Starac Kleopa

PUT NEBA
Zivot i podvizi ~ Pouke i razgovori

Medju nama je do skora ziveo covek koji je za pravilo spasenja izabrao strogu i ljubveobilnu podviznicku mudrost drevnih Otaca, zato nam je tako blizak i zato njegove pouke sa radoscu primamo. Sa korica knjige.

Sadrzaj
Arhimandrit Joanikije Balan ZIVOT I PODVIZI ARHIMANDRITA KLEOPA ILIJE RODITELjSKI DOM

ZIVOT I PODVIZI Igumanov zamenik Duhovnicki saveti za monahe DELA I POUCITELjNA SLOVA DUHOVNE PORUKE BLAZENIH STARACA ZAPISANE NA MAGNETOFONU STARAC KLEOPA

PUT NEBA
PUT PODVIZNISTVA KAKO DjAVO OBMANjUJE COVEKA O SNOVIMA OPSIRNIJE O SNOVIMA O SNOVIMA I VIDjENjIMA TRI STEPENA GNEVA O GORDOSTI I O SMIRENjU O KROTOSTI, SMIRENjU I DUGOTRPLjENjU O KROTOSTI O SMIRENjU O DUGOTRPLjENjU CETIRI COVEKOVA ISKUSENjA U VREME SMRTI STEPENICE DUHOVNOG USPONA ILI "VAZNESENjE NA NEBO" LITURGIJSKI PUT COVEKA O SVETOJ LITURGIJI I O SVETOM PRICESCU CETRNAEST PRAVILA ZA ODLAZENjE U CRKVU KAKO DA DUHOVNO PRAZNUJEMO PUT KA COVEKU O VREDNOSTI COVECIJE DUSE Andjeli Arhandjeli Nacela Vlasti Sile Gospodstva Prestoli Heruvimi Serafimi STO HOCETE DA VAMA CINE LjUDI, CINITE TAKO I VI NjIMA PROPOVED U NEDELjU XI PO DUHOVIMA O duznosti da oprastamo onima koji nam zgrese BOZIJI PRIZIV I COVEKOVO POSLUSANjE SAVETI, POUKE, BESEDE SUMNjA U VERI PROPOVED U NEDELjU VII PO DUHOVIMA O cudesima Bozijim i o cudesima Svetitelja DUHOVNICKI SAVETI DUHOVNICKI SAVETI DODATAK Ispunjeno prorocanstvo starca Kleope o Srbima

Starac Kleopa PUT NEBA Zivot i podvizi ~ Pouke i razgovori
STAMPANO IZDANjE Izdato: 2003. Prevod: Arsenije Bugarski Izdavac: Pravoslavna misionarska skola pri hramu svetog Aleksandra Nevskog Knjigu priredio: Jovan Srbulj Stampa:"FineGraf" Beograd ISBN 86-83815-30-7 INTERNET IZDANjE Objavljeno:3. februar 2005. Izdaje: © Svetosavlje.org Urednik: prot. Ljubo Milosevic Osnovni format: Vladimir Blagojevic Dizajn stranice: Branislav Cemerikic Korektura: Sanja Markovic i Vera Radetic

Starac Kleopa PUT NEBA

Arhimandrit Joanikije Balan

Zivot i podvizi ARHIMANDRITA KLEOPE ILIJE[1]

PREDGOVOR Knjiga Zivot i podvizavanja Arhimandrita Kleope Ilije, koju je napisao arhimandrit Joanikije Balan, jeste bogato i jasno predstavljanje zivota i delatnosti pravoslavnoga rumunskog monaha cenjenog u pravoslavnom svetu. Knjigu koja je pred nama napisao je dobri poznavalac zivota Oca Kleope i mnogih zivota smirenih i Svetih monaha. Ova knjiga jeste duhovna ikona delanja Duha Svetoga u zivotu jedne licnosti koja se od mladosti darovala Hristu. Blaga svetlost izblistava iz celokupnoga zivljenja i delanja Oca Kleope. Ta svetlost daje smisao iskusenjima i pobedama, podvizima i radostima koje dozivljava ovaj veliki iguman, postojani duhovnik i misionar: Arhimandrit Kleopa Ilije. Glavni cilj knjige jeste da pruzi zivo secanje na ocinsku svetlost i ljubav koju je otac Kleopa ostavio u dusama ucenika i poklonika, kao ispovednik Pravoslavlja u drugoj polovini XX veka. Kao dva velika svetlosna stuba rumunskoga Pravoslavlja, otac Dimitrije Staniloaje i otac Kleopa Ilije nisu nikada razdvajali teologiju od duhovnosti i ni istoriju rumunskoga naroda od vaseljenske pravoslavne vere. S radoscu blagosiljamo pojavljivanje ove knjige u izdavackoj kuci Trinitas, sa ubedjenjem da ce ona pomoci mnogima da osete zivo, molitveno i ljubveno prisustvo Oca Kleope u zivotu nase Crkve. Cestitamo autoru na revnosti i ljubavi sa kojima je napisao ovo "svedocenje" koje izvire iz ucenickoga poslusnistva. Molimo Vaskrsloga Gospoda Hrista da citaocima ove knjige podari radost da pojme i osete kako Duh Njegov dela u onima koji ljube Njega i Njegovu Crkvu. DANILO, Mitropolit moldavski i bukovinski O prazniku Vaznesenja Gospodnjeg Jasi, 11. aprila 1999.

UVOD Sa odlaskom Gospodu nasega oca, arhimandrita Kleope Ilijea 2. decembra 1998, svi se osecamo sirocadima i lisenima prisustva i saveta najvecega duhovnika Rumunske Pravoslavne Crkve u XX veku! Njegov zivot i podvizavanja, njegova mudrost, smirenje i duhovno iskustvo, dobrim delom su ozarili ovaj vek i izobilno se izlivaju i preko medje II milenijuma. Kao duhovna deca Oca Kleope duze od 50 godina, osecamo se duzni da po svojoj slaboj moci sledimo njegov zivot i, istovremeno, da napisemo njegova cudesna dela i podvizavanja, da bi ostalo narastajima koji dolaze, kako monaskim, tako i mirskim. S blagoslovom Visokopreosvecenoga naseg Mitropolita Danila, moldavskog i bukovinskog, pripremio sam za stampu, kako je dolikovalo, posebni tom sa delima i podvizima arhimandrita Kleope Ilije, od rodjenja do smrti, naslovljen Zivot i podvizi Arhimandrita Kleope Ilije. Knjiga ima za cilj da pravilno i hronoloski izlozi zivot i cudesna dela oca Kleope, kako u porodici, tako i u monaskom cinu, u kojem se trudio preko 70 godina. U prvom delu sam sazeto predstavio nekoliko glavnih momenata iz porodicnoga zivota Oca Kleope. U drugom delu sam opsirno izlozio zivot i duhovne podvige njegove i njegove brace, istinske uzore zivog zivota u Hristu. U trecem delu ovoga biografskog toma dodao sam posebno poglavlje sa duhovnim zrncima, koje sam tokom godina sabrao, kako licno od Oca Kleope, tako i od njegovih ucenika. Pojedina su istinski duhovni biseri, ispunjeni mudroscu i blagodacu. Blagodarimo ovim putem Visokopreosvecenom Mitropolitu nasem Danilu, moldavskom i bukovinskom, koji je odobrio izdavanje ove knjige, mnogo ocekivane kod monaha, svestenika, intelektualaca i vernika svih uzrasta. Neka bi Blagi Bog blagoslovio ovo duhovno delo, da bude na utehu i opstu korist svih koji ljube Njegove zapovesti i za vecni pokoj arhimandrita Kleope, oca naseg. Arhimandrit Joanikije Balan Praznik Blagovesti 25. marta 1999.

I RODITELjSKI DOM
Blazene uspomene arhimandrit Kleopa Ilije, nas duhovni otac, rodjen je u opstini Sulica, zupanija Botosanji, 10. aprila godine 1912. Njegovi roditelji Aleksandru i Ana Ilije bili su ziv primer hriscanskog zivljenja, ljubeci Boga, Crkvu i decu. Nikada ne izostajahu sa Svetih bogosluzenja, davahu milostinju, moljahu se mnogo zajedno sa decom i provodjahu cist u Hristu zivot. Njihova kuca bese kao crkva, kao sto pricase i otac Kleopa: "Imali smo jednu sobu svu u ikonama. Neku vrstu paraklisa. Tamo smo se molili. Cak i u ponoc smo ustajali i citali molitve". Medju njima se nije culo za psovke, pijanstvo, razvrat, parnicenje zbog imetka i pobacaje, nego je svakodnevni zivot proticao spokojno kao slatka izvorska voda, jer se tako nasledjivalo od pradedova i takva bese hriscanska tradicija u okolini. Nisu se slucajno u ovom predelu po Bozijem poretku rodili mnogi veliki ljudi, medju kojima je ne malo monaha, svestenika, odabranih i prepodobnih jerarha, kao sto je bio i Sv. Jovan Novi iz Njamca (1913-1960), pa cak i jeroshimonah Pajsije Olaru, duhovnik oca Kleope. Necemo pogresiti ako medju njih ubrojimo i pomena dostojnoga duhovnog oca svih nas, arhimandrita oca Kleopu.

Njega je Bog izabrao od rodjenja da bi duhovno poucavao i tesio kako monahe, svestenike i jerarhe, tako i mnostvo vernika. Njegovo prepodobije bese zajednicki duhovnik i poucitelj svih koji su mu trazili molitve i zeleli da slede za Hristom, i bio je Boziji blagoslov za celu nasu zemlju. Roditeljski dom u kojem je rodjen arhimandrit Kleopa Ilije bese kao ziva crkva, ali on nije zamenjivala seoski hram, gde je sluzio tadasnji cuveni svestenik George Kirijak. Jer su, kao sto kazivase sam Prepodobni, zitelji sela Sulice slusali svoga svestenika kao samoga Hrista i nista nisu cinili bez njegovoga saveta i blagoslova. Zbog toga je svakodnevni zivot tekao prirodno, crkva bese puna vernika, a mnogobrojna deca sacinjavala su ukras sela. Takva behu rumunska sela u prvim decenijama XX veka! Zato je i porodicu njegovih roditelja Bog blagoslovio sa desetoro dece, od kojih su dvoje umrli kao mali, a osmoro dece (cetiri muskarca i cetiri devojke) je prezivelo.

Roditelji Otac Prema predanju, preci njegovoga oca behu poznati odgajivaci ovaca, poreklom iz opstine Salistea Sibiuluj, koji su zbog verskih progona iz XVIII veka bili prinudjeni da napuste Erdelj i da se presele u Moldaviju, nastanivsi se u zupaniji Botosanji. Od starine se cuva spomen da su preko Karpatskih planina u Moldaviju presla tri rodjena brata sa prezimenom Ilije. Jedan od njih se nastanio u zupaniji Botosanji, postavsi prapredak oca Kleope. Drugi, takodje veliki odgajivac ovaca, nastanio se u opstini Pipirig - Njamc i imao je kao poslednjeg potomka Grigorea Ilije, koji se nedavno preselio ka Gospodu. Treci brat je postao pustinjak na Svetoj Gori, gde se i upokojio. Aleksandru Ilije, otac oca Kleope, rodjen je 1871. godine 12. septembra u opstini Sulica - Botosanji. On bese visok covek, cutljiv i dobar domacin. Godine 1902. stupio je u brak sa Anom Bercea iz susednoga sela Draksanj, a vencao ih je u seoskoj crkvi dostojni svestenik George Kirijak, koji ce kasnije krstiti i njihovo desetoro dece. Aleksandar se pre svega poljoprivredom, odgajanjem goveda i trgovinom marvom i ubrajan je medju prve seoske domacine. Imali su 150 ovaca, vise od 20 krupnih goveda i 30 hektara zemlje. O svom ocu Aleksandru otac Kleopa je kazivao sledece: "Bog neka prosti moga oca. Bio je visok covek, celav, s velikom belom bradom i vrlo pobozan. Svakoga praznika je odlazio s decom u crkvu i pomagao je sirotinju. Njega niko nije video pripitog ili da psuje ili da pusi ili da cini drugo sto slicno. Izjutra, na polasku u skolu, majka nam kazivase da stogod pojedemo ili stavimo u torbu. Ali otac govorase: "Ne! Ostavi ih, babo, nece umreti!" A kada bismo se vratili iz skole, uzimali smo Svetu naforu i zatim jeli. Moja braca, osobito brat Mihaj, nisu jela nista dok ne bi zavrsili citanje Psaltira. Dok se ne bismo molili jedan sat, nije nam davao nista da jedemo. Cak i kada nije bio post, kazivase: "Ne jede se sada. Kada dodjes iz skole, u podne. Nisi svinja da jedes od jutra". Nije bio pismen, ali je imao strah Boziji. Da se desi da (neko od dece, prim.izd) uvece zaspi a da se nije pomolio? Ili da sedne za sto dok ne bi ocitao "Oce nas"? Ili da nedeljom ne ode u crkvu? Ili da se cuje da je psovao ili pusio ili stogod ukrao? Jer to od njega nikad nisi mogao da vidis. Imao je kais o klinu, nazivase ga "Svetim Nikolom". Ako bi te u cemu uhvatio, Boze sacuvaj! On kazivase: "Pogledajte "Svetoga Nikolu"! Prihvati se molitve! Rodio sam te sa dva oka, pismen si, citaj Psaltir i molitve iz knjige!" Jednom, dolazeci iz skole, nasao sam putem am. Uzeo sam ga radostan i odneo kuci. Kada me je otac video, upitao me je odakle sam ga ukrao. A ja sam mu rekao: "Nasao sam ga i pomislio da nam moze biti od koristi". Ali moj otac mi je odlucno rekao:

"Idi i odnesi ga natrag, jer ga nisi ti stavio tamo!" On je bio svetilnik u domu. On je bio gospodar nad nama". Aleksandru Ilije je predao svoju dusu u ruke Hristove 23. februara 1943, u 72. godini zivota. Majka Ana Ilije, majka oca Kleope, rodila se 10. oktobra 1876. od roditelja poljoprivrednika i dobrih hriscana. Godine 1902. stupa u brak sa Aleksandrom, s kojim radja desetoro dece. Petoro od te dece - cetiri decaka i jedna devojka - stupili su u monaski zivot. Ana bese jednostavna zena, mala rastom, neuka, ali sa izuzetnim pamcenjem. Ona je cesto plakala, jer je imala dar suza. Njen najveci bol bio je sto su joj skoro sva deca umrla mlada. Jedini koji je poziveo do duboke starosti bio je otac Kleopa. Tri sina i jedna kci su se upokojili u manastiru a ostali - u rodnom selu. Ipak, Bog ju je ukrepio Svojom blagodacu, da bi mogla nositi svoj krst, koji joj bese odredjen odozgo. Posto je ostala udova 1943. godine, otac Kleopa ju je doveo u manastir, i zatim je zamonasena u Staroj Agapiji 1947. godine sa imenom Agapija. Posle vise od 20 godina, u jesen 1968. godine, 15. septembra, shimonahinja Agapija Ilije seli se u vecnost u uzrastu od 92 godine. Deca porodice Aleksandru i Ana Ilije Marija Bese najstarija cerka porodice Ilije. Ona je rodjena 1903. godine. Buduci najstarija medju decom, ona je negovala svoju mladju bracu, dajuci im dobro vaspitanje. Udala se u rodnom selu i rodila cerku. Mlada je ostala udova. Posle malo vremena umrla joj je i cerka. Vasile Rodjen je 1905. godine, buduci drugo dete u porodici. Zajedno sa druga dva mladja brata, Georgeom i Konstantinom (potonjim ocem Kleopom), napasao je ovce svojih roditelja u okolini obliznjega skita Kozancea. Ovde je imao za ucitelja cuvenoga jeroshimonaha Pajsija Olarua, koji bese pustinjak u sumama Kozancee. Godine 1929. Vasile stupa u bratstvo skita Sihastrija -Njamc, pod rukovodjenje velikog igumana Joanikija Moroja. Nakon dve godine podvizavanja i poslusanja kod ovaca upokojio se leta 1931. godine. George (Monah Gerasim) Rodjen je godine 1907. Bese vrlo krotak, pobozan i mudar, ali veoma strog prema sebi. Duhovno se obrazovao u skitu Kozancea, buduci u poslusanju kod jeroshimonaha Pajsija Olarua. Zatim je stupio u bratstvo skita Sihastrije krajem 1927. godine i bio je zamonasen pod imenom Gerasim. Bese najveci podviznik medju svom svojom bracom, posteci mnogo i moleci se neprestano. Znao je Psaltir naizust i ponavljao ga svakodnevno, napasajuci goveda skita. Nakon sest godina monaskoga zivota predao je duh u ruke Gospodnje u jesen 1933. godine. Profira Rodjena je 1910. godine i nije nikada bila u braku. Ona je nosila teret porodice, radeci u polju i starajuci se o ostaloj mladjoj braci.

Jednom dok je kopala u polju, osetivsi da joj nije dobro, zamolila je svoga brata Konstantina (Kleopu) da cita Psaltir. Dok je on citao, Profira je predala svoj duh u ruke Gospodnje. Konstantin (starac Kleopa) Rodjen je 10. aprila 1912, buduci peto od desetoro dece porodice Aleksandrua Ilije. Pohadjao je sedmogodisnju osnovnu skolu u rodnom selu. Imao je sasvim izuzetno pamcenje, buduci slican svojoj majci. Tokom vise od tri godine dana bio je duhovni ucenik jeroshimonaha Pajsija Olarua, pustinjaka u skitu Kozancea. Godine 1929, pocetkom decembra, stupio je u bratstvo skita Sihastrija zajedno sa svojim starijim bratom Vasileom. Nakon tri dana iskusenistva bili su primljeni u bratstvo ovoga skita, na dan Svetoga jerarha Spiridona, 12. decembra. Do 1935. godine Konstantin je napasao ovce skita Sihastrija zajedno sa drugom bracom. Zatim su ga uzeli u vojsku u gradu Botosanji. Vraca se u skit u jesen 1936. godine, i zamonasen je 2. avgusta 1937, dobivsi ime Kleopa. Nakon toga dobija poslusanje kod ovaca skita do leta 1942. godine, a pomazu mu monasi Galaktion Ilije i Antonije Olaru. Juna 1942. doveden je u skit i naimenovan za igumanovog zamenika, posto staresina Joanikije Moroj bese bolestan. Godine 1944, decembra 27, monah Kleopa biva rukopolozen za jerodjakona, a 23. januara 1945. za jeromonaha od episkopa Galaktiona Korduna, tada staresine manastira Njamca. Nakon toga datuma je zvanicno imenovan za igumana skita Sihastrije. Godine 1947. skit Sihastrija, imajuci vise od 60 zitelja, bio je uzdignut na stepen manastira, a protosindjel Kleopa Ilije je proizveden u arhimandrita sa dozvolom patrijarha Nikodima. Godine 1948, buduci da su ga gonili komunisti, povlaci se na sest meseci u sume u okolini manastira Sihastrije. Godine 1949, avgusta 30. arhimandrit Kleopa Ilije je imenovan za staresinu manastira Slatine - Suceava i prelazi tamo sa 30 monaha iz bratstva manastira Sihastrije, na osnovu odluke patrijarha Justinijana. Na njegovo mesto imenovan je za staresinu protosindjel Joil Georgiu. U manastiru Slatini osniva bratstvo koje je dostiglo vise od 80 zitelja. Izmedju 1952. i 1954. godine, buduci da ga je pratila Drzavna bezbednost, povlaci se u planine Stanisoara zajedno sa jeromonahom Arsenijem Papacokom. Nakon vise od dve godine pustinjackoga zivota doveden je ponovo u manastir na zapovest patrijarha Justinijana. Godine 1956. vraca se u mesto postrizenja, a u prolece 1959. godine povlaci se po treci put u planine Njamc, gde se podvizava vise od pet godina. U jesen 1964. godine ponovo se vraca u manastir Sihastrija kao duhovnik celoga bratstva i poucava bez prestanka kako monahe, tako i mirjane, tokom 34 godine, do 2. decembra 1998, kada predaje duh svoj u ruke Hristove. Ekaterina Bese treca sestra oca Kleope. Rodjena je 1914. godine. Nakon sto je zavrsila osnovnu skolu u rodnom selu, stupila je u manastir Stara Agapija, postavsi iskusenica, i podvizavala se ovde vise godina. Zatim se povukla u manastir Agafton iz zupanije Botosanji i mlada se preselila u vecnost u ovom manastiru. Mihaj Bese cetvrti brat oca Kleope. Rodjen je 1917. godine. Zajedno sa svojom bracom je napasao ovce na poljanama skita Kozancea vise godina. Godine 1934. bio je primljen za poslusnika u manastiru Durauu, gde se podvizavao nekoliko godina. Zatim se povukao u skit Kozancea i predao je svoj duh u ruke Gospodnje 1940. godine. Hareta

Rodjena je 1920. godine. Pohadja osnovnu skolu u selu i pomaze svoje roditelje u poljskom radu. Kao i ostala njena braca, seli se Gospodu u ranoj mladosti, da bi se neprestano radovala sa andjeoskim cetama. Drugo dvoje dece Ana Ilije radja jos dvoje dece, cija nam imena nisu poznata. Ona umiru rano, a sahranjena su na groblju rodnog sela.

II Zivot i podvizi
Kako je mladenac, Konstantin bio darovan Bogomajci Prva dva meseca po rodjenju mladenac Konstantin, potonji Otac Kleopa, bese stalno bolestan. Jedno vreme nije jeo skoro nista i plakao je danonocno. Svi behu zabrinuti za njegov zivot. Ne znajuci vise sta da cini, njegova majka Ana primila je savet od seoskih starica da ode sa bolesnim mladencem k cuvenom duhovniku Kononu Gavrileskuu iz Skita Kozancea, koji bese veliki zaklinatelj i isceljivase mnoge bolesnike svetom molitvom. Stigavsi do kelije duhovnika Konona, gde cekase mnogo sveta, iskazala je svoj bol, placuci sa mnogo suza: - Sta da radim, oce, jer ovo dete od nekog vremena vise ne jede i jednako place? Bojim se da ne umre. - Znas sta da radis? Da ga darujes Bogomajci! - Kako da ga darujem Bogomajci? - Evo kako - rekao je on. Uzmi detence u narucje i postavi ga dole pred ikonom Bogomajke u crkvi i reci ovako: "Bogomajko, darujem tebi ovo dete koje je bolesno! Cini s njim sta znas, da bi ozdravilo!" Tada se majka deteta sa suzama poklonila ikoni Bogomajke, ucinivsi tri metanije, i pavsi na kolena, rekla je placuci: "Bogomajko, darujem tebi ovo moje dete, jer je bolesno i stalno place. Cini s njim sta znas!" I triput ga je provukla ispod Svete ikone. Zatim je svestenik pricestio detence, procitao mu molitve za zdravlje, i od toga casa je ozdravio. To je bilo istinsko cudo Bogomajke, jer od toga trena Konstantin nije vise bio smrtno bolestan do kraja zivota. Tako miluje Bogomajka majke koje radjaju decu u strahu Bozijem. Detinjstvo Jos kao malo dete, otac Kleopa imadjase mnogo poboznosti prema Bogomajci. Sa jedanaest godina naucio je naizust Blagovestenski akatist, kako sam govorase: "Bejah na komisanju kukuruza na njivi i imao sam molitvenik skriven ispod komisine. Dok bi otac dosao s kolima kukuruza, naucio bih po jedan ikos, pa po jos jedan kondak. I eto tako sam naucio Akatist Bogorodici." Sva njegova braca ljubljahu uzdrzanje od malena. Njegova majka kazivase da im je ponekad stavljala mesa u torbu, kada ne bese post. Ali ga oni ne bi pojeli, nego bi ga davali drugima a pojeli bi malo hleba i sta bi jos imali. Opet nam kazivase Otac Kleopa: "Kada bejah mali i dolazah iz skole, prolazah kroz neko selo i, videci da se decaci bacaju kamenjem na neku kucu sa crvenom tablom, poceo sam da se bacam i ja. Ucitelj je cuo, sve nas je pokupio i udario nam po samar. Sada mu blagodarim sto mi je ucinio dobro i pominjem ga na molitvi!"

O Konstantinu kazivase njegova majka da je jos kao dete mrzeo svetovno i bezao od toga. Kada je malo odrastao i cuvao ovce, ako bi se desilo da bude kakva svadba u selu i da svira muzika, ne bi prosao tuda, nego bi zaobisao selo izdaleka i tako bi stigao kuci! S ovcama u skitu Kozancea Svakoga leta Aleksandru Ilije bi podizao baciju za ovce na brdima i poljanama u okolini Skita Kozancee, na oko 5 kilometara udaljenosti od sela. Zatim bi poveravao ovce trojici svojih starijih sinova: Vasileu, Georgeu i Konstantinu, koji jos od ranoga detinjstva poznavahu ova blagoslovena mesta. Tamo se nalazila i kelija pustinjaka Pajsija Olarua, njihovog duhovnog oca. Ovaj jeroshimonah rodjen je u opstini Lunka - Botosanji 1897. godine, i stupio je u opstezice bratstva obliznjega skita Kozancee 1922. godine. Ovde se podvizavao 26 godina u maloj pustinjackoj keliji, hvaleci Boga danonocno i teseci mnoge duse. Zbog njegovoga strogog podvizavanja trazili su ga mnogi vernici, koje je duhovno tesio. Od malena Konstantin sa svojom bracom cesto odlazase u Skit Kozanceu, buduci da ih je veoma voleo otac Pajsije. Oni su se starali da pevaju za pevnicom, da obradjuju bastu i da nose sto je neophodno starim ocima iz skita. Tako je Bog odredio da se ovi mladi izdanci od malena duhovno oblikuju za veliko monasko podvizavanje koje im predstojase. Kad god imadjahu kakvo iskusenje, hitahu pustinjaku Pajsiju i iskahu od njega dusekorisnu rec. A otac ih savetovase da drze stalno cutanje, da stalno kazuju molitvu Gospode Isuse", da svakodnevno cine metanije, a uvece, posle muze ovaca, da citaju Psaltir i Akatist Bogorodici. Braca, buduci poslusna, nikada ne pogazise starcevu rec. Ali djavo ih je kusao sve vise i vise, jer nije mogao trpeti da ga poraze neka deca, koja ga izgone silom psalama. Zbog toga im je mnoga iskusenja nanosio neprijatelj. Jednom, kada se braca igrahu medju sobom, djavolovim delanjem jedan je bio tako jako udaren, da su svi mislili da je umro. Drugi put ih djavo uznemiravase u vreme svete molitve. Kada bi se molili nocu, djavoli bi ponekad pravili buku na tavanu i groktahu kao svinje. U pocetku Konstantin, buduci mladji, pitase bracu: "Da li vi cujete?" Tada mu stariji brat Vasile kazivase: "Budi spokojan! Ne uzimaj ga u obzir! Pusti ga, more, jer samo to i moze!". Videci neprijatelj da ga braca sazizu molitvom i postom, naneo im je jos vece iskusenje. Jedno vece kasno, dok su se sva trojica molili na kolenima i citali Psaltir oko vatre na baciji, odjednom su videla neku nepoznatu pticu, kao kakav orao, kako ide izmedju njih. Mladji brat Konstantin, buduci nestasniji, ostavio je Psaltir i rekao: - Gle kako je lepa ova ptica! - Cuti, moli se, i ne govori vise! - rekao mu je Vasile, stariji brat. Dok je Konstantin posmatrao tu cudnu pticu, koja u stvari bese djavo, ona se odjednom bacila u vatru sa ognjista, stvarajuci veliku buku i, rasprstavsi sav zar, zapalila je baciju. Zbog toga je vatrom sazezeno vise ovaca. Zatim su tesko ugasili vatru i sabrali ovce koje je djavo preplasio. Posle toga su pohitali k pustinjaku Pajsiju i rekli mu sve sto su propatili od djavola. Starac je pokropio ovce i baciju Svetom Vodom, a trojicu brace je ohrabrio da se ne plase, jer je Hristos svezao djavola, i djavo nema moc da ubija ljude. Kako su se izbavila trojica brace (od) iskusenja mladosti Kada behu sva braca kod kuce, njihova majka se starase da ih ozeni, kako ne bi otisli u manastir. Zbog toga im dovodjase mlade devojke na mobu, na komisanje kukuruza i na druge poslove, sa mislju da ce se mozda ozeniti koji od njih. Ali videvsi da ne mare za devojke, ona bi veoma mnogo plakala sa puno gorcine. Medjutim braca, a osobito Konstantin, koristili su priliku da im pricaju iz Zitija Svetih i iz drugih crkvenih

knjiga. Tako su neke od njih vrlo brzo stupile u monaski zivot, a posle toga su i oni sami otisli u manastir. Pricase jos otac Kleopa da su 1925-1926. godine mladici iz sela odlucili da unajme dva sviraca i da igraju u kuci porodice Ilije, kako bese starinski obicaj. Aleksandru i Ana, njihovi roditelji, behu radosni da vide svoje sinove kako igraju, da bi ih hvalilo celo selo. Jedno vece mladici su se sakupili i otpoceli da sviraju i da igraju. U tom trenu brat George je video da ikona Bogomajke sa zida place i pojmili su da se cini greh. Tada su se trojica brace - Vasile, George i Konstantin, izasavsi iz kuce, sakrila. Njihova majka videvsi da ih nema, trazila ih je svuda. Zatim, nasavsi ih, rekla im je: "Zbog cega nas sramotite pred selom? Dodjite i vi u kolo!". Ali George, sakrivsi se u stranu, isekao je nozem cokule na nogama. Zatim je rekao svojoj majci: "Kako da dodjem u kolo, mati, kad su mi se poderale cokule?". To vece roditelji su shvatili da su njihovi sinovi izabrali drugi put u ovom zivotu i pustili su ih da sluze samo Hristu. Jos u kuci njegova starija braca George i Vasile pripremahu se za manastirski zivot. Ustajahu u ponoc, citahu jutrenje, citahu Psaltir i drzahu post. Budili su i Konstantina, kome medjutim bese krivo sto mu kvare san. Starija sestra Marija bese stupila u Bogomolnicki pokret i pozvala je i Konstantina, kazujuci mu: "Hajde i ti u Bogomolnike jer imas dar besednistva, i nije tako tesko kao u manastiru". Tome se bio privoleo. Sledece noci, kad su ga ponovo braca probudila na molitvu, on je rekao da vise nece ustajati i nece vise ici u manastir. Zatim je ponovo legao bezbrizno. Njihova je majka radila do kasno u noc. Dosavsi ona s bunara sa dva vedra vode, videla je, u sobi gde spava Konstantin, velikog psa, koji stojase na decakovim grudima i lizase mu obraz. Tada je povikala k Vasileu: "Avaj, Vasile, dodji brzo, jer Kostiku jede neki pas!". Tada se Konstantin probudio i stigao je da vidi jos samo rep nekoga velikog crnog psa koji nestade. Vasile mu je rekao: "To je djavo, koji se raduje sto neces u manastir!". Od toga trena brat Konstantin se nije vise dvoumio da li da ide u manastir i ustajase nocu na molitvu, da mu ne bi vise dolazio pas. Kako je djavo kusao brata Georgea Godine 1927. George se povukao kao ucenik kod pustinjaka Pajsija iz Kozancee. Tamo bese poslusnik starcu, radio je u basti, pojao za pevnicom i stalno ponavljao Isusovu molitvu, jeduci jednom dnevno. Ponekad je boravio i u skitu Sihastrija. Jednom, medjutim, posto ga je kusao djavo i posto je isao po savetu svoga uma, usao je u keliju i ostavio je na stolu ovo pismo: "Oprosti mi, oce Pajsije, jer sam otisao u sumu na pet dana, da se pokajem!" Uvece, procitavsi starac pismo, pomisli: "Ovo je od djavola iskusenje i nece biti na korist bratu Georgeu, jer je otisao bez blagoslova!" Oko ponoci zakucao je neko na vratima njegove kelije: - Blagoslovi, Oce Pajsije, i oprosti meni gresnom! - Ko si ti ? - zapitao je starac. - Brat George, gresnik! - Kako je to moguce? Brat George je otisao u sumu na pet dana da se pokaje! - Oprosti mi, oce Pajsije, jer sam zgresio! - Bog neka ti oprosti, brate George. Udji u keliju i reci mi sta ti se dogodilo. - Odavno htedoh, oce Pajsije, da se molim sam nekoliko dana u sumi. Dakle, uzeo sam Casoslov, Psaltir, nekoliko sveca i sibice i sakrio sam se u sumi, u nekoj jami. Tamo sam poceo tvoriti metanije i moliti se sa suzama. Oko ponoci cujem pored sebe neki jeziv glas: "Sta radis ovde?" Osvrnem se malo i vidim nekog ogromnog Arapina, sa veoma zastrasujucim likom. Bese to neprijatelj! Zatim mi veli: "Zbog cega si otisao bez blagoslova?" - Tada, obuzet velikim strahom, uzeo sam Casoslov i pobegoh! Dakle, molim te, oce Pajsije, oprosti meni gresnom i primi me natrag! Od toga casa brat George nije vise nista radio bez blagoslova.

Kako je bio primljen brat George u skit Sihastrija Krajem 1927. godine, George je usao u bratstvo Skita Sihastrija. Videvsi njegovu revnost, iguman ga je proverio na sledeci nacin: stavio ga je da tri dana bude na kapiji skita. Tamo je trebalo da nosi dzak zemlje na ledjima, kazujuci deset puta 50. Psalam, posle cega da se odmori i ponovo da uzme od pocetka. Po isteku ta tri dana dosao je iguman i rekao mu: - Slusaj, brate George, kako jos stojimo s monastvom? Monaski zivot je tezak. Treba s ljubavlju do smrti da postis, da se molis, da cinis sve sto ti se zapoveda, da nosis na ledjima trud monastva. Hoces li imati trpljenja da zivis u ovom podvigu do smrti? Brat George je odgovorio: - Oprostite meni gresnom, pomocu Bozijom ispunicu po svojoj slaboj moci sve sto ce mi biti odredjeno. Tada mu je iguman odredio poslusanje kod goveda skita. Odlazak Vasilea i Konstantina u manastir U zimu 1929. godine, posle praznika Svetog Nikolaja, Vasile i Konstantin su odlucili da odu u Skit Sihastrija - Njamc, da bi celoga zivota sluzili Hristu. Nakon sto su se dugo molili Bogu uz post i metanije, uzeli su blagoslov od seoskog svestenika i rekli roditeljima svoju namisao. Na ovom rastanku najteze bese njihovoj majci Ani, koja stalno plakase. Ali njihov otac joj kazivase: "Ej babo, pusti ih neka idu! Zasto mi nismo imali njihov um, kada besmo kao oni? Eto, sutra odlazimo Gospodu, i sta nam je koristio ovaj zivot?" Naposletku braca su pripremila svoj prtljag. Ali sa sobom su poneli samo dve torbe u kojima su imali nekoliko haljina, Sveto Pismo, Zitija Svetih, Casoslov, Psaltir i dve velike ikone, koje veoma ljubljahu: ikonu Svetoga Georgija i ikonu Bogomajke koja je proplakala u kuci[2]. Zatim kleknuvsi, pomolili su se Bogu i Bogomajci da im blagoslovi putovanje i da ih udostoji duhovnog podvizavanja. Do kraja sela pratili su ih njihovi roditelji Aleksandar i Ana, koji prolivahu suze prirodnom ljubavlju za svojom decom i ne mogahu se rastaviti od njih. Ali sinovi ih hrabrahu i govorahu im o Hristu i o vecnom zivotu. Ali videci da se njihovi roditelji ne mogu rastaviti od njih, stariji brat Vasile poceo je pojati kondak Akatista Spasitelju: "Tebi Vojvodo, koji se boris za nas, i Gospode, Pobeditelju pakla, ja tvoje stvorenje i sluga, izbavljen od vecne smrti, uznosim pohvale. No posto imas milosrdje neiskazano, oslobodi svih opasnosti mene koji vapijem: Isuse, Sine Bozji, pomiluj me!". Zatim su se poklonili, poljubili ruke roditeljima i otisli ka skitu Kozancei. U tom trenutku njihovi su roditelji pali nicice i zaridali. U Kozancei su proveli jedan dan kod svog dobrog ucitelja shimonaha Pajsija, koji im stalno pricase o pustinjacima iz Planina Njamc, a sutradan su otisli ka Suceavi, uzevsi sa sobom i brata Georgea, koji bese u poseti skitu Kozancei. Stupanje u manastir i iskusenistvo Posavsi pesice ka skitu Sihastrija, braca su prvi put predahnula u manastiru Svetog Jovana Novog iz Sucave. Ovde su se poklonili mostima svetitelja, odslusali su Svetu Liturgiju, procitali Akatist Bogorodici i odmorili se preko noci. Nastavivsi svoj put ka Skitu Sihastriji, predahnuli su drugi put u manastiru Njamcu, gde su se poklonili cudotvornoj ikoni Bogomajke, zastitnice manastira iz Moldavije. Usavsi zatim u Dolinu Sekua, poklonili su se zaduzbini Nestora Urekea i pred vece stigli su u Skit Sihastrija. Uznevsi slavu Bogu, behu blazeni sto im je Bogomajka putevodila korake ka ovim blagoslovenim planinama, gde su se tokom vekova podvizavale stotine pustinjaka. U manastiru ih je docekao monah Ilarion, ekonom skita: - Sta zelite, braco? upitao ih je on. - Hocemo da ostanemo u manastiru, oce, i da postanemo monasi.

- Hocete da posvetite zivot Hristu? - Tako, s Bozijom pomocu, prepodobni oce. - Sacekajte ovde, dok porazgovaram sa ocem staresinom. Cuvsi starac nastojatelj za dolazak brace, rekao je ekonomu: "Odvedi ih u gostoprimnicu, daj im stogod da jedu i, pocev od sutra ujutru neka budu tri dana i tri noci kod manastirske kapije, neka udara svaki prutom u panjeve kod kapije i neka neprestano govore molitvu "Gospode Isuse", a vi im ne dajte hrane do trecega dana. Ako budu imali trpljenja, primicemo ih u manastir." Ekonom se vratio braci i odveo ih je u gostoprimnicu, gde su se odmorili. U ponoc su isli na jutrenje, a sutradan su bili odvedeni kod manastirske kapije i molili su se ceo dan, udarajuci stapovima po jelovom panju. Kada udarahu u panj, govorahu i molitvu "Gospode Isuse". Monasi i braca prolazahu pored njih, ali ih niko nista ne pitase. Uvece se vratio ekonom i upitao ih je: - Ej, braco, je li drvo reklo stogod? - Ne! - odgovorili su oni. - Nije li gladno drvo? - Ne! - rekli su oni. - Eto, tako treba da trpi monah u manastiru! Otidite u gostoprimnicu i, nakon sto izvrsite svoje pravilo i kanon, odmorite se malo. Zatim dodjite na jutrenje. Sledeca dva dana cinili su isto. Trecega dana uvece dosao je staresina Joanikije Moroj na manastirsku kapiju, blagoslovio je dvojicu brace, zatim ih je odveo u crkvu i rekao im da se poklone cudotvornoj ikoni Bogomajke. Zatim su se ispovedili, pocevsi od detinjstva, i primili su bogojavljensku Svetu vodu i malo hrane, a sledecega dana su se pricestili Precistim Tajnama Hristovim. Najposle je staresina poslao bracu Vasilea i Konstantina k ovcama, a brat George je i nadalje napasao goveda. Ali tri meseca nisu smeli da se vide i da razgovaraju jedan sa drugim. Tako su bila primljena u manastir ova braca blagoslovena od Boga i od Bogomajke. Duhovna licnost nastojatelja Joanikija Moroja Skit Sihastrija, koji je osnovao neki Sveti isposnik Atanasije zajedno sa svojim ucenicima 1655, bio je zavisan od manastira Njamca do 1947. godine, kada je postao samostalan manastir. Skit je obnovio 1734. godine episkop huski Gedeon, a ponovo ga obnovio 1824. godine, posle heterijske bune, mitropolit Venijamin Kostaki, da bi, nakon sekularizacije iz 1861-1863. godine, ostao skoro pust. Godine 1884, posto je u neposrednoj blizini skita izgradjena pilana, malobrojni isposnici povukli su se u druga, mirnija mesta. Samo jedan jedini monah, monah Jonatan, ostao je kao cuvar crkve ovoga skita, tokom dvadeset i pet godina. Tada se u Sihastriji sluzila Sveta Liturgija samo jednom godisnje, 8. septembra, o hramovnoj slavi Skita. U ovom razdoblju potonji jeroshimonah Joanikije Moroj, iduci na poklonistva Grobu Gospodnjem i zatim na Svetu Goru, odrekao se porodice i zamonasio se u jednoj od rumunskih kelija na Atosu. Godine 1900. vratio se u zemlju i stupio u bratstvo Manastira Njamca, imajuci poslusanje crkvenjaka. Godine 1909. mitropolit Moldavije Pimen Djordjesku je odlucio da zatvori pilane iz Sihastrije i da se ponovo osnuje Skit. Radi toga cilja shimonah Joanikije je bio rukopolozen za jeroshimonaha i poslat u ovaj skit za igumana. Tako se preporodio skit Sihastrija, imajuci na svome celu svetogorskog igumana, veoma revnosnog za Darove. Tokom vise od 20 godina on je svakodnevno sluzio Svetu liturgiju, buduci jedini svestenosluzitelj. Takodje se starao o dobrom odrastanju svojih ucenika i o svemu sto je neophodno skitu. Posto je njegov podvig postajao poznat, u Sihastriju dolazahu mnogi vernici. Mnogi mladi medju njima trazahu duhovni zivot; u takve su se ubrajala trojica brace, Vasile, George i Konstantin, koji su stupili u bratstvo ovoga skita, posto su zeleli posebno monasko podvizavanje i od detinjstva trazili takvog iskusnog igumana i duhovnika.

Pocev od godine 1909. pa do kraja svoga zivota - godine 1944, koliko je bio iguman skita Sihastrija, protosindjel Joanikije Moroj je uspeo da nacini od ovoga pustog skita mesto istinskog duhovnog isposnistva, po uzoru na svetogorska. Sveta Liturgija se sluzila svakodnevno, jutrenje se obavljalo u ponoc i ostale sluzbe u svoje vreme. Ali starac nije davao blagoslov za pocetak sluzbe, dok ne bi sva braca dosla u crkvu. Ispovest se vrsila nedeljno, svakoga petka, a Sveto pricesce se davalo obicno na 30-40 dana, po revnosti svakoga. Jelo se jednom dnevno ponedeljkom, sredom i petkom u 3 sata popodne, bez zejtina, a u ostalim danima jelo se dvaput sa zejtinom i sirom, po poretku. U kelijama svaki je bio duzan da izvrsi svoje pravilo odredjeno za monahe: 300 metanija i 600 poklona, kao i svakodnevno citanje iz Psaltira. Koji ne dolazahu na jutrenje i ne tvorahu svoje pravilo ne primahu hranu toga dana. Takodje, niko nije smeo da primi rodjake u keliji, da poseduje novac i da govori o svetovnom. Svi monasi iz bratstva skita citahu Psaltir i ponavljahu molitvu "Gospode Isuse" u tihovanju i smirenju. Bese ih cak petorica brace i monaha koji znadjahu ceo Psaltir naizust i ponavljahu ga svakodnevno. Svako se podvizavase po svojoj moci. Neki bi odlazili sa hranom k pustinjacima iz suma, a drugi se povlacili u zemunice po okolnim sumama. Sve se, medjutim, cinilo s igumanovim blagoslovom. Ali i iguman skita, Protosindjel Joanikije, drzase veoma strogo licno podvizavanje. Otac Kleopa kazivase o svome staresini: "Posto sluzase Svetu liturgiju svakodnevno, ne jedjase nista od ponedeljka do subote, hraneci se samo Svetim Pricescem i prosforom koja pripada svestenosluzitelju. U ovih pet dana iguman dolazase za trpezom sa bratstvom i citase pouke Svetoga Teodora Studita. Ali subotom i nedeljom, kao i na ostale velike praznike, jedjase zajedno sa celim bratstvom."/.../ U svom slobodnom vremenu staresina je isao s bracom na poslusanje, radio je u basti, posecivao bolesne i davao savete vernicima koji dolazahu u skit. Najbolji savet, koji je cesto davao svojim ucenicima, bio je ovaj: "More deco, ako zelite da se spasete, imajte strah Boziji, cuvajte svoj um cist i ne zaboravljajte Gospode Isuse!" Protosindjel Joanikije Moroj posedovao je i dar cudotvorstva i ponekad izgonjase zle duhove iz ljudi. Jednom je bio pozvan u Trgu Njamc da osveti kucu neke porodice vernika. S njim je otisao i brat Konstantin Ilije. Nakon sto je zavrsio cin osvecenja vernici su ga posluzili soljom kafe s mlekom. Ali starac ne jedjase nikada izvan manastira. Posto su vernici navaljivali da okusi, starac je rekao: "Evo, blagosiljacu ovu solju, i ako ne budete videli nikakav znak, tada cu okusiti". Posto je blagoslovio solju s mlekom, odmah su svi videli zmiju kako se uvija u solji i uplasili su se, govoreci: "Mi smo sipali mleko u solju; otkuda je ova zmija? Molim Vas da nam oprostite". Tada je starac rekao: "Ovo je demon stomakougadjanja!" I posto je ponovo blagoslovio solju, zmija je nestala. Najposle je domacin bacio mleko. Drugi put je neki brat iz skita hteo da ode u Trgu Njamc da kupi nesto za sebe. Ali nije uzeo blagoslov od staresine. Dok je isao putem, sedam ga je djavola u vidu monaha, jezivoga izgleda, presrelo, i bijahu ga ognjenim palicama, uzasno ga muceci i jureci ga po sumi. Zatim, stigavsi u skit, pracen djavolima, vikase da ga svi cuju: "Ne ostavljajte me! Sedmorica trce za mnom! Ne ostavljajte me! Sedmorica za mnom!" Uhvativsi ga, sabraca su ga svezala i rekla staresini. A on mu je ocitao molitvu razdresenja od prokletstva i za izgonjenje necistih duhova. Zatim je rekao bratiji da ga odvezu. Medjutim, bratija su mu rekla: " Ali ako opet pobegne?" A staresina im je odgovorio: "Ne bojte se. Ako ga je Bog razdresio, ne drzite ga vise vi vezanog!" I tako, molitvama starca brat je sasvim ozdravio. Eto samo nekoliko od cudesnih dela prepodobnoga jeroshimonaha i staresine Joanikija Moroja, koji je poucavao skit Sihastriju tokom 35 godina i duhovno obrazovao mnogobrojne monahe, na celu kojih bese i potonji arhimandrit Kleopa Ilije. Pocetna iskusenja brata Konstantina

Kada je brat Konstantin bio na poslusanju kod stoke, stanovao je u keliji s drugim bratom, po imenu Nikolajem, koji ljubljase red i cistocu. Dosavsi jednom s poslusanja, Konstantin je izuo opanke i usao u keliju, ne otresavsi odecu. Cim ga je video, brat Nikolaje mu je udario samar sto ne odrzava cistocu. Tada je Konstantin otisao k svojoj starijoj braci, onako kako bese izuven i svucen, i rekao im sta mu se dogodilo, a oni su mu rekli, koreci ga: "Brate Konstantine, gde su Hristove rane na tvom telu?" Kasnije nam govorase otac Kleopa: "Eto tako su me utesila moja starija braca! I posto nisam imao kakvo skloniste, uzeo me je brat Vasile, pcelar skita, i smestio me za neko vreme u ostavi gde drzase ramove od kosnica". Jos kazivase otac Kleopa: "Kada bejah mlad, dolazah iz stale i odmarah se do ponoci. Besmo cetvorica ucenika kod Petra Ganee. On imadjase keliju, i svi spavasmo dole na asurama, jer bese malo kelija. Jedan bese Simion, drugi Nistor, treci Pavel i ja. "No[3], more Kostake, more Nistore, no, more Simione, more Pavele, jeste li vi, more, culi arhandjelov glas?" Kada udarase zvono nocu. "No, more deco, hajdete na molitvu!". Jer ako ne bismo otisli na jutrenje, narednoga dana nam nije davao hranu. "No, Kostake, uzmi opanke!" Tada bese zima, i ja, da se vise ne bih obuvao, jer imadjah opanke, trcah bos u paraklis. Obojci behu postavljeni tamo u keliji na peci; behu potpuno mokri. Paraklis bese gde je sada agijazma. Stajah tamo bos, i on kazivase starom Joanikiju Moroju: "No, oce staresino, ovaj siromah stoji u cosku iza vrata, no, i bos trci po snegu. No, razbolece se!" Ali stari Joanikije kazivase: "Neka ga, more, neka se podvizava!" Jerodjakon Hristofor Pustinjak Dok su braca Vasile i Konstantin cuvali ovce po sumama Sihle, sreli su vise monaha pustinjaka u blizini pecine Svete Teodore i Korojeve jaruge, na tri kilometra od Sihle. Jednom su nasli nekakvu pustinjacku zemunicu ispod jelovih zila, duboko u planinama. Pokucali su na vrata, ali niko nije odgovorio. Usavsi unutra, videli su sto i na njemu hartiju, gde bese napisano: "Ovde stanuje zemaljski stvor D. X.". Jedan od brace je rekao: "Koliko skrivenih slugu ima Hristos u ovim sumama!" Posle nekoliko dana saznali su tajnu zemunice, jer je otac koji se podvizavao u toj kolibi, jerodjakon Hristofor, jedno vece stigao u baciju Sihastrije. Dosao je s torbom na ledjima, u kojoj je nosio lobanju jednoga svetitelja, a kojeg je nasao u sumi na cudesan nacin i od kojeg se sirio miomiris. Zatim je jerodjakon Hristofor otisao zajedno s bratijom sa bacije k igumanu Sihastrije protosindjelu Joanikiju i rekao mu kako je nasao te mosti koje je nosio sa sobom, kazujuci: "Dok sam se vracao iz Skita Sihle, gde sam sa igumanom skita sluzio Svetu liturgiju na dan Svetoga proroka Ilije Tesvicanina, do svoje zemunice ispod Korojeve jaruge, zaspao sam na putanji pod jelom. Odjednom me je neka nevidljiva ruka probudila iz sna. Ne videvsi nikog, ponovo sam zaspao. Nakon malo vremena opet me je neko probudio, i video sam u vazduhu jednoga prepodobnog, koji mi je rekao: "Oce Hristofore, idi sto koraka udesno i naci ces pored neke male pecine moje mosti. Molim te, Sveti oce, da uzmes samo moju lobanju i da je nosis celoga zivota uz sebe, kao blagoslov, a ostale kosti zakopaj u zemlju". Tada sam se osenio Svetim Krstom i otisao da nadjem te Svete mosti. Cim sam ih nasao, poceo sam da se molim, zatim sam ih celivao, ispunio sam zapovest i posao sam s lobanjom u zemunicu. Osecao sam se vrlo blazenim i punim duhovne radosti. Ali sam razmisljao cija bese ova lobanja. Nakon sto sam se mnogo molio, predstao je pred mene Prepodobni i rekao mi: "Oce Hristofore, blagodarim ti sto si mi pokopao kosti i tvorio poslusanje uzevsi moju lobanju. A ako zelis da saznas moje ime, zovem se jeroshimonah Pavle". Bese to duhovnik Svete Teodore Sihlanske". Ovaj prepodobni jerodjakon boravio je tri dana u skitu Sihastrija, sluzeci svakodnevno Svetu liturgiju zajedno sa igumanom Joanikijem, i svi su celivali Svete mosti Prepodobnoga Pavla.

Zatim je otac Hristofor otisao natrag u sumu, noseci i pustinjakovu lobanju. Uzalud su oci iz Sihastrije pokusavali da pronadju makar njegovu zemunicu, jer ga niko vise nije video. U mesnom predanju se kazuje da izmedju skita Sihle i obliznje Korojeve jaruge postoji Bogom skriveno mesto koje niko ne moze da otkrije. Tamo su se tokom vekova podvizavali mnogi sveti isposnici. Mozda je tamo usnuo i otac Hristofor sa lobanjom Prepodobnoga Pavla u svojim rukama. Moc Psaltira Kazivase nam otac Kleopa kako su njih trojica brace putovala u Cernovce u leto 1930. godine. Posto je George tamo sluzio vojsku, odlucili su da zajedno odu da bi podigli njegovu vojnicku knjizicu. Uzevsi blagoslov od oca Joanikija, igumana Skita, posli su pesice iz Njamca ka severu Moldavije. Putem su odredili da idu na razdaljini od deset-petnaest koraka jedan od drugoga, kako bi neprestano ponavljali molitvu srca i naizust govorili Psaltir Davidov. Prvi put su predahnuli u Manastiru Svetoga Jovana Novog Suceavskog. Zatim, uputivsi se k Cernovcima, stigli su u neko selo iz zupanije Dorohoj i ne nalazahu mesto da prenoce. Ali neka pobozna zena, videvsi da su stranci, upitala ih je: - Sta zelite, braco? - Trazimo kucu da prenocimo, i ne nalazimo! - Imamo mi jednu kucu na kraju sela u kojoj ne stanuje niko. Ali ne znam da li cete moci spavati u njoj, jer njome haraju djavoli zbog nekih vracara! - Ako nas budete primili, mi cemo spavati u njoj! - Dobro, braco, hajde da vas odvedem tamo. Stigavsi u tu kucu, braca su nesto pojela i, buduci umorna, legla. Nakon malo odmora zli dusi su ih probudili iz sna, praveci veliku buku. Tada su braca izvadila Psaltir, zapalila svece i sva trojica se molila nekoliko sati. U pocetku se cula buka, vika i urlici. Zatim, posto su se braca molila postojano, djavoli su pobegli posramljeni silom psalama. Pred zoru su ponovo malo zadremali, ali demoni se vise nisu usudili da se priblize. Ujutru, kada je dosla vlasnica kuce, upitala ih je kako su spavali i, saznavsi sta se zbilo, zatrazila je savet kako bi mogla da izbavi svoju kucu od zlih duhova. Braca su joj rekla da uvece, u ponoc i ujutru citaju Psaltir, da im svestenik osveti vodicu u kuci, da poste, da se ispovede, i tako ce se demoni razbeci. Stigavsi u Cernovce, braca su iz kasarne uzela neophodna dokumenta i ponovo se vratila kroz isto selo, gde su prethodne noci konacili. Vlasnica kuce ih je primila s radoscu i posvedocila im da, od kada su se oni molili, kucom joj vise nisu harali djavoli. Tada je zena pojmila kako veliku moc ima Psaltir protiv necistih duhova i vracara. Podvig brata Vasilea Tokom pune tri godine iskusenik Vasile, stariji brat oca Kleope, imao je poslusanje na baciji. On bese tako krotak i pun ljubavi, da ga ljubljahu svi, cak i ovce, i psi, i ptice nebeske. Njegov podvig bese ovaj: svakoga dana jedjase samo jedanput, posle podne u tri sata. Znao je naizust Psaltir, sedam Hvala i vise akatista, i kazivase ih svakodnevno, iduci gologlav za ovcama. Nocu tvorase pet stotina metanija i citase Zitija Svetih, stalno razmisljajuci o sudovima Gospodnjim. Drugi podvig ove hristoljubive duse bese staranje o pustinjacima iz sume. Tada se oko Sihastrije i skita Sihle podvizavahu preko 40 pustinjaka - monaha i monahinja. Brat Vasile bese prijatelj pustinjaka. Kada bi sretao pokojeg po planinama i sumama, cak ako ga i ne poznavase, ucinio bi metaniju pred njim i rekao mu: "Blagoslovi me, oce, i moli se Bogu za mene gresnog! Da li vam je potrebno da vam damo stogod za jelo sa bacije?" Ako bi pustinjak dopustio, brat Vasile bi mu sutradan donosio sira, krompira, povrca, soli i brasna. I brojne isposnike je upoznao i posecivao ih kod njihovih zemunica.

Jednom je upitao nekog isposnika: - Oce, sta da radim da bih se spasao? - Brate Vasile, rekao je starac, moli se stalno, tvori poslusanje s ljubavlju i imaj smirenje. Budes li cuvao ovo troje, sigurno ces se spasti! Prorocanstvo Svetog episkopa Jovana U jesen 1930. godine iskusenik Vasile napasase ovce zajedno sa svojim bratom Konstantinom na padinama planina Sihle. Vasile idjase ispred ovaca i moljase se, a Konstantin idjase za njima. U tom casu prosao je tuda jedan sveti i cudesni pustinjak, episkop Jovan, pracen jednim djakonom. On bese izbegao iz Kijeva godine 1918. zbog ateistickog progona. Nakon sto ih je blagoslovio obojicu, episkop Jovan, buduci prozorljiv, rekao je mladjem bratu posredstvom djakona, koji znadjase rumunski jezik: - Brate Konstantine, reci bratu Vasileu da se pripremi i da ide napred, jer ima da predje dugacak put! Djakon je preveo ove reci bratu Konstantinu. Zatim je blazeni episkop otisao prema Sihli k svome duhovniku jeroshimonahu Vasijanu, koji bese pustinjak blizu pecine Svete Teodore. Medjutim Konstantin nije razumeo sta su znacile episkopove reci. Ali srevsi se sa svojim bratom, koji je isao ispred ovaca, rekao mu je reci onoga Svetog pustinjaka. Brat Vasile je razumeo prorocanstvo episkopa Jovana, naime: da treba da se pripremi za cas smrti, koji se priblizavase. Cudesni kraj brata Vasilea U prolece 1931. godine ovaj smireni poslusnik i stariji brat oca Kleope se razboleo i bio je doveden u skit. Jednom, izasavsi sa Svete liturgije i moleci se pred crkvom, imao je zastrasujuce vidjenje. Od straha je poceo plakati i vikati iz sveg glasa: -Presveta Bogorodice, pomiluj me, jer me biju djavoli! Ne ostavljaj me! A ocima sto se behu sakupili oko njega rekao je: - Poklonite se, oci! Poklonite se, jer evo Vladicica nasa je dosla! Bogomajka je prisutna sa Spasiteljem u narucju! Evo je nad nama! - Oce Vasile, zbog cega si vikao tako jako? - upitali su ga monasi. - Oci, dok se moljah pred crkvom, odjednom je iskrsla ceta vrlo jezivih djavola sa ognjenim stapovima u rukama, koji su poceli uzasno da me biju i da vicu: "Uzalud se jos molis, jer se nisi spasao! Nas si, jer si gresan!" Tada sam s nadom zavapio k Bogomajci. U tom trenu je sisao s neba beli oblak pun svetlosti do iznad crkve. A u oblaku sam video Bogomajku s Mladencem u narucju, kako mi kazuje: "Ne boj se, jer od sada imas jos tri dana i doci ces k nama!" Zatim nas je Spasitelj sve blagoslovio, i oblak se podigao na nebo... Oci, veliku moc i smelost ima Bogomajka pred Spasiteljem nasim Isusom Hristom, i On veoma slusa njene molitve! Najzad mu je rekao iguman Joanikije: - Brate Vasile, da te ne obmane neprijatelj! Pripazi na sebe i cuvaj svoj um, jer su mnoge zamke njegove! Zatim je rekao ostaloj braci: - Ako nakon tri dana brat Vasile ode od nas, vaistinu Bogomajka mu se javila! Ako li ne, tada su ga djavoli obmanuli! Nakon tri dana, tacno u isti sat, iskusenik Vasile Ilije je usnuo u miru, s molitvom na usnama. Ko zna koliko se Svetih pustinjaka molilo u tom trenu za pokoj njegove duse! Podvig i kraj monaha Gerasima Ilije Monah Gerasim Ilije bese stariji brat oca Kleope. On je napasao goveda skita cetiri godine, buduci vrlo podviznicka i usamljenicka dusa. Nakon primanja monaske shime otac Gerasim je umnozio svoj podvig. Svakodnevno ponavljase Psaltir i sedam Hvala, koje znadjase naizust, a nocu tvorase stotine metanija sa Isusovom molitvom. Bese vrlo

revnosna dusa, tajinstvena (misticna, prim.izd), i imadjase veliku poboznost prema Bogomajci. Govorase malo i imadjase dar suza. Otac Gerasim nosase stalno sa sobom ikonu Bogomajke. Uvijase je u cist ubrus, stavljase je u torbu pored Zitija Svetih i odlazase s govedima na pasu. U sumi je kacio ikonu na stablo topole, citao Akatist Blagovestenski i tvorio metanije. Jednom dok se moljase poceo je jako plakati pred ikonom Bogomajke. Neki sumar, prolazeci tuda, upitao ga je: - Sta ti se dogodilo, oce, te tako places? - Udario sam nogu. - Neka, brate, proci ce ti! - Neka da Bog da prodje! Ovaj mladi vojnik Hristov imadjase i drugi tajinstveni podvig. Uvek umovase o smrti i o casu Strasnoga suda. Kada bi cuo da je koji otac tesko bolestan, odlazio bi kraj njega, tesio bi ga, molio se za njega, citao mu iz Svetih knjiga, zatim bi poceo da proliva suze. - Zbog cega places, oce Gerasime? - pitao bi ga bolesnik. - Placem sto mi se priblizava cas smrti, a ja se jos nisam pripremio! Monah Gerasim odlazase ponekad nocu na groblje i tamo se moljase i plakase sam kod grobova otaca. A u keliji bese napravio sebi umesto kreveta - kovceg, u kojem se odmarase po nekoliko sati. O njemu nam jos pricase otac Kleopa: "Ljubljeni moj brat Gerasim znadjase Psaltir zajedno sa Mojsijevim pesmama i sa Pomenikom i sa Molbenim kanonom Bogorodici od korica do korica. On je tri godine isao za kravama. Znadjase ceo Psaltir, ceo, od Blazen je covek... do kraja. Veliku je borbu, siromah, vodio. Slusao sam ga kako se svadja s djavolima. Oni mu uzimahu brojanice, vucijahu ga za kosu i govorahu mu: "Sta imas s nama? Sazizes nas psalmima!" A on plakase. Nocu kada ga obuzimase san, samarao bi se govoreci: "Ne spavaj, konju! Gle kovcega!" Kovceg bese naslonjen na pec. Nije spavao. Do jutrenja tvorase 500 metanija i kazivase do deset katizmi. Ja sam spavao. Nisam voleo da tvorim toliko molitava. I samo bi zacuo: "Ustani! Hajde na jutrenje!" On ne spavase do jutrenja. Nakon jutrenja legase u kovceg iz kelije na neku slamu, stavljajuci pod glavu drvo. Jednoga dana rekao mu je neki otac: "Koliko ce ovakvih kovcega istruleti dok ti ne umres, Sveti oce!" On je odgovorio: "Ja verujem u blagoga Boga - odgovorio je on - da ce mi ovaj biti vecna kuca!" Spavase tri sata, najvise cetiri, nakon jutrenja. Ja sam otisao k staresini, govoreci mu: "Oce staresino, ja ne mogu vise stanovati s Gerasimom! Celu noc se samara, place!" Ponekad bi se zaplakao i plakao po dva sata, da se sav tresao, i to nakon mnogih podviga. "More dete - rekao je starac - ostavi ga, more! Taj ima svoje podvige. Ti ne znas sta je s njim. On ima velike podvige sa Psaltirom. Vodi borbe". Zbog toga nije ziveo dugo, ni on, ni brat Vasile, ni Kostandije Urikaru. I taj znadjase Psaltir naizust. Znas li zbog cega? Cuj sta kaze Parimej: Oteti behu, da ne bi zlo promenilo um njihov..!" Tako je ziveo otac Gerasim. Jednom se razboleo a iguman mu je rekao: - Da ti dovedemo lekara, da bi ozdravio? A on mu je sa suzama odgovorio: - Oprostite mi, oci; ja sam se molio Bogu sa suzama da mi da nevolju i bolest, samo da bih se spasao. Dakle, ako mi je on ucinio milost, zar da Mu se ja usprotivim? Ostavite me u ruci i na volji Bozijoj, jer mi je bolest na spasenje! Buduci bolestan, otac Gerasim nije vise mogao dolaziti u crkvu. Ali sa Svete liturgije nije izostajao. Donosahu ga bratija na cebetu i polagahu dole u priprati. - Oce Gerasime - kazivahu mu ostali - zasto ne ostanes u keliji dok ti ne bude bolje? - Oci, oprostite meni gresnom. Dosao sam da odslusam jos jednu Svetu liturgiju! Mozda je ova poslednja u mom zivotu! Jer nijedna sluzba nije potrebnija za nase spasenje od bozanske Liturgije!

Jednoga dana umro je neki stari monah. Tada je otac Gerasim sa suzama rekao svima: "Znajte, oci, da je posle oca Vasilea na mene red da odem iz ovoga zivota". Zaista, dana 14. septembra 1933, na Vozdvizenje Svetoga Krsta, mnogopodviznik Gerasim je predao svoju dusu u Hristove ruke, lezeci u kovcegu koji je sam sebi napravio. Pod uzglavljem mu je nadjeno ovo pismo upuceno njegovom mladjem bratu: "Ljubljeni moj brate Konstantine, znaj, brate, da ce tebe Bog duze drzati u ovom zivotu. Molim te, dakle, ne zaboravi mene gresnog u svetim molitvama. Jer i ja sam se sa mnogim suzama molio Bogu za tebe i za svu bratiju, da vas privede Bog na put spasenja!" Cudesna vidjenja brata Konstantina Kada se navrsavalo cetrdeset dana od smrti njegovoga brata Gerasima, Konstantin citase Psaltir i drzase post, moleci se za njegovo spasenje. Jednom je malo zadremao i video da se grob njegovoga brata sa staroga groblja pored crkve otvorio, i poklopac sa kovcega se uklonio na stranu; a od Svetoga oltara poceo je da tece preko groba izvor sa vodom bistrom kao kristal, i bratov lik postajase beo kao sneg. Tada se Gerasim probudio kao iza sna i rekao: "Brate Konstantine, molitve crkve su me spasle..." Iste godine, posle preseljenja njegove brace Gospodu, Konstantin bese veoma ozaloscen zbog njihove tako rane koncine. Ali se sa suzama molio Bogu da mu otkrije gde su, naime, njihove duse. I eto, jedno vece je zaspao u svojoj keliji i nije se probudio do jutra. Nakon sto se probudio njegova dusa bese vrlo spokojna i zadovoljna. Zatim je otisao k igumanu Skita i ispricao mu vidjenje koje bese imao te noci. Kazivase da se sreo sa svojom bracom Vasileom i Gerasimom, zajedno sa svojim sestrama koje su otisle Gospodu, u nekoj cudesnoj basti punoj cveca i miomirisa, sa drvecem krcatim plodovima, gde ptice nebeske pojahu hvale Bogu. Celu tu noc je proveo zajedno sa svojom bracom, setajuci zajedno i pevajuci s velikom duhovnom radoscu u rajskom vrtu. Najposle su se braca oprostila od njega i, obecavsi mu da ce se moliti za njega, da bi bio s njima zajedno, ohrabrila su ga da tvori poslusanje i da se neprestano moli, jer ce nakon nekog vremena biti poucitelj dusa i zatim ce i sam doci kod njih. Zatim su se udaljila poskakujuci od radosti, a Konstantin se probudio iz svoga dubokog sna. Bese vec pet sati jutra. Brat Konstantin crkvenjak Jos kao crkvenjak, 1932. godine, otac Kleopa je bio ocevidac nekoliko cudesa koja su se zbila tokom Svete liturgije u crkvi skita Sihastrije. Evo sta nam je on pripovedao: "U to vreme bio sam svedok cudesnog dogadjaja tokom Svete liturgije. Jednom kada sluzase staresina Joanikije Moroj, nakon osvecenja Darova, kanula je iz Svetoga putira kap Svete Krvi na Sveti antimins. Ta kap je pocela da sjaji, zatim da zraci. Tada je staresina Joanikije viknuo k meni: - Brate Konstantine, ded dodji ovamo! Kada sam prisao, rekao mi je nastojatelj: - Sta vidis ovde na Svetom antiminsu? - Vidim kap Svete Krvi. Tako jako sjaji, da je skoro ne mogu gledati. Tada mi je staresina rekao: - Vidis li Kome mi sluzimo? Zbog toga budi s.velikim strahom i poboznoscu u Svetom oltaru! Zatim se iguman Joanikije pricestio tom kapi Svete Krvi. Kasnije, dok sam takodje imao poslusanje crkvenjaka, u manastiru bese neki svestenik koji sluzase i imadjase cir[4]. Zbog toga nije mogao da podnese dim iz kadionice. Ovaj mi je svestenik vise puta rekao da budem pazljiviji i da stavljam manje tamjana, ali ja sam iz nepaznje stalno gresio. Videvsi to, svestenik me vise nije upozoravao, ali se zalostio u sebi. Zbog toga, jedne noci, nakon sto sam dosao s jutrenja

i legao, imao sam strasno vidjenje, i video sam svestenika okruzenog svetlosnim zracima. Tada sam shvatio da ima svet zivot, brzo sam pohitao k njemu i trazio mu oprostaj. Zatim sam otisao k nastojatelju, iste noci, i ispovedio se, kazujuci svoju gresku". Brat Konstantin ikonopisac, Pricase otac Kleopa: "Dok bejah iskusenik, imadoh slikarskoga dara. Obucio me je slikanju ikona neki monah Nil iz manastira Seku. Nakon sto sam uvezbao crtanje i slikanje akvarelima, poceo sam masnim bojama. Pokatkad bi dolazio iguman u moju keliju, posmatrao me kako slikam, i to mu se dopadalo. Ali mene bejase poceo da kusa novac, jer sam kupovah sebi boje i sto je potrebno za slikanje svetih ikona. Jednom je dosao otac nastojatelj k meni i oprobavao me: -Koja je cena onoj ikoni? - Nema cenu, Prepodobni! - odgovorio sam mu. - Tu, brate Kostika, da drzis na ceni, jer je lepa! - oprobavao me je starac. Kad sam ja video da treba da se pogadjam s ljudima i da imam novca, pobojao sam se da me ne poraze gordost i srebroljublje. Zatim, jednoga dana dosao je otac Kirijak, ikonom skita, u moju keliju i rekao mi: - Brate Kostika, ostavi slikarstvo i hajde na poslusanje! Dakle, ostavio sam sve i bio sam poslat da napasam ovce. Tako sam se tada izbavio dva greha: gordosti i srebroljublja!" Monah Galaktion Ilije, prvi duhovni otac brata Konstantina Ovaj dobri monah, preko svojih prapredaka poreklom iz Salistea Sibiuluj, rodjen je u opstini Pipirig - Njamc od siromasnih roditelja. U mladosti je bio cobanin kod seoskih ovaca. Zatim, zeleci da sledi Hristu, godine 1918. stupio je u monaski podvig u skitu Sihastriji, primivsi monaski postrig godine 1925. Ovde je imao isto blagosloveno poslusanje, napasajuci ovce skita tokom 25 godina. Ovaj prepodobni otac bese veliki podviznik. On je mnogo doprineo duhovnom stasavanju brata Konstantina Ilije - potonjeg oca Kleope - koji mu je bio ucenik na baciji izmedju 1930. i 1942. godine. Evo nekoliko podviga ovoga Bogom blagoslovenoga starca: Njegov ucenik, brat Konstantin, kazivase da otac Galaktion nikada nije jeo, dok ne bi zavrsio uobicajeno monasko pravilo. Kada ga braca pozivahu za trpezu, starac odgovarase: "Oprostite mi, braco, ja nisam ispunio za danas svoju duznost prema Bogu. Dakle, kako da jedem, kad nisam ispunio svoju duznost?" Zatim bi se otac povlacio u sumu, savrsavao svoje molitve i metanije, i zatim sedao za trpezu. Jos je kazivao njegov ucenik da sredom i petkom starac nije jeo do veceri, do posle pojave zvezda. Tada se otac osenjivao Krsnim znakom, iskao oprostaj od svih, uzimao naforu i zatim spokojno jeo. Jednom ga je ucenik upitao: - Sveti oce Galaktione, dan je dug, a ti si slab i star. Ne bi li bilo dobro da razdresis sebi trpezu ranije? - Brate Konstantine, cuj sta mi je rekao otac Atanasije iz manastira Njamca. Jednom je neki Svetitelj video kako nosahu mrtvaca k raci, a ispred i za kovcegom isla su dva krasna andjela. Tada ih je Svetitelj upitao: "Ko ste vi?" A andjeli su odgovorili: "Ja se nazivam "Sreda" a ja "Petak"! Dosli smo ovamo sa zapovescu Gospodnjom da pomognemo ovoj dusi, koja je celoga zivota postila sredom i petkom u cast Hristovih stradanja". Od kada mi je otac Atanasije ispricao ovu povest, nisam vise jeo nista u ove dane, kako bi i meni Sveta Sreda i Sveti Petak pomogli u casu smrti.

Kada bi ovaj smireni otac video koga gde prolazi pored bacije, namah bi rekao svome uceniku: - Idi, brate Konstantine, i pozovi onoga coveka da sedne s nama za trpezu, jer ovde kod ovaca je istocnik, i ako nikako od njega ne dajes, istocnik presusuje. A ako ponesto dajes, Bog drzi ovce zdrave, i ne poznaje se odakle dajes, jer je blagoslov Gospodnji na nama. Jos kazivahu njegovi ucenici da nisu nikada videli oca Galaktiona da jede sam ili krisom. Ako bi primio stogod za jelo iz manastira, ne bi okusio nista, dok ne bi dosao na baciju. Ovde bi sazvao sve i svima jednako podelio. - Zasto nikada ne jedes sam, oce Galaktione? - pitahu ga bratija. A on bi im odgovarao: - Velika je opasnost po monaha da jede krisom! - Zatim, sa srcem punim mira, bi dodavao: - Hej, bratijo, ljubav i bratstvo mnogo prevazilaze bogatstvo! Otac Galaktion bese najsiromasniji monah u manastiru. Imao je samo jedan jedno odelo, jedan kozuh i nekoliko presvlaka. Jednom ga je ucenik upitao: - Zbog cega i ti, sveti oce, ne dozvoljavas da sasiju i tebi kakvo dobro odelo, kao sto imaju ostali oci? A starac mu je odgovarao: - Brate Konstantine, ja sam se ispovedio nekom pustinjaku kojeg sam sreo dok sam hodio s ovcama po planini. Taj mi je rekao: "Oce Galaktione, imaj toliko imetka, koliko mozes da odjednom poneses na ledjima, kada se selis s jednoga mesta na drugo". Zatim mi je dodao: "Neka ti nikada ne izostane neispunjeno pravilo metanija, neprestano kazuj Isusovu molitvu i pomiri se sa svima pre zalaska sunca! Budes li cuvao sve to, Bog ce ti dati udela u spasenju". Drugi put starac je sreo u sumi nekog Svetog pustinjaka i upitao ga: - Kazi mi, oce: kada ce biti kraj sveta? A prepodobni isposnik uzdisuci mu je odgovorio: - Znas li kada ce biti kraj sveta? Kad vise ne bude staze od suseda do suseda! To jest onda, kada bude nedostajala ljubav izmedju ljudi! Uvece je otac Galaktion uobicajavao da stavlja bratiju da citaju iz Otacnika i iz Svetoga pisma, jer je veoma zeleo da slusa rec Gospodnju. Jednom je rekao svome uceniku: - Brate Konstantine, molim te citaj jos iz Svetoga pisma o Jovovom trpljenju! Dok je brat Konstantin citao, otac Galaktion je prolivao suze. Zatim je dodao: - Eto, to je bio veliki covek na svetu, jer nije roptao pred Bogom kada mu je uzeo toliko ovaca, toliko goveda i decu. A koliko sam ja, gresnik, slab u veri! Jer ako se koja ovca razboli ili ugine, ne mogu ni da jedem toga dana! - Zbog cega ne mozes tada da jedes, oce Galaktione? - pitase ga ucenik. - Pa zar jos da imam smelosti da jedem, kada vidim da Bog kaznjava stado zbog mojih grehova? Nakon 12 godina poslusanja kod manastirskih ovaca, i drugih poslusanja, u leto 1942. godine monah Kleopa Ilije je bio izabran za igumanovog zamenika u Sihastriji, a starac Galaktion je ostao s drugim ucenicima kod ovaca. U jesen 1946. godine, nakon skoro 30 godina poslusanja, otac Galaktion je slomio nogu. Dok je lezao u krevetu i iscekivao svoju koncinu, cuo je da je umro neki monah, i to Nazarije. Dakle, rekao je svom bivsem uceniku, ocu Kleopi, koji sada bese postao staresina: - Molim vas, oce staresino, da ne pokopate oca Nazarija bez mene! Ne pravite dva troska! Sutra uvece u sest sati otici cu i ja iz ovoga zivota! Sutradan u predskazani sat, otac Galaktion, dobri vojnik Hristov, predao je svoj duh u ruke Gospodnje. Toga dana je navrsio 64 godine! Tako se prestavio ovaj sin poslusanja, duhovni otac arhimandritu Kleopi Ilijeu! Kod ovaca Sihastrije Otac Kleopa nam je pricao:

"U godinama kada sam bio cobanin kod ovaca skita zajedno sa svojom bracom, imao sam velike duhovne radosti. Bacija, ovce, zivljenje u spokojstvu i usamljenistvu na planini u srcu prirode bili su mi uciliste monastva i bogoslovlja. Tada sam procitao Dogmatiku Svetog Jovana Damaskina Izlozenje istinite pravoslavne vere. Dete, tako mi je bilo drago. Kad bi se vreme otoplilo, siljezad, ovnovi, zavlacili bi se u zbunje. Bese otava u Pojani Ciresuluj i zadrzavahu se tamo. "Budite tamo!" kazivao sam im ja i citao Dogmatiku. Kada bih video sta pise o Presvetoj Trojici, o razlici izmedju andjela, coveka i Boga, o svojstvima Presvete Trojice, kada bih citao o Raju, o paklu - dogme Svetoga Jovana Damaskina - zaboravio bih u toku dana da jedem. Bese neka stara zemunica u kojoj se sklanjah i tamo bi mi donosio neko iz manastira hranu. I uvece kada bih se vracao, pitah se: "Jesam li ja danas jeo?" Video bih tamo hranu i kazivao: "Nisam jeo!" Ceo dan bih se bavio Dogmatikom Svetog Jovana Damaskina. Bese tamo mrazovca, jer bese jesen, i stavljao sam po mrazovac kao znak u knjizi. Dok sam bio kod ovaca i kod krava, procitao sam: Svetoga Makarija Egipatskog, Svetoga Makarija Aleksandrijskog, Zitija Svetih - ja sam imao svih 12 tomova, kupljenih od kuce, iz manastira Kozancee. Imao sam ih u torbi kada sam dosao u manastir. Citao sam i cinilo mi se da prolazi dan kao cas. I Zitija Svetih veoma te krepe. Veoma. Tako, deco, svagda da imate po knjigu sa sobom. Citaj Akatist Spasitelju, Bogorodici, kazuj molitvu Gospode Isuse". I da imas i stogod kad pada kisa. Tih godina sam se mnogo molio i citao sam Sveto pismo i mnogobrojne druge spise Svetih Otaca, kao: Otacnik, Lestvicu Svetog Jovana Lestvicnika, knjige Svetog Teodora Studita, Svetog Isaaka Sirijskog, Svetog Jefrema Sirijskog, Kladenac Svetog Jovana Zlatousta, Sestodnev Svetog Vasilija Velikog i druge. Te sam knjige pozajmljivao iz biblioteka manastira Njamc i Seku i nosio ih sa sobom u bisagama, za ovcama na planini. Nakon sto bih zavrsio pravilo, vadio bih knjige Svetih Otaca i citao ih do zalaska sunca, pokraj ovaca. I kao da gledah Svetitelje: Antonija, Makarija Velikog, Jovana Zlatousta i ostale, kako mi govore. Svetoga Antonija Velikog video sam s velikom belom bradom, svetla lika, i pricao mi je tako, da se sve sto mi je kazivao urezivalo u moj um, kao sto bi pisao prstom po vosku. Sve sto sam tada citao ne mogu vise da zaboravim. Kasnije sam poceo i sam da pisem knjige, ali posto ih bejah napisao bez blagoslova, spalio sam ih. Kada sam otisao k ocu staresini Joanikiju i rekao sta sam ucinio, on mi je dao blagoslov, govoreci: "Sve da napises!". Molitva i poslusanje Dok bese kod ovaca, brat Konstantin je procitao u nekoj knjizi da svaki monah treba da cita sedam Hvala. Zbog toga ih je naucio naizust. Ali nije mogao da ih kazuje, jer su ga ovce ometale. Tada je otisao kod oca staresine Joanikija i rekao mu da ne moze obavljati Casove (Hvale). A staresina ga je upitao: "S cijim blagoslovom si ih naucio, i ko te je terao da obavljas Casove? Ti citaj Jutarnje molitve i Akatist Bogorodici, a uvece Molitve pre spavanja i Molbeni kanon Bogorodici, i sve vreme kazuj Gospode Isuse..." A Casove sluzi Crkva za sve, jer se svakodnevno citaju za pevnicom". Kako se iscelio brat Konstantin Jednoga proleca Konstantin je imao krvoliptanje, buduci bolestan od pluca. Tada ga je otac Galaktion, koji odgovarase za baciju, poslao da vadi korenje koprive, da ih kuva i da pije sok. Cineci tako, iscelio se. Posle vise godina, postavsi staresina u Sihastriji, otisao je u Bukurest nekim poslovima i govorio vernicima istoga dana na cetiri mesta. Znajuci da je bio bolestan od pluca, jedna vernica se zacudila otkud mu toliko snage, i odvela ga kod doktora Atanasiua, koji je, posto ga je pregledao na rendgenu, upitao: "Sta si ti, oce, radio, te ti

je izraslo novo plucno krilo?" A otac mu je rekao kako je pio sok od koprivinoga korenja i s Bozijom pomoci ozdravio.

Jedno cudo Svetoga Jovana Novog Jednom je brat Konstantin otisao preko planine k svojoj sestri Ekaterini u manastir Stara Agapija. U sumi, na mestu zvanom Pojana Trapezej, obreo se opkoljen velikim krdom divljih svinja, tako da mu je pretila smrt. Videci da mu se priblizuju, poceo je glasno da poje kondak Svetoga Jovana Novog iz Suceave: "Branitelju i pomocniku Hriscanstva...". U tom trenu nije vise video nista oko sebe. Nakon sto se jos malo uspeo i stigao na vrh brda, od straha i umora pao je na zemlju. Nakon sto se oporavio, jedva je stigao u manastir Stara Agapija. Susret s iskusenikom Ilijem Jakovom (Svetim Jovanom Jakovom iz Njamca) Prepodobni Jovan Jakov iz Njamca stupio je u monaski zivot najpre u manastiru Njamcu godine 1933, buduci siroce od oba roditelja. Tadasnji staresina manastira Njamca bese episkop Nikodim Munteanu, potonji patrijarh Rumunije. Nakon sto ga je blagoslovio i odveo da se pokloni cudotvornoj ikoni Bogomajke iz crkve Stefana Velikog, odredio mu je da tvori poslusanje u manastirskoj apoteci sa monahom Jovom, koji zivljase svetim zivotom. Zatim je bio naimenovan za bibliotekarskog pomocnika manastira Njamca, gde se starao o dobrom cuvanju starih rukopisa i izdavao knjige na citanje monasima iz bratstva lavre i okolnih skitova. K ovom prepodobnom bratu, koji je kasnije stigao u Svetu Zemlju, dolazio je i brat Konstantin Ilije iz skita Sihastrija da iste duhovne knjige iz manastirske biblioteke. Jednom, 1934. godine, brat Konstantin je pozajmio od iskusenika Ilijea Jakova knjigu Duhovni azbucnik, koju je napisao Sv. Dimitrije Rostovski. U leto iste godine iskusenik Ilije, dosavsi u Sihastriju zajedno sa ikonomom velike lavre, upitao je brata Konstantina, koji napasase ovce u dolini: - Brate Konstantine, jesi li zavrsio citanje knjige Duhovni azbucnik! - Imam jos malo da citam i, posto zavrsim, donecu je u biblioteku. - Dobro, brate Konstantine, neka ti Bog pomogne na putu spasenja! U manastiru Njamcu ima mnogo svetih knjiga. Citaj ih sada dok si mlad, jer u starosti ces imati drugih briga!.. Odlazak u vojsku Godine 1935. brat Konstantin Ilije je bio pozvan u vojsku. Dakle, ostavivsi ovce na planini, sisao je u Skit, ispovedio se kod oca igumana, pricestio se Telom i Krvlju Hristovom i, posto se dovoljno molio, zatrazio je blagoslov i otisao u Botosanji, gde je ukljucen u sastav puka za vezu. Tamo je nastavio s molitvom i uzdrzanjem. Podneo je i specijalnu molbu, naznacivsi da je manastirski zitelj i da mu nije dopusteno da jede mesa. Komandant puka mu je odobrio da iz menze uzima sto mu odgovara. A on se uzdrzavao i mnogo se molio, i zbog toga nije imao nijedno telesno oskvrnjenje u snu dok je god bio u vojsci. Dugo je u okviru vojske nosio monasko odelo, buduci da je rasporedjen na rad u ambulanti. Ovde je pomagao bolesnima, vrsio odredjeno pravilo, starao se o cistoci i svi su ga postovali, kako oficiri, tako i vojnici. Komandant puka se radovao njegovom prisustvu i stitio ga u svemu, jer uvece i ujutru obavljase molitvu s vojnicima u kapeli puka, a na praznike bi ih sve vodio u crkvu. Tako se mnogi radovahu njegovom prisustvu i njegovom zivotu posvecenom Hristu.

Zbog toga su ga vojni kadrovi mnogo puta postavljali da govori ostalim vojnicima. Cak su se i oficiri okupljali da ga slusaju i mnogi su imali koristi od njegovih reci. U posebnim slucajevima, kada je pojedinim bolesnim vojnicima bio hitno potreban svestenik, brat Konstantin im je dovodio vojnoga svestenika da ih ispovedi i da ih pricesti. Neki od njih mu cak iskahu i duhovni savet: kako bi i sami mogli stupiti u monaski zivot. Na zavrsetku vojnoga roka predlozeno mu je da ostane u okviru vojske: "Ostani ovde, jer ces s pamcenjem koje imas postati general!" Ali on je odbio, kazujuci da je "vojnik u vojsci Hrista, Cara nad carevima". Godine 1936. mladi kaplar Konstantin Ilije, posto je odsluzio vojsku, vratio se ponovo u skit Sihastriju, uznoseci hvalu Bogu i Bogomajci za sve. Zavet shimonaha Pajsija s bratom Konstantinom Otac Kleopa je pricao svojim ucenicima: "Kad sam bio u vojsci, i bese mi ostalo svega nekoliko meseci do odsluzenja vojnog roka, boravio sam tokom odsustva kod oca Pajsija i pomagao mu u radu, posto je gradio novu keliju s paraklisom. Ovde je imao za ucenika jednog mog ujaka[5], oca Genadija, coveka Bozijeg, koji je celoga zivota bio cobanin kod ovaca i nije se ni zenio, a u starosti se povukao u skit Kozanceu. Videci da se odsustvo zavrsava, i da treba da se vratim u puk, otac Pajsije me je pozvao na stranu i rekao mi: - Reci mi, brate Konstantine, kada budes odsluzio vojsku, ne bi li dosao ovamo k meni? Na to sam mu ja odgovorio: - Prepodobni oce Pajsije, necu da te lazem. Ja sam dusevno vezan za skit Sihastriju, kamo sam najpre otisao, i gde su moja braca usnula u Gospodu. Ovde u Kozancei je suvise blizu mog sela, i hteo bih da ostanem vise stran i nepoznat svojim rodjacima. Nakon odsluzenja vojnog roka vraticu se opet u Sihastriju! Cuvsi, on je zasuzio i rekao: - Ja sam se nadao da cu imati jednog ucenika iz vase porodice. Ali ako ti ne nameravas da nakon vojske dodjes ovamo, onda cu i ja, ne posle mnogo vremena, otici isto u Sihastriju! - Dobro, oce Pajsije! Ja se sada vracam u puk... - Ako odlazis, idem i ja da te otpratim! Isli smo zajedno do mesta odakle su se videla polja i brda prema mom selu. Tada je otac rekao sa suzama u ocima: -Hajde da se zavetujemo! Da nacinimo najpre tri metanije! - Da, oce Pajsije! Da nacinimo! Nakon sto smo obojica nacinili po tri metanije, on je izgovorio sledecu molitvu: "Presveta Trojice, Boze nas, radi molitava Preciste Bogorodice i svih Svetih tvojih, odredi da, ako li bi umro brat Konstantin pre mene, ja budem kod njegovoga uzglavlja, a ako li bi ja umro ranije, da bude on kod mog uzglavlja! Amin". Posle toga smo se sa mnogo suza oprostili jedan od drugog. Taj nas rastanak se dogodio u leto 1936. godine". Ovaj zavet se ispunio posle 54 godine, to jest 18. oktobra 1990. u 4 sata jutra, kada veliki duhovnik Moldavije jeroshimonah Pajsije Olaru predavase duh u ruke Hristove u manastiru Sihastriji. U tom casu polaska u zagrobni zivot arhimandrit Kleopa Ilije stajao je kod starcevoga uzglavlja i sa suzama se molio za njega, citajuci mu Molitve na ishod duse. Posle vise od osam godina od preseljenja jeroshimonaha Pajsija u Carstvo nebesko, to jest 2. decembra 1998, i arhimandrit Kleopa Ilije predade duh svoj u ruke Hristove, ostavljajuci kao duhovnicku sirocad stotine monaha i desetine hiljada vernih koji mu behu duhovna ceda. Uvereni smo da su ovi veliki duhovni oci rumunskoga monastva danas zajedno u raju i mole se sa svim Svetima za spasenje svih nas!

Monaski postrig Vrativsi se iz vojske u jesen 1936. godine, iskusenik Konstantin Ilije je opet bio poslat na isto predjasnje poslusanje. Buduci najmladji kod ovaca, pomagao je ostalim ocima, Galaktionu Ilijeu i Antoniju Olaruu. Zatim bi uterao ovce u tor, muzao ih, pospremao baciju, sirio mleko i odlazio s ovcama da ih napasa. Sva trojica pastira ovaca behu veoma krotki, smireni, cutljivi, i vise od svega ljubljahu svetu molitvu. Zbog toga sve obavljahu u spokojstvu i miru i ne imadjahu nikakvu smutnju u svom poslusanju. Godine 1937. krajem meseca jula iguman je odredio da iskusenik Konstantin Ilije bude zamonasen. Imao je tada sest godina poslusanja u skitu i odsluzen vojni rok. Njegovo monasenje je odobrila Sveta Moldavska mitropolija resenjem broj 10.042 iz 1936, i ono je obavljeno 2. avgusta 1937. Za kuma na monasenju bio mu je odredjen shimonah Proklu Popa, veliki podviznik, pun ljubavi i smirenja, poreklom iz opstine Pjatra Sojmuluj, zupanija Njamc. Brat Konstantin je molio starca da ga uzme pod mantiju, ali on kazivase: - Brate Kostika, ja sam jako star, imam 77 godina, i ne mogu vise. Molim te, trazi koga drugog da ti bude kum! - Ako me ti, sveti oce Proklo, ne uzmes pod mantiju, necu se ubrzo ni monasiti! rekao je iskusenik Konstantin. Cuvsi stari i krotki shimonah Proklu ove reci, mnogo se obradovao i kaza: - Dobro, brate Kostika, pripremi se, jer cu te naredne noci uzeti pod mantiju! Posto je zapoceta sluzba postrizenja u monastvo svi oci i braca su se molili Bogu da ga ukrepi na putu duhovnoga zivota, kako bi svoj krst nosio do kraja. Ali kada bese da mu nadenu monasko ime, jedan otac blizak igumanu, naime shimonah Nikolaj, rekao mu je: - Oce staresino, nadenite mu ime Kleopa, jer i tako nemamo nijednoga monaha s tim imenom! - Dobro velis, oce Nikolaje! Zatim je nastojatelj izgovorio: - Brat nas monah Kleopa postrizava vlasi svoje glave u ime Oca, Amin; i Sina, Amin; i Svetoga Duha, Amin. Recimo za njega: Gospodi, pomiluj!" Nakon sto je postrizen u monaski obraz, monaha Kleopu je blagoslovio njegov staresina, a kum ga je odveo da se pokloni ikoni Bogomajke i postavio ga za pevnicu, po tradiciji. Takav je bio monaski postrig oca Kleope, koji ce postati jedan od najvecih igumana i duhovnih otaca nase zemlje! Ino iskusenje sa srebroljubljem Otac Kleopa nam je kazivao: "Kada sam bio iskusenik u Sihastriji, niko nije zakljucavao svoju keliju, jer niti bese ko, niti sta, da krade. Sve sto nam bese potrebno davalo nam se u okviru bratstva. Ali da vidis kako je vrag jednom hteo da me uhvati u strasti srebroljublja. Nekako godine 1937, kada bejah kuvar, dosao je kod nas neki vernik i rekao mi: "Oce Kleopa, gle kakve su nove i lepe monete izisle". I dao je jednu i meni. Ja sam odneo novcic u keliju, stavio ga na prozor pod neku hartiju da ga niko ne bi video, i zakljucao sam vrata. Iz kuhinje sam stalno odlazio u keliju i podizao sam hartiju.sa prozora kako bih video da nije nestao novcic. Ne bi proslo mnogo, i opet odlazah u keliju! Jednoga dana, videvsi da mi je vrag priljubio srce za novcic, tako da drzah vrata zakljucana i misljah samo na njega, osenio sam se znakom Svetoga Krsta, otkljucao sam ponovo vrata kelije i dao novcic nekom siromahu. Tako sam se izbavio srebroljublja!"

Stradanje skita Sihastrije u pozaru Nekako 1938-1941. godine u skitu Sihastrija bese vise od 35 otaca i bratije. Sve kelije behu od jelovog drveta i dosta stare, jer stari nastojatelj Joanikije, imajuci preko 80 godina, tesko se mogao starati o svemu sto bese potrebno. Dana 30. maja 1941, kada se priblizavao praznik Vaznesenja Gospodnjeg, kada hiljade poklonika dolaze da se poklone po manastirima iz predela Njamca i da odslusaju Svetu liturgiju u manastiru Njamcu, oci i braca iz Sihastrije trudili su se i sami da udovolje potrebama brojnih vernika koji boravljahu po jednu noc u svakom manastiru. Ali, posto je bila susa i duvao suv vetar, odjednom se od neke varnice upalila jedna drvena kelija, i za pola sata citav je kompleks bio obuhvacen plamenom, tako da su izgorele sve kelije, krov kamene crkve i drveni paraklis hrama Svetih otaca Joakima i Ane, i nije se vise moglo spasti, do malo bogosluzbenih utvari. U tom metezu nekoliko vernika je uslo kroz plamen i iz paraklisa iznelo Sveto Jevandjelje, Svete Tajne, nekoliko ikona i Svete sasude. Ali ne znajuci gde se nalaze Svete mosti, ostavili su ih u Svetom oltaru i pobegli napolje. I kada su se svi ozalostili zbog gubitka Svetih mostiju, odjednom se u vazduhu videla srebrna bela kutija sa dugackom crvenom pantljikom, u kojoj se cuvahu svetiteljske mosti, koja je, izisavsi sama iz paraklisa i leteci iznad, pala na sred dvorista. Videvsi to cudo, oci su podigli kutiju sa Svetim mostima, celivali su ih i sa suzama zablagodarili Bogu. Evo primera da Bog cudesa tvori cudesa u svako vreme i na svakom mestu, ako imamo veru i molimo mu se sa suzama i smirenjem! Zatim je stari nastojatelj Joanikije Moroj, videci da se citav njegov trud od preko 30 godina rasuo za samo jedan sat, sa suzama u ocima nacinio tri metanije pred kamenom crkvom sto bese ostala bez krova i izrekao reci pravednoga Jova: Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime Gospodnje! (Up. sa Jov 1, 21). Amin. Kroz takva je iskusenja, opasnosti i nevolje bilo dato tom prepodobnom staresini da prodje pre no sto se preselio u nebeske kleti. Ali se protosindjel Joanikije nije obeshrabrio, nego je sve hrabrio, kazujuci: "Oci, nemojte se obeshrabriti sto je manastir izgoreo. Jer je izgoreo zbog nasih grehova i da bi se obnovilo zaduzbinarstvo! Trpite, sveti oci, sva iskusenja sa krepkoscu, trpite i ne napustajte ovo mesto, osveceno molitvama i suzama nasih prethodnika. Samo krepko drzite poredak ovoga skita. Jer ko ne drzi poredak mesta izgoni ga mesto odavde! Cuvajte monaski poredak i ni jednoga dana ne ostavljajte da se ne odsluzi bozanska Liturgija i Casoslov. Budete li tako cinili, i budete li vodili cist zivot, i budete li imali ljubavi medju sobom, znajte da ce Bogomajka podici iz pepela ovu Svetu obitelj, i imacete mira i spasenja na ovom mestu. A ne budete li sa svetoscu pazili pravila, post i svoje monaske obaveze, znajte da ce ovo mesto opusteti. Jer Bog vise voli pusto i cisto mesto, nego li mesto sa mnogo razjedinjenih monaha!" Kako je monah Kleopa izabran za igumanovog zamenika Nakon pozara koji se dogodio u leto 1941. godine skit Sihastrija je prezivljavao sve teze i teze. Stari nastojatelj, u uzrastu od 82 godine, bese sve teze bolestan. Nije vise mogao sluziti Svetu liturgiju, i tesko je ispovedao i savetovao. Svrh svega, pretukli su ga lopovi Balta, koji su mu izbili jedno oko. U leto 1942. godine u Sihastriji je sluzio samo jeroshimonah Joil Georgiu, ucenik staroga nastojatelja, potpomognut od jeromonaha Kalistrata Bobua. Zatim, zbog nedostatka kelija, nakon pomenutoga pozara dobar deo brace i monaha otisao je u manastire Njamc i Seku. Hrana se pripremala u letnjoj kuhinji, a sluzilo se bratstvu u nekom podrumu, koji tokom dana bese umesto trpezarije, a nocu bese spavaonica za oce.

Medjutim staresina Joanikije Moroj je imao i utehe. Jednom dok bese bolestan i bese se zabrinuo za sudbinu Skita, usla je u njegovu keliju neka gospodstveno obucena zena i, priblizivsi mu se, rekla: "Ne zalosti se, oce Joanikije. Od sada cemo mi brinuti o ovoj Svetoj obitelji!" Bese to Presveta Bogorodica, zastitnica Skita! Zaista, od 1942. godine stalno se osecao pokrov i blagoslov Bogomajke nad Sihastrijom. U istom razdoblju duhovni oci zajedno sa celim bratstvom, na predlog igumana Joanikija Moroja, odlucili su da imenuju za igumanovog zamenika monaha Kleopu Ilijea, koji bese mlad, odlucan i vrlo duhovan. Onda su se duhovnici i starci pomolili u crkvi pred ikonom Bogomajke i zatim se svi popeli do bacije skita, koja bese na planini Taciunele, da bi pozvali oca Kleopu za igumanovog zamenika, dok Bog ne odredi igumana. Ovo se zbilo u postu Svetih Apostola. Kada su svi stigli na baciju, bratija, zajedno sa ocem Kleopom, strigahu ovce. Tada mu je jerodjakon Gemnazije Pristav, koji bese smeliji, rekao: - Oce Kleopa, doslo je vreme, kao u vreme Davida, da ostavis ovce i da od sada napasas slovesne! Eto, Skit je izgoreo, nas staresina je slep i bolestan, i monasi se osipaju! Dodji i pomozi obnovu Skita. Svi te hocemo, zove te i otac staresina Joanikije, koji nas je sve podigao, jer on vise ne moze! Cuvsi te reci, otac Kleopa je rekao: - Ja sam suvise mlad i ne mogu da budem staresina Skita. Trazite kog drugog, jer ja nisam vican da poucavam duse i covek sam gresan! - Ne, oce Kleopa, sada te Bog poziva, i treba da tvoris poslusanje kao sto si svagda cinio! I mi cemo ti pomoci i, molitvama Bogomajke, imamo nadu da ces moci spasti bratstvo nasega skita, koje se dan za danom osipa! - Molim vas, oci - rekao je monah Kleopa - ostavite me da se molim Bogu i da razmislim mesec dana, jer sam mlad i ne znam sta da cinim! Ako li ne, otici cu u manastir Seku! - Dobro, oce Kleopa, ostavljamo te mesec dana da se molis! Zatim, sisavsi sa bacije, rekao je duhovnik Kalistrat: -Zbrzali smo oca Kleopu! Molimo se Bogomajci i ostavimo ga da jos razmisli! Sutradan otac Kleopa je napisao dopisnicu ocu Pajsiju iz skita Kozancee i zatrazio mu savet sta da radi u tom velikom iskusenju. A sam je postio tri dana i molio se u tajnosti Bogu da bude volja Njegova. Nakon deset dana primio je od pustinjaka Pajsija dopisnicu sledece sadrzine: Dragi ocev sine! Ne raduj se kada te budu postavili za staresinu i ne zalosti se kada te budu izvrgnuli iz staresinstva! Tvori poslusanje starom nastojatelju i saboru otaca i prepusti se u svemu volji Bozijoj! Tako ga je shimonah Pajsije blagoslovio da pomogne obnovu skita Sihastrije, i posto je proslo mesec dana molitve i cekanja, monah Kleopa je preuzeo administrativnu upravu bratstva. Oci i braca su se obradovali toj promeni i svi su mu bili poslusni. Cak je i starac nastojatelj bio srecan sto je Bog odredio njegovog ljubljenog ucenika da putevodi ovaj skit.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. 5. Naslov originala: Viata si nevointelearhimandritului Cleopa Ilie, Iasi,1999 Kasnije arhimandrit Kleopa Ilije je poklonio ovu ikonu kao blagoslov jednoj porodici iz opstine Borka - Njamc, gde se i danas nalazi (Nap. rum. izdavaca). Uzrecica No karakteristicna je za Rumune iz severnog dela Erdelja (Nap. prev.). U originalu upotrebljena rec koja oznacava cir na unutrasnjim organima (Nap. prev.). U originalu unchi, sto u rumunskom jeziku oznacava i strica i ujaka, pa se upravo ne moze odrediti o kakvom je rodjaku rec (Nap. prev.).

Starac Kleopa PUT NEBA

Igumanov zamenik Prva briga oca Kleope bila je da obnovi manastirsko zdanje i kelije koje su izgorele u pozaru 1941. godine. Uz pomoc manastira Njamca, koji je besplatno dao stotine kubnih metara drva i gradje, i vernika iz okoline, u jesen 1942. godine zapoceta je izgradnja dvaju krila kelija sa vise od 20 prostorija, namesto onih sto ih je pozar unistio. Sledecih godina, 1943-1944, na tim kelijama su najvise radili vernici iz sela Radasenji - Suceava, koji zbog rata behu evakuisani u okolne stoletne sume. Novoga igumana veoma su cenili kako bratstvo Skita, tako i vernici koji se ovde behu sklonili, jer bese vrlo pobozan, mnogo je postio, bese krotak, hrabrio ih je sve monahe i mirjane - i narocito je imao dar poucavanja, kojim je svakoga putevodio i duhovno hranio. Nakon sto se front pomerio zapadno od Karpata, otac Kleopa je nastavio izgradnju kelija i kamenu crkvu je pokrio limom. Tako se, blagodacu Bozijom i blagoslovom Bogomajke, zastitnice ove Svete obitelji, otac Kleopa od pocetka dokazao kao vrlo revnostan monah, kao hrabar i duhovan iguman, i kao dobar ekonom. Koncina nastojatelja Joanikija Moroja Nakon 33 godine strogoga duhovnickog podviga protosindjel Joanikije Moroj je tesko oboleo i nije vise mogao upravljati skitom Sihastrija. Ali bese srecan sto je njegov ucenik, monah Kleopa, bio odredjen da nastavi njegovu duhovnicku delatnost. Poslednje dve godine zivota veliki nastojatelj je proveo vise u keliji, moleci se Bogu danonocno, ispovedajuci i savetujuci svoje ucenike. Ali bese srecan sto se Skit obnavljao i duhovno, i materijalno. Godine 1943. bolest staresine Joanikija se bese pogorsala. Danonocno je imao po dva ucenika koji su ga negovali. A avgusta 1944. njegovog sina po telu, monaha Nikanora, ubili su ruski vojnici u blizini fronta. Dana 3. septembra 1944, osecajuci da mu je koncina blizu, starac je pozvao sve uz svoju postelju i dao im poslednji savet. To jest da se neprestano mole, da s ljubavlju tvore poslusanje, da ljube Svetu crkvu i da provode cist zivot u Hristu. Zatim, istuci oprostaj, sve ih je poljubio i triput im rekao: "U utorak cu otici k Ocu!...", proricuci time koncinu svoga zivota. Nakon zivota s teskim iskusenjima i velikim patnjama, 5. septembra u 10 sati, veliki staresina Joanikije Moroj je predao svoju dusu u ruke Oca Nebeskog, ostavljajuci za sobom dostojnoga nastavljaca delatnosti obnavljanja ovoga Skita, oca Kleopu. Oplakan od celog sabora, sahranjen je na novom groblju u manastirskom vocnjaku. Nakon sto je proslo nekoliko godina, i shimonahinja Avgustina iz manastira Agapije, njegova bivsa supruga, pocinula je u miru, i bila sahranjena na manastirskom groblju. Kako je otac Kleopa izabran za igumana Nakon preseljenja u nebesko Carstvo starca igumana Joanikija Moroja cela briga skita Sihastrija bila je na ramenima monaha Kleope. Ali on nije hteo da primi djakonsku i svestenicku hirotoniju, jer se bojao ove velike odgovornosti pred Bogom. Evo, medjutim, kako je Bog odredio da bude rukopolozen i zatim da bude naimenovan za igumana skita: Meseca oktobra 1944. godine monah Kleopa, zajedno sa nekoliko bratije isao je u vinograd skita u opstini Rakova-Buhusi, da bi doneli grozdja. Usput, u blizini Buhusa,

izasla je pred njega neka pobozna zena, imajuci u svojim rukama jednu svestenicku odezdu, Sluzebnik i svestenicku palicu, i rekla mu: - Oce, u mojoj kuci su ostale ove odezde i Svete utvari od nekoga vojnog svestenika, koji je stanovao kod nas u vreme rata. Zatim, otisavsi s frontom dalje, ostavio ih je u nasoj kuci, i ne znam sta da cinim s njima! - Sestro, podaj ih kojoj crkvi ili kojem manastiru kojima su potrebni, jer nije dobro da ove Svete predmete drzis u kuci! - Sveti oce, ako ih budem dala tebi, hoces li ih primiti? - Daj ih nama, hriscanko, pa cemo ih odneti u manastir, jer je greh da stoje bilo gde! - Izvoli, oce, odezde, knjigu i palicu! Blagodarim Bogu sto sam vas srela da bih vam ih dala! Uzevsi ove predmete, otac Kleopa ih je stavio u kola, i razmisljao u sebi: "Zasto li je ova zena donela odezde, palicu i Sluzebnik upravo meni? Nije li to znak da Bog hoce da budem hirotonisan za svestenika i da ovom palicom putevodim bratstvo skita Sihastrije?" Vrativsi se iz vinograda i ispovedivsi se, rekao je sve to duhovniku. A duhovnik, pojmivsi da je znak od Boga, rekao mu je: - Tvori poslusanje, oce Kleopa, jer smo to svi obecali pri monasenju, i bez toga se ne mozemo spasti! Pa ko da predvodi bratstvo skita, ako svi bezimo od odgovornosti? Jer Sveti Oci vele: "Poslusanje je zivot, a neposlusanje je smrt!" Nakon dva meseca, 27. decembra 1944, kada se praznuje Sv. arhidjakon Stefan, monah Kleopa je hirotonisan za jerodjakona, a 23. januara 1945, kada se praznuje Sv. mucenik Kliment, hirotonisan je za jeromonaha od episkopa Galaktiona Korduna, tada staresine manastira Njamca. Nakon malo vremena jeromonah Kleopa Ilije bice zvanicno naimenovan za igumana skita Sihastrija. Skit Sihastrija u razdoblju 1945 - 1946. godine Po prestanku rata radovi na obnovi Skita, zapoceti 1942. godine, nastavljeni su jos tri godine. Tako je godine 1945. zavrsena i osvecena nova trpezarija, u kojoj je moglo da bude za stolom vise od sto ljudi. Takodje su dobrim delom zavrsene kelije na severnoj strani kompleksa, sa deset velikih prostorija i kuhinjom za celo bratstvo. Godina 19451946, obnovljeno je i krilo kelija na juznoj strani kompleksa, sastavljeno takodje od deset prostorija, ali manjih. Evo sta je pricao otac Kleopa o teskocama na koje je nailazio prilikom obnove Skita: "Kada su me naimenovali za staresinu, bese veoma tesko. Skit nije imao niceg. Hramovna slava se blizila, a mi nismo imali nista pripremljeno. Kelije behu izgorele i zvona istopljena, a krov na velikoj crkvi bese takodje sazezen u plamenu. Tada sam otisao u manastir Njamc da pozajmim nesto novca. Ali mi nisu dali, jer nisu imali nista u fondu. Zatim sam svratio do protosindjela Joakima Spatarua, coveka Bozijeg! Kod njega se nalazio neki dobri hriscanin iz Bukuresta, Konstantin Valsan, generalni direktor Telefonskoga trusta. Cuvsi da nemam nista za hramovnu slavu, on mi je dao 800.000 leja; velik novac u to vreme. Kada sam dosao u Sihastriju, cekao me je nas duhovnik otac Joil Georgiu, koji se moljase Bogu da dobijemo nesto pomoci. Cuvsi o primljenoj pomoci, zadivio se i zablagodario Bogu". U prolece 1946. godine vernici iz opstine Radasenji -Suceava, koji u vreme rata behu bili evakuisani u sume oko Sihastrije, odlucili su da besplatno sagrade novi zimski paraklis na mesto onoga sto je izgoreo u pozaru 1941. godine, sa istom hramovnom slavom - Svetih Bogoroditelja Joakima i Ane. Ktitor tog novog Svetog paraklisa bio je jeromonah i duhovnik Gerasim Kampanu, poreklom iz istoga sela. Do kraja 1946. godine paraklis je bio skoro gotov. Nedostajao je

jos ikonostas, koji bese u izradi, i unutrasnje slikarstvo. Time su stanovnici Radasenja, kao i iz drugih sela, izrazili blagodarnost Bogu i podviznicima ovoga skita, sto su u Sihastriji bili izbavljeni opasnosti i smrti u vreme rata u leto 1944. godine. Tokom te dve godine, 1945-1946, odredio je Bog da u bratstvo Skita dodju brojni mladi i stariji, tako da se mnogo povecao broj zitelja. To se dogodilo iz dva razloga. Jedno zbog gladi i siromastva koji su pretili celoj zemlji i drugo zbog posebnog ugleda koji bese poceo da stice protosindjel Kleopa. Zbog toga je skit Sihastrija uzeo poseban zamah, i duhovni, i materijalni. Dusa toga napredovanja bese, dakako, otac Kleopa, covek Boziji, koji je postajao sve cuveniji u okolini. Jer dok su drugi manastiri i skitovi imali nedostatak osoblja, i osobito nedostatak duhovnih otaca, Sihastrija je dan za danom cvetala, zahvaljujuci krotkom i milostivom igumanu toga Skita. On bese roditelj, otac i poucitelj svih: monaha, intelektualaca, obicnih vernika, siromaha i prosjaka. Svakodnevno su ga svi trazili, i on stajase u sred mnostva pomazuci, savetujuci, koreci, hraneci i zadovoljavajuci svakoga. Tako se otac Kleopa procuo u zemlji, osobito darom reci i propovedima, zatim ispovedanjem i duhovnickim savetima, i najzad milostinjom. Zahvaljujuci njegovoj duhovnoj dobroti i mudrosti Bog umnozavase u njemu blagodat i dar, i izlivase ih na bratstvo tog Skita, molitvama Presvete Bogorodice, zastitnice te Svete obitelji. Sveti episkop Jovan iz planina Sihle i otac, Kleopa Blazeni episkop Jovan sreo se prvi put sa bracom Konstantinom i Vasileom u jesen 1930. godine u Planinama Sihle, na mestu zvanom Korojeva jaruga, kada je prorekao Vasileu posredstvom njegovoga brata Konstantina "da treba da se pripremi, jer ima da predje dugacak put". Zaista, nakon sest meseci brat Vasile se preselio Gospodu. Drugi susreti toga cudesnog episkopa sa ocem Kleopom nisu nam poznati, ali verujemo da ih je zasigurno bilo. Medjutim, mutna vremena iz razdoblja 1940-1950. godine ucinila su da se ne govori javno o tom Svetom episkopu, koji se podvizavao u toj okolini nesto posle 1951. godine. Tri "susreta" iz vremena 1946-1947. protosindjela Teodula Varzarea, duhovnika manastira Agapije, sa tim Svetim episkopom u Pojani Trapezej, na stazi sto silazi od Agapije prema Sihastriji, dosta su uverljiva. Prvi susret dogodio se u prolece 1946. godine, kada je episkop zatrazio da mu se donese hartije i mastila, "jer ima nesto da napise". Videvsi duhovnika, episkop ga je blagoslovio obema rukama i rekao mu prorockim glasom: - Oce Teodule, ides li u Sihastriju ocu Kleopi? Mnogo puta odlazim i ja u Sihastriju i budem na sluzbi u crkvi, ali darom Bozijim niko me ne vidi! Znam da ti, sveti oce, hoces da se povuces iz Agapije u Sihastriju, ali nemoj ici. Ostani tamo i tvori poslusanje, jer nije te uzalud poslao Bog u Agapiju. Tamo ti je spasenje, sveti oce!" Eto koju meru svetiteljstva bese dostigao ovaj veliki episkop i sasud Duha Svetoga! On je dolazio na Sveta bogosluzenja u Sihastriju, ali ga niko nije video. Ali je on posebno cestvovao (postovao, prim.izd) oca Kleopu. Drugi sastanak izmedju oca Teodula i episkopa Jovana dogodio se u leto iste godine, na istom mestu, kada mu je otac doneo hartije i mastila, kao sto mu bese iskao, ali niko ne zna da li je blazeni episkop stogod pisao, i sta naime. Blagoslovivsi ga opet obema rukama, episkop ga je poljubio u celo i rekao mu: "Oce Teodule, ides u Sihastriju. Bolje se vrati natrag u Agapiju, jer otac Kleopa nije danas u Skitu, posto je pozvan u manastir Njamc na zasedanje Saveta!" Eto kako cudesan bese ovaj episkop pun blagodati Duha Svetoga! On se moljase za oca Kleopu i pomagase mu blagodatno da dobro poucava tu Svetu obitelj.

Tako je ovaj Sveti episkop, koji je do 1918. godine bio vikar Kijevske mitropolije, nakon cega je izbegao u Rumuniju i podvizavao se u planinama Sihle, bio u tesnoj duhovnoj vezi sa manastirom Sihastrijom i sa ocem Kleopom, sa kojim se verovatno susretao, bilo u tajnosti, nocu, bilo u Duhu Svetom kroz Svetu molitvu. Pojedini oci duhovnici veruju da se ovaj Sveti episkop pokatkad vidjao sa ocem Kleopom, u vreme kada se ovaj povukao godine 1948. u planine Sihastrije, jer su obojica imali pustinjacke kelije u okolini. Mi smo uvereni da se oni koji cistim srcem sluze Hristu poznaju i ovde i zagrobno, da traze jedni druge, ljube se, pomazu i mole se jedni za druge. Jer to je radost prepodobnih, pohvala pravednika i uteha Svetitelja, da i "u telu", i "van tela" blagodatno poznaju jedni druge u Isusu Hristu, Spasitelju sveta. Treci i poslednji susret episkopa Jovana sa ocem Teodulom dogodio se u leto 1947. godine, kada je zeleo da se vrati u svoju otadzbinu. Uzdizanje skita Sihastrije u dostojanstvo manastira Godine 1947, posto su ime i duhovnicka i administrativna delatnost protosindjela Kleope Ilijea, igumana skita Sihastrije, postali opstepoznati, Rumunska patrijarsija je poklonila paznju naporima na opstoj obnovi te Svete monaske obitelji. Prvi koji je predlozio uzdizanje skita Sihastrije na dostojanstvo nezavisnoga i samostalnoga manastira bio je arhimandrit Teofil Pandele, koji bese direktor i generalni inspektor u Ministarstvu za veroispovesti, i koji je nadgledao delatnost svih manastira u zemlji, kako po nadleznosti ministarstva, tako i na nivou Patrijarsije. Ispitujuci kanonski i administrativno stanje skita Sihastrije i ustanovivsi da ta ustanova ispunjava sve zakonske uslove da bude uzdignuta u dostojanstvo manastira, arhimandrit Teofil Pandele je sastavio opsirnu predstavku, koju je urucio i patrijarhu Nikodimu, i mitropolitu moldavskom Irineju Mihalceskuu, i Ministarstvu za veroispovesti. Proverom na licu mesta ustanovljeno je da skit Sihastrija ima bratstvo od preko 50 zitelja i da obavlja posebnu duhovnicku i misionarsku delatnost u okolini, buduci predvodjen staresinom velikog ugleda. Uzimajuci sve to u obzir, na predlog Moldavske mitropolije, Patrijarh Rumunije je odobrio uzdizanje skita Sihastrije na dostojanstvo manastira, patrijaraskom odlukom broj. 299/30.06.1947, kao i unapredjenje protosindjela Kleope Ilijea u dostojanstvo arhimandrita, patrijaraskom odlukom broj 379/19.09.1947. To je odluceno posto je on uspeo da za samo pet godina od pozarom potpuno unistenoga skita napravi cuven i dobro organizovak manastir. Odlikovanje oca Kleope za arhimandrita obavio je episkop Valerije Moglan, vikar Moldavske mitropolije, u manastiru Sihastriji, 19. septembra 1947. U svojoj propovedi episkop Valerije je uputio arhimandritu Kleopi sledece reci: - Oce Kleopa, primi ovu palicu. Ko tebe bude slusao, sveti oce, Boga ce slusati! Ko ne bude slusao, mozes ga tuci celom sumom drveta, pa opet neces od njega napraviti coveka! Navodimo u nastavku sinodski akt o uzdizanju skita Sihastrije - Njamc, hrama Rozdestva Bogorodice, u dostojanstvo manastira: Patrijarh Rumunije Br. 298. Kabinet 1947, juna 30. Odluka br. 299 Nikodim, miloscu Bozijom Arhiepiskop bukurestanski, Mitropolit ungro-vlaski i Patrijarh rumunski.

Imajuci u vidu izvestaj br. 83/1947, kojim Sveti skit Sihastrija iz zupanije Njamc, zahteva uzdizanje u dostojanstvo manastira; Imajuci u vidu da bratstvo Svetoga skita premasuje 50 osoba; Imajuci u vidu ljubav i pozrtvovanje kojima bratstvo Svetoga skita Sihastrije iz zupanije Njamc ispunjava monaske duznosti, Odlucujemo: Cl. I Sveti skit Sihastrija iz zupanije Njamc uzdize se na dostojanstvo manastira, i nazivace se ubuduce "Sveti manastir Sihastrija", zupanija Njamc. Cl. II Prepodobni otac staresina Svetoga manastira Njamcu-Seku, zupanija Njamc, zaduzen je za izvrsenje ove Odluke. Dano u nasoj patrijaraskoj sednici danas 30. juna 1947. Nikodim, Patrijarh

Istovremeno sa tom sinodskom odlukom podvlascen je manastiru Sihastriji i skit Sihla, kojim je tada upravljao jeromonah Kliment Popovic. Takodje je u vlasnistvo manastira Sihastrije preneta poljana zvana Pociorul Kruci, kao i planina Taciunele. Ovo malo podataka je zapisano, da ne bi vremenom bilo zaboravljeno od onih koji budu usledili posle nas. Monasenje majke oca Kleope Nemajuci vise nikoga kod kuce, stara majka Ana Ilije plakase svakodnevno za svoje devetoro dece rano preseljene ka Gospodu. Njena jedina uteha u selu behu crkva i groblje. Svakoga praznika bila je neizostavno u crkvi, a posle sluzbe oplakivase decu na groblju. Njen poslednji oslonac bese sada otac Kleopa, staresina Sihastrije, koga je Bog izabrao da sluzi Crkvi Hristovoj. Deca su joj, osim oca Kleope, sva pomrla kao mlada, a njen suprug Aleksandar preselio se i sam u vecnost 1943. godine. O tom momentu otac pripovedase: "Kada je umro otac, majka mi je slala telegram za telegramom, zovuci me na sahranu. Kasnije, kada smo se sreli, majka me je upitala: - Zbog cega nisi dosao na ocevu sahranu? - Ja sam dosao u manastir i nemam vise oca, ni majku - odgovorio sam. - Kako to? Zar ja nisam tvoja majka? - upitala je starica kroz suze. - Dodji u manastir, i tada si moja majka!" Jedne pozne novembarske jeseni, godine 1946, otac Kleopa je doveo svoju majku iz rodnoga sela Sulice u skit Sihastriju, da bi stupila u opstezice sestrinstva manastira Stare Agapije. Ovde se ona danonocno molila u crkvi i mnogo se radovala mladjoj bratiji koja behu dolazila da sluze Hristu, smatrajuci ih kao sopstvenu decu. U jesen 1947. godine, 21. septembra, majka oca Kleope je zamonasena sa naznacenjem za manastir Staru Agapiju, a ime Ana joj je zamenjeno sa Agapija. Zatim je u prolece 1948. godine uvedena u opstezice toga manastira i poverena jednoj duhovnoj majci, Olimpijadi. Ovde se monaski podvizavala preko 20 godina, moleci se Bogu danonocno, deleci svoje radosti i nevolje sa svoje tri ucenice: monahinjama Mihailom, Justinom i Julijom.

Svakoga dana mati Agapija je nosila drva za kuhinju, mada bese stara. Njena ucenica joj kazivase: - Mati Agapija, zasto ti nosis na ledjima drva za kuhinju? A ona odgovarase: - A zar da dzabe jedem hleb? Kada bi pokoji siromah dolazio u Staru Agapiju, i mati ne bi imala novca, uzimala bi od svojih ucenica po stogod, i kazivala im: - Uzela sam malo od vas, jer ja nemam! A one bi joj odgovarale: - Dobro sto si uzela, mati Agapija! Medjutim ona sve davase siromasima! I dok bese u mirskom zivotu, mati Agapija davase mnogo milostinje siromasima. Ponekad je pricala da ju je njen suprug koreo i kazivao joj: - More, zeno, dzaba ja donosim kolima, kad ti sve razdajes torbom! S vremena na vreme mati Agapija je prelazila planinu i dolazila u Sihastriju da govori s ocem Kleopom i da na groblju place na grobovima svojih sinova: iskusenika Vasilea i monaha Gerasima. Zatim se vracala u Staru Agapiju, utesena recima otaca iz Sihastrije. Jedno cudo Bogomajke Bese leto 1947. godine. Arhimandrit Kleopa je odlazio u Bukurest da donese crkvene utvari (sasude) za novi paraklis. Kada je stigao u prestonicu, oci iz Patrijarsije su ga pozvali na duhovni sastanak, u kuci univerzitetskog profesora Aleksandrua Mironeskua, gde vec behu sakupljeni brojni svestenici, profesori i vernici. Medju njima behu i arhimandriti Benedikt Gius, Dositej Morariu, Gerontije Genoju, otac profesor Dimitrije Staniloaje i mnogi drugi intelektualci. Postavljala su se pitanja i davali duhovni odgovori. U tom momentu je usao u salon i otac Kleopa. Gosti su ustali i, trazeci blagoslov, cekali da im otac izgovori korisnu besedu. Buduci umoljen, otac Kleopa je poceo da im kazuje slovo iz Svetih Otaca o cestvovanju Bogomajke. Za vreme dok je on govorio, odjednom se dogodilo cudo! Velika ikona Bogomajke sa zida, na kojoj bese naslikan i prorok David, pocela je da se jako klati nekoliko minuta i da proizvodi zvuk kao harfin. Oci i vernici sabrani u dvorani, obuzeti uzbudjenjem, nisu znali kakvo bi to cudo bilo. Neki plakahu, neki se osenjivahu krstom, neki se klanjahu ikoni Bogomajke, a neki se moljahu sa suzama, buduci zapanjeni. Od svih najvise je bio ganut arhimandrit Benedikt Gius, i on je stalno ponavljao: - Bogomajka... Bogomajka... O cuda!.. O cuda!.. Nakon nekoliko minuta ikona se zaustavila, klatno je izbijalo normalno, i svi, prozeti uzbudjenjem, moljahu se Bogomajci, da pomiluje rumunsku zemlju i narod. To cudo Bogomajke sa Mladencem u narucju mnogo je ukrepilo u veri sve koji behu prisutni, teseci im dusu. Nakon sto je otac Kleopa zakljucio slovo, svi su otpevali "Dostojno" i povukli se, svako sa mislju na cudo koje se dogodilo. Najvise njih je smatralo da je tim cudom Bogomajka blagoizvolela da pokaze znak bodrenja i utehe za pravoverne hriscane u momentu kada je predstojalo da teska iskusenja dodju na nasu zemlju. Osvecenje novoga paraklisa Prvi paraklis skita Sihastrije, hrama Svetih Bogoroditelja Joakima i Ane, izgradio je 1846. godine duhovnik Kalistrat iz manastira Sekua. Godine 1941, posto je stari paraklis izgoreo, vernici iz opstine Radasenji izgradili su uz njega novi drveni paraklis istoga hrama. Tada je zavrsen i ikonostas od hrastovog drveta, koji su rezbarili braca Vasile i Joan Rezmerica iz opstine Grumazesti - Trgu Njamc, i kupljeni su Sveti sasudi, odezde i ostale potrebne crkvene utvari.

U jesen 1947. paraklis hrama Svetih Bogoroditelja Joakima i Ane bio je pripremljen za osvecenje. Kao datum osvecenja bio je ustanovljen 26. oktobar, kada se praznuje Sv. velikomucenik Dimitrije Mirotocivi. Cin osvecenja obavio je episkop Valerije Moglan iz manastira Njamca, koji je izgovorio i lepo duhovnicko slovo. Iste jeseni, nakon zavrsetka radova na unutrasnjosti paraklisa, otac Kleopa je trazio freskopisca, da oslika unutrasnjost. Ali ne bese zadovoljan onima koji su se nudili. Tada je Bog odredio da se nadje iskusni slikar, Basarabac, imenom Joan Protcenku, poreklom iz Ukrajine, koji je izradjivao ikone za crkve u blizini prestonice. Na nastojanje oca Kleope slikar je doveden u Sihastriju, i u prolece 1948. zapoceo je freskopisanje u paraklisu. On bese dubok i molitven hriscanin. Mnogo se molio, veoma malo govorio i upraznjavao je Isusovu molitvu. Slikao je samo posteci. A nakon sto bi jeo, nista vise ne bi toga dana slikao, smatrajuci da je greh slikati posle jela. Posto bi se malo odmorio na klupi u vocnjaku, uvek sam, vratio bi se u svoju sobu i pripremao boje za sledeci dan. Pre svoje koncine primio je monasku shimu pod imenom Irinej. Njegov primerni zivot podsticao je i manastirsku bratiju da se vise podvizavaju za svoje spasenje. Radosti i nevolje Ne mozemo da precutimo nevolje koje je podnosio manastir Sihastrija, a osobito staresina ove Svete obitelji, pod kraj 1947. godine, zbog poznate razbojnicke bande, koja je pljackala manastire i ljude iz oblasti Njamca vise od sest godina, prouzrokujuci svuda uznemirenje, stetu i sablazan. Manastir Sihastrija i skit Sihla, bili su u podrucju u kome su se sklanjali lopovi, mnogo su stradali od njih, buduci povuceniji od ostalih manastira. Odmah po osvecenju paraklisa, lopovi su okruzili manastirski kompleks. Hriscane su zadrzali u crkvi pod pretnjom oruzja, a oni su uzeli sve sto vredi sto su nasli u manastirskom skladistu. O tom dogadjaju otac Kleopa kazivase: "Jedno vece kada bejah staresina i stajah na bdeniju u crkvi, dosao je Balta sa svojima, izveli su me sa bogosluzenja i zahtevali od mene vina, jela i novca. I posto nisam imao nista, uzeli su me, odveli me u sumu i privezali me za stablo drveta da me ubiju. Tada je jedan od njih rekao vodji: - Zar se ne secas kako nam je davao da jedemo, kad bese na baciji? A sada hoces da ga ubijes? Posvadjali su se medju sobom i otisli u sumu, a mene su odvezali i vratio sam se u manastir". Sledecega dana otac Kleopa, ozaloscen svim ovim, otisao je episkopu Valeriju iz manastira Njamca i zatrazio mu savet: - Preosveceni, sta da radimo da bismo spasli manastir od tih lopova sto nas pljackaju i uznemiruju sest godina? - Oce Kleopa, znate sta da radite? Da sluzite bdenije Pokrovu Bogorodice svakoga utorka uvece i da danonocno citate Psaltir u crkvi, po dva sata svaki, od staresine do poslednjeg brata. Budete li tako cinili, Bogomajka ce udaljiti te lopove i blagoslovice vas svim sto vam je potrebno, a manastir ce biti sacuvan od svake opasnosti! Cuvsi to, staresina Kleopa je odredio da se redovno sluzi bdenije Pokrovu Bogorodice utorkom uvece, a Psaltir da se cita neprestano u crkvi, kada nema bogosluzenja. Taj poredak se neokrnjeno postuje do danas, a oni zlocinci su bili uhvaceni i kaznjeni po zakonu. Od tada je manastir Sihastrija sacuvan od svih opasnosti, molitvama Bogomajke, Zastitnice ove Svete obitelji. Kako je otac Kleopa izbavio jednu zenu od smrti

Godine 1947, jedne noci u vreme Bozicnog posta, otac Kleopa je ispovedio mnoge, do ponoci, i osecao je umor. Kada je hteo da se malo odmori, usla je neka uzbudjena zena, koja je plakala i rekla mu: - Oce, ovde sam vec sest sati... Dosla sam da se ispovedim, jer imam vrlo teske grehe na dusi. - Zeno, umoran sam. Molim te, dodji ujutru. - Oce, ako me ne primis sada na ispovest, idem da se ubijem. Evo, imam i konopac pri sebi. Ucinila sam velike grehe i pobacila mnogu decu. Primi me, jer ne mogu vise da podnesem! Tada je otac ispovedio tu zenu, ohrabrio je, dusevno okrepio, dao joj pokajno pravilo i razdresio je od njenih teskih grehova. Sutradan nakon Svete liturgije zena je uzela bogojavljensku vodicu, celivala je Svete ikone i smirena se vratila svojoj kuci. Takvi teski slucajevi ponavljali su se vise puta, ali je otac Kleopa svojom krotoscu i mudroscu uvek uspevao da ih utesi, da ih smiri i da svima udovolji. Uvodjenje oca Pajsija u opstezice Sihastrije U svojstvu igumana i zatim staresine manastira Sihastrije arhimandrit Kleopa je veoma zeleo da u svoje bratstvo dovede svoga prvog duhovnog oca jeroshimonaha Pajsija. Voljom Bozijom, 1948. godine, 1. decembra, veliki duhovnik Pajsije Olaru iz skita Kozancee stupio je u opstezice bratstva manastira Sihastrije, na utehu i radost svih. Vec od prvih dana jeroshimonah Pajsije je bio odredjen da poucava i da ispoveda vernike, koji su ovamo dolazili u sve vecem broju. Tako je manastir Sihastrija, kako kroz svog tadasnjeg igumana, tako i kroz iskusne duhovnike koje je imao, zasnovao obnoviteljski pokret duhovnoga zivota u manastirima iz predela Njamca. Svakodnevno su monasi i vernici dolazili iz drugih manastira u Sihastriju i cekali da govore s ocem Pajsijem, duhovnikom, i da otvore svoje srce pred njim. Svestenici, monasi, vernici iz sela i gradova, intelektualci i mladi svih uzrasta, izlazili su ozareni iz njegove kelije i uznosili hvalu Bogu sto im je odredio tako krotkog i iskusnog duhovnog oca. Petak je bio dan za sedmicno ispovedanje monaha. Vise od polovine bratstva manastira Sihastrije redovno se ispovedalo kod oca Pajsija i tesilo se njegovom mudroscu, tihovanjem i smirenjem. Otac nije mnogo govorio, nego je duhovno sve nazidjivao, osobito svojom dobrotom i postojanoscu. Uglavnom je uspevao da u proseku dnevno ispovedi izmedju 50 i 100 dusa, monaha i vernika iz svih oblasti zemlje. Prvo povlacenje arhimandrita Kleope u planine Hodeci mnogo godina za manastirskim ovcama po planinama, otac Kleopa je dobro poznavao sva mesta i kelije pustinjaka sa podrucja Sihle i Sihastrije. Takodje je poznavao i brojne monahe isposnike, velike podviznike, koji su se trudili u dubini suma, a da ih nije poznavao niko, do samo Bog i njihovi duhovnici. Na dan 21. maja 1948. godine, kada se slave Sv. car Konstantin i carica Jelena, Prepodobni je sluzio Svetu liturgiju sa saborom svestenika i izgovorio je dnevnu propoved, hvaleci revnost velikih carskih licnosti, koje su dale hriscanima slobodu i sagradile mnogobrojne crkve. Kasnije je sveti otac pricao svojim ucenicima: "Na dan Svetoga cara Konstantina i carice Jelene drzao sam propoved i rekao: Neka bi dao Bog da i nasi sadasnji rukovodioci budu kao Sveti carevi, da bi ih Crkva pominjala vavek! Odmah me je neko iz naroda otkucao (kod komunista, prim.izd), i nisam stigao ni da skinem odezdu, jer je dosao neki automobil, i rekli su mi da idem s njima. Odveli su me u Trgu Njamc i tamo me smestili u neki podrum, u kojem nije bilo niceg drugog, do jedan lezaj od cementa. Zatim sam bio pod istragom pet dana, bez vode i bez hrane. Najzad su me pustili".

Posle nekoliko dana jedan dobronamerni hriscanin kazao je u tajnosti ocu Kleopi da se povuce za neko vreme bilo u planine, bilo na drugu stranu. Cuvsi to, staresina se posavetovao sa nekoliko duhovnika i te noci se povukao u planine Sihastrije na mestu zvanom Pociorul Kukuluj, u dubini sume, na preko sest kilometara iznad manastira. Tamo je sebi u zemlji napravio zemunicu od drveta, i danonocno, neprestano se molio, trazeci pomoc i milost Boga i Bogomajke. Jednom sedmicno dolazio je nocu jeromonah Makarije, ispovedao ga i donosio mu ponesto hrane. Pokatkad je jos dolazio i monah Antonije sa bacije, sa kojim je tvorio poslusanje kod ovaca. Kazivao nam je otac Kleopa da su, dok je gradio zemunicu, dolazile neke pticice i sletale mu na teme. A kada se prvi put pricestio ispred zemunice, doslo je k njemu jato ptica, kakvih nikada do tada nije video. One su imale na celu krstoobrazni znak i pevale su veoma lepo, svo vreme dok se pricescivao. Zatim su odletele. Kasnije, kada je potrosio sve zalihe Svetih Darova, odlucio je da sluzi Svetu liturgiju. Nakon sto se pripremio ocitavsi sve molitve, polozio je Sveti antimins na obliznji panj i otpoceo sluzbu. Kada je blagoslovio, izgovarajuci: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha cada u svagda i u vekove vekova. Amin, ponovo se pojavilo jato vrlo lepih pticica. Pticice su sletele na obliznji zbun i pocele su pevati. Otac se zapitao u sebi: "Sta ce ovo biti?" A neki tajinski glas mu je kazao: "To su pojci sa pevnice!" Zatim je nastavio Svetu liturgiju i pricestio se. Nakon sto je zavrsio otpust, pticice su odletele. I kazivase otac Kleopa da od tada nije vise video u sumi ptice lepe kao one. Svakako, cinjenica da se pricestio i cudo sa pticicama veoma su ga utesili. Od srca je zablagodario Bogu za Njegovo veliko covekoljublje. Dok je boravio na tom mestu, pomagali su mu jos protosindjel Joil Georgiu, monah Antonije od ovaca i jedan hriscanin iz sela Mitokul Balan. Signal za sastajanje s ocem Antonijem bese ovaj: ucenik bi udario jednom u kakvo stablo, i ako bi otac cuo udarac, udario bi i on jedanput u neko stablo. Ako jedan ne bi odgovorio, drugi bi cekao dok ne bi cuo unapred ustanovljeni signal. Otac Joil mu je donosio namirnice: so, psenicu, dvopek, i ostavljao ih pod jedno palo stablo drveta, jer niko nije znao gde mu je bila zemunica. Otac Kleopa se mnogo podvizavao u svojoj zemunici, moleci se danonocno. Zbog toga su mu i djavoli cinili mnoga iskusenja i plasili ga, bilo kada bese budan, bilo u snu i svakojakim utvarama, kao sto kasnije kazivase svojim ucenicima: "Jednom oko ponoci citao sam pravilo, stigao sam do Akatista Pokrovu Bogorodice. Najednom je otpocela snazna buka. Uh, covece, rekoh ja, snazan zemljotres! Kada sam odskrinuo vrata, video sam tocak velik koliko jele i neke Arape oko njega sa ognjenim vilama. I rece jedan: - Ovo je staresina Sihastrije! Stavite ga u tocak! I namah sam se nasao gore na tocku. Tocak se vrteo, i oni stajahu pripremljeni s vilama, da bih pao s tocka na njihove vile. Ali ja sam imao pri sebi Akatistnik i rekao sam: - Sklonite se u stranu, jer imam isprave od Bogomajke! Tada vise nisam video ni tocak, nista... I osvestio sam se u zemunici". Otac Kleopa je svakodnevno citao Akatist Pokrovu Bogorodice. Jednoga dana kada je otvorio knjigu da cita, osetio je miomiris krinova i ruza. Tada se molio Bogu da ukloni od njega taj miomiris i nije vise citao akatist izvesno vreme, poimajuci da je taj miris prelest od djavola, da bi ga bacio u gordost. Jer kazivase otac Kleopa: - Kada se molis, nije dobro da primas nikakav miris ili culni utisak, jer tada dolaze i djavoli na lice mesta i zele da te bace u gordost. Kada je ponovo poceo citanje akatista, nije vise osecao taj miomiris. Tako se izbavio djavolovih zamki! Nakon sest meseci povlacenja u planine, arhimandrit Kleopa je ponovo doveden za staresinu bratstva manastira Sihastrije, na radost svih, kako monaha, tako i vernika. Posle 40 godina otac Kleopa zajedno sa dva ucenika otisao je da trazi zemunicu u kojoj je obitavao 1948. godine. Nekoliko sati su polako isli sumom ka mestu gde se otac

podvizavao, ali ga nisu pronasli. Zatim su posli dalje. Kada su se vratili, umorni, seli su na ivicu neke jaruge, da bi stogod okusili. Dok su jeli, otac Kleopa je primetio da sede upravo na mestu zemunice. Medjutim, sada bese porusena. Mogli su se videti samo komadi drveta, kartona i gvozdja. Otac bese veoma radostan sto je nasao svoju zemunicu iz mladosti i rekao je: - Eto istinskoga cuda! Kada smo mislili da smo se trudili uzalud, Gospod nas je obradovao pronalaskom zemunice! Zatim, uznevsi slavu Bogu, vratili su se u manastir. Arhimandrit Kleopa staresina manastira Slatine Nakon skoro godinu dana spokojstva, opet se zalost rasprostrla nad bratstvom manastira Sihastrije. Bese mesec avgust godine 1949, kada je arhimandrita Kleopu pozvao u Svetu Patrijarsiju Patrijarh Justinijan, koji ga je mnogo cenio, i odredjeno je da sa grupom od 30 monaha iz bratstva manastira Sihastrije ode u manastir Slatina Suceava, da bi obnovio tamosnje bratstvo i duhovni zivot. Vrativsi se u Sihastriju, otac Kleopa je izabrao 30 otaca duhovnika, svestenika, monaha i iskusenika - medju kojima i jeroshimonaha Pajsija Olarua. Zatim je, ostavljajuci u Sihastriji za staresinu protosindjela Joila Georgiua, ucenika velikoga staresine Joanikija Moroja, odredio polazak za 30. avgust 1949. godine. Cepanje bratstva na dva dela i njihovo rastavljanje bilo je bolno za sve. Svaki je prolivao suze i molio se, trazeci pomoc Bogomajke. Zatim je oca Kleopu i onu tridesetoricu otaca i brace ceo sabor ispratio na put, a u blizini Paraula Alba oprastali su se jedni od drugih, celivajuci se i prolivajuci suze. U tom trenu upravo je pristizao u Sihastriju arhimandrit Maksim, duhovnik manastira Agapije, veliki pojac i odlucan i iskusan duhovnik. Prisustvujuci ovom rastanku, ohrabrio je i jedne i druge, kazujuci: - Oci, zbog cega ste tako ozalosceni? Sveti oci su polozili zivot za Hrista i branili su Pravoslavlje, a vi, Sveti oci, placete ovde kao na rekama vavilonskim? Cujte kako poje Crkva: "Sveti mucenici, koji ste se dobro borili i vence stekli, molite se Gospodu da pomiluje duse nase". Dakle, tvorite poslusanje, i Bog ce vam pomoci, molitvama Bogomajke. Zatim su otpevali: Dostojno je vaistinu i Tebi, vojvotkinji koja se bori za nas, i rastali su se. Manastir Slatina, zaduzbina Aleksandrua Lapusneanua iz 1554. godine, koji je imao samo sedmoricu staraca u bratstvu, cekao ih je. Pocetak je bio tezak, ali za nekoliko meseci novo bratstvo se priviklo i sve je poteklo normalnim tokom. Otac Kleopa je otpoceo obnovu duhovnoga zivota u Slatini, uspostavljajuci dobar poredak dnevnih i nocnih bogosluzenja i Svete Liturgije. Takodje je odredio sedmicnu ispovest, monasku skolu za bracu, i opstezice, po uzoru na Svetoga Teodora Studita. Od 1950. godine stupilo je u opstezice Slatine i nekoliko iskusnih teologa, koji su osobito postovali oca Kleopu. Od ovih pominjemo protosindjela Petronija Tanasea, jerodjakona Antonija Plamadealu, potonjeg Mitropolita erdeljskog, arhimandrita Dositeja Morariua, protosindjela Gerontija Balana, jeroshimonaha Danila Tudora i jeromonaha Arsenija Papacoka. Svi su oni pomagali ocu Kleopi u dobrom organizovanju ovog carskog manastira, stvarajuci od manastira Slatine pravu duhovnu akademiju, jedinstvenu u to vreme u citavoj zemlji. Vest o obnavljanju ovog manastira brzo se prosirila po celoj zemlji, tako da dolazahu na poklonistvo brojni vernici, studenti, intelektualci, ljudi svih uzrasta i drustvenih klasa, i primahu savete od oca Kleope i od ostalih duhovnika. Pod rukovodstvom protosindjela Petronija organizovan je, sa preko tridesetoricom mladje bratije, i lep crkveni hor, koji bi svakoga ganuo do dubine duse. Tako je otpocela duhovna obnova manastira Slatine.

Duhovni poucitelj vise manastira u Moldaviji Moldavska mitropolija odredila je arhimandrita Kleopu da po uzoru manastira Slatine nadgleda i upucuje duhovni zivot vise manastira u okolini: Putne, Moldovice, Raske, Sihastrije i skitova Sihle i Raraua. Zbog toga je redovno odlazio u svaki od njih, i posto bi ih obisao i dao duhovnicke savete, vracao se ponovo u Slatinu. Prepodobni je najvise nastojavao na - poslusanju s ljubavlju, sedmicnoj ispovesti, molitvi Gospode Isuse" i ucestvovanju na Svetim bogosluzenjima; a u kelijama zahtevao je ispunjavanje monaskoga pravila, jer se samo tako mogu obrazovati dobri monasi, revnitelji za Hrista, poslusni i smireni. A kada bi se u ovim manastirima pojavljivale izvesne smutnje ili iskusenja, otac bi slao po jednog ili po dvojicu duhovnika i uspostavljao bi mir i spokojstvo. U svim predjepomenutim manastirima redovno je radila monaska skola i odrzavao se istovetni poredak duhovnog zivota. Tokom tri godine svi ovi manastiri su mnogo uznapredovali u monaskom zivotu, i zaslugom svojih staresina, ali osobito zaslugom arhimandrita Kleope, koji podrobno nadgledase blagoobrazno odvijanje duhovnog zivota, na hvalu Boga i radost vernika. Kako se otac Kleopa izbavio staresinstva nad manastirom Njamcom Pocetkom 1951. godine Patrijarh Justinijan, zeleci da duhovno obnovi manastir Njamc, najvecu lavru u zemlji, predlozio je da premesti u Njamc oca Kleopu sa 70 monaha iz Slatine i Sihastrije. Cuvsi ovo, otac Kleopa se veoma ozalostio i molio se Bogomajci da ga izbavi ovog iskusenja, secajuci se saveta duhovnika Vikentija iz manastira Agapije, koji kazivase: Slusaj, dete, kada budes naisao na teske nevolje, posti tri dana i moli se sa suzama, i Bog ce te nauciti sta da cinis! I evo kako je postupio. Jedne noci se zakljucao u keliji, samo sa znanjem svoga ucenika jeromonaha Serapiona, i posteci molio se sedam dana: od ponedeljka do nedelje. Nakon sedam dana, tokom noci, kako je sedeo na stolici i malo zadremao, video je nebesku svetlost oko Bogorodicine ikone sa zida. Zatim mu je Bogomajka prozborila sa ikone, kazujuci mu: - Ne zalosti se zbog smutnji u manastiru Njamcu, jer cu ih ja smiriti. Ali nemoj da se dvoumis. Jer jedna mu misao kazivase da ode u Njamc, a druga - da ode u pustinjastvo. Zatim je otisao k svom duhovniku jeroshimonahu Pajsiju, ispovedio se i rekao mu sve sto je cuo i video na Bogorodicinoj ikoni u keliji. Starac mu je rekao: - To je bozanski znak. Ali nemoj sada vise nikom kazivati ovo vidjenje. Sada se pripremi i sutra da se pricestis. I ako bude bilo od Boga da te odvedu u manastir Njamc, Bogomajka ce ti pomoci. A ako ne bude bila Njegova volja, ostaces tu. Sutradan, posle Svete liturgije, otac Kleopa je dobio vest da se Patrijarh savetovao sa vise njih i odlucio da sve ostane na mestu, kao ranije. Tako se sve smirilo molitvama Bogomajke i blagoslovom njegovog duhovnika jeroshimonaha Pajsija. Drugo povlacenje staresine Kleope u planine 1952-1954. godine Do proleca 1952. godine manastir Slatina je mnogo procvetao, spadajuci medju najorganizovanije manastire u nasoj zemlji. Tada je imao preko 80 zitelja, od koji njih 60 behu mladi. Vernici dolazahu o praznicima da slusaju Sveta bogosluzenja i besedu oca Kleope, koja je pokretala srca svih. Tako se sve odvijalo u miru i dobrom poretku. Ali otac Kleopa u tajnosti kazivase svojim ucenicima:

- Ja sam samo telom ovde u Slatini, ali dusom sam sve tamo u Sihastriji, gde sam zamonasen i gde sam ziveo toliko godina. Medjutim djavo, koji nikada ne spava, nije mogao da podnese dobro podvizavanje i sklad monaha u manastiru Slatini. Zbog toga je podstrekao Sekuritateu (rumunsku UDBu, nap.izd) da sprovede podrobnu istragu u bratstvu ovog manastira. Organi bezbednosti su dosli u velikom broju, nocu, sprovodili su istragu nad staresinom i nad najznacajnijima u manastiru i pretili im. Na kraju su zadrzali nekoliko njih, na celu sa ocem Kleopom, jeromonahom Arsenijem Papacokom i bratom Konstantinom Dumitreskuom. Odvezavsi ih u Falticenji, drzali su ih pod istragom cele noci. Tada su ocu Kleopi prigovarali: - Ti sabotiras nacionalnu ekonomiju i kazujes da je danas Georgije i sutra Vasilije, da je praznik, pa ljudi odlazu alat i ne rade! Medjutim otac Kleopa im je odgovarao: - Kako da ne kazem da je praznik, ako ga je Sveta Crkva zapisala u kalendar? Na kraju su rekli ocu da vise ne sprovodi religioznu propagandu i pustili su ga. Stigavsi nocu u manastir, otac Kleopa se ispovedio svome duhovniku i, po njegovom savetu, povukao se u tajnosti zajedno sa jeromonahom Arsenijem Papacokom u planine Stanisoare i u druga za nas nepoznata mesta, dok se nisu umirili nemiri u Slatini. Ispovedali su se jedan drugom i imali su sa sobom Svete Tajne, kojima se pricescivahu na dve-tri nedelje, jer nisu bili zajedno sve vreme. Dugo su bili skriveni u sumama oko sela Negrileasa[1] i Ostra[2], sklanjajuci se u nekoj napustenoj baciji i primajuci namirnice jednom mesecno od jednog dobrog hriscanina, po imenu Straton. U planinama Stanisoare bese tada mnogo vukova, ali oni koji im donosahu hranu ih se nisu bojali, zbog molitava ovih dvaju skrivenih pustinjaka. Po svom povratku u Sihastriju otac Kleopa je pokatkad pricao momente iz svoga stranstvovanja u planinama. "Kada bejah po sumi prognanik, posecivali su me moji "prijatelji", koji behu: deda meca i lukava lisica. "Dede" sam se lakse spasavao. Kada bih ga cuo da mrmlja, bacio bih mu po krompir, i on bi odlazio, ali s lisicom ne bese isto tako. Ona je dolazila nocu do vrata zemunice, i ako slucajno bejah zaboravio napolju stogod hrane - radosti njene. Brinula je ona! Jednom bejah zaboravio kotlic u kojem sam pripremao hranu. Bese jos ostalo nesto u njemu. Dosla je lisica bez trunke sramote i pocela da jede. Ja sam je video kroz prozorce i izasao sam napolje. Kada me je ugledala, ona se dala u beg, ali joj se drska kotlica zakacila za glavu. Sada mi ne bese za hranu, bese mi zao kotlica, jer nisam vise imao u cemu da pripremam hranu. Trcao sam za njom i vikao: - Ostavi kotlic! Ali ona, lukava, kao uvek. Priblizila se nekoj grani, zakacila je kotlic, izvukla je glavu i pobegla. Ja sam bio radostan sto mi je ostao kotlic! Imao sam i druge prijatelje, jos strasnije. To behu sumski pacovi. Ako ne umes da se organizujes, ovi te ostavljaju bez hrane u jeku zime. Imao sam u keliji vrecu sa dvopekom privezanu za gredu. Kako bi se spustilo vece, dolazili bi i "parohijani". Proglodali su zemunicu i dolazili na dvopek. Meni nije bilo do dvopeka, koliko sam se ljutio sto ne mogu da vrsim pravilo. Kako bih poceo da citam, oni bi pocinjali da grickaju dvopek. Sta da radim? Uzeo sam stap u desnu ruku i Psaltir u levu ruku. Tako sam ja vrsio pravilo: Gospode, uslisi molitvu moju (up. sa Ps 142,1), a stapom po sumskim pacovima! Nakon sto bih ih udario, pretvarali su se da su mrtvi. Zatim bih nastavljao: saslusaj moje moljenje (up. sa Ps 142, 1) i drugih nekoliko stihova, i opet bi poceli da grickaju, i ja sam ih opet udarao stapom. I eto tako sam ja tvorio svoje pravilo, sve dok nisam zapusio sve rupe". Jednom dok je isao po sumi jedne pozne jeseni uhvatila ga je hladna kisa, koja ga je skvasila do koze. Buduci veoma daleko od zemunice, trebalo je da prevali dobar deo puta u mokroj odeci. Buduci da je bilo hladno i da je duvao i hladan vetar, putem se skoro ukocio i pao je nedaleko od zemunice, ne mogavsi vise ni da mrdne. Otac je razmisljao: "Sada cu umreti, a nemam Sveto pricesce pri sebi". Zatim se toplo pomolio i polako-polako je dopuzao do sklonista. Tamo je s mukom zapalio vatru, seo pored nje, osusio se i tako dosao k sebi i utekao od smrti.

Ali otac Kleopa je imao i drukcija iskusenja, kao sto nam je i kazivao: "Bejah jedne noci u jedan sat u zemunici. Bejah zavrsio Polunocnicu i stigao pod kraj Jutrenja, kad odjednom cujem: buf, buf, buf...! Tresla se zemlja. Izasao sam da vidim sta se cuje, ali kada sam otvorio vrata na zemunici, video sam napolju veliku svetlost, i u svetlosti - mesingano vozilo sa mnogo tockova. Iz njega je sisao visok covek sa velikim ocima, pola belim, pola crnim, koji je samo toliko rekao, naglasavajuci: -Sta trazis ovde? Tada sam se setio sta kazu Sveti Oci: da ako imas Svete Tajne, imas Zivoga Hrista! Ja bejah imao Svete Tajne u jednoj jelovoj duplji u zemunici. I kada sam se setio ovoga, usao sam brzo unutra, obuhvatio sam rukama jelu sa Svetim Tajnama, i samo sam toliko rekao: - Gospode Isuse, ne ostavljaj me! Da vidis sta je molitva kada ti je djavo na pragu! I kada sam ponovo pogledao napolje, video sam ga kako se povlaci, odagnan Hristovom silom. Uz zemunicu bese neka velika jaruga, gde je pao onaj necisti duh. Ali kako je pao? Kada je stigao do jaruge, triput se pretumbao zajedno sa vozilom, i zatim je pao, i nastala je velika buka, da su mi usi pistale do sutradan u jedan sat". Drugi put, dok je bio u zemunici, opet je cuo buku. I kada je izasao napolje, izgledalo je kao da nastaje pravi rat. Video je tenkove kako dolaze prema njemu, naoruzane vojnike kako trce, i cinilo mu se da cela jedna vojska pokusava da ga uhvati. Onda je zapoceo Isusovu molitvu, i sav privid je nestao. I otac Arsenije je pricao jedan dogadjaj iz pustinjastva sa ocem Kleopom: "Uhvatila nas je jednom jaka kisa u nekoj ne tako visokoj sumi, visokoj koliko kuca. Otac Kleopa bese na jednoj strani, a ja na drugoj strani. Trazili smo gusce zbunje kako bismo se sklonili. Ali otac je nastojavao, tako, ispod granja, da dodjem k njemu. Donde bese oko 30 metara. Ja sam govorio da je bolje moje mesto, a Sveti otac kazivase da je njegovo mesto bolje. Tada sam rekao sebi: "Ne! Stani, bratac! Da ja poslusam oca Kleopu!" Pobegao sam odande, i odmah je grom udario u ono mesto gde sam ja bio. Ovo me je potreslo! Eto sta znaci poslusanje!" U zimu 1953. godine, buduci veoma hladno, Oca Kleopu su primali u svoje usamljene kuce vernici. Uvece bi otac drzao poucnu rec ukucanima. Zatim bi domacin rekao: - Oce, imam unuce. Da dodje i ono? - Da, neka dodje! Nakon nekog vremena opet bi rekao: - Oce, imam i unuku. Da dodje i ona da slusa besedu? - Neka dodje i ona! Ali kada bi otac primetio da se mnogi sakupljaju, ostavio bi na stolu hartijicu, na kojoj bese napisano: "Otisao sam. Oprostite mi!", i povlacio se u planine. Dok se nalazio kod nekog vernika, imao je i drugo iskusenje. Neprijatelj, uzevsi lik veverice, stao je nad ikonom u sobi gde je stanovao. Razgnevivsi se, otac se bacio necim za njom. Ali je odmah zatim poceo plakati, jer, u stvari, trebalo je da se samo molitvom koristi u borbi sa djavolom. Oci Kleopa i Arsenije su se podvizavali u planinama Stanisoare do leta 1954. godine, kada je Patrijarh Justinijan izdejstvovao dozvolu da se ova dva podviznika vrate u manastir ili da dodju u Patrijarsiju. Kada su dosli da oca Kleopu izvedu iz pustinjastva i da ga odvedu u Patrijarsiju, bojao se da kako ne bude kakva zamka. Ali se poceo moliti Bogu da mu pokaze treba li da ide ili ne. Tada mu je palo na um slovo Svetoga Jovana Lestvicnika, koje veli: "Sramota je za pastira da se boji smrti, kada je smrt odredjena poslusanjem!" I rekao je otac sebi: "Ko me zove? Zove me Patrijarh Crkve! Ako me salje u smrt, idem u smrt!" Tako su, nakon vise od dve godine pustinjackoga podvizavanja, oci Kleopa i Arsenije otisli u Bukurest u pratnji jeroshimonaha Danila Tudora. Tamo ih je sa puno ljubavi primio patrijarh Justinijan, s kojim su se svako vece duhovno savetovali. Zatim su ih slali u vise manastira oko prestonice, da ispovedaju i savetuju monahe.

Posle toga oci Kleopa i Arsenije su se vratili u manastir Slatinu, na radost monaha i vernika iz okoline. Poklonistvo po svetim manastirima Pocetkom 1956. godine arhimandrit Kleopa se povlaci sa poslusanja staresine manastira Slatine, ostavljajuci umesto sebe protosindjela Emilijana Olara, jednog od svojih ucenika. A on, u pratnji dvojice ucenika, bio je pozvan u duhovnicku misiju u Temisvar i Arad. Ovde je sreo mitropolita banatskog Vasilea Lazareskua, koji je upravo tada pripremao kovceg za mosti Svetog Josifa Novog iz Partosa. Odavde otac Kleopa posecuje manastir Vasiovu, gde je vise godina sluzio cuveni duhovnik Vikentije Malau, jedan od najvecih duhovnika nase zemlje, o kojem je sveti otac tvrdio da "bi mogao biti kanonizovan za svetitelja bilo kada". Zatim je otac Kleopa sa svojim ucenicima bio upucen u manastir Gaj blizu Arada, gde je boravio neko vreme. Ovde je uspostavio duhovni poredak tacno kao i u Sihastriji. Ali kada je udarilo zvono za jutrenje, vernici nenaviknuti na sluzbu Polunocnice, pozvali su vatrogasce da ugase pozar, misleci da se zapalio manastir. Otac ih je pozvao u crkvu i odrzao potresnu propoved. U njegovoj propovedi bile su i ove reci: - Oganj koji se zapalio ovde u manastiru Gaju neka se vise ne ugasi do svrsetka veka! Iz Gaja je otac Kleopa povremeno pozivan k episkopu aradskom Andreju Mageruu, s kojim se duhovno savetovao i kojeg je i ispovedao. Nakon posete i drugim manastirima u okolini, vraca se ponovo u Moldaviju i nastanjuje se nekoliko meseci u manastiru Putni. Ovamo je bio pozvan da pomogne duhovnom obnavljanju ovog manastira, gde bese naimenovan novi staresina arhimandrit Dositej Morariu, jedan od njegovih ucenika iz mladosti. U manastiru Putni govorio je svakodnevno sa mnogo osecajnosti svim poklonicima iz zemlje i van granica o vitestvu blagovernog moldavskog vojvode Stefana Velikog, o zrtvi sa kojom je branio svoju zemlju i pravu veru i o njegovim mnogobrojnim zaduzbinama, koje traju i danas na nasoj Svetoj zemlji. Ovde je imao priliku da govori i mladima, i odraslima, kako Rumunima, tako i strancima, o lepotama Pravoslavlja, o junastvu nasih predaka, o lepim manastirima spolja tako divno oslikanim, na slavu Bogu i na blagoslov rumunskom narodu. U ovom kratkom predahu u manastiru Putni otac Kleopa je u svojim propovedima skladno preplitao pradedovsku pravoslavnu poboznost sa patriotizmom nasih prethodnika i ne manje sa zrtvom tolikih narastaja monaha koji su odrzavali zivo kandilo prave vere i dusu naseg naroda. U jesen 1956. godine otac Kleopa uzima gunj i svoje duhovne knjige, koje je toliko voleo, i vraca se u mesto postriga, u Sveti manastir Sihastriju, koji je tada predvodio protosindjel Joil Georgiu, kelejnik velikoga staresine Joanikija Moroja. Manastir Sihastrija u razdoblju 1949 - 1959. godine Smireni staresina protosindjel Joil, naslednik arhimandrita Kleope, predvodio je sa mnogo mudrosti bratstvo manastira Sihastrije tokom 10 godina. Njegova najveca vrlina bese redovno, svakodnevno, danonocno prisustvo na svim crkvenim bogosluzenjima. Prvi je ulazio i poslednji izlazio iz crkve. Zbog toga, kada bi video pokojeg brata ili oca da kasni na Sveta bogosluzenja, rekao bi mu: - Mili moj, dodjite na vreme u crkvu! Ne propustajte Sveta bogosluzenja, ako nemate drugo poslusanje, jer smo zbog toga dosli u manastir! Prepodobni je imao priziv za svestenosluzenje vise od svih otaca i brace manastira i bio je ziva ikona za svakog. A bio je i duhovnik bratstva zajedno sa jeroshimonahom Pajsijem Olaruom, koji se 1953. godine vratio iz Slatine. Ova dva Bogom izabrana oca

krasila su duhovni zivot u manastiru Sihastriji, odrzavajuci ga na istoj visini kao i za vreme igumanstva oca Kleope, sakupljajuci oko sebe mnogobrojne hristoljubive mladice. U jesen 1956. godine vratio se i otac Kleopa u mesto svog postriga, mirne savesti da je izvrsio poslusanje gde ga je Crkva poslala. Od tada se duhovni zivot Sihastrije jos jace utvrdjuje. Otac Kleopa je ispovedao i poucavao vernike u svojoj keliji na brdu; otac Pajsije je ispovedao i ucio svoju duhovnu decu u kelijama iz sume, buduci veliki ljubitelj tihovanja i smirenja; a otac Joil bese svagda prisutan najpre u crkvi i zatim u staresinskim prostorijama. Ova tri starca, uzrasla u molitvama i blagodati, dali su manastiru Sihastriji novu duhovnu dimenziju u ovim prelomnim vremenima. Zivi primer svakoga od njih podsticao je njihovu duhovnu decu da se vise mole, da ispunjavaju volju Gospodnju i da se pripremaju za teske dane koji se nazirahu na horizontu. Bratstvo manastira Sihastrije bese naraslo na preko 80 otaca i bratije, odreda revnitelja i molitvenika, odreda Hristoljubaca. Najveca radost bratstva bese svakodnevno slusanje bozanske Liturgije i ponocnih bogosluzenja. Mladi su tvorili poslusanje tokom dana i bili prisutni u crkvi osobito nocu; a stari behu neizostavno u crkvi, kako danju, tako i nocu. Sve se odvijase u spokojstvu, s mirom, s radoscu i sa poukom, i svi su slusali ovu trojicu velikih duhovnika Sihastrije: oce Pajsija, Kleopu i Joila. Otac Pajsije je podsticao svoje ucenike na zivot u bezmolviju, tihovanju i molitvi. Otac Kleopa je podsticao sve, monahe i mirjane, da ne zaboravljaju cas smrti, da slusaju duhovnika i da brane - u vreme i nevreme - pravu pravoslavnu veru. A staresina Joil ih je podsticao da ne izostaju sa crkvenih bogosluzenja. Tako je manastir Sihastrija postao duhovni bedem rumunskog Pravoslavlja, staniste molitve za sva ceda Hristove Crkve i dom duhovnog mira i radosti, gde si mogao biti blize Bogu. U razdoblju 1956 - 1959. godine Sihastrija, kao i ostali rumunski manastiri, prozivela je nekoliko godina duhovnoga mira i osobitog duhovnog napretka, ali se nazirala velika bura protiv Crkve Hristove. Ateizam i sektastvo svih nijansi pripremali su novi napad protiv Pravoslavlja, koje je proslo kroz toliko teskoca tokom istorije. Jer to je bila oduvek sudbina apostolske Crkve: da stalno bude proganjana, stalno pod prismotrom, ali stalno ziva, snazna, pobedonosna i spasonosna. Progon Crkve u razdoblju 1959 - 1964. godine Progon u razdoblju 1959 -1964. godine oznacio je najtezi period za rumunsko monastvo u XX veku. Komunisticki progon je otpoceo meseca aprila 1959. godine. Najpre su dozivotno bili isterani iz monastva staresine i duhovnici koji su imali intenzivniju duhovnu delatnost, i kojima su dolazili mnogi vernici. Istog meseca bila je iskljucena iz svih manastira u zemlji sva omladina, to jest bratija i iskusenici. Pred kraj 1959. godine ateisticka vlada iz Bukuresta izglasala je posebni ukaz, kojim su iz manastira proterani svi monasi starosti od 55 godina i monahinje do 50 godina. Ukaz je bio strogo sproveden pod kontrolom Sekuritatee i uz nadzor politickih organa svake oblasti. Do proleca 1960. godine izbaceno je iz manastira vise od 4.000 monaha i monahinja. Ali najteze pogodjeni behu moldavski manastiri, buduci mnogobrojniji i sa vecim duhovnim pozivom. Neki manastiri, kao Sihastrija i Slatina, bili su pretvoreni u manastire-staracke domove: Sihastrija za stare monahe a Slatina za stare monahinje. U Sihastriju je dovedeno vise od 40 staraca iz moldavskih manastira, koji su se, nakon vise godina, preselili Gospodu. Njihovi grobovi se nalaze na manastirskom groblju. Mali skitovi, manastiri ostali bez monaha, kao i misionarski manastiri, zatvoreni su ili pretvoreni u parohije, koje su opsluzivali mirski svestenici, a primanje podmlatka u manastire bese zabranjeno i pod nadzorom Sekuritatee.

Staresina manastira Sihastrije protosindjel Joil Georgiu zajedno sa jeromonahom Varsanufijem Lipanom, ucenikom arhimandrita Kleope, bili su i sami izbaceni iz manastira 22. aprila 1959, buduci upuceni svaki u svoje rodno selo na obavezni boravak: protosindjel Joil - u opstinu Dumbrava Rosie, a jeromonah Varsanufije - u Pipirig - Njamc. Tako je manastir Sihastrija izgubio staresinu i vise od 40. sabrace u uzrastu mladjem od zakonom nametnutoga, a arhimandrit Kleopa bese izgubio kelejnika i vecinu svojih duhovnih sinova. Trece povlacenje u planine Videvsi ovo tesko stanje i znajuci da je pod stalnom prismotrom tajne policije, otac Kleopa se, rukovodjen Duhom Svetim, ponovo - po treci put - povukao u Moldavske planine, u svoje mnogo ljubljeno tihovanje. Najpre je otisao u sume iz okoline opstine Hangu. Odavde se uputio ka severu, ka planini Halauka-Pipirig. Zatim je napravio sebi malu drvenu zemunicu nedaleko od planine Petru Voda, gde je proboravio vise od dve godine, buduci potpomognut od nekog hriscanina iz okoline, po imenu Pavel Marin. Godine 1962. dosao je k njemu i njegov ucenik otac Varsanufije, s kojim se zajedno podvizavao na vise mesta duze od tri godine. Medju onima sto su posebno pomagali oca Kleopu u ovom povlacenju u planine bili su Dumitru Nica i George Olteanu iz mesta Dolhesti, opstina Pipirig, kao i rodjaci oca Varsanufija iz iste opstine. Oba oca su ispovedala jedan drugoga sedmicno i pricescivala se na dve-tri sedmice Svetim Tajnama donesenim iz manastira Sihastrije. Kako su godine prolazile, svi su nestrpljivo iscekivali povratak oca Kleope kuci. Svi su zeleli da dodje, ali mozda najvise njegova stara majka, mati Agapija iz manastira Stara Agapija. Ne bese ga videla skoro sest godina i nije htela otici Gospodu, a da ga ne sretne jos jednom. Medjutim, otac Kleopa nije dolazio. Bese navikao na bezmolvije i neprestanu molitvu, a utehe Duha Svetoga danonocno mu odmarahu dusu. Potpomognut molitvama svih svojih duhovnih sinova, jos bese zdrav, i pored molitve bavljase se i pisanjem poboznih knjiga "na jelovim zilama", kako je kasnije sam posvedocio. Evo naslova nekoliko njegovih spisa, ostvarenih tokom vise od pet godina pustinjackog podvizavanja u planinama: Besede za monahe, nazvano i Uspon ka Vaskrsu; Ispovest arhijereja, Ispovest staresina, Ispovest duhovnika, Ispovest mirskih svestenika, Ispovest monaha, O snovima i vidjenjima, kao i Bozija cudesa u tvorevini. Arhimandrit Kleopa je napisao i druga polezna (dusekorisna) stiva, od kojih su neka stampana, a neka su se vremenom izgubila. Ali ona koje su do danas ocuvana dokazuju da otac Kleopa bese veoma revnostan za Sveto Pismo, za spise Svetih Otaca i Svete kanone, i osobito za neprestanu molitvu. Sveti otac se moljase u usamljenistvu po 10-12 casova tokom dana i noci. Kako nam kasnije kazivase njegov ucenik jeromonah Varsanufije, otac Kleopa je uobicajavao da izjutra cita sledece molitve: Jutarnje molitve, nekoliko akatista, medju kojima su uvek bili Akatist Spasitelju i Blagovestenski zatim citase Pokajni molbeni kanon, Molbeni kanon andjelu cuvaru, Molbeni kanon nebeskim silama i nekoliko katizmi iz Psaltira. Po podne citase Vecernje, Povecerje i nekoliko kanona iz Bogorodicnika[3]. Zatim, nakon malog predaha, jeo bi jednom dnevno na zalasku sunca i nastavljase s vecernjim molitvama i Molbenim kanonom Bogorodici. U preostalo vreme ponavljase Isusovu molitvu. Kako nam kazivase njegov ucenik, udostojio se da stekne i umnosrdacnu molitvu, tako da pokatkad plakase sa vrelim suzama i osecase veliku duhovnu toplotu u svom srcu, koje gorase kao plamen ognjeni. Sihastrija bez oca Kleope

U vreme progona tesko su se sluzila bogosluzenja u manastiru Sihastriji, zbog nedostatka svestenosluzitelja. Duhovnika bese sve manje, vernici dolazahu u manastire sa izvesnom bojazni, a mladi koji su zeleli da ostanu primani su kao zaposleni, u gradjanskom odelu. Odsustvo arhimandrita Kleope i protosindjela Joila Georgiua jos vise je otezalo duhovnicki zivot. Sada je celokupni teret nalegao na ramena staroga duhovnika Pajsija. Vise od svih sveti otac je danonocno ispovedao monahe i mirjane; tesio je, hrabrio, svima ulivao nadu, s verom se moleci Bogu. Svi pitahu za oca Kleopu i pominjahu ga u svojim Svetim molitvama. Svi su zeleli bar da ga vide i da se raduju njegovim recima, ali niko nije znao gde se zapravo podvizava i moli Bogu. Medjutim, svi su tajinski (tajinstveno) osecali silu njegovih molitava. I to uverenje ulivalo je svima nadu da ce se ranije ili kasnije vratiti svojoj duhovnoj deci. Novi staresina manastira Sihastrije protosindjel Kaliopije Apetri bio je promislom odredjen da predvodi ovo bratstvo. On bese u stvari ucenik oca Kleope, s kojim je zajedno prebivao i u manastiru Slatini. Istovremeno bese veoma hrabar otac, smeo, revnostan za Svetinje i pun dobrote. Sve ove vrline zajedno sa blagodacu Bozijom pomogle su mu da u istoj revnosti i poretku odrzi bratstvo manastira Sihastrije tokom 12 godina. Bogosluzenja su bila isto tako lepa kao i u proslosti, drzahu se propovedi, vernici su dolazili u sve vecem broju, i kriticno stanje iz razdoblja 1959-1962. mnogo se poboljsalo nakon 1963. godine. Zato mozemo reci zajedno sa prorokom Davidom: Koji je bog tako velik kao Bog nas? Ti si Bog koji cinis cudesa! (up. sa Ps 76,13-14) Suze monahinje Agapije Bese to u leto 1964. godine. Dogadjaji u zemlji odvijali su se na dobro Hriscanstva. Ljudi su ponovo sticali nadu u sutrasnji dan. Manastiri, ovi bedemi drevnoga Pravoslavlja, postojano su se molili za pobedu Hristovog Krsta. Crkve behu sve punije vernika, poklonistva po manastirima su se umnozila, a Bog se bese okrenuo licem k nama gresnicima. Dolazio sam iz Trgu Njamca ka manastiru Sihastriji preko Stare Agapije. Hteo sam da utesim majku oca Kleope i da joj odnesem ponesto od onoga sto joj je potrebno. Kada sam stigao na manastirsku kapiju, stara mati Agapija je cekala da dodje pokoji poklonik, da bi mu se obratila. Kako bi videla koga da ulazi u manastir, i ne poznajuci ga, mati Agapija ga je pitala: - Slusaj ti! Nisi li video moga Kleopu? Vernik bi joj kazivao: - Ne, mati, ne poznajem ga! Kada su dolazili drugi vernici, starica im je pristupala i pitala i njih sa suzama u ocima: - Niste li kako videli moga Kleopu? A oni joj odgovarahu: - Ne znamo, mati, nismo ga videli! Tada bi starica uzdisuci brisala suze iz ociju, gledajuci nekamo u daljinu. Poimajuci njen veliki bol, priblizio sam se mati Agapiji da bih joj dao sto bese pripremljeno za nju, i rekao sam joj krotko: - Mati Agapija, nemoj vise pitati ljude gde je otac Kleopa, jer oni ne znaju gde se nalazi! Tada mi je starica sa suzama bola rekla: - Ej, oce Joanikije, kad nisi bio majka!.. Od njenih reci su mi navrle suze, i nakon sto sam se poklonio u crkvi, rekao sam joj: - Ostavi, mati Agapija, jer ce otac Kleopa uskoro doci u Sihastriju! Zatim sam otisao preko planine u manastir. Sutradan po podne mati Agapija, obuzeta ceznjom za svojim sinom, Kleopom, uzela je stap u ruku i, ne kazujuci nista monahinjama, posla preko planine ka Sihastriji. Ali buduci sama i imajuci preko 88 godina, zalutala je stazom u sumi, i pre sumraka ju je nasao neki covek i odveo u planinarski dom. Nije vise umela ni da se vrati natrag, ni da dodje u Sihastriju. Radnici iz doma su joj dali jednu sobu da prespava. Za to vreme

zvona manastira Stara Agapija su neprestano zvonila, i sve sestre su je trazile po sumi. Tek sutradan oko podneva su je nasle i upitale: - Kako si dospela ovamo, mati Agapija? - Htela sam da odem u Sihastriju da vidim nije li dosao moj Kleopa! Ali sam zalutala. Doveo me je neki covek u ovaj dom, i ne znam kuda da idem. - Hajde, odvescemo te mi, mati Agapija! Stigavsi u Sihastriju, mati Agapija je klekla pred grobovima dvojice svojih sinova Vasilea i Gerasima, i nakon sto se sama dovoljno isplakala, ustala je, celivala krstove, poklonila se u crkvi i rekla sestrama: - Od sada mogu da umrem! Ali necete li me ostaviti da ostanem ovde? - Ne, mati Agapija! Hajde da idemo natrag! - Hajde da idemo... Povratak oca Kleope u manastir Sihastriju Meseca avgusta 1964. neiskazana radost oslobadjanja zemlje i svih Rumuna porobljenih komunizmom obuhvatila je sve. Zatvori su se ispraznili, preziveli su bili oslobodjeni, manastiri i cela zemlja su prinosili blagodarne molitve Bogu, i svi su se nadali boljitku sutrasnjega dana. Krajem istog meseca, u pratnji nekog dobronamernika, stigao sam do zemunice oca Kleope, skrivene za poglede mnogih. Kleknuvsi, celivao sam mu ruku, zagrlili smo se i zajedno plakali. Cinilo mi se da sanjam. Zatim, posto nas je Gospod ukrepio, dugo smo se molili, i rekao sam ocu Kleopi: - Prepodobni oce, dosao sam, poslan od otaca iz Sihastrije, da vas dovedem kuci nakon skoro sest godina od odlaska. Otvorili su se zatvori, i Bog nam je blagoslovio zemlju sa malo slobode. Dakle, molimo Vas da se vratite u Sihastriju! Svi oci vas ocekuju, placuci od radosti. Ocekuju Vas i vernici, ali najvise Vas prizeljkuje otac Pajsije, duhovnik sviju nas, koji Vas je podizao od malena, i mati Agapija, Vasa majka, sveti oce!... Ali otac Kleopa se kolebao. Bese navikao na bezmolvije. Tajinska (tajinstvena) borba bese u njegovoj dusi. Da odustane od bezmolvija radi koristi drugih? Ili da ostane dalje u pustinjastvu? Tada, videvsi ga u tom dvoumljenju, ostavio sam ga da se moli Bogu jos dve nedelje. Na dan Svetoga Kirijaka Otselnika, 29. septembra, iduci preko planina i dolina, sumama samo njemu znanim, otac Kleopa i njegov ucenik Varsanufije stigli su u manastir Sihastriju. Radost je bila velika, oci i braca su ga celivali sa suzama u ocima i uznosili slavu Bogu sto se ponovo zdrav vratio u svoju keliju. Kao blagodarnost, te veceri se drzalo nocno bdenje. Sledeci dan otac Kleopa je proveo zajedno sa svojim duhovnikom jeroshimonahom Pajsijem. Takav je bio povratak arhimandrita Kleope u bratstvo Sihastrije. Duhovnicka delatnost oca Kleope Vest o njegovom dolasku u manastir Sihastriju prosirila se za nekoliko dana po celoj zemlji. Polako, polako, pocele su opet da ga posecuju grupe vernika odasvud, da mu traze savet i da primaju blagoslov. Tako je otac Kleopa otpoceo da iznova tesi svet, da svakodnevno kazuje dusekorisnu rec, da ispoveda i da mnoge privlaci Hristu recju i molitvom. Svakoga dana dolazahu u njegovu keliju desetine i stotine vernika iz zemlje, i cak iz inostranstva. Ovde slusahu ohrabrujuci savet i slovo starca, postavljahu duhovna i teoloska pitanja od najjednostavnijih do najdubljih, i svako je od njega izlazio zadovoljan, radujuci se da ga bar vidi i da primi blagoslov. Tako, s obzirom da je bio poznat u celoj zemlji, svi su blagodarili Bogu sto nam ga je podario kao nebeski blagoslov.

Prva duznost koju je otac Kleopa zahtevao od vernika svih uzrasta i drustvenih polozaja bese sveto cuvanje prave vere, to jest dogmata Pravoslavne crkve. Bez prave vere niko se ne moze spasti, cak i da ima neka dobra dela. Zatim je otac nastojavao na ispovedanju grehova, podsticuci vernike da se ispovedaju najmanje cetiri puta godisnje. On im kazivase: "Brate, kada vidis da se razboleo u kuci otac ili majka..., ne zovi najpre lekara, nego svestenika. Jer mu lekar ne moze dati ni tren zivota. Jer, kad bi mogao dati, ne bi dao tebi, zadrzao bi ga za sebe. Sve je kako Bog hoce! Pozovi svestenika i reci mu: "Oce, ispovedi mi oca ili majku". A svestenik neka ga pita da li je ucinio taj i taj greh, ili onaj i onaj greh, ovako ili onako... Nakon ispovesti dobro je da onaj koji se ispoveda kaze da je u svemu gresan. Jer ako ne gresimo delom, gresimo umom ili recju. I svestenik moze na kraju da ga razdresi od svih grehova, darom koji mu je dao Hristos. Zatim mozes pozvati i lekara. Jer ako covek umre cisto ispovedjen, Crkva ga moze izvaditi iz pakla za 40 ili mozda vise dana, ali ga moze izbaviti. Ali ako je neispovedjen, i ima teske grehe, nece ga vise izbaviti iz pakla nijedno bogosluzenje. Bez ispovesti nema spasenja". Sveti otac je svakom preporucivao da ima svoga duhovnika u parohiji kojoj pripada. A ako je kogod zeleo podrobniju ispovest, mogao ju je obaviti osobito kod starih duhovnika iz manastira. U tom su slucaju vernici koji su se ispovedali u manastirima bili duzni da od mesnog svestenika uzmu blagoslov i zatim da izvrse nalozenu epitimiju. Podsecamo ovde da je Prepodobni, pored mnogobrojnih vernika, imao na ispovesti i oko 40 otaca i sabrace iz bratstva manastira Sihastrije, kojima su se prikljucivali mnogi monasi i monahinje iz drugih manastira, kao i mirski svestenici i vise episkopa. Kroz ispovest otac Kleopa je pridobijao mnoge duse za Hrista, ali je svakoga pitao da li moze da izvrsi epitimiju koju mu je nalozio. A ako bi kogod kazao da je ne moze ispuniti, otac mu je nalagao manju epitimiju, po njegovom uzrastu, snazi i revnosti. Zatim je od svakog vernika trazio da se moli sto vise, kao sto zapoveda sam Sveti Pavle, kazujuci: Molise se bez prestanka (1. Sol 5, 17). Uglavnom, otac je preporucivao da svako tvori izjutra Jutarnje molitve i Akatist Bogorodici, uvece - Molitve pre spavanja i Molbeni kanon Bogorodici, sa upaljenim kandilom; a u ostalo vreme dana, koliko je moguce, molitvu Gospode Isuse". Ali se najpre on sam svakodnevno molio za sebe, za Crkvu, za vernike, za pale u teske grehove, za bolesne, za one koji su u patnji. Tako su molitve oca Kleope ponekad cinile istinska cudesa, jer se ljudima ispunjavahu polezne molbe (zelje koje im behu na korist duhovnu, prim.izd), vracahu se zdravi iz bolnica i sa putovanja, i uspevahu na ispitima i u svakodnevnom zivotu. Zatim im je trazio da odlaze u crkvu sedmicno, ili u slucaju nuzde, na dve-tri sedmice. Kada ne mogu ici, da posalju koga iz porodice (bilo supruga, bilo suprugu, ili koga od dece), kojeg je nazivao "apostolom porodice". A kod kuce da citaju pobozne knjige, da se mole i da ne jedu, dok ne dodje iz crkve "apostol porodice" sa Svetom naforom. Podsticao je i na milostinju: - Neka ne ode od vas niko bez milostinje, deco! Nemas novca, daj mu krompir, okrajak hleba, maramicu, daj mu stogod, ma koliko malo. Ako das malo a zalis sto ne dajes vise, tvoja milostinja stize do Boga kao munja. Zbog cega? - Susrele su se dve velike vrline: milostinja sa smirenjem. Svakome je savetovao da tvori milostinju u ime Hristovo, po svojoj moci, jer koji tvori milostinju "Bogu pozajmljuje" i najlakse se spasava. Jer u Svetom Jevandjelju Gospod veli: Blazeni milostivi, jer ce biti pomilovani (Mt 5, 7). Takodje je preporucivao vernicima da zive u stalnoj ljubavi i hriscanskom skladu, po reci koju izgovara sam Hristos: Po tome ce svi poznati da ste moji ucenici ako budete imali ljubav medju sobom (Jn 13, 35). Glavna duznost, koju je zahtevao od verujucih porodica sa sela i iz gradova bese i radjanje dece. Shodno Svetim kanonima otac Kleopa je potpuno zabranjivao pobacaj i

cedomorstvo bilo koje vrste, jer je to jedan od najvecih grehova u zivotu hriscana. Zatim je mladima preporucivao da provode zivot u devstvenosti do crkvenog braka i da slusaju svoje svestenike i roditelje, po zapovesti koja je data Mojsiju: Postuj oca svoga i mater svoju, da ti bude dobro i da budes dugoletan na zemlji (Izlazak 20,12). A od onih koji su vodili parnice i svadjali se za zemaljsko starac je zahtevao da se pomire jedni s drugima i da slede savet svoga svestenika. Na kraju bi im otac Kleopa drzao polezno slovo, prema njihovom razumevanju, i odgovarao im na pitanja koja su postavljali. Zatim bi ih blagosiljao Svetim Krstom, mironosao ih, davao im ikonica i tamjana i otpustao ih u miru njihovim kucama. Nakon sto bi se malo odmorio, dolazile su druge grupe vernika, da mu traze savet i blagoslov. Bilo je dana, osobito leti, kada je otac imao vise grupa vernika sa po vise stotina ljudi. To je bila najveca duhovnicka misija, koju je neprekidno izvrsavao otac Kleopa od jeseni 1964. godine do 2. decembra 1998, kada je predao svoj duh u ruke Hristove.

NAPOMENE:
1. 2. 3. Negrileasa - selo u okviru opstine Stulpikanji (Stulpicani), zupanija Suceava (Nap. prev.). Ostra - selo, sediste istoimene opstine, zupanija Suceava (Nap. prev.). Knjiga koja sadrzi Kanone Bogomajci (Nap. prev.).

Starac Kleopa PUT NEBA

Duhovnicki saveti za monahe Posto su Ocu Kleopi svakodnevno dolazili oci i bratija, kako iz manastira Sihastrije, tako i iz drugih manastira, radi ispovesti i duhovnickog savetovanja, sveti otac je nastojao da svakome daje savete primerene potrebama njegove duse, kako ga je putevodio Duh Sveti. Kao sto je poznato, monasi vode osobiti duhovni zivot, imaju posebno pravilo koje su im nalozili njihovi duhovnici, imaju osobita iskusenja, i zbog toga su im potrebni iskusni duhovnici, koji mogu da ih poducavaju na putu pokajanja ka Hristu. Zbog toga je otac Kleopa svakoga pitao kakve duhovne teskoce ima, zatim koliko se dugo nije ispovedao, ko mu je duhovnik, ima li ili nema razresenje za Sveto Pricesce i da li ga prekoreva savest zbog kakvog greha koji je utajio ili se stideo da ga ispovedi. Od odgovora koji je svako davao pred starcem zavisili su i duhovni saveti i pouke koje je primao. I posto je otac Kleopa dobro poznavao Sveto pismo, Svete Oce, Dobrotoljublje i Svete kanone, i bio Bogom nadahnut, uspevao je da uvek da najbolji odgovor, shodno svacijoj dusevnoj potrebi i uzrujanosti. Tako je onaj koji je primao starcev savet i ispunjavao ga imao mnogo dusevne radosti i mira. A ako je obecao da ce se drzati njegovog saveta a nije ga ispunjavao, imao je grizu savesti i bivao prinudjen da se vraca starcu. Savet koji je najcesce preporucivao, kako monasima tako i vernicima, bese ovaj: "Ako zelis da hodis pravo pred Bogom, potrebna su ti dva zida. Ali ne od opeke, ne od kamena, ne od zemlje, nego dva duhovna zida. Da imate strah Boziji sdesna, jer prorok David kaze: Strahom Bozijim covek odstupa od svekolikog zla a sleva da imate strah od smrti, jer Isus sin Sirahov kaze: Seti se, sine, svoga posletka i vavek neces zgresiti (up. sa Isus Sirah 7,38). Ova dva dobra dela - strah Boziji i secanje na smrt - izbavljaju coveka od svekolikog greha".

Drugi saveti koje je preporucivao monasima behu i ovi: da delotvore poslusanje s ljubavlju i sa "Gospode Isuse" u umu i u srcu, i da svakoga dana, u zavisnosti od poslusanja, ucestvuju na Svetoj liturgiji i na ostalim bogosluzenjima Crkve. Takodje je otac Kleopa jos preporucivao monasima i braci iz manastira da u svemu budu poslusni svojim duhovnicima. Ako ne bi mogli izvrsiti koje pravilo, da traze od duhovnika drugo pravilo, po meri svoje moci; da svakodnevno citaju po jednu ili dve glave iz Svetog Pisma, osobito iz Novog zaveta; da citaju zitije Svetitelja doticnog dana i po koje slovo iz Otacnika, i druge pobozne knjige. Manastirskim ziteljima je opet preporucivao da budu sto postojaniji u monaskom zivotu, da ne hode iz jednog mesta u drugo, iz jednog manastira u drugi; da nemaju nikakav licni imetak i da nista ne cine bez blagoslova staresine i duhovnika. Kada bi Svetom ocu dolazili monasi i sabraca koji su se zbog necega sablaznjavali, otac bi ih podsticao da se usredsrede na same sebe: "Sta ti mislis? Kada brodar brodom plovi po moru, kroz stenovita i opasna mesta, mislis li da on gleda drugi brod, kuda ga vodi neko drugi? On motri na krmu. Ili, da li onaj koji se vozi automobilom putem, gleda kako neko drugi vozi automobil? On motri na svoj put: desno, levo, nagib, breg! Svako motri na svoj automobil. Tako i ti. Drzi ruku na volanu svoje duse! Gledaj svoju dusu, kako je ne bi survao u ponor! Sta neko drugi cini njegova je stvar. Svako se spasava shodno tome kako putovodi svoju dusu. Navodio je sledeci primer. Tri brata iz manastira Njamca otisla su dedi-Georgeu Lazaru, jednom svetom coveku, koji je cinio cudesa u ovim krajevima, i rekli su mu: - Deda-George, mi odlazimo iz ovog manastira, jer smo se sablaznili! - Ali zbog cega, mili moji? - rekao je starac. - Nema vise spasenja u manastiru! Tada je deda-George, koji se nikada nije gnevio, viknuo jako triput: "Ne cini ti! Ne cini ti! Ne cini ti!", i otisao je. Kada bi kogod od monaskog reda primetio kakvo teze odstupanje kod svoga duhovnog oca: ili srebroljublje, ili lakomstvo bilo koje vrste, tvrdicluk, gordost, gnev i drugo, otac Kleopa bi mu preporucivao da izabere sebi drugog duhovnika, ne osudjujuci prvoga. Ovo su neki od saveta koje je davao arhimandrit Kleopa svojoj duhovnoj deci i svim monasima iz zemlje koji su dolazili da mu traze polezno slovo. Duhovnicki saveti za vernike Otac Kleopa bese iskusan duhovnik kako za monahe, tako i za vernike. U prvom redu trudio se da probudi u dusama revnost i ceznju za Bogom. Nakon toga je sledilo duhovno uzrastanje te duse i njeno obnovljenje. On je preporucivao svojoj duhovnoj deci da postuju, uglavnom, sledece savete: Deca da budu od malena podizana u strahu Gospodnjem. Da uce molitve naizust; da se jednom mesecno ispovede i priceste; da ih roditelji redovno vode u Svetu crkvu; da slusaju roditelje; da tvore molitve i metanije za oca i majku, za svoju bracu i rodbinu; da uce veronauku u skoli, da drze Svete postove i da ne kradu. Svako od mladjih da ima svog duhovnika. Da se ispovedaju jednom mesecno, a Sveto Pricesce da primaju sa mnogo poboznosti, kad budu dostojni Tela i Krvi Gospodnje, sledeci savet duhovnika. Zatim da u svemu slusaju roditelje, da se cuvaju svih danasnjih ruznih sablazni i grehova; da citaju pobozne knjige, a koji imaju priziv, da stupe u sluzbu Gospodnju, bilo uceci Bogosloviju i Bogoslovski fakultet, bilo stupajuci u monaski zivot. Koji imaju teska odstupanja od hriscanskog morala neka se ispovedaju kod starih duhovnika i neka slede epitimiju koju im odrede.

One koji zele da stupe u brak neka kanonski ispitaju njihovi svestenici, da slucajno ne budu u medjusobnom srodstvu ili da se ne vencaju bez dozvole svojih roditelja. Zatim da postuju zapovesti koje je Bog dao onima koji su u braku, to jest da ne cine cedomorstvo, da slusaju roditelje, da budu dobri hriscani, da cine milostinju i da ciste savesti ispunjavaju savete svojih duhovnika. Oni koji su u braku neka od svoje kuce naprave istinsku crkvu. Neka radjaju i neka podizu svoju decu u strahu Bozijem, neka se mole mnogo, neka cine milostinju sirocadi i udovicama, neka se ispovedaju i neka se pricescuju najmanje cetiri puta godisnje, ako imaju razresenje. Zatim neka u svoje kuce ne primaju sektase i ljude tudje vere, neka zive u miru jedni s drugima, neka se sa poboznoscu staraju za roditelje i starce u porodici i da u svemu slusaju svoje duhovne pastire. Do dvanaestogodisnjeg uzrasta otac Kleopa, tada ucenik osnovne skole, ispovedao se parohijskom svesteniku, cije ime bese Georgije Kirijak, koji je krstio svu decu porodice Aleksandra Ilijea. Nakon ovoga uzrasta mladi Konstantin se ispovedao duhovnicima iz obliznjeg skita Kozancee, osobito duhovniku Kononu Gavrileskuu, koji bese poznati zaklinatelj i duhovni otac u okolini. Od jeseni 1929. godine, kada je stupio u monaski zivot u skit Sihastriju, imao je za duhovnika igumana skita protosindjela Joanikija Moroja, koji bese duhovni otac svih tamosnjih zitelja, s obzirom da bese jedini svestenik i svestenosluzitelj Sihastrije. Godina 1937 -1938. monah Kleopa odlazio je ponekad s ovcama u blizinu Stare Agapije i ispovedao je svoje grehove cuvenom duhovniku Vikentiju Malauu. Posle 1938. godine, kada je protosindjel Vikentije otisao u Banat kao svestenik misionar, otac Kleopa se ispovedao i kod starca nastojatelja Joanikija, i kod jeroshimonaha Joila. Od 1942. godine, kada je naimenovan za igumanovog zamenika, otac Kleopa se obicno ispovedao kod jeroshimonaha Joila Georgiua, duhovnika skita, posto je starac iguman lezao u postelji. Ali i nakon svoga rukopolaganja za svestenika 1945. godine, i nakon svoga naimenovanja za igumana Sihastrije, ispovedao se isto kod jeroshimonaha Joila, a ponekad kod jeromonaha Kalistrata Bobua. Pod kraj 1948. godine jeroshimonah Pajsije Olaru premesta se iz Kozancee u bratstvo manastira Sihastrije, i postaje duhovnik oca Kleope i mnogih drugih otaca. Ovaj veliki otac bese najiskusniji duhovnik u Moldaviji u drugoj polovini XX veka. Cak i u razdobljima povlacenja u planine otac Kleopa se ponekad ispovedao isto kod duhovnika Pajsija, koji je odlazio u ponoc da ga sretne na odredjenom, samo njima poznatom, mestu. Na dan 18. oktobra 1990, kada se jeroshimonah Pajsije preselio Gospodu, otac Kleopa uzima sebi za duhovnika protosindjela Varsanufija Lipana, svoga ucenika, kod kojega se jos bese ispovedao i u razdoblju povlacenja u planine. U prolece 1997. godine, posto se protosindjel Varsanufije preselio Gospodu, arhimandrit Kleopa Ilije je izabrao sebi kao poslednjeg duhovnika jeromonaha Jakova Savina, kod kojeg se ispovedao do smrti. To su bili duhovni oci arhimandrita Kleope Ilijea od detinjstva do kraja njegovog zivota. Njih je uvek pominjao s poboznoscu u svojim molitvama, kako u crkvi, tako i u keliji. Dva starca monaha s darom molitve Od 1968 - 1970. godine podvizavali su se u manastiru Sihastriji vise staraca monaha sa osobitim zivotom; svi behu ucenici oca Kleope. Svake noci behu prisutni na Jutrenju. Po svrsetku ponocnog bogosluzenja svaki se povlacio u svoju keliju. Samo dva starca ostajahu u crkvi i cekahu da izadju ostali. Zatim, kad svi odu, prostrli bi se na tle nicice krstoobrazno, i poceli da se mole sa suzama Spasitelju Hristu, istuci milost, oprostaj i razdresenje grehova. Ovo cinjahu svake noci posle jutrenja, a da ih niko nije primetio. Medjutim, jedne noci neopazeno se u uglu crkve molio neki stari svestenik svetog zivota. Bese to

svestenik Dimitrije Bezan, paroh u selu Gindaoanji, opstina Balcatesti, zupanija Njamc, koji bi s vremena na vreme dolazio u Sihastriju. Ona dvojica otaca, prostrti licem k zemlji, nisu primetili da ima jos koga u crkvi. I posto su otpoceli da se mole iz srca, nad njihovim glavama se podizao providni plamen svetlosti, koji se stalno povecavao. Bese to blagodatni plamen Duha Svetoga, koji rastijase po meri molitve one dvojice staraca. Posto nikada ne bese video tako sto, svestenik se divio ovom cudu i pavsi na kolena molio se i on. Nakon malo vremena ovaj blagodatni oganj se malo-pomalo smanjivao, dok se nije ugasio. Zatim su se ona dvojica staraca podigla na noge, napravila tri metanije, celivala svete ikone i otisla svaki u svoju keliju. Eto, dakle, da i u nasim danima jos ima monaha svetoga zivota, koji imaju dar ognjene molitve! Njihova imena ni do danas nisu poznata. Ali neki udobreni starci nam kazuju da to behu oci Januarije i Kasijan, ucenici oca Kleope. Ali to ostaje Bozija tajna! O jednoj hriscanki koja je imala dar bozanske molitve Govorio nam je otac Kleopa o drugom tajinstvenom cudu koje se zbilo isto u crkvi manastira Sihastrije: "U zimu 1971. godine bejah credni u Svetom oltaru. Dosao sam u crkvu u 4 sata ujutru i tvorio sam na kolenima molitve pred Sveto Pricesce, pred Svetom Trpezom. Nedugo zatim udje da se moli neka zena, koja bese dosla s vecera u manastir. Nisam je poznavao. Moljase se tiho kod svih ikona i stalno cinila metanije. Nije znala da ima jos nekog u crkvi, jer bese mrak, buduci zimsko doba. Videci da se moli tako postojano, pogledao sam kroz svete dveri da vidim ko se moli sa toliko vere. Zena klecase nasred crkve s rukama podignutim nagore i iz sveg srca kazivase ove reci: "Gospode, ne ostavi me! Gospode, ne ostavi me!" Tada sam oko njene glave video svetlost otvoreno-zute boje i zapanjio sam se. Zatim je zena pala licem k zemlji i molila se bez glasa. Zrak svetlosti iznad nje postajase sve veci i uzdigao se nad njenom glavom. Nakon malo vremena svetlost je tiho zgasnula, a zena se podigla i izasla iz crkve. Zena bese sa sela. Eto, dakle, ko ima dar molitve! Eto, mirjani prevazilaze nas monahe! Ja sam obavljao proskomidiju i od velikog uzbudjenja poceo sam da placem s kopljem u ruci. Samo Bog zna koliko izabranika ima On na ovom svetu!" Poklonicki put na Grob Gospodnji i na Sinajsku Goru U jesen 1974. godine, deset godina nakon povratka oca Kleope iz pustinjastva, vise nas poklonika iz zemlje, zajedno s njim i s protosindjelom Joilom Georgiuom, posli smo da se poklonimo Grobu Gospodnjem i ostalim svetim mestima. To je bila jedna od najvecih radosti u zivotu oca Kleope. Prvi i najsvetiji put koji smo zajedno presli u Svetom gradu Jerusalimu bese poklonjenje Grobu Gospodnjem. Zatim smo se popeli na Golgotu i celivali Sveti Krst na kojem se razapeo Hristos za spasenje nase i celoga sveta. Tamo smo odslusali Svetu liturgiju i, uznoseci slavu Spasitelju nasem Isusu Hristu, otisli na poklonjenje ostalim svetim mestima u Jerusalimu, s dusama punim radosti i uzbudjenja. Sledecih dana smo se poklonili na Sinajskoj Gori, gde je usnula Bogomajka, kao i grobu proroka Davida. Zatim smo sisli u Getsimanski vrt i poklonili se grobu Bogomajke i svim Svetim mestima tamo. S Novim zavetom u rukama popeli smo se na Maslinsku Goru i predahnuli u dva velika zenska pravoslavna manastira: Svetoj Mariji Magdalini i Eleonu, gde se podvizavahu i deset monahinja Rumunki. Tako smo proputovali Svetom Zemljom do Galileje, do grada Nazareta, gde je Bogomajka primila vest o Hristovom vaplocenju. Medjutim, najvise se medju nama radovao otac Kleopa, koji je okusio toliko nevolja ovoga zivota!

Sledeci predah imali smo u gradu Kani Galilejskoj i kod Samarjankinoga kladenca. Odatle smo stigli na reku Jordan, U kojoj se krstio Isus Hristos, Spasitelj sveta, i vratili smo se ponovo u Jerusalim. Zatim smo posli k Vitlejemu, gradu gde se rodio Gospod Hristos. Ovde smo boravili jedan dan, istuci od Spasitelja da se duhovno rodi i u nasim srcima i dusama. Nakon jos nekoliko dana posli smo skupa na put dug preko trista kilometara, ka Gori Sinajskoj, gde je Mojsije primio Tablice Zakona. Ovuda je Mojsije vodio izabrani narod ka Svetoj Zemlji. Gospode, kako je pusto ovo mesto i kako je blagoslovena nasa zemlja Rumunija, osenjena i zasticena Tvojom velikom dobrotom! Na obzorju se, kao nepobediva tvrdjava Pravoslavlja, video manastir Svete Ekaterine, gde se nalaze mosti ove velikomucenice. Tu nas je sa mnogo blagovoljenja primio mitropolit Damjan, staresina manastira. Sutradan smo se popeli na vrh gore gde je Sveti prorok Mojsije primio Tablice Zakona. Zatim smo se ponovo vratili Svetom gradu Jerusalimu, uznoseci Bogu slavu za sve. Nakon sto smo se ponovo poklonili Grobu Gospodnjem, posetili smo selo Ain Karem, rodno mesto Svetog Jovana Krstitelja, zatim Jerihon i manastire u dolini Jordana. Na dan 30. oktobra vratili smo se u zemlju. Poklonicki put na Atonsku Goru i druga Sveta mesta Tri godine nakon prvog poklonickog puta, septembra 1977, grupa od cetvorice otaca iz manastira Sihastrije, na celu sa arhimandritom Kleopom Ilijeom, posla je vozom ka Atonskoj Gori. Atos, nazvan i Bogomajcinim vrtom, drugo je Sveto mesto hriscanskoga sveta, posle Groba Gospodnjeg. Atos je raj pravoslavnih zemalja, jedinstven u hriscanskom svetu. Stizemo u Solun, prestonicu anticke Makedonije, gde nas docekuje nekoliko monaha Rumuna. Tokom celog dana posecujemo stare manastire i crkve Severne Grcke, zatim polazimo ka Atonskoj Gori. Na obzorju se ocrtavaju neki svetogorski manastiri, luka Dafne i vrh Atonske Gore, visok preko dve hiljade metara. Sve nam se cini kao cudo Bozije. Atonska Gora je uski rt kopna povrsine 339 kvadratnih kilometara, duzine preko 80 kilometara, na kojem je sa obe strane smesteno 20 velikih manastira, vise od 15 skitova i skoro 200 velikih i malih kelija, u kojima se podvizava vise od 1.500 monaha Grka, Srba, Rusa, Rumuna i Bugara... Nakon dva sata putovanja brodom silazimo u luku Dafne, zatim se penjemo prema Kareji, prestonici Svete Gore. Nakon sto smo dobili ulaznu vizu za Atonsku Goru polazimo ka rumunskom skitu Prodromu, gde ostajemo dva dana. U subotu, nocu, na sluzbi jutrenja, zamonasen je iskusenik Jovan, jedan od ucenika oca Kleope, koji ga je i poveo na monasenje. Monasenje je izvrsio arhimandrit Viktorin, staresina manastira Sihastrije, koji mu je dao ime Joanikije. Zatim je odsluzena Sveta liturgija, a otac Kleopa je izgovorio lepu duhovnicku besedu. Posle podne smo posetili sve pustinjacke pecine i kelije iz okoline skita Prodroma, a sutradan smo otisli da se poklonimo velikim svetogorskim manastirima, cuvenim u celom svetu. Prvi predah nam je u manastiru Velika Lavra. Ovde se klanjamo grobu Svetoga Atanasija Atonskog u crkvenoj priprati. U nastavku posecujemo rumunske kelije iz skita Laku i manastire Iviron, Kutlumus i Stavronikita. Sve su obnovili moldavski i muntenski vladari, koji su im svake godine davali pomoc i priloge. Najvise nas je potresla ikona Bogomajke, zvana "Vratarka", u manastiru Ivironu, pred kojom smo se svi poklonili, na celu sa ocem Kleopom. Na putu prema Kareji kratko smo se zaustavili kod kelije poznatoga isposnika starca Pajsija

Svetogorca, velikog duhovnika, cestvovanog i trazenog u celoj Grckoj, koji nas je zadivio svojom svetoscu i smirenjem. Zatim smo se poklonili cudotvornim ikonama Protatske crkve u Kareji, Pantokratora, Esfigmena i Vatopeda, gde se nalaze mnoge mosti i nekoliko cudotvornih ikona. Stefan Veliki je u Vatopedu izgradio arsanu, koja se u dobrom stanju cuva i danas. Nastavljamo put ka manastiru Hilandaru. Odavde prelazimo planinu i zaustavljamo se u manastiru Zografu, gde je hram posvecen Svetom Velikomuceniku Georgiju, koji je zaduzbina Svetog Stefana Velikog iz godina 1475 -1502. Klanjamo se zatim u manastirima sa zapadne padine Atonske Gore, i to: u manastiru Dohijaru, koji je zaduzbina Aleksandrua Lapusnjeanua iz XVI veka; u manastirima Ksenofonu i Svetom Pantelejmonu. U nastavku svog puta posecujemo manastire Ksiropotam; Simonopetru, zaduzbinu Mihaja Viteazua; Filotej; Grigorijat, zaduzbinu Stefana Velikog; Dionisijat, zaduzbinu Njeagoja Basaraba, i manastir Sveti Pavle. Kada su svetogorski igumani saznali o dolasku arhimandrita Kleope na Svetu Goru, dobar deo njih mu je trazio da kazuje polezno slovo bratstvima njihovih manastira. Tako je odrzao pet beseda sa osobitim patristickim i filokalijskim sadrzajem, koje su utesile mnoge mlade duse i imale odjeka u celoj Grckoj, jer je dobar deo njih objavljen. Napustajuci Svetu Goru Atonsku, posetili smo Atinu sa okolnim manastirima i otisli k velikom duhovniku starcu Porfiriju, koji je imao dar prozorljivosti. Istinski Svetitelj nasih dana. On se podvizavao u jednom malom skitu Atike. Odavde smo otisli na ostrvo Kerkira (Krf) k mostima Svetog Spiridona, prema kojem je otac Kleopa gajio veliko postovanje. Sutradan, posto je bila nedelja, sluzili smo zajedno Svetu liturgiju, a otac Kleopa je pozvan da odrzi slovo u manastiru Platiteri u gradu. Kasno uvece otplovili smo brodom ka Italiji, mostima Svetog Nikolaja, velikog cudotvorca, po zelji oca Kleope, koji je stalno hteo da ih bar jednom u zivotu celiva i da od njega iste pomoc. U 10 sati ujutru stigli smo u Bari, gde se nalazi katedrala sa mostima Svetog Nikole. Ovde smo se svi sa suzama poklonili njegovom kivotu, koji se cuva pod oltarom velike crkve, i trazili smo njegovu pomoc i posredovanje za nas i za zemlju. Zatim je otac Kleopa sa suzama procitao prvi deo Akatista Svetom Nikolaju, a mi ostali smo nastavili, pevajuci skupa: "Raduj se, Nikolaje, veliki cudotvorce!" Bio je to trenutak velike potresenosti, koji ne mozemo zaboraviti. Odavde smo otisli u Rim i posetili katakombe Svetog Kalista i Svetog Sevastijana. Zatim smo na kratko svratili u manastir Celije u Jugoslaviji kod velikog srpskog teologa Justina Popovica. Svi smo zeleli da razgovaramo s ovim dogmaticarem i teologom poznatim u celom svetu, koji je prisilno boravio u tom manastiru. Tokom dva dana su arhimandriti Justin i Kleopa duhovno opstili posredstvom prevodioca. Zatim mu je otac Kleopa trazio duhovni savet. Zeleo je da do kraja zivota ostane na Svetoj Gori, ali bese u nedoumici. Tada mu je arhimandrit Justin rekao: "Oce Kleopa, ako odes na Svetu Goru, pridodaces jos jedan cvet u "Vrtu Bogomajke". Ali kome ces ostaviti vernike? Tamo se, sveti oce, molis samo za sebe. A u zemlji se molis za sve i mozes privesti Bogu mnogo dusa lisenih ucitelja. I ja sam stremio Atonskoj Gori, ali sam se vratio da obavim misiju u zemlji. Ja velim da ostanes u zemlji, sveti oce, da spases i sebe i da pomognes spasenju drugih. To je najvece dobro delo sadasnjih monaha. Osobito sada, kada se borimo s bezverjem, sa sektama, sa ravnodusnoscu prema veri!" Sledeci njegov savet, otac Kleopa se spokojan vratio kuci! Jeroshimonah Pajsije i arhimandrit Kleopa Od svih duhovnika nasih manastira u drugoj polovini XX veka dvojica su bili priznati u celoj zemlji kao najiskusniji. To su bili jeroshimonah Pajsije Olaru (1897-1990) i njegov ucenik arhimandrit Kleopa Ilije (1912-1998).

Obojicu su posecivali mnogobrojni vernici i monasi; obojica su imali dar poucavanja i suza. Obojica su za zivota podigli hiljade ucenika svih uzrasta, od dece i jednostavnih ljudi sa sela, do intelektualaca, svestenika i jeraraha. Obojica behu blagodatni i prozorljivi oci. Obojica behu molitveni ljudi i zrtvovahu se za spasenje mnogih. Opste uzeto, ova dva iskusna duhovnika koristila su ista duhovna sredstva, ali je svaki imao svoju osobenost. Otac Pajsije je imao krotku, stalozenu, veoma osetljivu prirodu. On nije mogao nikoga odbiti od ispovesti, nije postavljao nikakav poseban uslov. Govorio je veoma tiho i retko, lako je oprastao i prolivao suze za svakoga, osobito za majke, za decu i bolesnike. Zatim, ispovedao je danonocno, posto je imao mnogo sveta na vratima, i trudio se da pomiri i da zadovolji sve. Zbog toga obicno nije spavao na krevetu, nego bi malo pridremao na ispovednickoj stolici i opet nastavio. Ko god bi ga pozvao ili pokucao na vrata, on je pitao: "Ko je tamo?" I ako ne bi imao nikoga na ispovesti, govorio je: "Hajde, dodji!" Izmedju ostalog, dve stvari nismo mogli posebno saznati o ocu Pajsiju: nikada nismo znali koliko i kada jede i, takodje, kada i koliko spava. Svakodnevno mu je ucenik donosio nesto hrane, stavljajuci posudu na neku stolicu. Ali, dok ne bi zavrsio ispovedanje vernika koji su ga cekali, otac ne bi jeo nista. Kada je bio slobodan, starac je uzimao svoju motiku i izlazio u bastu, jer je imao nekoliko leja oko kelije. Jednom ga je upitao neki duhovnik: - Oce Pajsije, zbog cega se toliko trudis sa bastom? Zar ti nije dovoljan trud s vernicima? A starac je odgovorio: - Izlazim i ja na vazduh i radim pomalo u basti, da bih zaboravio velike grehe koje cujem na ispovesti! Jer djavo ima obicaj da stalno privodi duhovnicima u um grehe koje su culi na ispovesti, osobito telesne, da bi im stvarao iskusenja. Zatim, radim vise sam, da bih se mogao moliti umnom molitvom i da bih se dusevno okrepio. Inace ne mozemo izdrzati pred ljudima, i pouke nase i molitva nemaju silu da preobraze duse vernika. Otac Pajsije nije davao suvise strogo pravilo svojoj duhovnoj deci i uzimao je u obzir uzrast, revnost i ljubav svakoga prema Hristu. Uglavnom im je kazivao da svakodnevno ponavljaju sedam puta 50. Psalam i 15 puta Oce nas, da tvore metanije sa molitvom "Gospode Isuse", Jutarnje i Vecernje molitve, Kanon Spasitelju, Molbeni kanon i molitvu Bogomajci: "Umilostivljenje...". Upravo zbog toga su ga mnogi trazili, i uspevao je da spase ne malo dusa za Carstvo Bozije! Starac kazivase vernicima koji dolazahu k njemu radi ispovesti: "Imaj trpljenja! Da ne bi umanjio svoj krst!" To jest da ne ropcu i da ne ocajavaju u zivotnim nevoljama. Plakase s onima koji oplakivahu svoje grehe i radovase se s onima koji se izbavljahu strasti. Stavise, jeroshimonah Pajsije imao je i odredjeni dar prozorljivosti. Nekima je govorio da ne podju na put predvece, da ne bi sto postradali. Drugima je kazivao da ne podju iz manastira nepricesceni. I ako su ga poslusali, sve im je islo dobro, s njegovim blagoslovom. Zato nijedan od starcevih ucenika nije prestupao njegovu rec. U razdoblju 1973-1985. godine jeroshimonah Pajsije je bio pustinjak blizu pecine Svete Teodore, u skitu Sihli, koji je podvlascen manastiru Sihastriji. I ovde je nastavio isti podvig isposnika i duhovnika, jer svetom ocu je dolazilo mnogo vise vernika i monaha, nego u manastir Sihastriju. Nije imao odmora ni danju ni nocu, ali bese mirne duse, zato sto bi se svi vratili svojim kucama spokojni i radosni. Godine 1986, posto je slomio nogu, donet je u Sihastriju i lezao u krevetu do kraja zivota. Ali i ovde je svakodnevno imao na ispovesti monahe, svestenike, vernike, cak i jerarhe, jer ga blagodat Duha Svetog krepljase da svima udovolji. Buduci da je oca Kleopu duhovno obrazovao i podigao jeroshimonah Pajsije u skitu Kozancei, on je imao mnoge zajednicke osobine sa svojim duhovnim ocem. Ista revnost prema Hristu, ista ljubav prema svetoj molitvi, ista milost prema svakom coveku, ista milostinja siromasima. Ali je imao i duhovnicke osobine razlicite od onih oca Pajsija. Otac Kleopa bese vrlo odlucan covek, kategorican, strog prema sebi i veliki podviznik. Zatim, na promisliteljski nacin bese Bogom obdaren zadivljujucim pamcenjem i velikom ljubavlju prema ucenjima Svetih Otaca, tako da je poznavao vise patristicke

teologije i prakse nego mnogi diplomirani teolozi. Veoma dobro je poznavao Sveto Pismo, Zitija Svetih, Dogmatiku, Kanonsko pravo, Dobrotoljublje i celu patristicku literaturu. Zbog toga su ga trazili mnogi intelektualci i teolozi, i drzao je istinska patristicka i kanonska predavanja na bilo kom nivou. Kao duhovnik otac Kleopa bese obicno stroziji, osobito sa monasima i teolozima koji nisu dobro poznavali Svete Oce i Sveto Pismo i koji nisu sa strahom Bozijim pastirstvovali stadu Hristovom. S takvima otac bese uvek strog i kategorican. On je od svestenika i monaha trazio da vode primeran hriscanski zivot, kako bi bili svetlost i putevoditelji ljudima. Ali s decom, s majkama, sa starima i siromasima otac Kleopa bese vrlo blag i milostiv, i niko nije izlazio iz njegove kelije bez malog dara: ikone, knjige, krstica, nekoliko zrnaca tamjana, novca za one sto nemaju, i uobicajenog blagoslova za polazak. U teskim slucajevima otac je, kao sto nalazu crkveni kanoni, slao one s velikim gresima nadleznom episkopu, da bi im on ucinio odgovarajuce razresenje i da bi im odredio pokajnu epitimiju. Skoro 54 godine, koliko je bio staresina i duhovnik, otac Kleopa je podigao i duhovno obrazovao za Hrista stotine i hiljade dusa - monaha, mirjana i svestenika - koji su uvek postovali njegov savet i po moci ispunjavali zapovesti Spasitelja naseg Isusa Hrista. Eto zbog cega otac Kleopa bese tako ljubljen i trazen od svih. Zato sto je on svakom govorio otvoreno, u malo reci, sve sto treba da cini za svoje spasenje. Tako mozemo reci da su ova dva velika duhovna oca, jeroshimonah Pajsije i arhimandrit Kleopa, u drugoj polovini XX veka ponovo preporodili manastir Sihastriju, dajuci mu mnogo vecu misionarsku dimenziju no sto je imao u proslosti. Imamo nadu u Boga da ce ova duhovna strana dejstvovati jos mnogo godina ubuduce. Knjige koje je napisao arhimandrit Kleopa Posto je Otac Kleopa bio iskusni samouk i dobro poznavao Sveto Pismo, kao i dobar deo svetootackih spisa i Svete kanone Pravoslavne crkve, na podsticaj nekih jeraraha i teologa poceo je da pise kako sopstvene besede, tako i pojedine knjige patristickog, teoloskog i moralnog sadrzaja. Na ovo ga je osobito podsticao otac Dimitrije Staniloaje, s kojim je bio vrlo blizak, i Mitropolit erdeljski Antonije, koji mu bese ucenik. Prve svoje zapise iz mladalackih godina, kao sto nam sam kazivase, izlozio je na papiru kada je imao poslusanje kod manastirskih ovaca, ali znajuci da ih je napisao bez blagoslova, pokajao se zbog toga i spalio ih. Nakon sto je postao iguman u Sihastriji, opet je ponesto zapisivao za besede i kratka polezna (dusekorisna) slova, i to davase braci da bi citali i duhovno se utvrdili. Nakon svoga odlaska za staresinu manastira Slatine, imajuci oko sebe vise otaca teologa, kao: protosindjela Petroniua Tanasea, jerodjakona Antonija Plamadealu, jeromonaha Arsenija Papacoka i druge, otac Kleopa je bio podstaknut od njih da pise besede i druga polezna slova za monahe i vernike. Medjutim, on se tesko odlucio da pise, buduci i veoma zauzet igumanstvom manastira. Predstavljamo ovde ukratko sve radove oca Kleope Ilijea: 1. Prvi spis na kojem je neposredno saradjivao otac Kleopa zajedno sa ostalim ocima teolozima iz Slatine naslovljeno je Pismo Svetom manastiru Vladimiresti. Ono je sastavljeno 14. oktobra 1954. s ciljem dogmatskog i kanonskog suzbijanja pojedinih teskih zastranjenja od pravoslavnog ucenja, koje su ustanovili Sveti Oci. 2. Besede za monahe (Filokalijske besede) je najreprezentativniji rad oca Kleope. Napisan je u bezmolviju "na korenima jela", tokom trecega povlacenja u planine, u razdoblju 1961-1962. godine, i odstampan je u Izdavackoj kuci Moldavske i Bukovinske Mitropolije pod naslovom Uspon ka Vaskrsenju, u dva izdanja : 1992. i 1998. Knjiga sadrzi 50 beseda dubokog filokalijskog karaktera, namenjenih uglavnom monasima i

hriscanima koji su duhovno uznapredovali. Ovaj tom beseda je bio preveden, i odstampan i na grckom jeziku u Solunu 1988. godine. 3. Ispovest arhijereja. Nakon svog povratka iz planina, Otac Kleopa nam je pricao ovu svetotajinsku (duhovnu, prim.izd) rec: "Nalazio sam se u nekoj zemunici, kada mi je sinula misao da napisem uputnik za ispovedanje arhijereja, ali bejah u dvoumljenju da li je dobro da ga napisem ili nije. Popodnevno sunce mi je udaralo u lice. Nacinio sam tri metanije i molio se da mi Bog da razumevanje da dobro zavrsim ovo delo. Dok sam se klanjao i pripremao da zapocnem, video sam u suncevim zracima arhijereja obucenog u odezde, koji bese sav od svetlosti, i blagoslovio me je obema rukama. Tada sam pojmio da me Bog blagosilja za taj rad, i osenivsi se Svetim Krstom, otpoceo sam da pisem". Isto tokom tih godina bezmolvija, 1961-1963, otac Kleopa, na podstrek svog duhovnika, buduci dobar poznavalac Svetih Kanona, sastavio je i druge uputnike za ispovedanje crkvenog osoblja: 4. Ispovest staresina. 5. Ispovest jeromonaha duhovnika. 6. Sveopsta ispovest monaha. 7. Ispovest mirskih svestenika. 8. O pravoslavnoj veri je druga sustinska knjiga oca Kleope, koja obradjuje razumljivo za svakoga dogmatsko ucenje Pravoslavne crkve, a predgovor je napisao veliki rumunski teolog svestenik D. Staniloaje. Ona je bila napisana u razdoblju 1975-1976. godine i odstampana u bukurestanskom Biblijskom institutu, u dva izdanja: 1981. i 1985. Knjiga je odstampana i u trecem izdanju, u Eparhiji Donjega Dunava, 1991. godine, pod naslovom Putevoditelj u Pravoslavnu veru. 9. Godine 1984, kada je u Izdavackoj kuci Romanske i Huske eparhije objavljen prvi tom knjige Duhovni razgovori, koji je potpisao arhimandrit Joanikije Balan, medju 60 otaca koji su saradjivali ubrojan je i otac Kleopa, sa deset razgovora od velikog znacaja, koji su imali osobiti odziv medju vernicima iz citave zemlje, posto obradjuju mnoga duhovna i kanonska pitanja iz zivota Crkve. Godine 1993. tom se pojavio i u drugom izdanju, u istoj izdavackoj kuci. Ovaj prvi tom Duhovnih razgovora bio je u celosti preveden na grcki jezik 1985. godine, a delimicno, samo razgovori sa ocem Kleopom, na italijanski 1991. i engleski 1994. 10. Godine 1988. izasao je iz stampe drugi tom Duhovnih razgovora, u kojem su, kao doprinos oca Kleope, cetiri vrlo korisna razgovora na razlicite dogmatske, kanonske i moralne teme. 11. Godine 1994. razgovori oca Kleope, 14 na broju, izvedeni iz oba pomenuta toma Duhovnih razgovora, bili su ponovo izdati u posebnom izdanju Moldavske i Bukovinske mitropolije, Jasi, naslovljenom Svetlost i dela vere. Tom je prestampan 1999. godine. 12. Mnogoocekivani i svim parohijskim svestenicima vrlo koristan rad bio je tom Besede na velike i na svetiteljske praznike tokom godine, stampan u dva izdanja, 1986. i 1996. u Izdavackoj kuci Romanske eparhije. 13. Nakon Besede na velike i na svetiteljske praznike tokom godine odstampan je i jedan tom Nedeljnih propovedi tokom godine, u dva izdanja, 1990. i 1996, u istoj Izdavackoj kuci Romanske eparhije. 14. Vrednost duse, Galaci 1991, Bakau 1994. 15. O snovima i vidjenjima, Bukurest 1993, Bakau 1994. 16-23. Besedi nam otac Kleopa, u 8 tomova[1], Izdavacka kuca Romanske eparhije 1995-1999. 16. Bozija cudesa u tvorevini, Izdavacka kuca Romanske eparhije 1996. 17. Akatistnik, arhimandrit Kleopa Ilije i jeroshimonah Pajsije Olaru, Izdavacka kuca "Pelerinul", Jasi 1996. i 1998. "Universiteti" arhimandrita Kleope

Prvu skolu duhovnoga stasavanja prosao je otac Kleopa u porodici, u ranom detinjstvu. Majcina poboznost i suze, oceva muzevnost i postojanost, kao i moralni autoritet svestenika oca Georgea Kirijaka iz rodnoga sela, postavili su istinski temelj duhovnom obrazovanju oca Kleope i njegove brace. Kada su deca porasla, pocela su da se jos vise priblizuju Bogu molitvom i dobrim delima. Udaljivsi se od roditeljskoga doma, deca su se duhovno priblizila skitu Kozancei i shimonahu Pajsiju Olaruu. Trojica brace, Vasile, George i Konstantin, bili su pod duhovnim vodjstvom oca Pajsija vise od pet godina. U ovom periodu starac ih je ucio da budu poslusni, tihi, smireni i podviznici, i da upraznjavaju Isusovu molitvu. Seme koje je posejao otac Pajsije palo je na dobru zemlju njihovog srca i pocelo je da daje plodove. Godine 1929. tri brata su se nastanila u Sihastriju, sluzeci Hristu u svemu, daleko od roditeljskog doma. Tako su se uspeli na duhovnu stepenicu mnogo uzviseniju od dotadasnjih, a svaki od njih je imao licno poslusanje i podvizavanje. Godina 1931. i 1933. starija braca oca Kleope - Vasile i Gerasim - otisla su Gospodu, buduci duhovno veoma uznapredovali. Konstantin, ostavsi u zivotu, zamonasen je 1937. sa imenom Kleopa i rastao je dan za danom delotvorenjem dobrih dela. Od godine 1945, postavsi staresina, tvorio je mnogo milostinje siromasima i mnoge je izbavio smrti u vreme gladi, uspinjuci se time na naredni stepen duhovnoga zivota. Nakon sto se otac Kleopa po treci put povukao u planine u razdoblju 1959-1964. godine, blagodacu Hristovom, dostigao je najvisu meru podvizavanja, koju malo njih mogu dostici u nase dane, jer se neprestano molio molitvom srca, nije govorio ni s kim, stalno je umovao o smrti, nije imao nikakvu vrstu imetka, niti novca, niti druge utehe, do samo milost Boziju i molitve Bogomajke. Sada je bio stekao i dar suza, i mir srca, i zeleo je da se vise ne vrati u manastir, jer bese stekao sladost bezmolvija (tihovanja) i molitve. To je bio najuzviseniji duhovni univerzitet koji je zavrsio otac Kleopa. Ali Blagi Bog nije ostavio hristoljubive vernike potpuno lisene utehe. Zbog toga, podstaknut Duhom Svetim, otac Kleopa se najzad vratio u manastir Sihastriju, tvoreci poslusanje Bogu i ljudima, i nastavio je istu duhovnicku i misionarsku delatnost jos 34 godine, goreci polako-polako za Hrista kao cista vostanica, danonocno iscekujuci cas Vaskrsenja. Kada bi svetom ocu dolazili ljudi iz visokog drustva -profesori, teolozi, velikodostojnici - i pitali ga kakve studije ima i gde ih je zavrsio, otac Kleopa im je odgovarao s osmehom na usnama: - Vidis li tamo iza vrata stap? S tim sam isao za ovcama. Vidis li onu torbu o klinu? U njoj sam nosio knjige koje sam uzimao iz manastira Njamca i citao ih kod ovaca. Eto i opanaka. Vidis li ih? To je moja nauka! I moje skole su kod planine Taciunele, kod Pociorula Kruci, kod Raskoale, kod Kita Mika, kod Kita Mare, kod Movila Dubaua, kod Fadzi Rari, kod Paraula Solomazdrelor, kod Pociorula Kukuluj, kod Pociorula Rotunzi, kod Paraula Rudzini, kod Korojeve Jaruge, kod Pjatra Dediuluj, kod Josifove Poljane, kod Sergijeve Poljane, kod Pojane Arsicej[2], i svuda gde sam hodio za manastirskim ovcama vise od deset godina. To su "skole" i "universiteti" u kojima se duhovno obrazovao otac Kleopa tokom 86 godina svoga zivota, slaveci Boga, sluzeci ljudima i teseci mnostvo svojih ucenika.

Duhovni podvig Molitva Kad je bio mali, otac Kleopa se veoma mnogo molio molitvama iz knjiga, koje je znao naizust i stalno ih govorio. U godinama mladosti najvise je ljubio citanje Psaltira, koje je svakodnevno ponavljao. Takodje je znao naizust Akatist Spasitelju, Blagovestenski akatist, Pokajni kanon Spasitelju i Molbeni kanon Bogorodici, koje je izgovarao svakodnevno. Istovremeno je svakog dana tvorio po 300-400 metanija i poklona.

Takodje se trudio da ovlada i molitvom srca, koju je upraznjavao danju i nocu, kada je imao vise mira. Njegova braca Vasile i Gerasim behu vec ovladali ovom svestenotajinstvenom molitvom, i mnogo vise uznapredovani u njenom delanju. Kao iguman i zatim kao staresina manastira Sihastrije arhimandrit Kleopa Ilije, buduci veoma zauzet tokom dana, moljase se vise nocu. Nakon sto bi spavao dva sata do jutrenja i druga dva sata posle jutrenja, tokom tri sata do jutra obavljao je dnevno pravilo. Najvise je, medjutim, uznapredovao u svetoj molitvi tokom onih deset godina podvizavanja u planinama, moleci se Bogu danonocno. Mnogo puta pricase otac Kleopa svojim ucenicima o cistoj molitvi srca, govoreci kao da govori o nekome drugom, koji se podvizavao u pustinjastvu: "Sreo sam nekoga koji se mucio gladju, zedju, hladnocom, ubostvom u sumi, i rekao mi je da je jednom zanocio kod nekog vernika. Buduci vece uoci nedelje, obavio je molitveno pravilo. U susednoj kuci bese svadba s muzikom. Dok je bio na molitvi, pustinjak je imao pred sobom ikonu Bogomajke. Stojeci i razmisljajuci, on je mislio o recima Svetog Jovana Lestvicnika, a one glase: "Pojedine mirske pesme mogu uzdici napredne (duhovno, prim.izd) u najvisa sozercanja". Dakle, cuvsi muziku sa svadbe, rekao je u sebi: "Kad ovi ljudi umeju tako lepo da pevaju, kako li tek andjeli koji hvale Bogomajku pevaju na nebesima?" Iz toga osecanja sisao mu je um u srce, i ostao je u toj molitvi vise od dva sata, osecajuci mnogo sladosti i toplote. Suze su mu neprestano tekle, srce mu se rasplamsalo, i osecao je Hrista kako govori s njegovom dusom. Toliko mu je miomira Duha Svetoga doslo tada i toliko je duhovne toplote osetio, da je kazivao sebi: "Gospode, hocu da umrem ovoga trena!" Nakon dva sata um mu ne bese vise u srcu, i ostao je sa slatkim ganucem, s radoscu, s utehom i sa osobitom duhovnom toplotom, i tokom mesec dana na nebo njegovog srca nije se vise uzdiglo stogod ovosvetsko. Jer suze koje su izvirale tokom te molitve, buduci od Duha Svetoga, peru svako oskvrnjenje, svaku gresnu mastu, i dusa ostaje cista". Kazivase otac Kleopa jos i ovo o molitvi: "Kada um sidje u srce, tada se srce otvori i opet zatvori. To jest srce guta Isusa, i Isus guta nase srce. U tom se trenu Zenik Hristos susrece s nevestom, to jest s nasom dusom!" Ako je kogod trazio od oca Kleope polezno slovo radi molitve srca, on je govorio kao o nekom drugom, da niko ne bi znao njegovo delanje. Zbog toga njegovi ucenici iz manastira Sihastrije nisu znali kako se i koliko molio i koju mere bese dostigao u svetoj molitvi. Medjutim, dar suza ga nije napustao, sve dok se nije preselio u Carstvo nebesko. Imajuci dar molitve, otac Kleopa se molio za sve koji su mu trazili pomoc. Ako se kogod mucio u casu smrti, a otac bio pozvan da cita Molitve na ishodu duse, umiruci je uvek mirno predavao dusu u ruke Gospodu, upravo za vreme citanja molitava. Mnogom molitvom i dugotrajnim postom otac Kleopa bese stekao dar trpljenja, poslusanja, mudrosti, krasnorecivosti i svetloga pamcenja, cime je kod mnogih izazivao divljenje. Tokom poslednjih dvadeset godina otac Kleopa se molio veoma mnogo, i do 14-15 sati na dan, i imao je tajinske (svestene, prim.izd) momente, kada nije hteo da govori ni s kim, cak ni sa svojim kelejnikom. Imao je i tajna mesta za molitvu. Kada bese vise u snazi, molio se u sumi ili na planini. U godinama starosti molio se vise u keliji, sam. Drugo omiljeno mesto bese manastirski pcelinjak, gde je imao malu keliju i gde je cuvao svoje knjige i rukopise. Medjutim, njegova najjaca molitva bese nocna, kada je sam bivao u svojoj keliji ili na ivici sume, jer veoma mnogo ljubljase prirodu, ovce i sva stvorenja Bozija. Uostalom, svaka recenica, svaka rec koju je sveti otac izgovarao, bese molitva i blagoslov za onoga koji mu je trazio pomoc. Ali njegov molitveni zivot ostaje za sve nas nepoznata tajna njegove duse. Post

Od mladosti naviknut na post, molitvu i poslusanje, otac Kleopa je od malena bio dusevno pripremljen za osobit monaski podvig. U kuci njegovih roditelja se posebno upraznjavao post i molitva, jer se nikad ne bi desilo da koje od dece jede mrsno u posne dane. Takodje, kad su bili veci i napasali ovce u blizini skita Kozancee, nijedan od trojice brace nije jeo mrsno ponedeljkom, sredom i petkom, buduci uvereni da bi ih Gospod kaznio, ako bi se usudili da tako sto cine. Obicno na pocetku Velikoga posta drzahu trimirje po poretku[3]. U Sihastriji su sva bratija i oci, po tipiku, postili potpuno prva tri dana Velikog posta. Zatim bi sledece jelo primali u petak uvece. Ostalih dana posta jeli su jedanput na dan bez ulja, sem subote i nedelje. Poslednje sedmice Velikog posta primali su jelo jedanput na dan navece, a od Velikog cetvrtka do Svetog Vaskrsa drzahu potpuni post. Najveci isposnik u skitu Sihastriji bio je iguman Joanikije Moroj, koji je postio od ponedeljka do subote, zadovoljavajuci se samo Svetim Pricescem i prosforom koja pripada svesteniku. Podrazavajuci svoga staresinu, arhimandrit Kleopa nije jeo nista prve sedmice Velikoga posta od ponedeljka do subote. Ostalih sedmica jeo je jedanput na dan, uvece, bez ulja. A poslednje sedmice Vaskrsnjeg posta jeo je jedanput na dan od ponedeljka do Velikog cetvrtka, i zatim ne bi vise nista okusio do Svetoga Vaskrsenja. Taj poredak uzimanja hrane postovao je sve vreme svog zivota. Medjutim, starima, bolesnima, kao i mladjoj bratiji, dozvoljavao je da jedu dvaput na dan utorkom, cetvrtkom, subotom i nedeljom, a u ostalim danima jednom na dan u tri sata po podne. Onima koji ne bi mogli da ispostuju taj poredak dozvoljavano je, s blagoslovom, da jedu i dvaput na dan. Ponekad se otac Kleopa povlacio u sumu u svoju zemunicu, u tihovanje i molitvu, na dan ili dva. Takodje u vreme posta govorase veoma malo i tajno se moljase Bogu, najvise puta sa suzama. Medjutim o tom podvigu nije nam govorio skoro nista. Kada bese u pustinjastvu, jeo je samo po krompir na dan i neke travuljine koje je nalazio. Kazivase svojim ucenicima da je jednom na Bozicne poklade imao dva krompira i jednu cveklu, i cinilo mu se da ima jela kao na svetkovini. Poslusanje Otac Kleopa je bio otac poslusanja od detinjstva pa do smrtnog casa. Bilo koju zapovest da mu je davao njegov staresina, on ju je ispunjavao svesteno, bez ikakvog gundjanja. Bilo koju poucnu rec da mu je kogod kazao starao se da je ispuni s radoscu i smirenjem. Bilo ko od sabrace da ga je zvao u pomoc, on je prvi dolazio. Niko drugi od zitelja Sihastrije nije bio poslusniji, odlucniji i postojaniji od njega. Zato je bio vise ljubljen no svi ostali mladji monasi, i svako je imao koristi od njegovog duhovnog nastrojenja. Dovoljno je da se prisetimo kako je bio izabran za igumana. Iako skit Sihastrija bese unisten pozarom, ubog i nevoljan u svemu, buduci osenjen blagodacu Duha Svetoga, uspeo je za nekoliko godina da svojim poslusanjem i zrtvom potpuno obnovi skit, da ga uzdigne na dostojanstvo manastira, da okupi oko sebe desetine mladih zitelja i da zasnuje izuzetno monasko bratstvo. Sve je to ostvario pomocu Bogomajke, zahvaljujuci pre svega svom potpunom poslusanju: poslusanju prema Bogu, prema nadleznom jerarhu i prema svom duhovniku. Ako pored poslusanja dodamo i njegovu revnost za Darove, i njegov tajinstveni podvig, i njegovu krotost, poimamo bolje licnost oca arhimandrita Kleope Ilijea. Suze Otac Kleopa je od malena imao dar suza na molitvi i cesto se skrivao da ga okolina ne bi videla. U manastiru je, sluzeci Svetu liturgiju, prolivao suze osobito u vreme Svete

epikleze. Ali najvise ga je Bog posecivao suzama u godinama povlacenja u planine, osobito kada je upraznjavao i molitvu srca. Mnogo puta, medjutim, oca Kleopu su ucenici videli da proliva suze dok se molio u svojoj keliji u starosti, jer mu suze davahu veliku radost i utehu. Razmisljanje o smrti Sledeci za svojom starijom bracom, otac Kleopa je cesto razmisljao o smrti, osobito nocu. Kada bese mladji, bdeo je po sat-dva na manastirskom groblju, osobito uz grobove svoje brace, gde je palio svece i molio se za pokoj njihovih dusa. Zatim, citajuci Zitija Svetih, divio se mukama mucenika i prepodobnih, koji s muzevnoscu primahu smrt radi ljubavi Hristove, i duhovno se krepio. Trpljenje Otac Kleopa je bio covek trpljenja i dugotrpljenja u celom svom zivotu, jer je samo trpljenjem, postojanoscu i molitvom uspeo da podigne toliko dusa za Hrista i godinama putevodio manastire koji su mu povereni. Bez obzira sto su ga pratili i sto je bio pod prismotrom Sekuritatee, on se nije bojao, niti je koga mrzeo, jer je u svojoj dusi imao Hrista i znao je da se bez trpljenja, bez zlopacenja i iskusenja ne mozemo spasti. Zato, kada bi koji otac dolazio k njemu smucen i trazio savet, on bi ga podsecao na reci velikog duhovnika Vikentija Malaua, koji cesto kazivase svojim ucenicima: - Slusaj, brate: trpljenje, trpljenje, trpljenje... I kada ti se bude ucinilo da si ga iscrpeo, uzeces od pocetka: trpljenje, trpljenje, trpljenje... Trpljenje do grobnih vrata. Trpljenje do kraja, ne do pola puta! Bezmolvije Nakon sto bi obavio ispovedanje, otac Kleopa se povlacio u bezmolvije, osobito nocu, na ivici sume ili na groblju, gde se sam moljase. Ovde kazivase Isusovu molitvu, koju je upraznjavao jos od mladosti. Bezmolvije mu je odmaralo dusu, podstrekavalo ga na molitvu i ispunjavalo ga duhovnim mirom. A kada ga Bog posecivase darom suza, povlacio se na tajno mesto i dugo se molio, dok mu Bog ne bi osvezio dusu. Nakon sto je okusio radost bezmolvija tokom godina progonstva, otac Kleopa je zeleo da zauvek ostane u usamljenickom zivotu, jer je bezmolvije majka molitve, suza i duhovne radosti. Ali zapovest poslusanja ga je podstrekla da se ponovo vrati u svoje bratstvo. Smirenje Ini veliki dar oca Kleope bio je smirenje, koje je jedna od glavnih odlika svetosti. Otac kazivase: - Prozvan sam monahom. Jer se dogodilo da se nazovem monahom, ali nisam postao monah nikad u zivotu, jer postati monah velika je stvar. Kako da ja kazem da sam monah pred ljudima, ako pred Bogom nisam? Monah treba da bude andjeo u telu, ne ovako, sa svetovnim zivotom kakav ja provodim, u gresima i nemoci! Istinska svetost ima kao glavnu odliku smirenje i pokajanje. Otac Kleopa se smiravao, stalno pominjuci reci iz Svetog Pisma: Smirih se i spasoh se! - Ja sam prazan covek - kazivase jednom otac. Drvo samo s liscem. Umires od gladi pored njega. Sv. Isaak Sirijski kaze: "Rec bez delanja slicna je onom koji slika vodu po zidovima i moze da umre od zedji pored nje". Tako je kod mene. Sa mnom umires od gladi. Tebi kazujem, a ja ne cinim nista. Sto dolazis kod krave jalovice? Zar ti dolazis da bih ti ovde govorio uzalud? A ne kazes mi: Oce, a spavas celu noc, uvek jedes, nemas

cuvanje uma, nemas molitvu, nemas suza, nemas skrusenost srca. Ne pitas me o trezvenosti paznje; ne pitas me ni o unutarnjem delanju...

Otac Kleopa, veliki iguman misionar Propoved Nakon sto je otac Kleopa bio odredjen za igumana skita Sihastrije pocetkom 1945. godine, prvo sto je ucinio bilo je ukrasavanje crkve najlepsim bogosluzenjima i pesmama. Zatim je poceo da propoveda, hraneci duhovno recima Svetih Otaca kako monahe i bratiju, tako i vernike. Jer stvarno, ne bese u okolini drugi duhovni otac iz manastira u predelu Njamca, koji da govori lepse, toplije i ubedljivije od njega. To zahvaljujuci i njegovom zadivljujucem pamcenju, i biblijskim i patristickim znanjima koje bese sakupio od rane mladssti. Ziva rec, kojom je hranio sve, privlacila je u Sihastriju sve vise vernika iz sela i gradova, koji su dolazili da slusaju sveta bogosluzenja i besedu oca Kleope. Zahvaljujuci njegovim filokalijskim, kao i zitijnim ucenjima, prigrlili su monaski zivot mnogobrojni mladi, koji su kasnije postali dobri monasi i iskusni svestenici. Odbrana prave vere Druga vrlina koja je krasila dusu oca Kleope bila je revnosna odbrana prave vere. Sa mnogo mudrosti i odlucnosti sveti otac je suzbijao svakovrsne sekte i one koji su njima bili obmanuti. Desavalo se vise puta da povrati u Pravoslavlje velike grupe hriscana, osobito iz Bukovine, koje behu obmanuli sektasi. Zbog toga je arhimandrit Kleopa bio priznat u celoj zemlji kao veliki misionar i branilac Pravoslavlja u drugoj polovini XX veka. To potvrdjuju i njegovi spisi, kojih je vise od deset, koji su ukrepili u pravoj veri mnoge kolebljive hriscane; neki od spisa su sastavljeni na zapovest Svetog sinoda, na podstrek pojedinih cuvenih jeraraha i teologa. S istim ciljem svetog oca su pozivali na misionarska bogosluzenja, na osvecenja crkava, na susrete s vernicima po selima i gradovima, i uspevao je uvek da privuce mnoge pravoj veri i da suzbije sektaska ucenja. Takodje, kad god su dolazile grupe hriscana drugih veroispovesti i govorile sa svetim ocem, vracale su se natrag skrusene. Milostinja Druga osnovna vrlina koja je ceo zivot karakterisala arhimandrita Kleopu bese milostinja. Sveti otac nije imao nikakav licni imetak, ali je tvorio mnogo milostinje od onoga sto donosahu vernici. Svakodnevno su dolazile udovice, prosjaci, ljudi siromasi, majke sa mnogo dece, sirocad i bolesnici i primahu od oca Kleope kao pomoc novac, odecu, namirnice, utesne reci, i svi se vracahu kuci blagodarni, uznoseci hvalu Bogu. Tamo gde je otac Kleopa bio staresina, odredio je da svi vernici koji dolaze u manastir, nezavisno od broja, jedu za zajednickom trpezom. Pricao je jedan od njegovih ucenika iz Slatine da im je jednom, kada bese praznik i bese doslo mnogo sveta, ostalo samo malo namirnica. Ako bi se sluzila trpeza i vernicima, ne bi vise uopste ostalo zalihe. Tada je kuvar rekao staresini: - Oce Kleopa, ako sada postavimo trpezu za sve, necemo vise imati sta da jedemo. Sta da radimo? Tada je otac Kleopa, koji nikada nije polagao nadu u ono sto je prolazno, kazao: Brate, postavi sve sto imas! Postavi sve! Zaista, nakon tri sata dosli su neki vernici i doneli svakovrsne namirnice, koje su bile dovoljne bratstvu za poduze vremensko razdoblje.

Ali najveca oceva milostinja ostala je ipak ona duhovnicka: molitva za sve, ispovest, propoved, saveti, pisanje. Duhovno rukovodjenje Otac Kleopa je bio jedan od najiskusnijih duhovnika u zemlji u drugoj polovini XX veka, znao je kako da pridobije duse ljudi za Carstvo Bozije. Sveti otac ne samo da je ispovedao, nego je davao i mnogo nade svojoj duhovnoj deci, dokazujuci se kao istinski putevoditelj na putu spasenja. Niko nije izlazio ispod njegovog epitrahilja uznemiren, nezadovoljan, ili sa sumnjom. Primerom svog zivota prepodobni otac je privlacio u monaski zivot mnoge duse, koje zatim postajahu njegova duhovna ceda za ceo zivot i dostigla su da budu iskusni monasi i svestenici. On je podsticao duhovnike da veoma brinu o svojoj duhovnoj deci, da ih posecuju po kelijama, da im nalazu pravilo po njihovoj moci, da ih sedmicno ispovedaju i da ih na 30 - 40 dana pricescuju Precistim Tajnama. Tako je jos od mladosti postao veliki duhovnik, kojem su se ispovedali mnogobrojni svestenici, staresine i cak arhijereji. Prepodobni je tokom vise od 50 godina bio otac i duhovnik sa najvise duhovne dece u nasoj zemlji. Njega je Bog odredio da bude otac utehe, radosti, nade i dobrog saveta, kao istinska duhovna majka, jer iz njegove kelije svi izlazahu duhovno ukrepljeni. Pocev od 1945. godine, kada je primio rukopolozenje za svestenika i bio proizveden za duhovnika, do kraja svog zivota - 2. decembra 1998, otac Kleopa je svakodnevno ispovedao ljude svih uzrasta i drustvenih slojeva, podsticuci, blagodacu koju mu je Bog dao, sve - na putu spasenja i radosti - da napuste ucinjene grehe, da se kaju za njih i da postave pocetak pokajanju, buduci i sam covek pokajanja. Zbog toga je njegovo ime postalo poznato u celoj zemlji, i cak preko granica, uzivajuci osobito postovanje. Za vecinu vernika koji su ga poznavali on ce jos dugo ostati ne samo teolog, ne samo velik i neprevazidjen propovednik, ne samo molitvenik pred Bogom za svakoga, nego i nedostizni duhovni otac! Dar razlikovanja duhova Sledeci veliki dar starca bese i dar razlikovanja duhova. Otac nije davao istovetan savet za dva coveka koji su imali isti problem. Jednom je kazivao jedno, drugom drugo. Jer je znao, blagodacu Hristovom, srca vernika. Znao je da li neko dolazi radi uhodjenja ili s verom. Znao je i koliko mozemo nositi, kako nam ne bi dao stogod teze, da ne bismo roptali. Zbog toga mnogi dolazahu ocu Kleopi i pitahu ga kakav put da izaberu u zivotu, i starac svakome davase odgovor onako, kako ga je nadahnjivao Duh Sveti, a oni koji mu behu poslusni, bili su uvek duhovno ukrepljeni. Telesne patnje Otac Kleopa je mnogo godina bio dobrog telesnog, i osobito dusevnog zdravlja, buduci od Boga blagosloven otpornim organizmom. Ali nakon sto je napunio sedamdeset godina, starac se osecao sve umorniji i bolesniji. Godine koje je proveo u planinama, kao i iskusenja kroz koja je prosao u komunistickom periodu, ostavili su na njemu dubok trag. Prva teska patnja bila je kila s obe strane, zbog koje je bio u bolnici Svetog Spiridona u Jasiu i operisan je, iz dva puta, godine 1985. Nakon nekoliko godina operisan je od kamena u bubregu, isto u Jasiu, i takodje je izdrzao i operaciju vilice zbog neke zubne infekcije. Pretrpeo je i prelom desne ruke.

Juna 1996. imao je operaciju tumora besike u Uroloskoj bolnici u Jasiu. Tada se otkrilo da je levi bubreg neaktivan. Pri pregledu obavljenom septembra 1996. nisu se vise nasle tumorne ozlede, ali mu je predlozen dodatni hirurski zahvat, koji je otac odbio. Maja 1998, imajuci velike bolove, tesko je prihvatio da ode na pregled u Jasi, i bio je tamo nedelju dana, ali nije prihvatio da bude hospitalizovan, rekavsi: - Cekaju me moja braca, i pripremam se da idem k njima! Iste je reci rekao i novembra 1998, kada mu je predlozen novi pregled. Sve ove patnje drzale su oca Kleopu trezvenog, jer je stalno bio u iscekivanju poslednjeg casa, s mislju na Hrista i s neprestanom molitvom u srcu. Poslednja godina zivota Pocev jos od 1996-1997. godine otac Kleopa se osecao sve umorniji. Povrh svega toga, stalno su ga saletali vernici i poklonici iz zemlje i inostranstva. Posto mu pamcenje i glas jos behu zdravi, uspevao je uvek da utesi vernike, bolesne, stare i svoju duhovnu decu iz manastira. Isao je veoma tesko i samo u pratnji ucenika, kako u keliji, tako i napolju, na vazduhu. A u susednu prostoriju, gde je desetinama godina drzao besede i polezna slova vernicima, nije vise mogao stici, do samo retko, tokom leta. Izvodili su ga ucenici na doksat kelije, a vernici su se sakupljali oko njega i upijali reci ispunjene blagodacu. Otac bese veoma uzdrzan u jelu. Ne bi okusio, do samo malo, i zatim bi namah rekao:" Dovoljno! Nasitio sam se! Slava Bogu za sve!" Ali svetu molitvu je redovno tvorio, sedeci na krevetu ili na stolici, jer nije vise mogao stajati. A njegovi omiljeni sati za molitvu behu ovi: izjutra od 4 sata do 8, nakon cega bi se malo odmorio. Zatim je razgovarao s monasima koji su dolazili na ispovest i s vernicima. Oko 4 sata po podne tvorio je svoje vecernje pravilo: Pokajni kanon, dva-tri kanona Bogorodici iz Bogorodicnika, Molbeni kanon Bogorodici, Malo povecerje i drugo. Uvece su ga ucenici izvodili na vazduh na doksat, gde se molio Isusovom molitvom i divio prirodi koju je Bog tako lepo ukrasio. Nakon sat-dva povlacio se u keliju radi odmora i budio se ponovo oko ponoci. Poslednji dani Septembarsko-novembarski dani nagovestavali su nam blisku koncinu oca Kleope! Sada je sve manje govorio, prigusenim glasom, i stalno ponavljao iste reci: "Uskoro idem svojoj braci!", "Ostavite me da odem svojoj braci!" Zatim opet kazivase: "Odlazim Hristu! Molite se za mene gresnog!" Pod kraj meseca septembra, pri jednom suncevom zalasku, otac Kleopa je trazio da ode na groblje, da poslednji put vidi grobove svoje brace, grob velikog staresine Joanikija Moroja, grob svog duhovnika jeroshimonaha Pajsija Olarua i grobove ostalih otaca i duhovnika, starijih od njega. Automobilom je dovezen do grobljanske kapije, i odatle su ga ucenici vodili od jednoga groba do drugog, svima njegovim dragim i poznatim, koji su mu bili ucenici, braca, duhovna deca ili duhovni oci. Svim grobovima se poklonio, oslonjen na ucenike, celivao je svete krstove, i izgovorio po molitvu, govoreci: "Molite se i za Kleopu gresnika, jer eto, sutra-preksutra susrescemo se pred Hristom!" Zatim je zakljucio govoreci: "Bogomajko, smiluj se nama i svim ocima sa ovog groblja, i moli se pred prestolom Presvete Trojice, da steknemo oprostaj od Pravednog Sudije". Odlazak Hristu U petak i u subotu 27. i 28. novembra otac Kleopa jos je davao savete i blagosiljao one koji su dolazili k njemu, monahe i vernike. Bese vedrog lica, govorio je stalozeno i

lepo onima koji su ga pitali i nije odbijao nikoga ko je zeleo da ga vidi. Sve je tesio i hrabrio, kao i uvek, u spokojstvu i radosti. U nedelju 29. novembra, uoci praznika Svetog apostola Andreja, opet je bio okruzen ljudima. Govorio im je toplo, kratko i sa mnogo krotosti. Jedni dolazahu, drugi odlazahu, a ucenici se starahu o svemu. U 11 sati i 30 minuta dosao je neki brat svetom ocu da uzme blagoslov za monasenje, govoreci: - Blagoslovite me, prepodobni oce Kleopo, jer cu se dovece zamonasiti! Nakon sto ga je blagoslovio i stavio mu ruku na glavu, brat mu je trazio polezno slovo za (dusekorisnu rec pred, prim. izd) monasenje. Tada mu je otac Kleopa rekao: - Od sada nemas vise oca, nemas vise majku, nemas vise bracu, nemas vise rodbinu, nemas vise prijatelje, nemas vise njive, nemas vise kuce, nemas vise nista! Samo Hrista! - Sveti oce - rekao je ucenik - ako zadobijete smelost pred Bogom, pomenite i mene u svojim molitvama! - Milost Bogomajke neka bude sa svima nama! Oko 4 sata poele podne dosao je drugi brat da mu trazi blagoslov za monasenje, ali otac Kleopa mu nije rekao nista, nego mu je samo stavio ruku na glavu. Dakle, pocev od nedelje u 4 sata posle podne otac Kleopa nije vise odgovarao na pitanja svojih ucenika i ostao je nepomican, sa malo otvorenim ocima, na svojoj ispovedaonickoj stolici, kao u otimanju (uznosenju, prim. izd), duze od jedanaest casova. U ponedeljak ujutru u 3 sata i 30 minuta starac se probudio kao iz dubokog sna, buduci dobro raspolozen i dusevno zadovoljan. Zatim je zaiskao stogod za jelo, kazujuci: - Jeste li vi videli jos kojeg monaha da jede u ovo vreme? U ponedeljak 30. novembra i u utorak 1. decembra otac je bio s vernicima i davao savete kao obicno. U ponedeljak posle podne, medjutim, neuobicajeno, otac Kleopa je poceo da cita svoje Jutarnje molitve, iako su mu ucenici kazali: - Oce, sada je vece. Jutarnje molitve citajte sutra ujutru! Ali otac je odgovorio: - Citam ih sada, jer idem svojoj braci! Ucenici su na to gledali, kao obicno, sa nepoverenjem. U utorak uvece legao je kasno, dajuci znake velikog umora. U sredu ujutru u 2 sata i 20 minuta njegov ucenik je cuo da otac dise sve redje i redje. Kada mu se priblizio, otac je uzdahnuo duboko i predao dusu u ruke Hristove. Namah su se sakupili oci, zajedno sa ocem staresinom, i pripremili ga za pogreb. Zatim je bezivotno telo oca Kleope, uz zvonjavu zvona, spusteno iz kelije i polozeno u staroj manastirskoj crkvi, gde su stalno bdeli svestenici i monasi i bezbrojni vernici pridosli iz svih krajeva zemlje. Vest o odlasku oca Kleope u vecnost brzo je obisla zemlju i presla granice. U danima koji su prethodili ocevoj sahrani hiljade vernika je dolazilo da uzme poslednji oprostaj od njega, a u crkvi gde bese polozen monasi neprekidno citahu Psaltir. Tako je ziveo, tako se podvizavao i tako je pocinuo veliki staresina i duhovnik rumunskih manastira, arhimandrit Kleopa Ilije, oplakan od svih otaca i vernika kojima je bio savetnik, otac, duhovnik i poucitelj. Neka mu je vecan pomen! Pogreb Tri dana i tri noci ceo manastir i vernici su se molili za pokoj duse oca Kleope. Pogreb je zakazan za subotu 5. decembra. Kao cudo Bozije, nakon sto je danima za redom vreme bilo natmureno i prohladno, dan pogreba je bio lep i suncan, topao i svetao. Svetu liturgiju je sluzio sabor jeraraha, koji su sacinjavali: NjVP Danilo, Mitropolit moldavski i bukovinski; NjVP Vartolomej, arhiepiskop Vada, Feleakula i Kluza; NjP Jovan,

episkop oradejski; NjP Kasijan, episkop donjodunavski, NjP Joakim, episkop huski; NjP Kalinik, vikarni episkop Jaske arhiepiskopije; NjP Visarion, vikarni episkop Erdeljske mitropolije i NjP Gerasim, vikarni episkop Arhiepiskopije Suceave i Radauca. Nakon sluzenja Svete liturgije isti sabor jeraraha odsluzio je u manastirskom dvoristu cin opela. Na bogosluzenju su ucestvovale brojne staresine, jeromonasi i svestenici, okruzeni sa vise od deset hiljada vernika iz cele zemlje. Manastirski kompleks, doksati, put prema groblju i okolna mesta postali su nedovoljni. Posle sluzbe opela vecina jeraraha, na celu sa Visoko-preosvecenim Danilom, mitropolitom moldavskim i bukovinskim, odrzali su besede. Zatim je sabor od 12 svestenika obneo kovceg oko crkve i u povorci se otislo do manastirskog groblja. Uz zvuke zvona, dirljivih pesama, bukovinskih bucuma[4], crkvenosluzitelji su polozili oca Kleopu na mesto pripremljeno za ukop, na sred groblja, uz njegovog ljubljenog duhovnika jeroshimonaha Pajsija Olarua. Mnogi su ljudi imali suze u ocima. Svi su zeleli da se poslednji put dotaknu ruke koja bese podelila toliko blagoslova tokom preko 50 godina svestenstva. Kroz granje grobljanskih jela zraci sunca su prodirali i osvetljavali sveze iskopani grob. Pesma "Hristos voskrese", ponovljena vise puta kao himna pobede, odjeknula je iz grudi sviju. Svi prisutni su dozivljavali bol privremenog rastanka od velikog oca, duhovnika i duhovnog ucitelja. Tako je obavljena sluzba opela najvecem rumunskom duhovniku XX veka, arhimandritu Kleopi Ilijeu, koji je otisao od nas u raj Boziji, da primi platu za svoje mnoge podvige. Odlaskom oca Kleope zakljuceno je bogato poglavlje rumunskog isihazma i monastva sa kraja drugoga milenijuma, zlatna stranica iz istorije manastira Sihastrije i nase pradedovske Crkve. Nadamo se da ce u godinama koje ce uslediti otac Kleopa biti postavljen medju druge velike prepodobne iz nase zemlje, kao sto su: Sveti Pajsije iz Njamca, Prepodobni Vasile iz Pojane Maruluj, nastojatelj George iz Cernike, Sv. Jovan Jakov iz Njamca, jeroshimonah Pajsije iz Sihastrije i mnogi drugi, cija su imena andjeli zapisali u Knjigu zivota na slavu Presvete Trojice. Cetrdesetodnevni parastos Dana 9. januara 1999, cetrdesetoga dana od preseljenja arhimandrita Kleope Gospodu, u zimskoj crkvi manastira Sihastrije bogosluzeno je po poretku: Sveta liturgija i parastos. Bogosluzenje je odsluzio Visokopreosveceni Danilo, mitropolit moldavski i bukovinski, zajedno sa saborom svestenika iz okoline. Besedu je izgovorio NjVP Danilo, mitropolit moldavski. Zatim je manastirsko bratstvo na celu sa NjVP Mitropolitom i arhimandritom Viktorinom, staresinom manastira, okruzeno znatnim brojem vernika, otislo na groblje, gde je trisveto otpevano na grobu dobroga i nezaboravnoga naseg duhovnog oca arhimandrita Kleope. Na kraju je manastir Sihastrija postavio u trpezariji zajednicku trpezu za sve prisutne: monahe, vernike i siromahe, za pokoj duse onoga koji je bio i koji ce ostati u nasoj svesti kao - starac Kleopa. Poslednje slovo starca Kleope bratstvu manastira Sihastrije 1. marta 1998. U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Prepodobni oce staresino, Prepodobni oci i braco, ovako, kao sto vas vidim ovde, mili moji, tako da se svi vidimo u Raju, u bezgranicnim rajskim radostima, jer ste svi u sluzbi Spasitelja i Bogomajke i svako, siromah, tvori poslusanje u svom pravcu, gde je postavljen. Jako mi je milo kad vas vidim! Ali mnoge ne poznajem. Ja retko dolazim ovamo. Imam toliko sveta na svojoj glavi tamo i bolestan sam. Ali poznajem medju njima one

koji dolaze na ispovest i koji su odavno tu... Ja zelim da svi, svi da idete u radost vecnu i nijedan, Boze sacuvaj, na muke. Dragi moji, oci i braco, znajte da je Crkva nasa duhovna majka. Ona je nas rodila na Krstenju vodom i duhom. Culi ste sta kaze Sv. apostol Pavle: Primili ste dar usinovljenja u banji novoga rodjenja i obnovljenja Duhom Svetim (up. sa Tit 3, 5). Od tada smo svi sinovi Boziji po daru, od kad smo krsteni u ime Presvete Trojice. Zbog toga vas molim iz sveg srca da ljubite Crkvu, majku! Da vam Crkva bude draga i, koliko mozete, danju i nocu da idete u crkvu. Koji su stariji i ne mogu, siroti, neka ostanu krace. Koji su mladji mogu da ostanu duze, jer crkveno pravilo oblagodacuje svacije pamcenje i blagodat Presvetog Duha dolazi nad onim koji sa poboznoscu slusa sveta bogosluzenja Crkve. Dragi moji, ja gresni i nedostojni, star sam - 86 godina, sest operacija, desna ruka mi je slomljena, bio sam u gipsu 32 dana - sutra-preksutra pevacete mi Vjecnaja pamjat! Sta da jos ocekujem? Psalam 89. jasno kaze: Njihove su godine sedamdeset godina, a ako budu u punoj snazi - osamdeset godina. A u jedanaestom stihu veli ovako: Sto je vise od toga - trud i bol! Ja sam usao u godine bola. Ostareo sam, osamdeset i sest godina cu ispuniti sada, desetoga aprila. Dragi moji oci, molim vas iz sveg srca, koji imate ljubavi i mozete, ne zaboravljajte me na molitvi. Pominjite me! Ja imam ljubavi kada vas vidim sve u sluzbi Spasitelja i Bogomajke. Tako vas video u Raju, mili moji, sve! Svi ste u sluzbi Spasitelja i Bogomajke. Nas manastir je manastir s kanonskim ustrojstvom: ne jede se meso, ispovest je na vreme, bogosluzenja idu po poretku Svetoga Save... Kad sam ja dosao ovamo, zatekao sam cetrnaest otaca, obuvenih u opanke, s bradama do kolena, s drvenim brojanicama u ruci... Doveo me je moj brat Vasile. Kad sam dosao ovamo, imao sam petnaest i po godina, nisam znao... I kada sam video za stolom sve monahe, i staresinu, starca, citao je polezno (dusekorisno) slovo u procelju, iz Svetog Teodora Studita, upitao sam brata: - Je li ovde praznik? Jer ja sam boravio u Kozancei, i tamo bese idioritmijski zivot: svako za svojom trpezom, sa svojom kucom. - E, brate - rekao je on - nije praznik! Ovde je opstezice. Tako sede monasi za stolom, svi skupa uvek! Starac im citase slovo... On je sluzio Liturgiju i hranio se samo Svetim Pricescem skoro dvadeset godina. Samo bi subotom i nedeljom okusio onako, malo, iz cinija. Znam, jer sam bio kuvar. Bog neka ga upokoji, siromaha! Jako je bio bogobojazljiv i jak je bio u veri. Zamonasio me je godine 1937. u Gospojinskom postu. Secam se. Bese neki otac Nikolaje Gradinaru, s velikom bradom, mozda ste ga neki zatekli. On je rekao, kad me je odveo pred oltar: - Prepodobni oce, da mu nadenemo ime Kleopa, jer nemamo nijednog Kleopu ovde! I starac je uzeo makaze, i dao mi ime Kleopa. Tako je bilo pisano! Bog neka ih upokoji! Imam pomenik kod kuce, u njemu su svi koji su ovde umrli; imam i episkope i patrijarhe, koliko ih je. Dok imam jos iskru zivota, pominjem ih svakog dana! Ali molim vas, mili moji, sve, da me ne zaboravite u vasim svetim molitvama! I ovako, kao sto se vidimo ovde, da se vidimo i u Raju, radosti vecnoj, bezgranicnoj! Milost Presvete Trojice i pokrov molitava Presvete Bogomajke i svih Svetih neka budu sa svima vama, mili moji, i neka vas sve odvedu u Raj. Amin.

NAPOMENE:

1. 2. 3. 4.

U medjuvremenu je isti izdavac izdao 9. i 10. tom zbirke (Nap. prev.) Toponimi u okolini manastira Sihastrije (Nap. prev.). Prema poretku u manastiru Sihastriji prva tri dana Velikoga Vaskrsnjeg posta ne jede se nista, a ko moze i ima revnosti drzi isto tako i poslednja tri dana Vaskrsnjega posta. Duvacki instrument karakteristican u bukovinskoj oblasti (Nap. prev.).

Starac Kleopa PUT NEBA

III DELA I POUCITELjNA SLOVA
1. Otac Kleopa je imao veliko postovanje prema Bogomajci, "Carici heruvima i serafima i Vladicici nasoj...". Zbog toga ne bese dana da mu je ostao neocitan Akatist Blagovesti i nekoliko kanona iz Bogorodicnika. 2. Kazivase otac Kleopa: "Znate li vi ko je Bogomajka? Ona je Carica heruvima, Carica svekolike tvorevine, klet ovaplocenja Boga-Logosa, dver svetlosti, jer je nepristupna mislena svetlost kroz nju dosla u svet. Ona je dver zivota, jer je Zivot Hristos kroz nju usao u svet. Ona je dver zakljucana, kroz koju nije prosao niko, do Gospod, kao sto kaze prorok Jezekilj". 3. Jos kazivase: "Bogomajka je lestvica ka nebu, most ka nebu; golubica koja je zaustavila potop grehova, kao sto je Nojeva golubica potvrdila prestanak potopa. Ona je bozanska kadionica, jer je primila oganj Bozanstva, i Crkva je Duha Presvetog. Bogomajka je Nevesta Oca, Majka Logosa i Crkva Duha Svetoga". 4. Opet kazivase: "Kada vidis ikonu Bogomajke s Mladencem Hristom u narucju, znas li ti sta vidis tamo? Nebo i zemlju! Nebo je Hristos, Nadnebesni, Sazdatelj neba i zemlje. A Bogomajka predstavlja zemlju, to jest sve narode na zemlji, jer ona je od naseg roda. Od carskog je i arhijerejskog poroda". 5. Kazivase starac: "Ruke Bogomajke su mnogo snaznije od ramena heruvima i preblazenih prestola. Dakle, koga Djeva Marija drzi u narucju? Znate li koga drzi? Onoga Koji je stvorio nebo i zemlju i sve vidljivo i nevidljivo". 6. Opet kazivase: "Znate li vi ko je Bogomajka i koliko casti, koliko moci i koliko milosti ima? Ona je nasa majka, jer ima milosti i prema sirotima, i prema udovicama, i prema hriscanima. Svagda se moli Spasitelju Hristu za sve nas". 7. Skoro u svakoj propovedi otac Kleopa bi pitao hriscane: "Imate li vi ikonu Bogomajke u kuci?"; "A kandilce kod ikone Bogomajke imate li?". I savetovao ih je: "Uzmite za zastitnicu i za pomocnicu Bogomajku, majku nasu na nebu i na zemlji! Caricu neba i zemlje! Ako li nju budete uzeli za zastitnicu, citajuci joj jutrom po akatist sa uzezenim kandilcem i vecerom - po molbeni kanon, imacete pomoc i za zivota, i u casu smrti, i u dan Suda... Znate li vi koliko moze Bogomajka pred Prestolom Presvete Trojice? Da ne bese nje, verujem da bi se ovaj svet zatro mnogo ranije!". 8. Onima sto davahu pomjanike za sluzbe u crkvi kazivase: "Ovde smo postavili pomjanike za velike sluzbe, ali ako covek kod kuce ne cini nista, ispunjava se sto se kazuje u Svetom Pismu: Kada se jedan moli, a drugi se ne moli, jedan gradi a drugi razgradjuje! Toliko vam nalazem: posle jutarnjih molitava da citate Akatist Blagovesti sa upaljenim kandilcem. Videcete da je Bogomajka brza pomocnica!" 9. Kazivase njegov ucenik: "Kada sam dosao ocu Kleopi, rekao sam mu da hocu da ostanem u manastiru. Onda mi je sveti otac rekao: "Ako si resen da podnosis tri boja na dan i jednom na tri dana hranu, onda ostani u manastiru!" Te reci su me okrepile i ucinile me odlucnijim. Shvatio sam da treba da zalozim vise volje, i Bog ce mi pomoci".

10. Cesto bi otac Kleopa govorio: "Sta smo mi? Saka zemlje na dnu groba! Od dobre smo zemlje bili stvoreni, ali smo je oskvrnili i idemo u zemlju i skvrnimo zemlju! Sta smo mi? Oskvrnjenje i crvima hrana". 11. Otac Kleopa stalno ponavljase: "Sutra-preksutra otici cu Hristu! Sutra polazi deda-trulez!"; "Sutra necete vise videti, do krst na groblju!"; "Sutra-preksutra - vjecnaja pamjat dedi-trulezu!"; "Eto, starudija vezana zicom!"; "Sutra cu otici k svojoj braci. Oni mi dovikuju: Hajde, hajde, brate! Ostavi razgovor s ljudima!". 12. Mnogo puta kada bi mu kogod pevao "Na mnogaja ljeta!", sveti otac ga zaustavljase i kazivase: "Ne tako, nego: Vjecnaja pamjat, vjecnaja pamjat, vjecnaja pamjat!". Ili kazivase: "Na mnogaja ljeta, dedo-trulezu!" 13. Onima koji kazivahu da ih muci greh bluda, starac cesto kazivase: "Smrt, smrt, smrt! Kovceg, lopata, asov, pijuk... Sv. Vasilije Veliki kaze: Kada budes video najlepsu zenu na svetu, odi umom u njen grob na tri dana posto bude umrla. Toliko teskoga mirisa i smrdljivoga tecenja izlazi iz njenog tela, da svi nuznici na svetu ne smrde gore. Eto sta si zeleo!" 14. Kad bi kogod hteo da ga fotografise, otac Kleopa mu kazivase: "Potrazi magarca, napravi fotografiju i napisi na nju Kleopa!" 15. Otac Kleopa govorase: "Sv. Vasilije Veliki kazivase da najveca mudrost, koja cuva coveka od svekolikog greha i vodi ga u Raj, u vecno blazenstvo, jeste smrt. Smrt i secanje na smrt. A u umu i u srcu imajmo molitvu Gospode Isuse!" 16. Drugi put je kazivao: "Ovo telo nas vuce k zemlji, kao sto kaze Sv. Jovan Damaskin: Zemlja k zemlji vuce! Ali mi ne treba da mu dopustimo, ne treba da se povedemo za ovom strvinom". 17. Zene koje bi se zalile da imaju zle muzeve otac Kleopa je savetovao da se ne razvode, nego radije da se mole za njih: "Ne velim ti ja, nego Sv. apostol Pavle: Otkud znas, zeno, da neces spasti svoga muza? Ne znas li ti da se neverujuci muz posveti zenom verujucom, i obrnuto?" I ljudima je isto tako savetovao, i mnogi se radovahu videci cudesa u svojim kucama. 18. Mnogi se hriscani danas boje cini i vradzbina. Ove je otac Kleopa savetovao: "Ne bojte se vradzbina! Imajte straha Bozijeg i brigu da Ga ne razljutite gresima, pa cini nece imati nikakvu moc! Ispovedajte grehove, postite i tvorite sveto jeleosvecenje". 19. Bolesnima koji dolazahu njemu kazivase: "Najvece bogosluzenje za bolesne jeste Sveto jeleosvecenje. Ali ne pomaze ako se covek ne ispovedi. Dakle, najpre ispovedite sve svoje grehe i zatim tvorite sveto jeleosvecenje sa najmanje tri svestenika". 20. Mladima koji su hteli da stupe u brak davao je savete, blagoslovio bi ih, uzimao im imena za pomen na Bogosluzenjima i kazivao im je: "Molite se Bogomajci postom i metanijama i citajte Akatist Blagovesti!". 21. Cesto kazivase hriscanima i ovo slovo: "Kada vidite da se kogod razboleo kod vas u kuci: bilo otac, bilo majka, bilo sin, bilo kci, ko god bio, ne zovite najpre lekara, nego svestenika da ga ispovedi. Jer Boze sacuvaj da ga smrt zatekne neispovedjenog i sa teskim gresima. Nema vise oprostenja, i sluzbe mu tada nista ne pomazu". 22. Kada bi se kogod zabrinuo zbog sadasnjih vremena i pitao ga: "Sta ce biti, oce?", sveti otac bi odgovorio: "Godine i vremena ostavio je Otac u Svojoj vlasti. Kako Otac hoce, tako tvori!". A ako bi kogod rekao: "Napolju je lose vreme", otac bi odgovorio: "Sve sto Bog daje dobro je!". 23. Monasima i iskusenicima koji su hteli da odu u pustinjastvo kazivase: "Imas li 20 godina najnizih poslusanja u manastiru? Samo tada mozes da ides u pustinjastvo! Ko hoce da ide u pustinju - veli Sv. Vasilije Veliki - neka uzme sa sobom jednoga ili dvojicu i da ima iskustvo poslusanja i slamanja volje u manastiru". 24. Opet kazivase: "Duhovnik kod monahinja neka ima uzrast od najmanje 50 godina i 20 godina poslusanja u nekom manastiru". 25. Cak i kada bi pio vode, otac Kleopa je najcesce iskao blagoslov svoga kelejnika ili nekog brata, da bi nama dao primer smirenosti.

26. Pokatkad, kada se dogadjalo da udje u keliju i da se ne moze pomoliti, jer bi dolazili hriscani za njim, kazivase: "Usao sam u keliju i nisam se pomolio. Usao sam kao lopov i kao razbojnik!" I ustajao je, i cinio najmanje tri poklona do zemlje, govoreci: "Presveta Trojice, Boze nas, slava Tebi!". Zatim bi tvorio i poklon pred Bogomajkom. 27. Isti ucenik kazivase: "Kada bih iskao blagoslov da jedem, kazivase mi otac Kleopa ovu rec: Jedi, pij, spavaj! I pitao sam ga: Sta znace ove reci? A on mi je kazivao: Jedi kad si gladan, pij kad si zedan i spavaj kad si sanjiv!" 28. Mnogo puta sveti otac govorase o svojim nemocima i bolestima, kazujuci o samom sebi: "Deda-trulez, 86 godina, sest operacija, jedna ruka slomljena, rebra polomljena... "Ko god bi dosao svetom ocu, on nalagase svom uceniku da mu kaze to slovo. Poneki govorahu uceniku: "Sta nam to ti kazujes? Mi dolazimo ocu Kleopi kao k svetitelju! Sta nam redjas tolike bolesti i nemoci?" 29. Jednom je ucenik zapitao oca Kleopu moze li da ide van manastira bez mantije. A on je rekao: "Onoga dana kada ides nekamo i izadjes iz manastira bez mantije, da tvoris 1000 metanija! Cak ako je i ne bi obukao, nosi je sa sobom". 30. Njegov ucenik jos kazivase: "Svetoga oca nisam nikada video bez opasaca ili da je svukao dolamu. Cak je stalno preko dolame imao prsluk ili kozuh". 31. Cesto govorase: "Crkva je nasa majka! Ne ostavljajte Crkvu, jer se ovde sjedinjujemo s Hristom. Ovde se miri Marta s Marijom. Drzite poredak bogosluzenja i jela po tipiku. Crkva nas sve odrzava!" 32. Opet kazivase ucenik: "Dok sam bio ucenik kod oca Kleope, on obicno drzase ovo pravilo: Jutarnje molitve, Akatist Spasitelju s kanonom i Akatist Bogorodici, osobito Blagovestenski. A ako bese dan kojeg Svetitelja, citao je i akatist Svetitelju. Zatim je citao najmanje tri katizme iz Psaltira i nekoliko kanona iz Bogorodicnika, ako ga vernici ne bi uznemiravali. Oko 15-16 casova pocinjao je vecernje pravilo, i to: dva-tri kanona Bogorodici iz Bogorodicnika, Pokajni kanon, Kanon andjelu cuvaru, Kanon svim Svetima i najmanje tri katizme iz Psaltira. Nakon sto bi govorio hriscanima i jeo, citao bi vecernju molitvu. U ponoc je ustajao i citao Polunocnicu. Katkad bi citao Psaltir i najmanje sat vremena kazivao: "Gospode Isuse..." Skoro si ga stalno mogao videti s rukom na brojanicama, tako da mu je nokat s prsta kojim premestase zrna brojanica bio deformisan. Citao je jos iz Svetoga Pisma i Svetih Otaca". 33. Kada bi ga hriscani pitali je li dobro da citaju Psaltir, otac Kleopa bi odgovarao: "Sv. Vasilije Veliki kaze: Bolje je da sunce stane u svom putovanju, nego li da se Psaltir ne cita u kucama hriscana. I kao sto je sunce najvece medju ostalim svetilima, tako je i Psaltir medju ostalim knjigama nadahnutim Duhom Svetim. Drzite Psaltir kao dobar kolac. Kada si gladan, odseces parce, pojedes, radis dalje, zatim opet procitas katizmu, dve, tri, koliko mozes". 34. Svako bi vece izlazio napolje, osobito posle ponoci. Cak i zimi bi ostajao najmanje po sat vremena. Kazivao bi: "Gospode Isuse...", slusao nocne ptice, gledao zvezdano nebo i radovao se spokojstvu. Trazio je da izadje na vazduh nakon sto bi se zavrsilo ponocno bogosluzenje, kada su svi spavali, da ne bi bio uznemiravan. Ali mnogo puta su dolazila sabraca i remetila mu mir. Tada, videci da se nece spasti, nakon sto bi im kazivao i kazivao da odu, besedio bi im malo ili bi pobegao u keliju. 35. Pokatkad kazivase i ove reci: "Sta da radim, kad Sveti Oci vele: Bezi od sveta! Bezi od sveta! Isto veli i Spasitelj: Tesko vama kad stanu svi ljudi dobro govoriti o vama ili kada hvala vasa pretekne dela vasa! (Lk 6,26)". 36. Sve monahe koji su dolazili za korisnu pouku starac bi pitao iz kojeg su manastira, je li manastir povucen u sumu, ima li opstezice, to jest jednu kesu, jednu trpezu i jednu crkvu. Zatim bi ih pitao da li se jede meso u tom manastiru. Ako bi rekli da se jede meso, otac Kleopa bi se zalostio i kazivao: "Eh, da sam ja tamo! Evo, vidite li Svetog Kalinika? Gleda nas!" I pokazivao bi prstom na ikonu Svetitelja. "Sveti Kalinik je sastavio zavestanje u kojem pise: Kada monah ili monahinja budu jeli mesa u manastiru ili u svetu kod rodbine, tada neka se sakupi ceo manastirski

sabor, neka prokune onog sto bese jeo mesa i neka mu udari 39 knutova po ledjima!. Udri, udri, udri! I da ga izbace iz manastira". 37. Za vreme komunistickog progona otac Kleopa je proveo vise godina u pustinjastvu, ali podvizi i iskusenja koje je podneo ostali su neznani. Ipak se za nekoliko saznalo. Dok otac bese u zivotu, kazivase nam da cemo po njegovoj smrti saznati i ostale. 38. -Oce Kleopa - rekao je neki ucenik - recite nam kako je bilo onih deset godina pustinjastva. Kakva ste iskusenja imali? Cuo sam da ste se borili s neprijateljem! Kako vas je i cime kusao? -Ako hoces da znas kako je u pustinjastvu, idi te budi i ti tamo godinu dana, pa ces videti! 39. Neki brat je upitao oca Kleopu: - Sta da cinim, Prepodobni, da bih se spasao? -Da imas sdesna strah Boziji, sleva umovanje o smrti, a u umu i srcu molitvu "Gospode Isuse Hriste", i postaces svetitelj, brate! 40. Drugi brat kazivase starcu: - Oce, moli se i za mene gresnog, i ako odes Gospodu, nemoj me zaboraviti. -Da! Samo ti, brate, jedi i spavaj dosita, a ja cu se moliti za tebe! 41. Neki otac ga je upitao kako da se moli. A starac mu je rekao: - Moli se najpre ustima, jer sa usta molitva prelazi na um i zatim u srce. Ali za to nam je potrebno mnogo truda, mnogo suza i blagodat Duha Svetoga! 42. -Oce Kleopa, dajte mi korisno slovo! - rekao mu je neki otac. -Ne zaboravljaj na smrt. Smrt, smrt, smrt! Strah od smrti nas cuva od svekolikog greha! 43. Nekom bratu je rekao: - Pripremi se da trpis, da te biju, da gladujes i da zedjujes, A ako te izgone odavde, nemoj otici! Budi na manastirskoj kapiji, i ako te policija privede, vrati se da umres u manastiru! 44. Neki brat ga je upitao: - Kako treba da se pripremim za manastir? -Kada dodjes u manastir, ovako treba da dodjes: Da budes resen da pretrpis smrt od svih! 45. Neki brat je rekao starcu: - Oce, ne mogu da se molim dovoljno! Sta da radim? -Ne cujes li sta kaze Apostol? -Molite se neprestano! Dakle, moli se sto vise danju i nocu, i osetices blagodat Duha Svetog u svom srcu! 46. Neki hriscanin je upitao oca Kleopu: -Oce, moja je supruga izvrsila samoubistvo, buduci sama u sobi. Nasao sam je mrtvu. Mogu li da je pominjem medju mrtvima u crkvi i kod kuce? Tada je starac odlucno rekao: -Ne! Nije nam dopusteno da pominjemo nikoga od samoubica, cak i ako su nam bliski rodjaci. Sve ostaje na milosti Bozijoj! Mogu se pominjati na sluzbama samo koji su bili psihicki bolesnici. 47. Jedan brat je rekao starcu: - Oce, ako li budemo u zatvoru zbog vere, i ako nam se hipnozom izmeni misljenje, imamo li kakve krivice? -Ne moze te niko izmeniti, ako imas u svom srcu "Gospode Isuse..." Ali treba da imas odredjeni stepen molitve. Kada kazujes "Gospode Isuse...", strepi citav pakao, samo da kazujes iz srca! 48. -Koliko odela treba da ima monah? - upitao ga je neko. -Dva odela! Sta? Hoces da postanes pustinjak s tovarom odela? A kada se pocepa, stavis po zakrpu, jednu zutu, jednu crvenu, jednu zelenu...! 49. Lenjima otac kazivase: "Strvinom, to jest telom, prioni poslu, a umom - pred noge Gospodu, to jest molitvi..." 50. Jednom je dosao neki brat ocu Kleopi, nakon sto ga vise puta bese slusao, i upitao ga je: - Oce, sta da radim, da bih se spasao? A otac, koji mu poznavase srce, odgovorio mu je po meri, rekavsi: - Radi sta znas, i spasces se!

Onda je on, ispitujuci sebe, shvatio da mu ne nedostaje znanje, nego duhovno zivljenje. 51. Opet kazivase starac jednom od svojih ucenika: -Kada budes proveo devet godina u manastiru i budes dobio sedam bojeva na dan a jelo jedanput u tri dana, onda ces biti dobar monah! 52. Neki brat je upitao oca kako moze da se spase. A otac je odgovorio: -Strpljenje, strpljenje, strpljenje. I kada ti se bude ucinilo da si ga iscrpeo, pocni ispocetka: strpljenje, strpljenje, strpljenje. I ne do pola puta, nego do kraja! A brat je upitao: - Ali sta da trpim? -Da trpis sve uvrede i sva bescascenja za ljubav Hristovu! 53. Neki otac ga je upitao: - Kada mozes da postanes jurodiv Hrista radi? A on je odgovorio: - Nakon 40 godina monastva! 54. Opet kazivahu braca: - Sveti oce Kleopa, tvoja braca, su se strogo podvizavala, ali mi ne mozemo da tvorimo tako. - Nije to, more, nego ti neces, neces, neces! Uzmi Bogomajku za pomocnicu! Citaj Blagovestenski akatist jutrom sa upaljenim kandilcem i Molbeni kanon vecerom, i smoci ces da istrajes do kraja! 55. Kada bi kogod od brace pokazao zelju da strada za Gospoda, starac bi mu kazao: - Videcu sta cete raditi, kada vas ubace u automobile i odvezu vas u dolinu! 56. Neki hriscanin mu je rekao: - Oce, ja ne verujem da postoje djavoli! Starac, posto ga je dovoljno poucio iz Svetog Pisma, rekao mu je: -Ako li ipak ne verujes da postoje djavoli, otidi u pustinjastvo, zapocni post i molitvu, pa ce te oni cesati! 57. Neki monah iz bratstva manastira Sihastrije rekao je starcu: - Sta da radim, oce Kleopa, da bih se spasao? -Imaj svagda smrt pred sobom i "Gospode Isuse" u umu i u srcu, i ne boj se vise nicega! Imaj pokajanje razbojnika s krsta! 58. Opet kazivase braci: -Sve je prolazno! Brinite o dusi, ispovedajte se, pricescujte se, vodite cist zivot, cinite milostinju, tvorite od svega koliko mozete i zivite u ljubavi jedni s drugima, jer ljubav nikada ne umire! 59. Drugim ocima kazivase: - Iz pakla te niko ne moze izvuci, do milost Bozija i dobra dela. 60. Kazivase i ovo: - Imajte prema Bogu sinovsko srce, prema sebi um sudije i prema bliznjem materinsko srce. 61. Stari oci, koji su bili ocevici, svedoce o cudu koje se dogodilo kod kovcega Svete Paraskeve u Jasiu 14. oktobra 1951. O hramovnoj slavi, dok ljudi cekahu u redu da se poklone, dosle su i dve stare hriscanke iz Foksanja. Videci mnogo sveta, rekle su jednom svesteniku arhimandritu Kleopi: - Oce, dopusti nam da se poklonimo Svetoj Paraskevi a da ne cekamo u redu, jer smo bolesne, i da joj stavimo pod glavu ovaj jastuk, koji smo od kuce donele kao blagodarnost za pomoc koju nam je dala! - Bog neka vas blagoslovi - rekao je otac Kleopa - Idite i poklonite se! U tom trenu svestenici i vernici su videli nesto sasvim sveto i cudesno. Prepodobna je sama podigla glavu, a nakon sto su joj zene stavile doneti jastuk i poklonile se, Sveta Paraskeva je ponovo spustila glavu na jastuk. 62. Neki ucenik ga je upitao: - Sta je cista molitva? -Da kazujes ustima, da poimas umom i da osecas srcem. 63.Drugi put kazivase: -U molitvi nemoj teologisati, nemoj primati misli, nego lij suze. Na mitarstvu maste stoje arhikoni pakla (demoni koji znaju napamet celo Sveto Pismo, nap.prev), koji ti

privode mastarije i tumace Sveto Pismo, govoreci: Planine skakucu kao ovnovi i brda kao jaganjci ovciji. Zatim dolaze i pitaju te: Ko su planine? Ko su brda? I isto oni odgovaraju: Planine su produhovljeni ljudi, a brda su oni s druge stepenice. 64. Opet kazivase: - Poslusanje bez molitve jeste kulucenje, a ko tvori poslusanje s molitvom, Liturgiju sluzi. 65. Jos kazivase: - Smirenje se radja iz poslusanja bez roptanja. 66. Opet kazivase: - Molitva nije uslovljena vremenom ili mestom. Ona je hrana duse. 67. Neki brat iz manastira se smutio sto bi ponekad dolazila deca i galamila i trcala po brdima. Dosavsi k starcu, upitao ga je sta da radi. A otac Kleopa mu je rekao: -De, priseti se; zar ti nisi bio dete? Meni su deca vrlo draga, jer su kao andjeli! I bojim se da ne padnu, i da koje od njih ne slomi ruku ili nogu. Njih i Hristos ljubi i kaze: Pustite decu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo Nebesko (up. sa Mt 19,13-15). 68. Kazivase otac Kleopa: -Nikada nikom ne daj savet, dok ga ti nisi zivotom iskusio! Ko daje savet a sam ga nije zivotom iskusio jeste kao izvor vode naslikan na zidu. A ko govori iz svoga iskustva podoban je izvoru vode zive! 69. Neki brat je upitao: - Sta da radim, oce Kleopa, da bih se spasao? A starac mu je odgovorio: - Slusaj, brate. Ti umes da se molis, ti umes da ides u crkvu, ti umes da postis, ti umes da tvoris milostinju, ti znas sve zapovesti Bozije. Samo da hoces da ih ispunjavas, jer inace se ne mozes spasti! 70. Oca Kleopu je zapitao jednom neki otac iz manastira: - Prepodobni oce, sta ce se dogoditi s manastirom Sihastrijom, kad vi, sveti oce, odete Gospodu? A starac, gledajuci nadole, rekao je: - Zidine, zidine, zidine...! 71. Drugi put mu je rekao neki otac iz manastira: - Prepodobni oce, recite nam slovo o svetoj molitvi. A otac je rekao: - Molitva je hrana i zivot duse. Kao sto telo, bez jela i pica, umire, isto tako i dusa, bez molitve, umire. 72. Rekao je neki otac: - Cesto smo umorni od poslusanja i ne mozemo da se molimo. Sta da radimo? -Brate, telo je Marta, a dusa je Marija! Marta se trudi o zemaljskom, a Marija, koja olicava dusu, sedi kod nogu Gospoda i moli se. Zbog toga Gospod veli da je Marija dobri deo izabrala (up. sa Lk 10,42). Duzni smo da pomirimo Martu s Marijom, to jest najpre da se molimo i zatim da tvorimo poslusanje, s molitvom u umu i u srcu. 73. Otac Kleopa uobicajavase da ponavlja i ovaj stih, koji cesto kazivase Sv. Grigorije Bogoslov: "Um se vara i istina se krade od previse ljubavi i previse mrznje!" 74. Neki otac je cesto isao k starcu, klecao pred njim i molio da ga blagoslovi. Sveti otac bi mu stavio ruku na glavu i osenio bi ga znakom Svetog krsta, kazujuci mu: - Bog neka te blagoslovi! I taj otac svedoci da je odlazio od starca sa mnogo mira i smirenja, osecajuci na svojoj glavi duze od pola sata toplotu kao od ognja, a dusa mu se ispunjavala poniznoscu i suzama. 75. Neki stari otac je upitao oca Kleopu: - Prepodobni oce, kako da se molimo mi stari i bolesni, koji ne mozemo vise da tvorimo metanije i poklone, da bismo ipak ispunjavali svoje monasko pravilo? -Oce, ovako da cinis: Stavi casovnik da zvoni nakon dva sata i moli se na kolenima na krevetu ili na stolici, izgovarajuci s velikom paznjom Isusovu molitvu! To je pravilo za stare i bolesne monahe, koji ne mogu da tvore drugi podvig. Zatim ocitas i svakodnevno monasko pravilo. Koliko se pazljivije i sa suzama budemo molili, toliko ce nam Bog oprostiti. 76. Jednom kada mu je neko pokazao novu crkvu u manastirskom vocnjaku, otac je rekao: - Teze je naciniti pravog monaha nego li sabornu crkvu!

77. Opet kazivase starac: - More dete, ne sedi badava i ne traci vreme. Stavi knjigu u torbu ma gde god da ides, za ovcama ili za kravama, ili gde te salju; i citaj slovo Bozije! 78. Jos kazivase: - Ako procitam koju knjigu dvaput ili triput, znam je skoro naizust. 79. Otac Kleopa kazivase ucenicima ponesto od nevolja i iskusenja koja su mu dolazila od ljudi. A o iskusenjima koja su mu dolazila od djavola, kad bese u pustinjastvu, nije rado govorio. Prvo, zbog toga sto bese skriveno, a drugo, posto ne bese ko da to pojmi. 80. Pokatkad nam kazivase: - Zabranjuju mi Sveti Oci da vise govorim, jer oni vele: "Ne pricaj svoje". A ja vam toliko kazem: da ste bili vi tamo u pustinjastvu vezani za stablo , drveta, pa da ste videli djavola, istrgli biste drvo iz korena i pobegli biste s njim na ledjima! 81. Oni iz Pucioase[1] su mu pisali nekoliko puta, i otac Kleopa im je dao odgovor u dobro osmisljenom pismu, kojim im kazivase: "U Pucioasi smrdi[2], i smrad se nece razici, dok ne budete bili poslusni Svetom sinodu!" 82. Otac Kleopa kazivase vernicima: - Sv. German veli da ce svet, ako bude dobar, preci 2000. godinu, a ako bude zao, nece dostici 2.000. godinu. 83. Jos je kazivao da ce se oko 2000. godine pokazivati bozanski znaci, i navodio Svetog Agatangela, koji je to prorekao. 84. Ocev ucenik nam kazivase: "Mnogo pisama je dolazilo na adresu oca Kleope sa svakovrsnim nevoljama i problemima, a sveti otac mi je kazivao da im odgovorim. Dolazili su i mnogi hriscani, i otac mi je nalagao da im govorim i da im zapisujem imena za pomen. Dakle, buduci veoma zauzet, nisam uspevao da izvrsim celo pravilo i monasko pravilo, i pitah ga sta da radim. A on mi odgovarase: -Tvori poslusanje, pisi pisma, govori ljudima i kazuj "Gospode Isuse..., jer "Bratovljeva korist tvoj je plod", vele Sveti Oci." 85. Opet kazivase ucenik: "Kada bih pisao pisma vernicima i imao koji tezi problem, pitao bih oca Kleopu, a on bi mi odgovarao ukratko i kazivao bi mi da svima odgovorim da je on star, bolestan i vise ne pise. Zatim bi me slao da kazem ljudima da je nemocan, da vise ne dolaze k Dedi-trulezu, jer je deda-trulez umro! Nema ga vise! Ode..!" 86. Godine 1996, kada je u Jasi doneta iz Grcke glava Svetog apostola Andreja, neki brat je hteo da ide da joj se pokloni. Neki vozac se ponudio da ga odveze do Jasija. Ali brat je hteo da ide bez znanja oca staresine. Otisao je da uzme samo blagoslov od oca Kleope, posto mu bese duhovni sin. Kada je cuo o cemu je rec, starac je glasno rekao: - Cujes, brate, imas jednog staresinu i jednog Boga! - Sta da cinim? Da idem ocu staresini da ga pitam? -rekao je ucenik. - Da! Idi i isti mu blagoslov - odgovorio je otac Kleopa. 87. Jednom je neki hriscanin upitao starca: - Oce Kleopa, sta da radim, jer ne uspevam da nadjem sebi duhovnika? -Ti da ga nadjes? On tebe neka nadje - odgovorio je otac. 88. Neki brat je zamolio oca Kleopu da ga pominje na molitvi. A starac mu je rekao, pokazujuci prstom zamisljeni trag sto krivuda po zemlji: -Moja molitva je kao Kainov dim! Tako puzi po zemlji... 89. Jednom, sedeci na doksatu, pogledao je pravo u svoga ucenika i rekao iskreno i cisto: - Ne znam sta trazi toliko sveta kod mene, kod truloga starca! 90. Drugi put neki brat, nakon sto ga je starac ispovedio, rekao je: - Oce, ne zaboravljajte me ne molitvi, jer sam jako gresan! -Gospod! - rekao je otac. Zatim je izgovorio tiho, kao za sebe: Ja sam gori od svih. 91. Neki ucenik kazivase da je otac Kleopa ponekad na ispovesti postupao i ovako: Znajuci da je njegov ucenik slavoljubiv, on se pokazivao da je gresniji, veci tvrdica i gori od svih, nipodastavajuci sebe, da bi svoga ucenika naucio delanju smirenja.

92. Jednom je dosao neki reporter da mu starac da intervju, govoreci: - Ljudi hoce svetlost, hoce vodu zivu... -Da!.. Ljudi imaju svetlost od Svetog Jevandjelja, od proroka, od svetih Apostola, od Svetih Otaca, od velikih isposnika i od tolikih miliona mucenika... Dakle, imaju odakle da uzmu svetlost! Od mene samo mrak moze da se uzme. Jer ja sam sin mraka, ne svetlosti. Gresan covek, pun zloce, pun nemoci i sanjiv... Nemam ljubavi Bozije, nemam uzdrzanje, nemam razboritost, nista nemam! Sve, sve sam izgubio svojom lenoscu, i nemam niceg dobrog na ovom svetu! Apostol Pavle kaze ovako u Poslanici Jevrejima: Hristos Isus je dosao u svet da spase gresnike, od kojih sam prvi ja. Ako onaj koji se uzneo do treceg neba kaze da je prvi gresnik, sta da ja kazem? Da sam uradio stogod dobro? Nikada, u vekove vekova. 93. Kada je u pustinjastvu imao uzasno iskusenje bluda, pokazao mu se djavo bluda i rekao mu: - A ako sada padnes u blud? A otac mu je odgovorio: - Svako moze da padne, jer sta su covek i zena? Trulez su i smrad. Drugi put, kada je imao slicno iskusenje, stao je nogama na zar, da odagna demona bluda. 94. Kada bi ljudi dolazili uznemireni sto antihrist obmanjuje narode, sto ce biti ratova, ili necim slicnim, otac Kleopa bi kazivao snaznim glasom: "Otac je na kormilu!" i navodio 10. stih iz 32. Psalma: Gospod razbija namere naroda i osujecuje namere vladara. A namera Gospodnja ostaje do veka i misli njegovog srca - od pokolenja do pokolenja. Zatim bi ih hrabrio: "Ne uznemiravajte se i ne bojte se, jer nece biti kao sto oni hoce. Ehej, koliko bi oni hteli da ucine! Vi se ne bojte. Molite se i s verom se osenjujte Svetim Krstom, i pobeci ce svi djavoli!" 95. Jos kazivase otac Kleopa: - Nijednoga posla da se ne prihvatis, dok se ne osenis Svetim Krstom! Kada podjes na putovanje, kada zapocinjes posao, kada ides da ucis, kada si sam i kada si sa vise njih, zapecati Svetim Krstom celo svoje, telo svoje, grudi svoje, srce svoje, usne svoje, oci svoje, usi svoje, i sve tvoje neka bude zapecaceno znakom Hristove pobede nad paklom. I tada se neces vise bojati cini ili bajanja ili vradzbina. Jer se sve to topi od sile Krsta kao vosak od lica ognja i kao prah pred licem vetra. 96. Jednom je k ocu Kleopi dosla neka zena sa svojim unukom, koji je, ne buduci kriv, bio okrivljen za ubistvo. Unuk je rekao ocu da je u parnici zbog ubistva, ali mu nije kazao da je nevin. Otac ga je zaustavio i rekao mu: - Nisi kriv i neces robijati! Zaista, mladic se spasao te nepravedne optuzbe. 97. Kada se sveti starac bese povukao u manastirski pcelinjak, dosao mu je neki vernik, placuci sto ga trazi Sekuritatea. Nakon sto je izlozio ocu polozaj u kojem se nalazi i dao mu da se moli za njega, otac Kleopa mu je rekao: "Od sada se vise ne boj!". I zaista, od tada ga vise nisu pratili. 98. Neki brat, koji bese dosao u manastir s namerom da provede dva-tri meseca, otisao je na ispovest ocu Kleopi. A starac mu je rekao nevinim i odlucnim glasom: - Ehej, dosao si kod deda-Kostakea! Neces ti vise otici odavde! I tako je i bilo, jer je miloscu Bozijom ostao u manastiru. 99. Nekoliko meseci pre oceve smrti dosao je neki jerarh (episkop) iz Grcke i nije otisao, dok mu starac nije dao svoje brojanice. Dosta godina pre toga otac Kleopa, nadahnut Duhom Svetim, predskazao mu je da ce postati jerarh. 100. Neki brat bese zapoceo neke podvige iznad svoje moci. Nije spavao na krevetu, mnogo je citao Psaltir i tvorio mnogo metanija, ali ne s dobrim ciljem, nego je tezio samo umirenju telesnih strasti, ne slamajuci dusevne. Zbog toga bese gnevljiv, sudio je, osudjivao i imao iskusenja. Tada je otisao ocu Kleopi da mu iste blagoslov. Starac mu je pokazao neki tekst na zidu, ispod ikona, govoreci: - Gle sta pise tamo: "Dobro nije dobro, kada se ne tvori dobro." Ja sam to napisao! 101. Neki jeromonah je po prvi put otisao starcu Kleopi da mu iste korisno slovo.

-Blagoslovi me, prepodobni oce Kleopa! Gledajuci ga, sveti otac je rekao: - Ko je ovaj svestenik? Nakon sto mu je otac Kleopa dao poucno slovo, jeromonah se povukao, cudeci se sto je otac, ne poznavajuci ga, znao da je on svestenik. 102. Neki otac iz manastira prica: "Dolazeci cesto u manastir i slusajuci oca Kleopu, pozeleo sam i ja da uzmem Hristov jaram. Ali jos se nisam potpuno resio. Onda sam pomislio da upitam svetoga oca, kao coveka koji me je podstrekao na revnost za Hristom, i rekao sam sebi: Sto mi bude rekao ono cu ciniti! Kada sam ga upitao, otac Kleopa, kao da mi je poznavao srce, rekao mi je: Nemoj dolaziti! Budi u svetu i misionari! Od tada bejah revnosniji i sirio sam pobozne knjige. Nakon neko dve godine, kada se moje srce potpuno preklonilo monastvu, odlucio sam da odem u manastir, ali s nekom bojazni, pomisljajuci na starcevu rec. I moleci se Bogu, dosao sam k njemu i rekao mu: - Oce, hocu da dodjem u manastir. -Dodji! - rekao je otac Kleopa, ispunivsi me radoscu". 103. Neki brat je rekao starcu: - Oce, u manastiru je mnogo posla, i nema se dovoljno vremena za crkvu. Sta da radim? -Brate, kada ruka radi, um neka se moli, ponavljaj stalno "Gospode Isuse"! 104. Dvoje mladih su stupili u brak i izrodili su decu, ali nisu znali da su u krvnom srodstvu. Duhovnik im je savetovao da se ispovede kod nekog arhijereja i da slede njegov savet. U mecuvremenu supruga su uputili da trazi i savet arhimandrita Kleope Ilije, kojeg jos ne bese upoznao. Otisavsi k svetom ocu, nije se mogao pribliziti, jer je otac Kleopa bio okruzen mnogim vernicima, kao obicno. Zato je cekao da dodje na red. Odjednom ga je otac pozvao: - Antonije, dodji k meni! On je pomislio da drugoga poziva i nije otisao. Nakon malo vremena opet ga zove: - Antonije, dodji k meni! Ali ovaj, ne znajuci da njega zove, opet nije otisao. Tada ga je otac, gledajuci pravo u njega, pozvao prstom i rekao mu: - Ti, ti, Antonije, dodji k meni! Obuzet strahom, Antonije je rekao u sebi: "Kako to da me zna ovaj otac koji me nikada nije video?" Zatim, posto je otisao k starcu, ovaj ga je dugo savetovao i otpustio u miru. 105. Dve zene koje je mucio djavo dosle su starcu Kleopi, a on ih je blagoslovio i rekao im: - Nakon tri sveta jeleosvecenja ozdravicete. I tako je bilo, voljom Bozijom. 106. Neki brat, videci oca Kleopu kako sedi na cardaku, pristupio mu je, celivajuci mu ruku i trazeci blagoslov. Ali mu nije razotkrio da ga u srcu veoma napadaju zle misli. Otac, proziruci ovo, rece mu: -Brate, idi svom duhovniku, cisto se ispovedi i isti mu epitimiju, da bi se izbavio necistih misli koje vladaju tobom. 107. Kada govorase svetu, otac Kleopa cesto kazivase: -Andjeli Gospodnji su vas doveli u svete manastire, deco! Vi ih ne vidite, ali svako ima uza se andjela cuvara. I starac krotko posmatrase ljude, kao da je video njihove andjele. 108. Jednom je starcu dosao neki vernik sa svojim rodjakom, koji bese zaveden u sektu "Jehovini svedoci". Vernik bese pokusao mnogim razgovorima i argumentima da ga vrati pravoj veri. Ali sektas, mada bese pobedjen kroz pitanja, nije priznavao zabludu. Tada je vernik ubedio sektasa da posete starca Kleopu. Kod kelije oca Kleope bese mnogo sveta, kao obicno, a otac je govorio na temu: "Kako djavo obmanjuje coveka". Cekajuci da zavrsi propoved i nasavsi pogodan trenutak, vernik je hteo da zamoli oca za razgovor sa sektasem, da bi se posvedocila prava vera.

Ali u tom trenutku je video da je sektas sasvim izmenjen u licu. Lik mu sada bese vrlo veseo, zraceci neopisivom radoscu. Slusajuci propoved oca Kleope, bio je duboko ganut u svom srcu, tako da vise nije imao sta da pita. Kada je vernik hteo da otpocne razgovor s ocem, sektas je rekao: "Nemam vise sta da ga pitam! Takvog coveka nisam video u svom zivotu!" To je jedan od brojnih slucajeva, kada je samo prisustvo oca Kleope bilo dovoljno da bi izmenilo srce jednog coveka. 109. Drugi put je neka pobozna zena iz porodice intelektualaca iz mesta Pjatra Njamc u vise navrata dolazila kod starca Kleope, zaleci se na nepoboznost svoga supruga, profesora fizike, koji se izjasnjavao da je ubedjeni ateista. Na predlog oca Kleope zena je uspela da ubedi supruga da posete starca, mada profesor kazivase: Nemam ja sta da govorim s nekim popom! Mene niko i nista ne moze ubediti! Kada su stigli u Sihastriju, otac Kleopa razgovarase sa ljudima. Nakon sto je zavrsio razgovor sa vernicima, otac, umoran nakon celog dana, ipak se nije postedeo. I sedeo je s profesorom, navodeci mu podatke iz astronomije, o medjuzvezdanim prostorima i drugo, iz fizike, o zakonima prirode, stvaranja i o mnogom drugom. Na kraju razgovora, koji se bese protegao do ponoci, profesor je izvadio beleznicu i zapisivao je, govoreci: - Oce, u koliko sam god skola studirao, nikada nisam cuo takve stvari! Otkud znate toliko? - A ko mi brani da znam? - rekao je otac Kleopa. Na kraju je profesor trazio da se ispovedi. Posle nekog vremena njegova supruga je dosla radosna u Sihastriju, govoreci: -Sveti oce Kleopa, od kada je moj suprug imao razgovor s vama, potpuno se izmenio. Odlazi u crkvu, moli se i trazi da i druge ubedi u Bozije postojanje! 110. Uglavnom, sveti otac Kleopa ne bese za preterano podvizavanje, mada se on bese mnogo podvizavao u pustinjastvu. Ali svetitelji su uvek strogi prema sebi i puni ljubavi prema drugima. Kazivao bi da se suma ne boji onog koji uzima mnogo drva odjednom i pretovaruje kola. Jer zna da ce se malo dalje kola pokvariti, jer su pretovarena. Suma se boji onoga sto uzima po jedno drvo, po jedan mali teret. Toga se suma boji, jer zna da ce je malopomalo celu iseci. 111. Neki brat pocetnik, nakon samo nekoliko meseci u manastiru, dosao je govoreci: - Oce, veoma mrzim djavole. Dopustite mi da citam molitve Svetog Vasilija Velikog! Otac Kleopa mu je rekao: - Ti, more? Tesko tvojoj glavi! Krivo ti je na (mrzis, prim. izd) djavole? Da vidis koliko oni mrze tebe! Bezi odavde, nemoj slucajno da cinis takvo sto... Cujes li, malocas je dosao u manastir i hoce da proklinje djavole i da cita molitve Svetog Vasilija Velikog. Veliki si mi ti junak! 112. Jednom je neki staresina iz nekog manastira dosao kod starca Kleope za savet. I nakon sto mu je kazao da nemaju vremena za molitvu, jer je veliki posao, upitao ga je resen da cini ono sto mu kaze otac. - Sta da radim, oce Kleopa? Da maksimalno ogranicim radove i rad? Otac mu je odgovorio: - Da drzis carski put! To jest bez preterivanja, ni na jednu stranu, ni na drugu. Nego sve da bude razborito. 113. Kazivase otac Kleopa: - Imajmo misao da svakog trena zalostimo Boga. Bez ovakvog smirenja u srcu ne mozemo se spasti. 114. Kazivase otac grupi bogoslova: "Mozes dati ljudima epitimiju da cine milostinju. Ali ne bogatima. Jer oni imaju prepune dzepove, dolaze i stavljaju ti denjak novca na sto i kazu: Gotovo! Spasao sam se. Ali se Carstvo Bozije ne kupuje novcem! Nalozi im da poste, da cine metanije, da bdiju... Jer tada se trude i imaju platu od Boga. Milostinju da cini nalozices kome siromasnijem. Jer on treba da se trudi da dobavi novac, i tako ima platu od Boga".

115. Kada bi govorio i kada bi davao savete, otac Kleopa bi stalno pominjao starce koje bese poznavao, govoreci: "Tako kazivase otac Joanikije Moroj...", "Tako kazivase otac Pajsije Olaru... ", "Tako kazivase otac Vikentije Malau..." Jer su Hristoljubivi starci uvek nosili veliku duhovnu mudrost. 116. Brat Konstantin, potonji otac Kleopa, proveo je mnogo godina na poslusanju kod ovaca Sihastrije. A njegova sestra Ekaterina, koja se podvizavala u bratstvu manastira Agapije, pokatkad ga je posecivala. Ali videci ga stalno kod ovaca, kazivase mu: - More brate, pa ti stalno kod ovaca? Isti i ti poslusanje u crkvi! Kod kuce kod ovaca, ovde kod ovaca! Ali brat Konstantin, kao istinski poslusnik, kakav bese, odgovarase joj: - Idi od mene s tim recima! 117. Jos dok bese kod ovaca otac Kleopa je upoznao mnoge pustinjake i pustinjakinje u sumama oko Sihastrije i mnogima je nosio po stogod za jelo sa bacije. Neka monahinja Kleomida, ministarska kci, upitala je jednom brata Konstantina: - De reci, brate Konstantine, jesi li naucio Psaltir naizust? - Naucio sam samo nekih 40 Psalama - odgovorio je on. - Celi Psaltir da naucis naizust, jer se tako zahteva od monaha! 118. Od 1930-1944. godine ziveo je u opstini Borlesti-Njamc neki crkveni pojac koji se zvao Nekulaj Dumitriu. Bese to vrlo pobozan vernik i cesto je dolazio u manastir Sihastriju. Kad bi on pojao za pevnicom, prolivao bi mnogo suza iz ociju, tako da su svi imali koristi od njegovog zivota. Zatim, obolevsi, umro je, i dok ga nosahu na groblje, probudio se iz mrtvih i ziveo je jos mnogo godina. On je uvek sa suzama pricao kako je video muke pakla i one sto su goreli u tom ognju, a kada bi pevao za pevnicom, sav narod bi plakao. Jednom kada su ga pitali: - Sto place narod, kada ti pojes? On je odgovorio: - Kad pojes iz srca, u srce stize. Kada otac Kleopa bese mlad, tek nekoliko godina kako bese dosao u manastir, pojac Nekulaj je kazao ostalom bratstvu: -Smejete mu se vi - to jest ocu Kleopi - ali znajte da ce vam biti staresina! To prorocanstvo se ispunilo godine 1945. 119. Kad otac Kleopa bese staresina u Sihastriji, dogodilo se da su cobani izgubili ovce. Trazili su ih oni neko vreme, ali ih nisu nasli, i sada se bojahu da kazu staresini. Kad vise nisu imali kud dosli su kod starca Kleope. On ih je saslusao i zatim ih je odveo u crkvu, gde su svi klekli pred ikonom Bogomajke i poceli da se mole. Nakon sto su se pomolili, otac im je rekao: -Hajde, idemo zajedno prema Sihli i prema Korojevoj jaruzi! Putem su napravili vise predaha, moleci se pod ocevim uputstvom. Najzad, pomocu Bozijom i Bogomajke stigli su do neke male poljane, gde su nasli ovce, kako se mirno odmaraju. Tada je otac Kleopa rekao: -Velika je radost sto smo nasli ovce, ali je hiljadama puta veca sto nas je Bog putevodio. Evo sta vam kazujem: Nista u svom zivotu ne zapocinjite da radite a da se ne pomolite Bogu i Bogomajci. Krenuvsi se zatim s ovcama u dolinu, napravili su isto toliko predaha koliko behu napravili prilikom uspona, blagodareci Bogu za ukazanu pomoc. 120. Kada je dosao u Slatinu kao staresina, otac Kleopa je otpoceo s pregledom manastira. Najpre je bio odveden u nastojateljske prostorije, ali je on trazio da ide dalje. Tako je prosao kroz vise kelija, koje je blagoslovio, dok je dosao do neke zabacene ostave, gde manastir drzase alat i materijale za tesarstvo i zidarstvo. Ovde se otac radosno zaustavio i rekao: - Ovde ce biti moja kelija! Braca, srecna i sama sto im je Bog poslao staresinu za spasenje njihovih dusa, odlucili su da pospreme kolibu, ali otac ih je zaustavio, govoreci: -Braco, nije mi potrebna pomoc, sve sto treba uradicu ja svojim rukama! I prionuo je na posao.

Kao namestaj postavio je sebi krevet sa vrlo jednostavnom prostirkom, na koju bi rasirio svoj ovciji kozuh. Na krevetu je drzao i svoje knjige, i pisma primljena iz cele zemlje. 121. Otac Kleopa je proveo vise godina u pustinjastvu zajedno sa svojim ucenikom protosindjelom Varsanufijem, koji bese dosao u manastir po ocevom savetu i molitvi. I evo kako je on upoznao oca Kleopu: Bese ozenjen, i radio je u sumi. Jednog dana mu neko je ukrao alat, i dosao je u Sihastriju da trazi molitvu za otkrivanje lopova. Tada mu je otac Kleopa kazao nekoliko duhovnih reci, koje su ucinile da zaboravi na alat i da promislja kako bi mogao i on da udje v monaski zivot. Nakon sto se ispovedio duhovniku i procitao vise poboznih knjiga, odlucio je da zivi u cistoti sa svojom suprugom. Ali je imao od djavola velika iskusenja da ne sluzi Hristu, nego da ostane kod kuce. Jedne noci je dosao neprijatelj k njima u vidu ruznog, crnog i cosavog coveka i riknuo je, da se potresla kuca i popucali prozori, govoreci: -Nesrecnici, sta mi vi cinite! Zatim je demon iscezao. Nakon tri godine oboje su otisli u manastir: suprug u Sihastriju i supruga u Staru Agapiju122. Godine 1953. otac Varsanufije je zamonasen, a godine 1956. je rukopolozen za jerodjakona i svestenika u manastiru Sihastriji. On je bio jedan od najvernijih ucenika oca Kleope. 1997, kada je doslo vreme da starac Varsanufije ode Gospodu, otac Kleopa mu je citao Molitve pri ishodu duse. Kada je rekao: "...oslobodi raba Svoga protosindjela Varsanufija ove nesnosne muke i gorke slabosti koja ga obuze, i upokoji ga tamo gde su duhovi pravednika...", tada je otac Varsanufije uzdahnuo dvaput i predao svoju dusu u ruke Gospodu. A otac Kleopa je nastavio molitvu, govoreci: "... Jer ti si upokojenje dusa i tela nasih, i slavu uznosimo Tebi..." 123. Ptice su mnogo tesile oca Kleopu. Cesto je govorio o "gorskim momcima", o kukavici, o slavuju i o tolikim drugim pticama, pokazujuci nam cak i kako pevaju i kakav im je glas, veseleci srca nasa. Otac nam je pricao: - O, kakva mi je velika radost bila, kada sam se prvi put pricestio u pustinjastvu, jer je doslo jato pticica, i tako su mi lepo pevale!.. I otac, kada mogase, s ljubavlju bi hranio ptice nebeske. A ta se ljubav nije prekinula, jer je na dve godine pred kraj njegovog zivota, nakon sto se pricestio u crkvi, dok je isao ka keliji u pratnji dvaju otaca, doslo jato malih ptica, koje su cvrkutale i sletale mu na ramena, na glavu, na ruke i kljucahu mu bradu i rasu, ne doticuci se, medjutim, ostale dvojice. Zatim su odletele na neku jelu i pocele da pevaju. Tada je otac, uzdisuci, rekao: Kako bih zeleo da opet zivim sa pticicama u sumi! 124. Kazivase starac: -Jednom me je Sekuritatea uhapsila u manastiru Slatini i zatim odvela u Falticenji. Tu su me tukli i uveli u neki podrum u kojem je gorelo nekoliko stotina sijalica. Svi koji su baceni tamo izlazili su skoro ludi. Uveli su i mene da izgubim pamet. Nisam vise video ocima i nisam vise mogao od toplote. Onda sam Isusovom molitvom spustio um u srce. Nakon jednog sata su me izveli i cudili su se svi da sam jos govorio i isao, a da me niko ne pridrzava. 125. Cesto otac Kleopa pominjase grehe koji izviru iz samoljublja i podsticase sve na pokajanje, govoreci: -Izvor svekolikog zla i svekolikog greha jeste samoljublje! Samoljublje je nerazumna ljubav prema telu, i najteza je i najtananija od svih strasti koje porobljuju ljudsku prirodu. Iz samoljublja se radjaju: samosazaljenje, samoposteda, samoopravdanje, samozadovoljstvo, samohvalisanje, samohvala, samozadovoljstvo, nadmenost i svi ostali gresi znani i neznani. 126. Slusajuci oca Kleopu, nisi se mogao zasititi. Sto god bi kazivao bese zanimljivo. Pripovedao bi sveti otac iz svog detinjstva, o manastirskom zivotu, kako je bio

proganjan, hapsen, zatim kako je odbegao u sumu, o kasnijem sluzenju narodu, o putovanjima u Jerusalim, na Svetu Goru, zatim i mnostvo drugih pricica. Cesto su plakali koji su ga slusali, pokatkad bi plakao i otac. Svi behu dusevno ganuti, ali ne samo zbog onog sto je kazivao, nego je u prvom redu delala blagodat Bozija koji bese u njemu; dakle, samo njegovo prisustvo - blagodacu Duha Svetog koje starac bese pun preobrazavalo je srca ljudi. 127. Kada otac govorase, govorase po nadahnucu Duha Svetog. Jednom kada je dvorana bila puna vernika, otac je poceo da kazuje nesto bez veze s onim o cemu se do tada razgovaralo. Nesto sto kao da nije zanimalo narod. Ali na kraju je dosla, lijuci suze, neka zena koja je stajala natrag, i rekla mu je: - Oprosti mi, oce, jer sam gresna! Otac bese govorio o toj zeni. 128. Neka vernica prica kako se njen otac iscelio molitvama oca Kleope: "Bese pod kraj godine 1995. Ja sam bila vec nekoliko puta u Sihastriji i sretala sam i starca Kleopu. Moj roditelj bese vrlo bolestan, i skoro 40 godina ga mucase strast pijanstva. Posle mnogih pokusaja stigla sam jednog dana s njim kod starca. Sedeo je na poljani pod nekim grabom i bese tu jos nekoliko hriscana. Seli smo na klupu upravo ispred oca Kleope, koji kazivase korisne reci prisutnima. Odjednom se zaustavio na tren, pogledao je preko nasih glava i poceo da govori o pijanstvu. Moj roditelj kao da se skamenio tamo na klupi. Trajalo je neko vreme to korisno slovo starcevo, zatim nas je otpustio, dajuci nam svakom blagoslov, kao sto je obicno cinio. Pristupila sam sa svojim roditeljem, i kada se priklonio, starac mu je uhvatio glavu obema rukama, napravio je veliki krst i rekao mu: -Tako, drago dete, da se cisto ispovedas, i Bogomajka ce pomoci. Neka bi dao Bog da se vidimo u raju! Otisli smo spokojni. Sta se tada dogodilo ne znam. Skoro 30 godina nisam videla svoga roditelja da se osenjuje Svetim Krstom, ali sada, kad smo se vratili kuci, usao je u trpezariju i napravio tri velike metanije. Gledala sam majku, i ona mene, i cudile smo se. Od tada se moj otac redovno ispoveda i izbavio se strasti pijanstva". 129. Sledece svedoci o ocu Kleopi njegov ucenik monah Jakint: "Ja mislim da otac Kleopa bese prozorljiv duhom. Jer mnogo mi je kazivao dok je bio ziv, a ja ne verovah, ali se ispunilo kao sto je kazao sveti otac. Ja verujem da mi je otac video srce i kazivao sto mi je korisno. Tada to nisam poimao. Ali je bilo bolje da sam pazljivije i s verom tvorio poslusanje. Medjutim, on me je voleo i dao mi sto mi je korisno za spasenje. Ja mislim da je otac Kleopa Svetitelj. Ja osecam njegovu pomoc. Osecam da je sa mnom! Secanje na svetoga oca daje mi mir, spokojstvo, radost i nadu da se on moli za mene!". 130. Kazivase jedan od njegovih ucenika: -Otac Kleopa sve vreme kazivase stvari koje behu na duhovno nazidanje. Nije bilo taste reci u njegovim ustima. Umeo je da umnozi ovaj talant. Danju, kada ne bi imao poklonika, uzimao bi brojanice i odlazio na planinu. Mnogo puta sam ga video na kolenima pod drvecem ili na panjevima, pogruzenog u molitvi. Trebalo je da vicem vise puta, da bi me cuo. Ako bih mu donosio vest da mu je dosla kakva grupa ljudi, u pocetku bi zazalio zbog gubljenja spokoja, ali, buduci porazen ljubavlju i verom onih sto dolazahu, primao ih je i govorio im, utvrdjujuci ih u veri i ublazavajuci im gorcine i nevolje. Zatim bi se opet povlacio, moleci se za njih, da im Blagi Bog da "krajicak Raja". 131. Poslednjih godina zivota otac je imao momente velikog umora, tako da nije vise mogao primati nikog. Zato kazivase uceniku: - Zakljucaj vrata dvaput, i nemoj me vise uznemiravati, ni ako japanski car dodje! Ali ako za japanskog cara otac ne bi ustao, za ljubav Cara Hrista i vernika on ustajase uvek kada bese pozvan, i tesio ih je, uceci ih i blagosiljajuci sve. 132. Od 1996. godine pune dve godine je trpeo jake bolove u desnom bubregu, koji vise nije funkcionisao. Od pocetka bolesti on nije hteo da ide lekarima, i ni lekove nije uzimao. Samo bi malo caja okusio za trpezom, kao sto je i govorio: "Najbolje jelo je caj sa hlebom. Lako jelo!" Zatim je s velikom teskocom otisao u Jasi k lekarima, iz

poslusanja, na zahtev Preosvecenoga mitropolita Danila i oca staresine. Ali je tesko prihvatao da uzima tablete ili da mu se daju injekcije. 133. Dok je otac bio u Jasiu u bolnici "Parhon", sve je zadivio. Cak su i lekari podesili svoj program da bi slusali oca Kleopu. Mnogi ljudi, cuvsi da je otac u bolnici, dolazahu i donosahu mu svakojake namirnice. A on bi pozvao bolnicko osoblje, da sve sto je primio odnese u kuhinju i podele ostalim bolesnicima. Na izlasku iz bolnice lekari su mu rekli: -Dok si ti, sveti oce, bio u bolnici, nije vise bilo potrebno da se snabdevamo. Sve sto ste primali ovde bilo je dovoljno za celu bolnicu. 134. O istom periodu pricao je otac Kleopa: "Nakon operacije odneli su me na intenzivnu negu. Tamo sam zaspao u nekoj stolici na rasklapanje i spavao sam tri dana i tri noci, kada sam se probudio, rekli su mi: - Oce, znas li ti da si spavao tri dana i tri noci i sve vreme govorio? - Ne znam nista! Sta sam govorio? - Oce, znas li koliko smo propovedi snimili? Gledaj sta smo snimili! Pokazali su mi puno kaseta. Behu to propovedi koje bejah kazivao 30-40 godina ranije. Ali ja nisam znao nista!" 135. Jos pricase otac Kleopa: "Kada sam bio u Jasiu radi operacije, trebalo je da mi naprave urografiju na bubrezima. Bese Veliki post. Uradili su mi jednu analizu, i nije uspela. Zatim je dosla neka lekarka i rekla mi: - Oce, da bi uspela urografija na bubregu, treba da pojedes tri jajeta! - Cujes li, gospodjo. Da mi das zlatne planine od Nikoline[3] do Kopoua[4], necu ti pojesti tri jajeta u Velikom postu! - Eto, zbog toga dolazite u bolnicu, i zbog toga umirete! - I sta ako budem umro? Umire li kralj? Umire i staracki trulez! Sta? Zar samo ja umirem? Zar ne umire ceo svet? - I zasto ne jedes jaja? - Ja ne verujem u jaja! - A u sta verujes? - Ja verujem u Oca, u Sina i u Duha Svetog! Otisla je i rekla direktoru bolnice. - Ima tamo neki kaludjer koji nece da jede jaja radi analize! Ali direktor me poznavase, i kaze lekarki: - Pa znas li ti ko je taj kaludjer? To je starac Kleopa! On je proveo skoro deset godina u pustinjastvu s jednim krompirom na dan i nesto trave... Kada je ona to cula, dosla je k meni u salon sa posnom hranom koju je sama zgotivila, trazila je oprostaj i zatim sam ponovo isao na analizu. I napravili su mi onu urografiju; bez jaja. Kada su dosli sa snimkom, rekli su mi: - Gledaj, oce, kako je lepo ispalo! - Gospodjo, je li ispalo bez tri jajeta? Svi se smejahu. Levi bubreg se video otecen, a desni normalno. - Vidite li da je ispalo bez jaja? - Oce, oprostite nam! Ovako nesto nismo videli od kada smo ovde! Na izlasku, vratar bolnice mi je rekao: - Sveti oce Kleopa, da ste jos malo sedeli u bolnici, ja bih zavrsio kucu s onim sto primah od posetilaca koji su dolazili k vama!" 136. Sveti otac bese prozorljiv duhom. Od svog mnostva ljudi koji dolazahu k njemu otac je Svetim Duhom prepoznavao one sto su imali dobra dela, iako ne kazivahu nijednu rec, i gledao ih je sa posebnim zadovoljstvom i blagosiljao ih. 137. Jednom je dosao autobus sa vernicima. Nakon sto im je otac kazao nekoliko reci nekih 20-30 minuta, oni su poceli da mu postavljaju pitanja u vezi sa svojim bolovima i nevoljama. Medju njima bese i nekoliko bolesnika, i poceli su da ga pitaju: - Oce, toliko sam godina bolesna. Isla sam i lekaru, sta jos da radim? - Idi lekaru i vidi sta ti je. Operisi se - rekao je otac.

- Oce, imam cerku kod kuce bolesnu nekoliko godina. Imam nevolja s njom. Sta da radim? Da idemo lekaru ili ne? - Idi lekaru - odgovorio je starac. - Oce, i ja sam bolesna. Sta da radim? - Da ides na Sveto jeleosvecenje! - I da ne idem lekaru? - Ne, ne! Da ides na Sveto jeleosvecenje! Zatim je neko drugi rekao: - Oce, i ja sam bolesna. Sta da radim? - Idi lekaru, vidi sta ti je... Tako se dogadjalo kad god bi mu kogod trazio savet. Za svakoga je imao poseban odgovor, shodno njegovim problemima. 138. Jednom je kod starca dosao neki brat podviznik, govoreci: - Oce, blagoslovite mi da jedem jedanput na dan po zalasku sunca? - Ti, brate? - rekao je starac. - Zar ne vidis kako si slab? Dvaput na dan da jedes, Raj te video! 139. Drugi put otac Kleopa kazivase: - Navikavajte da postite, jer ce doci vreme kada cete jesti po jedan krompir nedeljno! 140. Neka vernica je dosla zajedno sa svojim suprugom kod starca Kleope, ocajna sto su se tri nacelnika sa radnog mesta spremala da je nepravedno izbace. Nakon sto mu je iznela stanje, otac ju je utesio recima: - Ne boj se, doci ces k meni i reci mi: "Oce, jos nisam cula za tako veliko cudo!" Hriscanka se spokojna vratila kuci, ali se stanje pogorsalo. Preostao je samo jos jedan potez, pa da bude izbacena, a njen suprug bese izgubio svako strpljenje i uzdanje i vise nije ni hteo da ide u manastir, kada se predskazano cudo dogodilo. Za nedelju dana izbacena su sva tri nacelnika: u ponedeljak - najveci u rangu, u sredu - sledeci i u petak poslednji. Kada su ponovo posetili ocevu keliju, oboje supruznika su odjednom nehotice povikali: - Oce, jos nismo culi za tako veliko cudo! 141. Nekog vernika koji se razveo neprekidno su napadali rodjaci njegove bivse supruge, vrlo uticajne osobe. Bio je stavljen pod prismotru, i pretilo mu je vise oficira milicije. Tada je zajedno sa svojom sestrom otisao kod starca Kleope da plati bogosluzenja. Kad su hteli da podju, sreli su se s nekim monahom koji ih je zamolio da mu pomognu da odnese svoj prtljag u Sihlu. Putem su mu ispricali nevolje koje su imali sa oficirima milicije. Kada su stigli u Sihlu, nakon sto je cuo kako se zove jedan od milicajaca, monah je sisao, otisao pred crkvu i napravio tri metanije, kazujuci: - Blagodarim ti, Gospode, sto si mi doneo odgovor na pitanje: Zasto se ja molim za Konstantina, i on ima nevolja; ja se jace molim za Konstantina, i on ima jos vecih nevolja. Konstantin bese jedan od milicajaca koji su progonili vernika i u poslednje vreme supruga mu bese tesko obolela, a cerku mu je udario automobil. Nakon sto mu je monah telefonirao i pokazao mu njegovu gresku, on je postao jedan od najkorektnijih milicajaca. Ali progon protiv vernika se nastavljao. Rodjaci bivse supruge su se obratili nekom pukovniku koji mu je telefonirao, kazujuci mu: - Za pet dana bices u zatvoru! Dosije je pripremljen! - Bez razloga? - upitao je hriscanin. - Meni nije potreban razlog, a iz zatvora ces izaci samo mrtav, s nogama napred bio je pukovnikov odgovor. Cuvsi to, vernik je ponovo sa svojom sestrom pohitao ocu Kleopi, upravo u jeku noci, i kazao mu o pretnji. Starac ih je primio, ali ih je ukoreo: - Kako ste maloverni! Kako da se bojite ljudi? - Da, oce, ali nam je dao tacan rok: pet dana!

- Ostavite ga na miru, jer ce za tri dana on biti u zatvoru zaista, posle tri dana su saznali od nekog sudije da je oficir bio uhapsen. Od tada verniku vise nisu pretili. Kada su ponovo otisli ocu Kleopi, on im je rekao: - Nikada se ne bojte, i to ne od nekoliko oficira, ni od hiljadu oficira, ni od milion, ni od milijardu. Cak ako su s puskom na oku, s metkom u cevi i s prstom na orozu. Nijedna puska nece opaliti, nijedan vas metak nece pogoditi, ako ste pravedni pred Bogom. 142. Neka vernica je otisla od kuce sa svojom majkom, bez privole svog supruga, uzevsi i automobil, da bi isla na parastos nekog rodjaka. Vracajuci se kasno kuci, svratila je najpre kod starca Kleope, trazeci da se moli za nju, da ne bi imala problema sa suprugom, kada se bude vratila kuci. Stalozeno, otac joj je odgovorio: - Idite s mirom i bez straha, jer kada budete stigli kuci, zateci cete ga na kolenima pred ikonama, i nece vam nikada nista kazati. Zaista, kod kuce ona je zatekla supruga tacno kako joj bese predskazao otac Kleopa. Jednom je zena upitala starca: - Oce, otkuda ste znali sve sto ce se dogoditi? A otac joj je kratko odgovorio: - Molitva te uzdize na stepenice znanja. Sto se vise molis, to vise i bolje znas. I nikada se ne boj nikoga i niceg. Samo se moli! Bog i Majka Njegova vide te i cuju! 143. Neki otac je upitao starca sta ce biti nakon njegovog odlaska Gospodu. A otac Kleopa je odgovorio: - Bice jake hladnoce i teski mrazevi. 144. Nesto pre odlaska oca Kleope Gospodu, dosle su k njemu dve hriscanke iz opstine Pojana Tejuluj i uzele blagoslov. Zatim, posto su iskale korisno slovo, starac im je rekao: - Ja uskoro idem Gospodu, ali vas cekaju teska vremena! 145. Otac Kleopa je znao unapred koncinu koju ceka i kazivao je o njoj u pricama. Jednom je kazao: - More, kako cu velik i lep krst imati nad glavom. Upravo u danima pred smrt oca Kleope zavrsen je veliki krst sa ikonom, koji se nalazi na sred manastirskoga groblja. Na njegovom podnozju se sada nalazi ocev grob. Drugi put, mada taj krst ne bese zapocet, otac kazivase sta ce biti pisano na krstu. Ali tada niko nije znao o cemu on govori. 146. Kazivase neki ucenik o ocu Kleopi: - Mnogo bi moglo da se kazuje o prepodobnom ocu nasem Kleopi. Ali najveca stvar jeste da je sveti otac imao Boga u srcu! Zivljase u Bogu, i Bog u njemu!" 147. Pred smrt oca Kleope neki brat je nasao u manastirskom vocnjaku neku jabuku koja je imala plodove posebnog ukusa. Zato ih je on nazivao "jabukama iz rajskog vrta". Hteo je da odnese nekoliko i ocu Kleopi, ali se stideo. Ali otac mu je poznao misli i rekao mu: - Idi i donesi mi sada, jer mi dogodine vise neces moci doneti. 148. Na dan 3. novembra 1998. otac Kleopa kazivase svojim ucenicima: - Moji su dani na prstima izbrojani! Uskoro cete mi tvoriti vjecnuju pamjat! Molim vas da me pominjete u molitvama! 149. Ucenik oca Kleope prica i ovo: - U noci izmedju cetvrtka i petka i u noci izmedju petka i subote spavao sam kod svetog oca u keliji, nekoliko dana pre no sto ce otici Gospodu. Tada sam se zadivio njegovom podvigu. Celu noc nije spavao, nego se trudio da cita molitve, i nije mogao, jer bese vrlo umoran i nemocan. Umom se molio i ruka mu je prelazila po brojanicama, ali oci nije mogao da drzi otvorene, kako bi citao iz knjige. Legao bi malo, zatim bi opet ustajao i tako se podvizavao na molitvi! 150. Posle odlaska oca Kleope Gospodu mnogi hriscani nam pisu i kazuju nam da osecaju pomoc njegovih molitava. Jedna hriscanka kazivase da neka njena rodjaka, buduci veoma bolesna, ocajavase. Ali rekavsi: "Oce Kleopa, pomozi mi!", bila je obuzeta takvim mirom i radoscu, da nije vise zelela ni zdravlje, niti sto drugo, nego je s radoscu nosila svoj krst.

151. Neka hriscanka iz Konstance dosla je u Sihastriju mesec dana pre no sto ce otac Kleopa otici Gospodu. Bese bliska svetom ocu. Kasnije ona nam kazivase sledece: "Dosla sam u keliju oca Kleope 29. oktobra 1998. da mu istem korisno slovo, i rekao mi je: - Sestro, kada sledeci put dodjes u Sihastriju, dodji tamo gore kod krsta na groblju i kazi mi sve sto imas da kazes i, ako Bog dopusti, ja cu te cuti i pomoci ti". 152. Starcev kelijski ucenik svedoci: - Mnogi, secajuci se oca Kleope, zadobijaju hrabrost i revnost da bi isli putem Gospodnjim. Mir, radost i duh svetosti osecaju mnogi od onih sto ulaze u keliju svetog oca, cak i mirjani. To se osecalo i kada kelija bese prazna, bez ijedne ikone i bez icega. Do nedavno otac je delio reci, a sada deli duh u srca vernika. 153. Neka vernica, bliska ocu Kleopi, dosla je o Svetom Vaskrsu u Sihastriju, ali nije svratila u ocevu keliju, misleci da nema smisla da jos svraca tamo, s obzirom da je umro. Ali dok se odmarase u gostoprimnici, pre sluzbe Vaskrsenja, usnula je san. Nalazila se pred kelijom oca Kleope, misleci da je on umro, i odjednom se otac pojavio na vratima i rekao joj: - Hajde unutra! Sto ne udjes? - Ali zar niste mrtvi, oce? - upitala je ona. - Zar ne vidis da sam ziv? - rekao je otac. Drugoga dana, o Vaskrsu, zena je otisla u keliju oca Kleope i poklonila se svetim ikonama, snazno verujuci da je on ziv i moli se za sve koji od njega istu pomoc. Mnogi se klanjaju u keliji i na grobu oca Kleope i uzimaju zemlju i cvece kao blagoslov, kazujuci da osecaju pomoc kroz molitve svetog oca. Razmisljajuci o svedocenjima sadrzanim u ovoj knjizi i o mnogima drugim koja vise nisu ovde zapisana, uvereni smo da ga je Blagi Bog uvrstio u cetu prepodobnih otaca. Zato se usudjujemo da se i mi molimo u njegovoj keliji i na grobu, govoreci: Prepodobni oce Kleopa, ako si stekao blagodat i milost pred Hristom Bogom, moli se i za nas, tvoje gresne sinove!

Dodatak

DUHOVNE PORUKE BLAZENIH STARACA ZAPISANE NA MAGNETOFONU[5] (I) Otac Kleopa ocu Arseniju Papacioku (1979) Ako Gospod ne bi cuvao dom duse, uzalud bismo bdeli. A posto nam stiti dusu, niko nece razoriti nas grad (up. sa 2. antifonom trecega glasa). To je antifon koji Crkva peva. Ja sam gresan i nedostojan Bozije milosti i pokrova. Ali nadam se Njegovoj milosti, jer je Hristos umro za gresnike. Reci Prepodobnom ocu duhovniku Arseniju, velikom staresini iz Tekirgiola[6], da se moli za mene gresnog, jer znam da je on aktivna, verujuca, savetodavna, ukrpeljiva, iskusna dusa, i da je ukrasen svim dobrima. A ja nijedno nemam. Ja sam lenj, netrpeljiv, neiskusan, dremljiv, rasuta uma, bez poboznosti, bez bdenja uma, i nemam niceg dobrog. Neka se moli za mene gresnog da postavim i ja dobar pocetak. Zelim mu na mnogaja i blazena leta svete praznike. I neka bi dao Presveti i Blagi Bog da se sretnemo svi u Raju.

Otac Kleopa ocu Ilarionu Argat (1979) Prenesi ocu arhimandritu Ilarionu Argatuu smirene poklone sa svom ljubavlju u Isusu Hristu. Neka se moli za gresnog, da bi mi pomogao Presveti Bog da postavim dobar pocetak dobrom delu i da imam trpljenja, jer nemam ni trpljenja, nemam ni smirenja, nemam ni uzdrzanja, nemam ni bdenja, nemam ni molitvu, ubog sam u svemu. I mozda molitvama njegove visokoprepodobnosti da postavim i ja gresnik dobar pocetak. I prenesite mu mnogaja i blazena ljeta, neka se moli za mene gresnog Bogu i Bogomajci. Amin.

Otac Kleopa ocu Pajsiju Olaruu (Petak, 1. avgusta 1980) Blagoslovi, prepodobni oce Pajsije! Evo, preko brata Petrua mozemo razmeniti nekoliko reci. Ja sam sada zavrsio sa ispovescu bratstva. Blizu je dva sata (14). Bio sam u Pjatra Njamcu, povadio sam skoro sve zube s gornje strane. Samo su jos dva ostala. Isekao sam stare krunice sa zuba. Jedan donji kutnjak me boli. Ne mogu dobro da govorim. Govorim kroz nos. Imam zakazano kod lekara u utorak uoci Preobrazenja. U sedam sati treba da budem u Pjatra Njamcu. Ne znam hocu li moci da idem na hramovnu slavu. Samo ako budem po nekome poslao lekaru poruku da odustajem da idem u utorak. Treba da mi uzme meru, jer treba da mi stave protezu. Ovde me svet vise ne ostavlja danonocno. Kao na glavnoj zeleznickoj stanici. Zao mi je sto nisam otisao za stalno na Svetu Goru, kako sam mislio. Da se tamo spasem ljudi, jer se ovde sam vise necu spasti. Ako bi se ti, sveti oce, molio, mozda, mozda... i bude li me prosao ovaj kutnjak sto me boli, mozda u ponedeljk da odem na brdo, ako budem odustao da idem lekaru. Ako ce ne budes molio s verom, necu ozdraviti, i onda necu ici. Otisao bih od ponedeljka uvece, to jest u ponedeljak nakon sluzbe da budem tamo, jer mi je potrebna i ispovest, i ako bude pomogla milost Bozija, mozda i da sluzim. Ne znam kako ce biti sa besedom, jer ne mogu da govorim dobro. Tako je. Ovde sam imao visoke goste, tri episkopa: Episkopa rimnickog, Episkopa romanskog i Episkopa ugrovlaskog, Preosvecenoga Romana, koji je dosao s direktorom Biblijskog instituta ocem Ananijom. Zauzeti smo do guse. I umorni i bolesni. I ne mogu vise! Znam da si i ti, sveti oce, zauzet. Shvatam, i osobito u tvojim godinama, sveti oce, ali nama ovamo dolaze autobusima i stalno dolaze. Sada je bilo reci da ce stici jos neka delegacija odnekud iz Amerike. Stigla je u Jasi. Hoce li stici i ovamo ili ne - ne znam. Tako da, ako bude volja Gospodnja i budem mogao, i budem video da se mogu pouzdati, jer sada sam na terapiji, uzimam neki tetraciklin evo skoro dva dana, i jos imam da uzimam. Vidim da me je malo prosao kutnjak, mozda mogu da se pouzdam da cu moci da se popnem tamo na brdo. Blagoslovite i oprostite mi i molite se za mene gresnog.

Odgovor oca Pajsija ocu Kleopi (subota, 2. avgust 1980) Blagoslovi, prepodobni oce Kleopo! Primio sam vest preko brata Petrua, naseg poverenika, o stanju u kojem se nalazite, sveti oce, i o zelji da dodjete do nas. Radujemo se toj vesti.

Odustanite od zubara, ici cete drugi put, jer se zubar moze naci bilo kada, a dan Preobrazenja - jedanput godisnje. I ako da Bog i bude lepo vreme, hteo bih jos jednom da Vam cujem glas, besedu, koju Vi, sveti oce, imate obicaj da kazujete. Ovde je vreme lepo. Bice bogosluzenje napolju, kao sto je i pre bivalo. Za Svetu Goru, posto vec pominjete, nemate od nas blagoslov! S druge strane ako budete dobili blagoslov, ali znajte da od nas nemate blagoslov da za stalno odete na Svetu Goru. Znaci, mozda bi trebalo da se zadovoljimo ovim sto smo u svojoj rumunskoj zemlji, ne na drugoj strani, i da cuvamo svoju pradedovsku crkvu. Namislio je i otac Kiril (Rosu) i mozda je skoro i spreman da podje. Ne mogu se prepirati s njim. Suprotstavljao sam mu se neko vreme, i sada sam rekao: "Idi u miru, oce Kirile, i moli se i za nas"; ali jos nije otisao. Znaci, cekamo Vas da dodjete, onako kako budete govorili kroz nos, izgovoricete malo besede. Ja govorim kroz nos vec nekih deset godina, i ko ima dobre usi cuje me, ko ne - mogu da mu vicem na uvo, pa ne vredi.. Znaci, blagodarim bratu Petru sto nam donosi dobre i radosne vesti i od naseg brata, oca Arsenija, od monahinja iz Rimeca, i ostajemo u iscekivanju da dodjete od ponedeljka uvece ili utorka ujutru, kada budete mogli. Bog neka Vam da zdravlja i snage da biste mogli ispuniti i ovo poslusanje i ove godine. Boze pomozi! Blagoslovite i prastajte! Amin.

Otac Kleopa ocu Arseniju (petak, 1. avgust 1980) Blagoslovi, prepodobni oce Arsenije! Evo, pomocu Bozijom i Bogomajcinom, i posredstvom brata Petra, opet mozemo da razmenimo nekoliko reci na velikoj razdaljini. Shvatam da Vas je Promisao Bozija odredila tamo, jer ste Vi, sveti oce, aktivna dusa, koja voli da se stara i o spasenju drugih. I tamo, vise nego igde na drugom mestu, mozete da imate vezu sa raznoraznim osobama, koje odlaze tamo na odmor, u banju. Ja ne znam kako je tamo. Ali znam da ste aktivni i zanimate se i borite svakim nacinom za spasenje ljudskih dusa. I kod nas ovde nije malo posla. Ima ga vrlo, vrlo mnogo. Retko se dogadja da sam slobodan sat ili dva na dan. Mozda radnim danima, ali praznikom je - prekomerno. Razumeo sam da je neka monahinja odande otkucala na masini knjigu propovedi. Ako bude volja Bozija, poslacu vam i drugu knjigu, ali posto najpre dobijem ovu. Koliko bude kostalo kucanje na masini i povez - placam ja monahinji koja se trudila. I zatim cu vam dati drugu knjigu, jer sam sada zavrsio knjigu Propovedi za monahe. Da i sektologiju, na kojoj sada vrsimo poslednju korekturu radi stampanja, jer je odobrena i od Svjatjejsega Patrijarha i od drzave. Juce je bio ovde otac Vartolomej Ananija sa episkopom Ugro-Vlaske, sa Preosvecenim Romanom, i rekao mi je da je odobrena i da se nada da ce se nekako oktobra-novembra odstampati. Ta se knjiga naziva: "Putevoditelj ka poznavanju i odbrani pradedovske vere". Radio sam na njoj nekoliko godina, onako, kad sam dospevao. Sada radim, ako bude milost Gospodnja, na necem drugom, sto cu vam kasnije kazati. Ali sam vrlo malo slobodan, da bih se mogao i time baviti. Evo, upravo ovog casa kada vam govorim dosao sam sa ispovesti monaha, iz doline. Od jutros do sada, skoro je dva (14) sata, imao sam ispovest otaca. Bolestan sam, ispali su mi gornji zubi; dole imam jos nekoliko plombiranih kutnjaka, i ti me bole. Tesko govorim. Dolazi raka, dolazi grob, nisam se nicim pripremio i odlazim ubog iz ovog sveta. Nisam uradio nista dobro. Molim Vas da se molite za mene gresnika.

Dosao je ovamo Visokopreosveceni Antim iz Galacija sa ocem Teofilom Pandeleom. Dosao je i Preosveceni Epifanije iz Konstance, nedavno. I nastojavali su i jedan i drugi da idem u Dobrudzu da im posetim manastire. Rekli su da ce mi dati automobil, ici ce oni sa mnom. Nisam bas obecao, jer nemam vremena, podeljeni smo na sto strana. Ali mozda posle Gospojine, posle Uspenja Bogomajke, ipak odem do Galacija, jer je tamo manastir salio veliko zvono u nekoj drzavnoj livnici, zvono od 2.300 kilograma. I kazivase staresina da po svaku cenu hoce da poveze i mene na docek zvona, i nastojavao je mnogo otac Teofil, koji je dosao sada po drugi put - Teofil, ako ga znas, koji je bio direktor u Ministarstvu veroispovesti. Velik je nas ktitor, veliki dobrozelatelj za nas manastir. I ako nekako pomogne milost Gospodnja i odem tamo, i vreme bude povoljno, moze se dogoditi da stignem i do Vas, prepodobni, jer bih zeleo da se jos vidimo licem k licu u ovom zivotu, jer sam Vas se zazeleo, sveti oce. Ne zna se sta nosi zivot. Ja patim i od srca i osecam se veoma umornim. Hteo bih da se, pre no sto se rastanemo telima, jos jednom vidimo, ako bude volja Gospodnja i Bogomajcina. Molim Vas da mi oprostite i da se molite za mene gresnika. Cuo sam da je tamo vreme lepo, zetva je tekla dobro. Kod nas, u planinama, kisne pa kisne. Danas imamo lep dan. Ali je dugo kisilo. Tako je na planinama, kao sto znate, svagda. Prastajte, i neka pomogne milost Gospodnja da se jos vidimo. Bog neka nas pomiluje. Amin.

Otac Pajsije ocu Arseniju (subota, 2. avgust 1980) Blagoslovi, oce Arsenije! Neka vas brat Petru zatece radosnog i u duhovnom napretku. Blagodarimo vam za paznju sto nas niste prepustili zaboravu, kao sto Vas i mi u svojim nedostojnim molitvama pominjemo. Radujemo se sto se bar tako, putem vesti koje se mogu doneti odande, radujemo jedan drugom. Molim vas da mi oprostite. Ja sam u Sihli. U iscekivanju sam. Video si, i to iz knjige. Neki starac je poslao ucenika na vasar. I stajao je na vratima i cekao ga i stalno klimao glavom: "Koji li ce ucenik najpre doci? Onaj od gore ili onaj od dole?" Tako i ja prebivam u iscekivanju, da vidim koji ce ucenik doci! Molim vas da mi oprostite jer sam bolestan, telesno zauzet i sa zivotnim brigama. Blagoslovite! Bog neka vam pomogne, da vam preteknu i dela i slova i besede koje dajete narodu i monahinjama koje su tamo. Bog neka nam pomogne! Ako se ne budemo mogli sresti ovde, u ovom svetu, neka nam Bog i Majcica Bozija dodele da se sastanemo s one strane. Tamo gde nema zalosti, ni tuge, ni uzdisaja, nego je zivot radosni i beskrajni. Amin.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. 5. 6. Pucioasa - grad u zupaniji Dambovica (Dambovita). Tamo se bio odrzao, pa i razvio pokret Vojska Gospodnja (Oastea Domnului), zasnovan u Rumunskoj pravoslavnoj crkvi izmedju dva rata, koji u razdoblju 1948 -1990. godine nije bio priznat (Nap. prev.). U originalu igra reci koja se ne da prevesti. Zajednicka imenica pucioasa znaci sumpor, dakle vezana je za smrad, jer smrdeti se kaze a pute (Nap. prev.). Planina u istocnim Karpatima (Nap. prev.). Planina u istocnim Karpatima (Nap. prev.). ( (Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 9, Roman, 1999, str. 134-142) Techirghiol - mesto u Dobrudzi, zupanija Konstanca (Constania) (Nap. prev.).

Starac Kleopa PUT NEBA

PUT PODVIZNISTVA KAKO DjAVO OBMANjUJE COVEKA[1]

U nastavku cemo govoriti o savetu djavola; kako djavoli uce ljude da odlazu pokajanje. Bese neki monah pustinjak, veliki podviznik u pustinji u predelu Aleksandrije, imenom Ilarion, veliki isihasta. Imao je skoro sto godina. Molio se Bogu nekoliko godina: "Pokazi mi, Gospode, koje je lukavstvo djavola kojim oni zadobijaju najveci broj dusa za carstvo pakla! Koja im je majstorija i metod da odvrate ljude od dobroga puta, da bi ih ucinili robovima greha i odveli u pakao. Kako oni zadobijaju vise dusa za pakao nego li andjeli cuvari za Carstvo nebesko?" Molio se otac godinu dana, dve, tri, i nije mu Bog odgovorio. Jedne noci, kada je bio na molitvi, a bese duboko u noc, napolju bese mesecina kao dan, cuje neki glas: - Avo[2] Ilarione! - Molim, Gospode? - Uzmi sveti krst u ruku, uzmi svoj stap, oseni se znakom svetog krsta, izidji iz kelije i idi do obliznjega proplanka, i kada budes stigao na proplanak, stani tamo pored kojeg drveta. Ali se ne boj onoga sto ces videti! Stoj tamo i gledaj na sredinu proplanka, dok ne budem dosao. Kada je on cuo da ga je ucio da se naoruza znakom svetog krsta, poznao je da je poziv od Boga. Otisao je starac, kazujuci molitve u umu, i stigao je na proplanak. Bese velika tisina; ne duvase vetar te noci. Video se samo mesec i zvezde. Otisao je stari monah pored nekog drveta i stojase pazeci. Odjednom, vide da se nasred proplanka pojavljuje presto, Carski tron. Kao da bese od munja, kao plamen ognjeni. Najpre se pojavio presto, i zacudi se. Zatim vide da dolazi satana i seda na presto. Ramena mu behu kao nakovanj. Koza mu bese kao mastilo, sa dlakom kao sto je medvedja, sa snaznim kandzama. Imao je krunu sacinjenu svu od zmija i drzao je u ruci stap u vidu azdaje. Kada ga je video, osenio se znakom Svetog krsta. Satana je seo na onaj presto i triput pljesnuo dlanom o dlan. Kada je pljesnuo, ispunio se vazduh djavolskim cetama. Pukovi djavola, hiljade i milioni. Jedni, koji su izgledali da su od najvecih, velmoze pakla, stojahu blizu njega. Drugi - nad sumom i drugi - po vazduhu; koliko pogled obuhvati samo djavolske cete. Kada je monah video tamo toliko likova pakla i toliko djavola, setio se reci iz kelije, koja mu bese recena: "Ne boj se", naoruzao se znakom Svetog krsta i stojao pazljivo. Tada, nakon sto su se sabrali kao pesak morski, na svim stranama su se videle samo cete djavola, ustao je satana na noge i rekao: - Sakupio sam vas ove noci, u ponoc, ovde, jer hocu s vama da obavim ispit. Treba da polozite tezak ispit. Znate li vi zbog cega sam vas pozvao? I rece jedan: - Gospodaru, ne znamo! - Evo zbog cega sam vas pozvao ovamo. Da izadje na raport svaki od vas koji zna najbolju majstoriju da obmanjuje ljude i da ih dovodi u moje carstvo. I da mi pokaze kako on obmanjuje svet i kako zaglupljuje coveka i obmane ga, te ga dovede u vecnu muku i u nase carstvo. Koji je metod, koja je vasa majstorija, jer u celom svetu to vam je posao: da obmanjujete ljudske duse. Da vas vidim koliko ste iskusni u obmanjivanju

ljudskih dusa! Koji mi bude pogodio misao, ako mi bude kazao savet kako obmanjuje svet onako kako ja mislim, evo dacu mu da upravlja paklom tri minuta, postavicu ga za cara umesto mene na tri minuta, i ucinicu ga velikim generalom nad ostalima. Tada je izasao jedan iz mnostva i rekao: - Ziv bio[3], tvoja mracnosti! Dosao sam da podnesem raport kako ja obmanjujem ljude! - No da vidimo! - Ja - veli on - kazem coveku ovako: "More covece, idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i cini cak i milostinju, i druga dobra dela. More, ali ni sa djavolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u krcmu, na igranke, na provode, na igre na srecu, da bi se i s ovim svetom proveselio!". Tim metodom sam obmanuo vrlo mnoge. Ubacujem im pomisao, jer drugu silu nemam! Druga nam se sila nije dala iz pakla. Rajski andjeli imaju od Boga silu samo da ubacuju coveku misao da cini dobro. Mi imamo silu samo da ubacujemo coveku pomisao da cini zlo. Ali da ga prisilimo ne mozemo, jer covek ima samovlasnost koju mu je Bog dao. Ne mozemo da ga prinudimo da zgresi; samo ako je glup i slusa misao koju mu ubacujemo. I tako sam obmanuo vrlo mnoge. Kada izadju iz crkve, neki se zaustave u krcmi. Tamo se svaki sretne s rodbinom, s prijateljima. Uzme po rakiju, popije po casu; poneki uzme i cigaru, dodje i koji svirac da mu svira. Iz tog razloga covek se spotakao, nije mu vise nista koristilo sto je ujutru bio u crkvi, jer se uvece vratio iz nase sluzbe. I tako postupam sa svakim. I upitao je satana: - Jesi li mnoge obmanuo? - Ziv bio, tvoja mracnosti, mnoge! - Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi ucinio nista narocito. - Zbog cega, tvoja mracnosti? - Ti kazes coveku da ide i u crkvu, da ide i u krcmu, da ide i na zabave, da ide i na Sveta mesta, da i cita, da se i moli, zatim da ide na nedozvoljene provode, ali Hristos mu kaze u Jevandjelju: Niko ne moze dva gospodara sluziti! (up. sa Mt 6, 24), to jest i meni i Njemu. Ti si ga podstakao, mozda covek nije bio dusevno pripremljen i odlazi nekoliko puta, ali nakon izvesnog vremena dolazi andjeo i ubacuje mu misao: "More covece, ne mozes hoditi dvema stazama; ili s djavolom ili s Bogom". I covek, buduci ukoren strahom Bozijim, to napusta. "More, drzim se jedne, jer nema spasenja u hodu po dvema stazama!" - Jesi li postradao tako? - Postradao sam i tako! - Vidis! Rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Dakle, znaj da nisi odgovorio dobro. I pozvao je jednog komandanta, od onih velikih, jednog kapetana, i rekao mu: - Uzmi ga na ledja, odnesi ga u zbor i udari mu deset batina po ledjima i poslji ga na dno pakla, jer je glup! Izbio ga je, umesto da mu zahvali! Nije mu se dopao njegov savet. Trazio je drugi bolji. Izadje drugi na raport. - Ziv bio, tvoja mracnosti! Ako te ja ne zadovoljim, drugi te nece zadovoljiti. - Da te vidim, junace! Kako se zoves? - Hromi Daba se zovem. - Kako ti obmanjujes ljude? - Evo kako, velicanstvo. Ja kazem coveku ovako: More covece, nema Boga, nema djavola, nema andjela, nema pakla, nema raja, nema vecne muke, nema vecne slave, sve je ovde, na ovom svetu! Ako imas sta da jedes i sta da pijes i imas zena i novca mnogo, ako imas postovanje od ljudi, kucu i mnoga bogatstva, ovde je raj. I ako nemas, ovde je pakao. Dakle, toliko je, koliko je covek na ovom svetu. - I jesi li obmanuo mnoge? - Mnoge sam obmanuo!

- I ti si obmanuo gluplje od sebe. Znam da si obmanuo, ali glupe, jer one koji poznaju Sveto Pismo ne mozes obmanuti. Jer Sveto Pismo kaze coveku da ima Boga, da ima djavola, da ima andjela, ima pakla, ima raja, ima vecne muke, ima vecne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno takvih ucenja, i koji ga citaju ne veruju tebi. Cak i vise od toga. Bog, kada je sazdao coveka, stavio mu je u dusu i u telo osecanje Boga. Ma koliko bio kogod paganin, oseca da postoji nevidljiva sila u njegovoj dusi, a to je savest. Savest ga grize kada cini zlo i raduje kada cini dobro. I glas savesti ne moze biti odraz materije, nesto materijalno, jer je nevidljive prirode. Savest je glas Boga u coveku, i cim je zgresio, grize ga: "Zasto si tako ucinio?" Moze niko da ga ne kori. Moze da ga ne vidi niko kada cini greh. Kad god zgresi, taj zakon, koji je Bog usadio Adamu prvo, nazvan i zakonom prirode ili savesti, odmah ga grize. Ponekad ga grize tako jako, ako je greh velik, da ga dovodi blizu ocaja. Ispunjava se onda rec koja kaze u psalmima: Karanjima zbog bezakonja pokarao si coveka, i istanjio si kao paucinu dusu njegovu (Ps 38, 14-15). To jest istanji se nada kao paucina i, od mnoge grize savesti, skoro da izgubi nadu. Ako se savest uprlja sa mnogo grehova, ponekada tako jako grize coveka, da mu ta griza (to prekorevanje, prim.izd) savesti postaje muka nad mukama. Zbog savesti ne moze ni da jede dobro, ne moze vise ni da spava, ni mira vise nema, ni moliti se ne moze. Savest grize, grize kao crv u drvetu. "Zasto si ucinio i zasto si razgnevio Boga takvim gresima?" Dakle, uzalud mu ti kazujes da nema Boga, jer mu savest kazuje, i - posle savesti kazuje mu i Sveto Pismo. Ti velis da ucis coveka da nema Boga, da nema djavola, da nema andjela, da nema pakla, da nema raja, ali mu savest kazuje da ima, i Sveto Pismo je puno svedocenja po kojima se dokazuje da postoji Bog, da ima andjela, ima vecne muke, ima vecne slave. Dakle, i ti si - rekao je satana onome s raportom, koji se hvalisase da ovim savetom obmanjuje mnogo sveta - glup i ne donosis veliki doprinos carstvu pakla; ne donosis veliku korist! Tako je postradao i taj djavo koji je dosao s drugim raportom pred satanu, kao sto je postradao i prvi, koji se hvalio da je ucinio nesto narocito. To jest, umesto da ga pohvali, da ga ucini velikim nad mnogim djavolskim cetama, izbio ga je i pod sramotom poslao na dno pakla, sto je glup i ne ume da obmanjuje ljude. Obmanjivao je, ali je obmanuo suvise malo i suvise je malo dusa odveo u pakao! Postradao je i ovaj djavo kao i prvi, koji je ucio coveka da ide i u crkvu i u krcmu i da cini i Bozije i satanino. Dakle, i taj se zlo proveo. I sada od djavolskih ceta koje su bile prisutne pozvao je drugog na raport. I bese cutanje medju djavolskim pukovima, jer behu milioni demona oko sume i onoga proplanka, i ne izlazase nijedan, jer se bojahu da ce postradati kao sto su postradali ostali, da ce ih, umesto hvale, izbiti i poslati na dno pakla. Satana je sedeo na prestolu i cekao da izadje jos koji na raport, govoreci: - Ako mi treci koji izadje pogodi misao, to jest izlozi mi plan za zadobijanje dusa za carstvo pakla, bolji nego one dvojice koji su mi pre podneli raport, onda cu ja toga uciniti generalom nad mnogim djavolskim vojskama i postavicu ga da sedi na mom carskom prestolu tri minuta. Nakon sto je satana tako rekao, iz onih nebrojenih djavolskih pukova nije niko vise hteo da izadje, zato sto se bojahu da ne postradaju kao sto su postradala druga dvojica, koja su pre podnela raport i njemu se nije dopalo. Ipak, posle nekog vremena izadje jedan grbavi, sa cetiri reda rogova, jedna mu noga pacija, jedna bese konjska. Imao je znake pakla na svom celu, rep bese dugacak, od ne znam koliko metara pozadi. I kada je izasao, otisao je pred satanu, kako on sedjase na prestolu tamo nasred proplanka, i rekao mu: -Ziv bio, tvoja mracnosti! Satana ga pita: - Kako se zoves? - Kusi se zovem! - Ehe, vidim te starog i grbavog. Cini mi se da ti znas razne majstorije da obmanjujes duse, da ih dovodis u moje carstvo.

Kusi je rekao: - Ni tvoja mracnost ne zna sta znam ja! - Da te vidim! Cini mi se da si velik majstor da zadobijas duse. - Ni ti ne znas sta znam ja! Imam majstoriju, jer sam omatorio u borbi sa ljudskim dusama toliko hiljada godina, i njom mnoge duse odvodim u pakao. Kao sto u zimu padaju pahulje snega, tako ja spustam u pakao duse svakoga dana. - I kako si uspeo da dovedes toliko dusa u moje carstvo? - Ja necu reci kao prvi djavo koji je izasao na raport. Covek zna da ne moze sluziti dva gospodara i lako ga zadobije andjeo za svoju stranu. Ali necu reci coveku ni kao onaj drugi glupan, da nema Boga, nema djavola, nema andjela, nema pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaze da ima i Boga i djavola i andjela i pakla. Ja toliko kazem coveku: "More covece, ima Boga, ima djavola, ima andjela, ima vecne muke za greh i vecne slave za dobro delo, ali imas jos vremena! Zar si glup? Bas od danas da zapocinjes dobro delo?" Ako je dete, kazem mu: "More dete, ti od sada imas da zivis! Dolazi mladost, treba da se ozenis, treba da se provodis na svetu! Nemoj da izgubis mladost tako uzaludno, jer zivot treba proziveti!" A ako je mladic, kazem mu: "Nakon sto se budes ozenio i zasnovao domacinstvo, posle toga ces otpoceti dobro delo. Sada jedi, pij, provodi se, cini sva zla, ta mlad si. Oprostice ti Bog, jer on poznaje covekovu nemoc. Pokajanje ostavi za sutra, ostavi za preksutra, ostavi za dogodine, za kasnije". Ucim coveka da odlaze pokajanje od danas za sutra, od sutra za preksutra! "Kakvu milostinju hoces sada da cinis? Ne zuri! Pokajaces se pred smrt! Sada hoces da postis, da istrosis zdravlje tela? Neka u starosti, jer post je za stare! Hoces da se molis? Da izgubis toliko sati moleci se Bogu? Pa sada imas posla. Eto, imas da gajis decu, imas da stices kucu i miraz cerkama, imas da zenis i udajes. Imas toliko!" I zabunim ga sa zivotnim brigama i stalno mu kazujem: "Ostavi za drugi put". Kada dodje andjeo i kaze mu: "More covece, daj podusje za mrtve!", ja mu kazem: "Zar si glup? Sada imas da odevas decu, imas da pravis svadbu, imas da cinis to i to!" Andjeo dolazi i kaze mu: "More covece, hajde otpocni postiti postove, tokom godine, sredom i petkom!" Ja mu kazem: "Nemoj postiti, jer ces izgubiti zdravlje! Ti treba da radis, da skupis imanja, imas da gajis decu!" Ili dolazi andjeo i kaze mu: "More covece, ispovedaj se i ostavi greh, ostavi razvrat, ostavi pijanstvo, ostavi duvan, ostavi psovke!". "Eh, zar jos od sada? Kasnije, pred smrt, ispovedicu se svesteniku, razdresice me i gotovo. Pa knjiga kaze da te zatekne dobra koncina, a dotle se mozes provoditi ovako!" S tim me svi slusaju - kaze djavo - i stalno odlazu dobro delo od danas do sutra. Sveto Pismo kaze drukcije. Duh Sveti budi ljude, govoreci: Danas, ako glas Njegov cujete, nemojte da budu tvrdokorna srca vasa (Jev 3, 7-8). I kao sto sam kazao, glas Boziji u coveku je savest, koja ga grize zbog greha i kaze mu: "Covece, napusti greh! Ostavi se kradje, ostavi se bludnicenja, ostavi se psovanja, ostavi se pijanstva, ostavi se pusenja, ostavi se zlih stvari, zavisti, zlobe, svadje". Bog mu zapoveda danas, a mi mu kazemo: "Ne danas, nego sutra, preksutra, u starosti!" I kazujemo mu ovako: "Daj meni danasnji dan i ti uzmi sutrasnji!" I tako je - veli greh u coveku, kao kad bi uzeo velik ekser i bradvom poceo da ga ukivas u suvo hrastovo drvo. Ako ga udaris cekicem jedanput, dvaput, triput, lako mozes izvaditi ekser. Ako ga ukujes do polovine, teze je, a ako ga sasvim ukujes, treba da rascepis drvo! Takav je i greh! Ukiva se u prirodu navikom. I ako covek ne ostavi danas greh, kada je svez, sto vise stari, tim ga se teze moze odvici. Jesi li video u bakru zelenu rdju? Da si bakar cistio svakodnevno, sjajio bi kao sunce! Ali ako je ostavljen godinama, uhvatio je zelenu rdju, ne mozes ga vise nicim na svetu oprati, samo ako ga istopis. Takva je dusa kada ostari u grehu. Ako nije danas ostavila greh, neka ne misli da ce ga sutra ili preksutra .ostaviti lakse. Jer po meri proticanja vremena, greh stari, ukiva se u prirodu, i uobicajavanje postaje druga priroda; navika postaje druga priroda, i covek cini greh hteo nehteo, i s velikom se mukom covek oslobadja greha, nakon sto je ovaj ostareo u njemu!

Navika, po kanonskim zakonima Crkve, jeste deseti stepen greha, jer dalje sledi ocaj, pretposlednji stepen. I kada sam video coveka da se navikao na greh godinu dana, dve, deset, ne znam koliko, moj je zauvek! I tako ja uspevam da ih obmanem, jep hiljade i milioni ljudi odlazu pokajanje od danas do sutra, i svi postaju robovi grehu; jer koji greh nije ostavljen danas, sutra-preksutra sve vise hvata korene i sve je tezi. A kada covek hoce da ostavi greh, greh se dize na njega s velikom silom: "Zar si glup, more? Sa mnom si ziveo! Kako da se manes mene? Sta jos preostaje? Da zivis kako te ja ucim i kako si navikao na mene!" Tako sam, kao sto sam ti predje kazao, naucio i obmanuo toliko dusa, da one padaju u pakao kao sto padaju pahulje kada veje, s jednim jedinim savetom: " Dobri ljudi, ima jos vremena za dobro delo; ne budite glupi da ga otpocnete bas od danas ili bas od ovoga casa!" Dakle, kazem vam, vasa mracnosti, to je moj savet i moja majstorija, i imam u paklu cetu od hiljade i stotine hiljada mojih ucenika, koje sam tako naucio, i saljem ih po celoj zemlji da sapcu coveku na uho: "Covece, za dobro delo ima jos vremena. Sutra, preksutra, za godinu dana, za dve, u starosti". I uspeo sam i uspevam. Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i guram ovim savetom! Tada je satana rekao: - Bravo! Najbolji savet - da ucis coveka da odlaze pokajanje od danas do sutra: "Bas danas hoces da se ispovedis? Bas danas hoces da se pricestis? Bas danas hoces da tvoris milostinju? Zar ne vidis da nemas vremena? Ostavi za sutra!" Sada posto si mi pogodio misao, dacu ti svoju krunu i stap da tri minuta vladas paklom, i svi da naucite od njega to lukavstvo, da biste doveli sto vise dusa u moje carstvo, da bi se sa nama mucile u vekove vekova. *** Nakon sto je video i cuo sve to, monah je video satanu da je pljesnuo triput dlanom o dlan i kao varnica se ugasio u vazduhu, i nije vise video nista i nije se vise culo nista. I on je ostao zacudjen onim sto bese cuo, kako satana obucava svoje ucenike i bezbrojne djavole iz pakla, da uce ljude da odlazu pokajanje. Tada je dosao andjeo Gospodnji i rekao mu: - Avo Ilarione! - Molim, Gospode? - Tri godine se molis Bogu da ti pokaze kako djavoli obmanjuju ljude i kako ih odvode u carstvo pakla! Eto video si svojim ocima i cuo svojim usima kako! Idi u svoju keliju, uzmi svesku, dohvati pero i napisi sve sto si video, sve sto si cuo svojim usima, da ostane za narastaje koji ce doci, za poslednje, ova satanina majstorija. Jer ceo svet treba da zna, da najbolji savet djavola da bi zadobili duse za carstvo pakla, jeste da uce coveka da odlaze dobro delo od danas do sutra, od sutra do preksutra, od mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako da ih sve odvedu u pakao! Amin. Razgovor treci

O SNOVIMA[4]
Sta su snovi • Kusanje snovima • Monahov podvig • Samopoznanje i kako se ono postize • Strasti su djavoli • Oruzje kojim ih izgonimo • Vrline i njihovo delanje. Dobar savet ce te sacuvati, a prepodobna misao ce te odbraniti (Price 2,11) Staresina: Kamo ces, brate Jovane?

Brat: Kod Vas, prepodobni oce, igumane, i molim Vas, ako imate vremena, da me ispovedite, jer imam vise stvari da Vas pitam. Staresina: Dodji, brate Jovane, jer sada, posle jutrenja, i ja sam slobodniji i mirniji. Brat: Pre svega, prepodobni oce, molim Vas da mi oprostite, gresnom, sto tako retko dolazim da se ispovedam, jer je proslo vise od tri meseca kako nisam bio kod Vas, prepodobni oce. Istina je da sam u medjuvremenu bio poslat u manastirski metoh, i dok sam boravio tamo, ispovedao sam se ocu duhovniku Kesariju. Sada, medjutim, imam vise nedoumica koje me uznemiruju, i zbog toga sam dosao k vama, prepodobni, da mi razjasnite, jer sam proslog puta bio jako zadovoljan pojasnjenjima koja ste mi dali. Staresina: Reci, brate Jovane, kakve jos nedoumice i kakve tuge imas sada na dusi? Brat: Ovog me puta, prepodobni oce, uznemiravaju neki snovi. Od nekog vremena poceli su da me smucuju nocu, i ja sam im donekle poklanjao paznju, jer se pojedini od njih obistinjavaju. Staresina: Kakve snove imas, brate Jovane, kojima kazes da si poceo da poklanjas paznju i da ih smatras istinitim? Brat: Eto, prepodobni oce, mnogo puta sanjam nocu da ce neko doci i vidim da sutradan ili nakon nekoliko dana doticni zaista dodje. Ponekad sanjam mnoge pse koji dusmanski kidisu na mene. Drugi put sanjam kao da neko puskom puca u mene, i cak cujem zvuk oruzja, i neizostavno sutradan treba da cujem dobru ili losu vest! I posto se donekle obistinjuje, poceo sam da verujem da su to istinski snovi koje Bog salje. Zato Vas molim, prepodobni oce, da mi razjasnite sta da verujem o ovim snovima. Staresina: Vidis li, brate Jovane, da te stari djavoli opet smucuju i ne spavaju? Vidis li kako su promenili majstoriju da bi tebe, brate, kusali? Kada si prvi put dosao kod mene, rekao si da si razocaran sto te Bog nije udostojio da imas vidjenja, da vidjas andjele i slicno; proslog puta si mi kazivao da ti misli savetuju da tajno izadjes iz manastira, bez blagoslova, da bi otisao u narod i pravio se propovednikom, kako bi preobratio svet na pokajanje, a sada mi velis da si poceo da sanjas dobre snove, koje Bog salje! Znaj, medjutim, brate Jovane, da te svi predjasnji djavoli i sada kusaju, samo sto oni stalno menjaju svoje lukavstvo cas na jedan, cas na drugi nacin, s ciljem da ce mozda uspeti da te obmanu savrsenom obmanom i da te odvedu u pogibelj! Brat: A koji su to djavoli, prepodobni oce, o kojima velite da me kusaju? Staresina: Brate Jovane, djavoli koji te kusaju jesu djavoli gordosti i taste slave. Brat: Ali iz kojeg se razloga, prepodobni oce, ovi djavoli drze mene sa svojim iskusenjima? Staresina: Brate Jovane, jedan od razloga sto ovi zli dusi tebe kusaju, jeste sto imas slab i neiskusan um. I znaj da mnogi ljudi slaboga i neiskusnog uma lako padaju u ponor svog umisljenja; tada pocinju da im pokazuju vidjenja i snove koji izgledaju istiniti, da bi ih obmanuli i naveli da visoko misle o sebi: da su se udostojili velikih darova od Boga, jer su postali ljudi sa vidjenjima i snovima, kroz koje im se otkriva buduce. O tome nas uci i bozanski otac Jovan Lestvicnik, koji veli: "Djavoli taste slave cine slaboumne prorocima u vidjenjima i snovima" (Lestvica 3, 27). Brat: Ali zar ja, prepodobni oce, imam slab um, zato sto imam toliko snova tokom noci? Staresina: Slusaj, brate Jovane, tvoj um nije slab zato sto ima snove nocu, jer svi ljudi imaju snove, osobito tokom noci. Tvoj se um, brate, pokazuje slabim zato sto se poljuljao, poceo da poklanja paznju snovima i da smatra da su istiniti i da dolaze upravo od Boga, kao sto si sam rekao. Ko nece smatrati da je slabog uma covek kojeg bi video kako juri da uhvati senku ili kako trci za vetrom? Brat: Ali zar je takav koji veruje u snove? Staresina: Vaistinu takav je, brate Jovane, kao sto jasno pokazuje i Sveto Pismo, kada veli: Ko veruje u snove jeste kao koji zeli da uhvati senku i kao koji trci za vetrom

(Isus, sin Sirahov 34, 2). Ne shvatas li, brate, da ovim snovima djavoli taste slave zele da te navedu da o sebi mislis visoko, i da te tako bace u veliki greh gordosti? Upravo iz toga pojmi, brate, da imas slab um, sto si otpoceo da verujes da si postao dostojan imati sne od Boga i da iz tih snova mozes spoznati tajne buducnosti. Ali pazi, brate Jovane, jer misli te cine da letis gore, a Sveto i bozansko Pismo naziva ludima one koji se uznose umom zbog svojih snova: "Snovi cine lude da lete!". Brat: Koliko ja shvatam, prepodobni oce, vi me smatrate slaboumnim ludakom? Staresina: Vidis, brate Jovane, da te na smatram ja ludim i slaboumnim, nego te Bozansko Pismo pokazuje da si takav, ako budes i dalje nastojavao da verujes u snove. Brat: Imam i drugo da ispovedim, prepodobni oce. Staresina: Reci, brate Jovane, i ne stidi se, jer sam i ja gresan covek, i zatim veruj da ne kazujes meni, nego Bogu, Koji je prisutan ovde medju nama, i od Kojeg niko ne moze sto sakriti, jer nema mesta neposecenog od Njegovog sveznanja, kao sto nam kaze Sveto Pismo: Moze li covek sto ciniti a da ga Ja ne vidim? Ili zar ima mesta gde Ja nisam prisutan? Zar Ja ne ispunjujem nebo i zemlju? Jos budi uveren, brate Jovane, da Bog zna ne samo nasa dela i reci, nego i ono sto mi mislimo ili sto cemo misliti, kao sto nam potvrdjuje Duh Sveti, govoreci: Ti si izdaleka poznao moje pomisli (Ps 138, 2). Dakle, brate Jovane, reci sve sto imas da kazes, jer Bogu kazujes! Brat: Evo sta imam da kazem, prepodobni oce: tri godine ja tvorim podvig o kojem do sada nisam nikom govorio. Naime: postim do suncevog zalaska svakoga dana, sem subote i nedelje i velikih praznika; procitam ceo Psaltir za dan i noc, i trudim se, koliko mogu, da ne izostanem ni sa crkvenog pravila, a osobito ne sa Jutrenja i sa Svete liturgije. Cinim jos hiljadu velikih metanija za dan i noc, sem subotom i nedeljom, a tada cinim dvostruko poklona za veliku metaniju. Nocu se trudim da sto vise bdim, zadovoljavajuci se samo sa nekoliko sati sna, i trudim se da ne izostajem ni sa poslusanja bratstva. A o praznicima i u slobodno vreme citam Bozansko Pismo, Zitija Svetih i ucenja Svetih Otaca. Molim Vas, dakle, prepodobni oce, da mi kazete je li dobar ovaj poredak podvizavanja koji ja tvorim. Staresina: Reci cu ti, brate Jovane, da li je ovaj tvoj podvig dobar ili ne, samo ako mi sasvim iskreno i sa strahom Bozijim budes rekao s kojim si ciljem tvorio ovaj podvig i jesi li pre pocetka trazio duhovnikov savet i blagoslov. Brat: Prepodobni oce, posto shvatam da se nalazim pred Bogom, kazacu samo istinu. Kada sam otpoceo ovaj podvig, nisam trazio nikakav savet ni od koga, niti blagoslov, jer sam smatrao da za tvorenje dobrog dela nije potrebno da istem savet i blagoslov. A posto me pitate i koji mi je bio cilj podviga, ispovedam Vam da sam sav ovaj podvig od pocetka do sada tvorio sa ciljem da kroz to Bog udostoji i mene gresnog da imam vidjenje Raja ili nebesa, ili bar da vidim kakvog andjela, jer Bogomajku ili Gospoda potpuno sam nedostojan videti! Cak pravo da kazem, to sam trazio od Boga u svim svojim dosadasnjim molitvama. Staresina: E, brate Jovane, i posle toliko podvizavanja jos se nisi udostojio kakvog vidjenja, i nijedan ti se andjeo nije pokazao do sada? Brat: Ne, prepodobni oce, nista nisam video do sada i veoma sam zalostan zbog toga. Vidi se da Blagi Bog ne zeli da uslisi moju molitvu. Staresina: Znaj, brate Jovane, da si jako obmanut i porugan od djavola i da si svo podvizavanje, koje si tvorio bez blagoslova i bez saveta i sa ciljem da vidis andjele, tvorio na osudu i zidao na temelju od senke (Lestvica 22, 23). Brat: Kako na osudu, prepodobni oce; pa ja sam postio i molio se u znoju toliko vremena! Zar ce Blagi Bog prenebreci ovu moju veliku revnost i podvig? Staresina: Tvoja revnost, brate Jovane, bila je luda i nerazborita revnost, koja bi te odvela u sigurnu pogibelj, da je nisi sada razotkrio! Ti, brate, kazes da citas pobozne knjige; pa zbog cega ih onda ne razumes, ako ih citas? Nisi li cuo, brate, za Svetog Antonija Velikog, koji kaze: "Mnogi su svoja tela iznurili podvigom, ali posto nisu imali razboritost, udaljili su se od Boga" (Otacnik, Prepodobni Antonije, 10). Ti si se latio da tvoris velik podvig bez duhovnikovog saveta i blagoslova, ali nisi cuo istog velikog Svetog

Antonija, koji veli: "Ako je moguce, neka monah smelo objavi starcima i korake koje cini, i kapi vode koje pije u keliji, da kako ne zgresi" (Otacnik, gl. 40). Kazes mi da si imao veliku revnost i marljivost u ovom podvigu, ali znaj, brate, da je ta tvoja revnost bila luda i djavolska. Djavoli su ti savetovali da zapocnes ovaj podvig, i isto oni su ti davali revnost da ga tvoris, na tvoju pogibelj. O takvoj ludoj revnosti Sv. i bozanski Otac Isaak Sirijski veli da "Od teske bolesti boluje ko ima zlu revnost" (Slovo 58). Takva revnost ne iznice iz covekovog srca, do samo iz gordosti i taste slave, i sav trud covekov tvoren ovom revnoscu uzaludan je i poguban, kao sto uci bozanski otac Jovan Lestvicnik (Lestvica, 32,12). Pamti i ovo, brate Jovane, da su mnogi, povodeci se za nerazboritom revnoscu i preticuci mnogim trudovima samu meru dobrog dela, propali u svojim naporima i postali poruga lukavih djavola (Nevidljiva borba, gl. 43). Ludu, i punu nerazboritosti revnost, sveti i bozanski Oci nazivaju "Drskoscu punom nadmenosti i bezumnim raspaljivanjem". Takvu revnost je imao onaj monah iz Otacnika, koji se molio Bogu da ga udostoji da bude podoban praocu Isaku. Zbog te revnosti zlog cilja i pune gordosti djavoli su ga podvrgli ruglu na zalostan nacin, tako da je postao dzelat covekoubica i umro je smrcu na vesalima! Ako zelis da o ovome znas opsirnije, citaj u Otacniku u glavi 7,10. Isto takva luda i puna gordosti revnost vladala je srcem i umom Malpasa iz Edese. Ovaj je prebivao u uzvisenom zivljenju, prepustajuci sebe i preusiljenom delanju, sa ciljem da dostigne uzvisene mere i da se udostoji gledanja tajni Duha Svetog! I tako, posto se veoma trudio ovim podvizima, nasao je satanu, lisen neporazivog oruzja smirenoumlja, i satana, pokazavsi mu se u sjajnoj svetlosti, rece mu:" Ja sam Utesitelj, i poslao me je Otac da te udostojim da vidis vidjenje koje prizeljkujes, da ti dam bestrasce i da te odmorim u vezi sa stvarima koje slede". A za to je zli monstrum trazio od Malpasa da mu se pokloni! A ludi, ne osetivsi napad neprijatelja, namah ga je sa radoscu primio i poklonio mu se. Ali umesto bozanskih vidjenja ovaj ga je ispunio svojim utvarama i opustosio ga od dobrih dela ucinjenih radi istine, i "uzvisio" ga, i narugao mu se tastom nadom na bestrasce, govoreci mu: "Sada ti nisu potrebna delanja i telesne muke i borba protiv strasti i pohota"; i tako ga je nacinio zacetnikom jeresi molitelja. A kada se prokazalo njegovo skvrno i lazno ucenje, izagnao ga je episkop tog vremena (Sv. Isaak Sirijski, Pismo IV Svetome Simeonu Divnogorcu). Takodje neki, po imenu Asinas, iz iste Edeske tvrdjave, sastavljajuci mnoge stihove koji se pevaju do danas, ziveo je uzvisenim zivotom i jos strozim delanjima porobio je sebe dok se ne proslavi. Ovoga je djavo obmanuo i izvukao iz njegove kelije, odvevsi ga iznad neke planine koja se nazivase Strojul, i pokazao mu prividjenja kocija i konjanika; zatim mu je rekao: "Bog me je poslao da te uzmem u Raj, kao Iliju", i nakon sto ga je obmanuo i naveo da se on popne i sedne u kociju, rasprstala se cela ta utvara, i survao se sa velike visine, i umro je sramnom smrcu (Sv. Isaak Sirijski, Pismo IV Svetome Simeonu Divnogorcu). Cak je i Sv. Simeonu Stolpniku, velikom podvizniku i svetioniku Antiohije, malo nedostajalo, pa da padne u takvu opasnost i pogibelj, da ga Blagi Bog nije naveo na misao da se oseni znakom Krsta, kada su dosli djavoli sa kocijom i ognjenim konjima da ga uzmu na nebo, kao Iliju (Vidi Zitija Svetih, 1. septembar). Znaj jos i ovo, brate Jovane, da se cesto dogadja da ljudi sa ludom revnoscu, koji otpocinju da tvore velike podvige bez razboritosti i bez duhovnikovog saveta i blagoslova, stizu do ludila i silazenja s uma. O tome nas uci veliki Otac Otaca - Sv. Antonije Veliki, govoreci: "Znam monahe koji su nakon mnogo trudova pali i stigli da sidju s uma, zato sto su se uzdali u svoja delanja i, obmanuvsi se, nisu pojmili zapovest onog koji veli: "Pitaj svoga oca, i pokazace ti" (Otacnik).

Isto potvrdjuje i Sv. Jovan Lestvicnik, govoreci: "da postoje nadmena srca koja se usudjuju da zapocnu podvig iznad svoje moci, i tako postaju ruglo djavolima" (Lestvica 23,10). A Sv. Antonije Veliki veli: "Kazna gordome je njegov pad, i podstrekac mu je djavo. A znak da ga je Gospod napustio jeste njegovo silazenje s uma". Pojmi, dakle, brate Jovane, da luda revnost dolazi coveku od gordosti i podstice ga da tvori podvige iznad svojih moci, a da ne poznaje meru svojih podviga! A ko ne poznaje svoju nemoc uvek je kraj ponora pada. To pokazuje i bozanski otac Isaak Sirijski, kazujuci: "Pravednik, ne poznajuci svoju nemoc, na ostrici je noza sa svojim delanjima, i nikako nije daleko od pada" (Slovo 21). Znaci, brate Jovane, kao sto vidis, ludost, pad i silazenje s uma cekaju onoga koji ima ludu revnost, koji, ne poznajuci svoju nemoc, otpocinje bez saveta i blagoslova da tvori podvige velike i iznad svojih moci, sa visokim i ludim ciljevima. Pored svih ovih svedocenja, koja si cuo od .Svetih i bozanskih Otaca, slusaj, brate Jovane, i dogadjaj koji sam ja video svojim ocima. Godine 1930. u ovom manastiru behu dva brata, stari 25 godina. Imena necu pominjati, zato sto je jedan od njih jos u zivotu, a ovaj drugi je umro nasilnom smrcu! U pocetku ova dva brata su bila dobra i poslusna, i zbog toga je stari staresina Joanikije smerao da ih preporuci za svestenstvo, posto behu imali cist zivot. Behu dobri, crkveni, poznavaoci tipika i pojci, i behu veoma pouzdani u mnogim stvarima. Ali djavo, koji ne spava, poceo je pomalo saputati u njihova srca kako su od sada u stanju da se sami rukovode u duhovnom zivotu. I tako, zapocinjuci oni da se uzdaju u sebe i da slusaju svoj um, ispali su iz svog dobrog stanja i nisu vise hteli da izlaze iz svojih kelija na opsteziteljno poslusanje; moljahu se i tvorahu strogo pravilo i hiljade metanija u svojim kelijama. A kada bi otac ekonom odlazio da ih pozove na opsteziteljno poslusanje, oni bi zakljucavali vrata kelije i odgovarali iznutra, govoreci: "Mi imamo da tvorimo pravilo, a ne Martin deo, jer nije nas ovamo pozvao da radimo kao mirjani", i tome slicno. Stari ekonom otac Ilarion, Bog da mu dusu prosti, kazivao im je sa krotoscu: "Dragi moji, hajdete na poslusanje makar onako, nekoliko sati, da ne bi roptala ostala braca, i zatim cete doci u keliju, na svoje pravilo". Oni, medjutim, nisu hteli ni da cuju, na poslusanje nisu dolazili, a ni u Crkvu, govoreci: "...tvorimo mi dosta pravila u keliji". I otac ekonom je odlazio zalostan sa njihovih vrata i kazivao ocu staresini o pobuni ta dva brata. Otac staresina, buduci i sam vrlo strpljiv i smatrajuci da ce se ispraviti, nije prebrzo preduzeo mere prema njima. A jednom, kada ga je otac ekonom zapitao sta bi trebalo ciniti radi ispravljanja one brace, otac staresina mu je odgovorio: - Videces, oce Ilarione, sta ce se dogoditi s njima, ako ne slusaju i ako se budu latili strogog podviga bez naseg saveta i blagoslova! Posto je tako proteklo neko vreme, jedan od njih je poceo da izlazi iz kelije, osobito subotom; dolazio bi za trpezu i iskao hranu i za onog drugog. A ponekad bi dolazio i na poslusanje, gde bejasmo svi skupa, ali ne bi radio, nego bi ostao sat-dva i stalno se hvalio svojim postom i pravilom. Cak je poceo da nam kazuje da mu se pokazala Bogomajka i da mu je i sam Spasitelj dosao jedne noci u keliju, okruzen andjelima, koji su imali zlatne kadionice i okadili mu keliju cudesnim miomirisima, koje je osecao mnogo dana nakon njihovog odlaska. Slusajuci sta prica taj brat, mnogo sam se divio i mislio: "Vidis li kako je veliki dar primio ovaj brat od Boga, zato sto se moli neprestano?" I sva braca su se divila, cuvsi od brata ove cudesne stvari, i govorahu: "Vidis, ako ovaj jede samo subotom i nedeljom i danonocno se podvizava sa strogim pravilom, Bog je poceo da mu pokazuje vidjenja". Ali jedan stari otac, po imenu Jona, Bog da mu dusu prosti, rekao nam je: - Da, video je djavola taj brat, posto ne slusa nikoga i posto je ogovarao brata pustinjaka. A evo sta se dogodilo! Posle takvog podviga tokom nekoliko meseci, slusajuci i dalje samo svoj um i ne trazeci niciji savet, zapoceli su ovakvu vrstu podviga: nabavili su sebi dovoljno sveca,

uzeli su svoje Psaltire i zatvorili se u neki pusti podrum, gde su postili ne jeduci nista vise od nedelju dana. Cuvsi staresina da se ta dva brata ne nalaze u svojim kelijama, poceo je da se zalosti, racunajuci da su potajno otisli iz manastira. Jednog dana, medjutim, vidimo ih kako dolaze u crkvu iscrpljeni gladju i iznurena lica, tako da smo se svi skupa uplasili od njih. Tada ih je staresina krotko upitao gde su bili, te su tako oslabljeni. Ali oni nisu odgovorili nista! Staresina ih je ostavio na miru, i samo im je toliko rekao: - Pazite sta cinite, jer cete se unesreciti i postati ruglo djavolima! Posto su prosla jos tri dana nakon toga, gle - vidimo ta dva brata: gologlavi, sa neurednom kosom, bosi i s nekim velikim stapovima u rukama, gde vicu i trce po padini planine, udarajuci stapovima o drvece, jureci goveda i ljude koje sretahu! Tada je jedan brat otrcao i javio ocu staresini, rekavsi: - Oce staresino, ona dvojica sabrace su poludeli! Dodjite da vidite kako razdrtih haljina trce po planini! A otac staresina, cuvsi, zapovedio je, rekavsi: - Idite svi i uhvatite ih, kako ne bi izgubili i zivot pored uma. Na zapovest poslo je deset najjace brace, koji su teskom mukom uhvatili najpre jednog, a zatim i drugog, jer se behu razdvojili; jedan bese pobegao u sumu, a jedan posao prema manastiru Sekuu[5]. Svezali su im ruke i tako ih doveli. I bese zalostan prizor njihov izgled, puni blata, s mutnim i zakrvavljenim ocima, sa nogama raskrvavljenim od kamenja i drva, sa razdrtom odecom, gledahu uplaseni na sve strane, ne prepoznajuci nas, i otimahu se, da bi se spasli ruku koje su ih drzale. Na zapovest staresine ta dva brata su bila odvedena u svoje kelije, tako svezana uzadima, i po nekoliko brata je bilo odredjeno da ih cuvaju. Zatim je otac staresina zapovedio da se sakupimo svi u crkvi, i otpoceo je sveto jeleosvecenje, nakon cega je naredio da celo bratstvo posti do zalaska sunca i svaki da procita za njih po Psaltir, a u crkvi se pominjalo njihovo ime na svim jektenijama. Posto je Blagi Bog tako pomogao, nakon nekoliko dana ta dva brata su se smirila umom, i priznavsi svoju obmanu i opasnost u kojoj su bila, otisla su do staresine i iskala oprostaj. A otac staresina, savetujuci ih, rekao im je: - Sve vam se to dogodilo zato sto ste poceli da se podvizavate po svojoj glavi, bez saveta i blagoslova. I znajte: da vas nije podrzala blagodat Bozija radi molitava otaca i sabrace, umalo da sasvim propadnete u pogibelj! Cuj, brate Jovane, drugi dogadjaj koji sam video svojim ocima. Godine 1932. bio sam u ovom svetom manastiru i stanovao sam u keliji s nekim bratom, starijim po godinama od mene, i koji se bese vratio sa odsluzenja vojnog roka. Zvao se Vasile Maksim i bio iz okoline Vasluja. On bese zapoceo, bez blagoslova i saveta, veoma velik podvig: spavao je jako malo, na stolici, jeo jednom dnevno i stalno citao Psaltir; tvorio je hiljade metanija i bio uvek neizostavan na crkvenom pravilu, i u pocetku bese vrlo marljiv i na opsteziteljnim poslusanjima, ali od nekog vremena poceo je da se buni, da biva nepokoran i da ropce protiv staresine sto ga ne zamonasi brze; i kazivase: - Ja sam odsluzio vojsku i imam odredjeni staz; i zbog cega je druge zamonasio, a mene nece da zamonasi?! Nas staresina Joanikije, Bog da mu dusu prosti, buduci covek cvrst, strpljiv i iskusan, koji je boravio u Jerusalimu i na Svetoj Gori Atonskoj, gde je proveo neko vreme, gde je i primio monaski postrig, nije monasio brzo, dok ne bi na braci primetio mnogo smirenja, postojanosti i odlucnosti da ostanu u pokornosti i poslusnosti. Dakle, brat Vasile je postao suvise drzak i nestrpljiv, i kazivao bi staresini pravo u lice: Zasto ga ne zamonasi! A staresina mu kazivase: - Brate Vasile, imaj strpljenja i nemoj se ti, brate, brinuti o tome. Navikavaj se pokornosti, slamanju volje i poslusanju, jer kada bude dosao cas od Gospoda, zamonasicu i tebe, brate.

Ali brat Vasile nije uzimao u obzir ni savet starca staresine, i stalno je roptao da je on prenebregnut i da ga ne monase, i trazio je na svaki nacin da ga sto pre zamonase. Bese to tokom druge sedmice Svetog i Velikog posta, i staresina Joanikije je sluzio bozansku Liturgiju predjeosvecenih darova. Jer vise od dvadeset godina je skoro sam sluzio Svetu liturgiju, posto nije bilo drugog svestenika u svetom manastiru. I njegov poredak se sastojao u tome da u sva cetiri posta tokom godine dolazi za trpezu samo subotom i nedeljom, a obicnim danima primao je samo Sveto Pricesce i nista vise. Pomenuti brat Vasile, posto ga je stalno napadala misao na monasenje, odlazio je u kancelariju svetog manastira, gde je sekretar bio jedan od ucenika staresine, i nastojavao je stalno kod njega da mu napise molbu Svetoj mitropoliji radi monasenja i da je sto pre otpravi. Tamosnji otac sekretar, nemajuci blagoslov svog staresine za to, rekao je: - Brate Vasile, napisao bih ti, ali nemam blagoslov, i nemam ni marke da stavim na molbu. Ali on je rekao: "Otici cu do Trgu Njamca[6] da donesem marke", na sto ga je otac sekretar savetovao da sada ne polazi na put, jer je Veliki post, i da ima strpljenja i gleda svoje pravilo i poslusanje. Ali brat Vasile, videci da mu sekretar brani da ide u Trgu Njamc, otisao je u crkvu kod oca igumana, koji je upravo sluzio Svetu liturgiju, i iskao mu je blagoslov da ide u Trgu Njamc da kupi marke za svoju molbu radi monasenja. Staresina mu je rekao sa krotoscu: - Brate Vasile, nemoj ici, jer ces naleteti na veliku opasnost! Ali brat Vasile je izasao iz crkve ozaloscen i gnevan, i ne uzevsi blagoslov ni od koga, posao je na put. Kada je stigao na mesto zvano Paraul Alb i hteo da udje u sumu naspram Stare Agapije[7], gde bese staza preko planine, namah je izaslo pred njega sedam djavola u oblicju monaha, jezivog izgleda, imajuci na glavi crvene kamilavke kao protojereji i noseci u rukama neke ognjene palice; i videvsi brata Vasilea, jedan od njih je rekao: - Hajdemo, more, da uhvatimo ovoga, koji je posao na put bez blagoslova svog staresine. A brat Vasile, cuvsi, s velikim je uzasom poceo da bezi po sumi, a onih sedam monahadjavola trcahu za njim! I toliko su jurili jadnog brata Vasilea, da je pred smiraj sunca stigao u manastir, i bese bez kape na glavi, s jednom bosom, svom raskrvavljenom, nogom, toliko se izudarao o drva i kamenje po sumi, i jednom obuvenom; s haljinama potpuno pocepanim na sebi, oci u glavi behu mu crvene kao krv, po licu bese sav blatnjav i u rukama drzase nekakva drva i stalno ih bacase za onih sedam djavola, kao za opasnim psima! Ja sam se slucajno zatekao u manastirskom dvoristu, kada je on usao kroz kapiju ispod zvonika; i kada me je video, prepoznao me je i povikao: - Brate Kostika - jer tako me onda zvahu monasi - ne ostavljaj me, sedmorica jure za mnom, sedmorica jure za mnom! I zatim bi se ponovo trzao i bacao bi se drvima iz ruku, kao da se brani od pasa. Bacao je i prema meni, i zlo me udario, ali ja sam se sklonio ispred njega. A neki telesno jaci brat, po imenu Nestor, spustio se na njega i obuhvatio ga svojim rukama i s velikim trudom ga je drzao dok nisu dosla i druga sabraca, te su ga svezala uzadima. Zatim su ga s velikim trudom odneli u keliju i polozili ga na krevet. A on se, jadnik, sa zakrvavljenim ocima otimase i vikase: - Ne ostavljajte me, braco moja, sedmorica jure za mnom! Otac staresina Joanikije bese zavrsio Veliko povecerje i bese otisao na planinu Taciunele, gde je s nekim ocima postavljao neku veliku bukovu bacvu na izvoru u blizini bacije. Ja sam veoma zurno i s velikim strahom otrcao tamo i rekao mu: - Oce staresino, hajdete brzo u dolinu, jer je dosao brat Vasile Maksim s puta i lud je i stalno vice: "Sedmorica za mnom", i braca su ga svezala i odnela u moju keliju, i oni

su me poslali k Vama, prepodobni, da Vas pozovem da ga razdresite, jer bese posao bez blagoslova. - Idi ti, brate, a evo i ja cu ubrzo doci. I tako, otprilike nakon jednog sata, stigao je i otac iguman, koji je najpre otisao u sveti hram, uzeo epitrahilj, Molitvenik i Sveti Krst, i dosao je zajedno sa drugim ocima i sabracom u keliju gde bese svezani brat Vasile Maksim. A nakon sto je usao, otac staresina je rekao: - Kleknite svi! I otpoceo je citati razdresenje od kletve i druge svete molitve. Zatim je rekao: Pustite ga, odvezite ga sad! A bratija kazivahu: - Oce staresino, pobeci ce! A on je rekao: - Ne bojte se, ako ga je Bog razdresio, nemojte ga vise vi drzati svezanog. I namah su ga braca razvezala, a on je stojao mirno i gledao zacudjeno sve nas, zatim je spustio glavu i zaspao. A otac staresina je rekao: - Ostavite ga da se odmori, jer je veoma umoran i potresen. I tako je spavao do sutradan ujutru, a kada se probudio, upamtio je sve kako je postradao, i kazivase nam, ali mi smo zbog kratkoce zapisali samo ovo malo. Nakon ovog dogadjaja usao je veliki strah u sve oce i bracu, i svi smo pazili na sebe, kako ne bismo tvorili nista bez blagoslova i bez saveta. Znaci, brate Jovane, posle svedocenja koja sam ti izneo iz Svetih Otaca, izlozio sam ti i ove dogadjaje, koji ti - budes li imao strah Boziji - mogu biti na korist, da te otrezne i ucine da shvatis da se u velikoj duhovnoj opasnosti nalaze koji zive po svojoj glavi i lacaju se podviga bez saveta i blagoslova staresine i duhovnih otaca. Brat: Vaistinu, prepodobni oce, cudesna je ova prica i od velike je koristi, jer sam i sam shvatio kako se djavoli rugaju onima koji se bez blagoslova lacaju dobrih dela, sledeci za svojim rasudjivanjima. Ne mogu, medjutim, da dokucim kako moze Bog da prenebregne covekova dobra dela, kao post, bdenje, molitvu, trud i slicno. Ta On nam je zapovedio da ih tvorimo. Staresina: Da, brate Jovane, On nam je zapovedio da ih tvorimo, ali isto nas je On naucio i pokazao nam kako da tvorimo dobra dela, da bi Njemu bila blagougodna, a mi da ne izgubimo uzalud svoj trud. Zar onaj farisej nije i sam imao post, milostinju, molitvu i druge trudove za dobro delo, pa ipak vidis da je neopravdan pred Gospodom izisao iz hrama. (Lk 18, 4). Zar lude devojke nisu i same imale devstvenost, kao i mudre, pa ipak su od Zenika cule rec koja glasi: Ne poznajem vas (Mt 25,12). Seti se, brate, onoga sto smo govorili prosloga puta: da Bog ne gleda sta smo ucinili, nego cilj radi kojeg smo ucinili. Slusaj i Svetog Jovana Damaskina, koji veli:" Dobro nije dobro, kada se ne tvori dobro" (Dogmatika, str. 301). Takodje i bozanski otac Maksim Ispovednik kaze: "Kada cujes Pismo kako kazuje: "Ti ces svakome platiti po delima njegovim", znaj da nam Bog nece platiti dobrim ono sto smo tvorili bez pravog cilja! Jer Bog ne gleda na tvoreno (ucinjeno), nego na cilj tvorenog (ucinjenog) (Dobrotoljublje, tom II, gl. 37). Znaci, brate Jovane, slusaj i pojmi da su svi trudovi tvoji koje si tvorio (cinio) bez saveta i blagoslova duhovnika i sa ciljem da vidis andjele, tvoreni sa zlim ciljem i sa ludom i djavolskom revnoscu. I da si bio isao dalje, i da nisi dosao da ih ispovedis, odveli bi te u ludost i pogibelj i zalostan pad, posto su svi ovi tvoji podvizi, brate, bili plodovi gordosti i taste slave i samonalozenog poretka, od cega molimo milost i samilost Boziju da nas sacuva. Nasa sveta duznost jeste da se molimo Bogu ne da nas udostoji da vidimo andjele ili nebeska vidjenja, jer je ta molitva drskost puna nadmenosti i djavolske obmane, koju Bog mrzi, nego da se molimo Premilostivom i Preblagom Bogu da nam pomogne da dostignemo da spoznamo svoje grehove i da ih oplakujemo do poslednjeg daha, ako zelimo da steknemo milost i oprostaj na veliki dan Suda.

Brat: Koliko ja poimam, prepodobni oce, velika je stvar samopoznanje. Zbog toga Vas molim: recite mi sta je samopoznanje i kakvu korist donosi onome koji ga ima. Staresina: Ako se secas, brate Jovane, o samopoznanju, o kojem pitas, govorili smo mi i ranije, ali posto si me sada osobito pitao, pridodacu ovde sto je izostalo tada. Brate Jovane, slusaj Svetog Jovana Lestvicnika, koji ovako kazuje o samopoznanju: "Samopoznanje je tajinsko poimanje svojih mera, cak i najlaksih (.. .je tacno razumevanje svojih sposobnosti i trajno pamcenje i svojih najsitnijih grehova)" (Lestvica, 25, 40). Znaj, brate Jovane, jos i to, da je covek koji je dostigao spoznanje svojih nemoci i grehova slican onome koji seje seme svoje na dobru zemlju. A koji nema samopoznanje slican je onome koji seje u more, to jest stavlja seme u vodu, to jest on nema nikakve koristi od svoga truda. U dusi takvoga coveka moze procvetati izabrani i lepi cvet smirenoumlja. Isto nam bozanski otac Jovan Lestvicnik kazuje i ovo, govoreci: "Ko je upoznao sebe u svakom osecanju svoje duse taj seje u dobru zemlju, a ko nije tako sejao, u tome ne moze procvetati smirenoumlje" (Lestvica, 25,40). A ko je dostigao blazenstvo da spozna sebe priblizio se dvama krajevima pocetka mudrosti. Brat: Ali koja su, prepodobni oce, dva kraja mudrosti kojima kazete da se priblizuje ko spozna sebe? Staresina: Po svedocenju Svetih Otaca, brate Jovane, dva kraja mudrosti koja dostize covek koji spoznaje sebe jesu dve velike vrline: strah Boziji i ljubav Bozija, po reci koja kazuje: "Pocetak mudrosti je strah Boziji, a kraj je ljubav prema Bogu - Njegova ljubav". Dakle, ko se udostojio da dostigne samopoznanje, bude li proveo sve vreme u njemu, dostigao je pocetak i kraj mudrosti i priblizio se beskrajnoj ljubavi Bozijoj. Ovu istinu potvrdjuje bozanski otac Jovan Lestvicnik, kazujuci: "Ko je spoznao sebe, dostigao je poimanje straha Bozijeg, i boraveci u njemu, stize do dveri ljubavi" (Lestvica). Znaci, brate Jovane, iz ovih svedocenja mozes pojmiti koliko je korisno coveku da spozna sebe. Zbog toga je i Sv. Petar Damaskin rekao: "Nista nije bolje coveku, do da covek poznaje svoju nemoc, i nista gore, do da to ne poznaje" (Nevidljiva borba). To je rekao bozanski Otac zato sto je pojmio da je samopoznanje - nepokolebivi temelj za onoga koji zida dom svoje duse, kao i koren svekolikog duhovnog delanja i blazenstva u Gospodu. To je pokazao bozanski Otac Isaak Sirijski, koji veli: "Blazen je covek koji spoznaje svoju nemoc, zato sto to postaje njemu temelj, koren i pocetak svekolike dobrote" (Slovo 21). Brat: Ali kako moze covek, prepodobni oce, da dostigne samopoznanje i spoznanje svojih nemoci? Staresina: Prvo, brate Jovane, da bi dostigao samopoznanje i spoznanje svojih nemoci, on treba da sve vreme misli o svojoj nistavnosti. Brat: Ali sta znaci umovati o svojoj nistavnosti? Staresina: Evo sta, brate Jovane. Prvo treba covek da se seca vremena pre no sto je on dosao na zemlju, zato sto u tom beskraju vecnosti on je nista od nista, i niko nije mogao uciniti da on postoji; a ako postoji, to je samo od velike blagosti Bozije. Drugo, da smatra da ga je Bog stvorio ni iz cega, i da ono sto jeste - samo zaradi Njega jeste, i da On zeli da mi na ovom svom saznanju zasnujemo celokupno duhovno nazidavanje, i da shvatimo da od sebe nista ne mozemo dati. Trece, da se seca da se rodio u gresima (Ps 50, 6). Cetvrto, da umuje o materijalnom zacetku svog bica i da smatra da je njegovo bice nista drugo, do plod mesanja muskog i zenskog semena, u cemu nema niceg narocito lepog, cak zaudara. Peto, da umuje u sebi da nijednog trena on nije pred Bogom bez greha i da nikada nece moci podrobno da pojmi svoje greske, ma koliko iskusan bio, kao sto pise: Ko ce shvatiti pogreske? (Ps 18,13). Sesto, povod koji moze odvesti coveka suvise lako do samopoznanja jesu iskusenja koja dolaze na coveka dopustenjem Bozijim, sto potvrdjuje i bozanski Otac Isaak Sirijski,

govoreci: "Niko ne moze da spozna svoju nemoc, ako i sam nije malo kusan u onom sto muci telo ili dusu" (Slovo 21). Sedmo, da covek razmislja o smrti, i da se seca da ce posle smrti telo koje toliko voli postati hrana crvima i da ce iz njega izlaziti smrad gori nego od svih smradova na svetu. Osmo, da se covek seti da ce se naposletku njegovo telo pretvoriti u zemlju, po reci Pisma, koje kaze: Zemlja si i u zemlju ces otici (Postanje 3,19). Deveto, da covek razmislja - ne mnogo vremena, nego samo jedan dan - o onom sto je izgovorio i tvorio, i saznace da je najvise toga bilo uvrnuto, ludo, nepostojano i zlo. I pojmice iz toga ispitivanja koliko je nemocan, koliko prevrtljiv i nepostojan u dobrom nastrojenju, i mozda ce se smiriti i nece se vise uzdati u sebe. I na kraju, moze covek dostici samopoznanje, ako spozna raznovrsno mnostvo svojih prirodnih i neporocnih strasti, kao i raznovrsno mnostvo svojih telesnih i dusevnih strasti. Brat: Prepodobni oce, koje su prirodne i neporocne strasti? Staresina: Prirodnim i neporocnim strastima nazivaju se, brate Jovane, ove: glad, zedj, bol, propadivost, trud, zaloscenje, strah, itd. Brat: Ali, prepodobni oce, kako moze neko dostici poznanje svojih nemoci iz ovih prirodnih i neporocnih strasti? Staresina: Veoma lako, brate Jovane, moze dostici covek poznanje svoje nemoci, ako bude pazljivo umovao o ovim prirodnim i neporocnim strastima, zato sto kada ogladni, shvata da je nemocan i da ne moze ziveti bez pomoci hrane; kada ozedni, vidi da bez vode ubrzo umire. Isto tako, bude li se umnozio trud, bol, strah i ostalo, nece ih moci podneti, jer ne moze trpeti jednu varnicu vatre, i jedna mala misao ga zastrasuje. I tako, iz svega toga, covek lako postaje svestan svoje nemoci. Brat: A telesne strasti, prepodobni oce, koje su i koliko ih vrsta ima? Staresina: Telesne strasti, brate Jovane, ove su: stomakougadjanje, nezasitost, uzivanje, pijanstvo, jedenje u tajnosti, ljubav prema raznovrsnim zadovoljstvima, blud, preljuba, razvrat, necistota, rodoskrvnuce, kvarenje dece, polno opstenje sa zivotinjama, protivprirodne pohote: kradja, pljackanje svetinja, lopovluk, ubijanje; bilo koja telesna mlohavost i radovanje telesnim prohtevima, osobito kada je telo zdravo. Zatim gatanja, bajanja, bacanje cini, predskazivanja, ljubav prema nakitima, nemoralnost, mlitavost, ulepsavanje, igre na srecu, zlo i strastveno koriscenje sladosnih svetskih stvari, teloljubiv zivot, koji odebljavajuci um, cini ga ovozemaljskim i zivotinjskim, i ne ostavlja ga nikada da tezi ka Bogu ili ka delanju vrlina. A koren svih strasti, ili kako je neko rekao, prve medju njima, ove su: ljubav prema zadovoljstvima, srebroljublje i slavoljublje, iz cega se radja svekoliko zlo. Zatim rasejanost uma, posrtanje u sale i u sramotne reci, drskost i smeh. I kao posledica, dobro je poznavati i ove tanane strasti, kao: samoljublje, samoisticanje, obamrlost volje, okamenjenost srca, samomnjenje, samouvazavanje, samouobrazavanje, samopostedjivanje, samohvalisanje, samouzdanje, samoopravdavanje, osetljivost prema sebi ali i neosetljivost prema sebi, sto je smrt uma i ubistvo duse pre smrti tela. Brat: Ali, prepodobni oce, kako covek dostize samopoznanje poznanjem ovih strasti? Staresina: Evo kako, brate Jovane. Covek mudar i sa strahom Bozijim u svom srcu, buduci svestan koliko mnoge strasti mogu da vladaju njime i da ga porobe, stize do ubedjenja da je veoma tesko spasti se ovih mnogih zala i da nema trena u kojem da on ne izvrsi kakav greh. I iz toga umovanja dolazi u smirenje i do spoznaje svojih nemoci. To nas uci i bozanski otac Jovan Zlatoust, govoreci: "Shvatimo nasu prirodu, prosudimo svoje grehe, spoznajmo ko smo, i dovoljno je da bismo se smirili". Brat: A dusevne strasti koje su, prepodobni oce, i koliko ih je vrsta? Staresina: Ako zelis da znas i to, brate Jovane, slusaj. Dusevne strasti koje radja nasa kvarna i prevrtljiva priroda jesu: zaboravnost, nehat i neznanje.

A kada one zatamne oko duse, to jest um, tada njime ovladaju sve ostale strasti, koje su: nepoboznost, krivoverstvo -to jest sve jeresi, prokletstvo, ljutnja, gnev, ogorcenost, naprasna naduvenost, mrznja prema ljudima, pominjanje po zlu, ogovaranje, osudjivanje, bezrazlozna zalost, strah, kukavicluk, svadja, suparnistvo, zloba, tasta slava, gordost, licemerje, laz, neverovanje, tvrdicluk, materijalisticka ljubav, ostrascenost, naklonost ka zemaljskom, uninije, malodusnost, nezadovoljstvo, roptanje, naduvenost, samomnjenje, oholost, nadmenost, vlastoljublje, zelja za dopadanjem ljudima, lukavstvo, bezocnost, neosecanje, ulizistvo, prevara, ironija, dvolicnost, privola strasnim gresima duse i cesta pomisao na njih, lutanje misli i samoljublje, o kojem sam rekao da je majka i koren svih zala; zatim srebroljublje, zla narav i pakost. Brat: Prepodobni oce, a moze li covek poznavanjem ovih da dostigne poznanje svojih nemoci? Staresina: Brate Jovane, kako iz poznanja ovog, tako i predjasnjeg, mudri i bogobojazljivi covek dostize samopoznanje, shvatajuci da je nemoguce da se iko potpuno spase ranjavanja i porobljavanja tolikim gresima, koji izviru iz pokvarene i prevrtljive covecije prirode. I iz tog poznanja covek pocinje da se unizuje i da se smiruje, i samopoznanje mu postaje razlog svekolikog dobrog dela. Zbog toga, brate Jovane, dolikuje da cestvujemo i da cenimo samopoznanje vise no visinu svih nauka. Ali ko hoce da spase dusu, dolikuje da pored samopoznanja stekne i samonipodastavanje. Brat: Ali sta je, prepodobni oce, samonipodastavanje i kakvu korist donosi ono onom koji ga ima? Staresina: Samonipodastavanje, brate Jovane, ovo je: da kogod nipodastava sebe i da prekoreva sebe tokom celog zivota, smatrajuci da nije ucinio nista i nikada bilo kakvo dobro u svom zivotu (Otacnik, glava 10). Ali znaj i ovo, brate Jovane, da samonipodastavanje nije istinito, niti donosi kakvu korist, ako se tvori samo umom i jezikom, posto Bog zahteva od nas da budemo svim srcem i svom mudroscu ubedjeni da smo vaistinu gresni, puni grehova i nemoci. Bozanski i veliki ucitelj sveta Sv. Jovan Zlatoust ovako veli: "Ne samo jezikom da kazemo da smo gresni, nego i umom, i ne samo da se nazivamo gresnicima, nego i grehe da uvidimo po njihovim vrstama". Znaci, brate Jovane, ono je istinsko samonipodastavanje, kada je covek ubedjen da je zaista gresan i s tim se ubedjenjem nipodastava, kajuci se iz srca pred Bogom i ljudima. Takvo nipodastavanje, ako se sjedini sa smirenjem srca, ima toliku silu, da pobedjuje ona dva greha: gordost i tastu slavu i cepa ih kao kakve slabe paukove mreze. Sveti Jovan Lestvicnik kaze: "Gordost je podobna konjaniku, a tasta slava (slavoljublje) konju, na kojem jase gordost" i zatim dodaje: " Ako kogod bude sebe iskreno nipodastavao i prekorevao pred Bogom, taj covek ce odbaciti gordost i tastu slavu (slavoljublje) kao kakve pauke, i ujedno s konjem bacice i konjanika u mucenje (to jest u dubinu/bezdan smirenja) i tako ce moci da peva Bogu pesmu pobednu: "Konja i konjanika bacio sam u more" (Lestvica 23, 28). Eto, brate Jovane, po svojoj slaboj moci pokazao sam ti sta je samonipodastavanje i kakvu korist ono donosi coveku. Dakle, brate Jovane, savetujem ti, sa svim staranjem koje je iz ljubavi, navikni se da umujes o onom sto sam ti kazao. I budes li, blagodacu Bozijom, dostigao istinsko samopoznanje i iskreno samonipodastavanje, neces vise nikada pozeleti da imas nebeska vidjenja ili da vidis andjele. To potvrdjuje i Sv. Isaak Sirijski, koji veli: "Ko se udostojio da vidi sebe bolji je od onoga koji se udostojio da vidi andjele" (Slovo 34). Brat: Mnogo mi je koristilo, prepodobni oce, sve sto ste mi rekli, i razjasnjeno mi je sto sam zeleo da spoznam. Ali bih imao jos nesto da pitam. Staresina: Pitaj, brate Jovane, i sta mi Blagi Bog bude dao u umu odgovoricu ti.

Brat: Kako biva, prepodobni oce, da su neki od Svetitelja primili od Boga dar cudotvorstva i isterivanja djavola iz ljudi, a pojedini su imali i dar da vaskrsavaju mrtve? Kada bi se kogod molio Bogu da mu da dar cudotvorstva, da li bi to bio greh? Staresina: Mi smo, brate Jovane, duzni da se molimo Bogu da nam svojom blagodacu pomogne da mozemo isterivati i izgoniti demone iz sebe, a ne iz drugih! I opet smo duzni da se molimo sa upornoscu, s poboznoscu i s poniznoscu Preblagome Bogu da nam pomogne da istinskim pokajanjem vaskrsnemo svoju dusu mrtvu zbog grehova, a ne da nastojimo da s djavolskom bezocnoscu istemo od Boga dar cudotvorstva i vaskrsavanja iz mrtvih. Brat: Ali kako, prepodobni oce, kako da isterujemo djavole iz sebe, valjda nismo besomucni? Staresina: Zar ti pada tesko, brate Jovane, da verujes da smo besomucni? Zar ti, brate, nisi cuo u crkvi, kad god se cita Akatist Spasitelju, kako kazujemo: "Isuse, pomiluj me, jer imam ne kcer nego telo koje ljuto besni strastima i plamti jaroscu" (Kondak 11). Sta ti, brate, mislis: da ko je sastavio taj Akatist nije znao sta govori? A ako ipak ne verujes, slusaj Svetog Dijadoha Fotickog, koji o tome veli ovako: "Pre Krstenja bozanska blagodat podstice coveka spolja na dobro, a satana je zakljucan u dubinama duse i srca; a nakon sto se covek krsti, djavo prebiva van srca, a Bozija blagodat unutra. Medjutim, i nakon Krstenja djavoli ostaju unutra, ne u srcu, nego u dubini covekovog tela, kako bi neko rekao, pred srcem, i otuda prljaju um vlagom telesnih slasti". Da se djavoli nalaze unutar nas to svedoci i Bogoglagoljivi Sv. Grigorije, koji veli: "Uzima sa sobom drugih sedam duhova i ponovo ulazi i prebiva u njemu"; to se dogadja nakon Krstenja. Bog dopusta djavolima da udju u krstenog zbog lukavih misli, reci i dela koje je cinio nakon Krstenja. Pa, iako su nasi neprijatelji djavoli skriveni unutar naseg srca svojim delovanjem, a ne svojim bicem, kao sto uci veliki Grigorije Solunski, ipak nas otuda napadaju svojim strastima, i ne budemo li se trudili da ih isteramo napolje cestim, i od srca, prizivanjem imena Isusa Hrista, oni ce vladati nama i u ovom, i u buducem veku! Brat: Ali postoje li, prepodobni oce, djavoli koji nas napadaju iznutra? Staresina: Nase mnogovrsne strasti, o kojima smo prethodno govorili, brate Jovane, to su djavoli koji nas napadaju iznutra i spolja. Brat: Ali zar se, prepodobni oce, nase strasti i gresi mogu nazivati i djavolima? Staresina: Sveti i bozanski Oci Crkve pojmili su, brate Jovane, da je svaka strast koja nas napada - po jedan djavo! Zbog toga bozanski i Sv. otac Jefrem Sirijski veli "da covek ima onoliko djavola koliko strasti ima". I isto to kazuju i mnogi drugi Sveti Oci. Zbog toga cesto nalazimo u njihovim Svetim ucenjima da strasti imenuju djavolima, i kada zele da o kome kazu da ga napada kakva strast, ne imenuju strast, nego demona doticne strasti, kazujuci: "Toga i toga je napadao demon bluda" (Otacnik, glava 6,5); toga i toga - demon gordosti (Lestvica, 23,19); na drugom se mestu govori o demonu uninija (Lestvica 22, 27); i da demon hule nasrce na prostosrdacne (Lestvica). I veliki apostol Pavle nam pokazuje da borba koju vodimo sa strastima nije protiv duhova zlobe iz vazduha (Ef 6,12). A Prepodobni otac Nikodim Svetogorac veli ovako: "Oruzajte se oruzjem kojem vas ja ucim, da njime pogubite mislene i nevidljive neprijatelje, koji su nase dusekvarne strasti, i tvorce tih strasti, koji su djavoli". Dakle, kao sto vidis, brate Jovane, nase strasti nisu drugo, do zli djavoli, koji nas sve vreme napadaju, iznutra i spolja. Brat: Ali koja su, prepodobni oce, najmocnija oruzja, kojima mozemo izagnati djavole iz svoje duse? Staresina: Slusaj, brate Jovane: najmocnije i najstrasnije oruzje kojim covek moze isterati i izagnati iz srca djavole jeste prestrasno ime Gospoda Boga i Spasitelja naseg Isusa Hrista, koje ako kogod bude prizivao iz srca i sa smirenjem i sto cesce, blagodacu ce Hristovom isterati i odagnati od sebe djavole koji ga napadaju i rasprstace ih kao prah razvejan na vetru, i oni ce zgasnuti kao dim; sto potvrdjuje i Sv. Isihije Sinait, govoreci: "Koji vodi borbu unutrasnju treba da ima u tom trenu ove cetiri vrline: smirenje, potpunu paznju, suprotstavljanje, molitvu.

Smirenje - posto je njegova borba protiv gordih djavola, protivnika smirenja, i da bi imao pomoc Hrista, Koji mrzi gorde. Paznju (budnost, prim.izd) - da bi srce bilo svagda bez ikakve misli, cak ako bi se cinilo da je dobra. Suprotstavljanje - da bi se, kada bude ostroumno spoznao onoga koji dolazi, s gnevom usprotivio lukavome. Molitvu - da bi namah posle protivljenja zavapio Hristu neizrecivim uzdasima. I tada ce onaj koji se bori videti svoje neprijatelje kako bivaju razvejani Svetim imenom Isusa Hrista kao prah na vetru ili kao dim". Znaj, brate Jovane, jos i ovo: da je, pored neprestanog prizivanja imena Isusa Hrista, potrebno jos i da se naoruzamo onim sto je protivno strastima. Brat: Ali sta je, prepodobni oce, protivno djavolskim strastima? Staresina: Protivne strastima, brate Jovane, jesu vrline, to jest sva dobra dela. Brat: Ali kako da covek delotvori vrline, prepodobni oce, da bi mogao izagnati iz svoje duse djavole i strasti? Staresina: Evo kako, brate Jovane: smirenjem, samopoznanjem, samonipodastavanjem, trpljenjem nevolja i teskoca, i pripisivanjem Bogu svih dobrih dela; time se izgoni djavo gordosti; tajnim delanjem dobrih dela, cestom molitvom i samoprekorevanjem isteruje se i izgoni djavo taste slave; trudom se izgoni djavo lenjosti i uninija; secanjem na smrt i paklene muke, postom i smirenjem isteruje se i izgoni djavo prezasicenja stomaka; ljubavlju prema Bogu i bliznjem isteruje se i izgoni djavo gneva i ljutnje i ljubavi prema zadovoljstvima; molitvom za onoga koji te je ogorcio isteruje se i izgoni djavo zavisti i zlopamcenja; umovanjem o smrti, postom i molitvom isteruje se djavo bezosecajnosti i okamenjenosti srca; ljubavlju prema Bogu, smirenjem, uzdrzanjem i strazenjem (cuvanjem, prim.izd) ociju i uma izgoni se djavo bluda; isti djavo bluda moze se izagnati i bezanjem od druzenja sa zenom, strazenjem (cuvanjem, prim.izd) od lenjosti, postom i molitvom i neosudjivanjem nikada nikoga koji je pao u ovu ili neku drugu strast; strahom Bozijim, trezvenoumljem i molitvom izgoni se djavo zaboravnosti; sabranoscu, paznjom, strahom Bozijim i trezvenoumljem izgone se mnogi i raznorazni djavoli koji napadaju coveka i bore se s njim, smutnja i nepaznja/rasejanost za vreme molitve; trpljenjem u nevoljama i teskocama, i blagodarenjem Bogu za sve sto nam donosi tugu i bol izgone se demoni hule, roptanja i nezadovoljstva; placem i dobrovoljnim siromastvom izgoni se zli demon srebroljublja; cutanjem sa razboritoscu i razumom, placem i secanjem na smrt izgone se demoni ogovaranja i tastog govorenja; cvrstom verom i nadom u Boga, pominjanjem smrti, opitom visnjih dobara izgoni se djavo bogatstvoljublja i izlisnoga sabiranja; pevanjem psalama, molitvom, citanjem poboznih knjiga i razgovorom sa ocima iskusnim u duhovnom zivljenju isteruje se i izgoni djavo ogorcenosti i rastuzenosti; poznanjem sopstvene nistavnosti, strahovanjem od sopstvenih nemoci i cistim pokajanjem izgoni se djavo samopoverenja i samouzdanja; ljubavlju i iskrenom molitvom za onoga koji ti je cinio zlo isteruje se i izgoni djavo mrznje i zlopamcenja. Jos znaj, brate Jovane, da covekova dusa ima tri dela: razumski, pohotni i gnevni; i iz njih se radjaju tri vrste pomisli. Iz razumskog dela radjaju se pomisli neverovanja, nezadovoljstva, roptanja protiv Boga, nerasudnosti, neznanja i ukratko sve hulne pomisli. Iz pohotnoga dela radjaju se pomisli slastoljublja i slavoljublja i ukratko sve pomisli koje se nazivaju ruznim. A iz gnevnog dela radjaju se pomisli na ubistva, surevnjivost, zavist, smutnje i ukratko sve pomisli koje se nazivaju zlima. Zato ko zeli isterati i odagnati od sebe ove strasti i njihove djavole dolikuje mu da ih razabira i da ih pobedjuje, kako sam prethodno rekao, dobrim delima, koja su im protivna. Na primer, neverovanje da istera nepokolebivom verom u Boga; nezadovoljstvo i roptanje - dobrom blagodarnoscu; nerasudljivost - razlikovanjem dobra i zla; neznanje poznavanjem suste istine; huljenje - slavoslovljem; slastoljublje - uzdrzanjem i postom; slavoljublje - smirenjem; srebroljublje -zadovoljavanjem sa malim; zavist i rugobu -

ljubavlju; prepiranje - krotoscu i trpljenjem, mirom srca. I da obuhvatno kazem sa Maksimom Ispovednikom: Razumski deo duse ukrasimo dobrim delom molitve i bogopoznanja; pohotni - dobrim delom molitve i bogopoznanja, uzdrzanja; a gnevni dobrim delom ljubavi; i sigurno se svetlost naseg uma nece nikada pomraciti, niti ce pomenute pomisli olako moci da iz sebe radjaju strasti. Tako, pomocu blagodati Premilostivog Boga, mi cemo moci isterati i izagnati iz svojih dusa sve djavole sa njihovim strastima. Eto, brate Jovane, kroz malo svedocenja koliko je ovde navedeno iz Svetih Otaca pokazao sam ti kako neko moze da istera i izagna iz svoje duse djavole i strasti. I posto si ti, brate, pitao jos i da li je greh da covek iste od Boga dar cudotvorstva, na to pitanje, pored svega sto sam ti do sada rekao, pridodajem i ovo: znaj i budi uveren, brate Jovane, da se monasi koji vode cist zivot i prebivaju u pokornosti i dobrovoljnoj cistoti ni po cemu ne razlikuju od onih koji tvore velike znake i cudesa. Ovo uci i pokazuje Sv. i bozanski otac Teodor Studit i Ispovednik, kazujuci ovako svojim ucenicima: "Zar se izmedju nas ne izgone djavoli? Zar mi borbom protiv pohota ne izgonimo djavola bluda, trudom - djavola lenjosti, krotoscu - djavola gordosti, trpljenjem - djavola zlobe, cutanjem - djavola ogovaranja i drugih mnogih strasti?" (Slovo5). Vidis li, brate Jovane, da su nase strasti zli djavoli? Vidis li da ko izgoni ove strasti iz svoje duse cinjenjem dobrih dela izgoni djavole iz sebe? I da bi jos bolje pojmio, znaj da koji se bore i izgone strasti iz sebe jesu i cudotvorci. Slusaj dalje istog bozanskog oca Teodora Studita, koji veli: "Znaj da ovu vasu borbu koju vodite protiv strasti Bog prima bez ikakvog umanjenja ili razlikovanja upravo kao trud stolpnika i pustinjaka koji su tvorili cudesa" (Slovo 5). Eto, brate Jovane, da si uz pomoc Blagoga Boga, cuo tolika svedocenja od Svetih i bozanskih Otaca, kroz koja si naucio kako moze neko da istera djavole iz sebe, i da su istinski monasi, koji provode cist zivot, u pokornosti i smirenju i bore se za izbavljenje od strasti, slicni, bez razlike, velikim pustinjacima i stolpnicima koji su tvorili znake i cudesa! Dakle, i ti, brate, ako hoces da dostignes tu blazenu meru izgonjenja djavola i cudotvorstva, trudi se revnosno da provodis cist zivot u pokornosti, poslusanju, i u siromastvu kada su strasti u pitanju, i tada ces dostici bestrasce, postaces veliki cudotvorac, slican onima koji izgone djavole. Ako, medjutim, pre nego sto isteras djavole iz sebe samoga i ocistis se od strasti, budes imao drskost i ludu smelost da se molis Bogu da ti da dar isterivanja djavola iz drugih i cudotvorstva, kroz tu gordost ce ti se djavo narugati. Kao sto svedoci sveti i bozanski otac Isaak Sirijski, govoreci: "Ko se moli Bogu da mu podari blagodat i dar da tvori cudesa ili da izgoni djavole, toga kusa djavo rugac" (Slovo 36). Takodje ovaj veliki Otac pokazuje da istinske sluge Bozije ne samo da se ne usudjuju iskati od Boga dar cudotvorstva, nego cak i ako bi im se dao ovaj dar, smatrali bi sebe, po svom mnogom smirenju, nedostojnim takvog dara i sa nastojavanjem bi iskali od Boga da imuzme ovaj dar!. Jer veli Sv. Isaak Sirijski: "Istinski pravednici ne samo da ne zele to, nego cak ako im je i dato, odvracaju se od toga, i ovo cine ne zarad svetskih ociju, nego i tajno u sebi samima. Jer eto, jedan od Svetih Otaca je primio, zbog svoje cistote, dar od Boga, ali on se uporno molio Tvorcu da mu uzme dar. Cak je i od drugih Svetitelja trazio da se za njega mole Bogu, da mu uzme dar" (Slovo 36). Znaci, slusaj i pojmi da istinski sluzitelji Boziji, koji su imali smirenje kao temelj svog zivota, ne samo da se nisu usudili da istu od Boga dar cudotvorstva, nego cak i kada im se davao takav dar, oni su se odvracali od njega i molili su Boga da uzme dar od njih. I to su cinili oni blazeni, svagda pominjani kao ljudi Boziji, da ne bi zbog takvog dara posrnuli u bezdani ponor gordosti i od svetitelja postali djavoli. Bilo je cak nekih Svetitelja koji su se, imajuci dar cudotvorstva, pretvarali da su jurodivi, kao sto su cinili Sv. Simeon, Andrej i drugi, koji su postali jurodivi Hrista radi, da bi se izrugali djavolu gordosti i taste slave (slavoljublja). Drugi su bezali i skrivali se od ljudi i borili se sa sobom, da ne bi izasli medju svet i da ih ljudi ne bi poznali, da ne bi izgubili slavu koja je od Boga zaradi slave koja je od ljudi; jedan od takvih bio je i Sv. Makarije Aleksandrijski kome je Bog, zbog njegovog cistog i svetog zivota i zbog velikih pustinjackih podviga, dao dar cudotvorstva. Ali on

stalno bezase i skrivase se od ljudi. Jednom su navalili na njega djavoli taste slave, govoreci mu: "Makarije, pa zar ti je zato Bog dao dar cudotvorstva, da bi uzalud boravio u pustinji? Kakvu ces korist imati ti i kakvu nagradu od Boga, ako nakon sto si dobio dar izgonjenja djavola i isceljivanja svakovrsnih bolesti i nemoci, ti boravis ovde i drzis svoj talant u ovoj pustinji? Zar se ne bojis da ce te Bog kazniti sto si skrio svetlost pod sud, i neces da je postavis u svecnjak da bi osvetljavala celu kucu, kao sto je zapovedio Hristos (Mt 5,14)? Zar nisi cuo za Hristovu zapovest koja veli: Tako da se Svetli Svetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra dela i proslave Oca vasega koji je na nebesima (Mt 5,16)? To i mnogo drugoga kazivali su mu u umu djavoli gordosti i taste slave, zeleci da ga izvuku iz spokojnog utocista pustinje i da ga bace u uzburkano more, puno valova zla tastog sveta. Ali sveti starac, videvsi da ga je smutila velika hrpa misli, borio se s njima i veoma im se protivljase smirenjem uma, secanjem na smrt i molitvom. Medjutim, videci da ga djavoli stalno smucuju ovim pomislima, poceo je zatim govoriti s njima i kazivati im: "Ovde u ovoj pustinji dao mi je Bog ovaj dar, i ovde hocu da umrem s njim, jer nemam Gospodnju zapovest da odavde izadjem". Ali videci da ga ni tako djavoli ne ostavljaju na miru u pomislima, da bi ga izvukli u svet, otvorio je vrata kelije, legao dole, s glavom u keliji i s nogama van praga, i otpoceo je vikati djavolima: "Ako imate od Boga kakvu moc i dopustenje, uhvatite me za noge, izvucite i odnesite me u svet, jer Makarije sam, posto mu Bog pomaze, nikada nece otici iz ove pustinje!" Videvsi ovu cvrstu odluku i starcevo smirenje, djavoli taste slave su otisli posramljeni i izrugani (Vidi Zitije Svetog Makarija). Slusaj, brate Jovane, i o savrsenom smirenju Svetog Sisoja Velikog, koji, nakon sto je dostigao veliko savrsenstvo i udostojio se velikih darova od Boga, nije mislio nista uzviseno o sebi! To se veoma jasno pokazalo na njegovoj koncini, kada je doslo vreme da predje ka Gospodu; dakle, kraj njega su bili mnogi od otaca pustinje, odjednom je njegovo lice zasijalo kao sunce, a on im je rekao: "Evo, dosao je Ava Antonije"; zatim, nakon malo vremena je dodao: "Evo, dosla je ceta proroka!" Zatim je njegovo lice zasjalo jos jace, i opet im je rekao: "Evo, dosla je ceta apostola!" I njegovo lice je postalo belo, i kao da je s nekim besedio. Tada su ga zapitali starci: "S kim govoris, Oce?" A on im je odgovorio: "Evo, andjeli su dosli da me uzmu, i molim se da budem ostavljen malo, da bih se pokajao!" Rekli su mu starci: "Ali tebi nije potrebno pokajanje, Oce!" Na sto je starac odgovorio: "Vaistinu, nisam siguran za sebe da sam postavio dobar pocetak!" I svi su skupa spoznali da je savrsen. I opet je iznenada zasijalo njegovo lice kao sunce, i svi su se pobojali, a on im je rekao: "Vidite, dosao je Gospod i veli: "Donesite mi sud izabrani iz pustinje!" I namah je predao svoj duh i postao kao munja, i ispunila se kuca miomirom" (Otacnik, Ava Sisoje). Vidis li, brate Jovane, kako je cudesan duhovni polozaj Svetitelja Bozijih? Vidis li savrseno smirenje savrsene duse? Stigla je njegova koncina. Sve Svete i Preblazene cete nebeske: proroci, apostoli i andjeli behu dosli zajedno sa Gospodom i Tvorcem svojim da uzmu sa sobom onoga koji bese na zemlji sasud izabrani i andjeo u telu, a on, preblazeni covek Boziji, nije nista dobro mislio o sebi, smatrao je sebe sasvim nedostojnim da ode s nebeskima i molio se andjelima Bozijim da ga malo ostave da se pokaje. I posto su mu starci pustinje, sakupljeni i prisutni pri njegovom proslavljenju, rekli da mu nije potrebno pokajanje, odgovarase im da ne zna za sebe da li je postavio dobar pocetak! O! Veliko je neprocenjivo blago svetiteljskog smirenja! Dobro je rekao bozanski otac Jovan Lestvicnik da je "Smirenje bozanski pokrov, koji ne dopusta coveku da vidi svoja dela (Lestvica 25, 27). Preblazeni otac bese proziveo u pustinji vise od 70 godina; bese primio od Boga veliki dar cuDotvorstva i vaskrsavanja mrtvih recju; imao je veliko blaZenstvo da na njegovu smrt dodje sam Gospod nas Isus Hristos sa svim nebeskim cetama, a on, preblazeni covek Boziji, moljase se andjelima da ga ostave jos malo da se pokaje, jer je smatrao za sebe da jos nije postavio dobar pocetak! Brat: Prepodobni oce staresino, a postoje li i druga cudesa, sem Bozijih? Staresina: Znaj, brate Jovane, da su istinska cudesa samo od Boga, a ima mnogo vrsta i oblika krivotvorenih i laznih cudesa, koja su tvorili i tvore zli ljudi carobnjaci, na svoju vecnu osudu i pogibelj.

Zar ti, brate, nisi citao u bozanskom Pismu o djavolskim cudesima koja je tvorio faraonov vracar? Nisi li tamo video kako su oni pretvorili svoje palice u zmije? Kako su pretvorili recnu vodu u krv? Kako su izveli zabe u egipatskoj zemlji? (Izlazak 7,22; 8,7). Ali su ove djavolske utvare zgasle i iscezle pred istinskim cudesima koja je tvorio Bog rukom svojih sluzitelja Mojsija i Arona (Izlazak 8,18). Zatim, zar nisi procitao o vracari iz Endora, koja je na molbu Saula, cara Izrailjskog, prizvala iz pakla jednog djavola u vidu proroka Samuila, da bi obmanuo Saula i doneo mu pogibelj (1. Samuilova 2,8; 7,19). Zatim, zar nisi citao u Knjigama dnevnika da je Bog kaznio Saula smrcu i smrcu trojice njegovih sinova, zato sto je zatrazio pomoc djavola i vracarstva, da bi od njih saznao sudbinu svog carstva? (1. Dnevnika 10,13). Zatim, nisi li u Delima Svetih apostola citao o djavolskim cudesima koja je tvorio Simon vracar? (Dap 8, 9). Nisi li procitao reci Svetog apostola Petra, gde kazuje da je ovaj Simon vracar cinio u Rimu toliko djavolskih cudesa, da su ga car Klaudije i svi gradjani Rima drzali za boga? Jer je ovaj sin djavolov svojim utvarama (vradzbinama, prim.izd) ucinio da idjase za njim gomila djavola u oblicju nekih ljudi koji behu odavno umrli, i on govorase da je svojom moci njih vaskrsnuo iz mrtvih, i takodje je djavolskim utvarama (prividima, prim.izd) cinio da hromi ljudi prohodaju, nemi da govore, ponekad postajahu sa dva lica, ponekad se pretvarase u kozu, u zmiju, u pticu, upodobljavase se vatri i pretvarase se u svakovrsna oblicja. Zatim je, pred Svetim apostolom Petrom i mnostvom naroda prividno ucinio, te je vaskrsnuo sina neke udovice, koji bese nedavno umro. Rekao je ljudima da ga poseku, jer ce treceg dana vaskrsnuti. I zaslepeo je svojim utvarama (prividima, nap.izd) ljude, koji su, umesto da poseku njega, posekli ovna kojega Simon svojim vradzbinama ucinio da lici na coveka u ocima ljudi koje je obmanuo. Zatim je obecao svim gradjanima Rima da ce se on uzneti na nebo, i pljesnuvsi rukama poceo je leteti po vazduhu na velikoj visini, jer je bio nosen necistim duhovima koji mu sluzahu. I zatim, na kraju, porazio ga je i posramio pred svim gradjanima Rima veliki apostol Petar, koji je, moleci se Gospodu nasem Isusu Hristu, bacio ovog vracara, protivnika istine i sina djavolovog, iz vazduha na zemlju, tako da je zlo propao (Zitije Svetoga apostola Petra, Bukurest, 1905, str. 1233). Zatim, brate Jovane, nisi li citao u Zitiju Svetog i svehvalnog Jevandjeliste Jovana o velikim cudesima koja je cinio onaj dusegubnik, veliki carobnjak Kinops, koji prebivase u pustinji, i sluzase mu mnostvo djavola, tokom mnogo godina, i koji tvorase toliko djavolskih znakova i cudesa, da su ga svi smatrali za kakvog boga? Jer cuvsi da bozanski Jevandjelist Jovan propoveda Jevandjelje Hristovo u tim krajevima, usudio se preskvrni (necisti, prim.izd), te je s velikom gordoscu zapovedio nekom svom djavolu sluzitelju da ode i ubije Svetog Jovana i da mu donese dusu njegovu, a toga djavola je Sv. Jevandjelist Jovan svezao i poslao u pakao; i pride je vracar poslao i drugog, koji je isto tako postradao. Zatim je poslao dvojicu najlukavijih i rekao da jedan udje u Svetog Jovana, a drugi da ostane napolju da vidi da li ce postradati doticni i da dodje da mu kaze, i videvsi da je bozanski Jevandjelist sve njegove izaslanike poslao u pakao, sakupio je sve svoje djavole, i na oblacima nebeskim su ga odneli u grad gde propovedase Sv. Jovan, i tamo je poceo svojim utvarama ciniti raznovrsna djavolska cudesa i hvaliti se da ce on zlo pogubiti Jovana. I izvukao je iz mora tri djavola pod vidom nekih ljudi sto behu odavno umrli utopljeni, kao ladjari, i sav narod, videvsi ih, prepoznao ih je i mislili su da su ljudi, a ne djavoli, jer su imali likove sasvim kao i oni sto behu umrli. Zatim su zaronili u more, da bi izvadili i druge djavole pod vidom drugih utopljenih ljudi; tada je bozanski Jevandjelist Jovan zapecatio more znakom Svetog Krsta. Vracara je napustila djavolska sila koja mu sluzase, nije vise izasao iz mora i tamo je zlo potonuo i propao zajedno sa svim svojim djavolima sluziteljima. A trojicu djavola iz mora koji behu u ljudskom oblicju Sv. Jevandjelist Jovan je poslao u pakao za njihovim gospodarem Kinopsom (Zitije Svetog Jevandjeliste Jovana, Zitija Svetih, septembar, 26. dan, Bukurest, 1901). Zatim, brate Jovane, nisi li citao o Kiprijanu, onom filosofu iz sirijske Antiohije, iz vremena cara Dekija, koji pre no sto je poverovao u Hrista bese veliki vracar i carobnjak, cime je postao veliki prijatelj satanin? I koji je nakon, sto je postao hriscanin, sam pricao o sebi da je govorio sa satanom licem k licu i da se velike cesti udostojio od njega. Evo

njegovih reci: "Verujte meni, braco, jer ja sam djavola video i zrtvom sam njega molio i celivao sam ga i govorio s njim i s onima koji su zajedno s njim najveci, i voleo me je i hvalio moju mudrost i gomilu djavola mi je dao da mi sluze. Lik njegov bese kao cvet trave i glava njegova bese ovencana, i kada bi se okretao ovamo i onamo, potresalo se to mesto, i mnogo ih bese kraj njegova prestola i stajahu s raznim uredbama". A Kiprijanova vracarska majstorstva behu iznad svakog umisljanja. Jer bese uvezbao da i vazduh menja, i velike je vetrove pokretao i jake gromove i jake kise navodio i valove mora uzburkavao. Ozlede i rane nanosio je ljudima, i zarad djavolskog ucenja veoma se podvizavao, i po 40 dana postio; nakon zalaska sunca jeo je, ali ne hleb, niti je druge hrane primao, nego samo hrastov zir. Silom djavolskom i s mrtvima iz grobova je razgovarao. Mnoge je svojim carolijama poducavao: neke da lete po vazduhu, neke da camcima plove po nebeskim oblacima, neke je ucio da hodaju po vodi, i mnogi hitahu k njemu u svojim nevoljama, zato sto im pomagase svojom djavolskom silom, koje bese pun. Njegovim carolijama djavo se pretvorio u lik device Justine, i tako je otisao k Aglaidu, u njenom oblicju. A Aglaid, videvsi je, skocio je od neizrecive radosti, i potrcavsi k njoj, zagrlio je i poljubio, govoreci: " Dobro mi dosla, prelepa Justino!" Zatim je Kiprijan nalozio na Aglaida lik ptice, ucinivsi ga da leti po vazduhu, poslao ga Justininom domu, da kroz prozor uleti u njenu sobu! I cak se Kiprijan cesto pretvarase u lik zene i ptice, i svojim je carolijama naneo velika i teska iskusenja Justininom domu i domovima svih njenih rodjaka i suseda i poznanika, kao kada je djavo naneo velika iskusenja i nevolje Jovu. Jer im ubijase marvu, udarase njihove sluge ozledama i bacase ih u neizmernu nevolju. Zatim je udario Justinu teskom bolescu, tako da je lezala u postelji, i plakala je njena majka veoma za njom, i behu rane u njenoj marvi i medju njenim slugama, tako da se celim gradom pronela vest o opasnostima koje se behu nadvile nad Justinom. I to zato sto Justina bese devica hriscanka, s velikim strahom Bozijim, i protivljase se Kiprijanu (Zitija Svetih, mesec oktobar, 2. dan). Zatim, brate Jovane, seti se i onoga iz Zitija Svetog Lava, episkopa katanskog, cudotvorca. Mnogo tu pise o onom carobnjaku po imenu Iliodor, koji je djavolskim cudesima pretekao i Janija i Jamvrija, Simona vracara i sve carobnjake do sega. Jer je on imao u sebi veliku djavolsku silu i bio je vest u vracarskim i carobnjackim majstorijama, koje je naucio od nekog carobnjaka Jevrejina. Bio je poslat k njemu u ponoc da bude kraj vlastelinskih grobova, i rekao mu je da se tamo uspne na neki stub i da saceka dok ne bude dosao neko jezivog izgleda, ali da ga se ne plasi, i da zaiste bilo sta. I tako, otisavsi on po savetu tog Jevrejina carobnjaka i stojeci tamo na nekom stubu na groblju, dosao je k njemu djavo jasuci na jelenu i upitao ga sta hoce i sta mu je od njega potrebno. A prokleti Iliodor je rekao: "Hocu da mi das sve sto mi se prohte". A djavo mu je rekao: "Budes li hteo da se odreknes svog Hrista, sve sto budes iskao od mene dacu ti!". A podli i sveludi Iliodor veoma se obradovao pomoci primljenoj od satane, i od toga casa poceo je da tvori veliko zlo vernicima hriscanima. On se namah zivom recju odrekao Hrista, i tada mu je satana, koji se bese pokazao jasuci na jelenu, dodelio na sluzenje jednog od najjacih djavola uz sebe, da mu se pokorava i pomaze mu da ispuni sve sto bude zeleo. Iliodor se veoma obradovao pomoci primljenoj od satane, i cinio je zlo hriscanima ne samo iz Katanske tvrdjave i Mitropolije, nego i po svim gradovima i selima sa ostrva Sicilije. Mnoga zla i velike opsene je cinio, medju kojima su i ove: • Jednom, kada su se na gradskom trgu nalazile neke zene, koje su isle svojim poslom, ovaj prokleti Iliodor ih je podvrgao velikom podsmehu pred svetom, jer su njegove djavolske utvare ucinile da tvrdjavom potece velika vodena reka, a zene, da im se ne bi skvasile haljine, podizale su odecu koliko su mogle vise, tako da im se videla sva golotinja, i tako im se sav svet smejase. • Zatim, kamenje i drva je pretvarao u zlato, i prodavao ih drugima po visokoj ceni, i nakon sto bi ih oni kupili, opet bi ih pretvorio u kamenje i drva, i tako je nanosio veliku stetu onima sto su ovo kupovali. • Kceri vlastelinske, i visokog i cesnog roda, opcinjavase i sjedinjavase se s njima, a zatim bi on kroz prozor izlazio i odlazio od njih. I zbog njegovih mnogih zala grcki car Konstantin poslao je vojvodu Jeraklida da ga uhvati; kada je doticni dosao u Siciliju i hteo da ga sveze i odvede u Vizantiju na sud pred

carem, on je svojim cinima odveo vojvodu i njegove pratioce u neko kupatilo i rekao im da se operu, a kada su oni svukli svoje haljine, on ih je za tren oka preneo u Carigrad nage pred cara; a car, videvsi ovo ruganje, zapovedio je da mu se odmah odrubi glava! Ali on, zaiskavsi casu vode da pije, zamastao je oci prisutnima da ulazi u casu vode kao muva i za tren se vratio u Katansku tvrdjavu na Siciliji u Italiji. I po drugi put, kada je bio uhvacen i svezan, kada je trebalo da mu odrube glavu, pojavile su se za njegovim tragom dve kugle koje su letele navise, na krov kuce, i rasklopile krov, i odande je prokleti Iliodor odleteo i postao je nevidljiv, i tako se za tren opet obreo u Siciliji i dalje cinjase svoje djavolske znake i cudesa. Zatim se usudio preskvrni (necisti, prim.izd) da udje u Crkvu Hristovu, da prouzrokuje veliku smutnju hriscanima iz Crkve svojim cinima i da se ruga Precistim Tajnama Gospoda naseg Isusa Hrista. Ali Sv. Lav, episkop katanski, koji je sluzio tada Svetu i bozansku Liturgiju, uhvativsi ga, svezao ga je svojim omoforom i zapovedio je ljudima sto behu tamo u crkvi da sakupe mnogo drva i naloze veliku vatru; a nakon sto se vatra rasplamsala svom svojom silom, Sv. Lav, pred velikim mnostvom vernika koji su posmatrali, usao je s njim u jaru ognja i nije izasao odande, dok se prokleti carobnjak nije pretvorio u prah i pepeo. A vrelina ognja nije se dotakla ni odezdi Svetoga Lava (Zitija Svetih, 20. februar). Na sve ovo sam te podsetio, brate Jovane, iz Starog Zaveta, iz dela Svetih Otaca, Svetih Apostola; ali nemoj misliti, brate, da su se samo tada cinila djavolska cudesa i opsene. Jer kao sto sam ti rekao na pocetku, do koncine sveta satana i njegovi andjeli nece prestati da obmanjuju i varaju svet djavolskim cudesima, koja nisu cudesa, nego utvare/prividi i prevare satanine. O tome nas uci Spasitelj nas Isus Hristos, kad kaze: U poslednja vremena ustace lazni hristosi i proroci i pokazace znake velike i cudesa, da bi prevarili, ako bude moguce, i izabrane (Mt 24, 24). Jos nam i veliki apostol Pavle kazuje da ce pre koncine sveta doci antihrist - covek greha i sin pogibelji, koji ce se usprotiviti Bogu i preuznosice se iznad svega sto jeste i nazvace sebe svetim i bozanskim, i koji ce sataninim delanjem doci sa svakovrsnim laznim silama i znacima i cudesima (2. Sol 2, 3-9). I Sv. Andrej Kesarijski u Tumacenju Apokalipse veli: "Antihrist ce uzasnuti svet svojim prokletim i djavolskim cudesima" (Tumacenje Apokalipse, glava 10). Znaci, brate Jovane, pojmi i pamti sto cujes, jer ce kako antihrist, tako i njegove pretece - lazni proroci i lazni hristosi - delanjem i silom sataninom ciniti velika cudesa i znake, tako da, ako bude moguce, prevare cak i izabrane. Zatim, znaj jos, brate Jovane, da istom djavolskom i vracarskom silom indijski jogini tvore danas mnoge djavolske znake i cudesa, kojima ushicuju i obmanjuju neutvrdjene u istinskoj pravoslavnoj veri. Jer ovi jogini po nadahnucu lukavih duhova pogadjaju dela ljudi, mogu gledati na daljinu, pomeraju predmete s mesta, prouzrokuju pojave "materijalizovanja", hodaju po vatri i ne sazizu se, podizu se u vazduh, izazivaju rast nekog drveta za nekoliko sati, cine da ozeleni osuseno drvo, i koliko jos nerazjasnjenih znakova, koji u stvari nisu cudesa, nego dela satanske vradzbine, na koju nas je Hristos upozorio sa dovoljno staranja, da bismo je se klonili (Mihaj Urzika, Cudesa i lazna cudesa, Bukurest, 1940, str. 54; ponovljeno izdanje: Izdavacka kuca Anastasija, Bukurest, 1993 - napomena rumunskog izdavaca). Jos znaj, brate Jovane, i o laznim i krivotvorenim cudesima koja tvore spiritisti delanjem i posredovanjem necistih duhova. Jer ovi, udaljivsi se od dara (blagodati) Bozijega i od pravoslavnih istina vere, poklanjaju paznju duhovima prevare, kao sto su o njima prorokovali apostoli, govoreci: U poslednja vremena odstupice neki od vere, slusajuci duhove prevare i nauke demonske (1. Tim 4,1). Pomocu i prevarom djavola kojima sluze spiritisti su postigli da tvore mnostvo satanskih cudesa i utvara/privida, medju kojima su i ove: 1. Cine da se pomicu teski predmeti bez dodira, bez ikakvog ljudskog napora; na primer: casa, vrata - pomeraju se sami; 2. Pojave pritiska, to jest prouzrokovanje udaraca ili prostih dodira po nasem telu, ili uglavnom bilo koja vrsta udaraca na nevidljiv nacin, kao i prouzrokovanje zvukova u istoj meri;

3. Promena tezine tela: odredjenim psihickim postupcima razna tela mogu postati laksa ili teza; u odredjenim okolnostima njihova tezina postaje tako velika, da ne mogu biti pomerena s mesta. Takvi slucajevi mogu se zbiti i sa odredjenim ljudima sa mediumskim naklonostima; 4. Pokretanje teskih predmeta postavljenih na odredjenoj udaljenosti od mediuma, dakle prouzrokovana bez ikakvog dodira s njima; 5. Podizanje teskih predmeta iznad zemlje nevidljivim silama; 6. Podizanje sa zemlje pojedinih ljudskih tela i njihovo lebdenje u vazduhu. V. Kruks (W. Crookes - nap. prev) je naznacio da je licno konstatovao tri slucaja podizanja u vazduh; 7. Nezavisni pokreti malih predmeta, bez icijeg dodira; 8. Svetlosne pojave; 9. Pojavljivanje necijih svetlosnih ruku; 10. Neposredno pisanje, bez icije intervencije, na pojedinim seansama. Poruke koje salju duhovi ispisuju se neposredno, a da niko ne dotakne pero; 11. Oblici prividjenja; Eto, brate Jovane, koliko cudesa tvore djavoli spiritista koji im sluze. Ako djavo moze po dopustenju Bozijem noktom jednim da okrene zemlju na drugu stranu (Zitije Svetog Serafima Sarovskog), i ako je sva imanja i svu decu pravednog Jova u jednom casu pogubio i ognjem s neba sazegao njegova stada, pa zar je njemu tesko da pomera teze predmete i stvari s jednoga mesta na drugo, na cudjenje spiritista, koji zinu da gledaju; seti se Kiprijana, jer je on i zvuke proizvodio djavolskom silom, kada bese carobnjak (pre no sto je poverovao u Gospoda Hrista); pa zar je onda djavolu tesko da stvara zvuke i udarce pred spiritistima koje je obmanuo? Ako je Sv. Averkije, episkop jerapoljski, veliki cudotvorac, molitvom primorao neke djavole da prenesu idolski zrtvenik od Jeropolja do Italije, preko mora i bregova, kakva je onda teskoca za djavole da svojim utvarama (trikovima, prim.izd) pomeraju razne predmete s jednog mesta na drugo i da ih cine laksim ili tezim, kako bi obmanuli neutvrdjene u pravoj veri? Ako si u napred izlozenom video da su veliki carobnjaci: Simon, Kinops ili Iliodor leteli po vazduhu i za tren odlazili preko mora i bregova, jer su im pomagali /sluzili im/ necisti duhovi, pa kakva je onda teskoca za nekog djavola da podize predmete spiritista i neke ljude u vazduh, na visinu? Ako se, po svedocenju velikog apostola Pavla, Sam satana pretvara u andjela Svetlosti (2. Kor 11, 14-15), kakva je teskoca za djavole koji sluze spiritistima da se pretvaraju u svetlosne pojave, da im pokazuju svetle ruke i druge utvare /privide/ pod vidom svetlosti? Ako se, kao sto sam ti pokazao u recenom o vidjenjima od djavola, ovi pretvaraju u lik Hrista, Bogomajke, andjela, svetitelja i u bilo koji drugi lik, kakva je onda teskoca za djavole da se kod mediuma spiritista pretvaraju u ova nebeska lica, da bi ih obmanuli i odveli u pogibelj? I ako ce, po svedocenju bozanskoga Pisma i ucenja Svetih Otaca, na kraju sveta antihrist sa svojim sluziteljima tvoriti cudesa i velike znake silom satane koji ce biti u njemu, tako da ce progoniti sav svet svojim djavolskim silama; i ako ce, kao sto kazuju Sv. Jefrem Sirijski i Sv. Ipolit Rimski i drugi Sveti Oci, antihrist pomerati planine s mesta i morska ostrva, ici po vodama kao po suvu, iscelivati mnoge vrste bolesti, davati vid slepima, vaskrsavati mrtve i druge velike znake tvoriti svojim utvarama /trikovima/ (Koncina Covekova, Izdavacka kuca Skit Darvari, Bukurest, str. 123-149), koliko onda detinjarije i ludosti i nepoverenja u pravu veru projavljuju oni koji veruju u igracke djavola i u utvare koje se pokazuju spiritistima, i smatraju ih istinitim cudesima? I ako sada veruju u ove utvare /privide/, kako ce stajati utemeljeni u istini onda, kada ce sama velika zver uzasnuti ceo svet svojim utvarama? Ali, brate Jovane, ne govorimo mi samo o spiritistima i o indijskim joginima koji sluze djavolima, nego i o svima koji se bave takozvanim okultnim naukama, kao sto su spiritualisti, hipnotisti, magnetisti, teozofi i oni koji se bave belom magijom i crnom magijom, autosugestijom, hiromantijom, i o svima takvima, jer ce i svi ovi u dan Poslednjeg Suda imati sudbinu carobnjaka i laznih proroka, posto su svi skrenuli s puta istinskih cudesa, koja tvore Gospod Bog i Spasitelj nas Isus Hristos i svi Svetitelji Boziji,

te se krivotvorenim sredstvima i svojim djavolskim utvarama pretvaraju da su cudotvorci, da bi obmanuli neuverene i neutvrdjene u istini Hristovog Jevandjelja. Jer se cudotvorenje ne moze prouzrokovati kusanjem Boga, ni uhodjenjem moci koje je Bog postavio u coveku, nego se molitvom nesumnjive vere Bogu, i pomocu i delanjem Svetog Duha mogu tvoriti istinska cudesa (Mihaj Urzika, nav. delo, str. 75). Brat: Prepodobni oce igumane, iz onoga sto ste mi do sada rekli pojmio sam da ima vise vrsta krivotvorenih i laznih cudesa. Neka tvore vracari, carobnjaci i bajaci i indijski jogini posredstvom i pomocu djavola, druge cine oni sa okultnim naukama, kao sto su spiritisti, teozofi, hipnotisti, oni sa crnom ili belom magijom i drugi te vrste, i cudesa ovih su krivotvorena, zato sto se ne cine po poretku istinskih cudesa, nego posredstvom necistih duhova ili kusanjem Boga i kusanjem i upotrebom sila (moci) koje je Bog postavio U coveka. Ali da bih se mogao ubediti i da bih mogao ubedjivati i razlikovati istinu od lazi, hteo bih da znam koji je znak istinskih cudesa, koja su od Boga. Staresina: Brate Jovane, znaj da se istinska cudesa razlikuju od laznih nizom uslova, medju kojima su i sledeci: 1. Da budu dostojna imena Bozijeg i da budu obuhvacena Svetim Pismom i Svetim predanjem. 2. Da se cine sredstvima kojima su cinjena cudesa Spasitelja i njegovih Svetitelja. 3. Da se medjusobno ne poricu i ne budu u opreci. 4. Da ne protivurece Svetom Pismu i Svetom predanju. 5. Da budu u sluzbi spasenja ljudske duse. 6. Da donose korist i napredak duhovnom zivotu, a ne da vode u smrt i u greh. 7. Onaj koji cini cuda da kazuje samo istinu, da provodi zivot bez mrlje i da ne tezi za licnim interesima sa sebicnim ciljevima. 8. Da ispravlja moral onih koji vide cudo. 9. Da u sebi nose sigurnost i silu duha Bozijeg. 10. Da dokazuju delanje Bozijeg Promisla (Ucenje o pravoslavnoj veri, Bukurest, 1952). Sva istinska cudesa mogu se tvoriti samo u ime Isusa Hrista i kroz Crkvu Hristovu, jer Crkva, po svedocenju velikog apostola Pavla, jeste stub i tvrdjava istine (1. Tim 3, 15). Ona drzi nepokolebivi kanon istine (Sv. Irinej, Protiv svih jeresi). "Gde je Crkva - veli Sv. Irinej - tamo je Duh Boziji, tamo je i Crkva sa svekolikom blagodacu, a Duh je istina" (1. Tim 3,15). Eto, brate Jovane, to su istinski i glavni znaci, po kojima mozes da spoznas razliku izmedju istinskih cudesa zivotvorenih i laznih cudesa. Dakle, ovo dobro pamti, jer je veoma potrebno da ovo poznaju ne samo svestenici i monasi, nego i svi dobri hriscani, da ne bi zabludeli od istine, osobito sada, kada se priblizuje vreme laznih proroka i cudesa koja oni tvore utvarama (prividima) koje su od djavola. Brat: Prepodobni oce, blagodarim Vam iz duse sto ste me uverili i u ovom pogledu. Miloscu Gospodnjom, darom Preciste Majke Njegove i Vasim molitvama, prepodobni, trudicu se ja, gresnik i podlac, da ne zaboravim ono sto sam naucio, i trazicu i da sledim to po svojoj slaboj moci. Staresina: Bog neka ti pomogne, brate Jovane, u svemu sto umujes na dobro, ali budi obazriv i trezven sve vreme, jer nas suparnik djavo kao lav hodi i trazi koga da prozdere (1. Pt 5, 8). Nastoj sto cesce da se molis, ne napustaj citanje poboznih knjiga, nego se staraj o bdenju, o uzdrzanju, i kada god budes osetio da neprijatelj pocinje da te smucuje mislima i nedoumicama, dodji i ispovedi se, da bih ti savetovao sto je na nazidanje. Ne zaboravljaj Sveto Pismo, koje veli: Kada Brat Brata pomaze i savetuje, oni su kao utvrdjeni grad i kao neporazivo carstvo (Price, 18,19). Sa ovim, brate Jovane, zakljucimo nas razgovor pomocu Bozijom. Eto se u crkvi okoncao Akatist i klepa za Svetu liturgiju. Nas razgovor nakon jutrenja pa do sada

potrajao je duze od pet casova; samo kada bi dao Gospod da ti bude na korist. Hajdemo i mi u Svetu crkvu. Brat: Blagoslovite i oprostite, prepodobni oce, meni gresnom sto sam Vam pricinio tako veliki trud svojim pitanjima. Doci cu i ja odmah u crkvu. Staresina: Bog nek prosti, brate Jovane, i neka te pomiluje! Idi u miru!

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa 7, Roman, 1998, str. 33-47 Ava - otac. U originalu: Sa traiesti, sto je pozdrav u rumunskoj vojsci (Nap. prev.) Iz knjige: Despre vise si vedenii, Bucuresti, 1993, str. 75-118 Secu - manastir u zupaniji Njamc (Neamt) (Nap. prev.) Targu Neamt, grad u zupaniji Njamc (Neamt) (Nap. prev.) Agapia Veche - manastir u zupaniji Njamc (Neamt) (Nap. prev.).

Starac Kleopa PUT NEBA

Razgovor cetvrti

OPSIRNIJE O SNOVIMA[1]
Sta su snovi, vidjenja, utvare, bozanska otkrovenja, prozorljivost i predvidjanje • Snovi i covekovo stanje • Kako se spasavamo od obmane snova • Sta kanoni kazuju o snovima • Ko ima vidjenja i otkrovenja • O znacima dara i znacima obmane • Kako da se prepoznaju bozanska vidjenja i otkrovenja. Ko veruje u snove potpuno je neiskusan, a ko im uopste ne veruje, filosof je. (Lestvica 3, 28). Brat: Blagoslovite, prepodobni oce igumane! Staresina: Bog neka te blagoslovi, brate Jovane. Gde si krenuo i sta radis? Brat: Dosao sam samo do Vas, prepodobni oce, jer sam smatrao da ste danas slobodniji, posto je i praznik, i crkvena sluzba se zavrsila. Zbog toga bih Vas zamolio, ako se ne ljutite, da mi dopustite, gresnom, da Vas jos pitam o mnogim stvarima o kojima mi je potrebno da saznam. Staresina: Sta jos zelis da znas, brate Jovane, i koje su jos tvoje nedoumice? Brat: Secam se, prepodobni oce, da ste me u savetima koje ste mi dali proslog puta mnogokratno upozoravali da ne verujem u snove, u vidjenja, i u druge takve utvare, medjutim, do sada mi niste razjasnili i niste mi jasno rekli sta su dobri snovi i vidjenja, a kakvi su zli? Zbog toga Vas ovog puta molim, prepodobni oce, da mi razjasnite ma i najmanje o tim stvarima. Staresina: Ali zbog cega zelis da po svaku cenu znas ove stvari, brate Jovane? Brat: Evo zbog cega, prepodobni oce. Od nekog vremena poceo sam da sanjam veoma cudesne snove. Cini mi se da vidim sebe u nekoj vrlo lepoj crkvi, ukrasenoj polijelejima i zlatnim svecnjacima, sa predivnim ikonostasom i sa raznovrsnim zidnim slikarstvom. U crkvi kao da vidim svestenike obucene u prelepe i sjajne odezde. Ponekad kao da sebe vidim u Svetom Oltaru i svestenici me blagosiljaju, i cujem ih kako predivnim glasovima pevaju duhovne pesme. I cudno je sto i ovo sanjam ne samo kada

se nalazim u dubokom snu, nego i kada tek zadremam i skoro sam budan. Da li je, prepodobni oce, dobro da smatram da su ovi snovi dobri i da su od Boga? Staresina: Da bih ti razjasnio, brate Jovane, u vezi sa onim sto ces me pitati, odgovoricu ti na predjasnje pitanje o snovima, vidjenjima i utvarama/prividima, jer dok ne budes dobro znao sta su, i koja je razlika medju njima, neces moci pojmiti da li je dobro da smatras da su istinski snovi koje velis da imas. Brat: Molim Vas da mi kazete, prepodobni oce, ukratko, sta su snovi. Staresina: San, brate Jovane, nije drugo, do samo pokret naseg uma tokom spavanja (Lestvica 3, 22). Brat: A sta su vidjenja, prepodobni oce? Staresina: Vidjenja, brate Jovane, jesu neka stvarna pokazivanja, ali koja prima oko uma, bilo u stanju normalnog funkcionisanja organizma, bilo u potpunom snu ili samo u polusnu, bilo u stanju uznosenja ili zanosa. Brat: A sta su utvare/prividi, prepodobni oce? Staresina: Utvare, brate Jovane, nisu drugo, do samoobmana ociju, kada um spava, ili opet: utvare/prividi su vidjenje necega sto ne postoji (Lestvica 3, 23). Brat: Ja sam, prepodobni oce, mnoge cuo kako govore o otkrovenjima. Molim Vas da kazete i meni sta su otkrovenja, i koja je razlika izmedju otkrovenja i vidjenja? Staresina: Brate Jovane, otkrovenje je nesto vise od vidjenja, posto vidjenje pokazuje coveku nekakvu tajnu, dok otkrovenje pokazuje coveku stvari dublje od onoga sto se vidi. Tako vidimo da Sv. Jovan Bogoslov naziva cudesima ono sto vidi u Apokalipsi (Otkrovenja) i ne znajuci sta je; otkriva mu ih andjeo, koji mu pokazuje otkrovenje: Zasto se cudis? Ja cu ti kazati Tajnu zene i zveri sto je nosi i ima sedam glava i deset rogova (Otk 17, 7). Evo sta veli i Sv. Makarije: "Jedno je vidjenje, a drugo - ozarenje i otkrovenje; i postoji osecanje, i postoji vidjenje, i postoji ozarenje; i ko ima ozarenje veci je od onog ko ima osecanje (to jest od onog koji vidi stogod na culan nacin), posto se ozario um njegov, i primio je nesto vise od onog ko ima samo osecanje, zato sto mu se dao dar ne samo da vidi, nego i da pojmi sta je video". I opet, pokazujuci da je otkrovenje vece od vidjenja, veli: " Ali drugo je otkrovenje, jer se njime otkrivaju dusi velike stvari i tajne Bozije". Brat: Cuo sam jos, prepodobni oce, o daru prozorljivosti; molim Vas, dakle, da mi kazete sta je prozorljivost i po cemu se ona razlikuje od vidjenja i od otkrovenja. Staresina: Prozorljivost, brate Jovane, veca je od vidjenja, ali mnogo manja od otkrovenja i prorostva. Ko ima dar prozorljivosti vidi, kao da je prisutan, stvari koje se zbivaju daleko, to jest zna sta se desava veoma daleko od njega, na primer: da li dolazi kogod k njemu ili da li kakvi zlocinci ubijaju nekog coveka negde daleko, i tome slicno. Takodje, ko ima dar prozorljivosti moze spoznati tajne skrivene u dubini srca drugog coveka. Dakle, veci je ovaj dar od onoga koji ima vidjenje, jer u vidjenju se nista ne poima, ali je manji od onoga koji ima dar prorostva i otkrovenja. Jer ko prorokuje ne samo da zna sta se u tom casu zbiva negde daleko, nego vidi i sta sledi u buducnosti, nakon stotina i hiljada godina. A ko ima otkrovenje, opet vidi i poima velike bozanske tajne. Brat: A sta je predvidjanje, prepodobni oce? Jer sam od pojedinih cuo da je i to dar od Boga. Staresina: I predvidjanje, brate Jovane, je "ogranak" prorostva, ali o onome sto je blize, kao i prozorljivost, zato sto ko ima ovaj dar kazuje sta ce se desiti uskoro. Brat: Blagodarim Vam sa potpunim smirenjem, prepodobni oce, sto ste mi razjasnili tako ukratko sta su snovi, sta su vidjenja, utvare, otkrovenja, prorostva, prozorljivost i predvidjanje. O nekima od ovih, prepodobni oce, usudio bih se Da Vam trazim opsirnija pojasnjenja. U prvom redu molio bih Vas da mi kazete kako moze covek spoznati da li je njegov san od Boga ili od djavola? Posto su mnogi ljudi bili obmanuti i odvedeni u pogibelj, uzdajuci se previse u svoje snove. Staresina: Dobro si ucinio, brate Jovane, sto si postavio i ovo pitanje, jer je od velike potrebe da se poznaje kako se razlikuju dobri snovi od zlih i pogibeljnih.

U prvom redu navescu ti svedocenje Svetog Dijadoha Fotickog, koji uci dosta jasno o razlikovanju snova, kazujuci ovako: "Snovi koje Bozije covekoljublje salje dusi jesu neobmanjujuca svedocenja jedne zdrave duse. Zato se oni ne pretvaraju iz jednog lika u drugi, niti izazivaju uzas, niti donose smeh i plac u isto vreme, nego se priblizuju dusi sa svom duhovnom krotoscu. Posle toga, nakon sto se telo i probudilo iz sna, dusa trazi sa mnogo ceznje da se produzi delanje sna. A u utvarama (predstavama, prim.izd) koje djavoli donose sve se dogadja nasuprot. One ne ostaju ni u istom liku, niti se duze pokazuju u kakvom nesmutljivom obliku. Jer sto djavoli nemaju po slobodnoj volji, pozajmljuju samo iz zelje da obmanu, i ovo ne moze da ih zadovolji na duze vreme. Zbog toga oni govore velike stvari i uzasno prete, uzimajuci cesto na sebe likove vojnika. A ponekad se i raduju sto si spoznao njihovo lukavstvo. Zbog toga, posto ih vidjas cesto, cak i u snovima, strasno ih razbesnjuje. Ali dogadja se ponekad da dobri snovi ne donose radost dusi, nego joj donose radosnu tugu i suze bez bola. A to se desava onima koji su mnogo uznapredovali u smirenoumlju" (Dobrotoljublje, tom I, str. 350). I nakon sto je pokazao kako razlikovati snove, Sv. Dijadoh dodaje: "Pokazao sam, na osnovu onoga sto sam cuo od onih koji su iskusili, razliku izmedju dobrih i zlih snova. Svakako da je to razlikovanje tacno. Ali se desava da dusa, oskvrnivsi se neosetno, iz razloga sto je pokrade kakva pomisao (cega mislim da niko nije postedjen), ne moze vise tacno da razaznuje i veruje onome sto nije dobro" (Dobrotoljublje, tom I, str. 350). A posto postoje snovi koji ne dolaze coveku ni od Boga ni od djavola, nego se radjaju iz zle obmane duse i od neuzdrzanja od jela i pica, o ovoj vrsti snova Sv. Dijadoh veli: "Kada nas um pliva u talasima pica, ne samo da strasno vidi u snu likove koje djavoli oslikavaju, nego i smislja u sebi odredjena lepa vidjenja i vatreno prigrljuje svoje utvare kao kakve ljubavnice. Jer, posto se njegovi udovi koji sluze telesnom sjedinjavanju razjare od toplote sna, um je primoran da predstavi sebi neku senku strasti (Dobrotoljublje, tom I, str. 350). Brat: A da li moze covek, prepodobni oce, da iz snova, koji se pojavljuju u njegovoj dusi za vreme spavanja, spozna stanje svoje duse? Staresina: Da, brate Jovane, bude li covek mudar i sabran, moze da spozna stanje svoje duse iz snova koje ima tokom spavanja. To jasno pokazuje Prepodobni otac Nikita Stitat i Studit, koji o ovome veli ovako: "Nemoguce je marljivcu /revnitelju/ da pojmi iz snova pokrete i svoje dusevno stanje i da se stara o svom stanju, zato sto su pokreti tela i utvare uma po njegovom unutarnjem stanju i njegovim staranjima". Dakle, ako kogod ima dusu koja je ljubitelj materije i slasti, njegov um utvara (zamislja, predstavlja, prim.izd) sticanja stvari i strastvena spoticanja, od kojih, posto se oskvrni, dolazi i skrnavljenje tela. Ako je lakom i srebroljubiv, vidi samo zlato koje ga omamljuje i koje umnozava kamatama i polaze ga u hranilnice a ove ga osudjuju kao nemilostivog. Ako je covek nastran i zloban, vidi kako ga u snu prate zveri i otrovni gmizavci i obuhvacen je strahom i bojazni. Ako je nadmen i slavoljubiv stremi samo ka dobrim stanjima srece, ka visokim prestolima vlasti, i smatra stvarnim ono sto jos nije. Ako je gord i kocoperan, vidi sebe da je vozen sjajnim kocijama, da ima krila i leti po vazduhu, i da svi trepte od njegove vlasti. Isto tako i bogoljubiv, buduci ljubitelj tvorenja dobrog dela i pravedan u podvizima blagoslova, i imajuci dusu cistu od materije, vidi u snovima ispunjavanje onoga sto ce biti i otkrovenje strasnih vidjenja, i svagda se moleci, ima mirno stanje duse i tela, a probudivsi se iz sna, zapaza da na svom licu ima suze, a u ustima obracanje Bogu. Nakon sto daje ovo razjasnjenje isti Sveti Otac dodaje o snovima sledece: "Iz napred recenog - veli on - nesto je onih sto su materijalisti i ljubitelji tela, koji imaju za boga stomak i sramotu sitosti, a um im je pomracen lenjivim zivotom i porobljen strastima, koje djavoli utvaraju (predstavljaju, prim.izd) i njima se poigravaju; a nesto pripada marljivcima (revniteljima, prim.izd) i onima koji ociscuju svoja osecanja duse i tvore dobra koja vide u snu, i to im je podstrek ka bozanskim stvarima i napretku; a nesto pripada savrsenima, koje bozanski Duh cini da budu takvi, i oni su se sjedinili s Bogom kroz bogoslovnu dusu".

Brat: Prepodobni oce, slusajuci pazljivo reci PrepoDobnog Nikite Stitata, razumeo sam dosta jasno da ce kako oni koji su uznapredovali u dobrom delu, tako i oni strasni, ako budu pazili na svoje telesno i dusevno stanje, moci da iz snova koje imaju spoznaju svoje dobro stanje, ali i strasti koje ih napadaju i koje njima gospodare. Molio bih Vas, prepodobni oce, da mi kazete ima li i drugih Svetih Otaca koji govore o ovom. Staresina: Drugi otac, brate Jovane, koji kao i prepodobni Nikita Stitat govori o ovom, jeste bozanski i Sv. otac Maksim Ispovednik, koji, pokazujuci da covek moze da spozna svoj napredak i rast u bestrascu kroz pokret svojih snova, veli: "Kada dusa zapocinje i oseca svoje sopstveno zdravlje, pocinje da vidi i svoje utvare (prividjenja) iz snova kao kakve tastine, koje je vise ne smucuju". Zatim, kazuje i o strastima i o spoznanju njihovog rasta kroz snove: "Kada raste pohota, um utvara (zamislja, prim.izd) sebi materiju svojih zadovoljstava u vreme spavanja, a kada raste ljutnja, vidi stvari koje prouzrokuju strah. A necisti djavoli cine da rastu strasti, uzimajuci za oslonac nasu nebrigu i sve sto ih podstice. Ali smanjuju ih sveti andjeli, pokrecuci nas na delanje vrlina". Postoje, brate Jovane, kod Svetih Otaca jos i mnoga druga ucenja o snovima. Sada cu ti izloziti jos jedno svedocenje iz Svetog i bozanskog Jovana Lestvicnika o snovima koji bivaju pocetnicima u manastirima. "Kada mi - veli - napustamo svoje domove i srodnike radi Gospoda i otpocinjemo tudjinovanje iz ljubavi prema Bogu, tada se djavoli trude da nas uznemire snovima, predstavljajuci nam nase srodnike kako placu ili se nalaze u zatvoru zbog nas ili trpe druge nevolje. Stoga, onaj koji veruje snovima lici na coveka koji trci za svojom senkom i trudi se da je uhvati!" Zatim dodaje: "Demoni taste slave jesu proroci u snovima; buduci prepredeni, oni po okolnostima zakljucuju sta ce se desiti i zatim javljaju nama da ce se to ispuniti, da bismo se mi divili i uznosili mislju kao da smo dostigli dar bestrasca i prodiranja u ono sto je buduce. Ko veruje djavolima veruje o sebi da je prorok, medjutim ko ih prezire shvata da je djavo uvek lazljivac! Kao duh on jeste i vidi sto se zbiva u podnebesju, i primecujuci, na primer, da kogod umire, predskazuje to kroz san lakovernima. Svojom silom djavoli nemaju nikakvo spoznanje buducih dogadjaja, ali se zna da pokatkad i djavoli mogu predskazati smrt" (Lestvica 3, 23). Brat: Iz onoga sto ste mi rekli, prepodobni oce, u vezi sa snovima, pojmio sam da je veoma opasno da se covek uzda u svoje snove; zbog toga mnoge djavoli obmanjuju posredstvom snova. Zato Vas molim, prepodobni oce, da mi kazete sta treba covek da cini, da bi se spasao snova. Staresina: Brate Jovane, da bi covek imao um i srce ozareno i neobmanuto utvarama obmanjujucih snova, kao i svim utvarama (prividjenjima, predstavama, nap.izd) koje mu djavoli donose bilo kada spava, bilo kada je budan, treba da se trudi da stekne dva velika i sveobuhvatna dela: Ljubav i Uzdrzanje. To mi poimamo iz ucenja o snovima Svetog i bozanskog oca Maksima Ispovednika, koji kaze ovako: "Neki govore da djavoli, taknuvsi se u snu pojedinih delova tela, izazivaju zelju, i tako se javljaju utvare (predstave). Drugi opet govore da strast koja gospodari u djavolu koji nam se priblizava prouzrokuje nasu strast, i tako se raspaljuje dusa prema pomislima stvarajuci najpre likove putem secanja; takodje o drugim utvarama od kojih stradaju jedni kazuju na jedan nacin, drugi na drugi nacin. Ali ni u jednom od pomenutih nacina ne mogu djavoli da pokrenu nijednu vrstu strasti, ako se u dusi nalazi ljubav i skrusenost, bilo da je telo budno, bilo da spava (Dobrotoljublje, tom II, str. 73). Brat: Ali, prepodobni oce, zar nikako nije dobro verovati u snove, i sta kazu Sveti Oci o verovanju u snove? Staresina: Da bi ti razjasnio o ovom, brate Jovane, mislim da je dovoljno da ti izlozim jedno od svedocenja Svetog Jovana Lestvicnika, koji u ovom pogledu veli ovako: "Ko veruje u snove potpuno je neiskusan, a ko uopste ne veruje - filosof je". Dakle, veruj samo u snove koji ti objavljuju muku i sud, a ako te vode u ocaj, od djavola su (Lestvica 3, 24).

A Sv. Dijadoh Foticki u tom pogledu veli ovako: "Dovoljno je za sto vecu vrlinu ili za napredak ka sve uzvisenijoj vrlini da se ne uzdamo ni u kakvu utvaru. Jer su snovi najcesce lik pomisli, ili - kao sto sam rekao - poruge djavola (Dobrotoljublje, tom I, str. 349). Brat: Prepodobni oce, a sta u pogledu snova odlucuju Sveti i bozanski kanoni? Staresina: Brate Jovane, u pogledu tastih snova i vidjenja sveti i bozanski kanoni odlucuju isto sto i Sveti Oci, jep su i svete kanone isto Svetitelji sastavili. Znaj jos i ovo, brate Jovane, da su Sveti i bozanski Oci koji su sastavili svete kanone veoma snazno drzali do ucenja Svetitelja koji su im prethodili, odlucujuci kroz svete kanone da sva ucenja Otaca napisana shodno ucenju Spasitelja naseg Isusa Hrista i ucenjima i predanjima Svetih apostola imaju u Crkvi Hristovoj silu zakona (Kanon 87. Vasilija Velikog). I posto su mnogi od Svetih Otaca branili hriscanima da veruju u neproverene snove i vidjenja, Sabor Svetih Otaca sabran u Kartagini 418. godine odlucio je 87. kanonom da svaki hram koji bi se gdegod podigao na osnovu kakvog sna ili zaludnog vidjenja bude unisten! Evo sadrzaja kanona: "Svi oltari koji se gdegod budu podigli na osnovu zaludnih snova i vidjenja neka na svaki nacin budu uklonjeni" (Zakonopravilo, Njamc, str. 532). I to su Sveti i bozanski Oci odredili zato, sto je verovanje u snove paganska odlika, i koji veruju u snove jesu kao idolopoklonici. Postoje, medjutim, i snovi od Boga. Ali po Svetom Grigoriju Nisijkom (Slovo o stvaranju coveka, glava 13) takvi snovi bivaju" veoma retko i samo radi znacajnih razloga, koji se ticu opsteg dobra. Ali tada Bog pokazuje sa sigurnim dokazima da je On poslao san. Postoje jos i snovi koji se pokrecu zbog cisto prirodnih povoda. A mitropolit Jakov pise ovako: "Ko veruje u snove i u cini, u vradzbine i u amajlije i u ine djavolske stvari - bez zakona je i bez Crkve". Brat: Do sada ste mi, prepodobni oce, rekli dovoljno o snovima; zbog toga Vas molim da mi opsirnije govorite o vidjenjima i otkrovenjima. Staresina: I sta bi, brate Jovane, hteo da znas u ovom pogledu? Brat: U vezi sa vidjenjima i otkrovenjima, prepodobni oce, hteo bih jos da znam u kojem se stanju nalazi covek kada ima vidjenje ili otkrovenje i kako biva uznosenje i ushicenje njegovog uma u to vreme. Da li u vreme uznosenja i ushicenja covekov um jos moze delati stogod od onoga sto mu je prirodno i je li covek u to vreme svestan da li je u telu ili van tela? Staresina: Ovoga puta, brate Jovane, postavio si mi vrlo osetljivo i tesko pojmljivo pitanje, koje sasvim prevazilazi moju slabu moc poimanja, tako da bih radije odustao da odgovorim na njega, buduci sasvim neiskusan u opitu zivljenja tako velikih stvari. Ali posto slucajno imam pri ruci neka ucenja Svetih Otaca koji su to iskusili svojim zivotom i ucili o njima samim svojim zivljenjem, odgovoricu ti, brate, da bi i tebi pojasnio ono sto me pitas. U prvom redu navescu ti svedocenje Svetog i bozanskog Oca Grigorija Solunskog, velikog teologa i prozorljivca, koji u jednom od pobijanja Ankindina u pogledu uznosenja uma i ushicenja uma za vreme nebeskih vidjenja, kaze: "Bozansko uznosenje dostojnih ove tajne ovako se zbiva: za vreme dok su uzneseni udostojavaju se bozanskog i neizrecivog sijanja, koje otevsi (uznevsi) im namah um od svega sto je culno i misleno i njih same uzvisivsi iznad samih sebe, potpuno ih pretvara u svetlost, tako da ko dozivljava ovo blazeno nadpojamno preobrazenje i ozarenje, buduci da je izasao iz svega, cak i iz sebe, nije vise svestan, u to vreme, da li se nalazi u telu ili van tela. Jer kada umom zagospodari to snazno i bozansko sijanje, koje je bolje od prirode i natprirodno, ne moze vise delati ono sto je njegovo prirodno, buduci da njime tada gospodari bozanska sila. Jer ako bi pojmio stogod od onoga sto je u njegovom stanju, tada ne bi vise bio u Bogu, niti uznet u nadumno. A ako ga to neizrecivo ozarenje ostavi, i on se vrati u sebe,

tada spoznaje da je za to vreme bio izvan sebe i da je doziveo nesto strano i iznad svoje prirode, i vaistinu nije znao da li je bio u telu ili van tela". Znaj i ovo, brate Jovane, da um, buduci da ga je uznela bozanska blagodat, iako postaje iznad svoje prirode, ne smucuje se, niti trpi kakvu promenu na gore, kao sto stradaju lazni proroci, svadljivci i oni koji se mesaju sa demonima, jer ostaje cist i nesmucen, preobrazavajuci se na bolje i natprirodno, nalazeci se u ushicenju i u divljenju. I Sv. Simeon Metafrast, tumaceci reci Svetog Makarija, veli: "Svetlost koja je sjala nad blazenim apostolom Pavlom na putu i kojom se uzneo do trecega neba, i cuo neizrecive tajne, nije bila neko ozarenje od poimanja i znanja, nego prosijanje u dusi sile Duha Onoga Koji je blag po ipostasi, ciju punotu sijanja ne mogu da gledaju telesne oci jer bi oslepele. Ovom svetloscu otkriva se svekoliko poznanje, i samoga Boga spoznaje dusa koja ga je dostojna, i koju On ljubi" (Glava 139). Zbog toga je i bozanski Nil rekao da molitva savrsenih ima izvesno predpouciteljno otimanje uma i izlazak iz osecajnog (culnog, prim.izd). Zato je i veliki Antonije rekao: "Znam da je apostol Pavle bio uznet, ali kako je bio uznet ne znam!" I bozanski otac Maksim Ispovednik veli: "Vreme i nacin koji Bog, po svom htenju, koristi, ostaju svima svagda neiskazani". Pamti i ovo, brate Jovane, da je veoma malo Otaca primilo ovu tajnu, i samo je iz pokolenja u pokolenje primi poneko blagodacu Bozijom, kao sto potvrdjuje Sv. Isaak Sirijski (Slovo 32). Zato je i Sv. Grigorije Solunski, taj veliki teolog Crkve Hristove, nazvao ovu tajnu uznosenja u zivotu Svetog Petra Atonskog: "Dobitkom koji je tesko naci, i tesko izreci, i tesko steci ". Brat: Ovog puta, prepodobni oce, zaista cudesne stvari sam cuo od Vas, jer ste mi podrobno izlozili kako su um i dusa, kao i telo covekovo, u vreme kada se ovaj udostojava da ga Bog otme (uznese) umom i da mu se otkriju velike i bozanske tajne. I sva su ova ucenja dostojna cudjenja i potpunog poverenja, prepodobni, to su reci najvecih Svetitelja i teologa Crkve Hristove, kao Grigorija Bogoslova, Maksima Ispovednika, Antonija Velikog i drugih bozanskih Otaca. Staresina: Da, brate Jovane, gore navedena svedocenja buduci svedocenja Svetih i bozanskih Otaca, koji su zivljenjem proziveli ono sto su kazivali, mogu biti primljena kao dobra i istinita, s potpunim poverenjem. I ti, brate, ako zelis da ne zalutas u pogledu vidjenja i otkrovenja, nemoj primati ni od koga neka druga ucenja, jer su mnoge obmanuli djavoli svojim utvarama, a ni oni sami ne poznaju svoju obmanu, i druge zele da obmanu i da odvuku u pogibelj svojim utvarama. Brat: Ali, prepodobni oce, u koje se vreme udostojava neko da ima od Boga vidjenja i otkrovenja? I zatim bih hteo da znam, ako je moguce, kakvim se tajnama uci covekov um u vreme ovih uznosenja i kako ih vidi. Staresina: Po svedocenju Svetih i bozanskih Otaca, brate Jovane, koji dozive blazenstvo da se udostoje uznosenja uma, ushicenja, nebeskih vidjenja i bozanskih otkrovenja, samo se u vreme molitve udostojavaju toga (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 32). Sveti Nil Sinait kaze u ovom pogledu: " Stanje molitve jeste bestrasno navikavanje, jer neogranicena ljubav uznosi mudroljubivi um na duhovnu visinu". Slusaj, brate Jovane, i Sv. Maksima Kapsokalivu, koji, pokazujuci da se covek u vreme molitve udostojava bozanskih uznosenja uma i ushicenja, veli ovako: "Kada blagodat Bozija dodje u coveka, tada prestaje molitva, posto je um potpuno u vlasti blagodati Presvetoga Duha i ne moze vise delati svojim mocima, nego ostaje nedelatan i potcinjen samo Svetom Duhu. I kamo zeli Duh Sveti, onamo ga odvodi, bilo na netvarno nebo bozanskog ozarenja, bilo na drugo neiskazano vidjenje. I ukratko, kako Duh Sveti hoce, tako tesi Svoje sluge" (Zitije Svetog Maksima Kapsokalive, januar).

I posto si, brate, pitao i kakve tajne poima ko se od Boga udostojio da dodje u ova uznosenja, doticni u to vreme vidi uzvisene stvari i tajne, koje nikada jos ne bese video! Ovo pokazuje isti Sv. Maksim Kapsokaliva u svom odgovoru Sv. Grigoriju Sinaitu, koji ga bese pitao o tome, te veli: "Kada dar Duha Svetog dodje na koga, ne pokazuje mu sto je obicno, niti sto je culno ovosvetsko, nego mu pokazuje sto nikada nije video ili cuo". Tada Duh Sveti uci covekov um uzvisenim i skrivenim tajnama, koje, kao sto kaze bozanski apostol Pavle, Telesno oko covekovo ne bi, samo po sebi, moglo da ikada pojmi. I opet, brate Jovane, posto si pitao kako to vidi um onoga koji se nalazi u uznesenosti i vidjenju, isti Sveti Otac uci ovako: "Kada je vosak daleko od ognja, cvrst je i moze se hvatati ljudskom rukom, a ako ga stavis na oganj, topi se, gori, i sav se pretvara u svetlost. I ne moze da se ne istopi u ognju i da ne postane kao voda. Isto tako i covekov um, kada je sam, nesjedinjen s Bogom, poima ono sto pripada njegovoj moci, a kada pristupa bozanskom ognju i Duhu Svetom, raspaljuje se i topi od bozanskih vidjenja, i nema nacina da tamo, u bozanskom ognju, misli sto je telesno i sto bi on hteo" (Zitije Sv. Maksima Kapsokalive). Brat: Ali koji su, prepodobni oce, znaci dara Bozijeg za vreme takvih uznosenja i vidjenja? Staresina: O znacima dara Bozijeg, brate Jovane, za vreme nebeskih vidjenja i otimanja uma uci nas isti Sv. i bozanski otac Maksim, govoreci: "Kada blagodat Duha Svetog pristupa coveku, sabira mu um, cini ga poslusnim i smirenim, podseca ga na secanje na smrt pamcenje grehova, buduceg Suda i vecnih muka, cini da smerna dusa place i da oplakuje grehe, a oci cini krotkim i punim suza. I sto blize pristupa coveku, tim vise se dusa kroti, i tesi je Svetim stradanjima Gospoda naseg Isusa Hrista i Njegovim bezgranicnim covekoljubljem, izazivajuci u njegovom umu uzvisena i istinita vidjenja: najpre o umom neobuhvatnoj sili Bozijoj, kako je jednim Logosom priveo sve tvari iz nebica u bice, zatim o neobuhvatnosti i nepojmljivosti Svete Trojice i o nevidljivoj dubini bozanskog bica i drugo. Tada se covekov um uznosi na onu bozansku svetlost, i srce mu postaje krotko, i radja plodove Svetoga Duha: radost, mir, dugotrpljenje, ljubav, smirenje i ostalo. I dusa prima neiskazanu radost" (Zitije Svetog Maksima Kapsokalive). Isto o znacima blagodati za vreme uznosenja uma govori i Sv. Makarije Veliki, koji kaze ovako: "Za vreme uznosenja uma blagodati pripada: radost, mir, ljubav, istina, i ova istina primorava coveka da trazi istinu". Takodje, bozanski otac Pavle, koji se podvizavao u Latrijskoj planini, upitan od svog ucenika o znacima blagodati za vreme uznosenja uma, veli: "Blaga svetlost Blagoga jeste uzrocnik radosti i dobrote, i cini ga krotkim i covekoljubivim". Brat: Prepodobni oce, a kako se mogu spoznati znaci obmane i prelesti? I kakvu svetlost vidi ko ima vidjenja od djavola? Staresina: Brate Jovane, o znacima obmane i prelesti saslusajmo najpre Svetog Makarija Velikog, Egipcanina, koji to pokazuje, govoreci: " A obmana i greh jesu prelesni, nemaju ljubavi i radosti prema Bogu, jer kao sto je maslacak slican salati, ali je ova slatka a onaj gorak, isto je tako i blagodat slicna Istini, i u njoj je ipostas Istine. I kao sto ukus razlikuje gorku travu od slatke salate, isto tako se po uznemirenju ili miru srca razlikuje pojava djavolske prelesti (od blagodati)". Ova svedocenja Svetog i bozanskog oca Makarija o znacima prelesti i blagodati neka ti ostanu u umu, brate Jovane, posto ces iz uznemirenja ili mira srca moci da jasno i prejasno spoznas ako te kadgod bude kusala kakva obmana od djavola ili kakva istinska poseta Boga. Posto si, brate, pitao i kakvu svetlost vidi covek kada ima kakvo vidjenje od djavola, slusaj najpre odgovor prepodobnoga oca Pavla Latrijskog, koji veli ovako: "Svetlost protivne sile u vidu je ognja koji se dimi i lici na culnu vatru. Kada je vidi smirena i cista dusa, nalazi da je bez ukusa i mrzi je". Jos i bozanski otac Maksim Kapsokaliva ovako kazuje o svetlosti koja se pokazuje u djavolskim vidjenjima: "Jedno su znaci obmane a drugo znaci blagodati. Kada zli duh

obmane pristupa coveku, smucuje mu um i iznuruje ga, cini mu srce grubim i pomracuje ga, prouzrokuje mu bojazan i nadmenost, slabi mu oci, smucuje mu mozak, uzbudjuje mu telo, pokazuje mu prividnu svetlost, ali ne sjajnu i cistu, nego crvenu, i cini da mu um bude zanesen i djavolski, i podstice ga da izgovara nepristojne i hulne reci. I ako se duh obmane pokaze coveku vise puta, cini da se gnevi i ispunjuje ga (coveka) sasvim gnevom i gordoscu, te ne zna sta je smirenje i istinski plac i suze, nego se uvek hvalise svojim delima, i bestidno i bezbozno je obuzet strastima i ukratko sasvim silazi s uma i stize do potpune pogibelji" (Nav. delo). Brat: Blagodarim Vam, prepodobni oce, sto mi je i ovog puta mnogo razjasnjeno, i koristila su mi ucenja Svetih Otaca, koja ste mi izlozili na moja pitanja. Ali da bih bio jos bolje utvrdjen u vezi s onim sto sam Vas pitao, molim Vas, ako znate jos, da mi izlozite i druga svedocenja iz Svetih Otaca u pogledu djavolskih obmana. Staresina: Ako hoces jos i druga svedocenja, brate Jovane, da bi ti se razjasnilo i da bi se uverio, onda slusaj i Svetog Dijadoha Fotickog, koji pokazuje stanje uma u vreme dobrih i zlih vidjenja, govoreci ovako: "Ne treba da se dvoumimo da um kada pocinje da biva pod snaznim delanjem bozanske Svetlosti, postaje potpuno prozorljiv, tako da izobilno vidi svoju sopstvenu svetlost. Ovo se dogadja kada sila duse zagospodari nad strastima, a sve sto se pokazuje u culnom obliku nastaje od rovarenja djavola!" A kao pecat onoga sto je receno o obmani djavola, privescu reci Svetog i svehvalnog apostola Pavla, koji veli: I nikakvo cudo; jer se sam satana pretvara u andjela Svetlosti (2. Kor 11,14). O obmanjujucim vidjenjima i Evagrije monah veli ovako: "Pazi da te ne obmanu zli djavoli kakvim vidjenjem. Budi obazriv okrenuvsi se molitvi i prizivajuci Gospoda. Jer ako je vidjenje od Njega, neka te On ozari, a ako li nije, neka hitno odagna obmanjivaca; i budi smeo, jer nece opstati psi, kada ti budes plameno besedio s Bogom. Jer ce pomocu Bozijom namah biti prognani daleko, buduci porazeni na nevidljiv i nepojaman nacin... Pravo je da ti ne ostane nepoznato ni ovo lukavstvo, da se za neko vreme djavoli kao raspravljaju sami medju sobom. I ako hoces da istes pomoc protiv jednih, dolaze drugi pod vidom andjela i odgone prve, da bi ti bio obmanut od njih, cineci ti se da su andjeli". I opet veli: "Ne pozeli da vidis andjele ili Hrista na culan nacin, da ne bi sasvim sisao s uma, uzevsi vuka za jagnje i poklonivsi se neprijateljima djavolima". Brat: Iz ovog recenog, prepodobni oce, pojasnjeno mi je veoma dobro o dobrim i zlim snovima i o vidjenjima - obmanjuJUcim i onim sto su od Boga. Zbog toga Vas molim da mi pojasnite i u vezi sa otkrivenjima od Boga: kojim se znacima mogu prepoznati? Staresina: Ako hoces i to da znas, brate Jovane, onda pamti. Glavni znaci po kojima se mogu poznati otkrovenja od Boga jesu tri na broju, i to: 1. Uzvisenost otkrivenih ucenja; 2. Njihova bozanska cistota; 3. Njihova moc da preobrazavaju ljude na dobro. Ovi znaci su unutarnji i oni se mogu pojmiti samo kada je otkrovenje dobro poznato i ispitano u duhu smirenja i poboznosti. Taj duh cini blazenim onoga koji se posvecuje takvom ispitivanju. Ali o bozanskom otkrovenju mozemo se uveriti i po spoljasnjim znacima, koji su cudesa i prorostva, kojima mozemo dodati i moralnu cistotu osobe preko koje se daje otkrovenje. Znaj jos i ovo, brate Jovane, da ako je otkrovenje od Boga, ono se savrseno uklapa u reci bozanskog Pisma i u ucenja Crkve. Drugim recima, ono ne sadrzi nijedno novo ucenje, koje bi se ma i najmanje moglo suprotstaviti starima, to jest onima sto su sadrzani u poboznim knjigama i u Predanju. Ta istina se temelji na samim recima Spasitelja, koji kaze: I ako se carstvo samo po sebi razdeli, to carstvo ne moze opstati (Mk 3, 24). S druge strane imamo i svedocenja bozanskog apostola Pavla, koji veli: Ali ako vam i mi ili andjeo s neba propoveda jevandjelje drukcije nego sto vam propovedasmo, anatema da bude (Gal1,8).

Brat: Molim Vas, prepodobni oce, da mi kazete kako se pokazuju vidjenja i otkrovenja koja su od Boga. Staresina: Brate Jovane, Bog pokazuje vidjenja i otkrovenja osobito ljudima Svetim i veoma uznapredovalim u smirenju, u razboritosti i u samopoznanju. A pokatkad Bog daje vidjenja i obicnim ljudima. Ali vidjenjima Bog udostojava samo kada hoce da delotvori dela spasenja, kako za onoga koji ima vidjenja, tako i za druge ljude. Ponekada Bog otkriva Svoje tajne i nevernicima, ako su iskreni u svom zivljenju, da bi posluzili vernicima, jer se Bog ne sluzi samo ljudima, nego i zivotinjama, drvecem i drugim tvorevinama neoduhovljenim u bozanskom domostroju, ukljucujuci citavo sazdanje, da dela na spasenju ljudi. I ako cujes, brate Jovane, da pokatkada Bog pokazuje vidjenja i otkrovenja nevernicima, nemoj zamisljati da to cini bilo kad i bilo kome! Jer to se dogadja veoma retko i po Bozanskom izboru i ikonomiji sa pojedinim ljudima, koji su iskreni u svom neznanju, i da bi ih priveo Sebi i popravio mnoge. To medjutim ne znaci da mi treba da uzimamo u obzir snove i vidjenja ma kome se dogodili. To nas uci Prepodobni Nikita Stitat, govoreci: "Nisu sva pokazivanja iz sna istinita i ne pokazuju se svima, no samo onima koji su se ocistili umom i ozarili osecanja duse i pohitali navise, prema prirodnom vidjenju, koji vise uopste ne brinu o svetovnim stvarima i uopste ne brinu o ovom sadasnjem zivotu, i koji se nalaze u dugotrajnom nejedenju i obuhvatnom uzdrzanju, u znojevima i u trudovima po Bogu, u duse u koje se uselila Svetost, Bogopoznanje i dobra mudrost, koje imaju andjeoski zivot a sadasnji zivot (zivot po svetu) im je Bog sakrio, koji napreduju u osvecenom spokojstvu i popeli su se na presto proroka Bozijih". Zbog toga je Bog govorio Mojsiju: Ako bude medju vama proroka, pokazacu mu se kada spava i u vidjenju cu mu govoriti. Znaci, kao sto vidimo iz svedocenja ovog prepodobnog Oca, ne treba da uzimamo u obzir snove i vidjenja svih, no samo onih koji su uznapredovali u nesticanju, u uzdrzanju i u tihovanju i odbacili su sasvim brige ovoga veka, i koji su se sveobuhvatnim uzdrzanjem ocistili od strasti i udostojili se da prime od Boga dar prorostva, kao Mojsije i kao ostali proroci. A ako sam prethodno rekao da pokatkad Bog pokazuje vidjenja i pojedinim obicnim ljudima, isto sam tamo pokazao da se to dogadja veoma retko, a u Hristovoj Crkvi to ne moze imati silu zakona, kao sto nas uce Sveti i bozanski Oci. Brat: Molio bih Vas jos da mi kazete, prepodobni oce, da li uvek onaj ko ima kakav san ili kakvo vidjenje od Boga moze da ga pojmi sam ili mu je potreban kogod drugi da bi mu otkrio njihovo tumacenje? Staresina: Znaj i dobro shvati, brate Jovane, da skoro uvek onaj ko ima kakav san ili kakvo vidjenje, nebesko ili obmanjujuce, ne moze ga lako pojmiti, ako ne bude imao od Boga Dar razlucivanja i razlikovanja duhova, i osobito ako ne bude pitao onoga koji ima takav dar od Boga. Ovo vidimo dosta jasno iz vise svedocenja Svetog Pisma. Na primer, u Starom Zavetu citamo da vavilonski car Navuhodonosor nije mogao da sam razume snove koje mu je Bog pokazao, dok nije pozvao Svetog proroka Danila, koji je, Duhom Svetim koji bese u njemu, rekao caru i san i njegovo tumacenje (Danilo 3, 29; 4,16). Isto tako i Valtazaru, sinu Navuhodonosorovu, isti Sveti prorok Danilo tumaci vidjenje sa tri reci koje tajanstvena ruka bese ispisala na zidu njegove kuce u vreme gozbe, i koje je predskazivalo pad njegovog carstva (Danilo 5,16). Citamo, takodje, da Josif tumaci u tamnici snove Faraonovog peharnika i hlebara. A nakon sto ga Bog izvodi iz tamnice, isto on tumaci Faraonove snove sa sedam debelih krava i sedam mrsavih krava i sa sedam klasova zita praznih i punih, koji predskazivahu predstojece sedmogodisnje izobilje i glad (Postanje 40,41). Ali mozda ce neko reci da se to dogodilo samo sa nevernicima kao sto su Navuhodonosor, Valtazar i Faraon, koji zbog svog neverovanja nisu mogli pojmiti tajnu svojih snova i vidjenja. Medjutim, nije tako. Jer nam bozansko Pismo jasno pokazuje da ne samo ti nisu mogli razumeti snove i vidjenja, nego cak ni Danilo prorok, pun dara Duha Svetoga. Ni njemu nisu bili dati svi kljucevi da bi otvorio smislove i tumacenja tajinskih vidjenja i otkrovenja koja je Bog pokazao, jer je i on imao potrebu za tumacem

visim od sebe u znanju. Tako je bilo sa vidjenjem cetiri zveri koje izranjahu iz mora (Danilo 7,1), vidjenjem jarca i ovna (Danilo 8,1), prorostvom sa sedamdeset sedmica i godina (Danilo 9,1) i drugima. Vidimo da mu je, posto ih ne bese razumeo, Bog poslao arhandjela Gavrila da mu tumaci i da mu objasni da razume sto bese video i cuo. Evo, radi uveravanja, samih prorokovih reci: I kada ja Danilo videh vidjenje i potrudih se da ga pojmim, gle, stade pred mene neko u liku coveka, i cuh coveciji glas iznad reke Ulaja, koji kazivase i vikase: Gavrilo, protumaci vidjenje onom tamo (Danilo 8,15). I u tumacenju prorostva o sedamdeset sedmica i godina, opet cujemo Proroka gde kazuje: Dok jos govorah u svojoj molitvi, gle, covek Gavrilo, kojega videh u svom pocetnom vidjenju da mi u brzom letu pristupa o vecernjoj zrtvi; i dosao je i progovorio, govoreci: "Danilo, upravo sada dodjoh, da ti otvorim um" (Danilo 9,21). Isto vidimo i u Apokalipsi, gde se sam Gospod Bog i Spasitelj nas Isus Hristos pokazuje u vidjenju Svetom i bozanskom apostolu i Jevandjelisti Jovanu i zatim mu salje andjela koji mu obznanjuje tajne bozanskih otkrovenja koja mu se behu pokazala (Jn 1,1). Isto tako i bozanski apostol Petar nije pojmio tajnu vidjenja sa sasudom koji silazase s neba, dok nije cuo s neba glas koji mu je razdresio nedoumicu, i dok andjeo Gospodnji nije bio poslat kapetanu Korniliju da bi mu saopstio sto je za njegovo spasenje! Znaci, brate Jovane, iz dovde pokazanoga, i iz drugih mesta Svetog i bozanskoga Pisma mozemo pojmiti da ko ima kakvo vidjenje ili otkrovenje ne moze uvek da ga sam pojmi. Zbog toga ne treba da mu zurno poveruje, smatrajuci da ga moze sam pojmiti, nego mu je potreban kogod iskusniji od njega. Jer bude li neko imao takvu nadmenost uma, uzdajuci se u svoje rasudjivanje i misljenje, taj ce nesumnjivo biti porugan od djavola, kao sto se i dogadjalo da mnogi od tih budu obmanuti i porugani od djavola. U takvim slucajevima veoma nam je potrebno da mnogo ispitujemo i da pitamo iskusne, da ne bismo kako pojmili pogresno i sebe doveli u opasnost. Bozanski apostol i Jevandjelist Jovan savetuje nas u tom pogledu, kazujuci: Ljubljeni, ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga (1. Jn 4,1). A ako onaj koji je imao vidjenje ili san ne bude nasao nikoga u stanju da mu razjasni, bolje je i bezopasno po njega da im ne obrati nikakvu paznju i da uopste ne poveruje u njih, nego li da prebrzo poveruje, da ih tumaci po svojoj moci i tako sebe dovede u opasnost. Brat: Zahvaljujem Vam, prepodobni oce, sa potpunim smirenjem i blagodarnoscu za objasnjenja koja ste mi izlozili. Pojmio sam da je svojstvo sna jedno, pokret uma za vreme vidjenja - drugo, i za vreme otkrovenja - drugo. Molim Vas, dakle, da mi kazete jos i ovo: Kako bismo mogli jasno poznati tu razliku izmedju snova, vidjenja i otkrovenja? Jer bi veoma lako moglo biti da kogod u svom snu ima jednostavan san, a da on, zbog neiskusnosti, veruje da je imao vidjenje. Ili opet: da je kogod imao kakvo jednostavno vidjenje i da veruje da se udostojio velikoga otkrovenja od Boga. I tako da zablude i jedan i drugi, brkajuci svoja poimanja o onom sto su videli i snili! Staresina: Nisi ucinio lose, brate Jovane, sto si namislio da istes od mene i to da ti razlucim, jer zaista, mnogi zablude uzimajuci jednostavne snove za vidjenja i smatrajuci vidjenja bozanskim otkrovenjima. Ali ti na to pitanje necu odgovoriti ja gresni i neiskusni, nego Prepodobni Nikita Stitat, koji jasno razlucuje upravo to sto si ti, brate, pitao, te kaze: "Od onoga sto se utvara (prividja) tokom spavanja jedno su snovi, drugo vidjenja i trece otkrovenja. Snovi su ono sto ne ostaje u utvari (predstavama, prim.izd) uma nepromenjeno i nepomuceno, nego se pretvara iz jednog u drugo. Od onoga sto se tako utvara (prividja) ne dolazi nikakva korist, i sama utvara (predstava) iscezava po budjenju iz sna. Zbog toga i treba da ih prenebregavamo. Vidjenja su ono sto ostaje nepromenjeno i ne pretvara se iz jednog u drugo, nego prebiva predstavljeno u umu i dugo nezaboravljeno. I predstavljanjem stvari (Suda i muka, prim.izd) pokazuju sto ce biti, svetloscu prouzrokuju korist dusi, ustrasuju i potresaju onoga koji vidi i time usavrsavaju onoga koji ih vidi.

A otkrovenja su ono sto se tvori kod prepodobne i ozarene duse, koje daje tajno ucenje o onome sto je skriveno Bozije, i donose nam preozarena kazivanja i preobrazavaju nas potpuno u odnosu na svetovno i ljudsko". Mislim, brate Jovane, da ti se iz svedocenja ovog Oca dovoljno pojasnilo koja je razlika izmecu snova, vidjenja i otkrovenja. Kao sto vidis, snovi nisu drugo, do likovi misli i jednostavni pokreti uma, koji se zamisljaju razlicito i nepostojano tokom spavanja, utvare koje se brzo pretvaraju jedna u drugu, ne traju dugo i donose smucenja u umu, a ponekad i u osecanjima, nakon sto se covek probudi iz sna. Vidjenja su ono sto se coveku pokazuje tokom spavanja, ponekad izmedju sna i budnog stanja, ili tokom ushicenja. Ona se ne menjaju prebrzo, nego ostaju u pamcenju tokom vise godina i cesto pokazuju coveku predstave buduceg, koriste dusi svojim pokazivanjem, dovodeci je u veliku zabrinutost zbog njenih grehova, dovodeci je u veliki strah Boziji i u poniznost, dovodeci je u smirenje i ljubav prema Bogu i prema bliznjem. A otkrovenja su vidjenja koja Bog pokazuje dusi savrsenoj u smirenju i u svakom dobrom delu, i uvek nastaju nad osecanjem i poimanjem ciste duse, jer ona u sebi nose cudne i velike tajne Bozije. I covek, tokom otkrovenja, ne shvata da li se nalazi u telu ili van tela, kao sto o tome svedoci veliki i bozanski apostol Pavle (2. Kor 12, 4). Brat: Zahvaljujem Vam, prepodobni oce, iz sveg srca i sa potpunim smirenjem sto ste mi potpuno razjasnili, ali bih ipak imao jos nesto da pitam. Staresina: Pitaj, brate Jovane. Brat: Prepodobni oce, koja od otkrovenja koja su tvorena i do danas se tvore, posle Gospoda Hrista i Svetih apostola, pripadaju bozanskom otkricu i Otkrovenju sadrzanom u Svetom Pismu i Svetom predanju? I da li i ova otkrovenja imaju istu moc i znacaj u domostroju spasenja ljudskog roda? Staresina: Znaj, brate Jovane, da sva otkrovenja koja su tvorena posle Gospoda Hrista i Svetih apostola ne pripadaju vise bozanskom otkricu i Otkrovenju sadrzanom u Svetom Pismu i Svetom predanju. I ova vise ne upotpunjuju domostroj spasenja, kao ona, nego samo pojasnjavaju posebna pitanja pojedinih osoba ili grupa osoba u okviru bozanskog Otkrovenja (Napomena oca prof. dr Dimitrija Staniloajea, koji je proverio ovaj rad). Brat: Zahvaljujem Vam jos jednom, prepodobni oce, sa potpunim smirenjem i blagodarnoscu, za trud koji ste ulozili sa mnom, gresnikom, tokom toliko casova, da biste mi dali razjasnjenja na sve sto sam Vas pitao. Blagoslovite i oprostite meni gresnom. Staresina: Bog neka prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi u miru.

Razgovor peti

O SNOVIMA I VIDjENjIMA[2]
Sta kaze Sveto Pismo o snovima i o vidjenjima • Kako djavo obmanjuje ljude snovima i vidjenjima • Da ne verujemo snovima i vidjenjima • Kako se prepoznaju istinska vidjenja i predskazanja, i kada djavoli najvise kusaju vidjenjima • Kako se mozemo spasti obmanjujucih vidjenja. Kao koji se hvata za sen i goni vetrove, takav je i koji veruje snovima. (Isus Sirahov 34, 2) Staresina: Sta se dogodilo, brate Jovane, da tako kasno dolazis meni?

Brat: Molim vas da mi oprostite, prepodobni oce, nista se nije dogodilo, ali moja lenjost i nebriga ucinile su da stalno odlazem dolazak k vama, prepodobni. Ponekad mi se cinilo da ste prezauzeti poslovima, ponekad ja nisam imao vremena i zatim su mnome ovladale zaboravnost i nehat, i tako, ovog puta je proslo vise od tri meseca od kada nisam bio kod Vas prepodobni. Sada, medjutim, voljno i nevoljno, odlucio sam se da dodjem, posto opet imam mnostvo nedoumica u vezi sa onim sto smo govorili prosli put. Staresina: E, i sta zelis sada da mi kazes, brate Jovane? Brat: Prepodobni oce, u proslom razgovoru o snovima, vidjenjima i otkrovenjima, naveli ste mi svedocenja i objasnjenja, pre svega, Svetih Otaca, ali ja bih hteo da znam sta kaze i bozansko Pismo o snovima i vidjenjima? Staresina: Istina je, brate Jovane, da sam ti u nasem proslom razgovoru, na ono sto si me pitao, naveo vise svedocenja iz Svetih i bozanskih Otaca, nego li iz Svetog Pisma. Mozda je to tako odredila Blaga Promisao Bozija, da bi onim sto sada budemo govorili bilo jace utvrdjeno i bolje pojmljeno ono iz proslosti, a da se tvoj um, brate, uzdigne od onoga sto je najmanje do onoga sto je najvece, i uveri. Posto ces sam pojmiti i uveriti se da ucenja Svetih i bozanskih Otaca izviru iz Svetog Pisma i nicim se ne protive Vecnome iz bozanskog Pisma. Jer su se Sveti Oci napajali istom zivom vodom Logosa Bozijeg, i Isti Duh Sveti, koji je govorio kroz Proroka, ozario je i njih, po meri blagodati Bozije. U vezi sa snovima, vidjenjima i otkrovenjima, kako Sveto Pismo Starog Zaveta, tako i Novog Zaveta, daje nam mnostvo svedocenja iz kojih se vidi da su mnogi izabrani i sveti ljudi Boziji imali bozanske snove, vidjenja i otkrovenja. Tako, citamo u Svetom i bozanskom Pismu Starog Zaveta da se Bog pokazao Avraamu u vidu tri licnosti - tri andjela - kod Mamvrijskog hrasta (Postanje 18,13), da je Jakov imao bozansko vidjenje na putu ka Mesopotamiji (Postanje 21,12), da je Josif imao san od Boga (Postanje 7,6), da je prorok Mojsije imao bozansko vidjenje (Izlazak 3,11). Isto tako su imali vidjenja od Boga Sveti proroci: Isaija (6,15), Jeremija (24,1), Jezekilj (10,1), Ilija Tesvicanin, koji disase ognjem (3. Carevi 1,15), Amos (7,1). Vise vidjenja imao je prorok Danilo (7,11); vidjenje je imao i Sveti prorok Zaharija (2,1). O snovima i vidjenjima od Boga govori Sveti i pravedni Jakov, govoreci; On, Bog, mi govori kroz san i kroz nocna vidjenja, kada se san spusta na ljude i oni spavaju na svojim posteljama (33,4); na drugom mestu isto on kaze: Ti me zastrasujes snovima i vidjenjima me uzasavas (Zah. 7,14). Na drugom mestu Sveto Pismo veli: Bude li medju vama Prorok Gospodnji, u vidjenju cu mu se objaviti i u snu cu mu govoriti (Brojevi 12, 6). O vidjenjima i o snovima govori Bog i kroz usta Svetog proroka Joila, govoreci: I bice zatim, i izlicu od duha svoga na svako telo, i proricace sinovi vasi i kceri vase, i stari ce vasi sanjati sne, i mladici ce vasi imati vidjenja (2,28). U zakonu blagodati, imao je vidjenja od Boga Sveti i u svemu hvaljeni apostol Petar (Dap 11,5), kao i Sv. apostol Pavle (Dap 9,3; 2. Kor 12,1). Vidjenja i velika otkrivenja od Boga imao je i svehvalni apostol i jevandjelist Jovan Bogoslov (Otk 1,10); san od Boga imao je Sv. i pravedni Josif, zarucnik Preciste Presvete Bogorodice i uvek Djeve Marije; vidjenje od Boga imao je Sv. apostol i prvomucenik arhidjakon Stefan (Dap 7,55). I na mnogim drugim mestima Svetog Pisma nalazimo nebrojana svedocenja o snovima, vidjenjima i otkrovenjima proroka, patrijaraha, apostola i drugih Svetih i izabranih ljudi Njegovih, kroz koje je On blagoizvoleo da pokaze svoju slavu, volju i svoje zapovesti, na sveopstu korist ljudskog roda. Brat: Prepodobni oce, a sta veli Sveto i bozansko Pismo o obmanjujucim snovima i vidjenjima? Staresina: Ucenje Svetog i bozanskoga Pisma o obmanjujucim snovima i vidjenjima, brate Jovane, uvek je u vezi sa laznim prorocima; zbog toga se ne moze ni govoriti o prvima (obmanjujucim snovima, prim.izd), a da se ne pomenu lazni i lukavi proroci koji su ih sazdali.

Ovi lazni proroci, ne buduci Bogom poslati (Jeremija 14,14), nego buduci sinovi djavolovi, ispunjeni svekolikim licemerstvom i zlom, i neprijatelji svekolike pravde (Dap 13, 8) i kao kakve rugobe pred Bogom, usudili su se lukavstvima i ludostima da govore u ime Gospodnje, o laznim vidjenjima koja behu lukave tvorevine i izmisljotine njihovog srca (Jezekilj 18), obmanjujuci i vodeci u prelest narod Boziji. Bog je izlio Svoj gnev nad ovim lazljivcima i protiv njihovih laznih vidjenja, govoreci: Evo, veli Gospod, ja sam protiv laznih proroka i njihovih laznih snova, koje oni objavljuju i vode narod moj u zabludu i prelest (Jeremija 23, 31). I u Jeremijinom placu, citamo o obmanjujucim vidjenjima laznih proroka ovako: Tvoji proroci imali su za tebe lazna vidjenja i nisu razotkrili tvoje bezakonje da bi promenio put svoj, i pokazali su Ti obmanjujuca vidjenja, koja donose propast (Plac Jeremijin 2,14). Kroz Svetog proroka Jezekilja Bog preti laznim prorocima, koji su zaludjivali narod svojim lazima i obmanjujucim vidjenjima, govoreci: Tesko ludim prorocima koji idu za svojim duhom a nista ne vide; i zatim, pokazujuci lukavi narod, kaze: Proroci su Tvoji, Izrailju, kao lisice po pustinjama (Jezekilj 13, 3-4). Isti prorok Boziji, na drugom mestu, pokazuje ispraznost laznih vidjenja, govoreci: Ovako veli Gospod Bog: zato sto govorite tastinu, i vidjenja su vasa lazna, zato evo mene na vas, veli Gospod Bog. Ruka ce moja biti protiv proroka koji vide tastinu i govore laz (Jezekilj 13, 8). I mudri Isus, sin Sirahov, govori o ispraznosti laznih snova, kazujuci ovako: Taste su i lazne nade nerazumnom coveku, i snovi daju nerazumnima krila; zatim dodaje: Kao koji se hvata za sen i goni vetrove, takav je i koji veruje snovima; i opet: Mnoge su snovi obmanuli, i pali su svi koji su se u njih uzdali (Isus Sirahov 34,1-7). Eto, brate Jovane, od mnogih svedocenja koja se nalaze u Svetom i bozanskom Pismu u vezi sa obmanjujucim snovima i vidjenjima ja sam ti, zbog kratkoce, priveo ovo malo, kojima sam ti pokazao koliko mnogo mrzi Bog lazne proroke, kao i njihove obmanjujuce snove i vidjenja. Dakle, temeljno pazi, brate Jovane, i cuvaj se sa svim staranjem, da ne budes, zbog neznanja, opcaran takvim laznim prorocima, verujuci njihovim lukavim prorostvima i njihovim obmanjujucim i laznim vidjenjima. Jer su se danas, vise no ikad, pojavile svakovrsne jeresi i lazni proroci, koji se trude da zavedu u prelest blagoverne i da ih otrgnu od poslusanja kanonskoj jerarhiji Pravoslavne Crkve Hristove. Brat: Priznajem vam, prepodobni oce, sa svom iskrenoscu, da mi je i ovoga puta veoma mnogo koristilo, i uverio sam se, cuvsi ova svedocenja Svetog i bozanskog Pisma u vezi sa laznim prorocima i njihovim ispraznim i obmanjujucim snovima i vidjenjima. Jer su meni, gresnom i nedostojnom, bili veoma potrebni, ovi saveti i razjasnjenja. Posto sam i ja cuo, kao sto ste Vi rekli, prepodobni oce, da je svet pun laznih proroka, koji propovedaju laz umesto istine, i videlaca koji, buduci obmanuti od djavola, kazu da imaju vidjenja i snove od Boga, i tako mnoge neiskusne vode u prelest i odmetnistvo od rukovodjenja Crkve i u propast, kao one koji se cepaju od dogmatskih zakona i kanonskih i liturgijskih poredaka, i dakle, cepaju se od Hrista, Koji je Glava Crkve. Ali imao bih, prepodobni oce, jos nesto da pitam. Staresina: Sta brate Jovane? Brat: Hteo bih, prepodobni oce, da mi kazete mogu li se djavoli iz vidjenja i iz snova pokazati u liku Gospoda naseg ili u liku andjela ili svetitelja? Staresina: Brate Jovane, ako budes s paznjom slusao sto ti budem kazivao, jasno ces pojmiti ono sto me pitas. U Otacniku citamo da je: "Neki starac, prebivajuci u keliji i podvizavajuci se za svoje spasenje, vidjao djavole na javi i koreo ih. A djavo, videci da ga je ovaj starac mnogo puta prekoreo, pokazao mu se, govoreci: "Ja sam Hristos", a starac, videci ga, skrenuo je pogled. Rece mu djavo: "Zasto zmuris? Gledaj i vidi me, jer ja sam Hristos". Odgovorio mu je starac: "Ja ne mogu videti Hrista u ovome svetu". To cuvsi djavo, postao je nevidljiv". (Otacnik, gl. 8)

Isto u Otacniku pise da su djavoli rekli nekom starcu: "Hoces li da vidis Hrista?", na sta je starac odgovorio: " Anatema na vas i na one o kojima govorite, jer ja verujem svome Hristu, koji je rekao: Ako vam ko rece: Evo, ovde je Hristos ili onde, ne verujte (up. sa Mt 24,23), i djavoli su postali nevidljivi". (Otacnik, gl. 8) U Prologu stoji pisano da je neki Prepodobni, po imenu Jakov, napustivsi svet i svoj imetak, otisao u pustinju, gde je provodio zivot u bdenjima, postovima i molitvama. Ali posto se gordio svojim strogim zivljenjem, obmanuo ga je djavo na ovaj nacin: Jednoga dana dosao je k njemu neki djavo u liku andjela i savetovao mu da se stara o svojoj keliji, da pali svece i da kadi, kako bi primio Hrista, koji ce mu doci nocu, da mnogim darovima nagradi njegov trud. Monah je poverovao djavolu i ucinio je tako. Oko ponoci, dosao je antihrist sa slavom i mnogim sjajem. Jakov, otvorivsi vrata kelije, poklonio mu se, ali djavo, udarivsi ga po celu, postao je nevidljiv. Sutradan Jakov je pohitao k nekom starcu da mu saopsti dogadjaj, ali pre no sto mu je ista rekao, starac mu je kazao: "Bezi odavde, jer ti se satana narugao". A posto je Jakov dugo oplakivao svoj greh, otac ga je poslao u neki manastir sa opstezicem, gde se trudio u kuhinji i u drugim poslusanjima, ispunjavajuci svoje pravilo sa mnogo vere, a na kraju mu je svise bio podaren dar cudotvorstva, i spasao se u Gospodu (Prolog, 13. april). I Ava Arsenije Veliki je cuo djavola kako govori: "Ja sam Hristos", ali Svetitelj mu je odgovorio: "Ja ne zelim da vidim Hrista na ovome svetu". Takodje i Velikom Pahomiju se pokazao djavo u Hristovom liku, govoreci mu: " Pahomije, ja sam Hristos i dosao sam kod tebe, moj prijatelju", a Pahomije mu je odgovorio: "Hristos je mir, a ti si me sasvim ispunio smutnjom". Zatim, posto se Svetitelj prekrstio, djavo je postao nevidljiv. Isto u Otacniku citamo da je neki brat, po imenu Avramije, ziveo u pustinji i bio vrlo drzak, neposlusan i nepokoran, iduci samo za svojom pomislju i misljenjem. Ovaj je mnogo zeleo sveto svestenstvo, a obmanjivac mu je nocu u snu pokazivao mnoga vidjenja i utvare, za koje je brat, razmatrajuci ih podrobno, verovao da su istinska. I posto mu se mnogo od onoga sto je video u snu ostvarivase na javi, uzdao se veoma u svoje snove. Jednom je k njemu dosao djavo u liku Hrista, sa andjelima, i rekao mu: "Video sam tvoju mnogu i veliku zelju, koju odavno imas, za svetim svestenstvom. Dobru i izabranu stvar zelis, jer se u ova vremena svestenstvo stice s velikom mukom, i samo bogati i slavnoga roda mogu steci svestenstvo. Jer su sada svi arhijereji postali lukavi, gordi, ponositi castoljupci. Dakle, zbog toga sam ja licno dosao k tebi, videci tvoju mnogu i veliku zelju, da te rukopolozim da bih te ucinio svestenikom". I nakon sto je to rekao, otpoceli su "andjeli" pevati veselu pesmu: Aksios, to jest Dostojin... I tako su ga "rukopolozili" iuciniliga "svestenikom". I nakon sto ga je rukopolozio, ostavio ga je i uzneo se sa "andjelima" na nebo. Nakon sto se ovo zavrsilo, probudio se brat iz svoga sna i cudio se i radovao veoma tom cudesnom snu. I blagodario je Hristu sto ga je rukopolozio za svestenika i poceo je citati svoje pravilo sa svestenickim uvodom. Zatim je otisao u hram u koji su se sabirali Oci, da bi odsluzio Liturgiju, buduci da je bila nedelja. I behu se tamo sakupili oci iz pustinje u toj crkvi. I dosao je i on, i stupivsi u crkvu, otisao je pravo k oltaru i sa velikom smeloscu je uzeo svete odezde, da bi se obukao, ne pitajuci nikoga. A svestenici Crkve, koji behu tamo u oltaru, videci ga da uzima svete odezde svestenicke, pitali su ga rekavsi mu: "Sta hoces da cinis? Zbog cega uzimas odezde?". A on je odgovorio: " Ja hocu da se obucem da sluzim danas Liturgiju". Rekli su mu: " Ali kako to zelis da ucinis a nisi svestenik, i kako se usudjujes da udjes u oltar, gde samo svestenici ulaze? I kako se usudjujes da uzimas svestenicke odezde, kada tebi ne pristoji ni da ih taknes? Zar si poludeo?". On im je odgovorio, rekavsi: "Ne, ja nisam poludeo, nego sam svestenik kao i vi". A oni, znajuci da nije svestenik, isterali su ga iz svetog oltara. A on se otpoceo jako prepirati i vikati na sav glas, govoreci: "Zasto da me izbace iz svetog oltara, kad sam ja svestenik, i rukopolozio me je Sam Gospod Hristos zajedno sa Svetim andjelima". A oci videci i cuvsi to od njega, poznali su da je prelescen i obmanut od neprijatelja, djavola. I spoznali su oci da mu se zbog njegove drskosti i nepotcinjenosti i nepokornosti to dogodilo. I naredili su oci, te su mu stavili velike okove na noge i poslali su ga u neki manastir van pustinje, da bude tamo cuvan, i da ga smiruju teskim poslusanjima bez odmora, dok se ne bude smirio i ne bude spoznao svoje nemoci i svoju obmanu.

I tako je cinio dok nije dosao do spoznanja i spoznao obmanu, i smirio se i pokajao se (Otacnik, str. 321)." Onim sto je do sada receno, brate Jovane, pokazao sam ti da se djavo pretvara u Hristov lik; pokazacu ti sada da se on pretvara i u lik Bogomajke. Jedan italijanski pisac, Domeniko Mardjiato, koji je ziveo blize nasem vremenu i bio mason najvisih stepena, prica o mnogim pokazivanjima i predstavama djavola. Na nekoj seansi gde su ucestvovali mnogi uceni i cuveni ljudi, dolazio je satana u liku Bogomajke i saopstavao im cudne stvari. Neki svestenik, cuvsi za to, otisao je i sam na tu seansu, da bi video utvaru. Medjutim, uzeo je Sveto Pricesce sa Svetog Prestola i, ne kazujuci nikom o tome, sakrio ga ispod odece. Duh (djavo) dosao je kao obicno pod likom Svete Djeve sa detetom u narucju. Tada, je svestenik ustao i, izvadivsi Sveto Pricesce iz nedara, rekao utvari: "Duse, da si uistinu lik Majke Gospoda naseg Isusa Hrista, trebalo bi da padnemo k tvojim nogama i da se poklonimo tebi i tvom Svetom detetu; ali posto mi hriscani ne verujemo to - da Duh Svete Djeve dolazi na priziv nekih gresnih ljudi i da se provodi s njima - u ime ovog Svetog Pricesca, koje je samo Telo i Krv Sina njenog, zaklinjem te da nestanes ispred nas i da vise ne zabludjujes svet svojim obmanama". Na ove reci zao duh je odmah nestao, ostavivsi u sobi plamen koji se brzo ugasio, pretvorivsi se u maglu i zadah smole. Ovaj i drugi dogadjaji ucinili su da se autor ostavi spiritizma i masonstva i da se vrati Hristovoj veri, obznanivsi sve satanske prelesti masonstva i spiritista. Iz dosadasnjeg, brate Jovane, mislim da si se uverio da se djavoli pretvaraju u lik Hrista i Bogomajke, da bi obmanuli ljude; a da se satana pretvara u andjela svetlosti, to nam je rekao Sv. i bozanski apostol Pavle: I nikakvo cudo; jer se sam satana pretvara u andjela Svetlosti (2. Kor 11,14). A da bi jos bolje pojmio ovu istinu, brate Jovane, kazacu ti jednu pricu iz Otacnika: "Neki brat veli da mu se dogodilo jedne noci da mu se pokazao djavo, u liku svetlog andjela i rekao mu:" Ja sam Gavrilo i poslan sam tebi da ti donesem blagu vest". A brat mu je odgovorio: "Vidi, mozda si poslat drugom, jer ja sam covek gresan i nisam dostojan da vidim andjela svetlosti". Cim je to rekao, nestao je namah lukavi i postao je nevidljiv (Otacnik, str. 318). Jednom monahu po imenu Valent pokazao se djavo u liku andjela i videvsi da ga monah prima sa radoscu, jedne noci djavo je uzeo lik Hristov, i dosavsi s mnostvom sjajnih demona,rekao mu je: "Valente,eto, dosao je Hristos k tebi", a podli Valent mu se poklonio. Otisavsi zatim u crkvu, i kad je doslo vreme da se oci priceste Precistim Hristovim Tajnama, oni su ga upitali da li zeli da se pricesti, na sto je Valent odgovorio: "Ne zelim da se pricestim, jer sam ja video Hrista." Cuvsi to, oci su ga svezali kao ludaka i sumanutoga. Citamo takodje u Zitiju Svetog Simeona Stolpnika da se djavo, uzevsi lik svetlog andjela, pokazao Simeonu u kolima sa ognjenim konjima, rekavsi mu: "Pazi, Simeone i slusaj sta cu ti reci: Vodio si do sada zivot ugodan Bogu, koji poznaje sva uzdrzanja tvoja. Zbog toga evo sta cu ti reci. On te je izabrao, preblazeni, da tvoris cudesa: da isceljujes bolesnike, da prosvetljujes nevernike, da tesis ozaloscene, jer si sjajan dobrim delima i recju". Sv. Simeon je odgovorio: "Neka bude volja Bozija". Satana je pridodao: "Dakle, uzimajuci sve u obzir, dosao je za tebe, o, neporocni, dan poslednje nagrade, jer Bog neba i zemlje, Onaj koji je postavio dane i godine pod Svoju vlast i svima deli Svoja dobra, poslao me je tebi, kao sto vidis, da te uznesem na nebo kao nekada Iliju, buduci da si te casti". Sv. Simeon je opet rekao: "Neka bude volja Gospodnja". "Dodji dakle rekao mu je opet satana - i ne oklevajuci baci se odozgo u ovu kociju, da bi se u slavi poklonio Onome Koji te je sazdao po Svome liku i podobiju; da bi te izbliza videli heruvimi i serafimi, proroci, apostoli i svi Sveti mucenici s neba". A Sv. Simeon, ne spoznavsi obmanu neprijatelja, rekao je ponizno: Tospode, neka bude volja Tvoja sa mnom, gresnikom", i podigavsi nogu da bi zakoracao u kociju, rukom se osenio znakom Svetog Krsta. I namah je djavo zgasnuo nestao sa kolima i sa ognjenim konjima, rasprstavsi se kao prah na vetru.

Videvsi Sv. Simeon djavolsku obmanu, uzasnuo se i plakao, smatrajuci da je Bozija blagodat otisla od njega. A nogu kojom je hteo da zakoraci u kociju kaznio je, stojeci celu godinu dana samo na njoj. Djavo, videvsi takvu strogost, ranio mu je clanak uzasnom ranom, i meso mu je trulelo, ucrvljalo se, kako pise njegov ucenik Antonije. I upravo u to vreme dosao je k njemu Sv. Vasilisk, poglavar Saracena, koji je, besedeci mnogo sa Simeonom, poverovao u Hrista. Kako je sedeo tamo dole kraj stuba, jedan crv je pao na zemlju i on je, uzevsi ga u ruku, otisao. Dakle poslavsi Simeon za njim, upitao ga je: "Zasto si uzeo crva palog iz mog trulog tela?". A Vasilisk, otvorivsi saku, nasao je u njoj skupoceni biser! (Zitije Svetog Simeona, 1. septembar). Iz onoga sto sledi, brate Jovane, videces da se djavo pretvara i u lik Svetitelja. Citamo u Zitiju Svetog Grigorija Dekapolita da djavoli, u vreme kada je Prepodobni tvorio svoje pravilo i molitvu, navaljivahu na njega i ujedahu ga za noge, a kada je tvorio metanije, obvijahu se kao zmije o njegove ruke i vesahu se o njega, kako se ne bi podigao, i ubadahu ga svojim jezikom kao kakvim otrovnim iglama, prouzrokujuci mu velike bolove! To su cinili lukavi djavoli: videvsi da ga iskusenjima sleva ne mogu poraziti, tada su pokusavali onima s desna, da ga tako obmanu! U noci 9. marta, to jest na pomen 40 Mucenika Hristovih, djavoli su otisli k njemu u pecinu, imajuci na svojim glavama vence koji sjaje kao sunce, i rekli su mu: "Mi smo 40 Mucenika Hristovih i dosli smo da ti damo moc nad djavolima", ali on, poznavsi ih darom Bozijim koji obitavase u njemu, ukorio ih je, i postali su nevidljivi (Zitije Svetitelja, 20. novembar). I bozanski otac Jovan Lestvicnik, pokazujuci da se djavoli pretvaraju u lik svetlih andjela i u lik slave svetitelja, veli: "Djavoli se cesto pretvaraju u andjele svetlosti i u lik mucenika i pokazuju nam se u snu kao da su dosli k nama, a kada se probudimo, ispunjavamo se radoscu i vaznosenjem. Ovo neka ti bude znak da si obmanut. Jer pravi andjeli nam pokazuju strasne muke, sud i razlucenje od tela, a nakon sto se probuDimo, ispunjavamo se strahom i ozaloscenoscu (zbog posmrtne sudbine nepokajane duse, nap.izd)! Ako se budemo pokorili djavolima u snu, onda ce nam se oni rugati i na javi" (Lestvica). Eto, brate Jovane, priveo sam ti malo svedocenja, od mnogih koja se nalaze u Otacniku, Zitijama Svetih, i u ucenjima Svetih Otaca, iz kojih se jasno vidi da se djavoli pretvaraju u lik Hrista, Bogomajke, andjela i svetitelja, da bi obmanuli ljude. Zbog toga nije dobro verovati nijednom snu ili vidjenju, pre nego sto ih otkrijes ocima iskusnim u zivotu i dobro putevodjenim u ucenju Svetih i bozanskih Otaca. Brat: Blagi Bog neka vam nagradi trud, prepodobni oce, jer ste imali blagovoljenje da se trudite da mi nasiroko izlozite i o ovim lukavstvima djavola. Molim vas da mi oprostite, ako vam budem postavio jos jedno pitanje, u vezi s onim sto smo do sada govorili. Staresina: Reci, brate Jovane! Brat: Prepodobni oce, da li djavoli, snovima i vidjenjima, mogu uciti coveka da cini dobra dela i pokazivati mu i istinite stvari, ili mu pokazuju samo lazne stvari i uce ga da cini samo zla? Staresina: Brate Jovane, kada lukavi djavoli zele da obmanu koga u snu ili u vidjenju, dok spava ili kad je budan, imaju obicaj da ga ne podsticu od pocetka da cini zla, da ne bi pojmio covek njihovu obmanu, nego mu najpre pokazuju istinite stvari i uce ga da tvori dobra dela. A kada vide da se covek savrseno pouzda u snove i vidjenja, tada ga s lakocom vode u prelest i propast! I posto sada vise nemam dovoljno vremena da ti nasire kazem o ovome, budi zadovoljan povescu koja sledi: U Otacniku pise da je neki brat boravio sa mnogo spokojnog tihovanja u svojoj keliji. A neprijatelj djavo, zeleci da ga obmane i prevari, jedne noci, kada je brat legao u svojoj keliji, preobrazio se u lik svetlog andjela, i otisavsi njemu, probudio ga je govoreci: "Ustani, rabe Boziji, na svoju molitvu i pravilo"; a brat, probudivsi se iz sna, video ga je kako svetlo sjaji, ali namah je postao nevidljiv!

I, ustavsi, brat se prihvatio molitve i svog uobicajenog pravila, smatrajuci da je andjeo Gospodnji taj koji ga je probudio. A kada je nastupila sledeca noc, posto je brat legao, dosao je lukavi i probudio ga i rekao: "Ustani rabe Boziji, na svoju molitvu i pravilo"; i cineci mu tako mnogo puta u mnogim nocima, odmah kako bi zaspao dolazio je i budio ga. A jednom je brat otisao nekom starcu koji ne bese suvise daleko od njega i rekao mu: "Oce, meni sada od nekog vremena, svake noci, ako legnem i zaspim, dolazi andjeo i budi me na molitvu". I upitao ga je starac: " Ali na koji nacin dolazi on tebi i budi te?" Odgovorio je brat: "Nakon sto legnem i zaspim, odmah dolazi meni, i priblizivsi mi se, budi me, govoreci: "Probudi se, rabe Boziji, na svoju molitvu i pravilo", a ja, probudivsi se i otvorivsi oci, vidim ga kako svetlo sjaji, i namah bezi i postaje nevidljiv! I tako mi cini u svim nocima, i nimalo me ne ostavlja da spavam". Rece mu starac: "Sine, to nije andjeo Gospodnji koji ti zeli dobro i tvoje spasenje, nego lukavi djavo, koji zeli tvoju pogibelj i zeli da te obmane dok te ne pogubi, kao sto je pogubio i druge. Dakle ti, sine, ne slusaj njega, nego kada bude dosao da te probudi, reci mu ovako: "Kada mi bude doslo vreme za ustajanje i bude mi volja da ustanem, ustacu i bez tebe, a tebe ne slusam, niti cu te slusati!" Primivsi brat ovu pouku od starca, otisao je u svoju keliju. A kada je nastupila noc, legao je brat da spava. Lukavi, odmah kako je brat zaspao, vec je dosao kod njega i probudio ga, kazujuci mu: "Ustani, rabe Boziji, na svoju molitvu i pravilo"; a brat mu je odgovorio kako ga bese naucio starac:" Kada mi bude doslo vreme za ustajanje, ustacu i bez tvoga budjenja, a tebe ne slusam, niti cu te slusati". Cuvsi to lukavi, uzdahnuo je rekavsi: "Monahu ludi i bezumni i prokleti, isao si k zlom i lazljivom starcu, i obmanuo te je, jer k tome starcu je isao juce neki brat koji ga je veoma molio da mu ucini dobro i da mu pozajmi zlatnik, buduci da mu je bio od velike potrebe, i nije hteo da mu pozajmi, nego je slagao da nema, a ipak je imao jedan zlatnik. Dakle, iz toga znaj i spoznaj da je to zao i lazljiv starac, i obmanuo je i tebe, zato sto si glup i bezuman." Ovo rekavsi lukavi, postao je nevidljiv, a brat, nakon sto se razdanilo, otisao je onom starcu i kazao mu sta mu je rekao lukavi djavo... Dakle, upitao je starca: " Da li je to tako, Oce?". Odgovorio mu je starac: "Vaistinu tako je, sine, jer dosao je meni neki brat i trazio da mu dam u zajam jedan zlatnik, i ja imam zlatnik, ali sam rekao da nemam, znajuci da mu ono zbog cega je trazio zlatnik nije na korist, nego vise na povredu njegove duse. Zbog toga sam smatrao za bolje laz, pa da izbavim svog sabrata od povrede duse, i zato nisam dao zlatnik, nego sam rekao da nemam. Nego ti, sine, cuvaj se i poznaj lukavog neprijatelja, koji hodi da te obmane." I brat, buduci mnogo poucen i okrepljen od starca, otisao je u svoju keliju (Otacnik, str. 319). Iz ove povesti i iz mnogih drugih koje se mogu procitati u Otacniku i u Zitijima Svetih mozes dosta jasno pojmiti, brate Jovane, da djavo, kada se kome pokazuje u snovima ili vidjenjima, pored drugih svojih lukavstava, uci najpre coveka da tvori dobra dela i da kazuje istinite stvari, kao sto si cuo iz gornje povesti. Ali ovo ne cini na korist spasenja coveka ili na slavu Boziju, nego pod vidom istine ili dobrog dela skriva lukavstvo, zamku i obmanu. I ako covek ne bude pazljiv, lovi ga onima zdesna i vodi ga u pogibiju. Brat: Prepodobni oce, da li su Sveti i bozanski Oci lako verovali u snove i vidjenja koja su im se pokazivala? Staresina: Ovo, brate Jovane, ne bi vise trebalo da pitas posle toliko svedocenja koliko si do sada cuo. Zar nisi cuo da su Svetitelji Otacnika zazmurivali, da ne bi videli djavolska vidjenja? Nisi li cuo kako je odlucno odbio Ava Arsenije onaj glas koji ga je pitao da li zeli da vidi Hrista? Nisi li video Velikog Pahomija kako je izagnao djavola koji mu se pokazao u Hristovom liku? Nisi li video Svetog Grigorija Dekapolita, koji je darom Bozijim izagnao 40 djavola koji su mu se pokazali u liku 40 Mucenika?

Ako si, brate Jovane, sve ovo cuo, kako to da nisi shvatio da Svetitelji Boziji nisu lako verovali u snove i vidjenja? Jer da su olako verovali u djavolske utvare, propali bi zalosno. Znaci, brate Jovane, dobro upamti sto ti kazujem: Sveti i bozanski Oci ne samo da nisu olako verovali u svaki san ili vidjenje, koje su smatrali da su od djavola, nego su oni, preblazeni, cak i vidjenja koja su smatrali da su dobra i od Boga, odbacivali i nisu im verovali. Brat: Prepodobni oce, a da li se Bog ljuti na one koji ne poveruju u dobre snove i vidjenja, koje On salje? Staresina: Brate Jovane, radi vece koristi i napretka u onome sto je duhovno, i da bismo bili bez opasnosti u onome sto je za spasenje, bolje je da covek ne veruje nijednom snu ili vidjenju. I ako ce ovo ciniti od straha da ga djavoli ne obmanu, neka nista ne brine, jer Bog se nece na njega naljutiti i nece ga zbog toga kazniti. Blagi Bog, Koji poznaje srca svih ljudi, ako vidi koga kako se cuva da ne vidi kakvo sumnjivo cudo ili kakvo vidjenje, od straha da ne bude obmanut i da ne bi ucinio stogod sto bi ga udaljilo od prave vere, umece da ga prosvetli i da mu ocisti poimanje, kako bi covek spoznao istinu. Ni u kakvom slucaju nece ga ostaviti da sumnja do kraja u ono sto mu je pokazao. To pokazuje i Prepodobni otac Nikodim Svetogorac, koji veli: "Cak ako sa mnogo nepokazanih razloga budes spoznao da vidjenja koja su ti se pokazala jesu istinita i dolaze od Boga, ipak, bezi uvek od njih koliko mozes, odgoni ih daleko od sebe. Ne boj se da Bog ne voli ovo odvracanje. Jer ako ova vidjenja budu bila od Boga, tada ce On znati da ti ih preda, i nece Mu biti zao ako ih ti ne primas. Koji daje blagodat smirenima ne uzima je od njih, za sve sto oni cine iz smirenja." I Sv. Grigorije Sinait, veliki isihasta i veliki hriscanski zivotnik sa istoka, kaze ovako: "Nemoj nikako primati kao otkrovenje i olicenje ono sto dolazi od osecaja ili razuma, bilo spolja, bilo iznutra, bilo sam lik Hristov, ili kojeg andjela, ili oblik kojeg svetitelja, ili svetlost da ti se utvara (predstavlja) u umu i da uzima neciji lik, jer sam um, po svojoj sopstvenoj prirodi, ima moc maste, i lako moze da predstavi sebi likove koje zeli. Koji ne vode racuna o tome, ozledjuju sebe. Zbog toga pazi i nemoj veoma brzo poverovati u nesto, cak ako bi to bilo dobro, pre no sto posetis one koji su oprobani, i pre mnogo ispitivanja, kako se ne bi ostetio; nego budi sa mnogo paznje, cuvajuci svoj um uvek bistrim i bez ikakvog lika ili oblika. Jer ono sto je Bog slao radi kusanja cesto je mnoge ozledilo, posto Gospod zeli da ispita kamo naginje nasa sloboda. Ko je video stogod svojim umom ili culima, cak ako bi i bilo bozanskog porekla, bude li primio bez ispitivanja oprobanih, lako se obmanjuje, ili ce se obmanuti, kao lakoveran! Jer Bog se ne gnevi na one koji podrobno paze na sebe od straha da ne zablude, cak ako i ne prime, bez pitanja i bez mnogo ispitivanja, ono sto dolazi od Njega, nego ih pre hvali kao mudre. Takodje, ne treba da pitas bilo koga, nego samo onoga kome je povereno i duhovno rukovodjenje drugima i koji zivotom sjaji. Jer su mnogi neoprobani ozledili mnoge neoprobane i neumesne, ciju ce osudu imati posle smrti. Jer ne mogu svi putevoditi druge; svaki je dobio licno spoznanje i prirodno ili prakticno poimanje, ali ne sticu svi poimanje Duha Svetoga". Zbog toga je rekao i mudri Sirah: Neka ih bude mnogo koji s tobom u miru zive, a savetnik neka Ti bude od hiljade jedan (6,6). I bozanski oci Kalist i Ignjatije uce u tom pogledu ovako: "Smirivsi se i hoteci da budes sam zajedno sa Bogom, nemoj primiti nikada bilo sta budes video culno ili misleno (duhovno), ili materijalno, unutar sebe ili spolja, cak i lik Hristov, ili lik andjela ili svetitelja, ili uobrazavanje svetlosti koje ti se utvara (predstavlja, umislja) u umu, nego ostani verujuci, ili jos teze pristaj na to, makar bilo i dobro, pre no pitas iskusne, zato sto je to veoma korisno i veoma ljubljeno od Boga i predobro primljeno. Uvek cuvaj um nepovredjen". A u zakljucku smatram za pogodno da izlozim i svedocenje Svetog Dijadoha Fotickog, koji uci ovako: "Cak ako bi nam se kadgod Bozijom dobrotom i poslalo kakvo

vidjenje, ako ga ne budemo primili, nece se naljutiti na nas Prezeljeni Gospod Isus Hristos. Jer On zna da to cinimo kako nas ne bi obmanulo lukavstvo djavola". Zatim dodaje: "Uzmimo sledeci primer radi celovitosti: Gospodar je nocu, posle dugog odsustvovanja, dosao na kapiju svog dvora i pozvao slugu, ali on, ne prepoznavsi ga sa sigurnoscu, ne otvara mu vrata, jer se boji da kako ne bude obmanut slicnoscu glasa, postane rastocitelj dobara koja su mu bila poverena. Domacin i gospodar toga sluge ne samo da se ne ljuti na slugu kada se razdani, nego ce ga udostojiti mnoge hvale, zato sto je smatrao da je glas njegovog gospodara obmana i nije hteo da upropasti njegova dobra." (Dobrotoljublje, tom I, str. 348). Iz svedocenja koja si, brate Jovane, cuo iz Svetih i bozanskih Otaca, mislim da si se sada u potpunosti uverio da se Bog ne ljuti na onoga koji, zbog staranja da ne bude obmanut djavolima, ne poveruje olako u svaki san ili vidjenje. Brat: Imam jos jednu nedoumicu, prepodobni oce, i to: hteo bih da znam da li zli ljudi mogu videti andjele, svetitelje ili djavole, ili samo sveti ljudi imaju takav dar? Staresina: Znaj, brate Jovane, da je jedno vid zlih i necistih ljudi, a drugo moc vidjenja uma cistih, duhovnih ljudi. Istina je da i zli i necisti ljudi mogu videti andjele, svetitelje i djavole, ali to mogu ciniti samo telesnim ocima. U to nas uverava i Sv. i bozanski Otac Isaak Sirijski, kazujuci: "I necistima se pokazuju andjeli i djavoli, ali oni ih vide samo telesnim ocima". A cisti i duhovni ljudi gledaju mislenim okom, koje je um, kao sto nas uci isti Sv. Otac Isaak Sirijski. " Ali ociscena dusa nije takva, nego duhovno vidi prirodnim okom koje je misleno" (Slovo 67). Znaj ovo, brate Jovane, da djavoli, buduci pomraceni i otpali od blagodati Bozije, jedni druge mogu videti, ali ne mogu videti cete koje su iznad njih, jer je to duhovno gledanje, a djavolima je strano ovakvo gledanje. A duse ljudi, sve dok su uprljane gresima i pomracenjem, ne mogu duhovno videti ni sta je iznad njih, niti sta je ispod njih, ni jedne druge, niti sebe. A ako se budu ocistile i obratile predjasnjem stanju, tada jasno vide pa cak i ako su u telu: ono sto je ispod, to su djavoli, sto je iznad, to su andjeli, i jos jedna drugu moze videti. Ne prividjanjem, nego cudesnim duhovnim gledanjem (Slovo 67). A o cinjenici da se duse vide medjusobno isti Sv. Isaak Sirijski veli: "Nemoj se tome cuditi da se duse medjusobno vide, cak i ako su u telu, jer cu ti to pokazati svetlim dokazom, svedocenjem Svetog Atanasija Velikog, koji u Zitiju Svetog Antonija kazuje: "Jednom, dok je Veliki Antonije bio na molitvi, video je neciju dusu kako se vaznosi sa mnogo casti i nazvao je toga blazenim sto se udostojio da primi takvu slavu! I bese to Blazeni Amun Nitrijski, a Nitrijska Gora bese udaljena od Svetog Antonija 13 dana hoda. Dakle pokazalo se iz ove price da se duhovne prirode vide medjusobno, cak i ako bi bile daleko jedna od druge, i da ih telesne razdaljine i osecaji ne sprecavaju da se vide! Isto tako i duse koje se ociste: ne vide telesno, nego duhovno" (Slovo 67). Znaci, brate Jovane, ciste i svetle duse vide duhovnim i unutrasnjim gledanjem andjele, svetitelje i djavole, i vide se medjusobno. A zli i necisti vide samo telesnim ocima, i samo sto je pred njima, a od tajni duhovnog gledanja nista ne mogu obuhvatiti, zbog svoje necistote! Brat: Hteo bih da saznam jos nesto, prepodobni oce! Staresina: Sta brate Jovane? Brat: Mnogo bih zeleo, prepodobni oce, da znam na koliko nacina moze ljudska priroda videti prirodu bestelesnih? Staresina: Na ovo pitanje, brate Jovane, odgovaram ti isto recju Svetog i bozanskog Oca Isaaka Sirijskog, koji pokazuje da: "na tri nacina moze ljudska priroda gledati nematerijalna bica. Prvi nacin je telesni, kao sto je bio slucaj Patrijarha Avraama, koji je na telesni nacin video tri licnosti kod Mamvrijskog hrasta, i slucaj Lotov, koji je primio izaslanike u Sodomu. Takodje patrijarh Jakov, koji se borio sa andjelom, kao i Gedeon, Manoje, Tovija, prorok Zaharija, Presveta Djeva Marija, Svete Mironosice i apostol Petar, koji su telesno viDeli andjele.

Drugi nacin kojim ljudska priroda moze osetiti ono sto Je nematerijalno, jeste gledanje dusom. Kao sto je Sv. Prorok Isaija video Onog Koji sedjase na najvisem Prestolu, i sestokrile koji letijahu unaokolo, i Serafime; i isto tako je Danilo video Starog danima. A treci nacin jeste silom uma. Ovaj nacin, po misljenju nekih, nije drugo, do misleno (duhovno) gledanje i gledanje umom, kojim onaj koji stigne do mere dobrog dela i koji se navikao da vaznosi svoj um sa zemlje i od zemaljskog, vidi ponekad duhove pravednika, a ponekad andjeoske jerarhije ili Samog Cara Slave: "Bilo kao Boga, slavljenog; bilo kao Promislitelja Koji se stara; bilo kao Blagoga, Dobrotvora; bilo kao Sudiju, kako sudi". (Slovo 84). Brat: A da li mogu i djavoli na ova tri nacina da se priblize ljudskoj prirodi, kako bi je obmanuli, prepodobni oce? Staresina: Brate Jovane, djavoli nam se samo na prvi i drugi nacin mogu pribliziti da bi nas obmanuli i odveli u pogibiju, ali i mislenom silom uma ne mogu. Ovo nam pokazuje isti Sv. Otac Isaak Sirijski, koji veli: "Necisti djavoli, medjutim, ne mogu pokrenuti u nama, sem na ova dva nacina na koja se priblizuju nama, da bi nas obmanuli. Jer djavoli nikada nemaju moc da pokrenu u nama prirodne misli, jer je nemoguce sinovima tame da se priblize svetlosti; a Sveti andjeli mogu ovo: i da pokrenu i da ozare. Jer djavoli su gospodari i sazdatelji laznih poimanja o radjanju tame. Tako da od svetlozarnih primamo svetlost, a od pomracenih mrak" (Slovo 84). Brat: Prepodobni oce, u koje nas doba naseg zivota kusaju djavoli lukavim i obmanjujucim vidjenjima? Staresina: Svo vreme zivota naseg, brate Jovane, ali osobito u vreme nase koncine, tada djavoli uobicajavaju da nas napadaju utvaranjem (predstavljanjem) laznih prividjenja. Ovu istinu nam pokazuju mnogi od Svetih i bozanskih Otaca, medju kojima je i Prepodobni Nikodim Svetogorac, koji veli ovako: "Ako se nas lukavi neprijatelj, jak u procenjivanju, kadgod i ne trudi da nas kusa, ali u vreme smrti dolazi s laznim predstavama, s vidjenjima i pretvaranjima u svetlosne andjele" (Nevidljiva borba, gl. 13). Brat: Ali, prepodobni oce, na koji se nacin covek moze spasti obmane djavolskih vidjenja, koja navaljuju na njega u vreme smrti? Staresina: Brate Jovane, prvo oruzje koje treba da imamo protiv vidjenja koja nam privode djavoli, osobito u vreme smrti, jeste smirenje i samopoznavanje. Jer ko bude imao um i srce smireno istinskim samopoznavanjem taj, umujuci svagda o svojim nemocima i gresima, kao i o bezdanoj dubini svoje nistavnosti, nikada nece smatrati sebe dostojnim da vidi andjele, svetitelje ili druga vidjenja. Pa cak ako i bude video tako sto, odbice ih svom silom i protivljenjem, smatrajuci sebe sasvim nedostojnim njih, ne zeleci drugo, do samo da u zadnjem casu zivota stekne milost i samilost Premilostivog Boga, kao i brzu pomoc molitava Presvete Bogorodice. U ovo nas uverava isti Sv. otac Nikodim Svetogorac, kazujuci: "Kada lukavi djavo u vreme tvoje smrti bude navalio na tebe svojim utvarama, da bi se spasao njega i obmanjujucih utvara, reci mu ovako: "Preobrazi se, podlace, u svoju tamu, jer meni nisu potrebna vidjenja, niti mi je sto drugo potrebno, sem samilosti moga Isusa i molitava i posrednistva Preciste Djeve Marije i svih Svetitelja Njegovih". Pored toga prebivaj cvrsto u svom rasudjivanju koje imas o svojoj nistavnosti i podlastvu" (Nevidljiva borba, gl. 13). Znaci, brate Jovane, upamti: da ne bismo pali kao plen djavolskim utvarama i vidjenjima koja navaljuju na nas u zivotu i osobito u casu smrti, veoma je potrebno smirenje, spoznanje grehova i sveti gnev protiv djavola i veoma je potrebno zeleti i iskati iz sveg srca milost i pomoc Blagog Boga, kao i posrednistvo Preciste Majke Njegove i svih Svetitelja Bozijih. Brat: Jos nesto bih Vas pitao, prepodobni oce. Staresina: Nema vise vremena, brate Jovane, posto su, eto, dosli neki vernici iz daleka, koji me cekaju, a imaju i oni svoje nevolje, i treba da odvojim vremena i za njih. Ostajemo samo s onim sto smo do sada govorili, a za ostalo dodji opet ovamo, kada me vidis manje zauzetog.

Brat: Zahvaljujem Vam veoma sa smirenjem i blagodarnoscu, prepodobni oce, za trud koji ste ulozili, da bi me savetovali i razjasnili meni gresnom sve o cemu sam Vas pitao. Molim Vas da mi oprostite i da me blagoslovite. Pravo vam velim, prepodobni oce, da i ovog puta odlazim od Vas s velikom radoscu u dusi. Staresina: Bog nek prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi s mirom!

NAPOMENE:
1. 2. Iz knjige: Despre vise si vedenii, Bucuresti, 1993, str. 119-1143 Iz knjige: Despre vise si vedenii, Bucuresti, 1993, str. 144-165

Starac Kleopa PUT NEBA

TRI STEPENA GNEVA[1]

Gnev nas sve savladjuje! Tesko nasoj glavi! Ali da govorimo, po Svetom Jovanu Lestvicniku, koji su stepeni gneva. Gnev se deli na tri vrste. Postoji gnev koji je na grckom nazvan holos, sto znaci brzo - kada se covek brzo razgnevi i takodje brzo prodje. To nije opasan gnev. To je ono sto Duh Sveti kaze u Psaltiru: Gnevite se i ne gresite. To je prirodni gnev. Pogresio je jednom, zaiskao je oprostaj, miri se. Covekovo srce je podeljeno na tri dela: gnevni deo, racionalni deo i zelateljni deo. To je bozanski gnev, jer je po prirodi usadjen u covekovu dusu, da se gnevi na greh. Sv. Jovan Zlatoust veli: Gnev tvoj neka ne bude na brata, nego na zmiju kojom si pao". Kada vidis coveka da te kori ili ti cini zlo, nemoj se ljutiti na njega, jer nije on kriv. Da je bilo tako, ne bi bio postavljen zakon ljubavi prema neprijateljima. Mrzi njegovu bolest, ne coveka, jer nije kriv covek, djavo ga podstice. Mrzi bolest, jer bolest je od djavola, time ga nateraju da te mrzi, da te kori, da ti steti, da te bije. On nije kriv, jer covek je stvoren po liku i podobiju Bozijem, ali onaj koga djavo podstice cini tako. Pravedni gnev ne mrzi, nego ispunjava zapovest Boziju, koja kaze: Ljubite neprijatelje svoje. Blagosiljajte one koji vas kunu (Upor. sa Mt 5, 44). Ovaj gnev, holos, jeste prvi stepen gneva. Drugi stepen gneva jeste gnev koji se naziva katos, ili zloba na rumunskom. To je zla zmija. Kada ova ugrize nase srce, ne samo da se gnevimo, nego zadrzavamo gnev po nedelju, dve, na onoga koji nam je ucinio zlo. Ovo je tezak (gnev). Kada covek zadrzava gnev i razmislja: "Neka, preturicu ja njemu plan; neka, reci cu mu ja; neka, udesicu ga ja"; i kada budes to video u svom umu, znaj da si presao na drugi stepen gneva. Ugrizla te je za srce veca azdaja. I idi da trazis oprostaj, da se pomiris s bratom, kazujuci: "Oprosti mi, supruze; oprosti mi, suprugo!", jer ako ne prodje taj gnev, ne mozemo citati "Oce nas". Onda bi trebalo da se molimo ovako: "... i nemoj nam oprostiti, Gospode, grehe nase, kao sto ni mi ne oprastamo..." Tako bi trebalo da se molimo, jer ako ne oprostimo, ne mozemo inace citati "Oce nas". Ni u jednoj vrsti gneva ne mozemo citati "Oce nas". Uslov je postavila mudrost Boga Logosa.

Apostol veli: Sunce da ne zadje u gnevu vasemu (Upor. sa Ef 4, 26), a ko je presao na drugi stepen gneva, ne zatice ga samo sunce u gnevu, zaticu ga i dva, tri dana, i sedmica, i mesec dana. Zatim postoji gnev najtezi od svih, zakos, koji se na rumunskom zove srdzba. Ovaj je gori od djavola. To je djavo gori od svih djavola: srdzba. Neka nas Bog sacuva takvoga gneva! Ali zbog cega se naziva zakos? Zbog toga sto dugo prebiva u covekovom srcu. Kada je covek stigao na treci stepen gneva, ne zadrzava gnev samo dva-tri dana ili sedmicu, nego godinama. Bilo je ljudi bolesnih ovom bolescu, srdzbom, koji ni na svojoj samrti nisu oprostili bratu. Tle, taj i taj je umro, i na samrtnom odru trazila mu je oprostaj cerka ili unuka, i nije hteo da joj oprosti". Da Bog sacuva! To je azdaja zakos ili srdzba, i bozanski Jovan Zlatoust, u Slovu o Saulu i o Davidu, kazuje o njoj da je gora od satane. Saul bese Car Izrailjev i bese bolestan od epilepsije, od necistoga duha, jer cesto padase na zemlju i stvarase mu se pena na ustima, jer ga bese napustio Bog, od kada bese ubio cara Ahava. David dolazase i pevase mu psalme uz harfu, i izganjase zlog duha od Saula, i isceljivase ga, i on se smirivase. No da li je Saul blagodario Davidu sto je izagnao djavola iz njega? Ne. Djavo, cujuci silu psalama, napustao je Saula i bezao. A Saul se smirivao, ali zavist u njemu ne. Jer devojke Jerusalimljanke, nakon sto su cule da je David, jedno dete, porazio Filistejca Golijata i odrubio mu glavu i skinuo uvredu sa sinova Izrailjevih, udarale su u bubnjeve i vikale ovako: Saul zgubi hiljade, i David desetine hiljada, To jest, vise su proslavljale Davida nego Saula. I od tada Saula je obuzela mrznja, isto iz slavoljublja, obuzela ga je velika srdzba, i plasio se da ce od sada David biti car. I toliko je srdzbe imao, iako ga je David isceljivao i odgonio djavola od njega, da je, kada bi ustao, pitao:" Gde je David, Da ga ubijem?" I tri puta se bacio kopljem za Davidom. Koga je hteo da ubije? Svoga lekara, koji ga je isceljivao. Jesi li video da je djavo odlazio od Saula, zbog psalama, ali srdzba iz njegovog srca nije odlazila? Hteo je da ubije Davida, da ovaj ne bi postao car. Zbog toga kazu Sveti oci, i osobito Sv. Vasilije Veliki: 'Zavist je gora od djavola". To je gnev zakos, i kada covek bude pomucen srdzbom, zuc izliva otrov oko srca, jer je slovesni deo duse u srcu. Tada se pomraci razum, i mozak, i sentimentalni deo covekove duse, i uzalud mu kazes da je ovde belo, jer on vidi crno. Vise ne vidi dobro, jer su mu se od zavisti pomracili um i srce. Zakos, prebiva dugo u covekovoj dusi. Srdzba je gora od svih. Samo je djavo srdzben i ima srdzbu od pocetka sveta prema ljudima i prema Bogu, a covekova (srdzba), kaze Sv. Jovan Zlatoust, gora je od djavola. Neka nas Bog sacuva, jer srdzba je djavo koji istrajava u covekovom srcu, i ako se covek ne ispoveda i ne moli se Bogu da ga izagna, ima mnogih koji ni na samrtnom odru nece da oproste onome koji im je zgresio. Ovo je treci stepen gneva, koji je najopasniji; a to je djavo srdzbe, koji je gori od svih djavola. Dakle, nije dovoljno da kazes samo usnama: "Bog neka ti oprosti", a tvoje srce da bude puno zavisti i gneva; to nije oprastanje. Bog gleda na srce. Uzalud se molimo, kada je nase srce puno zlobe, srdzbe, otimacine i svekolike zle revnosti. Dakle, da se trudimo svojim srcem, da ga ubedimo da treba da ljubimo svoga brata i trazimo pomoc Boziju da to cinimo, i onda imajmo smelosti u svojim molitvama k Bogu. Ako li ne, ima da se zbude sto veli Sv. Isaak Sirijski: "Seme na kamenu jeste molitva onoga koji ima gnev prema svome bratu". Neka nas Bog sacuva svake vrste gneva, ali osobito gneva zakos. Amin.

Razgovor prvi

O GORDOSTI I O SMIRENjU
Sedam okolnosti pri kojima coveka obmanjuju vidjenja i snovi • Sta je gordost i iz cega se radja • Kako je Bog kaznjava • Koliko je vrsti • Gordost uma i gordost volje • Kako se spasavamo gordosti • Sta je smirenje • Smirenje Svetitelja, Bogomajke, Spasitelja Hrista • Iz cega se radja smirenje i korist od njega • Iskusenja koja dolaze na gorde • Samopoznanje u smirenje • Znaci istinskog smirenja Putevi bezumnika pravi su pred njima, a mudri slusa savete (Price 12,16) Staresina: Sta je, brate Jovane, sta ti je? Jer te od nekog vremena stalno vidim potistenog; ti, brate, nisi bio takav. Na sta si naleteo, da si tako sumoran i zamisljen? I zbog cega ne dodjes da mi kazes koje su misli i nezadovoljstva sto ti pritiskaju dusu, te si stigao do ovog ogorcenja (ozaloscenja)? Brat: Kao sto vidim, prepodobni oce staresino, spoznali ste nekako i samo po vidjenju moje dusevno stanje. I posto vidim da ste danas manje zauzeti, molim Vas da mi date blagoslov da ostanem kod Vas, prepodobni oce, da bih otkrio svoje misli koje me muce i smucuju. Staresina: Dobro, brate Jovane, a da li si odlucan i spreman sada da se ispovedis? Brat: Da, prepodobni oce! I molim Vas, jer je trebalo da ucinim to jos odavno, ali jako sam bio ovladan lenjoscu i nisam se usudio da dodjem da otkrijem svoju savest i da vam trazim razjasnjenje o onome sto me smucuje. Staresina: A kakve te misli more, brate Jovane, i kakve nedoumice imas na dusi? Brat: Evo, prepodobni oce, koje me misli more: od nekog vremena, stalno cujem da su se pojavili po svetu ljudi koji su se udostojili od Boga da imaju nebeska vidjenja i da su neki primili dar prorostva i kazuju ono sto ce se dogoditi u buducnosti. Cujem jos i to, da su se neki udostojili da vide svetlosne Andjele, Bogomajku i cak Spasitelja naseg Isusa Hrista. Cuo sam da su mnogi ljudi vec poceli da se povode za njima i da ih smatraju za proroke i izaslanike Bozije u svetu za propovedanje pokajanja. Kada to cujem, veoma se zalostim, zato sto od toliko godina, od svoje rane mladosti, jesam i sluzim u manastirskom poslusanju i nicim nisam uznapredovao u duhovnom, jer me nije udostojio Bog nijednog vidjenja. To je uzrok moga ozaloscenja, prepodobni oce, sto se nisam udostojio da i ja imam takvu utehu. Veoma molim da mi razjasnite i da mi date savet kako da se izbavim tih misli koje me veoma smucuju. Staresina: Znaj, brate Jovane, da po ucenjima Svetih i bozanskih Otaca ima sedam najznacajnijih prilaza kojima dusegubna obmana djavolskih vidjenja i utvara ulazi u covekov um i srce. Brat: Molim vas, prepodobni oce, da kazete i meni koje su to okolnosti. Staresina: Brate Jovane, prva i najcuvenija majstorija kojom djavo delotvori obmanu djavolskih vidjenja i utvara u covekovom umu i srcu jeste veliki i pogubni greh gordosti, po svedocenju Svetog i bozanskog oca Jovana Lestvicnika, dostojnom svekolikog poverenja, koji kaze: "Kada se djavo gordosti utvrdio u svojim sluziteljima, javlja se u snu ili u vidjenjima u vidu svetlosnog andjela ili mucenika i daje im otkrivanje tajni, da bi nas ovi, postavsi podlaci, sasvim lisili uma" (Lestvica 23,15). Druga majstorija kojom djavo delotvori obmanu svojih vidjenja i utvara, jeste tasta slava (slavoljublje), koja je prva kci i grana prokletog stabla gordosti (Spasenje gresnih, gl. 7). To potvrdjuje i bozanski otac Isaak Sirijski, kada savetuje Svetog Simeona sa Cudesne Gore, govoreci: "Prepodobni oce, kao onaj koji se secas ovih slabosti vidjenja, cuvaj se od utvare (predstava, prim.izd) djavolskih pomisli. Jer ovo postaje osobito obicaj monaha koji imaju ostroumnost i ljubitelji su taste slave" (Slovo 4, M. Njamc 446).

Treci prilaz kojim u covekovu dusu ulazi prevara obmanjujucih vidjenja i snova jeste slabi i neiskusni um. Ovu istinu pokazuje takodje Sv. i bozanski otac Jovan Lestvicnik, kazujuci ovako: "Djavoli taste slave kusaju neiskusne" (Lestvica 3, 27). Cetvrti uzrok jeste luda i nepromisljena revnost, kojom se neki slaboumnici podvrgavaju strogom i dugom postu i inim teskim podvizima, sa ciljem da prime od Boga dar cudotvorstva ili da im se pokazu Andjeli ili nebeska vidjenja i otkrivenja, ili da bi im se dao dar da se upodobe kojem od svetitelja. O ovakvoj ludoj revnosti pisao je bozanski Otac Isaak Sirijski kazujuci ovako: "Od teske bolesti boluje ko ima zlu revnost" (Sl. 58). I na inom mestu isti otac Isaak Sirijski, izlazuci o onom koji se podvizava sa revnoscu a sa zlim ciljem, kazuje ovako: "Koji se usudi da moli Boga i zeli da tvori cudesa i sile svojim rukama, biva u svom umu kusan od djavola rugaca" (Sl. 36). Ovakvu ludu revnost je imao monah o kojem se kazuje u Otacniku da se molio Bogu da ga udostoji da bude slican praocu Isaku i koga je, zbog ove nepromisljene molbe, djavo ismejao na strasan nacin (Gl. 7,10). Peta okolnost pada u zamku djavolskih vidjenja i utvara jeste neposlusnost i tvrdoglavost, kao sto se o ovome pokazuje u Otacniku, o onom bratu Avramiju, i o njegovom uceniku Avi Iraklitu (Gl.7,8). Sesta okolnost koja vodi coveka da padne u ponor djavolskih vidjenja i utvara i u druge dusegubne obmane, jeste prokleto samorukovodjenje i neispovedanje misli duhovnim ocima (Lestvica 4,46 - 48 - 53). Sedma i poslednja od okolnosti koje cine coveka da sklizne u dusegubnu opasnost djavolskih vidjenja, jeste nepoznavanje sebe i nepoznavanje Bozanskog Pisma. Posto covek koji ne poznaje sebe, niti Bozansko Pismo, odmah klizi ka samomnjenju i iz ovoga lako pada u obmanu. A ko je temeljito dostigao samopoznanje i dubinu svoje nistavnosti, taj ce tesko smatrati sebe dostojnim da ima nebeska vidjenja. Zato i Sv. Isaak Sirijski veli o onome koji poznaje sebe: "Ko se udostojio da vidi sebe, bolji je od onoga koji se udostojio da vidi andjele" (Slovo 34). Vaistinu velika je i silna pomoc za coveka poznavanje sopstvene nemoci, jer mu to ne dopusta da padne u zamku djavolskih utvara i u druge velike grehe. Isto Sv. Isaak Sirijski naziva samopoznanje temeljom svekolikog dobrog dela: "Blazen je covek koji poznaje svoju nemoc", i veli: "jer ovo znanje postaje njemu temelj svekolike dobrote" (Slovo 21). I bozanski otac Petar Damaskin veli o samopoznanju: "Nista nije bolje nego da kogod poznaje svoju nemoc i neznanje, i nista nije gore nego da to ne poznaje" (Nevidljiva borba, Slovo 2) Eto, brate Jovane, to su sedam glavnih prilaza kojima djavo provlaci u covekov um i srce dusegubnu obmanu snova i vidjenja. Ti si, brate, dobro ucinio sto si iskreno otvorio svoje srce prema Bogu i prema mojoj nedostojnosti, i odlucio se da dodjes i ispovedis ove dusegubne pomisli. Cineci to, brate moj, uspeo si pomocu Bozijom da izbacis iz jazbine uma mislenu zmiju, koja se bese ugnjezdila tamo, i iz dubine svoga srca, brate, da izbacis onoga koji te je stalno nagrizao i trovao ti dusu smrtonosnim otrovom svog lukavstva i obmane. Znaj i pamti, brate Jovane, da je nasa dusa podobna ladji koja plovi po uzburkanim talasima ovoga veka, a um, koji je oko duse, odredio je Bog da bude kormilar ove ladje. I znaj jos da se pred nasom ladjom nalaze mnoge i velike opasnosti. Ove opasnosti polaze iz uzburkanog mora ovog sveta, jaki i veoma protivni vetrovi, to jest napadi nasega tela, koji dolaze spolja i ulaze kroz otvorenu kapiju pet cula; podizu se besni valovi iz dubine nase duse, to jest misli zle i raznovrsne koje iz srca izviru, kao sto je Bog rekao: Iz srca izlaze zle pomisli: ubistva, preljube, blud, kradje, lazna svedocenja, hule (Mt. 15,19); vrebaju nas misleni razbojnici, to jest svelukavi djavoli; nailazimo na duboke mocvare i vrtloge, koji su slepilo naseg neznanja, koji nenadno iskrsavaju na putu, preteci opasnoscu da nam se ladja razbije, i sve je to duhovna nepripremljenost nase duse. A kada kormilar ladje, to jest um, drema, puni se vodom ladja i preti joj tonjenjem u dubinu, a to je neispovedanje nasih grehova. Dakle, brate moj, ako se nisi zurio da dodjes ovamo, pred Gospoda i moju nedostojnost, da bi ispovescu izbacio iz svoje duse otrovnu vodu grehova, onda smatram da nije ostalo jos mnogo vremena pa da tvoja duhovna ladja potone u dubinu pakla. Brate Jovane, ono sto hocu da ti kazem da bi znao dobro i bio tvrdo uveren, jeste da su

misli koje su te morile i koje si mi sada ispovedio, iznikle u tvome umu i srcu, iz prokletog korena velikog greha gordosti. Brat: Prepodobni oce, molim vas da mi kazete sta je gordost i kakva je? Staresina: Znaj, brate Jovane, da je gordost pocetak, koren i izvor svekolikog greha i svekolikog bezakonja. I posto si pitao i kakva je, saznaj da Sv. Grigorije Dvojeslov kaze: "Gordost ima pet stepenica, a da bi pojmio ove stepenice, potrebno je najpre da znas da i dobra kojima se gordeljivac gordi ima takodje pet vrsta, i to: Prirodna dobra, to jest ostroumnost, lepota, muzevnost i njima slicno. Drugo su stecena dobra, kao: znanje, mudrost, zanat i slicno. Trece su slucajna dobra, kao sto su bogatstvo, slava, vlasti i slicno. Cetvrto su dobra volje. Peto su duhovna dobra, to jest dar prorostva, cudotvorstva i slicno". Dakle, brate Jovane, na prvoj stepenici gordosti je covek koji, imajuci koje od ovih dobara, ne priznaje da ih ima od Boga, nego smatra da ih ima od samog sebe, na prirodan nacin. Druga stepenica gordosti jeste kada covek priznaje da ova dobra ima od Boga, ali ne primljena na dar, nego zato sto njemu pripadaju, kao dostojnom njih. Treca stepenica gordosti jeste kada kogod umuje da ima kakve darove, koje, medjutim, nema. Cetvrta stepenica gordosti jeste kada kogod nipodastava druge i zeli da ga svi postuju, kao dostojnijeg no sto su oni. Peta i poslednja stepenica gordosti jeste kada covek dostigne da nipodastava svete zakone i da im se ne podvrgava onako kako su uzakonili Sveti Oci. Znaj jos, brate Jovane, i pamti da gordost ima ove kceri: tastu slavu, uhodjenje, gordoumlje, kolebanje, licemerno ispovedanje, odricanje od vere, razuzdanu volju i potpuno navikavanje na greh. Brat: Ali kako se, prepodobni oce, radja gordost u covekovom umu? Staresina: Gordost, brate Jovane, ima obicaj da se radja u covekovom umu osobito iz ovih okolnosti: iz samoljublja, iz taste slave, iz samomnjenja (umisljenosti), iz nepoznanja sebe, iz nerasudnog i neprimerenog posta, to jest iz samorukovodjenja, kada covek ide po svojoj glavi i ne trazi savet drugoga. Brat: Prepodobni oce, da li postoji jedna vrsta gordosti ili vise vrsti? Staresina: Gordosti, brate Jovane, ima dve vrste, i to: gordost nase volje i gordost uma. Brat: A koja bi od ovih gordosti bila gora ili opasnija? Staresina: Znaj, brate Jovane, da je mnogo gora gordost uma. Brat: Ali zbog cega je gordost uma gora od gordosti volje? Staresina: Evo zbog cega, brate Jovane: buduci da um lakse poznaje gordost volje, ona ce se moci lakse isceliti, buduci lakse podvrgnuta onom sto dolici; ali kada um ima gordost i cvrsto veruje da je njegov sud bolji nego kod drugih, kako ce se moci isceliti? Posto nema ko da ga podvrgne sudu ostalih, on ne smatra druge boljim od sebe. Ako je oko duse, a to je um kojim covek prepoznaje i ociscuje gordost volje, nemocno, slepo i puno gordosti, ko li ce ga onda moci isceliti? I ako je svetlost tama i putevoditelj pogresan, kako ce onda osvetljavati i ispravljati ostalo? Zbog toga, brate Jovane, dolikuje da bdimo sa vise paznje i sa vise cvrstine protiv te opasne gordosti uma. I stojeci s velikom cvrstinom protiv nje, da obuzdamo brzopletost svog uma, a svoje misljenje da podvrgnemo misljenju ostalih i postanemo ludi Hristove ljubavi radi, da bismo mogli postati mudri kao sto je napisano: Ako neko medju vama misli da je mudar u ovome veku, neka bude lud da bi bio mudar (1 Kor 3,18). Znaci, brate Jovane, pojmi da je gordost uma djavolska bolest, posto ona cini da covek veruje da je velik, da je mudriji od drugih, i da njemu vise nisu potrebni saveti i pomoc drugoga. Preblagi Bog neka nas izbavi ove djavolske strasti i bolesti!

Sam Bog kroz proroka Isaiju naziva podlacima one koji boluju od toga, govoreci im: Tesko onima koji su mudri sebi, i pred sobom razumni (Isaija 5, 21). Jos nam i veliki apostol Pavle zapoveda ovako: Ne smatrajte sami sebe mudrim (Rim 12,16). I Solomon takodje veli: Ne misli sam o sebi da si mudar (Price 3, 7). Smatram, dakle, brate Jovane, da si iz recenoga i dosta jasno pojmljenoga shvatio zbog cega je gordost uma gora i opasnija od gordosti volje. Znaj i ovo: da je i gordost uma, i gordost volje veoma raznovrsna zloba. I tu raznovrsnu zlobu greha gordosti divno pokazuje Sv. i bozanski otac Jovan Lestvicnik ovako: "Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, cedo pohvala, znak dusevne jalovosti, majka osudjivanja, proterivanje pomoci Bozije, preteca bezumlja, vinovnik padova, izvor gneva, vrata licemerstva, bedem demona, cuvanje grehova, uzrok nemilosrdja, surovi islednik, necovecni sudija, protivnik Boga, koren hule" (Lestvica 83,1). Vidis li, brate Jovane, koliko je raznovrsna zloba grehova gordosti? Zbog toga Bozansko Pismo naziva gordog necistim pred Gospodom, kazujuci: Necist je pred Gospodom ko je god ponosita srca (Price 16, 5). I onoga ko se sprijatelji s gordim takodje necistim naziva, kazujuci: Ko dodirne smolu upodobice se njoj (Isus Sirah 13,1). Zato je, brate Jovane, ovaj greh veoma ruzan pred Bogom, koji ga veoma strogo kaznjava. Brat: Molim vas, prepodobni oce, da mi kazete kako Bog kaznjava greh gordosti? Staresina: Slusaj, brate Jovane! Da bismo mogli uvideti koliko je greh gordosti ruzan pred Bogom i kako ga On kaznjava, dovoljno je da se setimo da je samo zbog ovog greha pao i bio izgnan s neba satana sa svim svojim andjelima (Otk 12,8 - 9). A da bismo pojmili koliko je velik ponor u koji pada ovladani necistom gordoscu, uzmimo u obzir iz koje je slave i svetlosti pao satana i andjeli njegovi jednomisljenici, u koju su se necest (bedu) spustili i kolikog su mucenja vinovnici postali. I da bi to jos bolje shvatio, znaj, brate, da satana, pre svog pada iz visnje svetlosti i slave, ne bese kakvo beznacajno stvorenje Bozije, nego bese jedno od najlepsih, najsjajnijih, najukrasenijih i najodabranijih sazdanja najblizih Bogu. Kao sto nam kazuje Sveto Pismo, on bese svetla zornjaca medju razumnim cetama s neba. Bese sin nevecernje zore i heruvim neba, veoma lep, sjajan i ukrasen od svog Sazdatelja, Boga. O tome na simvolican nacin govori Bozansko Pismo kroz usta Svetog proroka Jezekilja, koji kazuje caru Tirskom, ovako:... Bio si u Edemu vrtu Bozijem; haljine tvoje behu ukrasene svakovrsnim dragim kamenjem: rubinima, topazima i dijamantima, hrisolitom, onihom i jaspidom, safirom, smaragdom, karbunkulom i zlatom; sve behu pripremljene i s majstorstvom slozene u gnezdasca i stavljene na tebe u dan kada si stvoren... i opet:... Ti si bio heruvim zaklanjac, i ja te postavih za to; ti si bio na Svetoj gori Bozijoj i hodio posred kamenja ognjenoga (Jezekilj 28,13 -14). Isto tako i prorok Isaija naziva satanu sjajnom zvezdom i sinom zorinim (Isaija 14,12). Vidis, brate Jovane, koliko je slave, koliko lepote i koliko ukrasa imao djavo pre no sto je pao velikim padom? A zbog cega je on pao iz ovog velikog blazenstva i lepote? Pitajmo opet Bozansko Pismo, i ono ce nam to pokazati, kazujuci: Bio si neporocan u dan tvoga stvaranja, dok se ne ugnezdi u tebe bezakonje (Jezekilj 28,17). I objasnjavajuci koje je bilo to bezakonje sto se ugnezdilo u satani, Bozansko Pismo veli: ... Ti koji si govorio u svom umu: uzdignucu se na nebesa i sescu na svoj presto vise zvezda Boga Silnoga; postavicu sediste svoje na gori Svetoj u dnu medje severne i popecu se nad oblake i bicu kao Previsnji (Isaija 14,13-14). Zatim, pokazujuci da je on zbog toga visokog umovanja pao s neba, veli ovako: Kako pade s neba zvezdo sjajna, sine zorin, kako si bio bacen na zemlju ti, koji si narode ukrocavao (Isaija 14,12). Pokazujuci zatim jos jasnije uzrok djavolovog pada, Bozansko Pismo veli: Zbog lepote tvoje pogordi se srce tvoje i zbog ponositosti tvoje izgubio si mudrost. Zato sam te bacio na zemlju i postavicu te za ruglo pred carevima (Isaija 28, 17). I opet Bozansko Pismo, pokazujuci nadmenost satane i njegovo stremljenje umom ka obuhvatanju nedostizne slave Bozije, kaze: Od rasprostranjenosti trgovine svoje napunio si se nepravde, i gresio si, i Ja sam te izagnao, heruvime koji hodjase medju varnicavim kamenjem, i kao necistoga zbacio sam Te sa Gore Svete Bozije (Jezekilj 28,16-17). Zatim, pokazavsi kamo je bio bacen i

izgnan satana iz velike slave koju bese imao na nebu, Sveto Pismo veli: Spusti se u pakao slava tvoja i mnogo veselje tvoje, pod tebe ce se crvi prostrti i crvi ce ti biti pokrivalo (Isaija 14,11). A malo dalje dodaje: I sada se ti spustas u pakao, u dubinu preispodnju (Isaija 14,15). Znaci, brate Jovane, iz ovo malo svedocenja Bozanskog Pisma verujem da si pojmio kako Bog kaznjava gordost i kakvu ona stetu nanosi onome ko je ima. Brat: Vaistinu, prepodobni oce, pojmio sam dosta jasno, ali mislim da je Bog dao ovu kaznu za gordost samo satani i njegovim andjelima, zato sto su oni, kao andjeli, mogli da ne zgrese tako lako kao mi; nego bih Vas molio da mi kazete kako Bog kaznjava gordost u ljudskom rodu. Staresina: Znaj, brate, da bi na ovo pitanje bilo mnogo toga da se kaze. Ali da bih govorio krace, da bismo shvatili kako strogo kaznjava Bog gordost kod ljudi, predocicu isto Bozansko Pismo, iz kojeg vidimo kako je Bog kaznio zbog gordosti praoce nase Adama i Evu. Brat: Ali kakvu li su gordost imali praoci nasi Adam i Eva, prepodobni oce, jer ja znam da je njih Bog kaznio ne zbog gordosti, nego zbog neposlusanja, zbog toga sto su oni prestupili zapovest Boziju i jeli sa zabranjenog drveta! Staresina: Znaj, brate Jovane, da su nasi praoci Adam i Eva isto od gordosti bolovali i bili su obmanuti pre neposlusanja i prestupanja zapovesti, posto je prenebregavanje poslusanja prvi znak gordosti (Lestvica 23, 6 - 7). To se videlo i kod nasih praotaca, kada su nipodastavali poslusnost Bogu i prestupili Njegovu Svetu Zapovest. Da bi im isprobao poslusnost Bog im bese zapovedio: Sa svih drveca u raju mozete jesti, samo s drveta poznanja dobra i zla nemojte jesti, jer u koji dan budete jeli s njega, smrcu cete umreti (Postanje 2,17). Ali djavo ih je podsticao da jedu sa ovog drveta, govoreci da ne samo da nece umreti, nego ce postati kao kakvi bogovi, poznajuci dobro i zlo (Postanje 3,5). A oni, poslusavsi zmiju, usudili su se da prestupe zapovest Boziju i da jedu sa zabranjenog drveta, umislivsi tako da ce i oni postati bogovi! Zato i bozanski otac Maksim Ispovednik kazuje: "Kao sto je djavo pao zbog utvare (privida), isto tako je naveo i Adama i Evu da u svome umu utvore (umisle) da ce biti sasvim kao Bog, i zbog tog privida da padnu" (Slovo 65). Vidis, dakle, brate Jovane, da nasi praroditelji, tek nakon sto su pali i umislili da ce biti podobni Bogu, tek onda su omalovazili poslusnost svom Sazdatelju, i prestupili Njegovu zapovest. Dakle, neka nam bude veoma jasno u ovom pogledu. A kako je Bog kaznio njihovu gordost i njihovo prestupanje zapovesti, slusaj brate Jovane: najpre, oni su nasledili dvostruku smrt: smrt tela i smrt duse, to jest odlazak njihovih dusa u ad. Drugo, bili su izgnani iz Raja Bozijeg. Trece, i zemlju je Bog prokleo u njihovim delima zbog njihovog greha. I cetvrto, Bog i Sazdatelj njihov ih je kaznio, da se trudom i znojem hrane na zemlji u sve dane svoga zivota. Zemlja da im radja trnje, a na kraju da se vrate u zemlju od koje behu stvoreni (Postanje 3, 18-19). Evi je dao zatim i dvostruku kaznu, da u bolovima radja decu i da njena volja bude pod vlascu muza, to jest njemu da bude potcinjena vavek. Ali najveca kazna i epitimija je bila duhovna smrt, tj. da budu u adu i muce se 5508 godina, to jest do dolaska Iskupitelja i Vaskrsenja iz mrtvih - Novoga Adama, HRISTA. Eto, brate Jovane, kako je stroga bila kazna Bozija za greh gordosti u ljudskom rodu. Kroz greh nasih praroditelja Adama i Eve ceo ljudski rod je bio pod epitimijom do dolaska Gospoda naseg Isusa Hrista, Koji je svojim neizmernim smirenjem i svojim poslusanjem do smrti na Krstu, iscelio njihovu gordost i neposlusanje i uklonio osudu smrti s celog ljudskog roda. To neka bude receno samo o kazni za greh gordosti kod nasih praotaca Adama i Eve, a ako hoces da znas o kazni za ovaj greha i kod drugih ljudi, procitaj u Svetom Pismu. Tamo ces videti kako je Bog kaznio sinove Izrailjeve (Ponovljeni zakoni 1,43-44), kako je kaznio gordost onih koji behu zapoceli da zidaju Vavilonsku kulu (Postanje 11,4), kako je kaznio gordost Navuhodonosora, cara Vavilonskog (Danilo 4,22), kao i o kazni cara Manasije (2. Dnevnika 25, 19). I jos ces na mnogim drugim mestima iz Svetog Pisma, Starog i Novog (Zaveta) doznati kako jako mrzi Bog ljude koji su gordi.

Brat: Potpuno sam pojmio, prepodobni oce, koliko je stetan greh gordosti. Zbog toga vas molim da mi kazete: kako se Mozemo mi spasti velike opasnosti greha gordosti? Staresina: Brate Jovane, najvece dobro delo, koje nas izbavlja greha gordosti, jeste smirenje! Brat: Ali sta je smirenje, prepodobni oce staresino? Staresina: Ovog puta, brate Jovane, postavio si mi veoma tesko pitanje. Brat: Ali zbog cega je ovo pitanje tako tesko, prepodobni oce? Staresina: Evo zbog cega, brate Jovane: zbog toga sto ovu sveuzvisenu vrlinu ne moze jasno pokazati, do samo blazeni covek koji je mnogo uznapredovao na svome putu ka Bogu, i koji je ostvario svekoliko dobro delo. Jer ova sveuzvisena dobrota, to jest smirenje, jeste tajinska sila koju Bog daje coveku kao krunisanje svih dobrih dela, dakle samo najsavrsenijima! A ja, gresni i tromi, koji do sada nisam ni otpoceo kakvo dobro delo, kako da govorim i da pokazem sta je smirenje kojeg Bog udostojava samo savrsene? Brat: Prepodobni oce, ako velite da mi iz delanja ne mozete kazati sta je smirenje, molim vas da mi kazete bar ono sto znate o njemu iz ucenja Svetih Otaca i iz Bozanskog Pisma. Staresina: Brate ako si me tako upitao, to jest da kazem sta o smirenju znam od Svetih Otaca, na taj nacin dao si meni gresnom odredjenu smelost da ma i najmanje govorim o sjajnoj i sveuzvisenoj vrlini smirenja. Slusaj, dakle, brate Jovane, nekoliko svedocenja Svetih Otaca o blazenom smirenju: Sveti Isaak Sirijski naziva smirenje bozanskom odecom, posto se Logos, kada Se vaplotio, njim odenuo (Slovo 20). Isto to kaze o smirenju i Bozanski otac Jefrem Sirijski, govoreci: "Smirenoumlje je odeca Bozija" (Slovo 8). Sv. Jovan Lestvicnik naziva smirenje blagom u zemljanim sudovima i veli da nijedna rec ne moze potpuno objasniti svojstva tog duhovnog blaga (Lestvica 2, 25). Isti ovaj Sveti i Bozanski Otac veli da je smirenoumlje bezimena blagodat duse, i da samo koji su ga poznali iz sopstvenoga delanja, to jest iz zivljenja, ti mu znaju ime (Lestvica 4); da ono jeste Bozije duhovno ucenje, koje dostojni primaju u klet (dom) svoje duse putem uma, a recima je to nemoguce objasniti (Lestvica 41). Pazi, dakle, brate Jovane, jer ako jedan tako velik i Bozanski Otac kao Sv. Jovan Lestvicnik kaze da smirenje ne moze biti objasnjeno recima, onda kako bih mogao ja, gresni i neumesni da ti kazem sta je smirenje. Ipak, iz svedocenja ovih bozanskih Otaca, mi mozemo da uvidimo u odredjenoj meri koliko je velika i neprocenjiva sveuzvisena i svecesna vrlina smirenoumlja. I dobro je da se zadovoljimo znacenjem koje nam je Blagi Bog otkrio kroz Svetitelje svoje, o neizrecivoj dobroti smirenja i da ne ispitujemo sto je iznad nas, da ne bismo dobili stetu umesto koristi, po reci bozanskog Grigorija Bogoslova, koji veli: "Neobuzdano gledanje onoga sto je uzviseno moze i u ponor da nas baci" (Sestodnev). Brat: Prepodobni oce, posto sam covek jednostavan i plitak u poimanju, cini mi se da ovi Sveti Oci govore suvise uzviseno i suvise tanano o smirenju. Zato, prepodobni oce, molim Vas, ako se moze, da mi kazete nekoliko jednostavnijih, i mome poimanju blizih, ucenja o smirenju. Staresina: Brate Jovane, ako su ti se svedocenja ove trojice Svetih Otaca o smirenju ucinila suvise teskim i suvise tananim, i ako zelis laksa i pristupacnija ucenja o smirenju, onda citaj u Otacniku, pogotovu glave 4 i 10, gde ces naci, izmedju ostalog, i ovo: Jedan brat je upitao starca, govoreci: "Oce, sta je smirenje?". I odgovorio je starac: "Smirenje jeste da covek smatra sebe nedostojnijim i gresnijim od svih i da bude nizi od svih". I upitao je brat: "Kako je to biti svima potcinjen (nizi od svih)?" - Rece starac: "Da ne trazis da vidis tudje grehe, nego da vidis svoje grehe i zla i neprestano da se molis Bogu da ti oprosti" (Glava 10,13). Eto, brate Jovane, jedno ucenje o smirenju, dosta jednostavno i lako. Samo neka nam Bog pomogne da ga ne zaboravimo i da tvorimo kako nas uci ovaj blazeni starac, to jest da uvek imamo pred ocima svog uma tezinu svojih grehova, da ih oplakujemo i nikoga da ne osudjujemo.

Brat: Pitao bih vas jos nesto, prepodobni oce, ako se ne ljutite. Staresina: Ne ljutim se, brate Jovane, pitaj sve sto zelis. Brat: Prepodobni oce, a da li su Svetitelji imali smirenje? Staresina: To, brate Jovane, mislim da je suvisno da pitas. Ali posto si mislio na njih, od pocetka sveta pa do sada, pored ostalih svojih dobrih dela, imali su i smirenje. Jer bez ove velike vrline niko nije mogao steci spasenje, niti postoje druge dveri, sem ovih (dveri) smirenja, kroz koje bi mogao kogod uci u Carstvo nebesko. Zato je i Sv. Jovan Lestvicnik nazvao smirenje: "Vratima Carstva nebeskog" (Lestvica 25,23). A radi potvrde onoga sto je ovde receno, navescu nekoliko svedocenja iz Svetog i bozanskog Pisma. Da otpocnemo sa Svetim i Blazenim praocem Avraamom. on je bio veliki svetitelj i veliki prijatelj Boziji, zbog vere svoje (15,16). Jer on bese tako poslusan Bogu, da je na Njegovu zapovest pozurio da prinese na zrtvu svog jedinog sina, Isaaka (Postanje 22, 110). Zbog toga, zbog njegove prave vere i zbog savrsenog poslusanja, Bog ga je blagoslovio da se njegov rod umnozi na zemlji kao zvezde nebeske i kao pesak morski i da kroz njega budu blagosloveni svi narodi na zemlji (Postanje 15, 5; 22,16). I mnogo puta se on udostojio da besedi s Bogom i da Ga pita o unistenju Sodome i Gomore (Postanje 18, 23). Dakle, udostojivsi se tolike blagodati i bozanskih blagoslova, preblazeni praotac Avraam nije se nadmeo (naduo) svojim srcem, nego se s velikim smirenjem ispoveda pred Bogom i smatra sebe da je prah i pepeo (Postanje 18, 27). Ali ne vidimo mi smirenje samo kod preblazenog Avraama, nego i kod njegovih potomaka. Na primer Isaak, sin njegov, koji pokazuje mnogo smirenja i poslusnosti, noseci na svojim ramenima drva na kojima je trebao da bude prinesen kao zrtva Bogu (Postanje 7,9). I kroz poslusnost i smirenje bio je ikona Sina Bozijeg, koji je nosio na ramenima drvo Krsta s kojim je prineta zrtva iskupljenja za ceo ljudski rod. Mnogo smirenja vidimo i kod unuka Avraamovog, kod blazenog praoca Jakova, vidioca bozanskih tajni, koji se nazivao i Izrailj, to jest izabranik Boziji (Postanje 32, 24); jer i njega cujemo kako kazuje i smiruje se da je nedostojan samilosti i dobrocinstava Bozijih (Postanje 32, 10). Veliko smirenje vidimo i kod Josifa, prelepog i premudrog. Jer kada su ga braca prodala kao roba (Postanje 37, 27), nije im se suprotstavio. A kasnije, kada je protumacio san Faraonov, nije se hvalio mudroscu i blagodacu koju mu je Bog dao, nego je rekao sebi: "Ne ja, nego ce Bog odgovoriti za Faraona" (Postanje 46,16). A kada ga je Bog uzdigao na veliku slavu i postavio ga za najveceg nad svom zemljom egipatskom, i kada su njegova braca, koja su ga prodala, dosla da kupe zita, on ne samo da se nije pogordio niti im se osvetio zlom, nego ih je primio s velikom ljubavlju i velikim ih darovima obradovao (Postanje 35,1-18). Veliko smirenje je imao i mnogocudesni i mnogookusani Jov, koji videci Boga, naziva sebe zemljom i pepelom (Jov 42, 5-6). Smirenje vidimo jos i kod Mojsija, koji se udostojio da vidi Boga u plamenu ognjenom, kako gorase kupina i ne sagorevase, i koji je bio poslat da izvede narod Izrailjev iz ropstva Faraonovog, a on, nije se nadmeo (naduo) umom zbog toga sto je video Boga i zbog svog poziva i izabranja, nego, smatrajuci sebe sasvim nedostojnim takvog poziva, kaze sa smirenjem: Ko sam ja da idem k faraonu, kralju egipatskom, i da izvedem iz ropstva sinove Izrailjeve? Cak iznosi i svoju nemoc pred Boga, kazujuci za sebe da je mucav i neumesan za tako veliku sluzbu (Izlazak 3,11; 4,10), i moli se Bogu da posalje drugog umesto njega. Veliko smirenje vidimo i kod trojice mladica koji su bili zarobljeni u Vavilonu zajedno sa prorokom Danilom i sa izrailjskim narodom. Iako behu carskog roda, oni su prebivali u uzdrzanju i devstvenosti i hranili su se samo semenjem (Danilo 1,16). A kada su videli preslavno cudo koje je Bog ucinio s njima, sacuvavsi ih neozledjene od ognja, usred peci zazarene sedam puta (Danilo 1,19), nisu se nadmeli (naduli) umom zbog ovoga preslavnog cuda i izbavljenja, nego su s velikim smirenjem smatrali za sebe da su vredni srama i prekora i nedostojni da otvore usta i hvale Boga, kao sto je napisano: I sada, ne mozemo otvoriti usta svoja; posramljenje i poruga nastade slugama Tvojim, i onima koji Tebe postuju, zatim, moleci se, kazu: Neka sa poniznoscu i duhom smirenja budemo primljeni (Pesma trojice mladica 1, 9-15). Isto tako vidimo veliko smirenje i kod Svetog i pravednog Gedeona, koji buduci poslat od Boga, posredstvom andjela, da izbavi Izrailj iz ruku Madijanaca, kaze andjelu: Gospode, kako da ja spasem

Izrailj? Eto, rod je moj najsiromasniji u plemenu Manasijinu, a ja sam najmanji u domu oca svojega (Sudije 6,15). Takodje, Sveti i bozanski car i prorok David, s velikim smirenjem nipodastava sebe, nazivajuci sebe skotom i crvom, kazujuci: A ja sam skot pred Tobom (Ps 72, 22); a na inom mestu: Ja sam crv a ne covek, podsmeh ljudima i rug narodu (Ps 21, 6). Isto tako i sin Davidov, cuveni i mudri Solomon, smiruje sebe pred Bogom, kazujuci: A ja sam mlad i glup (3. Carevi 3, 7). Tako, veliki prorok i revnitelj Boziji Ilija Tesvicanin, koji je spustao vatru, koji je svojom vrelom molitvom zakljucao nebo da ne pusti dazd tri i po godine (Lk 4,85) i takodje molitvom i zrtvom otkljucao nebo, i pao je dazd na zemlju (3. Carevi 18, 41-46); koji je triput spustio oganj s neba (3. Carevi 5,18, 38); koji je molitvom vaskrsavao mrtve (3. Carevi 17, 19); koji je svojim gunjem razdelio vodu Jordana (4. Carevi 2, 8) i koji se uzdigao nebu u ognjenim kocijama i sa konjima; on se, posle toliko cuda, s velikim smirenjem moljase Bogu i govorase: Sada mi je vec dosta, Gospode! Uzmi od mene dusu moju, jer nisam bolji od otaca svojih (3. Carevi 19, 4). Isto tako, Josija, car izrailjski, o kome Bozansko Pismo kaze da je tvorio dela dobra i ugodna Bogu i da je u svemu isao putem Davida, oca njegova, ne skretajuci ni desno, ni levo (4. Carevima 1, 2), i njega vidimo da se veoma smirio pred Bogom, zbog cega je i primio obecanje mira i blagoslov od Gospoda (4. Carevi 22, 29). Veliko smirenje je imao i Sv. prorok Isaija. Udostojivsi se da vidi slavu Boziju i Serafime koji stajahu pred Njim, on se nije nadmeo srcem zbog ovih velikih i preslavnih otkrovenja, nego je veoma smirio sebe i s velikim strahom rekao: Jaoh meni, pogiboh! Jer covek buduci i skvrne usne imajuci i ziveci usred naroda necistih usana, Gospoda Savaota videh! (Isaija 6,5). I prorok Jeremija, od Boga izabrani i osvestani za proroka od utrobe majke svoje, pokazao je veliko smirenje kada je rekao Bogu: O, Gospode Boze moj, ne umem govoriti, jer sam mlad (Jeremija 1, 6). Velikim smirenjem je bio ukrasen i prorok Danilo, zeljeni muz, ispunjen darom Bozijim. Jer buduci upitan od Navuhodonosora, cara vavilonskog, da li je u stanju da obznani san koji je sanjao i istovremeno da mu kaze i njegovo tumacenje, on, nakon sto je kazao caru san i njegovo tumacenje, rekao je s velikim smirenjem: A meni se ova tajna nije otkrila mudroscu koja bi u meni bila mimo sve zive, nego da se javi caru tumacenje, i da mozes spoznati misli svoga srca (Danilo 2, 30). Opet preobilno vidimo veliko smirenje kod onoga koji je bio vrhunac proroka, kod velikog Pretece i Krstitelja Hristovog, koji je, po samom svedocenju Gospodnjem, najveci medju rodjenima od zena i vise no Prorok (Mt. 11, 9-11). Koliko je blagodacu Bozijom i svetoscu svog zivota on nadisao ostale proroke i pravednike, toliko je vece smirenje pokazao pred ljudima i Bogom. Jer onima sto dolazahu k njemu da se krste, kaze, unizujuci se: Ja vas krstavam vodom za pokajanje; a onaj sto dolazi za mnom jaci je od mene: ja nisam dostojan odresiti remena na obuci njegovoj (Mt 3,11). Vidis li kako je veliko smirenje Svetog i bozanskog Pretece i Krstitelja Gospoda Hrista? Svaki sluga, ma kako nepotreban bio, i ma kako ga gospodar smatrao neznatnim, opet ce smatrati o sebi da ce moci uciniti makar toliko, to jest da odresi remena na obuci njegovoj, to jest da sluzi svome gospodaru, kada bi ovaj hteo da izuje svoju obucu. Ali ovaj bozanski i veliki prorok Jovan nije se smatrao dostojnim ni ovu smirenu sluzbu da cini svome gospodaru, Hristu. Vaistinu, gde je blagodat pretekla, tamo se i smirenje jace umnozilo. U Zakonu blagodati ko se nece diviti prevelikom smirenju blazenog i svehvaljenog apostola Pavla, sasuda izabranog (Dap 9,15), koji se trudio vise no svi Apostoli i bio uznet do treceg neba? (2. Kor 12, 32). Jer ga, posle toliko velikih vidjenja, vidimo kako se smiruje i kaze: Ja sam najmanji od Apostola, i nisam dostojan nazvati se apostol (1. Kor 15, 9). Drugi put naziva sebe nepotrebnim smetlistem:... postadoh kao smetiliste sveta (1. Kor 4,13); a drugi put je rekao: Hristos Isus dodje u svet da spase gresnike od kojih sam prvi ja (1 Tim 1,15). Vidis, brate Jovane, koliko je veliki Pavle mudroscu i trudom bio uzviseniji od ostalih Apostola, toliko je bio i dublji smirenjem svoga uma. Ali, brate Jovane, nakon sto smo izneli ova svedocenja Svetog Pisma o smirenju nekih Svetitelja, mislim da je dobro i od velike koristi da se usudimo reci nesto i o sveuzvisenom smirenju Carice svih Svetitelja, to jest o smirenju Preciste i svagda Djeve Marije. Ali najpre mislim da je dobro

razmisliti ima li jos koga medju slovesnim sazdanjima ljudi i andjela, koji se udostojio tolikih velikih i duhovnih darova kao Precista i Presveta Djeva Marija. Vaistinu, nijedno od zemaljskih i nebeskih sazdanja Bozijih nije dostiglo toliku slavu i blagodat kao Presveta i Precista Majka Bozija. O njoj je Bog predjavio praocima nasim Adamu i Evi i praslikom im pokazao da ce kroz nju doci spasenje i smrskati se glava zmijina (Postanje 3,15). Sveti Duh, kroz usta velikog proroka Isaije, pokazao je o njoj da ce biti Djeva koja ce roditi Emanuila (Isaija 7,14); nju je Sveti Duh pokazao da kao darovima preukrasena i carica sedi s desne strane Boga (Ps 45, 10). Njoj se poklonila i blazenom je nazvala Jelisaveta, majka bozanskog Jovana Proroka, Pretece i Krstitelja Gospoda naseg Isusa Hrista, imenujuci je Majkom Gospoda (Lk 1,28; 1, 40). Ona je potpuno neporocna Majka i Djeva, koju ce blazenom zvati svi narastaji (Lk. 1,48-49); ona je ta koja je nasla blagodat od Boga (Lk. 1, 30). O njoj je prorokovano da ce ostati i po rodjenju Djeva (Jezekilj 44, 12). Ona se udostojila najvece casti od svih sazdanja Bozijih, buduci nazvana od Pravoslavne Crkve "Bogorodicom", zato sto je Onaj koji se iz nje rodio zacelo bio vaistinu i Bog i Covek. Nju hvali cela Crkva Bozija i naziva je: "Casnijom od Heruvima i neuporedivo slavnijom od Serafima". Ovu preslavnu cast je primila Precista i Presveta Djeva Marija, jer je Bog kroz nju delotvorio od vecnosti skrivenu i andjelima neznanu Tajnu spasenja ljudskog roda, i kroz nju se ostvarilo najcvrsce sjedinjenje Boga s ljudima. Ne sjedinjenje po blagodati, niti po volji, nego najuzvisenije i najsavrsenije, to jest sjedinjenje Logosa Bozijeg sa ljudskom prirodom. Dakle, vidi, brate moj, koliko se darova i koliko casti udostojila od Boga Presveta i Precista Djeva Marija. I sada se radja pitanje: "Koji je bio uzrok ove slave i dostojnosti?". Da li njena precista devstvenost? Da li dobri carski rod Davidov iz kojeg je ona poticala? Da li svetost njenog zivota, jer prebivase svagda u molitvama i u uzdrzanju i u razmisljanju o Bozanskom Pismu? Da li njeno andjeosko prebivanje u Svetinji nad svetinjama 12 godina? Da li je samo zbog ovih vrlina nju izabrao Bog medju svim narastajima? NE! Vaistinu ne! Dobre su bile sve ove vrline Preciste Djeve i dostojne hvale kod Boga i kod ljudi. Ali znaj i budi dobro uveren da najveca i najsvetija vrlina koju je nosila Precista Djeva u svome srcu bese mnogoceni i neprocenjivi dragulj smirenoumlja. Jer je njeno smirenje bilo, vise od svih ostalih vrlina, uzrok njenog izbranja i poziva. I mozemo ga pojmiti iz samog prorostva Presvete Djeve, koja je rekla Duhom Svetim:... Sto pogleda Bog na smernost sluskinje svoje;jer gle, od sada ce me zvati blazenom svi narastaji; sto mi ucini velicinu Silni, i sveto ime njegovo (Lk 1, 48-49). Ovo veliko smirenje Svete i Preciste Djeve Marije vidimo i pred arhandjelom Gavrilom, gde ona naziva sebe "sluskinjom", iako je, iz onoga sto joj bese blagovesteno, razumela da je nasla blagodat od Boga, da je blagoslovena medju zenama i ispunjena blagodacu Bozijom, i da ce se Mladenac koji ce se roditi iz nje nazvati Sinom Bozijim (Lk 28, 35). Kraj svih ovih uzvisenih Arhandjelovih blagovesti i nazivanja blazenom, ona se nije nadmela (pogordila) srcem, nego je sa smirenjem rekla Andjelu: "Evo sluskinje Gospodnje - neka mi bude po reci Tvojoj" (Lk 1, 38). Znaci, brate Jovane, jos jednom te podsecam da bi pojmio i da bi dobro znao da je najuzvisenija vrlina koja je krasila zivot Presvete i Preciste Djeve Marije bilo smirenje. Zbog njenog prevelikog smirenja pogledao je na nju Blagi Bog, i izabrao je da bude Majka Njegovom Sinu Koji je Jednosustan i Jedne Slave s Njim. Vaistinu, gde je bilo velike dubine i smirenja, tamo je pretekla i preslavna visina Blagodati. Jer koliko je srce Preciste Svete Djeve bilo dublje smirenjem, toliko se vise u njoj uzvisila blagodat Bozija, da bi ispunila slovo, koje veli: U dubokom srcu uzvisice se Bog (Ps. 63, 7). Eto, brate Jovane, u dosadasnjem sam ti pokazao nekoliko svedocenja, na tvoje pitanje, da bi znao da su se svi Svetitelji i pravednici Boziji, kao i Carica svih Svetitelja, Presveta i Precista Bogomajka, pored svih ostalih svojih dobrih dela, kao skupocenim vencem ukrasili preuzvisenim i precesnim smirenjem, i kroz njega su zadobili od Boga blagodat i milost u ovdasnjem zivotu i u bezgranicnom. Brat: Prepodobni oce, a o smirenju Gospoda naseg Isusa Hrista necete nista da mi kazete?

Staresina: O neizmernom smirenju Gospoda i Spasitelja naseg Isusa Hrista, brate Jovane, niko ne moze imati dovoljno reci da govori, posto je Njegovo smirenje obilno prevazislo smirenje svih Svetitelja. Medjutim iako mi gresnici ne mozemo da procenimo dubinu tog smirenja, posto ono prevazilazi svaki um, ipak cu o njemu navesti nekoliko svedocenja iz Bozanskog Pisma i reci ma i najmanje, umesto koliko bi trebalo da kazem. Najpre cujmo sta kaze veliki apostol Pavle o silasku Boga do ljudske prirode: A kad dodje punoca vremena, posla Bog Sina svojega Jedinorodnoga, koji se rodi od zene Djeve, koji bi pod zakonom (Gal 4,4). Isto o smirenju Gospodnjem veli Sveto Pismo: On uze na sebe nase prirodne i neporocne nemoci, kao sto su: glad, zedj, trud, bol, suza, tljenost, bojazan od smrti, strah, uzdrzanje, znoj, kapi krvi, pomoc andjela za prirodne nemoci. Zatim On se rodio u velikom smirenju (2, 46-47); bio je poslusan Svojim roditeljima (Lk 2, 31); bio je ubog u materijalnom na zemlji, kao sto sam veli: Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin Coveciji nema gde glavu zakloniti (Mt 8, 20; Lk 8, 3). Iz svoga neizmernog smirenja On je oprao noge svojim ucenicima (Jn 5, 41; 6, 15), zatim, podvrgao se verskom poretku Starog Zakona, i nemajuci potrebe za pokajanjem, primio krstenje pokajanja od Jovana, u Jordanu; potcinio se ljudskim zakonima, plativsi porez, i pokorio se Bogu, cineci u svemu Njegovu volju. Dobrovoljno se predao patnji (Jn 5, 30; 6, 38; 8,27; 14, 51). Prepustio se nipodastavanju (Ps 21, 6); umro je sramnom smrcu (Mt 27, 38), bio nipodastavan od ljudi zbog Svog smirenja (Mt 13,54); smirio je Sebe do smrti, a smrt mu je bila na Krstu (Fil 2, 8). Eto, brate Jovane, naveo sam ti nekoliko od mnogih svedocenja Bozanskog Pisma o sveuzvisenom i neizmernom smirenju Gospoda i Spasitelja naseg Isusa Hrista. Dakle, ako se nas Vladika i Tvorac smirio tako mnogo radi nas i radi nasega spasenja, koliko li je smirenja potrebno nama, gresnima, koji smo prah i pepeo i koji u svako vreme ogorcavamo Preblagog Boga svojim gresima i zlobama? I koliko bezumlja ima u nasem umu kada mi, smrdljivi crvi, smatramo za sebe da smo nesto i idemo s glavom u oblacima, ne razmisljajuci o nistavnosti svoje promenljive i kvarne (trulezne) prirode, koja prolazi kao trava i kao senka i rasprsuje se kao dim, i o kratkom vremenu ovog veka! Brat: Zahvaljujem Vam, prepodobni oce, sa svom blagodarnoscu sto ste imali mnogo dobre volje da mi iznesete toliko svedocenja o sveuzvisenom smirenju Preciste i Presvete Djeve Marije, kao i o velikom smirenju Svetitelja i izabranika Bozijih. Ali da mi oprostite ako vas jos nesto pitam. Staresina: Pitaj, brate Jovane, i reci cu ti sto mi Bog bude dao u umu. Brat: Hteo bih da znam, prepodobni oce, kako se radja smirenje u covecijoj dusi, i koje su okolnosti koje nas vode smirenju? Staresina: Po svedocenju Svetih Otaca, brate Jovane, smirenje ima vise majki: neki od njih su pojmili da se smirenje radja iz istinskog samopoznanja, drugi je rekao da se smirenje radja iz razmisljanja o smrti i o Strasnom sudu. Sv. Jovan Lestvicnik kaze da je put ka smirenju telesni trud, poslusanje i pravda srca (Lestvica 25, 62), a Sv. Isaak Sirijski veli da se smirenje radja iz tuge i ozaloscenja (po Bogu) (Slovo 58). Isto Sv. Isaak Sirijski veli da se smirenje radja iz straha Bozijeg (Slovo 58) ili iz iskusenja, iz promisaone bogoostavljenosti, iz ljutih ratova prirode i djavola i iz mnogo molitve (Slovo 21). Znaci, brate Jovane, kao sto vidis iz svedocenja tih Svetih i Bozanskih Otaca, ima vise okolnosti iz kojih se radja smirenje. Zato sam pre rekao da smirenje ima vise majki. A ako budes pitao i o ocu smirenja, odgovoricu ti da ga neces spoznati dok ne budes stekao Boga u sebi (Lestvica 25, 69). Brat: Prepodobni oce, pojmio sam da se smirenje radja iz samopoznanja, iz poslusanja, iz straha Bozijeg, iz ljutih ratova sa sopstvenom prirodom, iz iskusenja, iz nevolje, iz ozaloscenja, iz ratova koji su od djavola i iz mnogo molitve, ali posto ste rekli da niko nece dostici blazenstvo da stekne Boga u svojoj dusi, ostao sam i dalje u nedoumici i ipak ne znam ko je istiniti roditelj smirenja. Staresina: Brate Jovane, kada su nam Sveti Oci rekli da samo ko ima Boga u svojoj dusi moze poznati istinskog roditelja smirenja, hteli su da nam pokazu da spoznanje istinskog roditelja smirenja mogu dostici samo savrseni, a ne mi koji imamo mlecne zube

u onome sto je duhovno. Nama je dovoljno da slusamo ucenja Svetih Otaca i da se trudimo da sa mnogo strpljenja delamo vrline koje nas, kao sto smo videli, vode najvecoj vrlini smirenoumlja, a sto je vise od nas da ostavimo onima koji su uzrastom visi u onome sto je duhovno. Brat: Rekli ste mi prethodno, prepodobni oce, i pojmio sam iz dosadasnjeg da je smirenje najvece dobro delo, koje nas spasava od greha gordosti. A da li smirenje donosi i druge koristi coveku? Staresina: Znaj, brate Jovane, da je od smirenja tako mnogo koristi, da je nemoguce govoriti o njima u malo reci. Ipak, iz onoga cega se secam, pokusacu da makar delom odgovorim na tvoje pitanje. Smirenje je tako veliko, da nam i samo, i bez ine vrline, moze otvoriti dveri Carstva Nebeskog, kao sto je napisano: "Pokajanje podize paloga, plac kuca na Nebeske dveri, a sveto smirenje ih otvara" (Lestvica 25, 16). Smirenje je jedino dobro delo koje djavoli ne mogu podrazavati (Lestvica 17). Ono je istocnik samonipodastavanja, koje cuva coveka da ne padne (Lestvica 17). Smirenje, brate Jovane, ima silu da izbavlja coveka od pravednog gneva Bozijeg, jer je napisano: Srce skruseno i smerno Bog nece odbaciti (Ps 50,18). Smirenje ima silu da sabere nase srce u strahu Bozijem i da ga ne ostavi da leti s pogubnom gordoscu (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 31). Znaj jos, brate Jovane, da su, od svih spasonosnih dela koje covek tvori, smirenje i ljubav najugodnije zrtve pred Bogom. To jos jasnije poimamo iz Bozanskog Pisma, koje veli: Pokazao sam ti, covece, sta je dobro i sta Bog zahteva od tebe: pravdu, ljubav i milost i da sa smirenjem ides pred Gospodom Bogom svojim (Mihej 6, 8). Takodje, ne zaboravljajmo da su smirenje i mnoge suze veoma potrebne onome ko je u sluzbi Bozijoj, kao sto nas uci veliki apostol Pavle, jer je sam on sluzio Gospodu sa svakim smirenjem, sa mnogim suzama i iskusenjima koja su mu dosla zbog rovarenja Judejaca (Dap 20,19). Znaj, takodje, brate Jovane, da je smirenje sveizbrana i skupocena odeca u koju treba da se obuku Svetitelji i izabranici Boziji (Kol 3,12). Smirenje je Sveta i bozanska lestvica kojom pogled Boziji silazi ka coveku, kao sto je napisano: Na koga cu pogledati, do samo na smirenoga i krotkoga, i koji strepi od mojih reci? Smirenje ima silu da odnese Bogu nase reci i da od Njega prizove oprostaj nasih grehova. To vidimo kod svih koji su zgresili Bogu i zatim su se sa smirenjem pokajali, ali najrecitiji dokaz nam daje car Manasija, koji bese zgresio vise no mnogi ljudi onog vremena i bese oskrnavio hram Boziji, a svete sluzbe koje se sluzahu na slavu Boziju bese ismejao idolopoklonstvom! Da je ceo svet postio za njega, pa ipak ne bi mogao umoliti za njegova bezakonja. Ali posto se on veoma smirio pred Bogom, Bog ga je cuo i uslisio mu molitvu, dovodeci ga ponovo iz ropstva u Jerusalim (2. Dnevnika, 33,12-13). Smirenje je spaslo Rovoama od gneva Gospodnjeg, koji dolazase na njega i na ceo narod (3. Carevi 21,10). Isto se tako car Ahav, koji bese razgnevio Gospoda svojim bezakonjima, samo smirenjem spasao gneva Bozijeg. Jer Bog veli Iliji Tesvicaninu: Vidis li kako se Ahav smirio preda mnom? Zato necu pustiti nevolje za njegova zivota, nego u dane sina njegova pusticu nevolje na dom njegov (3. Carevi 21,29). Znaci, koji imaju smirenje izbavljeni su od mnogih opasnosti. To mozemo pojmiti iz reci: Bog smiruje gorde i njihova gordost spasava one koji obaraju pogled svoj k zemlji (Jn 22, 29). Koji imaju smirenje uzvisuju se u Bogu, jer je napisano: Ponizise se pod mocnu ruku Boziju, da vas uzvisi kad dodje vreme (1. Pt 1, 5-6). Smirenje je nauka od Boga, posto je napisano: ...kamo god udje gordost udje i karanje, a usta smirenoga umuju mudrost. Smireni su naslednici Carstva Nebeskog, jer Gospod veli: Blazeni siromasni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt 5, 3). Smirenima Bog daje dar, kao sto pise: Bog se protivi ponositima, a smirenima daje blagodat (Jak 4,6). Smirenje u vreme nase koncine moze zameniti svekoliko dobro delo i samo moze spasti coveka! To pokazuje i jedan Svetitelj u Dobrotoljublju, kada veli: "Cudnu ti rec kazujem, i nemoj se cuditi. Cak ako i nisi zadobio bestrasce, zbog navike koja vlada tobom, ako se u vreme ishoda budes nalazio u dubini smirenja, vazneces se ne manje no bestrasni, nad oblacima. Jer mada je blago bestrasnih sabrano iz svih vrlina, skupocena kap smirenja vrednija je od svih. Onome koji je ima ona ne izaziva samo pomirenje s Bogom, nego i

ulazak zajedno sa izabranima u svadbene odaje Njegovog Carstva" (Teognost 62). To potvrdjuje i jedan Prepodobni Otac iz Otacnika, govoreci: "Sinovi, znajte da je smirenje mnoge, bez ikakvog truda, spaslo" (Slovo 4). Smirenje je opravdalo carinika samo sa nekoliko reci (Lk 18,14), bludnog sina je odenulo u prvobitnu haljinu (Lk 15, 22), razbojnika sa krsta uvelo je u Raj pre svih pravednika i Svetitelja (Lk 23,42). Smirenju oduvek sledi milost Bozija, kao sto to pokazuje Sv. Isaak Sirijski, govoreci: "Kao sto senka sledi telu, tako milost Bozija smirenoumlju" (Slovo 19). Isti Sveti Otac veli: "Mnogi su dobili spasenje duse a da nisu imali dar prorokovanja, a da nisu imali znake i cudesa, a da nisu imali vidjenja i da nisu videli andjele. Ali bez smirenja niko nece uci u nebesku klet (odaju)" (Slovo 25). Znaj i ovo, brate Jovane, da posto su smirenoumni - prijatelji Boziji, Bog ne dopusta da oni budu iskusani preko svojih moci. O tome nas uci isti otac Isaak Sirijski, govoreci: "Iskusenja od duhovnickog stapa tvore se na pospesenje i rast duse, a iskusenja kojima se ispituje i vezba dusa smirenih -ova su: lenost, pomucenje uma, utisak telesne slabosti, umanjenje nade, pomracenje misli, pomanjkanje ljudske pomoci, pomanjkanje onog sto je potrebno telu i slicna njima. Iz ovog kusanja zadobija covek bespomocnu dusu i srce skruseno u mnogom smirenju. I ako od ovoga neko ispasta, doslo je po zelji njegovog Sazdatelja. A to je pomesano: uteha i nada, svetlost i tama, ratovi i potpore i - ukratko receno - teskoba i razmazenost. I to je znak napredovanja covekova pomocu Bozijom" (Slovo 46). Brat: Prepodobni oce, a na koje od gordeljivaca ne dolaze iskusenja? Staresina: Brate Jovane, iskusenja koja Bog dopusta da dodju na gorde mnogo su brojnija i teza od iskusenja koja dolaze na smirene. I da bi spoznao to, cuj istog oca Isaaka Sirijskog, koji veli ovako: "A iskusenja koja bivaju po dopustenju Bozijem nad bestidnicima i nad onima sto se uzvisuju u svojim umovima jesu: iskusenja djavola i koja su iznad granica duse: pomanjkanje snage, mudrosti koja je u njima, ljuto osecanje umovanja o bludu koji je dopusten na njih radi smiravanja njihove gordosti, brza ljutnja, zelja za ispunjavanjem sopstvene volje, ukoravanje recima, svadja, potcenjivanje, potpuna prelest, hula protiv Bozijeg imena, bezumne misli koje te cine da se smejes kada bi trebalo da places, nipodastavanje od strane ljudi, gubljenje postovanja kod bliznjih, mnogovrsno sramocenje i poruga od strane djavola, javno i tajno; zudnja za mesanjem sa svetom i za vracanjem u njega; bezumno govorenje i ogovaranje na svakom koraku; stalno nalazenje u sebi laznih proroka, obecavanje onoga sto je nad nasim mocima. To su dusevna iskusenja. A u onome sto je telesno dogadja im se ovo: bolni dogadjaji od kojih se ne mogu spasti; svagdasnje mesanje i dogadjaji sa zlim i bezboznim ljudima, padaju u ruke zlih ljudi koji ih muce; njihovo srce cesto bez razloga i neocekivano pocinje da lupa od straha; cesto na njih nailazi uzasni strah; takodje padaju sa stena i sa visokih mesta, manjka im bilo kakva pomoc srca kroz bozansku silu i kroz nadu njihove vere. I da kazem ukratko, sve sto je nemoguce i iznad moci, sve to dolazi na njih, i sve sto je ovde nabrojano jesu vrste iskusenja gordosti" (Slovo 46). Eto, brate Jovane, miloscu i pomocu Bozijom priveo sam ti ovde malo svedocenja iz Bozanskog Pisma i od Svetih Otaca, o velikim koristima od smirenja, iz kojih se vidi da koji provode zivot u smirenju nemaju ni tako velika i teska iskusenja kao neprijatelji Boziji, koji su gordi i ponositi. Zato smo, brate, mi gresnici duzni da se neprestano molimo Blagom Bogu da udostoji i nas dara smirenja, da bismo do poslednjeg daha koracali putem smirenoumnih. Jer samo put smirenja je tih i spokojan i sa dusevnim odmorom u ovom veku. To nas uci Gospod Bog i Spasitelj nas Isus Hristos, govoreci: Uzmite jaram moj na sebe i naucite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim (Mt 11,29). Brat: Molim Vas, prepodobni oce, jos nesto, ako Vam ne pricinjavam suvise nevolja. Staresina: Reci, brate Jovane, sta si namislio da kazes. Brat: Secam se, prepodobni oce, da sam Vas nekada cuo gde kazujete da je smirenje jedno a samopoznanje - drugo. Zbog toga bih Vas veoma molio da mi kazete, ako imate jos vremena, koja je razlika izmedju samopoznanja i smirenja, posto se meni cini da su jedno isto.

Staresina: Posto si se setio i toga, znaj da samopoznanje nije isto sto i smirenje, nego je ono samo jedan stepen smirenja. Da bi to jos bolje pojmio, slusaj Svetog Isaaka Sirijskog, koji veli: "Nije svako ko je blag po prirodi ili razuman ili krotak dostigao i stepen smirenoumlja. Ali ni ko se nalazi u secanju na svoje padove i svoje grehove i smatra da je smiren umom i seca ih se, dok ne bude skrusio srce i ne bude spustio svoje srce i um sa visine gordosti, necemo ga smatrati smirenoumnim, mada je i ovo dostojno hvale. Jer jos ima misao gordosti i nije stekao smirenje, nego mu se sa majstorstvom priblizuje. A istiniti smirenoumnik je onaj koji ima skriveno u sebi stogod dostojno gordosti, pa ipak se ne gordi, nego smatra sebe zemljom i prahom i pepelom". Znaci, brate Jovane, kao sto vidis, jedno je smirenje a drugo - samopoznanje. Ko je dostigao da poznaje svoje grehe i nemoci, taj se smiruje zbog grehova i nemoci. A to nije smirenje, nego samopoznanje! Dok se istinski smireni smiruje u pravednosti. To jest, imajuci svekoliko dobro delo, smatra sebe nistavnim. Brat: Molim Vas, prepodobni oce, da mi objasnite kako se kogod smiruje u gresima a kako u pravednosti. Staresina: Pa jos nisi pojmio, brate Jovane? Ta o tome smo govorili. Brat: Pojmio sam, prepodobni oce, ali ne bas tako dobro. Zbog toga Vas molim da mi to kazete jos jednom. Staresina: Evo, brate Jovane, kako se kogod smiruje zbog greha: kada se covek seca svojih grehova kojima je ozalostio Boga, i u tom secanju dodje mu kajanje i veliko ozaloscenje, i pocne uzdisati i plakati sa bolom srca pred Bogom, i od tog kajanja i placa smiruju mu se um i srce. Tako se smirio carinik iz Jevandjelja, secajuci se svojih grehova; stajase daleko od oltara, to jest iza svih, nije se usudio ni oci da podigne k nebu, i udarajuci svoja prsa govorase: Boze, milostiv budi meni gresnome! (Lk 18,13). Znaci, kao sto vidis, brate, carinik nije savrsenim smirenjem bio ugodan Bogu, nego se pred Njim opravdao samopoznanjem (Tom. III, str. 89). Medjutim, kao sto sam i predje rekao, to samopoznanje nije istinsko smirenje, nego samo jedan od njegovih stepena. A istinsko smirenje imaju samo koji se smiruju u pravednosti, to jest samo koji su ispunili Bozije zapovesti i svekolika dobra dela, a ipak sebe smatraju nedostojnim slugama, kao sto je rekao Gospod (Mt 10). Takav je bio veliki apostol Pavle, koji je bio uznet do treceg neba, a smatrao je sebe manjim od svih Svetih (Ef 3,8). Takav je bio Preblazeni praotac Avraam, koji posle tolikih dobrih dela smatra sebe zemljom i pepelom (Postanje 18,27). Isto tako mnogi drugi od Svetitelja i pravednika Bozijih. Dakle, sada mislim da si pojmio, brate Jovane, kako se kogod smiruje u pravednosti i kakav je koji se smiruje u grehu. Brat: Prepodobni oce, molio bih Vas da mi kazete koji su znaci po kojima bi se poznao covek koji ima istinsko smirenje? Staresina: Na ovo tvoje pitanje, brate, slusaj odgovor - ne moj, nego Svetog i bozanskog oca Jefrema Sirijskog, koji ovako govori o znacima coveka koji ima istinsko smirenje: Smatra sebe podlacem gorim od svih gresnika i da nikakvo dobro nije ucinio pred Bogom; kudi sebe u svako vreme i na svakom mestu i delu; nikoga ne osudjuje, niti misli da na svetu postoji kogod gresniji i lenjiji od njega; svagda svakoga hvali i slavi; on ne sudi, ne nipodastava i ne ogovara nikoga nikad; bez potrebe, bez zapovesti ili nuzde ne govori i svagda cuti; a kada ga pitaju, ako hoce da sto govori ili odgovori, cini to mirno i retko, kao da je prisiljen, i stideci se govori; ne svadja se ni s kim, ni zbog vere, ni zbog drugog cega, i ako kogod kaze dobro, kazuje i on tako, a ako kaze zlo, kazuje i on tako, zatim veli: Ti znas; svagda je spustena pogleda; ima smrt pred ocima; ne umuje uzaludno niti u tastinama, niti ikad laze; ne govori protiv vecega od sebe; podnosi sa radoscu ukore i nipodastavanja i stete; mrzi odmor i voli trud, ne razdrazuje koga i ne mrzi niciju nauku. To su znaci i poznanja istinskog smirenja. I blazen je koji ih ima, jer je dom i Crkva Bozija postao, i Bog se nastanio u njemu, i postao je vojnik Carstva Nebeskog. Amin" (Tom III, 216). Dakle, brate Jovane, iz ovih svedocenja Svetog i Bozanskog oca Jefrema Sirijskog, dostojnih svakoga poverenja, mozemo sasvim detaljno spoznati koji su znaci onoga koji ima istinsko smirenje. I blazen je onaj koga Blagi Bog bude udostojio u ovom zivotu toga blazenog duhovnog stanja, jer takav je jos sada presao iz smrti u zivot.

Brat: Priznajem Vam iskreno, prepodobni oce, da sam imao mnogo koristi od svih ucenja koja sam ja gresni imao srecu da slusam od Vas, i pojmio sam mnogo ucenja potrebnih za spasenje i prosvecenje moje podle i neupucene duse. Staresina: Eto, brate Jovane, da je, miloscu i pomocu Preblagog Boga, od kada mi govorimo, proteklo skoro cetiri sata. I ja sam se, koliko mi je Bog pomogao, starao da i krace odgovorim na tvoja pitanja po svom slabom i malom poimanju. Mozda bih imao jos stogod da ti kazem, ali eto dolazi otac eklisijarh po blagoslov da bi klepao za vecernje i treba da idem na crkveno pravilo. Budi pazljiv, jer ces jos biti ispitivan iskusenjima. Brat: Molim Vas, prepodobni oce, da oprostite meni gresnom sto sam Vam svojim iskusenjima i nedoumicama prouzrokovao toliko smetnji i truda i sto sam Vam oduzeo toliko vremena. Idem i ja u keliju da uzmem rasu i da dodjem u crkvu na sluzbu. Blagoslovite i, molim Vas, oprostite meni gresnom. Staresina: Bog da prosti, brate Jovane, i ne zaboravi sta smo govorili. Zapisi gdegod sto ti je jos ostalo u pamcenju, jer cu te kadgod pitati o tome.

O KROTOSTI, SMIRENjU I DUGOTRPLjENjU[2]
"Zivot bez reci vise koristi no rec bez zivota. Jer zivot i cuteci koristi, a rec, ako je i vikana, smeta". Pocevsi odavde, koliko mi milost Gospoda i Spasitelja naseg Isusa Hrista i pomoc Preciste Majke Njegove budu pomogli i dali razumevanja, govoricu o ovom trojstvu vrlina, koje su tri verige duhovnog lanca, i kojim svako ko se nada spasenju svoje duse treba da se veze za Hrista. A povod zbog kojeg sam mislio da govorim u ovom slovu o ovim trima vrlinama jeste to sto one cine jedinstvo, buduci medjusobno tesno povezane, i cak slivajuci se jedna u drugu, jer ko je, darom Hristovim, stekao jednu, nije stran ni ostalim dvema. Jer ko ima nelicemerno smirenje jeste i krotak; a krotki dugo trpi, jer njega odmara krotost njegovog srca u svim nevoljama, i tako dostize da ispuni napisanu rec: Uzmite jaram moj na sebe i naucite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim (Mt 11,29). Ove se vrline radjaju iz iste majke, koja je preblazena ljubav. I kao sto je ljubav plod duha, tako je i smirenje plod ljubavi. Jer je najpre bila ljubav, i zatim, ljubavlju prema nama unizio je sebe Bog i bio poslusan do smrti, do smrti na Krstu (Fil 2, 8). I ako je smirenje ono sto uznosi, onda je ljubav ona sto ne dopusta da se padne sa visine. A kako su smirenje, krotost i dugotrpljenje takodje ceda ljubavi, to se moze pojmiti iz onog sto govori Veliki Apostol: Plod Duha jeste ljubav, zatim kada nabraja sta se iz nje radja, izmedju ostalog kazuje: krotost i dugotrpljenje (Gal 5, 22), i na drugom mestu, pokazujuci opet plodove ljubavi, kaze: Ljubav dugo trpi, i puna je dobrote (1. Kor 13, 4). Istina je da bescestim i sramotim sebe, pokusavajuci da govorim o ovim velikim vrlinama, kojima sam ja ubog i stran. Jer niko nije siromasniji od onoga koji uci a ne tvori. Jer kao sto je slikar koji slika vodu po zidovima i ona ga u vreme zedji ne moze osveziti, tako je i onaj koji uci dobrom delu a ne dela ga. Ne moze samo rec bez delanja utoliti zedj duse onoga koji recima hvale slika dobrotu, a da je ne okusi znojem i trudom delanja. Mudar je, dakle, koji ne govori velikim recima, nego delima dostojnim hvale, i blazen je koji cuti i pusta da govore njegova dela. Opet, dobar govornik je onaj koji kori i uci silom delanja, ne mnogim govorenjem. Dakle, za mene koji dela nemam, bilo bi korisnije cutanje koje je bezopasno. I znam da, cak ako budem i govorio, moje slovo nece pokrenuti revnost slusalaca ka delanju, jer slovo onoga pred kim su prethodila dela ima silu i dostojno je poverenja. Jer je pojmljivo da je jedno lepa rec, i drugo rec od iskustva. Rec koja je plod delanja jeste

klet (dom) nade, i tesi trudom delanja onoga koji je izgovara. A lepa rec bez delanja ostaje uvek zalog sramote, jer sramoti onoga koji ju je govorio i nije ispunio. Zbog toga verujem da nam i bozansko Jevandjelje stavlja na prvo mesto delanje, kazujuci: Ko bude tvorio i ucio zvace se velikim u Carstvu nebeskom. Tako da imam mnoga svedocenja koja mi brane da iskazujem i hvalim blaga drugih. Ali na neki nacin hocu da utesim i sebe ubogog i mislim da cu se mozda upodobiti bar slepcu, koji drzi svetlost radi drugih, mada mu lepota svetlosti ne koristi, ali onima koji vide pruza izvesnu korist. Sa tom smeloscu, koliko mi milost Gospodnja bude pomogla i bude mi dala razumevanja, hocu u nastavku da govorim o pomenutim vrlinama. Ali posto vrlina nema medju (granicu), kao sto i Sv. Grigorije Nisijki veli da je granica vrline - neogranicenost (beskraj) (Sozercanja na Mojsijev zivot, gl. 1); i ako je istina takva, kao sto i jeste, onda ja u recima koje slede necu moci kazati ko je od ljudi, sem Boga, imao kadgod ove tri vrline u savrsenoj meri. Jer bezgranicno savrsenstvo ovih triju, kao i svih vrlina, nalazi se samo u Bespocetnom Bogu. Znaci, u onome sto hocu da kazem, necu ustremiti svoje slovo ka Onome Koji ih sve savrseno ima i obuhvata, nego se slovo usmerava ka trojici Njegovih izabranih raba: ka Mojsiju, velim, ka Davidu i ka velikom Pavlu. I pokazacu da, iako su ova trojica ugodnika Bozijih bozanskim darom bili ukraseni svim dobrim delima, ali su vise sjajili ovim trima, to jest: smirenjem, krotoscu i dugotrpljenjem.

O KROTOSTI
Najpre cu otpoceti slovo o Svetom i velikom proroku Mojsiju, o kome Sveto Pismo kaze da bese vrlo krotak covek, krotkiji od svakog coveka na zemlji (Brojevi 12, 5). A da li je ovom velikom proroku, koji je tako krotak, nedostajalo smirenje? Nikako, jer se ove vrline, kao sto sam predje kazao, drze jedna za drugu i nalaze jedna u drugoj. Jer ko ima istinsku krotost ima i smirenje, i ko je smiren pokriva se krotoscu. Mojsijevo smirenje jasno pokazuje Sveto Pismo, i evo sta veli: Kada Mojsije napasase ovce svoga tasta Jotora, na gori Bozijoj Horivu, Bog se javi Mojsiju u kupini koja gorase plamenom ognjenim ali ne sagorevase, i rece mu: Dodji sada. Poslacu te k Faraonu, i izvesces iz Egipta narod moj, sinove Izrailjeve (Izlazak, 3, 10). Na ove Bozije reci srcem smireni i krotki Mojsije, umujuci o ovom velikom zadatku (sluzbi) koji mu Bog bese poverio, i smatrajuci sebe sasvim nedostojnim takvog visokog poziva, rekao je: Ko sam ja da idem k Faraonu, da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? (Izlazak 3,11). A nakon sto mu Bog potvrdjuje da ce neizostavno biti s njim i da ce mu pomagati, i nakon sto mu pokazuje cudo s njegovim stapom koji se pretvori u zmiju i zatim opet u stap, i s rukom, koju - na zapovest Boziju - Mojsije stavlja u nedra i zatim vadi belu od gube, i ponovo je cisti, Mojsije se opet smiruje pred Bogom i pokazuje mu svoju nemoc, govoreci: O, Gospode, ja nisam recit covek, i ta mi nemoc nije od juce ni od prekjuce, niti od kada Ti govoris s rabom svojim; jer govorom i jezikom zaplicem. I zatim se molio Bogu da posalje drugoga, i kazivase: O, Gospode, poslji onoga koga hoces da posaljes (Izlazak 4,13). Istina je da Sveto Pismo kaze da se Bog naljutio zbog ovoga Mojsijevog kolebanja. Ali poznavalac srca, Bog, koji ispituje srca, video je da Mojsije govori ove reci ne iz zle volje i neposlusanja, nego iz premnogog smirenja i samopoznanja, ukazuje na sebe kao na nedostojnog i neumesnog za ovu veliku sluzbu na koju je poslat. Jer iako se Preblagi Bog naljutio zbog ovog malog Mojsijevog kolebanja, nije ga kaznio, nego - videci da on sebe smatra nedostojnim i nemocnim - jos vise ga je ohrabrio. I cuvsi ga da se zali da je mucav i da zato ne moze da govori narodu, rekao mu je: Ko je dao usta coveku? Ili ko cini da covek bude nem ili gluv, ili s vidom ili bez vida? Zar ne ja, Gospod? (Izlazak 4,11). Zatim kao krotki otac govori sa svojim slugom i ohrabruje ga, kazujuci mu: Gle, Tamo je brat tvoj Aron levit. Znam da on govori dobro i lako. Ti ces mu govoriti i stavljaces Moje reci u njegova usta, i Ja cu biti s tvojim ustima i s njegovim ustima i ucicu vas sta vam je ciniti. On ce umesto Tebe govoriti narodu i bice tvoja usta, i ti ces biti njemu umesto Boga (Izlazak 4, 16). I tako je ovim blagim i ocinskim recima ohrabrio Svog smirenog raba i poslao ga je da izvede Njegov narod iz Faraonovog ropstva.

Ali zar ne treba, braco moja, da nam odavde ostane stogod na polzu (korist) i nazidanje? Zbog cega li Bog za ovu veliku sluzbu nije izabrao drugog iz svog naroda Izrailja, kojega bese stotine hiljada u Egiptu, u Faraonovom ropstvu? I zbog cega je izabrao Mojsija, koji bese pobegao od Faraona i utudjio se tamo, kako sam kaze: Zivim kao dosljak u zemlji tudjoj (Izlazak 2,22). Zbog kojeg li je razloga izabrao onoga koji bese tudjinac i napasase stada po pustinji daleko od svoje brace iz Egipta, a sada, kako pokazuje Sveto Pismo, bese presao s ovcama s one strane pustinje i stigao na Goru Boziju Horiv (Izlazak 3,1). Po mome misljenju i poimanju, ako budemo trazili da se i odavde duhovno okoristimo, i ako budemo zeleli da predjasnjim recima damo malo dublje tumacenje no sto je u slovu izlozeno, moglo bi se pojmiti i ovako: da Bog, ponekad, radi ciljeva koji su veliki i na opstu korist Njegovom narodu, izabira one koji sebe u svom umu smatraju svagda nedostojnim, kao Mojsije, koji - smirujuci se i ispovedajuci pred Bogom svoju nemoc - kazivase: Gospode, ko sam ja? One - velim - izabira za velike sluzbe, koji ne zele da sluze egipatskim strastima i da budu u ropstvu bestelesnog faraona, nego beze daleko i otudjuju se od sluzenja i robovanja nevidljivom faraonu, napasajuci nezlobive ovce vrlina po mestima gde niti je strasti niti zala, uspinjuci se strogim putem podviga, okruzeni vrlinama, kao Mojsije ovcama, do visine savrsenstva, i stigavsi tamo na Goru Bogopoznanja, besede s Njim licem k licu pogledom cistote uma; koji su sada dostigli stanje da im se povere velike sluzbe i da im se otkriju bozanske tajne od Onoga Koji gori i obasjava ali ne sazize na unistenje krotke i smirene srcem, kao sto je Mojsije. Jer Sv. Isaak Sirijski veli da je onaj ko je dostigao cistotu uma dostojan da mu se otkriju tajne. A sto je izabrao Mojsija, koji ima prirodnu nemoc, to jest mucavost jezika, i to neka se smatra takodje na Boziju slavu, koju nijedan jezik nece dostici da ikada dovoljno iskaze. I drugo sto treba pojmiti odavde jeste da se On, kada ima da tvori velike stvari, koristi malim stvarima i slabim sasudima, da bi se pokazalo da je sila Njegova, a ne ljudska. Jer ako je tada, posredstvom smirenog pastira ovaca, s mucavim jezikom, izvoleo da izvede iz faraonovog ropstva skoro sest stotina hiljada osoba, ne racunajuci decu (Izlazak 12, 37), vidimo da kasnije izabira sebi drugog od ovcijih stada, i posvedocava da ga je nasao po srcu (1. Carevi 13,14; Dap 12, 22). I s njim sklapa vecni zavet da kroz Onog Koji ce mu biti potomak po telu zasnuje Svoje beskrajno duhovno carstvo (Ps 88, 20; Ps 88, 33-36; 2. Carevi 7, 16). A kada dodje punota vremena, kada je zavetom Obecani Davidu (Ps 131,11) dosao i izvoleo da izvadi sve narode iz sataninog ropstva, izabrao je Sebi za ovu veliku sluzbu smirene i neznatne, i posredstvom dvanaestorice ljudi, najvecim delom jednostavnijih i neukih, pokazao je istinu svetu, a mudrost ovog sveta pokazao je kao ludost pred Sobom. Kroz ove duhovne ribare ulovio je za spasenje sve koji su poverovali u ime Njegovo, i tako je ludim i slabim stvarima posramio ono sto je mudro i jako (1 Kor 1, 27). A ako vidimo da je Svemoguci ostavio Mojsiju mucav jezik cak i nakon sto ga je postavio za posrednika izmedju Sebe i Svog naroda Izrailja, treba pojmiti da i tom ikonomijom postedjuje Mojsija, da kadgod u zivotu ne zaboravi da Bog dela toliko sila i znakova kroz nemocnog i nesavrsenog u onome sto je prirodno. I putujuci dalje zivotom, da se on, Mojsije, jos vise smiri pred Gospodom. Kao sto je velikom Pavlu, sasudu izabranom, koji je poslat da iznese ime Njegovo pred neznaboscima i carevima i sinovima Izrailjevim (Dap 9, 15), pored bogatstva dara Bozijeg i pored uzvisenosti vidjenja i otkrovenja kojima je ukrasen, bio poslat i jedan satanin andjeo kao zalac telu, koji ga bije po obrazu, kako ne bi zaboravio da sila Bozija delotvori tamo gde je nemoc (2. Kor 12, 7), tako i Mojsiju ostaje nadalje nemoc jezika, da bi ga drzala u pravoj meri samopoznanja, i da bi se dostojni hvale smirio. A sto mu je zbog ove nemoci jezika poslat u pomoc brat, i kaze mu se da ce Aron biti njegova usta, to pokazuje da su darovi podeljeni. I ako je Mojsije krotkiji od svih ljudi, kako za njega svedoci Sveto Pismo, ako je krepak sto nosi u ruci stap Boziji (Izlazak 4, 20), neka ipak ne zaboravi da i njemu nedostaje recitost Arona, brata njegova. I takav neka ostane i nadalje, sluzeci Bogu u poznanju i smirenju, slaveci Onoga Koji ukrepljuje sto je nemocno i upotpunjuje ono sto ima nedostatak.

A da ne bismo zaboravili ono o cemu je rec, i da bi se jasnije pokazala krotost, smirenje i dugotrpljenje ovog velikog proroka Bozijeg, dolikuje nam da pratimo krotkog Mojsija ne samo u Egiptu, nego - prosavsi s njim Crveno More - da vidimo krotkog proroka koliko nezlobivosti i koliko dugotrpljenja pokazuje prema svom narodu Izrailju tokom 40 godina koliko je lutao s njim po pustinji. Koliko gorcine, koliko nevolja i koliko gadosti su mu nanosili, kada su, nakon toliko preslavnih cudesa koja su videli, skretali u roptanje i neposlusanje prema Bogu. Jer samo tri dana bese od kako ih je Bog proveo po Crvenom Moru kao po suhu; samo tri dana bese od kako videse ruku Svevisnjega kojom je utopio u more Faraona sa svom silom njegovom; samo tri dana bese od kako ih je Bog oslobodio iz gorkog i dugotrajnog, cetiri stotine tridesetogodisnjeg ropstva, i posto sada behu malo ozedneli u pustinji, oni zaboravise sve, i roptajuci vikahu na Mojsija: Sta cemo piti? (Izlazak 15, 24). Stigose tada u Meru, i ne mogose piti vode odande, jer bese gorka; zbog toga su prozvali ono mesto Gorcinom (Izlazak 15, 23). Ali krotki Mojsije, videci njihovu uznemirenost i roptanje, zavapio je ka Bogu, i Bog hitri pomocnik svome rabu, pokazao mu je neko drvo, koje je kada ga je Mojsije stavio u vodu, osladilo vodu. I tako je Bog, rukom raba Svog Mojsija, utolio zedj roptacima. Ovde sam se setio jednog razmisljanja Svetog Grigorija Nisijkog o Mojsijevom zivotu, koje kazuje kako sinovi Izrailjevi, koji skoro behu izasli iz Faraonovog ropstva, nisu mogli podneti malo zedji, niti gorcinu vode iz Mere, dok je Mojsije nije osladio drvetom; tako se i deci Hristovoj, koja idu ka zemlji obecanoj i koja su od skoro izasla iz ropstva nevidljivog faraona i spasla se egipatskih strasti i putuju daleko od njih, cini gorak ovaj put, ali kada se sete Onog Koji je bio razapet na drvetu i u zedji Svojoj bio napojen octom i zuci, usladjuje im se donekle ova gorcina koja ih susrece na putu Njegovih zapovesti. Sada da se ponovo vratimo na slovo o Mojsiju. Nakon sto su otisli iz Mere, sinovi Izrailjevi su se spustili u pustinju Sin. I tamo su se opet vratili roptanju protiv Mojsija i Arona, i govorahu: Sto ne pomresmo od ruke Gospodnje kad sedjasmo kod lonaca s mesom i jedjasmo hleba do sitosti? Zbog cega nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor gladju ? (Izlazak 16, 2-3). Ali eto, krotki Mojsije, videci da opet ropcu, rekao im je s krotoscu: Sta smo mi, te ropcete na nas? (Izlazak 16,7), kao da im govori: Zbog cega ustajete i ropcete protiv nas? Zar ste zaboravili ko je Onaj Koji je nama zapovedio da vas izvedemo u ovu pustinju? Zbog cega nemate vere i zbog cega se ne molite Onome Koji je ucinio toliko cudesa i sila s vama i izveo vas iz Faraonovog ropstva i doveo vas dovde? Zatim, kao krotki roditelj, i ne obaziruci se na nevolje koje mu cinjahu, poceo ih je tesiti i kazivati im: Nemojte se uzrujavati i nemojte gubiti trpljenje svoje. Evo danas ce vam dati Gospod mesa, i ujutru cete se nasititi hleba (Izlazak 16, 8). Nakon sto ih time tesi, opet hita krotki otac radi njih na molitvu Bogu, i Bog, saslusavsi molitvu Svog raba, salje im hleba s neba i prepelice (Izlazak 16, 13-14). Ali eto, nevolje i ozaloscenja Mojsijeva ne okoncavaju se, jer narod, nakon sto je bio hranjen manom s neba i jeo mesa, iduci dalje, stigao je u Rafidinsku pustinju, i tamo, ne nasavsi vode, ponovo pocinje da ropce i zalosti snishodljivog Mojsija, koji s krotoscu govori: Zasto trazite to od mene? Sto kusate Gospoda? (Izlazak 17,1-2). I videci da oni gube trpljenje, opet hita na molitvu, i buduci u nedoumici, pita Boga: Sta da cinim, Gospode, s ovim narodom? Jos malo, pa ce me zasuti kamenjem (Izlazak 17,4). I po zapovesti i savetu Gospodnjem udara stenu stapom i izvodi vodu radi utoljavanja zedji onih koji ga ogorcavahu i ozaloscavahu. Zatim, jos vise no do sada, videce se krotost i dugotrpljenje Mojsijevo iz sledeceg: kada su stigli na Goru Sinajsku i on je postio 40 dana da bi primio Tablice Zakona iz ruke Gospodnje, narod je na podnozju gore prisilio Arona da im nacini kakvog boga od zlata; i napravili su zlatno tele, i poklonili su mu se. Tada je Bog rekao Mojsiju: Vidim da je ovaj narod tvrdovrat narod. Pusti me sada, gnev moj ce se raspaliti na njih i istrebicu ih. A tebe cu uciniti praocem velikog naroda (Izlazak 32,2-10). Cujete li, braco, dobrotu i milost Presamilosnog Boga nad rabom

Njegovim Mojsijem? Vidi da je narod napravio sebi zlatnog boga i zamenio svoju slavu podobijem teleta koje jede travu (Ps 105, 19-20). Njegova pravda Ga primorava da ih pogubi, ali ipak ne zeli da predje preko volje sveugodnika Svog Mojsija, nego mu kazuje: Pusti me! Kada li je jos Bog trazio dopustenje od kojeg coveka, kada je imao stogod Da uradi, kao sto cujemo da kaze Mojsiju: Pusti me sada! O dobroto i milosti Nebeskog Oca! O ljubavi i samilosti Premilostivog naseg Sazdatelja! O bezgranicno dugotrpljenje i krotosti Bozija, pokazana nad Njegovim ljubljenim slugom! Jer ne zeli da pogubi toliko stotina hiljada vinovnika, zarad jednog koji posti i moli se za njih, zarad jednog koji Ga se boji i cuva Njegove zapovesti. Vaistinu ovde odgovara napisano: Kao sto otac miluje sinove, pomilova Gospod one koji ga se boje. Jer milost je Njegova od veka i do veka na onima koji Ga se boje, i pravda Njegova na onome koji cuva Njegov zavet (Ps 102,13,17-18). Sada da vidimo sta cini krotki Prorok, kada vidi da se pravedni gnev Boziji raspalio na njih i da mu kazuje: Pusti me da ih istrebim! Da vidimo: da li pusta da ih pogubi kao sto behu zasluzili? Ne, nego videci opasnost, odlazi narodu, i nakon sto ih ukorava zbog ovog tako velikog odstupanja, i nakon sto su, zarad revnosti prema slavi Bozijoj, pogubili skoro tri hiljade odstupnika macem Levijevih sinova, prineli ih Bogu kao zrtvu pomirenja, sledeceg dana je rekao narodu: Ucinili ste veliki greh. Popecu se sada ka Gospodu, mozda cu primiti oprostaj za vas greh. Zatim, otisavsi ka Gospodu, sa srcem skrusenim od bola, ispoveda i moli se za njih, govoreci: O Gospode, narod ovaj ucini velik greh; napravio je sebi boga od zlata. Oprosti im sada greh; ako li ne, izbrisi me iz svoje knjige, koju si napisao! (Izlazak 32,28-32). Ko li nece pojmiti odavde koliko ljubavi i nezlobivosti bese u dusi krotkog Proroka! Ovaj ga je narod toliko puta ogorcio, roptao je i podizao se protiv njega i Boga; toliko puta ga je zalostio svojim zalima. A sada, kada je ucinio najveci greh pred Bogom, videvsi da su dostojni pogubljenja i da im preti pravedni Boziji gnev, on u nezlobivosti svoga srca kao krotki roditelj zaboravlja sva zla kojima su ga zalostili i sa velikom skrusenoscu srca moli se za njih i polaze dusu svoju za njih i kaze: Oprosti im greh; a ako li ne, izbrisi i mene iz knjige svoje, koju si napisao! Eto, dakle, istinskog oca sinova Izrailjevih! Eto proroka koji je pre toliko vekova ispunjavao izrecenu rec Spasitelja naseg Isusa Hrista da se molimo za neprijatelje. Eto, na kraju, izabranika Bozijeg, koji je bio spreman da polozi dusu svoju za bracu svoju. Bog mu je rekao: Pusti me da ih pogubim, i tebe cu naciniti praocem velikog naroda; to jest, ako me pustis da ih pogubim, tebe cu uzdici na veliku cast. Ali krotkome ocu sinova Izrailjevih nije potrebna nikakva cast, kada je rec da decu njegovu pogubi pravedni gnev Gospodnji. On se moli sa mnogo skrusenosti i s velikom poniznoscu Premilosnom Bogu da im odmah oprosti, a ako ne, onda zajedno s njima neka pogubi i njega i neka ga izbrise iz Svoje knjige, u koju ga je zapisao. Videvsi Bog da se on moli i govori ove reci, potvrdjuje mu da nece pogubiti njega, nego njih, i kazuje mu: Ko je zgresio protiv mene onoga cu izbrisati iz knjige Svoje (Izlazak 32,33). Svesamilosni Sazdatelj i Nebesni Otac mu potvrdjuje da mu je njega zao, jer ga vidi da posti i skrusava srce za njih, i potvrdjuje mu da nece pogubiti njega, nego one koji su zgresili. Ali krotki otac sinova Izrailjevih kazuje Ocu Tvorcu: "Sta hoces da cinis, Gospode milosti i sila, hoces mene da postedis, da me uzdignes na veliku cast i da me ucinis praocem velikog naroda, i decu moju i Svoju da pogubis zbog toga sto su ucinili greh dostojan pogubljenja? Ne, Oce i Gospode, Boze moj. Ti si me postavio za posrednika izmedju sebe i svog naroda. Ti si me sazdao u materici majke moje i dao si mi srce krotko, puno samilosti i milosti, i sada ja ne mogu to uciniti: da vidim njih pogubljene a sebe proslavljenog. Ne, Oce i Gospode, ne mogu to ciniti: da te pustim da ih pogubis, nego sa velikom silom i skrusenoscu srca, sa mnogo poniznosti i sa suzama molim se Tvojoj milostivosti: oprosti im greh. Opomeni se, o Oce i Gospode, svojih ljubljenih: Avraama, Isaaka i Jakova, kojima si obecao pod zakletvom da ces im umnoziti seme kao

zvezde nebeske i da ces njihovim naslednicima dati zemlju iz koje tece med i mleko, i da ce vladati njom do veka". Cuvsi to Svemilostivi Bog iz usta smirenog i poniznog raba svog Mojsija, bi savladan Svojom samiloscu, i obrati Svoj pravedni gnev i pravednu ljutnju, i odusta od zla za koje rece da hoce da nanese Svom narodu (Izlazak 32,12-14). Drugi put kaze Sveto Pismo da je Marija prorocica, sestra Mojsijeva, zajedno sa svojim bratom Aronom ogovarala Mojsija, i rekli su: Zar samo kroz Mojsija govori Gospod? Ne govori li i kroz nas? I Gospod ju je cuo i kaznio, te se ispunila gube i bese bela kao sneg. Ali krotki i nezlobivi Mojsije, ne uzimajuci u obzir to zlo, namah je pohitao na molitvu Gospodu za nju i rekao je: Boze, molim te, isceli je! Bog, uslisavsi molitvu raba Svog, dao joj je zbog ovog greha malu kaznu: da bude odlucena izvan tabora sedam dana; i iscelio ju je (Brojevi 12, 14). A kada su Korej i Datan ustali protiv Mojsija i zajedno s njima dve stotine pedeset ljudi izmedju sinova Izrailjevih, pa je cak i ceo zbor presao na njihovu stranu, tada se slava Gospodnja pokazala celom zboru, i rekao je Mojsiju i Aronu: Odvojte se iz toga zbora, i satrcu ih za tren. A krotki i nezlobivi Mojsije, videci da se gnev Gospodnji raspalio i hoce da ih pogubi sve zbog njihove pobune i nepokornosti, bacio se nicice zajedno sa svojim bratom Aronom, i sa mnogo skrusenosti srca moljase se govoreci: Boze, Boze Duhova i svakoga tela, jedan jedini covek je zgresio, i na sav li ces se zbor gneviti? I tada se pravedni gnev Gospodnji usmerio samo na Koreja i Datana i Avirona, koji behu celnici pometnje, i prozdre ih zemlja sa kucama njihovim i sa svim imetkom njihovim. A na onih dve stotine pedeset koji nosahu kadionice i kadjahu izasao je oganj od Gospoda i sazegao ih je (Brojevi 16,1-35). Ali eto posle ove velike nevolje i ogorcenja koje se nadvilo nad krotkim Prorokom zbog Koreja i onih sto se udruzise s njim, cekalo ga je drugo, jos teze iskusenje. Jer je sledeceg dana jedan sam iz celog zbora ustao protiv njega i Arona brata njegova, i otpocese svi skupa vikati: Vi ste pobili narod Gospodnji! (Brojevi 16,41). I eto, pokazala se slava Gospodnja, i oblak je pokrio Mojsija, i ponovo se gnev Gospodnji raspalio na sav narod, i htede ih sve pogubiti, i opet kaza Mojsiju i Aronu: Odvojte se iz toga zbora, i satrcu ih za tren! Tada je Mojsije, videci da je pogibelj celog naroda blizu, ponovo pao nicice, moleci se sa velikom skrusenoscu srca da ublazi pravedni gnev Boziji. I posto je pomor delom vec bio otpoceo u narodu, rekao je Aronu: Uzmi kadionicu, i metni u nju ognja s oltara, metni tamjana, i idi brzo u zbor i pomoli se za njih; jer je dosao gnev Gospodnji, i pomor je otpoceo. Aron je brzo uzeo kadionicu i otisao je i stao izmedju zivih i mrtvih, i presta pomor Gospodnji. Onih sto pomrese bese cetrnaest hiljada sedamsto ljudi, sem onih sto pomrese zbog Koreja (Brojevi 16, 42-50). Eto, dakle, i ovoga puta, da nije krotki posrednik Mojsije pao nicice da se moli Bogu sa mnogo poniznosti i skrusenosti srca i da nije pohitao da prinese zrtvu iskupljenja za njihove grehe, Gospod bi ih sve bio pogubio, kao sto behu zasluzili. O ovoj istini jasno govori Sveto Pismo kada kaze: I rece da ih istrebi, da nije Mojsije, izabrani Njegov, stao moleci se pred Njega, da odvrati gnev Cvoj u da ih ne istrebi (Ps 105,23). Znaci, iz onoga sto se dovde govorilo o Mojsiju moze se pojmiti koliko je nevolja i ogorcenja pretrpeo ovaj veliki prorok Boziji zbog pobunjenog i roptavog naroda i sa koliko krotosti, smirenja i dugotrpljenja bese on posrednik izmedju njih i Boga, Koga su ogorcavali i pokretali na gnev svojim bezakonjima, roptanjima i nepokornoscu svojom prema Njegovim Svetim zapovestima. A krotki i snishodljivi Mojsije cetrdeset godina je trpeo sva njihova zla, ne uzimajuci u obzir nevolje koje mu nanosahu toliko godina. Kada bi ih video u bilo kakvoj opasnosti, moljase se sa mnogo poniznosti i skrusenosti srca za njih Presvetom i Milostivom Bogu, koji mnogo puta htede da ih pogubi zbog njihovih bezakonja. I tako Mojsije, tokom svih ovih cetrdeset godina bese krotki, smireni i sa mnogo dugotrpljenja posrednik izmedju Boga i sinova Izrailjevih. Vidi se da je Bog poznavao raba svog Mojsija i izabrao ga sa ovim vrlinama, da bude na sveopstu korist Njegovom narodu Izrailju. Ove vrline su ga proslavile pred Bogom i ljudima. Zbog toga je stigao da o njemu sam Bog posvedoci da je veci od ostalih proroka i veran u svemu domu Njegovom, kao sto kaze Bog Aronu i prorocici Mariji, sestri Mojsijevoj: Slusajte, veli,

dobro sta vam kazujem: kada bude medju vama prorok, Ja, Gospod, otkricu mu se u vidjenju ili cu mu govoriti u snu. Ali nije tako sa mojim rabom Mojsijem. Ja mu govorim usta k ustima, otkrivam mu se lako pojmljivim stvarima, i on vidi lik Gospodnji i veran je u svemu domu Mojem (Brojevi 12,7-8). Vidi se, dakle, da je veliki izabranik Boziji bio prorok Mojsije, o kome sam Bog svedoci da je bio veran u svemu domu Njegovom. Mojsije je bio simvol vernosti, preteca Spasitelja naseg Isusa Hrista, jer se pokazao veran u svemu domu Bozijem kao sluga. A Hristos, kao sto pokazuje veliki Apostol, veran je nad domom Bozijim ne kao sluga, vec kao Sin (Jevr. 3, 2-6). Jos i Sveto Pismo kazuje da bese najkrotkiji covek na zemlji (Brojevi 12, 3). Blazeni ce, dakle, biti oni koji ce se u svom zivotu secati Mojsijeve krotosti i dugotrpljenja i po svojoj ce moci revnovati da steknu ovu veliku vrlinu krotosti, na koju i Spasitelj nas poziva kazujuci: Uzmite jaram moj na sebe i naucite se od mene, jer sam ja krotak i smiren, i naci cete pokoj dusama svojim (Mt 11, 29). Vaistinu, braco, istinska krotost mnogo odmara dusu, jer je ona kcer ljubavi i majka nezlobivosti. Krotkog i smirenog svi ljube i on sve odmara likom svoje krotosti. Krotki i smireni ne gnevi se brzo i gnevne krotoscu svojih reci smiruje i blazi, kao sto je napisano: Krotki odgovor odvraca gnev, a zestoka rec ga raspiruje (Price Solomonove 15,1). Krotkom je strano lukavstvo, i on obitava daleko od zlopamcenja, pun je milosti i uvek se zalosti i pati, kada vidi brata u nevolji. Krotki i smireni postaju dostojni velikih tajni i od Gospoda se uce Njegovim putevima, po reci koja je napisana: Naucice krotke putevima Svojim (Ps 24,9). Krotke i smirene srcem u ovom svetu, zbog njihove krotosti i nezlobivosti, ljube i pomazu svi ljudi. I ne primaju milost samo od ljudi, nego tim vise od Boga; velike ce se slave i dara udostojiti u dan kada ce se svemu suditi ognjem i mukom. Kao sto sam pokazao, o ovom govori Sveto Pismo: Kada ustane na sud Bog, da spase sve krotke na zemlji (Ps 75, 9). I opet veli: Uputice krotke na sudu (Ps 24,9). Krotki su po podobiju Gospodnjem i pomilovace ih u onaj dan Krotki i Smireni srcem, i oni ce se spasti osude pakla i neiskazanih muka, jer srce skruseno i smerno Bog nece odbaciti (Ps 50,17). Krotki i smireni srcem u beskrajnosti vekova ce se tesiti duhovnom sladoscu Raja Bozijeg i nasledice ona dobra koja oko ne vide i uho ne cu i u srce coveku ne dodje. I bice tamo u mnogom odmoru i miru. Ovo pokazuje Bozansko Pismo kada veli: A krotki ce naslediti zemlju i uzivace u mnostvu mira (Ps 36,11). I Spasitelj pokazuje da je ova duhovna i netrulezna zemlja njihova otadzbina, kada veli: Blazeni krotki, jer ce naslediti zemlju (Mt 5,4). Znaci, tamo, u toj nebeskoj zemlji bice staniste krotkih, i nasladjivace se tamo u mnostvu mira u vekove vekova. Ali ti, ljubljeni, cuvsi o sladosti, nemoj misliti ni na kakve sladosti slicne ovdasnjim. Jer Carstvo Bozije nije jelo ni pice, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome (Rim 14,17). Nemoj umovati o nasladjivanju hranom, nego se nasladjuj u Gospodu, danonocnim razmisljanjem o zakonu Njegovom (Ps 1, 2). Njegovim recima hrani svoju dusu, jer su one u tvojim ustima sladje od meda i saca (Ps 118,103). Nemoj umovati o sladosti prolaznih dobara, nego se moli Bogu da te napoji vinom poniznosti (Ps 59, 3), i budes li se ovim vinom pojio svakoga dana i noci, dostici ces da pojmis koji je ukus duhovnih pica, i jos u ovom veku pojice te vodom zivom, koja uzdize, Onaj koji je rekao: Ko je zedan neka dodje meni i pije (Jn 4,10; 7, 37). A ako blagodacu Hristovom budes dostigao to blazenstvo da budes napojen ovom vodom zivota, onda ces pojmiti sta znaci nasladjivati se u Gospodu i sta bese Raj zasadjen u Edemu, jer se rec Edem, po Velikom Vasiliju, tumaci kao nasladjivanje (Sestodnev, Slovo o Raju, str. 60-63). Cuvsi i o zemlji o kojoj Sveto Pismo kaze da ce je naslediti krotki, nemoj smatrati o njoj sto god slicno zemaljskom, cak ako kad god i u ovom ovdasnjem budes video kakav ukras ili lepotu. Ne zaboravljaj, brate, da je druga slava nebeskih, a druga zemaljskih (1. Kor 15, 40).

Seti se, brate, da tamo recni tokovi vesele grad Boziji (Ps 45,4). I duhovno pojmi s Velikim Vasilijem da tamo nisu cuvstvene (culne) vode, nego izlivi reka Duha Utesitelja, sto neizrecivom utehom vesele duse koje su se, blagodacu Bozijom, udostojile uci u taj grad Boziji, koji je nebeski Jerusalim i Nevesta Jagnjetova (Otk 21, 9-10; 27). Seti se, ljubljeni brate, da u bastama tog grada i u zemlji krotkih nece biti ovog cuvstvenog (culima dostupnog, nap.izd) drveca, jer ce se tamo duhovno drvece veseliti i nasladjivati. Tamo ce njih vode zive Duha Utesitelja napajati. Tamo ce pravednici kao palme procvetati i kao kedri na Livanu umnozice se (Ps 91,13). Tamo su gore nebeskog Siona, tamo su padine severne, grad Cara velikoga (Ps 47, 2). Tamo ce Bog sve krotke i smirene srcem i sve koji su cuvali Njegove zapovesti nasladjivati svojim duhovnim dobrima do sitosti njihovog srca, kao sto pise: Nasiticu se kada ugledam slavu Tvoju (Ps 16,15). Tamo ce ih hladiti voda zivota, i u opojnosti Duha Svetog nasladjivace se. To opet Psalmopevac pokazuje Duhom kazujuci: Opice se od obilja doma Tvoga, i izvorom sladosti napojices ih (Ps 35,8). Blazeni, dakle, i treblazeni (trostruko blazeni, nap.izd) ce biti oni koji ce revnovati da postanu krotki i smireni u ovom veku, jer ce se u vekove vekova nasladjivati tamo gde je mir i svetlost nevecernja. To, ali i vise bilo bi da se kaze o krotosti Mojsijevoj i o blazenstvu koje ocekuje krotke i smirene. Rekla je mati Sinklitikija: "Sledi carinikovo smirenje, da se ne bi osudio zajedno sa farisejem. Izaberi krotost Mojsijevu, da bi svoje srce, koje je grubo, preobrazio u izvore voda" (Otacnik, Mati Sinklitikija 11).

NAPOMENE:
1. 2. Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa 8, Roman, 1999, str. 45-49 Iz knjige: Valoarea sufletului, Bacau, 1994, str. 3-56

Starac Kleopa PUT NEBA

O SMIRENjU
A mi cemo sada usmeriti tok besede ka drugom izabraniku Bozijem, koji je kroz ceo zivot imao za saputnike smirenje, krotost i dugotrpljenje. Onaj o kome hocemo da otpocnemo jeste Sv. i veliki prorok i car David. Krotost i smirenje bili su ovom Proroku i Caru dva krila duse, kojima je leteo na toliku visinu slave i dara pred Bogom i ljudima. A dugotrpljenje mu je bilo sjajni pokrov duse u svim iskusenjima kroz koja je prolazio. Ukrasivsi svoje srce ovim velikim vrlinama, dostigao je da bude po srcu Bozijem, kao sto pise: Nadjoh Davida - veli - sina Jesejeva, coveka po srcu Mojemu, koji ce ispuniti svaku volju Moju (1. Carevi 13, 14; 15, 26; 15, 28; 16,1; Dap 13, 22; 2. Carevi 2, 4; 5, 3; Ps 88, 20).

Ovog velikog proroka Bozijeg i cara Izrailjevog Bog je prizvao na carovanje od pastirstvovanja ovaca, isto kao i Bogovidca Mojsija, kao sto pokazuje psalam govoreci: I izabra Davida slugu Svoga, i uze ga od stada ovcijih, od jagnjilista uze njega, da on napasa Jakova slugu Svoga, i Izrailja nasledje Svoje (Ps 77,70-71). I kako je mesto pogodno da pokazemo kako i na koji nacin je izabrao i prizvao Bog raba svog Davida i postavio ga carem nad Izrailjem, evo sta o tome kazuje Sveto Pismo: Nakon sto je Bog uklonio Saula s prestola, zato sto bese odstupio od poslusanja Njegovim zapovestima, Gospod je rekao Samuilu: Kada ces prestati da oplakujes Saula, sto sam ga odbacio da vise ne vlada nad Izrailjem? Napuni rog svoj uljem i idi k Jeseju Vitlejemcu, jer jednog od njegovih sinova izabrao sam za cara nad Izrailjem (1. Carevi 16,1). Samuilo je poslusao zapovest Gospodnju i otisao je, i kada je usao u dom Jesejev, video je najpre Elijava, starijeg brata Davidova i prvenca Jesejeva, i videvsi ga visokog stasa i lepog izgleda, rekao je u svom srcu da je tu pred Njim nesumnjivo pomazanik Gospodnji. A Gospod rece Samuilu: Ne gledaj na izgled njegov ni na visinu rasta njegova, jer sam ga odbacio. Zatim je rekao: Gospod ne gleda na sto covek gleda, jer covek gleda na ono sto mu vide oci, a Gospod gleda na srce. Jesej je zatim pozvao Avinadava, zatim Samu, i tako je pred Samuilom proslo sedam sinova Jesejevih, i Samuilo je rekao Jeseju: Gospod nije izabrao nijednoga od njih. Zatim je Samuilo upitao Jeseja: Jesu li ti to svi sinovi? Jesej je odgovorio: Ostao je jos najmladji, ali on napasa ovce. I Samuilo je rekao: Posalji da ga dovedu, jer necemo sedati ni za sto, dok ne dodje ovamo. Jesej je poslao i dovedose ga i - veli Sveto Pismo - mlado dete bese plavokoso i lepih ociju i lepog lica. A kada je stigao, Gospod je rekao Samuilu: Ustani, pomazi ga, jer on je! Samuilo uze rog sa uljem i pomaza ga usred brace njegove. Duh Gospodnji dodje na Davida od toga dana i potom (1. Carevi 16,1-13). U ovim navodima iz Svetog Pisma jasno se vidi kako je bio izabran i pomazan za carovanje David, sin Jesejev. Sada valja da zastanemo i da se zapitamo zasto Bog nije pogledao ni na jednog od sedmoro starije brace Davidove, kao sto pokazuje psalam koji kazuje: Braca su moja dobra i velika, i ne blagovole njima Gospod (Ps 151, 5), i zbog cega je Bog pogledao na Davida, koji bese neugledan i najmladji sin Jesejev? Znam da cete mi odgovoriti predjasnjom recju: da Bog ne gleda na spoljasnji izgled, nego, kako je Sam rekao Samuilu, On gleda na srce. Ali zar nam Sveto Pismo ne pokazuje na kakvu vrstu srca gleda Bog? Ako se budemo malo potrudili i budemo malo ispitali, isto cemo uz pomoc Svetog Pisma pojmiti na kakvu vrstu ljudi i na kakvu vrstu srca gleda Bog. I evo nekih od mnogih svedocenja Svetog Pisma koja o tome kazuju. U psalmima, Prorok veli: Pogleda na molitvu smirenih i ne ponizi moljenje njihovo (Ps 101, 8). Na drugom mestu veli: On ne gleda na lice velikih i ne odvraca pogled od neporocnih (Jov 34,19; 35, 7). Precista Bogorodica i svagda Djeva Marija, u svojoj prorockoj pesmi koju je izgovorila kada bese u kuci Jelisavetinoj, kaze: Pogleda na smernost sluskinje svoje (Luka 1.48). Na inom mestu Svetog Pisma Sam Bog svedoci na koga gleda, kazujuci: Na koga cu pogledati, do samo na krotkoga i na smirenoga srcem i na onoga koji strepi od moje reci (Isaija 66,2). Iz ovih svedocenja Svetog Pisma moze se pojmiti da Bog, vise no na bilo kog drugog, gleda na smirene i krotke koji ispunjavaju Njegove zapovesti. Vidi se, dakle, da je poznavalac srca, Bog, predznajuci smirenje i nezlobivost srca ovog sina Jesejevog, izabrao ga i ovencao slavom i blagodacu. O ovom isprobavanju i izabiranju od Boga sam David ispoveda Duhom Svetim govoreci: Gospode, isprobao si me, i poznao si me; Ti si poznao sedanje moje i ustajanje moje; Ti si razumeo pomisli moje izdaleka; stazu moju i moju zivotnu nit ispitao si, i sve puteve moje predvideo si, jer nema lukavstva u srcu mome (Ps 138, 1-4). Pojmimo jos i to da je David, posvedoceni da je po srcu Bozijem, u ovom zivotu imao za saputnike smirenje i nezlobivost. Ako budemo uzeli na um mnoga kazivanja iz njegovih psalama, seticemo se da usta govore od suviska srca (Luka 6. 45), kao sto se moze videti i kod ovog Proroka Bozijeg, koji iz riznice svog smirenog srca, svojim ustima, u svakom zivotnom dogadjanju, pominje smirenje; i kao sto je veliki Pavle, u cijem je srcu ziveo Hristos, kao

sto on sam svedoci govoreci: A zivim - ne vise ja, nego zivi u meni Hristos (Gal. 2,20), a posto zivljase Hristos u njegovom srcu, njegova usta nisu prestajala da mnogo puta pominju Njegovo Preslavno ime, kao sto se moze to spoznati, jer samo u njegovim pisanim delima i poslanicima pominje se Isusovo ime dve stotine trideset i osam puta a ime Hristos tri stotine sedamdeset i tri puta; isto tako i u psalmima blazeni David neretko spominje smirenje. I ponekad, kada ustajahu na njega neprijatelji, i kada prorokovase o smirenju Spasiteljevom u vreme Njegovih strasnih stradanja, kazivase: Pomiluj me, Gospode; vidi ponizenje moje od neprijatelja mojih (Ps 9, 14); i opet: Sudi siroti i ponizenome, da se ne hvali vise covek na zemlji (Ps 9,38). Drugi put kazuje: Jer je uzvisen Gospod, i na smirene pogleda (Ps 137, 6). Kada bezase od Saulovog lica i bejase u pecini moleci se, govorio je: Slusaj molitvu moju, jer se ponizih veoma (Ps 141,6). Kada je bezao u Nov, i Saul ga pratio, opet se sa smirenjem tesio kazujuci: Blizu je Gospod skrusenih srcem, i smirene duhom spasice (Ps 33,17). U dan kada ga je Bog izbavio od ruke Saulove i svih njegovih neprijatelja, pominje smirenje govoreci: Jer ces Ti spasti narod ponizeni, i oci gordih ponizices (Ps 17,30). Kada ga okruzuju druge nevolje i ogorcenja, opet pobedjuje smirenjem i cutanjem kazujuci: Zlostavljan bih i ponizen veoma, rikah od uzdaha srca mojega (Ps 37,9). I opet veli: Zanemeh i smirih se u nesreci svojoj (Ps 38,3). A kada je k njemu usao prorok Natan i prekoreo ga zbog zene Urija Hetejina, priznavsi svoju gresku, opet smirenju hita i recima punim poniznosti vapi ka Gospodu govoreci: Pomiluj me, Boze, po velikoj milosti Svojoj (Ps 50,1). I opet: Daces mi da slusam radost i veselje, obradovace se kosti potrvene (Ps 50, 9). Zatim pokazuje da srce smerno i skruseno Bog nece odbaciti (Ps 50,18). Jos pokazuje da je mnogo smirenja i veliki trud imao sve vreme svog zivota zbog svog greha i da je strogim postom i mnogim suzama sprao svoj greh. Jer kaze: Bise mi suze moje hleb moj dan i noc (Ps 41,3). I opet: Umorih se u uzdisanju mojem, svaku noc kvasicu odar svoj, suzama svojim postelju svoju oblivacu (Ps 6, 6). I opet: Jer iscile u muci zivot moj, i godine moje u uzdasima (Ps 30, 11); Kolena moja iznemogose od posta (Ps 108,23). Jer prasinu kao hleb jedoh, i pice svoje sa placem mesah (Ps 101,10). Kao onaj koji place i tuguje, tako se smirivah (Ps 34,13). I opet o postu i smirenju kazuje: A ja, kada mi oni (neprijatelji djavoli, strastima i iskusenjima) dosadjivahu, odevah se u vrecu (zalosti) i postom smiravah dusu moju (Ps 34,12). Zatim, posle ovog truda velikog i kajanja, vapijase ka Presamilosnom Bogu kazujuci: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehe moje (Ps 24,19). I teseci nas nadom spasenja svoje duse kroz smirenje i trud, pridodaje govoreci: Radovacu se i veselicu se milosti Tvojoj. Jer si pogledao na ponizenje moje (Ps 30, 7). Ovo neka bude receno o smirenju Davidovom. A o njegovoj krotosti i nezlobivosti, evo sta se kazuje: Opomeni se, Gospode, Davida i sve krotosti njegove (Ps 131,1). Nije rekao jedne ili dveju, nego svekolike krotosti njegove; time Duh Sveti pokazuje da je David u celom svom zivotu bio krotak i nezlobiv, jer nezlobivost je plod krotosti, kao sto je i krotost plod duha i kci ljubavi. Ovu svoju nezlobivost posvedocuje David sam Duhom Svetim, kada kazuje: Sudi mi, Gospode, jer u nezlobivosti mojoj hodih (Ps 25,1). I opet: Sudi mi po nezlobivosti mojoj (Ps 7,8), i opet: A ja u bezazlenosti svojoj hodih; izbavi me, Gospode, i pomiluj me (Ps 25,11). I na inom mestu kaze: Prohodjah u nezlobivosti srca moga (Ps 100, 3). Sveto Pismo jos pokazuje da je nezlobivo napasao slovesne ovce doma Izrailjevog, nad kojim ga je Bog postavio za cara. I napasase ih u bezazlenosti srca svog (Ps 77,76-78). Sva ova svedocenja Duha Svetog kojima se pokazuje smirenje, krotost i nezlobivost Davidova, jasnije ce se pojmiti iz onoga sto sledi. Sveto Pismo kazuje da nakon sto je Saul skrenuo od zapovesti Gospodnjih, Duh Boziji se udaljio od njega, i mucio ga je duh koji je dolazio od Gospoda, po dopustenju Njegovom. Sluzitelji Izrailjevi su rekli: Gle, zli duh od Boga te muci. Samo zapovedi, gospodaru nas. Sluge tvoje su pred tobom i one ce potraziti coveka koji ume da svira na harfi. I kada duh od Boga poslati bude nad tobom, on ce svirati rukom svojom, i bice ti lakse. I po savetu njegovih sluzitelja bio je doveden David, sin Jesejev, k njima, i svirase Saulu u psaltir. I kada mu svirase David, duh kojeg Bog bese poslao udaljavase se od Saula, i on je osecao olaksanje (1. Carevi 16, 14-23).

Ali upravo u ovo vreme kada je Saula mucio taj duh, zaratili su Filistejci na Izrailj. Oni su doveli sa sobom coveka gorostasa, naime Golijata, koji je veliki strah uneo u srce Saulovo i celog Izrailja, jer se niko nije usudjivao da se bori sa njim. Toga Golijata, koji se bese hvalisao svojom snagom i hulio na Boga i na Njegov narod Izrailj, mladi David, koga je Bog pokrenuo revnoscu, ubio je jednim jedinim kamenom bacenim iz pracke, jer Bog bese u pomoci rabu Svom Davidu. A kada se vracahu Izrailjci iz rata sa Filistejcima, zene iz svih Izrailjskih gradova pocese svirati u bubnjeve i gusle od radosti pobede i kazivahu: Saul zgubi hiljade, ali David desetine hiljada. To cuvsi Saul - da je vise hvaljen David nego on, razgnevi se vrlo, i od toga dana gledase popreko Davida (1. Carevi 18, 6-9). Navedenim recima Svetog Pisma pokazuje se kako je David dospeo na Saulov dvor, kako je izgonio zlog duha od njega udarajuci u psaltir, kako je David pomocu Gospodnjom ubio Golijata, smrtnog neprijatelja Saulovog i celoga Izrailja, i zbog cega je Saul poceo da mrzi Davida, svoga dobrocinitelja. Ali gle, Sveto Pismo kazuje da je dan nakon sto se Saul vratio iz rata, zli duh poceo opet da ga muci. A nevini David, ne obaziruci se na jucerasnju zlobu carevu, koju bese spoznao, i videci da car strada od zlog duha koji ga muci, bese mu zao i uzevsi psaltir, opet je svirao i izagnao zlog duha od njega. I Saul se osecao dobro, i odahnuo je s olaksanjem, ali videci Davida blizu sebe, i posto mu se um pomracio od zavisti koju imadjase u srcu, uzeo je koplje i hteo je da prikuje Davida kopljem za zid i da ga ubije. I David se izmakao dva puta (1. Carevi 18,10-11). Ovde sam se setio reci Svetog Jovana Zlatousta, koji kaze: "Zavist je gora od djavola". Velika je to istina, i jasnije no bilo gde moze se ovde videti. Jer Sveto Pismo pokazuje da je David, svirajuci u psaltir, odgonio zlog duha od Saula, ali zavist nije mogao izbaciti iz njegovog srca. Zli duh bi odlazio od njega, ali zloba zavisti i nakon njegovog odlaska su ostajale sa Saulom; i kada bi osetio olaksanje od muka zlog duha, jos vise ga je mucila njegova zavist, i trazio je da ubije Davida, svog dobrocinitelja. Ali Bog, Cije oci gledaju na pravednoga i nevinoga (Ps 33,4), cuvao je slugu Svog od besa Saulovog, i zbog svoje nezlobivosti David je dostigao da ga ljubi sav narod. To pojmivsi Saul, jos vise je poceo da mu zavidi i da ga se boji i drugu zamku je hteo da mu postavi zarad njegove pogibije. Sracunao je, dakle, da ucini Davida svojim zetom, ali da mu postavi teske uslove, da David vodi sve ratove sa Filistejcima, jer tako, misljase on, David, nesumnjivo nece uteci ziv od ruke Filistejaca. I po ovom lukavom planu rekao je Davidu: Evo, kcer svoju stariju Meravu dacu ti za zenu, samo mi sluzi hrabro i vodi ratove Gospodnje (1. Carevi 18, 17). A smireni i nevini David, cuvsi ovu vest iz Saulovih usta, sa smirenjem i blagodarnoscu je odgovorio Saulu i rekao: Ko sam ja i sta je dom oca mojega u Izrailju, da budem zet carev? (1. Carevi 18). A nakon sto je David postao zet Saulov i u svim ratovima izvojevao velike pobede, i nakon sto je Davidovo ime postalo veoma cuveno pred inoplemenicima i celim Izrailjem zbog njegovog vitestva i pobeda, Saul, videci da ni ovom vrstom zamki nije mogao da ga pogubi, i ne moguci vise da ga gleda u tolikoj casti, pokazao je svoju zlobu zavisti i otpoceo je otvoreno gonjenje Davida. I rekao je svojim sluziteljima i svome sinu Jonatanu da uhvate i ubiju Davida. Ali je Jonatan mnogo ljubio Davida zbog vitestva i cistote njegovog srca i javio mu je tu zapovest svoga oca. A David, saznavsi na vreme, cuvao se Saulovog besa. Saul je poslao svoje ljude kuci k Davidu, da ga ubiju, ali Bog ga je izbavio preko Mihale, cerke Saulove, koja je spustila Davida kroz prozor. David je zatim pobegao k inoplemenicima, u Gat, da bi se spasao, ali videci da mu i tamo doticni pripremaju zamku, otisao je i sakrio se u pecinu Odalamsku, odakle je otisao u Mispu u zemlju Moavsku i odatle, po savetu proroka Gada, otisao je i sakrio se u sumi Aret. U to je vreme Doik Idumejac, jedan od Saulovih pastira, oklevetao svestenika Avimeleha Saulu da je primao Davida i pomagao mu. I Saul je pogubio svestenika Avimeleha s celim domom njegovim i sa osamdeset i pet svestenika; jos je posekao ostricom maca ceo svestenicki grad Nov i trazio je na svaki nacin da uhvati i ubije Davida. David, pojmivsi sa koliko ga besa Saul trazi da bi ga pogubio, otisao je u pustinju Zif, u sumu. Ti Zifljani, buduci zli ljudi, dosli su i rekli Saulu da je David po tim krajevima, a Saul je posao sa svojim ljudima u poteru za Davidom. Ali upravo kada se Saul

priblizavao mestu gde je bio David, dosla mu je vest da su Filistejci upali u zemlju. I Saul, mimo svoje volje, vratio se tada iz potere za Davidom. Zbog toga se nazvalo to mesto Kamen razdeljenja. Ali gle, Saulov bes i zloba ne prestaju nastojati da ubiju nevinog Davida, jer vrativsi se iz rata s Filistejcima i razumevsi da je David sa svojim ljudima skriven u Engadskoj pustinji, uzeo je sa sobom tri hiljade ljudi iz Izrailja i otisao je da trazi Davida, do vrleti gde su divokoze (1. Carevi 24, 3). Iz ovog do sada vidi se sa koliko besa i zlobe trazi Saul da pogubi Davida. A u onome sto sledi ce se pokazati sa koliko nezlobivosti i krotosti se ophodio David prema Saulu, svome smrtnom neprijatelju. Proganjajuci Davida, Saul sa svojim ljudima stigao je kod nekih bacija ovcarskih koje behu pored puta, i tamo bese neka pecina, u koju je Saul usao da spava. A David sa svojim ljudima bese u dnu pecine. I ljudi Davidovi, videci Saula kako spava u pecini, rekli su Davidu: Evo dana u koji ti Gospod veli: Predajem ti neprijatelja tvojega u ruke! Dok je Saul spavao u pecini, David je otisao polako i odsekao skut Saulove haljine. Zatim je rekao svojim ljudima: Ne dao mi Bog da ucinim sto protiv pomazanika Gospodnjeg! I tim recima je sprecio svoje ljude da navale na Saula. Zatim se David povlacio sa svojim ljudima ka sve udaljenijim mestima. A Saul nije prestajao da ga prati i cuvsi da je David sakriven sa svojim ljudima na Brdu Eheli, pred pustinjom, otisao je da ga uhvati. I posto behu umorni od puta, legao je sa svojim taborom i spavao. U to vreme David je rekao svojim ljudima: Ko hoce da ide sa mnom u Saulov tabor? I Avisaj sin Serujin je rekao: Ja cu sici s tobom. I buduci noc i mrak, David i Avisaj su sisli u Saulov tabor. I gle Saul spavase u svome satoru usred svoga tabora, i koplje mu bese pobodeno u zemlju kraj njegove glave. Avenir, vojskovodja Saulov spavase sa narodom oko njega. Tada je Avisaj, vojskovodja Davidov, rekao Davidu: Bog ti sada dade neprijatelja tvojega u ruke. Pusti me, molim te, da ga udarim svojim kopljem i da ga pribodem jednim udarcem, da ne bude vise potrebe za drugi! Ali David je rekao Avisaju: Nemoj ga ubiti, jer ko bi mogao podici ruku na pomazanika Gospodnjeg i ostati nekaznjen? Zatim je rekao: Ne dao mi Bog da dignem ruku na pomazanika Gospodnjeg! Uzmi samo koplje i krcag s vodom sto su mu celo glave. Zatim, ponevsi samo koplje i krcag, izasli su iz Saulovog tabora, i niko ih ne vide, jer ih Bog sve uroni u dubok san. I nakon sto su se mnogo udaljili od tabora i presli na suprotnu stranu brda, David je dozvao po imenu Saula i Avenira vojskovodju njegovog, i ovi, probudivsi se iz sna, culi su Davidov glas i prestravili su se. I Saul je rekao: Je li to tvoj glas, sine Davide? A David je odgovorio: Moj je glas, care gospodaru! I rekao je: Zasto, care, gonis slugu svojega? Sta sam ucinio i cime sam kriv? Zatim je rekao: Blagoizvoli, care, gospodaru moj, i poslusaj reci sluge svojega. Ako te Gospod drazi protiv mene, neka primi od nas miris zrtve; ali ako te ljudi draze, prokleti neka budu pred Gospodom, jer me oni izgone danas da ne pripadam nasledstvu Gospodnjem. Zatim je rekao: Evo koplja tvog, care, neka dodje koji od ljudi da ga uzme. Gospod ce platiti svakome po pravdi i veri njegovoj. Jer te Gospod dade danas u ruke moje, ali ne htedoh dignuti ruku svoju na Pomazanika Gospodnjeg (1. Carevi 26, 23). Nakon toga, videci David da bes Saulov ne prestaje, rekao je u sebi: Poginucu kad god od ruke Saulove; nema bolje za mene nego da pobegnem u zemlju Filistejsku, te ce me se Saul okaniti i nece me vise traziti po krajevima Izrailjskim. I David je uzeo svojih sest stotina ljudi i odveo ih Ahisu, sinu Maohovu, caru gatskom, gde su ostali godinu i cetiri meseca, dok Saul nije poginuo u ratu sa Filistejcima. Iz ovog sto je dovde receno moze se pojmiti sa koliko je mrznje Saul trazio da uhvati i pogubi Davida, i sa koliko se krotosti ophodio David prema Saulu. Dvaput je Bog dao Saula u ruke njegove, i njegovi ljudi su ga podsticali da ga ubije, a krotki i smireni David, imajuci strah Boziji i prepustajuci sve osveti Gospodnjoj, nije hteo da digne ruke svoje na Saula. Radije je hteo da ode u tudju zemlju i da prepusti mesto Saulovoj mrznji i gnevu, nego li da ga ubije i naljuti Boga. Jer on je znao da je Saula pomazao Samuilo na carevanje, po zapovesti Gospodnjoj, i po savetu Gospodnjem nije hteo da mu nanese nikakvo zlo.

Ali se Davidova nezlobivost jos vise pokazala kada je pravedni gnev i sud Boziji sustigao Saula, te je pao pogubljen od svoga maca pred Filistejcima. Buduci obavesten David o njegovoj smrti, bilo mu je veoma zao, i razdrao je svoje haljine zajedno sa svim svojim ljudima, placuci zbog smrti svog neprijatelja; postili su do veceri i zalili su sa bolom (2. Carevi 1,11-12). Nakon ovoga placa i zaloscenja sastavio je i tuzbalicu za carem Saulom, za koju je dao zapovest da je nauce sva deca Judina i da je pevaju u znak secanja na Saulovu smrt (2. Carevi 1, 27-27). Eto dakle, braco moja, nezlobivosti Davidovog srca, pokazane u svoje vreme delom. Eto zapovesti Jevandjelja Hristovog koju je odelotvorio onaj sto je imao da bude Njegov predak po telu. Eto zapovesti savrsenstva iz zakona Gospodnjeg, koja nas uci da ljubimo neprijatelje, kako ju je ispunio onaj koji je rekao: Ukloni se od zla, i cini dobro; trazi mira i idi za njim (Ps 33,14). Kako se jasno vidi ispunjena ovde rec Spasiteljeva Koji kaze: Ljubite neprijatelje, cinite dobro onima koji vas gone (Lk 6, 35; Mt 5,3944). Zatim, ko ne zna koliko je milosti i dobrote pokazao David prema potomcima svoga progonitelja, Saula. Jer kada je dosao da bude car nad celim domom Judinim i Izrailjevim, i pobedio, pomocu Gospodnjom, sve svoje neprijatelje, rekao je svojim sluziteljima: Osta li joste ko od doma Saulova da mu ucinim dobro i da se ophodim prema njemu s dobrotom koja je kao dobrota Bozija? A Siva, jedan od bivsih slugu Saulovih rece: Jos ima sin Jonatanov, hrom nogama. I cuvsi car David, zapovedio je da ga dovedu preda nj. A doticni, znajuci koliko je propatio David od Saula, cuvsi da je pozvan da dodje pred cara, veoma se uplasio, smatrajuci da ce ga gorkom smrcu pogubiti. I kada je bio doveden pred nj, videci ga krotki car u velikom strahu, rekao mu je sa krotoscu: Ne boj se, jer hocu da ti ucinim dobro! Dacu ti natrag svo zemljiste Saula oca tvojega, i ti ces svagda jesti za mojim stolom. I od tog dana, po carevoj zapovesti, Mefivostej, jer mu to bese ime, posta gospodar nad svim imanjima koja ostadose od Saula i svakog dana sedjase sa carem za trpezom (2. Carevi 9,13). A koliko je nezlobivosti pokazao David prema Avesalomu, sinu svome, koji gledase da mu oduzme zivot i carstvo i bese se ratom pobunio protiv njega, poslusavsi savet Ahitofela, neprijatelja Davidovog. Cuvsi o ovoj pobuni svog sina, bio je primoran da napusti Jerusalim i da bezi s narodom po pustinji i planinama od besa i zlobe svog sina. Jos mu ne mali bese stid i ogorcenje koje na njega dodje, cuvsi da je Avesalom, poslusavsi savet Ahitofelov, usao k njegovim suprugama bez ikakvog srama ili straha Bozijeg, cineci ovo bezakonje pred celim Izrailjem. A kada je pravedni gnev sustigao Avesaloma, i on je pao u ratu pogubljen od ruke Joava, njegovog vojskovodje, cuvsi o sinovljevoj smrti, koji mu bese smrtni neprijatelj, umesto da se raduje sto ga Bog izbavi da ne bude pogubljen upravo od ruke svog sina, on je otpoceo naricati i gorko plakati i sa velikim bolom srca vapio je na sav glas: Sine moj Avesalome, Avesalome sine moj, zasto nisam umro ja umesto tebe! (2. Carevi 18, 31-33). Eto dakle, braco moja, i ovde pokazane nezlobivosti Davidovog srca. Eto srca istinskog roditelja koji zaboravlja sva bezakonja svog zlog sina i s bolom place zbog njegove pogibije. Ko li ce moci recima iskazati koliko neslicnosti bese izmedju njegovog srca i srca njegovog sina. Sin pun mrznje prema onome koji ga je rodio, svim bicem je trazio da mu oduzme zivot i carstvo. David muzastvene duse podnosi da ga progoni njegov sin, i zeli i da umre umesto njega, samo da bi on ostao u zivotu i bio postedjen. Sin zeli da prolije krv svog oca i da carstvuje umesto njega. Istinskog roditelja, medjutim, ne raduje pobeda nad sinom, ne zeli da carstvuje bez svog sina, mada ga ovaj progoni i postaje mu smrtni neprijatelj. On zaboravlja sva zla koja je pretrpeo od svog sina, svo bescasce, i vapi na sav glas sa mnogo bola: Sine moj Avesalome, zasto nisam umro ja umesto tebe? Ali kakvo cemo jos poredjenje naci izmedju srca Davidova i Saulova? Ko ce izmeriti udaljenost, ko ce moci pojmiti razlicitost izmedju ovih srca? Saul progoni i trazi da po svaku cenu ubije svog dobrocinitelja Davida. David oprasta svome progonitelju, place gorko i narice zbog smrti svog neprijatelja i zao mu je zbog toga sto nije umro umesto njega. Vaistinu, velika razlicitost srca! Velika je i nedostizna razdaljina izmedju ljubavi

koja dugo trpi i milostiva je (1. Kor 13, 4) i izmedju srca koje mrzi svoga brata i zavidi mu. Jos mislim da nije bas dobro da prenebregnemo nezlobivost i krotost koju je David pokazao prema drugom svom neprijatelju, naime prema Simeju, koji bese iz Saulovog doma i roda i koji je, kada je car David bezao od lica svog sina Avesaloma, izasavsi pred njega, poceo ga kleti i pred celim narodom bacati se na njega kamenjem i vikati: Odlazi, odlazi, krvnice, zlikovce (2. Carevi 16,7). A kada se Car David pobedonosno vracao iz rata u Jerusalim, ovaj Simej, setivsi se koliko je bescasca i gorcine naneo caru u prisustvu njegovih ljudi, i ne nalazeci drugog nacina da se spase ove teske, dostojne smrti, krivice, namislio je da padne nicice i da trazi oprostaj od cara. I upravo u trenu kada se caru postavljase camac da predje Jordan, dosao je Simej i, bacivsi se pred cara, molio ga je govoreci: Neka ne uzima u obzir gospodar moj car bezakonje moje. Neka zaboravi da ga je rab njegov vredjao u dan kada car bese izisao iz Jerusalima i neka car ne uzima to u obzir, jer rab tvoj ispoveda da je zgresio (2. Carevi 19, 18-19). Cuvsi ove Simejeve reci, Avisaj, jedan od Davidovih vojskovodja, rekao je caru: Eda li toga radi ne treba da pogine Simej sto je kleo pomazanika Gospodnjeg? A car nezlopamtivi rekao je Avisaju: Zar ce danas poginuti ko u Izrailju? Zar ne znam da sam danas postao car nad Izrailjem? Eto dobrote krotkog cara pokazane delom u dan kada mu Bog bese dao njegovog neprijatelja u ruke, kao i nekada Saula. Eto cime se pokazuje Davidova blagodarnost i odavanje priznanja Bogu! Jer sta veli: "Ako si Ti Gospode, ucinio milost sa mnom i izbavio me od opasnosti i smrti, i danas se vracam zdrav i pobedonosan da opet carujem nad Izrailjem, zar da ja ne ucinim milost onome koji mi je sagresio? Ti si me samilosno prekoreo za ono sto sam Ti zgresio i zatim si mi opet obrnuo tugu u veselje, a zar ja da upravo u dan moje radosti cinim zalost i da ubijem onog koji je hulio na mene? Necu to ciniti. Ne, da ne bi moju danasnju radost osetio sa tugom i sa gorcinom i sa strahom smrti. Tvoje sam se milosti udostojio i zelim milosti da udostojim onoga koji mi je sagresio. Za ono sto sam Tebi zgresio Ti mi se nisi osvetio do kraja. I zbog toga moja osveta nad Simejom, koji me je kleo i bescastio, ovo je - da mu kazem: Neces umreti, i zakletvom te uveravam da te necu ubiti (2. Carevi 19,23). Da li, braco moja, koji poznajete vise svetsku istoriju i koji ste procitali vise o proslosti careva ovog veka, recite mi, molim vas, da li svetska istorija pamti jos koji slican slucaj o bilo kojem zemaljskom caru, koji je u krotosti i nezlobivosti dostigao Cara Davida i da je toliko ljubio svoje neprijatelje, kao on. Pokazite, molim vas, meni glupom i neukom, da li ste procitali ili culi gde god o kojem caru koji je plakao i sa tolikim bolom srca zalio zbog smrti svojih neprijatelja, kao sto je David oplakao smrt svojih progonitelja i smrtnih neprijatelja, Saula i Avesaloma? Da li je, opet cu zapitati, jos koji od careva ucinio toliko milosti i dobrote potomcima svojih neprijatelja - da im da imanja i sluge i da im odredi da budu za trpezom s njim u sve dane, kao sto je Car David ucinio sa Mefivostejom, unukom Saulovim? Koji bi od careva, imajuci kakvog neprijatelja sto mu se rugao pred dvorjanima njegovim i bacao se kamenjem na njega pred celim narodom, tome zatim oprostio i uverio ga zakletvom da ga nece pogubiti, kao sto je ucinio Car David sa Simejom iz doma Saulovog, o kojem sam predje govorio? Znaci, iz ovog do sada, mislim da ce se dosta jasno pojmiti smirenje, krotost i nezlobivost Cara Davida. Dolicno je pokazati da se ovaj veliki prorok i car pokazao krotkim i smirenim ne samo kada je bio proganjan i u opasnosti od svojih neprijatelja, nego, tim je vise pokazao svoje smirenje i nezlobivost kada je pobedjivao neprijatelje, i cak kada ga je Sam Bog izvestio da ce ga uzdici do velike slave i blagodati. Kada je Bog poslao k njemu proroka Natana i rekao mu: Ovako veli Gospod nad vojskama: Ja te uzeh od napasanja ovaca, da budes car nad Izrailjem. Bih s tobom kuda si god hodio. Istrebih sve neprijatelje tvoje ispred tebe. Stekoh ti ime kao sto je ime najvecih ljudi koji su na zemlji. I zatim mu kazuje: Dom tvoj i carstvo tvoje ostace vecno preda Mnom, utvrdicu presto carstva tvoga doveka (2. Carevi 7, 8-16)! Kada je cuo ove reci koje mu govori Bog preko proroka Natana, smireni David nije se nadmeo srcem zbog ove velike slave i dara

za koji mu se objavljuje da ce ga primiti od Gospoda, nego je, s velikim smirenjem stavsi pred Gospoda, rekao: Ko sam ja, Gospode Boze, i sta je moj dom, te si ucinio da dospem gde sam (2. Carevi 7, 8-19)? Eto reci koje su potekle iz smirenja Davidovog srca. Eto smirene blagodarnosti i odavanja priznanja koje je blazeni car pokazao pred Bogom. Bog je nekada govorio iz ognja smirenom pastiru ovaca sa Horivske gore i poverio mu veliku sluzbu da ga postavi kao posrednika za Svoj narod Izrailj. I kazivase mu da ce njegovim rukama uciniti velike znake i cudesa nad celom egipatskom zemljom i da ce njime izvuci Svoj narod iz faraonovog ropstva, a smireni Mojsije, smatrajuci se suvise malim za tako veliku sluzbu, kazivase: Ko sam ja, Gospode, da idem k Faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Egipta? (Izlazak 3,11). Zatim je sa mnogo smirenja i samopoznanja ispovedao za sebe da je nedostojan i neumesan za tako veliko delo i, pokazavsi svoju nemoc pred Gospodom, kazivase: O Gospode, ja sam mutav i zaplicem jezikom (Izlazak 4,10)! Iste reci smirenja i samopoznanja vidimo sada i kod Davida, krotkog pastira slovesnih ovaca doma Izrailjevog, jer kazuje: Ko sam ja, Gospode Boze, i sta je moj dom, te si me doveo dovde? Pita se zatim po pravdi i divi se tolikoj milosti i daru Bozijem izlivenom na njega. Ne zaboravlja Bozije staranje o njemu, staranje Boga, Koji je bio s njim, te ga je izabrao iz siromasne i neugledne porodice, i kako ga je uzeo od stada ovaca i postavio za cara nad Izrailjem. Zatim, pojmivsi i ono najvece sto mu se obecava, kazuje Bogu: Pa i to ti se jos cini malo, Gospode Boze. Ti govoris o domu raba svojega i za buduce. To jest: Nije li dovoljno koliko si sa mnom ucinio do sada, sto si me od pastira ovaca ucinio Svojim prorokom i Carem nad Izrailjem? I ovo Ti se cini da je malo prema rabu Tvome; hoces da doneses jos vecu blagodat i slavu na moj dom i porodicu? Vidite, braco moja, sa kolikim smirenjem i blagodarnoscu se projavljuje pred Gospodom veliki i hvale dostojni car? Zbog toga sam rekao da je smirenje i nezlobivost srca ono sto ga je uzvisilo do tolikog dara i slave. Vidi se da koliko Bog zeli da ga uzvisi, toliko se on vise smiruje srcem i recima pred Gospodom i Njegovom blagodacu. I kao sto vocka krcata plodovima, kako joj plodovi rastu, tako sve vise spusta grane ka zemlji, tako se i ova duhovna vocka, izrasla iz korena Jesejeva, po meri rasta darova Svetog Duha, sve vise, sa smirenjem srca, preklanjala pred Blagodacu. A ako je istina da se sve sto je sazidano visoko i lepo oslanja na ono sto je ispod, tako i ovde, uzvisenost slave i lepota svetosti na koje je bio uzvisen veliki Prorok i Car bile su postavljene na duboki temelj njegovog srca, kao sto je napisano da ce se u dubokom srcu uzvisiti Bog (Ps 63,7); trebalo je jos da se obistini i receno: Rog njegov uzdici ce se u slavi (Ps 111, 9). I opet: Tamo cu uzdignuti rog Davidu, pripremih svetilnik Pomazaniku mome. Neprijatelje njegove obuci cu u sramotu, a na njemu ce procvetati svetinja moja (Ps 131,17-18). I to vidimo da je na delu ispunio Bog na rabu Svome. Jer je Golijata, koji bese uterao strah u sav Izrailj i hvalio se i svojom silom i svojim stasom, smireni David ubio jednim jedinim kamenom bacenim iz pracke, i njihove neprijatelje Filistejce posramila je gordost. Jos je i Moavce i Edomce Gospod potro. A trojicu velikih neprijatelja Izrailjevih uzasnom je smrcu pokosio, jer su se Avesalom i Ahitofel sami obesili, a Saul se svojim macem probo. I tako, po predje kazanoj reci, Bog je sve neprijatelje Svog smirenog raba velikim sramom odenuo i rog Svog smirenog raba silom desnice Svoje uzvisio je, da ne bi ostala (neposvedocena) izrecena istina da: Imenom Mojim uzvisice se rog moci njegove (Ps 88,24). Svi ovi darovi i dobrocinstva Bozija dosla su na Davida samo zbog smirenja i nezlobivosti njegovoga srca, kao sto sam, Duhom Svetim ispoveda kazujuci: A mene si zbog bezazlenosti (moje) prihvatio, i utvrdio si me pred Tobom do veka (Ps 40,12). I ako je negde zapisano da Bog smirenima daje blagodat (1. Petrova 5, 5), onda kakav veci dar moze biti dat coveku, nego li da od pastira ovaca dostigne da bude prorok Boziji i car nad Izrailjem? Ako opet pise da: Koji sebe ponizuje uzvisice se (Mt 13, 12; Lk 14,11; 1. Pt 5,6; Jov 22,29; Jak 4,10), onda se moze pojmiti da ce malom broju smrtnih ljudi ova istina Bozija vise pristajati no Davidu, koji je od pastira ovaca postao ne samo prorok i car, nego je dostigao da bude praotac Onoga Koji je sazdao praoce. Znaci, vidi se da je

Gospod umnozio Svoju slavu na smirenom rabu Svom, kao sto Duhom ispoveda kazujuci: Umnozio si na meni velicanstvo Tvoje (Ps 70,24). I ovu vecnu slavu na koju je Bog uzdigao Svog smirenog raba sa zakletvom, utvrdio je kao sto pise: Zakle se Gospod istinom, i nece se odpecu nje: Od ploda utrobe tvoje posadicu na prestolu tvome (Ps 131,11). Koji li dar moze biti dragoceniji i koja slava veca od ove koju je sa zakletvom dao Bog smirenome rabu Svom Davidu, da carstvo njegovo ostane vecno, i njegov vladarski presto duhovno da sija i svetli kao sunce pred Gospodom? Na koju li je visinu slave bilo moguce da Bog uzdigne smirenog raba Svog Davida, do li na ovu na koju ga je uzvisio, da bude otac po telu Onome Koji se pre svih vekova rodio od Oca i Cijem Carstvu nece biti kraja, kao sto je blagovesnik Arhandjeo, kada je dosla punota vremena, potvrdjujuci Precistoj unuci Davidovoj, kazao: I dace mu Gospod Bog presto Davida oca njegova; i carovace nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu njegovu nece biti kraja (Luka 1,30-33). Vaistinu se ovde ispunila ona rec da koji sebe ponizuje uzvisice se, i druga koja kaze da Gospod ponizuje, i uzvisuje; podize sa zemlje siromaha, i sa djubrista uzdize smirenoga, da bi ga posadio sa vodjama naroda, i dao mu u nasledstvo presto slave (1. Carevi 2,7; Ps 112,6-8). A da li je, braco moja, David, kada je primio vest preko proroka Natana o tom vecnom zavetu i velikoj slavi, bio svestan ovog velikog blazenstva? Da li je on tada poimao kroz koga ce se blagosloviti i ostati vecno carstvo njegovo? Da li se njemu Duhom Svetim otkrilo o duhovnom carstvu koje nece imati kraja kroz Onoga koji ce se roditi od njega po telu? Da li je on predje spoznao na koji ce se nacin ispuniti ova tajna i zavet? Ja mislim da jeste, i dolikuje da i svedocenjima iz Svetog Pisma pokazem da jeste. Najpre smatram da je dobro da cujemo velikog apostola Petra koji kaze: David je bio prorok, i znao je da mu je Bog obecao sa zakletvom da ce jednog od Njegovih potomaka podici na Njegov presto (Dap 2, 30). Iz ovog svedocenja velikog Apostola jasno se vidi da je znao. Ali mozda ce kogod reci da je samo toliko znao: da ce Bog uzdici nekog iz njegovog roda na njegov vladarski presto, ali da vise od toga nije znao. Treba, medjutim, pokazati da je David, preblazeni prorok i praotac Hristov po telu, znao Duhom Svetim mnogo, i ono najuzvisenije o ovoj velikoj tajni silaska Boga k nama. Jer Sveto Pismo pokazuje da je David pre no drugi proroci i pre no Isaija, mnogo o Hristu prorokovao. Zato sto je on taj koji je pokazao duhovno i bezvremeno imadjase Oca govoreci: Iz utrobe pre zornjace (Ps 109, 3), pokazujuci time da pre andjela i celoga mislenog sveta, bezvremeno imadjase Oca. David je taj koji je pokazao Spasiteljevo svestenstvo po cinu Melhisedekovu rekavsi: Ti si Svestenik do veka, po cinu Melhisedekovu (Ps 109,4); to jest beskrvno, hlebom i vinom, bez roda, kao sto je i Isaija rekao: A rod Njegov ko ce iskazati (Isaija 53, 8)? Jos je i o nacinu pricescivanja ovom Presvetom Zrtvom, koja je po materiji slicna Melhisedekovoj, u nagovestaju govorio kazujuci: Casu spasenja primicu i Ime Gospodnje prizvacu (Ps 115,4). I opet: Okusite i vidite da je dobar Gospod (Ps 33, 8). David je pokazao Preobrazenje Gospodnje na Tavorskoj gori govoreci: Tavor i Ermon Imenu Tvome obradovace se (Ps 88, 13). David, je pokazao prodavanje Spasitelja od strane jednog ucenika rekavsi: Koji jede Moj hleb kovao je lukavstvo protiv Mene (up. sa Ps 40, 10), i opet: I zavole prokletstvo, u docu ce mu; u ne htede blagoslov, u udaljice se od njega (Ps 108, 7-16). I opet: Neka dani njegovi budu malobrojni, i episkopstvo (dostojanstvo) njegovo da uzme drugi (up. sa Ps 108,8). David je pokazao pometnju Judeja i pagana u vreme strasnih Hristovih stradanja rekavsi: Zasto se uzbunise narodi i plemena smislise zaludne stvari? Sabrase se carevi zemaljski, i knezovi se okupise zajedno na Gospoda i na Pomazanika[1] Njegovog (Ps 2,1-2). David je prorekao o strasnim stradanjima i Raspecu Gospodnjem rekavsi: Vezase Moje ruke i noge (Ps 21,18-20). Jos je i o zalosnom prizoru u kojem je imao da bude na Krstu Vladika nas, kada je izlivao svu Svoju precistu krv, i kada ce Mu ostati kosti gole, tako da ce moci kogod da Mu ih izbroji, pokazavsi rekao: Izbrojase kosti Moje, a oni Me posmatrahu i gledahu Me (Ps 21,19).

David je prorekao o razdeljivanju odece od strane vojnika: Razdelise odecu moju medju sobom, i za haljinu moju bacahu kocku (Ps 21,20). David je prorekao o pojenju octom u vreme Svetih stradanja, kazujuci: Dadose mi za hranu zuc, i u zedji mojoj napojise me octom (Ps 68, 22). David je prorekao Silazak Spasitelja naseg u ad i razbijanje vrata adovih rekavsi: Podignite knezovi, vrata vasa, i uzdignite se, vrata vecna, i uci ce Car slave (Ps 23,9). David je jasno prorekao o Vaskrsenju Gospodnjem govoreci: Dusa ce Njegova sici u ad, u telo Njegovo nece videti truljenja (Ps 15,10). O Vaznesenju je pokazao govoreci: Uznesi se na nebesa, Boze, i po svoj zemlji slava Tvoja (Ps 56, 6; 56,12). David je prorokovao o sedenju s desne strane Oca govoreci: Rece Gospod Gospodu mome: Sedi Meni s desne strane, dok polozim neprijatelje Tvoje za podnozje nogama Tvojim (Ps 109,1). David je prorokovao o Silasku Svetog Duha na Svete apostole i o propovedanju Jevandjelja Hristovog po celom svetu rekavsi: Poslaces Duha Tvoga (Ps 103,30). I opet: Po svoj ce zemlji izici glas njihov, i do krajeva vaseljene reci njihove (Ps 18,5). David je mnogim svedocenjima pokazao Strasni Sud i Drugi dolazak Gospodnji, govoreci: Bog ce javno doci, Bog nas, i nece precutati. Oganj ce pred Njim razgoreti se, i oko Njega bura jaka. Prizvace nebo svise i zemlju, da izabere narod Svoj (Ps 49, 2-5). I opet: Oblaci i primrak su oko Njega (Ps 96, 2); Pravda i sud priprema su prestola Tvoga (Ps 88,15); Milost i istina prethode pred licem Tvojim (Ps 88,15); Oganj ce pred Njim prethoditi i plameni oko neprijatelja Njegovih; osvetlise munje Njegove vaseljenu, vide u potrese se zemlja. Gore kao vosak istopise se od lica Gospodnjeg, od lica Gospoda sve zemlje. Objavise nebesa pravdu Njegovu, i videse svi narodi slavu Njegovu (Ps 96, 3-6); Sudice vaseljeni u pravdu u narodima u pravosti (Ps 97, 9). Jos je o Hristu prorekao da ce On biti kamen koji odbacise zidari, to jest judejski knjizevnici i arhijereji, i rekao je da ce On postati krajeugaonik (Ps 117, 22; Ef 2, 20). O spasenju sveta kroz Isusa Hrista, Koji je Sin i Logos Boziji, prorekao je govoreci: Posla Rec Svoju i isceli ih, i izbavi ih iz trulezi njihovih (Ps 106,20). O slavi Preciste Djeve i Bogorodice Marije jasno je pokazao da ce stajati s desne strane Svete Trojice, jer je prorokovao govoreci: Predsta carica s desne strane Tebi (Ps 44, Hrista, Koga je ona rodila po telu, Sina Bozijeg, pokazao je rekavsi Duhom Svetim: Sin moj jesi Ti, Ja Te danas rodih (Ps 2, 7). Ko li ce, dakle, posle tolikih svedocenja jos osporavati da je prorok David kroz Duha Svetog, podrobno znao veliku tajnu vaplocenja Boga Logosa? A ako je David tako jasno pojmio da ce Onaj Koji ce se roditi od njega po telu biti Sin Boziji i Car slave, ko li ce kadgod moci recima iskazati sta se zbilo u prorockom umu i u dusi smirenog Proroka? Ko li ce moci da zamisli duhovnu utehu i uzlete njegovog duha? Ko li ce opisati poniznost i ljubav Preblazenog cara prema Bogu? O, krotki i smireni oce Davide! O, blazeni sine Jesejev! O, lastare Judin! Velike te je slave i blagodati udostojio Gospod Bog, koji uznosi smirene i ne ponizava moljenje njihovo. Vaistinu, setio se Bog tvojih krotosti, kao sto si se molio govoreci: Seti se, Gospode, Davida i svih krotosti njegovih. Jer Bog koji tesi ponizene (2. Kor 7, 6) udostojio te je velike i neiskazane utehe. Mnoga su bila tvoja ogorcenja u ovom svetu, zivot se tvoj ugasio u bolovima, i godine tvoje u uzdisanjima. Kada su se umnozili tvoji bolovi u tvom srcu, utehe Bozije veselile su tvoju dusu. Kada si plakao i tugovao, tako si se smirivao. I celog si dana setan hodio. Uzveselio si se, medjutim, sada, za dane u kojima si bio unizen i za godine u kojima si video zla. Zlostavljan si bio i unizen veoma, vapio si od uzdaha srca svoga. I, gle, uzdah se nije skrio od Gospoda. Gospod te je utesio i uslisao, i On je bio tvoj pomocnik. Obratio je tvoj plac u radost, odagnao tvoju zalost i ispunio te veseloscu (Ps 20, 10-11). Trpeci potrpe Gospoda, i obrati na te pogled (Ps 39,

2). Jer oci su Gospodnje na pravednima, i usi Njegove na molitvu njihovu (Ps 33,15; Price 15, 8-29). U vecni pomen bice tvoj rod kroz Onoga Koji ce se roditi po telu iz tvoje porodice. Zato sto ce Ga i Isaija u svoje vreme pomenuti, rekavsi: Iz Jeseja ce izaci koren, koji ce ustati da vlada nad narodima, i narodi ce se uzdati u Njega (Isaija 11, 110). Ni pisanje knjige Zakona blagodati nece otpoceti a da ne bude pomenuto tvoje ime, kazivanjem: Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avraamova sina (Mt 1,1). I ovde ratari Jevandjelja blagodati nece otpoceti setvu semena Logosa, dok ne budu pokazali tvoje ime kazujuci: Od semena Davidovog, po obecanju, podize Bog Izrailju Spasitelja Isusa (Dap 13, 23). Jos ce i sasud izabrani kliknuti: Objavljujem vam Jevandjelje Isusa Hrista koji je po telu rodjen od semena Davidova (Rim 1,1-3). I opet Timoteju veli: Pamti Gospoda Isusa Hrista vaskrsloga iz mrtvih, od semena Davidova, po jevandjelju mojemu (2. Tim 2, 8; Dap 2, 30; 13, 23; 1. Kor 15,14). Znajuci ovo o tebi, o treblazeni oce Davide, i poimajuci da su te smirenje i krotosti tvoje ucinili dostojnim tolikih darova Bozijih, i da te je On nazvao covekom po Svom srcu, molimo te ponizno da posredujes kod Premilosnog Boga i Spasitelja naseg Isusa Hrista, rodjenog po telu od tvoga roda, da bude milostiv onome koji pokusava da po svome razumevanju napismeno pokaze slavu i blagodat Boziju kojih si se udostojio zarad smirenja srca svoga, i zbog cega su bili s tobom blagodat i pomoc Njegova, kao sto su i neki od Svetitelja svedocili kazujuci: "David je bio smiren, i Bog bese s njim" (Otacnik, 164, Ava Nisteros 2); i opet drugi veli: "Smirenoumnik kao David postadoh" (Ava Jovan Persijanac, Otacnik, 123). *** Jedan brat je pitao nekoga starca: "Reci mi, oce, sta da neko cini sebi da bi stekao smirenje"? Odgovorio mu je starac: "Smirenje je, sine, venac od monahovog dragog kamenja. I ko hoce da stekne smirenje neka se svagda trudi da navikne svoju prirodu da vidi samo svoje teskoce i grehe i da ih spozna, da se zalosti i da se prekoreva i da se postara za njih. A grehe drugih da ne ispituje, niti da osudjuje koga od brace" (Otacnik, Gl. 10, str. 342). *** Jedan brat je pitao nekog starca: "Sta je covekovo napredovanje ka Bogu?" I starac je odgovorio: "Napredovanje covekovo ka Bogu jeste smirenje, jer koliko se neko spusta u smirenju, toliko se uzvisuje u napredovanju". *** Rekao je neki starac: "Ako smiravajuci sebe budes kome rekao: Oprosti mi! sazecices djavole" (Otacnik, str. 358).

O DUGOTRPLjENjU
I sada, nakon sto sam u malo reci pokazao slavu i dar Boziji na koji se uzdigao David smirenjem i dugotrpljenjem, dolikuje da pokazemo da kao sto su David i Mojsije u Starom zakonu vise no drugi ovim velikim vrlinama blistali, tako i u zakonu jevandjelske blagodati oni koji su sledili naseg krotkog Spasitelja revnovali su, po svojoj moci, da postanu krotki i smireni srcem, po ucenju Gospoda, koji veli: Uzmite jaram moj na sebe i naucite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim (Mt 11, 29). Radi potvrde onoga sto velim, otpocecu u nastavku slovo o sledbeniku Hristovom apostolu Pavlu. Posto je on nosio u svom srcu majku vrlina, to jest - velim - blazenu ljubav, ona ga je podsticala da na citavom zivotnom putovanju po ovdasnjem zivotu ima za saputnike smirenje, krotost i dugotrpljenje. Jer to su njene istinske kceri, posto se smirenje radja iz ljubavi, po reci: "Ljubavlju prema nama smirio je Bog sebe", pokazujuci najpre ljubav, roditeljku svih vrlina, i zatim smirenje, iz kojeg se radja krotost i dugotrpljenje, kojima je

Preblazeni Apostol vise no drugim vrlinama hitao putem zapovesti Bozijih i nasladjivao se njima kao svekolikim bogatstvom. Ovaj veliki ucitelj sveta i neumorni sledbenik Hristov, koga Bog izabra od utrobe matere njegove (Gal 1,15), nazvan je sasudom izabranim i poverena mu je apostolska vlast (Dap 9, 4-15). A on, Preblazeni, pred blagodacu i uzvisenim prizvanjem, s velikim smirenjem u celom se zivotu pokazao, okrivljujuci sebe i smatrajuci se nedostojnim ovog izabranja i preblazenog poziva. Sebe je nazivao najmanjim, govoreci: Meni, najmanjemu od svih Svetih, dade se ova blagodat da blagovestim medju neznaboscima neistrazivo bogatstvo Hristovo (Ef 3, 8). I moze se videti i pojmiti iz njegovih reci da koliko ga je Bog vise svojim darom obdarivao, toliko je on smatrao sebe za siromasnijega duhom i jos je vise smirivao sebe umom i srcem pred riznicom blagodati. Jer mada do trecega neba bi uzet (2. Kor 12, 2-4), opet je i ovu veliku tajnu i otkrovenje pokazao ne kao o sebi, nego kao o drugom, govoreci: Znam coveka u Hristu, koji pre cetrnaest godina bi odnesen do trecega neba (2. Kor 12,2). Mi ludi Hrista radi, a vi mudri u Hristu; mi slabi, a vi jaki (1. Kor 4,10). Pavle je onaj sto se vise od svih apostola potrudio i delao zarad Jevandjelja Hristovog (1. Kor 15, 10). A on, zbog mnogog smirenja okrivljujuci se, naziva sebe nedonoscetom, goniteljem Crkve i najmanjim od svih Apostola, govoreci: Ja sam najmanji od apostola, kao nedonosce, i nisam dostojan nazvati se apostol, zato sto gonih Crkvu Boziju (1. Kor 15, 8-9) Pavle je onaj sto se zajedno sa Hristom razapeo, i u kome je ziveo Hristos, i koji je na svom telu nosio rane Hristove (Gal 2, 20; Ef 6,17) i dostigavsi ovo blazeno stanje Hristovih stradanja, vecma se smiruje zarad Njegove ljubavi, kazujuci: Hristos Isus dodje u svet da spase gresnike od kojih sam prvi ja(1. Tim1,15). Pavle je onaj koji, mada zivljase u telu, ne bese potcinjen telesnome, buduci razapet svetu (Gal 6,14). Zatim isto je on taj koji se, iz ljubavi da podigne pale i okrepi slabe, smiruje okrivljujuci se i kaze: Ko oslabi, a da i ja ne oslabim? Ko se sablaznjava, a ja da ne gorim? (2. Kor 11,29). Pavle je onaj koji je izobilno sirio Jevandjelje Hristovo od Jerusalima kroz sve okolne zemlje i do Ilirika, i koji je svojim recima i delima pracenim silom znakova i cudesa priveo neznabosce na poslusnost veri u Hrista (Rim 15,18-19). I zatim, nakon tolikih poduhvata vrednih hvale, smirujuci se pred Bogom i ljudima, kaze: Znam da dobro ne zivi u meni, i okrivljujuci sebe veli: Dobro sto hocu ne cinim, nego zlo, sto necu, ono cinim (Rim 7,18). Pavle je onaj koji je postao svima sve ljubavlju da ih spase, i takodje on je taj koji ne ume da se hvali, do samo Krstom Hristovim (Gal 6,14). Pavle je onaj sto se svagda radovase kada bese porugan, kada bese u nevoljama i u gonjenjima i u teskobama, mrzeci slavu od ljudi i trazeci da u svemu bude ugodan Bogu, kao sto istinom svedoci kazujuci: Jer kad bih jos ljudima ugadjao, ne bih bio sluga Hristov (2. Kor 12,10; Gal 1,10). Da bi naucio smirenju one koji se gorde mudroscu ovoga veka, jos kaze: Ako ima koga medju vama da se smatra mudrim po mudrosti ovoga veka, neka postane lud, da bi dostigao da bude mudar, pokazujuci da je mudrost ovoga sveta ludost pred Bogom (1. Kor 1, 20). Pavle uci svoje ucenike da budu smireni, i ma koje delo tvorili, da ga ne tvore s ciljem da ih ljudi hvale, nego samo zarad slave Bozije, i kaze im: Ako jedete, ako li pijete, ako li sto drugo cinite, sve na slavu Boziju cinite (1. Kor 10, 31). Kada on bese u Militu, posla u Efes i dozva svestenike Crkve i kaza im: Vi znate da prvoga dana kada dodjoh u Aziju, da bejah sa vama sve vreme, sluzeci Gospodu sa svakim smirenjem i mnogim suzama i napastima koje me snadjose od zavera Judeja (Dap 20,17-19). Preblazeni Pavle nije zaboravljao da podseca i ucenike iz Rima na Hristovo smirenje, pozvavsi ih da ne idu za visokim stvarima, nego da ostanu pri onom sto je smireno, i da sebe sami ne smatraju mudrim (Rim 12,16), a onima iz Korinta, pokazujuci da Bog izabira i dela kroz smirene, kazuje: Nego sto je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i sto je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake (1. Kor 1, 27). Jos i Filipljanima, podsecajuci ih na smirenje, kaze: Nista ne cinite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirenjem smatrajte jedan drugoga vecim od sebe (Fil 2, 3). I kao

zivu ikonu najuzvisenijeg i najsavrsenijeg smirenja postavlja pred njih smirenje Hrista Spasitelja naseg, Koji je spustio nebesa i sisao do nase nemocne prirode, i sve sto pripada nasoj prirodi uzeo je, sem greha, i u svemu se pokazao smiren, u ovom zivotu ovde, u delu i u reci. Jer zbog Svog neizrecivog smirenja i ljubavi da spase sve, nije mu bilo odvratno da ulazi u kuce gresnih i neuglednih i da seda za trpezu s njima, da besedi s njima. Jos se pokazuje smiren i pokoran prema ljudskim vlastima i priklanjao se da daje porez cesaru kao svaki zeman covek; idjase bos i gologlav kao svaki siromah, nije imao gde da spusti svoju glavu, iduci iz mesta u mesto kao stranac i uceci putu Istine, tvoreci poslusanje Ocu Nebeskom, koji ga je poslao u svet da isceli nase davnasnje rane i da izvuce Bozije stvorenje iz truleznosti i senke smrti, i da ga ponovo dovede u otacastvo iz kojeg je pao neposlusanjem. I to smireno poslusanje Premilosnog Spasitelja bilo je do smrti, do smrti na Krstu (Fil 2, 7-8). Zatim, pokazujuci im da ce Spasitelj nas pri Svom drugom dolasku preobraziti u slavu smirenje nase ljudske prirode i da je istinski grad i otacastvo hriscana na nebesima, kaze im: Nasa tvrdjava je na nebesima, otkuda ocekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koji ce preobraziti nase ponizeno telo, tako da bude saobrazno telu slave Njegove (Fil 3,20-21). Ovde sam izneo samo malo od mnogih svedocenja koja pokazuju smirenje velikog Apostola neznabozaca, kao i neke savete koje je dao svojim ucenicima i hriscanima prve Crkve. Ali Pavle koji vapijase: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1. Kor 11,1), pokazuje svojim ucenicima da pored smirenja, dolikuje da sa mnogo krotosti i dugotrpljenja idemo putem Hristovih zapovesti. Jer ga cujemo kako veli: Braco, ako i upadne covek u kakvo sagresenje, vi duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti (Gal 6,1). I Timoteju kaze: Sluga pak Gospodnji ne treba da se svadja, nego da bude tih prema svima, poucan, nezlobiv, koji sa krotoscu kara one koji se protive (2. Tim 2,2425). Pokazujuci svoje ophodjenje prema Solunjanima, kaze im: Bejasmo blagi medju vama kao dojilja kada neguje svoju decu (1. Sol 2,7). I Titu veli: Napominji im da se ne svadjaju, da budu blagi, da pokazuju svoju krotost prema svim ljudima (Tit 3,2). U Drugoj poslanici Timoteju pise: Propovedaj rec Gospodnju, nastoj u vreme i nevreme, pokaraj, zapreti, pouci. Ali mu pokazuje na koji nacin da pokara i pouci, jer kaze: sa svakom strpljivoscu i krotoscu (2, Tim 4,2). Jos mu napominje i dobra dela u kojima on boravljase: A ti si sledovao mojoj nauci, zivljenju, nastrojenju, veri, dugotrpljenju, ljubavi, istrajnosti (2.Tim 3,10). Inoga puta, savetujuci mu da se cuva gordih, onih sto boluju od besmislenog prepiranja, od srebroljublja i bogatstvoljublja, kazuje mu: A ti, o covece Boziji, bezi od toga, a idi za pravdom, poboznoscu, verom, ljubavlju, trpljenjem i krotoscu (1. Tim 6,11). A kada mu pokazuje kakav treba da bude episkop, kaze mu: Ne pijanica, ne ubojica, ne lihvar, nego krotak (1. Tim 3,3). Kolosane uci da se, kao vazljubljeni izabranici Boziji, obuku u srce ispunjeno samilosti, u dobrotu, u smirenje, u krotost i u dugotrpljenje (Kol 3,12). Isto o ovim velikim vrlinama pise i Efescima, kazujuci: Molim vas, dakle, ja suzanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani, sa svakom smirenoscu i krotoscu, sa dugotrpljenjem (Ef 4,1-2). Ni Filipljanima ne zaboravlja da kaze: neka krotost njihova bude poznata svima ljudima (Fil 4, 5). Sa ovo malo svedocanstava hteo sam da pokazem da je sledbenik Hristov Veliki Pavle, smirenjem, krotoscu i dugotrpljenjem, vise no drugim sredstvima i delima, revnovao da privede Hristu svoju decu, koju je radjao propovedanjem slova Jevandjelja. Ovom sasudu izabranja, koji je bio ispunjen ljubavlju Hristovom, nisu mogli nedostajati njeni lastari, a to su: smirenje, krotost i dugotrpljenje. Ove vrline, vise no druge, krasile su i cinile revnosnog Apostola neumornim u hitanju na propovedanje Jevandjelja Hristovog dugo vremena (trideset i pet godina), dok nije zavrsio borbu i okoncao putovanje (2. Tim 4, 7). Jos je potrebno da pojmimo da se taj veliki Apostol, pokazao u svom zivotu kao ikona svekolikog mudroljublja, i smirenju, krotosti i dugotrpljenju vise nas je delom nego li recju ucio. Zato sto je to Apostol Hristov koji je premnogim trudovima i dugotrpljivim podnosenjem nevolja vise no svi drugi od Svetih apostola sledio put Krsta Hristovog i

pokazao Dela pre no sto je o njima ucio. On je u gradu Filipu svucene odece i nakon mnogo udaraca sibama, lezao u tamnici s nogama u kladama (Dap 16,22-23). On je u Korintu, uz svo gonjenje i protivljenje Jelina i Judejaca, godinu i sest meseci ucio tamo reci Jevandjelja (Dap 18,11). On je u azijskom Efesu pretrpeo mnogo nevolja i opasnosti od zlatara Dimitrija i od neverujucih i okamenjenih srcem. A on je sa mnogim i dugim trpljenjem, s krotoscu i sa smirenjem i sa mnogim suzama tri godine propovedao Jevandjelje i nije prestajao savetovati svakoga (Dap 19, 8; 19, 24-41; 20,17-31). On je u Jerusalimu i u Kesariji pretrpeo od Judejaca i Rimljana progonstva, optuzivanja, klevetanja, grdnje, podsmehe, bijenja, i smrtne opasnosti je pretrpeo i dugo vremena, dve godine, bio je tamo u tamnici (Dap 24,17; 23,2-13). On je na moru s velikom muzevnoscu duse trpeo opasnost bure i zajedno sa onima iz ladje buduci u iscekivanju smrti, cetrdeset dana je proveo ne jeduci (Dap 27,33-34). On je, stigavsi u Rim kraj svekolikog protivljenja Rimljana i pretnji Judejaca, dve godine s velikom smeloscu ucio slovu Jevandjelja Hristovog (Dap 28, 30-31). Njega nijedno od teskih iskusenja nije udaljilo od ljubavi Hristove. On je s velikom ljubavlju i radoscu nosio Krst Hristov i s velikom smeloscu klicao: Ko ce nas rastaviti od ljubavi Hristove? Zalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili ropstvo? (Rim 8, 35). Posvedocavajuci zatim da nista od toga nece biti u stanju da ga rastavi od ljubavi Hristove, kaze: Jer sam uveren da nas ni smrt, ni zivot, ni andjeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadasnjost, ni buducnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar nece moci odvojiti od ljubavi Bozije, koja je u Hristu Isusu Gospodu nasem (Rim 8, 35-39). Ono sto ovde kaze: ni visina, ni dubina - mislim da se moze pojmiti i ovako: visina - kada nas djavo uznosi umom da bismo se gordili zbog svojih poduhvata ili prirodnih osobina. Tada koji ljubi Boga vise od svega smiruje se iz ljubavi prema Njemu, da Ga ne bi naljutio, i tako dolazi do mere samopoznanja i svako svoje dobro delo pripisuje Njegovoj blagodati, opominjuci se da nista ne moze delati bez Njega, i tako ostaje i nadalje nerazdvojan od ljubavi Njegove. A ako je rekao: ni dubina - mislim da je ova dubina mera ocaja, u koji djavo baca dusu vise puta, ali osobito posle kakvog teskog pada, da bi je rastavio od ljubavi Hristove. A dusa, buduci u toj dubini, opominjuci se ljubavi Onoga Koji nas je ljubio, Koji se predao smrti za nas i Cijom smo se ranom svi mi iscelili, podize se iz ponora ocaja istinskim pokajanjem i ostaje nadalje nerazdvojna od ljubavi Onoga Koji ju je pomilovao i podigao. Ali podjimo dalje tragom povesti o delima preblazenog Pavla i cujmo opet o njegovom zivljenju. Evo sta kaze: Do ovoga casa podnosimo i glad i zedj i golotinju i udarce, i potucamo se, i trudimo se radeci svojim rukama. Kad nas grde, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo; kad hule na nas, molimo; postasmo kao smetliste sveta, svima smece do danas (1. Kor 4, 11-14). I opet kaze: Vise sam se trudio, odvise boja podneo, vise puta bio u tamnici, cesto u smrtnoj opasnosti; od Judejaca sam primio pet puta po cetrdeset manje jedan udarac, tri puta sam bio siban, jednom kamenovan, tri brodoloma pretrpeo, noc i dan proveo na morskoj pucini; cesto sam putovao, bio u opasnosti na rekama, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od svoga roda, u opasnosti od neznabozaca, u opasnosti u gradu, u opasnosti u pustinji, u opasnosti na moru, u opasnosti medju laznom bracom; u trudu i naporu, cesto u nespavanju, u gladovanju i zedji, cesto u postovima, u zimi i golotinji; pored svega ostaloga, briga za sve crkve (2. Kor 11, 23-28). Dakle, braco moja, koja bi nam svedocenja mogla vise no ova pokazati dugotrpeljiva stradanja i patnje preblazenog Pavla?! Ko li ce jos poricati da je ovaj svetlosni stub i svetionik Crkve Hristove svetleo u zivotu vise delima nego li recju? Ko li ce jos kadgod dostici meru njegovog delanja? I zatim, posle toliko truda i dugotrpljenja, da smatra da je malo delao u nadi buducih dobara i, da kao Pavle, sa smirenjem uzvikne: Stradanja sadasnjeg vremena nisu nista prema slavi koja ce nam se otkriti (Rim 8,18)? *** Napisao sam dovde malo reci o ovom trojstvu vrlina, to jest o smirenju, krotosti i dugotrpljenju, koje sam u ovom slovu pokazao delotvorene u zivotu i u delima tri velika

izabranika Bozija: Bogovidca Mojsija, Davida proroka i cara po sudu Bozijem, i sasuda izabranog, preblazenog Pavla. I ako o Mojsiju mozemo reci da je bio neprevazidjen u krotosti, kao i David u smirenju, onda cemo o Pavlu, svetlozarniku neznabozaca, pokazati da je sve nadmasio dugotrpljenjem. I ko zeli to da pojmi neka cesce cita o delima i trudu njegovom, kroz koje je ne malo vremena prolazio i kako je neumoran u svemu ostao zarad Hristove ljubavi. A posto me misao podstice da ponizno kazem jos nesto, necu okoncati tok slova o sasudu izabranja, dok ne uskliknem: O, preblazeni Apostole! O, delatelju svekolike dobrote! O, sasude pun ljubavi Bozanstva i punoto svih darova Duha! Ti si ljubavlju sav trud s dugotrpljenjem propatio. Ti si ljubavlju sve duhovno nazidao i prema svima si imao milost. Ti si se ljubavlju smirio i njom si se svemu nadao. Ti si ljubavlju sve trpeo i ljubav si pokazao kao visu od svega (1. Kor 13, 13). Tebi je smirenje preteklo, i duhom krotosti sve si savetovao (1. Sol 2, 5-7; Gal 6,1). Ti si dugotrpljenjem sve odmorio. Ti si se kao sveizabrani sasud svekolike mudrosti i devicanstva pokazao i savete za devicanstvo svima si dao (1. Kor 7, 38). Ti si devicanstvo pokazao kao uzvisenije od braka i sve na devicanstvo podsticao (1. Kor 7,7). Tebi dar prorokovanja nije nedostajao i dar govorenja jezicima ti je preticao (1. Kor 14,39). Ti si Jevandjelje Hristovo bez plate blagovestio i svojim se pravom nisi koristio (1. Kor 9,15-18). Ti si se na visinu vidjenja i otkrovenja uzdigao, i do trecega neba bio si otet (2. Kor 12,1-3). Ti si jedinstvo Svetog Duha pokazao i o carstvu Darova Duha jasno ucio (1. Kor 12,18-31). Ko li ce, dakle, moci da opise raznovrsnost tvoje mudrosti? Ko ce ikada moci da spozna i proceni riznicu Dara kojom te je Bog obdario? Ko ce dostici da oseti tvoju ceznju za Hristom? Cije li ce se jos srce kupati sa toliko ljubavi u utehama Njegove blagodati, da bi razumeo zasto si klicao: Jer je meni zivot Hristos i smrt dobitak (up. sa Fil 1,21). Ciji li ce um ma i izdaleka u zanosu ugledati dubinu tajni i visinu otkrovenja, kao sto se tvoj preblazeni um tome priblizio (2. Kor 12,7)? U kome li ce jos ziveti Hristos, kao sto zivljase u tebi (Gal 2,20), i kroz to preblazeno sjedinjenje da se sladi Njegovom ljubavlju, bezgranicnim mnostvom Njegovoga poimanja? O, Preblazeni Pavle, sasude blagodati i svetlosti Hristove, zasto si sebe smirivao, kazujuci da sad vidimo kao u ogledalu, nejasno (1. Kor 13,12), jer to nedostizanje vidjenja uma pristoji malima, a ne tebi. Tebi su se sozercanja Duhom rasvetlila. Ti si Suncu Pravde pristupio, u Njegovoj si se svetlosti kupao. Ti si zarad Njegove ljubavi pravde ogladneo (Mt 5, 6), i On te je na mestu ispase i na vodi odmora othranio (Ps 22, 2). Tvoja je dusa za Bogom krepkim i zivim zedjala (Ps 41, 2) i On te je istocnikom sladosti napojio (Ps 35,8; Otk 21,6). Ti si najvisu ceznju dostigao i sinom Visnjega Jerusalima si se pokazao (Otk 21, 2) Ti ces na Strasnom sudu na jednom od prestola sedeti i zajedno sa ostalim Apostolima, saborno i po svojoj volji, blagodacu Hristovom, od pravog suda Bozijeg uzimajuci, andjelima, djavolima i ljudima suditi (1. Kor 6, 2-3; Lk 11, 31). Opominjuci se ovoga ja gresni i tromi, sledjen u grehovima, s poniznoscu srca i sa uzdisajima usmeravajuci uzdanje prema tebi, o Preblazeni Apostole, dolazim da te molim da svojim silnim molitvama Premilostivom Bogu i Spasitelju nasem Isusu Hristu posredujes da Svojom miloscu poseti one sto se secaju tvoga truda, koji si zarad Njegove ljubavi pretrpeo, i da i nama nedostojnima posalje Svoju blagodat, da bismo kroz Njega i mi uznapredovali u smirenju, krotosti i dugotrpljenju. Amin! *** Neki brat je upitao starca, govoreci: - Avo, sta je smirenje? Odgovori starac: - Ovo je smirenje, sine: da u svome misljenju nikada nemas svest da si ucinio sto dobro i Bogougodno; nego da svagda sebe sto vise smatras bez ijednoga dobrog i Bogougodnog dela, i buduci medju ljudima da sebe smatras i vidis kao gresnijeg i nedostojnijeg od svih ljudi. I onome koji ti cini zlo da se trudis ciniti mu dobro po svojoj

moci. Eto, sine, rekao sam ti sta je smirenje; idi, dakle, i tvori tako, i spasces se (Otacnik Gl. X, str. 342). *** Kazivase Ava Zenon da mu je pricao Blazeni Sergije, iguman pedikatski, ovakvu pricu: Jednom - veli - dok smo putovali sa nekim svetim starcem, a bila su i druga braca zajedno s nama, zalutali smo putem, i ne znajuci kuda idemo, obreli smo se u usevima. A ratar, osetivsi da se tamo nesto zbilo, poceo je da nas grdi i da nam govori gnevno: - Zar se vi bojite Boga? Da imate strah Boziji pred ocima, ne biste to ucinili! Tada nam kaza onaj Sveti starac: - Gospoda radi, niko da ne govori. I moljase se rataru s krotoscu, govoreci: - Dobro kazes, sine, da smo imali strah Boziji, ne bismo to ucinili, nego, Gospoda radi, oprosti nam, jer smo zgresili! A onaj, uplasivsi se zbog starceve nezlobivosti i smirenja, pohitavsi k nama, pao je k starcevim nogama, govoreci: - Oprosti mi, Gospoda radi, i povedi me s vama! I dodavase blazeni Sergije: - Evo sta su Svetiteljeva krotost i dobrota mogle da ucine s pomocu Bozijom! I spasao je dusu stvorenu po liku i podobiju Bozijem, koju Bog zeli vise no bezbroj radosti (Otacnik, Ava Zenon 10, str. 81). *** Kazivase Ava Danilo o Avi Duli da je najpre bio u opstezicu cetrdeset godina i zatim je u podviznickoj pustinji bezmolvovao (tihovao) i medju najvece oce ga ubrajase. Dakle, ovo kazivase: da je, na mnogo nacina ispitujuci, saznao da koji prebivaju u opstezicu vise i brze napreduju u tvorenju dobrih dela od onih sto bezmolstvuju (tihuju), ako budu imali i upotrebljavali pokornost iz cistoga srca. Jer neki brat bese u nekom opstezicu prostodusan i nipodastavan vise no svi koji behu tamo, a umom bese velik i posten. Ovaj, buduci od svih ukoravan i nipodastavan, a mnogo puta i nepravedno bijen, trpeo je hrabro, ne kazujuci nikom nista; a ini od brace sto behu tamo, buduci podstaknut od djavola, ukrao je svete sasude iz crkve, skrivajuci ih od svih. Zatim, posto se obavila istraga za ukradenim, svi su pripisali krivicu onom bratu koji sebe nipodastavase, i njega su osudili po pretpostavci da je ukrao Svetinje. A posto on kazivase da o tome ni najmanje ne zna, na podsticaj igumanov uzeli su mu andjeoski lik, i okovavsi ga u gvozdje, predali ga ekonomu lavre radi istrage. Ovaj, nakon sto ga je i volujskim zilama dosta bio i drugim ga kaznama podvrgao, posto ovaj nije imao nista da prizna, nego naprotiv, pokazujuci da ne zna to delo, poslao ga je zapovedniku toga mesta, da bi ga jos vise kaznio. A ovaj, pokazavsi mu vrste mucenja i vatrom mu pekuci telo i kaznivsi ga i nejedenjem mnogo dana i tamnim zagusljivim zatvorom, nakon sto je isto tako saznao da porice kradju Svetinja, uz dozvolu igumana i bratstva, osudio ga je na smrt, kako pravilo odredjuje, jer smrt je kazna za kradju Svetinja; i dakle isao je da mu odrube glavu. A brat koji bese ukrao Svetinje, videci i pateci dusom, dosavsi k avi, rekao je: Doznao sam da su se nasli Sveti sasudi; zbog toga pohitaj da se ne odrubi bratu glavu. A on javi zapovedniku, i brat, nakon sto je oslobodjen, vratio se u opstezice. I pozivevsi jos tri dana, otisao je Gospodu, predavsi dusu svoju za vreme dok se moljase i bese kolenima. Dakle, dosavsi svi iz manastira i nasavsi njegovo teLo u takvom pokajnom polozaju (to jest na kolenima), uzeli su ga i odneli u crkvu, dok sve ne pospreme. I posto udarise u klepala, sabrala se cela lavra, i svi hitahu tom telu, svaki hoteci da za blagoslov uzme deo odece ili vlasi. A posto se ava bojao da se kako ne rastrgne i telo, uneli su ga u oltar i zakljucali katancem, ocekujuci da dodje i ava lavre. A nakon malo vremena, dosavsi i on, i posto su svi upalili svece, i stavili tamjana, trazili su da se telo iznese iz oltara i nastojali su da manastirski kljucar hitno otvori. A kada je on otvorio, i mnogi usli unutra, haljine i obucu su nasli, a tela ne bese nigde. Dakle, poceli su da slave Boga i klicali su jedni drugima sa suzama i kazivali: - Vidite, braco, kakve nam darove donosi dugotrpljenje i smirenje!

Dakle, da se i mi podvizavamo, da trpimo iskusenje i ponizenje Gospoda radi, i bicemo slavljeni i cestvovani, i zajedno s Njim bicemo carevi (Otacnik, Ava Danilo 15). *** Ovo je slovo bilo napisano u nekoj stali za telad kod Jona Moldovana u mestu Manastira Humor[2], kada je (autor, otac Kleopa) bio progonjen zbog propovedi, i kada je imao i iskusenje od neprijatelja djavola, koji je, kada je (otac Kleopa) poceo da ispisuje prve reci, u ponoc, zatresao stalu, prosuo mastilo i lampu, ostavivsi ga u mraku. Cak je imao i utisak da je ogromna zmija prosla vrlo blizu njega, prouzrokujuci mu veliki strah. Moleci se sa mnogo suza Bogu, s velikom je teskocom uspeo da nadje sibice i upali svecu, ali nije mogao da nastavi ili da se odmori do sutrasnjeg dana (Napomena rumunskog priredjivaca).

CETIRI COVEKOVA ISKUSENjA U VREME SMRTI[3]
Braco, dolazi poslednji cas, kada ce svako od nas imati Da predje prag ovoga zivota. Doci ce smrt danas, sutra, preksutra; ne znamo kada ce doci taj dan. Tesko nama u vreme smrti! Uzas ce biti veliki, jer se satana, kao sto se pokazuje u Nevidljivoj borbi, celoga zivota bori da nas kroz greh odvede u pakao, u muku vecnu, ali nikada ne napada tako, kao u vreme smrti. Neka se zna da postoje cetiri najopasnija iskusenja kojima nas djavo napada u vreme smrti: a) najpre je borba protiv vere; b) drugo, protiv nade; v) trece, protiv smirenja, tastom slavom i gordoscu; g) i cetvrto, mnogovrsnim utvarama /utvarama/ i pretvaranjem sluzitelja nepravde u andjele svetlosti. Sveti Nikodim Svetogorac nas uci kako treba kogod da se bori protiv ovih velikih napada i teskih iskusenja u vreme smrti. I evo kako: a) Kada neprijatelj bude otpoceo da nas napada svojim laznim spopadanjima, mislima bezverja u nasem umu, tada treba da se hitro povucemo od uma ka volji, govoreci: "Vrati se, satano, oce lazi, jer tebe ne zelim cak ni da cujem, posto mi je dovoljno da verujem u ono u sto veruje Sveta Crkva Hristova". I da ne ustupimo u svom srcu mesta mislima bezverja, kao sto je napisao premudri Solomon: Bude li nadolazio na tebe duh mocnoga - tj. (duh) neprijatelja - nemoj ustupati svoje mesto. I ako ti neprijatelj, zmija, bude priveo sumnju u ono sto veruje Crkva, nemoj ga uzimati u obzir i nemoj mu odgovarati, nego, videvsi njegovu laz i lukavstvo, cuvaj ga se veoma. A ako si jak verom i mislju i hoces da posramis neprijatelja, odgovori mu: "Crkva veruje u istinu". I ako ti bude rekao: "Sta je istina?", reci mu: "U koju veruje Crkva". - "I u sta veruje Crkva?" - "U istinu". - "Koju istinu?" - "Koju ispoveda Crkva"; i svagda budi u mislima sa molitvom Spasitelju nasem Isusu Hristu. b) A kada nas neprijatelj napada ocajem, setimo se milosti i dobrote Boga, Koji je dosao u svet da umre za nas, gresnike. v) Kada nas bude napao tastom slavom i gordoscu, smatrajmo da smo prah i pepeo, i sva svoja postignuca pripisimo Bogu. Spoznajmo vaistinu tezinu svojih grehova i zala, ali ne gubimo nadu u milost Boziju, jer cuj sta kaze Sveti Duh kroz usta proroka Davida: Spasce Gospod duse svojih raba, i nece pogresiti niko ko se uzda u njega (up. sa Ps. 33, 22). g) A ako nas djavoli budu napali svojim utvarama i pretvaranjima u lik svetlosnih andjela, budimo cvrsto utvrdjeni u smirenju svog uma i recimo: "Gubite se, podlaci, u svoju tamu, jer meni nisu potrebna vidjenja. U ovom casu mi je potrebna samo milost Bozija i Njegovo milosrdje".

I cak ako bi spoznao da bi mnogi od pokazanih znakova bili od Boga, okreni se od njih i odagnaj ih od sebe koliko mozes daleko. I nemoj se bojati da Bogu nije ugodno to sto cinis, ako to budes cinio smatrajuci sebe nedostojnim vidjenja. Znaci, pamtite, braco moja, da su ovo opsta oruzja koja nasi neprijatelji djavoli uobicavaju da koriste protiv nas u poslednjem casu smrti. I svakoga napadaju shodno uzivanjima i strastima za koje znaju da im je vise podvlascen. I nemoj zaboraviti da u tom casu svim srcem trazis pomoc molitava Presvete i Preciste Majke Bozije, i njena hitra pomoc ce te izbaviti i zakrilice tvoju dusu njenom miloscu i samiloscu Svesilnoga Boga. Amin.

STEPENICE DUHOVNOG USPONA ILI "VAZNESENjE NA NEBO"[4]
Kako se mogu ljudi vaznositi na nebo? Blagodacu Svetog Duha, blagodacu i miloscu Bozijom. Kada je covek u smrtnom grehu i mlak, nalazi se dusom u paklu. Nize je od svih poljskih zivotinja, od svih ptica nebeskih, od svekolike tvorevine. On se tada nalazi dusom u paklu. Ali istinskim pokajanjem i darom /blagodacu/ Svetog Duha, koji razdresuje grehe rukom duhovnikovom, uzdize se iz pakla u raj, uzdize se iz smrti u zivot i od gresnoga coveka, koji bese podoban djavolima, postaje podoban andjelima. I ne samo andjelima, nego podoban Bogu, koliko je moguce. Jer cuj sta veli prorok: Ja rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Svevisnjega. Ali vi kao ljudi umirete (to jest kroz greh) i kao koji od velmoza (to jest kao djavoli) padate. Svaki greh se naziva padom, jer se veli: "Pao je neko u greh bluda, ili pao je neko u gordost, ili u lakomstvo, ili u pijanstvo, ili u srebroljublje, ili u mrznju". Zbog cega se greh naziva padom? Zato sto nas gresi vuku nadole od Boga i spustaju nas sa stepenice ljudi i cine nas zivotinjama. Dakle, od ljudi postajemo zivotinje i gori od zivotinja. Postajemo djavoli, cak i gori od njih. Jer ni djavoli ne hule na Boga u lice, a covek svojim umom huli na Njega! Dakle, eto kako nas greh obara. Gresi nas stalno vuku nadole, a dar Isusa Hrista i dar Svetog Duha stalno nas uznose i stalno uzdizu. Jer prorok veli: Ako li sedam puta padne pravednik, sedam puta ce se podici. Sedam znaci broj bez broja, znaci vecnost, broj u beskraj. To jest stalno se ponavlja covekovo padanje i podizanje. Dakle, ako bude covek padao celog svog zivota, neka ne gubi nadu na podizanje, nego neka se opet vaznese darom Svetog Duha, istinskim pokajanjem. Ali kako li se tvori to vaznosenje coveka iz pakla i iz zivotinjskog poretka i iz poretka pagana i onih sto ne poznaju Boga? Odjednom? Nikako! Tako nas uce Bozanski Oci. Kada se covek uzdize, uzdize se po stepenicama. Ne moze odjednom postati svetitelj, kao sto ne moze odjednom postati djavo, nego se uzdize po stepenicama. Koji se trude na putu spasenja idu iz jedne mere u drugu, kao sto je rekao prorok. Oni najpre dobijaju u svom srcu silu od dara Duha Svetog, deo kreposti da prebivaju u zapovestima Hristovim, meru vrline, i zatim stupaju na druge stepenice. A koje su te stepenice pokazuju nam Bozanski Oci. Tri su stepenice duhovnog uspona. Koje? Culi ste u Svetom Pismu u knjizi Levitskoj, glava 23,1, 32 (u starim izdanjima Biblije), gde se govori o suboti, o subotama i o subotama nad subotama; i opet o zetvi, o zetvama i o zetvi slovesne duse; i opet o obrezanju, o obrezanju nad obrezanjem i o obrezanju srca u duhu, kao sto veli veliki apostol Pavle[5]. To u Starom i u Novom zakonu tajinstveno pokazuje uspon duse ka Bogu. Svi ti simvoli, sva Pisma, po Bozanskom ocu Maksimu Ispovedniku, pokazuju uspon, ili kako se vaznosi dusa dok ne postane bog po daru /blagodati/. Sve je to simvolizovano, po Svetom Pismu, sestim, sedmim i osmim danom. Sve tri stepenice vode ka obozenju po

blagodati. One su moralno delanje, prirodno sozercanje u duhu i misticno bogoslovlje, to jest tajinsko poznavanje Boga.[6] I. Ali sta je subota slovesne duse? Subota u Starom zakonu znaci odmor. Kada nasa dusa, uznemirena gresima, padom, imajuci savest umrljanu svojim gresima, blagodacu Isusa Hrista postavi dobar pocetak i podigne se iz greha i vaznese se malo na stepenicu dobrih dela, dostize odredjeni odmor, ali ne savrsenstvo. Dakle, kada u Svetom Pismu budes cuo o suboti, znaj sta to znaci. Evo sta kaze bozanski otac Maksim: Subota je bestrasce slovesne duse, koja je delanjem odbacila projave greha. Da vam dam primer. Neki covek je bio pijanac, bio razvratnik, bio ubica, bio razbojnik, bio srebroljubac. Ko zna sta je siromah ucinio u zivotu, jer svi smo gresni. Ali se on svim srcem ispovedio duhovniku, ocistio se i odlucio da svom silom odbaci grehe. Na mesto pijanstva postavlja uzdrzanje; na mesto stomakougadjanja - post; na mesto srebroljublja i tvrdicluka - milostinju; na mesto razvrata - cistotu; na mesto mnogoga sna - bdenje. I delanjem je zasadio dobra dela na mesto starih grehova, koje ranije bese pocinio. On se sada nalazi na prvoj stepenici duhovnog uspona, ali tek dobrim delima, ne umom. Jer cuj sta veli: "Subota slovesne duse je bestrasce slovesne duse, koja je delanjem odbacila projave greha". Nije rekao korene, nego projave greha. Taj covek, koji se trudi da cini dobra dela na mesto zlih i postavlja dobar pocetak dela samo spoljnim delanjem, dostigao je tek prvi odmor svoje slovesne duse. On nalazi odredjenu utehu, ali ga jos muce misli, jos gresi umom, jos je umom u grehu. I njegova borba umom je uzasna, jer borba sa telesnim strastima, koje se tvore, traje do nekog vremena, a borba umom, za napustanje greha umom, traje do smrti. II. I o subotama, to jest o udvojenim subotama, evo sta veli Bozanski Otac Maksim: "Udvojene subote znace drugu stepenicu duhovnog uspona. I tumaci se ovako: Oslobadjanje slovesne duse, koja povlaci svoj um iz osecaja, napustajuci delanje po prirodi cula prirodnim sozercanjem u duhu, to jest Bozijim umovanjem kroz sazdanja, kroz slovesnost stvari". Kako se to dogadja? Mi gresnici uglavnom smo napustili greh delom. Ali mislju se jos borimo, umom jos gresimo, umom jos sluzimo grehu: bilo razvratu, bilo lukavstvu, bilo mrznji, zavisti, gnevu, licemerstvu, gordosti, slavoljublju, zelji da se dopadnemo ljudima, neosetljivosti, okamenjenosti, zlobi i ne znam jos kojoj od dusevnih strasti. Neke su koje se vide, druge koje se ne vide. Koje se ne vide gore su i pogubnije od onih koje se vide. Jer Hristos Spasitelj, kada je dosao u svet, nije ukoreo bludnice, niti carinike ili bludnike, one koji behu tvorili telesne grehe. Zar ste u Jevandjelju culi: Tesko tebi, bludnice? Ili: Tesko tebi, razbojnice? Tesko tebi, carinice, jer si gresan i cinis nepravdu? Ne! Nego je rekao: Tesko vama, licemeri; tesko vama, fariseji; tesko vama, knjizevnici ludi i slepi. I ko je to rekao? Hristos, Logos Boziji, Koji gleda u nasu dusu. Milionima puta - kao sto kaze Solomon - Njegove su oci svetlije od sunca. On bese Bog i narod Ga je ljubio, jer je osecao silu Njegovog Bozanstva. Ljubili su Ga, ali i On, videci njihovu iskrenu veru, ljubio ih je od srca, kada su isli za Njim, po planinama i pesice, gladni, kada je umnozio hlebove u pustinji. Jer je rekao: Zao me je naroda, jer se kao ovce koje nemaju pastira, razagnase (up. sa Mt 9,36). Ali one iz redova velikih knjizevnika, fariseje i sadukeje, koreo je, jer je video u njima sva njihova lukavstva i licemerstva. Kod razbojnika, kod carinika i bludnica, cak i da je video teske grehe, video je kod njih i kajanje i poniznost i odluku za ispravljanjem. A knjizevnike i fariseje, kod kojih je video teske dusevne strasti, kao: mrznju, zavist, licemerstvo, zlobu, lukavstvo i drugo, koje su teze no telesne strasti, svagda je koreo i kazivao im: Tesko vama!, kao Bog, koji poznaje srca. Dakle, eto ima grehova mislju, koji se ne vide, ali su mnogo tezi nego gresi telom. Stigli smo, dakle, na drugu stepenicu duhovnog uspona. Evo u cemu se sastoji ta stepenica: Subote znace oslobadjanje slovesne duse, koja je prirodnim sozercanjem u duhu, napustila cak i delanje cula po prirodi. To je druga stepenica za dusu. Ali kako se uspinje na nju? Kroz borbu umom. Umom se dostize prirodno sozercanje u duhu. Ranije ga je lepa zena sablaznjavala, sada ga vise ne sablaznjava.

Kada vidi lepo bice, pomera se umom i veli: Ako je to bice tako lepo, koliko li je tek lepsi andjeo? A Heruvimi? A Serafimi? A Koji ih je sazdao? Pomera svoj um sa ovdasnje lepote na nebesku lepotu i umesto da se sablaznjava, koristi mu. Ranije, kada bi cuo muziku za igru, uznemiravala mu je um i dusu. A na drugoj stepenici duhovnog uspona vise ga ne uznemirava, nego mu cak koristi. Jer veli: " Ako ljudi mogu tako lepo na instrumentima da sviraju i organima pevaju, sta li treba da bude na nebesima? Kako pevaju Andjeli? Kakva li je tamo radost?". Jer u Psaltiru se veli: Vaznese se Bog u klicanju, Gospod u glasu truba. Dakle, tako umuje ko je stigao na drugu stepenicu duhovnog uspona, kada cuje svetovnu pesmu, ili coveka ili zenu da peva, ili bilo koji drugi instrument. A kada vidi sunce, umuje ovako: Ako ovde sunce tako obasjava, sta li treba da bude tamo, gde obasjava Hristos, Sunce pravde? Tako se covek, na drugoj stepenici duhovnog uspona, prirodnim sozercanjem u duhu, to jest cistim posmatranjem Bozijeg sazdanja, namah uzdize umom od vidljivog ka mislenom i nevidljivom, i dobija oslobodjenje od iskusenja, kao sto kaze Sv. Maksim. On se pomera umom sa onoga sto se cuje ovde na zemlji na pesme s neba, i svojim umom veli: Ako ovi ljudi od praha zemljanog umeju tako da pevaju, kakvih li pesama treba da bude tamo na nebu? Isto tako, bude li sto lepo omirisao, misli na miomiris rajskoga cveca, i tako se umom i ostalim osecajima pomera, pretvarajuci sozercanjem sve sto se cuje ili vidi ili okusi ili omirise i dodirne, u duhovna umovanja. III. A treca stepenica uspona, to jest vaznosenje duse na najvisu stepenicu, naziva se u Svetom Pismu - subotama nad subotama. Ko je koraknuo na trecu stepenicu duhovnog uspona nema vise potrebe za stepenicama. Nema vise potrebe da vidi ovdasnju lepotu, da bi se mislju uzdigao na visnju lepotu, ili da cuje ovdasnju pesmu, da bi otisao na visnju pesmu, ili da ovde sto lepo omirise, da bi mislio na miomiris Raja. Ko je, darom Isusa Hrista, stigao na trecu stepenicu duhovnog uspona, postao je bog po daru. On ima obozenje po daru ili misticko bogoslovlje, to jest ima neposrednu zajednicu s Bogom, nije mu vise potrebna stepenica sazdanja. U njemu zivi Hristos, kao sto veli apostol Pavle: Vise ne zivim ja, nego Hristos zivi u meni (up. sa Gal 2,19-20). Kada je Pavle rekao da ima Hristov um, ziveo je u Hristu, i Hristos je ziveo u njemu i, dakle, nije vise govorio njegov um, nego Hristov um. Takav je covek na najvisoj stepenici, na trecoj stepenici duhovnog uspona, koje se u nase dane vrlo malo hriscana i veoma retko jos udostojavaju - sin je Boziji po daru. *Oni su dostigli osmi dan, kao sto veli Sv. Maksim Ispovednik: Osmi dan po Svetom Pismu jednak je trecoj stepenici duhovnog uspona". On se jos naziva i subotama nad subotama. Subote nad subotama jesu duhovni odmor slovesne duse, koja napusta cak i delanje cula po prirodi i okrece svoj um cak i od najduhovnijih umovanja iz sazdanja. Cime? Zanosom ljubavi, koji sasvim vezuje um samo za Boga u obilju ljubavi". Taj ne zna vise nista, do da ljubi Boga. Takav dostize da bude kao Sv. Antonije Veliki, koji je govorio: "Ne bojim se vise Boga!" I upitao ga je neko: " A zbog cega?" - "Zato sto ga ljubim!" Osecajuci Hristovu ljubav u svom srcu, nije se vise bojao ni smrti, ni gladi, ni zedji, ni truda, ni prekora, ni podsmeha. Ali zbog cega? Zato sto je ziveo u Hristu, i Hristos je ziveo u njemu, i bio je veoma ubedjen da mu se bez volje Bozije nece nista dogoditi. Takav je covek koji se dusom vazneo na trecu stepenicu duhovnog uspona. *** Dakle, svaki je covek duzan da se uspne na te tri stepenice i da se preobrazi. Ali kako se moze preobraziti? Ako je juce bio razvratnik i ispovedio se, vise da ne bude! Ako je bio lopov, da ostavi lopovluk! Ako je bio psovac ili pijanac, da ostavi pijanstvo i psovanje ili pusenje; da ostavi zlobe, da ih ispovedi, da ih oplakuje celog zivota, da izvrsi svoju epitimiju. I tako se covek preobrazava, ne spoljnim, nego unutrasnjim obrazom duse. I tada, stanje coveka od pre oslobodjenja ne lici vise na stanje kada udje u blazenstvo i na duhovne stepenice savrsenstva.

Juce je bio kao djavo, sluzeci grehu, a danas, ako se pokajao, ispravio zivot i osvestao se, postaje svetlost i ima duhovnu svetlost u sebi i ide iz sile u silu, iz jednog savrsenstva u drugo, na trima stepenicama duhovnog uspona, koje su: • Razumno bestrasce duse ili moralno delanje (subota); • Duhovno oslobadjanje slovesne duse, koja povlaci svoj um iz osecaja i vezuje ga za Boga prirodnim sozercanjem u duhu (subote) i • Duhovni odmor slovesne duse (subote nad subotama), koja povlaci svoj um cak sa svih prirodnih sozercanja u duhu, sa najvisih umovanja iz sazdanja, i sasvim ga vezuje za Boga u zanosu ljubavi. Amin.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. 5. 6. Pomazanik Gospodnji je Mesija (jevrejski), to jest Hristos (grcki). Manastirea Humorului - selo, sediste istoimene opstine u zupaniji Suceava (Nap. prev.). Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa 8, Roman, 1999, 28-37 Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 8, Roman, 1999, str. 121-123 Rim 2, 25, 29. Sveti Maksim Ispovednik, Dobrotoljublje //, glava 37, 38, 39 - str.

Starac Kleopa PUT NEBA

LITURGIJSKI PUT COVEKA

Razgovor sesti

O SVETOJ LITURGIJI I O SVETOM PRICESCU[1]
Ustanovljenje Svete evharistije • Pricescivanje u prvim vekovima • Uvodjenje kasicice pri pricescivanju • Svakodnevno pricescivanje • Apostolski i saborski kanoni o pricescivanju, duhovnom pricescivanju, priprema za pricescivanje • Deveti apostolski kanon • Pricescivanje u nedeljni dan • Retko pricescivanje. Ali covek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od case neka pije.Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije,ne razlikujuci Tela Gospodnjega (1 Kor 11, 28). Staresina: Kakvim to jos poslovima dolazis k meni, brate Jovane? Brat: Molim Vas da mi oprostite, prepodobni oce, sto se opet usudjujem doci i oduzimati Vam vremena, jer znam da imate dosta posla i briga. Setio sam se, medjutim, da ste mi proslog puta rekli da dodjem k Vama, prepodobni, kad god budem imao kakvu potrebu ili nedoumicu; i zbog toga sam dosao.

Staresina: Ne boj se uznemiravanja, brate Jovane; ima duze vreme da sam te ocekivao, i sada, videci te da dolazis, obradovao sam se. Tako da sa zadovoljstvom ocekujem da cujem sta ces mi kazati. Brat: Ovoga puta, prepodobni oce, hteo bih da Vas pitam vise stvari u vezi sa Svetim pricescem. Staresina: I sta bi, otprilike, hteo da znas, brate, u vezi sa ovom Svetom i bozanskom tajnom? Brat: U prvom redu, prepodobni oce, hteo bih da znam kako je nastala ta Sveta i bozanska tajna. Staresina: Brate Jovane, Spasitelj nas Isus Hristos, hoteci da ustanovi tu Svetu i bozansku Tajnu, prethodno je pripremio umove ljudi Svojim Svetim ucenjem, da bi je oni mogli pojmiti i primiti. S tim ciljem Spasitelj nas Isus Hristos je na cudesni nacin nasitio mnostvo naroda, i potom im je odrzao besedu o Nebeskom hlebu, pokazujuci jasno veliku potrebu koju imaju ljudi da se pricescuju Njegovim Telom i Krvlju, da bi mogli zadobiti zivot vecni. I rekao im je: Ja sam hleb zivota: koji meni dolazi nece ogladneti, i koji u mene veruje nece nikad ozedneti... Zaista, zaista vam kazem: Koji veruje u mene ima zivot vecni. Ja sam hleb zivota. Oci vasi jedose manu u pustinji, i pomrese. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. ... Ja sam hleb zivi koji sidje s neba; ako ko jede od ovoga hleba zivece vavek; i hleb koji cu ja dati telo je moje, koje cu ja dati za zivot sveta... Zaista, zaista vam kazem: ako ne jedete Tela Sina Covecijega i ne pijete krvi njegove, nemate zivota u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima zivot vecni; i ja cu ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer telo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko pice. Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva, i ja u njemu (Jn 6,35-56). Eto, brate Jovane, to su reci Gospoda naseg Isusa Hrista, kojima je On blagovoleo da objavi ljudima ustanovljenje Svete tajne pricesca. Tim jasnim recima On nam je otkrio da je Hleb Zivota, koji je sisao s neba, da je Njegovo telo istinsko jelo i Njegova krv istinsko pice, da ko jede Njegovo telo ima zivot vecni i da ce ga On vaskrsnuti u poslednji dan. Nas Spasitelj je otkrio ljudima ove velike tajne, da bi oni mogli shvatiti koliko je velika ta tajna kojom se covek sjedinjuje s Bogom i Bog se sjedinjuje s covekom. Brat: Molio bih Vas, prepodobni oce, da mi kazete kako je ustanovljena ova sveta i bozanska Tajna. Staresina: Ovu svetu Tajnu, brate Jovane, ustanovio je Spasitelj nas na Tajnoj veceri, dan pre judejske Pashe i pre svojih Svetih stradanja. O tom ustanovljenju sinopticki jevandjelisti govore ovako: I kad jedjahu, uze Isus hleb u blagoslovivsi prelomi ga, i davase ucenicima, i rece: Uzmite, jedite, ovo je telo moje. I uze casu u zablagodarivsi dade im govoreci: Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpustenja grehova (Mt 26, 26-28; Mk 14, 22-24; Lk 22,17-20). A Sveti apostol Pavle kazuje Korincanima: Ja primih od Gospoda sto vam i predadoh, da Gospod Isus one noci kad bese predan, uze hleb, i zahvalivsi prelomi i rece: Ovo je telo moje, koje se za vas lomi; isto tako i casu, po veceri, govoreci; Ova je casa Novi zavet u mojoj krvi; ovo cinite, u moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i casu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dodje (1. Kor 11, 23-26). Znaci, brate Jovane, kao sto vidis, i bozanski Jevandjelisti, i veliki apostol Pavle, pokazali su da je Sveta evharistija bila ustanovljena za svagda, da bi se vrsila u spomen Gospoda naseg Isusa Hrista i za oprostaj grehova, do Njegovog Drugog dolaska. To ustanovljenje je tako jasno i precizno, da su i protestanti, koji su odbacili skoro sve tajne, bili prinudjeni da priznaju Svetu Evharistiju kao Tajnu koju je ustanovio sam Gospod Isus Hristos.

Brat: Hteo bih da znam, prepodobni oce, kako je, po ustanovljenju, vrsena ova Sveta tajna u Hristovoj Crkvi. Staresina: Nacin kako je Spasitelj nas Isus Hristos praznovao Pashu potvrdjuje dogmatsku osnovu vaseljenske pravoslavne prakse da se na bozanskoj Liturgiji sluzi sa kvasnim hlebom, ne sa beskvasnim, kao sto cine rimokatolici. Brat: Prepodobni oce, ja sam cuo da rimokatolici tvrde da je Spasitelj nas Isus Hristos na Tajnoj veceri praznovao judejsku Pashu, pa je dakle upotrebio beskvasni, a ne kvasni hleb. Staresina: Nije istina, brate Jovane; Spasitelj nas Gospod Isus Hristos na Veceri nije praznovao judejsku Pashu, jer jos ne bese vreme za to, nego je on drzao posebnu Pashu, na kojoj je jeo kvasni hleb, a ne beskvasni. Rimokatolici potkrepljuju svoje misljenje i praksu sinoptickim jevandjeljima, po kojima bi izgledalo da je Spasitelj, na Tajnoj veceri, praznovao judejsku Pashu. Medjutim, jevandjelist Jovan precizno kazuje da je Isus Hristos bio osudjen i raspet pre judejske Pashe. Protivurecnost izmedju sinopticara i Jovana je samo prividna, i ona nestaje pri pazljivom pracenju (Izlazak 12, 5; Levitska 22, 5; Brojevi 9, 1; Ponovljeni zakoni 16, 1); praznovanje Pashe, to jest klanje pashalnoga jagnjeta, obavljano je dana 14. nisana uvece, i trajalo je 7 dana, to jest do 21. nisana. Jevandjelisti sinopticari (Mt 26,17-19; Mk 14,12-26; Lk 22,7-13) broje sve u svemu osam dana beskvasnih hlebova, racunajuci medju tima i dan 14. nisana, u koji se, uvece, praznovala Pasha. Dakle, jevandjelisti sinopticari stavljaju Pashu u prvi dan beskvasnih hlebova. Po njima, dan 14. nisana, buduci dan beskvasnih hlebova (a, po judejskom obicaju, pocinjuci od veceri prethodnoga dana, to jest od veceri 13. nisana), znaci da Pasha koja se praznovala dana 14. nisana uvece ne bese pocetak dana beskvasnih hlebova, nego se nalazila u njihovom toku. Tako prvi dan beskvasnih hlebova, u koji je, kako vele jevandjelisti sinopticari, bila Tajna vecera i uspostavljanje Evharistije, ne bese dan Pashe, nego pred Pashom, a upravo to pokazuje Sv. jevandjelist Jovan, kada postavlja Tajnu veceru na dan pre Pashe (Jn 13,1). Znaci, Spasitelj nije praznovao judejsku Pashu i nije jeo beskvasni hleb na Veceri. Eto, kazivanje jevandjelista sinopticara u svemu je skladno sa kazivanjem jevandjeliste Jovana, koji jasno kazuje da je Isus drugoga dana posto bi uhvacen, rano jutrom doveden k Pilatu, a Judejci nisu usli u sudnicu, koja bese pagansko mesto, da se ne bi oskrnavili, jer je trebalo da jedu pashu (Jn 13,28). Dakle, kao sto vidis, brate Jovane, dan nakon Tajne vecere Judejci jos ne behu jeli Pashu, dakle ne bese stigao praznik na kojem se jedu beskvasni hlebovi. Isto nam Svetitelj i jevandjelist Jovan kaze da sudjenje Isusovo bese (u) petak uoci Pashe, oko sestoga casa (u podne) (up. sa Jn 19,14). Dakle, prividna protivrecnost izmedju sinopticara i jevandjelista Jovana proishodi iz nepaznje, jer prvi govore o danima beskvasnih hlebova, a Jovan govori o Pashi, ciji se pocetak ne poklapa sa pocetkom dana beskvasnih hlebova. Uostalom, da je Spasitelj na Tajnoj veceri praznovao judejsku Pashu, ta trpeza bi trebalo da se naziva Pashom, a ne Vecerom, na kojoj se jeo kvasni hleb, a ne beskvasni (Jn 13,28). Brat: Prepodobni oce, a kako se vrsila ova tajna nakon Vaznesenja Gospodnjeg na nebo i u vreme Svetih apostola? Staresina: Brate Jovane, nakon Vaznesenja Gospodnjeg na nebo, Njegovi Sveti i bozanski ucenici i apostoli sledili su neizmenjenu praksu bozanske Evharistije, prema Svetom Predanju koje behu nasledili od svoga ucitelja Isusa Hrista, upotrebljavajuci u toj Svetoj tajni hleb i vino, a ne beskvasni hleb! To se jasno vidi iz knjige Dela apostolskih, gde citamo ovako: I behu postojani u nauci apostolskoj, i u lomljenju hleba, i u molitvama (Dap 2,42). I malo dalje se veli:

Svaki dan behu istrajno i jednodusno u hramu, i lomeci hleb po domovima, primahu hranu s radoscu i u prostoti srca (Dap 2,46). Isto tako i veliki apostol Pavle, kada govori Korincanima o pricescivanju, naziva evharistijski hleb ARTOSOM - kvasnim hlebom, a ne beskvasnim (1. Kor 9,16). I iz starih istorija saznajemo da je u prvobitnoj Crkvi za vrsenje Svete Evharistije upotrebljavan kvasni hleb, koji su hriscani donosili u crkvu kao prinos, i koji bese obicni hleb u njihovim kucama, to jest psenicni kvasni hleb, a ne beskvasni. Znaj i ovo, brate Jovane: da Sveta Evharistija ima dvojako svojstvo: svojstvo Tajne i svojstvo Zrtve. Iz tog razloga je uvek stojala u vezi sa Svetom liturgijom. A ako hoces da znas opsirnije kako se u vreme Svetih apostola zbivahu stvari vezane za sluzbu svete Liturgije i za evharistijsku Zrtvu, kao i za praksu pricescivanja hriscana Svetim i Precistim Hristovim tajnama, slusaj ovo sto sledi. Kada se hriscani okupljahu u svojim domovima na molitvu, da bi vrsili Svetu liturgiju, najpre su uznosili molitve, a to behu himne i psalmi, zatim se citase iz Starog Zaveta, a potom iz Poslanica Svetih apostola, i iz Jevandjelja, kao sto o tome jasno kazuje istoricar Jevsevije. Nakon Jevandjelja citala se molitva za sve ljude, za careve, za one koji su u vlasti, da prozive svoj tihi i spokojni zivot u svakoj poboznosti i cistoti (1. Tim 2,2-3), zatim se obavljao celiv mira, simvol bratstva (Rim 16, 16), zatim se donosahu darovi prinosa (1. Kor 10, 22), koji se sastojahu od hleba, vina, voca i drugih zemljinih plodova. Na to se dodavala propoved, kao sto vidimo kod Svetog apostola Pavla, koji je, buduci u Troadi, gde behu sabrani ucenici da lome hleb, produzio propoved do ponoci (Dap 20, 7). Nakon svega toga dolazio je na red najznacajniji cin, to jest vrsenje evharistijske Zrtve, koja je u Svetom Pismu nazvana Lomljenjem hleba (Dap 2, 42). To se tvorilo po ugledu na Spasitelja: izgovarala se molitva blagodarnosti, na koju je narod odgovarao: Amin (1. Kor 10,16). Sledilo je pominjanje zivih i mrtvih (Jev 13, 7), izgovarana je Molitva Gospodnja i zatim se obavljalo pricescivanje Svetim i Precistim tajnama Gospoda naseg Isusa Hrista; i nakon blagodarenja i zavrsne molitve otpustan je narod da u miru ide svojim kucama (Dap 2, 42). Eto, dakle, brate Jovane, kako se vrsila sluzba Svete liturgije i pricescivanje Precistim Hristovim tajnama nakon Vaznesenja Gospoda na nebo, to jest u vreme Svetih apostola (Liturgijsko blago, tom III, str. 61-62). Brat: Ali, prepodobni oce, gde su se vrsile sve te sluzbe, jer ne verujem da je tada bilo tako velikih crkava kao u nase dane? Staresina: Istina je, brate Jovane, da u prvobitnoj Crkvi ne bese tako velikih hramova kao u nase dane, jer ne bese vremena da se izgrade hramovi, jer Crkva bese progonjena i neutvrdjena; nego su se u to vreme bozanska sluzba Svete liturgije i druge religijske sluzbe vrsile po kucama poboznijih hriscana. U to nas uveravaju Sveta Jevandjelja i Dela apostolska. Tako iz Svetog Jevandjelja po Jovanu saznajemo da se Apostoli okupljahu na molitvu i sedjahu sa zakljucanim vratima zbog straha od Judejaca (Jn 20, 19), i da jedna od hriscanskih kuca u kojoj se Apostoli okupljahu radi lomljenja hleba bese kuca Marije, majke Svetog apostola i jevandjelista Marka (Dap 12,12). Isto tako bese i kuca Simona Kozara iz grada Jope (danasnje Jafe) na obali Sredozemnog mora, gde se veliki apostol Petar skrivase zbog straha od Judejaca (Dap 10,6). Takve su se kuce nalazile van Palestine po mnogim gradovima: U Filipima bese kuca trgovkinje Lidije, koju je veroucio veliki apostol Pavle (Dap 16,14); u Solunu bese kuca Justova, koju Judejci umalo nisu srusili zbog mrznje (Dap 18, 17); u Efesu - kuca Akile i Priskile (1. Kor 16,19); u Laodikiji kuca Nimfanova (Kol 4,15). U tim, i u drugim slicnim kucama, vrsila se u ono vreme Sveta liturgija i lomljenje hleba, na oltaru koji ne bese drugo sto, do obicni sto (Liturgijsko blago, tom II, str. 58). I veliki apostol Pavle nam dosta jasno pokazuje da su se u njegovo vreme crkve hriscana nalazile u njihovim kucama, u kucama dobrih hriscana: Pozdravljaju vas - veli crkve azijske. Pozdravljaju vas mnogo Akila i Priskila sa domacom svojom crkvom (1. Kor

16,19). I opet: Pozdravite bracu u Laodikiji, i Nimfana i domacu crkvu njegovu (Kol 4,15). Iz do sada pokazanoga, brate Jovane, moze se jasno pojmiti da je u vreme Svetih apostola i mesto okupljanja hriscana radi savetovanja, kao i mesto molitve za sluzbu Svete liturgije (evharistijska Zrtva ili lomljenje hleba) bilo po kucama dobrih hriscana. Brat: Prepodobni oce, kakva li bese poboznost hriscana, kada se okupljahu po tim kucama da bi slusali bozansku Liturgiju, ucenja Svetih apostola i radi lomljenja hleba, to jest radi Svetog pricescivanja? Staresina: O poboznosti i bogobojazljivosti sa kojom se hriscani okupljahu i pricescivahu Precistim tajnama Isusa Hrista - Boga, sa velikim divljenjem govori veliki ucitelj sveta, bozanski otac Jovan Zlatoust, ovako: "Sta su cinili Apostoli, kada su jeli Svetu veceru - Evharistiju? Zar je nisu jeli u molitvama i pesmama? Zar ne u dugotrajnom ucenju i mnogoj mudrosti" (Omilija 26,1. Kor). I Tertulijan kazuje: "Kako u vreme Svetih apostola, tako i u vreme velikih gonjenja, Sveto pricescivanje se vrsilo pre podne, sa velikom duhovnom pripremom, sa postom, sa uzdrzanjem, sa trezvenoscu i sa molitvama, sa svom cistotom i poboznoscu". Eto, ukratko, brate Jovane, kako je upraznjavana sveta Liturgija i sveto pricescivanje u vreme Svetih apostola. Iz toga se moze lako pojmiti da su, od ustanovljenja ove Svete tajne pa do nasih dana, blagoverni hriscani uvek imali veliko postovanje prema Svetoj i bozanskoj tajni Evharistije, i sa velikom duhovnom pripremom pristupali su pricescivanju Svetim i Precistim Hristovim tajnama. Brat: A u vreme velikih gonjenja, prepodobni oce, kako su mogli hriscani da vrse verske sluzbe, i koji bese poredak Svete liturgije i praksa Svetog pricescivanja Svetim i Precistim Hristovim tajnama? Staresina: Brate Jovane, jos od vremena Svetih apostola i njihovih sledbenika, hriscanska vera, darom i silom Gospoda nasega Isusa Hrista, Boga i Spasitelja naseg, njenog Utemeljivaca, pocela je rasti i siriti se na zadivljujuci nacin na sve strane sveta. To je zabrinulo skvrne /neciste/ paganske careve, idolosluzitelje pa cak i idolopoklonike, posto su svi dobro shvatali da im ispovedanjem Isusa dolazi nestanak i gasenje njihove paganske vere. Zbog toga su svi pokrenuli veliko gonjenje protiv ispovednika Hrista Isusa. Ta gonjenja su bila tako surova, da ni istoricari iz tih vremena, sa svom svojom vestinom zapisivanja onoga sto se dogadjalo, nisu mogli da u svemu prikazu umom nezamislive muke koje su nevini hriscani podnosili za ispovedanje Isusa Hrista i za propovedanje istine u svetu (Jevsevije, Crkvena istorija, gl. 8, 9). Siroti hriscani i njihovi ucitelji - episkopi i svestenici - koji bi utekli od ubilacke ruke pagana, skrivahu se po pustim mestima i po tajnim hriscanskim kucama, gde su veoma brizljivo, ali i sa mnogo poboznosti i plamene vere, vrsili svoje verske sluzbe za lomljenje hleba, to jest bozansku Liturgiju (Evharistiju). Isto u to vreme velikoga ispitivanja i potvrdjivanja svete vere hriscani se jos okupljahu po katakombama u okolini Rima. Slicna svedocanstva nalazimo u spisima Lukijana Samostatskog, oko 200. godine, koji prica da je "Slucajno usao u nepoznatu kucu, u kojoj se, nasavsi duge lestve, popeo u gornju sobu, uresenu pozlacenim ukrasima, kao i Menelajova kuca koju je opisao Homer, i ovde je zatekao ljude na kolenima i bleda lica". A Sv. Kliment Aleksandrijski, pod kraj II veka, veli u svojim Stromatama: " Sada se (crkvom) naziva svako mesto gde se okupljaju izabrani" (Stromata VIII). I istoricar Jevsevije, koji je ziveo u vreme velikih gonjenja, veli: "Na poljima, u usamljenistvu, u ladjama, na vodi, u tamnicama i svuda bese njihova crkva" (Crkvena istorija, gl. 7, str. 22). Brat: Blagodarim Vam sa svom smirenoscu, prepodobni oce, sto ste blagoizvoleli da mi saopstite te stvari. Ali necete li se ljutiti, ako vas pitam i druge stvari? Staresina: Pitaj, brate Jovane! Brat: Iz onoga sto ste mi rekli, prepodobni oce, jasno sam razumeo da se u vreme Svetih apostola i velikih gonjenja sveta Liturgija i Sveto pricescivanje vrsilo po kucama

vernika, po katakombama, po ladjama i gde god se moglo. Ali ja sam od nekoga cuo da su u vreme velikih gonjenja episkopi i svestenici dopustali hriscanima da imaju Svete Tajne po svojim kucama i cak da se njima sami pricescuju u vreme nuzde! Zar nije tako bilo? Staresina: Nije samo u vreme gonjenja bio taj obicaj, brate Jovane, nego i kasnije. O tome govori i Crkvena istorija, i pojedini crkveni Oci, kao sto su istoricar Tertulijan i Sv. Kiprijan, kao i Sv. Kliment Aleksandrijski. A Sv. Vasilije Veliki, u svom pismu patriciji Kesariji, govoreci o tome, veli ovako: "A ako je u vreme gonjenja kogod prinudjen da uzme Sveto pricesce svojom rukom, kada nema svestenika ili djakona, suvisno je objasnjavati da to nije opasno, zbog cinjenice da se to nalazi potvrdjeno kao dugotrajni obicaj, samim stanjem stvari. Jer se svi monasi, zitelji pustinje, gde nema svestenika, cuvajuci kod sebe pricesce, sami pricescuju. A u Aleksandriji i u Egiptu, cak i svaki od vernika mirjana, najcesce ima kod sebe kod kuce Sveto pricesce i pricescuje se sam, kada zeli". Takodje u Crkvenoj istoriji nalazimo da je Tertulijan, onima koji su postili do veceri i ne bi hteli da prekinu potpuni post, preporucivao da uzmu kuci Sveto pricesce, da bi se pricestili nakon sto budu prekinuli potpuni post. I veliki Grigorije Bogoslov, u slovu na sahrani svoje sestre Gorgonije, kazuje da je ona jednom, buduci bolesna i ocajna, sa suzama pohitala k Svetom oltaru i, kvaseci ga njima - svojim suzama - kao noge Hristove, i pricestivsi se: "Cudo! Vratila se zdrava! A ako bi joj ostajala u ruci mrvica Tela Gospodnjeg, sa suzama bi je mesala". A Jevsevije u svojoj Crkvenoj istoriji pise ovako: "Neki svestenik, ne moguci da ide da pricesti jednog bolesnika (mozda zbog straha od gonjenja koja behu u to vreme), poslao je nocu neko dete sa Precistim tajnama Hrista Isusa, da pricesti bolesnika. Stigavsi u kucu bolesnika, dete je potopilo Svetu Evharistiju u vodu i zatim ju je dalo bolesniku" (Jevsevije, Crkvena istorija, gl. 6,44). Ali vidimo da do vremena Svetog Amvrosija, episkopa mediolanskog (god. 397), jos bese obicaj da hriscani nose sa sobom Svete tajne, osobito u vreme opasnosti. To pokazuje jasno ovaj Sv. Amvrosije, kada savetuje svome bratu Satiriku, koji je trebalo da preduzme putovanje po moru, da uzme sa sobom mrvicu Svetog pricesca, da bi mu bila zastitnica u opasnostima, govoreci ovako: "Mrvica Evharistije neka visi o tvom vratu, i spasces se morskoga vihora". Pored dosadasnjih svedocanstava dodajem i povest o cudu Svete Evharistije koju je neki hriscanin drzao kod svoje kuce. Ovu cudesnu divnu povest izlaze episkop antiohijski Teodosije episkopu selevkijskom Dionisiju, kazujuci ovako: "Ovo se dogodilo Blazenom Dionisiju, episkopu ovoga grada pre mene. Bio je ovde neki trgovac, vrlo pobozan i bogat, koji je medjutim bio jeretik, primajuci jereticka ucenja Sevirova. Taj trgovac je imao poverljivog coveka koji je pripadao Svetoj i Sabornoj pravoslavnoj crkvi, shodno obicaju te zemlje. Taj poverljivi covek uzeo je Sveto pricesce na Sveti i Veliki cetvrtak. Dogodilo se da posle Svetog Vaskrsa bude upucen u Carigrad radi poslova, a zaboravio je Sveto pricesce u ormanu, nakon sto je kljuc od ormana dao svom gospodaru. Jednoga dana gospodar je otvorio orman i nasao Sveto pricesce u nekoj maramici. To je ozalostilo gospodara, i nije znao sta da s njim uradi, jer ono bese iz Saborne crkve, a on bese jeretik od Sevirovih. Tada ga je ostavio u ormanu, s mislju da ce se njim pricestiti njegov covek po povratku s putovanja. Kada je prispeo Sveti i Veliki cetvrtak, a njegov poverljivi covek se jos ne bese vratio, trgovac je namislio da spali Svete tajne iz maramice, da ne bi ostale opet i sledece godine. Otvorivsi orman, vide da su sve Svete castice klasale! Obuzet velikim strahom i trepetom zbog novog i neobicnog prizora, uzeo je Svete castice i zajedno sa celim svojim domom pohitao k Sabornoj crkvi, k Svetom ocu Dionisiju, klicuci: Gospode pomiluj!". To veliko i strasno cudo, koje prevazilazi svaku rec, i jeste nadumno i nadrazumno, nisu videla dva ili tri coveka, ni malo ljudi koje je lako prebrojati, nego ga je videla cela crkva, gradjani, seljaci, domaci i stranci, svi koji idu po suvu i putuju po moru, muski i zenski, mladi i stari, mudri i glupi, klirici i monasi, pustinjaci, udovice i supruznici, vladari i mocnici. Jedni klicahu: Gospode pomiluj", drugi hvaljahu Boga na drugi nacin. Svi su, medjutim, blagodarili Bogu za njegova neiskazana i neobicna cudesa.

Mnogi su zbog ovoga cuda poverovali i pristupili Svetoj sabornoj i apostolskoj crkvi pravoslavnoj (Duhovna gradina, gl. 79). Znaci, brate Jovane, iz svih predje navedenih svedocanstava - a ima jos i drugih koja se mogu navesti u njihovu potvrdu - iz svih, velim, moze se dosta jasno pojmiti da je u starini i taj obicaj bio u Crkvi: da se dopusta dobrim hriscanima da imaju Preciste tajne Hristove po svojim obicnim kucama, i cak da se sami njima pricescuju, po potrebi. Brat: Ali koliko je, prepodobni oce, trajao ovaj obicaj u Crkvi, da bude hriscanima dopusteno da drze Svete Tajne po svojim kucama i da se sami njima pricescuju, kada je potrebno? Staresina: Taj obicaj, brate Jovane, drzan je u Crkvi sa ikonomijom (snishodjenjem), osobito u vreme velikih gonjenja, to jest od godine 54. posle Hrista, do kraja vladavine tiranina Dioklecijana. Obicaj se nastavio i kasnije, po prestanku gonjenja, to jest do vremena velikog Svetitelja Vasilija, god. 379, i cak do vremena Svetog Amvrosija Mediolanskog godine 397, kao sto sam predje pokazao, ali ne u celoj Crkvi, nego samo pomesno, u Egiptu, Aleksandriji i na drugim stranama. Ali i u tim mestima obicaj se dopustao po ikonomiji /snishodjenju/ i akriviji /doslovnim drzanjem kanona/, i to samo nakon sto se bolje utvrdio Crkveni kanonski poredak pod hriscanskim carevima, koji su usledili posle velikog cara Konstantina. A nakon sto je u Crkvi preovladala akrivija /strogo pridrzavanje/ apostolskih, saborskih i otackih kanona, Crkva je ukinula obicaj koji je dozvoljavao hriscanima da imaju Svete tajne po svojim kucama i da se mogu sami njima pricescivati. Osobito sto se doznalo da su neki od hriscana skrnavili Svete tajne, upotrebljavajuci ih pri vradzbinama i pri drugim sujeverjima. I u drugim spisima citamo ovako: "A obicaji prvih vekova da hriscani cuvaju Sveto pricesce, kako bi se mogli pricestiti u slucaju da im preti smrt od progonitelja, prestali su jednovremeno sa gonjenjima". Brat: A ne znate li, prepodobni oce, u koje je vreme Crkva ukinula ovaj obicaj? Staresina: Tacnu godinu, brate Jovane, ne bih mogao da ti kazem. U svakom slucaju, taj obicaj nije stigao do VII veka, jer vidimo da Sveti Sesti vaseljenski sabor, odrzan 680. godine, u 58. kanonu kaznjava odlucenjem na nedelju dana mirskoga hriscanina koji bi se usudio da se sam pricesti, sve dok Crkva ima episkope, svestenike i djakone, koji imaju vlast i duznost da pricescuju mirjane. Posto po Zonari, tumacu doticnog kanona, hriscanin koji se usudi da se sam pricesti Svetim i Precistim tajnama ima gordost i sam sebi nezakonito prisvaja svestenicku vlast. Jer se samo svestenici, ne i mirjani, mogu sami pricescivati. Znaci, brate Jovane, ako budemo racunali godine koliko ih je proslo od Sestog Sabora, od kada u Crkvi vise nije bio taj obicaj da se hriscani sami pricescuju, vidimo da je proslo vise od 1200 godina. Brat: Prepodobni oce, a da li u pogledu Svetog pricescivanja Precistim tajnama Isusa Hrista ima od starine i Drugih obicaja, koji danas vise ne postoje? Staresina: Drugi stari obicaj, brate Jovane, u pogledu Svetog pricesca, bio je ovaj: u prvim vekovima, hriscani, kada se pricescivahu, primahu Sveto i Precisto Telo Hristovo na dlan, kao sto mi danas primamo svetu naforu. U tom pogledu citamo sledece: "Neka se zna da se u predjasnjim vremenima Sveto Telo davalo u ruke hriscanima, kako muskarcima, tako i zenama, i taj se obicaj drzao i na Istoku, i na Zapadu". Davano im je tada Sveto pricesce kao sto se danas daje nafora, kao sto o tome pise Sv. Vasilije Veliki godine 379. u 93. Poslanici patriciji Kesariji i blazenom Teodoritu, episkopu kirskom, u Crkvenoj istoriji, gde se pominje Slovo Svetog Amvrosija caru Teodosiju: "Kako ces na taj nacin primiti u ruke Sveto Telo Vladikino i kako ces prineti ustima Precistoga Andjela?"; i kao sto pise Sv. Jovan Zlatoust u tumacenju 49. Psalma, u 26. Slovu Serafimu i u 21. Slovu Adrijanu, i Sv. Metafrast u zitiju Svetog Jovana Zlatousta. A Sveti Sesti Vaseljenski sabor u 101. kanonu odlucuje svestenika koji bi dao i mirjanina koji bi primio Precisto Telo Gospoda naseg Isusa Hrista u kakvom sudu od zlata

ili druge materije, a ne stavljajuci ih u ruke sklopljene u obliku krsta, kao one sto vise cestvuju bezivotnu materiju nego lik Gospoda naseg Isusa Hrista. Jer neki bogatas toga vremena, pobozan i cestvujuci bozanske Darove, nacinivsi sebi kakve sasude od zlata ili drugog skupog materijala, u njih je primao Precisto Telo Gospoda Isusa Hrista, a ne u ruke. Isto tako uci i Sv. Kirilo Jerusalimski u 5. Slovu, i Sv. Jovan Damaskin. A u Zapadnoj crkvi zenske ne primahu Sveto Telo golim rukama, nego imadjahu neke ciste bele maramice, koje bi rasirile na svojim rukama, i tako primale Precisto Telo. To pominje Sv. Avgustin u 252. Slovu, i Sabor koji se sastao u gradu Antisodori, koji u 31. kanonu resava kazujuci: "Svaka zena, kada se pricescuje, treba da ima svoju dominical-u, a koja je ne bude imala, neka ostane bez pricesca do sledece nedelje". A dominicala bese ona bela maramica, sto na rumunskom znaci: "za nedelju", jer su se nedeljom koristile u crkvi, da bi se u njima primalo Telo Gospodnje. Brat: A koliko je trajao taj obicaj, prepodobni oce, da se Sveto pricesce daje vernicima u ruke? Staresina: Prema pojedinim svedocanstvima, brate Jovane, imamo razlog da verujemo da je taj obicaj trajao u Crkvi vise od 800 godina, posto Sv. Jovan Damaskin veli: "Taj obicaj je trajao najmanje 400 godina po smrti Svetog Jovana Zlatousta", koja je bila oko 407. godine. Brat: A koriscenje kasicice pri pricescivanju Svetim Tajnama kada je uvedeno, prepodobni oce? Staresina: O vremenu kada je kasicica uvedena u davanju Svetih tajni ili pricescivanju vernika, brate Jovane, nisu svi istoga misljenja. Jedni tvrde da je kasicicu pri pricescivanju uveo Sv. Jovan Zlatoust, drugi se s pravom protive, kazujuci da je kasicica uvedena nakon najmanje 400 godina od smrti Svetog Jovana Zlatousta i privode kao svedocanstvo 101. kanon Sestog Vaseljenskog sabora, koji, rekao sam ti vec, odlucuje hriscane koji ne primaju Gospodnje Sveto Telo u sake. Dakle, da je Sv. Jovan Zlatoust uveo kasicicu, ne bi Sesti Vaseljenski sabor, nakon skoro 300 godina, odlucivao one koji ne primaju pricesce u ruke, po starom Predanju koje u to vreme bese upraznjavano u Crkvi. Brat: A koji je bio uzrok, prepodobni oce, zbog kojeg je Crkva uvela kasicicu pri pricescivanju Precistim Tajnama? Staresina: Uzrok zbog kojeg je kasicica uvedena pri pricescivanju, brate Jovane, nije nedostojnost mirjana, nego prava vera i strah Boziji (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, tom IV). Posto su se, kako kaze Jevstatije Argebitije, neki nevernici, pretvarajuci se da su hriscani, sjedinili s jereticima ili sa zlonaravnicima, te uzimajuci u ruke Sveto Telo, ili ga bacali ili ga skrivali, ili ga koristili pri vradzbinama i pri drugim zlim radnjama. A koriscenjem kasicice, posto se Sveto Telo daje u usta, prestao je odjednom svaki povod takvoga nipodastavanja (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, tom IV). Brat: Rekli ste mi, prepodobni oce, da Sesti Vaseljenski sabor 58. kanonom kaznjava odlucenjem onoga ko bi se usudio da se sam pricesti, posto ko cini tako pokazuje da ima gordost, prisvajajuci sebi svestenicku vlast. A ako se bude nasao i koji svestenik koji bi dopustio mirjanima da nose sa sobom Svete Tajne i da se njima sami pricescuju, kakvu bi kanonsku kaznu imao doticni? Staresina: Brate Jovane, svestenik koji se bude usudio da sam od sebe razdresi odluku toga kanona pada pod istu kanonsku kaznu. Dakle, 58. kanon Sestog Vaseljenskog sabora odlucuje mirjanina koji se sam pricescuje Svetim Tajnama. To Jasno pokazuje 2. kanon Sestog Vaseljenskog sabora, kazujuci: Ako se kogod prihvati da izmeni koji kanon ili da izvrce ono sto je njime ustanovljeno, bice kriv i primice kaznu, kao sto isti kanon uci, i istim onim u kojem gresi iscelice se" (Zakonopravilo iz Njamca, str. 149). A tumacenje doticnoga kanona jos je jasnije, jer veli: "A bude li se nasao kogod da se prihvati da pokvari ili obori koji kanon, odlucenje, rascinjenje ili anatemu - to neka primi i ko kvari ili obara kanon" (Zakonopravilo iz Njamca, str. 149-150).

I u Velikom crkvenom pravilu citamo ovako: "Svestenik koji bude dao Svete i Preciste tajne dostojnom ctecu ili jednostavnom covek, da ih oni nose ovamo i onamo, da ih nose radi kakvoga posla, a ne da ih nose sa strahom Bozijim, neka se kaje tri godine" (Crkveno pravilo iz Govore, str. 100). Brat: A kako je usledilo sa Svetom i bozanskom liturgijom, prepodobni oce, nakon sto su prestala velika gonjenja? Da li se jos dugo zatim vrsila po kucama hriscana? Staresina: Nakon prestanka velikih gonjenja, brate Jovane, Crkva je, sa ikonomijom /snishodjenjem/, jos dozvoljavala, u veoma retkim slucajevima, da se Sveta liturgija vrsi po kucama dobrih hriscana. To poimamo iz zitija Svetog Amvrosija koji je, buduci u Rimu, sluzio Svetu liturgiju u kuci neke pobozne gradjanke, koja stanovase s one strane Tibra. Takodje i Sv. Kiril Aleksandrijski pokazuje da se u njegovo vreme, godine 444, jos sretahu pojedini svestenici koji sluzahu Svetu liturgiju po kucama hriscana (9. Poslanica). Brat: Prepodobni oce, a u koje vreme je Crkva zabranila da se Sveta liturgija sluzi u kucama hriscana, i koji Sveti kanoni to zabranjuju? Staresina: Brate Jovane, na najvise mesta hriscanskoga sveta, i Sveta liturgija, i Sveto krstenje, prestali su da se vrse po kucama hriscana istovremeno sa prestankom velikih gonjenja. A Sveti kanoni koji zabranjuju da se Sveta liturgija dalje sluzi po kucama hriscana ovi su: 58. kanon Laodikijskog sabora, godine 365, koji veli: "Ne pristoji po kucama rukopolagati episkope ili svestenike" (Zakonopravilo, str. 300). Iz sadrzaja ovoga kanona vidimo da su, ne dugo posle prestanka gonjenja, Sveti i Bozanski Oci odlucili da se vise ne sluzi Sveta liturgija po privatnim kucama hriscana. Jer gonjenja su prestala istovremeno sa dolaskom cara Konstantina oko 303-305. godine, a Laodikijski sabor je odrzan 60 godina kasnije. Sveti Jovan Zlatoust, na pocetku V veka, pokazuje se vrlo nezadovoljan sto su se u njegovo vreme jos sretali svestenici koji su se usudjivali da sluze Svetu liturgiju po kucama ljudi. Tim povodom on drzi omiliju u kojoj pokazuje razliku izmedju zajednicke i domace molitve i zabranjuje da se Sveta liturgija i Sveto Krstenje dalje sluze po kucama ljudi bez znanja episkopa (Tumacenje Timoteja). Isto i Blazeni Avgustin, koji je ziveo oko 430. godine, daje za svoju eparhiju ovakvu odluku: "U kucama hriscana, sem molitava i psalama, drugi obred da se vise ne vrsi" (Poslanica 121). A Sveti i Bozanski Oci Sestog Vaseljenskog sabora ne samo da zabranjuju da se Sveta liturgija i Sveto krstenje vrse po kucama ljudi, nego cak i kaznjavaju rascinjenjem klirika koji bi se usudio da tako sto ucini. "O kliricima koji bez dozvole episkopa liturgisu po bogomoljama sto se nalaze po kucama poboznih ljudi, odlucujemo da se to cini samo sa dozvolom nadleznoga episkopa, a ako li koji svestenik ne bude postovao ovu odluku, da bude rascinjen". 31. i 59. kanon Drugog Sabora, koji je odrzan u Carigradu 361. godine, ide dalje: ne samo da rascinjuje svestenike koji budu liturgisali po kucama hriscana bez dozvole episkopa, nego odlucuje i same mirske hriscane koji se budu pricescivali kod tih svestenika (Kanoni 12,13,14). Takodje Gangrski sabor, godine 430, sestim kanonom, baca anatemu na one koji bi, bez dozvole episkopa, vrsili crkvene sluzbe van crkve. Znaci, brate Jovane, kao sto si cuo, svi Sveti Oci pomenutih sabora, svi jednodusno, prete rascinjenjem kliricima koji bi se usudili da bez dozvole nadleznoga episkopa sluze Svetu liturgiju ili krstavaju po kucama hriscana, a mirjane koji bi se pricestili kod tih svestenika podvrgavaju odlucenju. Dakle, pamti dobro ove stvari, jer ce ti biti od koristi U zivotu, da ne bi pao u zamku onih koji stvaraju neporedak /nered/ u Crkvi Hristovoj. Brat: Prepodobni oce, neki svestenik mi je nekada rekao da su se na pocetku hriscanstva hriscani svakodnevno pricescivali Svetim tajnama. Molio bih Vas da mi kazete o tom obicaju u Crkvi da se hriscani svakodnevno pricescuju Presvetim tajnama Isusa Hrista.

Staresina: Da, brate Jovane, u prvim danima hriscanske Crkve bese obicaj da se hriscani pricescuju svakodnevno. To se vidi iz Dela apostolskih, gde citamo ovako: I svaki dan behu istrajno i jednodusno u hramu, i lomeci hleb po domovima, primahu hranu s radoscu i u prostoti srca. I behu postojani u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama (Dap 2, 42-46). Brat: Ali, prepodobni oce, ovde je rec o lomljenju hleba, ne o Svetom pricescivanju. Ili se pod lomljenjem hleba podrazumeva Sveto pricescivanje Svetim Tajnama? Staresina: Znaj, brate Jovane, da je u prvobitnoj Crkvi Sveto pricescivanje cesto nazivano lomljenjem hleba (Dap 2, 42-46), mnogo puta se jos nazivase "Trpezom" i "Vecerom Gospodnjom" (1. Kor 10, 21 i 11, 22); naziva se i "Blagoslovenom casom i hlebom" (1. Kor. 10, 16) ili "Duhovnim jelom i picem" (Liturgijsko blago, III, str. 61). Dakle, kad god u Bozanskom Pismu naidjes na ove nazive, znaj da je rec o tajni Svete i bozanske Evharistije. Brat: Blagodarim Vam, prepodobni oce, za ova tumacenja i razjasnjenja, ali kao da jos imam neke nejasnoce i sumnje, i molio bih Vas da mi opsirno izlozite o svakodnevnom pricescivanju prvih hriscana. Staresina: Ja sam smatrao, brate Jovane, da ti je dovoljno razjasnjeno onim sto je receno. Ako medjutim hoces da ti se opsirno razjasni, slusaj. Svakodnevno pricescivanje Svetim Tajnama Hristovim u prvobitnoj Crkvi trajalo je i kasnije u pojedinim mestima i, u izolovanim slucajevima, priblizilo se cak i nasim danima. Sveti Vasilije Veliki, veliki jerarh i ucitelj sveta, pise oko 372. godine patriciji Kesariji sledece: "Dobro je i korisno da se pricescujes svakodnevno, primajuci Sveto Telo i Svetu Krv Isusa Hrista, jer nam On jasno kaze: Koji jede moje telo i pije moju krv ima zivot vecni (Jn 6,54)." U predelima Galileje, Italije i Spanije, i kasnije, u vreme Svetog Vasilija, upraznjavalo se svakodnevno pricescivanje pojedinih poboznih hriscana. Sveti Amvrosije i drugi Sveti Oci govore u svojim spisima o obicaju svakodnevnog pricescivanja, koje su pojedini hriscani upraznjavali na raznim stranama sveta. Crkveni istoricar Rufin, koji je umro 140. godine, pise da je Apolonije, staresina jednog manastira sa 500 monaha u blizini grada Hermopolja u Egiptu, preporucivao svakodnevno pricescivanje, sa ciljem da se ne bi otudjili od Boga (Istorija monaha, gl. II). Isto i Prepodobni Nil Sinait, koji je umro 430. godine, savetuje kazujuci: "Kloni se svake iskvarenosti i pricescuj se svakodnevno, jer tako ce Telo Hristovo postati nase!". A Sv. Teodor Studit, koji je umro 826. godine, savetuje svoje ucenike, kazujuci: "Bilo bi dostojno, svakako, da se mi, koji zivimo u manastirima, pricescujemo svakodnevno, a ne retko". Zatim dodaje: "Kazujem vam ovo ne zato sto bih zeleo da vi pristupate Svetom pricescivanju olako i nepazljivo, jer je napisano: Covek neka ispituje sebe (up. sa 1. Kor 11,28)". Citamo takodje da se svakodnevno pricescivanje upraznjavalo medju monasima Svete Gore Atonske u XVIII veku i na pocetku XIX veka, a tu praksu su podrzavali Prepodobni Nikodim Svetogorac i Atanasije Paroski. Prepodobni Nikodim uci da takvo pricescivanje "...jeste korisno, ako se bude vrsilo sa dostojnom pripremom". A Atanasije Paroski veli: "Mi se ne pricescujemo svakodnevno, niti druge ucimo da tako cine, kao sto nas pojedinci klevetaju... A ako se nadje kogod da se svakodnevno pricescuje, to nije krivica, ako se bude pricescivao ciste savesti". Blize nama je arhimandrit Spaskoga manastira u Rusiji, jedan od Pajsijevih ucenika, o kojem se veli da se pricescivao Svetim Tajnama svih 18 dana pred svoju smrt godine 1845, ne uzimajuci za to vreme drugu hranu, do samo nekoliko kapi vode. Iz svih tih svedocanstava, brate Jovane, mislim da ti se dovoljno razjasnilo da, iako svakodnevno pricescivanje nije bilo sveopsti obicaj Crkve oduvek, od pocetaka Crkve pa do naseg vremena sretali su se stalno pobozniji i revnosniji monasi i hriscani koji su se svakodnevno pricescivali Svetim i Precistim tajnama Gospoda naseg Isusa Hrista. Brat: To mi je, prepodobni oce, potpuno razjasnjeno; medjutim hteo bih jos da znam da li je Saborna i apostolska crkva dala kakvu zapovest, obavezujuci hriscane da se

pricescuju svakodnevno, i kako Crkva gleda na praksu svakodnevnog pricescivanja Svetim Tajnama. Staresina: Saborna crkva, brate Jovane, nije dala nikakvu zapovest kojom bi nekoga obavezivala na pricescivanje Svetim Tajnama, jer je taj obicaj, to jest pricescivanje Svetim Tajnama, stvar savesti, i Crkva je ostavila svakoga da sledi svoju savest. A u pogledu svakodnevnog pricescivanja Crkva je uvek imala rezerve i odredjenu sumnju. O tome imamo svedocanstava od crkvenih pisaca. Tako Blazeni Jeronim veli u tom pogledu: "Znam da je to obicaj u Rimu, da vernici svakodnevno primaju Telo Gospoda naseg Isusa Hrista, sto ja ne osudjujem, ali i ne hvalim" (Poslanica 48, 15 i 71, 6). Skoro isto to govori i Genadije Marseljski, koji veli: "Niti hvalim, niti kritikujem svakodnevno pricescivanje Svetim tajnama. Ja medjutim podsticem i savetujem da je dolicno da se pricescujemo svake nedelje, razume se, ako nam dusa nije pomucena grehom" (O Crkvenim dogmama, gl. III). Dakle, Saborna crkva niti preporucuje svima svakodnevno pricescivanje, niti zabranjuje obicaj svakodnevnog pricescivanja, nego je prema tom obicaju uvek imala rezerve i odredjenu sumnju, imajuci u vidu da nije lako hriscanskoj dusi da svakoga dana bude spremna za pricesce, posto, po Apostolu, koji veli: Svi mnogo gresimo, lako posrcemo u mnoge greske koje nam mogu pomutiti mir savesti i time nas udaljuju od dostojnog pristupanja i pricescivanja Svetim i Precistim tajnama Hristovim; jer, prema svedocanstvu Svetog Jovana Zlatousta, "Svetinje se daju Svetima". Brat: Razumeo sam, prepodobni oce, da Saborna Crkva nije dala zvanicno pravilo za svakodnevno pricescivanje Precistim tajnama Isusa Hrista. Ali svestenik kojeg sam Vam predje pomenuo rekao mi je da je Sesti Vaseljenski sabor 66. kanonom dao obavezujucu zapovest za sve hriscane da se svakodnevno pricescuju. Molim Vas da mi kazete je li to tako. Staresina: Nije istina, brate Jovane, sto ti je rekao taj svestenik. Sesti Vaseljenski sabor nije doneo nikakvu obavezujucu odluku za svakodnevno pricescivanje hriscana Precistim tajnama, nego da bi se dao veci znacaj prazniku Vaskrsa, taj sabor je 66. kanonom ucinio vanredno razdresenje, dopustajuci svim hriscanima koji budu isli u crkvu od dana Vaskrsa do Nedelje Tomine da se mogu pricescivati Svetim tajnama u sve dane Svetle sedmice, jer se ta sedmica smatra kao produzenje Vaskrsa, kao neprekidna Pasha. Tumacenje toga kanona glasi ovako: "Posto se cela Svetla sedmica smatra kao dan nazvan imenom Gospodnjim, zato ovaj kanon odredjuje da svi hriscani tokom ove sedmice budu u crkvi, veseleci se i praznujuci Vaskrsenje Gospodnje... pricescujuci se Svetim tajnama" (Zakonopravilo, str. 189). Brat: Isto taj svestenik, prepodobni oce, rekao mi je da 9. kanon Svetih apostola, kao i 2. kanon Antiohijskoga sabora, godine 341, odlucuje hriscane koji se ne budu svakodnevno pricescivali Svetim tajnama. Staresina: Ni to nije istina, brate Jovane; 9. kanon Svetih apostola, 2. kanon Antiohijskoga sabora i 3. kanon Svetog Timoteja Aleksandrijskog, govore o cestom pricescivanju, koje se upraznjavalo u staroj Hriscanskoj crkvi, sto je pokazano u tumacenjima ovih kanona. Ali nijedan od ovih kanona nije za cesto pricescivanje, niti odlucuje hriscane koji se ne bi svakodnevno pricescivali. A da bismo se bolje usmerili, citajmo bolje 9. kanon Svetih apostola, koji veli ovako: "Svi vernici koji ulaze u crkvu i cuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i pri Svetom pricescu, neka se odluce kao pocinioci nereda u Crkvi". Brat: Koliko ja shvatam, prepodobni oce, kanon jasno kazuje da treba da budu odluceni hriscani koji ulaze u crkvu a ne pricescuju se. Mozda nisu odlucivani koji tada idjahu u crkvu u dan kada se nije sluzila Sveta liturgija. Ali ako se onda sluzila, nesumnjivo, koji su dolazili u crkvu i nisu se svakodnevno pricescivali, trebalo je da budu odluceni. Ali, prepodobni oce, da li se u to vreme svakoga dana sluzila Liturgija? Staresina: Brate Jovane, kao i u nase vreme, Sveta liturgija se u pojedinim mestima sluzila svakodnevno, ali u najvise mesta - samo subotom i nedeljom.

Crkveni pisci Origen, Tertulijan, Jevsevije Kesarijski i Sv. Kiprijan govore o sluzenju Svete liturgije samo subotom i nedeljom. I kod drugih crkvenih pisaca nalazimo da se Sveta liturgija sluzila i cesce i redje. Brat: Ali ako se Sveta liturgija sluzila svakodnevno, prepodobni oce, onda ja mislim da se i pricescivanje vrsilo svakodnevno. Staresina: Nije uopste tako, kako ti mislis, brate Jovane. I Sv. Amvrosije Mediolanski, godine 307, pokazuje da se u njegovo vreme Sveta liturgija sluzila svakoga dana (90. Poslanica), ali nam isto on kazuje da su se u njegovo vreme hriscani pricescivali jedva jedanput godisnje: "Bog nam je - veli on - dao taj Hleb za sve dane, a mi ga uzimamo samo jedanput godisnje" (Zakonopravilo, str. 11). A Bozanski otac Jovan Zlatoust kazuje da se u njegovo vreme u Carigradu Sveta liturgija sluzila svakodnevno, ali su se kako hriscani, tako i monasi, pricescivali Svetim tajnama veoma retko, jer veli: "Mnogi se ovim Tajnama pricescuju jedanput godisnje, a drugi dvaput... a monasi iz pustinja isto se jedanput godisnje pricescivahu, a cesto i na dve godine" (Podela psenice, str. 53). Dakle, brate Jovane, nije istina sto ti mislis: da se, ako se gdegod svakodnevno sluzi Sveta liturgija, i pricescivanje Svetim i Precistim tajnama vrsi svakodnevno. Ja sam ti i predje rekao da obicaj svakodnevnoga pricescivanja ne bese opsti, nije se nikada upraznjavao u (celoj) Hriscanskoj crkvi, niti u sva vremena, nego je imao svojstvo mesne i individualne prakse. Mada u nekim mestima nije prestajalo svakodnevno sluzenje Svete liturgije, kao sto vidimo da se cini u manastirima i episkopijama, ipak pricescivanje Svetim tajnama nije se vise vrsilo svakodnevno. Kao da je opala revnost prema Svetinji, tako plamena kod prvih hriscana. U to nas uverava i Blazeni Avgustin, koji je umro 430. godine, a veli ovako: "Na Istoku najvise se hriscana ne pricescuje svakoga dana Vecerom Gospodnjom" (Zakonopravilo, str. 2). Mozda upravo ova svedocanstva bese imao u vidu i Teodor Valsamon, jedan od tumaca kanona, koji je ziveo pod kraj XII veka, kada veli: "Nemoguce je hriscanima da se pricescuju svakodnevno" (Zakonopravilo, str. 10). Brat: To sam razumeo, prepodobni oce; molim Vas, medjutim, da mi objasnite kako stoje stvari sa ona dva kanona: sa 9. kanonom Svetih apostola i 2. kanonom Antiohijskoga sabora koji, po mom misljenju, odlucuju hriscane koji dolaze u crkvu a ne pricescuju se na svakoj Svetoj liturgiji, posto kanon jasno kaze: "Svi hriscani koji ulaze u crkvu i cuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i Svetom pricescu neka se odluce". Staresina: Samo ti se cini, brate Jovane, jer nije to istina. Ove su bozanske kanone dali Sveti apostoli i Bozanski Oci da bi probudili uspavane savesti i revnost hriscana prema poretku cestoga pricescivanja, koje bese bilo na pocetku u Crkvi, kao sto sam ti vec rekao; ali ni 9. kanon Svetih apostola, ni 2. kanon Antiohijskog sabora ne odlucuju hriscane koji se ne pricescuju Svetim Tajnama na svakoj Svetoj liturgiji. Razume se, ako ovi budu imali opravdane razloge da se ne priceste. To jest, ako im episkopi ili njihovi duhovnici ne dopustaju da se priceste, ili ako im se uoci pricesca stogod dogodilo, kao sto bi bilo: ako su pili vode, ili su bljuvali, ili su drugo sto postradali (videti Veliko crkveno pravilo, 2. antiohijski kanon). Dakle, dva pomenuta kanona odlucuju samo one hriscane koji ulaze u crkvu i cuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i na pricescu koje je u duhu i slovesno, to jest nemaju strpljenja da ostanu u crkvi i odslusaju sve molitve i celu sluzbu Svete liturgije do kraja, nego izlaze iz crkve pre vremena i time remete mir ostalih hriscana koji se pricescuju duhovnim pricescem, u kome ucestvuju svi ostali hriscani koji ucestvuju u Svetoj i bozanskoj liturgiji. Brat: Ali kako, prepodobni oce, zar se u vreme Svete liturgije vernici koji dolaze u crkvu mogu pricescivati na dva nacina? Staresina: Da, brate Jovane, dva su pricesca, jer je i covek dvojak: jedno je svetotajinsko pricescivanje sa Zrtvenika, kojim se hriscani pricescuju na cuvstveni /osetilni/ nacin Telom i Krvlju Gospodnjom, a drugo pricescivanje je duhovno, kojim se

vernici, na duhovni i misleni nacin, pricescuju bozanskom i Svetom liturgijom (Nevidljiva borba, Predgovor). Dakle i ucestvovanje u duhu na Svetoj liturgiji daje vernicima nacin za blagodatno duhovno pricescivanje i njihovo sjedinjenje s Bogom. To sjedinjenje se ostvaruje poznanjem, poimanjem i ljubavlju, posto se, prisustvom na Svetoj liturgiji, vernici nalaze pod duhovnim ozracje Tajne vecere, i imaju moc da budu ucesnici u njoj duhom i umom i srcem, samo ako budu sa svom paznjom pratili sluzbu Svete liturgije. Tim se pricescem pricescuje cesticama koje su izvadjene za svakoga. Tom se cesticom oni pricescuju svetoscu, kao sto o tome pokazuje Sv. Simeon Solunski:" Jer dodirom tih cestica o evharistijsko Telo Gospoda naseg Isusa Hrista, Sveta Blagodat se prenosi i dusama koje su bile izvadjene na Proskomidiji. I ako je covek od poboznih, ili od onih koji su zgresili ali su se pokajali, tada se on, nevidimo, pricescuje Blagodacu, dobijajuci u mnogo slucajeva i telesnu korist". A iguman Pajsije veli: "U svako vreme i na svakom mestu svaki od vernika moze da se pricesti duhom, imajuci dosta velike koristi. Na taj nacin se covek pricescuje i nevidimo hrani Gospodom nasim Isusom Hristom, kada god pobozno misli na tajnu Njegovog Vaplocenja i stradanja ispuni se ljubavlju prema Njemu" (Pajsije iz Njamca[2], str. 334). Znaci, brate Jovane, upamti da postoje dva nacina pricescivanja, kao sto sam ti rekao: ovo drugo, to jest duhovno i misleno pricescivanje, mada nije savrseno kao ono tajinsko sa Zrtvenika, ponekada je toliko plodonosno i blagougodno Bogu, da prevazilazi svetotajinska pricescivanja kod mnogih primljena sa nedostojnoscu (Nevidljiva borba, str. 201). Dakle, brate Jovane, kada 9. kanon Svetih apostola odlucuje hriscane (one sto ulaze u crkvu, ali ne ostaju na pricescu i na molitvi) ili jasnije, kao sto veli 2. kanon Antiohijskoga sabora: " A ne ucestvuju u molitvi zajedno s narodom ili se odvracaju od pricesca Svete Evharistije, po kakvom neporetku" (Zakonopravilo, str. 276), poima se da se, pored onih sto nece da se priceste Svetim Tajnama, kada im to ne brane episkopi ili njihovi duhovnici, odlucuju i hriscani koji ulaze u crkvu i slusaju citanje Svetog Pisma, ali ne ostaju na molitvi i duhovnom pricescivanju, to jest nece da ostanu do kraja i da sa svom poboznoscu i paznjom slusaju sluzbu bozanske Liturgije. Brat: Iz svega sto ste mi dovde rekli, prepodobni oce, razumeo sam da postoje dve vrste pricescivanja: jedno osetilno i drugo misleno /duhovno/; da kako 9. (apostolski) kanon, tako i 2. kanon Antiohijskoga sabora, ne odlucuju hriscane koji se ne pricescuju Svetim Tajnama i na svakoj Svetoj liturgiji, kao sto mi bese rekao onaj svestenik, nego doticni kanoni odlucuju one hriscane sto se odvracaju od pricesca Svete Evharistije, nemajuci blagosloveni razlog ili zabranu od svojih duhovnika, kao i hriscane koji ne ostaju na duhovnom pricescivanju, to jest nece da ostanu do kraja i da pobozno slusaju sluzbu svete i bozanske Liturgije. Staresina: Jesi li razumeo, brate Jovane, ili imas i sto drugo da pitas? Brat: Da, prepodobni oce: rekli ste da se recju "pricesce" pomenuti kanoni ne odnose samo na pricescivanje Svetim tajnama, nego i na misleno pricescivanje; takodje ste rekli da se i Sveta liturgija naziva pricescem. Da li je gdegod zapisano da se Sveta liturgija naziva pricescem? Staresina: Ako hoces da se uveris u to, brate Jovane, citaj napomenu u 9. apostolskom kanonu, gde je zapisano upravo tako: "Kanon ne veli svakoga dana, nego odlucuje one sto ne ostaju na Svetom pricescu, to jest kada se sluzi Sveta liturgija" (Zakonopravilo, str. 11). Brat: Ali 9. kanon Svetih apostola, prepodobni oce, pominje i molitvu, govoreci: "Ali ne ostaju na molitvi i Svetom pricescu"; zar se i recju molitva oznacava isto sluzba bozanske Liturgije? Staresina: Zaista, brate Jovane, i molitvu i sveto Pricesce podrazumeva kanon pod molitvom i pricescivanjem Svetim Tajnama, i da bi bio uveren u to, slusaj mitropolita Gavrila Filadelfijskog, koji u tumacenju sedam Tajni Istocne crkve, navodeci razne nazive

bozanske Liturgije, veli: "Krvna i prinosna i slovesna sluzba i Evharistija" i "Cesni dar i molitva i pricesce". Brat: Ali na koji se nacin, prepodobni oce, bozanska Liturgija jos naziva i molitvom i pricescem? Staresina: Ako hoces i to da znas, brate Jovane, slusaj dalje ovog tumaca, koji veli: "Sveta liturgija se naziva i molitvom koju mi svagda vrsimo za zive i za u Hristu usnule pravoslavce" (Isto, str. 33-34). A da se Sveta liturgija naziva jos i pricescem, isti tumac pokazuje, govoreci: "Naziva se i pricescem i Liturgijom, i jeste, zaista, po bozanskom Damaskinu, zato sto se kroz nju pricescujemo Hristom i postajemo udeonicari Tela Bozanstva, i zato sto se pricescujemo i sjedinjujemo jedni s drugima. Jer posto se jednim hlebom svi pricescujemo, jedno Telo Hristovo i jedna Krv i udovi jedan drugom postajemo" (Isto). Kao sto vidis iz ovog tumacenja, brate Jovane, Sveta liturgija se naziva i pricescem i molitvom. A one koji izlaze iz crkve pre vremena i nece da ucestvuju u tom mislenom i duhovnom pricescivanju, to jest nece da pobozno slusaju sluzbu Svete liturgije do kraja, odlucuju pomenuti kanoni kao i one vernike koji se odvracaju od pricesca Svete evharistije bez blagoslovenih razloga. Brat: Prepodobni oce, postoje li i druga svedocanstva koja su saglasna sa svedocanstvom koje ste mi naveli? Staresina: Ako hoces i druga svedocanstva, brate Jovane, cuj Aleksija Aristina, jednog od tumaca Svetih kanona, koji u svom nomokanonu, u pogledu pomenutoga, veli ovako: "Ko ne ostane u crkvi, dok jos nije zavrsena sluzba Svete liturgije, taj da se odluci kao kada bi cinio nered Crkvi," (Veliko crkveno pravilo, str. 312). Brat: Sada sam jasno razumeo, prepodobni oce, da je sve sto ste mi do sada kazali u pogledu 9. apostolskog kanona i 2. kanona Antiohijskog sabora istinito i saglasno sa sabornim tumacenjem Crkve. Dakle, sada sam potpuno uveren da nije u pravu onaj svestenik sto mi je rekao da ova dva kanona odlucuju sve hriscane koji se ne pricescuju svakoga dana Svetim i Precistim tajnama. Staresina: Dobro sto si bar sada razumeo, brate Jovane, ono sto treba da razumes. Brat: Molim Vas da se ne ljutite, prepodobni oce, ako Vas jos nesto zapitam. Staresina: Pitaj, brate Jovane, jer se ne ljutim. Brat: Isti doticni svestenik mi je rekao, prepodobni oce, da je Sv. Jovan Zlatoust isterivao iz crkve hriscane koji se nisu pricescivali Svetim tajnama svakoga dana i nije ih ostavljao cak ni da se mole zajedno sa onima koji behu dostojni da se pricescuju Svetim tajnama svakoga dana. Zbog toga bih Vas veoma molio da mi kazete je li istina sto mi je rekao taj otac. Staresina: Ni to nije istina, brate Jovane; Sv. Jovan Zlatoust nije isterivao iz crkve hriscane koji se nisu pricescivali Svetim tajnama svakoga dana, nego je on isterivao iz crkve hriscane koji behu pod epitimijom pokajanja, i kojima, po 10. kanonu Svetih apostola i prema poretku cetiri stepena nalaganja epitimije, koji behu u to vreme u Crkvi, ne bese dopusteno da budu zajedno sa vernicima, ni da se mole ili da se pricescuju zajedno s njima. Medjutim, slusaj i reci Svetog Jovana Zlatousta, da bi se u to potpuno uverio: "Nisi dostojan - veli - da se pricestis, nisi dostojan ni da se molis sa onima koji su dostojni da se priceste. Cuj djakona gde uzvikuje: "Koji ste u kajanju izidjite, koji se ne pricescuju u kajanju su". Zasto kada cujes djakona da kaze: "Koji ne mozete da se molite izidjite", stojis bezobrazno i ne izlazis?" (Slovo III Efescima). Dakle, kao sto vidis, brate Jovane, bozanski Hrizostom i ne pominje svakodnevno pricescivanje, nego on isteruje iz crkve one koji su na trecem stepenu nalaganja epitimije i koji bezobrazno ostaju u crkvi zajedno sa onima koji su u stanju poboznosti, iako im u ono vreme nije bilo dopusteno da ostaju, nego je trebalo da izidju iz crkve kada bi djakon izgovarao reci: "Koji ste u kajanju izidjite". Jer nakon sto bi oni izasli, otpocinjala je Sveta liturgija vernih (Liturgijsko blago, str. 71). Brat: Pomenuli ste, prepodobni oce, cetiri stepena nalaganja epitimije koji behu u to vreme u Crkvi. Veoma bih zeleo da znam sta je s tim stepenima i koju su ulogu imali,

da bih mogao jos bolje da razumem ono sto je rekao Sv. Jovan Zlatoust i istovremeno da znam i kakva je bila praksa nalaganja epitimije onima sto su hteli da se pricescuju Precistim Hristovim tajnama. Staresina: Cetiri stepena nalaganja epitimije koja behu u vreme Svetog Jovana Zlatousta jesu: plakanje, slusanje, pripadanje i prebivanje s vernicima, a razlika izmedju njih ova Je: Plakanje bese stanje onih gresnika, kojima je bilo zabranjeno da udju u crkvu, i oni stajahu i izvan crkvene porte, i trebalo je da izlaze pred sve koji su dolazili u crkvu i da ih, kao izbaceni iz crkvene priprate, sa suzama mole da se mole za njih. I tako je trebalo da se kaju onoliko dugo, koliko im je bilo zapovedjeno. Slusanje bese stanje onih gresnika, koji treba da slusaju Bozansko Pismo stojeci na crkvenim vratima, u priprati, a u crkvu im ne bese dozvoljeno da ulaze, dok se ne bi ispunile nalozene godine. Pripadanje bese stanje onih, kojima je bilo dopusteno da udju u crkvu do amvonskih vrata, i mogli su da ostanu u crkvi do posle Svetog Jevandjelja, kada djakon kaze: "Oglaseni, izidjite", i tada su izlazili, i stajahu napolju do svrsetka Svete liturgije. Prebivanje sa vernicima bese stanje onih koji su mogli da budu s vernicima u crkvi do svrsetka Svete liturgije, ali se Svetim i Precistim tajnama Isusa Hrista nisu pricescivali, dok se ne bi navrsilo vreme koje im je odredjeno. Samo se tada udostojavahu pricesca Svetim tajnama Precistoga Tela i Preciste Krvi Gospoda naseg Isusa Hrista. Time se ispunjava svekoliko pokajanje. Episkopi i svestenici duhovnici trebalo je da u svako vreme paze i da tako nalazu epitimiju onima koji su hteli da se ociste od grehova i da se pokaju (Veliko crkveno pravilo, Sv. Vasilije Veliki, 59. kanon). Brat: Veoma sam se zacudio, prepodobni oce, cuvsi ovo. Staresina: A zbog cega si se zacudio, brate Jovane? Brat: Evo zbog cega sam se zacudio, prepodobni oce: mislio sam da, ako je u starini bio obicaj da se hriscani tako cesto pricescuju, onda nije bila tako velika strogost i zabrana Svetog pricesca, kao u nase dane. Ali kako vidim, disciplina Crkve prema onima koji su gresili bese mnogo stroza nego li sada, i pricescivanje Svetim Tajnama Gospoda naseg Isusa Hrista ogradjeno velikom akrivijom (doslovnim drzanjem kanona, prim.izd). Ja mislim, prepodobni oce, da ako bi se u nase dane postavio taj poredak nalaganja epitimije, niko se vise ne bi pricestio Precistim tajnama. Jer ko bi jos od danasnjih vernika imao toliko smirenja i strpljenja, da godinama bude u crkvenoj porti, u priprati ili na crkvenim vratima, ili zajedno sa vernicima ali bez mogucnosti da se pricescuje? Ko bi jos od danasnjih vernika imao toliko smirenja i poboznosti, da stoji na crkvenim vratima i da iste oprostaj od svih sto ulaze u crkvenu portu i u crkvu? Staresina: Radujem se, brate Jovane, sto si mislio o tome. Zaista, disciplina Crkve u starini bila je vrlo stroga, i sa velikom su Svetoscu cuvana ucenja i predanja Spasitelja naseg Isusa Hrista i Svetih apostola u pogledu Svete i bozanske tajne Evharistije, koja je, vaistinu, Telo i Krv Gospodnja. Dakle, koliko nam je cistote i poniznosti potrebno prema toliko Svetoj riznici, ako zelimo da je primamo? O tome bi, brate Jovane, trebalo stalno da misle svestenici koji cine suvise veliko snishodjenje i dopustaju hriscanima da bez ikakve dostojne pripreme navale na Sveto pricesce Precistim i Svetim tajnama. Dolikuje da oni hriscanima pokazu ne samo dobri obicaj koji su imali hriscani u ranija vremena, da se cesce pricescuju Svetim tajnama, nego i tu Svetu i strogu disciplinu Crkve toga vremena i veliku akriviju (kanonsku strogost) koja bese u Crkvi u pogledu neprocenjivih Hristovih Tajni. Brat: Imam jos jednu nedoumicu, prepodobni oce. Staresina: Koju jos nedoumicu imas, brate Jovane? Brat: Prepodobni oce, iz onoga sto ste mi rekli o stepenima nalaganja epitimije razumeo sam da su oni sa cetvrtog stepena nalaganja epitimije mogli biti u crkvi s vernicima do kraja Svete liturgije, ali se nisu udostojavali Svetog pricesca. Ali mi se cini da ih Sv. Jovan Zlatoust ni tada nije ostavljao da budu u crkvi, zato sto behu pod epitimijom kajanja; i posto se ne mogahu pricescivati Svetim tajnama, nije im bilo

dopusteno ni da budu na molitvi sa vernicima. To se vidi iz slova Svetiteljevog, koje veli: "Nisi dostojan da se pricestis? - Nisi dostojan ni da se molis sa onima koji su dostojni pricesca" (Slovo III Efescima). Dakle, kao sto vidite, Sv. Jovan Zlatoust dopusta da ostanu u crkvi do kraja Svete liturgije samo vernici koji behu dostojni da se priceste Svetim tajnama, a 9. kanon Svetih apostola, naprotiv, odlucuje hriscane koji nece da ostanu u crkvi do svrsetka Svete liturgije; isto tako i 22. i 59. kanon Sv. Vasilija Velikog i 4. kanon Sv. Grigorija Nisijskog i drugi, koji propisuju da oni sa cetvrtog stepena nalaganja epitimije budu zajedno sa vernicima do kraja Svete liturgije. Ili mozda je u vreme Svetih apostola bio u Crkvi jedan poredak u pogledu onih koji se pricescivahu, i drugi poredak u vreme Sv. Vasilija Velikog i Sv. Jovana Zlatousta, ili je mozda ovde kakva nepodudarnost izmedju odluke koju daje Sv. Jovan Zlatoust i pomenutih kanona? Buduci u nedoumici u tom pogledu, ne znam sta da mislim. Zbog toga Vas molim, prepodobni oce, da mi kazete i objasnite pomenuto. Staresina: Tu tvoju nedoumicu, brate Jovane, resava 8. kanon Svetih apostola, koji jasno kaze: " Ako li se koji episkop ili svestenik ili djakon, ili bilo ko drugi iz svestenickog imenika, kad biva Sveti prinos, ne bude pricestio i kaze uzrok, neka mu je oprosteno, a ako li ga ne kaze, neka se odluci, kao onaj sto je naneo stetu narodu, kao da nije pravilno prineo". A u tumacenju toga kanona citamo ovako: "Ovaj kanon hoce da svi, a osobito oni rukopolozeni, budu pripremljeni i dostojni da se priceste Svetim tajnama, kada se to cini, to jest pre Svete sluzbe Tela Gospodnjeg, a ako se kogod od njih ne bude pricestio, buduci prisutan na bozanskoj Liturgiji, da kaze uzrok zbog kojega se nije pricestio, a ako li uzrok bude prav i blagosloven, da primi oprostaj. A ako li ne zeli da kaze, neka se odluci, jer postaje uzrok povredjivanja naroda, posto daje povod da narod sumnja da je svestenik koji je sluzio nedostojan, i zato mu nije dopusteno da se pricesti"; a u napomeni toga kanona se kaze ovako: "Iz ovog kanona se razdresava prividna nepodudarnost koja se radja iz sledecega, 9. kanona Svetih apostola, i Hrizostoma i ostalih saborskih i otackih kanona". Jer 9. apostolski kanon odredjuje da se odluce svi oni hriscani koji ulaze u crkvu na Svetu liturgiju i cuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i pricescu. A Hrizostom veli da izadju iz crkve i da se ne mole zajedno sa vernicima oni koji nisu pripremljeni da se priceste. A Sveti saborski i otacki kanoni na mnogo mesta odredjuju suprotno, to jest da budu zajedno u vreme Svete liturgije; medjutim, mnogi od onih sto se kaju da se ne pricescuju... Dakle, ta prividna suprotnost razdresena je i usaglasena 8. kanonom Svetih apostola, koji naredjuje onima sto se mole zajedno sa vernicima a ne pricescuju se, da kazu uzrok zbog kojeg im je zabranjeno pricescivanje. Jer na taj nacin i mole se zajedno do kraja, i ne pricescuju se, ali se i ne odlucuju, jer moze biti da se dogodilo stogod ljudsko: ili da su pili vode, ili da su povracali, ili da su drugo sto cinili" (Zakonopravilo, str. 10-11). Znaci, brate Jovane, mislim da si se iz sadrzaja tog kanona, kao i iz njegovoga tumacenja i napomene, uverio da je u vreme Sv. Jovana Zlatousta on isterivao hriscane koji behu na trecem stepenu kajanja i nalaganja epitimije i koji ne mogahu biti na molitvi sa vernicima, i nije isterivao one sa cetvrtog stepena nalaganja epitimije, koji su mogli da ostanu u crkvi i da se mole zajedno sa vernicima do svrsetka Svete liturgije, i one koji zbog blagoslovenih uzroka nisu mogli da se priceste. Mi znamo da je Sv. Jovan Zlatoust ziveo u IV veku, do pocetka V veka (+407). I treba da verujemo da on bolje od nas poznaje 9. kanon Apostolskog sabora (Zakonopravilo, str. 12), kao i odluke 22. i 59. kanona Sv. Vasilija Velikog i 4. kanona Sv. Grigorija Nisijkog, koji behu napisani blize njegovom dobu, i koji dopustahu (hriscanima) da budu u crkvi do svrsetka Svete liturgije, ali da se ne priceste (Zakonopravilo, str. 403). Brat: Imam jos jednu nedoumicu, prepodobni oce. Staresina: Koju nedoumicu, brate Jovane? Brat: Evo koju, prepodobni oce: 8. kanon Svetih apostola govori samo o episkopima, o svestenicima i o djakonima, ali o hriscanima i o mirjanima ne pominje nista. To jest ne pokazuje da, ako oni budu imali koji blagosloveni razlog da se ne

priceste, i sami imaju oprostenja, da bi mogli biti zajedno sa vernicima u crkvi do svrsetka Svete liturgije. Molim Vas da mi razjasnite i u tom pogledu. Staresina: Istina je, brate Jovane, da 8. kanon Svetih apostola govori samo o episkopima i svestenicima i ostalima iz svestenickoga cina, ali vidis, brate, da se u tumacenju kanona veli ovako: "Ovaj kanon hoce da svi...", i pod tim "svi" tumac je podrazumevao i klirike, i hriscane mirjane. Ali nije samo tumac kanona razumeo tako, nego i vise Svetih Otaca sa Svetih vaseljenskih i pomesnih sabora, kao i Sveti Oci koji su pisali zasebne kanone, razumeli su to isto tako. Ta se istina moze poznati iz napisanog. A Sveti saborski i otacki kanoni na mnogo strana odredjuju suprotno, to jest da hriscani koji se ne mogu pricestiti budu zajedno sa vernicima i da se zajedno mole u vreme Svete liturgije do kraja, ali da se ne priceste. Isto se tako pokazuje i u tumacenju 10. kanona Svetih apostola (Zakonopravilo, str. 12). Ino svedocanstvo u tom pogledu nalazimo u Crkvenom pravilu iz Govore, gde citamo ovako: "Ko god ulazi u crkvu da slusa Svetu liturgiju i Sveto Pismo a nece sa svima da se pricesti Precistim i Svetim tajnama Isusa Hrista, toga da pitaju otkuda mu takvo ucenje; dakle, ako je od njegovog duhovnika, ili od samovolje ili ako se boji grehova, takvi neka se boje, i neka pitaju Oce kako da postupe. Mozda mu je duhovnik njegov dao pouku, a ako li nije, nego se on tako vlada u svom praznoumlju, neka bude odlucen. A ako li bude episkop ili pop ili djakon, i toga isto tako da pitaju, i da ga ukore u predstavci pred mitropolitom." (Crkveno pravilo iz Govore, str. 107) Isto se ucenje nalazi pisano u Velikom crkvenom pravilu (Veliko crkveno pravilo, str. 331). Dakle, kao sto vidis, brate Jovane, ovde se dosta jasno pokazuje da ako kogod ima ucenje od svoga duhovnika, to jest ako mu je zabranjeno da se pricesti, doticni - bio klirik, bio mirjanin - moze biti u crkvi da zajedno sa svim vernicima slusa sluzbu Svete liturgije, ali samo da se ne pricesti Svetim i Precistim Hristovim tajnama. To jest, kao sto je danasnja praksa Svete i Saborne istocne crkve. Znaci, mislim da ti se bar sada, brate Jovane, razjasnila nedoumica koja te je mucila. Brat: Zaista, prepodobni oce, sada shvatam kako 8. kanon Svetih apostola, tako i 9; kao i 22. i 59. kanon Sv. Vasilija Velikog i (4) kanon Sv. Grigorija Nisijkog, da kao i drugi kanoni sabora i Otaca i bozanskih Zakonopravila Crkve odredjuju da je svim hriscanima koji su u kajanju i imaju epitimiju od episkopa ili od svojih duhovnika da se ne priceste Svetim i Precistim tajnama, ako budu kazali uzrok zbog kojeg se ne mogu pricestiti, dopusteno da ulaze u crkvu i da se mole sa blagovernicima, da slusaju Svetu liturgiju do kraja, ali nemaju vise dopustenje da se priceste sa onima koji su dostojni pricesca, dok ne budu ispunili epitimiju koju su im njihovi duhovnici nalozili, i ne prime od njih razdresenje da bi se pricestili. Sada mi je potpuno jasno i mislim da nije bio u pravu onaj svestenik koji mi je rekao da je Sv. Jovan Zlatoust isterivao iz crkve sve hriscane koji se nisu pricescivali Svetim tajnama svakoga dana. Staresina: Dobro je, brate Jovane, sto smo s pomocu blagoga Boga postigli da se razumemo i u tom pogledu. Brat: Iz onoga sto ste mi rekli, prepodobni oce, potpuno sam se uverio da je obicaj svakodnevnog pricescivanja bio samo u prvim danima Hriscanske crkve, a kasnije taj obicaj je ostao samo mestimicno i upraznjavali su ga samo najpobozniji hriscani i monasi; i da je na taj obicaj Crkva gledala sa sumnjom i rezervom, posto je pokatkad prevazilazio meru blagopristojnosti. Secam se, prepodobni oce, sta ste mi ranije kazali o 8,9. i 10. kanonu Svetih apostola, 2. kanonu Antiohijskog sabora i 6. kanonu Sestog Vaseljenskog sabora: da su ih propisali Crkvi Sveti apostoli i Bozanski Oci, kako bi probudili savest i revnost vernika prema cestom pricescivanju, koje je bilo od pocetka u Crkvi, i da ti kanoni imaju blagodat da se razume i jasno pokaze obicaj cestog pricescivanja tih vremena. Molim Vas, dakle, prepodobni oce, da mi kazete da li sem tih kanona ima jos i drugih svedocanstava o cestom pricescivanju, koje se upraznjavalo u Staroj crkvi.

Staresina: Brate Jovane, o obicaju cestog pricescivanja, koji je bio u Drevnoj crkvi, ne govore samo ti kanoni, nego i crkveni istoricari i mnogi od Svetih i Bozanskih Otaca. Jedan od tih Svetih Otaca jeste i Sv. Jovan Zlatoust, koji na vise mesta govori o cestom pricescivanju, kao u Predgovoru na Tumacenje Poslanice Rimljanima - Slovo 8. Jevrejima, u Slovu 18. na Dela apostolska, u Slovu 5. Poslanice Timoteju, u Slovu 17. Poslanice Jevrejima, u Slovu onima koji poste prvu Pashu, u Slovu 5. Efescima, u Slovu onima koji se lisavaju bozanskih skupova, u Slovu 22. Korincanima, u Slovu Blazenom Filogoniju i u Slovu o postu. U svim navedenim tekstovima se trudi taj blagoglagoljivi jezik da podstice hriscane da se pricescuju cesto, ali i sa dostojnoscu (Zakonopravilo, str. 11). Brat: Zaista, prepodobni oce, iz navedenih svedocanstava jasno sam pojmio i udostojio se da saznam o obicaju koji bese na pocetku hriscanstva: da se hriscani cesce pricescuju Svetim i Precistim tajnama. Zeleo bih, medjutim, da znam koliko se cesto pricescivahu hriscani u ta vremena i koliko puta sedmicno, i koji je bio uzrok tog cestog pricescivanja. Staresina: Posto zelis da i to znas, brate Jovane, znaj da disciplina u pogledu cestog pricescivanja nije bila uvek ista ni u hriscanskom svetu. To nam kazuje Blazeni Avgustin koji, govoreci o obicaju cestog pricescivanja u svoje vreme, veli: " Jedni se pricescuju svakodnevno, a drugi samo u pojedine dane; na nekim mestima ne ostaje nijedan dan bez Svete liturgije, dok se na drugima sluzi Sveta liturgija samo subotom i nedeljom". Kao sto se vidi, brate Jovane, iz ovog svedocanstva doznajemo da nije bilo jedno pravilo, pre svega ni sa sluzenjem Svete liturgije, ni sa upraznjavanjem pricescivanja, u ono vreme. Iz drugoga svedocanstva, medjutim, saznajemo da se u to vreme u Maloj Aziji vernici pricescivahu cetiri puta sedmicno: sredom, petkom, subotom i nedeljom (Sv. Vasilije Veliki, 93. Poslanica}. Na drugim stranama hriscani se pricescivahu Svetim Tajnama sredom i petkom i u druge sedmicne dane (Jevsevije Argentije, str. 284). I posto si, brate, pitao i koji je bio razlog te prakse da se hriscani pricescuju vise puta sedmicno, znaj da se u III veku Sveta liturgija pocela sluziti sem nedelje - i petkom, kao u Jerusalimu, u antiohijskim crkvama, u Severnoj Africi, ili subotom, kao u Rimu, Maloj Aziji, Siriji itd. Dakle, jednovremeno sa umnozavanjem dana za Liturgiju, na pojedinim stranama su se umnozili i dani za pricescivanje hriscana toga vremena. Brat: Prepodobni oce, a koliko je trajao taj obicaj da se hriscani pricescuju vise puta sedmicno? Staresina: Ni taj obicaj nije trajao dugo, jer od pojedinih Svetih Otaca doznajemo da je u klasicnoj eposi egipatskog monastva pravilo bilo da se kako Sveta liturgija, tako i pricescivanje Svetim Tajnama, vrsi subotom i nedeljom za sve monahe iz tih krajeva. A za monahinje i za pojedine monahe pricescivanje da bude samo u nedeljni dan, mada se u to vreme sretahu pojedinci koji su se pricescivali samo jedanput godisnje (Prepodobni Kasijan, Monaska pravila, gl. III). Jos jedno svedocanstvo o pricescivanju subotom i nedeljom nalazimo u Zitiju Svetog Save Osvestanog, koji je ziveo u V veku. On se svake godine u vreme Velikog posta povlacio u Palestinsku pustinju, uzimajuci sa sobom Preciste Hristove tajne, da bi se pricescivao svake subote i nedelje (Gerasim Timus, Svetacki recnik, str. 783). Ali, isto kao i predje pokazani obicaj, i ovaj obicaj monaha i hriscana: da se pricescuju svake subote i nedelje, nije trajao suvise dugo, posto iz svedocanstava crkvenih istoricara doznajemo da se pricescivanje Precistim Hristovim tajnama, pocev od vremena Svetih apostola i od vremena velikih gonjenja, kao i kasnije, na najvecem broju mesta vrsilo jedanput sedmicno, i to nedeljom. Taj dan su hriscani izabrali jos od najstarijih vremena i dali mu posebno prvenstvo i cest, zato sto je toga dana vaskrsao Gospod nas Isus Hristos.

Brat: Prepodobni oce, a gde se mogu naci ta svedocanstva koja dokazuju da je nedeljni dan u starini uzivao posebnu cest kod hriscana, i osobito da su se toga dana hriscani pricescivali Svetim i Precistim tajnama? Staresina: Prvo svedocanstvo nalazimo u svestenoj povesti Dela Svetih apostola, gde citamo ovako: A u prvi dan nedelje, kad se sabrase ucenici da lome hleb, besedjase im Pavle, jer nameravase sutradan da otide, i produzi besedu do ponoci (Dap 20,7). Isto tako recito svedocanstvo nalazimo u pismu Plinija Mladjeg, prokonzula Vitinije, poslatom oko 104. godine caru Trajanu i koji, izmedju ostalog, kazivase caru: "Hriscani se sastaju u nedeljni dan, u osvit zore, i pevaju pesme hvale Hristu kao Bogu, i obavezuju se zakletvom da ne cine nikakvo zlo". Isto na pocetku III veka cujemo Sv. Ignjatija Bogonosca kako govori Magnezanima: "Nikako nemojte praznovati subotu, nego zivite po danu Gospodnjem", a Sv. Mucenik Justin, isto iz III veka, veli ovako: "U dan sunca, nedelju, svi se okupljaju na jednom mestu radi Lomljenja Hleba" (/ Apologija). A u svojoj Drugoj apologiji kaze ovako: "I u takozvani dan sunca Bog nas okuplja na jedno mesto sve koji prebivamo po gradovima i selima, i citamo, koliko vreme dopusta, uspomene Apostola i knjige proroka. Nakon sto zavrsi citanje, prezviter drzi propoved, u kojoj podstice i poziva na sledovanje tom dobrom ucenju. Zatim ustajemo svi zajedno i, posto se zavrsi molitva, donese se hleb, vino i voda, i prezviter uznosi molitve, takodje i blagodarnosti, koliko mu je moguce. A narod mu odgovara kazujuci: Amin, amin. I posle toga daje se svakom da se pricesti blagoslovenima, i onima koji nisu prisutni salje se posredstvom djakona". Isti apologet Justin Mucenik, kazujuci da se u njegovo vreme dan nedelje proslavljao s posebnim cestvovanjem, veli ovako: "A dan sunca - nedelja, u koji se svi okupljamo, izabran je posto je to dan u koji je Bog sve stvorio, i Isus Hristos je vaskrsao iz mrtvih, jer Se u dan pre subote, koji je dan sunca - nedelja, pokazao apostolima i naucio ih je ono sto sam vam kazao" (Druga Apologija). I u Varnavinoj poslanici pise ovako: "Zato se okupljamo u osmi dan - nedelju, u koji je Isus vaskrsao iz mrtvih" (Liturgijsko blago, III, str. 67). A u III veku posebno postovanje koje su hriscani imali prema danu nedelje pokazuje Kliment Aleksandrijski (VII Stromata). Isto tako i istoricar Tertulijan (Apologetikum, gl. XVI) pokazuje da se u dan nedelje praznicno i sa velikim cestvovanjem i poboznoscu sluzila Sveta liturgija, i da su se toga dana tvorila dobra hriscanska dela. I zatim, govoreci sa divljenjem, veli: "Kako cemo se okupljati na molitvu, kako cemo bolje praznovati nedelju!". U IV veku vidimo da prvi hriscanski car, Konstantin Veliki, pridaje veliku cest i posebnu paznju danu nedelje. Jer na zahtev Crkve, on je zabranio da se toga dana drze sudski procesi, zapovedio je da vojnici odlaze u crkvu toga dana, dao je naredjenje da se obustave poljski radovi u dan nedelje (Jevsevije Kesarijski, Zitije Konstantina Velikog, gl. IV, 18-19). A carevi Teodosije Stariji i Mladji zabranili su da se toga dana sakupljaju dazbine, to jest porezi od hriscana (gradjana), i istovremeno su zabranili i trgovinu (Teodocujev Kodeks, knjiga 15). Zabranili su zatim i javne predstave: pozorista, igre, cirkuse, klovnove, pantomime, kao i svaku vrstu ovakve razonode. I cak da se dogodilo da carev dan bude u nedelju, on je slavljen drugog dana (Teodosijev Kodeks, knjiga 15). A Sveti Sesti Vaseljenski sabor u 9. kanonu naredjuje: "Predstojatelji Crkve svakoga dana, a osobito u dan nedelje, neka uce vernike recima poboznosti", a u 80. kanonu odlucuje: "Episkop, svestenik ili djakon i mirjanin, budu li izostali iz crkve tri nedelje zaredom bez ikakve velike potrebe, ako li bude klirik, da se odluci, a ako li bude mirjanin, da mu se zabrani Sveto pricesce!". I veliki Grigorije Solunski odlucuje: "Hriscani da se pricescuju svake nedelje i na svaki veliki praznik" (Dobrotoljublje). Isto tako veli i Sv. Simeon Solunski: "Neka se hriscani ne ostavljaju bez Pricesca 40 dana, nego koliko im je moguce i ranije, i svake nedelje, ako je moguce, i osobito koji su

stari i bolesni" (Simeon Solunski, gl. 360). A episkop Genadije Marseljski veli: "Podsticem i savetujem da dolikuje da se pricescujemo svake nedelje, ako, razume se, dusa nije pomucena grehom" (O crkvenim dogmama, gl. III). U vreme Sv. Teodora Studita monasi iz manastira Studiona iz Carigrada pricescivahu se Precistim tajnama samo nedeljom (Katiheze). 3. kanon Sv. Timoteja Aleksandrijskog dopusta i besomucnome, ako ne huli, da se moze pricestiti Svetim tajnama u nedeljni dan (Zakonopravilo). Vidimo takodje da se i u V veku Sveta liturgija sluzila samo nedeljom i na velike praznike, kada je bilo i pricescivanje hriscana Svetim i Precistim Hristovim tajnama. Brat: Zaista, prepodobni oce, iz mnogih svedocanstava koja ste mi pokazali, jasno sam razumeo da je, zaista, nedelja bila dan izabran i u osobitoj cesti kod svih hriscana, zbog Vaskrsenja Gospodnjeg, koje se zbilo u taj dan. I istovremeno sam razumeo da je obicaj da se hriscani pricescuju Svetim i Precistim Hristovim tajnama u dan nedelje bio nekada najrasprostranjeniji obicaj u vaskolikom hriscanskom svetu. Hteo bih jos da znam, prepodobni oce, da li postoje svedocanstva i o redjem pricescivanju Svetim i bozanskim tajnama u dan nedelje. Staresina: Brate Jovane, postoji dovoljno svedocanstava koja kazuju i o pricescivanju redjem nego li jedanput sedmicno, koje se vrsi u dan nedelje. Na primer, bilo je i vreme kada su hriscani bili savetovani od svojih duhovnih pastira da se pricescuju makar jednom na tri, cetiri nedelje. Pravoslavno ispovedanje uci ovako: "Hriscani koji su uznapredovali u poboznosti i podobnosti da se ispovedaju svakog meseca i da se pricescuju Svetim i Precistim Tajnama bar jednom u cetrdeset dana " (Pravoslavno ispovedanje, str. 360). U Zapadnoj crkvi pricescivanje Svetim tajnama nekada bese obavezno da se cini bar triput godisnje. Tako Sabor odrzan u Agdi godine 506. u Galiji, odlucuje da vise ne budu hriscani koji se ne budu pricestili Svetim tajnama bar na Bozic, na Vaskrs i na Pedesetnicu. U drevnoj Pravoslavnoj crkvi Engleske, kao sto pokazuje Precasni Beda, pricescivanje Svetim tajnama u VIII veku vrsilo se obicno na Bozic, na Epifaniju (Bogojavljenje) i na Vaskrs. Tu meru pricescivanja Svetim tajnama triput godisnje ponovio je kasnije i Sabor odrzan u Puru godine 813. Ali mnogo pre tih sabora Sv. Patrikije (godina 450-452), u Irskoj, odlucuje da bude ispitano stanje onih koji se ne pricescuju bar jedanput godisnje, na dan Svetog Vaskrsenja. No i na Istoku, kao i na Zapadu, u ta vremena neki monasi, kao i neki od mirjana, pricescivahu se Svetim tajnama dvaput godisnje. U to nas uverava veliki Ucitelj i Bozanski otac Sv. Jovan Zlatoust, koji veli ovako: "Mnogi se ovim tajnama pricescuju jedanput godisnje, a neki dvaput, a neki vise puta" (Podela psenice, str. 449-450). Zatim, pokazujuci da taj obicaj - da se retko pricescuju - nisu u to vreme imali samo neki hriscani, nego cak i monasi iz pustinje, veli ovako: " Dakle, svima nam je upuceno slovo, ne samo ovima odavde (to jest mirjanima), nego i onima sto prebivaju u pustinji (monasima pustinjacima), jer se i oni pricescuju jedanput godisnje, a mnogo puta i na dve godine" (Podela psenice, str. 449-450). A Pravoslavno ispovedanje Petra Mogile daje zvanicno pravilo u pogledu ispovesti i pricesca i, shodno cetvrtoj crkvenoj zapovesti, to ispovedanje uci da su hriscani duzni da se ispovedaju i da se pricescuju /makar/ cetiri puta godisnje, u cetiri posta, ili /barem/ najmanje jedanput godisnje, tokom Svete cetrdesetnice. Brat: Prepodobni oce, iz predje izlozenih svedocanstava uverio sam se da je zaista, u hriscanskom svetu, kako u Istocnoj, tako i u Zapadnoj crkvi, u pojedinim vremenima i mestima bio obicaj da se upraznjava Sveta ispovest i Sveto pricescivanje mnogo redje, nego li obicaj koji je trajao u vreme kada se pricescivahu svake nedelje; posto se, kao sto ste kazali, u pojedinim mestima i vremenima pricescivanje Svetim tajnama vrsilo i na nekoliko sedmica, i jedanput mesecno, i na cetrdeset dana, i triput godisnje, i cak jedanput na dve godine. A kao zvanicno pravilo je odredjeno da se vrsi /makar/ cetiri puta godisnje ili /bar/ najmanje jedanput godisnje, u Velikom postu. Ali, prepodobni oce, imao bih i druga mnoga pitanja u pogledu Svetog pricesca, samo ako Vas ne ljutim svojim mnogim pitanjima.

Staresina: Brate Jovane, ne ljutis me, kao sto i sam vidis, ali nas je uhvatila noc od kad besedimo, i sada treba da se smirimo, jer sam i ja umoran, a i ti brate. I zatim, treba da se odmorimo nekoliko casova, da ne izgubimo jutrenje u ponoc, jer sam ja s nasim razgovorom izgubio i veceru. Dakle, idi i smiri se, da bi mogao doci na jutrenje, a sto si jos imao na umu da me pitas, zapisi na hartiji, i kada smatras da je pogodno vreme, dodji ponovo ovamo. Brat: Molim Vas iz sve duse da mi oprostite, prepodobni oce igumane, sto sam Vam ja, gresnik, svojim pitanjima i svojim nedoumicama pricinio toliko truda. Zahvaljujem Vam sa svekolikim smirenjem i svekolikom blagodarnoscu za sva razjasnjenja i savete koje ste mi danas dali, tokom toliko casova. Staresina: Bog da prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi u miru i ne zaboravi sto si cuo, jer ce ti biti od koristi u zivotu.

CETRNAEST PRAVILA ZA ODLAZENjE U CRKVU[3]
Braco, treba da znate da hriscanin koji odlazi u crkvu ima 14 kanonskih blagodolicnih pravila, ako zeli da mu bude na korist Sveta crkva. Ako ih ne ispunjava, odlazi u hram na osudu. Izlozicu vam blagodolicna pravila za hriscanina koji odlazi u Svetu crkvu. Ako hocete da vaistinu budete sinovi Hristove Pravoslavne crkve, koja nas skoro 2.000 godina radja vodom i Duhom na Krstenju, u Crkvi Hristovoj koja je stub i tvrdjava istine, znajte pravila za odlazenje u Crkvu, kao sto sledi: 1. Prvi kanonski uslov da bi odlazio u svetu crkvu jeste da se sa svima pomiris. Ako ide majka u crkvu ili otac, neka kaze: "Oprostite mi, deco! Oprosti mi, suprugo!" 2. Drugi kanonski uslov. Kada odlazis u crkvu, odnesi mali dar iz svoje kuce. Makar svecicu, makar novcic, prosforu, casu vina, sta mozes. Jer kroz taj mali dar koji nosis u crkvu blagosilja se ceo tvoj imetak, jer ga dajes na zrtvu Bogu. 3. Treci kanonski uslov. U crkvu je dobro da odlazis jutrom ranije, da bi mogao uhvatiti Vaskrsno jevandjelje jutrenja i Slavoslovlje. I istovremeno, ako odes ranije, mozes se u miru pokloniti, nema mnogo sveta u crkvi, odes na svoje mesto i tako ne remetis bogosluzenje. 4. Cetvrti kanonski uslov. Muskarci treba uvek da stoje u crkvi na desnoj strani, a zene na levoj strani. I ovim redosledom treba da stoje u crkvi: stari ljudi na celu, sredovecni iza njih, najmladji iza njih, mladici i decaci isto tako. Takodje i zene. A izmedju muskaraca i zena ostavite stazu u crkvi, da bi prosao ko dodje da se pokloni i da odnese dar svetom oltaru. 5. Peti kanonski uslov jeste da ne razgovarate u crkvi, jer je to veliki greh. Ako je velika potreba da govoris, govori sapatom ili znacima. 6. Sesti kanonski uslov. Ako odes u crkvu, nemoj izlaziti dok se ne zavrsi bogosluzenje. Samo, Boze sacuvaj, ako si bolestan ili ako sto postradas. Ali inace nemoj izlaziti, jer ako izadjes pre zavrsetka Liturgije, podoban si Judi, koji je izasao sa Tajne vecere, gde behu za trpezom Spasitelj sa apostolima, i otisao je i prodao Hrista. Tako poucava Sv. Jovan Zlatoust. 7. Sedmi kanonski uslov za one koji odlaze u crkvu. Kada se klanjate svetim ikonama, nemojte celivati Svetitelje u lice, jer je greh. Nije dopusteno. Ako je Svetitelj oslikan u stojecem polozaju, celivas mu noge; ako je oslikan do pojasa, celivas donji deo ikone. 8. Osmi kanonski uslov. Znajte da nakon sto svestenik izrekne blagoslov pocetka Svete liturgije, nikom vise nije dopusteno da se klanja u crkvi ili da jos nosi darove oltaru, jer je to veliki greh. Kada cujes da svestenik kaze: "Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova" - gotovo je! Od tada svako stoji mirno na svom mestu, ne

odlazi vise da se klanja. Cak i ako si dosao s darom u crkvu, sa svecom i sa prosforom, predaces ih na kraju. Jer od toga casa svestenik stupa u Svetu liturgiju i nema vise vremena da uzme dar. Jer ako odes, i on prestane sa liturgisanjem, ostaje mu mnostvo molitava, i ima greh. Dakle, darovi se predaju u crkvi do blagoslova Svete liturgije. Od tada nadalje nije vise dopusteno ni da se klanjas, zato sto uznemiravas one koji zele da slusaju Svetu liturgiju. 9. Deveti kanonski uslov. Hriscani treba da klece kada se osvecuju Precisti darovi, kada se poje: "Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo...!". Drugi klece i na Jevandjelju. Nije greska. Na Dostojno i na Oce nas, tada se kleci. I nakon sto se otpoje Oce nas, vrsi se celiv mira. Tako se ranije postupalo. Sada se u pojedinim crkvama to zaboravilo. (Ovo je obicaj Rumunske Crkve, nap.izd.) Koji imaju razdresenje i zele da se priceste Precistim tajnama treba da traze oprostaj od svih, od najstarijih do najmladjih. Ako su muskarci, odlaze najstarijim ljudima sa cela. I od kojih su imali kakvo ozaloscenje, Boze sacuvaj, neka traze oprostaj: "Oprosti mi, brate! Oprosti mi rode, ili susede!". Isto tako i zene neka idu najstarijim zenama i neka uzmu oprostaj, neka im celivaju ruku, a ove neka ih poljube u celo. Taj poredak se vrsi pre no sto se odlazi na Sveto pricesce. I potom uzimas upaljenu svecicu i kod ikonostasa je dajes Crkvenjaku u ruke; ne ides s njom pred svestenika, pred Sveti putir. Zato sto kad idete pred Sveti putir nije dopusteno da budete sa upaljenom svecom, niti da se jos osenjujete Svetim krstom, jer je velika opasnost. Dogadjalo se mnogima da su, krsteci se, udarili Sveti putir, svestenika, i prosuli Svetinje. Dogodilo se u mnogim crkvama. Ja sam tako postradao. Dosao je jedan iz Velike Saske na pricesce; bejah staresina u manastiru Slatini, i udario me je po Svetom putiru, i - da ga ne bejah drzao - pao bi nasred crkve. Imao sam Svetinje u njemu. I ipak mi je prosuo deo Svetinja. Imao sam da tvorim epitimiju i pravilo. Neki momcic, kada se prekrstio, gurnuo je Sveti putir. I da ga ne bejah cvrsto drzao, celog bi mi ga prosuo, i iz tog razloga ne bih vise mogao da budem svestenik. Skamenio se i on. A bejah im rekao, jer behu stotine ljudi sa upaljenim svecama: "Nemojte se vise krstiti kada stignete pred Sveti putir, i svece ostavite tamo kod ikonostasa!" Kada odes pred Sveti putir, prekrstis ruke na grudima. I tada svestenik uzima kasicicom Presvete i Preciste tajne i daje ti da ih primis. 10. Deseti kanonski uslov. Nakon sto si primio Preciste tajne Isusa Hrista, predji ka djakonskim dverima, da bi ti tamo dali naforu i casicu vina. Zatim odite do pevnice ili u pripratu, da biste ocitali molitvu blagodarenja nakon Svetog pricesca. Treba da znate da niko ne sme da se pricesti, ako nije procitao molitve za pricesce. Zatim - zahvalne. Ko se pricestio ne sme vise da celiva ruku svesteniku. Dok ne budes jeo, ne smes vise da celivas ni svete ikone, nista; jer si tada primio Hrista. Nakon jela mozes da celivas ruku i svete ikone. Nakon pricesca nije ti dopusteno da pljunes tri dana i tri noci. Tako je po kanonskom poretku. Ali bar do sutrasnjeg dana; makar 24 sata, upamtite. Ali knjiga kazuje tri dana. Tako je nakon Svetog pricesca. Koji su u braku i zele da se priceste Precistim tajnama treba da cuvaju cistotu u porodici bar tri dana; a nakon sto su se pricestili da je odrze bar dva dana. A u postovima treba u sve dane da zive u cistoti. 11. Jedanaesti kanonski uslov. Koji je dosao u crkvu iz neke porodice naziva se apostolom porodice. On treba da uzme svetu naforu za sve ukucane. Ukucanima nije dopusteno, Boze sacuvaj, nedeljom i praznikom da pojedu stogod dok ne dodje onaj iz svete crkve da im donese svetu naforu, da uzmu svetu naforu

umesto Precistih Tajni. Jer se na grckom sveta nafora naziva antidoron, to jest - umesto darova, zamenjuje Preciste tajne za one koji ne mogu da se priceste. Nedeljom i praznikom, u vreme svete Liturgije, nije dopusteno da pripremas jelo, jer je to velik greh. Pripremi jelo od subote uvece i stavi ga gdegod na hladnom, jer imate sada frizidere, i podgrejes ga kada dodjete iz crkve. U slucaju neodlozne potrebe, nakon sto izadjes sa Svete liturgije, dopusteno ti je da pripremas jelo. Ali u vreme svete Liturgije, kada svestenik vezuje nebo sa zemljom i vadi castice za milione dusa, nemoj da se lacas pripremanja hrane, jer je veliki greh! Tako je bilo kod nasih predaka. Pitajte stare, jer su tako drzali ranije! Nije se pripremala hrana nedeljom. Veliki je greh. Nije dopusteno da lozis vatru i da pripremas hranu kada svestenik sluzi bozansku Liturgiju za toliko miliona hriscana, gde posreduje oprastanju za tolike duse, i za one iz pakla, i za one s nebesa, i za one sa zemlje. 12. Dvanaesti kanonski uslov. Ko je bio u Svetoj crkvi, kada je svestenik rekao: "U miru izidjimo! U ime Gospodnje" i izvrsio otpust, to jest kraj Svete liturgije, cini tri poklona posred crkve i odlazi kuci. Od crkve neka se ne zaustavlja do svojih vrata. Da ga kako ne odvede djavo od crkve u krcmu ili na igranku, jer onda tesko njemu. Otpoceo je s Bogom i zavrsava s djavolom. Jer tako cini neprijatelj: "A da li da odem tom rodjaku; ali, da odem onome tome; ali, da odem malo u krcmu!" Radost djavolova sto te je izveo iz raja Bozijeg i odvodi te u pakao, jer krcma je celjust pakla. Tako je nazivaju svi Sveti Oci. Kada si usao u krcmu, djavo ti ukucava tri klina. Prvi klin kada si stavio nogu na prag krcme, drugi - kada si seo na stolicu za stolom u krcmi; i treci - kada si uzeo prvu casu. Zatim si njegov: drzi te on tamo, ne izbavljas se brzo. Ukucao ti je tri klina. Dakle, s vrata crkve idi pravo kuci! 13. Trinaesti kanonski uslov. Kada odes kuci, ocitaj molitvu kod Svetih ikona, i kada svi sednu za trpezu, ti im ispricaj sta je i tebi ostalo u glavi iz crkve: "Gle, bio je taj i taj Apostol, to i to Jevandjelje; svestenik je odrzao tu i tu propoved; gle ovako je pojao pojac; tako je lepo bilo!", da bi culi i oni koji, iz blagoslovenih razloga, nisu mogli da idu u crkvu. 14. Cetrnaesti kanonski uslov. Nakon sto si i ti jeo, odmori se dva sata. Zatim treba nedeljom i praznikom da ides u posete i da posecujes bolesne i uboge. Ako znas kojeg bolesnog starca ili koju bolesnu zenu ili dete, ili koga ko lezi u postelji mnogo godina, idi i poseti ga, jer cuj sta govori Hristos u dan Suda: Bolestan bejah i ne posetiste me (Mt 25,43). Ako ne mozes odneti ma i najmanji dar bolesnome, otidi i reci mu rec utehe: "Trpi, brate! Moli se Bogu, jer te ljubi! Koga Bog ljubi toga i kori. I ako budes trpeo na ovom svetu, neces vise trpeti zagrobno. Tako je trpeo Jov, tako je trpeo Lazar!" Dakle, cetrnaesto pravilo jeste da posecujemo stare i bolesne nedeljom i praznikom. Ovo su ukratko 14 pravila blagodostojnosti za hriscane koji odlaze u Svetu crkvu nedeljom i praznicima.

KAKO DA DUHOVNO PRAZNUJEMO[4]
Bog nas uci kako dolikuje provoditi Njegove praznike, govoreci: Nemoj raditi nikakvoga telesnog dela u njima (Zakoni ponovljeni 5,14; Levitska 23,3). Zelite li da znate i pojmite koja su dela tela i delanja njegova? Pitajte velikog apostola Pavla, i on ce vam kazati, govoreci: A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, necistota, besramnost, idolopoklonstvo, caranje, neprijateljstvo, svadje, pakosti, gnjev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalasnosti i slicno ovima (Gal 5,19-21). Zelis li da znas i sta je slicno prethodno nabrojanom? Cuj, dakle, dela bezboznog coveka, koja tvori protiv Svedrziteljevog Zakona: ludacki plesovi, obracanje gatarama,

nedopustene setnje, tasto gubljenje vremena po kafanama i restoranima, na mobama, svadbama; slusanje i gledanje svega sto ti objavljuje ono sto rusi moral i svetost tvoga zivota, a ne duhovnu korist za spasenje duse. Znaci, ova i slicna ovima jesu zla koja Bog objavljuje i kaznjava vecnom mukom, ako ih budemo cinili u sve dane svoga zivota. Jer ako budemo slavili tvoreci ova bezakonja, cucemo Boga kako kazuje: Praznike vase mrzi dusa moja. I na drugom mestu veli: Omrznuo sam, odbaidzo sam vase praznike i necu mirisati vase zrtve (Isaija 1,14). Vidis li da ih ne naziva Svojim praznicima, nego vasim? To jest, vasi su, jer ih vi praznujete paganski, ne hriscanski. Moji praznici, Moji blagdani nisu kao vasi oskvrnjeni praznici i kao vasa bezakonja. Moji su praznici Sveti i duhovni; treba, dakle, da budu praznovani duhovno i sa Svetoscu. Ali ces reci: Kako se duhovno praznuje? Ako zelis da to pojmis, slusaj: • Ko u dan praznika i velikog blagdana ostavlja posao iz ruku i odlazi u crkvu, miri se sa svima s kojima je u svadji, iz porodice ili susedstva, i u crkvi slusa bozansku sluzbu s poboznoscu i strahom Bozijim - taj duhovno praznuje. • Ko provodi postove i praznicne dane u cistoti sa svojom suprugom - duhovno praznuje. • Ko uci drugoga da ne tvori zla i da oprasta onome ko je zgresio - taj duhovno praznuje. • Ko u praznicni dan cita bozansko Pismo i cini milost siromasima - taj duhovno praznuje. • Ko neupucenog uci dobrom putu Bozijem i tesi ozaloscene, one sto su pali u kakve opasnosti i nevolje, i pomaze im svim sto se moze - taj duhovno praznuje. • Ko u praznicni dan odlazi da posecuje bolesne i stare i nemocne i pomaze im u njihovoj nevolji - taj duhovno praznuje. • Oni koji u praznicni dan uce svoju decu ili druge da budu valjani, da uce molitve Preblagom Bogu, da ne kradu i ne cine drugo zlo - svi ti duhovno praznuju i s radoscu Bozijom provode Njegove Svete praznike. Eto, braco moja, kroz ovo malo reci sam vam obznanio cega treba da se cuvamo o nasim praznicima i svetkovinama i kako treba duhovno da praznujemo kao istinski hriscani i sinovi Crkve Hristove. A ako kogod, i nakon sto je cuo ova ucenja, bude delao protivno, taj nece imati rec odgovora u dan svoje smrti i na strasnom Hristovom sudu.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. Iz knjige: Despre vise si vedenii, Bucuresti, 1993, str. 166-210 Prepodobni Pajsije Velickovski (1722-1794) Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 7, Roman, 1998, str. 26-33 Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 9, Roman, 1999, str. 85-87

Starac Kleopa PUT NEBA

PUT KA COVEKU

O VREDNOSTI COVECIJE DUSE[1]
...Kakva je korist coveku ako zadobije sav svet a dusi svojoj naudi? Ili kakav ce otkup dati covek za dusu svoju? (Mk 8, 36-37) Ljubljeni verni, U propovedi sa tumacenjem danasnjeg Svetog Jevandjelja bice reci, koliko nas Preblagi Bog bude ozario, o covecijoj cesti i o vrednosti covecije duse. Culi ste u danasnjem Svetom Jevandjelju reci Spasitelja naseg Isusa Hrista, koji je rekao: Kakav ce otkup dati covek za dusu svoju? (Mk 8,37). Ali zar da tako veliku vrednost ima nasa dusa, da ne moze biti otkupljena celim ovim svetom? Jer cujemo sta kaze Spasitelj dalje: Ako covek zadobije sav svet, a dusi svojoj naudi, kakva mu je korist? (Mk 8,36). Cujete li, braco moja, koliko veliku i neizmernu vrednost ima nasa dusa i na koliku ju je cast i vrednost uzdigao sam Gospod Bog i Spasitelj nas Isus Hristos? I ako je to istina, ko li ce ikada moci da se suprostavi toj velikoj istini, da moze reci da je nasa dusa jeftinija i ne vredi koliko celi svet? Upravo zato Sveto i bozansko Pismo vise puta uobicajava da naziva coveka " dusom". Cuj sta kaze u Postanju: A svega dusa sto dodjose s Jakovom u Misir, a izadjose od bedara njegovih, osim zena sinova Jakovljevih, svega dusa bese sezdeset i sest (Postanje 46,26-27). Eto - Sveto Pismo ovde naziva coveka "dusom", ne veli da je toliko ljudi izaslo od Jakova, nego toliko dusa. I zbog cega Sveto Pismo naziva mnogo puta coveka "dusom"?... Evo zbog cega: zbog velike vrednosti koju dusa ima u odnosu na telo. A moze li kogod da dusi kaze covek?... Ne. Covek se moze nazvati dusom, ali dusa se ne moze nazvati covekom. Zasto? Zato sto dusa ima nevidljivu prirodu, a telo ima prirodu koja je vidljiva i podleze culima, i kada se dusa i telo sjedine u jedinu ipostas, tada se naziva covek. Ali ni dusa se ne naziva covekom, bez tela, ni telo se ne naziva covekom, bez duse. Jer covek je ipostas sjedinjena od dveju priroda: i dusa, i telo. A ako se ipak na nekoliko mesta u Svetom Pismu covek naziva dusom, to je, kao sto sam pokazao, zbog velike cesti /pocasti/ duse u odnosu na telo. Ali sta je covek? Covek je jezgro i celina svekolikog sveta koji je Blagi Bog sazdao na nebu i na zemlji. Covek je bice koje je u vezi sa cetiri vrste sveta koje je Bog sazdao u vaseljeni. On opsti sa svim postojecim sto ima dusu i sto nema dusu: a) s mineralnim carstvom; b) s biljnim svetom; v) sa zivotinjskim svetom i zatim sa nevidljivim andjeoskim svetom, to jest sa mislenim /duhovnim/ svetom. Dakle, covek je celina vidljivog i nevidljivog sveta, i zato Sveto i bozansko Pismo naziva coveka Velikim (Isus Sirah 3, 18) i na drugom mestu veli: Velik je covek i cenjen milostivi muz (Price 20, 6). Ali zasto ga naziva velikim? Zato sto se u coveku sjedinjuju svi Bogom stvoreni svetovi, i zato sto nad svima njima on je lik i podobije Bozije (Postanje 1, 27). Ali da vidimo kako covek odrzava vezu sa dve vrste sveta: duhovnim i onim koji podleze culima, koji sacinjavaju svet u njegovoj sveukupnosti. Sv. Grigorije Nazijanski veli: "...Covek u svojoj ipostasi ima od mineralnog carstva (to jest od sveta koji nema dusu) gvozdje, so, fosfor, kamen, vodu, zemlju i ukratko skoro sve materije koje pominje hemija. Takodje, covek u svom sastavu ima mnogo vrsta od biljnoga carstva, od onoga sto raste i opada, radja se i gine. Zatim covek odrzava vezu i sa zivotinjskim svetom, i to preko cetiri tecnosti, kao: crna zuc, zuta zuc, krv i voda (videti Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, gl. 12). Imajuci te cetiri vrste tecnosti od kojih je pretezno sazdano telo zivotinja, on odrzava vezu sa neslovesnima, to jest sa zivotinjama. Dakle, eto kako covek delotvori vezu sa tri sveta: mineralnim, biljnim i zivotinjskim. Ali zar se samo na tome zaustavlja covek?... Nikako! Covek, kao sto sam vam vec rekao, odrzava vezu i sa nevidljivim i razumnim i slovesnim svetom nebesa; covek je iznad sveta koji je vidljiv i podleze

culima, buduci u vezi sa nevidljivim i mislenim /duhovnim/ svetom andjela (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, knjiga I, gl. 12). Dakle, posto objedinjuje u sebi cetiri sveta u malom, covek se naziva "mikrokosmosom", to jest malim svetom. Ali zar se covek naziva samo malim svetom? Ne. Po velikom bogoslovu Grigoriju i po drugim Svetim Ocima i velikim filosofima Crkve Hristove, covek se jos naziva i makrokosmosom, jer je veci od svih svetova, to jest on je veliki svet u malom svetu, jer objedinjuje u sebi ne samo svet koji podleze culima i vidi se, nego i nevidljivi, i iznad svega on je po liku Bozijem i po podobiju Njegovom (Postanje 1, 26-27). Ali ostavimo to sto se odnosi na vidljivi elemenat covekovog bica, to jest na njegov sastav od onoga sto je vidljivo i podleze culima, i krenimo dalje svoje slovo o najvisim sposobnostima nase duse, koje se napajaju duhovnim svojstvima nevidljivoga sveta. Poznato je da se nevidljivi i duhovni svet andjela sastoji od devet ceta hijerarhizovanim u tri trijade, i to: 1) Trijada I - Andjela, Arhandjela i Nacela; 2) Trijada II, srednja - Vlasti, Sila i Gospodstva; a 3) Trijada III, najvisa -Preblazenih Prestola, Heruvima i Serafima (Sv. Dionisije Areopagit, Nebeska jerarhija, gl. III, str. 15, Kisinjev, 1932). Da vidimo sada kako covek prima od svojstava tih preblazenih andjeoskih ceta. Andjeli Tumaci se da su andjeli sluzitelji Boziji, po napisanome: Koji cinis Andjele Svoje duhovima, i sluzitelje Svoje plamenom ognjenim (Ps 103, 5). Andjeli su ti koji nama pomazu u nevoljama, u stradanjima /zalostima/ i u iskusenjima, i oni se svagda raduju onima sto uzrastaju u vrlini, i svagda ih zaloste koji padaju u grehe, i ovima pomazu da se podignu iz grehova i teskoca. Andjeli sluze spasenju ljudskih dusa i nikada nas ne napustaju, (sluze) do izlaska naseg iz ovog zivota i do vremena nase koncine. Andjeli sacinjavaju cin najblizi nama; njima je data na cuvanje ova zemlja, i oni sluze blize nama za spasenje ljudskih dusa. Zato je veliki apostol Pavle rekao: Nisu li svi oni duhovi za sluzenje, koji se salju da sluze onima koji ce naslediti spasenje (Jev 1,14). I ljudska dusa ima od Boga to delanje kao i andjeo. Ona ima veru i ljubav prema Bogu i sluzi Bogu sa strahom i trepetom. Ljudska dusa ima i sama moc da sluzi, da pomaze svojoj braci, da ih tesi u nevoljama i ogorcenjima, da ih utvrdjuje recju i da uvek hita na pomoc braci svojoj raznim sredstvima; zato je, dakle, i covek neka vrsta andjela sastavljenog od dve prirode, kako ga naziva Sv. Jovan Damaskin (Dogmatika). Andjeo leti kao munja kroz nebesa i kroz podnebesje; za tren silazi u pakao, za tren obilazi zemlju, i ne sprecava ga ni litosfera, ni atmosfera, ni stratosfera, nista ga ne sputava (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, Knjiga II, gl. 3). Isto tako i dusa covekova sa svojim umom. Dusa svojim sozercatelnim delom, koji je um sto za tren oka proputuje nebo, silazi u pakao, stvara sebi predstavu o tamosnjim mukama, hita kuda zeli, i niko je ne moze spreciti, jer kuda zeli onamo ide. Eto slicnosti nase duse s andjelom. Sto andjeo ima u telu covek jedva svojim umom ima. Zato veliki duhovni filosof Sv. Grigorije Nisijki kaze: "Covek je brat s andjelom po slovesnosti" (Komentar na Mojsijevo zitije, str. 831). Sve sile, osobine i darovi svake cete opisani su po Slovu na Sabor arhistratiga andjeoskih ceta Mihaila i Gavrila, iz Zitija Svetih, 8. novembra. Ali treba da znamo da je savrseno bestelesan jedino Bog, jer svi andjeli imaju svoja tela. Ali su njihova tela pretanka i pretanana, od ognja nebeskog, i nazivaju se "bestelesnim" u spisima Crkve. Arhandjeli Ova je ceta druga iz najnize jerarhije, i arhandjeli imaju sledeci zadatak od Boga: primaju naredjenja od Boga i otkrivaju prorostva od Boga i na vreme blagoveste tajne Bozije ljudima i svim narodima na zemlji (Sv. Dionisije Svetogorac, tv. delo, gl. VII, str. 28; gl. 9, str. 37).

Znate kako su blagovestili Arhandjeo Gavril i drugi andjeli iz ove cete poslati od Boga na rodjenje Svetog Jovana Krstitelja i na Rodjenje naseg Spasitelja, na Blagovesti Bogomajke. Dakle, Arhandjeli imaju taj zadatak od Boga, koji im se otkriva posredstvom visih cinova, i oni cuvaju ta naredjenja do trena kada misleno /duhovno/ prime zapovest da ih donesu na zemlju, svakoj dusi ponaosob. Nasa dusa nije ni sama tudja arhandjelskom delanju. Ona ima pamcenje, koje joj je Bog dao, sve pamti, a njen um, ako je ozaren Presvetim Duhom poverava i blagovesti ljudima Jevandjelje i Rec Boziju i sva za duse spasonosna ucenja, da bi ih privela na put spasenja. Kao sto znamo da je veliki apostol Petar propovedao u Jerusalimu, i za jedan jedini dan poverovalo je oko 3.000 ljudi, a sledeceg dana broj ljudi prosvecenih recju Apostolovom narastao je do 5.000, tako su Sveti apostoli blagovestili Rec Boziju do svih krajeva vaseljene, kao sto je napisano: Po svoj zemlji izidje glas njihov, i do krajeva vaseljene reci njihove (Ps 18, 4). Eto da su Sveti apostoli, blagovesnici Hristovog Jevandjelja, bili i arhandjeli u telu. Eto, dakle, kao i Arhandjeli, ljudi imaju i blagodat blagovestenja i prorostva. Jer su vrlo mnogi od Svetitelja Bozijih imali dar da unapred znaju sta ce se dogoditi njima i drugima. Takvi su bili sveti patrijarsi, proroci, apostoli, jerarsi, mucenici i prepodobni oci iz pustinja. Eto, dakle, da i covecija dusa silom Bozijom prima i dar Arhandjela. Covek moze da blagovesti, da propoveda, da uci i da razjasnjava neupucenima i da umnozava veru Boziju na zemlji na slavu Boziju. Nacela Vlast ove cete jeste da cuva sve granice svetskih carstava, sve zemlje, sve gradove, sva sela i predele, sve oblasti sveta. Nacela imaju veliku vlast od Preblagog Boga da ne bivaju ratovi medju ljudima. Ili, ako Bog dopusti da bivaju, onda oni cuvaju svaki narod i svaki jezik pod nebom (Sv. Dionisije Areopagit, nav. delo, gl. 9, str. 41). I ljudska dusa ima to svojstvo, kako pokazuju Sveti Oci. Coveku je Blagi Bog dao da ima poimanje, da sastavlja zakone kojima moze da vlada velikim carstvima i snaznim drzavama, da sastavlja vojne zakone, gradjanske zakone, upravne zakone, zakone o poretku i disciplinske zakone. Eto mnostva sila koje (ljudska dusa) ima slicno Nacelima. I covek vlada gradovima, zemljama i carstvima i predelima; te sile su date coveku od pocetka, kada je Bog rekao: Rastite i mnozite se i vladajte zemljom i pticama nebeskim, ribama morskim i ostalim (Postanje G, 28). Dakle, ovu silu vladanja i carovanja ima i covecija dusa i uopste covek, uzet zajedno sa dusom. Vlasti Ova presilna ceta, buduci iznad prve trijade, ima zadatak da vlada nad djavolima. Veoma mnogo bi stete djavoli nanosili ljudima, kada ne bi bilo ovog cina, obdarene velikom silom od Svemoguceg Boga da vlada nad njima. Milijarde djavola ima u podnebesju, na zemlji, u vodi i pod zemljom i u vazduhu koji okruzuje zemlju i svekoliku vaseljenu, kako je receno i u Knjizi o Jovu: Obidjoh zemlju i svekoliko podnebesje i evo me tu (Jov 1, 7), ili kao sto kaze i veliki apostol Pavle, da ...ratujemo protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef 6,12); dakle, na svakom mestu se nalaze djavoli, i oni bi veoma nanosili stetu sazdanju Bozijem, jer satana ima toliko sile, da - ako bi mu Bog dopustio - noktom bi obrnuo zemlju na drugu stranu, kao sto kaze Sv. Serafim Sarovski. Ali je sila satane i njegovih sluzitelja ogradjena i omedjena bezgranicnom silom Bozijom, i Bog ovom cetom, cetom Vlasti, vlada njima, ne dozvoljavajuci im da tvore kakvo zlo ljudima ili drugim Njegovim sazdanjima. A voljom i dopustenjem Bozijim, mogu da tvore veliko zlo. Vidimo u svetom Jevandjelju, da ni u svinje nisu smeli da udju, dok im Bog nije dopustio (Mt 8,12; Jov 1,12).

Dakle, cin Vlasti ima ovaj zadatak da vlada nad djavolima i da ih ne pusta da povrede koje sazdanje Bozije (videti: Sv. Dionisije Areopagit, nav. delo, gl. 8, str. 32). Dakle, neka se zna da i covecija dusa ima taj dar od Boga da vlada nad djavolima i da vlada nad strastima tela i duse, jer Sv. Jefrem Sirijski veli: "Koliko strasti ima covek, toliko djavola ima u sebi". Dakle, dusa cista i ozarena darom Bozijim /blagodacu/ vlada nad ovim djavolima i nece da tvori njihovu volju i osobito se ne daje da bude porazena od strasti tela i duse, jer ima u sebi dar Boziji da se suprotstavi djavolima kada je napadaju (Mt 10,18; Mk 3,15; Lk 9,1). Sile Iznad cete Vlasti jeste ceta Sila, koja je druga ceta iz Druge trijade. Ta ceta ima sledeci zadatak: veliku silu ima od Preblagog i Svemoguceg Boga da tvori velika cudesa na svoj zemlji; ali tim darom od Boga su obdareni i ljudi koje je Bog izabrao i kojima On zeli da da taj dar /blagodat/. Svi Svetitelji cudotvorci udostojavaju se da kroz ovu cetu Sila prime od Boga dar cudotvorstva. Ceta Sila ima jos i drugi zadatak: ona upravlja i pokrece nebeska tela, planete suncevog sistema i nebeske zvezde, tako precizno, veoma zadivljujuce, i neiskazivo tacno. Ova ista ceta Sila upravlja podnebesjem i menja duvanje vetrova, meri njihovu jacinu i tezinu, da ne bi dosli s prevelikim naletom na koju zemlju i povredili ljude, njihove gradove i sela. Ili ako dopusti Svemoguci Bog, salje na pojedina mesta uragane, ciklone, tajfune sa svakovrsnim opasnostima, i tako posredstvom ove cete Bog kaznjava ljude gresnike sa pojedinih delova zemlje. I sam covek ima od Boga dar koji ima ova ceta Sila, jer covek, moleci se Bogu, sa darom /blagodacu/ i silom koju prima od Njega, moze da tvori cudesa. Koliko li je Svetih proroka tvorilo velika cudesa i vaskrsavalo i mrtve, kao Ilija i Jelisej! Koliko li je apostola tvorilo velika cudesa i vaskrsavalo i mrtve, kao Petar, Pavle i Sveti Jovan Jevandjelist! Koliko li je Svetih jeraraha i mucenika tvorilo velika cudesa i vaskrsavalo i mrtve, kao Sv. Velikomucenik Georgije i drugi! Znaci, covek ima od Boga dar da tvori velika cudesa, i umesto da upravlja vetrovima i promenama vremena, on upravlja udovima svoga tela, upravlja vrlinama i strastima svoga tela i sve stavlja u poredak na sluzbu i na slavu Boziju, po onome sto je napisano: Neka tvoje oko pravo vidi i tvoje uho cuje sto je pravo (Price 4,27-27). Gospodstva Ova se ceta naziva Gospodstvima, jer ona gospodstvuje nad djavolima i takodje nad svim zemaljskim carstvima i nad svim zemljama koje joj je Bog poverio. Takodje ova ceta Gospodstava vlada nad svim cetama koje su nize od nje, i kojih je pet na broju. Oni su Gospodstva i sluze Gospodu Bogu ne zbog straha, nego iz ljubavi i slobodne volje, ali osobito su iz ljubavi sasvim odbacili iz sebe ropski strah. Druge cete sluze od straha, imajuci neporocan strah, po onome sto je napisano: "Neporocni strah Gospodnji koji prebiva u vekove vekova" i opet: "Strah Gospodnji koji ozaruje oci" (Rim 8, 15; Jn 4,18); i Gospodstva imaju veliku silu da vladaju nad silama sataninim i nad silama zemaljskih naroda i nad silama stihija, kao i nad ostalim silama koje su nize od njih. Dakle, covek ima Bogomdanu silu da vlada ili carstvuje nad jednim gradom, nad jednom drzavom ili nad vise drzava. Ko mislite da postavlja careve i vladare na zemlji, vladaoce i sudije, ako li ne sam Bog. Cujte sta kaze Bozansko Pismo: Cujte koji vladate mnostvima i koji se gordite medju neznabozackim narodima da vam je sila data od Gospoda i vlast od Svevisnjega (Premudrosti Solomonove 6,1-8). Dakle, posredstvom cete Gospodstava Bog postavlja careve, kraljeve, vodje naroda na svoj zemlji. O toj istini govori i veliki apostol Pavle kada veli: Svaka dusa da se pokorava vlastima koje vladaju, jer nema vlasti da nije od Boga (Rim 13, 1-6). Dakle,

sve vlasti koje su na upravi naroda, svi drzavni vodji postavljeni su od Boga preko cina Gospodstava; oni imaju, dakle, taj zadatak da vladaju nad djavolima i da postavljaju vladare i careve na zemlji. Ceti Gospodstava mnogo je podobna i covecija dusa, koja blagodacu Bozijom dostize da vlada nad strastima svoga tela i duse. Culi ste za Svetog Simeona, Hrista radi jurodivog, koji idjase nag ulicama grada Emese i nosase lovorov venac na glavi, a bese blatnjav, pretvarajuci se da je lud, i vikase: "Praznik je cara pobedonosca i grada njegovog"; i upitan od djakona, koji je znao tajnu njegovog zivota, zasto kazuje tako, on je rekao: "Miloscu i darom Hrista moga moj um carstvuje nad strastima, i dusa je moja postala grad Boziji" (Zitija Svetih, 21. jul), i tako Jurodivi Boga radi, kao sto veli veliki apostol Pavle (1. Kor 1,19,25) bese mudriji od celoga sveta, jer carstvovase nad svim ljudskim strastima. On idjase nag, sa ovestalom poderinom na sebi i nije mario za one koji su mu se smejali, jer veli veliki apostol Pavle: Kad bi jos ljudima ugadjao ne bi bio sluga Hristov (up. sa Gal 1,10). Eto, dakle, primera da covek sa darom Bozijim moze postati vladar i carstvovati nad strastima, i vladajuci nad strastima, carstvuje i nad djavolima i nad svim sto je svetsko, jer je on tada vaistinu postao po Bozijem liku i podobiju (Postanje, 1, 26-27). Prestoli Naziva se tako, posto na ovoj ceti pociva Preblagi i Presamilosni Bog, ne Sustinom, jer je Sustinom sasvim neobuhvatan, nego Blagodacu. Dakle, Blagi Bog pociva na poseban nacin, Svojom Blagodacu, na tom cinu Prestola; zato se oni i nazivaju, po Svetim bogoslovima, "Bogonosni" (Sv. Dionisije Areopagit, nav. delo, gl. 7, str. 31). I covecija dusa ima taj dar od Boga, koji imaju Preblazeni Prestoli, te i ona moze u vrlo velikoj meri da prima i nosi Boga, po onome sto je napisano: Ovo govori Svevisnji, koji zivi na visini vavek, Sveti u Svetima, ime mu je Gospod Svevisnji, koji u Svetima pociva (Isaija 57,15); i na drugom mestu veli: Kakav ce te mi dom sazidati, govori Gospod, nebo mi je presto i zemlja podnozije, i koje je mesto moga odmora? Nije li ih Moja ruka stvorila, i sve je to Moje, govori Gospod, i na koga cu pogledati, do samo na smirenoga i krotkoga i koji strepi od mojih reci (Isaija 7, 1-2); i Sv. Jefrem veli: "Dva prestola ima Blagi Bog: neobuhvatno nebo i drugi - srce smirenoga". Eto, Bog pociva i na srcu smirenog coveka, kao na Svom Prestolu. Ali i veliki apostol Pavle nam kazuje: Vi ste Crkva Boga zivoga i Duh Boziji pociva u vama (1. Kor 6, 15; 12, 27; Ef 5, 30). Cujes li sta veli? Mi nosimo Duha Bozijeg, ako ocistimo svoje duse od grehova. Dakle, eto kako covek moze da postane slovesni presto i da nosi Boga u sebi, imajuci delom onaj zadatak koji imaju Preblazeni Prestoli s nebesa i noseci Boga u svojoj dusi delotvorenjem svekolikog dobrog dela, ali osobito ljubavlju i smirenjem svog srca. Heruvimi Heruvim se na jevrejskom jeziku tumaci kao "obilje poznanja i izlivanje mudrosti" (Sv. Dionisije Areopagit, nav. delo, gl. 7, str. 25). Dakle, covecija dusa ima delom to svojstvo, jer je i njoj Bog dao um, kojim moze da sabere vrlo mnogo znanja. Govori se da Heruvimi imaju najdublja duhovna sozercanja, i toliko je mudrosti u umu Heruvima, da svi slovesni umovi andjela, koji su nize od njih, ne mogu proci pored njih, a da oni ne znaju; jos imaju neizrecivi i duboki vid, zbog cega se jos nazivaju i bdiocima, to jest sa mnogo ociju imaju prozorljivost mudrosti u svim pravcima. Dakle, i covek prima to delanje po meri dara Bozijeg / blagodati/, kojim moze biti mudar i bdilac nad strastima, i ispuniti um bozanskim poznanjem. Posto moze da izliva mudrost od onoga sto je sabrao u pamcenju blagodacu Bozijom i trudom propovedanja reci Bozije, on izliva razumnost i mudrost hiljadama dusa, uceci i savetujuci. Eto, dakle, i covek moze u maloj meri da ima mudrost i izlivanje poznanja prema drugima.

Ali Heruvimi imaju i drugo ime: "kao deca", to jest veliku meru nevinosti. Oni imaju najvecu nevinost i neporocnost od svih ceta andjeoskih. Odredjena mera nevinosti i nezlobivosti nalazi se i u covecijoj dusi, osobito kod nevine dece. Po Reci Bozijoj, ko bude imao mudrost zmije i krotost goluba, taj postaje nevin kao dete, toga mozes nazvati Heruvimom u telu, zemaljskim Heruvimom. I zatim, covecija dusa i covek uzet uopste, moze u odredjenoj meri da se upodobi i Heruvimu mnogim sabiranjem znanja, ucenjem mudrosti, nevinoscu i neporocnoscu i nezlobivoscu dece, o kojoj je Gospod rekao: Dok se ne obratite i ne budete kao deca, necete naslediti Carstvo nebesko (Mt 18,3; Mk 10,15; Lk 16, 2-16). Serafimi Serafim se na jevrejskom jeziku tumaci kao "uzaren" ili inace receno "plameni" ili "goruci", i to zato sto oni imaju veliku ljubav prema Bogu i udvostrucenim plamenom ljubavi, vise no ostale cete /cinovi/, plamsaju ljubavlju prema Svemogucem Bogu (Sv. Jovan Zlatoust, Beseda o Serafimima, Kladenac), buduci najblizi Prestolu Bozanstva. Oni ne samo da gore nesamerljivom ljubavlju prema Blagom Bogu, nego imaju i silu da zagrevaju i zare i ostale cete ljubavlju sluzenja Blagom Bogu sa mnogo revnosti. To je zadatak koji ima ceta Serafima, koja se nalazi, kao sto sam rekao, najblize Presvetom i Presvemogucem Bogu. Ali su i pojedini od izabranih Bozijih ljudi postali serafimi, u odredjenoj meri, darom Bozijim, goreci velikom ljubavlju da izvrse zapovesti Bozije i da Mu sluze plamenim srcem, kao Luka i Kleopa, koji idjahu sa Spasiteljem prema Emausu, kada im je on putem tumacio Pisma. A nakon sto su ga poznali, rekli su: Ne gorase li srce nase u nama dok idjase s nama putem i objasnjavase nam pisma? (Lk 24,32). Vidite li, braco moja, kako plamsahu darom /blagodacu/ Presvetog Duha, koji bese uz njih? Ne poznadose Ga, dok On nije blagoizvoleo da im se otkrije pri lomljenju hleba. A Sv. Ignjatije Bogonosac, koji nosase u svom srcu Hrista, i zbog Njegove goruce ljubavi, zeljase u svako vreme da bude pojeden od zveri i da propati najvece muke, Njegove ljubavi radi. I kako se plamenom ljubavlju Bozijom razgoreo Sveti veliki prvomucenik i arhidjakon Stefan, da mu je u tom bozanskom razgorevanju lice sjajilo kao lice andjela\ Kako je vodjen plamenom ljubavlju prema Bogu propatio muke do smrti, buduci ubijen kamenjem, i moleci se Bogu da ne uracuna onima sto ga ubijahu taj greh (Dap 7, 60). A koliko je uzaren ljubavlju Bozijom bio veliki apostol Pavle kada je rekao: Ko ce nas rastaviti od ljubavi Hristove? Zalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mac? Jer sam uveren da nas ni smrt, ni zivot, ni andjeli, ni poglavarstva, ni dubina, niti ikakva druga tvar nece moci odvojiti od ljubavi Bozije, koja je u Hristu Isusu Gospodu nasem (Rim 8, 35-39). Toliko je zara bilo u apostolu Pavlu, da je goreo od ljubavi Isusa Hrista Boga naseg, i nije uzimao u obzir ni djavole, ni andjele, niti bilo koje ino sazdanje Bozije, i bio je uveren da ga niko nece rastaviti od ljubavi Isusa Hrista. Dakle, covecija dusa, kada stigne u takvu bozansku toplinu i plamen, ima toliko plamene ljubavi prema Preblagom Bogu, da je - pravo receno - "serafim" u telu, "zemaljski serafim". Zato i kanoni Svete Crkve potvrdjuju to, kada pojedine Svetitelje nazivaju Serafimima, govoreci: "Sveti jerarse Ignjatije, bio si slovesni Serafim" (Kanon Svetog Ignjatija, 20. decembra). Ljubljeni verni, Ako ste pazljivo slusali danasnju propoved, mogli ste pojmiti da covecija dusa, buduci uporedjena sa svih devet andjeoskih ceta, i sama prima u odredjenoj meri, blagodacu Bozijom, sve darove i svojstva svih andjeoskih ceta. Ta slicnost koja postoji izmedju svojstava nase duse i (svojstava) devet andjeoskih ceta, svakako je pojedinacna, jer, mada covecija dusa ima potencijalno ta svojstva i darove, sve dok je obucena u nemoc tela svagda je promenljiva; dok nebeske Sile vise i savrsenije primaju vec pomenute darove od Blagoga Boga, nego li nasa dusa dokle god je u telu, jer su Svete Sile bestelesne i, blagodacu Bozijom, sasvim bezgresne.

Svakako, bice da one, sem vec pomenutih, imaju i druge duhovne darove i svojstva koja samo sam Bog i Sazdatelj njihov i nas zna. Tu istinu jasno objasnjava bozanski otac Maksim Ispovednik, koji, tumaceci rec Gospodnju iz Svetog Jevandjelja, veli: Medju rodjenima od zena nije se pojavio veci od Jovana Krstitelja; a najmanji u Carstvu Nebeskome veci je od njega (Mt 9,11; Lk 7,28); to veli, jer se verovalo da je Jovan sozercanjem stekao svekoliko najuzvisenije i konacno znanje, ali buduci zivot je veci od ovoga ovde. Ili: najvisi bogoslov manji je od poslednjeg medju andjelima (Dobrotoljublje, tom II, pitanje 47, str. 231). Najmanji u Carstvu nebeskom je andjeo koji se nalazi u najnizoj ceti nebeske jerarhije. Taj je ipak veci bogoslov od Jovana Krstitelja, koji je najveci prorok rodjen od zene i najveci bogoslov medju zemaljskim bicima, kao onaj sto je dodirnuo i video i cuo Tri lica Svete Trojice prilikom javljanja Gospodnjeg na Jordanu. Ipak, dok je bio u telu, znao je manje tajni no andjeo. Dakle, ako je andjeo koji je najmanji u poretku nebeske jerarhije veci bogoslov od Svetog Jovana Krstitelja, koliko li ce veca biti razlicitost i razlika darova i svojstava ostalih gornjih ceta i zemaljskih ljudi u odnosu na najvise andjeoske cete nebeske jerarhije. Veliki filosofi starog veka: Pitagora, Platon, Demokrit, Plotin, Metodije Olimpijski, Aristotel, kao i drugi nebrojani filosofi starog veka, kazivali su da je covecija dusa samo "mikrokosmos" (mali svet), i da je covek uklopljen u nju iz vidljivog i osetilnog /culnog/ sveta, ali nisu znali da mnogim svojstvima ima udeonicarstvo i sa slovesnim silama s nebesa. Zato je bozanski otac Grigorije Bogoslov koreo Demokrita i njemu slicne, govoreci: "Koji ogranicavaju coveka samo na svet sto podleze culima udaljili su se od istine. Jer covek je centar i jezgro koje povezuje medje gornjega sveta - razumnoga, i donjega sveta - koji podleze culima (vidi i Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, knjiga II, gl. XII). Dakle, sada, kada se nase slovo blizi kraju, treba da pokazemo da nasa dusa nije samo posednik i sabirni centar svih vidljivih i nevidljivih svetova, nego je iznad mislenog /duhovnog/ andjeoskog sveta, imajuci u sebi nesto Bogomdano sto je iznad duhovnog sveta Svetih Nebeskih Sila, kao sto o tome uce Sveti i bozanski Oci. On ne samo da ima od sveta koji podleze culima i od duhovnog sveta, nego je i lik i podobije Bozije, kao sto je Bog rekao pri stvaranju, govoreci: Da stvorimo coveka po svome liku i podobiju (Postanje 1, 26). Dakle, Sveta Trojica se savetovala da stvori coveka nad andjelima, jer nigde u Svetom Pismu ne stoji napisano da su andjeli stvoreni po liku i podobiju Bozijem, nego samo "covek". Ali cime je covek veci od andjela, da bi se upodobio svom Sazdatelju? Covek je veci od andjeoske cete, i covecija dusa je nadmasuje trima osobinama, i to, kao sto o tome uci Veliki Vasilije govoreci: "Covek se upodobljuje Svetoj Trojici i jeste Njena ikona ovim trima svojstvima: umom se upodobljuje Ocu, jer Otac je u Svetoj Trojici Um Koji je Rodjenjem od pre svih vekova Istocnik Sina i Ishodjenjem od pre vekova, drugim cudesnim nacinom - Duha Svetoga". Dakle, covecija dusa se upodobljuje Ocu umom, i kao sto Otac radja Sina rodjenjem pre svih vekova, isto tako i coveciji um radja rec, i Sinu se upodobljuje rec koja izvire iz covecijeg uma; a podobna je Duhu Svetom po samovlasnoj volji koja je u dusi koren svih dobrota sto ih je Blagi Bog postavio u coveku. Na taj nacin covecija dusa je najvece delo saveta Bozijeg i ziva ikona Presvete i zivotvorne Trojice, i tim trima svojstvima jeste iznad andjela i svekolikih razumnih, slovesnih i samovlasnih ceta, imajuci lik i podobije Presvete Trojice. Ljubljeni verni, U zakljucku evo sta velim: Eto zbog cega je Spasitelj nas pokazao da nasa dusa ima vecu vrednost no sav svet, kada je rekao: Kakav ce otkup dati covek za dusu ili Kakva je korist coveku ako zadobije sav svet, a dusi svojoj naudi? (Mk 8,36-37). Kao sto ste culi koliko je velika nasa dusa, i nicim je ne mozemo otkupiti, do samo istinskim pokajanjem, ispovescu, molitvom i delotvorenjem svekolikih dobrih dela na slavu Boziju. Dakle, nastojmo da dobro pazimo kako zivimo i kako se staramo za spasenje svojih dusa. Jer nam nista nece biti na korist, pa ni sav svet, u dan kada cemo dati odgovor. Amin.

STO HOCETE DA VAMA CINE LjUDI, CINITE TAKO I VI NjIMA[2]
Iako je ovaj stih (iz naslova, prim.izd) tako kratak, tim vise sadrzi uzvisenije i savrsenije ucenje za spasenje ljudskih dusa. U ovom se Jevandjelju sadrzi ukratko svekoliko covekovo spasenje, jer nas ono uci ljubavi prema neprijateljima. Nijedan predjasnji ucitelj zakona nije doneo u svet tako savrseno ucenje za spasenje ljudi, kao ovo sadrzano u slovu Jevandjelja, koje kaze: Ljubite neprijatelje svoje (up. sa Mt 5, 44). Ovu je zapovest dao Gospod Bog i Spasitelj nas Isus Hristos, sama mudrost i Logos Boziji, radi nas gresnih i radi naseg spasenja. Mi mislimo da je nemoguce ostvariti na delu ucenje ovog Jevandjelja. Ali nije tako. Nije tako. Blagi i Presveti Spasitelj nikada nije izrekao kakvo ucenje u svetu koje ljudi ne mogu ispuniti. Jer On, buduci savrseni Bog, zna dubinu nemoci ljudske prirode. I kako je On otpoceo uciti ovo ucenje o ljubavi prema neprijateljima? - Recima: Kako hocete da vama cine ljudi, cinite tako i vi njima (up. sa Lk 6,31). Eto kako se velika istina i kako velika pravda nalaze ovde. Covece, hoces li da drugi ukrade tvoju stvar? Ili da te kori, ili da te bescesti, ili da se sveti, ili da ti cini drugo zlo? Dakle, ako neces, nemoj ni ti ciniti drugom! Necu da me drugi ogovara; dakle, ne treba ni ja da ga ogovaram! Necu da me drugi mrzi; dakle, ne treba ni ja da ga mrzim! Necu da mi drugi krade iz moje baste ili iz moga vinograda; dakle, ne kradem ni ja od drugoga! Ne bih hteo da neko javno ismeva moje dete; ni ja necu da cinim tako. Ne bih nikada hteo, kada negde odem, da me neko nipodastava, nego bih hteo da mi kaze "Dobar dan", da me postuje i ukaze mi paznju; dakle, da i ja tvorim isto tako! Eto pravedne mere, koju ne moze niko poreci; sto hocu da mi drugi cini da cinim i ja njemu, i tada se cuva topla svekolika ljubav prema bliznjem i pravda Bozija. Nakon sto je Spasitelj pokazao ovu pravdu i ovu meru Jevandjelja, presao je na jos savrsenije ucenje. To jest da ljubimo ne samo prijatelje, nego i svakog coveka, cak i neprijatelje. Jer cujte sta kaze: Ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? I gresnici cine tako. I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da cete dobiti, kakva vam je hvala? Jer i gresnici daju u zajam da dobiju opet onoliko (up. sa Lk 6, 32-34); to jest oni daju zajam, ali u zajam, da bi primili natrag upravo koliko daju. U nastavku doticnoga zacala Jevandjelja kazuje se: Ljubite neprijatelje svoje, i cinite dobro, i dajte u zajam ne nadajuci se nicemu; i plata ce vam biti velika, i bicete sinovi Svevisnjega, jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima (up. sa Lk 6, 35). Tamo nam je rekao da cinimo drugima sto zelimo da se nama cini. A ovde je rekao nesto uzvisenije. Rekao je ne samo toliko, nego da cinis dobro onom koji te mrzi, da ljubis onoga koji ti je neprijatelj. I Apostol nas uci slicno, savetujuci nam da se zlo ne pobedjuje zlom, nego se zlo pobedjuje dobrim. Ali mi gresnici kazemo: Kako da blagosiljam ili kako Da ljubim onoga koji me kori i bije i ozledjuje i svagda me ocrnjuje? Kako da tome ja cinim dobro? Dakle, kazemo da je to nemoguce. Jer ne mogu ja dalje da ljubim onoga ko mi je udario samar, ili me je prekoreo, ili mi je stogod uzeo, ili me je ismevao, ili me je ogovarao pred drugim. Da, tako je! Mi ne mozemo, zbog svoje nemoci. Ali nemojte misliti da je to sasvim nemoguce. Moguce je, s Bogom, Koji nam je svagda u pomoci, ako se mi trudimo. Svojom silom ne mozemo tvoriti nista dobro. Ali Bozijom silom sve se moze. Jer Spasitelj kaze: Sve je moguce onima koji veruju (up. sa Mk 9, 23). Da ovu uzvisenu zapovest nije ispunio niko u Zakonu Blagodati, niti pre njega, mogli bismo smatrati da je ovo ucenje iznad moci. Pagani i drugi nehriscanski narodi kazuju da je nemoguce da ljubimo onoga koji nam cini zlo. Ali mi nemamo pravo da to kazemo! Eto u Starom Zavetu David je ljubio Saula, i kada bi cuo da je ovaj pao na zemlju, da ga muci necisti duh, David bi odlazio neprijatelju svom Saulu, Saulu koji ga je

proganjao i trazio da ga ubije, odlazio je i pevao mu psalme. I zli duh, cuvsi silu psalama, odlazase od Saula, koji se smirivase. Ali kada je ustajao, pitao je gde je David, i hvatao se koplja, da bi ga ubio. I triput je udario kopljem u zid, nameravajuci da ubije Davida, svog lekara. David ga isceljivase, izbavljajuci ga od djavola, koji ga mucase bez predaha, a on se borio protiv svog dobrocinitelja, da bi ga ubio. Ali je David pokazao svoju ljubav prema svom neprijatelju i sledeceg puta. Kada Saul spavase u pustinji Zif, i njegova vojska spavase s njim, David je nasao Saula u pecini gde spava. I Avisaj, vojskovodja u Davidovoj vojsci, savetovase mu: Sada ti dade Bog neprijatelja tvojega u ruke; dopusti mi, dakle, da ga prikujem kopljem za zemlju (up. sa 1. Samuilova 26,8). Ali cuj sta kaze David: Nemoj ga ubiti; jer ko ce podignuti ruku na pomazanika Gospodnjega i ostati nekaznjen? (up. sa 1. Samuilova 26, 9). Jer Saul bese miropomazan kao car. Prisao je David Saulovoj glavi i odrezao mu samo deo haljine, da bi znao da mu je bio blizu. I postedeo mu je zivot, govoreci: Strah me je od Boga da ucinim zlo onom ko hoce da mi oduzme zivot. I tako je David, oko hiljadu godina pre Zakona Blagodati, ispunio ovo Jevandjelje, to jest ljubio je svog neprijatelja. Saul je sa 4.000 vojnika trazio Davida u svim krajevima Palestine, da bi ga ubio, da bi mu oduzeo zivot, a ovaj, kada ga je imao u svojoj ruci, postedeo mu je zivot rekavsi: "Ne, Boze sacuvaj! Necu mu uciniti zlo, jer je pomazanik Gospodnji". Vidis li ljubav prema neprijateljima ispunjenu pre Zakona Blagodati? Zar Mojsije nije isto tako ucinio? Narod roptase protiv njega i bese se pobunio protiv Boga, skrenuvsi u idolopoklonstvo. A kada mu je Bog rekao: Gledam ovaj narod i vidim da je tvrdoglav narod. Pusti me, dakle, sada da se raspali gnev moj na njih, da ih pogubim!, Mojsije je rekao: O Gospode, molim ti se sada, ako hoces da im oprostis ovaj greh, oprosti im ga; ako li ne, izbrisi i mene iz svoje knjige, u koju si me zapisao. To jest, pre bih ja da umrem, nego da izgine narod, iako su me oni ogorcili i roptali protiv mene i malo je nedostajalo da me ubiju kamenjem u Rafidinu, zato sto sam ih izveo iz Egipta. Eto kako su ovu jevandjelsku zapovest, koja se nama gresnicima cini nemogucom, ispunili drugi izabranici Boziji, hiljadama godina pre Spasiteljevog dolaska u svet! A arhidjakon Stefan, dver mucenika, prva ovca Hristova koja je isla za Njim, kako je umro? Oni ga kamenovahu, a on, tvoreci molitve, kleknuo je, i kada ga udarahu velikim kamenjem, videci da umire, uzviknuo je: Gospode Isuse, primi duh moj u ne uracunaj im greh ovaj (up. sa Dap 7, 59-60). I to rekavsi, usnuo je. I tako je dobri sluga otisao za Vladikom Hristom. I u Starom i u Novom Zavetu vidimo mnogo primera koji dokazuju da su mnogi izabranici Boziji jos od davnina savrseno ispunjavali ovo Jevandjelje. Sta kazu Apostoli? Kada behu huljeni i proganjani, uzvracahu dobrim i utesnom recju. I nijedan se nije svetio zlom, nego su pobedjivali zlo dobrim. Dakle, i oni ispunjavahu ovu zapovest Jevandjelja. A Spasitelj nas Isus Hristos ju je ispunio pre svih iz Zakona Blagodati. Jer kada bese raspet na Svetom Krstu, moljase se za one koji mu ukucavahu klinove u ruke i noge i govorase: Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine! (up. sa Lk 23,34) Dakle, Spasitelj nas je i recju i delom ucio da mozemo ljubiti neprijatelje. Da Bog to ne cini s ljudima i s narodima na zemlji, ne bi bilo vise nijednoga coveka na celoj zemaljskoj kugli. Kako li On daje dazd svim narodima zemlje koji nisu spoznali Boga? Kako li On daje dazd hriscanima koji su samo imenom hriscani i raspinju Ga svakog trena svojim bezakonjima? Psujemo Ga, ismevamo Ga, hulimo na Njega, skrecemo od vere u mrznju; kako li nam daje dazd? Trebalo bi da kisa pada samo u basti onoga koji Njega cestvuje; trebalo bi da se radja Sunce samo nad pravednicima, a ostalima, gresnicima, da bude mrak. Ali nije tako! Bog, buduci po prirodi preblag i premilostiv, salje Svoje Sunce i dobrima i zlima i pusta dazd i nad pravednicima i nad nepravednicima.

Kad bi se Bog sudio sa ljudima i kada bi pustao gnev u sve Dane zbog nasih grehova, trebalo bi da stalno budemo bez Sunca i bez kapi vode na zemlji, zato sto smo svi i u svako vreme neprijatelji Boziji, zato sto ne ispunjavamo zapovesti Njegove i mrzimo Ga i protivimo se volji Njegovoj. Ali Bog ne cini tako i ne uzima u obzir nase grehe. U svojoj neogranicenoj dobroti pokriva svojom miloscu i ljubavlju sve nemoci, zla i bezakonja sveta. Ali mozda ce kogod reci: "Bog moze to da cini zato sto je Svemoguci Bog, ali ja sam covek, i po zakonu prirode ne mogu da ljubim onoga koji me mrzi". Da, ne mozemo mi, ali moze Bog. I mi ako se Njemu molimo, i ako ostanemo u Njemu, mozemo svagda to ciniti. Jer veli: Ostanite u meni, i ja u vama..., jer bez mene ne mozete ciniti nista (up sa Jn 15, 5). Ako se molimo Presvetom i Preblagom Bogu, On pomaze i nama da ljubimo one koji nas mrze, da cinimo dobro onima koji nam cine zlo, da blagosiljamo one koji nas vredjaju. Ako je Bog to cinio, buduci bez greha, zar mi gresnici ne treba da ljubimo jedan drugoga i da nosimo teret jedan drugome? Sveti Maksim Ispovednik veli: "Ali mozda ne mozes da ljubis svoga neprijatelja, kada osecas da ti cini nepravdu; mozda to ne mozes da cinis zasad. Ali bar cuti, trpi i moli se Bogu. Bar nemoj da se svetis i bar nosi sa razumevanjem u dusi nemoc onoga u vreme njegove smutnje. Zatim ces se sa suzama moliti Bogu, i dace ti dar i silu da iz sveg srca ljubis onoga koji ti je cinio zlo. Ali prvo i prvo - moli se!" Ima pet vrsta ljubavi. U Jevandjelju se govori o ljubavi prema Bogu i o ljubavi prema bliznjem. Sv. Maksim kaze da ima pet vrsta ljubavi, i od tih pet dve su dobre, jedna srednja i dve za odbacivanje. Dve dobre (ljubavi) jesu: Da ljubimo Boga svim srcem i svom dusom i svom snagom, a bliznjega da ljubimo kao sami sebe (up. sa Mt 22, 37 i 39). Druga ljubav jeste prirodna ljubav, to jest prirodnog porekla, koju roditelji imaju prema deci i deca prema svojim roditeljima, i ljubav koju imaju braca i sestre i rodjaci po telu medju sobom. Ova nije za osudu, to jest ne treba da je zaobilazimo, ali ni da od nje sto veliko zadobijemo, jer je prirodna i Bogom usadjena u coveka. Zatim postoje jos dve vrste ljubavi: telesna, kada neko sa strascu ljubi drugoga; i ljubav propracena srebroljubljem, kada neko voli drugoga jer mu daje novac ili mu daje kakav drugi imetak. To su strastvene, i za odbacivanje su. Cak je i ona srednja za osudu, kada je preterana. Sveti Oci nam kazuju: gledaj svoju prirodu, covece, i ako hoces da ti drugi tvori dobro i da ima milosti prema tebi kada si smucen i kusan i u nevolji, imaj i ti milosti prema drugom isto kao i prema sebi. I on je covek, i on je kusan, i on ima nevolja, i on ima djavole koji ga tiranisu, i on ima strasti iznutra i spolja!" Dakle, nemoj ga mrzeti, jer ces i ti sutra imati ista iskusenja! I tako cemo se nauciti ljubavi prema bliznjem, ako budemo razmatrali sto pripada prirodi, da smo, dakle, iste prirode s njim. Ali gledajmo ka sebi i ka zapovesti danasnjeg Jevandjelja. Ako mi ne samo da ne ljubimo one sto nam cine zlo, ne samo da ne blagosiljamo one sto nas proklinju, ne samo da ne dajemo u zajam onima od kojih ne treba da razmisljamo da uzmemo natrag, nego bas trazimo da se odmah svetimo onome koji nam je cinio zlo, tada vise nismo sinovi Boziji, nego sinovi srdzbe i gneva Bozijeg! Jer imamo u svom umu misao da se svetimo onom koji nam je cinio zlo. Tada vise nije Duh Boziji u nama, niti vise ima ljubavi Isusa Hrista u nasim srcima, nego smo kao kakvi razbojnici, kao kakve dobrovoljne ubice, cak ako i nismo izvrsili ubistvo, ako vrebamo da se sa zlobom svetimo bratu i trazimo da oborimo njegovu slavu ili njegovu cast ili bilo sta njegovo sto je dao Bog. Ubice smo pre no sto izvrsimo ubistvo. Zbog cega? Jer ubijamo njegovu slavu i cast, njegov imetak i drugo slicno tome. Zbog toga je dobro rekao Sveti apostol i jevandjelist Jovan: Koji mrzi brata svojega jeste covekoubica! (up sa 1. Jn 3, 15). Cak ako i nije ubio rukom ili stapom, ali ga mislju mrzi i trazi da se sveti i vreba svog brata da mu ucini kakvo zlo. On je ubica u svom srcu, i bude li ga tako zatekla smrt -jad i cemer! Jer ubica je, i sa ubicama ce imati udela. Ako je kogod umro pomracen u srcu i nije oprostio svome

bratu, ne moze da primi oprostaj u dan suda i u casu smrti. Jer Gospod veli: Ako li pak ne budemo od srca oprastali sagresenja brata svoga, ni Otac nas koji je na nebesima nece oprostiti nama sagresenja nasa! (up. sa Mk 11,26). Zbog toga imajmo milosti jedan prema drugom, nosimo teret jedan drugome, da bismo ispunili Zakon Hristov, to jest Zakon ljubavi, koji nam zapoveda ljubav prema neprijateljima. Imajmo milosti prema svima, oprastajmo svima, Hristove ljubavi radi.

PROPOVED U NEDELjU XI PO DUHOVIMA[3] O duznosti da oprastamo onima koji nam zgrese
Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam Ti, jer si me molio. Nije li trebalo da se i Ti smilujes na svoga drugara? (Matej 18, 32-33). Ljubljeni vernici, Sveto i bozansko danasnje Jevandjelje nam pokazuje duznost da oprastamo onima koji nam grese. Gospod nas Isus Hristos, nas uci da se ceo Zakon i proroci temelje na dvema zapovestima, to jest da ljubimo Boga i bliznjega svoga (Mt 22, 37-40). Milost je jedno od dobrih dela koje izvire iz ljubavi, po svedocenju Svetog Apostola Pavla, koji veli: Ljubav se umilostivljuje (1. Kor 13, 4). Ko nema milosti prema svom bratu znak je da taj nema ljubavi i prebiva u mraku mrznje prema braci (1. Jn 2, 9-11; 4, 20). Ljubav Bozija prema nama podobna je ljubavi roditelja prema svojoj deci (Ponovljeni zakoni 1, 37-45; Isaija 49,15; 66, 13). Kao sto otac i dobra majka ljube svoje sinove i, ma koliko puta bi oni pogresili, ako se obrate i traze oprostaj, oprastaju im i pomiluju ih, takva je i ljubav Bozija prema nama, koji smo Njegovi sinovi (Jn 1,12) i tako nam pristoji da budemo sa ljubavlju i sa miloscu prema onima koji nam zgrese. Spasitelj nas Isus Hristos, buduci prikovan na Krstu, molio se za one koji su Ga razapeli, govoreci: Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine (Lk 23,34). Bude li kogod imao sva dobra dela, ako ljubavi nema, nista nema (1. Kor 13,1-2). Sin Boziji dosavsi u svet, iz Svoje bezgranicne dobrote, sa ljubavlju i miloscu prema nama (Ef 3,18-19), ukinuo je razliku izmedju neprijatelja i prijatelja i dao nam zapovest da ljubimo svoje neprijatelje, da blagosiljamo one koji nas kunu, da se molimo za dobro onih koji nas ozledjuju i progone i da tvorimo dobro onima koji nas mrze (Mt 5, 44). Po svedocenju ovog ucenja nije nam dopusteno nikoga da mrzimo, nego treba da sve koji nam zgrese ljubimo i da im oprastamo sagresenja, cak ako bi nam tvorili najvece zlo. Secajmo se da Bog iz svoje bezgranicne dobrote: daje dazd i pravednima i nepravednima, i On svojim suncem obasjava dobre i zle (Mt 5,45). Zato smo i mi duzni ciniti svima dobro i oprastati sagresenja onima koji nam zgrese (Mt 6,12; 1. Sol 5,15), noseci nemoci drugih (Gal 6, 2; Ef 4, 2). Tako nas podstice i Sveti apostol Pavle govoreci: Budite medju sobom blagi, milostivi, prastajuci jedan drugome, kao sto je i Bog u Hristu oprostio vama (Ef 4, 32). Na drugom mestu veli: Podnosite jedan drugoga, oprastajuci jedan drugome; a ako ko ima tuzbu na koga, kao sto Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol 3,13). Dakle, braco moja, secajuci se ljubavi Bozije prema nama, koji stalno gresimo pred Njim, trudimo se i mi po svojoj moci da svagda oprastamo onima koji nam zgrese (Jn 13, 34). Ljubav prema Bogu ne moze se pojaviti medju nama bez ljubavi medju nama i bez oprostaja onima koji nama grese (1. Jn 3,17; 4, 20-21). Ljubljeni vernici,

Slusajmo sada Svetog Jefrema Sirijskog, koji, govoreci o oprastanju onima koji nama grese, od cega zavisi i oprastanje nasih grehova, veli ovako:" Dobro je rekao Gospod: Moj teret je lak! Jer kakva je teskoca i kakav je trud da ostavimo bratu svome sitne i nicega dostojne grehe, da bi se i nama oprostili nasi...". I dalje veli: "Nije rekao: Donesite Mi novca ili jaraca ili post, ili bdenje, da bi rekao: Nemam ili ne mogu! Nego nam je zapovedio ono sto je beznaporno i lako i kratko, rekavsi: Ti oprosti svome bratu njegova sagresenja i Ja cu oprostiti tvoja! Ti medjutim ni sagresenja ne oprastas, mozda malo novca - dva ili tri dinara - a Ja ti darujem bezbroj talanata. Ti vise nista ne oprastas, darujuci mu; a Ja ti dajem iscelenje i Carstvo ti darujem. I tvoj dar primam onda, kada se pomiris s onim koji ti neprijateljstvuje, kada nemas mrznju ni prema kome u svom gnevu. Kad imas mir i ljubav prema svima, tada je tvoja molitva dobro primljena i prinos tvoj blagougodan i dom je tvoj blagosloven, i ti si blazen. Ako se ti sa svojim bratom ne pomiris, kako trazis oprostaj od Mene? Moje reci prestupas i trazis oprostaj od Mene? Ja, Gospodar tvoj, zapovedam ti, i ti ne obracas paznju? Kako li se onda usudjujes da Mi prinosis molitvu i zrtvu? Jer kao sto ti odvracas svoje lice od brata svoga, tako cu i Ja odvratiti oci svoje od tvoje molitve i od tvog Dara" (Slovo o ljubavi, tom III, str. 31-33, manastir Njamc, 1823). Bozanski otac Isaak Sirijski, govoreci saglasno sa Svetim Jefremom, pokazuje da Bog ne prima nasu molitvu, ako imamo mrznju i ne oprostimo onima koji nam zgrese, jer evo sta veli: "Seme na kamenu jeste molitva onoga koji pominje po zlu brata svoga" (Slovo 58, str. 297, manastir Njamc, 1818). Znaci, braco hriscani, pazimo sa svekolikim strahom Bozijim na reci ovih Svetih Otaca, koje se temelje na reci Spasitelja naseg Isusa Hrista, Koji je u svome Svetom Jevandjelju rekao: Ako oprostite ljudima sagresenja njihova, oprostice i vama Otac, vas nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagresenja njihova, ni Otac vas nebeski nece oprostiti vama sagresenja vasa (Mt 6,14). Braco moja, ako verujemo da su ovo reci i zapovesti Spasitelja naseg Isusa Hrista, i da nikada njegova usta ne mogu reci neistinu, buduci da je On bice Istine, onda uvidimo, da nikada necemo primiti oprostaj od Boga, sve dok budemo u neprijateljstvu s ljudima, i ne budemo oprostili iz sveg srca grehove i greske nase brace (Mk 11,25). Neka niko ne veruje da ce moci svojim darovima ili sluzbama koje daje u Svetoj Crkvi, da se pomiri sa Bogom i da ce primiti oprostaj svojih grehova, pre nego se pomiri i izmiri sa onima sa kojima je bio zavadjen. Ovu istinu nam pokazuje sam Hristos Gospod kada veli u Svetom Jevandjelju: Ako prineses dar svoj zrtveniku, i onde se setis da brat tvoj ima nesto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred zrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dodji i prinesi dar svoj (Mt 5,23-24). Ne samo da Bog ne prima nas dar pre no sto se pomirimo sa svojim bliznjim, nego ni molitvu nasu ne prima jer veli: Kad stojite na molitvi, prastajte sve sto imate protiv koga; da i Otac vas koji je na nebesima oprosti vama sagresenja vasa (Mk 11, 25). Isto nas uci Spasitelj i u Molitvi Gospodnjoj Oce nas, koju citamo svakodnevno, jutrom i vecerom: I oppoctu nam dugove nase kao sto u mi oprastamo duznicima svojim (Mt 6,12). Ako li mi ne oprostimo najpre svojoj braci, ni Otac nas nebeski nece nam oprostiti grehe nase. Oprastanje jeste obavezni uslov za spasenje coveka, celoga sveta. Oprastanje stoji na temelju mira srca i savesti svakoga od nas. Oprastanje izbavlja porodicu od razvoda i unistenja, izbavlja rodbinu od svadje i sudjenja, izbavlja svet od ratova, mrznje i smrti. Medjutim, za nas ljude nista nije teze, nego li da oprostimo onima koji su nas uvredili, koji su nas klevetali ili su nas ostetili. Za jednu rec prekora, za nistavnu stvar, za neku malu stetu, neki hriscani zive u zavadi i cak u mrznji, godinama. Stizu cak na sud i na dela osvete, da im ni svestenik iz parohije, ni rodbina, ni seoski starci, ni bolest i strah od smrti ne mogu omeksati srca da bi oprostili, da bi se pomirili jedni s drugima. Zbog toga ne malo njih umiru zavadjeni medju sobom, na njihovu vecnu osudu. Jer posle smrti niko vise ne moze uciniti nista za svoje spasenje. Ovo tesko stanje mrznje i osvete izmedju ljudi, koje odvodi u smrt one koji ne oprastaju, pokazuje Hristos veoma jasno u prici iz Jevandjelja koje je citano danas. Car kome polazu racun sluge njegove jeste Car Hristos, koji ce nam suditi svima na kraju vekova. Duznik koji duguje Caru nebeskom deset hiljada talanata jeste svako od nas, koji

dugujemo Hristu pokajanje, suze, milostinju i oprastanje za mnostvo grehova koje smo ucinili. Ali dok nam Bog, kao dobri Otac, oprasta ceo dug, to jest sve grehe, mi ljudi ne oprastamo onima koji su nam malo zgresili, nego im trazimo dug sa kamatom. A ako nam ne vrate dug, svetimo im se, tuzimo ih sudu, zelimo im zlo, ne oprastamo im do smrti. Zato se i Bog ljuti na one koji ne oprastaju bliznjem, nego zive u mrznji i osveti, i reci ce im na Sudu: Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam ti - to jest sve grehe - jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smilujes na svoga drugara, kao i ja na te sto se smilovah? I razgnevi se gospodar njegov, i predade ga muciteljima dok ne vrati sve sto mu je dugovao (Mt 18,27-34). Cujete li sta govori Hristos, gospodar zivota i smrti? Onima koji ne oprastaju svome bliznjem, ni Bog nece oprostiti na velikom poslednjem sudu, nego ce ih baciti u muke pakla - za vekove vekova. Jer ako se u zivotu ne pokajemo, niti oprostimo, niti cinimo milostinju i umremo tako, necemo nikada imati oprostaj i niko nas vise nece izbaviti vecne osude. Ljubljeni vernici, Najveca hriscanska vrlina jeste ljubav. Ona je nas zivot i potrebna nam je kao vazduh. Zato, veli Sv. Jevandjelist Jovan, Bog je ljubav. A oprostaj, pomirenje, milostinja, posecivanje bolesnika, primanje stranaca i ostalo slicno jesu najvece kceri hriscanske ljubavi. Ljubav prema Bogu i ljubav prema bliznjem jesu najvece zapovesti iz Svetog Jevandjelja, koje stoje na temelju nasega spasenja. Od toga kako cemo umeti da prastamo, da pomazemo bliznjem, da svakoga trpimo, da mir tvorimo, da se ne svetimo, od toga zavisi nas mir, radost nasega zivota, spasenje svakoga od nas. Ali sta da cine oni hriscani, koji istu oprostaj od onih sa kojima su u zavadi, a oni nece da im oproste? Neka cine sto nas uce Sveti Oci. Najpre neka se mole Bogu za ublazenje njihovih neprijatelja. Neka traze savet svojih duhovnika i neka postuju njihovu rec. Zatim neka licno traze oprostaj od onih sa kojima su zavadjeni, recima: "Oprosti mi, brate, za sve sto sam ti zgresio i Bog neka ti oprosti!" Oprostaj neka se izvrsi najbolje u crkvi, ili u kuci jednoga od njih, ili u kuci svestenikovoj. Ako je zavada stara i velika, pomirenje neka se izvrsi u prisustvu svestenika, i neka se zavrsi molitvom blagodarnosti i cak hriscanskom trpezom, ili medjusobnim darivanjem. Ako bliznji ne zeli da nam oprosti, sledimo savet duhovnikov, trazimo oprostaj triput. I tako, ako nas ne grize savest, mozemo se pricestiti Svetim Tajnama. A ako smo jos uznemireni i muce nas misli osvete, odlozimo Sveto Pricesce, da nam ne bi bilo na osudu. Smirenje i cista molitva najvise nam pomazu pri pomirenju. Ko sledi taj put nije daleko od spasenja! Citamo u Otacniku da je neki mladi monah otisao kod starog podviznika i rekao mu da ima neprijateljstvo prema nekom i ne moze nikako da mu oprosti. Uzalud ga je starac podsticao na oprostaj, jer ucenik nije hteo da oprosti. Onda je duhovnik rekao uceniku: "Da ocitamo zajedno Oce nas, sine!" Kada je ucenik izgovarao: I oprosti nam grehove nase, kao sto i mi oprastamo duznicima svojim, starac mu je rekao: "Ne tako, sine! Nego da kazemo: I nemoj nam oprostiti grehove nase, kao sto ni mi ne oprastamo duznicima svojim!" Cuvsi to ucenik, pao je na kolena i rekao: "Oprosti mi, Oce, jer sam zgresio! Ovoga trena sam oprostio svome bratu!" Tako da cinimo i mi, braco hriscani. Da trazimo najpre oprostaj i da s ljubavlju oprostimo svima, da bi i nama Bog oprostio na zemlji i na nebu. Jer bez oprastanja nemamo oprostaja i spasenja, niti mozemo citati Oce nas. Molimo Boga ljubavi i Sina Bozijeg, Koji se razapeo na Krstu iz ljubavi prema nama, da nas sve pomiri u Svoje ime, znajuci da ljubav nikad ne prestaje! (Upor. sa 1. Kor 13, 8). A m i n.

BOZIJI PRIZIV I COVEKOVO POSLUSANjE[4]

Braco hriscani, danas hocu da vam govorim o pozivanju /prizivu/ Bozijem i o covekovom poslusanju Bogu i o poslusanju svih Njegovih sazdanja. Ali hocu osobito da govorim o prizivanju slovesnoga ljudskog roda i da vam kazem na koliko nas nacina Bog priziva. Bog poziva zemaljske narode na pokajanje gladju, susom, bolestima, kao da im kaze: "Evo, Ja sam Onaj o kome veli prorok Jeremija da cu dazditi nad deset gradova, i nad dva necu dazditi. I opet, dazdicu nad dva grada, i nad deset necu dazditi, da bih vam pokazao da sam Ja Bog oblaka i Otac kisa", kao sto je rekao i Jov. Cuo sam da se na televizoru, kada se daje metereoloski izvestaj, pokazuje mapa drzave i kazuje: ovde dazdi, i pokazuje se oko 10-15 tacaka gde dazdi u drzavi, a u najvecem delu zemlje ne dazdi. Cuvsi to, bilo mi je od velike koristi. I setio sam se reci proroka Jeremije, i rekao sam sebi: Evo kako se ispunjavaju pred nasim ocima, jer dazdi u nekoliko sela, a u 20-30 ne dazdi. Dakle, u Bozijoj su ruci kise i oblaci i bure i vetrovi. Jer Hristos kaze: Godine i vremena zadrzao je Otac, u svojoj vlasti (Upor. sa Dap 1, 7). Niko ne moze Njega pozivati na odgovornost zbog cega je pustio susu ili buru; niko ne moze obustaviti vetrove ili kise, niko ih ne moze doneti, do samo svemoguca ruka Bozija. Dakle, eto, ponekada nas Bog poziva susom, ponekad gradom, ponekad munjama, kada mnoge pogadja grom, ponekad nas priziva gladju, ponekad bolestima. Ponekad Bog pusta bolest i epidemiju, i nema kuce gde da ne bude neko bolestan. Ponekad nas priziva ratovima, ponekad ropstvom, ponekad glasom Svetog Pisma, kada veli: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja cu vas odmoriti (Upor. sa Mt 11,28). I inoga puta veli: Ko hoce za mnom ici, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Upor. sa Mt 16, 24). Dakle, eto nas Bog priziva i stihijama, i zemljotresima i susom, nedazdanjem; priziva nas bolestima i nevoljama, gadostima, svime priziva k Sebi narode da spoznaju da postoji jedan Otac na nebu i da moze da cini s narodima sta hoce. Sta kaze Isaija? Gospode, Ti si sazdao zemlju kao nista, i svi narodi na zemlji pred Tobom su kao kap u bacvi (Isaija 40, 21, 28). Kakvu silu ima kap u bacvi? Ili sta ce biti ako budes uzeo kasiku vode iz beskrajnog okeana mora? Tako smo mi mali i slabi pred Bogom. Priziva nas Bog glasom Svetog Pisma, priziva nas glasom sazdanja /tvorevine/, koja nailaze na nas susom ili preobilnom kisom ili zemljotresom; priziva nas Bog vrelinom, ali nas priziva i na drugi nacin. Kako? - Glasom savesti. Zar ne vidis, kada gresimo ili pogresimo, namah nas kori savest. Pita te: "Covece, zbog cega si to ucinio? Zbog cega si ukrao od suseda? Zbog cega si uzeo tudju zenu? Zbog cega si ubio nevinog mladenca u utrobi? Zbog cega si se smejao svetinjama? Zbog cega pusis? Zbog cega ne ides u crkvu nedeljom i praznikom? Zbog cega ne podizes decu u strahu Bozijem? Zbog cega ne postis cetiri posta tokom godine, i petkom i sredom, te postajes podoban Judejcima? Zbog cega mrzis svoga brata? Zbog cega hulis na Boga kada si u nevolji?" Kroz sve nas kori savest kada gresimo. Ona je glas Boziji koji nas priziva k Njemu: " Covece, zgresio si. Ja ti oprastam, ali nemoj vise to ciniti. Dodji k meni, jer kod mene je izvor oprostaja, ljubavi i samilosti. Postavi dobar pocetak od danas pa nadalje, da ne zgresis vise". Dakle, savest je glas Boziji u nasem srcu. Ovaj zakon je bio postavljen pre svih ljudskih zakona. Odredjeni broj malovernih ljudi veli: "Nama hriscanima Bog ce suditi i kazniti po Jevandjelju, ali narode koji ne poznaju Boga, kao sto je Kina, kao sto je Japan, Indija, koji se klanjaju laznim bozanstvima i vracarima, kako ce kazniti Bog? Jer nisu imali Jevandjelje i nisu znali sta je greh. Zbog toga se ne mogu ispraviti". Cuj sta kaze bozanski apostol Pavle u svojoj Poslanici Rimljanima: Sto je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova vecna sila i bozanstvo (Rim 1,20). Dakle, svim narodima sveta, u dan Suda, sudice se na osnovu cetiri zakona. Tako uce Sveti Oci. Onima koji nisu imali pisani zakon sudice se na osnovu

dvaju zakona: po zakonu savesti, koji je postavio u coveku pri njegovom stvaranju, i po zakonu sazdanja /tvorevine/. Kako po zakonu sazdanja? Evo kako: Sve sto je oko nas besedi s nama. Jer kaze Sv. Grigorije Nisijki u Mojsijevom zitiju: "Kao truba s nebeske visine govore s nama sazdanja i klicu da postoji Sazdatelj /Tvorac/"- I sta kaze prorok David: Nebesa kazuju slavu Boziju, i delo ruku Njegovih javlja svod nebeski (Upor. sa Ps 18,2). Kako besede nebesa s nama? Kako besedi nebeski svod s nama i objavljuje silu Boziju? Evo kako: Kada uvece posmatras zvezdano nebo i vidis ga prepuno zvezdama i ukraseno kao polijelej pun svetlosti, i vidis pun mesec kako sija na nebu i prekrasni poredak po kojem se zvezde i galaksije i nebeska sazvezdja rukovode sa takvom preciznoscu, da ni najveci ucenjaci sveta ne uspevaju da sacine kalendar po njima, onda kazes s prorokom: Gospode, sta je covek da ga se secas ili sin coveciji da posecujes? I onda uvidjas da je ove zvezde, ova njihova kretanja stvorila i vodi ruka Bozija. On je bio Stvoritelj, On je njihov Kormilar. Uvidjas da taj svet ima um koji ih upucuje, da postoji Bog Koji ih je stvorio i nevidljiva ruka koja se stara o njima, kao i o nama. Tako nebesa besede s nama, te videvsi ih, spoznajemo kroz njih Sazdatelja /Tvorca/ neba. Kada gledamo sunce i vidimo ga kako osvetljava da ga ne mozemo gledati, do samo nekoliko minuta, da ne bi oslepeli, secamo se Onoga Koji je stvorio sunce tako lepo, tako svetlo. I uvidjamo da Onaj koji je sunce stvorio, Sunce pravde, sija milijardama puta jace no ono. I tako sunce hvali Boga. Jer se veli: Hvalite Ga, sunce i mesec; hvalite Ga, sve zvezde i svetlost (Upor. sa Ps 18,2). Kako sunce hvali Boga? Kako ga hvale mesec, zvezde, nebesa, ceo nebeski svod, svekoliko sazdanje? Svojim postojanjem i kretanjem. Jer "jedno su sozercanja sazdanja a drugo njihovi zakoni", kaze Sv. Maksim Ispovednik u Dobrotoljublju. Sozercanje biva kada mislimo na onoga koji ih je stvorio. A njihovi zakoni jesu poreci po kojima se krecu u vaseljeni. I oba je Bog stvorio: njihovo postojanje i zakone po kojima se krecu. Tako besede s nama sunce, mesec, zvezde i nebesa, cvece i ptice, zivotinje i zveri, doline i vode, pucine i vazduh, vetrovi i sve stihije. Sve besedi s nama i kazuje nam da postoji Sazdatelj, Bog na nebu, Koji ih je stvorio, drzi ih i pokrece ih. Dakle, po zakonu savesti i po zakonu sazdanja /tvorevine/ sudice se onima koji nisu imali pisani zakon. Pocevsi od Mojsija, kome je Bog dao Tablice Zakona na Sinajskoj Gori, narodu judejskom sudice se po pisanom Zakonu, a svim narodima koji su spoznali Jevandjelje sudice se po Zakonu dara /blagodati/ , zakonu ljubavi i savrsenstva. Od pocetka sveta, danas i vecno, sazdanje /tvorevina/ govori o svom Sazdatelju/Tvorcu/. Neki nevernik putovao je po Atlanskom okeanu na velikom brodu, medjuokeanskom. I neki ubogi misionar propovedase nocu na brodu o Bogu, o Njegovim cudesima koja se vide na nebu, na zemlji i u vodi. A nevernik, da bi se rugao misionaru, uzeo je dvogled i dugo gledao zvezde. A Hristov misionar je propovedao vatreno, zato sto Bog daje mnogo sile u reci onima koji Ga blagoveste i propovedaju istinitog Boga, Vladiku sazdanja /tvorevine/. Najzad dodje nevernik i kaze svesteniku: "Oce, stalno propovedas Boga, ali ja sam dvogledom gledao zvezde, i nisam Ga video. Ne znam gde je". A Hristov misionar mu je rekao: "Dobro kazes, brate, da Ga ne vidis, i na takav nacin neces Ga ni videti u vekove vekova. A znas li zbog cega? Da bi video Boga, treba da ocistis srce od neverovanja i paganstva, jer tako nas uci Jevandjelje, kazujuci nam u sestom blazenstvu: Blazeni cisti srcem, jer ce Boga videti (Upor. sa Mt 5, 8). Dakle, pravo si rekao, nisi Ga video, niti ces Ga videti u vavek veka, sve dok ne ocistis svoje srce od neverovanja, zlobe i grehova. Tada ces videti Boga svetloscu vere". Tako i danas. Ima mnogo ljudi koji ne cuju poziv Boziji. I ako ga ne cujemo, bicevace nas, pozvace nas strozije. Ako li se budemo obratili, On ce dati rani dazd i izobilje i zdravlje i blazenstvo, jer u Njegovoj ruci je zivot i smrt. A ako ne, zna On kako da povuce uzdu konju. Jer Ilija Minijat veli da je ovaj svet kao besni at, koji svagda trci ka pogibiji, trci ka gresima, ka dnu pakla. Ali Bog ce zauzdati toga nemirnog ata. I koja je uzda konju? Koja je kocnica Bozija, kojom vuce svet k sebi? To su bolesti, susa, ropstva, ratovi, smrt, patnje i sve nevolje.

Kada je rat, sta trazimo? - "Daj, Gospode, mir!" Kada smo bolesni, trazimo: "Daj nam, Gospode, zdravlje". Kada ne dazdi: "Daj nam, Gospode, vodu, jer umiremo od zedji!" Kada smo robovi: "Spasi nas, Gospode, ropstva!" Dakle, dobro nam cini Bog. Ume On da obuzda ovaj svet koji trci kao besni at u propast, u pogibiju. Cuj sta govori prorok: Ali zvalama i uzdom, Gospode, zauzdaces vilice njihove, onih koji se ne priblizuju Tebi (Up. sa Ps 31, 9). Ne priblizimo li se dobrovoljno, postavlja nam zvalu i uzdu i obraca nas, zato sto ima silu, jer je Bog, Koji moze da sidje u pakao, da podigne, da ubije i da ozivi. Dakle, braco moja, kada budemo pojmili da nas Bog priziva kroz bolesti, kroz patnje, kroz stete, kroz nevolje, kroz ropstvo, kroz susu, nemojmo stojati okamenjeni, nego se vratimo kuci Ocu i recimo: "Oprosti nam, Gospode, grehe i pomiluj nas". Onda nam Blagi Bog oprasta, zato sto nas On ne kori iz mrznje. Istinski roditelj ne bije svoju decu iz mrznje. Boze skloni! Koja li bi majka ili otac hteli da biju svoju decu bezrazlozno, da bi im se rugali? Ne! Nego, ako vidi da jedno od njih danas ne slusa, i sutra ne slusa, i preksutra ne slusa, i tvrdoglavo je i prkosi, i cini po svojoj zloj volji, i ne hoteci stavlja ruku na sibu ili na remen ili na stap. Zasto? Zato sto vidi da je ovo dete poslo zlim putevima i ide iz zla u gore, odlazi u ponor, i bude li ga bio poznije, bice suvise kasno. Tako cini i Bog s nama. Mi smo svi sinovi Boziji po daru /blagodati/. Cuj sta veli Sveto Pismo: Ja rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Svevisnjega. Ali vi kao ljudi umirete i kao koji od velmoza padate, to jest kao jedan od djavola. Ako smo sinovi Boziji po daru i imamo dar usinovljenja Svetim Krstenjem, imamo Crkvu za majku i Boga za Oca, kao sto svagda kazujemo: Oce nas koji si na nebesima ako je tako, budimo svagda s ocima uma k Ocu nasem i znajmo da ce On, ako ne budemo hteli dobrovoljno da Ga ljubimo i da spoznamo da postoji, staviti ruku na sibu. Ali bolje da slusamo iz ljubavi i da ljubimo Boga i da tvorimo Njegove zapovesti iz poslusnosti, da bi On svagda imao milosti prema nama i starao se o nama. Apostoli su slusali Hrista, proroci su slusali, nebo slusa, zemlja slusa, rosa slusa, basta slusa, zvezde slusaju, pucine i svekolika priroda slusa! Samo covek, slovesno bice, nece da slusa Svoga Oca nebeskog. Ali obratite paznju da ruka Bozija ima i sibu kojom nas moze biti. Dakle, stojmo smerno, pazimo! Nemojte zaboraviti, od danas pa nadalje, da svaka nevolja koja dolazi na nas jeste priziv Boziji. Jer veli: Bog bije svakog sina kojeg prima. I nemojmo roptati ako smo prizvani na jedan ili drugi nacin, jer apostol Pavle kaze: Svaki neka ostane u onome u cemu je prizvan. Ako te je Bog prizvao ubogog, nemoj zeleti da se obogatis; ako te je prizvao da budes monah, ostani monah do smrti; ako te je prizvao da budes svestenik, budi dostojan svestenik; ako te je prizvao da budes zanatlija, budi dobar i cestit zanatlija; ako te je prizvao da budes filosof ili mehanicar ili u drugu sluzbu, tako ostani. Ali da sluzis sa cescu, da spoznas da je Bog onaj koji te je prizvao na jedan ili drugi nacin, i svako od nas neka ostane u onome u cemu je prizvan! Amin.

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. Iz knjige: Valoarea sufletului, Bacau, 1994, str.65-81 Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 8, Roman, 1999, str. 112-121 Arhimandrit Cleopa Ilie, Predici la duminicile de peste an, Roman, 1990, str-139-144 Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa 10, Roman, 2000, str. 119-127

Starac Kleopa PUT NEBA

SAVETI, POUKE, BESEDE

SUMNjA U VERI[1]
Vera biva od propovedu u propoved - od reci Bozije (up. sa Rim 10,17), kaze Sveta knjiga. Vera biva od reci. Nasa vera u Boga dolazi i jaca u nama od svestenikove propovedi u crkvi, od pouka staraca, od citanja svetih knjiga i osobito od reci i ucenja koja slusamo i citamo svakodnevno iz Svetog Jevandjelja. Ali u Svetom Pismu slusamo da su neki Svetitelji iz Starog i Novog Zaveta posumnjali u veri. Tako je posumnjao Avraam. Jer kada mu je Gospod rekao: Ja sam Gospod, koji te izvedoh iz Ura Haldejskog da ti dam zemlju ovu da je nasledis..., rekao je Avraam: Vladiko, Gospode, po cemu cu poznati da cu je naslediti?... Tada je Gospod rekao Avraamu: Znaj zacelo da ce seme tvoje biti dosljaci u zemlji tudjoj, gde ce te porobiti i ponizavati cetiri stotine godina (Postanje, 15, 7, 13). I proveli su u ropstvu 430 godina. Zato je upitao Mojsije: Zasto, Gospode? Proslo je 400 godina, ispunile su se godine. I rekao je Gospod: Godine su se ispunile, ali kazna za grehe naroda nije. Dakle, umesto 400 godina dao im je epitimiju da budu u ropstvu 430 godina. Zbog cega Mojsije nije umro u zemlji obecanoj, nego je umro na gori Navavu? Jer Mojsije, koji je vodio taj narod, bese najkrotkiji covek na zemlji, kako se kaze u Brojevima: A Mojsije bese covek vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji (Brojevi 12,3). Zbog jedne greske nije usao u zemlju obecanu. Zbog jedne greske kaznio ga je Bog da ne predje Jordan: zato sto je posumnjao kod Rafidinske stene. Jer Bog mu je rekao: Uzmi stap, i sazovi zbor, ti i Aron brat tvoj, i progovorite steni pred njima, te ce vam dati vodu; i izvescete vodu iz stene i napojicete zbor i stoku njegovu. Dakle, uzeo je Mojsije stap pred Gospodom, kako bese zapovedio Gospod. I sazvao je Mojsije, i Aron, zbor kod stene i rekao je zboru: Slusajte odmetnici, hocemo li vam iz ove stene izvesti vodu? Zatim je podigao Mojsije svoju ruku i udario o stenu svojim stapom dvaput, i izidje voda mnoga, i pio je zbor i stoka njegova. Tada je Gospod rekao Mojsiju i Aronu: Sto mi ne verovaste i ne proslaviste me pred sinovima Izrailjevim, zato necete odvesti zbora toga u zemlju koju sam im dao (Brojevi 20,8-12). Zbog te sumnje Mojsije nije video zemlju obecanu. Zasto je patio Sveti starac Simeon 283 godine, koliko je proteklo od faraona Ptolomeja Filadelfijskog do Hrista? Zato sto je posumnjao. Nije verovao da se Hristos moze roditi od deve. I dao mu je Bog epitimiju da zivi jos 283 godine, da bi video Rodjenoga od Djeve. Tako je posumnjao i Toma pri Hristovom Vaskrsenju i trebalo je da ga Hristos nekako prekori: Posto si me video, poverovao si; blazeni koji ne videse a verovase (up. sa Jn 20,29). Hristos je tako postavio deseto blazenstvo po Vaskrsenju, da bi ukrepio veru onih koji ne vide ali veruju, kao sto smo mi i kao sto treba da budu svi hriscani do kraja. Sta kaze apostol Jakov? Dvojedusan covek nepostojan je u svima putevima svojim (Jak 1,8). Dvojedusan covek koji veli: "Postoji li Bog ili ne? Postoji li pakao ili ne?" jeste kao oblak koji satana voda kako zeli, jer on ne veruje odlucno, cvrsto, u postojanje Bozije. Zbog toga ga satana odvodi bilo gde. Da vam dam primer. Dosao je tu skoro neki starac i rekao: - Oce, na dan Svetog Vasilija video sam u kafani mnogo sveta. Da li ce svi oni otici u pakao? Ja verujem da nece otici svi. Odgovorio sam mu: - Ti ne verujes, ali Duh Sveti nam kazuje u psalmima ustima Svetoga proroka Davida: Jer ti nisi Bog koji zeli bezakonje, ko je lukav nece se nastaniti kod tebe;

prestupnici zakona nece se odrzati pred tvojim ocima, omrznuo si sve koji cine bezakonje (Ps 5,4-5). Zar ti ne verujes da Bog nije saradnik u nasim bezakonjima? Sta kaze Sveto Pismo? - Sto primas moj zavet ustima svojim, a ti si omrznuo nauku i moje reci bacio iza ledja? (Ps 49,17-18). I jos kaze u psalmima Postavicu tvoje bezakonje pred tebe i ukorecu te. Hristos je rekao: Udjite na uska vrata; jer su siroka vrata i sirok put sto vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Jer su uska vrata i tesan put sto vode u zivot, i malo ih je koji ga nalaze (Mt 7,13-14). Dakle, ne cudi se sto mnogi odlaze na igranku ili sto je malo onih koji idu ka dobru na tesnom putu. Svaka dobra stvar je retka. Dakle, ne dvoumite se u pogledu Spasiteljevih reci. Ne budi u sumnji kada je rec o ispunjavanju zapovesti Hristove i uklanjanju od grehova. Ako Bog nije postedeo Avraama i Mojsija zbog sumnje, ako nije postedeo Tomu i druge koji su sumnjali, nece postedeti ni nas. Oni su bili Sveti, i Bog ih je kaznio u ovom zivotu, kako se ne bi mucili u vecnosti. Koliko danasnjih hriscana sumnja u Boga? Koliko njih trazi dokaza i kaze: "Ne verujem dok ne vidim!" Koliko njih ne trazi da opipa Spasiteljeve rane i rebro, trazeci dokaze Bozijeg postojanja. Vera dolazi od slusanja, a ne od pipanja i gledanja. Koliko krstenih hriscana ne kaze: "Ovde je raj i pakao! Ovde na zemlji je sve!" I, cak i kada vide da su bolesni, pred opasnoscu, siromastvom, smrcu, pa cak i u starosti, ne okrecu se ka Bogu da gorko kao Petar oplakuju svoj zivot iz mladosti, protracen u razvratima, u zlocama i u neverovanju. Malo je onih koji okajavaju grehe u starosti. Najvise njih umire kao sto je zivelo: u sumnji, neverovanju i nepokajanju, na svoju vecnu osudu. Vaistinu velika je vera u Boga pracena dobrim delima! A koji prebivaju u sumnji otpadaju od prave apostolske vere u svakovrsne religijske sekte i grupacije. Mnogi od sumnjicavih sablaznjavaju se o Crkvu koju je osnovao sam Hristos; sablaznjavaju se o Bogomajku, o Sveti Krst, o Svete ikone i o svestenike; sablaznjavaju se o Svetitelje i o postovanje koje se ovima ukazuje. Sablaznjavaju se o Tajne koje je ustanovio Hristos, o ucenja Svetog Pisma, koje izvrcu po svome umu, na svoju osudu i obmanu mnogih. Stojmo, dakle, nepokolebani u pravoj veri i radujmo se sto smo sinovi dvehiljadugodisnje Crkve Hristove. Nevernici se odricu i istu da vide Boga telesnim ocima; koji su u sumnji zele da opipaju rane Gospodnje; slabi u veri traze cudesa; sekte napustaju Crkvu, izvrcu verske dogme i objavljuju drugo Jevandjelje; porobljeni strastima odlazu pokajanje; a mi, sinovi Vaskrsenja i sinovi Boziji po blagodati, ostanimo verni Njemu do kraja, znajuci da ce se ko bude pretrpeo do kraja spasti. Amin.

PROPOVED U NEDELjU VII PO DUHOVIMA[2] O cudesima Bozijim i o cudesima Svetitelja
Velik si, Gospode, i cudesna su tvoja dela, i nema te reci koja ce biti kadra da opeva tvoja cudesa (Veliko osvecenje vode). Ljubljeni vernici, Danas, kada nam Sveto Jevandjelje iznosi dva od cuda koja je ucinio Spasitelj nas Isus Hristos, i to: iscelenje dvojice slepih i jednog besomucnog i nemog, namislio sam da govorim o cudesima koje tvori Bog i njegovi Svetitelji. Ako budete pazljivo slusali, pojmicete veliku razliku izmedju cudesa Bozijih i cudesa svetiteljskih.

Znajte da je Bog beskrajni istocnik svih cudesa, zato sto je sila Njegova beskrajna i poimanje Njegovo nedostizno umu. Razlike Njegovih cudesa u poredjenju s onima koje tvore Svetitelji, ove su: Bog postovan u Svetoj Trojici - Otac, Sin i Duh Sveti - tvorio je velika cudesa neposredno nad svojim svetom, kao: uznosenje Enoha na nebo (Postanje 5,24; Jev 11,5); pometnja jezika (Postanje 11, 7); oslepljivanje stanovnika Sodome(Postanje 9,11); pretvaranje Lotove zene u stub soli (Postanje 19,26); nebeski glas u kupini (Izlazak 3,2-5); Mojsijev stap pretvoren u zmiju (Izlazak 4,2-4); Mojsijeva ruka prekrivena gubom (Izlazak 4,6-7); prepelice (Izlazak 16,13); glas Gospoda na Sinaju (Izlazak 20, 22). Gospod je ucinio slavna i strasna cudesa, koja jos nisu bila tvorena nigde po svoj zemlji i svetu (Izlazak 34,20); prolazak Izrailja kroz Crveno more (Izlazak 14,20-22); unistenje Senaherima (4. Carevi 19,35); glas s neba Navuhodonosoru (Danilo 4, 28). Evo i nekoliko cudesa ucinjenih u Zakonu Blagodati: Silazak Svetog Duha u vidu goluba (Mt 3, 16); glas s neba pri Isusovom Krstenju (Mt 3,17; Mk 1,11; Lk 3, 22); glas Ocev s neba na Preobrazenju Gospodnjem (Mt 17, 5; Mk 9, 7); mrak i znaci pri smrti Isusa Hrista (Mt 27, 45, 51-53; Mk 15, 33; Lk 23,44-45); razdrta crkvena zavesa (Mk 15,38); ognjeni jezici na Pedesetnici i dar govorenja jezicima (Dap 2,2-3); oslobadjanje apostola iz tamnice (Dap 9, 8-9) i mnogo drugih. Sila Isusa Hrista podobna je Ocevoj, i delanje Njegovo jedno je s Ocevljevim (Jn 5,17). Cudesa Isusa Hrista u Zakonu Blagodati bila su razlicita od onih koja je Bog ucinio u Starom zakonu. Ali i Svetitelji su tvorili cudesa silom koju im je dao Duh Sveti. Ali ta se cudesa razlikuju od onih koja tvori Bog. Zato sto Svetitelji nisu tvorili neposredna cudesa neposredno nad celim svetom, kako je Bog cinio i cini svagda. Zatim, Svetitelji su primili dar cudotvorstva samo postom i mnogom molitvom Bogu (Izlazak 24,18; 34, 28; Ponovljeni zakoni 9,18; Lk 2, 37; Dap 10, 30; 14,23). Spasitelj je tvorio cudesa samom Svojom zapovescu i zahvaljujuci Svojoj sili (Jn 19,11; 5,17; 19, 21-26). On je tvorio cudesa koja niko od ljudi jos nije tvorio (Mt 9,33; Mk 2,13; Jn 25,24), dok su Svetitelji tvorili cudesa samo darom /blagodacu/ i silom primljenim od Boga (Dap 3,12). Zatim, Svetitelji su tvorili cudesa na zapovest Boziju (Izlazak 4,3; 6,7; Brojevi 20, 8-9). Bog medjutim ne prima ni od koga zapovest da tvori cudesa, nego sve sto hoce tvori na nebu i na zemlji (Ps 76,13; 85,9; 113,11). Cudesa Spasitelja naseg Isusa Hrista prorokovao je unapred Duh Sveti kroz usta Svojih Svetih proroka. Tako na primer, veliki prorok Isaija Duhom Svetim je pokazao da ce Spasitelj davati vid slepima, davati sluh gluvima, davati govorenje nemima i vid slepima, govoreci: Tada ce hromi skakati kao jelen, i jasno ce govoriti jezik mucavih. Opet kazuje o razdresenju onih koje su vezali necisti duhovi i o slepima, da ce otvoriti oci slepima, (Isaija 35,5; 42,7). Cudesa Svetitelja su se tvorila s odredjenim ciljem, samo kada je Bog blagoizvoleo i gde je On hteo (Izlazak 7,20-21; Dap 1,16; 2. Pt 1,21). Vidimo opet da su Svetitelji tvorili malo cudesa, a Spasitelj, kao Bog, tvorio je svakovrsna cudesa koja niko od ljudi nije mogao ciniti (Mt 9, 33; Mk 2, 13; Jn 15, 24). Sva cudesa Svetitelja nisu bila tvorena njihovom silom, nego ih je Bog tvorio kroz njih, da bi se ispunilo slovo Svetog Pisma koje veli: Svetima koji su na zemlji Njegovoj cudesno ucini Gospod volje svoje u njima (Ps 15,3). Svetitelji su takodje tvorili cudesa, da bi pokazali silu Boziju, kao sto pise: Divan je Bog u Svetima Svojim, Bog Izrailjev (Ps 67,36). Znajmo da je Bog tvorio, tvori i tvorice svakovrsna cudesa u vekove vekova, kako na nebu, tako i na zemlji. Svetitelji medjutim mogu tvoriti cudesa i mogu prorokovati samo kada Bog hoce i gde On hoce. Vidimo da Sveti apostoli, koji behu primili od Boga dar i silu cudotvorstva nisu mogli izbaciti zlog duha iz coveka mesecara kada su oni hteli (Mt 17, 16; Mk 9, 20). Sveti prorok Jelisej, iako bese dobio od Boga dvostruki dar tvorenja cudesa vecih nego sto bese tvorio prorok Ilija, nije spoznao veliku nevolju zene Sunamke, kojoj bese umrlo dete, jer je Gospod sakrio to od njega (4. Carevi 4, 24). Vidimo opet da Sv. Antonije Veliki, koji bese dobio od Boga dar cudotvorenja u raznim okolnostima, nije mogao da izbaci zlog duha iz besomucne zene, iako se mnogo podvizavao postom i molitvom. Ovog zlog duha izbacio je njegov ucenik, Sv. Pavle Prosti.

Sv. Antonije nije spoznao lukavog djavola koji se bese pretvarao da je gresan covek i da dolazi da se pokaje[3]. Ljubljeni vernici, Govorio sam vam ukratko o cudesima Bozijim i o cudesima Svetitelja i pokazao sam da dar cudotvorstva Bog daje samo savrsenima, kome On hoce i koliko hoce. Cudesima Bog pokazuje Svoju svemogucnost, dobrotu i ljubav prema ljudima i celoj tvorevini. Cilj kojega radi Bog i Svetitelji Njegovi cine cudesa jeste sveproslavljenje Njegovog imena na nebu i na zemlji, utvrdjivanje i odbrana prave vere u svetu, putevodjenje i spasenje ljudi, i izgonjenje duhova zla od nas. Cudesa pokazuju na najubedljiviji i najneposredniji nacin da je Bog Tvorac i Gospodar celoga sveta, da On ima milost prema ljudima i ceka njihovo pokajanje i da daje istu silu cudotvorenja onima koji ga se boje. A ako ljudi sumnjaju u Boga cak i kada se nalaze pred kakvim istinskim cudesima, znaci da je njihovo spasenje u velikoj opasnosti. Bog nas je Bog cudesa, a cudesa jesu vidljivi znak Njegove sile i ljubavi. Jer vera u Boga, ako ne tvori cudesa, nije istinska. O tome govori i prorok David: Ko je Bog velik kao Bog nas? Ti si Bog Koji cinis cudesa (Ps 76,13). I u inom psalmu veli: Bog nas na nebu i na zemlji sve sto zahtede ucini (Ps 113,11). Zato ko se protivi cudesima ili sumnja u njihovu istinitost porice Sveto Pismo, porice bozansko Otkrovenje i Samoga Boga i ne moze se spasti, zato sto ne odvodi nijednu Dusu u Carstvo Bozije. A hriscanska vera i bozansko Otkrovenje zasnovani su i utvrdjeni cudesima, to jest nadljudskim Delima i stvarima koje Bog tvori iznad naseg uma i poimanja. Cudesima se slavi Svevisnji, a ljudi se utvrdjuju u veri i spasavaju se. Znajte, braco moja, da su se cudesa tvorila vecno: i pre zasnivanja sveta, i pre davanja Zakona, i pre dolaska Hristovog na zemlju, i nakon otelotvorenja Logosa, i danas se tvore cudesa i vavek ce se tvoriti, i nikada nece prestati. Ali dva su najveca cuda Bozija: stvaranje vidljivog i nevidljivog sveta ni iz cega, samo recju, i obnavljanje sveta Otelotvorenjem, rodjenjem Gospoda od Djeve Marije i Njegovim Vaskrsenjem iz mrtvih, cuda koje mi ljudi ne mozemo pojmiti. Sta je vaseljena u svojoj neizrecivoj lepoti i poretku, ako ne veliko cudo Tvorca, koje zadivljuje cak i andjele? Sta je covek, tako cudesno stvoren, ako ne nedostizno cudo Tvorca? Sta je hriscanstvo koje je pobedilo paganstvo i djavola, ako ne najvece cudo iz mrtvih vaskrsloga Hrista? Iz krvi Gospoda razapetog na Golgoti i iz svetlosti Svetog Groba iznikao je novi svet, nova Crkva i novi Zakon, ispovedan i branjen dve hiljade godina zrtvom nebrojanih miliona hriscana - apostola, jeraraha, mucenika, Svetitelja i pravednika. Vaistinu, hriscanstvo je jedno od velikih cudesa Presvete Trojice na zemlji. Jer Otac je poslao Svoga Sina u svet, a Sin se zrtvovao, i Sveti Duh je ucinio da se objavi rec i da se delotvori spasenje ljudskog roda. Uzalud su se neprijatelji Hristovi trudili da pobede Crkvu, da zamene Jevandjelje i da poraze hriscanstvo. Borba je bila i jeste zestoka, protivnici sve brojniji, zrtve sve vece, ali i hriscanstvo sve jace i nepobedivo, zato sto se na kormilu Crkve nalazi Gospod nas Isus Hristos, vaskrsli iz mrtvih. Ljubljeni vernici, Svako od nas je video u zivotu neka cudesa i dela koja su iznad naseg uma, tvorena bilo na nama, bilo na onima oko nas. Svako, osobito kada smo bolesni, pred smrcu ili pred kakvom velikom opasnoscu, nastojcivo molimo da Bog ucini s nama kakvo cudo i da nas izbavi od smrti, opasnosti, bolesti, da nam pomogne na ispitima, pri operaciji, u nevolji koja nas pritiska. Svi se klanjamo u Crkvi, dajemo u Sveti oltar da se sluze sluzbe, celivamo Svete ikone, palimo svece i kazujemo Bogu, Bogomajci i Njegovim Svetiteljima svoju nevolju, s nadom da ce nam se ispuniti molba. Ali skoro uvek zaboravljamo da priznamo svoju nedostojnost i da se zapitamo sa smirenjem: "Gospode, da li sam ja, gresnik, dostojan Tvoje milosti? Jesam li dostojan da ucinis tako veliko cudo sa mnom, koji sam pun greha?" Mnogi traze pomoc i iscekuju cudesa od Boga, ali malo je onih koje pomiluje i uslisi im molitvu. I to zato sto ne traze ono sto je potrebno za polzu i spasenje ili zato sto su nedostojni pomoci Bozije i Njegovih Svetitelja zbog grehova koji vladaju njima. Zbog toga

trazimo mnogo, ali primamo manje, jer Bog tvori cudesa samo na onima koji imaju cvrstu veru i mnogo se mole sa smirenjem, sa suzama i postom. Gospod miluje i Svetitelji pomazu svojim molitvama najpre onima koji su milostivi u ljubavi i podizu svoju decu u strahu Bozijem. Njih miluje vise. Na njima cini istinska cudesa, zato sto imaju vise vere, vise oprastaju, vise ljube i imaju smireno srce. Da trazimo od Boga najpre oprostaj grehova i spasenje duse, zatim da trazimo sto je zemaljsko. Neka se ucimo da se molimo s verom, imajuci za primer iscelene slepe iz danasnjeg Jevandjelja. Jer oni idjahu za Spasiteljem i vikahu s verom: Pomiluj nas, Sine Davidov! A ako nas Gospod bude pitao kao i njih: Verujete li da ja mogu to ciniti?, odgovorimo iz sveg srca: Da, Gospode! Verujemo da si Ti stvorio nebo i zemlju! Verujemo da si Ti stvorio andjele i ljude! Verujemo da si se Ti ovaplotio od Djeve i vaskrsao iz mrtvih nasega spasenja radi! Verujemo u Jevandjelje i u silu Svetog Krsta! Verujemo u Tvoju milost i cudesa! Izlij milost i blagodat Svojih cudesa na sve nas, da bismo Te slavili i hvalili u vekove. Amin!

DUHOVNICKI SAVETI[4]
- Oce Kleopa, gde se spasava covek? U zasebnom, idioritmickom zivotu, u opstezicu ili u svetu, u gradu, u selu? - Covek se spasava i ovde, i u gradu, i u selu, i bilo gde, ako ima tri dobra dela: pravu veru u Isusa Hrista, dobra dela i smirenje. Spasava se bilo gde, ako ima te tri stvari. A ko ih nema ne spasava se nigde. - Dokle treba da doseze poslusanje u manastiru? - Tvoricu poslusanje dok ne budem poceo da puzim. Hristos je nosio krst na ramenima, i ja zelim da nosim poslusanje Hrista radi. U meri u kojoj ces se samosavladavati i u meri u kojoj ces trcati suprotno, ne od bola ka zadovoljstvu, nego od zadovoljstva ka bolu, u toj ces meri biti vojnik Isusa Hrista, i razapeti telo; i razapeces se sa Hristom i moci ces da kazes kao Pavle: Sa Hristom sam se razapeo i zivim. Ali vise ne zivim ja, nego Hristos zivi u meni (up. sa Gal 2, 19-20). - Oce, ako je ko odlucen od pricesca, moze li uzimati naforu? - Moze, kako da ne. Ko je rekao da se ne moze? - Cuo sam da nije dopusteno uzimati naforu, ako si odlucen od pricesca. Dakle, moze uzeti naforu? - Najpre bogojavljensku Svetu vodu i zatim naforu. Kad god se ispovedi, moze uzeti bogojavljensku Svetu vodu, to je kao pola pricesca. Ali i naforu uvek; samo kada je u kakvom iskusenju nije mu dozvoljeno. - Kada se ne moze uzeti sveta nafora? - Ne mozes vise uzeti naforu, ako si posle ponoci uzeo kasiku vode ili mrvu hleba gotovo! Jer dan otpocinje od ponoci; - Ne mogu uzeti naforu zene koje su u mesecnom ciklusu; - Ne mogu uzeti naforu muskarci koji su iskusani nocu u snu; - Ne mogu uzeti naforu koji su zavadjeni i ne pomire se; - Ne mogu uzeti naforu i ne mogu celivati Svete ikone, niti svestenikovu ruku, niti stajati da im stavi putir na glavu muz i zena, ako su tu noc imali odnos; - Ne mogu uzeti naforu koji zbog javnih grehova nisu dostojni da im se primaju darovi u crkvi. Tako kaze knjiga. - Oce, u Bibliji ne pise da nije dobro jesti meso. - A Sveto Predanje? Zar mi nemamo kanonsko pravo? Jesi li citao Zakonopravilo? Jesi li citao Veliko crkveno pravilo? Malo pravilo? Mi imamo kanone Istocne crkve. Mi

imamo tokom godine cetiri posta, koja su ustanovili Sveti apostoli, Hristos. Nije li Hristos postio 40 dana i 40 noci? - A za monahe, koji uvek jedu bez mesa? - Monasima nije dopusteno da jedu meso. Cuj sta kaze Sv. Kalinik, cije su Svete mosti u Cerniki[5]: "Monasima ili monahinjama koji budu jeli meso u manastiru ili kada budu otisli kuci rodbini ili u grad - dve godine odlucenja od pricesca, 39 udaraca sibom po ledjima, ceo sabor da ga proklinje i da ga izbace iz manastira". Ovo vas mirjane ne obavezuje da ne jedete meso. Nas monahe da. Zato sto monasi treba do smrti da cuvaju devstvenost, kako ih je njihova majka sazdala. Ako si se prejeo mesa i kobasica i napio vina, odvodi te djavo za zenama i propao si u vekove vekova. Monah treba da zauzda konja. Zar ne cujes sta kaze apostol Pavle? Svakoga dana iznuravam telo i savladjujem ga, da ne kako, propovedajuci drugima, postanem sablaznjen (up. sa 1. Kor 9,27). Sveti Oci kazu da je telo zver. Nemoj ga negovati vise no sto je potrebno. Telo je neprijatelj. Sveti Isihije veli: "Do smrti se nemoj uzdati u svoje telo". Telo je najveci neprijatelj spasenja, jer je priroda iskvarena u raju. I sve vreme ono vuce ka zemlji i ka paklu. - Koga da upisemo u pomenik? - Kada sastavljas, cedo, pomenik svojih za Liturgiju, stavi i jednog ili dvoje siromaha, ili koju udovicu koju nema ko da pominje i umrla je sirota. Velika je to milostinja. To se zove duhovna milostinja. Veca je nego kada dajes coveku haljinu ili jelo, jer mu pomazes s one strane, u vecnosti. - Oce Kleopa, koje se sluzbe mogu sluziti za mrtve? Parastosi, Liturgije? Na primer, koliko se parastosa moze davati? - Oce moj, za mrtve i za zive najvaznija sluzba je Sveta liturgija, koja je Spasiteljeva zrtva i iskupljenje. Ako je kogod umro, dobro je da se pominje na cetrdeset Liturgija (jer se na Liturgiji vade castice i kroz castice ima zajednicarenje sa Hristom u Svetom putiru) i cetrdeset parastosa. Tamo se vrse razdresenja, jer na jednom parastosu ima devet razdresenja: sedam malih razdresenja koja tvori svestenik kada kaze: "Boze duhova i svakoga tela..." i dva velika, koje treba da izgovori episkop ili svestenik. Dakle, 360 razdresenja ima dusa tokom sest sedmica na parastosu. Dakle, mozes da das cetrdeset Liturgija i cetrdeset parastosa tokom sest sedmica. - Sta ako ne znamo da li je umro ispovedjen ili pricescen, recimo da je umro pre vise godina, mozemo li da ga stavimo u pomenik? - Ako se ubije, ne daj Boze, toga ne mozes vise stavljati u pomenik. - A ako umre normalnom smrcu? - Da, ma kako se ona zbila. Jer Apostol veli: Nakon sto umre, covek je prestao sa grehom, ne tvori vise greh. Mozes ga staviti u pomenik, sin je Crkve. Evo koga ne mozes stavljati radi pominjanja na Liturgiji: - Najpre, ne mogu se staviti sektasi, jer tvore greh protiv Duha Svetoga, kako pokazuje Sv. Jefrem Sirijski; - Ne mogu se staviti samoubice; - Ne mogu se staviti koji su ziveli nevencani; - Ne mogu se staviti koji su umrli u dvoboju; - Ne mogu se staviti koji su odbili Svete Tajne na samrti. Ako nisu hteli da prime svestenika, ne smes ih stavljati da se pominju na sluzbama; - Ne mozes stavljati one koji su psovali Svetinje; - Ne mogu se stavljati da se pominju na Liturgiji koji su sklopili brak kao rodjaci od sestog stepena nanize. Ovo su razlozi zbog kojih ih ne mozes stavljati da se pominju na Liturgiji. A za Psaltir samo se samoubice i jeretici ne mogu stavljati. Ostali se mogu staviti bez castica kada se cita Psaltir. Ali na pomeniku da napises: bez castica. Nema zajednicarenje na Svetoj liturgiji. - Moze li se odlaziti onima sto nisu vencani?

- Ako si jeo u kuci kod nevencanog coveka, cetrdeset dana treba da tvoris epitimiju, jer je njihova trpeza skrvna. - I koju epitimiju treba da tvoris? Koliko metanija treba da tvoris? - Treba da tvoris epitimiju od pedeset metanija na dan, sa 50. psalmom, tokom 40 dana. Nije dopusteno, brate, da zive tako, kao zivotinje. - Sta se moze ciniti kada zele da stupe u brak dvoje mladih razlicite vere? - Kada budes video da je pravoslavac uzeo rimokatolkinju ili protestantkinju ili Jevrejku ili Turkinju, to se naziva mesovitim brakovima. Uvek zena treba da predje na muzevljevu stranu. Ako je muz pravoslavac, ona treba da postane pravoslavka. Ako nece da predje na muzevljevu stranu, onda neka se rastave. "Necu s tobom, jer si katolikinja, dok ne postanes pravoslavka". - Ako katolik predje u pravoslavce, kakav postupak treba da se primeni? - Miropomazuje mu se celo triput Svetim i velikim mirom i cita mu se nalozeno razdresenje! - A ako pravoslavac predje katolicima, sta se desava? - Ko predje kod katolika treba da primi papisticko krstenje. Postaje katolik, ali upropascuje svoju dusu. S katolicima jos nismo dosli do jedinstva. Ustupili su u nasu korist do sada nekih 13 tacaka, ali postoji jos deset tacaka koje nas razdvajaju. - A ako li predje k jehovistima? - "Jehovini svedoci" su djavoli bez rogova. Kada budete culi o "Jehovinim svedocima", to je sekta koju snabdevaju Jevreji iz Amerike milijardama dolara, da bi razdvojili svet od Hrista i Crkve. - Imam rodjaka koji je ziveo 60 godina i umro tako, naprasno, bez ispovesti. Sta mogu da ucinim za njega? - Veoma tesko, ako je bio neispovedjen, Kada umre neispovedjen - kao kada bi umro nekrsten. Boze sacuvaj! Jedino, Boze sacuvaj, ako umre u ratu, ako umre nesrecnim slucajem. - Nije bio ispovedjen od mladosti. - Tako dugo neispovedjen? I kako je mogao ziveti toliko?... - Oce Kleopa, sta da radim, jer ne uspevam da nadjem sebi duhovnika? - Ti da ga nadjes? Neka on tebe nadje! - Oce, govori se da dolaze teska vremena. Sta mozemo ciniti? - Otac je na kormilu. Zar vi ne cujete sta kaze prorok David u 32. psalmu? Gospod razbija namere naroda, osujecuje njihova smisljanja i osujecuje namere vladara. A namera Gospodnja ostaje doveka, misli Njegovoga srca - od pokolenja do pokolenja. Ne uznemirujte se i ne bojte se jer nece biti kako oni hoce. Ehe, sta sve zele oni da ucine Vi se ne bojte! Molite se i osenjujte se Svetim Krstom s verom, i pobeci ce svi djavoli! - Da li se spasavaju ili se ne spasavaju majke koje ubijaju svoja ceda? - Za pobacaje bozanski kanoni odlucuju od Svetog pricesca na 20 godina, ako ga je ucinila voljno. Ako ga je izgubila mimo svoje volje - samo dve godine. - A kakvu epitimiju primaju zene koje se cuvaju da ne zacnu? - Koje se cuvaju da ne radjaju decu odlucene su od Svetog pricesca na devet godina. Ako prestanu i tvore epitimiju, smanjujes im do na dve godine. Ako li ne, potpadaju pod epitimiju onih koje tvore pobacaj. - Ako se dogodi da svestenik prospe od Svetih Darova, koju epitimiju prima? U jednoj Svetoj crkvi stari svestenik se sapleo o neku osobu koja je namerno lezala da bi presao preko nje. - Veliki greh imaju osobe koje stoje na putu starom svesteniku kada on izlazi sa Svetim Darovima, jer ih moze prosuti. Desilo se kod vise starih svestenika. Svetinje jos nisu osvecene, a svesteniku se za to zabranjuje neko vreme Sveta liturgija, a koji je bio prepreka svesteniku odlucuje se od Svetog pricesca na tri godine.

Ako bi Svetinje bile osvecene i prosule bi se iz svetog putira, tada svestenik ne moze vise sluziti neko vreme i treba da mu arhijerej nalozi epitimiju. - Kod nas u crkvi svet se gura napred, da bi im svestenik stavio putir na glavu, kada na kraju izadje sa Svetim darovima. - Eh, svet! Koliko ljudi, toliko cudi. Ima crkava u zemlji gde se ovo ne radi. Svestenik ako moze da malo stavi Sveti putir, da se dotakne covekove glave - dobro, ako li ne - nema nikakvu obavezu da to cini. To je lokalni obicaj, nije opsti. - Oce, moj suprug ne zeli da ide putem vere, i borim se s njim, ali ga ne mogu ubediti. - Stani malo! Ne mozes ga odjednom uciniti svetim! Sta zelim da kazem? Sv. Teodor Studit veli: "Zeno, ne pokusavaj da supruga odjednom ucinis svetim, jer ne mozes! Po malo, po malo se neko obogacuje i u onome sto je telesno, i u onome sto je duhovno". "Hajde da drzimo danas post, jer je sveti petak!" - "Ne mogu, jer imam posla!" "Hajde da drzimo do podneva!" Daj mu kasicicom! "Hajde da tvorimo milostinju!" - "Nemam odakle davati!" - "Hajde da damo makar hleb u ime Gospodnje. Casu vode u ime Gospodnje!" "Ostavi psovanje!" - "Ne mogu, jer sam navikao!" - "Znas sta: ostavi ga makar jedan dan! De bori se jedan dan, da vidis da neces umreti!" Na svako dobro delo navikavaj ga polagano! I tako malo-pomalo kada bude video da je uznapredovao, otpoceo bi i sam da se trudi jacom voljom. Ali ne odjednom: "More, ne tvori tako! Ne radi tako!" Ako se budes tako postavljala, udaras sekirom gde je konac tanak i kida se. Pricala mi je neka zena ovde: "Oce, borim se s njim deset godina da ocuvamo malo cistote u postovima, o velikim danima. Nisam uspela ni na koji nacin. Rekla sam: Gospode, htela bih i ja da se pricestim!" Jer zbog njega ni ona nije mogla primati Svete Tajne. I kaze mu: "More, gledaj sta je! Molim te, ljubavi Isusa Hrista radi, ostavi me da budem cista Velike sedmice, da i ja postim, da bih se mogla pricestiti!". Jer svestenik joj bese rekao: "Ako mozes da drzis makar jednu sedmicu, pricesticu te". Jer ako ne drzi cistotu, moze da drzi ceo post, i opet se ne moze pricestiti. Ona je postila post do Vaskrsa, ali se zbog njega nije mogla pricescivati, jer nije cuvala cistotu u porodici. A on veli: "Mnogo je jedna sedmica!". Ali naucila ju je neka starica, njena rodjaka: "Devojko, drzi ti tri dana post da ne jedes nista, i videces sta ce Bog uciniti s njim!" Tri dana nije okusila ni vode, nista. Treceg dana dao mu je Bog bolest, i lezao je do Vaskrsa. Nije mu vise bilo potrebno nista! Prosao je Vaskrs! Rekla mu je zena: "Sta velis sada? Hoces li od sada drzati postove?" -"Od sada cu ih drzati celoga zivota, jer zamalo da umrem! Ne treba mi vise nista"! rekao je on. Savladala ga je zena postom i molitvom. - Oce, sta znaci anatema! Tri kazne ima Crkva! Odlucenje, koje razdresuje duhovnik na ispovesti; svrgnuce, kod osvecenih lica - djakona, svestenika - koje moze razdresiti episkop; a anatemu moze razdresiti, veoma tesko, Sveti sinod. Anatema znaci silazak za zivota u pakao sa djavolima i odsecanje od tajinskoga tela Crkve Isusa Hrista. Samo sektase mozes anatemisati, jer su se otcepili od tela Hristovog, koje je Crkva. - Oce, sta predstavljaju metanije koje imamo kao pravilo? - Koliko je lepote i koliko harmonije medju cetiri zemaljske stihije: vode, vazduha, zemlje i vatre; ta cetiri sazdanja delaju medjusobno sjedinjena i smesana i nesmesana. Dva su laka i dva su teska. U coveku se vide ove cetiri stihije dok tvori metanije: dve stihije ga vuku nadole, k zemlji, i dve ga uzdizu nagore, ka Bogu. Vatra i vazduh ga uzdizu, zemlja i voda ga stalno vuku nadole.

Covek je jezgro svemira. Grci su rekli da je covek mali svet u velikom, to jest mikrokosmos u makrokosmosu, a Sv. Grigorije Bogoslov je rekao obrnuto: veliki svet u malom, makro-kosmos u mikrokosmosu. Kada se covek klanja Bogu svim svojim srcem i svim svojim duhovnim i prirodnim silama, prinosi uvek Bogu nebo i zemlju, koje sadrzi u sebi. Covek ima u sebi od sva cetiri sveta: od mineralnog sveta, biljnog sveta, zivotinjskog sveta i sveta duhova, i iznad njega ima um, slovo (rec) i duh; duh je u vidu svetlosnih zraka usred srca, kako pokazuje preobozeni umom Grigorije Palama. - Oce, a sta nam mozete reci o kraju sveta? - Nas ne zanima kada ce biti kraj sveta. Ovo nas zanima: "Kako cu ja okoncati zivot?". Jer Spasitelj je rekao: A o danu tome i o casu niko ne zna, ni andjeli na nebu, ni Sin kao covek, do Otac, sam (up. sa Mt 24, 36 i sa Mk 13, 32). A zasto da ja mislim na kraj sveta, ako cu sutra umreti? Sta ako ovaj svet potraje jos hiljadu godina? S cim odlazim ja odavde i sta sam ja stavio u torbu, to me zanima. Jer Spasitelj je rekao: Strazite i molite se, jer ne znate dana ni casa! (up. sa Mt 25,13 i sa Mk 14, 32).

DUHOVNICKI SAVETI[6]
Mogu li se stavljati radi pomena na sluzbama mrtvi koji se spaljuju u krematorijumu? - Ako su bili odneseni bez svoje volje u krematorijum, mogu se stavljati da se pominju na sluzbama. Zato sto, primera radi, oni s fronta, kada je tukla artiljerija i minobacaci i avijacija na Donu, kazivahu oficiri, za dvadeset minuta od puka sa 4.000 ljudi ostalo je 12 ljudi. Ako su ih ognjem sazegli i tako se pretvorili u pepeo, zar su oni krivi? Mozda su oni umrli s molitvom na usnama. A ako je covek zahtevao da ga odnesu u krematorijum - "Covece, ostavljam zavestanje da me odnesete u krematorijum" -taj se otcepio od Crkve i od crkvenih bogosluzenja, jer nije hteo da primi crkveni obred opela. Toga ne mozes staviti da se pominje na crkvenim sluzbama. Sta se desava ako je covek umro bez svece? - Ako covek umre bez svece, nije nista. Sveca je samo simvol. Slusaj sta kaze Spasitelj u Jevandjelju, da bi pokazao koja je nasa sveca: Tako da se svetli svetlost vasa pred ljudima - i zatim pokazuje koja je to svetlost - da vide vasa dobra dela i proslave Oca vasega koji je na nebesima (up. sa Mt 5,16). Covek, dobar hriscanin kod vas u selu, koji ne psuje, ne krade, ne pusi, vodi cist zivot sa suprugom, posti sve Svete postove, sredu i petak, redovno odlazi u crkvu, podize decu u strahu Gospodnjem, taj je svetlost za celo selo. "More, toga nisi nikada video u krcmi, nisi ga kadgod cuo da psuje, uvek si ga vidjao u crkvi, video si njegovu decu kako se osenjuju Krstom, video si da je milostiv, video si da posti Svete postove, odlazi na ispovest sto cesce - svetlost je za celo selo". To je svetlost. Dobra dela. Mozes imati milion sveca, nista ti ne pomaze na samrti. Ko je zapalio svecu onima koji su umrli na frontu? Evo svetlosti: ako su imali dobra dela, to je svetlost. Sveca je simvol. Ako je upalis, dobro je, ako ne mozes -nista. S nama idu dobra dela, ne sveca. Nije opasnost ako si umro bez svece; opasnost je ako si umro neispovedjen, nepricescen. To je opasnost. Prepodobni oce Kleopa, da li zene koje podrezuju kosu, udesavaju kosu kod frizera, nose pantalone, stavljaju mindjuse, nose narukvice, boje nokte na rukama i nogama i sminkaju se, prestupaju Svete kanone? - More deco, to je najpre znak neverovanja. Kada su pagani pravili sebi idole, ukrasavali su ih.

Tako su, recimo, boginji Nemezis stavljali zlatni beocug u nos i zlatne mindjuse u usi i vezivali usi za nos. I zatim su joj namestali kosu, i u kosi joj stavljali orlova pera, stavljali joj koliko jos cudesa; zvoncice su joj stavljali u haljinama, da bi, kada vetar duva, zvoncici zvonili. Svo to ukrasavanje jeste idolopoklonstvo. To su idolopoklonicki obicaji, zaostali od Rimljana. Mi Rumuni poticemo od dva paganska naroda: Dacana i Rimljana; i svi su oni imali ove paganske obicaje, kao sto su imali i bozanstvo "sreca"[7], i Vala, i Marnasa, Neptuna, Apolosa, Serapisa, Baha, ostale djavole. Jer skvrni behu bogovi njihovi, skvrni behu i blagdani njihovi. Tako da je to obicaj od idolopoklonika, da se zene unakazuju, da stavljaju nakite na svoja tela. Dosla su k meni prosle nedelje cetiri umetnika, dva iz Jasija i dva iz Bukuresta, koje je neko poslao. Do sada nikad nisam video zene sa ocima obojenim plavim bojama, s plavim kapcima; s razbarusenom kosom, obrvama udesenim kao da su cadjave, s nekim cipelama sa stiklom kao vreteno. Dodju k meni i kazu mi: - Culi smo o vama... Kad sam ih video, samo sam im rekao: - Znate li sta se s vama desava? Imate jos sat i umrecete. - Jao, oce! Ali zbog cega? - Kroz sat vremena bicete gotove! Imam neki znak da cete obe umreti. - Jao, oce! - Gotovo. Imate jos jedan sat da zivite i odlazite, s crvenim noktima, kao sto ste sada. - Kako to, oce? - Kako ste dosle? - Automobilom. - Gotovo. Izvrnuce vas automobil. Imam znak da od danas vise necete ziveti. Jos malo, ej. Najvise dva sata. Ali da li ste se pripremile za smrt? - Ne, oce. - Ako dodje smrt, nece li vam se i smrt smejati? Jesi li ti hriscanka? Ili si kakav djavo, strasilo sto se stavlja u konoplju da plasi ptice, kakav si ti covek? Koja si ti?.. Dugo sam razgovarao s njima. Na kraju su dale pomenike i rekle su: "Oce, ostavicu se toga". Upravo ona sto bese imala kapke ofarbane plavim mastilom i sa udesenim obrvama, kao pokladne maskare, veli: - Ja sam glumica. - Ko god da si. Ali ce doci smrt i pitace te zbog cega si to cinila. Ko te je ucio tim djavolskim delima? Kaze li Jevandjelje gdegod da cinis takve stvari? Sta hocu da kazem? Bog je ukrasio coveka kako je znao da je najlepse. U Postanju se kaze: Gle, dobro bese veoma sto je Bog stvorio. Da je znao Bog da je coveku potrebno da ga stvori s crvenim noktima i sa mindjusama u usima, tako bi ga stvorio. Da je znao da treba da pusi, napravio bi mu dimnjak na vrhu glave, da izlazi dim. I eto, nije mu napravio dimnjak, jer mu nije potrebno da pusi. Nije ga stvorio za pusenje. Stvorio ga je da bi njegova usta i jezik slavili Boga, ne da bi se ispunili dimom i smradom. Oce, a sta nam mozete reci o nepristojnoj odeci koja se danas nosi u svetu i o muskarcima koji briju svoju bradu? - Pitajte one koje se farbaju i one koje nose kratku suknju da li su kadgod videle Bogomajku ili Svete mironosice s kratkom suknjom. Mi treba da sledimo Bogomajku. Jeste li videle Svete mucenice koje su na ikonama, neku od njih u kratkoj suknji? Ne vidite li da je kod svih Svetitelja odeca do zemlje? Cujte sta kaze Sv. apostol Pavle: Budite Sveti, jer Ja sam Svet - veli Gospod. Jesi li kadgod video Hrista obrijanog? Ili patrijarhe ili proroke jesi li video s brijacem u bradi? Ako se sada svet brije, to je obicaj preuzet vise od Rimljana. Ali Dacani, nasi preci, ne! I Rusi nosahu brade, nekadasnji Sloveni. I to je nesto. Ali mi da gledamo ono unutrasnje: srce i um. Hriscaninu dobro pristoji da se prepoznaje i po spoljasnjim stvarima, ali to su spoljasnje. Ali Gospod ne trazi od nas samo spoljasnjost. Spoljasnjost je list, a unutarnje delanje je plod.

Susreo se jednom Ava Alonije s Avom Agatonom. " Avo, o cemu treba da se jace staramo: o spoljasnjem delanju ili o unutarnjem strazenju?" I rekao mu je: "Spoljasnje delanje, to jest post, milostinja, odelo, brada, suknja, uniforma, govor - jesu list. I Spasitelj je na Veliki utorak prokleo onu smokvu na kojoj je nasao samo lisce: Od sada niko ne jeo sa Tebe roda doveka (up. sa Mk 11,14). Bese simvol jevrejskog naroda i fariseja, koji su se zasnivali samo na onom sto je spoljasnje. Zatim veli Ava Alonije: "Pokazano je da je sav nas trud radi unutarnjeg bdenja. Radi prave vere u Boga, radi smirenja, radi ljubavi, radi uzdrzanja, radi razboritosti, i ostalih dobrih dela, koja su plodovi ljubavi". Plod Duha jeste: ljubav, dobrota, dugotrpljenje, uzdrzanje od pohota, dobrotvorstvo, krotost, vera (up. sa Gal 5,22-23). Ali drvetu dobro pristoji kada ima i lisce i plodove. Tada je potpuno. Kada bi video drvo samo s plodovima, i nijednoga lista, ne bi li se cudio: gde li je ukras? Dobro je da ima i spoljasnju uniformu i unutarnji plod, da bi videli hriscanina podobnog drvetu koje je krcato plodovima, ali ima i lisca. Oce, ima nekih koji slusaju sluzbu na radiju ili televizoru i ne odlaze u crkvu. Je li to dobro? - Ko te je naucio da sedis za televizorom u vreme Svete liturgije? Ili da legnes na krevet i da pratis Liturgiju na televizoru? I tu li te cuje Bog? Na Liturgiji treba da imas osecanje, da dodjes u crkvu, da slusas svojim usima, da budes s velikim strahom Bozijim i da places. Kako ces plakati i moliti se, ako ti slusas sluzbu na televizoru, ispruzen na jastuku? Je li to slusanje sluzbe? To je ruganje Svetinjama! Svako delo - veli Propovednik - svako delo Bog ce izneti na sud i platice svakom po njegovim delima. Oce Kleopa, nasao sam u Dobrotoljublju da po snovima mozes sagledati duhovno stanje u kojem se nalazis. Kako vi gledate na to, Sveti oce? - Koji su to snovi? Ako te smucuju gresni snovi sa zenama, znaj da si strastven, i potrebno ti je mnogo molitve i uzdrzanja. Ako te smucuju snovi gneva i imas veliki strah u snovima, znaj da te je porazio gnev. Ako snovi dolaze od (ogrehovljenog) razuma, zato sto te ometaju u poimanju Svetog Pisma i daju ti krivu veru i huljenje i ludost i jeres i zaboravnost, znaj da nisi nacisto sa mudrscu. Evo sta kaze Sv. Maksim: "Kada u dusi vladaju dve vrline: ljubav i uzdrzanje, nijedan san ne moze da obmane coveka. Ljubav pogubljuje sve snove koji su od gnevne i razumske strane, a uzdrzanje pogubljuje one koji su od pohotne strane. Kada se u coveku sretnu ove dve vrline, nijedan ga san vise ne moze obmanuti". Oce, ako nehotice ozalostis brata svoga i vidis da se zalosti i istes oprostaj od njega, ali on ostaje s gnevom prema tebi, sta da radis? - Ti vrsi svoju duznost i reci: "Oprosti mi, brate, jer sam pogresio!" A ako ti on ne oprosti, na njemu ostaje greh. Ti si trazio oprostaj, izvrsio si svoju duznost. I ako ti ne oprosti, on odgovara, jer ne moze vise citati "Oce nas". Video si sta se kaze u Otacniku. Dva jednoutrobna brata, monaha, koji su dosli u manastir, zivela su u pustinji 30-40 godina i nisu se nijednom posvadjala. Odlazili su djavoli k satani i kazivali: "Ima dvojica monaha i imaju veliku ljubav i iskrenost i medjusobnu ljubav, i ne mozemo ih navesti da se posvadjaju". Ali jedan veci djavo rece: "Ja cu ih navesti da se biju!" Bese jedan od onih sto su majstori, jer i medju njima ima i glupih i pametnijih - vojnika, kapetana, generala, svake vrste. Kad oba brata behu na molitvi, spokojni u svojoj keliji, pojavi se djavo. Jednome se pokazao golub a drugome se pokazao vrana. Onaj sto je video vranu rekao je: - More, brate, gle vrane! - More, zar ti ne vidis da je golub? - More, zar si ti slep, ne vidis li da je vrana? Od kada su rodjeni nisu tako govorili. - Ti si slep! Ne vidis li da je golub? I udario je samar onom drugom.

Tada je onaj rekao: - Oprosti mi, brate! Kada je rekao "Oprosti mi", nije vise video ni vranu ni goluba. Bese djavo! Tada su spoznali da su porugani. I uzalud ih je naveo da se biju, jer su zatrazili oprostaj jedan od drugog. Iskali su oprostaj i opet su oni ostali veci od djavola. Djavo nikada ne kaze: "Oprosti mi". Prepodobni oce Kleopa, moze li se sta uciniti za one koji su umrli neispovedjeni? - Koji su umrli neispovedjeni i nepricesceni celog zivota nemaju vise vezu sa Crkvom. Na dno pakla odlaze. Ako vidis da su umrli nevencani koji su ziveli nevencano, ili koji umru godinama neispovedjeni i nepricesceni, ne mozes vise da se molis za njih. Ako su ziveli u bludu, ne mozes da ih sjedinis sa Crkvom! Ali kako jos mozes da im pomognes? Opstim pomenikom. Nasa Crkva je tako ostala s apostolskim Predanjem, moli se na dva nacina: opste i poimenicno. Jeste li videli svestenika kada nakon Litugije oglasenih otpocinje? ...Da im otkrije Jevandjelje pravde. ...Da ih prisajedini svojoj sabornoj i apostolskoj Crkvi... Za koga se tada moli Crkva? Pominje li koga? Moli se za Jevreje, za Turke, za Kineze, za sve narode sveta, da im otkrije Bog Jevandjelje pravde. Na ovaj se nacin tvori molitva - nasao sam pisano - za one koji su umrli odavno neispovedjeni ili u smrtnim gresima. Ako je mrtav a znas koji ga je svestenik krstio, stavis toga svestenika; tako isto ako znas koji ga je svestenik vencao, onda stavis tog svestenika; i njegove kumove sa krstenja; duhovnu rodbinu. Stavis doticne, a ne stavljas njegovo ime, i kazes: "i sa svim njihovim upokojenim rodom". Ovde spada i on, jer je krsten i njihov je duhovni sin. Tako se moze sastaviti pomenik za one koji zive ceo zivot nevencani, neispovedjeni, nepricesceni ili u drugim teskim gresima. Mozemo ih staviti, ali bez imena, saborno. Moze li Bog da pomiluje i djavole? - Zli andjeli su pali bez tela, i sto je za coveka smrt - to je za andjele pad. Posle pada andjelima vise nema povratka, a coveku se zbog tela dalo pokajanje do smrti, do poslednjega daha. Ako se pokaje, prima ga Bog, i moze da ga, od coveka podobnog djavolima, ucini andjelom i bogom po blagodati, da ga uspne na nebo. Jer se Bog razapeo zbog nemoci tela, i dosao je i odenuo se telom, da bi uzdigao nasu prirodu, ne do andjela, ne do heruvima, nego do desne strane Oca. Ljudska priroda obitava na prestolu Bozijem, tamo gde je Isus Hristos. To je u inat satani. Jer sta mu je rekao Bog? Izveo si coveka iz raja? Obozicu ljudsku prirodu i podici cu je na nebo i odenucu se njegovom prirodom i sescu na presto s Ocem, i videces ovaj cvet, koji si iskvario u raju i zaveo, da sedi .na prestolu Bozijem. To je Bozije delo i Njegova osveta za zlobu neprijatelja. Oce, kako treba da se prosudjuje neko delo? - Sveti Maksim kaze: "Postoji devstvenost i molitva i milostinja i poslusanje i uzdrzanje koja su gnusoba pred Bogom, kada se to ne tvori po volji Njegovoj". Apostol Pavle nam je rekao: Ako li jedete, ako li pijete, ako li sto drugo cinite, sve na slavu Boziju cinite (up. sa 1. Kor 10, 31). Bog ne gleda na ono sto mi cinimo. Dobro delo ima telo, ima i dusu. Telo dobroga dela jeste da postim, da se molim, da tvorim metanije, da tvorim milostinju, da se ispovedam, da poucavam. To je samo telo. A dusa dobroga dela jeste cilj s kojim ja tvorim dobro delo. Sv. Jovan Lestvicnik kaze: "Pazi, jer cilj je trojak. Jedan hvali drugoga, da bi nesto zaradio od njega: bilo novac, bilo drugo sto. Drugi postaje prijatelj s nekim, jer mu ovaj daje novac. Postao je prijatelj radi novca. Ophodi se ulizicki i hvali ga, da bi dobio novac. Drugi ima prijateljstvo sa zenom, devojkom koju ljubi strasnom ljubavlju, telesnom. Sve su to djavolski ciljevi, telesne ljubavi, slavoljublja i srebroljublja. Jesi li video djavolske ciljeve? I ako si delo tvorio s ovim ciljem, ono uvek prelazi na stranu cilja. Postaje jedno s njim. Postaje gnusoba pred Bogom, jer nije na Njegovu slavu. Nego je s ciljem da stekne bilo tu devojku koju ljubi strasno, bilo novac, bilo hvalu od ljudi.

Kada se dobro delo tvori s takvim ciljevima, gnusoba je pred Bogom. Jer je covek izgubio sve, zato sto ih tvori s drugim ciljem, ne s ciljem da bude ugodan Bogu i da mu se oproste gresi, da bi se spasao. Dakle, u svemu treba da se ispita cilj! Oce, zbog cega im je Spasitelj rekao da o danu tome i o casu (kada ce doci kraj) niko ne zna, ni andjeli na nebu, ni Sin, do Otac sam (up. sa Mt 24,36 i sa Mk 13,32)? Je li bilo moguce da Sin ne zna, ako je jednosustan Ocu? - Ako su proroci imali toliko duhovne mudrosti u telu i znali buducnost, kako nije mogao Hristos da zna kraj sveta? Evo sta kaze Sv. Andrej i bozanski Maksim Ispovednik u vezi sa neznanjem Sina o kraju sveta: " Jer ni Sin ne zna, uzeto po ljudskoj prirodi, to jest po prostoj prirodi, onakvoj kakvu mi nosimo, bez Duha Svetoga i bez Njegove obozene duse". Kao sto ni mi ne znamo sta ce biti sutra, tako ne zna ni Hristos kao covek. I drugi razlog zbog kojeg je rekao Hristos da ni Sin ne zna bio je ovaj: Kada ce doci antihrist, prikazace sebe da je Sin Boziji, i ljudi ce reci: Eto dolazi kraj, jer ne kisne, jer ima nevolja, jer ima patnji. I tada vernici neka ne dozvole da ih obmane antihrist, koji ce reci da je on Sin Boziji i da on zna za kraj sveta, nego da kazu: "Mi znamo iz bozanskoga Pisma da o kraju sveta ni Sin ne zna, a ti odakle znas?" Tako veli Sv. Andrej. To jest zbog toga je rekao Sin da ne zna, ne zato sto nije znao, jer nije bilo moguce da ne zna, ako je On sam Mudrost i Logos Boziji. Ali, braco moja, misleci o kraju sveta, da mislimo na nas kraj. Nemamo mi posla s tim: kada ce biti kraj sveta. Mozda ce biti nakon 100 godina, mozda nakon 1.000. Kada Bog bude hteo. Mi da razmisljamo o nasem kraju. Moj kraj je kraj sveta. Ako ja umrem kroz jedan sat, sta me se tice ili sta je meni . stalo sto ce svet jos ziveti. Ako ja odem u raku sutra, za mene se svet okoncao, i ja odlazim u vecni svet. S cim odlazim? S onim sto sam stavio u torbu! Kada polazis na put, stavio si sebi namirnice od kuce, stavio si sebi luka, stavio si sebi kolac, stavio si sebi bocu s vinom, obuo si se, stavio si sebi pojas, stavio si sebi kapu, stavio si sebi kozuh zbog hladnoce. Sve si stavio sebi u torbu. Kada stanes na odmoristu, sta vadis iz torbe? Sta si stavio, zar ne? To i nalazis. Naci cemo casu vode datu u ime Gospodnje, dobru rec, ucinjenu milostinju. Ako smo pomagali svom bratu, ako smo se molili za one koji su nas zalostili da im Bog cini dobro, ne zlo; ako nismo pominjali ime djavolovo, ako smo se molili, ako smo postili, ako smo bdeli, ako smo citali bozansko Pismo, ako smo pomagali nevoljniku, jadniku, ako smo odevali nagoga, ako smo primali stranca. Sve cemo naci, ako smo stavili u torbu, na putu u vecnost. Od rodjenja do groba - kaze neki grcki filosof - tren je. Ko je video rodjenje, videce i raku neizostavno. Rodili smo se, sigurno treba da umremo. Polazimo od rodjenja i samo do rake stizemo. U to smo sigurni. Rodilo se sunce, ide ka zenitu, ide ka zapadu - to je nas zivot. Osvanuli smo u rodjenju. Napredujemo neizostavno i zalazimo u smrt. To neka nam bude svagda u umu. Svi cemo umreti, kao sto kaze Isus Sirah. Svi cemo umreti, ali imamo put izmedju, ne znamo koliki. Zato je Hristos rekao: Pazite, strazite i molite se, jer ne znate kada ce biti to vreme! (up. sa Mt 25,13 i sa Mk 14, 32). Ja znam da cu umreti, ali ne znam kada. To je strasna stvar. Mozda sada, mozda nakon sata, i sta cu poneti sa sobom? Andjela cuvara koji me je podsticao da cinim dobro i moja dela, dobra ili zla, to ide sa mnom i kroz mitarstva, i Hristu, i na Sud. Dakle, braco moja, vi ste grupa ljudi, ne znam odakle ste iskrsli. Zasigurno vas andjeo vas je doveo ovamo. Culi ste besedu. Hteo sam da vam kazem i ja nesto, da kazete i drugima. Blazen i triput je blazen hriscanin koji svakoga casa i svakoga dana stavlja stogod u torbu za buduci vek. To sto stavlja jesu njegova dobra dela. Kada budemo putovali, kada budemo isli na mitarstva, kada budu dosli djavoli da kazu nase reci i dela i misli, da mozemo pokazati i mi: da, tvorio sam zlo, ali sam se ispovedio duhovniku. Ko se ispoveda duhovniku Duh Sveti mu brise sve sto je ucinio. Da pokazemo na Sudu: da, tvorio sam zlo, ali sam tvorio i milostinju, tvorio sam i metanije, drzao sam i post, ispovedao sam se, bio sam milostiv prema ubogome, pomagao sam,

pominjao sam po dobru, oprastao sam onom koji mi je zgresio. Da im pokazemo i mi to, da bi se stavilo na terazije dobro i zlo. Tako, triput ce biti blazena dusa koja se priprema za put neba. Sta kaze Hristos? Miri se sa suparnikom svojim, dok si na putu (up. sa Mt 5, 2). Ko je suparnik? Nasa savest. Ne vidis li? Ako si ucinio malu stvar, ako si zgresio recju, savest te kori. Zbog cega si govorio zlo o drugom? Ako si tukao, ako si lagao, ako si krao, ako si kleo, ako si uzeo tudje, u svemu te kori savest. Savest ti kazuje sve sto si ucinio. Savest je glas Boziji u coveku. To je suparnik. On nas od sada optuzuje, i ako se izmirimo s njim, dobro je. A mireci se s ovim suparnikom, mirimo se s Bogom, jer je to Njegov glas. I s Njim se mozemo pomiriti ako se ispovedamo, ako zalimo zbog onoga sto smo ucinili i odlucimo se da tvorimo dobra dela i da ih postavimo na mesto predjasnjih zlih dela. Tako se mirimo sa suparnikom. Sveto Pismo veli: Miri se sa suparnikom svojim, dok si na putu (up. sa Mt 5, 25). Sadasnji zivot je put. Milioni miliona ljudi putuju po njemu. Ovdasnji zivot se naziva putem, zato sto stalno putujemo njime, od rodjenja do rake. Sta kaze Duh Sveti u Sedamnaestoj katizmi? - Blazeni su oni koji su neporocni na svom putu, koji hode po zakonu Gospodnjem. Cujete li koga Duh Sveti naziva blazenim: one koji su na ovom putu, to jest od rodjenja do smrti, neporocni, to jest bez greha, one koji putuju putem Gospodnjim. Blazen je covek koji se boji Gospoda, za njegove ce zapovesti veoma mariti (up. sa Ps 111,1). Ko se boji Boga na putu ovoga zivota boji se da misli zlo i da govori zlo i da dalje cini zlo. Ko ima strah Boziji ima celu mudrost. Jer Solomon kaze: Strah Boziji je mudrost. David ga naziva pocetkom mudrosti (up. sa Ps 110,10). A Isus Sirah veli: Strah Gospodnji nadisao je svekoliku mudrost. Covek koji se boji Boga iznad je svih mudraca ovog veka. A Sv. Jovan Zlatoust veli: Odi, covece, na grob, budi tamo, i misli o onome koji je umro. Jer znaj da ces sutra postati kao on". Kod grobova naucices vise od svih filosofskih skola na svetu. Najmudriji covek na svetu je onaj koji se seca smrti. Ali zasto? Jer Isus Sirah kaze: Seti se, sine, svoga posletka i vavek neces zgresiti (up. sa Isus Sirah 7, 38). Ako nam uvek bude na umu da cemo umreti, sigurno da cemo meriti svoje reci, misli i dela, i nije nam potreban strah od ljudi. Znamo da je Bog svugde i zna i nase misli, i od Njegovog straha mi tvorimo dobra dela. Triput su blazeni koji se u ovom kratkom zivotu staraju za dusu i mire s Bogom. Ziveo je Adam 930 godina, i na samrti njegovoj upitao ga je andjeo: "Adame, kako ti se ucinio zivot?" - "Tako, Gospode, kao kada bi usao na jedna vrata i izasao na druga". Nasih sedamdeset godina su kao paukova mreza, jer sta je slabije od paukove mreze? Dani nasih godina, u njima je sedamdeset godina, a ako smo u punoj snazi - osamdeset godina, i vecina od njih je trud i muka (up. sa Ps 89, 10). Culi ste to u Psaltiru. Nas zivot prolazi za vrlo kratko vreme. Nas put je vrlo kratak. Dakle, triput su blazeni koji na ovom kratkom putu sabiraju sebi namirnice za put ka nebu. Amin.

DODATAK Ispunjeno prorocanstvo starca Kleope o Srbima
Razgovor koji je sa velikim rumunskim duhovnikom starcem Kleopom novembra 1996. vodila grupa srpskih poklonika Na pocetku razgovora, kada je zena koja je bila prevodilac rekla odakle dolazimo, otac Kleopa je rekao: "Sveta Trojica i Presveta Bogorodica Vas vodi u raj. Draga braco i sestre iz Srbije, pravoslavni... Ja sam bio u vasoj zemlji. Bio sam u Beogradu... u mnogim mestima.

- Siromah Justin Popovic je umro. Bile su nam monahinje iz Celija i pevale nam na rumunskom. Dobili smo od njih pismo na rumunskom. Dragi moji, iz kog kraja ste iz Srbije? (Usledili su mnogi odgovori). Starac je poceo da nam pokazuje slike iz Celija sa ocem Justinom koje je imao i zatim nastavio: - Srbi nasi siroti, pravoslavni... Jako mi tesko pada sto ne znam vas jezik". Starac nas je zatim pozvao da sednemo za sto da se pocastimo: "Hocete li prenociti"? Dragi, trebalo bi da prenocite... Draga moja braco, ne idite ni levo ni desno, samo se drzite pravo. Ako ne idete pravo nego skrecete, izgubicete dva dana. ... Bogu se obracajte sa strahom i samo tako necete nikad pogresiti. Tako idite i izaci cete u susret Gospodu. Gospod Isus Hristos ce da vam oprosti, ako neprestano ponavljate molitvu: "Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gretnog" Uvek da imate volju i uvek da idete u crkvu. Da ne zaboravite crkvu. Da postite cetiri posta u toku godine, i sredu i petak. I uvek jedan drugome, ako ste cinili greh, da oprostite, da ne bi bilo greha. Sveti otac kaze: "O, hriscanine, da se molimo ujutru tri sata i uvece tri sata, a ako ne mozes, onda bar po jedan sat. Makar jedan sat ujutru i uvece. Draga moja braco, da imate veliku brigu prema vasoj porodici, za mamu, za tatu, za bracu, za sestre. Vodite brigu o njihovom zivotu, njihov je zivot bitan za vas. Da se slazete medjusobno. ... Ako si pao u iskusenje, ili si pogresio, bilo kad, u bilo kom casu, da se odmah ispovedis. Zapitajte se koliko puta ste se ispovedili. Nemojte samo da postite. Da li je neki svestenik sa vama?" ... Za nas Rumune Srbija je jako dragocena, jer je cista, pravoslavna. Pomoci ce vam Bog iznenada - odjednom. Nazalost, desice se stvari iste kao u Rumuniji. Bog ce da pomogne Srbima kao i Rumunima. Siroti, siroti moji Srbi. Zato u svako vreme i na svakome mestu treba da se molimo Bogu. Samo da se stalno molimo Bogu. Kad se to desi Psalam 33 i 102 na svakom mestu da citamo i srce da predamo Bogu. U svako vreme i na svakom mestu da se molimo. Da vas vidim ovako, kao sto vas vidim sada, opet u Raju. Siroti, siroti Srbi... ... I monasi i mirjani isto stizu u raj - otvoren je put u raj i jednima i drugima. Ja se molim i za monahe i da poda Bog mir vama svima". (Zatim je neko postavio pitanje da li se i u svetu moze ziveti kao monah, a starac odgovara): "Ne trazi se da se bude monah u svetu nego u manastiru. I u manastiru se trazi poslusnost i od Hriscanina koji zivi u svetu. Neka Hriscani iz sveta slusaju ljude iz manastira i ljude iz Crkve. Monasi imaju jedan zadatak, a ljudi u svetu drugi. ... Boze pomozi, idite sretno... I Gospod, Gospod vas vodi u Raj, Gospod, Gospod vas vidi u Raju".

NAPOMENE:
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 9, Roman, 1999, str. 107-111 Arhimandrit Cleopa Ilie, Predici la duminicile depeste an, Roman, 1990, str. 116-121 Videti Zitije Svetog Antonija Velikog, pod 17. januarom. Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 9, Roman, 1999, str. 122-133 Cemica - manastir u blizini Bukuresta (Nap. prev.) Iz knjige: Ne vorbeste parintele Cleopa, 8, Roman, 1999, str. 127-142 U originalu pogos, rec koja se koristi i kao pozdrav (Nap. prev.)

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful