Milanko Govedarica

Filozofski fakultet, Beograd

Psihoanaliza u kritičkoj teoriji društva

Apstrakt: U ovom radu se ispituju osnovne karakteristike psihoanalitičkog i kritičko-teorijskog pojmovnog okvira. Razmatra se pitanje njihove (in)kompatibilnosti. To se čini u kontekstu analize Adornove i Markuzeove recepcije psihoanalize. Izlaže se njihova kritika revidirane psihoanalize. Razjašnjava se Adornova teza o neodvojivosti psihologije od sociologije. Saopštavaju se osnovni rezultati Markuzeovog filozofskog istraživanja Frojda. Na primeru Markuzeove teorije ljudskih potreba, pokazuje se mogućnost primene psihoanalize u istraživanju savremenog društva. Zajedno sa Adornom i Markuzeom, zastupa se teza o značajnom kritičkom potencijalu Frojdove psihoanalize. Iznosi se i mišljenje o suštinskim sličnostima između recepcije Frojdovog dela u kritičkoj teoriji društva i Lakanove interpretacije psihoanalize. Autor ocenjuje da se posebna dobit od asimilacije psihoanalize u kritičku teoriju sastoji u redefinisanju humanizma i u dubljem sagledavanju dijalektike racionalnosti i iracionalnosti.

1. Empirijska je činjenica to da se većina pripadnika kritičke teorije društva bavila proučavanjem Frojdovih ideja, primenjujući neke od ključnih psihoanalitičkih uvida u svojim analizama poznog kapitalizma. Ova konstatacija, svakako, važi za neka od najpoznatijih imena Frankfurtske škole, kao što su: Horkhajmer, Adorno, Markuze, From i Habermas. Međutim, upoznatost sa datom činjenicom ne 60 | Milanko Govedarica

šta nastaje usled potiskivanja seksualnosti. što implicira to da je bilo koja pozitivna ili konačna slika o čoveku – ideološka laž. str. koja prenaglašava značaj seksualnog nagona. Ali on se nije nijednom zapitao šta nastaje potiskivanjem čovekovog uma i duha. Naravno. S pravom ili ne. po svojim teorijskim korenima i po svom bitnom usmerenju. tj. barem na prvi pogled. Jaspers. objašnjavajući kulturne i duhovne fenomene na osnovu nagonske dinamike. predstavlja istorijsko-materijalističko stanovište. a u njegovom fokusu će biti Adornova i Markuzeova recepcija psihoanalize. psihoanaliza se najčešće razumeva kao naturalistička i biologistička teorija. dopuniti neredukcionističkom teorijom civilizacije i kulture. ne čudi to što su i neki uticajni pripadnici psihoanalitičkog pokreta smatrali da naturalističkog Frojda treba revidirati. 1978. 723. tačnije o tome da misleće ja predstavlja centar sveta. Dok je Frojd tvrdio da nesvesno ne zna za vreme. ova psihoanalitička dedivinizacija čoveka nije naišla na odobravanje mnogih značajnih mislilaca 20. odnosno. Prosveta. kojom se nanosi nova povreda čovekovom narcističkom uverenju o sopstvenoj veličini i uzvišenosti. kako je moguća sinteza dvaju. otvoreno po svojim mogućnostima i podložno istorijskom negiranju. Sam Frojd je ukazivao da njegovo delo podrazumeva svojevrsnu kopernikansku revoluciju. Psihoanaliza u kritičkoj teoriji društva | 61 . kritička teorija društva. kako bi se korigovale navodne jednostranosti frojdističkog shvatanja čoveka. Kao baštinici Marksovog istorijskog materijalizma.lišava nas obaveze da odgovorimo na pitanje – kako je to moguće.”1 Stoga.. često izvanredno umesno. Opšta psihopatologija. dotle 1  K. S druge strane. na čemu počiva mogućnost asimilacije psihoanalitičkih ideja u kritičku teoriju društva? Razmatranje koje sledi motivisano je ovim osnovnim pitanjem. veoma različitih pojmovnih okvira? Drugim rečima. Beograd. vrstan filozof i psihijatar. da je aistorično. frankfurtovci smatraju da je ljudsko biće suštinski varijabilno. ističe: „Frojd sagledava. veka. koje podrazumeva kritiku naturalističkog hipostaziranja bilo kakve fiksirane ili nepromenljive ljudske prirode. pa tako jedan Karl Jaspers.

Naime. a ne za ideološkog protivnika?! Zbog svega toga. ali se čini da su razlike u psihoanalitičkoj i kritičko-teorijskoj konceptualizaciji materijalizma gotovo nepremostive. Beograd. 2. 144.2 Autor Negativne dijalektike je mnogo više cenio Sigmunda Frojda od njegovih revizionističkih sledbenika. „Revidirana psihoanaliza”. neki od najznačajnijih predstavnika kritičke teorije društva Frojdovu psihoanalizu smatraju za svog teorijskog saveznika. bavljenje ovim pitanjem može biti od velike koristi i za sagledavanje složene dijalektike racionalnog i iracionalnog. On je učinio očitim antagonistički karakter društvenog realiteta”. blohovski rečeno. kao i za rasvetljavanje smisla savremenog humanizma. Frankfurtska škola postojano neguje ideju ljudskog dostojanstva i gaji nadu. čije razmatranje će nam pomoći da bolje razumemo kako suštinu kritičke teorije. „Frojdova veličina. Kultura. kliničku praksu usmerenu na stvaranje dobro integrisane ličnosti. koji su od psihoanalize načinili konformističku doktrinu. tako i suštinu psihoanalize. str. poput Ane Frojd. Pa ipak. Kao opšti zajednički imenitelj ove dve teorijske orijentacije. u psihološkom. sastoji se u tome što je protivrečnosti ostavljao nerešenim i što je prezrivo odbijao da zahteva sistematsku harmoniju tamo gde je sama stvar bila u sebi rascepana. V. Karla Gustava Junga ili Karen Hornaj. Uzmimo Adornov sud o tvorcu psihoanalize. psihoanaliza u kritičkoj teoriji društva jeste tema. u mogućnost čovekovog uspravnog hoda. kao i svih radikalnih građanskih mislilaca. ali i u sociološkom smislu.. 62 | Milanko Govedarica . revidirana psihoa- 2  T. odnosno. kao merodavan i paradigmatičan za kritičko-teorijsku orijentaciju. Uz to. 57-8/1982. i to važna tema. Prema njegovim rečima. Adorno.su pripadnici kritičke teorije društva bili duboko uvereni da ništa u ljudskom biću – pa ni sfera nesvesnog – nije nedodirljivo za istorijske transformacije. Dok je Frojd bio oštar protivnik čovekovog samoveličanja i svojevrsni kritičar antropocentrizma ili humanizma. mogao bi se izdvojiti materijalizam.

