You are on page 1of 86

Тајна добровољачке улице (1): Савет фоторепортера Рудолфа Посе

Пише: Миладин Петровић

Никада нисам веровао сновима и сновиђењима. Од детињства ми се урезало у памћење
мишљење једног од светих стараца – да је човек који покушава да тумачи снове исти као и онај што покушава да ухвати своју сенку. Сећајући се
тих речи, чини ми се, увек сам лако од себе одгонио сваку тескобу и зебњу иза звану сновима. Али средином 1991. године, на почетку последњег
рата, један сан ме је прилично оптеретио и дуго ме је прогањао. Колега из редакције листа Народна армија, фоторепортер Рудолф Поса, приликом
једног службеног путовања у Босну испричао ми је како ме је ружно сањао и другарски ми саветовао да не идем у кризна подручја. Дуго није хтео
да ми открије све детаље сна, али моја претерана радозналост, тврдоглавост и маловерје, принудили су га да попусти. Испричао ми је да ме је сањао
голог до паса и да једностав но не воли да сања такве снове; особа коју је претходно на сличан начин сањао касније је настрадала!
У прво време нисам придавао скоро никакав значај Рудијевом сну. Али како су дани пролазили, путујући од једног до другог кризног жаришта, тај
сан ми је све чешће долазио пред очи. Пратио ме је у свакој опасности, најчешће ноћу, кад су ми се застрашујуће слике са ратишта враћале у
сећање.

Врх ножа држао је на мом стомаку и гледао ме у очи
А кад су ме, 19. јула 1991. заједно двојицом сниматеља Застава филма и једним официром из Генералштаба, у селу Брест код Петриње, заробили
припадници хрватског Збора народне гарде, у једном тренутку, сетивши се тог глупог сна, помислио сам: „Готово је!” Тада су нас хрватски
муповци такорећи отели од припадника Збора народне гарде и спасили од скоро сигурне смрти. Довели су нас у подрум полицијске станице у

Петрињи, где су сваког часа упадали наоружани цивили. Чули су да у станици има заробљеника, па су свраћали да над нама истерају своју правду.
Један од њих, претећи ми бајонетом, питао ме је: „Јеси ли ти онај што је писао у Народној армији како дјевојке бацају цвије ће на тенкове!?‟„ Казао
сам му да нисам, а он је викао: „Како вас није срамота! Свуда се гине, а ви пишете како дјевојке бацају цвијеће на тенкове! Какво цвијеће! Какве
дјевојке! Дебили једни!!!” Врх ножа држао је на мом стомаку и гледао ме у очи. Тада сам се поново сетио Рудијевог сна. Био сам свестан своје
немоћи. Помислио сам да је дошао крај! Вера ме је била скоро напустила, али нешто ми је говорило да у тој немоћи постоји нека сила која неће
дозволити оно најгоре. На неки посебан начин осећао сам кривицу и стид. Није у реду да мој лист, на крају 20. века, пише као у време
Информбироа. Какво цвеће на тенкове? Какве соцреалистичке романсе усред рата? Тај младић ми је заиста одржао лекцију из новинарства. Видео
сам да се двоуми: да ли да повуче још један потез или да одустане? Мој живот је у том тренутку зависио од његове одлуке. Одједном се тргао и без
речи изашао из подрума. Као да га је водила нека невидљива рука. А кад сам се вратио у редакцију сазнао сам да је један новинар заиста написао
поменути текст, који је могао да ме кошта живота.

Официре и војнике остављају у доњем вешу
Следећи пут, Рудијев сан ми је севнуо пред очима у много страшнијим околностима. Било је то 3. маја 1992. године, када сам се као новинар
Народне армије нашао у ратном гротлу Сарајева, у паклу Добровољачке улице. У најтежим тренуцима, кад је колона нападнута, кад се пуцало са
свих страна и кад су припадници ЈНА умирали на мукама, војници Армије БиХ су нас немилосрдно тукли и черупали попут лешинара. Скидали су
са официра и војника маскирне униформе и остављали их у доњем вешу. А кад су са мене скинули горњи део одеће и кад сам остао го до паса,
поново сам се сетио Рудијевог сна. Било је то снажно, страшно и доста неодређено осећање, можда као нека врста додира са смрћу. Чинило ми се
као да сам стајао над провалијом у коју ме вуче Рудијев сан, а задржава ме она мисао да не верујем сновима и сновиђењима. То је јединствено
осећање, нешто много више од обичног страха, кад човек осећа да је крај свему чему се икада надао. Нешто слично осетио сам једном у основној
школи, кад сам имао високу температуру. У том бунилу пред очима ми се појављивао лик који ми се кези и ликује што пропадам. Касније сам о
томе размишљао и закључио да је то био осећај неког чудног стања у коме нема никакве наде. Али у тим страшним догађајима у Добровољачкој
улици, и касније у затвору у Фису (ДТВ Партизан), чини ми се, ниједног тренутка није ме напуштао осећај да излаз постоји.

Тајна Добровољачке улице (2): Грмљавина у тихој сарајевској ноћи
Пише: Миладин Петровић

Све што сам доживео у Добровољачкој улици у Сарајеву подсећало ме и данас ме
подсећа на сан, али пакао у Добровољачкој улици, нажалост, био је стваран. У Команду Друге војне области у Сарајеву стигао сам 22. априла 1992.
са групом београдских новинара: Светозаром Ђоновићем (Вечерње новости), Недељком Деретићем (Танјуг), Милошем Јевтовићем (Танјуг), и
колегом из редакције Народне армије потпуковником Николом Остојићем. Ту вече, док нас је сада већ покојни генерал Милутин Кукањац
упознавао са ситуацијом у Другој војној области, Команда је нападнута.„Изненада, усред тог разговора”, како је записао Светозар Ђоновић у
фељтону „У паклу Сарајева“, маја 1992. године, „треснуло је нешто тако страховито да су почела да пуцају стакла у генераловој радној соби.
Излазећи на ходник он је узвикнуо: На положаје! Настала је трка, и, зачас, сваки прозор, сваки део зграде био је заштићен војником или официром.
Почела је жестока паљба, проламала се од грмљавине мина, за нас изненађене новинаре, та до тада тиха сарајевска ноћ.

Кукањац командује: На положаје!
Прва експлозија која се онако страховито чула била је од мине упућене директно генералу Кукањцу. Пала је два метра од његовог прозора”. А како
је паљба бивала све жешћа, генерал Кукањац је позвао Ејупа Ганића, који је у одсуству Алије Изетбеговића, тадашњег председника муслиманскохрватског дела Председништва, командовао Армијом БиХ. Генерал је захтевао да се прекине напад на Команду, а Ганић га је уверавао да нема
појма ко пуца и да је сигуран да таква наредба никоме није дата. У једном тренутку цинично је саветовао генералу да боље провери ко то пуца на
Команду, алудирајући на Србе са Пала. На такву дрскост, генерал је одговорио: „Слушај, Ганићу, уколико за пет минута не престанете са нападима
на Команду, наредићу да се гађају највиталнији објекти у граду! Ти знаш шта то значи и куда то води!” Само неколико минута касније пуцњи су
утихнули. Напади на Команду те вечери су престали, али није престала опасност од нових напада. Било је то својеврсно упозорење војним
стратезима да је крајње време да се Команда премести на неко сигурније место. У листу Војска, у броју од 28. маја 1992, генерал Кукањац је,
одговарајући на питање зашто се Команда није раније извукла из Сарајева, написао: „Ценећи ситуацију и предвиђајући шта се може догодити,
месец и по раније евакуисао сам део Команде области на сигурну локацију. После напада на зграду Команде, 22.априла, евакуисан је и други део

Команде области ван Сарајева. Остао је трећи део Команде и људство за обезбеђење и опслуживање, с тим штосмо се припремали за коначно
напуштање Сарајева. Свакодневно су колоне возила са натовареним средствима кретале ка сигурним локацијама. То је трајало све до 2. маја до 11
часова…”„Знам само да су Команда Друге армије –командант покојни генерал Милутин Кукањац и начелник штаба генерал Симеон Прашчевић, на
основу искуства ЈНА из догађаја у Словенији и Хрватској, одлучили да изместе јединице из касарни у Сарајеву, на Пале, у Лукавицу и друга
погодна места. Тако су хтели да избегну да муслиманске паравојне формације са малим снагама контролишу јединице у касарнама, да их
искључивањем воде и струје исцрпљују и наносе им губитке. Измештање је изведено релативно успешно.

Сценарио из Словеније и Хрватске
У граду је остао мањи део Команде Армије, Дом Армије, Војна болница и Школски центар“, изјавио је, између осталог, за Нин (од 29. августа 2002)
генерал Милан Аксентијевић. „Почетком рата на простору бивше СФРЈ“, причао је пуковник Неђо Крајновић, „1991. године, био сам на служби у
Команди Пете војне области у Загребу, а после дислокације у Сарајево, извршене 1. децембра 1991, постављен сам на дужност контролора у органу
за планирање раз воја и финансије Друге војне области у Сарајеву. С доласком у Сарајево, као и већина колега с којима сам дошао из Загреба,
уочио сам да се у БиХ припрема исти предратни сценарио из Словеније и Хрватске и да ће се рат проширити и на територију БиХ. Та предвиђања
су се, нажалост, показала тачним и 6. априла 1992. у Сарајеву је почеоправи рат, који се сваког дана ширио и постајао све крвавији.

Тајна Добровољачке улице (3): Мој друг Захир
Пише: Миладин Петровић

Команда Друге војне области била је лоцирана у Добровољачкој улици, између насеља
Бистрик и Башчаршије, у потпуном муслиманском окружењу, које је свакога дана према војним лицима, а нарочито према старешинама,
испољавало све више отворене мржње. Ово непријатељство кулминирало је ноћу 22/23. априла 1992, када је извршен оружани напад на Команду
Друге војне области, при чему је рањено неколико припадника Команде, уништено или оштећено више возила на паркиралишту испред Команде и
поразбијано много стакала на згради Команде.
Још пре овога напада командант Друге војне области, генерал-пуковник Милутин Кукањац одлучио је да формира истурено командно место са
мањим бројем старешина на Палама, и да се свакодневно превози опрема из зграде Команде у касарну у Лукавици. Тако сам и ја неколико пута
учествовао у том превожењу опреме и при томе сам уочио (као и остале старешине) да се та релација свакога дана све теже пролази због разних
барикада од металних јежева и препречених возила на тргу Дрвенија и Скендерија, код моста Врбања и на другим местима.

Обруч се стеже

Обруч се свакога дана све више стезао око наше команде и понављао се потпуно исти сценарио блокаде Пете војне области у Загребу. Тих дана
командант Друге војне области неколико пута је позивао све старешине на информисање о збивањима у Сарајеву и шире. После информисања
више пута смо му предлагали да се не одуговлачи са извлачењем Команде на сигурнију локацију – у касарну у Лукавици, предвиђајући да ускоро
нећемо моћи никако да се крећемо до Лукавице. Предлози су потицали првенствено од старешина које су све то већ једном доживеле Загребу, а
генерал Кукањац је те предлоге одбијао, говорећи да су то кукавички предлози, да се са тиме шири малодушност, да са извлачењем не треба
журити и да ће он последњи напустити садашњу локацију.

Генерал Кукањац је од нас двојице војних новинара, потпуковника Николе Остојића и мене, тражио да помогнемо његовим људима у
Информативној служби. Пратили смо догађаје и помагали им у занатском смислу – у обликовању вести и извештаја, односно саопштења за јавност.
Били су то углавном фактографски подаци о нападима на припаднике Друге војне области. Повремено смо се укључивали у информативне емисије
Радио Сарајева.

Официри нису школовани за грађански рат

У Команди је био и наш дугогодишњи колега, војни новинар Захир Дервишевић, који је пре рата постављен за дописника „Народне армије“ из
Сарајева. Његов положај је био необичан. Данима је размишљао да ли да остане у ЈНА, или да пређе у новоформирану Армију крње БиХ. Пуковник
Комнен Жарковић му је дао могућност да бира. Говорио му је да добро размисли и одлучи. Није га ничим притискао, без обзира на то што је био
рат и што није уобичајено да један официр буде мало у својој, а мало у противничкој команди. То је детаљ који, на неки начин, доста говори о
тадашњој ЈНА и њеним официрима. Та војска је, у појединим тренуцима, више подсећала на хуманитарну организацију него на војску, што је и
разумљиво када се зна да се њени официри нису школовали за грађански и братоубилачки рат. ЈНА је могла да буде само тампон-зона између
зараћених страна, као што је и била. Захир ми је тих дана причао да је у Председништву БиХ срео Јерка Дока, који га је познавао као војног
новинара. Питао га је: „Шта ти тражиш овде?” Причао ми је и то да је разговарао и са неким официрима из Армије БиХ и да нису баш били
заинтересовани да пређе код њих. Вероватно му, као припаднику ЈНА, нису довољно веровали. Ипак, после неколико дана, Захир је изашао из
Команде и више се није вратио. Не верујем да је знао да ће Команда области убрзо бити нападнута и да је због тога отишао. У сваком случају, имао
је и он право да изабере на коју ће страну. Док смо били заточени у Фису (ДТВ Партизан), једног тренутка ми се учинило да га видим на улазним
вратима. Обрадовао сам се и помислио да је дошао да нас обиђе. Пре рата, нас колеге из Београда увек је домаћински дочекивао. Сетио сам се како
ме је лепо дочекао кад се одржавао последњи конгрес у Сарајеву.

Упознавање са Раифом Диздаревићем

Тада ме је упознао с великим бројем високих партијских функционера: Раифом Диздаревићем, Ивицом Рачаном… Рачана је добро упознао у
партијско-политичкој школи у Кумровцу. Да би ми показао колико су блиски, питао је Рачана: „Кажи мом другару какав сам био ђак?“ „Најбољи“,
одговорио је Рачан, а Зајо се поносно смешкао. Нажалост, кад сам изблиза видео човека који ми је личио на Захира, схватио сам да то није он него
неки официр Територијалне одбране.
„Потерница за Ејупом Ганићем“, забележио је Љубодраг Стојадиновић, „вратила је драматичне успомене из деведесетих. Генералштаб ЈНА ме у
марту 1992. беше послао у Сарајево да помогнем Команди војне области (генералу Милутину Кукањцу), у разбијању информативне блокаде којом
је била окована ЈНА. Али, то се није никако могло разбити, пошто је у Сарајеву владао неописив хаос, у сваком погледу.

Двострука игра пуковника Вехбије Карића

Сви су били спремни за окршаје, осим Армије, а реторика у медијима застрашујућа. Команда војне области је формирала свој прес-центар, чији је
шеф био пуковник Вехбија Карић. Дању је Карић правио стратегију информативног наступа ЈНА, а ноћу био један од челника нове муслиманске
војске. Тада су их звали зелене беретке. Пуковник Карић је иначе био углађен човек, и његова оданост ЈНА деловала је искрено. Генерал Кукањац
му је веровао, мада је Вехбија подсећао на превејаног, премазаног јунака из неког романа Меше Селимовића. У кабинету генерала Кукањца сваки
дан су одржавани састанци. Тамо је често седео Ејуп Ганић, врло препаднут, скрушен и прилично сервилан према генералу. Памтим један
заједнички састанак Ганића, генерала Сатиша Намбијара и Кукањца. Сатима се разговарало о Кутиљеровом плану. Иначе је генерал ЈНА био
сигуран да нове снаге БиХ нису у стању да му науде. Сваке вечери, све до краја априла, било је халакања и шенлучења према Команди у
Добровољачкој, али је војна полиција лако разбијала такав башибозук. Концепт информисања, који је на предлог Вехбије Карића усвојила
Команда, био је безнадежно застарео, заснован на идеолошким претпоставкама о братству и јединству и немогућности сукоба. Све до 15. априла,
наравно без униформе, могао сам да шетам чак и ноћу, сабласно пустом Башчаршијом.

Санџаклије се спремају да ликвидирају српске официре

Стално су се чули узвици и кратки рафали, и никога осим полицијских позорника није било. Но, из ресторана „Сарајевски базени“ на Вратнику,
трештала је музика, као да је неко славио зло које надолази. Генерал Бранко Чађо, иначе шеф групе за везу са Унпрофором, наговестио је напад на
Команду, и дао ми савет да се преселим из хотела „Европа“, пошто се Санџаклије спремају да ликвидирају српске официре“, забележио је у
„Политици“ од 27. фебруара 2009. своја сећања на догађаје у Сарајеву мој старији колега из Редакције „Народне армије“, познати војнополитички
коментатор Љубодраг Стојадиновић.

Тајна добровољачке улице (4): Последње суђење у Војном суду
Пише: Миладин Петровић

Последње суђење у Војном суду „после сложене и тешке ситуације у граду
Сарајеву крајем марта и почет-ком априла 1992. године‟‟, сведочио је потпуковник Радош Плазинић, „до већих оружаних сукоба између милиције
БиХ и новоформиране српске милиције дошло је у ноћи између 3. и 4. априла и 4. априла 1992, на подручју насеља Враца, на локалитету школе
МУП-а Босне и Херцеговине. Тада је почео рат у главном граду БиХ. Војни суд у Сарајеву, где сам се налазио на дужности, обављао је до половине
априла 1992. године своје редовне задатке у пуном саставу. Број притвореника у Војноистражном затвору се смањивао, тако да је до 20. априла
1992. године било седам-осам лица. Како је ситуација у граду, из дана у дан, постајала све тежа због интензивирања оружаних сукоба Зелених
беретки и тзв. Патриотске лиге са припадницима српске милиције и Територијалне одбране, то је од 15. априла било веома опасно долазити на
посао. У граду су дејствовали снајперисти са виших зграда и из паркова. Постављале су се барикаде по улицама и на раскрсницама, а грађани
легитимисани. Касарна Виктор Бубањ, у којој се налазио Војни суд, још није била нападнута, али је осматрана од Зелених беретки и становништва
муслиманске националности, чије су куће око ове касарне. Почетком априла 1992. године, у Војном суду
је било уведено стално дежурство и то тако што је дежурао председник суда и по један истражни судија. Повремено је дежурао шеф канцеларије и
једна до две дактилографкиње. Судије, мајор Алага Бајрамовић и капетан Мирсад Стрика, 20. априла дале су писмене изјаве да напуштају Војни
суд и одлазе у ТО Босне и Херцеговине. Не- што раније то су учиниле и две дактилографкиње муслиманске националности, као и поручник –
приправник Расим Трнка и заставник Химзо Долан. Последње суђење у том Суду обављено је 29. априла 1992. војнику Неџипу Ганићу из
Ђаковице, коме сам био бранилац по службеној дужности. Војник Ганић је био последњи притвореник у Војноистражном затвору. Од 15. априла
1992. уследили су стални притисци и претње, те свакодневни телефонски позиви да се моји синови Слободан и Александар имају јавити у састав
Зелених беретки или у МУП града Сарајева. За време једне сахране на гробљу Баре, мом сину Слободану је отворено речено да ће, уколико се
одмах не пријави за службу у ТО БиХ, бити ухапшен и присилно одведен. С обзиром на те околности, децу сам склонио у касарну Виктор Бубањ,
одакле су се, 26. априла 1992, у саставу једне војне колоне, пребацили у Лукавицу, а затим, после многобројних невоља, као избеглице дошли су у
Београд. Дошли су без новца, личних докумената и било каквих ствари. Када сам се 16. маја 1992. састао са њима, били су врло исцрпљени и
преплашени. Бринули су за мене који сам био ухапшен и држан у затвору у Сарајеву, али и за мајку која је остала блокирана у граду,‟‟ написао је
потпуковник Радош Плазинић, 22. јуна 1992, у извештају који је доставио Правној управи ГШ Војске СР Југославије поводом његовог хапшења и
заточеништва у Сарајеву.

Директива као објава рата
Припадници Зелених беретки и МУП-а, 22. априла, у више наврата претресали су и пљачкали станове у Сарајеву. Покушавали су да уђу у солитер у
улици Хасана Бркића 48, али су наилазили на отпор станара. Истог дана упали су у зграду, у улици Милутина Ђурашковића 26, где су претежно
војни станови, и претресали 16 војних станова. У исто време, у улици Филипа Кљајића број 2, Зелене беретке су обијале војне станове. Добијали
смо свакодневно податке да јединице Армије БиХ заустављају и нападају војне колоне у више места. Никола Остојић у тексту Недоречена прича, у
Војсци од 25. јуна 1992, пише: „Тако су, крајем априла, те јединице у Коњевић Пољу, код Братунца, покушале да зауставе колону возила ЈНА,
којом је командовао капетан Никола Релић, а затим је заустављена и колона војних моторних возила у Малинама код Тузланског аеродрома
Дубраве. Том приликом погинуо је капетан Раиф Мифтари, а рањени су један поручник и четири војника“. У истом у тексту Остојић је писао и о
упадима Зе лених беретки у станове војних пензионера, али и активних старешина, под оптужбом да скрива ју наоружање. Осим оружја, одузимали
су им делове намештаја, телевизоре, белу технику, па чак и посуђе. Показало се да су војници Армије БиХ на Ковачима испекли свој разбојнички
занат. Тада су, такође, зауставили колону возила ЈНА. Од војни ка су отели 22 аутоматске пушке, 15 пиштоља, један шкорпион, 13 зоља, два
митраљеза, 28 ручних бомби, 15 канти горива… Колони је касније дозвољено да настави пут, а десет војника је издвојено и одведено у просторије
Месне заједнице Ковачи. Одатле су спроведени да би дали изја ве за Радио-телевизију Сарајево. У међувремену су пресвучени у цивилна одела.
Пред камерама су говорили неповезано, а чула су се и шапутања стражара о томе шта треба да кажу. Негде после 19 часова доведени су на Отоку,
насеље близу РТВ Сарајево. Истерани су из возила и запрећено им је да се не враћају у јединицу, јер следећи пут неће остати живи.

Осморица из транспортера

Убрзо по доласку у Команду, сазнали смо да је у насељу Добриња, недалеко од аеродрома (кад им се покварио транспортер), заробљено осам
војника ЈНА. То је била војна патрола у мисији мира. Обилазила је критична подручја ради раздвајања супротстављених страна и спречавања
могућих оружаних сукоба. Посада транспортера била је састављена од редовних војника и резервиста, а сви су били српске националности.
Видевши да не могу сами да отклоне квар, војници су напустили возило и, не очекујући невоље, од пролазника су тражили помоћ – превоз до
њихове команде, али помоћ нису добили него су ухапшени и везаних руку одведени у кућу неког Касима Рујевића. Ту је немоћне војнике сачекала
и злостављала група наоружаних муслимана, а у међувремену су им придодата и четворица ухапшених и везаних цивила такође српске
националности. Подвргнути су истој тортури као и војници, али њихова имена су, нажалост, до данас остала непозната. Касније је ова група од
дванаест физички већ унакажених мученика пребачена из поменуте приватне куће у гаражу Градског саобраћајног предузећа, где је настављено
злостављање. Коначно, крвави и унакажени од премлаћивања, убијени су ватреним оружјем у Великом парку код Дома полиције. Постоји неколико
различитих изјава шта се догодило са посмртним остацима тих покојника. Највероватније је да су њихова тела бачена и спаљена у контејнеру за
смеће иза зграде Радио-телевизије Сарајево. Не слутећи, али желећи да сазнају шта се догодило са тим људима, српске власти општине Илиџа
тражиле су званично обавештење о њиховој судбини. Одговор су добили од Министарства за народну одбрану БиХ, са потписом министра одбране
Јерка Дока, да су наведени резервисти „пуштени и да су отишли својим кућама.“ .Тих дана, после заробљавања ове осморице војника, генерал
Кукањац нам је причао да му је Алија Делимустафић обећао да ће помоћи у њиховом ослобађању. Нажалост, није им нико помогао. Касније сам од
пуковника Славољуба Белошевића сазнао да су ови војници убијени у неком делу Сарајева. Али за информативну службу Команде то није био
званичан податак и није могла да га објави. То још није могло да се каже ни родитељима несрећних војника који су долазили у Команду и
распитивали се за судбину своје деце. Информативна служба Команде издала је једно саопштење у коме је Делимустафић споменут у негативном

контексту – да је генералу Кукањцу обећао да ће ослободити заробљене војнике, али да није испунио обећање. Делимустафић се због тога жалио
Кукањцу, упућујући псовке на рачун аутора саопштења а Кукањац је касније тог аутора (официра) укорио због тога што је то учинио на своју руку.
На овај догађај осврнуо се и Алија Изетбеговић, председавајући на седници Председништва БиХ од 4. маја, дан после масакра, кад је причао о свом
заточеништву у Лукавици и протестима због убиства осморице војника ЈНА у насељу Добриња: „Тих осам људи – не знам шта је с њима било.
Постоји сумња да су ликвидирани, тако барем они тврде. Нема их нигдје ни живих ни мртвих да се јављају. Е, сада они су нашушкали онај свијет
када су чули да сам у Лукавици – не знам да ли је војска у томе имала своје прсте или није. Вјероватно је зато СДС имао, али су имали добре
саговорнике с официрима. Ево: Имате Алију у шаци, тражите оних осам људи, ако не можете наћи Алију за осам људи. То је тако и његову кћерку.
Тих осам људи су били резервисти. У ствари, ја сам тај списак – Делимустафић ми је тај списак доносио сутрадан или прекосутра и нешто смо
анализирали и утврдили да су сви одавде, из Добриње, Неџарића из Сарајева сви до једног. Осам људи које су углавном покупили на брзину,
укључили их у ту јединицу. Када је дошло до оне борбе на Илиџи према овим објашњењима овог пуковника Гаговића, покварио се тај транспортер
– наши су налетјели и заробили их свих осам. И наводно ликвидирали. Колико је то тачно, али изгледа да је прича до заробљавања тачна. Они су
били у транспортеру. Али су сви до једног, баш ниједног нема са стране, него из тог краја ту. Тако да су њихови родитељи, рођаци заинтересовани
и долазе из дана у дан траже тих својих осам људи, који су изгледа тог дана мобилисани. Жртве овог првог масовног злочина у Босни и
Херцеговини су: Ђорђе (Спасо) Бјелица, 1971; Драгомир (Миладин) Бијелић; Влајко (Ђорђе) Голубовић, 1970; Стеван (Мирко) Ђокановић, 1952;
Миливоје (Илија) Лаловић, 1951; Зоран (Маринко) Марковић, 1957; 7) Недељко (Божидар) Вујичић, 1968; Миладин (Јово) Вукомановић, 1957, а
имена четворице српских цивила која су накнадно додата овој групи и даље су непозната. (Види књигу Миливоје Иванишевић: “Злочини над
Србима у БиХ 1992-1995“, Удружење Срба из БиХ и “Чигоја-штампа“, Београд, 2005)

Тајна директива од 13. априла 1992
Напади на војне колоне нису били случајни. Последица су једног наређења Републичког штаба ТО БиХ, у коме је садржана хронологија будућег
организованог хаоса. У тој директиви 2 се наређује да се блокирају сви објекти ЈНА у ширем подручју, да се запречавају путеви и онемогући
кретање војних колона, те да се убрзано планирају и отпочињу борбена дејства против ЈНА и јединица српске ТО на целокупној територији
Републике. Ту наредбу је, најпре, покушао да демантује Хасан Ефендић, командант ТО БиХ, а затим и један од његових помоћника – Вехбија
Карић, али наредни догађаји су показали да је то била стварна а не подметнута наредба. Та директива (од 13. априла 1992), која је носила назив „О
одбрани независности и суверенитета БиХ“ 3, ко ју је потписао командант ТО БиХ Хасан Ефендић, била је објава рата јединицама и установама
ЈНА. У изјави за Вечерње новости од 22. фебруара 2003. Јован Дивјак је признао да је он био творац Директиве: “…Три пута сам подносио оставку,
писао писма Изетбеговићу не слажући се с оним што се дешавало у армији. Урадио сам, ипак, Директиву о одбрани БиХ. Али, ни чињеница да сам
десет година био наставник тактике није помогла да учествујем у планирању борбених дејстава. Са групом из штаба у априлу 1993. године
направили смо план деблокаде Сарајева, али нико на то није реаговао…“, изјавио је Дивјак.После првог напада на Команду, 22. априла 1992.
године, пуковник Славољуб Белошевић Бели позвао ме је у своју канцеларију и показао ми Директиву испричавши ми како је до ње дошао и шта
она значи. „То је објава рата ЈНА“, рекао ми је пуковник, напоменувши забринуто да од њеног издавања непрекидно трају напади на објекте. 3 На
седници Председништва БиХ од 17. априла 1992. године представник ЈНА затражио је објашњење у вези са слањем поменуте директиве, али
одговор није добио, иако њено постојање није оспораваноте ЈНА, касарне и војне конвоје. Причао ми је о појединачним убиствима, претњама,
медијским припремама и о бруталном убиству осам војника ЈНА у Сарајеву. Био је сигуран у то да ће се напади на Команду 2. војне области
наставити и да се све одвија по поменутој директиви. “Ја сам тај акт имао у руци“, причао је Белошевић, „пола сата након што је потписан и
доставио сам га команданту Друге војне области гене ралу Милутину Кукањцу. Такође сам тај документ проследио и Штабу Врховне команде.
Радило се о тајном документу који су истог дана добили команданти окружних штабова ТО, сем Бањалучког окружног штаба. Наиме, ишло се

затим да ту директиву добију штабови где већину становништва чине муслимани и Хрвати, јер се знало каква ће бити реакција Срба. У тој
директиви је стајало да се одмах почне са блокадом касарни, јединица и установа ЈНА. Ово је била прва етапа реализације директиве и планирано је
било да траје десет до петнаест дана. После тога требало је приступити радикалној варијанти напада на касарне и јединице ЈНА, њихово заузимање,
те заробљавање и протеривање припадника ЈНА са територије БиХ. Председник СДС др Радован Караџић је исте вечери, посредством Срне, тај
документ објавио. Формално, председник Изетбеговић је рекао да се тај документ повлачи, али то је, у ствари, било заваравање јавности, јер се све
одигравало онако како је у документу предвиђено, што ће показати наредни догађаји.‟„

Објављено: 15. септембар 2012, 23:29
Фељтон |

Тајна Добровољачке улице (5): Дан кад је Босна гурнута у рат
Пише: Миладин Петровић

Јован Дивјак
Пуковник Славољуб Белошевић у свом сведочењу кратко се осврнуо и на улогу Јерка Дока, тадашњег министра од бране, који је касније имао
одређеног утицаја и на догађаје везане за Добровољачку улицу. “Кад су одржани први вишестраначки избори у БиХ крајем 1990. године, и кад су
на власт дошле СДА, ХДЗ и СДС“, причао је Белошевић, “почело је формирање органа власти у складу са међусобним договором три националне

странке које су делиле власт. По том договору, ресор Министарства одбране припао је ХДЗ а остали људи из овог ресора су били постављени
пропорционално по страначкој припадности. За министра одбране БиХ, 29. јануара 1991, постављен је члан ХДЗ Јерко Доко који је после неколико
дана упутио писмени захтев Влади БиХ да се Белошевић разреши дужности помоћника министра. Прави разлози нису наведени у захтеву, али
Белошевић је тврдио да је он за Јерка Дока био „неподобан“ зато што је „пуковник ЈНА и што је Србин по националности.“ Али, надлежна
комисија је кон- статовала да нема ваљаних разлога за Белошевићеву смену, па је он остао на својој дужности до краја мандата. Јерко Доко је,
према речима пуковника Белошевића, био један од високих званичника БиХ који су се залагали за рушење мобилизацијско регрутног система и за
ратну опцију. Из записника са седнице ратног Председништва БиХ од 3. маја 1992. године, види се да се Јерко Доко залаже за то да се
припадницима ЈНА не дозволи миран излазак из Сарајева, иако је знао за договор између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија о мирном изласку
колоне. „Било је очигледно да је Јерко Доко као министар одбране добијао врло прецизне инструкције из Загреба од врха ХДЗ, у првом реду од
Мартина Шпегеља, тадашњег министра одбране Републике Хрватске, да ради на рушењу мобилизацијско-регрутног система у БиХ. И поред тога
што се српска страна томе енергично противила, он је успео да изнуди одлуку Владе БиХ да се регрути хрватске и муслиманске националности не
упућују на одслужење војног рока у ЈНА, као и то да се војни обвезници не одазивају у ратне јединице оружаних снага СФРЈ. Упоредо са овим, по
налогу Јерка Дока, радило се и на формирању паравојних формација унутар Територијалне одбране БиХ и у оквиру општинских секретаријата за
народну одбрану у БиХ. За ово је био погодан управо Штаб ТО БиХ, где је било доста официра муслиманске националности. Тако се и могло
догодити да се одмах по међународном признању Републике БиХ, 6. априла 1992, одлуком Председништва БиХ суспендује стари Штаб
Територијалне одбране, те да се за новог команданта, уместо генерала Драга Вукосављевића, постави пуковник Хасан Ефендић, дотадашњи
командант ТО града Сарајева“, сведочио је Белошевић.

Наређење: по сваку цену спречити сукобе завађених страна
„Док сам у Команди Друге армије био помоћ ник команданта за морал и правна питања“, изјавио је за Нин генерал Милан Аксентијевић, „наш циљ
је био: по сваку цену спречити сукобе завађених страна и створити услове да политичари дођу до мирног решења кризе. Исто тако, чињеница је да
је наша команда, а највише генерал Кукањац, више пута скидала са барикада Сарајева разјарене масе и паравојне формације свих ентитета. У
згради наше команде два пута смо организовали састанак најистакнутијих вођа – лидера тадашње БиХ, господе Караџића, Изетбеговића и Кљујића,
који су вукли главне конце у тим сукобима. Ми, ЈНА, учинили смо све да се политички очува било каква Југославија и да се, колико је то могуће,
спречи рат.
Очување Југославије, уосталом, била је и званична политика тадашњег политичког вођства Југославије, лидера Европске заједнице и САД.
Почетком 1992. године Председништво БиХ, са Изетбеговићем на челу, а ту су били још и госпођа Плавшић, покојни Кољевић, Кљујић, Абдић и
други чланови, примили су чланове Команде Друге армије са генералом Кукањцем на челу. Са њим су била још четворица нас генерала и један
пуковник. Разговарало се о свему, највише о очувању мира у БиХ и мерама на том плану.Ипак, на крају разговора Изетбеговић је поставио питање
каква смо ми то ЈНА, значи и муслиманска војска, када у Команди Армије у Сарајеву нема ниједног генерала муслимана. Неколико дана после тог
састанка мене су прекомандовали.
Постављен сам за вођу тима ЈНА за сарадњу са Унпрофором. На моје место доведен је генерал муслиман. Таквим радом и настојањем на очувању
мира у БиХ постигли смо и одређене успехе. Поред осталог, Изетбеговић је потписао чувени Кутиљеров план, који је, колико се сећам, предвиђао
очување Југославије. То је била критична тачка. Одсутност Изетбеговића искористили су муслимански екстремисти, на челу са потпредседником
Ганићем, и наметнули свој план о отцепљењу БиХ и коначном разбијању Југославије. У томе су им обилато помогли и националисти из свих
средина. И они су у томе и успели“ , изјавио је у интервјуу Нину (од 29. августа 2002) генерал Милан Аксентијевић.

Благоје Аџић
Време је убрзо показало да је поменута директива била стварна објава рата командама, јединицама и установама ЈНА у Босни и Херцеговини. Када
су јединице Армије БиХ, 22. априла 1992, напале Команду Друге војне области у Сарајеву, пуковник Белошевић је тврдио да је то само почетак
остварења Директиве. Био је у праву: 2. маја нападнути су Дом ЈНА, комплекс зграда Команде области и касарне Маршал Тито, Виктор Бубањ и
Јусуф Ђонлић. Није помогло ни то што су се у Скопљу, неколико дана раније, 26. априла, Бранко Костић и Благоје Аџић договорили са Алијом
Изетбеговићем о мирном изласку ЈНА из БиХ, па ни то што је Алија Изетбеговић, 2. маја 1992, на састанку у Лисабону, потписао споразум о
будућем уређењу БиХ, тзв. Кутиљеров план. Одмах по повратку у Сарајево, Изетбеговић је одустао од тог споразума, остајући при ратној опцији и
остављајући дилему о томе докле стиже рука господара мира и рата. Права ратна драма за нас у Команди области почела је 2. маја после 12 часова.
Генерал Кукањац је обавештен да су војници Територијалне одбране тзв. Републике БиХ напали Дом ЈНА и да има погинулих и рањених. Одмах је
наредио да се тим људима помогне. У листу Војска од 28. маја 1992. о томе је написао: „Одмах сам наредио да једна мања јединица из Команде
области крене ка Дому, да га деблокира и извуче рањене, погинуле, запослене и војнике који су радили у Дому ЈНА. Јединица је кренула са два
оклопна борбена возила и три пуха, али пре него што је стигла на циљ, нападнута је на обали Миљацке са свих страна и из свих оружја. Око 13
часова, нападнуто је и возило које је превозило храну за Команду Друге војне области. У возилу су били капетан Петровић и возач. Капетан је
погинуо на лицу места, а возач је, тешко рањен, успео да стигне до Команде, где је, нажалост, издахнуо… ”

Погибија команданта противдиверзантског одреда Марка Лабудовића
Ради пружања помоћи нападнутој колони, генерал је наредио да се покрену три јединице: прва са Грбавице, друга од Војне болнице и трећа из
касарне Виктор Бубањ. Са јединицом од Војне болнице кренуло је и санитетско возило за пружање помоћи рањеницима. Све три јединице наишле
су на снажну ватру. До Команде се пробила само јединица из касарне Виктор Бубањ, без једног оклопног возила, које је погођено“.„За ту акцију“,
како је записао Светозар Ђоновић о генераловој одлуци да помогне угроженима у Дому ЈНА, „одређено је укупно нешто између двадесет до
двадесет и пет војника, официра и подофицира. То нису били обични војници, већ искусни војни полицајци, који имају стечена знања у разним
бојевима. Спретни момци, што се каже, спремни стићи и утећи и на страшном месту постојати. Добро обучени и наоружани. На њиховом челу

налазио се пуковник Милан Шупут, један кршан и одлучан официр, који зна да се хладнокрвно понаша у свакој ситуацији. Уз то, веома храбар,
омиљен и цењен код свих војника и старешина…“
„Неколико минута касније“, како је забележио Ђоновић, „јавили су радио-везом да су нападнути и да је једно оклопно возило уништено. Кажу има
мртвих и рањених, траже помоћ. У том тренутку помоћ није ни могла да им се пошаље, јер је истовремено нападнута и зграда Команде. Практично,
Команда се нашла у потпуној блокади. Почела је ужасна паљба, која је трајала пуних дванаест часова. По згради Команде и у њеном дворишту
прште мине, експлодирају гранате из зоља и оса, а снајперисти пуцају рафално. Сва аутоматска оружја праште по зидовима и крову Команде. Само
пуцањ и ломљава стакла – то је једино што се могло чути тог поподнева и до дубоко у ноћ.”
„Тога дана“, причао је пуковник Неђо Крајновић, „око подне муслиманско-хрватске паравојне формације почеле су општи оружани напад на
Команду Друге војне области, Команду гарнизона (која је била у непосредној близини), Војну болницу и Дом ЈНА. На почетку напада, испред саме
Команде Друге војне области убили су војника возача у возилу за доставу хране, а тешко ранили поручника – пратиоца тог возила. У одбрани Дома
ЈНА и Војне болнице тога дана ј погинуо командант противдиверзантског одреда капетан прве класе Марко Лабудовић и неколико војника и
старешина из тог одреда и полицијског батаљона. Истога дана, у току уличних борби заробљен је пуковник Милан Шупут, као и већи број његових
војника и старешина и припадника Дома ЈНА и Војне болнице…“

Ратко Каталина за Правду: Политичари нису знали
шта хоће

„Нажалост, војни врх, а и Председништво СФРЈ, носе огроман терет одговорности за велики број невиних и беспотребно жртвованих живота, јер
политичари нису знали шта хоће, а генерали нису знали да ратују. Сада, када на све гледам са временске дистанце, схватам колико је погубно то
што у српској војсци, баш као и у српском друштву, напредују улизице, а да су људи који имају сопствено ја и мисле својом главом, били
маргинализовани. Генерали нису смели да се супротставе политичарима, мада су политичари доносили катастрофалне одлуке‟„, изјавио је за
Правду (октобар 2009) пуковник у пензији Ратко Каталина, тадашњи начелник службе безбедности Друге армије, који је у Сарајево дошао на сам
дан убиства српског свата.

Објављено: 16. септембар 2012, 11:55
Фељтон |

Тајна Добровољачке улице (6): Кад је Сарајево губило душу
Пише: Миладин Петровић

Док су све касарне у граду биле у потпуном окружењу, а припадници ЈНА гинули, Радио-телевизија
Сарајево је, нажалост, заступала интересе само једне стране, измишљајући да ЈНА напада Председништво БиХ. Био је то образац једне примитивне
кампање, немилосрдне ратне пропаганде стављене у службу једне зараћене стране. Ми који смо у исто време добијали вести о погибији припадника
ЈНА у граду и гледали ту ванредну емисију, били смо сведоци једне велике медијске преваре којој је циљ да сакрије истину о злочину који се тога
дана догодио у Сарајеву. Док су капетан Марко Лабудовић и његови војници, потпуно невини, умирали на Скендерији, Радио-телевизија Сарајево
уобличавала је у то време трагикомичну слику стварности, пуну лажи, убијајући тако, још једном, убијене припаднике ЈНА. За боље познаваоце
прилика у овој телевизији то није било никакво изненађење. У првој половини априла 1992. године, петнаестак дана пре нашег доласка у Команду,

та телевизија је објавила „да је извршен покољ муслимана на планини Требевић у насељу Јарчедол.“ То је била лажна вест, што је утврдила и
заједничка комисија Министарства унутрашњих послова БиХ и представника ЈНА. И Радио-телевизија Сарајево морала је да потврди да је вест
била лажна, а при објављивању извештаја о провери те вести, емитована је и изјава једног муслимана (који је стајао поред министра унутрашњих
послова) да ће он ликвидирати породицу генерала Кукањца која се налазила у Сарајеву“.

Врхунац општег ратног лудила
Док нас нападају са свих страна, док се гушимо у сузавцу, док покушавају да помоћу аутобуса пуног експлозива дигну у ваздух зграду и нас који
смо унутра, док на више места у граду гину војници и старешине ЈНА, ту језиву ратну пропаганду ми у згради Команде доживљавамо као врхунац
једног општег ратног лудила, где више нема никаквих правила, где сваког тренутка можемо изгубити главу. У тим тренуцима било ми је жао
генерала Кукањца као човека који се нашао у једној изузетно тешкој ситуацији. Тада нисам имао времена да оцењујем његове војничке
способности, чему нисам ни дорастао, али запамтио сам добро израз његовог лица док су му јављали о погибији потчињених. Био је то израз
команданта очајника који ни на који начин не може да помогне својим људима кад им је најпотребније, а они су верно извршавали његову команду.
Од њега су сви очекивали да нешто учини, да изведе неко чудо, али његове руке су биле везане и чуда нису долазила. Као да је био у ропству, не у
војничком ропству него у оковима сопствених заблуда о братству и јединству и о томе да ће и противничка страна поступати поштено ако он тако
поступа. Али, времена су се већ била променила.

Рат: Никада нећемо сазнати ко је одлучио да тако буде
Почињао је крвави грађански и братоубилачки рат и можда никада нећемо сазнати ко је одлучио да тако буде. У то време Радио-телевизија
Сарајево, по угледу на Си-Ен-Ен, емитовала је емисију „о рату уживо“ у Сарајеву, која није имала ништа заједничко са оним што се стварно
догађало у граду. Главни глумац, водитељ Хаџифејзовић, овако је најавио емисију: „Добар дан! Једина институција која функционише у овом
моменту, Радио и Телевизија Сарајево, од сада је, девет минута прије петнаест сати, на заједничком и јединственом таласу. У Сарајеву су у току
уличне борбе, бомбардовање града и цивилних објеката!!! Овдје у студију су колеге Владо Билић и Младен Пауновић“. Билић је рекао да се
настављају борбе у самом центру, да је у току напад на зграду Председништва, а Пауновић – да је уживо гледао напад на зграду Председништва.
Видео је, каже, како гине обичан свет, цивили, а уопште није приметио да гину припадници ЈНА који су, у то време, били једине жртве и једино су
они стварно гинули на улицама Сарајева. Тај режирани дневник трајао је сатима. Започео је и завршио се лажима! Ту ниједне једине речи нема о
погибији припадника ЈНА, о спаљеним телима војника. Новинарска етика потонула је у мору успаване људске савести. Десетине гостију дневника
причале су о томе како ЈНА руши Сарајево и покушава да заузме Председништво, а Сарајево је тог 2. маја губило душу. Невиним припадницима
ЈНА, који су пошли да извуку рањенике, чувена Скендерија била је последња станица – страшно губилиште. Док је капетан Лабудовић, тражећи
помоћ, издисао на мукама, у његовој близини је било на стотине Сарајлија, а нико се није усудио да му притекне у помоћ. Видео сам колико је
генералу Кукањцу било тешко кад је рањени Лабудовић тражио помоћ, а није било начина да му се помогне. У једном тренутку генерал је позвао
пуковника Енеса Тасу и наредио му да с једним бројем војника помогне угроженима на Скендерији.

Тела диверзаната ЈНА спаљена струјом

Паљење диверзаната жицом под напоном са трамвајске мреже
Пуковник је покушао да се пробије до опкољених људи, али то је било немогуће – припадника Армије БиХ било је барем стотину пута више! На
улицама Сарајева неколико дана су стајала тела Шупутових војника. Надлежни, због неког разлога, нису дозвољавали да се тела покупе. Нека тела
су угљенисана (спржена струјом) и такве слике су обишле свет.
Чудна је била та потреба да се у свет пошаљу такве слике, али је још чуднија изјава Ејупа Ганића београдском Нину (29. августа 2002) о том
догађају. Осврћући се на 2. мај 1992. и на злочин над припадницима ЈНА на Скендерији, Ганић је рекао: „Босна је тада одлучила да се брани, да
остане као држава!? Изговорио је реченицу у којој је садржана сва иронија босанско-херцеговачке стварности у којој је све могуће, па и да се
очигледан злочин претвара у „победу“, да се проглашава основом за опстанак државе. А истина је само да су муслиманско-хрватске снаге, тог 2.
маја, напале припаднике ЈНА који нису никога угрожавали: Дом Армије, Војну болницу, возила са ознаком Црвеног крста, Команду 2. армије и
гарнизона, возила за превоз хране… Из заседе, подмукло и свирепо, на Скендерији су напале јединицу војне полиције којом је командовао капетан
прве класе Марко Лабудовић, која је добила задатак да покупи рањенике и помогне угроженима у Дому ЈНА и Команди области. У том другом
масовном злочину над припадницима ЈНА у Босни и Херцеговини убијени су: Марко Лабудовић, Обрад Гвозденовић, Ивица Цветковић, Нихад
Кастрати, Бранко Поповић, Круно Бешлић, Младен Николић, Радош Пајовић, Александар Благојевић, Срђан Николић, Небојша Бојанић, Драган
Витковић, Горан Дивовић – Дивац, Миломир Мојсиловић, Перица Новић, Жељко Ракић; НН Џевад, портир у Дому ЈНА. Рањени су војници
Драгослав Николић, Драган Лазукић, Драган Матић, Драган Гламочић, Милан Пејић и возач Михајло Бабовић. Последња тројица су заробљена и
мучена по сарајевским затворима.

Сестра угљенисаног брата препознала по стопалу

За посмртним остацима свога брата Обрада Гвозденовића, поручника ЈНА, који је мучки убијен и спаљен на Скендерији, сестра Гордана трагала је
18 дана. “Чекали смо га на слави Светог Ђорђа“, причала је за Срну Обрадова сестра Гордана, „претекао га је глас о његовој погибији. Отишли смо
у Сарајево да га тражимо. Видела сам бројне лешеве, рањенике. Брата нисам могла да нађем. Тражила сам га 18 дана. Нашла сам га на ВМА у
Београду. Угљенисано тело са једном чизмом на нози био је мој брат. Препознала сам стопало и прсте на нози које је спасила та чизма. Његов леш
два дана су газили и на крају и запалили. Јован Дивјак био је његов професор. Под његовом командом је и убијен. Нећу се смирити док се кривци
не изведу пред лице правде”, изјавила је Гордана, сестра убијеног официра Обрада Гвозденовића.

Тајна Добровољачке улице (7): Губилиште на Скендерији
Пише: Миладин Петровић

Милутин Кукањац, командант Друге војне области
Иако још не знамо ко је све тог кобног 2. маја 1992. године управљао догађајима у Сарајеву, ко је наредио погубљења на Скендерији и паљење тела
војника и старешина, извесно је да је то био планирани увод у сутрашњи масакр у Добровољачкој улици и сигуран знак да су се господари мира и
рата определили за ратну опцију. Као и обично, учинили су то подмукло и зверски, убиством невиних људи, наговештавајући крвави
братоубилачки и грађански рат у Босни и Херцеговини. А деветнаест година касније, какве ли ироније, уочи помена добровољачким мученицима,
Исламска заједница БиХ доделила је члану ратног муслиманског председништва Ејупу Ганићу признање „АЛЕМ босанског газије”. Човек, који је
командовао нападом на колону ЈНА и убијањем војника, награђен је „у знак сећања на хапшење Алије Изетбеговића и познате догађаје у
Добровољачкој улици 1992. године”.

Лабудовић: Пренеси Милутину да смо изгинули џабе…

„Када су тог 2. маја изгинули специјалци са капетаном Марком Лабудовићем на челу“, причао је пуковник Ратко Каталина, „исте вечери на
словеначкој и хрватској телевизији, као ударна, објављена је вест о његовој смрти. Приказан је и снимак како муслимани, у пратњи припадника
Унпрофора, џипом прелазе преко беживотног
Лабудовићевог тела. Лабудовић је у тој акцији био рањен, мада нико тачно не зна – како? Мецима је био прикован за мост Гаврила Принципа. Од
наших људи нико није могао да му помогне, јер је требало савладати брисани простор. Само су га, радио-везом, молили да се не убије, то јест да се
преда. Али, Лабудовић је видео оно што ми нисмо: да муслимани покиданим жицама електрич ног вода прже његове заробљене и рањене другове.
Сећам се да нам је водник Аћимовић пренео Лабудовићеве последње речи: Нећу им се жив предати… Пренеси Милутину да смо изгинули џабе…“
„Тог дана, када су погинули наши специјалци које је предводио капетан Лабудовић“, изјавио је пуковник Милан Шупут за Правду, „требало је да
одем на нову дужност. Добро се сећам те трагедије. Она у овдашњој јавности још није расветљена, јер се војска, из разумљивих разлога, ли би да
каже истину. Обележавање тог догађаја прекинули смо због непријатних сцена, пошто је родбина кривила Кукањца да је у смрт сасвим
непромишљено послао најбољу јединицу специјалаца. Тај састав се прославио на личком ратишту. Представљао је ноћну мору за хрватске
специјалце. Детаље о погибији специјалаца најбоље зна водник Аћимовић, који им је био веза са командом. Разочаран у све што је видео, отишао је
на други крај планете, у Аустралију. Да заборави ужас и срамоту… Чињеница је да је елитни вод изгинуо без преке потребе.“ Колико је капетан
Лабудовић био у праву, то недвосмислено показује снимак на коме се види како муслимани џипом прелазе преко његовог леша. То су хрватска и
словеначка телевизија при казале као ударну вест. Југословенска телевизија није пренела вест о погибији припадника противтерористичког вода,
већ је снимке угљенисаних лешева војника, који леже поред трамваја, више пута приказивала као жртве трагедије у Добровољачкој улици“.
„Одлука да се најбољи вод специјалаца којим је тада располагала ЈНА пошаље као испомоћ војницима што су бранили Дом ЈНА“, према сведочењу
пуковника Каталине, „била је катастрофална. То је Кукањчева грешка, јер је, изгледа, мислио да су специјалци супермени. Сви смо знали да је тих
једанаест људи он послао директно у смрт. Нико није реаговао. Нису то учинили ни специјалци, мада су били свесни чињенице да су им шансе да
се пробију до Дома ЈНА равне нули. То су српске камиказе, симбол мучеништва ЈНА у том рату. О њима се, након Добровољачке, скоро није више
говорило, а нису сви били Срби. У тој групи страдао је и капетан Нихад Кастрати, родом из Пожаревца, пореклом Албанац. По цену живота није
хтео да изда своје другове. Храбро је погинуо и Круно Бешлић, који се изјашњавао као Југословен. Ко иоле познаје вештине ратовања, могао је са
готово стопроцентном сигурношћу да предвиди шта ће се десити. А десило се најгоре. До мене је допрла информација да се Лабудовић, после
рањавања, убио бомбом, видевши како муслимани заробљавају његове војнике који су преживели снајперску ватру, а однос је био сто на једнога.
Потом су специјалце Алијини бојовници везане прикључили за покидане водове од струје и тако их спржили“.

Капетан Кастрати: Нећу, мајко, да будем
издајица
Капетан Нихад Кастрати званично се води као нестао. Имао је 29 година кад је погинуо. Рођен је на дан бивше републике, 29. новембра. Требало је
да се жени. Његова мајка Сенија с поносом је причала да је Нихад био изузетан ђак. Прву и другу годину Војне академије завршио је за годину
дана. Службовао је прво у Љубљани, па у Загребу и на крају у Сарајеву.
„У марту 1992. године био је код куће. Видело се да не иде на добро. Тада су двојица његових колега из Пожаревца напустила Сарајево. Говорила
сам му да и он то уради. Рекао ми је: нећу мајко да будем издајица! Да сам знала шта ће да се деси, у ланце бих га везала,“ причала је Ниха дова
мајка Сенија.
Објављено: 18. септембар 2012, 11:30
Фељтон |

Тајна Добровољачке улице (8): Убити Изетбеговића, окривити Србе и
наставити рат
Пише: Миладин Петровић

Бивши Дом ЈНА у Сарајеву
У исто време кад је нападнута колона која се кретала ка Дому ЈНА нападнута је и Команда области. Нападнути смо са свих страна из различитих
врста наоружања. Генерал Кукањац је храбрио људе. Кретао се слободно од једног до другог браниоца, од прозора до прозора, и до дворишта,
одакле су војници и официри бранили Команду. Чинило ми се да је око зграде све горело. У једном тренутку у зграду је убачен сузавац. Своју
маску дао сам сестри Славки, која је претходног дана, са новинарима Ђоновићем, Јевтовићем и Деретићем, дошла у Команду са Пала. Намеравао
сам да је тог дана, заједно са фоторепортером Недељком Деретићем, упутим у Београд. Тада сам видео да међу новинарима нема никакве панике.
Од сузавца су се штитили мокрим марамицама и пешкирима, као искусни војници.
Немилосрдно нас нападају са свих страна, а у ваздуху лебди питање – докле ћемо овако издржати? Нико га не изговара, али оно је ту –не силази с
ума. У просторији где имамо специјалну везу са Радио Сарајевом, одакле шаљемо извештаје, нема ни једног стакла, свуда су комади и срча, па је
потребан напор да се дође до телефона. Треба се сагињати или пузити. Пуцњава и експлозије не престају, а страх је стални и неизбежни пратилац.
Чинило ми се да се међу нама једино не плаши колега из Информативне службе потпоручник Бора Ђурђевић. Слободно се кретао поред
„избушених“ прозора, као да се ништа посебно не догађа. С генералом Кукањцем обилазио је војнике и старешине који су бранили Команду, за које
се, без имало претеривања, може се рећи да су били изузетно храбри. У току борби погођен је Ђурђевићев прозор, па је он, у шали, говорио да су
њега лично нишанили.

Милутин Кукањац
У току дана искључена нам је струја и преки нуте телефонске везе. Једини извор информација био нам је мали „Сонијев” транзистор. Купио сам га
пред полазак у Сарајево, не знајући колико ће ми ускоро значити. Чак је и генерал Кукањац долазио код мене да бисмо слушали вести. Команда у
мраку, гушимо се у сузавцу, нападају нас свих страна, а Радио Сарајево, какве ли ироније, јавља да припадници ЈНА из Команде области руше
Сарајево. Те тренутке је, у већ поменутом тексту у „Војсци“, описао и генерал Кукањац:
„Отпочела је жестока и беспоштедна борба, борба на живот и смрт. Употребом противоклопних средстава непријатељ је почео да демолира зграду
Команде. Отварана је ватра из хиљаду разних цеви, из непосредне близине… Старешине и војници су се беспрекорно борили. Борба је трајала до 20
часова, односно до оног тренутка када се сазнало да су Алију Изетбеговића привеле војне власти… Имали смо два мртва и шест рањених.”

Пуца се и са околних џамија

Недељко Деретић

„Већ око 13 часова почели су напади на Команду из свих праваца и наоружања. Људи су распоређени на положаје. Са свих страна туку снајпери.
Изнад Команде се налази литица висока тридесетак метара. Приметили смо како са ње покушавају да гурну аутобус на нас. Вероватно је пун
експлозива. Срећом, војници успевају да паљбом растуре људе који га гурају. Аутобус је запео за велико стабло и ту стао. Пуца се и са околних
џамија. Окружени смо са све четири стране”, забележио је Недељко Деретић у листу Интервју од 15. маја 1992.
„Сви ми, припадници Команде Друге војне области‟‟, причао је пуковник Неђо Крајновић, „са оружјем у руци ступили смо у одбрану Команде и
жестока борба се водила до иза поноћи 2/3. маја. У тој борби је рањено више наших војника и старешина. Спољњи зидови зграде Команде Друге
војне области и гарнизона су били потпуно демолирани и избушени од разних пројектила. У дворишту Команде гарнизона запаљено је неколико
путничких возила и два камиона на товарена разном војном опремом, оружјем и муницијом припремљеним за евакуацију. Непријатељ је дејствовао
запаљивим пројектилима испаљеним из хотела Конак. На Тргу 6. април од жестоке обостране ватре изгорело је више возила и разних објеката
(надстрешница и киоска), а око Трга је изгорело више зграда.
Негде иза поноћи чули смо преко транзистора да су Алија Изетбеговић и његова кћер са аеродрома приведени у касарну у Лукавици. Исто тако иза
поноћи наши авиони су неколико пута надлетали изнад Сарајева, пробијајући звучни зид, а после смо дознали да нису борбено деловали. Сматрам
да су то главна два разлога који су му слиманско-хрватске челнике (Ејуп Ганић, Стјепан Кљуић, Јово Дивјак, и други) присилили да код генерала
Кукањца, а преко генерала Луиса Мекензија, затраже прекид ватре и преговоре о прекиду борби”. У току вечери питао сам генерала Кукањца да ли
постоје икакве шансе да нам неко помогне, а он ми је одговорио: „Петровићу, не паничи! Већ су нам кренули у помоћ!” Споменуо је 5.000
добровољаца из Србије и једну оклопну јединицу из Зворника!? Требало је да нам помогне и авијација. Али никада нисам сазнао зашто је та помоћ
изостала. Реагујући на текст у Нину од 2. децембра 1999, генерал је, барем делимично, одговорио на то питање:
„Другог и трећег маја 1992. године нико нам није пружио помоћ. А постојали су изванредни услови. Ни авијација, ни јуначки Караџићеви борци са
Требевића, ни Срби у Сарајеву, ни школски центар ЈНА. Нико…” Тог поподнева, додуше, чули смо да су надлетели војни авиони, а Недељко
Деретић је то забележио у поменутом тексту у листу Интервју: „Код Скендерије се у окружењу налазила јединица која је пошла у помоћ Дому ЈНА.
Кукањац је захтевао да се подигну авиони и помогну им. Авиони су надлетали Скендерију и два пута пробили звучни зид. То је било све”.

Привођење Алије Изетбеговића
У једном тренутку генерал Кукањац је изашао у ходник и саопштио нам да се Алија Изетбеговић налази у Лукавици.
„Мислим да ће нам сада бити лакше”, рекао је. А како је та вест примљена у Команди, описао је Светозар Ђоновић у поменутом фељтону: „Вест се
убрзо раширила свим ходницима зграде Команде од приземља до другог спрата. Унела је неко ново охрабрење код бранилаца. Све ми то још
изгледа сумњиво и невероватно. Али убрзо ту вест потврђује и Радио Сарајево. У њиховом извештају драматично се саопштава да је председник
Председништва БиХ, приликом повратка из Лисабона, на аеродрому ухапшен и спроведен у велику касарну у Лукавици. Поступак се осуђује као
чин вандализма и незапамћен пример у историји да се шеф једне суверене државе на такав начин заробљава”. Али, Информативна служба Команде
ту вест је демантовала. Званичан став Команде био је да председник Изетбеговић није ухапшен, да се не налази у заточеништву, да су он, његова
кћерка и пратиоци само због безбедносних разлога смештени у касарни у Лукавици. Речено је да армија није
могла да за њих гарантује слободан пролаз од Лукавице до Председништва пошто се свуда пуца.
Наравно, ми у том тренутку нисмо знали шта се ту стварно догађа и колико је то добро или лоше за нас. Били смо у ситуацији дављеника, па нам
није било тешко да поверујемо да би Алија Изетбеговић могао да буде рука спаса за безбедно извлачење. Због превелике жеље да изађемо из
окружења, вероватно нисмо ни могли да размишљамо другачије. Генерал Кукањац је у Војсци од 28. маја 1992. описао како се тадашњи председник

муслиманско-хрватског дела Председништва БиХ нашао у Лукавици. „Негде око 18 часова 2. маја, командант Сарајевског корпуса генерал-мајор
Војислав Ђурђевац известио ме је да је на путу из Лисабона на сарајевски аеродром приспео г. Алија Изетбеговић са још три особе. Веома ме је
изненадило и зачудило што је пристао на слетање, када је (вероватно) знао шта се догађа у Сарајеву. Град је наведеног дана горео. Не само да су
били нападнути сви војни објекти, већ су вођене оштре борбе на многим просторима, па и око аеродрома, између Зелених беретки и хосоваца, са
једне стране, и припадника ЈНА и српских снага – територијалаца, са друге стране. Напомињем да се у то време (18 часова) и даље водила жестока
борба око Команде области”. Имајући у виду да је Изетбеговић у великој опасности, генерал га је замолио да седне у авион и привремено оде у
Београд, Рим, Беч, или неки други град, док се ситуација у Сарајеву не смири. Пошто је Изетбеговић тај предлог одбио, за генерала Кукањца, како
је написао у поменутом тексту, једино могуће или најприхватљивије решење у том тренутку било је – да Алију доведу у зграду Команде
Сарајевског корпуса у Лукавици. „Први разлог за то”, пише Кукањац, „био је да му спасимо живот, а други да захтевамо од њега да нареди прекид
напада на војне објекте. Безбедним возилом и заобилазним путем доведен је у Команду корпуса, где му је саопштено да није ухапшен, да смо му
спасили живот и да ће имати посебан третман”. Тај догађај послужио је Радио-телевизији Сарајево да од њега направи „спектакл”, и тако, на
посредан начин, распламса мржњу која је сутрадан однела многе животе у Добровољачкој улици:

ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: Ево, из режије ми јављају да на директној телефонској линији имамо предсједника Предсједништва БиХ, господина Алију
Изетбеговића. Добро вече.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: А, ко је то?
ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: Хаџифејзовић.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Сенад?
ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: Да. Уживо смо у програму, господине предсједниче!
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ја бих требао да разговарам са неким из Предсједништва, да нађемо некога ко би могао уговорити прекид ватре. Војска је спремна
да обустави ватру.
ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: С ким сте разговарали, господине предсједниче?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Са генералом Кукањцем и генералом Ђурђевцем, који се налази овдје са мном у канцеларији. Са генералом Кукањ
цем сам разговарао телефоном прије пет-шест минута. Војска жели да се извуче из града у правцу Лукавице.
ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: Ево, на линији имамо господина Ганића, члана Предсједништва БиХ!
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Хало, Ејуп!
ГАНИЋ: Ту сам, у Предсједништву сам!

ИЗЕТБЕГОВИЋ: А ја сам у Лукавици, у касарни. Ја сам дошао прије сат и по на аеродром, а онда ме војска довела овдје у Лукавицу. Ејупе, шта се
дешава?
ГАНИЋ: Војска гађа град! Ово је агресија, ово је невјероватно! Од 12 сати гађају. Погођен је Дом синдиката, Скупштина, релеј на Хуму…
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Они тврде обрнуто.
ГАНИЋ: Алија, овдје су новинари, овдје је домаћа јавност, међународна јавност! Побогу брате, овдје падају гранате, ракете!!!…
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Они траже да им се омогући пролаз ка Лукавици.
ГАНИЋ: Па, ко им брани?! Алија, слушај једну ствар! Да ли ме чујеш, Алија!!! Зашто ти не дођеш у Предсједништво?!
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Зато што ми не дају да дођем!!! Зато што сам присилно доведен у Лукавицу! На ком се телефону налазиш? ГАНИЋ: Нама су
покидане линије!!!
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Па, како сте ово успјели добити?
ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: Преко Телевизије, господине предсједниче. Уживо идемо!
ГАНИЋ: Уживо идемо преко Телевизије!
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Нека се војсци омогући да иде из града према Лукавици!
КЉУИЋ: Предсједниче!!! Саслушај ме, Стјепан Кљуић говори! Први предувјет који мораш поставити Ђурђевцу је да прекину паљбу на град!!!
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Наравно.
КЉУИЋ: И други предувјет, да те доведу у град!!! Прекид ватре са наше стране је већ успостављен! Омогућићемо војсци повратак цестом и путем
којим је дошла! Сада је 25 до 9. Пола сата им дајемо да те доведу у Предсједништво!!!
ГАНИЋ: Унпрофор да тебе доведе!!! Овдје у Предсједништво, Алија!!!
КЉУИЋ: Нека нареди Ђурђевац прекид ватре! Ми смо својим наредили!
ИЗЕТБЕГОВИЋ (обраћа се Ђурђевцу): Наредите им да престану пуцати! Наредите им, генерале, преко радиовезе да престану пуцати!
Наредите им, генерале, наредите! Са наше стране се не пуца. Нека чују грађани, ову поруку:
Нека омогуће, сви, кретање војске!

КЉУИЋ: Нема кретања, предсједниче, док ти не дођеш овамо!!! Молим те, предсједниче, ти си ухапшен!!! Ти си предсједник државе! Нема изласка
никоме док се ти не појавиш у Предсједништву!!!
ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: Хоћете ли ми само објаснити ту ситуацију како сте дошли…
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ја сам се на властиту одговорност авионом УН-мисије спустио на аеродром у Сарајеву. Након тога су нас војници дочекали.
Послије сат времена дошао је пуковник Магазин и саопштио да по наређењу генерала Кукањца треба да ме спроведу у Лукавицу. И онда сам вам се
ја јавио…
ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: Ми имамо провјерену информацију од Колма Дојла, који то зна, да је одобрење за ваше слијетање на Сарајевски аеродром
дошло директно из Београда.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: За мене лично, очигледно, било би боље да нисам прихватио тај ризик. Али стање је тако како јесте. За мене се немојте секирати
ништа. Ја поздрављам грађане Сарајева. Они треба да бране град ако буду нападнути. Никог да не нападају, наравно…

Ацо Васиљевић сазнаје: Ганић незадовољан споразумом у Лисабону

Александар Васиљевић
Генерал Душан Ковачевић (у то време пуковник), сведок злочина у Добровољачкој улици, у разговору за бањалучки Нови репортер, 2007. године,
осврнуо се на хапшење Алије Изетбеговића. Према његовим речима, наређење за хапшење лично је дао тадашњи начелник Генералштаба ЈНА
генерал Благоје Аџић. Наводно је генерал Аџић од генерала Александра Васиљевића, првог обавештајца ЈНА, добио информацију да ће
муслиманска страна, под вођством Ејупа Ганића, незадовољна постигнутим договором на мировној конференцији о БиХ у Португалу (Кутиљеров
план), убити Изетбеговића после повратка у земљу. Планом је предвиђено да се на Алију Изетбеговића пуца на путу од аеродрома до града.
„Сигуран сам да су сви чланови тадашњег Председништва, а и врх Генералштаба, са генералом Благојем Аџићем на челу, знали шта се дешава, али
ни прстом нису мрднули да би нам помогли. Можда је то разлог што је Милутин Кукањац, када му је командант аеродрома Раденко Магазин јавио
да је Алија слетео, рекао да га задржи, можда чак рефлексивно. Претпостављам да је у његовој глави био кошмар, свестан да га из Београда лажу и
да му је то последњи адут у рукаву, како би нас безбедно извукао. Тог 2. маја из Лисабона је, након преговора са Европском заједницом, долетео
Алија, са ћерком, неколико босанских новинара и пратиоцима. Ни сам није био свестан шта се догађа, мада је, према сведочењу присутних на

аеродрому, био обавештен да га морају задржати, ради личне сигурности, јер је тог дана изгинуо вод специјалаца ЈНА и да се страхује за његову
безбедност, пошто су војници били кивни и тражили освету“, изјавио је пуковник Ратко Каталина за Правду.

Убиство Изетбеговића би било приписано ЈНА
По изласку из штампе првог издања књиге „Тајна Добровољачке улице“, генерал у пензији Душан Ковачевић рекао је аутору да за Нови репортер
никада није дао изјаву о улози генерала Благоја Аџића у привођењу Алије Изетбеговића. Том приликом, генерал није доводио у питање
аутентичност његових осталих изјава о
Добровољачкој датих Новом репортеру које се, такође, наводе у првом издању. Наведени цитат из Новог репортера дат је изворно и није
коментарисан, а генерал га пре издавања књиге није званично демантовао. Убиство би било приписано ЈНА и српским снагама око Сарајева. Ту
могућност, да неке снаге у Босни желе да убију Изетбеговића, напомиње и генерал Кукањац у поменутом тексту у листу Војска. Каже да су о свему
били обавештени генерали Аџић и Панић, а преко њих, вероватно, и Председништво СФРЈ. Истиче да је његов поступак у целини одобрен, што би
могло да значи да је генерал донео такву одлуку, а Генералштаб одобрио.
„Није било ни говора о киднаповању Изетбеговића”, тврди пуковник Петар Салапура.
„Сам Изетбеговић је јавно потврдио да је ЈНА према њему поступала коректно. Војне безбедносне службе знале су за Ганићеву болесну амбицију
да постане председник Председништва БиХ. Могуће је да је организовао напад, рачунајући да би ЈНА у том случају могла да реагује ликвидацијом
Изетбеговића. Нажалост, страдали су недужни људи и голобради младићи“, каже Салапура.

Тајна Добровољачке улице (9): Судбоносни разговор Кукањца и
Аксентијевића
Пише: Миладин Петровић

Не сећам се када су тачно престали напади на зграду Команде. Генерал Кукањац је написао да је то
било око 20 часова, када је Алија Изетбеговић из касарне у Лукавици наредио прекид напада на војне објекте. Генерал је на основу тога закључио
да је председник муслиманско-хрватског дела Председништва БиХ држао све конце у рукама и да је војска била под његовом контролом. Та дуга
ноћ (2/3. мај) била је релативно мирна. Мало ко је спавао. Желели смо само једно: да се извучемо из тог уклетог аустроугарског здања!

Кукањац прозрео превару
И јутро је било мирно до једанаест сати. Тада су поново почели да пуцају на Команду. И опет су се у њу уселили страх, неизвесност, гласине…
Чули смо да почињу преговори. У Команду је пристигла делегација Унпрофора, ЕЗ и генерал Аксентијевић. Фоторепортер Танјуга Недељко
Деретић присуствовао је тим разговорима. У листу Интервју од 15. маја 1992. сведочио је о догађајима који су претходили масакру над
припадницима ЈНА у Добровољачкој улици. Он је у Кукањчевој канцеларији снимио разговор између Кукањца и Аксентијевића који је касније
стигао до медија и јавности. Аксентијевић се љутио што је објављиван у деловима, ван контекста и без одговарајућег објашњења, али досад није
доводио у питањ аутентичност овог снимка. Осим разговора Кукањца и Аксентијевића, снимљен је и део разговора између Кукањца и Изетбеговића
и Аксентијевића и Пињеира. Суштина овог разговора је у томе што Аксентијевић наговара Кукањца да се он (Кукањац) и Изетбеговић састану у
седишту Унпрофора и да се договоре о извлачењу људства и технике из зграде Команде Друге војне области. Аксентијевић наговара Кукањца да
прво оде до Лукавице, па да онда иду на преговоре у седиште Унпрофора. Али, тај одлазак у Унпрофор, по замисли Ганића, који је пре тога
разговарао са генералом Аксентијевићем, имао је врло компликовану процедуру. Требало је да Кукањац и Изетбеговић заједно дођу до
Председништва БиХ, да Изетбеговић на „пет минута“ сврати у Председништво да га „његови виде“ и да изда наређење за „деблокаду“ Команде
области, а онда би, после тих „пет минута“, Изетбеговић и Кукањац отишли у зграду Унпрофора где би разговарали о извлачењу Команде. Из
разговора се види да је Кукањцу ова варијанта била сумњива. Више пута је говорио „ма то је трик“, а Аксентијевић га је убеђивао да није трик, иако
је у току разговора и он сам истицао да муслимани ни један споразум нису испоштовали. А у једном тренутку Аксентијевић се, чак, поставља изнад
генерала Кукањца, команданта Друге војне области, кад му каже: „Ја тебе нисам овластио да тако говориш!“ Ево како је текао тај разговор:
А: Договорио сам се са људима из Унпрофора.
К: Чекај, шта ти говориш у име мене? То тако неће бити. Где су остали ?
А: Они чекају вани. Чека Пињеиро и још три

из ЕЗ.
К: Они да дођу сви да погледају шта се догодило.
А: Ево, даћу им овај видео снимак, тако да је то…
К: Не. Ја хоћу и Пињеиро да дође…
А: Једновремени полазак твој и полазак господина Изетбеговића из његовога председништва. Они кажу да не могу да скину, немају снаге да скину
блокаду која је овде око касарне… То су признали и пред Унпрофором и пред Европом, значи нема снаге Ганић да командује, он је признао то.
Једини услов је да се види да је председник код њих пет минута. А после да председник дође заједно с тобом у Унпрофор и после да договорите
даље разговоре.
К: Да то није неки трик?
А: Гарантујем, то је цео свет видео, то је Дојл исто предложио и Ганић је морао да пристане на то и то је једини начин да свет види да ми нисмо
агресори, да су агресори они. Једино верују своме Алији а вероваће му када га виде пет минута у Председништву и после пет минута крећеш ти и
он заједно.
К: У које председништво ја да идем?
А: Не, не, идеш у Унпрофор као и он, само мораш доћи до Председништва да га виде…
К: Ма то је трик.
А: Ма, то је трик његов.
К: Не, не, није, нема другог. Није.
А: Идемо ми у Лукавицу, па из Лукавице идемо заједно у Унпрофор.
К: Унпрофор.
А: Они се исто боје трика.
К: Поштујмо наше. Ми смо се договорили.
А: Ниси ти, ја тебе нисам овластио да тако говориш.
К: Па добро, ја сам ти казао како сам могао. Ја сам захтевао…

А: Све оне три линије које су биле, које смо захтевали да се пусте, прво сви санитетски органи да раде, да купе рањенике, они то нису радили јер…
Наши су пошли, ја сам рекао, сада ће та колона наших санитетских возила поћи заједно са Мекензијем, са њима који су горе и који чекају твој
сигнал. Њима су рекли Мекензи и Дојл не могу да дођу у Председништво, па онда… Не, пет минута треба да га виде да изда наредбу да се овде
деблокира јер не гарантују да ће моћи да пусте 20 наших возила да дођу да покупе ову нашу колону. Колико сам ја схватио, они су нас осудили
били да скидају, међутим, услов је да он једино да команду и то пред целим светом. То су рекли и Дојл и Мекензи да ће бити осуђени ако прекрше
реч коју су дали. И то је Алија Изетбеговић прихватио, прихватио је Ганић. Према томе, Председништво једне државе гарантује овакав договор.
К: Ма какав Ганић.
А: Ганић је признао да нема снаге, он је признао да нема снаге да командује. Има снаге самокад Изетбеговић, који ће доћи после пет минута
крећете и ти и он из Председништва и ти…
К: Ма то је трик, човече. Нећу тако.
А: Ма није трик.
К: Ма, остао председник…
А: Неће, више нема снаге да изда овима који су нас опколили овде који држе све нас овде на нишану. Нема снаге. Ја сам рекао: Господине Ганићу,
ви знате…
К: Добро.
А: Такав је договор. Они ће вам дати…
К: Не, ми идемо у Лукавицу, па ћемо онда у Унпрофор, али да се зна шта је шта.
А: Ја мислим да смо ми ту поступили најпоштеније.
К: Ма ајде, каква је сврха његовог доласка у Председништво.
А: Баш зато. Питао га је и Дојл, питао га је и
Мекензи. Господине, вама може доћи председник и да се изгуби у Председништву. Гарантујем. Пазите, гарантујем да је председникова реч. Они су
звали председника Изетбеговића и Изетбеговић се сложио са тим Значи, дао је реч.
К: Ако ваш председник прекрши реч…
А: Онда ви немате шта да тражите од света.
К: Ваши су обећали, ало, Алија, Кукањац генерал. Генерал Кукањац. Ало, да ли ме чујете? Некакав је договор тамо падао. Ја ћу сада ако не буде
проблема доћи тамо код вас и идемо у Уједињене нације. Да. Какав је договор онда ви да прођете поред вашег председништва. Ево, идем ја тамо па

онда идемо горе до Вијећа. Има их пет-шест. Нема нико од вашег Председништва. Нема. Нема. Нема. Ево, добро, ту је Аксентијевић…Пођеш и ти с
њим тамо и захтевај одмах да са оних 20 возила у пратњи Унпрофора дође овде.
К: Ма, има ту, море, проблема. Где су ми људи, заробљеници, рањеници?
А: То узми све. Ја сам прво поставио рањеника, прво, па он пред Европом признао да не може да ради ни то него мора… да дође. Европа ..
К: То су све трикови њихови.
А: Ја сам рекао да до сада нису ниједан споразум успели да спроведу.
К: Не ја, не ја, ја идем у Унпрофор.
Он иде у Председништво да изда наређење…
А: Босанска влада ни један договор до сада није испоштовала!
ПИЊЕИРО: Господин Мекензи ће ићи са мном другим колима, али ви ћете морати да сачекате господина Изетбеговића да би он са генералом
Кукањцем преговарао о ситуацији. Господине генерале, дајте наређење о ослобађању председника Изетбеговића, јер што пре то наредите, пре ћемо
кренути. Кола нас чекају доле. Понављам, у овом тренутку господа генерали морају издати наређење о пуштању заробљеног председника
Изетбеговића. Чим председник стигне у Председништво БиХ, кроз пет минута крећемо. Овај радио који видите на столу биће једина веза међу
нама. Да ли сте дали наређење о пуштању председника?!
А: Да.
ПИЊЕИРО: Јесте ли сигурни?

Луис Мекензи, командант УНПРОФОР-а
На крају овог разговора, као што се види, генерал Кукањац је био пристао на ту прву варијанту – да оде до Лукавице а затим до седишта
Унпрофора где би са Изетбеговићем преговарао о извлачењу Команде. Из разговора се види да Кукањац прихвата да из Лукавице иде до
Унпрофора, али не и до Председништва БиХ, где би сачекао Изетбеговића, па да онда заједно иду у Унпрофор на преговоре. У току разговора,

Кукањац у једном моменту каже Аксентијевићу: „Не ја, не ја, ја идем у Унпрофор. Он (Алија) иде у Председништво да изда наређење.“ Кукањцу је
било врло чудно то што се од њега тражи да иде до Председништва, а касније ће у једној изјави рећи да је то био план муслиманско-хрватске стране
– да Изетбеговића ослободе а њега заробе. Занимљиво је да су и Изетбеговића прогањали слични страхови. На седници Председништва БиХ од 4.
маја 1992. за дешавања у току претходног дана 3. маја рекао је: „Мислим да је намјера била да се некако Кукањац извуче, а да се ја, неким случајем,
предам СДС-у. Мислим да је тако отприлике сценарио направљен. Да ме уграбе ови СДС-овци на цести. То је отприлике тако нешто било
сконтано.“

Тајна Добровољачке улице (10): Војници захтевали да команду
напусте заједно са Кукањцем
Пише: Миладин Петровић

Кукањац у Лукавици дочекује војнике
„Сплет околности и чињеница да сам био одвојен од Команде Армије и у непосредном контакту са Унпрофором“, сведочио је за Нин генерал у
пензији Милан Аксентијевић, „утицала је да сам са представницима муслимана и Хрвата неколико пута водио преговоре. Први пут били су то
преговори са потпредседником Председништва БиХ Ејупом Ганићем. Састали смо се у команди Унпрофора – у згради ПТТ инжињеринга. Ганић је
тражио ослобађање Изетбеговића из наших руку. Сећам се да је истицао да не признаје ништа што се Изетбеговић договори са ЈНА јер није
слободан. То је била маска за спровођење његовог плана.“ На питање новинара Нина како су текли преговори са Ганићем 3. маја, Аксентијевић је
одговорио: „Рано пре подне тог дана позвао ме је телефоном генерал Кукањац и, пошто се налазио у опкољеној касарни и није могао доћи у Штаб
Унпрофора, замолио ме да одем уместо њега на преговоре са Ганићем и договорим безбедан и сигуран премештај старешина и војника из опкољене

зграде Команде у касарну у Лукавици. Када сам са својим замеником и одличним преводиоцем, тада још пуковником Бранком Чађом (сада генерал
у пензији), дошао у канцеларију генерала Мекензија ту су се још налазили Колм Дојл из ЕУ и потпредседник Ганић.“

Ганићева прљава игра

Ејуп Ганић
А на питање – шта се тачно договорио са тадашњим председником Председништва Ејупом Ганићем, Аксентијевић је одговорио: „Сећам се да је
Ганић истрајно захтевао да Изетбеговић мора прво бити пребачен у зграду Председништва да добије легитимитет, па да затим дође у команду
Унпрофора на преговоре са генералом Кукањцем и договори модалитете прекида ватре и начин безбедног пребацивања старешина и војника из
зграде Команде у касарну Лукавица. Осећали смо да је то замка. Ми смо захтевали да испуштање председника Изетбеговића и премештање
Команде у Лукавицу буде истовремена операција. Били су многи разлози за такав наш став и сматрали смо да ће то по безбедност операције бити
најсигурније. Ценили смо да муслимански екстремисти неће напасти колону у којој се налази њихов председник и идол, јер би то у ствари била и
његова ликвидација.“
„Дуго смо преговарали и у начелу се договорили“, сведочио је Аксентијевић, „да Изетбеговић и генерал Кукањац дођу у Штаб Унпрофора, потврде
договор о прекиду ватре и уговоре детаље безбедног премештаја старешина и војника из зграде Команде у касарну Лукавица. И даље је Ганић
истицао да не признаје ништа што се његов председник договори са генералом Кукањцем, јер Изетбеговић није слободан и његову одлуку мора
потврдити крње Председништво БиХ. Око 14 сати отишао сам у пратњи једног шведског официра у зграду Команде да упознам генерала Кукањца
са начелним договором. Затекао сам зграду Команде у врло жалосном стању. Свуда су се видели трагови ноћних борби, зидови су били ишарани
траговима дејстава пешадијске и минобацачке ватре. Било је неколико рањених војника и старешина, рекли су ми да имају и два мртва. Старешине
и војници били су у борбеном расположењу и, с обзиром на ноћно искуство, нису били спремни да поверују муслиманским обећањима о сигурном
премештању у касарну Лукавица. Одлучно су захтевали да командну зграду напусте заједно са својим командантом.“

Аксентијевић је затим новинару Нина испричао да их је у канцеларији дочекао генерал Кукањац. Рекао је да су с њим седела још два новинара –
један војни а други је био цивил. Није знао да су његов разговор са генералом Кукањцем снимили. „Тај снимак су“, изјавио је Аксентијевић,
„касније злоупотребили, пуштајући у јавност преко радија исечке из мог убеђивања генерала Кукањца да прихвати такав начелан споразум. Пошто
је био у телефонској вези са Изетбеговићем, преда мном је обавио разговор са њим и договорио се да то изведу једновремено.“
У овом делу интервјуа Аксентијевић говори о злоупотреби његовог разговора са Кукањцем.Није оспоравао аутентичност снимка, али, стављајући
реч „убеђивање“ под наводне знаке, није признао да је стварно убеђивао генерала Кукањца за тзв. прву варијанту – да Изетбеговић и Кукањац оду у
седиште Унпрофора и преговарају о извлачењу Команде. Аксентијевић у разговору са новинаром Нина не каже да је та варијанта пропала, али то се
подразумева пошто му је испричао да су старешине и војници одлучно захтевали да командну зграду напусте заједно са својим командантом, што
значи да му нису дозволили да оде до седишта Унпрофора. Кад га новинар пита да ли су се они договорили да из Команде изађе сва војска,
Аксентијевић каже:
„Ми смо се договорили, да се вратим у зграду ПТТ инжињеринга и изборим да Унпрофор, као гарант, прихвати оно што су се он (Кукањац) и
Изетбеговић договорили. Захтевао је да генерал Мекензи узме Изетбеговића и са још 18 камиона дође по њих у зграду Команде. Одатле би се
заједно одвезли до места које је најближе згради Председништва, где би се Изетбеговић одвојио а они наставили пут ка касарни ка Лукавици. Када
сам стигао у Штаб Унпрофора, у канцеларији сам затекао генерала Мориона и пуковника Чађу.
Обавестили су ме да је генерал Мекензи већ у Лукавици и да ће се операција премештања извршити једновремено.“
У одговору на ово последње питање, Аксентијевић већ говори о новом договору Кукањца, Изетбеговића и Мекензија – о томе да Изетбеговић са
пратњом дође у Команду, да се формира колона и да сви припадници Команде, с Изетбеговићем, Кукањцем и Мекензијем, крену из Команде ка
Лукавици, с тим што би се у одређеном тренутку Изетбеговић издвојио из колоне и отишао у Председништво. Тзв. прва варијанта, о којој је
Аксентијевић преговарао са Ганићем, већ јебила пала у воду, јер група официра из Команде није подржала решење да Кукањац напусти Команду и
у седишту Унпрофора преговара са Изетбеговићем.
„У Команди се“, записао је Деретић, „међу старешинама водио тихи рат. Неки су мислили да Кукањац намерава да побегне и остави њих и војнике
на милост непријатељу. Старешине су му то саопштиле, па је Кукањац, да би их разуверио, а и због сопствене сумње, после вишесатног разговора,
отказао договор.“ Ово је још једна потврда да Кукањац на крају није прихватио варијанту – да са Изетбеговићем преговара у седишту Унпрофора
на коју се Ганић стално позива тврдећи упорно да није знао за договор који је касније усаглашен између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија.

Тајна Добровољачке улице (11): Мекензи као такси служба за
Изетбеговића и Кукањца
Пише: Миладин Петровић

Славољуб Белошевић Бели (преминуо ове године)
А ево шта је у истом броју НИН-а изјавио Ејуп Ганић који је у том критичном периоду двадесет четири часа обављао дужност председника
Председништва БиХ и прак- тично био врховни командант оружаних снага тадашње тзв. Републике БиХ. „Када је ЈНА 2. маја Изетбеговића одвела
са сарајевског аеродрома у Лукавицу“, причао је Ганић, „ја сам преузео вођење државе и следећег дана, неколико сати, цело преподне, преговарао
са генералом Аксентијевићем како да заменимо Изетбеговића за генерала Милутина Кукањца. Он беше доста уплашен човек, прилично учтив, са
манирима. Ја кажем: човече, видиш ли ово, ми имамо ову Територијалну одбрану, хајде ми да нађемо решење, хајде безбедно да доведемо
Изетбеговића у његов кабинет а Кукањца у Лукавицу, а онда нека се они нађу у ПТТ инжењерингу (седиште Унпрофора у Сарајеву) и нека се
договоре како да се извуче војска и шта да се уради. Јер, ти видиш, падају гранате са брда, они се већ сматрају непријатељем, дај буди разуман. Он
бејаше врло вешт човек у преговорима. Он је живи сведок, ми смо се договорили технички како да безбедно ова два човека разменимо“.

Ганићев интервју НИН-у
На питање новинара – шта је даље било у преговорима са генералом Аксентијевићем, Ганић каже: „Ово први пут говорим вама, и у ствари, први
пут ме неко пита за те детаље. Дакле, ми преговарамо како да изведемо ту размену. Ја кажем: Слушај, ко зна шта се ту може десити, може се десити
да, кад Кукањац буде излазио у том војном транспортеру, или када Изетбеговић буде долазио, неко зољом опали у тај транспортер и онда, ако је

Кукањац погинуо – рећи ће, убили га Муслимани, ако погине Изетбеговић – рећи ће – Срби. Хајде овако: ево, овај који нас све време прати, генерал
Мекензи (канадски генерал, тадашњи шеф Унпрофора у БиХ), нека он буде такси служба, нека он вози Изетбеговића из Лукавице у Сарајево, а
Кукањца за Лукавицу. И то се свидело генералу Аксентијевићу. Каже он, то је добра идеја, овако ће бити сигурно. Унпрофор има блиндирана бела
аута, сви знају за њих, ми ћемо рећи да нико не дира бели Унпрофоров ауто. И ми се тако договоримо. Ја сам онда дошао у Председништво и рекао:
Људи, пренесите свим локалним командантима тамо: не дирајте те беле џипове: један ће довести једног, други другог. План је предвиђао да се њих
двојица не виде.“ На питање новинара како се онда догодило да њих двојица иду у истом транспортеру а колона возила ЈНА иза њих, Ганић је дао
одговор који заслужује опсежнију анализу. Одговорио је: „Не знам. Када је Кукањац изашао из касарне, то сада изгледа тако, вероватно је рекао:
Можете и ви, и повео војску са собом. А то није било договорено. Кукањац је, у ствари, тај човек који је рекао војсци да крене. А договор је био, и
сва срећа што су УН биле сведок преговора и што је то снимљено, да он треба прво да изађе, па

тек касније да преговара о војсци. И онда кажу, одједном, војска се појавила у
Добровољачкој. Нити смо ми у Председништву знали да је војска изашла, ни шта се догађа. Наступа теорија хаоса. И ваљда су погинула двојица
или шесторица војника, чак се не зна ни тачан број. Он је повео ту децу у смрт својом глупошћу.“

Ганић глуми да не зна за договор са Унпрофором
Очигледно је да Ганић у овом разговору покушава да убеди јавност како он уопште не зна за договор између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија
који је, према Кукањчевим речима, прецизно договорен у Лукавици, а који је настао после Ганићевог безуспешног покушаја да наметне свој план –
да се размене Изетбеговић и Кукањац, да Изетбеговић дође у Председништво а Кукањац у Лукавицу, па да после оду у седиште Унпрофора и
преговарају. Али из разговора између Кукањца и Аксентијевића види се да је постојала и варијанта да и Кукањац из Лукавице оде са
Изетбеговићем до Председништва, па да после оду до Унпрофора и преговарају. Кукањац је претпостављао да се иза тог плана крије намера да
Изетбеговића ослободе а њега ухапсе. Очи су му, по свему судећи, отворили официри који му нису дозволили да напусти Команду и оде у Штаб
Унпрофора да преговара са Изетбеговићем. Снимак седнице Председништва БиХ од 3. маја 1992. године и неке друге Ганићеве изјаве говоре о
томе да Ганић зна за договор између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија о безбедном изласку свих припадника Команде из Сарајева, али покушава
да то сакрије од осталих чланова Председништва или, можда, само од јавности. Он стално истиче: да није знао за договор, да он, без Изетбеговића,

није у стању да скине блокаду Команде, да не признаје ништа што се Кукањац и Мекензи договоре са Изетбеговићем, јер њега сматра ухапшеним
председником који не може да одлучује по својој слободној вољи. Све те Ганићеве „ограде“, што ће се видети у записнику поменуте седнице, биле
су усмерене на то да, посваку цену, онемогући извлачење људства, технике и архивског материјала у Лукавицу. Преговори ради безбедног
пребацивања људства и технике из Команде 2. војне области у Лукавицу, како пише генерал Кукањац у листу Војска од 4. јуна 1992, „трајали су од
7 до 15 часова.
Суштина расправа била је да се убеди командант Друге војне области да дође у Команду Унпрофора на разговоре са Алијом Изетбеговићем.
Представник Европске заједнице је упорно инсистирао на томе. Пошто ми ова варијанта није ништа гарантовала, такав покрет и сусрет сам одбио.
Оценио сам да је циљ:
Алију ослободити, а мене заробити. Уследила су и надаље бројна убеђивања представника Европске заједнице да се прихвате неки други предлози,
који, такође, нису гарантовали безбедну евакуацију Команде, па су и они одбијени…”

Тајна Добровољачке улице (12): Изетбеговић би био жртвован од
својих
Пише: Миладин Петровић

Луис Меккензи
Кад је група старешина Команде одвратила генерала Кукањца од намере да напусти Команду и оде до седишта Унпрофора да преговара са
Изетбеговићем, кад су сви дотадашњи преговори пали у воду, уследио је нови план, који је, према Кукањчевим речима, прецизно договорен још у
Лукавици. Предвиђено је да преговарачи, Алија Изетбеговић и његова пратња, са 20 камиона дођу из Лукавице у Команду Друге војне области. Та
додатна возила предвиђена су за превоз људства и опреме, јер их у Команди није било довољно. План је, такође, предвиђао да се после укрцавања
људства и опреме, „за око 60 до 90 минута, крене правцем: Команда, Добровољачка улица, Скендерија, мост Врбања, Грбавица, Враца, Лукавица.
Према том плану генерал Мекензи био је овлашћен да води колону, тј. да буде на њеном челу, у возилу Унпрофора. Договорено је и то да
Изетбеговић и Кукањац буду у другом возилу, да по пристизању на Скендерију Кукањац пређе у Мекензијево возило, а да Алија изађе из колоне и
крене према згради Председништва. После тога колона би наставила пут ка Лукавици. Једно возило Унпрофора требало је да буде иза Изетбеговића
и Кукањца, а остала возила УН на зачељу колоне“.

У току тих збивања постојала су два међународна посредника: канадски генерал Луис Мекензи и Колм Дојл, ирски мајор који је служио као шеф
Посматрачке мисије Европске заједнице у БиХ. Мекензи и Дојл су заједно отпутовали у Лукавицу, али је Дојл тамо задржан. „Нисам добровољно
остао. Задржан сам у одређеној мери као осигурање да се ништа не деси. Када смо договорили измештање председника, један виши
официр ми је рекао да се то односи само на њега,а не и на његову кћерку и пратњу. Ја сам се успротивио томе и постигнут је компромис да ја
останем у Лукавици. Стога ја нисам сведок догађајима око конвоја. Видео сам снимак на телевизији. Извештаји о томе су преувеличавани од стране
ЈНА официра. Изведен сам напоље и стављен ми је пиштољ на главу. Слажем се с господином Милошевићем да је постојала заседа за
конвој, да су неки официри ЈНА убијени и неки припадници ЈНА заробљени”, рекао је Дојл током сведочења на суђењу Слободану Милошевићу,
26. августа 2003. у Хагу.

Ратко Каталина
„Трећег маја пре подне“, према писању Новог репортера, „генерал Луис Мекензи најпре се састао са Ганићем у згради Председништва РБиХ, а онда
отишао у Лукавицу. Тамо је, по сопственој причи, затекао Изетбеговића како телефоном разговара са Кукањцем. Из зграде Команде Друг војне
области, под опсадом и сталним нападима, Кукањац је тражио слободан пролаз до Лукавице за својих 260 људи, возила и опрему у замену за
Изетбеговићев слободан пролаз до зграде Председништва РБиХ. Изетбеговић се брзо сложио, али му је Мекензи рекао да је немогуће да Унпрофор
гарантује безбедност таквог конвоја. Не брините генерале, ја преузимам одговорност за безбедност особља ЈНА, дословце му је, како се сећа

Мекензи, рекао Изетбеговић… Због тога је Мекензи био уверен да неће бити никаквих проблема тим пре што је по доласку у Команду тамо затекао
Јусуфа Пушину, помоћника министра унутрашњих послова РБиХ. Пушина је унутра седео са Кукањцем објашњавајући, како се сећа Мекензи, да је
ту да би обезбедио пратњу Изетбеговићу до зграде Председништва РБиХ. План је брзо договорен: на челу колоне биће црвена џета у којој ће седети
Пушина затим следи возило УН-а са Мекензијем и чланом посматрачке мисије ЕУ Колмом Дојлом, а иза њих, у оклопном транспортеру, били су
Изетбеговић и Кукањац. Иза тог транспортера ишло би седамдесетак камиона са око 260 војника ЈНА. Цео конвој требало је да дође до линије
разграничења са српским снагама код Скендерије где би Изетбеговић и његова пратња прешли у возило послато из Председништва РБиХ и одвезли
се у зграду Председништв док би конвој ЈНА продужио према Лукавици.“

Упозорење Хајрудина Сомуна

Хајрудин Сомун
У Команди је, пред долазак Изетбеговића и његове пратње, владала атмосфера ишчекивања, неизвесности, али и извесне наде да бисмо се ускоро
могли извући из тог опасног окружења. Војници су већ утоварали ствари у камионе. Животи су били у опасности, а утоваране су и многе
непотребне ствари. А колико су официри ЈНА водили рачуна да не ураде нешто противзаконито говори и пример пуковника Комнена Жарковића.
Он је укорио официре који су „обили” војничку кантину и донели нам храну: конзерве и нешто чоколада и кекса. Замерио је официрима, иако је
знао да су били гладни, иако је могао да претпостави да ће тај објекат ускоро пасти у руке непријатеља и бити опљачкан. Али пуковник је хтео да
све буде „по пропису”, као у мирним временима. Не сећам се колико је било сати кад су у Команду улазили Изетбеговић, Мекензи и они који су их
пратили. Према писању „Гласа“ (од 4. маја 1992), Изетбеговић је, пратњи официра Унпрофора, стигао у зграду Команде Друге војне области, која је
била опкољена припадницима ТО БиХ, у 17, 30 часова. Са њим је стигла и „колона од двадесетак возила у којима, према данас постигнутом
договору, треба да буду евакуисани официри, војници и цивили који су остали у згради Команде. Очекује се да евакуација почне у 18 часова.
Предвиђено је да колону предводе Алија Изетбеговић и генерал Кукањац“, известио је „Глас“.

И Деретић је у поменутом тексту написао да је то било око пола шест поподне. „Између три и четири после подне”, према Деретићевом сведочењу,
„договорено је да из Лукавице дође 20 камиона и формира колона која би иселила Команду. Око пола шест стигао је генерал Мекензи и захтевао да
колона крене у року од пола сата, како би се избегле евентуалне непријатности. Кукањац је прихватио предлог и позвао Изетбеговића и Мекензија
да у међувремену попију кафу и поразговарају. Са Изетбеговићем су из транспортера испред зграде дошли његова кћерка и заменик МУП-а БиХ
Пушина”.„Ти си председник државе, ја то поштујем”, рекао је Кукањац Изетбеговићу, „желео бих да разговарамо што је пре могуће о
трансформацији ЈНА. Ако овако наставимо, никоме неће бити добро. Требало би то да урадимо за овај народ, за овај град”. Изетбеговић се сложио,
напоменувши да неколико дана није био у Босни и да не зна шта се све дешава. „Чуо сам твоју, и причу твојих људи, али нисам чуо моје”, додао је
Изетбеговић.
Тада је, према Деретићевом сведочењу, договорено да се разговор настави сутрадан у 11 сати, у згради Унпрофора, и да се одмах почне са
извлачењем рањених и погинулих. Обојица су представницима УН обећали да неће бити проблема. Изетбеговић је још једном питао Пушину да ли
је све у реду. „Нема проблема”, све ће бити у реду, одговорио је Пушина.

Хушкали грађане да не дозволе пролаз колони

Јусуф Пушина
Док су трајале последње припреме пред полазак колоне, требало је да сместим сестру Славку у једно од возила и да (на молбу колеге Јевтовића)
преко војне линије јавим у Београд, Танјугу, да је колона кренула. Сестра је с двојицом младих војника, у задњем делу колоне, ушла у један од
путничких аутомобила са војним таблицама, а ја сам гледао у који камион да уђем. У руци сам држао транзистор и слушао Радио Сарајево. Тада
сам чуо забрињавајућу вест: неко је јавно позивао грађане да не дозволе пролаз колони! Још нисмо ни кренули, а неко позива грађане да нас
нападну! Пришао сам генералу Кукањцу и рекао му: „Чујете ли ово, позивају људе да нам не дозволе пролаз”! Генерал је само одмахнуо руком.
Можда није ни чуо шта сам рекао. А и да је чуо, шта је могао да уради? И он је сумњао у договор, али сви су га притискали да попусти и крене: од
Аџића и Аксентијевића до представника УН, Европске заједнице и генерала Мекензија. На њему је била одговорност, а други су одлучивали. А да
је неко стварно хушкао грађане да не дозволе пролаз колони, види се из снимка ванредне седнице Председништва БиХ од 3. маја 1992, који је сада
доступан јавности. На крају транскрипта је упозорење Хајрудина Сомуна, саветника у Председништву: „Ја сам упозорио на велику опасност која
може настати тамо ако ЈНА буде захтијевала да уз Кукањца изађу и опрема, људи, сви. А чуо сам сада на радио-станици да неко издаје наређење да
се нипошто не дозвољава никоме да иде из Команде. Никакав покрет из Команде”.

Генерал Кукањац је у Војсци од 4. јуна 1992. одговорио на питање: „Да ли је постојао други излаз?” „Муслиманско-хрватски део руководства Босне
и Херцеговине са Алијом Изетбеговићем на челу није могао бити никакав гарант, једноставно зато што смо са њима у сукобу (политичком, на
бојном пољу, итд.). Део српског руководства се иселио из Сарајева на другу локацију и једноставно није могао ништа учинити нити нам
гарантовати евакуацију. Поставило се тада питање ко је гаранција за наш излазак. Одговор је: само и једино команда Унпрофора, ЕЗ и г. Колм Дојл.
То је била максимална гаранција за нас, ако такве гаранције уопште и постоје. Али, ми друге нисмо имали и нормално је што смо на то пристали.
Поставља се одмах иза овога и друго питање, које би отприлике гласило: да ли је постојао други излаз или решење? Постојао је: остати у Команди
области и сачекати сигурну смрт, где би, вероватно, сви страдали наредне ноћи (3/4.мај), при чему за те зликовачке хорде судбина Алије
Изетбеговића не би била битна. Он би једноставно био жртвован. Према томе, између наведена два излаза, ја сам се определио за први. Тај излаз је
обећавао много. Верујем да би се за то решење определио сваки човек да се нашао на мом месту”, закључио је генерал Кукањац.

Лаж о подизању авијације која ће пратити колону
У разговору за Правду, октобра 2009, пуков ник Славољуб Белошевић Бели, у то време заменик министра одбране БиХ, присећао се тих критичних
тренутака: „Целу ноћ, другог на трећи мај, провео сам у Војној болници, где су Алијини бојовници нападали болесне људе, међу којима је била и
моја жена. Изјутра у осам часова дошао сам у Команду војне области, где су Алију довели из Лукавице. Зашто се Кукањац, и поред напада на
болницу и погибије специјалаца, усудио да скоро по мраку извлачи колону од преко 200 људи у више од стотину возила, ни данас не умем да
објасним. Да ли га је убедио генерал Мекензи, који је у име Унпрофора дао гаранције о ненападању, да ли је поверовао у лаж команданта авијације
генерала Мике Стевановића, да ће бити подигнута авијација која ће пратити колону, ни данданас не знам. Углавном, нешто после 18 часова прва
возила су кренула из Команде области низ Добровољачку. Међу њима – и борно возило у коме су били Алија са ћерком и Кукањац. Да ли је истина
да је Кукањац држао уперен пиштољ, којим је претио да ће Алију убити, ако дође до напада на колону (како је касније изјавио), заиста не знам.
Зашто нико од официра није предложио да се борно возило са Алијом уведе на зачеље колоне, што би, професионално гледано, било логично, нико
од учесника пакла у Добровољачкој није умео да нам каже. Као да се нико није досетио да Алији не треба веровати“.

Тајна Добровољачке улице (13): Класичан пример планираног
ратног злочина
Пише: Миладин Петровић

Пред сам полазак колоне срео сам пуковника Бошка Михаиловића, кога сам познавао још док сам
радио као потпоручник у Пули. Нешто раније рекао ми је да су у Лукавици снимили неки разговор припадника МУП-а БиХ о припремама да се
нападне колона која ће кренути из Команде Друге војне области. Зато се уопште није зачудио када је чуо за јавне позиве грађанима да не дозволе
пролаз колони. Био је скоро сигуран да ће колона бити нападнута. Нажалост, његове процене су биле тачне, а он је, после заустављања колоне,
међу првима убијен. Према сведочењу пуковника Ратка Каталине, Михајловић је страдао када је покушао да заштити војника којег су поред њега
тукли кундаком. Пуковник је подигао главу и упитао нападача зашто туче човека, а овај га је опкорачио и сасуо му рафал у главу.
Фоторепортер Танјуга Недељко Деретић у поменутом тексту у листу Интервју, сведочи о томе да је напад на војну колону био планиран. „У
касарни у Лукавици”, пише Деретић, „сазнали смо следеће: пред сам излазак из Команде, везе са касарном су прекинуте. Преко прислушних
уређаја у касарни сазнало се за договор МУП-а БиХ радио-везом, да колона буде пресечена, али је било касно да нам јаве. Тешко је такве пропусте
повезати са појмом савремене армије”. Деретић пише да снимак није прослеђен до Команде области због прекида веза, али ја сам пред сам полазак
колоне, војном линијом, слао информацију Танјугу, што значи да је постојала веза са Београдом, а по свему судећи и са Лукавицом. Али пуковник
Ратко Каталина је потврдио да је Команда области, пре поласка, добила поменуту депешу – да ће колона бити нападнута.
„Имали смо обавештајне податке“, сведочио је Каталина за Правду, „да ће муслимани, под командом Ејупа Ганића и Јована Дивјака, напасти
колону, јер је наш официр на прислушним уређајима јасно чуо команде о распоређивању Босне 1, Босне 2 и Босне 3. Знали смо и то да Јован
Дивјак, кога је због проневере и шверца оружја војни суд осудио на осам месеци затвора, својим друговима спремаосвету… Одговорност Дивјака
постоји, а и на видео снимку је забележено да је он непосредни учесник и главни актер самог догађаја. Дивјак је био за акцију, он је издао наређење
за напад на колону и био је кључни извршилац Ганићеве замисли, због чега је стекао поверење у војном врху муслиманске војске под командом
Алије Изетбеговића. Верујем да би вештачење ове наредбе, која је нападачима пренета електронским путем, потврдило да је то глас Јована Дивјака.
Јасно се чује: „Босна један, Босна два, колону напасти и разоружати и не дозволити да стигну у Лукавицу… А то што је Дивјак у току напада
глумио неког хуманитарца, спасиоца ЈНА и што се тада чује његов глас: Престани да пуцаш, мени ништа не значи. Немам дилему да ли је он
директан извршилац напада. Не само да се тако исказао као командант Територијалне одбране БиХ, која је била састављена од муслимана, него је
непосредно командовао паљбу на месту убијања немоћних војника ЈНА.“

Алија: Па ја сам ту да се то не смије десити

Каталина каже да је наредба за евакуацију Команде Друге армије стигла
око 13. часова, 3. маја, и да је тада издато наређење да се покретне ствари убацују у возила. „Морам признати да се Алија у згради Команде
понашао врло уљудно и да није паничио. Када сам код њега видео Јуку Пушину, заменика министра полиције, био сам сигуран да ће колона бити
нападнута, јер је он улазио и излазио неколико пута. Наводно, да би се договарао са Алијом шта да се ради. Заправо, снимао је ситуацију за напад.
Сат времена пре кретања колоне, имали смо сигурне обавештајне податке да су се Алијини бојовници распоредили дуж Добровољачке улице и да
се припремају да нападну колону. Ја сам одмах по добијању те депеше отишао код Кукањца. Тамо је био и Алија и били су представници
Унпрофора. Био је и Аксентијевић, и ја сам хтео да депешу дам Кукањцу лично, међутим он је рекао: Прочитај Каталина пред свима, нека чује и
Алија. Ја прочитам: Добили смо, рекох, депешу односно ухватили су њихово наређење свим јединицама – да нападну колону, да заробе, да не
дозволе да стигну у Лукавицу. Кукањац онда каже да они нама стално прете, да је ту сад и Алија, и нека он каже. Алија се сав збунио, онако као
дете каже: Па ја сам ту да се то не смије десити. Ту депешу сам проследио у Београд и нико није давао ни пет пара. То је, ваљда, осоколило
Кукањца, који је стално кукао како га Бранко Костић и остали у Београду лажу, али им је опет поверовао. Предложио сам да се пошаљу извиђачи и
да се Алија не пушта, али као да ме нико није чуо”, сведочио је Каталина. А један од официра је причао да је био поред генерала Кукањца кад је
телефоном разговарао са генералом Аџићем о поменутој депеши. Кукањац му је рекао да његови људи имају неке доказе да се планира напад на
колону, а Аџић је, наводно, инсистирао да се крене, позивајући се на гаранције УН.

Белошевић: Ганића треба да стигне рука правде

За депешу је знао и пуковник Славољуб Белошевић, који ће касније, после заробљавања, у затворима Сарајева
доживети тешку тортуру. „Ганића треба да стигне рука правде! Одговоран је за стравични злочин почињен над припад ницима ЈНА у
Добровољачкој. Био сам непосредно укључен у рад јединице за електронско обавештавање. Одмах пошто је постигнут договор о повлачењу
официра и војника ЈНА из Команде, имали смо поуздане информације да ћемо бити нападнути! Приметили смо распоређивање Зелених беретки по
околним улицама и о томе обавестили генерала Кукањца. Међутим, Изетбеговић, Мекензи, па чак и сам Ганић, гарантовали су да до напада неће
доћи”, изјавио је сведок масакра, пензионисани пуковник Петар Салапура, за бањалучки Прес, 7. децембра 2007.
Према његовим речима, заседа у Добровољачкој улици је „класичан пример планираног ратног злочина”. Тврди да
припадници ЈНА ниједним потезом нису испровоцирали напад. „Био сам у средини колоне. Када је започела пуцњава,
изашао сам из возила да видим о чему се ради. На неколико метара од мене тешко су рањени пуковник Енес Тасо у стомак, и
један потпуковник, а два млада војника сурово су убијена чим су изашли из возила. Нико од припадника ЈНА није испалио
ниједан метак. Видео сам како Зелене беретке до голе коже скидају заробљене војнике и официре, како их туку и
малтретирају! Срећом, ја сам успео да се извучем и у једном цивилном возилу пребацим до војне болнице. Један сам од

Тајна Добровољачке улице (14): Докази о удруженом
злочиначком подухвату
ретких који т

Заим Бацковић Заги
Из транскрипта пресретнутих разговора међу актерима напада на колону ЈНА, објављеног у више домаћих и страних медија – а који се
налазе и у Тужилаштву БиХ – произлази да је напад планиран.
Неколико кодних имена којима се користе учесници у разговору идентификовао је, наводно, тадашњи министар унутрашњих послова Републике
БиХ Алија Делимустафић током разговора са војним истражним органима у Београду 2002. године. Најчешће помињано име је Заги, иза којег се
крије, према Делимустафићевој изјави, главни оперативац у нападу Заим Бацковић, човек који је готово у сталном контакту са Ејупом Ганићем.
Током припрема, Заги најпре поручује:

Заги: Oдма’ по њима, ако пођу негдје бјежат’
„Порука од Загија, наређење од Загија за све јединице. Сва покретна возила непријатеља уништити. Припремити запаљиве смесе и све палити.
Понављам: сва покретна возила од непријатеља уништити, припремити запаљиве смесе и палити све. Команда од Загија“. Заги убрзо прослеђује
нову команду: „Најближа јединица Добровољачкој, блокирати улицу, Заги овдје… Обарајте стабла, све живо, да се не могу ни милиметра
помакнути и одма‟ по њима, ако пођу негдје бјежат‟…”

Како су уследили протести шефа европских посматрача Колма Дојла, следе панична наређења да се сви који могу бити виђени код Команде Друге
војне области сакрију да их не виде. Готово истовремено следи порука о промени услова договора из Команде, коју слуша и Пушач, што је кодно
име за Стјепана Кљуића, хрватског члана Председништва РБиХ: „Команда, команда овдје. Слушај ме, слушај ме добро. Нема пропуштања војних
возила, нема пропуштања борних кола, БОВ-ова, пинцгауера и осталог. То одмах има да се уништи…”
ЗАГИ: „Пушач, је л‟ можеш поновити то што си малоприје…”
ПУШАЧ: „Рекао сам да сам упутио поруку у Команду (Кукањцу) да гарантујемо пролаз без пуцања и провокација трима возилима УН-а и
европских посматрача. А рекао сам да не дозвољавамо да се крећу војна возила… Заги, јеси л‟чуо?”
ЗАГИ: „Добро је, преузето је”.
Убрзо, међутим, опет следи промена услова а по наредби Ејупа Ганића, коју преноси Заги.
ЗАГИ: „С обзиром на договор који је постигнут са Колмом Дојлом и свим странкама, договорено је да предсједник (Изетбеговић) дође у
Предсједништво, те да се након тога кола Унпрофора окрену и оду на одредиште”.
ПУШАЧ: „Г. Дојл, сада сам разговарао с њим, каже да су увјети били да кад крене предсједник, да крену и остала кола. Онда се г. Ганић и г. Колм
Дојл нису добро разумјели…”
Ово је део разговора из ког се види да у Председништву БиХ ипак знају за договор између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија, јер је Пушач
(Кљуић) од Колма Дојла сазнао детаље тог договора којим је предвиђено да заједно са Изетбеговићем и Кукањцем из Команде области крене сво
људство и техника. Зато Кљуић поставља Ганићу следеће питање:
ПУШАЧ: „… Да ли су увјети договора били да се истовремено крене или да прво дође предсједник у Предсједништво?”
ГАНИЋ: „Прво треба предсједник да дође у Предсједништво… а онда Кукањац треба да полази из Друге команде”.
Ганић и овде покушава да ода утисак необавештеног човека. И даље се понаша као да не зна за најновији договор између Изетбеговића, Кукањца и
Мекензија, већ се држи раније варијанте о којој је преговарао са Аксентијевићем – о размени Изетбеговића за Кукањца, коју је Кукањац одбацио.
ЗАГИ: „… Јеси ли пренио г. Дојлу ову поруку г. Ганића?”
ПУШАЧ: „Јесам, дословце сам пренио… Овај капетан из УН-а је отишао да то каже г. Дојлу…”
Било је то пред полазак колоне, када генералу Мекензију јављају да је Ганић саопштио да је договор пао у воду, а Мекензи узвраћа поруку Ганићу.
КАПЕТАН УН ЈОНИАС: „Генерал Мекензи је сада у својим колима заједно са вашим председником и они чекају испред касарне. Чим се генерал
Кукањац попне на брдо, они ће кренути са два аутомобила заједно у штаб Унпрофора и започети мировне преговоре. А ово је посљедњи позив,
рекао је генерал Мекензи”.

ГАНИЋ: „Реците генералу Мекензију да ово није оно што смо се договорили, јер дошло је до промјене, ово је другачије од онога што смо се
договорили… Ја не могу доносити одлуке без предсједника”.
Ово је тренутак кад Ганић не признаје договор који је Изетбеговић постигао са Кукањцем и Мекензијем. Кад каже „ово је другачије од онога што
смо се договорили“ он одбија да поштује договор, напомињући да он не може прихватити Изетбеговићеву одлуку у његовом одсуству, што је
раније више пута истицао. Сви потези Ганића и Кљуића усмерени су на то да се не дозволи извлачење људства, технике и архивског материјала из
Команде у Лукавицу.
Следи наставак овог разговора, који се завршава Ганићевим позивом Мекензију да му се јави радио-везом. Да ли су се чули пред сами полазак
колоне, остаје непознато, али убрзо следи наредба из Центра одакле се руководи акцијом, а у којем се налази и Ганић: „____________Свим
јединицама ТО града: не дирати кола Унпрофора… Возилима ЈНА не дозволити пролаз и уништити… кола Унпрофора пустити до зграде
Предсједништва”.
Следи нечувени цинизам: покушаји да се успостави веза са Кукањцем и пренесе претходна порука, а пошто не успева, следи наређење:
„Центар говори, нико вас више не чује, центар говори… нико не смије проћи… само возила Унпрофора… Наређење, сачекајте сви… Свим
јединицама, извршна команда: Јуриш! Из Врховне команде ТО БиХ… не могу возила пролазити… блокирајте то… док се предсједник не појави
блокирај”. Уследио је општи напад на задњи део колоне, а на транспортер у којем се налази Изетбеговић, изненада се пење Јован Дивјак, отвара
врата и преноси Изетбеговићеве речи да се не пуца. Изненада се ту појављује и камера ТВ Сарајево. Снима Дивјака на транспортеру, али уједно
хвата и све звукове из Дивјакове мотороле. На реченицу: „Не пуцај, војска се предаје”, глас из мотороле виче: „Радите оно што сам вам рекао…
само рокај!” „Је л‟ ово Ганић командује? Ејуп Ганић, овај што се дере и највише виче?” – пита Дивјак.
Колона је заустављена, у задњем делу колоне већ су побијени војници, остали излазе са подигнутим рукама.
ДИВЈАК: „Наши су зауставили колону… не могу ићи даље од Дрвеније”.
ЗАГИ: „Одмах заробити све њих, знате шта им радити… не може нико да прође… спреми ланце… ако буду безобразни”.

Овај транскрипт пресретнутих разговора и записник са седнице Председништва БиХ од 3. маја 1992. године веома јасно
показују ко је повлачио главне потезе уочи и за време догађаја у Добровољачкој. Сваки непристрастан посматрач и аналитичар може да закључи
три ствари: да је договор постојао, да је договор прекршен и да је масакр над припадницима ЈНА, који нису никога угрожавали, чист терористички

акт и злочин за који не постоји никакво оправдање. Нажалост, Хашко тужилаштво и Тужилаштво БиХ у масакру над невиним припадницима ЈНА у
Добровољачкој улици досад нису препознали злочин. Уопште нису свесни колико је то важно за правду и помирење у БиХ и колико су
наредбодавци тог злочина одузели сунчаних сати Босни и Херцеговини којом се бавио и наш нобеловац Иво Андрић у свом докторату.

Зашто Генералштаб ВЈ није бранио своје припаднике
Нека судови утврде да ли су Ганић, Кљуић, Дивјак и други кршили један важећи договор, верификован од представника УН; да ли је у реду да
Ганић, као в.д. председника, не извршава наређење тог председника (Алије Изетбеговића) који му наређује да пропусти колону. Да ли је у реду да
један државни чиновник, Јован Дивјак, не извршава наређење председника државе. Кад му (у оној сцени на транспортеру) Изетбеговић каже:
„Јоване, молим те да пустиш ове људе, ја ти говорим“, Дивјак му одговара: „Не, друже председниче, Вас и Кукањца водим у Председништво, где
ћемо се о свему договорити, а ове ћемо задржати!“
Нека суд утврди истину о Добровољачкој, а нека и време одговори на питање: зашто Генералштаб Војске Југославије није бранио своје припаднике
у ситуацији кад их је морао бранити. Одрећи се једне команде армијске области у тренутку кад су њени припадници животно угрожени, не може се
оправдати ни променом назива државе, ни ослањањем на тзв. међународну заједницу, ни било којим другим разлогом. И то би требало да буде
осветљено, да се не криви само генерал Кукањац, ма колико био неспособан или способан за своју дужност, него и они који су му могли и морали
да помогну, а нису помогли.

Тајна Добровољачке улице (15): Записник о припремању напада

Зграда Председништва БиХ
Сада је доступан записник са ванредне седнице Председништва БиХ од 3. маја 1992. године на којој су преостали чланови Председништва
БиХ и Владе БиХ расправљали о томе шта урадити пошто је Алија Изетбеговић (по договору са Кукањцем и Мекензијем), кренуо с
Унпрофором из касарне у Лукавици ка Команди Друге војне области.
Кључно питање у овој расправи је било да ли снаге Армије БиХ треба да дозволе да зграду Команде на Бистрику, осим генерала Кукањца, напусте
и остали припадници ЈНА са оружјем и опремом, посебно високи официри. Чланови Председништва и Владе тврдили су да не знају шта је Алија
Изетбеговић договорио у својим контактима с Кукањцем. Због тога су тражили да Ганић оде на Бистрик и провери да ли је Алија Изетбеговић у
транспортеру и шта он планира, али Ганић је одбијао да оде тврдећи да би и он био ухапшен. Иако Ганић све време тврди да није упознат са
поменутим договором, из расправе и његових каснијих изјава се види да је он упознат са детаљима договора, али предузима све што је потребно да
се тај договор не спроведе. Кад у једном тренутку каже да је „предсједник донио ту одлуку на своју одговорност“, Ганић признаје да зна за ту
одлуку (договор), али не жели да је призна као важећу зато што сматра да је она, можда, „донесена под притиском“. Ејуп Ганић је много пута
понављао да није знао за договор. Стално се држао својих разговора са генералом Миланом Аксентијевићем о „размени“ Изетбеговића и Кукањца
како би касније у седишту Унпрофора преговарали о извлачењу људства и технике из блокиране зграде Команде. Иако су ти разговори пропали

(Кукањац одустао од те варијанте), Ганић их још сматра важећим. Као да је преспавао време од завршетка разговора са Аксентијевићем до данас,
па не зна за нови договор. Тог, 3. маја 1992. године, када се у Добровољачкој догодио злочин, цео свет је сазнао да је прекршен договор који је
гарантовао и представник УН, а тадашњи први човек БиХ, Ејуп Ганић, тврди да није знао шта је претходно договорено. Али, после објављивања
записника са седнице Председништва Босне и Херцеговине од 3. маја 1992. године, која је претходила масакру у Добровољачкој улици, видљиво је
да су Ганић и један број чланова Председништва знали за договор између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија, али су настојали да онемогуће
његово спровођење. У ствари, настојали су да по сваку цену спрече извлачење људства, технике и архиве из Команде области. Делове поменутог
записника објавили су „Дани“ 19. марта 2011. и „Независне новине“ 14. јула 2011. године, а затим и многа друга гласила. Магнетофонски снимак
седнице пре тога је објављен у хрватском часопису „National Security and Future“ у оквиру колекције докумената Председништва БиХ коју је
објавила непозната особа под псеудонимом Томо Шимић. У часопису је објављен само препис документа, а не и његов оригинални изглед. Сличну
колекцију докумената Председништва БиХ објавио је и хрватски генерал Слободан Праљак, али у њој није било магнетофонског снимка од 3. маја.
Снимак показује шта су говорили и предлагали чланови Председништва и учесници проширене седнице од 3. маја, уочи масакра у Добровољачкој
улици. Тој ванредној и проширеној седници Председништва БиХ присуствовали су чланови Председништва Ејуп Ганић, Стјепан Кљуић и Фикрет
Абдић, председник Владе Јуре Пеливан, потпредседник Русмир Махмутчехајић, министар одбране Јерко Доко, министар унутрашњих послова
Алија Делимустафић и саветници Хајрудин Сомун, Кемо Муфтић и Мијо Келава. Према делу записника објављеном у „Данима“, Ганић је на
почетку седнице обавестио присутне да је у току ноћи и јутра постигнут договор у Унпрофору са Кљуићем, Абдићем и командантом ТО (с тим је
упознат и председник Владе) о томе да ће он (Ганић) учествовати у преговорима у Унпрофору у вези ослобађања Изетбеговића. За те преговоре
припремљена је платформа коју су верификовале поменуте личности. Та платформа се састојала из три тачке: тражи се одржавање прекида ватре,
ослобађање Изетбеговића и његово довођење у Председништво и пружање помоћи рањенима. Ова расправа на седници Председништва БиХ
одвијала се после договора о безбедном извлачењу целокупног људства и технике из Команде области у Лукавицу уз истовремено омогућавање
Изетбеговићу да оде у Председништво БиХ. Док се колона са Изетбеговићем и пратњом креће од Лукавице ка Команди Друге војне области, ево о
чему се разговара на седници:

Ејуп Ганић
ГАНИЋ: Ми смо овдје дали наређење команданту ТО да он обезбиједи наредбу да се не пуца на ту колону. Ево, Кљујић је издао…

КЉУИЋ: И полиција исто, сада је био Јука Пушина и полиција неће пуцати.
ГАНИЋ: У реду. То је јако добро, тако да је та наредба отишла да не пуцају, него да дозволе прилаз. Не знам сада детаље како ће то ићи, излажење
Кукањца из касарне.
КЉУИЋ: Добро, то није наше, ми сада не можемо више разговарати о томе. Ми можемо само разговарати о разговорима у Унпрофору. (…)

Тенкови у граду немају више муниције
КЉУИЋ: Ми сада не можемо ништа радити, него чекамо шта ће бити с Алијом. Ако Алија уђе у круг касарне, они га имају, имају снајпере, они
могу уцијенити да прође цијела колона. То нама не одговара, одмах да вам кажем. Ми смо имали Кукањца, имали смо Алију. То је испраћај за
државу, али могли смо на то пристати, да замијенимо њих двојицу. Али да нам сада извуку опрему и то све и да помјерају артиљерију и тенкове, то
нам не одговара. Њихови тенкови у граду немају више муниције.
АБДИЋ: С тим што је Алија заробљен, а Кукањац није. Јер Кукањац је, он у ствари командује и дошао је, његове су снаге слабије од наше
територијалне одбране. То је други однос. Он ратује и командује. Има слабије снаге. Алија ради један политички посао, дошао, слети на аеродром,
хоће да иде у Предсједништво. Он не командује, он не ратује. Овај је у рату. Кукањац је у изравном рату. Он командује и окружен је с
територијалном одбраном нашом, захваљујући немоћи његовој. (…)
КЉУИЋ: Молим вас, ако се не пуца није никаква издаја, није погрешна команда. А они се у повратку могу сачекати. Немој, богати, сада ко је
приправан ко није, ја овдје 35 дана лежим ту свакодневно.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Шта имам користи од тога што ти лежиш?
КЉУИЋ: Па добро сада, ти и ја бисмо могли послије разговарати, немој пред свима сада.

Како су Ганић и Кљуић кршили договор
Упретходном делу расправе Ганић истиче да је дато наређење да се не пуца на колону. Наређење је сасвим разумљиво; зашто би војници Армије
БиХ пуцали на колону у којој је њихов председник са пратњом. То није колона припадника ЈНА која ће се касније формирати у Добровољачкој
улици и бити нападнута, већ мала колона са Изетбеговићем и његовом пратњом која, према договору између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија,
из Лукавице долази у Команду – на Бистрик. „Не знам сада детаље како ће то ићи, излажење Кукањца из касарне“, каже Ганић покушавајући да ода
утисак како ништа не зна о договору Изетбеговића и Кукањца. Кљуић такође покушава да ода утисак необавештеног човека, рекавши: „Добро, то
није наше, ми сада не можемо више разговарати о томе. Ми можемо само разговарати о разговорима у Унпрофору“. Он се понаша слично Ганићу,
као да је на снази она пропала варијанта о „размени“ Изетбеговића и Кукањца. Ипак, касније ће се показати да су Ганић и Кљуић упознати са
детаљима договора, али све чине да се тај договор прекрши. Стјепан Кљуић већ на самом почетку расправе открива главни разлог због чега је
колона касније пресечена и нападнута. Он истиче да муслиманско-хрватској страни не одговара да се извлачи техника из касарне и, успут,

обавештава присутне да Кукањчеви тенкови више немају муниције, усмеравајући тако расправу у правцу одлуке да се не дозволи излазак људства и
технике из Сарајева, односно да се колона нападне. У Кљуићевим речима „Молим вас, ако се не пуца није никаква издаја, није погрешна команда, а
они се у повратку могу сачекати“ види се његова доследност у настојању да се не дозволи одлазак колоне у Лукавицу. Он се, на неки начин, правда
онима који су се залагали за ослобађање Изетбеговића на путу од Лукавице ка Бистрику, мада и сам жали што се пропушта таква прилика. Кад
каже да није издаја ако се не пуца, он их, у ствари, убеђује да није издаја ако Алију не ослободе при доласку на Бистрик, јер се то може учинити
при повратку, као што је и учињено. Из свега што Кљуић говори, види се да зна за договор, јер, да није упознат са детаљима договора, како би
могао да зна да Изетбеговић из Лукавице долази у Команду и да ће се извлачити људство и техника. У Кљуићевим речима „ако Алија уђе у круг
касарне, они га имају, имају снајпере, они могу уцијенити да прође цијела колона…“ назире се његова жеља да се Изетбеговић ослободи пре уласка
у Команду војне области и да се не дозволи излазак људства и технике. Ако би Изетбеговић ушао у зграду Команде, Кљуић се плашио да ће
Кукањац уцењивати Председништво да прође цела колона. То је, у ствари, била Кљуићева прича за јавност. „Правио“ се да ништа не зна о
договору, али је све чинио како би онемогућио спровођење тог договора.
ПЕЛИВАН: Чули смо прву информацију да је кренуо. Сада другу на сједници да осам возила иде. Трећу претпоставку може све повући са Алијом.
Има ли Алије, нема ли Алије. Он јесте талац. Сигурно је то.
ЉУБИЋ: Он је заробљеник терористичке организације.
АБДИЋ: Али ми морамо знати шта је он. Морамо добити папир шта је он. Ми не знамо. Ми морамо официјелно бити обавијештени, то може
урадити војска. Она обавјештава Предсједништво. Организујте се како год знате, ми смо заробили предсједника Предсједништва. Ми смо урадили с
њим то и то. Његов је то статус. Онда се ми одређујемо према том чину. Ми не знамо уопће његов, нити он зна свој статус.(…)
ПЕЛИВАН: Пошто он (Алија Изетбеговић) није у нормалним околностима, јавно је пренио на Ганића да води Предсједништво.
ГАНИЋ: Молим вас, то треба да иде стручна екипа, ја не могу као члан Предсједништва да прегледам – гдје да идем.
АБДИЋ: Ти си предсједник Предсједништва јавно, сва Босна зна. Озбиљно ти кажем.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Нема шефа државе, нема ни првога ако је тамо Алија – узеће предсједника Владе.
ГАНИЋ: Узеће и мене.
КЉУИЋ: Ма није то систем мишљења. Систем мишљења је да се прегледа сад пинцгауер и да каже унутра се налази седам војника или два војника.
ГАНИЋ: Ми делегирамо Кљујића у име Предсједништва.
КЉУИЋ: Ја нећу. Што бих ја ишао сада тамо када си ти све договорио?
ЕЈУП: Шта сам договорио?
КЉУИЋ: Ти сада представљаш предсједника Предсједништва. Тако те овластио Алија. Мени да је то урадио ја тебе не бих питао, ја бих отишао
тамо.

ГАНИЋ: Не, молим вас, ја не могу да напуштам зграду Предсједништва. Ја сам то урадио једном, завршио сам тај дио разговора. Ми можемо тамо
да пошаљемо делегацију, ја тамо немам у тој колони саговорнике. (…)
СОМУН: У колони, изгледа, има 15 возила, у којима они одоздо иду. Којима они желе да покупе рањене и мртве, наравно. Друго, Дојл није у
колони, само је генерал Мекензи, он је остао у Лукавици, не знам зашто. Могуће је да је гаранција. Чекајте, људи, минуте пролазе, а онај Т…. био је
у Мостару због смрти оног посматрача, он се вратио, иде сада у Унпрофор, шеф мисије посматрачке. Ја сам упозорио на велику опасност која може
настати тамо ако ЈНА буде захтијевала да уз Кукањца изађу и опрема и људи, сви. А чуо сам сада на радио-станици да неко издаје наређења да се
нипошто не дозвољава никоме да иде из Команде. Никакав покрет из Команде.
АБДИЋ: Јеси ти то слушао или чуо? Или ти је неко испричао?

Изетбеговић пренео овлашћења на Ганића

Алија Изетбеговић у команди 2. војне области
У овом делу записника видљиво је да сви присутни знају да је Изетбеговић пренео на Ганића овлашћење да води Председништво БиХ. Чланови
Председништва и Владе тврде да не знају шта је Алија Изетбеговић договорио у својим контактима с Кукањцем. Због тога су тражили да Ганић оде
на Бистрик и провери да ли је Алија Изетбеговић у транспортеру и шта он планира. Ганић је избегавао такав одлазак на Бистрик, тврдећи да би и он
био ухапшен. Предлаже да тамо оде Кљуић, али овај то одбија речима: „Ја нећу, што бих ја ишао сада тамо када си ти све договорио!“ Кљуић тим
речима отклања дилему о томе да ли је Ганић знао за договор између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија о безбедном изласку колоне ЈНА из
Сарајева. Према Кљуићевим речима, не само да је знао него је „све договорио“. Главни разлог због којег Ганић избегава да оде на Бистрик је, по
свему судећи, тај што њему, у то време, уопште не одговара суочавање са Алијом Изетбеговићем. Ганићу је тада било најважније да не дозволи

извлачење људства и технике у Лукавицу, а Изетбеговић је Кукањцу и Мекензију гарантовао миран излазак целокупног људства и технике из
Сарајева, па би њиховим суочавањем Ганићев и Кљуићев план о рушењу договора могао да падне у воду. Све указује на то да је Ганић знао за
договор између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија, али је то крио од неких чланова Председништва и Владе. Са сигурношћу се може закључити
да за договор знају Ганић и Кљуић, а да су, можда, непотпуно обавештени Абдић, Делимустафић и још неки учесници у расправи, или је постојала
прећутна сагласност да се о поменутом договору на седници не говори отворено. Из дискусије Хајрудина Сомуна види се да је он добро обавештен
о томе шта се догађа у Лукавици. Тачно зна зашто је Дојл тамо задржан. Зна да у колони из Лукавице са Изетбеговићем иде и петнаестак камиона
које је Кукањац тражио за превоз људства и опреме. Очито је да зна и детаље договора између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија, па упозорава на
опасност „ако Команда буде захтевала да уз Кукањца изађу и опрема и људи“, јер је чуо на радију да неко издаје наређење да се не дозволи излазак
из Команде. Хајрудин Сомун, у ствари, покушава да унапред оправда кршење договора. По свему судећи, он зна шта је договорено између
Изетбеговића и Кукањца, али зна и за Ганићев план – да се Изетбеговић ослободи а колона нападне и зароби, па својим „упозорењем“ унапред
жели да оправда Ганићев сценарио. Такав позив чуо сам и ја на радију док су испред Команде војници убацивали опрему у камионе, па сам о томе
обавестио генерала Кукањца не схватајући како колона може да крене под таквим претњама, али Кукањац на то није обратио пажњу.

Алија Делимустафић
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Ја нећу у овоме да учествујем. Ово је непрофесионализам никакав. Зна се како се размјењује и шта је.
МАХМУТЧЕХАЈИЋ: Алија, основно је да ти кажем у овим ситуацијама људи обично губе живце, а мјери се способност људи тиме да остану
смирени у кризној ситуацији. Према томе, сједи. Тише мало, молим вас. Министре, сједи тамо.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: А шта ћу? Одвешће ми Кукањца, а ја не знам је ли Алија уопће у транспортеру.
СОМУН: Хајмо да видимо то.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Поредите ратног злочинца са предсједником Предсједништва. Умјесто да сачекате.
ГАНИЋ: Ма нисмо ми донијели ту одлуку.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Ма како Кљуић наређује команданту да скине све.

КЉУИЋ: Не да се склони, само да не пуца.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: А моја ће ти жена сутра доћи и рећи да ја не идем у рат. И шта ћу рећи нека остане. Немој тако. Одакле ти право?
КЉУИЋ: Ја сам само рекао заповједнику.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: У реду је. Има стенограм гдје си наредио.
КЉУИЋ: Добро да се не пуца. Ма шта ме брига ако иде предсједник државе не треба пуцати.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Одакле ти знаш да ли иде. Питаш ли Државну безбједност, питаш на шта ти ми личимо овдје?
КЉУИЋ: Извини ја сам затечен као и ви. Ја ништа не знам о томе, нити сам ја донио одлуку.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Ма зато нам је оваква држава, зато смо спали на Стари Град и Центар, твојим причама и Ганићевим.
КЉУИЋ: Сједи, молим те, полако.
ГАНИЋ: Молим те, ти мене нападаш неоправдано.
КЉУИЋ: Немој се ти правдати.
АБДИЋ: Ја бих мало, ово ћемо за друга времена.
КЉУИЋ: Ми смо добили информацију да је Предсједник кренуо ка Команди града.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Од кога. (…)
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Није то више ЈНА, него терористичка организација и требало је суду и влади поднијети кривичну пријаву. Предсједништво
већ…
ГАНИЋ: Пази обавјестили смо међународну јавност. Теби одговарам, пази једну ствар. Вођени су разговори, ја сам водио разговоре по папиру с
којим си се и ти сагласио. Усвојило га је Предсједништво, Кљуић, Абдић, усвојио га је потпредсједник Скупштине, усвојило га онолико кворума
колико има. Папир потврдио командант ТО-а. Јуре Пеливан се сложио и сви живи.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Гдје је записник?
ГАНИЋ: Нема записника јер су ратни услови, нема струје.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Нема ратни услови. Ратни штаб треба да овдје преузме ако су ратни услови.

Стјепан Кљуић
КЉУИЋ: (позива на смирење)
ПЕЛИВАН: (пита да ли је могућ напад на град по одласку колоне из Команде) (…)
ЉУБИЋ: Има једна ријеч, ми смо издајници ако би ми пустили да зауставимо колону и видимо ко је унутра.
ДОКО: У реду, предсједника Предсједништва поштујемо, државу да видимо. Али не можемо пустити да прође 50 људи, мислим ни по коју цијену.
ГАНИЋ: Предсједник је донио ту одлуку на своју одговорност. Можда је блокиран. Можда је уцијењен. Можда је под притиском.
МАХМУТЧЕХАЈИЋ: Ама не знамо је ли то одлука нагађамо Ејупе. Може ли се провјерити? Ако је то одлука да он иде реците ми молим вас лијепо
па да се ми о тој одлуци изјаснимо. Не знам уопће о чему се ради. Овдје нико не зна. Нагађамо се, свађамо се, о чему је ријеч. С киме иде
предсједник, докле иде, гдје иде послије, ко иде с њим. Је ли то знате или не знате?
ДОКО: Једина неборбена касарна је та ту, ту су сви официри који су повучени из Хрватске. Молим вас они воде ове борбе и сада се они требају
одатле извући и да нас сравнају. Још једном понављам, преузимате на себе одговорност.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Мозак официрски, који је крив за хиљаде мртвих до сада, мозак Кукањца, ништа него мозак. Ту је седам-осам пуковника.

Тајна Добровољачке улице (16) : Кукањац поверовао Изетбеговићу

Пише: Младин Петровић

На седници Председништва БиХ од 4. маја 1992. године, како се види из записника, Доко и Изетбеговић разговарају о
заробљеним припадницима ЈНА. Из транскрипта се може стећи погрешан закључак како њих двојица жале што су ти људи испребијани и
унакажени, међутим, истина је да су и један и други умешани у ове догађаје и сносе одговорност за оно што се догодило. У овом разговору
они покушавају да кривицу пребаце на паравојне јединице, а не на Армију БиХ.
КЉУИЋ: Да кажемо Алија и Кукањац напријед, остали стој. Имамо ли снаге да кажемо?
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Ако ћеш ти узети панцир па стати тамо.
КЉУИЋ: Хоћу, брате!
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Па, ето, хајмо прекинимо сједницу изволите. (…)
ПЕЛИВАН: А нису му рекли да ће евакуисати команду цијелу и касарне.
АБДИЋ: Не, не зна да требају 8-10 кола да буду обезбијеђена. Комби зна то.
ГАНИЋ: Молим вас једну ствар ради детаља. Ова одлука то је одлука коју је предсједник донио сам.
ДЕЛИМУСТАФИЋ: Не знамо за ту одлуку. Реците која је одлука молим вас лијепо.
ГАНИЋ: Не знам ваљда да он сам крене у колони некаквој.
СОМУН: Још се не зна, они иду према…Официр један из Лукавице је рекао да су кренули и да је предсједник у тој колони. То су двоја кола
Унпрофора и троја оклопна кола. Овдје су пред вратима ТО и други и они мисле да треба прегледати кола и видјети ко је и шта је унутра…
(заједничка дискусија)

МАХМУТЧЕХАЈИЋ: Ејупе, будући да ми не знамо одлуку, ја предлажем, молим вас лијепо, нек се на Ч…… заустави та колона. Нек‟ се утврди ко
је у колони. Нека се не направи никакав инцидент и да се договори молим лијепо с којим циљем иде колона, ми то не знамо.
АБДИЋ: Молим вас, ми ћемо направити једну велику папазјанију овдје. Прво, знало се да ће се тако нешто десити, јер практички Алија је јучер
могао овластити Ганића само да му даје свој глас, ништа друго. А он је изгубљен. Мислим то се види. Он је у почетку много трезвенији био. А што
се ишло даље, овдје је тренутно питање да видимо шта је Алија преузео, јер ови ће борбена дејства направити, јер је договорено са предсједником
Предсједништва, а ми смо прекршили то. А ми не знамо шта је договорено, а доносимо одлуку како да се прекрши то. То је суштина. Зато је то у
уској вези.
ПЕЛИВАН: Пошто он није у нормалним околностима, јавно је пренио на Ганића да води Предсједништво.
ГАНИЋ: И молим вас, ја сам онда скупио све вас овдје, направио платформу за разговор и постигао један договор. Тај договор Армија није
испоштовала. Е, сада… У овом делу расправе, док се Делимустафић намеће својим „патриотским“ предлозима, брине за судбину Изетбеговића, а
Кукањца, према коме је некад био врло снисходљив, назива ратним злочинцем, Пеливан, Љубић и Доко разговарају отоме да ли да се дозволи
пролаз колони. Пеливан пита да ли је могућ напад на град при одласку колоне из Команде, Љубић размишља о заустављању колоне – да се види ко
је унутра, а Доко је јасан и неумољив: „У реду, предсједника Предсједништва поштујемо, државу да видимо. Али не можемо пустити да прође 50
људи, мислим ни по коју цијену.“ Доко се, уз Ганића и Кљујића, залаже за то да се колони ЈНА не дозволи одлазак у Лукавицу „ни по коју цијену“.
Ганић најзад признаје: „Нисмо ми донијели ту одлуку“. Очито је да се ограђује од договора између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија о мирном
извлачењу људства и технике у Лукавицу, али сви његови потези су усмерени на то да се тај договор сруши. На почетку изгледа да чланови
Председништва и Владе не знају за детаље поменутог договора, али се током расправе уочава да су упознати са неким његовим детаљима и да су
против његовог спровођења. Од договора се стално ограђују Ганић и Кљуић. „Ја сам затечен као и ви, ја ништа не знам о томе, нити сам ја донио
одлуку“, вели Кљуић. А Ганић кад каже: „предсједник је донио ту одлуку на своју одговорност, можда је блокиран, можда је уцијењен, можда је
под притиском“, открива да зна за договор, али нема намеру да га поштује, јер га је, како каже, Изетбеговић прихватио на своју одговорност. А као
разлоге за непризнавање тог договора Ганић наводи претпоставке о Изетбеговићевом статусу: „можда је блокиран“, „можда је уцијењен“, „можда је
под притиском“. Ипак, Ганић у току седнице не открива детаље поменутог договора. Кад каже „ова одлука то је одлука коју је предсједник донио
сам“, Делимустафић га пита – која је то одлука, а Ганић опет вешто избегава конкретан одговор. Каже му неодређено: „Не знам, ваљда да он сам
крене у колони некаквој.“ Али, очигледно је да зна да је договорено да из Команде области у исто време полазе Изетбеговић, Кукањац и Мекензи са
целокупним људством и техником. Махмутчехајић тражи објашњење – о чему је реч, с ким иде председник, докле иде, где иде после, ко иде с њим?
Очито је да и он зна неке детаље споразума, али о томе не говори отворено. Јерко Доко се сасвим отворено залаже за кршење договора – да се
официрима који су ратовали у Хрватској не дозволи да се извуку из Команде! Истичући да је Команда једина неборбена касарна, он, у ствари,
поручује да се Команда не може бранити и да јој не треба дозволити извлачење. Њему се придружује и Алија Делимустафић упирући прстом у
„мозак“ Команде – у седам-осам пуковника „кривих за хиљаде мртвих“, како је рекао. Нажалост, то је био злокобни наговештај онога што се
касније догодило у Добровољачкој улици. Стјепан Кљуић и у овом делу расправе настоји да наметне радикалну варијанту. Он се отворено залаже
за то да се прекрши договор, да се Кукањац и Алија пусте а свима осталима да се не дозволи одлазак у Лукавицу. „Да кажемо Алија и Кукањац
напријед, остали стој, имамо ли снаге да кажемо?“, пита Кљуић чланове Председништва и Владе залажући се енергично за кршење договора и за
напад на колону. Међу многобројним позивима да се заустави колона која је кренула из Команде за Лукавицу је и Махмутчехајићев позив: „Ејупе,
будући да ми не знамо одлуку, ја предлажем, молим вас лијепо, нек се на Ч…… заустави та колона. Нек‟ се утврди ко је у колони. Нека се не
направи никакав инцидент и да се договори молим лијепо с којим циљем иде колона, ми то не знамо.“ Изгледа да је Ганић послушао тај предлог, а
није послушао Фикрета Абдића који је, између осталог, рекао:„…Овдје је тренутно питање да видимо шта је Алија преузео, јер ови ће борбена
дејства направити, јер је договорено са предсједником Предсједништва, а ми смо прекршили то. А ми не знамо шта је договорено, а доносимо
одлуку како да се прекрши то. То је суштина.“ Фикрет Абдић овде захтева да се разјасни питање: које је обавезе преузео Изетбеговић? Он је
свестан да је договор постигнут и да је прекршен, али одаје утисак необавештеног човека. Да ли је реч о стварној необавештености појединих

чланова председништва и Владе о детаљима договора, или нечем другом, тешко је рећи, али све чињенице говоре да су Ганић и Кљуић упознати са
свим детаљима договора и да, по сваку цену, желе да га сруше.
Наредног дана, 4. маја 1992, на седници Председништва БиХ, Изетбеговић ће рећи Делимустафићу: „Јуче, онај рецепт који је поставио Ганић био је
идеалан…“ Очито је да је Изетбеговић био задовољан начином на који га је Ганић ослободио. Тај Ганићев рецепт – да извуче председника
Председништва БиХ а не дозволи излазак војске, технике и војне архиве из Сарајева – Изетбеговић назива идеалним рецептом, иако је претходни
дан Мекензију и Кукањцу гарантовао да припадницима ЈНА неће фалити ни длака са главе. Ово је, нажалост, још једна потврда да је Босна земља
чуда и апсурда, где се ни обећања не дају да би се испуњавала, него седају због оних који су склони да поверују у празне приче. Алија
Делимустафић је, ипак, скупио храбрости да на овој седници ратног Председништва оптужи Ганића због напада на колону ЈНА.

Делимустафић: Акцију је водио двојац Ганић – Изетбеговић

Алија Делимустафић
“Ову акцију, коју је Ганић водио јуче без знања Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова са председником Изетбеговићем то су
ваше акције. Вас двојице. Акцију је водио двојац Ганић – Изетбеговић. У тој акцији погинула су четири официра, два тешко рањена… и један наш.
Зато ће неко вероватно одговарати… Ганић се јуче одлучује на акцију, а није обишао фронт”, рекао је Делимустафић. Али, Ганић му је одмах
запретио и упозорио га да пази шта говори: „Алија, ја бих упозорио још неке људе да не генерирате приче да је неко из Предсједништва наредио
или Ганић или ко други да се пуца по тој колони. Пази шта говориш!“ Десет година после злочина у Добровољачкој улици, Ганић се у разговору са
новинаром Нина (од 29. августа 2002) и даље понаша као да је преспавао договор између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија о мирном извлачењу
људства и технике из Команде 2. војне области из Сарајева. Кад га новинар пита: „а можда сте могли да пустите ту војску из Добровољачке да
изађе из Сарајева“, Ганић му одговара: „Видите да сам договорио са Аксентијевићем, да је постојао договор. Али јe сам знао и рекао сам му: Није
могуће тако извести војску из касарне. Знате, Изетбеговић је велики ауторитет, када се он врати, он има већи утицај на Патриотску лигу од мене, на
ову Територијалну одбрану, будите сигурни. С друге стране, ви знате да та архива која се данас користи у Хагу, да је то архива из те команде.“
Ганић се поново враћа на своје разговоре са Аксентијевићем који су, као што је познато, пропали. Он јесте разговарао са генералом Аксентијевићем
о „размени“ Кукањца и Изетбеговића, али Кукањац је одустао од те варијанте пошто му његови официри нису дозволили да напусти Команду и оде
у Унпрофор да преговара са Изетбеговићем. Рекли су му да из Команде може да изађе само заједно са свима осталима. Покушавајући по ко зна који
пут да се оправда на овакав начин, Ганић новинару открива да је у Добровољачкој заробљена и веома важна архива ЈНА која се и сада користи у
Хагу, а коју је Кукањац већ био натоварио. А на питање новинара – због чега је изведен тај напад на колону, да ли због оружја, Ганић открива да је
архива била много важнија.„Било је оружја, али не пуно. Архива је била много важнија. Они нису ни могли ту да држе много оружја, то је био мали

круг“, рекао је Ганић. А на директно питање новинара – да ли је тај напад изведен због архиве, Ганић је избегао да одговори и опет се вратио на
своје пропале преговоре са Аксентијевићем тврдећи да није знао за накнадни договор између Изетбеговића, Кукањца и Мекензија. Иначе, генерал
Мекензи је у својим писаним и усменим сведочењима тврдио да је Изетбеговић у директном телефонском контакту с Кукањцем договорио размену
и после прихватио сву одговорност за сигурно измештање генерала Кукањца и свих осталих припадника Команде 2. војне области. Постоје
различита тумачења ко је и како договорио ову размјену, те ко је гарантовао слободан пролазак војника и опреме ЈНА с Бистрика до Лукавице.
Алија Изетбеговић тврди да је размену договорио његов син Бакир: „Мој син Бакир, откако је 2. маја сазнао за моје заробљавање, дао се у акцију.
Обијао је сва врата, мање-више безуспјешно. Коначно, предложио је некоме из Предсједништва да разговара с генералом Кукањцем, који је такође
био заробљеник у својој команди на Бистрику. Договорена је размјена“, написао је Изетбеговић.

Најодговорнији за злочин Ејуп Ганић
Један од кључних сведока драме у Добровољачкој улици генерал у пензији Душан Ковачевић, у разговору за бањалучки Нови репортер маја 2007.
године, изјавио је да је тај напад на припаднике ЈНА био организован. Он је објаснио да је Изетбеговић лично гарантовао безбедан излазак војника
из Сарајева, али, како је рекао, „испоставило се, била је то заблуда генерала Кукањца који је слепо веровао Изетбеговићу, заблуда која је живота
коштала десетине војника и официра ЈНА… То је био организован напад, организован од највишег руководства БиХ, пре свега мислим на
тадашњег члана Председништва БиХ Ејупа Ганића. Мислим да је то био терористички напад, добро испланиран и изведен. Тада је непотребно
страдао велики број војника и официра који су били криви само зато што су били ту у Сарајеву, а неки су ту службовали више од десет година“,
рекао је генерал Ковачевић. Он тврди да је најодговорнији за злочин у Добровољачкој улици Ејуп Ганић који је у то време практично обављао
дужност команданта Армије БиХ. Према његовим речима, први договор о безбедном извлачењу војске из окружења у сарајевском насељу Бистрик,
где је била зграда Команде Друге војне области, вођен између генерала Кукањца и Ејупа Ганића, пропао је због изричитог става Ганића да су сви
војници ЈНА у Сарајеву, у ствари, ратни заробљеници и да генерал Кукањац не може постављати никакве услове за излазак.
„Ми нисмо тражили никакве посебне услове, већ да мирно и без инцидената напустимо зграду Команде на Бистрику и превеземо се са четрдесетак
возила у Лукавицу. Да је ЈНА хтела да прави инциденте и да под борбом извуче своје трупе из града“, према речима генерала Ковачевића, „у том

случају пола Сарајева било би срушено, али то није био циљ. Тада су у руководству ЈНА у Београду и Сарајеву играли на карту Изетбеговића, кога
је војска са сарајевског аеродрома одвела у Лукавицу“. Ковачевић је објаснио да је првобитан договор био да се Изетбеговићу дозволи одлазак у
зграду Председништва да преузме дужност и истовремено излазак генерала Кукањца са Бистрика у касарну Лукавицу. Потом би се њих двојица
(Изетбеговић и Кукањац) састали у згради Унпрофора и договорили о изласку војника. Тај договор пропао је и због тога што је, како наводи Нови
репортер, Ковачевић одбио наређење генерала Кукањца да га замени док он напусти команду на Бистрику и оде у Лукавицу, како је тражио Ганић.
„Војници то нису дозволили, јер су се бојали масе која је окружила зграду на Бистрику, страшно арлаукала, викала, претила и пуцала. Предложио
сам да са нама остану војници генералa Мекензија као гаранција да нас неће напасти, Кукањац је то прихватио, али не и Ганић‟„, открио је
Ковачевић детаље пропалих преговора о извлачењу војске.
Како није било договора са Ганићем, генерал Кукањац је то покушао да постигне са Изетбеговићем, који је именом и ауторитетом гарантовао
безбедност приликом извлачења војне колоне из Сарајева.
„Генерале Кукањац, лично гарантујем безбједан излазак војника из Сарајева. Уосталом, имате оружје и увијек га можете употребити против мене
ако и метак буде испаљен на колону, гласила је кључна реченица којом је Алија Изетбеговић, предсједник Предсједништва БиХ у предвечерје, 3.
маја 1992. убедио команданта Друге војне области у Сарајеву генерала ЈНА Милутина Кукањца да нареди војсци покрет из зграде Команде на
Бистрику ка територији под српском контролом у Лукавици‟„, забележено је у Новом репортеру, у броју од 5. маја 2007. године.

Тајна Добровољачке улице (17): Добровољачки мученици и
страдалници

Мајка Здравка Томивића

Пише: Миладин Петровић
Аутор фељтона Миладин Петровић, који је као новинар извештач у време Добровољачке био у команди 2. војне области, описује полазак
колоне (примедба редакције Правде )

Ушао сам у један од последњих камиона на зачељу, иза возила у коме је била моја сестра са војницима. Камион је био пре трпан разним
канцеларијским стварима.
Унутра су се једва углавили неки војници и официри. С муком сам се угурао и успео да седнем. Навукли смо цераду, јер нас је било срамота да нас
неко види заглављене између ствари. А ту су биле и наше транспортне вреће, и ко зна шта је све било натрпано унутра. У једном тренутку колона је
стала. Открили смо цераду, али нисмо приметили ништа необично. Камион је кренуо, али кад се поново зауставио чули су се пуцњи. У исто време
откривена је церада, а ми смо се нашли пред упереним цевима! Наређивали су нам да искачемо из камиона, а били смо скоро заглављени унутра.
Како смо излазили тако су нас ударали и наређивали да легнемо и спустимо главу до земље. Видео сам мноштво војника Армије БиХ и цивила.
Чули су се пуцњи, експлозије… Ударао нас је ко је стигао.
Нису дозвољавали да подижемо главу. На десетак корака испред видео сам своју сестру Славку како лежи поред двојице војника. Два дана раније
дошла је са Пала у Команду, заједно са новинарима Танјуга и Вечерњих новости. У једном тренутку, кад сам подигао главу да видим да ли је још
на видику, неко ме је снажно ударио кундаком у леђа, опсовао и наредио да спустим главу. А кад сам следећи пут погледао испред себе, моје сестре
више није било међу војницима.„Где је девојка у перјаној јакни?” – питао сам једног од нападача. Уместо да ми договори, крвнички ме ударио
ногом у слабину. Не осећајући никакав бол, ни страх, понављао сам: „Молим вас, где је она девојка?” Али никаквог одговора није било осим
пушчаних рафала, експлозија, вике, псовки, претњи и удараца по телу.
Пузећи потрбушке, из тзв. жабље перспективе нисам могао ништа да видим осим ногу нападача. Све је подсећало на неки кошмарни сан, на
паклену буку, на тешко пропадање. Био је то некакав напад гне ва, разочарања, и осећања да све пропада, све чему се човек икада надао. Као нека
врста додира са смрћу. „Дјевојка је рањена, одвезли смо је у Кошевску болницу”, рекао ми је један од војника Армије БиХ. „Шта ти је она?” – питао
је. „Сестра”, одговорио сам и на томе се завршио наш разговор. Био сам срећан због сазнања да је жива, али ме нису напуштале оне болне сумње у
истинитост његових речи. Ко коме овде може да поверује? Али морао сам да поверујем у оно што свим срцем желим – да моја сестра остане жива.
Осећао сам велику грижу савести. Хтео сам да је извучем из сарајевског пакла, али, по неким чудесним судовима и путевима Божијим, вратио сам
је у тај пакао кад се већ била извукла из њега.
Већ је била на Палама и могла је мирно да оде у Београд, а ја сам је позвао да дође у Команду области, мислећи да ће сутрадан хеликоптером за
Београд. У ствари, позвао сам је у сами пакао. Од тог тренутка више нисам мислио на себе. У глави ми је била једна једина мисао: „Боже, спаси ми
сестру”. „Био сам у санитетском возилу“, причао је Душан Ковачевић, „негдје око средине колоне која је кренула са Бистрика послије 18 часова.
Када смо дошли до Дрвеније нападнути смо из засједе, настала је пуцњава. Ја сам био у санитетском возилу са десетак војника и официра. Из једне
одгрупа које су нам прилазиле и претресале нас, је дан од нападача је псовао, говорећи да ће нас све побити. Вртећи пушком укруг, отворио је
рафалну ватру. Убио је, на мјесту поред мене, пуковника Миру Сокића. Разнио му је дио главе. Дио његовог мозга и крви је попрскао мене по лицу
и по тијелу. Рањен је и пуковник Мићо Пантелић, који је изашао из аута. Чуо се тада и рафал којим је убијен пуковник Радуловић.
Капетан Ћурчило ме је обавијестио да је пуковник Радуловић убијен. У том моменту рекао сам возачу, капетану Ћурчилу, да вози према
Скендерији… Од Скендерије смо скренули према Војној болници. У непосредној близини раскршћа код Хигијенског завода, на нас је отворена

унакрсна ватра из пјешадијског оружја. Пуцали су с једне стране из џамије, а с друге из просторија књижаре Веселин Маслеша. Успио сам на
брзину да се сагнем скоро до патоса возила. Чуо сам већи број метака како ударају у каросерију. Срећом по нас, нису погодили возача.
Релативно брзо смо успје ли проћи раскршће и бити ван домета ватре нападача. Кад смо ушли у круг Војне болнице, ту нас је дочекао управник
болнице, пуковник др. Таушан, с групом љекара. Они су констатовали да су убијени пуковник др Будимир Радуловић, пуковник Миро Сокић и
жена муслиманске националности, Нормела Шуко. Десетар Драган Ковачевић је теже рањен, а ја сам лакше рањен у десно раме”, испричао је за
бањалучки Нови репортер, маја 2007. године, један од кључних сведока злочина у Добровољачкој улици генерал у пензији Душан Ковачевић, који
је у то време био пуковник на дужности у Команди војне области. Три дана касније, захваљујући генералу Мекензију, пребачен је на српску страну.
Пензионисани генерал Енес Тасо, некадашњи заменик команданта Друге војне области, причао је за Прес (од 27. јануара 2012) да је ЈНА имала
поуздане обавештајне податке да би колона могла бити нападнута, али да је генерал Кукањац веровао у договор који је постигао са Унпрофором и
муслиманским врхом.
Уочи изласка колоне ЈНА из Добровољачке улице, како ће касније посведочити у медијима, Енес Тасо није веровао да ће колона проћи мирно, па је
предлагао Кукањцу подизање авијације са бихаћког аеродрома, али Кукањац га није послушао. Пуковник Тасо је био назачељу колоне. „Још сам
био при свести када сам осетио како ми скидају бурму с руке и ваде Зипо упаљач из џепа”, присећао се Тасо. Причао је да се колона ЈНА повлачила
на основу договора са тадашњим Председништвом БиХ и уз издате гаранције Унпрофора. Тог 3. маја 1992. његов возач Здравко Томовић убијен је
пред његовим очима, после чега је и сам рањен.
„Наше возило, које је било последње у колони“, сведочио је Тасо, „није одмакло ни педесетак метара од наше команде кад су нас обасули паљбом.
Иза нас је било само једно возило Унпрофора. Погодили су и Здравка и мене, али ја сам још био свестан, па сам га дозивао. Видео сам само да му је
глава пала на волан, а на врату рану од метка. За мене нема никакве сумње да се радило о организованом нападу, а не о неким индивидуалцима који
су убијали људе, како се тo сада тврди“, причао је Тасо који је после рањава- ња збринут у сарајевској болници, а потом је, уз свесрдну помоћ снага
Унпрофора, под другим именом, пребачен хеликоптером до Београда. Док је био у болници, Генералштаб ЈНА му је доделио генералски чин.
Деветнаест година после масакра, међународни тужилац Џуд Романо донео је решење о обустављању истраге против Ејупа Ганића и осталих 13
осумњичених у случају „Добровољачка” а име убијеног младог војника ЈНА Здравка Томовића уопште није ни поменуто.
Да ли то значи да онај војник Армије БиХ – она звер што је скочилана хаубу аута и пуцала у врат ненаоружаном младом војнику Здравку
Томовићу, неће одговарати? Да ли то значи да неће одговарати и сви остали злочинци, наредбодавци и извршиоци злочина у Добровољачкој
улици? И да ли је то, можда, тужилац Романо својим решењем обелоданио зацарење неправде у правосуђу, неправде коју Здравков отац Пајо више
није могао да издржи.
„Једина ми је жеља да се кривци за смрт мог сина Здравка изведу пред лице правде, онда не бих жалио да умрем“, говорио је Пајо Томовић, који је
умро од туге за сином не дочекавши да кривци буду кажњени и да се у случају „Добровољачка“ испуни правда. Здравко се последњи пут чуо са
породицом 3. маја 1992, око 15.00 часова. Назвао је телефоном и рекао им да су договори о повлачењу у току. Сви су плакали, а он их је тешио: „Не
брините. Чува Бог Здравка свог“. У другом ТВ дневнику чули су да је прекинута колона и да је извршен масакр над војницима ЈНА. И тада је, како
је Здравкова мајка Богдана причала за Срну, почела потрага за сином. Отац Пајо отишао је у Сарајево, а сестра Јела је пресретала војна возила и
тражила брата. Тело су пронашли 18 месеци касније. Мајка га је познала.
„Пуцали су на нас са свих страна. Са кровова, прозора”, причао је Маринко Милидраг. „Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене
су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило, у којем је погинуо пуковник примаријус др Радуловић. Убијен је и пуковник
Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали”.

„Напад на колону у сарајевској Добровољачкој улици 3. маја 1992. године био је смишљен и добро организован злочин за који су одговорни
највиши цивилни, војни и полицијски званичници тадашње републике БиХ. При поласку из Команде налазио сам се у задњем делу колоне, која је у
једном тренутку пресечена на пола и нападнута. Са места на којем сам се налазио и где сам заробљен јасно сам видео насумична убијања, рањавања
и малтретирања колега, као и злочинце који су то чинили. Видио сам када су пуцали у официре и војнике у санитетском возилу, које се после тога
издвојило из колоне и кренуло према њеном челу. Извлачили су нас из аутомобила, неке су скидали до гола и тукли, а потом нас пребацивали
преко Принциповог моста.
Нападачи су се понашали по прецизно утврђеној команди, знајући да немају много времена да је изврше“, изјавио је за Прес РС (4. мај 2012),
пензионисани заставник ЈНА Рајко Бандука, некадашњи ађутант команданта Друге војне области. Говорећи о случају „Штит”, Александар
Васиљевић је, у Нину од 10. јула 1992, изјавио да је и пуковник Бошко Михајловић учествовао у тој акцији. Рекао је да су га у Добровољачкој
улици у Сарајеву убиле зенге. Окренули су га лицем према асфалту и пуцали му у потиљак. Деца и жена остали су му у Бањалуци без ичега.
Слично је, каже, „завршио и капетан прве класе Драгиша Јовановић из Бјеловара. Потпуковник Бранко Штрбац је био шест месеци у самици
хрватских казамата, осуђен на пет година затвора само зато што је био један од актера акције Штит и нераздвојни Јагаров друг у најтежим
тренуцима“. Крсто Ракић из Рудог, који се 3. маја 1992. године као млади војник нашао у колони за Лукавицу, изјавио је за Срну: „Тог дана био сам
такорећи дијете, као и већина мојих другара, кренули смо у претходно договорени, мирни излазак и имали изричиту наредбу да не пуцамо, коју смо
потпуно поштовали.
И дан-данас пред Богом и људима могу да се закунем чашћу и гарантујем главом и животом да нико од нас није испалио ниједан метак. Налазио
сам се у шестом возилу с краја колоне када смо нападнути од муслиманских снага, при чему су неке моје колеге и рањене. Понижавали су нас до те
мјере да су нас тјерали да са себе скидамо све осим војничког веша, а потом смо одведени у салу сарајевског Фиса, где смо провели два тешка дана
и доживјели малтретирање и злостављање. Свако је имао право и могућност да се над нама иживљава. Истина, највећу муку су поднијеле
старјешине, официри, али и млада војска је премлаћивана. Па, сви данас изгледамо десетак година старији од својих вршњака због тог
малтретирања и претрпљеног шока. Не знам до када ћемо чекати правду, али сам и кроз лични процес који сам водио наилазио на зид ћутања у
Сарајеву“, каже Ракић. “Када је колона изненада и на превару нападнута и пресечена“, причао је Драшко Ђурић за Срну, „био сам у трећем или
четвртом возилу.
Пред мојим очима је погођено возило и тада је убијен пуковник Сокић који није хтео из возила да изађе. Једноставно су му прислонили пушку на
грудни кош и повукли обарач. Око њега су биле медицинске сестре и санитет. Све се то одвијало два метра од мене и то никада нећу заборавити.
Дивјак је наишао тек након 10-15 минута и почео викати да се не пуца. Међутим, било је касно. Шта је учињено – учињено је. У том моменту ја сам
лежао на асфалту са рукама на потиљку, а око мене је било доста рањених. У оном страху и паници и не знам шта се све тачно дешавало. Само сам
размишљао како да извучем живу главу. После су нас одвели у просторије Фиса где смо били испитивани, а многи и физички и психички
малтретирани.“ Ђурић је причао да је млада војска добро прошла у односу на заробљене официре и резервисте Најтеже је, каже, „било онима из
Фоче и са Пала, односно са подручја која су била најосетљивија на почетку рата. Мене у али нико није тукао, али сам батине добијао од олоша који
се скупљао у приземљу где су се налазили тоалети”.
Десетак дана пре овог догађаја Ђурић је дошао из касарне у Лукавици да помогне исељавање Команде 2. војне области. Међу заробљеним
припадницима ЈНА био је и резервиста Ненад Ерић који је, такође, из касарне у Лукавици упућен да помогне исељавање Команде. Он је за Срну
изјавио да не зна тачно колико је припадника ЈНА било заробљено у ФИС-у. Казао је да су одвођени у подрум где су их, то ком испитивања, тукли
и мучили. „Када су мене одвели у подрум, тамо сам затекао сада покојног Данила Ђокића из Мокрог и извјесног војног полицајца Вуковића из
Фоче, који је издржао страшне муке. На њему је био само доњи веш и није било мјеста на тијелу гдје га нису ударали кундацима од пушака, ногама
и чиме су стигли. Да сам ја био на његовом мјесту, онолике батине и провокације сигурно не бих издржао – издао бих и рођеног оца. Не сјећам се
тачно у колико сати је колона, у којој сам возио камион, кренула из Команде. Одједном је дошло до застоја у Добровољачкој улици, а чула се и

пуцњава. Припадници Патриотске лиге и Зелених беретки истјерали су нас из возила и натјерали да легнемо на цесту. Један од њих ударио ме је
пушком у грудни кош и у главу, псовао ми матер, газио ми по прстима на рукама. После извјесног времена прислонили су нас уз неки зид, а онда
одвели у СУП, па у Фис“.
Током испитивања о томе шта сам радио као добровољац ЈНА, у подруму су ме тукли по рукама и тијелу, шутирали…Могао нас је тући ко је хтио,
а било је доста олоша који се ту скупљао. Тако ми је, док сам седео на клупи го до појаса, пришао један младић, узео документа и опалио шамар…
Други су ме ногама ударали у главу и избили зубе”, причао је Ерић.Тек после изласка из затвора сазнаћемо за црни, тада још непотпуни биланс
масакра у Добровољачкој улици. Према подацима МУП-а Републике Српске, у тој улици, 3. маја 1992. године,убијени су пуковници Будимир
Радуловић, Миро Сокић, Бошко Михајловић, и Градимир Петровић, потпуковник Бошко Јованић, грађанско лице на служби у ЈНА Нормела Шуко,
и војници Миодраг Ђукић и Здравко Томовић. Истог дана, у догађајима везаним за Добровољачку улицу, ближе или даље од Команде, погинули су
и: Предраг Церовић, Зоран Гајић, Слободан Јелић, Срећко овановић, Роберт Кочиш, Ивица Симић, Миломир Јањић, и НН Весна. Рањенхи су
пуковници Комнен Жарковић, Енес Тасо, Ратко Каталина, Душан Ковачевић, Драгољуб Павловић, Јосип Ивановић и Љубинко Лукић, потпуковник
Фрањо Патачко, капетани Ласло Правда и Драгослав Станковић; грађанска лица у ЈНА Иванка Станков и Марко Стаменић, и војници Зоран Аџић,
Драган Пантић, Слободан Бојанић, Звездан Арсић, Драган Ковачевић, Зоран Зрнић, један Н. Н. војник, и моја сестра Славка Петровић, која није
била припадник ЈНА и која се, како сам већ напоменуо, случајно нашла у колони.
Сведоци наводе чињенице које упућују на то да је напад на колону планиран у највишем руководству муслиманско-хрватске цивилне и војне
власти. Они су прекршили договор председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића са представницима ЈНА и међународне заједнице да
возила и људство ЈНА мирно и безбедно напусте Сарајево. Возила су се нашла у унакрсној ватри. Пуцало се из књижаре “Веселин Маслеша”, из
џамије са друге стране улице и скоро из свих околних зграда. Јован Дивјак је у интервјуу “Слободној Европи” 2009. тврдио да напад у
Добровољачкој “није био организован”, јер наводно није било јединствене јединице, тј. војске. А зна се да је већ 6. априла 1992. Председништво
тадашње БиХ кренуло у формирање Армије БиХ од дотадашњих паравојних јединица и трансформацијом ТО у нову војску. После одлука о томе на
седници 8. и 9. априла, командант Армије БиХ (ранији назив ТО РБиХ) Хасан Ефендић већ 13. априла 1992. упутио је строго поверљиву Директиву
о одбрани суверенитета и независности БиХ.
А пуковник бивше ЈНА Неђо Крајновић, један од сведока из Добровољачке, изјавио је за Срну, да „на-пад у Добровољачкој улици није могла
урадити неорганизована руља, већ да се добро зна ко су били главни организатор и командант; пре свих, бивши генерал те армије Јован Дивјак и
тадашњи члан Председништва Ејуп Ганић. Све је било организовано до последњег детаља.“
Објављено: 30. септембар 2012, 13:25
Фељтон |

Тајна Добровољачке улице (18): Пуцањ у врат ненаоружаном Здравку
Томовићу

Команда 2. војне области
Деветнаест година после масакра, међународни тужилац Џуд Романо донео је решење о обустављању истраге против Ејупа Ганића и оста лих 13
осумњичених у случају „Добровољачка” а име убијеног младог војника ЈНА Здравка Томовића уопште није ни поменуто. Да ли то значи да онај
војник Армије БиХ – она звер што је скочила на хаубу аута и пуцала у врат ненаоружаном младом војнику Здравку Томовићу, неће одговарати? Да
ли то значи да неће одговарати и сви остали злочинци, наредбодавци и извршиоци злочина у Добровољачкој улици? И да ли је то, можда, тужилац
Романо својим решењем обелоданио зацарење неправде у правосуђу, неправде коју Здравков отац Пајо више није могао да издржи.
„Једина ми је жеља да се кривци за смрт мог сина Здравка изведу пред лице правде, онда не бих жалио да умрем“, говорио је Пајо Томовић, који је
умро од туге за сином не дочекавши да кривци буду кажњени и да се у случају „Добровољачка“ испуни правда. Здравко се последњи пут чуо са
породицом 3. маја 1992, око 15.00 часова. Назвао је телефоном и рекао им да су договори о повлачењу у току. Сви су плакали, а он их је тешио: „Не
брините. Чува Бог Здравка свог“. У другом ТВ дневнику чули су да је прекинута колона и да је извршен масакр над војницима ЈНА. И тада је, како
је Здравкова мајка Богдана причала за Срну, почела потрага за сином. Отац Пајо отишао је у Сарајево, а сестра Јела је пресретала војна возила и
тражила брата. Тело су пронашли 18 месеци касније. Мајка га је познала.
„Пуцали су на нас са свих страна. Са кровова, прозора”, причао је Маринко Милидраг. „Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене
су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило, у којем је погинуо пуковник примаријус др Радуловић. Убијен је и пуковник
Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали”.

Kолонa пресечена на пола и нападнута
„Напад на колону у сарајевској Добровољачкој улици 3. маја 1992. године био је смишљен и добро организован злочин за који су одговорни
највиши цивилни, војни и полицијски званичници тадашње републике БиХ. При поласку из Команде налазио сам се у задњем делу колоне, која је у
једном тренутку пресечена на пола и нападнута. Са места на којем сам се налазио и где сам заробљен јасно сам видео насумична убијања, рањавања
и малтретирања колега, као и злочинце који су то чинили. Видио сам када су пуцали у официре и војнике у санитетском возилу, које се после тога
издвојило из колоне и кренуло према њеном челу. Извлачили су нас из аутомобила, неке су скидали до гола и тукли, а потом нас пребацивали
преко Принциповог моста. Нападачи су се понашали по прецизно утврђеној команди, знајући да немају много времена да је изврше“, изјавио је за
Прес РС (4. мај 2012), пензионисани заставник ЈНА Рајко Бандука, некадашњи ађутант команданта Друге војне области.

Говорећи о случају „Штит”, Александар Васиљевић је, у Нину од 10. јула 1992, изјавио да је и пуковник Бошко Михајловић учествовао у тој
акцији. Рекао је да су га у Добровољачкој улици у Сарајеву убиле зенге. Окренули су га лицем према асфалту и пуцали му у потиљак. Деца и жена
остали су му у Бањалуци без ичега. Слично је, каже, „завршио и капетан прве класе Драгиша Јовановић из Бјеловара. Потпуковник Бранко Штрбац
је био шест месеци у самици хрватских казамата, осуђен на пет година затвора само зато што је био један од актера акције Штит и нераздвојни
Јагаров друг у најтежим тренуцима“.
Крсто Ракић из Рудог, који се 3. маја 1992. године као млади војник нашао у колони за Лукавицу, изјавио је за Срну: „Тог дана био сам такорећи
дијете, као и већина мојих другара, кренули смо у претходно договорени, мирни излазак и имали изричиту наредбу да не пуцамо, коју смо потпуно
поштовали. И дан-данас пред Богом и људима могу да се закунем чашћу и гарантујем главом и животом да нико од нас није испалио ниједан метак.
Налазио сам се у шестом возилу с краја колоне када смо нападнути од муслиманских снага, при чему су неке моје колеге и рањене. Понижавали су
нас до те мјере да су нас тјерали да са себе скидамо све осим војничког веша, а потом смо одведени у салу сарајевског Фиса, где смо провели два
тешка дана и доживјели малтретирање и злостављање. Свако је имао право и могућност да се над нама иживљава. Истина, највећу муку су
поднијеле старјешине, официри, али и млада војска је премлаћивана. Па, сви данас изгледамо десетак година старији од својих вршњака због тог
малтретирања и претрпљеног шока. Не знам до када ћемо чекати правду, али сам и кроз лични процес који сам водио наилазио на зид ћутања у
Сарајеву“, каже Ракић.
“Када је колона изненада и на превару нападнута и пресечена“, причао је Драшко Ђурић за Срну, „био сам у трећем или четвртом возилу. Пред
мојим очима је погођено возило и тада је убијен пуковник Сокић који није хтео из возила да изађе. Једноставно су му прислонили пушку на грудни
кош и повукли обарач. Око њега су биле медицинске сестре и санитет. Све се то одвијало два метра од мене и то никада нећу заборавити. Дивјак је
наишао тек након 10-15 минута и почео викати да се не пуца. Међутим, било је касно. Шта је учињено – учињено је. У том моменту ја сам лежао на
асфалту са рукама на потиљку, а око мене је било доста рањених. У оном страху и паници и не знам шта се све тачно дешавало.
Само сам размишљао како да извучем живу главу. После су нас одвели у просторије Фиса где смо били испитивани, а многи и физички и психички
малтретирани.“ Ђурић је причао да је млада војска добро прошла у односу на заробљене официре и резервисте Најтеже је, каже, „било онима из
Фоче и са Пала, односно са подручја која су била најосетљивија на почетку рата. Мене у сали нико није тукао, али сам батине добијао од олоша
који се скупљао у приземљу где су се налазили тоалети”. Десетак дана пре овог догађаја Ђурић је дошао из касарне у Лукавици да помогне
исељавање Команде 2. војне области.
Међу заробљеним припадницима ЈНА био је и резервиста Ненад Ерић који је, такође, из касарне у Лукавици упућен да помогне исељавање
Команде. Он је за Срну изјавио да не зна тачно колико је припадника ЈНА било заробљено у ФИС-у. Казао је да су одвођени у подрум где су их,
током испитивања, тукли и мучили.
„Када су мене одвели у подрум, тамо сам затекао сада покојног Данила Ђокића из Мокрог и извјесног војног полицајца Вуковића из Фоче, који је
издржао страшне муке. На њему је био само доњи веш и није било мјеста на тијелу гдје га нису ударали кундацима од пушака, ногама и чиме су
стигли. Да сам ја био на његовом мјесту, онолике батине и провокације сигурно не бих издржао – издао бих и рођеног оца. Не сјећам се тачно у
колико сати је колона, у којој сам возио камион, кренула из Команде. Одједном је дошло до застоја у Добровољачкој улици, а чула се и пуцњава.
Припадници Патриотске лиге и Зелених беретки истјерали су нас из возила и натјерали да легнемо на цесту. Један од њих ударио ме је пушком у
грудни кош и у главу, псовао ми матер, газио ми по прстима на рукама. После извјесног времена прислонили су нас уз неки зид, а онда одвели у
СУП, па у Фис“.

Током испитивања о томе шта сам радио као добровољац ЈНА, у подруму су ме тукли по рукама и тијелу, шутирали…Могао нас је тући ко је хтио,
а било је доста олоша који се ту скупљао. Тако ми је, док сам седео на клупи го до појаса, пришао један младић, узео документа и опалио шамар…
Други су ме ногама ударали у главу и избили зубе”, причао је Ерић.
Тек после изласка из затвора сазнаћемо за црни, тада још непотпуни биланс масакра у Добровољачкој улици. Према подацима МУП-а Републике
Српске, у тој улици, 3. маја 1992. године, убијени су пуковници Будимир Радуловић, Миро Сокић, Бошко Михајловић, и Градимир Петровић,
потпуковник Бошко Јованић, грађанско лице на служби у ЈНА Нормела Шуко, и војници Миодраг Ђукић и Здравко Томовић. Истог дана, у
догађајима везаним за Добровољачку улицу, ближе или даље од Команде, погинули су и: Предраг Церовић, Зоран Гајић, Слободан Јелић, Срећко
Јовановић, Роберт Кочиш, Ивица Симић, Миломир Јањић, и НН Весна.
Рањени су: пуковници Комнен Жарковић, Енес Тасо, Ратко Каталина, Душан Ковачевић, Драгољуб Павловић, Јосип Ивановић и Љубинко Лукић,
потпуковник Фрањо Патачко, капетани Ласло Правда и Драгослав Станковић; грађанска лица у ЈНА Иванка Станков и Марко Стаменић, и војници
Зоран Аџић, Драган Пантић, Слободан Бојанић, Звездан Арсић, Драган Ковачевић, Зоран Зрнић, један Н. Н. војник, и моја сестра Славка Петровић,
која није била припадник ЈНА и која се, како сам већ напоменуо, случајно нашла у колони.
Сведоци наводе чињенице које упућују на то да је напад на колону планиран у највишем руководству муслиманско-хрватске цивилне и војне
власти. Они су прекршили договор председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића са представницима ЈНА и међународне заједнице да
возила и људство ЈНА мирно и безбедно напусте Сарајево. Возила су се нашла у унакрсној ватри.
Пуцало се из књижаре “Веселин Маслеша”, из џамије са друге стране улице и скоро из свих околних зграда.

Све организовано до последњег детаља
Јован Дивјак је у интервјуу “Слободној Европи” 2009. тврдио да напад у Добровољачкој “није био организован”, јер наводно није било јединствене
јединице, тј. војске. А зна се да је већ 6. априла 1992. Председништво тадашње БиХ кренуло у формирање Армије БиХ од дотадашњих паравојних
јединица и трансформацијом ТО у нову војску. После одлука о томе на седници 8. и 9. априла, командант Армије БиХ (ранији назив ТО РБиХ)
Хасан Ефендић већ 13. априла 1992. упутио је строго поверљиву Директиву о одбрани суверенитета и независности БиХ. А пуковник бивше ЈНА
Неђо Крајновић, један од сведока из Добровољачке, изјавио је за Срну, да „напад у Добровољачкој улици није могла урадити неорганизована руља,
већ да се добро зна ко су били главни организатор и командант; пре свих, бивши генерал те армије Јован Дивјак и тадашњи члан Председништва
Ејуп Ганић. Све је било организовано до последњег детаља.“

Тајна Добровољачке улице (19): ЈНА у Хелсинкију проглашена
агресором

Нападу од 3. маја, претходило је низ напада јединица Армије БиХ на објекте Команде Друге војне
области ЈНА почев од 22. априла. „У те нападе“, према тврдњама Новог репортера (3.5. 2007), „ако већ није вукао све конце, био је поприлично
уплетен командант Армије БиХ Сефер Халиловић. У једном пресретнутом разговору са командантом локалне ТО у Старом граду, Хамидом Бахтом
(данас пензионисани генерал Војске ФБиХ), Халиловић дословце каже: Ако си јачи, дери! Био је то одговор на Бахтино питање шта даље да ради у
јеку напада на Дом ЈНА и Команду Друге војне области. Са образложењем да војска има намеру да обори легално изабрану власт у Сарајеву,
Халиловићеви потчињени данима су дерали по опкољеним објектима ЈНА у центру Сарајева, а 2. маја извршили су општи напад на Дом ЈНА у
којем су убили 11, а теже ранили шест војника и старешина. То је била будалаштина. Војска је имала авијацију, артиљерију, тенкове и да је хтела да
обара ту власт у Сарајеву, могла је да је обори, сведочио је касније генерал Александар Васиљевић, тадашњи начелник Управе безбедности ЈНА.“
Случај „Добровољачка“ не може се посматрати само као напад на колону возила ЈНА која се на основу договора кретала Добровољачком улицом,
од касарне Бистрик ка Скендерији. Реч је о низу повезаних догађаја, који су почели у другој половини априла 1992. године: 21. априла заробљено је
осам војника ЈНА на Добрињи, 22. априла ти војници су убијени у Великом парку преко пута зграде Председништва БиХ (први масовни злочин) а
тога дана нападнута је и зграда Команде војне области. Другог маја нападнути су Дом ЈНА, Команда Друге војне области, Војна болница и више
сарајевских касарни и јединица, када је учињен и злочин над припадницима ЈНА на Скендерији (други масовни злочин). А дан касније, 3. маја
1992. године, у Добровољачкој и у околним улицама учињен је и трећи масовни злочин над припадницима ЈНА. У тим догађајима, према подацима
МУП-а Републике Српске, убијено је 42, рањено 73 и заробљено 215 припадника ЈНА. Реч је о повезаним догађајима код Дома Армије, Радничког
универзитета – биоскопа у Улици Ђуре Ђаковића, на Скендерији, у Добровољачкој улици и на другим локацијама.

Декларација којом је ЈНА проглашена агресором
Напади на Команду Друге војне области и Дом ЈНА почели одмах после 1. маја 1992. године. Тог дана, на заседању КЕБС-а у Хелсинкију, тадашњи
министар иностраних послова РБиХ Харис Силајџић издејствовао је Декларацију којом је ЈНА проглашена агресором, те је сва одговорност за
сукобе у БиХ пребачена на ЈНА и на снаге које она наводно подржава. У тој Декларацији је наведено да ће “за сва погоршавања ситуације у БиХ
бити одговорна ЈНА”, па је Ејуп Ганић, који је председавао Председништвом БиХ, одлучио да искористи Декларацију и да нападима на ЈНА
радикализује ситуацију у БиХ.
Постоји доказ да је у име Врховне команде ТО РБиХ напад на колону наредила особа под надимком “Заги”. Међу доказима је тонски снимак те
наредбе: “Свим јединицама – извршна команда, људи. Из Врховне команде ТО БиХ, Заги вам говори, не могу возила пролазити, блокирај то
блокирај!” – наводи се у једној од ових команди.

Сведок у истрази Алија Делимустафић, тадашњи министар унутрашњих послова Владе РБиХ, у својој изјави 29. јануара 2002. војном истражном
судији у Београду, у оквиру истраге КИ 651/93, имеђу осталог рекао је:
“Ејуп Ганић је 3. маја именовао Одбор за размену председника државе и команданта Друге војне области. Ганић је био у улози врховног
команданта војске, као председник Председништва, док су Хасан Ефендић, Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим
Бацковић звани `Заги`, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић и Керим Лончаревић били његови помоћници. Штаб је стално дежурао у
Председништву. У Председништву су били Ејуп Ганић и Хасан Ефендић, док је “Заги” управљао оперативно из Председништва с теренцима –
Хајрулаховићем, који је руководио свом оперативом (Зеленим береткама и Патриотском лигом), а помагали су му Дивјак, Сефер Халиловић, Керим
Лончаревић. Све време заједно са Ганићем био је у Предсједништву син Алије Изетбеговића – Бакир Изетбеговић”.

Покличи из времена Понтија Пилата
Не знам колико је прошло времена кад су нам наредили да устанемо. Ту страшну слику тешко је описати. Војници Армије БиХ су нас тукли
кундацима и черупали као прави лешинари. Отимајући се око маскирних униформи, наших личних ствари и гардеробе, већини заробљеника
скинули су све осим доњег веша. И кад смо онако јадни, разголићени и унезверени устали и кренули ка затвору, били смо једна незаштићена маса,
са жигом непријатеља, на којој је свако могао да истерује своју правду. Видео сам и раније опаких, гордих, гневних, безобразних и свакаквих људи,
али таквих, који без икаквог разлога, моткама туку голе заробљенике, ударају их крвнички по глави и леђима, обарају их и газе по њима, нисам
видео пре пакла у Добровољачкој улици. Мноштво света дошло је данас жигоше. Видео сам у људима неодољиву потребу да се јуначе над
немоћнима. Како с лакоћом изговарају: „Уби‟ га, уби‟ га…” Једни си имали пушке, други летве, трећи штапове… Мене је један младић ударио у
чело копчом од опасача. Неко ми је додао белу атлетску мајицу да је ставим на рану и некако сам успео да зауставим крварење. На мети су посебно
били војници и официри са којих још нису биле скинуте маскирне униформе. Двојица момака отимали су се око униформе једног војника. На крају
су га оставили у доњем вешу. Други су били мало поштенији. Скинули су маскирну униформу са једног војника, а дали му да обуче војничке
панталоне и мајицу. Узели су и његове чизме, а дали му плаве патике какве су војницима следовале у ЈНА. Чинило ми се да су у тој огромној
гомили заробљеника сви различито обучени. Један је у гаћама, с војничком блузом преко голог тела, бос, као пустињак, други огрнут шаторским
крилом…
Го сам до паса, као у Рудијевом сну. На мени су још остале војничке панталоне, неке тенковске, сивомаслинасте боје. У њима и официрским
чизмама стигао сам до самог затвора. Али, пре тога, неки младић ми је претресао џепове. Узео ми је 20 немачких марака и сат „Ниваду”, који је мој
отац Марко добио у предузећу „Маглић”, у Броду на Дрини – за 20. година рада. Остале ствари остале су ми у камиону. Није ме зачудило што ми је
тај непознати момак одузео новац, па и сат. Шта њега брига за моје успомене. Али чудно ми је било да ми одузима легитимацију, а није ни
полицајац, ни војник. Какву ли корист може имати од моје личне карте? Али, руку на срце, тај момак ми није рекао нијед ну ружну реч. Зато му
нисам ништа замерио. Те ствари би ми и онако одузели у затвору.
„У Команду Сарајевске армијске области“, причао је пуковник Славољуб Белошевић, „дошао сам 3. маја 1992. из Војне болнице, где сам отишао
претходног дана да бих посетио болесну супругу. Целу ноћ другог на трећи мај 1992. трајао је напад припадника тзв. Армије БиХ на Војну болницу
у Сарајеву, која се бранила са мало људи, који нити су били наоружани одговарајућим оружјем нити су се икада спремали за могућност да једна
здравствена установа буде нападнута. Преноћио сам у Војној болници, а уједно сам сазнао да је 2. маја почео општи напад на команду Друге војне
области и на Дом ЈНА у Сарајеву.
У Команду области дошао сам 3. маја ујутру, негде око осам часова. У току преподнева у Команди су дефиловале делегације Унпрофора, а из
Лукавице је у Команду доведен председник Председништва Алија Изетбеговић, са кћерком и зетом. Текли су преговори између генерала Кукањца
и Унпрофора о пуштању Алије Изетбеговића и, колико се сећам, у преговорима је учествовао и генерал Луис Мекензи. Ја нисам непосредно

учествовао у преговорима, тако да о самом току преговора имам посебна сазнања. Углавном оно што сам сазнао јесте да је постигнут договор да се
евакуише Команда сарајевске армије, а припадници Унпрофора и МУП-а БиХ су гарантовали да се извлачење може обавити потпуно безбедно. У
току преговора генерал Кукањац је у неколико наврата излазио из канцеларије и знам да сам му у једном таквом тренутку ставио до знања да
обавештајни подаци говоре да се припрема напад на колону. Питао сам га да ли је наручена авијација за нашу заштиту, а Кукањац је одговорио да
јесте и да је генерал Стевановић, командант РВ и ПВО, преузео ту обавезу.Ја сам с тим био задовољан. Знам да је и пуковник Ратко Каталина,
начелник безбедности, такође упозоравао генерала Кукањца да постоје подаци који говоре да ће колона бити нападнута, али генерал Кукањац те
примедбе није уважио. Боље је рећи, он је говорио да ће се предузети мере да се ништа не деси. Углавном, формирање колоне за излазак је почело у
поподневним часовима и било је предвиђено да возила Унпрофора иду напред и да у тим возилима буду Алија Изетбеговић, његова кћерка и зет и
генерал Кукањац, заједно са генералом Мекензијем. Ја не знам како је ко од њих био распоређен по возилима. Колона се формирала од степеница
на улазу у Команду, па Добровољачком улицом око Трга 6. априла до дворишта команде армије. Ја сам се налазио у деветом или десетом возилу,
рачунајући од места где је пресечена колона. Део колоне са снагама Унпрофора на челу, где су се налазили Алија Изетбеговић и Кукањац, прошао
је кроз Добровољачку улицу без икаквог инцидента и провокација. Међутим, наиласком колоне са теретним возилима ТАМ до семафора код моста
Дрвенија, односно код Текстилног школског центра, извршено је блокирање улице и појављује се велики број припадника Армије тзв. БиХ и
наоружаних цивила који су напали колону. У датом тренутку није било никакве шансе за одбијање напада, јер је постојала опасност угрожавања
личне безбедности наших снага. Тактички положај јединица тзв. БиХ је био бољи и они су у овом случају постигли изненађење, тако отпора од
стране припадника ЈНА практично није ни било. Припадници Зелених беретки врло брзо су разоружали припаднике ЈНА. Наредили су да сви
припадници ЈНА легну један поред другога, глава окренутих ка земљи. Двојица припадника Зелених беретки, са пушкама упереним према мени,
наредили су ми да устанем и да са себе скинем ратну одећу и да им предам. Покушао сам да из џепова извучем личне исправе, возачку дозволу,
пост-картицу, чековну картицу, чекове и 5.000 динара, истог тренутка од стране поменутих припадника био сам на веома груб и дрзак начин
спречен, којом приликом је један од њих двојице мене ударио више пута кундаком по телу, тако да сам од јаког ударца пао на бетон и повредио
десно колено. У том тренутку скинули су ме голог и одузели све личне ствари и одећу, наређено ми је да поново легнем, али потпуно го. На бетону
сам лежао око пола сата и за то време један од припадника Зелених беретки више пута ме је кундаком и ногом тукао у пределу бубрега, тако сам
осећао јаке болове више дана…“

Иван Оршић: Срамота да ни данас жртве нису пописане
„На поласку колоне официри су нам наредили да, ни по коју цену, не пуцамо, мада су се са свих страна чули пуцњи. Како су до којег камиона
стизали, тако би се продерали: Предајте се, ћетници! Нас је спасао неки њихов зенга, вероватно српског порекла, кога су ословљавали са Зока, јер је
он наредио да се млада војска не убија. Убијани су само официри, а видео сам како су стрељали возача камиона. Не знам због чега је страдао. Прво
су нас натерали да легнемо на асфалт, а онда су нас бесомучно тукли чиме су год и где стигли, па нас терали да пузимо. Ја сам већ био рањен
приликом гранатирања Команде области и тада сам се заклео да ћу све издржати. До 21. јула, када сам размењен, издржао сам све батине и увреде.
Са седам другова, остао сам последњи из колоне за размену. Муслимани су нас, почетком јуна, закључали у један клозет. Вероватно су проценили
да смо физички издржљиви, те да нас могу користити за копање ровова и друге најтеже послове. Имао сам ту несрећу да на својој кожи осетим
остварење претње Алијиног начелника Центра службе безбедности Авда Пањете, који нас је, када смо одведени у затвор, упозорио да ће све
учинити да завршимо на првој линији фронта, да нас наши побију. Уз стравичне батине, 50 дана копао сам ровове и односио лешеве… Када је, 21.
јула, Мекензи дошао по нас и рекао нам да смо слободни, нисам могао да верујем… Срамота је да до дан-данас нису пописане српске жртве у
Сарајеву и што им се не знају гробови“, изјавио је Иван Оршић из Новог Сада за београдску Правду.
Бивши начелник безбедности Друге армије пуковник Ратко Каталина каже да је „остала тај на да ли је Унпрофор знао да ће колона бити нападнута
чим се код Скендерије возило са Изетбеговићем упути према згради Председништва, јер су упозоравали Кукањца на ту могућност. А, ако су то
знали, зашто нису спречили масакр?“

„Када сам видео шта се дешава“, причао је Каталина, „рекао сам војним полицајцима да побацају беле опасаче и био сам у праву, јер су Алијини
бојовници готово сваког питали да ли је полицајац и ако би то потврдио, убијали су га на лицу места. Поред мене, на асфалту, лежао је један
војник, а , беретка га је питао да ли је полицајац. Када је овај одговорио да није, ударио га је кундаком у леђа што је јаче могао. У том тренутку
пуковник Бошко Михајловић, лежећи испод мојих ногу, дигао је главу зенгу упитао: Што тучеш човека, а овај га опкорачио и без речи му испалио
хитац у главу. Убио га је на лицу места. Потом сам осетио страховит бол у плућима и схватио да је пуцао и у мене. Очигледно је убијао официре и
полицајце. Пошто је мислио да ме је усмртио, отишао је даље. Чуо сам још пуцњева. Зенге су неке намерно рањавали, како би остали инвалиди.
Међу 27 рањеника су и они којима је испаљен метак у кичму или у карлицу, како би имали последице кроз цео живот. Оне које су намеравали да
убију, метак су им упуцавали у потиљак“, причао је Каталина за Правду.
„Трећег маја пре подне“, сведочио је пуковник Неђо Крајновић, „није било борбе, а негде око подне пред Команду је стигла велика колона војних
возила из Лукавице за евакуацију. У року од једног до два часа натоварили смо у возила преостали део војне и личне опреме, а потом и формирали
колону испред Команде у Добровољачкој. У колони је било неколико десетина теретних возила, неколико теренских и путничких возила и један
санитетски комбибус. На челу колоне је био бели оклопни транспортер и неколико возила Унпрофора, у којима су били представници УН. Ја сам
био у кабини возила ТАМ 5000, заједно са пуковником Стеваном Кожулом и војником возачем, и то ближе челу колоне. Колона је кренула испред
Команде и, пошто је прешла око километар пута, стала је због тога што је на делу између Трга Дрвенија и Скендерије преко улице било препречено
велико ватрогасно возило, које је потпуно затворило веома уску улицу. Одмах по заустављању колоне, из околних улица, дворишта и зграда
појавиле су се веће групе наоружаних муслиманско-хрватских војника, са оружјем упереним у нас. Приближавајући се вратима наших возила
наређивали су нам: Излази ван и руке увис, а ми смо то извршавали, пошто није било никакве шансе за борбу и отпор, будући да је на свакога од
нас насртала група од пет до десет непријатељевих војника. После то га, под претњом оружјем наређено нам је да се окренемо према возилу и руке
наслонимо на возило, а они су одмах почели да нас разоружавају и одузимају нам личну опрему – уз много псовки, увреда и понижавања. Од
старешина, које су биле у другом делу колоне и ближе зачељу, дознао сам да су многима наређивали да легну потрбушке на улицу уз малтретирање
и батинање, а пуковника Бошка Михаиловића су у таквом положају убили пуцањем у потиљак. Пуковник Мићо Пантелић ми је причао да је он био
у санитетском комбибусу и да су у њему убили пуковника др Будимира Радуловића, начелника Санитетске службе Друге војне области, само зато
што је проговорио пар речи, а потом и пуковника Мира Сокића, начелника финансијске службе, из истог разлога. У истом том возилу убијена је и
цивилно лице на служби у ЈНА Нормела Шуко. Колеге су ми, такође, причале да су на исти начин убили и пуковника Градимира Петровића,
начелника техничке службе, а потпуковника Бошка Јованића испребијали су кундацима и ногама, пуцали му у леђа и мртвог га убацили у кабину
возила. Тај хаос је трајао око један час и после тога су нам наредили: Улази у возила и крећи. Колона је кренула у правцу Трга Скендерија и на
једној од раскрсница бојовници су пропустили чело колоне и још неколико возила, међу њима је било и возило у којем сам се ја налазио, према
Лукавици, а сва остала возила и путнике у њима (око 2/3 колоне) усмерили су на тој раскрсници лево или десно у споредне улице и све их заробили
заједно са возилима, опремом и документима. У току кретања према Тргу Скендерија видео сам како је бели оклопни транспортер, у коме је био
Алија Изетбеговић, скренуо десно преко моста на Миљацки у правцу зграде Председништва БиХ. У току проласка испред спортске дворане
Скендерија видео сам на Тргу неколико мртвих тела војника и старешина, који су ту погинули у борби претходног дана, међу њима и тело капетана
Лабудовића. Након проласка поред спортске дворане Скендерија, на делу пута према мосту Врбања, генерал Кукањац је зауставио колону која је на
претходним раскрсницама успела проћи право, и када је видео да је то само мали део колоне, протестовао је код представника УН, који су такође ту
стали. Представници УН су се са својим возилима вратили натраг и вероватно закључили да се растурена колона више не може скупити, после чега
су се вратили на чело колоне до генерала Кукањца. После краћег објашњавања наставили смо пут преко Грбавице до касарне Лукавица.По доласку
у касарну видео сам да је пристигао само мањи део колоне, а већи је заробљен. У разговору са осталим старешинама који су стигли у Лукавицу
сазнао сам шта се све збивало у Добровољачкој улици, осим онога што сам видео својим очима. Следећег дана, 4. маја, после преговора гене- рала
Аксентијевића са непријатељском страном, већина заробљених лица је ослобођена и довезе- ни су у Лукавицу, а мањи део је остао у
заробљеништву. Један број рањеника остао је по болни цама”, причао је Крајновић.

Ејуп Ганић

Генерал Мекензи : „Никада нисам утврдио ко је издао наређење
Генерал Мекензи је у својој књизи Мировњак: Пут до Сарајева, објављеној у септембру 1993. године, записао шта се дешавало у пресудним
тренуцима. „У одређеном времену напустили смо канцеларију генерала Кукањца и пошли пре- ма конвоју, који је био формиран ван круга касарне,
одмах уз главни улаз. На пола пута радио-везом су ме позвали из мог штаба и саопштили да им др Ганић саопштава да је договор пао у воду. До
врага, о чему то говорите, повикао сам у микрофон. Ту ми је председник Босне и командант његових јединица ТО и они су ми гарантовали
безбедност конвоја. Ништа боље не могу учинити. Сачекајте да се поновно консултујем са њима. Отишао сам до председника и питао га: Коме да
верујем – Вама или Ганићу, господине председниче? Генерале Мекензи, имате моју ријеч и ријеч нашег војног команданта, одговорио ми је…”
Мекензи је радио-везом саопштио штабу да крену и да то пренесу Ганићу, али ситуација се убрзо променила. „Томас ми је довикнуо“, пише
Мекензи, „да су војници ТО пуцали кроз пушкарнице борбених возила транспортера ЈНА на зачељу колоне, да су сви у тим возилима мртви и да су
такође угрожени и шведски војници. Без оклевања сам му наредио да Швеђани напусте конвој и врате се у зграду ПТТ-а. Никаквог разлога није
било да жртвујем наше људе. Војска ТО била је премоћна у односу сто према један…“
После неколико минута разговора са председником Изетбеговићем, како пише Мекензи, „вође ТО су се вратиле у своје јединице дуж нашег
конвоја. Али штета је већ била учињена. Око 200 војника ЈНА је нестало. Најпре сам мислио да су побегли у оне делове града које контролишу
Срби, тек касније сам открио да су их војници ТО заробили и одвели са собом. Све оружје и сву опрему су запленили, шест официра ЈНА
хладнокрвно су побили. Десет војника УН спречило је масовно проливање крви, што је била слаба утеха…“
„Никада засигурно нисам могао утврдити ко је издао наређење, сумњао сам да је то потпредседник Ганић“, написао је канадски генерал.

Тајна Добровољачке улице (20): „Јутеловац“ Горан Милић терорише
официре ЈНА

Горан Милић
Аутор фељтона Миладин Петровић, био је као новинар у колони ЈНА која је напуштала команду 2. војне области ево као описује догађаје у згради
тзв. ФИС-а где су били затворени и мучени официри и војници ЈНА (примедба редакције „Прваде“)
-Ми, заробљеници у Фису, нисмо ништа знали о судбини првог дела колоне и генерала Кукањца, осим гласина да је генерал ухапшен. Пред нама је
била тешка и претећа ноћ. После неког времена дозволили су нам да пијемо воду. Једва сам издржавао жеђ, а на храну уопште нисам мислио. У
току вечери неки официр Армије БиХ позивао је све више официре, од мајора до пуковника, да стану у строј. Требало је да их негде воде. Нико
није знао о чему је реч. Мој колега Никола Остојић, као потпуковник, требало је да се прикључи тој групи, а ја, капетан прве класе, да останем у
сали. Био сам у недоумици: да ли да останем унутра, где сваког минута неког премлаћују, или да се пријавим као виши официр и идем тамо где је
можда још неизвесније. Ипак, кренуо сам за Николом. Да будемо заједно, па шта буде! Све време сам мислио на сестру: кога бих могао да питам,
да замолим, да добијем било какву информацију о њој? Али атмосфера је била исувише непријатељска за таква питања. Водили су нас по мрклом

мраку. Свако је имао свог чувара са упереном цеви. Сарајево сам слабо познавао, па нисам ни могао да знам куда нас воде. Плашио сам се, али
много више сам се плашио за сестру него за себе. Да ли је у Кошевској болници, као што ми је речено? Рањена је, али не знам колико је рана
опасна. Молим се Богу да јој помогне. Молим се и за моју тетку Пауну Радовић и њену породицу, која је са мужем Рајком, кћерком Снежаном и
синовима Миломиром и Милованом заточена недалеко одатле. Њеног девера Игњата су негде одвели и, како се касније испоставило, убили. Моја
мајка тада није знала да смо заробљени. Други су знали, али јојнису говорили. Није могла ни да замисли да нас је седморо у заточеништву: син,
кћерка и рођена сестра са мужем и децом. Кад год је давала комад хлеба неком просјаку, увек је говорила: „То је због моје дјеце, која су у свијету”.
Као да је знала да ће једног дана за спас њене деце бити потребно много милостиње и молитви.
Иако сам био свестан опасности и положаја у коме се налазим, нисам размишљао о смрти, ни ти о пролазности и смислу живота. Моја свест је тада,
чини ми се, била сужена и усмерена ка једном једином циљу – да пронађем сестру и изведем је из Сарајева. Довели су нас у зграду Председништва
БиХ. Видео сам ту много официра и војника Армије БиХ, али нисам никога познавао. Један од њих, бивши официр ЈНА, примио нас је и покушавао
да остави утисак доброг домаћина. Претходне догађаје назвао је „игром судбине и случајношћу“. Као да је хтео да помири нападаче и жртве, али, с
обзиром на тежину злочина и број погинулих и рањених у Добровољачкој улици, његове речи су биле више него лицемерне.
Разгаљен топлом кафом и „добродошлицом”, један заробљени потпуковник ЈНА упитао је поменутог официра зашто су побили толике људе, што је
разбеснело једног од наоружаних момака који су са стране „сеирили” и процењивали шта је речено како треба, а шта није. Утрчао је унутра с
намером да се обрачуна са очајним потпуковником. Срећом, момка су брзо смирили и инцидент је прошао без последица.

Горан Милић главни и одговорни уредник Ал Џазире за Балкан
Горан Милић је са новинарским радом започео 1970. на ТВ Београд да би након девет година рада на спољнополитичким темама 1980. пет година
радио у Њујорку као дописник. По повратку у Југославију 1990. године Милић постаје уредник Jутела, телевизије која је окупљала новинаре из
више република. Јутел је сматран пројугословенским што у суштини није био што показује и доказује не само понашање Милића према
официрима, војницима и осталим заробљеним у Добровољачкој, него и његови каснији јавни наступи. Корен таквог понашања овог Хрвата из
Сланог је оштећење његове породичне куће у томе месту на обали Јадрана у рату ЈНА са паравојним хрватским формацијама. Након 1992. Милић
остаје без посла, сели се у Загреб да би 1997., почео радити на ХТВ-у где 2002. године постао је водитељ и уредник емисије “Брисани простор”,
2004. постао је водитељ и уредник Дневника, радио путописне репортаже. Милић је скренуо пажњу српске јавности када је затражио повраћај свог
стана у Београду. Данас је главни и одговорни уредник Ал Џазире за Балкан.

Милићева предавања о моралу
Те вечери група заробљених официра наслушала се претњи, оптужби за разарање Сарајева и лекција о моралу. Све је било окренуто наопако.
Оптужене су жртве, а извршиоци планираног ратног злочина остали су чисти. Многи су те вечери „испирали мозак” заробљеним официрима.
Најревноснији међу њима, што ме посебно изненадило, није био официр, нити неко ко је по службеној дужности задужен за преваспитавање
затвореника, него један од најпознатијих југословенских новинара у то време – Горан Милић. Никола Остојић му је више пута прилазио и говорио
му да међу заробљеницима има и новинара. Молио га је да нам помогне, као колегама, али Милић се није освртао на његове речи.
„Трпео сам тада јаке болове, па сам и због тога тражио помоћ од колеге из Јутела Горана Милића, који је био тамо, али уместо средства за болове
добио сам некакве моралне придике“, причао је Никола. Милић је гладним, жедним и измученим заробљеницима, од којих су неки имали крваве

завоје око главе, држао предавање о моралу и оптуживао их за разарање Сарајева. Пијући виски и уживљавајући се у улогу ратног комесара, с пуно
патетике је причао о времену кад је живео у Београду, кад је водио ТВ дневник на првом каналу. Заробљеним официрима је говорио да нису
представници правих Срба, какве је он познавао док
је радио у Србији. Како је време протицало, а количина вискија смањивала, Милић је све мање подсећао на оног водитеља дневника, а све више на
ратног комесара који се јуначи и уздиже над немоћним заробљеницима. Кафа коју смо попили у Председништву БиХ убрзо нам је пресела, а сва
уверавања да нам се
више ништа ружно неће догодити била су празна прича. Кад су нас вратили у затвор, неки разбојници у маскирним униформама крвнички су тукли заробљеног резервисту насред дворане. Стално су пристизали неки нови типови. Упадали су
унутра с намером да деле правду. Неке заточене су негде водили. Ишли су од једног до другог заробљеника и бирали жртве. Чинило ми се да су
посебно били кивни на резервисте. Према њима су били немилосрдни, али тукли су крвнички и тенкисте и артиљерце, које су оптуживали за
рушење Сарајева. Тукли су и све друге које изаберу, али нико није могао да зна по којим критеријумима бирају жртве.

Дуга је ноћ у тамници. Та ноћ у затвору у Фису била је ноћ страха, ужаса и неизвесности. Напољу експлозије, унутра хаос, претње, пребијање
људи… Наоружани чувари, с вучјацима, иду од једног до другог заробљеника. Стану испред човека, гледају га у очи, и одлучују да ли ће га водити
у подрум… Отуд допиру јауци. Неке враћају, па као да им није довољно, туку их и насред дворане. Опет траже резервисте… Туку их и рукама и
ногама. Дворана јечи… Седећи један поред другога на струњачи, Никола и ја ишчекујемо кад ће доћи до нас. Не знамо по којим критеријумима
одводе људе у подрум. У ствари, не знамо ни где их тачно воде. То је и више од неизвесности. Можда и крај. Ту нема гаранција. Сам ђаво повлачи
обарач. Разне ствари ми падају на памет. Двеста заробљеника могло је да савлада чуваре, али да ли је то храброст или нешто друго? Сетио сам се
Андрићевих речи да се храброст неког човека може видети и оценити тек кад умире, али тада обично нема сведока. Сваки други начин оцењивања
је непоуздан, поготово у рату, кад свака фукара дође до оружја. Посматрам како оне наоружане и бесне керовође бирају жртве. Стану испред њих и
неко вре ме их гледају право у очи. Учинило ми се да изводе напоље оне који не могу да издрже њихов поглед, који трепну, па сагну главу, као у
оној дечијој игри, у којој ти машу руком испред очију да провере „да ли се плашиш мајке‟„. У свом том страху и муци, кад се човек окамени, кад се
страх на неки начин замрзне, тихо се договарам са Николом да наше џелате, кад буду дошли по нас, гледамо право у очи, па шта буде да буде.
Десет година касније сазнао сам да нас је те вечери у затвору обилазио Изетбеговићев заменик, тадашњи први човек државе и војске, Ејуп Ганић,
који је о томе причао новинару Нина.

Бескорисно Ганићево залагање за официре
„Увече сам отишао у онај наш Фис, где су 182 официра била поређана као сардине. Рекао сам оним момцима из Територијалне одбране: Немојте да
их ко дира. Тамо су били неки генерали, неки пуковници, то све седи сломљено, јадно, о јаду забављено“, причао је Ганић о томе како смо ми,
заробљеници, тада изгледали. Тачно је да смо били поређани као сардине, сломљени, јадни и јадом забављени, али од његове молбе
територијалцима – да нас не дирају нисмо имали користи. Током читаве ноћи – у сали, у ходницима и у подруму трајала страшна тортура над
старешинама и војницима. Ми, који смо неким чудом поштеђени батина, које чувари- кероводци нису изабрали за подрум, нисмо поштеђени од
страха, неизвесности и оног хладног и претећег погледа чувара док те мери и размишља да ли си „зрео“ за подрум и батине или ниси. Чувар те
гледа и пресуђује по неким његовим правилима која никада нећеш сазнати, можда по некој твојој слабости коју је видео у тренутку кад си га
погледао, или по нечему што само Бог зна, што превазилази наша знања.

Чуо сам током вечери да су немилосрдно тукли једног Фочака због тамошње ситуације. Водили су га у подрум и пребијали, па при сваком наиласку
чувара очекујем питање – одакле си? Размишљам о томе и о одговору који ћу да дам, али, колико год се трудио да нешто смислим, не полази ми за
руком. Не разговарам о томе са Николом, али знам да на то питање морам да одговорим тачно, па шта буде – шта Бог да. То није обичан тест на
коме се због нетачног одговора губе поени, већ може да се изгуби и глава. У току ноћи сањао сам сестру. Однекуд, као из неке дубине, зове ме, а ја
не могу да оценим одакле долази глас. Тражи помоћ, а ја немоћан. У друштву сам непознатих људи. Го сам до паса. Као у Рудијевом сну. Тражим
да ми неко позајми кошуљу, али нико ме не слуша. Гледам хоћу ли видети неког познатог, али узалуд гледам. А онда се тргнем и опет видим
чуваре с керовима. Од тада ме непрекидно прогања мисао: шта ако се вратим кући без сестре? Шта ћу рећи мајци? Молим се Пресветој Богородици
да ми заштити сестру. Пада ми на памет да ујутру замолим чуваре да ме одведу у Кошевску болницу, да посетим сестру. Можда ћу наићи на неког
ко ће ми ту жељу испунити. Било је то нешто између будног стања и сна, између неке чудне несанице и још чуднијег бунила, кад више и не знаш
шта је сан а шта јава. Ујутру су нам донели храну: хлеб и маргарин, баш оно што ми, једноставно, неће кроз грло. Маргарин ми је омрзнуо још док
сам становао у ђачком дому у Горажду. Свако јутро: хлеб, маргарин и чај, или хлеб, мармелада и чај! Не знам колико је могло да буде сати кад се
неки официр Армије БиХ (касније сам сазнао да је то био Стје- пан Шибер), обратио заробљеницима. Позивао је војнике и официре да се определе
за једну од могућности: да пређу у Армију БиХ, или да одмах буду упућени кући. Обе могућности су значиле – напуштање ЈНА. Тада се издвојила
једна мања група војника и неколико официра. По свему судећи, желели су да што пре оду кући и све забораве. У то време већ су нас снимале
камере, а ми смо, као што се види на фотографијама заробљеника, окретали главу да бисмо избегли барем једно понижење.

Тајна Добровољачке улице (21): Шиберово виђење догађаја

Дан пре Добровољачке страдали специјалци ЈНА: на слици паљење рањеног војника струјом

Скоро седамнаест година касније, марта 2009. године, Стјепан Шибер, пензионисани генерал, ратни заменик команданта Армије БиХ,
први пут је јавно проговорио (за Слободну Босну), о догађајима у вези са нападом на колону ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Ја сам у Сарајево дошао у јулу 1991. године‟„, причао је Шибер, „и постављен сам на положај замјеника начелника Штаба Територијалне обране
БиХ. У то је вријеме командант Штаба ТО БиХ био генерал Драго Вукосављевић, а његови замјеници генерал Фикрет Јакић и ја, који сам имао чин
пуковника. Хасан Ефендић је тада био командант Окружног штаба, а Јован Дивјак командант Сарајевског округа. Ствари су се од- вијале филмском
брзином. Четвртог априла, на Бајрам, Вукосављевић је генералу Милутину Кукањцу, који је већ био у касарни ЈНА у Лукавици, предао сву
шифрирану документацију Територијалне обране коју је украо од нас. Прије тога је мени наредио да организирам сигурност у Републичком штабу
ТО који се налазио у згради Предсједништва БиХ. И доиста сам организирао дежурства и одредио Јову Дивјака да буде шеф тима. Такође Вас
морам подсјетити да је Дивјак прије тога био оптужен, јер је полицији у Кисељаку посудио оружје да изводе вјежбе, требао је ићи у затвор у Ниш.
У међувремену се жалио, па је његов одлазак стопиран. Свеједно, када је Вукосављевић дошао и видио Дивјака на дежурству, одмах ме је позвао и
рекао ми: Друже пуковниче, шта Ви то радите, будућег робијаша стављате на дежурство?! Сјећам се да сам 6. априла 1992. себе одредио за
дежурног, али ми је Вукосављевић рекао да идем кући. Тада се већ почело пуцати, ја сам сједио с покојном супругом у стану када ме је телефоном
позвао Алија Изетбеговић и замолио да хитно дођем у његов кабинет у Предсједништво БиХ…Када сам стигао у зграду Предсједништва БиХ, у
великој сали су, поред Алије Изетбеговића, били Ејуп Ганић, Стјепан Кљуић, Фикрет Абдић, Јуре Пеливан. Тада сам сазнао да је ноћ раније
одржана сједница Предсједништва БиХ, коју су напустили српски чланови. Изетбеговић ми је рекао и да су ме на том састанку већ одредили да
будем командант Територијалне обране. Ја сам му, међутим, одмах казао: Господине предсједниче, министар обране је Хрват – Јерко Доко, и нема
смисла да и ја будем командант војске, јер Хрвати су ипак најмалобројнији народ. Требао би бити неки Муслиман. Изетбеговић ме је тада питао
имам ли каквог Муслимана да је школовани официр. Одговорио сам да имам, али да најприје морам с њим поразговарати. Одмах сам назвао Хасана
Ефендића и једва га наговорио да буде командант Територијалне обране БиХ. Онда је Изетбеговић поновно назвао да ме пита знам ли и каквог
паметног и школованог српског официра који је близу мене. Рекао сам да знам, након чега је Изетбеговић тражио да га одмах назовем. Тада сам
позвао Јову Дивјака, који је, за разлику од Ефендића, пристао одмах. Тако смо нас тројица дошли на чело Територијалне обране, а касније су нам се
придружили Сефер Халиловић и његови људи. Будући да је Хасан Ефендић, у међувремену, почео да брља, први командант Армије БиХ постао је
Халиловић, који се од самог почетка показао као изнимно добар“.
На питање новинара Слободне Босне да ли је, као други човек Територијалне обране БиХ, знао за детаље договора које је Ејуп Ганић, после
привођења Алије Изетбеговића на Сарајевском аеродрому, постигао с представницима ЈНА и Унпрофора, Шибер је одговорио:
„Нико то није знао! Ганић је био толико закукуљен, тајанствен, да нам ништа није рекао, ми ћемо тек послије дознати неке ствари“. А на питање
како је реаговао кад је сазнао за привођење Изетбеговића, Шибер одговара:
„Тада су сателитски телефон имали само Изетбеговић и Ганић, а Кљуић би га се некако увијеk дочепао, да и он коју прозбори. Срећом, у
међувремену су прорадиле везе Сефера Халиловића, односно, Патриотске лиге, али је до тог телефона дошао Заим Бацковић. Тако да, када је
настала гужва у Добровољачкој улици, ни Сефер, ни Ефендић, ни ја нисмо имали никакве телефонске везе. Телефоне су имали Ганић, Кљуић и
Бацковић. Ја знам само да је неко пуцао. У згради Предсједништва сам у ходнику чуо како преко телефона причају Ганић, Кљуић и Бацковић, да
говоре Изетбеговићу да он више није предсједник“. У истом интервјуу Шибер одговара и на питање – откуд ту, са њима, Заим Бацковић и каква је
била његова улога?
„Ма он је, да тако кажем, једно обично лапрдало. Све је желио постићи, чак је тражио и златну полицијску значку. Сјећам се да је негдје на почетку
рата, када га је полиција ухапсила на Ступу с техничком робом и некаквим телефонима које је изузео из складишта, рекао да робу носи за Стјепана
Шибера. Због тога сам реагирао и код Сефера Халиловића“.

Шибер ту објашњава и слику која је обишла свет – Јову Дивјака на транспортеру и како се он ту нашао.
„Не знам, иако је Дивјак одиграо једну од кључних улога да што мање људи страда. Тензије су биле страшне, посебно код тзв. Ћела, а тада је у
Сарајеву било стотину ћела, и сви су хтјели да буду главни. Но, главни је био Исмет Бајрамовић, који је имао велики допринос код заустављања
колоне на Скендерији, паљења трамваја…Знам то јер сам био с њим у рупи, уз обалу Миљацке, код моста. У Добровољачкој улици се пуцало
насумице, неки су људи, нажалост, убијени, углавном пуковници ЈНА који су се правили важни. Међутим, доста војника који су се склонили
касније су заробљени, одведени у Фис, с тим да је неколико њих тешко претучено. Тада је Изетбеговић донио одлуку, на захтјев шефа Унпрофора
Луиса Мекензија и генерала Милана Аксентијевића, а након нашег састанка с њима, да питамо заробљене војнике ЈНА који ће од њих остати с
нама. Пристала су само двојица-тројица Муслимана, остали нису хтјели. Чак ме неки од официра, са којима сам се добро познавао из ЈНА, нису
хтјели ни поздравити. Скоро сви војници које смо размијенили послије су отишли на Пале“.
У поменутом интервјуу, после питања – да ли је напад на колону ЈНА био планиран, или је ситуација измакла контроли, Шибер каже:
„Мислим да је ситуација измакла контроли, сазнало се да је Алија Изетбеговић доведен у зграду Друге војне области, да треба бити размијењен.
Није ту било никаквог плана и стога не бих рекао да неко може бити оптужен за тај напад. Све су то били мали људи који су пуцали, јер су жељели
да спасу Изетбеговића. Што се тиче Сефера Халиловића и мене, у то смо вријеме радили даноноћно, градили смо идентитет Армије БиХ,
израђивали све могуће шеме обране Сараје- ва и државе… Заиста не бих могао рећи да је неко наредио да се пуца, јер нисам био у Добровољачкој
улици. Дивјак би можда могао нешто конкретније знати, он је био на лицу мјеста“.

Тајна Добровољачке улице (22): Посета рањеној сестри

Ратни злочинац Јован Дивјак
Аутор фељтона Миладин Петровић описује своје заробљеништво у Сарајеву (примедба редакције Правде)
Један од војника Армије БиХ (касније сам чуо да га зову Хамо) викао је са средине дворане: „Има ли овдје новинара из Београда!” Никола
и ја смо се одмах јавили, а он нам је рекао: „Од сада сте под мојом заштитом!“ Искористио сам прилику да га питам за сестру. Молио сам
га да ме одведе до Кошевске болнице, или да барем сазна нешто о њој. Рекао ми је: „Видјећемо шта се може учинити”. Веома сам се
изненадио кад сам видео да је с њим и онај војник што је претходне вечери скинуо са мене војничке панталоне и чизме.
На себи је имао маскирну блузу и моје панталоне. Звали су га Лаки. А како су у Фису сазнали за Николу и мене, као војне новинаре, било ми је
јасно тек кад смо ослобођени – кад смо дошли у Лукавицу. Тадашњи главни и одговорни уредник Народне армије, пуковник Иван Матовић, чим је
чуо за наше заточење, обраћајући се многим домаћим и међународним организацијама, тражио је да нам помогну. У Народној армији од 7. маја
1992. написао је: „Четврти мај 1992. године за Редакцију је био један од најтежих и најнеизвеснијих дана. Дан проведен у узалудним покушајима да
уђемо у траг двојици наших новинара. Ангажоване су и надлежне институције ССНО, и државни комитет за односе са УН, и новинске агенције, и
угледни грађани Сарајева, и Међународни црвени крст… Срећом, све се добро завршило”.
У тим тренуцима неизвесности, кад су се у мом стану у Београду окупили пријатељи и родбина, ишчекујући вести из Добровољачке, једна наша
комшиница позвонила је на врата и мојој супрузи саопштила: „Чула сам да је погинуо неки Петровић!” Није проверила о ком Петровићу је реч,
него је, због неког разлога, журила да ту вест саопшти мојој већ довољно уплашеној супрузи.
На моје велико изненађење, пришао ми је Лаки и рекао ми да ћемо, највероватније, ићи до Кошевске болнице. Хамо је већ био отишао да тражи
дозволу од надлежних. А кад се вратио и казао да идемо на Кошево, од среће сам потпуно заборавио да сам у затвору. У тим тренуцима био сам
сигуран да су моје молитве Пресветој Богородици почеле да се остварују. Прво су ме одвели у зграду где је било много новинара, али и војника
Армије БиХ и полицајаца. Будући да сам веома слабо познавао Сарајево, нисам био сигуран где се налазим. Да ли смо били у Председништву БиХ,
где су нас водили претходне вечери, или на неком другом месту, нe знам. Моји пратиоци, наоружани аутоматима, довели су ме прво у ресторан, где
је, такође, било много новинара. Ниједног од њих нисам познавао. С некима су ме упознавали. Вероватно сам им чудно изгледао у плавом
радничком комбинезону и милицијској блузи преко атлетске мајице. Поготово зато што сам био необријан и поспан. Нудили су ми да ручам, али
нисам могао.

Наговарање да останем у Сарајеву и радим за Армију БиХ
Пре одласка у Кошевску болницу, моји пратиоци, Хамо и Лаки, предали су ме двојици иследника у цивилним оделима. Рекли су ми да су новинари,
моје колеге, и да желе да разговарамо. Будући да су већ знали одакле сам, питали су ме о догађајима у Фочи и Устиколини. Испричао сам им да
тамо нисам био од почетка рата у Словенији и да ми је тамошња ситуација потпуно непозната. Прелиставали су неке бројеве Народне армије,
тражећи да нисам нешто писао против муслимана, или Хрвата. Али нису нашли ниједан текст који би ме у њиховим очима компромитовао. Казали
су ми да је један од мојих пратилаца, онај што ми је претходног дана отео панталоне, звани Лаки – Србин из Сарајева. То им је био увод у
вишечасовно наговарање да останем у Сарајеву и радим за њихову војску, или за неку од њихових редакција. Рекао сам им да ја имам своју
редакцију у Београду и да ћу тамо да се вратим, али иследници се нису баш много обазирали на моје одговоре. Говорили су да ми је то једини
излаз. Стално су истицали да им је жао, али да сам у веома тешком положају. У прво време нисам знао на шта тачно циљају, али убрзо сам схватио
да ме уцењују због сестре. На крају су ми то отворено рекли: „Најбржи и једини начин да ти и сестра будете ослобођени јесте да ти пређеш код
нас”. Наставак убеђивања следио је у Кошевској болници.

„Уби’ га, мајку му ћетничку”
На самом улазу у болницу неки униформисани људи покушали су да ме одвоје од мојих пратилаца, псујући ми четничку мајку, иако о мени нису
могли ништа да знају, осим да сам нека врста заточеника. Видели су да сам чудно обучен и да имам пратиоце, и то им је било довољно да ми
тренутно одреде националност и статус. Али, мој чувар Хамо ме је ухватио за руку и повео унутра, рекавши им:
„Није он четник, већ новинар, повео сам га у посјету сестри”. Неко је викао: „Уби‟ га, мајку му ћетничку”, а моји чувари су ме опет бранили и
говорили: „Људи, он је новинар!” Док су ме водили до собе у којој је лежала моја сестра, рекли су ми да ће ме упознати са пријатељем. Размишљао
сам ко би то могао да буде, али ниједно име ми није падало на памет. Увели су ме у једну болничку собу – до кревета у коме је лежао непознати
мушкарац.
Видео сам да је рањен, измрцварен и блед. Претпостављао сам да је припадник ЈНА, али нисам га познавао.
„Да ли познајеш овог човјека? – упитао ме је пратилац.
„Не познајем‟„, одговорио сам потпуно сигуран да га никада раније нисам срео.
„А познајеш ли ти њега?‟„ – питао је човека у постељи, који ме је погледао и с напором изговорио да ме не познаје.
Жао ми је било тог непознатог човека, рањеног, усамљеног и немоћног. Ништа о њему нисам знао, осим оног што се могло прочитати на његовом
лицу и у његовим очима, а то је она душевна патња коју човек мора да примети. Растали смо се без речи. И док су ме моји пратиоци спроводили до
рањене сестре, имао сам времена да размишљам о човеку којем сам, по некој тајанственој промисли, мимо своје воље, био у посети. Пошле су ми
сузе због сазнања да је сам и да је у опасности, иако је међу људима који су полагали Хипократову заклетву.

Хорор у болници Кошево
Неколико година касније, случајно смо се срели у Ваљеву и тада ме је препознао. Смејући се, питао ме је: „Јеси ли ти онај што ми је био у посети у
Кошевској болници?” Тада смо тек схватили како су нам се, тог 4. маја 1992, путеви укрстили. А тек по изласку из затвора у Фису сазнао сам да је
то био потпуковник Богоје Божиновски, начелник Дома ЈНА у Сарајеву. Њега су ту, на Уролошко одељење Кошевске болнице, довели припадници
јединице Исмета Бајрамовића Ћеле. Ту су му констатовани прострелна рана кроз грудни кош и плућно крило, те прелом десне руке. Оперисан је без
анестезије и остављен је да лежи у болници без хране и воде. Потом је по њега дошао Ћело и буквално га отео од стражара који су га чували.
Божиновски је одведен у кућу једног од погинулих муслимана за време напада на Дом ЈНА и приказан је као четник и злочинац. У том стану је
малтретиран, јер су га присутни пљували, тукли ногама и рукама, претили ножем… а када је од изнемоглости пао, једно лице је уринирало по
њему. После те тортуре, Божиновски је пребачен у подрум неке куће на Вратнику, где су га злостављали припадници Ћелине јединице. Вођен је у
зграду Председништва БиХ, где су га присиљавали да пређе у ТО БиХ и да да изјаву за Јутел, да осуди фашисте и србочетнике, што је одбио. Ипак,
после шест-седам дана, под неописивим батинама био је принуђен да потпише дириговану изјаву. Размењен је 19. маја 1992. године. Према
подацима Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, са седиштем у Београду, један од
професора Медицинског факултета у Сарајеву (сведок број 281/96-1) сведочио је:
„…Када је био напад на колону у Добровољачкој улици ја сам водио дежурну екипу на Трауматолошкој клиници. Довезли су доста тешко рањених
припадника ЈНА. Припадници Зелених беретки заустављали су војна возила, отварали врата и пуцали у официре и војнике. Тако је убијен пуковник

др Радуловић, начелник санитета војне области. Они који су успели да искоче из возила, убијани су на улици, јер су нападачи били постављени са
обе стране улице. После операције ти рањеници су премештени на друго одељење Уролошке клинике. Припадници муслиманске Патриотске лиге
улазили су у сва болничка одељења без знања лекара и одводили поједине рањенике према свом нахођењу, не водећи при томе рачуна о њиховом
здравственом стању. Одведени су на посебно одељење на Уролошкој клиници. Њих више нисам видео, а тамо на Уролошкој клиници никакав
контакт са њима нисмо могли да остваримо и о њиховој судбини ништа не знам…”Кад ме је моја сестра Славка угледала на вратима болничке собе,
од радости је почела да плаче. Ни она није знала шта се са мном догодило. Обоје смо били пресрећни, иако смо још били у заточеништву.
Покушавао сам да будем прибран, да прикријем сузе. У соби је било још неколико жена. Лекар ми је рекао да је моја сестра рањена у руку,
вероватно неким парчетом бомбе. Срећа је што је на себи имала перјану јакну, иначе би последице биле теже. Рана полако зараста, али, како ми је
рекао, још није време да сестру отпусте из болнице. Нешто касније у собу је ушао је дан од мојих иследника, „новинара”. Рекао је мојој сестри:
„Ајде сад, пред братом, кажи какву си улогу имала у Сарајеву!” Она га је гледала и ништа јој није било јасно. Ни ја нисам ништа разумео. Рекао сам
му да је она обичан студент и да нема говора о некаквој тајанственој улози. Док је моја сестра плакала, иследник је поново покушао да се договори
са мном: да останем у Сарајеву, а да сестру одмах отпусте из болнице и врате кући. Не само да нисам размишљао о том предлогу, него уопште ми
није било јасно зашто ме на тако нешто наговарају. Знали су да живим и радим у Београду и да је логично да се вратим кући, у своју редакцију и у
своју војску. Будући да сам претпостављао да бисмо ускоро могли да будемо ослобођени, молио сам иследника да ми дозволи да поведем сестру са
собом, али он ми је рекао нешто што ме је веома уплашило: „Она је под истрагом!?” Казао сам му да је то нека грешка, а он је остао при своме.
Рекао ми је на крају: „Посјета је завршена и размисли још једном о мом приједлогу!”Сестра је плакала, а ја сам је тешио. Нисам могао да сакријем
сузе, говорио сам јој да буде јака, да се нада, да истрпи, да ћу је сигурно извести одатле… Тек на слободи сазнао сам зашто је иследник спомињао
истрагу.

Телефонски именик у перјаној јакни
Кад сам, после изласка из затвора у Лукавици срео колегу фоторепортера Недељка Деретића, рекао сам му да ми је сестра остала у Кошевској
болници и да ме веома брине што ми је иследник рекао да је под некаквом истрагом. Он је одмах претпоставио шта би могло да буде. Пре поласка
колоне, пошто је било прохладно, Недељко је мојој сестри дао своју перјану јакну. Сетио се да је у јакни имао телефонски именик, а у њему су,
између осталог, били и бројеви Вука Драшковића, Војислава Шешеља, и још неки. И, што је касније и потврђено, код моје сестре нађен је тај
именик и она је осумњичена као некаква „сарајевска веза са четницима у Србији”. Кад су је, после рањавања, довезли у Кошевску болницу, неко је
у њеној јакни нашао тај именик и од тога је почело сумњичење. Када су ме моји пратиоци вратили у затвор у Фису, у сали су били генерал Мекензи
и неки високи официр Армије БиХ. Дотад га нисам познавао, али касније сам сазнао да је то био Шибер. Кад сам схватио да ћемо ускоро бити
ослобођени, изненада ме је пресекло болно сазнање да идем на слободу без сестре. Молио сам генерала Мекензија да ми помогне – да ми сестру
отпусте из болнице како би и она кренула са нама, али високи званичник УН ми је љубазно рекао да је то једно од питања која ће се накнадно
решавати. Ситуација уопште није била под контролом. Напољу су били паркирани аутобуси за одлазак у Лукавицу, а унутра је владао хаос.
Наоружани војници Армије БиХ упадали су дворану и одводили неке заробљенике. Отимали су од заробљеника што се још могло отети. Мени су
одузели неку кожну официрску торбу, последње што ми је од војне опреме остало. Мекензи и Шибер су немо посматрали тај очигледни излив беса
војника Армије БиХ. Видео сам да туку неке заробљенике, али не толико крвнички као кад смо тек дошли у затвор.

Тајна Добровољачке улице (23): Дуго путовање до слободе

Пуштање војника ЈНА на слободу
Чудна је била та атмосфера пред напушта ње затвора и полазак у Лукавицу – на слободу.
То је неко стање страха и ишчекивања нечег великог, кад човек просто не верује да ће се све добро завршити. Толико се нагледао тешких и ружних
сцена, навикао на њих, да више скоро не може ни да замисли неки радостан догађај, а поготово тако велики као што је излазак на слободу. За нас је
та кратка деоница до Лукавице била веома дуга. Приликом уласка у аутобусе, заробљеници су унутра правили гужву, иако је било довољно
слободних места. Неки се нису усуђивали да седну на седиште, него су седали на патос, између седишта, мислећи, вероватно, да су тако безбеднији.
У касарни у Лукавици дочекали су нас генерал Кукањац и пуковник Комнен Жарковић, са старешинама и војницима из првог дела колоне.
Дочекао нас је и колега Недељко Деретић, фоторепортер Танјуга, који је био у оном транспортеру у коме су били Алија Изетбеговић и генерал
Кукањац. Од Деретића смо тада сазнали да су наше колеге Светозар Ђоновић и Милош Јевтовић још заточени у Председништву БиХ. Ослобођени
су тек на Ђурђевдан, 6. маја 1992. године. Та ноћ у касарни у Лукавици није изгледала као прва ноћ на слободи. Били смо у мраку, без струје, а
снажне експлозије и пројектили што су падали на касарну опомињали су нас да се води један сурови рат и да нема ниједног квадратног метра у
Босни где човек може да буде безбедан.
Тада сам се још једном уверио да је у рату паника опаснија и од експлозија и противничких војника. Један наш колега, потпуковник, који је прошао
блокаду касарне у Загребу и догађаје у Добровољачкој улици, те ноћи нас је панично убеђивао да би требало „одмах да бежимо за Србију“, да ће
касарна у Лукавици ускоро бити освојена и да ћемо се опет наћи у заробљеништву. Кад смо га упитали – како би то извео, није знао да каже, само
је говорио да неће поново у руке џелатима. Сутрадан, 5. маја 1992, колега Никола Остојић и ја требало је да се вратимо у Београд, али ни- смо
отишли. Ја нисам ни помишљао да се враћам кући док ми сестра Славка не буде ослобођена, али ни Никола није хтео да ме остави самог у
Лукавици. После свега што је доживео, сигурно је да му се ишло кући, породици, али он је остао са мном у Лукавици све до 8. маја, све док моја
сестра није ослобођена.

Николу Остојића упознао сам средином 1991. у Љубљани, за време рата у Словенији, кад су се јединице ЈНА припремале да заувек напусте
„дежелу‟„. Покушавали смо да објективно и благовремено обавестимо јавност о том кратком рату против ЈНА, али за нас војне новинаре у то време
сви словеначки извори информисања су били затворени. Данима смо узалуд покушавали да добијемо одобрење за обилазак демолираних војних
објеката и сведочимо о зверствима словеначке Територијалне одбране. Свима је било наређено да нам затворе врата, а у стопу нас је пратила
словеначка полиција. После неког времена отишао сам да извештавам са другог кризног жаришта, а Никола је остао у Словенији, одакле је касније
једва извукао живу главу. Кад му је запретила опасност, уз велики ризик, успео је да се преко Мађарске пребаци у Србију. Кад се све сабере, до
изласка из затвора у Сарајеву, Никола и ја смо се кратко и мало познавали. Али невоља је била велика, па се у њој, по оној народној, препознало
право пријатељство. Колеге Светозар Ђоновић и Милош Јевтовић ослобођени су на Ђурђевдан, а моја сестра Славка два дана касније, на
Марковдан, 8. маја 1992. године. За тих неколико дана проведених у касарни у Лукавици, док сам чекао да је ослободе, прошао сам кроз још једно
тешко искушење. Док смо били у затвору све страхоте су се одвијале пред нашим очима и скоро и нисмо имали времена да размишљамо. А
доживео сам и то да се човек од страха просто окамени и скоро да не зна за страх. Али кад чека вест о најмилијима, који су у великој опасности и
има времена за размишљање, онда бриге могу да буду неподношљиве.
Седмог маја, увече, дошао је неки мештанин у касарну у Лукавици и испричао како су тог поподнева из Кошевске болнице у Лукавицу дошле две
девојке. Једна је била рањена у руку, имала је плаву косу, и по том опису био сам сигуран да је то била моја сестра. Питао сам га куда су отишле, а
он ми је рекао да их је видео код куће неког Шешлије и да су са њим разговарале. После те невероватне приче, која се поклопила са мојим жељама,
неколико сати сам са једним војником родом из Лукавице лутао од куће до куће и узалудно тражио сестру. Успут смо сазнали много нових детаља
везаних за ту причу. Једна жена нам је испричала како је чула да су две де војке побегле из Кошевске болнице, али се о њиховој судбини ништа не
зна. Од једне приче стравично сам се уплашио, а онда сам се прекрстио, помолио Богу, смирио и вратио у касарну. Више нисам хтео да слушам
гласине, него сам све своје жеље и наде, и сав свој терет, предао Господу, признавши да сам немоћан и да без Његове помоћи не могу ништа добро
и корисно учинити. Сутрадан је моја сестра ослобођена. Помогли су јој генерали Кукањац и Аксентијевић. Генерал Кукањац ставио ју је на списак
војних заробљеника, као да је била на служби у ЈНА. А генерал Аксентијевић, кад је ишао на преговоре, морао је противничкој страни да
објашњава да се Славка случајно нашла у колони и да је дошло до неспоразума.

За масакр у Добровољачкој улици још нико није одговарао
Пролазе године и деценије, а за масакр у Добровољачкој улици још нико није одговарао. Генерал Милутин Кукањац, новинар Светозар Ђоновић,
фоторепортер Недељко Деретић, пуковник Славољуб Белошевић Бели и други сведоци тог тешког злочина, који су у међувремену преминули,
нажалост, неће дочекати да се у случају Добровољачке испуни правда. Бивша Добровољачка улица сада се зове Улица Хамдије Крешевљаковића.
Добила је ново име, али злочин остаје злочин. Правда је спора, али достижна.

Књига „Тајна Добровољачке улице“: Само за оне са јаким стомаком

Миладин Петровић, некадашњи новинар листова „Народна армија“ и „Војска“,
Милан Шећеровић, је у приказу првог издања књиге „Тајна Добровољачке улице“ у часопису „Нова српска политичка мисао“ навео:
Тајна Добровољачке улице је књига невеликог формата, али за њу је потребан јак стомак, треба се одупрети сталној жељи да се „штиво“
остави, одгурне што даље и, ако је могуће, заборави, јер се из странице у страницу ређају потресне и монструознe слике голготе војника,
старешина и цивилних лица у ЈНА који су 3. маја 1992, из команде Друге војне области, у Сарајеву, кренули да се, по претходном договору,
безбедно повуку из касарне и пребаце на српску територију у Лукавицу…
Миладин Петровић није написао књигу-оптужницу. Написао је књигу из које, пре свега, излеће колективни крик који у највишим децибелима пита
како је уопште било могуће да се такав и толики злочин у Добровољчкој догоди? И то је та тајна која као прва реч стоји у наслову књиге, тајна која
остаје и кад се заклопи задња корица. Сам почетак књиге о Добровољачкој наликује сцени из неког Маркесовог романа обојеног јужноамеричким
„магичним реализмом“, с том разликом што то у овом случају има примесу злослутног предосећања. Аутор наводи како му је један колега, више од
пола године пре Добровољачке, рекао да га је лоше и ружно сањао и није хтео да му исприча сан. Тек после Петровићевог упорног инсистирања
колега му је испричао сан.
Сањао је њега, Миладина, како стоји го до паса. Није нашег аутора ово дотакло, али полако, покривајући као репортер једну по једну ратну зону,
тај туђи сан о њему самом почео је да му се све чешће јавља, посебно ноћу. И најзад, у Добровољачкој, тај сан се материјализовао кад су му БиХ
бојовници наредили да се скине до појаса… Вуду у балканском варијанти? У Добровољачкој су се одвијале сцене грозе и ужаса на којима би
позавидела и машта једног Хјеронимуса Боша који jе сликао призоре Страшног Суда. Убијање, сакаћење, отимање свих личних ствари, чак
скидање до гола… И сви, понаређењу бојовника, прострти на асвалту, лицем према земљи…

Горан (Ал Џазира) Милић, без маске

Књига Миладина Петровића пуна је крокија ликова страдалника, а исто тако и виновника тих
страдања. Тако, између осталих примера, наводи причу свог колега новинара Николе Остојића који се нашао заточен заједно са једном групом
официра ЈНА. И ту, гле чуда, на страни Бошњака, заправо међу њима, угледао је Горана Милића, првог човека Јутел-а, са чашом вискија у руци,
како затвореницима, од којих неки са крвавим завојима око главе, држи проповед о моралу оптужујући их за агресију. Како се смањивао виски у
флаши тако се овај дугогодишњи миљеник београдске чаршије и звезда београдске телевизије све више уживљавао у улогу бојовничког цивилног
политичког комесара. У рату, заиста, падну наслаге цивилизацијске, професионалне и грађанске шминке, и појави се сподоба саздана од огавног
људског материјала. Под батинама и са ножем под грлом, неколико официра били су присиљени да се „добровољно“ појаве пред камерама Јутел-а
и сарајевске телевизије и да признају, кајући се, саучесништво у „србо-ћетнићкој злочиначкој агресији“…
Крај фељтона
ГДЕ И КАКО ДО КЊИГЕ

Књига се може купити у Војној књижари (Васина 22) у Београду. Ближе информације на телефон: 064/400-2096