponudila lakši prenos univerzalnih.medzlis. osvetljavanjem ljudskih prava i načela političke ideologije demokratije. Kosmopolitizacija religioznih pogleda Direktnim ulaganjima. kosmopolitske kulture. Može doneti novi model koji naučnici nisu predvideli. popularizacije potrošačke kulture i ekološke nebrige. Odgovori na ovaj globalizacijski proces jesu vezani sa zemljama Trećeg sveta. lišavanje vlastitog identiteta pred naletom globalnog (osobenog za rastući globalni društveni sistem. Globalizacija će u budućnosti u ovim zemljama nailaziti na otpor.

Globalizacija može doneti (ne mora biti prepreka na putu) društveni model kojim bi se ostvario postazijski i postzapadni san. planetarno društvo ili brutalni rast tribalizma. a u dalekoj budućnosti treći? Pitanja se nižu. zajednica sa ravnopravnim odnosom muške i ženske populacije (polno partnerstvo). možemo. Budućnost je počela.” (Sardar.com). participativnoj kulturi. odnosno zašto je duboko usvojena zapadna slika islama. org). metafuture. slojevito “neohumanističko jastvo koje uklanja ego. stil moj-put-je-jediniput” (Isto). nekapitalističke ekonomije koja bi vodila računa o siromašnima. Islam je prerastao u totalističku ideologiju (sličnu globalizaciji?) – skoro svi potezi društvenih elita bivaju proglašeni religioznim činom. nekada ona može biti i pozvana. Osim snažnog uticaja spolja.” (Inayatullah. Po muslimanima. Ima li zaključka? Budućnost religije je poziv na razmišljanje i preispitivanje. a opet da se uklopi u model izvesne alternativne modernosti čime bi očuvala tradiciju. “Uma (islamska zajednica) može označavati dinamičan koncept koji preispituje svoju prošlost i koji se sreće sa novim izazovima. kao i “svetska zajednica izgrađena na principu tolerancije. Tumačenje Kurana je ostalo je zarobljeno u filozofiji paseizma. Muslimani mogu. kao u gustim metafizičkim spisima. potrebno je da se islam vrati “primarnom smislu i značenju: etici pogleda i oblikovanja sveta. Zijadin Sardar navodi da se ova religija udaljila od prvobitnih ideala i prvobitnog duha: “Hegemonija nije uvek nametnuta. ne poziv na molitvu. islam je unutar samog sebe proizveo “metafizičke katastrofe” podižući religijski zakon (šerijat) na ravan božanstva i izjednačujući religiju sa državom. sve je već zapisano. miroljubivoj građanskoj kulturi. da stvore zajednicu koja bi bila samopouzdana ekološka zajednica. zajednica alternativne. politički povezan kalifat. Islam je postao integrativna društvena snaga.islamfortoday. religioznom požudom. www. Uma može da se suočava sa globalnim problemima i ona može da bude kritički uvid u stvarnost. Da bi došlo do prihvatanja pozitivnih tekovina globalizacije i očuvanja posebnosti. Lišeni mogućnosti utopijskog sanjarenja. holističkom modelu znanja. postala “nezapadno globalna”. Budućnost može doneti drukčiji svet. Toj slici doprinosi zapadno poimanje nezapadnog i sâm “neinterakcionistički” islam. predlažu mogućnost promene samih religija na koje globalizacija (želi da) utiče. Pitajući se zašto u savremenom. Moguće je da u budućnosti globalizacija primora pripadnike različitih veroispovesti da formiraju novo. na budućnost se može gledati samo sa velikim podsmehom. u daljoj drugi.promene globalizacije (“globalizacija sa ljudskom likom”). ne stvara se veza drevnih učenja sa sadašnjim i budućim vremenom. Džihad se poistovećuje sa “Svetim ratom”. www. tehničkog i moralnog znanja” (Isto). a odgovori teško nalaze. nizati pitanja kojima težimo da odgonetnemo suštinu religijske stvarnosti i njenu tajanstvenu budućnost. delanja i postojanja” (Isto). na primer. da li je moguće da tri glavna sociološka modela objašnjavaju budućnost u smislu njihove hronologije? Hoće li u bliskoj budućnost vladati prvi ponuđen model. I na kraju. globalnom svetu islam oseća tako snažnu neugodnost. Ona ne mora nuditi izbor po zakonu isključenja trećeg: ili jedinstveno. Literatura . Islamska zajednica može da prenebregne negativne posledice globalizacije. elektronski.

Gary Jay. www. Beograd: Kultura. Moren Edgar (1967): Duh vremena. Marks Karl (1947): Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Cyberspace and Religious Life. London. Globalizacija:Dva lika sveta. Mol Hans (1976): Identity and Sacred.U: Dijalog i dogma.org Gidens Antoni (1998): Posledice modernosti. Beograd: Kultura. Lipovecki Žil (1987): Doba praznine. Dugandžija Nikola (1980): Svetovna religija. CEIR. Beograd: Filip Višnjić. Todd. Rauch Jonathan. Beograd: Kultura.wnrf. Koković Dragan (1996): Sociologija religije i obrazovanja. Šušnjić Đuro (1995): Znati i verovati. Secularization. Miz Roman (2001): Uvod u teologiju ekumenizma. Veternik: Teološko.cesnur. Frojd Sigmund (1986): Budućnost jedne iluzije. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada. Podgorica: CID.katehetski institut Subotica. New Jork. www. Francišković. Niš: JUNIR.U: Dijalog i dogma. Žigmanov Tomislav (2002): Izvanredno djelo o abrahamskoj ekumeni. Globalizacija i religija.islamfortoday.bos.com Stark Rodney.metafuture. Ten Global Trends in Religion. Inayatullah Sohail. Novi Sad: CEIR. Beograd: Narodna knjiga. Muzaffar Chandra.org. Novi Sad. Let it be. U: Habitus.org Jukić Jakov (1991): Budućnost religije. www. org Introvigne Massimo. Sardar Ziauddin. . Annual Table of World Religions. Beograd: Clio. www. www. Novi Sad: CEIR. Hamilton Malkom (2003): Sociologija religije.hartsem.cesnur.I. Sombor: Učiteljski fakultet u Somboru. Cvitković Ivan (1996): Sociologija religije. Marks Karl (1957): Jevrejsko pitanje. U: Religijski pogledi. Hantigton Samjuel (2000): Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka. Split: Matica hrvatska. www. Sarajevo. Kivisto (2002): Sociology of religion. R.org Johnson Todd. Islam Civilization and Globalization.theatlantic.wnrf. Beograd: Mladost. Dawson Lorne. www.medzlis.org Bigović Radovan (1999): Budućnost verskih zajednica. Kincler Klaus (2002): Verski fundamentalizam.Armstrong Karen (1995): Istorija boga.P. www. Clark David (1996): Urban World – Global City. Novi Sad: Centar za multikulturalnost.edu. Beograd: BIGZ. Filipović (2002): Religijska karta sveta. The Future of Religion. Sarajevo: Ministarstvo obrazovanja. Zagreb: Naprijed. www. sporta. Globalizacija i budućnost. Johnson M.com Romčević Savo (2002): Rođenjesociologije iz duha religije. Zagreb: Školska knjiga. hirr. Rethinking Islam. Beograd: Čigoja štampa.com Pavićević Vuko (1970): Sociologija religije sa elementima filozofije religije. New York: Routledge. Pečujlić Miroslav (2002). Petrović Vladimir. Beograd: Čigoja štampa. David.yu Popov Zlatiborka (2002): Dogmatizam globalizma svetovne religije.org Đorđević Dragoljub (1998): Sekte i kultovi: Proroci “nove istine”. Vrcan Srđan (1986): Od krize religije ka religiji krize. Christiano. Swatos. U: Dijalog i dogma. nauke.wnrf. Beograd: Clio. www. Religious Projections for the Next 200 Years. Oxford: Blackwell. Šušnjić Đuro (1998): Religija. kulture. Barrett B. Beograd: Gutenbergova galaksija. – Rest in Peace. Oxford: Altamira Press.

u mnogim periodima istorije u kojima je gubio delotvornost. likovnim umetnostima. I najzad. onda kada ga je suprotstavila logosu . prerađuje. i istorijskim i društvenim kontekstima. elementaran. mit kao živo i nadasve vitalno tkivo kulture zamire i ponovo se rađa. politika). muzici.12. c) mit je arhetip. slikarstvo. RELIGIJSKI I OSTALI MITOVI Jelena Đorđević RELIGIJSKI I OSTALI MITOVI Mit je toliko složena pojava da je svaki govor o njemu parcijalan. često sasvim različitih značenja: a) mit je «sveta priča». politici i istoriji. lažne svesti i lažnih autoriteta. mit je tokom istorije. Četvrto. zato što se kao pojam koristi krajnje neujednačeno i može se upotrebljavati u velikom broju. d) mit je lažna priča. književnosti.bos. književnost. Problem istinitosti mita je jedna od najvećih zamki u koje se uplela antička racionalistička misao. može se reći. što uvećava konfuziju oko njegovog tumačenja i upotrebe pojma. bio identifikovan sa lažju i manipulacijom. upotrebe i revitalizacije mita u umetnosti i popularnoj kulturi. zbog svega ovoga. bio predmet različitih interpretacija. a to je da se on u ambijentu u kome nastaje smatra prvorazrednom i nepobitnom istinom. ali tako da se menja njegova retorika. čime se isključivala ona dimenzija mita koja ga suštinski određuje. pokrenule su lavinu proizvodnje mitova u politici.http://veraznanjemir. što je podstaklo gotovo . pa i u naučnim radovima pojam mita se upotrebljava kao prototip ideološkog mišljenja. ranih agrarnih društava i civilizacija starog sveta. novim medijima i ideologijama. Drugi razlog zbog kog je mit nemoguće zahvatiti u celini leži u činjenici da je mit prisutan u gotovo svim domenima kulture: u religiji. TEKSTOVI I ANALIZE Jelena Đorđević. Moderna društva. Treće.2012. a naročito istorija XX veka. prilagođava vremenu. a da istovremeno u mnogim aspektima ostaje ono što je oduvek bio. jer je u svom originalnom vidu mit nečitljiv za racionalni um.php? page=tekstovi_analize&lang=srp&subaction=showfull&id=1248355753&archive=&s tart_from=&ucat=12&lang=srp&page=tekstovi_analize 13. Najpre zbog toga što je pojmovno objašnjenje mita uvek neadekvatno. U svakodnevnom govoru. a naročito u poslednjih vek i po. b) mit je predstava. ali najrazvijeniji i najpotpuniji mit i mitologije arhajske zajednice. uloga i funkcija. do one mere da se potpuno udaljuje od svog «originala». da u svakoj od ovih oblasti istovremeno zadržava svoja osnovna svojstva. Zbog toga je. ali se i prilagođava specifičnim medijima (religijski spis. To posebno odnosi na prvobitni.rs/index.

»multivokalan« jer govori jezikom simbola. sveta planina). Malinovskog. jer on nema slobodu da izabere mit . Semantičke analize pokazuju savršenu koherentnost mita i sveta prikazanog u njemu.sve društvene i humanističke nauke na izučavanje ovog fenomena. već je obrnuto. njegovu strukturu. Ta osobenost mita je posebno značajna za njegovo neprekidno trajanje i upotrebu. raspoređene oko jednog centralnog . on uređuje svet besprekorno i sa te tačke gledišta predstavlja čvrstu tačku oslonca za svaku društvenu zajednicu. Zbog toga je Kasirer ustanovio da ne određuje istorija mitologiju jednog naroda. Spasitelj je uvek vezan za simbole pročišćenja. Zato je mit «sveta priča» za razliku od drugih priča. što dovodi do toga da je gotovo neograničen broj varijanti i najrazličitijih priča ograničen na određeni broj formula koje se na različite načine slažu (na primer: Stvaranje sveta. religijsko značenje ostaje važeće i kada mit izražava ili potpomaže ideološko ubeđenje. Univerzalnost mitskog govora U najopštijem smislu mit je sveta priča koja govori o događajima vezanim za delovanje božanskih ili polubožanskih bića. kada postane element sekularne religiozne vere. te da je zbog toga često mitologija «sudbina» jednog naroda. ali i Frejzera. za svetlo. bez obzira na to koliko su ispričani događaji u neskladu sa prirodnim zakonom. kulturnih institucija. ne opravdava se. čak i u veoma složenim društvima. postoji jasna logika i sintaksa mita. ali koje se shvata kao nešto što postoji izvan običnog ljudskog iskustva. ali se najčešće odnose na jednu te istu temu. Uprkos njegovoj kompleksnosti i «lažnosti». Propa. istih po strukturi. »ambivalentan«. čudovišta. Mitološka naracija. ili običnim iskustvom. pokušaćemo da mu priđemo sa nekoliko strana. haos je vezan za deformisanost. mnogoznačnosti i slojevitosti simbola. Ona je zasnovana na »binarnoj logici« (Levi Stros) i na simboličkim »konstelacijama« (Diran). Mit je i »polimorfan«. kao i svaki religijski simbolizam. odvija se uvek kroz iskušenje i borbu. Junga. Makar i fragmentarno. uprkos čudesnosti i neverovatnosti mitskih priča. motivima i sižeu. ali lišenih društvenog autoriteta koji ima mit. Svaki mit se predstavlja ali i doživljava kao faktički opis. One su potpuno dovršeni konstrukti smisla i garanti savršeno uređenog poretka. značenje i varijacije u vremenu i prostoru. Levi Strosa. Mit se razlikuje od svih ostalih sličnih priča po tome što se smatra vrhovnim autoritetom u određenom društvu i u tom pogledu se može smatrati važnim elementom religije. Elijadea. Meletinskog. pouzdavajući se u otkrića nekoliko velikana: Kasirera. u vremenu koje je neodređeno. Ovo primarno. Loseva i Barta koji su u najvećoj meri otkrili tajnu mitskog govora. Samim tim. Mitološke konstrukcije su bezgranične. za uspon (sveto drvo. Ali i pored evazivnosti.on je nužnost. običaja. U tom smislu je mit “prava realnost” u odnosu na varljivo svakodnevno iskustvo koje se opravdava i dobija smisao onda kada se oslanja ili ugleda na mit. niti se preispituje njena verodostojsnost. on ima i posebnu emotivnu snagu i mobilizatorsku moć i stoga ima neospornu ulogu u svakom religijskom verovanju i društvenoj zajednici gde služi kao čvrst oslonac i sredstvo potvrđivanja kohezije. funkciju. bezobličnost).

jezgra (mit/mitema). isto kao i nekad. na visokom stepenu ekonomskog i tehnološkog razvoja. Dirana i njihovih sledbenika pokazale su neobičnu sličnost ili istovetnost mitske misli. Zato je moguće porediti mitove iz najrazličitijih sredina i istorijskih perioda i otkriti u njima zapanjujuću sličnost. I treće. osporeno u mnogim aspektima. antičkih društava i njihove sklonosti ka mitu i moderne. te da je moguće da danas. Istraživanja mita u prošlom (XX) veku sa različitih metodoloških pozicija dokazuju i pokazuju da se mit zasniva na “generativnim sposobnostima uma«. preko Levi Strosa do Barta. Kao opšte svojstvo psihe mit je univerzalan fenomen koji nezavisno od vremena i područja ima zajedničke osnove. Drugo. društvenim kontekstima i medijima kroz koje se izražava imaju univerzalna svojstva. Mitsko oblikovanje stvarnosti. I obrnuto. Sve dublje razumevanje mišljenja »primitivaca« zaslužnih za stvaranje »elementarnog«. usklađujemo elemente stvarnosti prema potrebama i zakonu mita. sam medijum kroz koji se stvarnost izražava nužno podrazumeva sasvim određenu sliku koja zavisi od formalnih i strukturalnih zakonitosti samog medijuma. racionalistički orijentisane civilizacije. od Kasirera i Junga do Eliadea. On je realnost samim tim što postoji u psihi. iz čega proizlazi da je naše znanje o činjenicama stvarnosti uvek maksimalno diskutabilno. Sa malo drugačijih pozicija Eliade postulira ideju o religijskom mišljenju sui generis u čijoj osnovi leže mitske pretstave samosvojne i univerzalne simbolike. Drugim rečima mitska priča i mitsko mišljenje u potpuno različitim istorijskim momentima. »simboličke konstelacije« mitske svesti oblikuju i »stvaraju« ali i interpretiraju i osmišljavaju stvarnost na osnovu vlastitih principa. Stavu da je mit univerzalna kategorija ljudskog uma pridružuje se psihoanalitičko tumačenje. pa ni mit ne postoji izvan društvenog. mitslih slika i strukture priča kod mnogih naroda. relativizam sociološkog ili istorijskog pristupa pobija se argumentom o samosvojnosti »konstrukata svesti«. »Strukture«. ali istovremno i razvijenog oblika mita. Mitovi pokazuju da njihova logika unosi red u stvarnost na osnovu unutarnje nužnosti tog načina mišljenja. ukazuje da postoji sinhronijski i dijahronijski kontinuitet mitskog mišljenja. pokazuje se da je moderno uverenje da postoji radikalan rez između primitivnih. posebno u jungovskoj varijanti. zasnovano na apriornom obliku mišljenja ukazuje na tri. ili na osnovnim podsvesnim ili arhetipskim supstratima. »konstrukcije«. Ova večito otvorena . Teorije o samosvojnosti mita opovrgavaju se argumentom po kome ništa. Podrobne uporedne analize od Propa. kulturnog i istorijskog ambijenta u kome izrasta. »sheme«. što vodi jednom te istom zaključku: da je mitološko mišljenje univerzalno svojstvo ljudske vrste. Diran i teoretičari imaginacije otkrivaju antropološke zakonitosti na osnovu kojih funkcioniše simbolički svet imaginacije i njegove mitske »konstelacije«. za nas važne činjenice: prvo da je realnost kao činjenično stanje uvek moguće shvatati i koncipirati prema modelu koji nameće sam ljudski um.

usaglašava. onda se upada u zamku evolucionizma po kome moderno društvo definitivno prevazilazi i odstranjuje iracionalnu. onda se takav stav. da upotrebimo reči Marsela Mosa. S druge strane. odbacujući elemente od marginalnog značaja. Zato je važno pristupiti razumevanju mita bez metodološkog cepidlačenja i ideološke jednostranosti. muzičkom kadencom. manje svesna značenja. neminovno je. religijskog. jedinim mogućim istinitim pripovedanjem. njihov religijski. smatra opravdanjem svih povrataka unazad. Pažljivo čuvana kao sveto nasleđe kulturnog identiteta posredstvom raznovrsnih mnemotehnika: ulepšavanjem opštih situacija i fraza u obliku repetitivnih formula. objedinjuje. Što se činilo doslovnim prenosom. simbolički što znači da ima mnogo više «označilaca za označeno» i da uključuje slojeve kolektivnog i individualnog psihizma. Činjenica da postoji specifičan jezik i sintaksa mita ne isključuje činjenicu da su oni podložni promeni. s obzirom da svaki od ovih pristupa ima mnoštvo ne samo teorijskih. On se izražava u predstavama ili. Tako usmena tradicija u stvari inkorporiše elemente jezika i istorijskih događaja različite starosti i nudi arheološki zapis o osećanjima ljudi za svoje korene i kulturni identitet. Mit ne potiče iz individualnih izvora već je kolektivno delo. emocije. Ukoliko se zagovara ideja o mitskoj svesti kao elementu strukture uma ili potenciji čovekove psihe i mišljenja. prepliće. Govor mita je. nazadnih društava. Te priče su izdržale vremensku proveru. generacije na generaciju. “društveno tkanje”. već i ideoloških konsekvenci. imaginaciju. spaja sve aspekte života . senzibilitet kasnijeg društvenog trenutka. menjajući se da bi održavala korak sa novijim interesovanjima slušalaca i asimilirala događaje. a u mnogim kulturama slikarskim ili drugim sličnim tehnikama. ili se jednostavno banalizuje time što se mit svodi na manipulaciju centara moći. ritmom. istorijskog ili umetničkog konteksta. ukoliko se zanemari opštost mitske svesti. ili robovanje predrasudama tradicionalističkih. čuvajući dublja. u vidu narativnog obrasca koji je zasnovan na određenoj logici i tim putem uređuje svet. da harmonizuje i sređuje suprotstavljene i haotične elemente stvarnosti ne dozvoljavajući nesređenosti.prepirka nije bez značaja. iracionalnost. u nedostatku pisanih zapisa. interese. ponekad milenijumima. bila samo jedna verzija priče koja se neprekidno razvijala. ka predrasudama i energiji iracionalnog. psihološki i društveni razvoj. »religijsku« asocijativnu imaginarnost oslanjajući se na aplolutnu moć razuma. Opšte svojstvo mitskog mišljenja je da manje razumljivo tumači kao razumljivo. i na taj način simbolički učestvuje u stvaranju poretka sveta i društvene zajednice. da su društveno uslovljeni i da njihove funkcije i značenja variraju zavisno od određenog kulturnog. sa pozicija relativizma. duboko vezan za društvo i u svim svojim aspektima «sociocentričan». statičnost njenih osnovnih struktura ili kategorija i u prvi plan se istakne relativnost društvene situacije. pre svega. Time živo prisustvo mita u ultramodernom svetu ostaje neobjašnjeno. plesom. U ranim društvima. Karakteristike mitskog govora Najstarije mitske priče prethode pojavi pisanja i sadrže usmenu istoriju koja se prenosila sa pripovedača na pripovedača.

čineći da mit. U mitu poreklo zamenjuje suštinu i zbog toga su gotovo sve priče. Zbog toga je Eliade govorio o «platonskoj» strukturi svake mitologije. da prekrše norme i u tome leži visoki dramski potencijal mitske priče. logički um označava idealnim pojmovima u mitu je konkretizovano i materijalizovano. poreklu bogova (teogonijski ). Uzroci su prastvari. fizičkim rađanjem.rani oblici države. rađanjem iz sebe. Junak može da zgreši. značajni događaji dolaze posle haosa i često zbog kršenja tabua dolazi do ponovnog nazadovanja i povratka u stanje haosa. čisto. iskustvenog vremena svodeći ih na ponavljanje jednokratnih događa iz svetog vremena. posledice i njihove međusobne odnose. Paradigmatski. Pradogađaji su smešteni u «prvobitno. Zato je osnovna priča svakog mita – Stvaranje. antropomorfizuje prirodu. junacima. Mitovi pripovedaju o tome kako se od haosa stvaraju prirodni i socijalni kosmos. nelogične. opipljivo. Podvizi kulturnih junaka i bogova ne isključuju da oni mogu da učine zlo. subjekat i objekat. ili iz prirodnih elemenata. stvara se i lanac i generacije različitih bogova koji dalje stvaraju i oblikuju razne prirodne predmete i čoveka. Međutim. ratove i uništenja. prvo. U razvijenoj mitologiji stvaranje se može dogoditi putem misli i reči. priče o poreklu. a u razvijenim mitologijama . Hijerarhija uzroka i posledica odgovara hijerarhiji mitskih sila i bogova. poreklu kulturnih i društvenih institucija ( etiološki mitovi i mitovi o kulturnim junacima ). uspostavljanje poretka nasuprot Haosu. Priče o poreklu vezuju se. Bogovi u sebi saobražavaju suprotne sile i antropomorfizacijom imaju polivalentne karakteristike što ih čini posebno privlačnim za umetničku obradu. brda. mitsko mišljenje ne beleži i ne pamti događaje na istoričan način. U njoj ne postoji bukvalna i banalna podela na dobre i zle. stvari i atribute. Na to se nadovezuje prostorno-vremenski sinkretizam i svako odsustvo apstrakcija. moralne i ekonomske. drveće. običajne. kroz poplave. da strada i da na osnovu toga postane spasilac (Prometej . bogovima. Dakle. Sve ono što naš apstraktni. ignoriše istorijsku heterogenost. mene svakodnevnog. obeležava uzorke. polubogovima. čudovištima itd ( agonski karakter mitske priče). Poredak ne može biti uspostavljen bez borbe među silama. predmet i sliku. preko postanka kosmosa iz jajeta ili preobraženjem antropomorfnog bića koga su ubili bogovi.simultano: religijske. imenovano . sakralno vreme» i u njemu su projektovani društveni odnosi i institucije rodovsko-plemenskog društva.buntovnik. . To prvo vreme je vreme junaka ali i vreme izgubljenog raja. iracionalne slike i kombinacije slične snu. Za mitsku svest svi akti stvaranja su paradigmatski i imaju značenje i zračenje uvek kada se o njima pripoveda ili kada se reaktualizuje kroz ritual. Hrist). ideje i lik. preko bogova koji se stvaraju nominacijom. spiritualizuje kosmos i materijalizuje duh ne razdvajajući svet i predstavu. kao i ritual predstavlja “totalnu društvenu” pojavu. konkretno. događaji. zakonodavne. On projektuje društvene odnose na svemir i obrnuto. čulno. odakle proizlazi da se mit ne bavi pojedinačnim ljudskim stvarima. ime i suštinu. Odatle i magijsko značenje reči i čudesne. za priče o poreklu kosmosa ( kosmološki mitovi ). Od arhaičnih pra-predaka koji prelaze put pun iskušenja i avantura stvarajući stene. veliki.

posebno na njega oslanjaju. vezani za poljoprivredna društva. Tokom dve hiljade godina dugog hrišćanstva tradicionalne crkve ga marginalizuju dok se različiti religijski pokreti. Najjednostavnija opozicija gore i dole. i paralelni niz: gore. oličuju. Ovi mitovi su bili dosta retki u arhaičnim paganskim mitologijama. Binarna logika i hijerarhijsko raščlanjivanje stvara klasifikacione sheme. desno. zbog čega je sa tim višestrukim značenjem bila vezivana za takve mitske slike koje su ambivalentne. a u drugu: muško. svetlo. binarna logika. uglavnom. muško. simbolišući nadu i veru da će stanje haosa biti na kraju pobeđeno. svoje. kolorističkom ili anatomskom kodu». Meletinski na osnovu Levi Strosovih dokaza i istraživanja Toparova pokazuje kako se ona odražava u mitu. Pre svega binarna logika proizlazi iz najjednostavnije čovekove orijentacije u materijalnom svetu koja je zasnovana na opažanju suprotnih osećaja (toplo-hladno. Hrist kao stradalnik koji umire na krstu i vaskrsava može se tumačiti kao daleki odjek ovih ranih bogova koji umiru i ponovo se rađaju. imaju razvijenu ritualnu podlogu i često cu bili osnova mističkih religija. čime gube i mitsku auru. Oni su vezani za prirodne cikluse. Mesec. u svom prvobitnom obliku. naročito milenarni. Specifičnost biblijskog pripovedanja. Pored ovih postoje i takozvani kalendarski mitovi koji su. Oni se ugrađuju u kosmološko poimanje ustanovljavajući paralelizam među opozicijama različitih čula. po toj logici. zajedno sa prirodom koju. pri čemu se «gore» najčešće sakralizuje. Ova podela ne mora nužno da ima i vrednosno značenje. kao što su život i smrt. suvo. Zemlja. Nizovi značenja se mogu produžavati. kalendarskom. vezivanje određenih boja za strane sveta. delova čovečijeg tela. mnogoznačne. uglavnom. zoološkom. levo. a mnogo više u Grčkoj. vidljivo. Spajanje raznih binarnih opozicija u sisteme uspostavlja izvesnu ekvivalentnost među semantičkim parovima. mada u nekim fundamentalnim suprotnostima postoji podrazmevajuće pozitivno i negativno određenje. simbolički multivalentne. njihovim bitkama i . Uvođenje poretka U osnovi mitskog uređenja sveta nalazi se tzv. mikro i makro kosmosa. mokro-suvo. neba i zemlje. kao što je. društva i prirodnog sveta. može biti opozit neba. desno. veliko-malo i sl). ali su centralni u jevresko-hrišćanskoj mitologiji i političkim ideologijama. međutim. kao bogovi koji umiru i ponovo rađaju. na primer. ali ostaju. fiksirani. Sunce.Zlatni vek. podstaklo ideju o besmrtnosti duše (orfizam) koja će kasnije posredno uticati i na hrišćanstvo. što je i u Egiptu. tako da bi u jednu grupu spadali: žensko. nebo u odnosu na svoje opozite. leži u tome što se eshatološki mitovi postavljaju kao istorijska nužnost. Tipični junaci kalendarskih mitova bili su Oziris ili Dionis. i viših i nižih u porodičnoj i socijalnoj hijerarhiji. u mitskom mišljenju konkretizuje se u kontrastu gornjeg i donjeg dela tela. a cilj mitskog pripovedanja je da opozicije harmonizuje i time uvede poredak u svet. Ovaj «binarni svet» se može predstaviti u «geografskom. stariji. ali i suprotnost podzemlju. proleće. «izgubljeni raj» u eshatološkim mitovima iz prošlosti prelazi u budućnost. polimorfne. Drevni mitovi se bave avanturama bogova i herojima.

sve ono što ne pripada jasno definisanim domenima ovog ili onog sveta. Ja i Drugo i svojevrsna su priča o identitetu. slučajnosti. levica i desnica. Binarna logika je trajna karakteristika mitskog mišljenja i to se naročito očituje na naklonosti modernog. i u nedostatku boljeg. za i protiv. jednostavnim metodom organizuje nesagledivo i konfliktno mnoštvo informacija. jasnu sliku u kojoj je odnos između nas i njih. stranci. jesu elementi haosa. a potreba da se neprekidno obnavlja u ljudskoj težnji da živi u organizovanom svetu. napredno i konzervativno. iskušenja i pobeda junaka ili boga uvek su i priče o moći. univerzalan. Mi i drugi. junaka i neprijatelja jasan i razrešen. o moći oprečnih sila koje uspostavljaju i jasno odeljuju oblasti života i smrti. nudi razrešenje. onaj elementarni obrazac. kako se to pokazalo. stavlja stvari na mesto. ili bolje. Upravo zbog toga. Stvaranje i destrukcija. političkog vremena produkovanju i reprodukovanju mitova. posebno u momentima kada zavlada kriza. međuprostora. Tad mit nudi rešenje i konstruiše dekonstruisanu stvarnost na shvatljiv način. zmajevi. Ali. Svaka zajednica se oslanja na mit jer je on pre svega garant kontinuiteta. Čudovišta. blizanci. vitalni princip samoodržanja pojedinca i društva. mitovi određuju odnos između Mi i Drugi. neuspehe određene istorijske situacije složi u razumljivu. a da je njegova funkcija «da odstrani stvarnost». ostaje kostur koji uvek može da se popuni novim sadržajima. nepravde. Kao oblik "standardizacije" vrednosti neophodnih za funkcionisanje društvene zajednice. kosmičkog i ljudskog. sa ciljem da se prostor svakog pojedinačnog segmenta stvarnosti i nadstvarnosti definiše i utvrdi. gde je istina sve udaljenija jer medijska prerada uvek ostavlja otvorena pitanja gde se ona zapravo nalazi. pseudomit današnjice. ili na osnovu određenih interesa. limen-au kome se istovremena pripadnost i »ovome« i »onome« razume kao opasnost. Mitska i istorijska slika sveta su antipodi. mitskog usmeravanja i pokazali su se kao izuzetno delotvorni u gotovo svim situacijama i kontekstima u kojima se koriste. nelogičnosti. Svakako jedan od razloga vitalnosti mitskog mišljenja leži u njegovoj moći da čvrsto uredi svet. mit.sukobima sa neprijateljima različitih vrsta. borba. nezavisno od toga koliko istorija zaista ulazi u okvir samog mita. prirode i kulture. Upravo zbog toga mitovi bujaju. Ovu osobenost mitskog mišljenja verovatno je u vidu imao Bart kada je rekao da «sve može da bude mit». izdajnici i patriote. uspostavlja lestvicu vrednosti prema principu dobro-zlo. i slične opozicije. Kosmološka osnova na kojoj se odvijaju ovi uzbudljivi događaji govori o moćnim silama koje uspostavljaju poredak. kada određeno društvo oseća da se vraća u stanje haosa. detalje. zlo. I to utoliko pre u društvu i vremenu u kome količina informacija dostiže tolike razmere. gde postoji mnoštvo kompetitivnih centara moći koji u tome učestvuju. Polazeći od porekla stvari. a kontinuitet je osnovni. Mit uobličuje istoriju prema vlastitoj logici koja ima tu moć i sposobnost da kontraverze. mit je vid specifične gramatike na osnovu koje se mogu uobličavati odnosi i pravila ponašanja. Kao . Činjenica je da se ovaj oblik «mitološke svesti» do krajnjih granica udaljuje od velikih mitova prošlosti koji su u sebi spajali različite nivoe postojanja u imaginaciju najvišeg reda. pokretački su mehanizam političkog.

niti im je cilj opravdanje religijske prakse (na primer mit o Edipu). neraskidiva veza između tri dimenzije vremena: prošlosti. instituciju ili običaj. po ovoj teoriji sastavni deo kultne prakse. ali se još uvek vode diskusije o tome da li mit prethodi ritualu. Umetnička obrada mita je učvrstila ovo stanovište čime je istovremeno i proširila opseg delovanja mita i potvrdila njegov legitimitet u drugim oblastima kulture. društveni potresi. pokazalo se da postoji veliki broj mitova koji nisu vezani za rituale. naročito kada je reč o kalendarskim praznicima ili obredima prelaska. Religija bez mita ne može. Mit i religija Mit se rađa u samom srcu religije ali se u njoj ne iscrpljuje. tajna društva uključuju mitsku potku u svoje ceremonije posvećenja itd. da tematski ne prate ritual. poljoprivredne civilizacije pripovedaju o poreklu poljoprivrednih praksi i cikličkom umiranju i obnavljanju života. I u svakoj poznatoj kulturnoj tradiciji postoji neka mitološka osnova na koju se može pozvati. “paganizmu” i plemenskim religijama. rušenje poznatih vrednosnih i društvenih struktura vode rehabilitaciji mita s obzirom na njegovu sposobnost da prikazuje opštečovečanske zakonitosti. Mit je. kao i rađanje države prilagođavaju najstarije mitove novim društvenim uslovima i inkorporiraju ih u kalendare praznika. «Strah od istorije». “velikih” događaja ispripovedanih u mitu. da li su nužno međusobno povezani i na koji način jedan drugog podstiču. dokazivala je organsku povezanost mita i rituala i otvorila raspravu o primatu rituala. Međutim. Mitsko-ritualna škola. već se prati njegov razvoj u složenim religijskim . Sadržaj važnih mitova koji se bave poreklom sveta obično odražava dominantnu kulturnu formu tradicije.elemenat najšireg korpusa religijskog mišljenja. mit je po svom poreklu i u svojoj osnovi vezan za iskonsku potrebu da se obezbedi trajnost društva i njegovih institucija i da se uspostavi veza. ritualnu svečanost koja veoma često predstavlja komemoraciju prvobitnih. Dakle. stavljajući ljudski i društveni život sub speciae aeternitatis. sadašnjosti i budućnosti. mnogi mitovi predstavljaju modele za radnje i organizacije koje su ključne za način života određenog društva i povezuju ih sa «prvobitnim» vremenima. koja je česta u mitologiji. komentar ili objašnjenje te prakse mit je shvatan kao narativna potvrda verovanja. On je nastao na samim izvorima. ili ritual mitu. izuzetno popularna s početka 20 veka. Sa određenom indirektnošću. Odnos mita i religije je veoma složen. moralne krize. to jest događajima koji su sudbonosno uticali ili «proizveli» datu društvenu situaciju. Mitovi o lovačko .sakupljačkim društvima govore o poreklu divljih životinja i lovačkih običaja. plemensko. Kao nužan pratilac. na početku života čoveka kao kulturnog bića. običajima žrtve. aristokratsko društvo. ali mit bez religije može. mit potvrđuje samu kultnu. naročito kada se mit ne tumači isključivo u njegovom izvornom religijskom ambijentu .

nose u sebi značenje sila koje oličuju. Veza čovekovog sveta sa celokupnim kosmosom uspostavlja bliske. i drugo. ostvaruje se na verovanju u realnu efikasnost mitskog pripovedanja. društva i božanskog poretka. organizovani su u savete slične “prvobitnoj demokratiji”. u drevnoj Mesopotamiji gde epska kreacija Enuma elish. i kada se kasnije iz mnogih religija proteruje ono se na »mala vrata« vraća. vernici doživljavaju kao stvarnost vlastitog života. Čulno prisustvno onostranog. mržnje. konkretizacije opšteg.sistemima. gubici. na sekularnoj ravni života društva. slavi napredak kosmosa od početne anarhije do vlade pod kraljem Mardukom. Ta unutarnja logika paganizma. odgovornog za društveni i kosmički poredak. Zbog toga je pagansko uvek živo i prisutno. istovremeno opterećen mišlju da ih mora čvrsto logički razdvojiti. bliski srodnici ljudi. Identifikacija države i vasione ovde je posledica potpunog obogotvorenja faraona kao posrednika između neba i ovog sveta. koja je čitana svake Nove godine u Vavilonu. izvorna religioznost mitske svesti. Imanentizam paganizma se ogleda u spajanju života kosmosa i čoveka. što će ostati trajno svojstvo mnogih monarhijskih društava. paganizam je u svojoj mitskoj predstavi predstavljao. indirektno je podržan i opravdan religijskom verom. To je imao u vidu Mark Ože kada je paganizam »nazvao političkom religijom«. pa i »sapatnika« u ljudskim stvarima. transparentne odnose među prirodnim. odakle se istovremno gradila i religijska i državna građevina. u takvom svetu njegove ljubavi. zasnovana na imperativu održanja kontinuiteta života i društva. ali ipak besmrtni i moćni. sila prirode i bogova kao utemeljivača ali i aktivnih učesnika. društvenim i čovekovim svetom obezbeđujući prisustvo »svetog« u običnim ljudskim stvarima. za dati krizni momenat u životu pojedinca i društva. Žorž Dimezil je prvi sugerisao da su svešteničke. jedan je od osnovnih elemenata na osnovu kojih on nikada ne gubi moć. potisnuli duboko u ledeni breg. na primer. Mitska antropomorfizacija onostranog je čvrsta. nisu moćni kao egipatski. Paralelizam različitih ravni postojanja možemo pročitati. ima dvostruku ulogu: čovekov svet je osvećen. živeo. Životvornost paganizma koji simboličkim radnjama i pozivanjem na živu istinu mita nudi rešenje ovde i sada. U Grčkoj su maksimalno antropomorfizovani i najudaljeniji od svog prirodnog porekla. i osmišljavao. živa spona koju ljudi. vojničke i proizvođačke klase u drevnom indoevropskom svetu . Paralelizam religijskog i državnog poretka nigde nije tako istaknut kao u egipatskoj mitologiji u kojoj se kosmogonijski. karakterističan je pre svega po tome što uspostavlja i održava jedinstvo između različitih domena života. lika. ratovi. a naročito hrišćanstvo. da bi ih ritualno i u mitskoj naraciji spojio. izjednačenim pre svega sa Horom. ili se ispoljava drugde. univerzalnim religijama i religijama knjige . u kulturi. autoritet zemaljskih vladara i zemaljske monarhije uopšte. u vidu slike. dnevni i kalendarski ciklusi pojavljuju obogotvoreni u kralju. Ono što su civilizacija. Paganizam. Sumerski bogovi su mnogo bliži ljudima. imaju strogu podelu po funkcijama. Vladajuće porodice su često opravdavale svoje pozicije prilagođavanjem starijih mitova novim potrebama. zbog čega je sa pozicija hrišćanstva paganizam i njegov mitski svet ponajviše osporavan. smrt imaju smisla.

antimitologizam je karakteristika religija koje svoje korene vuku iz judaizma. Religija Jevreja u svom kanonizovanom obliku bila je kritički raspoložena prema mitovima počevši od jednoboštva i zabrane predstavljanja Boga u čulnom. mitološki slojevi. koji će se vratiti da postane gospodar sveta. sa snažnim filozofskim nabojem. Druge tradicije sa svetim spisima su mnogo tolerantnije prema mitu. priznate su i od strane zvaničnog Islama. indoevropske i druge.poznatih pod imenom đin. da je mitologija ovih naroda izrasla iz unutarnjeg društvenog principa podele i oblikovala mitove i mitološke sisteme kao vrstu opravdanja poretka. ali i relativno «bledim» božanskim likovima. U svim pokrštenim društvima paganizam je ostavljao manje ili više snažne tragove u procesu prilagodjavanja lokalnih kulturnih tradicija zahtevima univerzalističkih religija. motiv vaskrsenja Hrista. s jedne strane. Likovi Sotone i anđela nedvosmisleno vode mitološkim korenima. Tu tradiciju nastavljaju i ojačavaju religije nastale na osnovu Starog Zaveta (Hrišćanstvo i Islam) iako.preuzetih iz arabljanske. aktivnosti nadprirodnih stvorenja . konačnog sveta i onoga ko . ili tačnije «to je mitologija kojom započinje demitologizacija». bolje. Mitološki sistemi agrarnih društava i civilizacija starog sveta stoje nasuprot arhaičnijim oblicima mita. Većina istraživača smatra da je judeohrišćanska tradicija ukinula mit počevši od Starog zaveta koji je “istorizovao” mit i prekinuo veze sa kosmičkim i prirodnim silama. eshatologija obe velike univerzalne religije. i kasnijim univerzalističkim religijama. preislamske prošlosti. kako to lepo formuliše Meletinski. Ipak.smatrale sebe predodređenima za određene zadatke na osnovu svog mitološkog porekla. kao i kasniji «panteon» svetaca pokazuje žilavost mita u odnosu na dogmatski otklon od njega i vitalnost paganskog nasleđa nasuprot ideološkom usmeravanju. Indijski mitski kosmos je spiritualniji. kao što je dokazano u Kuranu ostavlja malo prostora za mitske priče. u jevrejskim starozavetnim pričama postoje mnogi stariji. Sveta Hindu tradicija uzajamno prepliće vedske. duboko je ukorenjena u mitsku svest i mit o zlatnom dobu. kako savremena antropološka istraživanja pokazuju. Međutim božansko trojstvo. pa do centralne starozavetne ideje o povesnom karakteru biblijskih priča. opisujući ih kao "bezbožne" i "smešne". Ipak. figurativnom obliku. živim akterima “klasičnih” mitoloških predstava. naročito hrišćanstva. manje telesan. “Sociocentrizam” mita se i ovim potpuno potvrđuje. «osvešćivanju» i pokrštavanju koje je hrišćanstvo vekovima preduzimalo. polubožanskih potomaka Proroka Muhameda sa najavom skrivenog dvanestog imama Mahdija. TakoBhagavadgita prikazuje kontrast između onoga ko vidi Beskonačnost u okviru običnog. lokalne mitološke tradicije i istovremeno je obeležena «nezadrživom demonskom fantastikom». pored toga što su uvažene i u narodnim verovanjima ("Hiljadu i jedna noć"). Nadmoćnost Boga u Islamu. U krajnjoj liniji. Persijski Šiiti veruju u postojanje 12 imam -a. Novi Zavet omalovažava mitove. na primer Hinduizam i Budizam. Ili.

on je zaokruživao celinu jedne kulture čije se poreklo nalazilo u «najlepšim pričama koje je čovek ikada ispričao». Istovremeno u . postao najpre predmet razorne kritike (naročito kod sofista). koje reflektuje religijsku složenost indijskog društva. Zahvaljujući tim alegorijskim interpretacijama Homer i Hesiod su bili «spaseni». gde je napisano da. e. racionalističkim tumačenjima se u u III veku n. racionalistička filozofska misao postavila je pitanje istinitosti mita. čudovišta i ostalih nadprirodnih bića ne uzima bukvalno. nastavili da žive u sredozemnom svetu i sa renesansom postali jedna od osnovnih tema i inspiracija umetnosti.Jambalu. diskreditovala. Antički mit. već da se smisao mitskog iskaza shvati kao prikaz opštih ideja. Ipak.samo vidi raznovrsnost pojava. već i egzotične mitske likove Jamantake . ne samo Budina učenja o potrazi za putem Prosvećenja i Nirvane. Rani Crkveni Oci su usvojili stav modifikovanog euhemerizma. grčke i rimske kulture. takođe. Budizam. nalazi mesta za bujnu mitologiju. uglavnom. Racionalizam predlaže da se čulna konkretizacija u vidu bogova. bili zaboravljeni u krajevima severne Evrope. bila je promenljiva. Međutim.i. prema kome je klasičnu mitologiju trebalo objašnjavati u terminima običnih ljudi koji su uzdignuti do nadčovečanskog.put ka otkrivanju realnosti koja od tada dobija dignitet umetničkog predmeta. u drami i pozorištu. Razvoj mita Sudbina mita u našoj judeo-htrišćanskoj civilizaciji nastaloj na tradiciji antičke. a kasnije predmet tumačenja koje je težilo da otkrije značenja mita dostupno i sistematizovano prema zahtevima racionalne misli. koje je bogati svet grčkih bogova svodio na fizička ili etička načela. pridružio euhemeristički pristup koji je tražio istiniti događaj. demonskog statusa. otklanjajući njihov religijski značaj . Ali.koji nosi ogrlicu od lobanja i debelog boga bogatstva . Tako su grčki bogovi u izmenjenom obliku i značenju preko srednjeg veka u kom su. bio je osnova religije i inspiracija likovnih umetnika. obnovljen u umetnosti. preispitivala ga. svete priče i religijskog verovanja. istorijski podatak u grčkim mitovima. Mit je živeo u epu. mudraci mu daju mnoga imena. izgubio je smisao «istinite povesti». iako je Bog Jedan. Opravdanje za koegzistenciju ideala jedinstva uz pluralističku realnost je pronađeno u Rigved . kao i za prostije istine svete doktrine. Pored alegorijskog. a veliki grčki Panteon ostao i dalje da živi u umetnosti.bogovi su postajali obični ljudi. ali mnogo više od toga . Velika grčka mitologija koja je dobila svoj najsavršeniji oblik u delima Homera i Hesioda i tako prešla u nasleđe čitave naše civilizacije bila je najsnažniji kulturni podsticaj iz kog je iznikla sjajna građevina antičke umetnosti. bio je znak prekida sa dogmatikom srednjevekovlja. svih religijskih tradicija. Na ovaj način. jer je on u umetnosti Zapada živeo i živi do danas. Budizam prihvata. i uopšte. hrišćanstvo je moglo da uklopi mitove iz kulturno autoritativne paganske prošlosti u hrišćanski okvir. Odatle je nastalo alegorijsko tumačenje homerske mitologije. ali nikada sasvim. ovo asketsko i apstraktno viđenje nikako ne isključuje bogatu i neobično raznovrsnu mitologiju posebno razvijenu u indijskom religijskom vajarstvu.

književnosti. priče o poreklu su noseći element mitskog diskursa i mitske svesti. Tako su i dva najveća praznika hrišćanskog sveta – Božić i Uskrs vezani za kalendarske praznike starijih vremena i mitske priče o obnavljanju vremena i života posle smrti. ritualima. Nije na odmet napomenuti da je komunistička mitologija imala mnogo manje odjeka nego bilo koja nacionalistička mitologija zasnovana na pričama o poreklu. ali i u delima mnogih renesansnih i kasnijih pesnika. Hrišćanstvo je srednjovekovni mit svim sredstvima demonizovalo kao što je činilo i sa antičkim mitom u vremenima svog osnivanja. osnivačkim događajima zlatnoga vremena mitskog stvaranja. sa suprotnih ideoloških pozicija podržavati buržoazija postulirajući mit o progresu. iz vlastitith interesa. ta paganska zaostavština mitske svesti ostala je živa u običajima. prilagođavajući je potrebama apsolutnih monarhija. rusoovske kritike tadašnjeg sveta. Sa kultom svetaca. Rani srednji vek je. gde je mit bio realnost i autoritet prvog reda. Međutim. tako što su naboj i mitsku energiju dobijali u momentima kriza. Taj proces se nastavio naročito za vreme francuske revolucije kada se posebno oživljavaju mitovi o zlatnom dobu koji služe kao osnova prosvetiteljske. Kao najstariji. koju će posredno. narodne priče. Štaviše. naročito u milenarnim pokretima. prerađivala ih. unosile su stare mitske priče u nove kontekste. ulazeći u posed narodne. filozofa i mislilaca koji su ideju o nebeskom carstvu na zemlji inkorporirali u ideju istorijskog razvoja. Ta ista kultura sa svojim paganskim naznakama prepričavala je stare mitove dodavala nove istorijske detalje. »narodne mašte» duboko i teško iskorenjive kojoj veoma dugo nije mogla da se odupre ni Crkva. Emotivna snaga i autoritet narodnih verovanja su bili toliko snažni da su se dve najstarije hrišćanske crkve – pravoslavlje i katoličanstvo njima prilagodjavale. opet. ali su u mnogim elementima ponavljali poznate motive i sižee uklopljene u poznatu strukturu mitskog govora. praznicima koje je na ovaj ili onaj način ozvaničavala i Crkva i prihvatala ih kao deo vlastitog liturgijskog kalendara. opšti model. Oni postaju nasleđe običaja. drugih etničkih grupa. dok dramski potencijal i snagu agonske mitske naracije koristi klasicizam da bi obnovio tragediju. lokalne mitologije osporavane su sa propovedaonica svih crkava širom Evrope i one su polako prelazile u legende. to jest njegovi motivi i sižei pretvaraju se u retorička pravila poezije. postaće sastavni deo svih nacionalnih mitologija koje će se u različitim ritmovima i zavisno od istorijskih situacija snažnije ili manje snažno obnavljati. Naročito ona koja je iznikla na autoritetu »krvi i tla«. paganske bogove oblačili u novo ruho i oni su zadržali svoje mesto u svesti ljudi do današnjih dana. i prizivala u sećanje. To su bili drugi mitovi. posredno. naročito u vremenima potresa i kriza. opet. popularne kulture. . traganje za izgubljenim rajem. U različitim oblicima duh te narodne kulture prelazio je i u umetničke oblike i posrednim putevima stigao do masovne kulture modernog društva Sudbina osnovnog hrišćanskog eshatološkog mita bila je različita tokom dve hiljade godina duge istorije. obnovio eshatološku paradigmu budućeg raja. u autohtonim kulturama naseljenih naroda živeo u stanju karakterističnom za rana agrarna društva. antički mit. tačnije. za paradigmatskim. Kada je u srednjem veku započela hristijanizacija novih naroda. Komunizam je.

ljudsko sa kosmičkim. koliko god da je predstava o mitovima prošlosti. Od mita do Filosofije.S. Nolit. Tomas Man. Nije čudo što su baš ove dve moćne oblasti posegle za moćima mita. Minerva. I. u svom “evolucionom napredovanju” od iracionalizma. prirodno sa duševnim. kolektivizma i sklonosti ka lažnom pripovedanju svojih “prevaziđenih” predaka. Matica Srpska. 1984. T. istovremeno.sliku. Sacred narrative. priredbu i reklamu. University of California press Durand Gilbert. Sr. Antropološke osnove imaginarnog. 1991 Đorđević Jelena. 1971 Campbel Jeseph. Prilagođena novim medijima. mit može da bude inkorporiran u svaki medijum . Ipak. Dosije-Signature. 1999 Frankfort. film. relativno jednostavna «logika» mita privlačiće medijsku kulturu i politiku naročito zbog njegove sposobnosti da uvodi poredak u svet. Karlovci. uobličila je pravila imaginacije koja su se ispoljavala u vrhunskim kreacijama duha. prepoznavanje mitova u sopstvenom vremenu i društvu je uvek teško. U drugom toku.. 1995. mitologija. Matica Hrvatska . Izbor iz literature: • • • • • • • • • • Archard David. Slike i Simboli. New York. Subotica Beograd. Kategorije srednjovekovne kulture. iz njega je crpla osnovne teme. koji. August Cesarec. legenda) zahvaljujući relativno čvrstoj logici koja je opstajavala gotovo milenijumima i pokazala izuzetnu sličnost među najrazličitijim narodima. fotografiju. Književnost. Mit kao prototip ideološkog mišljenja i obrazac koji ima moć da formuliše određeni poredak. strukturu i dramatičnost. kako je Bart primetio – svi mogu biti podloga mitskog govora. U tom smislu. The Power of Myth. motive. 1997 Eliade Mirce. semiologija. Zorana Stojanovića. 1967 Gurevič Aron. 1970 Eliijade Mirča. ova priča postaće dominantna priča jednog novog žanra kao što je film. Pogotovu u onom koje je uvereno da se radikalno udaljilo. zasnivala se na mitu. Anchor Books. telesno sa idealnim. Ali. naročito u onoj verziji u kojoj ga je razvijao Holivud. osnovni oblik mitske priče postaje omiljeni pripovedni obrazac masovne kulture. Novi sad. Džems Džojs.pripadaju dubokim slojevima paganske religioznosti i zato su najžilavije i posebno prirođene političkim mitologijama novih nacija. A Defence of Nationalism. imajući moć da spoji duhovno sa materijalnim. . Političke svetkovine i rituali. emocionalizma. readings of the theory of myth. Myths. Mit i zbilja. kako je to pokazao Prop. 1991 Dundes Alan. Lies and Historical Truth. ili drugog društva prilično čista. Borisav Pekić itd).K. Political Studies 478 Bart Rolan. Mitska priča koja je nastala iz najvećih dubina čovekove psihe u vremenima kada se čovek još uvek «sećao svog kosmičkog porekla». narodna priča (bajka. U modernitetu te kreacije postaju predmet rekonstrukcije i dekonstrukcije u velikim delima književnosti (Kafka. paradoksalno. Eliot.

1983 Meletinski Eleazar. Bgd.a. J. dr Jelena Đorđević . sociolog. Ogledi iz tipologije kulture. profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu . Kultura i komunikacija. Odabrana dela K. Greenwood Press. Zepter. Novi Sad. Plato. Filosofija simboličkih oblika. 1976 Levi Bril Lucinen. Matica Srpska. s. Nolit. 1989 Žirarde Raul. Svetovi. Blackwell. Primitivni mentalitet. 1998. Political mythology and popular fiction. Dijalektika mita.G. Mit o državi. XX vek. Beograd. III program RB. 1998 Losev Aleksej.• • • • • • • • • • • • 1994 Jung Karl Gustav. Književna zajednica Novog Sada. Zagreb.1978 Kasirer Ernest. Junga. Politički mitovi i mitologije. Myth and Ritual Theory. Westport.M. Beograd. Nolit Beograd 1972 Kasirer Ernest. 1985 Levi Stros Klod: Strukturalna antropologija. Yamarela Ernest and Lee Sigelman. Prosveta. Beograd. 2000-07-12 Lotman. London. Poetika mita. Psihološke rasprave. Mitsko mišljenje. Robert Segal. 1974 Lič Edmund.