ega i superega. Adorno sugeriše da je sa stanovištem kritičke teorije društva kompatibilan samo ovaj prvi i izvorni konceptualni okvir. smatrajući da se snaga ega meri sposobnošću podnošenja frustracija. Upravo zbog toga. na koje Adorno ovom prilikom poglavito referira – šansu za ozdravljenje pojedinca u bolesnom društvu vide u jačanju njegovih odbrambenih mehanizama. O. 1988. „Prilog odnosu sociologije i psihologije“. isti autor ističe: „cilj ’dobro integrisane ličnosti’ mora se osuditi zato što on od individuuma zahteva onu ravnotežu sila koja u postojećem društvu ne postoji. Savić). 3  T. u umeće psihosinteze. pr. Njegova integracija bila bi lažno pomirenje sa nepomirenim svetom. Filozofsko čitanje Frojda (zbornik. Međutim. IICSSO Srbije. Suština te greške sastoji se u tezi o nezavisnosti psihologije od sociologije. U jednom drugom tekstu. On brka slučajnu šansu svoje duševne ekonomije sa objektivnim stanjem. str. V. Praveći razliku između Frojdove i revidirane psihoanalize. Pojedinci se uče da zaborave objektivne konflikte. Integralni čovek. koji se nužno ponavljaju u svakom od njih. ego psihologiju ne samo da izneverava radikalnost Frojdovih najznačajnijih dubinsko-psiholoških otkrića. koji se tiču antagonističkog karaktera (modernog) čoveka. Beograd. jer te sile nemaju isto pravo. a za Adorna su svaka sinteza i harmonična celina – u okvirima kapitalističkog društva – indikatori lažnosti. 252-3. nego i na pogrešne osnove postavlja odnos između psihologije i sociologije.naliza se izrodila u tehniku uspešne socijalne i političke adaptacije pojedinca. time ne ukida društvenu divergenciju. umesto da im se pomogne da ih reše. i uz to uopšte i ne treba da postoji. sukob ida. kao jezgro i najvažniju odliku njegovog celokupnog učenja. smatra Adorno. Adorno. znameniti frankfurtovac je veličao konfliktnu crtu u Frojdovom razumevanju čoveka. Psihoanaliza u kritičkoj teoriji društva | 63 . i ona po svoj prilici izlazi na ’identifikaciju sa napadačem’. puku karakter-masku potčinjavanja”. koji više ne oseća privatnu divergenciju psiholoških instanci i nepomirljivost deziderata ega i ida.3 Promoteri ideje integracije – kao što su Ana Frojd i Hajnc Hartman. ovo iskliznuće psihoanalize u tzv..

odbačena na samu sebe. nosilac društvenih određenja koja je modeliraju. Specifične razlike pojedinaca isto su tako ožiljci društvenog uticaja kao što su i šifre ljudske slobode”. 245. Ono što važi za odnos između pojedinca i društva. pa Adorno razotkriva dvosmisleni ideološki privid koji razdvajanje sociologije i psihologije nosi sa sobom: ova divergencija je u principu pogrešna. u smislu izlečenja ili prevazilaženja unutrašnjih konflikata. na drugoj strani individua nije jednostavno individua. str. nego se iscrpljuje u svojim energetskim izjednačavanjima.Prema Adornovom shvatanju. tj. autarhično polje sile. prirodno određenje individuuma”. jer predstavlja adekvatan izraz postvarenja pojedinca u kapitalističkom društvu. pa je i bilo koji pokušaj njenog radikalnog transformisanja. Po njegovim rečima. sve dok se iole ponaša racionalno. u vidu puke adaptacije i navikavanja na nehumani status quo. On transformiše individualističku formu podruštvljenja u jedno vandruštveno. kao zona iracionalnosti. strogo proučavana po vlastitim zakonima. ništa manje ne ukazuje na socijalne momente od samog ratia. 64 | Milanko Govedarica . postaje bezdušna”. „što se psihološka oblast striktnije misli kao u sebi zatvoreno. odnos između sociologije 4  Ibid. niti supstrat psihologije. na prividan terapeutski uspeh. Duša. „psihologizam svih oblika. 4 Po razumevanju predstavnika kritičke teorije društva. dolazi do izražaja na sledećem mestu – „dok se društveni zakoni ne mogu ’ekstrapolirati’ iz psiholoških nalaza. str.6 Po ovom razumevanju. tačna.5 Ideja o primatu društvenog u odnosu na duševno. Ona se ne može probiti iz svoje imanencije. Duša. u neku ruku bezobjektna. 6  Ibid. 240. jeste ideologija. 5  Ibid.. 250. ali je s druge strane faktički istinita. Njena ’psihologija’. čije je polazište individua. bez radikalnog menjanja postojećeg društvenog stanja osuđen na neuspeh.. to se subjektivitet potpunije desubjektiviše. individua nije nezavisna od društvenih odnosa. str.. ukrućuje se u objekt. odnosno. nego je istovremeno. važi i za odnos između nauka koje se njima bave.

Treba uočiti to da Adorno relativizuje razliku između zone iracionalnosti – koju je psihologija sklona da rezerviše kao svoj specifičan predmet – i zone racionalnosti. skupa sa reprodukcijom celine.”7 Upravo kada je reč o složenom odnosu racionalnosti i iracionalnosti. što znači da je socijalni kontekst itekako bitan za formiranje ovih psiholoških karakteristika. Frojd se pojavljuje kao dragoceni hermeneutički sagovornik i svojevrstan partner mislilaca kritičke teorije društva. ukoliko totalitet ekonomski svrhovitog delovanja svih. u različitim društveno-istorijskim kontekstima različiti tipovi ponašanja mogu imati isti psihološki smisao. Drugim rečima.. baš kao što i identični obrasci reagovanja mogu imati različito psihološko značenje. onda. kome ratio više nije potreban. a time je isto tako iracionalna kao što bi to bilo i stanje bez žrtve. Prema njegovim rečima. ubrzava njegov slom.i psihologije je asimetričan. Učenje o racionalnom ponašanju vodi u protivrečnosti. nego što psihologija može da objašnjava društvene pojave. za koju mnogi smatraju da je jedini domen u kome je dopuštena konvergencija sociologiziranja i psihologiziranja. 239 Psihoanaliza u kritičkoj teoriji društva | 65 . koja povlači sa sobom nemogućnost odlaganja trenutnih zadovoljstava. nesklonost da se kroz žrtvovanje kratkoročnih prijatnosti ostvaruje dugoročnija dobit. racionalnost i iracionalnost se tiču sposobnosti ili nesposobnosti usklađivanja želja i obaveza u datim društvenim okolnostima. U kom smislu iracionalnost predstavlja zajedničku temu za psihoanalizu i kritičku teoriju društva? Prema Frojdu. Pri tome. iracionalno ponašanje proizilazi iz prevage principa užitka nad principom realnosti. Ona uvek uključuje meru uzaludne žrtve. Kao što je ono što umnost sistema zahteva od pripadnika tog sistema imanentno bezumno. o dijalektici racionalnog i iracionalnog. apsolutni telos racionalnosti – ispunjenje – transcendira samu racionalnost. i to je razlog zbog koga se ne može povući stroga 7  Ibid. odnosno. str. „iracionalnost racionalnog sistema pojavljuje se u psihologiji uhvaćenog subjekta. u tom smislu što sociologija u mnogo većoj meri može da objašnjava duševne fenomene. obrnuto. tj.

pojedini frankfurtovci će ne samo produbiti političke implikacije Frojdovog učenja. a polazeći od ove tačke kao svojevrsnog arhimedovskog uporišta. str. supsumcije sukcesivnih događaja pod opšte zakone. nego i obogatiti kritičku teoriju društva relevantnim biološkim i psihološkim uvidima. ispod koga se krije način razmišljanja svojstven duhovnim ili istorijskim naukama. Prema Adornovom tumačenju. 250 66 | Milanko Govedarica .pojmovna linija razgraničenja između racionalnosti i iracionalnosti. Upravo taj načelan stav predstavlja dodirnu tačku između Frojdove psihoanalize i kritičke teorije. pa se njena prekomernost – uslovljena društvenim sistemom. ali u funkciji ispunjenja i dugotrajnog zadovoljstva vlastitog bića. kao navodno ključne i od društva nezavisne psihičke instance. 8  Ibid. ega i superega – što podrazumeva i načelan stav o društvenoj isposredovanosti nagonske dinamike i celokupnog psihičkog života. u redukciji duševnog života na ponavljanje onog što je već jednom bilo. To da je Adorno itekako bio svestan problematičnosti integrisanja Frojdovih ideja u teorijski korpus Frankfurtske škole. Za razliku od revizionističkog prenaglašavanja integrativne funkcije ega.”8 Međutim. a koji podrazumeva istančani osećaj za – antagonizmom obeleženu – aktuelnu društvenu realnost. o prividnom prirodno-naučnom modelu saznanja. nezajažljivim interesima kapitala i imperativom profita – izvitoperava u vlastitu suprotnost. u iracionalnost.. rečito potvrđuju ova njegova zapažanja: „rado se prigovaralo Frojdovom mehanističkom mišljenju. analognu kontraproduktivnoj nedisciplini i nespremnosti na žrtvu. pretvorljivosti jedne forme energije u drugu. tj. Njegovo ’naturalističko’ ubeđenje po sadržini rezultira u principijelnom isključenju novog. Frojd je čovekovo ponašanje tumačio na osnovu interakcije triju podjednako važnih instanci – ida. Na prirodnu nauku podseća ne samo njegov determinizam nego i implicitne kategorije poput održanja energije. nemački mislilac smatra da je reč o kvazi-naturalizmu. psihološka racionalnost podrazumeva disciplinu.

humanističke psihoanalize. nego u njegovom naknadnom i veštačkom dopunjavanju teorijom o tzv. Za autentično Frojdovo razumevanje odnosa između seksualnosti i tzv. tj. i to zahvaljujući svojoj posebno izraženoj specifičnosti da može pomerati svoj cilj. Naime. radi se o razlici između konkretnog i apstraktnog humanizma. Markuze je smatrao da je u Frojdovom biološkom razumevanju nagonske strukture – koja u kontekstu izvornog psihoanalitičkog učenja uključuje i interferenciju sa socijalnim instancama superega – prisutno više imanentnog osećaja za aktuelnu društvenu realnost. razvio koncept tzv. Markuze je bio mišljenja da je u Frojdovom „naturalizmu” sadržano više istinske humanosti. Međutim. u opoziciji prema navodnom naturalizmu prvobitne koncepcije. shvaćene kao nesvodljive na derivate seksualnog nagona. koji je podrazumevao eksplikaciju specifičnih ljudskih potreba. koji u maniru lepe duše često zatvara oči pred grubom stvarnošću poznog kapitalizma. From je. viših oblika ljudske prakse. indikativan je njegov iskaz o tome da seksualni nagon „kulturnom radu stavlja na raspolaganje izuzetno velike količine energije. Ova sposobnost da se prvobitni seksualni cilj zamenjuje za neki drugi koji više nije seksualni. između ostalih. neofrojdovskog revizionizma. nego u Fromovom humanističkom patosu. višim i autonomnim segmentima ljudskog iskustva. a da bitno ne smanji intenzitet.3. Od svih autentičnih frankfurtovaca. Herbert Markuze se najviše bavio istraživanjem Frojdovog dela. uključujući i autentične duhovne aspiracije. Ono što je zajedničko za njega i Teodora Adorna jeste osuda revidirane psihoanalize. a interesantno je to da je jedna od najznačajnijih meta kritike od strane autora Erosa i civilizacije – zbog otupljivanja radikalne oštrice Frojdovih ideja – bio Erih From. tešeći se imaginarnom slikom o uzvišenosti ljudskog bića. U tom smislu. pri čemu stvarni humanizam često ima izgled naturalističkog ili antihumanističkog govora o ljudskim bićima. Drugim rečima. pasioniranog bavljenja ljudima takvim kakvi jesu u datim društveno-istorijskim uslovima i projektovanja njihovih idealnih likova. naPsihoanaliza u kritičkoj teoriji društva | 67 . mislilac takođe blizak Frankfurtskom krugu.

jer pojedinac u vlastitoj „porivnoj strukturi reproducira vrijednosti i načine vladanja koji služe podržavanju gospodstva”. „Društvena i psihološka represija – politička aktualnost Frojda”. To se razlikuje od (osnovnog) potiskivanja: ’modifikacije’ nagona koje su potrebne radi produživanja ljudske rase u civilizaciji. 11  H. Beograd.11 Držeći se duha.9 Markuzeovo bavljenje Frojdom u najvećoj meri je motivisano nastojanjem da se dubinski sagledaju ljudske potrebe. Markuze. što na citiranom mestu sugeriše i sam tvorac psihoanalize. str. kroz procese sublimacije i desublimacije. koji podrazumevaju njihovu socijalnu isposredovanost i veliku varijabilnost. predstavlja latentnu misao oslobođenja i sugeriše mogućnost nerepresivne civilizacije. 12  H. 63..10 Po njegovom shvatanju. koja naprotiv. Ideje. cit. Beograd. 1985. Markuze. „Kulturni seksualni moral i moderna neurotičnost”. Eros i civilizacija. Filozofsko čitanje Frojda. op. Markuze karakteriše i specifikuje konkretan totalitet poznog kapitalističkog društva. političkog i psihološkog domena. po tumačenju velikog frankfurtovca.ziva se sposobnošću sublimacije”. eksplicirajući filozofske i sociološke implikacije Frojdove misli i ukazujući na njegovu političku aktuelnost. Markuze ističe – „reč je o tome da se psihologija shvati kao politička nauka. da se u nagonima pojedinaca prepoznaju učvršćene društvene formacije”. u savremenom društvu obilja ne postoji nikakav jaz između javne i privatne sfere. tj. „Nauk o porivima i sloboda”. uprkos tome što je enormno bogato. Frojd. str. 4/1971.. Pri tome. Markuze. str. 279. 117-8. koje je represivno. 68 | Milanko Govedarica . 10  H. Naprijed. Kultura. pa u psihoanalitički vokabular uvodi dva nova termina: „a) Višak-potiskivanje (surplus-repression): ograničenja uvjetovana društvenom dominacijom. To znači da je potpuno deplasirana teza o rigidnom naturalizmu i aistoričnosti ove značajne psihološke teorije. tj. str.. – b) Načelo izvedbe (performance principle): predominantni povijesni oblik načela zbiljnosti ”. Zagreb. 42. istoričnost. pripadnik kritičke teorije društva kreativno interpretira svog slavnog prethodnika. 57-8/1982. pa se potiskivanje unutar njega ne može okarakterisati kao civilizacijski nužno 9  S.12 Pomoću ovih pojmova.. a ne slova Frojdovih studija.

Po njegovom shvatanju. str. smatra frankfurtovac.i opravdano (osnovno potiskivanje). pa je nesloboda nagona u istoriji umna nesloboda. smatra teoretičar Frankfurtske škole. jeste uslov civilizacijskog razvoja čoveka. ovaj mislilac vidi u principu izvedbe. od prirode do kulture. na osnovu njihove primerenosti dostignutom nivou civilizacijskog bogatstva. 14  H. što kritički teoretičar i 13  H. Na taj način. ali i njihova neumna sloboda postaje ropska. 70. Markuze. 1977. Markuze je izgradio vlastitu teoriju o istorijskom razvoju ljudskih potreba.”13 Međutim. Beograd. kada ljudska civilizacija ostvari visok stepen materijalnog i kulturnog bogatstva – što je slučaj sa savremenim svetom – tada nesloboda nagona postaje neumna. Psihoanaliza u kritičkoj teoriji društva | 69 . već kao istorijski neopravdano i nepotrebno (višak-potiskivanje). Osnovni razlog zbog koga se u savremenom društvu sprovodi anticivilizacijsko i regresivno višakpotiskivanje. Kultura i društvo. za dalje proširivanje obima proizvodnje. nakon što je krupni kapital proširio svoje tržište do krajnjih planetarnih razmera. osnovno potiskivanje. a koji nije ništa drugo do imperativ efikasnosti i profita. po svaku cenu. kvantitativnu logiku društva obilja. Markuze objašnjava jednodimenzionalnu. „Nauk o porivima i sloboda”. „ukoliko omogućuje uspon od ljudske životinje do ljudskog bića. 112. u procesu rada i u sferi potrošnje. implementacijom psihoanalitičkih ideja.. preusmeravanje čulnih impulsa u pravcu radnih navika i potreba. „O kritici hedonizma”. na kome njegova stvarnost počiva. na osnovu sublimacije i desublimacije nagona. Markuze. u kome je glavna sfera eksploatacije postala oblast slobodnog vremena i potrošnje. Markuze ističe – „kao istorijska stanja stvari one su podređene pitanju ’pravednosti’: da li su takve vrste da njihovo zadovoljavanje može da ostvari subjektivne i objektivne mogućnosti individua?”14 To znači da je moguće procenjivati kvalitet potreba. Govoreći o potrebama. sastoji se u veštačkom umnožavanju jednodimenzionalnih potreba. BIGZ. Naime. jedini mehanizam koji mu je preostao. Inspirisan u podjednakoj meri Marksovim i Frojdovim idejama. str.

sublimacija nagona u radnu energiju sve više poprima represivan i antiemancipatorski karakter.čini. 13. koje perpetuiraju zastarjele forme borbe za egzistenciju. jer se svodi na prinudu ponavljanja kvantitativno merljivih i medijski isposredovanih užitaka. koja je takva da reprodukuje stare navike i kvantitativna zadovoljstva. Markuze vidi u tzv. str. poput stvaralačke igre i estetskih doživljaja. takođe. 15  H. Markuze. represivna desublimacija podrazumeva „odvajanje nagonske od intelektualne sfere. tj. umesto da realizuje nove kvalitativne mogućnosti. kao naličju represivne sublimacije. represivnoj desublimaciji. Eros i civilizacija. koja se u takvom kontekstu. ne mogu okarakterisati kao represivna. za naknadna desublimirana zadovoljstva. Dakle. pa postaju mogući drugi vidovi sublimacije. Na nižem stupnju civilizacijskog bogatstva. odnosno. 1968. užitka od misli. Logos. 70 | Milanko Govedarica . 24. Prema njegovim rečima. jer se njome obezbeđuju neophodna sredstva za potrošnju. To je jedan od najodvratnijih oblika otuđenja koje društvo natura pojedincu i koje on zatim ’spontano’ ponavlja kao svoju vlastitu potrebu i zadovoljenje. str.”16 Upravo ova disocijacija psihičkih funkcija dovodi do toga da u savremenom svetu pojedinac postaje lak plen medijskih manipulacija. Sarajevo. svojstvenim našem vremenu. Čovjek jedne dimenzije. potreba za lažnim vrednostima. Markuze. 16  H. od društveno-istorijskog konteksta zavisi to da li će (de)sublimacija biti emancipatorska ili represivna. Prema Markuzeovom shvatanju.”15 Psihološki mehanizam formiranja pogrešne motivacije. U takvim okolnostima. desublimacija radne energije. Ali na višem istorijskom nivou. zato što je već obezbeđena zadovoljavajuća količina materijalnog bogatstva. konstatujući suštinski regresivan karakter motivacione dinamike savremenog čoveka. po ovoj teoriji. „najefikasnije i najotpornije oružje protiv oslobođenja je nametanje materijalnih i intelektualnih potreba. sublimacija nagonske energije u mukotrpni rad svakako ima nerepresivni i emancipatorski karakter. zadobija represivni predznak. takođe. bez subjektivne inventivnosti i kvalitativnog obogaćivanja vlastitog iskustva.

bitno drugačije od one koju je Frojd opisivao. Na taj način. Dodirna tačka između ove dve Psihoanaliza u kritičkoj teoriji društva | 71 . koji nude laku zabavu i povlađuju lošem ukusu. mas-medijsko porobljavanje intimnog života. Upravo u tome. izgradnje nerepresivne civilizacije. može se zaključiti da je. koji dopušta da se sa psihoanalizom misli dalje od psihoanalize.puki objekat usađivanja stereotipnih potreba. nagonske dinamike u današnjem svetu. niti o istinskoj slobodi. Na primer. U tom smislu. nasuprot opisima osnivača psihoanalize. što podrazumeva mogućnost psihoanalitičkog objašnjenja nove psihološke realnosti. Markuze konstatuje da u savremenom društvu porodica više nema ključnu ulogu u formiranju ličnosti. u kompleksnom Frojdovom delu. razmatra psihološko-političko otuđenje čoveka u savremenoj civilizaciji. frankfurtovac vidi skriveni smer Frojdovog mišljenja. neofrojdovskog revizionizma – kompatibilna sa stanovištem kritičke teorije društva. Međutim. pa se ne može govoriti o pravoj spontanosti. Frojdova psihoanaliza – za razliku od tzv. tj. uprkos prividnom naturalizmu. S druge strane. tj. uprkos prividnoj liberalizaciji ljudskih želja i užitaka. koja predstavlja psihoanalitičku osnovu težnje ka oslobođenju i stvaranju nerepresivne civilizacije. koji nije u stanju da sam sebi kreira vrhunska vlastita zadovoljstva. Markuze. Markuze pronalazi i protiv-težu represivnoj liberalizaciji seksualnosti – ideju samosublimacije erotske energije. hedonizam savremenog čoveka je dirigovani hedonizam. u vidu gubitka samokontrole i panseksualnosti. Interesantno je to da frankfurtovac veličinu psihoanalitičke teorije vidi u njenom imanentnom zastarevanju. a u skladu sa temeljnim postavkama kritičke teorije društva. 4. već robuje javnim servisima. efekti ove izmenjene društvene i psihološke situacije takođe se mogu objasniti samim psihoanalitičkim pojmovnim aparatom. što značajno umanjuje prvobitni značaj koncepta o Edipovom kompleksu. pomoću Frojdovih psihoanalitičkih pojmova. ali sagledava i mogućnost razotuđenja. Na osnovu Adornove i Markuzeove recepcije. a oni se teorijski svode na represivnu desublimaciju.

Razlika je u tome što Lakan potencira specifičan lingvistički aspekt psihoanalitičke teorije. zastupajući tezu o jezičkoj strukturiranosti nesvesnog. osnova za asimilaciju psihoanalitičkih ideja u kritičku teoriju. Die Hauptergebnisse der philosophischen Freuduntersuchungen von Markus werden benachrichtigt. Auf dem Beispiel der Markus The- 72 | Milanko Govedarica . tj. koji je takođe potencirao to da ova koncepcija po svojoj suštini nije biologistička. dok je sličnost nesumnjiva u pogledu naglašavanja suštinske otvorenosti i/ili konfliktnosti ljudskog bića. sadrži različite teorijske elemente. za frankfurtovce je – podjednako kao i za ovog francuskog mislioca – karakteristična kritika površnog ili apstraktnog humanizma. U tom smislu. sastoji se u zajedničkoj tezi o varijabilnosti ljudskih nagona i potreba. Das wird im Kontext der Analyse von Adams und Markus Psychoanalyserezeption. pa predstavnici Frankfurtske škole zagovaraju svojevrstan povratak Frojdu i negativno-dijalektičkom karakteru njegovog mišljenja.koncepcije. njihovoj podložnosti sublimaciji i desublimaciji. U svakom slučaju. Milanko Govedarica PSYCHOANALYSE IN DER KRITISCHEN GESELLSCHAFTSTHEORIE Zusammenfassung: In dieser Arbeit werden die Haupteigenschaften des psychoanalytischen und kritisch-theoretischen Begriffsrahmens geprüft. već imanentno kulturološka teorija. koji podrazumeva iluziju o autonomiji i snazi ega. susret psihoanalize i kritičke teorije društva omogućio je dragocene i produbljene uvide u društveno-istorijsku uslovljenost i negativitet ljudske racionalnosti i iracionalnosti. Ihre Kritik der revidierten Psychoanalyse wird ausgelegt. Po tome su oni veoma slični Lakanovoj interpretaciji izvorne psihoanalize. Betrachtet wird die Frage ihrer (In)Kompatibilität. od kojih neki imaju nesumnjivi eksplicitni ili implicitni kritički potencijal. Erläutert wird Adams These über die Untrennbarkeit der Psychologie von Soziologie. Frojdovo delo je veoma kompleksno.

Der Autor schätzt. Herausgetragen wird auch die Meinung über die wesentlichen Ähnlichkeiten zwischen der Rezeption von Freuds Werk in der kritischen Gesellschaftstheorie und Lakans Interpretation der Psychoanalyse.orie von menschlichen Bedürfnissen wird die Anwendungsmöglichkeit der Psychoanalyse in der Untersuchung der Gegenwartsgesellschaft gezeigt. Psihoanaliza u kritičkoj teoriji društva | 73 . dass sich der besondere Gewinn von der Assimilation der Psychoanalyse in der kritischen Theorie in Redefinion des Humanismus und in der tieferen Wahrnehmung der dialektischen Rationalität und Irrationalität befindet.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful